Kec iz rukava sandra brown

Naziv originala: Sandra Brown FRICTION

PROLOG Dva stasita pripadnika saobraćajne policije, koja su stajala na barikadi, zurila su u nju ne odajući nikakve emocije, ali zbog medijske pažnje poslednjih nekoliko dana, znala je da su je prepoznali i da ih uprkos nepokolebljivom držanju interesuje zašto sudija Holi Spenser želi da bude što bliže sceni krvavog ubistva. „... rupa od metka na grudima...“ „... tragovi poveza na zglobovima ruku i nogu...“ „... delimično u vodi, delimično van nje...“ „... krvoproliće...“ To su bile fraze kojima je policijski narednik Lester opisao scenu s druge strane barikade, iako je rekao da ju je poštedeo „groznih detalja“. Takođe joj je rekao da se udalji, da ode kući, da ne bi trebalo da bude ovde i da nema ništa što bi mogla da uradi. Onda se provukao ispod barikade, seo u svoj automobil i izveo lastin rep, okrenuvši auto prema mestu zločina.

Ako ne bude otišla svojevoljno, nekoliko pozornika će je odvesti, a to bi samo napravilo još veću scenu. Krenula je prema svom automobilu.

Za onih nekoliko minuta koliko je bila odsutna, još bolničara i predstavnika zakona došlo je do mesta zločina. Sada je tu stajao čitav red osvetljenih automobila, kamioneta i kombija, parkiranih uz ivičnjak s obe strane bočnog puta. Raskrsnica se nalazila duboko u zarasloj šumi i videla se na svega nekoliko mapa. Bilo ju je skoro nemoguće naći, osim ako niste znali da treba tražiti znak s armadilom, za radnju za prepariranje životinja.

Večeras je ovo bilo veoma posećeno mesto.

Atmosfera koja je vladala u okupljenoj gomili skoro da je bila vesela. Bleštava svetla službenih vozila podsećala su Holi na vašar. Posmatrači, čiji se broj stalno povećavao, i koje je nesreća privlačila kao što krv privlači ajkule, stajali su u grupama i spekulisali o broju tela, o tome ko je nastradao i kako.

Nehotice čuvši jednu grupu koja se kladila ko je preživeo, poželela je da zavrišti: Nije vam ovo zabava!

Kad je stigla do svog auta, ostala je bez daha, a usta su joj bila suva od strepnje. Ušla je i stisnula volan, toliko snažno naslonivši čelo na njega da ju je zabolelo. „Vozi, sudijo.“ Skoro da je iskočila iz sopstvene kože. Hitro je okrenula glavu i kroz dah izgovorila njegovo ime kad je videla s koliko mu je krvi natopljena odeća.

Ogromna crvena mrlja bila je sasvim sveža i presijavala se na kaleidoskopu sevajućih crvenobelo-plavih boja, koje su se nalazile svuda oko njih. Iz dubokih očnih duplji gledao ju je s nekim odsjajem u očima. Čelo mu je bilo orošeno znojem, a pramenovi kose zalepljeni za njega.

Ostao je potpuno nepomičan, zavaljen u uglu zadnjeg sedišta, leve noge potpuno ispružene, a krvlju umrljani vrh kaubojske čizme uperio je prema krovu automobila. Desna noga mu je bila

savijena u kolenu. Desna šaka počivala je na njoj, držeći pištolj koji je delovao preteče.

Rekao je: „To nije moja krv.“ „Čula sam.“ Pogledavši niz svoj dugački torzo, ozbiljno i gorko se nasmejao. „Bio je mrtav pre nego što je pao na zemlju, ali hteo sam da budem siguran. Glup potez. Upropastio sam ovu košulju, a bila mi je jedna od omiljenih.“ Nije je zavarala ni tobožnja ravnodušnost ni opušteno držanje. Odavao je utisak kao da će svakog trena skočiti, a imao je brze reflekse.

Policajci ispred njih počeli su da se kreću duž linije vozila posmatrača, mašući vozačima da raščiste taj deo puta. Ili će uraditi ono što joj kaže, ili će je uhvatiti s njim u automobilu. „Narednik Lester mi je rekao da ste...“ „Upucao kučkinog sina? Istina. Mrtav je. A sad vozi.“

1 Pet dana ranije Kroford Hant se probudio znajući da je ovo dan koji je dugo iščekivao. Još pre nego što je otvorio oči, osetio je radost koja mu se poput balona nadimala u grudima, ali napad teskobe istog trena ga je izduvao.

Možda neće ići baš onako kako je zamislio.

Istuširao se na uobičajen način, ali je potrošio više vremena nego obično na doterivanje: čišćenje zuba, temeljno brijanje, sušenje kose fenom umesto da je pusti da se sama osuši. Ali nije umeo dobro da rukuje fenom pa mu je kosa na kraju izgledala isto kao i uvek - neukrotivo. Zašto se nije setio i otišao kod frizera?

Primetio je nekoliko sedih vlasi na zulufima. Zajedno s još nekoliko blagih linija oko očiju i po jednom na krajevima usana, činile su ga zrelijim.

Ali sudija će ih verovatno smatrati znacima teškog života. „Ma ko je šiša.“ Nije više imao živaca za samoprocenjivanje, pa se zato okrenuo od ogledala u kupatilu i otišao u spavaću sobu da se obuče.

Razmišljao je da obuče odelo, ali je shvatio da će to biti previše, kao da se trudi da impresionira sudiju. Osim toga, u mornarskoplavom vunenom odelu osećaće se kao pogrebnik.

Odlučio se za sportski sako i kravatu.

Iako je na krstima osećao koliko mu nedostaje futrola za pištolj, odlučio je da je ne stavi.

Otišao je u kuhinju, skuvao kafu i sipao pahuljice u činiju, ali ništa mu nije prijalo zbog nervoze u stomaku pa je sve prosuo u drobilicu. Dok su žitne pahuljice nestajale, pozvao ga je advokat. „Jesi li dobro?“ Kvaliteti koji su Vilijama Mura činili dobrim advokatom nisu mu pomagali kao ljudskom biću. Posedovao je izvesnu količinu dostojanstva i nikakav šarm, pa je, iako je nazvao da pita Kroforda kako je, ovo pitanje zvučalo kao neki izazov na koji očekuje potvrdan odgovor. „Nije loše.“ „Sud zaseda tačno u dva.“ „Da. Voleo bih da je ranije.“ „Ideš li prvo u kancelariju?“ „Razmišljao sam o tome. Možda. Ne znam.“ „Mogao bi. Posao će ti odvući misli od saslušanja.“ Kroford je pokušao da izvrda. „Videću kako će jutro proteći.“ „Nervozan si?“ „Nisam.“ Advokat je skeptično frknuo. Kroford je priznao da oseća malo leptirića u stomaku. „Prošli smo kroz sve“, rekao je advokat. „Gledaj sve pravo u oči, naročito sudiju. Budi iskren.

Sve će biti u redu.“ Iako je sve zvučalo lako, Kroford je duboko izdahnuo. „U ovom trenutku, uradio sam sve što sam mogao. Sad je na sudiji, a ona je sigurno već odlučila.“ „Možda. A možda i nije. Odluka zavisi od toga kako ćeš se danas držati na suđenju.“ Kroford se osmehnuo. „Ali bez pritiska.“ „Imam dobar osećaj.“ „Bolje taj nego onaj drugi. Ali šta će se desiti ako danas ne pobedim? Šta ću onda? Osim da platim nekom da ukloni sudiju Spenser.“ „Da nisi ni slučajno pomislio da izgubiš.“ Pošto Kroford nije odgovorio, Mur je počeo da pridikuje: „Poslednje što nam treba jeste da uđeš u sudnicu pesimističan.“ „Aha.“ „Stvarno to mislim. Ako budeš delovao nesigurno, potonućeš.“ „Aha.“ „Uđi tamo samouvereno, sigurno, kao da si im već isprašio tur.“ „Ukapirao sam, u redu.“ Reagujući na klijentovu mrzovoljnost, Mur je malo popustio. „Naći ćemo se ispred sudnice malo pre dva.“ Prekinuo je vezu bez pozdrava.

Imao je mnogo vremena pre nego što ode u sud, pa je počeo da tumara po kući i proverava stvari. Frižider, zamrzivač i ostava bili su dobro snabdeveni. Služba za čišćenje bila je juče i tri marljive žene ostavile su čitavu kuću u besprekornom stanju. Sam je spremio kupatilo i namestio krevet. Nije video više ništa što je mogao da poboljša.

Na kraju je otišao u drugo kupatilo, ono koje je nedeljama spremao za Džordžijin povratak, ne dozvoljavajući sebi da misli kako od ove noći njegova mala devojčica možda neće provoditi svaku noć pod njegovim krovom.

Ukrašavanje je prepustio prodavačici iz salona nameštaja. „Džordžija ima pet godina. Treba da krene u obdanište.“ Ona je pitala: „Omiljena boja?“ „Ružičasta. Druga omiljena, ružičasta.“ „Imate li neki budžet?“ „Samo opušteno.“ Ozbiljno je shvatila njegove reći. Sve je u sobi bilo ružičasto, osim beličastog uzglavlja, komode s fiokama i toaletnog stočića s ovalnim ogledalom, koje je moglo da se okreće između dva uspravna vretena.

Dodao je nekoliko stvarčica za koje je mislio da će se Džordžiji dopasti: slikovnice s koricama u pastelnim bojama, s dugama, jednorozima i sličnim stvarima, malu kolekciju plišanih igračaka, baletsku suknjicu s odgovarajućim baletankama sa šljokicama i jednu lutku s ružičastom dvorskom haljinom i zlatnom krunom. Prodavačica ga je ubeđivala da je to soba iz snova svake petogodišnje devojčice.

Jedino što je nedostajalo bila je devojčica.

Poslednji put je pregledao sobu, a onda otišao iz kuće i, ne čineći to namerno, shvatio da se uputio prema groblju. Nije otišao tamo još od Dana žena, kada je sa tastom i taštom odveo Džordžiju da obiđe grob majke koje se nije sećala.

Džordžija je svečano položila buket ruža na grob, kako su joj i rekli, a onda podigla glavu i pitala ga: „Možemo li sada na sladoled, tata?“ Ostavivši tasta i taštu da odaju poštu svojoj pokojnoj kćerki, podigao je Džordžiju i odneo je do automobila. Ciknula bi svaki put kada bi on tobože zapeo i zateturao se pod njenom težinom. Smatrao je da to Bet ne bi smetalo. Da li bi više volela da se Džordžija smeje jedući sladoled, ili da plače nad njenim grobom?

Nekako mu je bilo u redu da je danas obiđe, iako je došao praznih ruku. Nije shvatao šta bi buket cveća mogao da znači nekom pod zemljom. Dok je stajao pored groba, ništa nije saopštio duhu svoje mrtve žene. Odavno nije imao šta da joj kaže, a ionako mu ta verbalna pročišćenja nisu pomagala da se oseća bolje. U svakom slučaju, Bet ni najmanje nisu pomagala.

Zato je samo piljio u datum uklesan u granitnu ploču i psovao, psovao osećaj krivice koji je imao, nakon čega je obećao kosmičkom lutkaru, koji ga možda sluša, da će, bude li dobio starateljstvo nad Džordžijom, učiniti sve što je u njegovoj moći da joj sve nadoknadi.

Holi je pogledala na sat dok je u prizemlju sudnice čekala lift. Kad je stigao i vrata se otvorila, prigušila je uzdah što vidi Grega Sandersa unutra.

Stala je u stranu i pustila da prvo svi izađu. Sanders je stigao samo do vrata, ali tu je stao i sprečio je da uđe. „Pa, sudijo Spenser“, otezao je. „Baš mi je drago što sam naleteo na vas. Možete mi prvi čestitati.“ Iscedila je osmeh. „Da li bi to bilo ispravno?“ Postavio je šaku na vrata da ih spreči da se zatvore. „Upravo idem iz sudnice. Presuda u slučaju Malori? Nije kriv.“ Holi se namrštila. „Ne vidim da je to razlog za slavlje. Vaš klijent je optužen za brutalni napad na prodavca za vreme oružane pljačke. Prodavač je izgubio oko.“ „Ali moj klijent nije opljačkao tu radnju.“ „Zato što se uspaničio i pobegao kad je pomislio da je prodavca prebio nasmrt.“ Bila je upoznata sa slučajem, ali pošto je advokat odbrane Sanders bio njen protivnik na predstojećem izboru za sudiju Okružnog suda, slučaj je prebačen u nadleštvo drugog suda.

Greg Sanders se zlobno i samozadovoljno osmehnuo. „Pomoćnik okružnog tužioca nije uspeo to da dokaže. Moj klijent...“ Holi ga je prekinula. „Već ste izneli svoj slučaj na suđenju. Ni u ludilu ne bih od vas tražila da to ponovo uradite. Molim vas, pustite me.“ Obišla ga je i ušla u lift. On je izašao, ali je i dalje držao šaku na vratima. „Nižem pobede. A kad dođe novembar...“ Namignuo je. „Na redu je ona velika.“ „Čini mi se da se pripremate za veliko razočaranje.“ Pritisnula je dugme za peti sprat. „Ovog puta neće biti sudije Votersa da vam prokrči put.“

Zadržavali su jedan od tri lifta. Ljudi su postajali nestrpljivi i streljali ih ljutitim pogledima. I pored toga što su smetali drugima, nipošto nije htela da Gregu Sandersu pravda ni sebe ni svog mentora. „Moram da stignem u sudnicu za petnaest minuta. Molim vas da pustite vrata.“ Dotle se Sanders već mučio da spreči automatiku da zatvori vrata. Govoreći da ga samo ona čuje, rekao je: „Šta je to lepuškasta mlada advokatica činila dobrom starom sudiji Votersu i naterala ga da joj pomogne kod guvernera?“ Ovo „lepuškasta“ bilo je omalovažavajuće, ni najmanje laskavo.

Osmehnula se, ali nervozno. „Ma nije valjda, gospodine Sanderse? Pribegavate seksualnim insinuacijama na račun poštovanog sudije Votersa i mene? Mora da ste strašno nesigurni u novembarski ishod.“ Ovog puta bez „molim“, izgovorila je: „Pustite vrata.“ Podigao je ruke u znak predaje i ustuknuo. „Zabrljaćete. Samo je pitanje vremena.“ Vrata su se zatvorila pred njegovim iskeženim licem.

Holi je ušla u kabinet i zatekla svoju pomoćnicu gospođu Debru Brigs kako jede kiselo mleko za stolom. „Hoćete jedno?“ „Ne, hvala. Upravo sam se suočila sa svojim suparnikom.“ „Ako vam to ne pokvari apetit, ništa neće. Podseća me na staru mazgu koju je moj deda imao dok sam bila dete.“ „Mogu da uočim sličnost. Duguljasto lice, velike uši, zubat osmeh.“ „Mislila sam na drugi kraj mazge.“ Holi se nasmejala. „Ima li poruka?“ „Merilin Vidal je dvaput zvala.“ „Nazovi je i reci da sam u sudnici. Javiću joj se posle ovog saslušanja.“ „Neće joj se svideti što odlažem.“ Merilin, neumorna mašina koja je vodila njenu kampanju, umela je da bude strašno naporna. „Ne, neće, ali će preboleti.“ Holi je ušla u kabinet i zatvorila vrata. Bilo joj je potrebno nekoliko minuta da se sabere pred predstojeće saslušanje oko starateljstva. Susret sa Sandersom - a mrzela je samu sebe zbog toga izazvao je u njoj neuobičajen nemir. Bila je ubeđena da će ga pobediti na izborima i zadržati poziciju sudije koja joj je privremeno dodeljena.

Ali dok je oblačila odoru, njegova poslednja opaska odjeknula je u njenom umu poput zlokobnog predskazanja.

„Kroforde?“ Stigao je ranije i pokušavao da se oslobodi negativnih misli dok je zurio kroz treperavo staklo prozora na četvrtom spratu velelepne zgrade Suda Okruga Prentis.

Začuvši svoje ime, okrenuo se. Grejs i Džo Gilroj išli su prema njemu smrknutih lica, što je i odgovaralo razlogu zbog kog su bili tu. „Zdravo, Grejs.“ Njegova tašta bila je sićušna i lepuškasta, s očima kroz koje je isijavala sva njena ljupkost.

Uglovi očiju su joj se blago podigli, što je bila fizička crta koju je Bet nasledila. On i Grejs kratko su se zagrlili.

Dok se odvajala od njega, pogledala ga je od glave do pete. „Lepo izgledaš.“ „Hvala. Zdravo, Džo.“ Pustio je Grejs i rukovao se s Betinim ocem. Džoov hobi bila je stolarija, zbog čega je imao gomilu žuljeva na dlanovima. I zaista, sve u vezi s Džoom Gilrojem bilo je žilavo, naročito za čoveka koji je zagazio u sedamdesete. „Kako ide?“ pitao ga je.

Kroford se na silu osmehnuo. „Sjajno.“ Džo je, izgleda, shvatio da preteruje, ali nije komentarisao. Niti je Krofordu uzvratio osmeh.

Grejs je rekla: „Mislim da smo svi pomalo nervozni.“ Oklevala je, a onda je Kroforda pitala šta misli o saslušanju. „Misliš, da li ću pobediti ili izgubiti?“ Delovala je izmučeno. „Molim te, nemoj da razmišljaš o ishodu u smislu pobede ili gubitka.“ „Zar ti ne misliš tako?“ „Mi samo želimo najbolje za unuku“, rekao je Džo. U prevodu, to je značilo da bi za Džordžiju bilo najbolje da ostane s njima. „Siguran sam da sudija Spenser želi isto.“ Kroford je držao jezik za zubima, odlučivši da sačuva svoj govor za sudnicu. Razgovor s njima o ovoj temi bio je besmislen i samo bi mogao da dovede do antagonizma. Danas on i njegovi tast i tašta stoje sa suprotnih strana pravnog problema, a ishod bi mogao veoma duboko da utiče na sve.

Neko će napustiti sudnicu poražen i nesrećan. Kroford neće biti u stanju da im čestita ako sudija presudi u njihovu korist, a nije nameravao ni da im poželi sreću. Pretpostavljao je da i oni manjeviše osećaju isto prema njemu.

Pošto su se obe strane složile da Džordžiju potpuno isključe iz ovog procesa, Kroford je pitao Grejs gde su je smestili dok su na sudu. „Druži se s unukom naših komšija. Bila je mnogo uzbuđena kad sam je odvela. Peći će kolače.“ Kroford se trgnuo. „Poslednja tura joj je bila malo živa u sredini.“ „Uvek ih izvadi prerano“, dodao je Džo.

Kroford se osmehnuo. „Ne može da sačeka da ih proba.“ „Mora da se nauči strpljenju.“ Kako bi zadržao osmeh na usnama, Kroford je morao da stisne zube. Njegov tast umeo je ovako da provocira i ukazuje na manjkavosti Krofordovog karaktera. Ova opaska bila je mamac, izrečen u pravom trenutku. Pre nego što je Kroford stigao da odgovori, advokat Gilrojevih izašao je iz lifta.

Izvinili su mu se i otišli do njega.

Za nekoliko minuta stigao je i Krofordov advokat. Hod Bila Mura bio je žustar kao i njegov karakter. Ali danas su njegov odlučan korak ometali potencijalni porotnici koji su se okupili u hodniku, tražeći svoju sudnicu.

Advokat se probio kroz njih, prišao Krofordu i zajedno su ušli u sudnicu sudije Spenser.

Sudski stražar Čet Barker bio je pravi stub suda. Bio je krupan i veoma društven. Pozdravio je

Kroforda po imenu. „Veliki dan, a?“ „Jeste, Čete.“ Službenik ga je potapšao po ramenu. „Srećno.“ „Hvala.“ Krofordova zadnjica jedva da je dodirnula sedište stolice kad je Čet sve zamolio da ustanu.

Sudija je ušla u sudnicu, popela se na podijum i sela u fotelju s visokim naslonom, koja je Kroforda onespokojavajuće podsećala na tron. Na neki način, to je i bila. Na tom mestu je uvaženi sudija Holi Spenser imala apsolutnu moć. Čet je obznanio da sud počinje s radom i sve zamolio da sednu. „Dobar dan“, rekla je sudija. Pitala je advokate da li su suprotstavljene strane prisutne, a kada su formalnosti obavljene, spustila je ruke na sto. „Iako sam preuzela ovaj slučaj od sudije Votersa, upoznala sam se s njim. Koliko sam razumela, maja 2010. Grejs i Džo Gilroj podneli su molbu za privremeno starateljstvo nad unukom Džordžijom Hant.“ Pogledala je Kroforda. „Gospodine Hante, vi se niste protivili toj molbi.“ „Ne, časni sude, nisam.“ Vilijam Mur je ustao. „Smem li da se obratim, časni sude?“ Klimnula je.

U svom brbljivom stilu, advokat je izneo glavne tačke Krofordove molbe za sticanje starateljstva i zaključio zašto je pravo vreme da mu se Džordžija vrati. Završio je rečima: „Gospodin Hant joj je otac. Voli je, i ljubav mu je uzvraćena, kao što su to dva dečja psihologa potvrdila.

Verujem da imate izveštaje o njihovoj proceni Džordžije.“ „Imam i pročitala sam ih.“ Sudija je zamišljeno gledala Kroforda, a onda rekla: „Gospodin Hant će dobiti priliku da se obrati sudu, ali prvo želim da čujem Gilrojeve.“ Njihov advokat skočio je na noge, spreman da iznese zamerke na Krofordovu molbu za zapisnik. „Pre četiri godine, psihička stabilnost gospodina Hanta dovedena je u pitanje, časni sude. Odrekao se svoje kćerke bez ijedne reći, što ukazuje na to da je znao da će joj biti bolje s dedom i babom.“ Sudija je podigla ruku. „Gospodin Hant se tada složio da je u najboljem Džordžijinom interesu bilo da je smesti kod njih.“ „Nadamo se da ćemo ubediti sud da bi trebalo i da ostane kod njih.“ Pozvao je Grejs da svedoči. Zaklela se. Sudija Spenser ohrabrujuće joj se osmehnula dok je ova sedala na klupu za svedoke. „Gospođo Gilroj, zašto se vi i gospodin Gilroj protivite zetovoj molbi da stekne puno starateljstvo nad svojom kćerkom?“ Grejs je oblizala usne. „Pa, naš dom je jedini dom koji Džordžija poznaje. Dali smo sve od sebe da od njega načinimo brižnu i zdravu sredinu za nju.“ Nastavila je da obrazlaže udobnu atmosferu koju su stvorili.

Sudija Spenser ju je konačno prekinula. „Gospođo Gilroj, niko u ovoj prostoriji, čak ni gospodin Hant, ne poriče da ste stvorili predivan dom za Džordžiju. Moja odluka se neće zasnivati na tome da li ste se dobro brinuli za dete, već da li je ili ne gospodin Hant spreman i sposoban da obezbedi podjednako dobar dom za nju.“

„Znam da je voli“, rekla je Grejs, s nelagodom pogledavši u njegovom pravcu. „Ali sama ljubav nije dovoljna. Da bi se osećalo sigurno, detetu treba postojanost, rutina. Pošto Džordžija nema majku, potrebna joj je prva sledeća najbolja stvar.“ „Njen tata.“ Reči koje je Kroford promrmljao privukle su neodobravajuće poglede svih prisutnih, uključujući i sudiju.

Bil Mur ga je podgurnuo i prošaputao: „Doći ćeš i ti na red.“ Sudija je postavila Grejs još nekoliko pitanja, ali je zaključak bio da tašta veruje da će udaljavanje Džordžije od njihovog doma imati štetne posledice na njen mladi život. Završila je rečima: „Moj suprug i ja osećamo da će, ako je odvojite od nas, to imati veoma štetan uticaj na Džordžijin emotivni i psihički razvoj.“ Krofordu je ova izjava zvučala smišljeno i uvežbano, kao nešto što je advokat naučio Grejs da kaže, a ne nešto što je sama smislila.

Sudija Spenser pitala je Krofordovog advokata ima li nekih pitanja za gospođu Gilroj. „Da, časni sude, imam.“ Otišao je do klupe za svedoke i nije traćio vreme na ljubaznosti. „Džordžija često provodi vikende s gospodinom Hantom. Da li je to tačno?“ „Da, jeste. Kada smo shvatili da je dovoljno porasla da provede noć bez nas, i da je Kroford... pa, dovoljno pouzdan, počeli smo da je puštamo da ostaje preko noći. Ponekad i dve.“ „Kad se vraćala posle ovih noći kod oca, kakva je Džordžija bila?“ „Kakva?“ „U kakvom je psihičkom stanju bila, opšte gledano? Da li bi potrčala ka vama sva uplakana, široko raširenih ruku, zahvalna što se konačno vratila? Da li je delovala preplašeno, zastrašeno, prestravljeno? Da li je ikada pokazala da je emotivno rastrojena? Da je povučena i nekomunikativna?“ „Ne. Ona je... bila je dobro.“ „Plakala je samo kada ju je otac vraćao vama. Da li je to tačno?“ Grejs je oklevala. „Ponekad je plakala kada ju je vraćao. Ali samo ponekad. Ne svaki put.“ „Češće je plakala posle dužih poseta ocu“, rekao je advokat. „Drugim rečima, što je duže bila s njim, to je veća bila njena teskoba zbog odvajanja i povratka vama.“ Primetio je da se advokat Gilrojevih sprema da uloži prigovor i mahnuo mu da ostane da sedi. „Ovo je bio moj zaključak.“ Izvinio se sudiji, ali Kroford je znao da mu nije žao što je stekao jedan poen prednosti i što je to zabeleženo u zapisnik.

