PAŽNJA, DECA SU RANJIVA U SAOBRAĆAJU

Prvog septembra oko pola miliona osnovaca selo je u školske klupe, od čega njih oko 60.000 prvi put. Na putu do škole mnogi će imati pratnju odraslih, ali ima dosta i onih koji će morati samostalno do škole. Nažalost, već tri godine broj malih pešaka koji su izgubili život na putu do školskih učionica je u stalnom porastu, pa apelujemo na sve da posebnu pažnju obrate na ovu kategoriju učesnika u saobraćaju

Deca su najveće blago svake zemlje, posebno u državama u kojima najmlađi čine manji udeo od proseka. Tako je, nažalost, i sa Srbijom gde deca (mlađi od 14 godina) čine samo 14 odsto stanovništva, dok je svetski prosek oko 25 odsto. Zato svaki izgubljeni dečji život posebno boli ne samo njihove najmilije, već i zajednicu u celini. Posebno, kada do tragedije ne bi trebalo i nije moralo doći, a to je slučaj u saobraćaju.

U periodu od pet godina troje je izgubilo život na obeleženim pešačkim prelazima, a njih 101 je povređeno

Pola razreda izbrisano iz dnevnika

Deca u saobraćaju predstavljaju posebno ranjivu kategoriju, a sa početkom školske godine rizik od nezgoda u kojima učestvuju najmlađi pešaci drastično raste. Prema podacima Agencije za bezbednost saobraćaja samo u poslednjih pet godina (od 2018. do 2022. godine) smrtno su stradala 23 učenika, što znači da je jedno celo odeljenje izbrisano iz dnevnika. Ako tome pridodamo i podatak da je njih 2.646 povređeno, jasna je veličina problema sa kojim se susrećemo.

U poslednjih pet godina (od 2018. do 2022) smrtno su stradala 23 učenika. U svojstvu pešaka, najviše ih je stradalo u uzrastu od 12 godina, četvoro mališana

Ako posmatramo decu u svojstvu pešaka po godinama starosti, možemo zaključiti da ih je najviše stradalo u uzrastu od 12 godina (četvoro mališana), dok ih je još 40 zadobilo povrede. To je peti ili šesti razred osnovne škole, što znači da je to otprilike doba kada naši osnovci prvi put bez nadzora odraslih kreću u školu. Kazaće kritičari da su pre 30 ili 40 godina deca sama išla u školu od prvog ili drugog razreda. Jeste, ali kao prvo tada saobraćaj nije bio ovako intenzivan, a kao drugo, sam način saobraćajnog (i uopšte porodičnog) vaspitanja je bio drugačiji. Psiholozi kažu da su tada mališani bili dosta samostalniji, da su morali od malih nogu da rešavaju zadatke koji su pred njima. Danas mnogi roditelji decu voze u školu, što je naravno njihovo pravo, ali ih tako štite na pogrešan način, jer mališani kada prvi put krenu sami u saobraćaj jednostavno moraju da imaju period prilagođavanja. To znači, napominju psiholozi i saobraćajni stručnjaci, da moraju da se upoznaju sa okruženjem, da zapamte gde su semafori i zebre, da nauče da procene brzinu vozila i mnogo toga još. Nenaviknuti na to, jednostavno nisu dorasli samostalnom učešću u saobraćaju. Znaju oni teoriju, mada kritičari i nastavnici ukazuju na premali broj časova posvećenih saobraćajnom obrazovanju, ali slikovnica je jedno, a realni saobraćaj nešto sasvim drugo. Uostalom i u apelu koji je povodom početka školske godine uputila Agencija za bezbednost saobraćaja, jasno se napominje uloga roditelja koji pre svega svojim pozitivnim primerom treba da utiču na mališane.

U zoni škole stradalo je jedno dete, a 24 je povređeno

Najveća odgovornost je na vozačima

Jasno je da roditelji imaju najvažniju ulogu u saobraćajnom vaspitanju, ali je ipak najveća odgovornost na vozačima. Uostalom, da su pojedinci bahati na drumu nije neka novina, ali kako drugačije objasniti podatke da je troje dece u periodu od pet godina izgubilo život na obeleženim pešačkim prelazima, a njih 101 je povređeno. Osim toga, jedno dete je poginulo u zoni škole, 24 je povređeno. Dakle, ako za saobraćajne nezgode na zebri možda može i da postoji neko umanjenje krivice vozača (loši vremenski uslovi, dete u tamnoj odeći, istrčavanje na kolovoz i slično), za gaženje pešaka u zoni škole olakšanja nema. Ni ležeći policajci, ni saobraćajni znakovi, često i svetlosni semafori za upozorenje brzine kretanja vozila i druga tehnička sredstva, nekome nisu dovoljni. Ako ovome pridodamo i pet povređenih đaka na autobuskim stajalištima i isto toliko na trotoaru, četvoro na prilaznim kolovozima u zoni „30”, jasno je da mnogo vozača na decu ne obraća pažnju. Kazaće neko da nisu vozači uvek mogli da reaguju na vreme, i to je tačno, ali kako onda osim sa bahatošću, tumačiti podatak da je do najvećeg broja nezgoda u kojima su stradali mališani, došlo zbog neprilagođene brzine uslovima saobraćaja i stanju puta. Zato što su neki vozači udarili po gasu izgubljeno je devet mladih života, a čak 389 dece je povređeno. Verovatno vas neće iznenaditi podatak da su pijani vozači krivi za smrt dvoje malih pešaka i povređivanje njih 89. Zbog pogrešnih radnji vozilom stradalo je dvoje, a povređeno je 98 dece. Slika i prilika naše nebezbednosti i ponašanja u saobraćaju.

Jasno je da roditelji imaju najvažniju ulogu u saobraćajnom vaspitanju dece, ali je ipak najveća odgovornost na vozačima

Na kraju šta reći... Deca znaju da se zaigraju i zaborave da su u saobraćaju, a ne u dvorištu ili na igralištu, ali mi odrasli moramo uvek biti oprezni, jer kao što reče pesnik: „Dete je dete, da ga volite i razumete.”

PREVENTIVA

Takmičenje ,,Šta znaš o saobraćaju?“, podiže saobraćajnu kulturu osnovaca širom Srbije

Kako bi se đacima podigla svest o izazovima u saobraćaju, Auto-moto savez Srbije tradicionalno organizuje takmičenje edukativnog karaktera „Šta znaš o saobraćaju ? “, kroz koje svake godine prođe više od 300.000 učenika osnovnih škola iz svih delova naše zemlje.

AMR

Fotografije: AMSS