Uputio je Grejs još jedno pitanje. „Kada ste poslednji put videli gospodina Hanta u alkoholisanom stanju?“ „Pre nekog vremena. Ne sećam se tačno.“ „Pre nedelju dana? Mesec? Godinu?“ „Mnogo ranije.“ „Mnogo ranije“, ponovio je Mur. „Pre četiri godine? U najgorem stanju, dok je žalio zbog gubitka supruge?“ „Da. Ali...“

„Po vašem saznanju, da li je gospodin Hant ikada bio pijan dok je bio s Džordžijom?“ „Nije.“ „Da li je ikad izgubio živce i udario je?“ „Ne.“ „Da li je vikao na nju, koristio pogrdne ili vulgarne reči pred njom?“ „Ne.“ „Da li joj nije davao da jede kad je bila gladna?“ „Ne.“ „Da li je propustio da je veže na sedištu u automobilu? Da li se nekad nije pojavio kad ga je očekivala? Da li je ikada propustio da ispuni fiziološke ili emocionalne potrebe svoje kćeri?“ Grejs je pognula glavu i tiho odgovorila. „Ne.“ Mur se okrenuo prema sudiji i široko raširio ruke. „Časni sude, ovaj postupak je čisto traćenje vremena. Gospodin Hant je počinio neke greške, koje vrlo spremno priznaje. Kako je vreme prolazilo, on je ponovo izgradio svoj život. Preselio se u Prentis iz Hjustona samo da bi redovno viđao kćer. Otišao je na savetovanje koje je pre dvanaest meseci naredio vaš prethodnik. Ni cela godina nije umanjila njegovu rešenost da ponovo stekne starateljstvo nad svojim detetom, i tvrdim da, osim sebičnih interesa, nema nikakve druge osnove gospodina i gospođe Gilroj za osporavanje molbe mog klijenta.“ Advokat Gilrojevih je skočio na noge. „Časni sude, osnove mojih klijenata za osporavanje molbe nalaze se u dosijeu. Gospodin Hant je pokazao da nije podoban...“ „Imam dosije, hvala vam“, rekla je sudija Spenser. „Gospođo Gilroj, molim vas, odstupite sa klupe. Volela bih da sada čujem gospodina Hanta.“ Grejs je otišla s klupe za svedoke pometeno, kao da je potpuno izneverila njihov cilj.

Kroford je ustao, ispravio kravatu i prišao. Čet mu je pružio Bibliju da položi zakletvu. Kroford je seo i pogledao sudiju - oči u oči, kako ga je Mur naučio. „Gospodine Hante, pre četiri godine vaše ponašanje dovelo je u sumnju sposobnosti da budete dobar roditelj.“ „Zbog čega se i nisam protivio da Džo i Grejs dobiju privremeno starateljstvo nad Džordžijom.

Imala je samo trinaest meseci kad je Bet umrla. Trebala joj je konstantna nega, a mene su okolnosti sprečavale da joj to pružim. Zbog mojih obaveza na poslu i sličnih stvari.“ „Ozbiljnih sličnih stvari.“ To nije bilo pitanje. Držao je jezik za zubima.

Sudija je prevrnula nekoliko naizgled službenih dokumenata i prešla prstom preko jednog od njih. „Uhapšeni ste i priznali ste da ste vozili u pijanom stanju.“ „Jednom. Ali ja...“ „Uhapšeni ste zbog nedoličnog ponašanja na javnom mestu i...“ „Urinirao sam.“ „… napada.“ „Bila je to barska tuča. Pritvoreni su svi koji su makar i jednom zamahnuli pesnicom. Pušten

sam bez...“ „Imam dosije.“ Sedeo je i kipeo, shvativši koliko mu prošlost uništava budućnost. Sudija Holi Spenser nije bila blaga prema njemu. Dugo i zamišljeno ga gledajući, ponovo je prelistala nekoliko stranica koje je nazvala njegovim dosijeom. Pitao se koliko loše izgledaju svi ti prekršaji tako ispisani crno na belo.

Ako je njeno mrštenje bilo ikakav znak, nisu izgledali dobro.

Konačno je rekla: „Otišli ste na sve savetodavne razgovore.“ „Sudija Voters je bio jasan da je svaki obavezan. Svih dvadeset i pet. Pobrinuo sam se da ne propustim nijedan.“ „Izveštaj psihijatra je veoma iscrpan. Po njenim rečima, neverovatno ste napredovali.“ „Mislim da jesam. Znam da jesam.“ „Odajem vam priznanje, gospodine Hante, i divim se vašoj posvećenosti da povratite starateljstvo nad kćerkom, koju očigledno volite.“ Evo ga, pomislio je. „Međutim...“ Vrata u zadnjem delu sudnice naglo su se otvorila i jedna prilika, kao iz horor filma, potrčala je središnjim prolazom s pištoljem u rukama. Prvi metak pogodio je zid iza klupe za svedoke, prošavši tačno između Kroforda i sudije Spenser.

Drugi je sudskog službenika Četa Barkera pogodio pravo u grudi.

2 Hici su ispaljivani brzo, jedan za drugim. Kroford je pokušao da ih prebroji, ali je izgubio račun u haosu koji je nastupio u sudnici.

Sudija Spenser je skočila sa stolice, uspaničeno dozivajući Četa po imenu.

Džo je gurnuo Grejs sa stolice na zemlju, a onda se sagnuo pored nje.

Advokati su se bacili na pod, tražeći zaklon pod stolovima za kojima su sedeli. Stenografkinja je učinila isto.

Potpuno ignorišući haos i prodornu vrisku, napadač odeven u jarkobelo, crta lica iskrivljenih providnom plastičnom maskom, prekoračio je Četovo nepomično telo kao da nije tu, i nastavio da se kreće i puca, ciljajući prema prednjem delu sudnice.

Kroford je sve to istog trena primetio i reagovao instinktivno: preskočio je ogradu koja je delila klupu za svedoke od podijuma za sudiju, oborio sudiju na zemlju, a onda legao na nju. Četiri hica? Pet? Šest? Kroford je prepoznao pištolj kao devetomilimetarski. Zavisno od veličine okvira...

Osetivši da je strelac zaobišao klupu za svedoke i kročio na platformu, Kroford je hitro okrenuo glavu. Čovek je naciljao na njega. Kroford se bacio unazad. Petom cipele ga je pogodio u čašicu kolena, i to dovoljno jako da napadaču poremeti ravnotežu. Ovom je ruka poletela nagore, a ispaljeni

metak zario se u tavanicu. Još uvek bez ravnoteže, zateturao se unazad s platforme, a onda se okrenuo i potrčao prema bočnom izlazu iz sudnice.

Kroford se pridigao na jedno koleno i nagnuo se nad sudiju. Uverivši se da je živa, skočio je s platforme kao trkač sa starta. Kleknuo je pored Četa, istog trenutka ustanovio da je mrtav i, ne dozvolivši sebi da razmišlja o gubitku jednog dobrog čoveka, otkopčao njegovu futrolu i istrgao službeni revolver iz nje.

Jedan od stražara iz druge sudnice utrčao je kroz stražnja vrata i klizeći se zaustavio kad je video da Kroford proverava da li je Četov revolver napunjen. Stražar je posegnuo za svojim oružjem.

Kroford mu viknu: „Teksaški rendžer Hant! Čet je pogođen!“ „O, Kroforde, zaboga, šta se dogodilo?“ Civili su počeli da se okupljaju iza nervoznog stražara. „Neka ovi ljudi ostanu u zaklonu. Javi onim policajcima dole da je u zgradi strelac. Maskiran je i od glave do pete obučen u belo. Reci im da me ne pomešaju s njim.“ Do tog trenutka već je stigao do bočnog izlaza, kroz koji je čovek koji je pucao nestao. Neznatno je otvorio vrata, i pošto se ništa nije dogodilo, širom ih otvorio i proleteo kroz njih, mašući pištoljem s jedne na drugu stranu. Dugački i uski hodnik bio je pust, izuzev jedne žene koja je stajala na vratima kancelarije, široko otvorenih usta, rukom se držeći za grlo. „Vratite se u kancelariju.“ „Šta se događa? Ko je bio taj moler?“ „Kuda je otišao?“ Pokazala je prema vratima požarnih stepenica. Kad je Kroford stigao do nje, gurnuo ju je u kancelariju i zatvorio vrata. „Zaključajte se“, rekao joj je kroz vrata. „Sakrijte se pod sto i ne izlazite. Pozovite policiju i ispričajte im šta ste videli.“ Potrčao je niz hodnik prema požarnim stepenicama.

Jedan muškarac iz neke druge kancelarije provirio je u hodnik, video Kroforda i oči su mu se razrogačile od straha. „Molim vas, ja...“ „Slušajte!“ Ne gubeći vreme na objašnjavanje, Kroford mu je ukratko rekao da se sakrije dok se situacija ne smiri. Čovek se povukao u kancelariju i zalupio vrata.

Kroford je usporio kad je stigao do vrata požarnih stepenica, oprezno prešavši ostatak puta.

Kratko je provirio kroz kvadratni i žicom ojačani prozor na gornjoj trećini vrata. Nije video ništa kroz staklo pa je oprezno povukao vrata i, ispruživši pištolj, širokim pokretima ruke pregledao stepenište iznad i ispod sebe. Ništa se nije dogodilo.

Kročio je na stepenište, gde je zastao, sačekavši neki zvuk ili pokret koji bi mu rekao u kom pravcu je napadač pobegao. A onda, negde iza njega...

Hitro se okrenuo kad je zamenik šerifa prošao kroz vrata u hodnik. Prepoznali su se, što je bila sreća, jer su jedan drugom uperili oružje u glavu. Zamenik se spremao da progovori kada je Kroford stavio prst na usta.

Zamenik, klimnuvši u znak razumevanja, mahnuo je da će ići dole, a Kroford gore. Polako, bezglasno je rekao Kroford.

Držeći se blizu zida, Kroford se popeo stepeništem do sledećeg odmorišta. Otvorio je vrata prema hodniku, koji je bio potpuno isti kao i onaj na spratu ispod. Mermerni pod i zidovi okrečeni bež bojom, tipično za državne zgrade. Tu i tamo, poneki uramljeni portret nekog namrštenog i davno zaboravljenog vladinog službenika. Vrata vode u razne kancelarije s obe strane hodnika.

Negde na pola puta, dva muškarca i jedna žena tiho su razgovarali, preplašenih lica. Jedan od muškaraca, primetivši da je Kroford naoružan, podigao je ruke u znak predaje. „Ja sam teksaški rendžer“, prošaputao je Kroford. „Jeste li videli nekog čoveka obučenog u belo?“ Setivši se kako je prva žena opisala strelca, dodao je: „Molera?“ Odmahnuli su glavama. „Zaključajte se u kancelarije. Ne prilazite vratima i ne otvarajte nikome osim policiji.“ Kroford se vratio na stepenište. Čuo je korake koji su dopirali odozdo i shvatio da je zamenik šerifa sreo pojačanje koje se penjalo s prvog sprata, na kom se nalazila kancelarija šerifa Okruga Prentis. Očigledno nisu videli čoveka koji je pucao kako silazi stepeništem. Da jesu, bilo bi mnogo više buke, verovatno i pucnjeva koji bi odjekivali na stepeništu.

Kroford je nastavio da se penje. Kad je stigao do odmorišta na šestom spratu, prišao je vratima i pogledao na obe strane kroz prozor u hodnik. Još jedna grupica službenika suda stajala je u gomili.

Delovali su preplašeno, ali ne i histerično, što bi verovatno bio slučaj da je maskirani strelac protrčao pored njih.

Neznatno je otvorio vrata i, sprečivši ih da ga pitaju za pucnjeve koje su čuli, predstavio se i prošaputao im da se sakriju, što su oni brže-bolje i uradili. Lagano se povukao nazad prema stepeništu i nastavio do sledećeg odmorišta, koje se nalazilo samo pola sprata više. Ono se završavalo kod izlaza na krov.

U ćošku pored vrata ležali su beli kombinezon, bela kapa, par gumenih rukavica i nazuvice za cipele. Ispod te gomile verovatno bi pronašao i masku, ali ništa nije dirao.

Ono što je očigledno nedostajalo na gomili odbačenih stvari bio je pištolj.

Nagnuvši se preko ograde i pogledavši dole, video je zamenika i nekoliko drugih uniformisanih policajaca koji su se nečujno penjali. Kroford je klimnuo glavom prema vratima krova. Jedan od policajaca vratio se na prethodno odmorište i tiho rekao nešto u mikrofon pričvršćen za epoletu, nakon čega je Krofordu i ostalima pokazao podignut palac.

Kroford je znao da je do sada uvežbana akcija za vanredne situacije već otpočela. Zgradu suda će opkoliti policajci. Izlazi će biti blokirani i svako ko bude pokušao da izađe biće zaustavljen. Tim specijalnih snaga je krenuo. Snajperisti su bez sumnje već zauzimali pozicije na krovovima susednih zgrada.

Napadač ovo nije baš najbolje planirao. Jedini ishod za njega bio je loš. Osim ako ne ume da leti, nikako neće izaći iz ove zgrade kao slobodan čovek. Čim to bude shvatio, možda će odlučiti da sa sobom povede još nekoliko ljudi pre neizbežnog hapšenja. Već je ubio Četa, naočigled svedoka.

Zašto ne bi pokušao da sve stavi na kocku i stekne reputaciju masovnog ubice?

Kroford je zbacio sportski sako s ramena i spustio ga na pod, a onda odškrinuo izlazna vrata. „Hej, druže!“ rekao je kroz procep. „Hajde da popričamo!“ Napola je očekivao da meci zaspu metalna vrata, ali ništa se nije dogodilo. Otvorio je vrata još centimetar-dva. „Ja sam teksaški rendžer, ali nisam u uniformi. Mogu da ti pokažem značku. Sad ću

izaći, u redu? Nisam naoružan. Samo hoću da pričam s tobom. Je li to u redu?“ Do tog trenutka, policajci su mu se već pridružili. Jedan je prošaputao: „Kroforde, znaš li šta radiš?“ Ukoso se osmehnuo čoveku, priznajući da shvata opasnost u koju se upušta, a onda zadenuo za pojas Četov pištolj, otvorio vrata taman toliko da se provuče i iskoračio na pošljunčani krov podignutih ruku.

Potrajalo je nekoliko sekundi dok mu se oči nisu privikle na jarko sunčevo svetio, a onda je odmah uočio tipa. Ovaj nije čak ni pokušao da se sakrije. Stajao je blizu niskog zidića kod ivice krova. Bio je španskog porekla, u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim, prosečne visine, debeljuškast.

Nije izgledao kao da se bilo koga plaši, osim što je drhtavom rukom držao pištolj uperen u Kroforda. U drugoj šaci držao je cigaretu koja se dimila.

Kroford je i dalje držao podignute ruke. „Pokazaću ti svoju značku, u redu?“ Lagano je spustio desnu ruku prema kožnoj futroli prikačenoj za pojas, ali kad je čovek bacio cigaretu i viknuo: „Ne!“, Kroford je ponovo podigao ruku. „To ti je loša ideja, brale!“ Nekoliko puta je klimnuo pištoljem. „Ne želiš da pucaš u mene“, rekao je Kroford. „Spusti oružje, hoćeš li? Tako niko neće biti povređen, uključujući i tebe.“ Uprkos Krofordovom umirujućem tonu, čovek je bivao sve nervozniji. Brzo trepćući, pokušavao je da istera znoj iz očiju, koje su strelovito gledale na sve strane. Kada ih je fiksirao na Kroforda, ponovo mu je pištoljem mahnuo da odstupi.

Kroford je pomislio da čovek možda ne zna engleski. „Habla ingles?“ „Si.“ A potom, nešto otresitije: „Si.“ Odgovor je zvučao agresivno-odbrambeno, što je u Krofordu pobudilo sumnju u to koliko zaista razume jezik. Napravio je korak napred i pokazao prema pištolju. „La pistola. Spusti!“ „Ne!“ I drugom rukom je prihvatio pištolj i ispružio obe prema Krofordu.

Sranje! „Čekaj, druže. Ovo se ne može dobro završiti ako ne... Ne!“ Jedan od policajaca sigurno je izašao na neka druga vrata, jer se odjednom pojavio u Krofordovom perifernom vidnom polju. Napadač ga je video u istom trenutku. Okrenuo je pištolj prema zameniku i dvaput povukao oroz. Promašio je.

Ali snajperisti na susednom krovu nisu.

Napadačevo telo se trzalo sa svakim metkom, a onda se šćućurilo i prestalo da se pomera.

Kroford se sagnuo i pribio uza zid, lagano klizeći niz njega sve dok nije seo na pete. Gledao je kako policajci u različitim uniformama kuljaju sa stepeništa i opkoljavaju telo iz kog je krv tekla na šljunak.

Osetivši ruku na ramenu, okrenuo se i ugledao zamenika, koji se zabrinuo kad je Kroford poželeo da izađe na krov. „Jesi li pogođen?“ Odmahnuo je glavom. „Imao si sreće.“ Stisnuo je Kroforda za rame, a onda ga ostavio i pridružio se ostalim policajcima koji su se okupili oko pogođenog čoveka.

Krofordova glava je klonula i bradom dodirnula grudi. „Glupi kučkin sine.“ Da je neko čuo ovo prekorno mrmljanje, pretpostavio bi da se obraća mrtvom čoveku. Ali ne bi bio u pravu.

„Hante?“ Kroford, koji je bledo zurio u pod, pogledao je prema detektivu za ubistva koji je držao otvorena vrata sobe za saslušavanje i glavom klimao Krofordu da uđe.

Kroford je na silu smogao snage da ustane. Očajnički se užasavao ovoga, ali je želeo da završi s tim što pre.

U prostoriji, jedan drugi čovek u odelu, kog Kroford nije poznavao, stajao je leđima uza zid, zvučno kršio zglavke na prstima i žvakao žvaku. Kroford se pitao kakvog on razloga ima da bude nervozan.

Narednik Nil Lester, viši detektiv koji je tako lakonski pozvao Kroforda u prostoriju, pokazao mu je jednu od stolica pored malog stola i seo nasuprot njemu. Između njih, na stolu, nalazila se beležnica i aparat za video-snimanje.

Nil Lester izvadio je olovku iz džepa košulje i nekoliko puta njome kliknuo dok je neprijateljski piljio u Kroforda. Iako školski drugovi iz osnovne škole, nikad nisu voleli jedan drugog, a obostrane antipatije samo su porasle kada se u srednjoj školi Kroford neko vreme zabavljao s Nilovom mlađom sestrom. Simpatija je kratko trajala i nikad nije prerasla u ništa ozbiljnije, ali Nil je očigledno i dalje bio gnevan zbog toga. „Hoćeš li nešto da popiješ?“, izgovorio je kao da je u pitanju neka obaveza. „Ne, hvala.“ „Poznaješ li Meta Njudženta? Nedavno je postao detektiv.“ Klimnuo je prema mlađem čoveku, koji se i dalje vrpoljio.

Kroford je prihvatio ovo kvaziupoznavanje isturivši bradu prema detektivu.

Ovaj se iscerio, otkrivši krive zube. „Šta ima?“ Smešan pozdrav, s obzirom na okolnosti.

Kroford mu nije odgovorio, već je usmerio pažnju na Nila Lestera, koji je neprekidno kliktao prokletom olovkom. „Znaš kako ovo ide“, rekao je.

Kroford je klimnuo. „Razgovor će biti snimljen.“ Kroford je klimnuo. „Jesi li spreman onda?“ „Spreman sam kad i ti, Nile.“ „Hajde da ovo ostane zvanično. Bez imena.“ Kroford se jedva uzdržao da ne zakoluta očima. Nil Lester mu se nikad nije sviđao, i to samo iz jednog razloga - bio je tako uštogljen. Još dok je bio dete, slepo je poštovao pravila, a cinkario je svu decu koja nisu.

Ono što je Kroforda sada izjedalo bilo je to što se Nil Lester naslađivao. Uživao je što ima

Kroforda u vrućoj stolici.

Međutim, ostavivši po strani lična osećanja, ishod je bio da su dva čoveka mrtva, a Kroford je stajao svega nekoliko stopa od obojice kad se to dogodilo. Kao predstavnici zakona, Nil i njegov nervozni pomoćnik imali su obavezu da ga saslušaju.

Promeškoljio se u stolici, pokušavajući, ali ne uspevajući, da svoje visoko telo što bolje smesti u presovanu plastiku. „Kako vi kažete, naredniče Lestere. Odakle da počnem?“ „Od sudnice.“ Odlučnim pritiskom prsta, Nil je uključio snimač, izgovorio datum, vreme i imena prisutnih. „Zašto ste bili danas na Porodičnom sudu?“ „Prokleto dobro znaš zašto.“ Oči detektiva se suziše. „Samo odgovorite na pitanje, molim.“ Kroford je duboko udahnuo, a onda ispustio dah dok je izgovarao: „Bio sam tamo zbog saslušanja povodom starateljstva.“ Nijedan od detektiva ništa nije rekao, već su samo nastavili da ga gledaju. Prekrstio je ruke na grudima. „Na raspravi zbog starateljstva nad mojom malom kćerkom.

Sudija Spenser se taman spremila da izrekne svoju odluku kada je napadač uleteo.“ „Imamo transkript procesa sve do tog trenutka.“ „Onda ne moram da vam pričam ko je šta rekao.“ „Mada, nešto me zanima“, rekao je Nil. „Šta misliš, kako bi sudija Spenser presudila?“ Kroford se taman spremio da kaže da ono što on misli povodom toga nema nikakve veze sa slučajem, ali uzdržao se, slegnuo ramenima i odgovorio. „Nadao sam se najboljem.“ „Strahujući od najgoreg?“ Dobro, pomislio je Kroford. Ako će Nil biti šupak, biće i on. „Pa, u svakom slučaju, nisam očekivao najgore, to jest da vidim Četa Barkera ubijenog na moje oči.“ Izjava je imala poražavajući efekat, kom se Kroford i nadao. Kako bi prebrodio čudnu tišinu koja je usledila, Nil je pomerio kameru centimetar bliže Krofordu. Met Njudžent iskašljao se u pesnicu. „Sve nam ispričaj“, rekao je Nil. „Budi što je moguće detaljniji.“ Kroford je prekrio lice šakama i lagano počeo da ih povlači nadole, sve dok samo vrhovima prstiju nije dodirivao vilicu. Onda je spustio šake i nagnuo se napred, naslonivši podlaktice na ivicu stola. „Stajao sam u klupi za svedoke. Tip je ušao na vrata u dnu sudnice pucajući. Nastupio je pravi pakao.“ Njudžent ga je zamolio da opiše strelca, što je on i učinio, iako su molerska odeća i maska već zavedeni kao dokazi, pa su već imali najosnovniji opis. „Kapa mu je prekrivala sve osim ivice kose.

Na rukama je imao rukavice koje su bile uvučene pod rukave. Ta maska je bila zastrašujuća. Jedva da je imala proreze za gledanje. I dve male rupe za disanje. Potpuno je spljoštila sve crte njegovog lica.

Potpuno ga je izobličila.“ Kratko je razmišljao o tome, pokušavajući da prizove prvobitni utisak o prilici koja se kretala kroz središnji prolaz s tako očiglednom namerom. „Ali čak i bez maske, mislim da bih imao loš predosećaj u vezi s tim tipom. Bio je usredsređen na to što je radio. Odlučan.“ Nil je klimnuo. „Rekli ste da je zapucao čim je ušao na vrata.“

„Čim se odmakao od vrata, ispalio je prvi hitac.“ „Nasumično? Ili je ciljao?“ „Pištolj je bio uperen prema sredini sudnice. Držao je pištolj u visini ramena, ispružene ruke.“ Pokazao je. „Povlačio je oroz brzo. Bam-bam-bam. Čet...“ Zastao je i ispustio uzdah žaljenja. „Čet je potrčao napred i podigao ruke, ovako.“ Ispružio je ruke ispred sebe, dlanove okrenuvši napred. „Viknuo mu je. Stani ili nešto slično.

Možda je samo viknuo nešto. A onda je pao.“ „Umro je hrabro, na dužnosti“, primetio je Nil. „Aha“, uzdahnuo je Kroford. „Biće odlikovan za to. Mislim da nikad pre nije potegao službeni pištolj. U čitavoj svojoj karijeri. A onda ga je ubio luđak s nekom idiotskom vašarskom maskom. To je teško sranje.“ Čet jutros nije ustao predvidevši svoju smrt. Niti je Kroford mogao da predvidi kakvu krivu loptu će mu sudbina nabaciti. Stisnuvši koren nosa, zavalio se u stolicu.

Sačekavši nekoliko trenutaka, Njudžent ga je pitao da li sada hoće nešto popije. „Dobro mi je. Nastavite.“ Nil je kliknuo svojom olovkom i zabeležio nešto u svesku. „I... Čet je pogođen. Šta se onda dogodilo?“ Kroford se usredsredio na scenu iz sudnice. „Haos. Buka. Vriska. Džo je reagovao brzo kao munja, zajedno s Grejs sagnuo se ispod stola. Svi su se uzvrpoljili, potpuno uspaničeni.“ „Ali ne i vi“, rekao je Njudžent. „Ljudi iz sudnice su nam rekli da ste u tom trenutku preskočili ogradu klupe za svedoke. Sećate li se da ste to uradili?“ Odmahnuo je glavom. „Ne, zaista. Samo sam se... dao u akciju. Gurnuo sam sudiju na pod i onako...“ Sagnuo se, zauzevši istu pozu da demonstrira kako je svojim telom zaštitio njeno. „Čuo sam kako se meci zarivaju. Ništa nisam osetio, ali kroz mene je strujao adrenalin, pa sam pomislio da sam pogođen. Ali što se tiče sudije, nisam bio siguran da li je i ona pogođena ili ne.“ „Kad je napadač obišao klupu i kročio na platformu“, nastavio je, „okrenuo sam se da ga pogledam. Uperio je pištolj pravo u nas. Sećam se da sam zadržao dah i pomislio: To je to. Izgleda da mi se instinkt za preživljavanje uključio. Udario sam ga u koleno petom.“ Opisao je kako se strelac unatraške zateturao s platforme. „Možda se uspaničio. Ne znam. U svakom slučaju, potrčao je kao da ga đavo goni i nestao kroz bočni izlaz.“ Nil je klimnuo da se to slaže s onim što su ostali ispričali. „A onda?“ „Krenuo sam za njim.“ Nil je pogledao Njudženta, a onda ponovo Kroforda i ponovio: „Krenuli ste za njim.“ „Tako je.“ „Tek tako.“ „Nisam razmišljao o tome, ako na to mislite. Jednostavno sam to učinio.“ „Kao što ste preskočili ogradu klupe za svedoke.“ Slegnuo je ramenima. „Valjda.“ „Postupali ste bez razmišljanja i vaganja o posledicama vaših postupaka.“

„Kao što biste i vi to uradili“, uzvratio je Kroford, „ako ste uopšte nekakav predstavnik zakona.“ „Pa, znamo od koje ste vi vrste.“ Kroford je đipio na noge, preturivši stolicu. Piljio je u Nila, ali je istog trena shvatio da bi ovakvo ispoljavanje karaktera samo potvrdilo ono što je ovo kopile mislilo. Okrenuo se i podigao stolicu, a onda ponovo seo. Pogledao je Njudženta, koji je grčevito gutao, kao da mu je žvaka zapala u ždrelo i zaglavila se.

Kad se ponovo okrenuo ka Nilu, ovaj je rekao: „Preskočili ste jedan korak.“ Shvativši na šta Nil misli, rekao je: „Zadržao sam se koliko da uzmem Četov revolver.“ „Iako pod dejstvom adrenalina, imali ste toliko prisebnosti da se predstavite prvom policajcu koji je ušao u sudnicu.“ „Ruka mu je bila na futroli. Nisam hteo da puca u mene.“ „Opisali ste mu napadača.“ „Vrlo šturo.“ „Tražili ste podršku. Ali ne čekajući je, uzeli ste Četov revolver i pojurili za napadačem.

Zašto?“ „Zašto?“ „Pa, s obzirom na vašu prošlost, mogli ste biti malo oprezniji.“ „Opreznost je ljude mogla odvesti u smrt.“ „Isto kao i neopreznost. Poput one u Halkonu.“

3 Holi je pažnju na kraj hodnika privuklo otvaranje vrata kroz koja je izašao Kroford Hant. Izgledajući neuredno i ljutito, pogledao ju je, ali ništa nije rekao dok je prolazio pored nje prema muškom toaletu. „Sada će hteti da razgovaraju sa mnom“, rekla je svojoj pomoćnici, koja nije želela da je ostavi samu dok je čekala da da izjavu. „Hvala vam što ste ostali, ali idite kući, odmorite se malo. Sutra će biti pravi cirkus, bojim se.“ „Ali, Holi...“ „Ne možemo znati koliko će me zadržati.“ „Mogu da ostanem koliko god bude potrebno. Ne biste smeli biti sami noćas.“ Merilin Vidal imala je sličan stav kada su je obavestili o pucnjavi. Bila je spremna da sve ostavi i dođe iz Dalasa da bude s Holi, ali ona ju je od toga odgovorila. „Zvaću te ako i kada mi budeš potrebna. Sada je sve previše haotično.“ „Ja živim od haosa.“ To je bila istina, ali Holi je ipak uspela da je odgovori. Merilin je ostala gde je i bila, ali je naredila Holi da joj se javlja, a posebno ako bude morala da da neku izjavu za medije. „Pre nego što

bilo šta kažeš u mikrofon, moram to da pogledam.“ Denis, njen bivši momak, takođe je pozvao u kancelariju. Gospođa Brigs je pričala s njim, uverila ga je da se Holi dobro drži i pristala da ga obavesti bude li nekih promena i bude li trebalo da nešto učini za nju.

Međutim, Holi nije bila bez pratnje onih koji su je podržavali. U gradu od svega dvadeset hiljada ljudi, priča o pucnjavi pronela se veoma brzo. Sudija Mejson, okružni administrativni sudija, bio je u susednoj sudnici u vreme pucnjave pa se odmah našao pored Holi. Nekoliko prijatelja, koje je stekla otkako se doselila u Prentis, okupili su se oko nje, užasnuti onim što se dogodilo i spremni da joj pomognu kako god mogu.

Najveći deo vremena su samo čekali dok ju je ispitivala policija. Ali bilo je utešno znati da su tu ako joj zatrebaju. Na kraju su shvatili da uzalud čekaju, pa su se razišli.

Gospođa Brigs je ostala poslednja. „Biće mi dobro“, uveravala ju je Holi. „Ali ako ćete se osećati bolje, zamoliću policiju da me otprati do kuće.“ „To svakako morate da uradite. I pozovite me ako se predomislite. Doći ću u bilo koje doba.“ Pre nego što je otišla, iznudila je od Holi obećanje da će je zvati, iako je Holi znala da to neće učiniti. Iskustvo je bilo užasno, ali počinilac je mrtav. Sve što je ostalo bilo je da da zvaničnu izjavu, a onda će ovo mučenje biti gotovo.

Sledećih dana Greg Sanders će pomno pratiti kako se ponaša u kriznoj situaciji i koliko će se brzo oporaviti od traume. Ako pokaže bilo kakve znake kukavičluka ili slabosti, on će ih vrlo rado razotkriti.

Izašavši za Krofordom Hantom iz sobe za saslušavanje, Met Njudžent i Nil Lester krenuli su hodnikom prema njoj. Saslušali su je u Porodičnom sudu odmah nakon pucnjave, ali da bi zabeležili njenu zvaničnu izjavu, zamolili su je da siđe u prizemlje, gde se, zajedno sa šerifovom kancelarijom, nalazilo i sedište policije.

Ustala je. „Je li došao red na mene?“ „Bojim se da još nije, sudijo Spenser“, rekao je Nil Lester. „Samo smo na pauzi. Imamo još mnogo toga da pretresemo s gospodinom Hantom.“ „Shvatam.“ „Znam da je ovo naporno posle svega što se danas dogodilo. Potrudićemo se da odete što pre bude moguće.“ „Razumem.“ „Imam samo jedno pitanje. Ime osumnjičenog još nije saopšteno javnosti jer ne možemo da pronađemo najbližeg srodnika, ali iz vozačke dozvole smo saznali da se zove Horhe Rodrigez. Da li vam ime zvuči poznato?“ „Ne.“ „Pretpostavili smo“, rekao je Njudžent, srećan što može nekako da doprinese. „Ima teksašku vozačku dozvolu, ali je lažna. Prilično je dobra, ali je ipak falsifikovana.“ „Bio je ilegalni useljenik?“ „Proveravamo to“, odgovorio je Lester. „Čak i da jeste, to ne znači da se nikad pre nije zadesio u vašoj sudnici.“

„Moguće je. Tek deset meseci sam sudija, znate. Ali moj dnevnik suđenja je pun. Predsedavala sam mnogim suđenjima i saslušanjima otkako sam postavljena.“ „Možda vam je Rodrigez preostao od sudije Votersa“, rekao je Lester. „Možda je zbog nečega bio ljut na njega.“ Kada je njenom mentoru, poštovanom Kliftonu Votersu, otkriven rak, nagovorio ju je da da otkaz u pravnoj firmi, u kojoj je radila nekoliko godina, preseli se u Prentis i podnese molbu za njegovo upražnjeno mesto.

Bio je to rizičan potez za njenu karijeru, ali prepustila se sudbini i isplatilo se. Postupajući po preporuci Votersa, guverner Hačins ju je postavio. Sudija Voters je dovoljno dugo poživeo da je vidi kako prima dužnost. Za oboje je to bio dan kojim su se ponosili.

Njudžent je rekao: „Poslaćemo nekoga do vaše kancelarije sutra, da pogleda dnevnik suđenja, da vidimo da li se pojavljuje taj Rodrigez.“ „Obavestiću gospođu Brigs da ćete doći, da sve spremi.“ „A pre nego što ste došli ovamo?“ „Radila sam za jednu pravnu firmu u Dalasu.“ Lester je zapisao ime firme u blokčić sa spiralnim povezom, koji je izvadio iz džepa košulje. „Pozvaćemo ih i zamoliti da potraže prezime Rodrigez u svojim podacima.“ Dala im je ime osobe za kontakt. „Firma će vam pomoći koliko god je u njihovoj moći, sigurna sam.“ Krajičkom oka videla je kako se Kroford Hant pojavljuje iz muškog toaleta. Kosa mu je bila vlažna i zalizana unazad, kao da se umio, a onda mokre prste provukao kroz kosu. Odlučno je prošao pored nje, ne obrativši joj se. Stala mu je na put. „Gospodine Hante, mogu li da popričam s vama?“ Nil Lester je podigao ruku: „Ovaj, sudijo...“ „Neću da usklađujem priču s njim“, rekla je detektivu. „Ne bih se usudila da se mešam u vašu istragu, niti da kršim etičke norme razgovorom o slučaju starateljstva...“ Dah joj je zapeo u grlu kad se okrenula i pogledala ga u lice, koje je izgledalo poput ledene skulpture. „Hvala što ste mi spasli život.“ U neumoljivim sivim očima zaiskrilo je iznenađenje, ali ova nevoljna reakcija trajala je samo milisekund. „Tip je stvarno loše pucao.“ Emocije su joj se gomilale u grlu. „Ali bio je dovoljno precizan kad je pucao u Četa Barkera.“ Neumoljive oči ponovo su zaiskrile, a ovog puta jedan ugao usana mu se stegnuo. „S te daljine nije mogao da promaši.“ „Ne bi promašio ni mene da niste uradili ono to ste uradili.“ „Kako se vi toga sećate, sudijo Spenser?“ Okrenula se Lesteru, koji je ovo pitao. „Kada sam videla da Čet pada, prvi instinkt mi je bio da potrčim ka njemu, ali sam se sledila kad je čovek nastavio da se kreće prema meni niz prolaz. Zbog maske, lice mu je izgledalo groteskno, užasavajuće. Gospodin Hant je preskočio ogradu i nekako me oborio na zemlju. Priznajem da mi je sledećih nekoliko trenutaka proteklo kao u magli. Usledilo je još nekoliko brzih hitaca. Sećam se da sam pomislila da će mu sigurno na kraju nestati metaka, ali

sam isto tako bila sigurna da ću poginuti pre nego što se to desi. Poslednjih nekoliko hitaca sigurno su otišli prema tavanici. Još uvek imam prah od gipsa u kosi.“ Pognula je glavu da im to pokaže. „Pucanj je otišao u prazno kad ga je Kroford šutnuo u koleno“, rekao je Njudžent.

Pogledala je Kroforda Hanta. „Šutnuli ste ga?“ „Refleksno.“ Ona je odsutno klimnula. „Sledeće čega se sećam, tapšali ste me po leđima. Ne sećam se šta ste mi rekli.“ „Opipavao sam vas da li ste krvavi. Pitao sam vas da li ste pogođeni, a vi ste odgovorili da mislite da niste.“ „Jesam li?“ Uljudno je klimnuo potvrdno.

Okrenula se detektivima. „Gospodin Hant je ustao sa mene. Ali ne pre nego što mi je rekao da se ne mrdam.“ „Ali niste poslušali, zar ne?“ Odgovorila je na Lesterovo pitanje snuždeno odmahujući glavom. „Sudnica je bila u haosu.

Ljudi koji su čuli pucnje utrčavali su kroz stražnja vrata. Gospođa Gilroj je histerično plakala, kao i stenografkinja. Gospodin Hant se nagnuo nad Četa. Uzeo je njegov pištolj i doviknuo drugom stražaru da pozove policajce. A onda je istrčao na bočna vrata.“ „Koliko je vremena prošlo između trenutka kad je napadač pobegao i kada je Kroford pojurio za njim?“ pitao je Lester. „Minut, možda malo više. Ne mnogo.“ „Šta se onda dogodilo?“ „Mogu da pričam samo o onome šta se događalo u sudnici.“ Pogledavši Kroforda Hanta, dodala je: „Ne znam šta se događalo iza tih bočnih vrata.“ Stariji detektiv je rekao: „Ne znamo ni mi. Bar ne sve. Upravo smo stigli do toga kad smo odlučili da napravimo pauzu.“ Usledila je napeta tišina. Met Njudžent se prvi pokrenuo. Gurnuo je ruke u džepove, tražeći sitninu, i počeo da korača prema nizu automata na kraju hodnika. „Hoće li još neko kolu? Sudijo Spenser?“ „Ne, hvala vam.“ „Gospodine Hante?“ „Ne.“ „Ni ja ništa neću.“ Nil Lester je ovo izgovorio u istom trenutku kad mu je zazvonio mobilni telefon. Uzeo ga je s pojasa i pogledao. „Izvinite.“ Odmaknuo se nekoliko metara i okrenuo im leđa, tražeći privatnost da primi poziv, ostavivši Holi, u suštini, samu s Krofordom Hantom.

Osim što je situacija bila veoma čudna, blizina njegovog tela delovala je preteče. Pete na cipelama činile su ga skoro pet centimetara višim, iako je već bio visok preko sto osamdeset. Došao je u sud noseći lepo ispeglane farmerke, običnu belu košulju i sportski sako.

U nekom trenutku skinuo je sportski sako, otpustio kravatu, otkopčao kragnu i zavrnuo rukave tik

iznad laktova. Kosa mu je bila neposlušna, iako ju je tek pre nekoliko minuta zalizao. Boje slame i gusta, izgledala je kao da ima sopstvenu volju.

Prešao je na drugu stranu hodnika, gde se leđima naslonio na zid i počeo da je gleda. Po njenom mišljenju, neprijateljstvo koje je ispoljavao bilo je neopravdano.

Pokušavajući da probije led, rekla je: „Da li su Gilrojevi u redu? Vaša tašta bila je strašno uznemirena kad joj je konačno dopušteno da izađe iz sudnice nakon saslušanja.“ „Prilično je potresena. Poslednji put sam se čuo s Džoom pre sat vremena, tad još uvek nije bila prestala da plače.“ „Mora da im je ovo bilo veoma traumatično.“ Smrknuto je klimnuo. „A kako vam je kćerka?“ Vidno se ukočio. „Otišla je da prespava kod komšinice i njene unuke. Mislio sam da bi najbolje bilo da tamo provede čitavu noć. Ne bi shvatila zašto su Grejs i Džo uznemireni, a ja zadržan ovde.“ Holi nije izmakla činjenica da je namerno natuknuo da je spavanje upravo on odobrio, kao da je on onaj koji donosi odluke kad je njegova kći u pitanju. Gledao ju je kao da očekuje da mu se usprotivi.

Ali je bar izvukla nekoliko reči iz njega, mada letimičnih. Verujući da je razgovor između njih završen, okrenula je glavu u stranu. „A šta je s vama?“ Iznenađena ovim pitanjem, okrenula se ponovo prema njemu. „Jeste li vi dobro?“, pitao je.

Spremila se da mu ponudi ljubaznu laž, koju je uvek saopštavala kolegama i prijateljima. Dobro sam, hvala na pitanju. Verovatno je i očekivao da to kaže. Međutim, iznenadivši samu sebe, nervozno se nasmejala i priznala, iako joj to nije bilo svojstveno. „Ne stvarno, ne.“ Možda zbog zajedničkog iskustva, ali osetila je da može da bude iskrena s njim.

Samo oči su mu se kretale dok ju je posmatrao od glave do pete. Ponovo susrevši njen pogled, rekao je: „Baš sam se svom težinom bacio na vas. Da li vas je bolelo?“ „Nije.“ Odgovor je propratila odmahivanjem glavom. „A šta je s tim?“, pokazao je glavom. „S čim?“ „S tom masnicom.“ „Oh!“ Podigla je ruku i nežno prstima prešla preko bolne tačke, odmah iznad obrve. „Kad ste me gurnuli na pod, udarila sam glavom.“ „Izvinite.“ „Nema potrebe da se izvinjavate.“ „Imate gadnu čvorugu.“ „Sve dok mi pomoćnica nije skrenula pažnju, nisam ni znala da je tu.“ „Biće tu neko vreme.“

„Nije to ništa trajno. Kad pomislim samo šta je moglo da se desi, osećam kao da gubim razum.“ „Onda prestanite da mislite na to.“ „Lako je to reći.“ Ispružila je šake u visini struka, paralelno s podom. „Pokušavam ovo da sakrijem, ali neće da prestanu da se tresu.“ „Događa se.“ „Ne i meni.“ „Ne?“ „Ne. Uglavnom me nije tako lako uplašiti.“ „Današnji strah nije uobičajen.“ „Ne mogu da ga izbacim iz glave.“ „Bio je čudan, priznajem.“ „Iskreno, gospodine Hante? Bila sam prestravljena.“ Kratko je oklevao, a onda je, govoreći jedva nešto glasnije od šapata, rekao: „Bili ste dovoljno prisebni kad je trebalo.“ Bio je to prikriveni kompliment, saopšten nerado, pa se činilo da ne treba da mu se zahvaljuje.

Ali zadržala je pogled nekoliko sekundi, i oboje su to shvatili.

Onda je pokazao prema njenim šakama i nestrpljivo promrmljao. „Može da prođe i nekoliko dana pre nego što drhtavica prestane. To je normalna odložena reakcija na stresnu situaciju.“ „Očigledno imate više iskustva od mene sa stresnim situacijama.“ Istog momenta kad su joj ove reči izašle iz usta, shvatila je koliko je loše to zvučalo.

Zategnuta koža preko jagodičnih kostiju kao da mu se još više zategla. „Gospodine Hante, nisam mislila.. „Zaboravite.“ Presekao je njeno izvinjenje osornim i hladnim glasom. Odgurnuvši se od zida, okrenuo se ka Njudžentu, koji je išao prema njima noseći konzervu soka u jednoj i pakovanje kikirikija u drugoj ruci.

Kroford Hant se namrštio na njega. „Hoćemo li mi ovo da završavamo ili ne?“

Kad su zauzeli svoja mesta oko stola u sobi za saslušavanje, Met Njudžent ga je pitao: „Nije li to malo čudno?“ „Šta to?“ „Vi i sudija. Ovaj susret van suda. Da se nađete sa iste strane. Kao preživeli jedne katastrofe.“ „Nismo mi sa iste strane i, uprkos katastrofi, stvarno ću poludeti ako mi ne dodeli starateljstvo nad kćerkom. Te dve stvari nemaju veze jedna s drugom.“ Nil je pritisnuo dugme na video-kameri. „Ne bih računao na to da sam na tvom mestu.“ Kroford nije prokomentarisao ovu primedbu. Nije nameravao da se uvlači u raspravu o molbi za starateljstvo s Nilom Lesterom.

Njudžent se vratio saslušavanju. „Rekli ste nam da je, kad je Rodrigez uleteo...“

„Rekao sam da je napadač uleteo.“ „Ista stvar.“ „Malo sutra“, rekao je Kroford. „Kao što će vam narednik Lester, ovde prisutan, reći, đavo počiva u detaljima. Moju izjavu snimate, pa hajde da bude precizna, molim vas. Za zapisnik, nisam znao njegovo ime sve dosad. Rodrigez, kažete?“ „Horhe“, dopunio ga je Njudžent.

Nil je pogledom ošinuo mladog detektiva, nemo ga koreći zbog ovog propusta, a onda se okrenuo prema Krofordu. „Ta informacija ne sme da izađe iz ove sobe.“ „Kao da to već ne znam.“ Izgleda da je Nila izjedalo to što je Kroford takođe predstavnik zakona. Ton mu je ostao oštar. „Prepoznajete li to ime?“ „Ne.“ „Da li ste ga ikada ranije sreli pre događaja na krovu?“ „Nisam. Nije mi ni izdaleka poznat. Jeste li pitali sudiju? Da li njoj njegovo ime nešto znači?“ „Kaže da ne“, odgovorio je Njudžent. „Ali još ćemo da proverimo njen dnevnik suđenja, kao i pokojnog sudije Votersa.“ „Možda je bio nešto kivan na sudiju Votersa. Ili Rodrigez ima nešto protiv čitavog pravnog sistema Sjedinjenih Država. Jeste li proverili...“ „Upravo to radimo“, rekao je Nil suvo.

Kroford je shvatio primedbu: ovo nije njegov slučaj. Teksaški rendžer imao je ovlašćenja na čitavoj državnoj teritoriji. Mogao je da se uključi u istragu ili je pokrene bez poziva od strane bilo koje druge agencije, lokalne, državne ili federalne. Ali Nil mu je stavljao do znanja da, s obzirom na to gde se večeras nalazi, Kroford može samo da odgovara na pitanja, ne i da ih postavlja.

Nil je nastavio: „Rekli ste da ste stajali u klupi za svedoke kad je napadač upao. Da li je to dovoljno precizno?“ „Jeste.“ „O čemu ste vi i sudija raspravljali?“ „Rekli ste mi da imate transkript saslušanja.“ „Imamo.“ „Pa onda...“ Pogledao je Njudženta, koji je istresao kikiriki u usta. „Šta nije jasno, naredniče Lestere?“ „Sudija vas je pohvalila što niste propustili nijedan sastanak s terapeutom.“ „Tako je. Nisam. Kakve to veze ima s bilo čim?“ „Moglo bi da ima veze s tim kako ste reagovali u situaciji koja je usledila.“ „Ne vidim kako.“ „Nemojte se odmah ljutiti. Ja samo radim svoj posao.“ „Tako je.“ Ledenim pogledom prostrelio je Nila, a onda slegnuo ramenima. „Pitaj onda.“ Nil je delovao kao da je samo to čekao. „Zašto vam je bilo određeno savetovanje pre novog

saslušanja zbog starateljstva?“ „Jeste li pitali to sudiju Spenser?“ „Nismo još. Ali planiramo.“ „Dobro. Jer i ja bih voleo da saznam razlog.“ „Probaj da pogodiš.“ Nil se iscerio se, ali ni najmanje prijateljski.

Kroford je još jednom pogledao oba detektiva, namerno ispoljavajući koliko je razdražen. Šta je mogao da postigne odugovlačenjem? Samo bi zaključili da ga je sramota što je morao na terapiju. Ali jeste ga bilo sramota, u nekoj meri. Samo nije želeo da oni to saznaju. „Nisam dobro podneo iznenadnu smrt supruge. To je bilo pre četiri godine. Prošle godine podneo sam molbu da mi se vrati starateljstvo nad Džordžijom. Sudija Voters je predsedavao sudom. Želeo je da bude siguran da sam u stanju da obezbedim stabilno porodično okruženje i zahtevao godinu dana terapije kako bi ustanovio da sam prebrodio sve to.“ „Definišite sve to.“ „Neumereno opijanje. Bilo je dana kad nisam mogao da ustanem ujutro iz kreveta.“ „Klasična depresija.“ „Klasična žalost.“ Šupčino, spremio se Kroford da prokomentariše, ali ipak nije. „Zanemarivao si obaveze na poslu. Rendžeri su te izbacili iz hjustonske kancelarije i prebacili ovamo.“ „Zapravo, ja sam tražio premeštaj. Pošto su Gilrojevi živeli ovde, a Džordžija je bila s njima, odlučio sam se na taj potez da joj budem bliže.“ Nil je izgledao skeptično. „Tvoj premeštaj nije imao nikakve veze sa incidentom u Halkonu?“ „Pod incidentom verovatno mislite na ono kad sam ubio šestoricu pripadnika kartela Fuentes, zajedno s njihovim velikim šefom?“ „Uz još dva pripadnika zakona i nekoliko slučajnih prolaznika. Tvoji postupci su veoma brižljivo ispitani.“ Njudžent je prestao da žvaće svoju užinu. Jedini zvuk u sobi bilo je tiho električno zujanje opreme za snimanje.

Kroford je stiskao vilicu, puštajući da pogled govori umesto njega. Proklet bio ako bude snimljen kako se pravda Nilu Lesteru, sebičnom kretenu.

Ovaj je konačno nastavio. „Na kraju si oslobođen bilo kakve sumnje.“ „Tako je.“ „Ali otad, uglavnom si se bavio kompjuterskim zločinima. Prevare s kreditnim karticama.

Prevare s osiguranjem. Dečjom prostitucijom. I slične stvari.“ Kroford je tražio da ga prebace u Prentis zbog navedenog razloga, a trebalo je da sarađuje sa zakonodavnim agencijama iz nekoliko susednih država. Međutim, Nil je bio u pravu. Kad je trebalo obaviti neki terenski posao, puštao je druge rendžere da ga preuzmu, dok su njegove istrage sve češće bile vezane za sto. Ali odbio je da to prokomentariše.

Nil je bio uporan. „Nemaš ništa da kažeš o tome?“ „Sve si već rekao, manje-više.“

Nil je nešto nerazumljivo promrmljao. „Ako budem procenio da je potrebno, sudski ću zatražiti zapisnik tvoje terapije kod psihijatra.“ To je privuklo Krofordovu pažnju. Neka vrelina ga je obuzela. „To je poverljivo.“ „Mogu da podnesem molbu sudu.“ „Nijedan sudija neće naterati mog terapeuta da preda zapisnik naših razgovora, zato što nije bitan za slučaj.“ „Ako nije bitan, zašto mi onda ne kažete šta je u njemu?“ „Zato što ga ni sam nisam video.“ „Nagađaj šta bi moglo da piše.“ Teško je bilo podsećati se najmračnijih dana života, da mu grehove iz prošlosti tako javno pokazuju. Danas se to već dvaput dogodilo. A bilo je posebno teško sedeti i slušati ta sranja od Nila Lestera.

Ali primorao je sebe da zauzme nonšalantni stav. „Mislim da će vam psihijatar reći da sam naučio da kontrolišem ljutnju zbog gubitka Bet, da sam se izborio sa zloupotrebom alkohola, depresijom i tako dalje.“ „Ne bih to tražio“, glatko je rekao Nil, „da nije u vezi sa ovom istragom.“ Zloupotreba položaja ljutila je Kroforda više nego bilo šta drugo. „Moje dupe je u procepu, Nile. Pokušavaš da me poniziš, i to je sve. Ako mene pitaš, još uvek si nadrndan što sam ti drpao sestru.“ Njudžent je zapanjeno progutao knedlu.

Nil ništa nije rekao, ali iz očiju su mu sevale munje.

Zažalivši istog trena zbog ovog što je rekao, Kroford je uzdahnuo dok je provlačio prste kroz kosu. „Bio je to nizak udarac. Ti si drkadžija, Nile, i zaslužuješ to. Ali tvoja sestra ne.“ Na njegovo iznenađenje, Nil se čak i nasmešio, ali nimalo prijatno. „Od tebe ne bih ništa drugo ni očekivao. Osim toga, ti sediš tu, a ja sedim ovde. Postavljen sam na čelo istrage ove fatalne pucnjave, a ti moraš da me ubediš.“ Čuvši ton njegovog glasa, Kroford je stisnuo zube. „Ubedim u šta?“ „Da si bio savršeno priseban kada si se suočio s Horheom Rodrigezom na krovu zgrade suda i da svojim postupcima ni na koji način nisi doprineo njegovoj smrti.“

4 Ulazna vrata su se otvorila pre nego što je Kroford stigao da pozvoni. „Gospođo Amberson?“ „Zdravo, gospodine Hante. Džo je zvao. Čekala sam vas. Uđite.“ „Hvala vam za ovo. Žao mi je što vas uznemiravam ovako kasno.“ „Nema problema. I molim vas, zovite me Suzan.“ Komšinica Gilrojevih izgledala je mlađe nego što je reč baba sugerisala. Suzan Amberson bila je vitka, zgodna i ljubazno se osmehivala dok je stajala sa strane i pokazivala mu da uđe u hodnik

njenog doma, koji je bio u boji trešnje.

Rekla je: „Posle onoga što se danas dogodilo, mogu da shvatim zašto želite da vidite Džordžiju.“ „Kad nešto tako doživimo...“ Pošto je prestao da govori, ona je završila umesto njega. „Poželimo da budemo blizu ljudi koje volimo.“ Osmehnula mu se s potpunim razumevanjem. „Gledala sam vesti. Tragedija. Ne znam hoće li se Grejs ikada oporaviti.“ „Još je nisam video. Došao sam pravo ovamo kad mi je Džo rekao da vam neće smetati da svratim. Izvinite što ste zbog mene ostali budni.“ „Frenk je već legao, a ja sam noćna ptica. Nema nikakvih problema.“ Kroford je pretpostavio da je spomenuti Frenk njen suprug. Bilo mu je drago što neće morati da razgovara ni sa kim i bio je zahvalan Suzan Amberson što ne traži od njega da joj prepričava šta se događalo dok ga je vodila niz središnji hodnik prema stražnjem delu prizemne kuće. „Hvala vama što ste čitav dan čuvali Džordžiju“, rekao je. „Nadam se da niste imali problema s njom.“ „Nikakvih. Ona je divna devojčica. Ima lepe manire.“ „To je lepo čuti. Kako se zove vaša unuka?“ „Ejmi. Potpuno sam ih izmorila.“ Ušao je s njom u spavaću sobu, u kojoj je sijala mala lampa na stočiću među krevetima. Srce mu se steglo kad je ugledao uvojke plave kose i slatko lice. Usne su joj bile pune. Disala je na usta. „Hrče“, rekao je, glasa ogrubelog od nežnosti.

Osetivši koliko mu je neprijatno, kratko ga je dodirnula po ruci. „Nemojte žuriti.“ Povukla se i Kroford je prišao krevetu na kom je Džordžija spavala. Na drugom krevetu ležala je devojčica sličnog uzrasta i stasa, ali njegova pažnja bila je potpuno usmerena na kćerku, dok je nežno sedao na ivicu njenog kreveta. Gospodin Zeka, plišana igračka bez koje nije htela da zaspi, počivao joj je u zagrljaju.

Nekoliko trenutaka samo je zurio u njeno lice, a onda je posegnuo za pramenom kose i protrljao ga između prstiju. Usne je počela da pomera kao da nešto sisa, a onda ju je on pomazio po obrazu nadlanicom i tako je naterao da otvori oči.

Pospano je zatreptala i pogledala ga. „Tatice!“ „Ššš, nemoj da probudiš drugaricu.“ Uspravila se kako bi mogli da se zagrle. „Jesi li došao po mene? Je li već došlo sutra?“ „Nije još. Hteo sam samo da svratim i vidim kako si.“ „Dobro.“ Široko zevnuvši, ponovo je legla i spustila potiljak na jastuk. „Sviđa li ti se nova drugarica? Ejmi.“ „Mhm. Fina je. Imale smo čajanku i isprobavale smo šešire gospođice Suzan. Stavila sam i ogrlicu.“ „Stvarno? Kako su ispali kolači?“ „Posule smo šećer u prahu odozgo. Moji su bili ružičasti.“ Ponovo je zevnula. „Hoćeš da spavaš

sa mnom?“ „Mislim da ne bismo mogli svi da stanemo u ovaj krevet.“ „Prevelik si.“ „Ja? Ti i Gospodin Zeka zauzimate sav prostor.“ Nežno ju je bocnuo u stomak, a ona se zakikotala. „Vidimo se sutra. Spavaj sad, ali prvo me poljubi.“ Nagnuo se. Zagrlila ga je oko vrata i poljubila u obraz. „Laku noć, tatice. Volim te.“ „Noć, dušo. I ja tebe volim.“ Okrenula se na stranu i sklopila oči. Sačekao je da počne tiho da hrče pre nego što je bešumno izašao iz sobe.

Pet minuta kasnije, pridružio se svom tastu u kuhinji Gilrojevih. Čak i u ovaj kasni sat, Džo je bio potpuno odeven i besprekorno uredan. Odslužio je tri ture u Vijetnamu, leteći na F-4. Pred kraj rata je napustio avijaciju. Ali avijacija nikad nije sasvim napustila njega.

Mahnuo je prema aparatu za kafu koji je stajao na pultu. „Posluži se.“ „Ne, hvala.“ „Pošto sam znao da svakako neću spavati, pomislio sam da bih svejedno mogao da je popijem.“ Sedeli su jedan naspram drugog za trpezarijskim stolom. Kroford je pitao: „Grejs je legla?“ „Konačno. Morao sam da joj poturim lek. Izmrvio sam jednu tabletu za spavanje od onih što su joj ostale kad je imala infekciju uha. Istresao sam to u čaj od kamilice.“ „Ne može da joj škodi.“ „Onesvestilo ju je.“ „To joj je i trebalo.“ „Jesi li bio kod Ambersonovih?“ „Upravo dolazim odande. Džordžija se probudila samo da me poljubi za laku noć. Nisam siguran da će se sećati da sam svraćao. Ali meni je prijalo.“ „Upoznao si Frenka?“ „Samo Suzan. Fina žena.“ „Oni su dobri ljudi.“ Razgovor je u tom trenutku zamro. Uvek je tako bilo, još otkako ga je Bet upoznala s ocem. Kad bi on i Džo istrošili reći o vremenu i zdravlju članova porodice, činilo se da nemaju više o čemu da razgovaraju.

Dok je bio u braku s Bet, Kroford se svojski trudio da bude prijateljski nastrojen i opušten u Džoovom prisustvu, čak se pretvarajući da ga zanima i njegov stolarski hobi. Ali na kraju je ipak prihvatio da on i njegov tast nikad neće biti drugari, a odgovaralo mu je da međusobni odnos ostane ljubazan i neutralan.

U svakom slučaju, dokle god je Džordžija pod starateljstvom Gilrojevih, Kroford nije činio ništa što bi isprovociralo Džoa i poremetilo tu osetljivu ravnotežu među njima, a što bi Džou moglo

da da razlog da mu ograniči pristup.

Ali u ovom trenu, dok su sedeli u prijatnoj kuhinji, bez Grejsinih diplomatskih veština koje su služile kao tampon, osećao je teret Džoovog neprijateljstva. „Jesi li pričao sa svojim drugarima pandurima?“ Kroford je poželeo da ga uveri da neće imati povlašćeni položaj samo zato što je i on predstavnik zakona. „Kao što znaš, Nil Lester je glavni istražitelj. On i neki novi tip Njudžent uzeli su mi izjavu. Veliki deo su već znali i samo su hteli da čuju detalje iz moje perspektive.“ „Šta to?“ „Pa, recimo, da nisam znao da si tako brz.“ „Molim?“ „Kad je tip upao i počeo da puca, reagovao si neverovatno brzo i spretno.“ „Valjda mi moja svakodnevna šetnja od tri kilometra pomaže da ostanem gibak.“ „Valjda. Srećom po tebe i Grejs.“ „Nije ciljao u nas.“ Džo je odgurnuo stolicu i ustao da doli je još kafe. Vratio se za sto, ali kad je spustio šolju, više je nije podizao. „Šta se to tamo dogodilo?“ Kroford je znao da se „to tamo“ odnosilo na krov zgrade suda. „Nisam se ni primakao televizoru, ali pretpostavljam da je ovo bila udarna vest. Tvoja komšinica Suzan je nešto pomenula. Šta su objavili?“ „Da si pokušao da ubediš tipa da se preda. Ali kada je shvatio da je okružen i zapucao na zamenika šerifa, snajperisti su ga skinuli.“ „To je otprilike to.“ „Televizijski novinari ističu činjenicu da si teksaški rendžer.“ „Ja sam kompjuterski štreber sa značkom rendžera.“ „Za njih si heroj.“ „Ne posmatram to tako.“ „Ni ja.“ Džo je lagano gubio živce, pa je, dok je izgovorio poslednje reči, već kipteo. Okrenuo je glavu, kratko oslušnuo kao da želi da bude siguran da je Grejs još u svojoj sobi i spava, a onda se ponovo okrenuo Krofordu.

Ali pre nego što je tast uspeo da progovori, Kroford je počeo da se brani. „Od trenutka kad sam ušao na vrata, pripremaš se da mi nešto kažeš, Džo. Da čujem.“ „Preuzeo si na sebe ulogu Džona Vejna.“ „Krenuo sam za čovekom s poluautomatskim pištoljem, koji je ugrožavao život svima u toj zgradi. Zar je trebalo samo da stojim i pustim ga da izađe napolje?“ „Ta zgrada je puna policajaca svih vrsta, čitavog dana, svakog dana.“ „Ali jedini dostupan policajac bio je Čet, a on je bio mrtav.“ „Šta si rekao napadaču?“ Kroford je proveo nekoliko poslednjih sati odgovarajući na Nilova pitanja o tom događaju. Nije

mu se dopalo što sad prolazi istu torturu od svog tasta. S druge strane, nije želeo da stvori jaz između sebe i tasta i shvatio je koliko je bitno da bude oprezan. „Vrlo rado ću ti sve ispričati, Džo, ali sada sam potpuno iznuren. Hvala ti što si mi omogućio da vidim Džordžiju. Trebalo mi je da je vidim. Hteo sam da vidim i Grejs. Pošto znam da su ušuškane i dobro, idem i sam da legnem u krevet.“ Kad je odgurnuo stolicu i ustao, isto je učinio i Džo. Rekao je: „Vreme je da skinemo rukavice.“ Kroford je podigao obrvu. „Znaš na šta mislim“, dodao je Džo. „Da, znam na šta misliš. Ali imao si godine da se rasteretiš, a ti si izabrao baš večeras. Sada?

Loše odabran trenutak, Džo. Možeš li svoje pritužbe da zadržiš bar još jedan dan?“ „Ne mogu, jer neću da posle budem kriv što te nisam pravovremeno upozorio.“ „Na šta?“ Stariji čovek se podbočio, zauzevši pobedničku pozu. „Danas si umesto mene odigrao mog keca.

Postigao si pogodak za protivnički tim.“ Kratko se nasmejao. „Pokušavao sam da smislim kako da te pobedim u ovome, i proklet bio ako sam nisi obavio ceo posao.“ „Ovo ima veze sa raspravom oko starateljstva?“ „Kojom raspravom?“, podrugljivo se iscerio. „Neće više biti rasprave posle tvog današnjeg razmetanja.“ „Nisam se razmetao. Pokušavao sam da sprečim...“ „Ti si samo uzeo napunjeno oružje od palog policajca i krenuo u trku za luđakom. Svi oni zaposleni u sudu koje si sreo dok si išao na krov? Intervjuisali su dvoje za televiziju. Nijedno od njih dvoje nije videlo čoveka u belom, ali su zato oboje rekli da si im ti uterao strah u kosti.“ Kroford se okrenuo prema vratima. „Kaži Grejs da ću je sutra nazvati da vidim kako je.“ „Saslušaj me.“ Kroford se okrenuo prema njemu. „Nisi mi se dopao od prvog trenutka kad te je Bet dovela da se upoznamo.“ „To baš i nije nešto novo.“ „Nisi mi se dopao čim sam te ugledao.“ „Čim si me ugledao? Zašto? Nisi me ni poznavao. Šta ti se nije svidelo kod mene? To što sam mlađi i snažniji od tebe? Gospodin Top Gan odjednom ima takmaca za Betinu ljubav?“ „Odmah sam znao da nisi čovek kome bih voleo da komandujem.“ „Ne“, uzvratio je Kroford. „Ono što si video bio je čovek kojem nisi mogao da komanduješ.

Zato si istog trena stvorio averziju.“ „Bet je videla polet i odvažnost. Ja sam video nepromišljenost. I bio sam u pravu. Zbog tvoje nepromišljenosti, ona je mrtva.“ Kroford je samom sebi to govorio dok je bio u fazi alkoholisanih samoanaliza. U poslednje vreme, poverio je krivicu koja ga je nagrizala svom terapeutu. Ali bilo je strašno čuti te reči iz tastovih usta i znati sa sigurnošću da su ga, iako ga Grejs i on nisu otvoreno krivili, smatrali odgovornim za gubitak svog jedinog deteta.

Džo je uperio prst u njega. „Tvoja odvažnost mi je oduzela jedino dete, ali će mi zato doneti starateljstvo nad unukom. Ovog puta trajno. Boriću se i nogama i rukama. Posle tvoje današnje šarade, pobeda nam je osigurana.“

Dok su detektivi konačno završili saslušavanje Kroforda Hanta, Holi je već bila iscrpljena od sedenja i čekanja na red. Onda je u sobi za saslušanja provela sat, dajući zvaničnu izjavu i odgovarajući na pitanja, od kojih se većina odnosila na postupke gospodina Hanta. Bližilo se dva ujutro kad je konačno stigla kući.

Kao što je i obećala gospođi Brigs, zatražila je policijsku pratnju do kuće i prijalo joj je što su je dva pozornika otpratila do patrolnog vozila, a onda s njom došla do stražnjih vrata njene kuće i ispratila je unutra. Živela je u gostinskoj kući na jednom zabačenom imanju, veličine dva jutra, koje je pripadalo prijateljici pokojnog sudije Votersa. Kuća je bila neobična i lepa, okružena bujnim rastinjem. Visoki žbunovi azaleje i gusta zimzelena živica stajali su između njene i glavne kuće, delimično su je skrivali od ulice, dok je dvorište bilo sasvim zaklonjeno.

Uglavnom je uživala u privatnosti koju je mesto pružalo, ali dok je mašući pozdravljala policajce, poželela je, bar večeras, da su joj komšije bliže. Osetivši se uznemireno i ranjivo, stavila je rezu na stražnja vrata, a onda prošla kroz sve sobe, proveravajući ormare i gledajući iza svakih vrata, da bi se uverila kako nikakav maskirani čovek u belom kombinezonu ne čeka u zasedi. Pretraga ništa nije iznedrila, naravno, i ona se samoj sebi nasmejala što je tako strašljiva.

Mrtav je.

Ali ipak, koliko god puta sebi to ponovila, prizor iskrivljenog lica iza providne maske nije nestajao, i znala je da će još dugo biti tako.

Još uvek nervozna, razmislila je da pozove gospođu Brigs, ali samu sebe je odgovorila od toga.

Ova bi insistirala da dođe, a zbog toga bi se Holi osećala glupo.

Da pozove Merilin, to je bila druga opcija. Čak i u ovo doba, verovatno je budna. Ali Holi nije imala energije da se noćas bakće s Merilin, koja je i u svojim najboljim trenucima previše zahtevna.

Na kraju nikog nije pozvala. Njen strah bio je nerealan. I pored toga, istuširala se ostavivši poluotvorena vrata kabine, iako su bila napravljena od prozirnog stakla. Spremna za krevet, otišla je u kuhinju i pronašla flašu viskija u visećem delu, i to onu koju je Denis ostavio. Uglavnom nije pila ništa tako jako, ali smatrala je da je situacija pogodna za pravo žestoko piće.

Pošto se uverila da su svi prozori i vrata zaključani, odnela je čašicu viskija do kreveta, gde se naslonila na jastuke i opušteno počela da pijucka.

Horhe Rodrigez. Preturala je po sećanju tražeći i najmanji trag. Bilo bi pravo olakšanje kada bi napad mogla da pripiše nekoj osveti zbog presude, bilo njene, bilo sudije Votersa. Ako bi pronašla i najmanju vezu između nje i Rodrigeza, bilo kakvu naznaku razloga za odmazdu, to bi predstavljalo kakav-takav zaključak.

Međutim, motiv za pokušaj atentata ostao je nepoznat, a to je izazivalo nemir. Iako njen um sam za sebe nije zahtevao objašnjenje, glasačko telo jeste. Njeni birači želeće da znaju šta se nalazi iza tragedije u sudu i da li to ima ikakve veze s njom.

Ni najmanje nije sumnjala da će Sanders to iskoristiti, izvrnuti i udesiti, kako bi je

diskreditovao. Noćas je sigurno budan i priprema se za napad otvorenim kritikama i insinuacijama. Želeće da je napadne dok je incident još svež i verovatno će to učiniti već izjutra.

S tim na umu, popila je ostatak viskija, spustila čašu na noćni stočić i pružila ruku prema prekidaču na lampi. Ali počela je da okleva, na trenutak razmišljajući da spava s uključenim svetlom.

Bar noćas. A onda je, koreći sebe za glupost, isključila svetlo odlučnim pokretom.

Ali čim je to učinila, primetila je da joj se ruke tresu. Viski je nije smirio, već kao da je pojačao utiske o revolverašu, učinio da njegova predstava u njenoj glavi bude još izražajnija i strašnija.

Ležala je napeta i budna, čula zategnutih poput strune.

Zato se, kad je začula neke zvuke koji su doprli iz zadnjeg dvorišta, uspravila u krevetu, a srce joj je kucalo kao ludo.

5 Zavesa se pomerila u stranu i njeno lice se pojavilo na prozoru. Instinktivno je posegnula prema prekidaču za svetio. „Nemojte da uključujete svetio.“ Govorio je taman toliko glasno da može da ga čuje kroz okno. „Šta vi tražite ovde?“ „Otvorite vrata.“ „Jeste li ludi?“ „Sudski psihijatar ne misli tako. A sad, otključajte vrata.“ Kroford je čekao, gubeći strpljenje, dok se ona predomišljala šta da uradi. Konačno je skinula rezu, pritisnula kvaku i otvorila mu. On je skliznuo unutra, zatvorio vrata za sobom i ponovo navukao zavesu na mesto. Kada se okrenuo prema njoj, oprezno je ustuknula. „Opustite se, sudijo.“ „Nisam baš sigurna, gospodine Hante.“ „Da sam nameravao da vam naudim fizički, da li bih pokucao?“ Iza nje su bila odškrinuta vrata, kroz koja je mogao da vidi dnevni boravak. U daljem uglu nalazio se kratak hodnik, i on je shvatio da vodi prema spavaćim sobama. Noćno svetlo gorelo je ispod podnih lajsni u hodniku. Bacalo je taman toliko svetlosti u kuhinju da se vidi razmeštaj. „Jeste li sami kod kuće?“ „Četiri je ujutro.“ Ponovo ju je pogledao. „Jeste li sami?“ Oklevala je, a onda je jednom klimnula potvrdno. „Ko živi u glavnoj kući?“ „Jedna udovica od osamdeset i nešto.“ „Sama?“ „S tri mačke.“

„Nema nikog da je pazi? Medicinska sestra?“ „Insistira da živi sama, a to što sam ja u blizini predstavlja utehu i njoj i njenoj porodici. Bila je prijateljica sudije Votersa. Znajući da mi je potrebno mesto za život, ugovorio mi je smeštaj i obema nam ovo odlično odgovara.“ Nije uviđala da bi trebalo da laže o stanarki impozantne južnogrčke kuće iz doba preporoda.

Otmena i nezavisna udovica, koja živi svoje poslednje dane s tri mačke, zvuči previše kao kliše da ne bi bilo istina.

On se donekle opustio i podrobnije pogledao sudiju. Nestao je onaj strogi repić koji je imala u sudu. Kosa joj je opušteno padala preko ključne kosti. Pred njegovim pogledom, ona je samosvesno zakačila za uši. „Ponovo ću pitati. Šta vi tražite ovde?“ „Jeste li spavali?“ „Jesam.“ Znajući da laže, samo ju je pogledao.

Posle nekoliko sekundi, uzdahnula je. „Pokušala sam da zaspim, ali nisam mogla da prestanem da razmišljam o pucnjavi.“ „Čiji je viski?“ „Šta?“ Prateći njegov pogled, spazila je flašu na pultu. „Moj.“ „Sumnjam.“ „U redu, prijatelj ga je ostavio...“ „Koji prijatelj?“ „Drago mi je da jeste...“ „On?“ „... Jer mi je trebao večeras.“ Strogo se uspravila. „Apsolutno ništa nisam dužna da vam objašnjavam, gospodine Hante, ali vi zato imate mnogo šta meni da objasnite. Na primer, šta tražite ovde i kako znate gde živim.“ „Nisam uzalud teksaški rendžer.“ „Uopšte niste šarmantni.“ „Nisam ni pokušavao da budem. Osam godina sam morao da provedem kao saobraćajni policajac da bih mogao da se prijavim za rendžere.“ Dok se ona pušila od srdžbe, on je pažljivije pregledao kuhinju. Na pultu su stajali uobičajeni mali kućni aparati, jedna afrička ljubičica na prozoru iznad sudopere i mali trpezarijski sto s dve stolice. Zbijeno i previše čisto. Ništa ekscentrično. Kao što je i očekivao. „Koliko dugo živite ovde?“, pitao ju je. „Od prvog dana kada sam stigla u grad.“ „Iz Dalasa, je li tako?“ Izvio je obrvu. „Gradska cura se odmetnula na selo?“ Iznervirana ovim rečima, odgovorila je: „Pitaću vas još jednom. Šta tražite ovde?“ „To je upravo bilo moje sledeće pitanje za vas. Zašto ovde?“ „Rekla sam vam. Udovica...“

„Mislio sam zašto u Prentis? Zašto baš u ovu našu malu varošicu na ivici močvare?“ „Kad je sudiju Votersa zdravlje nateralo da se povuče, ponudio mi je da se prijavim kao njegova zamena.“ „Od svih tih pravničkih orlušina koje se otimaju za to mesto, on je predložio vas. Zašto?“ Pošto je oklevala da odgovori, shvatio je da je pogodio osetljivu temu. Očigledno nevoljno, rekla je: „Poznaje me otkako sam se rodila. On i moj otac su bili dobri prijatelji.“ „Hm.“ „Šta sad to hm znači?“ „Favorizovanje?“ „Trebalo bi da vodite kampanju za Grega Sandersa.“ „Za tog lajavca? Ne, hvala.“ „Stvarno voli da laje. Njegove preporuke su površne, a platforma koju nudi klimava, zato i pribegava klevetanju. Ako njega pitate, previše sam mlada i neiskusna.“ „Pa, stariji je od vas jedno dvadeset godina.“ „To znači da bi njegova karijera trebalo da zaseni moju. Ali to nije slučaj.“ Počeo je da nabraja njena postignuća. „Najbolja u klasi na studijama prava. Čim ste diplomirali, odmah vas je ugrabila ona porodična firma iz Dalasa. Postali ste partner maltene odmah. Proslavili ste se pobedom u razvodu onog hokejaša. Njegovoj bivšoj ste osvojili priličnu sumu.“ „Uradili ste domaći.“ „Jesam li nešto propustio?“ „Bila sam redar u sedmom razredu.“ „To mi je promaklo. Ali ne iznenađuje me. Vi otelotvorujete preambicioznost. Pa ipak, Sanders i ostali smatraju da ste svoje visoko mesto dobili samo zato što ste bili mezimica sudije Votersa.“ I opet, pogledom je prešao po svetlim pramenovima koji su joj uokvirivali lice. „Isticati očigledno bilo bi previše lako.“ Ponovo se ponosno ispravila. „Guverner je sam doneo odluku. U svakom slučaju, neću o tome s vama da diskutujem, gospodine Hante. U novembru ću pobediti zato što će me izabrati.“ Kada ju je nešto ranije sreo u hodniku policijske stanice, prvi put ju je video bez crne odore, koju je nosila kad je bila u sudnici. Na sebi je imala sive pantalone, plavu bluzu i strukirani sako, bez suvišnih ukrasa, koji je bio u skladu s njenom profesijom, nešto što bi prisebna žena-sudija nosila ispod profesionalne odore.

Ali i pored strogosti njene odeće, iznenadio se tada koliko je sitnije izgledala bez onog ogrtača.

Sada bosonoga, u izbledeloj i prevelikoj majici i odvezanoj pamučnoj kućnoj haljini, izgledala je još sitnije. Bez svečane sudske odeće nije delovala bogzna kako impozantno.

Ali nije joj manjkalo autoriteta u držanju, kao ni u glasu. „Još uvek mi niste rekli zašto ste došli ovamo, gospodine Hante.“ Nije uspevao da podigne pogled s ivice majice koja joj je jedva dosezala do nagih kolena, ali primorao se na to. „Hteo sam da vam postavim nekoliko pitanja, a ne verujem telefonima. Da ne pominjem liste poziva.“

„Bez obzira na te liste, vi i ja ne bismo smeli privatno da razgovaramo.“ „Zašto da ne? Plašite se da ćemo dospeti u nepriliku s Nilom? Ili vas brine Njudžent?

Najnetalentovaniji mladi detektiv kog sam ikada video.“ Ignorišući uvredu na račun mlađeg detektiva, rekla je: „Pokrenuli smo istragu. Mogli bismo nehotično da utičemo na ono šta se danas dogodilo.“ „Uzeli su vašu izjavu, zar ne?“ „Jesu.“ „A ja sam im dao svoju. Ispričali smo svoje priče, a nismo se prethodno dogovarali. Sasvim je u redu da sad o tome razgovaramo.“ „Kakvu ćete odluku danas doneti? Ko će pobediti, ja ili moji tast i tašta?“ Gledala ga je pravo u oči nekoliko sekundi, a onda spustila pogled negde prema poslednjem dugmetu njegove košulje. „Ne znam.“ „To je sranje.“ Odjednom ga je ljutito ponovo pogledala pravo u oči. „Nije sranje, gospodine Hante! Spremala sam se da podrobno razmislim o svemu što je danas rečeno na sudu, pre nego što donesem odluku.“ Spustio je desnu šaku na srce. „Boginja Pravda ništa ne vredi ako nije pravedna.“ Očigledno iznervirana ovim, zauzela je još odlučniji stav, koji nije bilo lako izvesti bosonog. „Tačno tako. Ja jesam pravedna. Ne bih volela da donesem odluku koja bi mogla da naruši kćerkinu...“ „Ime joj je Džordžija.“ „Džordžijinu sreću. Ona je moja najveća briga. Ne vi, ne njeni deda i baba. Već Džordžija. Moj cilj je da vaš odnos s Gilrojevima ostane prijateljski, i da obe strane blagonaklono prihvate ishod postupka. Bilo kakvo eventualno neprijateljstvo moglo bi da ima nepovoljan efekat na Džordžiju. Svi, a posebno sud, žele to da izbegnu. Zbog toga argumenti obe strane moraju biti brižljivo izvagani, sagledani iz svakog ugla, a situacija promišljena dugo i pažljivo pre nego što se izrekne presuda.“ Neko vreme ništa nije rekao. A onda: „Uzbudljiv govor, sudijo. Evo jedno ura za vas. Trebalo bi da sačuvate taj govor za neko prikupljanje novca. Ali ne padam ni na jednu jedinu reč, a posebno ne na onaj deo o dugom i pažljivom promišljanju. Doneli ste odluku o mojoj molbi i pre nego što ste danas ušli u onu sudnicu, zar ne?“ „Nisam.“ Ispustio je skeptični uzvik. „Lepo. Verujte u šta god hoćete.“ Pokazala mu je prema vratima. „Ali činite to negde drugde.

Molim vas, idite.“ „Ili šta?“ „Ili ću pozvati policiju.“ Tehnički gledano, on je bio policija, ali samo je sarkastično frknuo. „Nema šanse. Loš publicitet. Loše za vašu kampanju. Da li vam treba još malo negativne pažnje posle ovoga danas?“ Odmahnuo je glavom. „A, a? Vaš rival Sanders, guverner Hačins, ljudi uopšte, već spekulišu o tome da li je ona pucnjava bila vaša krivica.“

Kao da ju je bukvalno udario pesnicom ispod struka, zaštitnički je prekrstila ruke preko grudi i ugurala šake pod ruke. „Nemojte to govoriti.“ Bilo je sasvim jasno da je već razmotrila mogućnost da je na neki način odgovorna, a to joj je jako smetalo. Ali nije mogao da joj laska samo da bi je poštedeo. Njegov ulog je bio prevelik. Kada istraga o incidentu s pucnjavom konačno bude okončana, želeo je da ne bude nikakvih nesporazuma o koracima koje je danas preduzeo. Ako ih bude, neće imati ni najmanje šanse da ponovo dobije Džordžiju.

Zato je nastavio. „Da li je Horhe Rodrigez bio nešto ljut na vas?“ „Nije, koliko ja znam.“ „Hajde, sudijo. Sad smo tu samo vi i ja.“ „Da li vi to kažete da sam lagala policiju?“ „Svi lažu policiju.“ „Ja ne. Do večeras nikad nisam čula za Horhea Rodrigeza. Zašto bih lagala o tome?“ „Zato što je tako lako. U novembru želite da pobedite pošteno na izborima. Ako postoji nešto stvarno gadno...“ „Gubite se...“ „... ne biste voleli da to izbije na videlo kad se glasanje približi.“ „Napolje!“ „Dakle, nema nikakvog skandala u vezi s nekim ilegalcima?“ „Nema!“ Njudžent je rekao da tvrdi da joj ime počinioca nije poznato, ali Kroford je želeo da sam proceni njenu iskrenost. Ako laže, prokleto je dobra u tome. Nije opazio nijedan od uobičajenih znakova.

Međutim, bivala je sve gnevnija, i uprkos tome što se već poneo arogantno pre nekoliko minuta, ako mu opet bude naredila da ode, moraće da je posluša. „Dobro onda“, rekao je, „niste poznavali Rodrigeza. Zašto je on onda to uradio?“ Nešto od jarosti je iščilelo iz nje. Umorno je odmahnula glavom, zbog čega se rasuo pramen koji nije zakačila za uvo. Duboko je udahnula, zbog čega se promenio reljef ispod njene majice, a njemu to nije promaklo. „Nemam pojma“, rekla je tiho. „Volela bih kada bih znala.“ Vrativši se na pravi put, rekao je: „Sudeći po Nilu i Njudžentu, ispitali su desetak ljudi i svi tvrde da nisu videli Rodrigeza pre nego što je ušao u sudnicu. Čak i bez maske, primetili bi ga kako tumara po sudu obučen u molerski kombinezon.“ Podigla je ruke da mu stavi do znanja kako to uopšte ne shvata.

Nastavio je da govori. „Razumno je pretpostaviti da mu je zgrada poznata. Za početak, znao je da nema sigurnosnih kamera osim na ulazima i izlazima. Isto tako je znao da slobodno može da ponese pištolj sa sobom.“ Suvo je dodao: „Kladim se da će biti odobren veći budžet za podizanje nivoa bezbednosti.“ „Iznenadila sam se kad sam se preselila ovamo i saznala da na vratima nema detektora za

metal.“ „Uvek je nešto drugo bilo preče.“ „Na nesreću po Četa.“ „Da.“ „Da nije on slučajno bio meta napada?“ upitala je. „Zaista sumnjam u to. Poznajem ga još odmalena. On je prvi crni zamenik u ovom okrugu. Da li ste to znali?“ Odmahnula je glavom. „Najveći deo karijere proveo je kao sudski stražar.“ Sećajući se čoveka, čuo je sebe kako govori: „Namignuo mi je.“ „Šta?“ „Upravo sam se toga setio. Nakon što sam položio zakletvu, dok se okretao od mene, neprimetno mi je namignuo.“ Osmehnula se. „To liči na njega. Mada, strogo govoreći, kao sudski službenik, nije smeo da pokazuje nikakve znake pristrasnosti.“ „Nije. Ali meni je to mnogo značilo.“ Ništa nisu rekli nekoliko trenutaka. A onda je, otresajući se melanholije koja ga je zaposedala, rekao: „Kakogod, ne mogu da zamislim da Čet Barker ima neprijatelja na ovom svetu. Mislim da se prosto našao na putu.“ „Na putu do mene“, rekla je tihim glasom. „Mislite da sam ja bila meta, zar ne?“ Turobni izraz na njenom licu preklinjao ga je da joj pruži iskren odgovor, ali pustio je da ćutanje govori umesto njega, a logičan zaključak ju je vidno uznemirio. Okrenula je glavu u stranu i ugrizla se za donju usnu, očigledno potresena. „Vidite“, rekao je, „u ovom trenutku su sve to samo pretpostavke. Čak i da jeste bili meta, iz ma kojeg nenormalnog razloga, sad više ne može da vas povredi.“ „Svejedno, volela bih da znam šta sam, ili nisam učinila, zbog čega je želeo da me ubije. Šta sam to uradila da bih izazvala tako ekstremnu odmazdu?“ „Možda vi nemate nikakve veze s tim.“ „Upravo ste rekli kako mislite da sam ja bila meta.“ „Ne, nisam. Vi ste. Ali možda je Rodrigez, ili kako se već zove, bio samo motivisan vama, sudom, ili bilo čim što bismo mogli da zamislimo. Možda je bio samo neki luđak čiji je hobi ubijanje malih životinja. Možda je bilo samo pitanje vremena kad će preći na ljude, a sudnica mu je bila samo odlična pozornica.“ „Posebno poslednji čin.“ „Posebno poslednji čin. Dobio je pažnju koju je tražio. Zbog njega će lokalni političari, mediji i javnost postavljati pitanja, a policija će se mučiti da im obezbedi zadovoljavajuće odgovore. Moraće da opravdaju zašto su ga sredili na takav način.“ „Da li je to bilo opravdano?“ „Predstavio sam mu se kao predstavnik zakona i naredio da spusti oružje. Ne samo da je odbio, već je ispalio i dva hica u uniformisanog policajca, i verovatno bi nastavio da puca da ga oni

specijalci nisu zaustavili. Ne, sudijo, sve se završilo onako kako je moralo. Samo...“ Prisetio se tih sudbonosnih trenutaka. Iako se merio samo sekundama, bio je to događaj koji menja istoriju i živote. A on mu je prisustvovao. Bio je svedok svega što se događalo. Međutim, ipak nije razumeo zašto je taj mladić doveo sebe u skoro savršenu situaciju da bude ubijen.

Njegov strah je sigurno bio očigledan, jer ga je izraz lica sudije pozivao da saopšti šta mu je na umu; i još pre nego što je shvatio da će to učiniti, rekao je: „Voleo bih da sam imao samo nekoliko sekundi više s njim, znate. Možda bih uspeo da ga nagovorim da spusti taj pištolj. Ili bih ubedio onog zamenika da se povuče i pusti me da izađem s njim na kraj. Ili...“ „Ili biste poginuli.“ Ove reči su ga trgle nazad u stvarnost, tu pored nje, kao i do razloga što je uopšte dolazio. „Tako je. Mogao sam i da poginem. Zbog čega i žalim što sam uopšte krenuo za njim. Ali jesam. I zbog toga što jesam, sad sam usred svega ovoga, a ne želim to. Jednom sam već bio u sličnoj nevolji.“ Zastao je da to naglasi. „Kao što već dobro znate.“ Spustila je pogled prema podu. „To su samo nesrećne okolnosti po vas, i žao mi je zbog toga.“ „O, siguran sam da se strašno kidate u sebi.“ Čuvši u njegovom tonu da misli upravo suprotno, podigla je glavu i pogledala ga. „Zašto sumnjate u to?“ „Zato što vam moj današnji nepromišljen podvig da je savršeno opravdanje.“ „Ne znam na šta mislite.“ „Naravno da znate.“ Prišao joj je jedan korak. „Kada biste ovog trena morali da odlučite o mojoj molbi, ovog sekunda, da li biste mi dali starateljstvo nad Džordžijom?“ Razmakla je usne da mu odgovori, ali ostala je nema. „Tako sam i mislio“, rekao je kroz osmeh. „Posle današnjeg dana, možete mi odbiti starateljstvo nad mojom malom devojčicom i čiste savesti zaboraviti na sve.“ Njegov zaključak ju je razljutio. „Posle ovog“, rekla je, mašući rukom između njih, „neću čak ni odlučivati o vašem slučaju. Moraću da se povučem i predam to nekom drugom sudiji.“ „Još bolje. Operite ruke od svega.“ Šakama je napravio pokret kao da otresa prašinu. „A ja ću morati sve iz početka s novim sudijom. Još terapija, verovatno. Još sranja, to definitivno. I još vremena bez Džordžije.“ „To nije moja greška“, rekla je, podigavši glas da bi ga uskladila s njegovim. „Vi ste sami sebi napravili problem pojavivši se na mojim stražnjim vratima.“ Bila je u pravu, naravno, ali proklet bio ako to prizna. „U redu, pošto više niste u tome, možete da mi kažete koja bi vaša odluka bila.“ „Već sam vam rekla...“ „Da ne znate.“ „Tako je.“ „Malo sutra ne znate. Dok ste prelistavali moj dosije, pretvarajući se da razmišljate o odluci, već ste znali šta ćete mi reći. Je li tako? Je li tako?“ „Ne znam koju bih odluku izrekla! I otkud vam uopšte pravo da zahtevate to da znate?“

„Zahtevam jer me je tast upozorio.“ Ovo ju je iznenadilo. Napravila je dovoljno dugu pauzu da nekoliko puta brzo udahne i izdahne. „Upozorio?“ „Džo mi je večeras rekao da planira da se ozbiljno bori protiv moje molbe. Proglasio je neprijateljstvo među nama. Više nismo - kako ste ono rekli? - prijatelji? Jebeš to. Skinuli smo rukavice. Rat je zvanično otpočeo. Ako on želi tako da igra, dobro. Ali želim od vas da čujem da li ću gubiti vreme - da ne govorim o advokatskom honoraru - ako se upustim u borbu koju sam unapred izgubio.“ „Sigurna sam da je samo bio umoran.“ „Top Gan Džo? A, ne. Taj se ne umara.“ „Danas se sigurno umorio. Gospodine Hante, sve što izgovorimo u svetlu onoga što smo danas po podne doživeli trebalo bi ublažiti...“ „Dođavola, mrzim to.“ „Šta?“ „Što razgovarate sa mnom kao da sedite iza neke govornice, u zakopčanoj odori i s čekićem u ruci. Recite mi u lice, bez ikakvog uvijanja, bez pravnih baljezgarija. Kao jedna osoba drugoj. Da li biste presudili u njihovu ili moju korist?“ „Raspravićemo o tome...“ „Sada! Sada ćemo raspraviti o tome. Da li bih pobedio ili izgubio?“ „Ne mogu...“ „Recite mi!“ „Prestanite da me maltretirate!“ Glas joj je promukao kad je viknula, i to ga je toliko prepalo da je zaćutao. „Niste vi jedini koji ste danas propatili!“ vikala je tim promuklim glasom. „Žao mi je što ste u takvoj situaciji. Iskreno mi je žao. Žao mi je što je moj divni, srdačni i dobroćudni stražar, kog ste poznavali od detinjstva i koji vam je namignuo, umro štiteći me. Žao mi je što vaša tašta ne može da prestane da plače. Žao mi je što ne znam šta je nateralo tog čoveka da uradi to što je uradio, a ako njegov motiv ima neke veze sa mnom, zbog toga mi je još više žao.“ Naslonila se na pult i obema pesnicama obrisala suze s obraza. Zatim je otvorila šake i stala da gleda u dlanove. „Takođe mi je žao što ne mogu da prestanem da se tresem i što veoma ozbiljno razmišljam da spavam s upaljenim svetlom, zbog čega upoznajem svoju kukavičku stranu za koju nisam ni znala da postoji.“ Grcajući, zastala je da proguta nekoliko puta, halapljivo uvlačeći vazduh. „Ali čovek s maskom je bio užasan, i grozno je bilo videti kako Čet gine, i...“ Prekrila je lice šakama i počela da jeca. „O sranje“, promrmljao je Kroford. Gurnuo je šake u stražnje džepove farmerki i pustio je da nekoliko trenutaka plače. Konačno je rekao: „Hej. Nemojte da plačete.“ „Ne mogu da prestanem.“ „Da, možete.“ „Ne, ne mogu. Toliko sam se uplašila. Ne samo za sebe, već i za... za...“

„Hajde, prestanite da plačete.“ „... za sve nas. Bio je tako...“ „Strašan. Znam. I ja sam se uplašio.“ „Ne, niste.“ „Malo sutra nisam.“ Nastavila je da plače, skrivajući lice u dlanove. „Pokušajte da ne mislite više na to, u redu?“ Klimnula je, ali nije prestala da plače.

Izvadivši ruke iz džepova, izvukao je maramicu iz kutije na stolu. „Evo. Obrišite oči.“ Nije videla da joj pruža maramicu, pa joj je prišao i nežno gurnuo ruku. „Uzmite ovo.“ Naslepo je posegla za maramicom jednom rukom, a onda je prinela očima. Ali nije manje plakala; u stvari, potresajući jecaji su se čak i pojačali.

Osećajući se neprijatno u ovoj situaciji, Kroford se prebacivao s noge na nogu. „Hajde sad. Ovo ništa neće pomoći. Saberite se.“ „Pokušavam. Ne mogu.“ „Sve je u redu.“ Prišao je još korak bliže i nežno spustio šaku na njeno rame. Tapšući je, rekao je: „Sve je u redu.“ „Znam, ali...“ „Sigurni ste. Svi smo sigurni. Čujete me? Sigurni.“ Njegove umirujuće reći sigurno su doprle do nje jer joj se nekoliko sekundi kasnije vrat otkočio i glava joj je klonula. Štucnula je u maramicu, njome obrisala oči i nos, a onda spustila šake s lica. „Izvinite.“ „Nema problema. Je li vam bolje sad?“ Klimnula je potvrdno i posle toga spustila čelo na njegove grudi i ostala u tom položaju. Šake je i dalje držao na njenim ramenima, a onda ih približio vratu, vrhovima prstiju nežno masirajući stražnji deo. Uhvatila ga je oko struka i naslonila se na njega. Od dubokog udisaja čitavo telo joj se streslo. „Ššš.“ Prigrlio ju je i krenuo prstima uz potiljak i kosu sve dok joj šakom nije obuhvatio zadnji deo glave. Druga ruka mu je skliznula dole i počela da joj miluje kičmeni deo leđa. Na tom putu, prošla je preko krsta i smestila se u udubini njenog struka. I ostala tamo.

Odjednom su oboje prestali da dišu.

Stajali su tako, naizgled veoma dugo i nepomično, a onda je ona podigla glavu.

Kroford ju je pogledao u uplakane oči i pomislio: O, sranje.

6 Kroford je zarežao u mobilni telefon: „Da?“

„Nil Lester. Moram da pričam s tobom.“ Kroford je nekako otvorio oči taman toliko da vidi sat na noćnom stočiću, i iznenadio se kad je video da je već prošlo deset. „Zbog čega?“ „Jesi li spavao?“ „Zvao si da me to pitaš?“ „Ne pravi se pametan.“ Kroford se okrenuo na leđa i podlakticom prekrio oči. „Imao sam gadnu noć. To se uglavnom dešava kad vidim kako dva čoveka ginu. To mi je mana.“ Svi jučerašnji događaji su se istog trena srušili na njega. Poslednje što je palo na tu gomilu uznemirujućih sećanja bio je puteni doživljaj koji je imao sa sudijom Holi Spenser.

Pritisnuo je očne duplje palcem i kažiprstom i prostenjao. Isuse!

Nil je pitao: „Koliko brzo možeš da ustaneš i obučeš se?“ „Zavisi. Zašto?“ „Reći ću ti kad stigneš ovamo.“ Sekund kasnije Kroford je u ruci već držao mrtav telefon. Psujući, s mukom je seo i spustio stopala na pod, naslonio laktove na kolena i šakama prihvatio lice dok se molio da je samo sanjao o erotskoj međuigri s gospođom sudijom. Ali sećanja na događaje počela su da se kristalizuju, dobijaju oblik, zvuk i građu.

Nje. Njega. Paljenje. Poletanje.

Zvonce je zapištalo. Spustio je ruke među kolena. „Mora da se šališ.“ Ponovo se začulo zvonce.

Navukao je gaće i prošao kroz kuću idući prema ulaznim vratima, otvorio ih i namrštio se. „Bio sam parkiran ispred kad sam te nazvao.“ Nil je palcem pokazao preko ramena prema neobeleženom automobilu. „Mogu li da uđem?“ Kroford se okrenuo i otišao, ali je ostavio vrata otvorena. Nil je pitao: „Kuda ideš?“ „Da pišam.“ Kroford se nije okrenuo, prepuštajući svog nezvanog gosta samome sebi. Upotrebio je klozetsku šolju i pljusnuo se hladnom vodom po licu. Podigao je jučerašnje farmerke s poda pored kreveta, gde ih je svukao u kasno doba noći. Još uvek ih je zakopčavao kad je ponovo ušao u dnevnu sobu.

Nil je zatvorio vrata, ali je ostao da stoji ispred njih. U oštrom kontrastu s Krofordovom neurednom pojavom, on je bio primer urednosti - kosa mu je bila glatko raščešljana u razdeljak, odeća ispeglana, cipele izglancane, a brada toliko glatko izbrijana da mu se svetlost presijavala na licu.

Kroford reče: „Kuhinja je u onom pravcu.“ Dok mu se Nil pridružio, već je sipao vodu u aparat za kafu i nasuo kafu u filter. Grubo je pitao: „Dakle, šta je bilo, Nile?“ „Medicinski islednik je rekao da bi trebalo odmah da dođemo ako želimo da vidimo telo pre autopsije.“ Krofordove ruke su istog trena prestale da se kreću, a onda je ubacio i poslednju gomilicu kafe, namestio korpicu filtera na mesto i pritisnuo dugme za pokretanje aparata. Tek tad se okrenuo.

Pogledao je Nila od glave do pete. „Hm.“ „Šta?“ „Ne izgledaš mi kao čovek koji je izgubio razum. Ali izgleda da ipak jesi. Sinoć si satima pokušavao da me izbaciš iz takta, a sad se pojavljuješ i pretvaraš se da smo partneri? Gubi se iz moje kuće.“ Nilova usta su se uobličila u tanku svirepu liniju, koja se jedva pomicala dok je govorio: „Nije moja ideja da te uključim. Zahtev je stigao od šefa lično.“ „Ako mu treba rendžer, neka nazove Tajlera u kancelariju, neka vidi ko je na raspolaganju.

Tražio sam nekoliko slobodnih dana i major mi je rekao da uzmem koliko god mi treba.“ „Znam, ali šef je rekao...“ „Imaš počinioca. Sve što treba da se uradi jeste ga identifikuješ, a ja ti za to ne trebam. Idem nazad u krevet. Možda ću otići na dugo trčanje ili plivanje. Iseći ću nokte na nogama. A ono što sigurno neću uraditi jeste da idem s tobom u mrtvačnicu i razgledam tog tvog mrtvog tipa.“ „I mislio sam da ćeš to reći.“ „Dobro si mislio.“ „Saslušaj me pre nego što odbiješ.“ „Već sam te odbio.“ „Šef je pomislio da ćeš možda prepoznati Rodrigeza ako ga malo bolje pogledaš.“ „Bio mi je potpuni stranac sve dok se nismo sreli na krovu. Nisam ga prepoznao juče. A neću ni danas. Zdravo.“ „Šef kaže da neće biti naodmet da ga makar još jednom pogledaš.“ „Neće ni pomoći.“ „To nećemo znati sve dok ga ne pogledaš. Nisi video Rodrigeza izbliza. Ako ga vidiš, to ti možda prodrma vijuge.“ „Neće. A imam i pametnijih stvari na umu.“ U stvari, nije imao. Kasnije, po podne, planirao je da izađe sa Džordžijom, ali do tada je bio slobodan. Ni u kom slučaju nije želeo da ima veze sa istragom koju vodi Nil Lester. Ako je lokalna policija želela pomoć teksaških rendžera, neka uzme nekog drugog. Što se pre distancira od jučerašnjeg incidenta - od incidenata - to bolje.

Međutim, dosledan sebi, Nil je posao šefovog kurira obavljao savesno. I dalje je stajao usred kuhinje, izgledao umorno, pomalo čak i tvrdoglavo uporno. Kroford se okrenuo da uzme šoljicu iz ormarića. „Hoćeš kafu?“ Posle naglo izgovorenog ne, hvala, Nil je rekao: „Nismo uspeli da potvrdimo da je Rodrigez njegovo pravo prezime.“ „To jeste problem, priznajem.“ „A ni otisci mu nisu u bazi.“ „To znači da nema pređašnjih zločina.“ „Nema. Ali ima lažna dokumenta. Nema zelenu kartu, radnu vizu, ni bilo šta slično u novčaniku.

Imao je manje od trideset dolara u gotovini, nije imao kreditne kartice. Nije imao mobilni telefon. U

današnje vreme, praktično je nemoguće nemati mobilni telefon.“ „Osim ako si neko ko ne želi da ga policija uhvati s njim u džepu.“ „Rekao si da ti se učinilo da ne govori engleski baš najbolje.“ „Učinilo mi se da je tako. Možda je govorio tečno, ali se samo pravio da me ne razume. Možda je bio nervozan pa mu je znanje ingles-a iščilelo. Čovek koji izvede onakvu vratolomiju sigurno ne razmišlja ni jasno ni razumno.“ „Zašto misliš da je to bila vratolomija?“ Kroford je podigao obrvu. „Ti ne misliš?“ „Naravno da mislim. Ali voleo bih da čujem zašto ti to misliš.“ „Nemaš ti toliko vremena.“ „Vidi, možeš da izigravaš šupka. To je ono što i očekujem od tebe. Nisam ovde zato što želim.

Veruj mi.“ „O, verujem ti, Nile. Stvarno izgledaš kao da imaš zatvor.“ „Ali kad su me već poslali da ovo obavim, mogao bi bar da mi daš nešto što mogu da odnesem šefu.“ Kroford se spremio da mu kaže kako ga nije briga ni kad bi se šefu vratio držeći samo svoju kitu, ali aparat za kafu je upravo počeo da ključa. Kad već mora da čeka, pomislio je Zašto da ne, i odlučio da izbaci iz sebe bar deo onoga što ga je zbunjivalo. „Taj tip je ubio čoveka pred svedocima.“ „Tako je.“ „Onda beži s mesta na kom je izvršio najveći zločin, što je logično.“ „Tako je.“ „Ali zašto na krov?“ „Zato što se dve policijske agencije nalaze na prvom spratu zgrade.“ Dva istovetna krila, krilo lokalne policije i šerifova kancelarija, bila su spojena s prvim spratom zgrade suda i pružala se sa svake strane zgrade, čineći tako jedno veliko slovo U. Kroford je rekao: „Pa ipak, beg nadole je mnogo bolja opcija od krova, gde postoji samo jedan način da se pobegne. I još nešto: zapalio je cigaru.“ „Kamel bez filtera.“ Nil je slegnuo ramenima. „Trebala mu je doza nikotina.“ „Bez sumnje, ali... Ne znam.“ Kroford se odsutno počešao po grudima i skrenuo pogled kroz prozor iznad sudopere. Izgledalo je kao da će kiša. Možda će morati da promeni ono što je planirao za Džordžiju tog poslepodneva. „Šta još?“, pitao je Nil. „Tip je bukvalno zapečatio sebi sudbinu: ili da bude uhvaćen, ili ubijen. To su mu bile jedine dve opcije.“ „Samoubistvo.“ „Posle kog bi takođe bio mrtav.“ „Na šta ciljaš?“ pitao je Nil.

„Čemu taj kostim?“ Razmišljajući glasno, obrazložio je: „Ako je beg svakako bio nemoguć, ako je bio osuđen da završi ili s lisicama na rukama, ili u vreći, zašto se mučio s prerušavanjem?“ „Faktor straha?“ „Moguće“, promrmljao je Kroford. „Ako je tako, uspeo je.“ U mislima se vratio na trenutak kad se sudija Spenser slomila. Satima je uspevala da odloži reakciju na strah koji je iskusila u sudnici. Sjajno se držala sve dok joj njegovo maltretiranje, kako ga je nazvala, nije probilo odbranu. Emocije su eksplodirale iz nje, a bujica je bila nezaustavljiva.

Pokušaj da je uteši bio je čudan jer se, sve do tog trenutka, nijednom nisu dodirnuli, čak se nisu ni rukovali. A onda su, posle tog nežnog utešnog tapšanja, svetlosnom brzinom odleteli pravo do očajničkog, nezaustavljivog i grčevitog seksa. „Slušaš li me?“ Kroford se iskašljao i okrenuo ka Nilu. „Izvini, šta?“ „Mesečariš?“ „Ne, samo razmišljam o onome što si rekao.“ „O kom delu?“ Nil je pitao ovo kao balavi štreber, kakav je i bio dok je bio klinac, i kakvim ga je Kroford i dalje smatrao. „Vidi, naredniče, ako ti se ne sviđa način na koji vodim ovaj razgovor, slobodno možeš da se čistiš iz moje kuće.“ Ali Nil nije ni mrdnuo. „Ponoviću. Nijedna od Vladinih agencija iz suda - gradska, državna ili federalna - nije imala nikakav zakazani sastanak s bilo kojim Horheom Rodrigezom. Nije imao nijedan neplaćeni saobraćajni prekršaj. Ni neizmireni porez.“ „Možda je došao da se oženi.“ Nil na ovu šalu nije ni trepnuo, a kamoli da se nasmešio. „Razmisli o ideji pre nego što je odmah otpišeš, Nile. Matičar je na petom spratu. Neki ljudi bi učinili sve samo da se ne vežu.“ Iako ga je to što gnjavi detektiva posebno uveseljavalo, Kroford nije zaista verovao u to. Setio se namere s kojom je Rodrigez koračao prema podijumu u sudnici. „Došao je tamo da ubije.“ Pogledao je Nila i izgovorio potpuno ubeđeno: „Ne znam ko je on bio, ni zašto je izveo nešto tako glupo i samoubilački, ali došao je s planom i namerom da ubije.“ Aparat za kafu je zašištao i pljunuo poslednji put. Kroford je napunio šolju i naslonio se na pult, zamišljeno pijuckajući. Premda je rešio da će prestati da melje o incidentu i reći Nilu da se nosi, čuo je sebe kako govori: „Da li ga je na ulasku snimila nadzorna kamera?“ „Ušao je na glavni ulaz u jedan i četrdeset jedan. A ovo je interesantno: ništa nije uneo.“ Prokletstvo, to jeste interesantno. „Nije imao torbu, vreću, ranac?“ Nil je odmahnuo glavom. „To znači da je u nekoj prethodnoj poseti sakrio kostim, spremivši ga za danas, ili je molerski kombinezon nosio ispod obične odeće.“ „Nema šanse“, rekao je Kroford. „Nije imao vremena da se preobuče u običnu odeću nakon što je ostavio molerski kombinezon na gomilu. Izašao bi na krov imajući na sebi vrlo malo odeće, ili ništa.“

„Proklet bio, u pravu si.“ Nil je razmislio o tome. „Pretpostavljam onda da su mu kapa, rukavice, nazuvice i maska bili sakriveni u džepovima kad je ušao u zgradu.“ „Možda“, rekao je Kroford, ali nije delovao ubeđeno u to. „Još nešto?“ Nil je odmahnuo glavom. „Kad je prošao kroz vrata, izgubio se u metežu, bio je samo još jedan od mnogih koji su u to vreme ušli u zgradu. Budući porotnici.“ „Da“, rekao je Kroford. „Čekao sam na kraju hodnika da počne naše ročište u dva. Odjednom je hodnik na četvrtom spratu bio krcat ljudima.“ „Porotnici su krenuli u sudnicu sudije Mejsona, dvoja vrata dalje od sudnice sudije Spenser.

Slučaj silovanja sa olakšavajućim okolnostima. Oba advokata tražila su veliki izbor porotnika za suđenje.” „Mora da ih je bilo pedeset-šezdeset”, prisećao se Kroford. „Većina se popela stepenicama umesto liftom.” „Rodrigez je mogao da se stopi s njima, a onda da se neprimetno sakrije u onaj ormar. Kamere na krovu su ga snimile kako izlazi na ta vrata u dva i dvadeset osam. Bez maske, ali s pištoljem, koji je ostavio na ivičnom zidiću na krovu.”

Nadzorne kamere su potvrdile sled događaja kako ih se Kroford sećao i prepričao u izjavi, ali su omanule u otkrivanju Rodrigezovih namera. U stvari, kad je Nil završio s prepričavanjem, Kroford je imao još više nejasnih pitanja. Zapušavanje rupa koje su ostavljale informacije koje nedostaju bilo mu je urođena sposobnost.

Ali u glavi je ućutkao svoju radoznalost. „Odgovori će sami doći posle prave identifikacije”, rekao je. „U međuvremenu, moraćete da se igrate igre pogađanja.” Podigao je šolju nazdravljajući. „Srećno vam bilo.” „Šef želi...” „Ne.” „Dogovorio se s tvojim majorom iz Hjustona.” „Pričaću s njim i odgovoriti ga. Što bi tebe trebalo da usreći. Nećemo se baš lepo slagati budemo li zajedno radili. Zar nisi ti, još koliko sinoć, imao primedbe na moju taktiku?” „Preterao sam.”

Kroford je frknuo čuvši ovo pompezno izvinjenje. „Zaboravi, Nile. Nisam se uvredio. Ne dajem ni pišljiva boba na to šta misliš o meni.” „Onda nemoj da se igraš diplomatije. Ne sviđaš mi se ni ti ni bilo koji policajac sa stilom Prljavog Harija. Ali”, dodao je hvatajući dah, „nije na meni da odlučim, a drugi o tebi imaju visoko mišljenje.”

Kroford je znao koliko je ovom tipu bilo teško da to izgovori. Skoro da mu ga je bilo žao. Ali nije to pokazao. „Zahvali se šefu što veruje u mene, ali identifikovaćete Rodrigeza i bez moje pomoći. Ako misliš da ti treba još neki rendžer...” „Nije u tome stvar.” „U čemu je onda stvar?” „Ti si jedini bio na krovu s tim tipom, jedini si koji je razgovarao s njim.”

„Imaš sve u mojoj izjavi, zajedno s mojim priznanjem da sam postupao instinktivno i, kako si to brzo istakao, bez razmišljanja o posledicama tako ishitrene reakcije. Zbog koje sada žalim.“ Bio je siguran da je Nila šokiralo ovo što je čuo. „Ali ne zbog onog na šta ti misliš“, rekao je Kroford. „Ispravno sam postupio. Stojim iza toga. Žalim iz sasvim sebičnih razloga.“ „Podelićeš to sa mnom?“ Nije video razlog da to ne učini. „Jurcanje za tim napadačem skoro je potpuno uništilo moje šanse da ponovo dobijem Džordžiju. Na sledećem saslušanju, tast će podsetiti sudiju na moju nemarnost prema sopstvenoj sigurnosti. Koji sudija bi poverio budućnost jedne male devojčice Prljavom Hariju?“ A posebno ne sudija s kojom je odigrao ležeći tango.

Prisećajući se trenutaka iz njene kuhinje, pitao se da li je tada pogrešno procenio Holi Spenser.

Kad je podigla glavu s njegovih prsa i pogledala ga u lice, šta ako taj izraz s vodnjikavim očima i delimično rastvorenim usnama nije bio znak požude već gađenja?

Prokletstvo, možda mu i nije slala poruku: Uzmi me, uzmi me ovog trena. Da li je taj pogled mogao da bude i upozorenje da će, ne bude li sklonio svoje prljave šape s njenog dupeta, zavrištati koliko je grlo nosi?

Ali nije.

Postupio je po signalima kako ih je tada tumačio. Kada ju je pribio na sebe i podigao, nije se pobunila. Kad ju je spustio na kauč u dnevnoj sobi, a ona podigla svoje ruke ka njemu, nije ga odgurnula, već se s njim borila oko kopče na kaišu, da vidi ko će je pre otkopčati.

Ali pod izdajničkim svetlima retrospekcije, sumnjao je da će se i ona toga sećati baš tako. On nije imao napad plača, ona jeste. On nije imao očajničku potrebu za utešnim zagrljajem, ona jeste. Da je stao u tom trenutku, možda bi sve bilo u redu.

Ali... toliko o tome.

Najbolje što je sad mogao bilo je da se drži podalje od nje, a odgovore na pitanja o Rodrigezu ostavi nekome drugom. Bolje da se ne zapetljava previše duboko.

Razdraženo je obrisao znoj koji mu se slivao niz telo, kao nusprodukt sećanja na rvanje na njenom tesnom kauču. Progunđao je: „Nazvaću tvog šefa i dogovoriti se s njim, i čak i on će uvideti da je u pitanju sukob interesa. Ako želim da dobijem svoje dete, najbolje da se ne petljam u ovo.

Znaš i sam da izađeš.“ Okrenuo se prema sudoperi i ostatke kafe prosuo u slivnik. „To je, dakle, ne?“ „Strogo među nama, to je: jebite se svi.“ „A kako onda to da formulišem gospođi Barker?“ Kroford se okrenuo. „Kome?“ „Četovoj udovici.“ Nil je iz prednjeg džepa sportskog sakoa izvadio koverat. „Ovo je jutros lično odeljenju dostavio jedan njegov rođak. Adresirano je na tebe, ali je dato šefu, koji je uzeo slobodu da ga otvori i pročita pre nego što me je zamolio da ti ga donesem.“ Pružio je koverat Krofordu, koji je bukvalno ustuknuo. Nil je spustio koverat na trpezarijski sto. „U suštini, piše koliko te je Čet poštovao. Smatrao je da si neosnovano kritikovan zbog... Pa, znaš

već zbog čega.“ Nil je napravio kiseo izraz lica. „Napisala je nekoliko pasusa, stalno ponavljajući koliko te je Čet poštovao. Tvoje veštine.

Hrabrost. Bla-bla. Stekao si već utisak. U suštini, moli te da saznaš sve o toj pucnjavi u sudnici i pružiš joj objašnjenje za smrt njenog supruga... koja se dogodila samo nekoliko meseci pre odlaska u penziju.“ Kroford je gledao pastelni plavi koverat. Na njemu je stajalo njegovo ime, ispisano lepim rukopisom. Sklopio je oči i promrmljao čitav splet skarednih reči.

Nil je rekao: „Poslužiću se kafom dok se oblačiš.“

7 Mrtvačnica se nalazila u podrumu okružne bolnice. Medicinski islednik doktor Forest Anderson bio je pedesetogodišnji neženja, koji je obožavao forenziku i francusku kuhinju. Kad se nije bavio jednom od te dve ljubavi, do lakata je bio u drugoj, što je objašnjavalo to što je bio podjednako širok koliko i visok.

Pored toga što je bio gojazan, patio je i od visokog pritiska i dijabetesa, i često se šalio da će autopsija njegovog tela ući u anale, i da žali što neće biti tu da je pročita.

Dok se gegao prema stolu na kom je počivao prekriven leš, rekao je: „Jedan metak mu je ušao s leđa i probio srce. Ništa nije osetio.“ Met Njudžent već je čekao Nila i Kroforda kad su stigli. Sva trojica su se poređala s jedne strane stola. Islednik je prešao na drugu, lesu sleva, i otkrio čaršav do pupka.

Tokom svoje karijere Kroford je video mnoga tela, ali mirnoća smrti nikad nije prestajala da ga potresa. Smrt je stvarala savršenu ravnotežu. Bilo da je čovek umro nasilno ili spokojno u snu, smrt je telesne ostatke ostavljala hladnim, sivim i jezivo nepokretnim.

Nekoliko sekundi mu je trebalo da se sabere, a onda je pogledao lice mrtvaca. „I ovaj drugi pogodak bi bio podjednako fatalan“, nastavio je doktor Anderson. „Ušao mu je otpozadi u vrat, prekinuo kičmeni stub i izašao ovde.“ Pokazao je na deo gde bi trebalo da se nalazi Adamova jabučica.

Krofordu je počelo da zvoni u ušima. Krv kao da mu je proključala. Prisilio je sebe da diše smireno na nos. „Treći metak je ušao u telo s leđa, s donje desne strane, i izašao kroz stomak s leve. Dok ne pogledam unutra, neću znati koliku je štetu napravio, ali verujem da je velika. Ti specijalci se ne zezaju kad je u pitanju spašavanje kolege policajca.“ Stojeći pored Kroforda, Nil je bio oličenje stoičkog profesionalizma. Niko nije primećivao da Met Njudžent glasno guta.

Anderson reče: „Dobro je što se nijedan od njih nije odlučio na pucanj u glavu, jer mu lice tada ne bi bilo nedirnuto.“ Sve ih je pogledao. „Niko se nije javio da ga identifikuje?“ Nil je odgovorio umesto svih. „Još nije.“ „Autopsija će možda baciti malo svetla na poslednjih nekoliko sati života“, rekao je doktor

klateći se napred-nazad na stopalima, koja su bila smešno mala u poređenju s telom. „Saznaćemo sadržaj želuca. Ima li droge i alkohola u sistemu. Još uvek nisam pronašao tragove uboda igle, ali teški zavisnici umeju da budu pametni. Biću temeljan.“ „Računamo na to.“ Nil se udaljio korak i mahnuo Krofordu da zauzme mesto bliže pročelju stola. Kroford je to učinio i nagnuo se nad Horhea Rodrigeza da podrobnije pogleda njegovo lice.

Nepotrebno. Čim ga je pogledao, video je sve što je trebalo da vidi.

Ispravio se i odstupio od stola. „Ne poznajem ga.“ Mlađi detektiv je prestao dovoljno dugo da guta da bi pitao: „Sigurni ste?“ „Siguran. Pre jučerašnjeg dana, nikad nisam video ovog čoveka.“ A onda, udaljavajući se, dodao: „Biću napolju.“

Kroford je koračao pored Nilovog automobila kada su dva detektiva izašla iz bolnice nekoliko minuta kasnije. Nil je rekao Njudžentu da će se naći s njim u policijskoj stanici kad odbaci Kroforda kući.

Vozili su se u tišini nekoliko blokova. Konačno, Nil reče: „Vredelo je pokušati.“ Kroford je piljio kroz bočni prozor. Uperio je ventilaciju pravo u sebe. Iz nje je sukljao ledeni vazduh, ali to mu nije bilo dovoljno. Bilo mu je toplo i osećao je neki svrabež koji se širio iz unutrašnjosti čitavog tela. „Dok sam odlazio, čuo sam islednika kako pita kada ćete se vratiti.“ „Zamolio sam sudiju Spenser da ga i ona pogleda.“ Kroford ga je pogledao. „Da li je to zaista neophodno?“ Nil je slegnuo ramenima. „Ime joj nije bilo poznato, ali možda će prepoznati lice. Vredi probati.“ „Ponavljaš se.“ Nil je džangrizavo rekao: „Nisam želeo da te dovodim ništa više nego što si ti želeo da dođeš.“ „Ali ti je zato šefovih dvanaest santima zašlo baš duboko.“ „Jer su njemu to isto uradile gradske vlasti. Policija je već obaveštena da se španska zajednica priprema za opšti protest, da se bune protiv rasne podele, iako su dva naša specijalca latinskog porekla. A onda, tu je i molba udovice Četa Barkera.“ „To je jedini razlog što sam pošao s tobom.“ „Gospođa Barker želi odgovore. Svi ih mi želimo. Svi su se nadali da ćeš, kad budeš video Rodrigeza, reći: Aaa, to je onaj tip. Sad sve ima smisla. Znam zašto je to uradio. Ali nisi pa tvoje usluge više nisu potrebne. Gospođi Barker si učinio ličnu uslugu. Nisi više na tapetu.“ Nil se zaustavio na semaforu i okrenuo prema njemu. „Šta te onda muči?“ Ispod glasa, Kroford reče: „Ništa.“ Nil je nastavio da ga posmatra sve dok se svetlo nije prebacilo na zeleno. Ništa više nisu govorili sve dok se nije zaustavio pored ivičnjaka ispred Krofordove kuće. Kroford je otvorio vrata, želeći da što pre izađe. „Srećno.“ Zatvorio je vrata auta i dvaput lupio po krovu, nadajući se da će Nil smatrati stvar završenom i odvesti se bez daljih pitanja.

Ako ga iko sad bude pritisnuo, osećao se kao da će implodirati.

Holi je u kancelariju stigla kasnije nego obično, svrativši prethodno do kuće Barkerovih, da lično uruči karticu saučešća udovici. Nameravala je da je ostavi bilo kome ko otvori vrata i brzo ode, ne želeći da se nameće porodici u žalosti. Ali Četova kći pozvala ju je da uđe. „Mama bi volela da vas vidi, sudijo Spenser.“ Sledeći sat prisećala se uspomena na Četa s članovima njegove porodice, zajedno s gospođom Barker, i bila dirnuta što su zabrinuti za njenu sigurnost i zdravlje i pored lične tragedije.

Pre nego što je stigla do kancelarije, dva policajca, koja je poslao narednik Lester, već su postavila prenosni sto i počela da pretražuju njene sudske dnevnike i slučajeve, tražeći Horhea Rodrigeza. „Za sada ništa“, rekla joj je gospođa Brigs. „I sama sam tražila njegovo ime još pre nego što su počeli.“ „Sudija Voters je sve svoje slučajeve prebacio na fleš-memorije pre nego što se penzionisao“, rekla joj je Holi. „Moraju i to da pregledaju.“ „Dala sam im i to. Razgovarala sam i s nekim ljudima iz dalaške firme i obavestila ih o svemu.

Svi se tamo jako brinu za vas. Iskreno, i ja se brinem. Oprostite mi što ovo kažem, ali izgledate potpuno smoždeno.“ „Upravo se vraćam od gospođe Barker.“ Znala je da su joj oči sigurno još crvene od plača. „Zašto ne odete kući? Zašto ste danas uopšte i došli?“ „Više volim da nešto radim nego da sedim kod kuće i razmišljam o onom što se dogodilo juče.

Dobro mi je.“ Starija žena je delovala skeptično, ali nije se protivila. „Bilo je mnogo poziva od medija. Kao što ste mi rekli, uputila sam ih na narednika Lestera.“ „Hvala vam. Za sve.“ „A gospođa Vidal zvala je tri puta.“ „Ostavila mi je poruke i na mobilnom telefonu. Pozvaću je sad.“ Holi je ušla u svoj kabinet i zatvorila vrata. Sela je za sto i okrepila se s nekoliko gutljaja vode pravo iz flaše, pre nego što je mobilnim telefonom pozvala Merilin Vidal.

Svojim ogrubelim pušačkim glasom, Merilin se javila posle prvog zvona. „Zašto mi nisi uzvratila pozive?“ „Evo sad te zovem.“ „Lokalne dalaške stanice su danas izbacile priču. Celu priču. Prećutala si mi dosta kad si me sinoć nazvala. Za ime boga, Holi, taj manijak je mogao da te ubije!“ „Nisam htela da brineš. Istina je da sam imala sreće što nisam izgubila život. Ne mogu da ti opišem koliko je bilo užasno. Videla sam svog stražara kako gine na moje oči... Bilo je užasno.“ „Tako mi je žao. Želiš li da pričaš o tome?“ Nije želela. Ali Merilin je vodila njenu kampanju. Bilo bi u redu da potpuno razume u kakvom je psihičkom stanju. Ispričala je Merilin sve, počevši od trenutka kad se napadač pojavio u sudnici, pa sve do sadašnjosti.

Nije pomenula posetu Kroforda Hanta, naravno, zabranjujući tu temu čak i sebi. Odbila je čak i da misli na to.

„Horhe Rodrigez je možda sedeo na galeriji na nekom suđenju, ali nikad nije učestvovao u bilo kom slučaju koji sam vodila. Bar nijedan slučaj nije pronađen s tim imenom.“ Merilin, koja nikada nije merila reči, rekla je: „To je i dobro i loše.“ Holi je tačno razumela na šta cilja. „Nikakva direktna veza nije utvrđena među nama. Stoga, nijedan prst nije uperen u mene.“ „Što je onaj dobar deo“, reče Merilin. „A loš? Ludakov motiv je prepušten najgorim mogućim spekulacijama.“ Nekoliko sekundi je razmišljala, a onda rekla: „Moram malo da razmislim kako ćemo se time pozabaviti. U međuvremenu, kako se držiš?“ „Dobro sam.“ „Ne bih baš rekla, Holi.“ „Malo se još tresem“, priznala joj je. „Rečeno mi je da bi to moglo da potraje i nekoliko dana.

Nisam baš najbolje spavala.“ Nije ni trepnula nakon što joj je gost otišao. Ostavio ju je ispruženu na kauču, prekrivenu samo orgazmičkim rumenilom i u stanju akutne obamrlosti. „Imaš li nekog ko bi mogao da bude s tobom?“ Vraćena u sadašnji trenutak Merilininim pitanjem, odgovorila je jednim blagim ne. „Jesi li razmišljala o tome da pozoveš Denisa?“ „Nisam.“ „Možda...“ „Ne, Merilin.“ „Verovatno si u pravu. To bi moglo biti protumačeno kao znak slabosti, a to nam ne treba.“ Holi je ovu odluku sinoć sama donela. Zamislila je Merilin kako prevrće cigaretu, puna saosećanja, ali i krajnje pragmatična. „Pusti me da razmislim kako ovo najbolje da resimo.“ „Nije na tebi da to rešavaš, Merilin. Policija rešava.“ „Oni imaju svoj program, a mi imamo svoj. Da li ti je neko iz medija tražio izjavu?“ Rekla joj je šta joj je gospođa Brigs ispričala. „Ali sinoć, pre nego što sam izašla iz policijske stanice, glavni istražitelj mi je skrenuo pažnju da ne komentarišem javno incident sve dok ne identifikuju počinioca i kontaktiraju najbližeg rođaka. Do sada, koliko znam, to se još nije dogodilo.“ „Opet i dobro i loše. Moraš da budeš napolju, viđena kako hrabro nastavljaš dalje. Više bih volela da te niko ne fotografiše dok još imaš drhtavicu.“ „Nije to toliko loše, Merilin. Samo, ne može se nešto toliko traumatično prebroditi za svega nekoliko sati. Bar ja ne mogu.“ „Naravno da ne. Shvatam. Uzmi danas slobodno. Saberi se. Javiću se.“ Tim rečima završila je razgovor. Holi samo što je prekinula, a gospođa Brigs je ušla noseći vazu punu crvenih ruža. „Ovo je stiglo za tebe.“ Holi je otvorila mali prikačeni koverat. „Greg Sanders“, rekla je bez promene u glasu. „Izražava svoju brigu i želi mi najbolje.“ Gospođa Brigs je svoj prezir ispoljila frktanjem. „Jeste li videli jutrošnje novine?“

„U kojima poziva na bolje sudsko obezbeđenje i navodi koliko je puta lično molio gradske čelnike da odobre sredstva? Da, videla sam.“ „A drugi deo?“, pitala je pomoćnica mekšim glasom.

Holi je ustala sa stolice i prišla prozoru. „O tome da je jučerašnja tragedija možda posledica neke duboke i mračne tajne iz moje prošlosti?“ „Nije rekao ništa tako direktno, ali stiče se takav utisak.“ „Suviše je pametan da kaže bilo šta što bi moglo da bude protumačeno kao kleveta. Ali ideja je ubačena u um javnosti.“ „I u vaš, kako mi se čini.“ Holi je nastavila da zuri u prazno, okrenuta prozoru. „Sve dok ne saznam činjenice, nastaviću da se pitam da li sam ja odgovorna za ovo. Ako saznam da jesam, to će me zauvek proganjati.“ „Iako kažete da ste dobro, niste. Molim vas, idite kući. Pokrijte se preko glave i...“ Gospođu Brigs je prekinula zvonjava telefona na Holinom stolu. Javila se posle drugog zvona. „Kancelarija sudije Spenser. Da, tu je.“ Pruživši slušalicu Holi, rekla je: „Narednik Lester.“ Holi se vratila do stola i uzela slušalicu. Gospođa Brigs je izašla i za sobom zatvorila vrata.

Holi je rekla: „Zdravo, naredniče Lestere.“ „Predstavio sam se kao on da bi primila poziv.“ Stomak joj se stegao. Sklopila je oči. Ali u glavi joj je ostao prizor kako je gleda dok stojeći pored kauča žurno zakopčava šlic. Izašao je toliko brzo da nije imao vremena da upaše košulju ili zakopča kaiš. Nijedno od njih nije progovorilo ni reč. „Prekinuću“, rekla je. „Čekaj. Nemoj.“ „Nemoj više da pokušavaš ništa slično.“ „Saslušaj me.“ „Nema šta da se kaže.“ „Nisi baš u pravu, sudijo. Ima mnogo šta da se kaže.“ „Doviđenja!“ „Moramo da pričamo.“ „Ne, ne moramo. Definitivno ne moramo. Nemoj me više zvati.“ Prekinula je pre nego što je stigao još nešto da kaže. Hladnom i vlažnom šakom spustila je slušalicu. A onda je, prekrstivši ruke na stolu, spustila glavni na njih i pokušala da povrati kontrolu nad disanjem, što je bilo podjednako teško kao i da zaustavi sećanja na nju i Kroforda Hanta kako svlače odeću, nespretno se guraju dok ležu na uski kauč, njeno frustrirano stenjanje, njegovo nestrpljivo psovanje pre nego što je konačno ušao duboko u nju, kada je i ton zajedničkog stenjanja i psovanja sasvim promenio intonaciju.

Nakon jednog odlučnog udarca na vrata kancelarije, gospođa Brigs ih je otvorila. Holi je ustala i uspravila se. S praga, pomoćnica ju je pogledala s mešavinom zbunjenosti i brige. Ali izraz Holinog lica bio je nema naredba da se u ovo ne meša, da je čak i ne pita o čemu se radi.

Gospođa Brigs se nakašljala. „Žao mi je što vas uznemiravam, sudijo Spenser, ali rekli ste mi

da vas obavestim pola sata pre nego što budete morali da krenete u mrtvačnicu.“

8 Kroford je šutnuo u stranu kantu boje dok se penjao zaraslom stazicom, pitajući se šta se dogodilo s farbom koja je bila u kanti. Nije bila na kući, koja je bila u još gorem stanju otkad je poslednji put bio ovde.

Kad se popeo na trem, podne daske su se savile pod njegovom težinom. Kroz komarnik je video Konrada, koji mu je mahao da uđe. „Proveri da li je komarnik dobro zatvoren, da muve ne bi uletale unutra.“ Kroford je ušao. „Ne bih voleo da muve zagade ovo mesto.“ Stariji čovek iskrivio je glavu na jednu stranu. „Da li si to namerno rekao tako sarkastično?“ „Ništa ne može da ti promakne.“ Kroford pokaza iza njega. „Zašto su vrata otvorena? Je li ti klima pokvarena?“ Obrtni ventilator gurao je vlagom zasićen vazduh kroz prenatrpanu dnevnu sobu. Čovek u fotelji potpuno se razodenuo u donji veš i potkošulju s prljavim miškama. Bio je bos. „Kompresor je juče počeo nešto čudno da zvekeće, pa sam ga isključio.“ „Jesi li zvao majstora?“ „Najranije može da dođe u četvrtak.“ „Zagušljivo je ovde.“ „Pa niko te nije zvao, niti te tera da ostaneš.“ Konrad je uperio daljinski upravljač prema TV-u i pojačao ton.

Kroford mu je uzeo daljinski iz ruke i pritisnuo dugme za isključivanje. „Hej, gledao sam to.“ „Koliko puta si to već pogledao?“ Konrad je bio ljubitelj filmova o Drugom svetskom ratu, a posebno onih snimljenih u crno-beloj tehnici, u kojima su vojničine kockastih brada pušile laki strajk, a neprijatelje nazivale Švabama ili žutaćima.

Kroford je bacio daljinski na gomilu starih kofera, koja je služila umesto stočića za kafu. „Kraj je uvek isti. Mi pobeđujemo.“ „E sad si mi pokvario doživljaj.“ Dok je Kroford izvlačio stolicu ispod trpezarijskog stola i privlačio je bliže fotelji, diskretno je pogledao okolo, tražeći prazne flaše od pića ili neke druge znake pijančenja. Ali nije preterivao kad je rekao da starom ništa ne može da promakne. „Šezdeset dva dana i još brojim“, hvalio se Konrad. „U slučaju da se pitaš.“ „Ne pitam se.“ Kroford je seo i zaljuljao stolicu dok nije stajala samo na dve noge. Sklopio je šake povrh glave. „Previše puta da bi se moglo izbrojati sišao si sa te vrteške i ponovo se na nju popeo. Zato

sam ipak malo skeptičan.“ „Ovog puta ostajem trezan.“ Kroford je podrugljivo frknuo. „Jesi li pronašao Isusa?“ „Podrugljivo, skeptično i bogohulno. Baš te krenulo.“ „Konrade, ti ne umeš da funkcionišeš kad si trezan.“ „Sad sam trezan, a funkcionišem prilično dobro.“ „Ali pijanstvo je tvoje normalno stanje. Koliko godina si bio alkos?“ Konrad je iskrivio lice, koje je bilo daleko izboranije nego kod ostalih šezdesetosmogodišnjaka. „Ček da izračunam. Koja je godina?“ Kroford je zakolutao očima. „Bila je to šala“, rekao je Konrad. „Urnebesno.“ „Čak sam i srećno zaposlen.“ „Još radiš u pilani?“ „Čistim. Vrelo je i prašnjavo, ali plaćaju.“ „Zašto sad nisi tamo?“ „Imam slobodan dan.“ Napravio je pauzu, koju je iskoristio da Kroforda odmeri od glave do pete. „Ti si, izgleda, imao posla.“ „Čuo si za jučerašnju pucnjavu?“ „Nisam mogao a da ne čujem.“ Mahnuo je prema televizoru. „Vest dominira. Prebacujući između filmova, uhvatio sam poentu.“ Ispustio je bolni uzdah. „Strašno mi je žao Četa. Poznavao sam ga još iz vremena kad je tek počeo da radi kao zamenik šerifa. Poslao sam mu boks cigareta kad je postao sudski stražar. Viđao sam ga skoro svaki put kad sam išao u sud.“ „Jesam li ti ikada ispričao kad me je uhvatio s drugovima kako se na stražnji ulaz šunjamo u bioskop?“ „Nisi. Šta je uradio?“ „Ostale je pustio da odu. Mene je jedino pozvao. Samo je stajao tako i ko zna koliko me gledao, a onda mi je rekao: Ako kreneš tim putem i upadneš u nevolju, nikog nećeš smeti da kriviš osim sebe.“ „Je li te to opametilo?“ „Mnogo bolje od zatvora, a izgleda da je i znao da će biti tako.“ „Bio je dobar čovek.“ „Jeste, i da nije on primio taj jučerašnji metak, možda sad ne bih bio ovde.“ „Uh“, uzdahnuo je Konrad. „Krivica preživelog. Jesi li se zato dovukao ovamo? Hoćeš da te ubedim kako je bio Četov trenutak da ode, da je samo to u pitanju i da možeš prestati da se osećaš loše?“ Prednje noge Krofordove stolice glasno su udarile o pod kad je ustao i prišao prozoru, naizgled želeći da oseti nalet svežeg vazduha, iako je samo želeo iskreni razgovor, ali to je bilo teško dok je

gledao Konrada pravo u oči. Okeani viskija napustili su te oči, ispresecane crvenim žilicama, ali to su bili prozori uma koji je krasila oštra preciznost prave čelične zamke.

U svojim najboljim danima, Konrad je bio javni tužilac koji je izazivao strahopoštovanje.

Budućnost je obećavala. A onda ga je žena napustila i preselila se u Kaliforniju s ljubavnikom. Da bi otupeo bol, okrenuo se piću. Ali nije mogao da popije dovoljno da bi smanjio bol u slomljenom srcu.

Uskoro je natapanje tuge postalo njegovo jedino zanimanje i puno radno vreme je radio samo to, zanemarujući sve ostalo. Potpuno ravnodušno je posmatrao kako mu se život raspada. Prokockao je karijeru i budućnost da bi postao gradski pijanac, predmet podsmeha.

Stari alkoholičar nije gajio nikakve iluzije o sebi. Brutalno iskreno i pomirljivo, otvoreno je priznavao lične poraze. Zato je postao beskrupulozno iskren i prema greškama i zabludama drugih ljudi. Nije imao rezerve i nikog nije štedeo. Dok je Kroford ismevao starca što je proćerdao svoj život, svaki put kad je tražio neulepšanu procenu neke dileme, znao je da će je dobiti u ovoj straćari. „Pa?“, počeo je Konrad. „Uhvatio si me usred krvavog napada na obalu. Jesi li mi prekinuo tu silnu zabavu samo da bi buljio kroz prozor? Šta se događa? Čemu to tužno obešeno lice?“ „Ono što sam juče uradio moglo bi skupo da me košta.“ „Misliš na to što si krenuo za napadačem?“ „Da.“ „Kako to?“ „Za početak, moji tast i tašta.“ Kroford mu je ispričao za sukob s Džoom Gilrojem. „Otišao sam do njih, kasnije iste večeri, da obiđem Grejs. Džo je bio ljubazan čitava dva minuta, a onda mi je sve sasuo u lice. Nikad nije bio moj najveći obožavalac. Sad sam mu dao izgovor da me proizvede u usijanu glavu.“ „Aha, a mi svi znamo da nije tako.“ Zbog ovog sarkazma, Kroford se okrenuo ka njemu. „Zašto se uopšte trudim da dolazim ovamo i pričam s tobom...“ „Trudiš se zato što znaš da te neću maziti, da ću ti reći kako stvari zaista stoje.“ „Onda prestani s tim uvodnikom i pređi na stvar.“ „Vrlo rado. Sudeći po onome što znam o Džou Gilroju, ne bih dolivao ulje na vatru u kojoj se on krčka. Prezirem uobražene pametnjakoviće kao što je on. Ali u ovom slučaju, koliko god me bolelo ovo što govorim, u pravu je. Krenuo si za tim revolverašem i mogao si da pogineš, a to bi tvoju ćerku učinilo dvostrukim siročetom.“ „Pomislio sam na to“, priznao je Kroford. „Ali tek kasnije. Kad je sve bilo gotovo.“ „Postupao si u žaru momenta.“ „Uslovni refleks.“ „Uslovni moj kurac“, frknuo je Konrad. „Rođen si s tim.“ „Znači, slažeš se s Džoom? Ja sam nepromišljen po prirodi.“ „Pusti me da završim, hoćeš li? S druge strane“, naglasio je Konrad, „šta si drugo mogao da uradiš? Da pustiš da pomahnitali luđak s pištoljem trči kroz zgradu punu ljudi? Pa ti si teksaški rendžer, za ime sveta! I kad nisi na dužnosti, ti si na dužnosti. Takav je svaki pandur koji iole nešto vredi. Jesam li u pravu?“

Odgovor je bio očigledan, Kroford nije morao ništa da kaže.

Bivši javni tužilac je nastavio. „Po svemu sudeći, spasao si život sudiji Spenser. Šta god tvoj tast pokuša kako bi promenio njeno mišljenje o tebi, pišaće uz vetar. Sudija ti neće zaboraviti da si je zaštitio sopstvenim telom. Prestani oko toga da se brineš. Zadobio si njenu naklonost.“ Progovorivši sebi u bradu, Kroford je rekao: „Nemoj biti toliko siguran.“ Međutim, sa starčevim sluhom je sve bilo u redu. Ispravio se i fiksirao Kroforda pronicljivim pogledom koji je zastrašivao lažljive svedoke. „Šta ti sad to znači?“ „Ništa.“ „Zašto si onda to rekao?“ „Zaboravi.“ „Ima li sudija nekog razloga da te ne voli?“ „Nema.“ Preglasan odgovor naterao je Konrada da podigne obrve i nabora čelo. Nestrpljivo mahnuvši, Kroford reče: „Hteo sam samo da kažem da te ne prevari lepo pakovanje. Mnogo je opakija nego što izgleda. Češljala me je uzduž i popreko kad je uleteo taj tip s pištoljem.“ Konrad je uzdahnuo. „Umobolnici u samoubilačkom pohodu ovih dana niču kao pečurke, kao da pokušavaju jedan drugog da nadmaše. Da nisi postupio kao što jesi, ubio bi sudiju, vrlo verovatno i tebe, i ko zna koga još.“ Kroford se ponovo okrenuo i zagledao kroz prozor. „Možda.“ „Svi tako kažu.“ „Svi tako kažu! To je teško sranje. To ne znači i da je istina.“ Konrad je sačekao nekoliko trenutaka, a onda pitao: „Da li tvoja devojčica zna da je njen tata heroj?“ „Njoj to nije bitno. Njoj je dovoljno što sam njen tata. U svakom slučaju, nisam heroj.“ „To je diskutabilno. Rizikovao si svoj život da zaštitiš druge. Suprotstavio si se tipu na krovu.“ Kroford na to ništa nije rekao. „Jesu li ukapirali ko je on?“ Kroford je odmahnuo glavom. „Pa, to nije tvoj problem.“ „Nije bio do pre jednog sata.“ Konrad frknu kroz nos. „Čini mi se da upravo stižemo da suštine problema.“ Ponovo se okrenuvši, Kroford mu je ispričao za Nilovu jutarnju posetu. „Doneo mi je poruku od šefa policije, zajedno s pismom Četove udovice.“ Prepričao mu je suštinu pisma. „I umesto da sam ga naglavce izbacio iz kuće, otišao sam s Nilom u mrtvačnicu.“ „Zašto ga nisi izbacio?“ „Zbog pisma gospođe Barker. Osim toga...“ „Ha! I mislio sam da ima osim toga. Čekao sam ga.“ „Gledao sam Četa kako umire“, rekao je suvo. „Gledao sam kako tipa na krovu šalju u večna lovišta. Naravno da i ja želim odgovore na sva otvorena pitanja.“

„Naravno.“ Konrad je čekao, a onda blago pitao: „Jesi li pronašao odgovore u mrtvačnici?“ Kroford ništa nije rekao, samo ga je pogledao, a Konrad je istog trenutka pročitao značenje izraza na njegovom licu. Zaškiljio je vodnjikavim očima. „Shvatam. Pa onda, to saznanje je vredelo puta do centra. Nil Lester mora da je presrećan.“ „Nisam mu rekao.“ Ne prekidajući kontakt pogledom, Konrad je spustio stopalo s fotelje, uspravio se i šakom protrljao neobrijanu bradu. „Nisi rekao...“ „Ni nagovestio.“ Konrad ga je posmatrao, konačno rekavši: „Obično kad neko skriva informacije od nadležnih, to čini da bi nešto ili nekoga zaštitio.“ Sačekao je da Kroford kaže nešto na to, a pošto nije, nastavio je da govori. „Neću te pitati šta je to što si saznao, jer ne želim da čujem ništa o čemu ću kasnije morati da svedočim na sudu. Ali šta god da je u pitanju, moraš odmah da kažeš policiji.“ „Zašto?“ „Dužnost. Pravda. Ili ometanje iste. To je samo nekoliko razloga koji su mi odmah pali na pamet.“ „Ako to zadržim za sebe, niko nikad neće saznati.“ „Ti ćeš znati. Možeš li da živiš s tom tajnom, kakva god da je?“ Kroford je skrenuo pogled, opsovavši u bradu. „Mislim da ne možeš“, rekao je Konrad. „Ako otkrijem ono što znam, samog sebe ću dovesti u epicentar govnjive oluje.“ „Već si u centru.“ „Ali u mnogo veću oluju“, reče Kroford. „U tornado klase pet.“ „Zbog kojeg ne bi dobio starateljstvo nad detetom.“ „Tačno tako.“ Konrad je nekoliko trenutaka razmišljao o svemu. „U redu. Kapiram to. Ali šta će se desiti ako ne kažeš?“ Kroford je duboko udahnuo i lagano izdahnuo. „Potencijalno još veća katastrofa.“ „Koliko veća? Život ili smrt veća?“ A onda je dodao: „Nije bitno. Vidi ti se na čelu. Još neko bi mogao da umre.“ „Mogao bi“, naglasio je Kroford. „A možda i ne. Ne znam.“ „Ali to je ono čega se plašiš.“ Ovog puta Kroford nije odgovorio pa mu se Konrad prepredeno osmehnuo. „Sad kapiram zašto si danas došao. Hoćeš da ja obavim prljavi posao tvoje savesti.“ Kroford se podbočio. „Da li to što si upravo rekao tebi ima ikakvog smisla? Jer meni zvuči kao trabunjanje pijanca.“ „Pijanac jesam. Priznajem. Ali nisam onaj koji muti s policijskom istragom.“ „Ne mutim ja ništa.“ „To je samo cepidlačenje i sasvim si svestan da je tako.“ Oštro je pogledao Kroforda. „Kao

predstavnik zakona, kao poslušni građanin, znaš šta moraš da uradiš. Znao si to još pre nego što si ušao na ta vrata. Hoćeš samo da ja budem tvoj anđeo koji ti šapuće preko ramena.“ „Anđeo? To je smešno. Zašto bih dolazio kod tebe i tražio glas savesti?“ „Zato što ćeš, kad stvari krenu nizbrdo, mene moći da okriviš što sam ti dao loš savet. Čim taj govnjivi tornado počne da se kovitla oko tebe, proklećeš me što sam pijana budala koju si tako loše procenio i poslušao. Prezrećeš me što sam te naterao da postupiš ispravno.“ Zastao je, a onda dodao: „Nije da ti fali razloga da me mrziš.“ „To si dobro rekao.“ Kroford se tako naglo okrenuo i gurnuo komarnik da se on širom otvorio i udario o spoljašnji zid. „Sine! Vrati se unutra.“ Dok je Kroford koračao po tremu, doviknuo mu je preko ramena: „Hvala ti za pravi očinski savet.“

Najveći broj poseta Konradu - kog je, čak i u mislima, oslovljavao imenom, nikako kao oca završavao se loše, zbog čega su bile i retke i vremenski razmaknute, i to samo kad ih je inicirao Kroford. Uslov da posećuje Konrada bio je da Konrad nikad ne posećuje njega. Tu privilegiju izgubio je pre mnogo godina.

Kad mu je majka dobila razvod i postala slobodna da se preuda, uzela je Kroforda i odvela ga da živi s njom i njenim novim mužem u Kaliforniji. Prezirao je što nije imao pravo glasa, a bolelo ga je još više što se Konrad uopšte nije borio da ga zadrži.

Odvajanje je bilo permanentno, a odnos otac-sin potpuno uništen. Dok je žurno odlazio iz Konradove kuće, razgovor mu se ponavljao u umu poput neke dosadne melodije.

Prokleta stara olupina, bio je u pravu po svim stavkama. Kroford je morao da čuje starčev savet da bi uradio ono što je znao da mora, zbog čega se toliko i nervirao. Matori pokvarenjak bio je ispred njega po pitanju morala.

Na sreću, trebalo je da pokupi Džordžiju, koja će mu umanjiti gnev. Ona je uvek vraćala stvari na svoje mesto. Njen kikot je mogao da umanji važnost čak i najgoreg problema. „Izgleda da će kiša“, primetila je Grejs kad ga je dočekala na ulaznim vratima. Kroford se složio s tim, ali nije imao nameru da dozvoli da vreme upropasti njegov i Džordžijin izlazak. Umesto toga, pomogao joj je da obuče odeću za kišu.

Dok su, držeći se za ruke, išli prema ljuljaškama, ona reče: „Ovo je šašavo, tata.“ „Obećao sam ti da ću te odvesti na igralište. A da li ja ikada kršim data obećanja?“ „Ne.“ „Ne. I zato, evo nas.“ „Ali pada kiša!“ „Ma kakvi, samo malo rominja. Osim toga, nećeš se istopiti od malo vode.“ Podigao ju je na sedište i počeo da je ljulja. Njeno vriskanje i smeh bili su muzika za njegove uši. Zbog lošeg vremena, igralište je bilo samo njihovo. Premeštali su se s jedne sprave na drugu, sve dok nisu napravili tri kruga.

Dok ju je nosio prema svom sportskom džipu, pogledala je ružičaste gumene čizme. „Ublatnjavila sam ih.“ „I napravljene su za blato.“ „Baka će se možda naljutiti.“ „Možeš mene da okriviš za to.“ „Deka kaže da tebe treba kriviti za sve.“ Kroford nikad pred Džordžijom nije kritikovao dedu i babu jer nije želeo da bude optužen da pravi razdor među njima. Niti je ikada pokušao da od nje sazna šta govore o njemu dok nije prisutan.

Sada je, međutim, nameravao da napravi izuzetak, jer se Džo zakleo da će se boriti i da će ta borba biti prljava. Dok je pomagao Džordžiji da zakopča pojas, pitao ju je: „Kad je deka to rekao?“ „Danas dok smo ručali. Razgovarao je sa bakom.“ „Kako je to zvučalo?“ „Glasno.“ „Glasno? Kao da je bio ljut?“ „Tako nekako. Baka ga je ućutkala i rekla da će razgovarati kasnije. Šta ćemo da radimo, tata?“ Uštinuvši je za vrh nosića, predložio joj je da je odvede na sladoled. „U Mekdonalds? Imaju i igraonicu.“ „Onda idemo u Mek.“ Dok se ona igrala, on ju je snimao mobilnim telefonom. Svaki put se žacnuo kad god bi ga pozvala: „Tata, gledaj me!“, pre nego što bi se spustila niz tobogan ili popela uz prečke.

Bledo se sećao mršavog, nezgrapnog i plavokosog sebe, kako stoji na ivici odskočne daske, nožnih prstiju savijenih preko ivice, dok zuri u duboki bazen i viče: „Tata, gledaj me!“, pre nego što bi skočio.

Ali nije bio siguran da li su te zamagljene slike, i mnoge slične njima, prava sećanja na Konrada, ili dečje želje koje su ostale neostvarene.

On i Džordžija su se igrali igre pogađanja predmeta dok su jeli sladoled iz čaša. Vratio ju je Gilrojevima superaktivnu od šećera, mokru od kiše, blatnjavu i umornu. Ali srećnu. „Obećaj mi da ćeš pojesti večeru iako si jela sladoled.“ „Hoću.“ „I nemoj da se raspravljaš s bakom kad ti bude rekla da je vreme za spavanje.“ „Dobro.“ „Ti si dobra devojčica. Poljubi me.“ Posebno jako ga je zagrlila oko vrata. „Volim te, tata.“ Privijajući je uz sebe, prošaputao joj je u uvo: „I ja tebe volim“, i ponovo rešio da je dobije.

Bez obzira na sve.

U sumrak, Kroford se dovezao do parkinga ispred suda, pronašao prazno mesto i ugasio motor. Onda

je sledeća dva sata samo sedeo, zureći kroz kišom isprskano vetrobransko staklo u izlaz za zaposlene, dok je nemirnim prstima nestrpljivo dobovao po volanu.

Zadnjica mu je utrnula do trenutka kad je Holi Spenser izašla iz zgrade. Hitro je izašao iz džipa i počeo da trči kroz bare, kako bi je presreo između parkiranih automobila.

Hodala je pognuto zbog kiše, igrajući se ključevima na privesku, tako da je skoro naletela na njega pre nego što ga je ugledala. Stala je kao ukopana.

Rekao joj je: „Moraćeš više da se potrudiš da me otkačiš. Ne odustajem tako lako.“ Pokušala je da ga obiđe, ali on je iskoračio u istu stranu i preprečio joj prolaz. „Odlazi!“ „Rekao sam ti da moramo da razgovaramo.“ „A ja sam ti rekla da ne moramo.“ „Slušaj, to nema nikakve veze s... tim.“ Nije morao da kaže na šta se to odnosilo. Žacnula se pre nego što je rekla: „Ako je o tvom slučaju starateljstva...“ „Nije. O pucnjavi je.“ Ozbiljnost njegovog glasa prekinula je dva pokušaja da ga obiđe. Ne obazirući se više na kišu, podigla je glavu i pogledala ga u lice. „Ozbiljno je, ne šalim se, sudijo. Moramo da razgovaramo.“ Oklevala je, a onda je rekla: „U redu. Ako je toliko bitno, zovi me sutra. Biću u kancelariji pre devet. Kaži gospođi Brigs...“ „Ne. Moramo da razgovaramo večeras. Sada.“ Bacila je pogled preko ramena u visoku crvenu granitnu zgradu suda, kao da se pita ko bi mogao da ih gleda s bilo kog od desetina prozora. Kada se okrenula, rekla je: „Ne dolazi u obzir, gospodine Hante. Nikad ne bismo smeli biti viđeni...“ „Kapiram, sudijo. Neetički je. A posle sinoć, podjednako je teško da se gledamo oči u oči.“ Napravio je korak bliže i rekao tiše. „Ali ono što smo uradili na kauču nebitno je u poređenju s ovim.“ Zurio je u njene široko raširene oči, pokušavajući da joj na taj način saopšti koliko je bitno da čuje šta ima da joj kaže. Počeo je da se udaljava. „Došao sam crnim sportskim džipom, dva reda dalje. Prati me. Dobro?“ „Ja...“ „Prati me.“ Upornost u glasu je od nje izmamila kratko klimanje u znak prećutnog pristanka.

9 Odvezao se do istog parka u kom su se on i Džordžija igrali tog poslepodneva. Pošto je bila noć i padala je kiša, računao je da tamo neće biti nikoga. Parking je bio prazan, ali jedna jedina živina

sijalica na banderi bacala je bolešljivu žutu svetlost na njega, pa je parkirao uz ivicu puta, ispod drveća, gde je mrak bio veći. Parkirala je iza njega.

Izašao je iz džipa i prišao njenom automobilu. Otključala je suvozačeva vrata i on je ušao, brzo zatvorivši vrata, da kiša ne bi pokvasila unutrašnjost. Prstima je začešljao pokislu kosu. Dok je trljao šake o butine, sušeći ih o farmerke, uhvatio ju je kako ga gleda s nekom opreznošću koja mu nije nimalo laskala i koja je bila u istoj meri iritantna. „Neću te zaskočiti, ako je to ono što te brine.“ Veoma slabo svetlo probijalo se kroz kišu koja se slivala niz vetrobran, bacajući tečne šare preko njenog lica. Oči su joj izgledale kao u izgubljenog deteta, koje pokušava da se nečemu suprotstavi, s mešavinom straha i prkosa. „Šta je toliko važno da moramo da razgovaramo još večeras, gospodine Hante?“ „Prestani da me zoveš gospodine Hante. Nismo u sudu. Osim toga...“ Zaćutao je pre nego što je još nešto rekao, ali oboje su znali zašto je korišćenje prezimena smešno. Poslednji put kad su se videli, on se uvlačio u farmerke dok je ona pokušavala da se pokrije ivicom majice. Što se, to se dobro sećao, pokazalo nedovoljnim. „Čekam“, rekla je hladno. „Stići ćemo i do toga za minut.“ Mahnuo je prema njenom čelu. „Otok je splasnuo, ali masnica se raširila.“ „Boli samo kad je dodirnem.“ „Jesu li se još neke pojavile danas?“ „Jedna na ramenu.“ Nije se izvinio još jednom što ju je bacio na zemlju. „Inače, kako si?“ „Dobro sam.“ „Ne deluješ mi tako.“ Nervozno mu je rekla: „Dobro sam koliko bilo ko može biti u datim okolnostima.“ „Kojim okolnostima? Sinoćnim ili...“ „Posle odlaska u mrtvačnicu.“ „Prvi put?“ „Da. I nadam se, poslednji. Smatrala sam da nema potrebe za tim, ali narednik Lester je bio uporan.“ „Je li ti saopštio poruku šefa policije?“ „Kako znaš?“ „I meni ju je preneo, i lično mi uručio pismo Četove udovice.“ Ukratko joj je prepričao sadržaj pisma, izostavljajući pohvale na svoj račun. „Želeo sam da se distanciram od pucnjave i dalje istrage. Ali bilo je nemoguće odbiti tako emotivnu molbu.“ „Bila sam danas da je posetim. Kuća je bila puna dece i unuka, prijatelja. Ima veoma brižnu podršku.“ „Ali njen muž je mrtav. Ubijen.“ Klimnula je i ćutala nekoliko sekundi, a onda se vratila priči o odlasku u mrtvačnicu. „Bio je to

uzaludan odlazak. Nisam prepoznala Rodrigeza. Narednik Lester mi je rekao da nisi ni ti.“ Kroford je odmahnuo glavom, ali ništa nije dodao, još uvek nespreman da razgovara o tome.

Morao je prvo da zadobije njeno poverenje. U ovom trenutku, ona je sedela pribijena uz vozačeva vrata, govorom tela saopštavajući da mu ni najmanje ne veruje. „Slušaj“, počeo je, „znam da sam ti rekao da nećemo pričati o onome što se sinoć dogodilo.“ „I nećemo.“ „Mi...“ „Ako si me zbog toga dovukao ovamo, uzalud si smislio misteriozni scenario.“ Mahnula je na ulicu. „Ako to ne raščistimo, zauvek će nas proganjati.“ „Neće ako poreknemo.“ Ozbiljno ju je pogledao. „Izvini, ti možda znaš neki trik koji ja ne znam, ali to nije nešto što može da nestane.“ „Jednostavno izbrišemo to iz naših glava.“ „Poreknemo da se ikada desilo?“ „Ne poreknemo. Više od toga. To. Se. Nikad. Nije. Dogodilo. Tačka. Snagom volje, mi...“ „Da precrtamo?“ „Da.“ „U redu.“ „Znači, slažeš se?“ „Da. Dobro.“ Ali nije verovao da je to izvodljivo, a očigledno nije ni ona. Dok ju je pomno gledao, spustila je glavu i počela da masira tačku između obrva vrhom srednjeg prsta. „A šta je s onim viskipijom?“, pitao ju je. „On nije nikakav činilac.“ „On ti je bivši?“ „Da.“ „Muž?“ „Partner.“ „Koliko je bilo ozbiljno?“ „Nikad se nismo zvanično verili, ali smo se dogovorili.“ „Oko čega?“ „Mogućeg braka.“ „I šta se dogodilo?“ Podigla je glavu, izgledajući uvređeno. „Šta to tebe briga?“ „Briga me je jer ne želim da mi neki tamo bivši sedne na grbaču s krivičnom tužbom.“ „Nije on takav.“

„Ako ima muda, jeste. Kad su u pitanju žene, svi muškarci su takvi.“ „Ne i Denis.“ „Denis.“ Ime mu je ostavilo loš ukus u ustima. „Šta Denisa razlikuje od nas ostalih?“ „Nije pećinski čovek“, rekla je. „Razuman je. Prefinjen.“ „Hm. Drugim rečima, na granici da bude šonja.“ Od njenog teškog disanja prozori su počeli da se magle. „Završila sam s tom temom.“ „Ja nisam. Zapravo, tek je sad počelo da bude interesantno.“ „Izlazite iz mog automobila, gospodine Hante.“ „Je li Denis odavde?“ „Iz Friška je“, rekla je kruto. „To je gradić pored...“ „Dalasa. Znam. Da li ste se razišli zbog udaljenosti?“ Izgleda da nije želela da mu odgovori, ali čekao je dok konačno nije rekla: „Kad sam prihvatila posao sudije Votersa, Denis i ja smo postali svesni napora koji bi razdaljina mogla da nametne našoj vezi.“ „Na prostom engleskom, molim te. Nisam ja zakonodavni odbor.“ „Hoćeš da čuješ šta imam da kažem ih ne?“ Raširio je ruke, dajući joj znak da nastavi. „Denis i ja smo se trudili da nam veza uspe.“ „Osim što nije.“ „Nije. Jaz je počeo da se širi, i to na više načina, ne samo fizički. Sve ređe i ređe smo se viđali.

Morali smo veoma dugo da vozimo da bismo se videli samo za vikend.“ „Zavisi od vikenda.“ Shvativši insinuaciju, brzo ga je pogledala, ali pre nego što je stigla da se usprotivi, nastavio je da govori. „Denis nije mogao da se preseli ovamo s tobom?“ „On je direktor u jednoj medicinskoj kompaniji. Visokotehnološka hirurška oprema. Nisam mu ni predložila da ostavi posao.“ „A ti nisi razmišljala da propustiš šansu da prihvatiš guvernersko nameštenje?“ „Apsolutno ne.“ Ha! Nedvosmisleno ne. Sigurno nije nešto naročito volela Denisa, što je u Krofordu izazvalo neumesan osećaj zadovoljstva. Kao što je rekao, kad su u pitanju žene... Izgleda da je on bio od čvršće građe nego Denis. „Koliko je prošlo od raskida?“ „Nekoliko meseci.“ „Jeste li ostali u kontaktu?“ „Nismo.“ „Da li je razlaz bio neprijateljski?“ „Nije. Veoma civilizovan i prijatan.“ „Jasno. Denis nije pećinski čovek.“ Duboko je udahnula, a on je pomislio da to čini kako bi prigušila srdžbu. „Kao što sam ti i rekla

na početku ovog šupljeg i potpuno nepotrebnog razgovora, Denis više ne predstavlja nikakav faktor u mom životu.“ „U redu.“ Kroford je čuo ono što je imao da čuje i bio je spreman da se ostavi te teme.

Međutim, onda je ona pitala: „A šta je s tobom?“ „U vezi s čim?“ „Jesi li ti u nekoj vezi?“ „Nisam.“ „Jesi li bio u nekoj otkako ti je žena umrla?“ „Nisam.“ Izdržala je pogled sve dok on nije popustio uz sleganje ramenima. „Ni u jednoj koja je trajala duže od dvadeset minuta.“ Sačekao je momenat pre nego što je dodao: „Ali sve do sinoć, trajale su svega po devedesetak sekundi.“ Ljutito, možda i posramljeno, okrenula je glavu napred i pogledala kroz vetrobran.

Osećajući se prilično loše što joj je to rekao, dodao je: „Otkako nema Bet, nisam se ni sa kim spetljao. Samo sam iskoristio nekoliko slučajnih prilika. Nikad kad je Džordžija bila sa mnom. Nikad u svojoj kući. I nikad bez zaštite.“ Čuvši poslednje reči, okrenula se i značajno ga pogledala.

Uzdahnuo je. „Tako je.“ „Ne sekiraj se. Siguran si.“ „Pilula?“ Ponovo je klimnula, a onda ponovo pogledala napred. Verovatno je prošao čitav minut pre nego što je progovorila. „Narednik Lester mi je rekao da si mnogo voleo svoju ženu.“ Od toga se naježio. „Ti i Nil ste pričali o Bet i meni?“ „Onako usput.“ „Kad?“ „Danas u mrtvačnici, dok smo čekali da islednik nešto završi.“ Krofordu se nije dopala misao o Nilu i njoj kako ga ogovaraju iza leđa, analiziraju taj mračni period njegovog života i formiraju neupućena mišljenja. „Kakav je bio sadržaj tog kratkog ćaskanja?

Da li je razgovor bio stimulativan?“ „Ne onako kako misliš. Narednik Lester mi nije rekao ništa što već nisam znala. Svesna sam koliko duboko si bio pogođen smrću svoje supruge.“ „Naravno da jesi. Imaš čitav dosije o mom gubitku. Bet je umrla, a ja sam postao pijanac i kavgadžija.“ Baš kao i moj otac kad ga je mama napustila. Na vrh jezika mu je bilo da ovo kaže. Na sreću, uzdržao se i umesto toga odlučio da bi bolje bilo da zaključi ovu temu.

Umirio je ljutnju u sebi i okrenuo glavu da pogleda kroz suvozačev prozor. U kišnoj pomračini, jedva je uspevao da razazna oblike sprava na igralištu. „Najkišovitiji dan u skorije vreme, a već drugi put sam u parku.“ „Drugi?“

„Danas sam doveo ovamo Džordžiju da se igra.“ „Po kiši?“ Okrenuo se prema njoj i odmahnuo pokazujući da to nije bitno. „Svejedno smo se zabavili. Ima malu kišnu kabanicu. Ružičastu, naravno. Voli sve što je ružičasto. A nasekirala se što je ublatnjavila čizme.“ „Za to i služe.“ „Tako sam joj i ja rekao.“ Razmenili su osmehe, što ga je vratilo pravo u njenu kuhinju, u trenutak kad ju je rukama grlio i osećao je od kolena do ključne kosti, kao i njene slobodne dojke na svojim grudima, i ono savršeno mesto između njenih butina, zbog kog im je dah zapeo u grlu i naterao ih na vreli seks.

I u njenim mislima se sigurno odigravao isti trenutak, jer se u automobilu iznenada promenila atmosfera. Vazduh je postao gušći. Svaka kap koja je udarila u vetrobran zvučala je neverovatno glasno i naglašavala neprijatnu tišinu koja se spustila na njih.

Konačno je rekla: „Ako je to sve...“ „Nije.“ „Šta onda?“ „Tvoja poseta mrtvačnici.“ Zaćutao je. „Jesi li dobro pogledala leš?“ Napravivši grimasu, klimnula je. „I ništa. Nisam mu prepoznala lice, kao što mi ni ime Horhe Rodrigez nije bilo poznato.“ Pomno ju je gledao nekoliko sekundi, a onda rekao: „Hoćeš li da mi učiniš jednu uslugu?“ „U okviru razumnog.“ „Sklopi oči i opiši mi napadača.“ „Zašto?“ „Hoću da čujem tvoj opis, tvojim rečima, do detalja. Sve čega se sećaš u vezi s njim.“ Pošto je oklevala, rekao je: „Znam da je gadno to što tražim.“ „Sinoć si me nagovarao da ga izbacim iz glave.“ „Da nije od velike važnosti, i dalje bih te nagovarao da uradiš isto. Ali važno je.“ Zbunjeno ga je gledala, ali izgledao je veoma ozbiljno zahtevajući to. Sklopila je oči i lagano prizvala njegov lik. „Kad je uleteo na vrata, prvo što mi je palo na pamet, bilo je: Zašto je taj čovek tako obučen? Ali onda je opalio iz pištolja i shvatila sam šta se događa.“ „U kojoj ruci je držao pištolj?“ „U desnoj.“ „Boja kose?“ „Tamna. Ali video se samo jedan spljošteni pramen ispod te kape.“ „Ravna kosa? Ili kovrdžava?“ „Ravna.“ „Kakvu obuću je imao?“ „Preko njih je imao jednokratne nazuvice.“

„Dobro je do sada. Šta se još ističe u tvom sećanju?“ „Na primer?“ „Bilo koji detalj.“ Odmahnula je nervozno. „Nije bilo nikakvih detalja. Bio je potpuno prekriven.“ „Da li je nosio ručni sat?“ „Ne znam. Rukavice su išle do ispod rukava. Crte lica nisu mogle da se razaznaju zbog one užasne maske. Nos, usne, sve je bilo sasvim pritisnuto.“ „A šta je s vratom?“ Razmislila je o tome. „Samo centimetar ili dva se video između visoke kragne kombinezona i kape. Kapu je toliko natukao da je prekrio i vrhove ušiju.“ „Ali ušne školjke su se videle?“ „Jesu.“ „Desno uvo mu je bilo probušeno?“ Ona se namrštila i otvorila oči. „Stvarno? To nisam primetila.“ Krofordovo srce je poskočilo. „Nisi?“ „Nisam.“ Tiho naglašavajući reči, rekao je: „Nisi to primetila jer mu uvo nije bilo probušeno. Ali čoveku u mrtvačnici - e pa, njemu jeste.“ Razdvojila je usne tiho uzdišući. „Jeste. Jeste! O moj bože!“ Podigla je prste do usana. „Ali to znači...“ „Da“, uzdahnuo je. „Čovek koji je ubijen na krovu nije onaj koji je upao u sudnicu.“

10 „Šta se, dođavola, dogodilo?“ Džozef Patrik Konor, prijateljima poznat kao Pat, obrisao je masni znoj sa čela. „Slušajte, ja...“ „Pomno slušam. Ne sekiraj se.“ Glas drugog čoveka bio je kao kotrljanje dalekog groma koji je upozoravao na opasnost koju dolazeća oluja nosi sa sobom. Poticao je iz širokih grudi preko kojih je prekrstio ruke, debele poput cepanica. Pogledom je mogao da ljušti farbu za zidova.

Venući pod njim, Pat je rekao: „Najveći deo je prošao kao što smo planirali.“ „Najveći deo nije bio ni blizu. Tvoja meta i dalje diše.“ Isto kao i ja. Činjenica da je živ Patu je bila prioritet, ali nije želeo glasno to da kaže, kako ne bi rizikovao status disanja, za koji je smatrao da je, trenutno, u najmanju ruku slab.

Pogledao je preko ramena u dva čoveka koja su stajala s obe strane i odmah iza njegove stolice.

Sedeo je za malim stolom na kom su stajali poluprazna flaša kečapa i oružje namenjeno isključivo braniocima zakona i vojnicima na manevrima. Bar u najvećem broju država.

Pola sata ranije, dok je sipao sebi džek i kolu, dva telohranitelja - u nedostatku bolje reči -

ramenima su probili sebi put kroz stražnja vrata njegove kuhinje. Prepoznao ih je s prethodnih sastanaka, ali nikad im nije bio predstavljen imenom, što uopšte nije bilo bitno jer je odmah postalo očigledno da nisu došli da se druže.

Svaki ga je uhvatio za po jednu ruku, izveli ga do automobila, koji je čekao, i povezali mu oči, kao što je i očekivao. Vozeći se u tišini, plaćenici su izvršavali svoju dužnost, bez priče, ne postavljajući suvišna pitanja.

Pat je smatrao da nema nikakvu šansu, ali se prijatno iznenadio kad su stigli na odredište. Odeća mu je bila potpuno mokra do tada, ali znojenje je bilo dokaz da je još uvek živ. Bar za sada.

Otmica je bila potpuno neočekivana. Znao je da će pre ili kasnije biti „pozvan“, i zazirao je od neizbežnog susreta. Ali događaj je bio mnogo gori od onoga što je zamišljao. Nekoliko puta su ga već dovodili na ovo mesto, i nije mu se dopalo. U stvari, ježio se od njega.

Da je potegao barem jedan cug kisele smeše koju je napravio pre nego što su ga izveli iz kuće... „Pa?“, grmeo je čovek, prenuvši Pata koji je tog trena shvatio da nije odgovorio na poslednju primedbu.

Još jednom je obrisao čelo, ali do tada mu je dlan bio mokar koliko i linija skalpa. Provrpoljio se na stolici i promrmljao ispod glasa: „Ne znam zašto sam uopšte i pristao da uradim to.“ „Moram li da te podsećam, Pate?“ Ne verujući u mirnoću njegovog glasa, Pat je odmahnuo glavom. Nije mu bilo potrebno podsećanje na to koliko je očajna bila njegova situacija. I još uvek je. Čovek je čekao da čuje objašnjenje za neuspeh. „Kao prvo, maska nije bila ni za kurac. Pomutila mi je vid.“ „Nisi je isprobao unapred?“ „Naravno da jesam, ali ne znam, mislim da se zamaglila od daha ili već nečeg. A onda, kada se sve uzme u obzir, bilo je mnogo teže nego što sam mislio da će biti. Bilo je teže nego što ste vi mislili da će biti.“ „Koliko puta smo prošli kroz čitav plan?“ „Znam. Ali ubistvo Četa Barkera nije bilo deo plana. Niste želeli krvoproliće, rekli ste. Ali on mi je stajao na putu. Nisam imao izbora. To što sam ga ubio me je poremetilo. Skrenulo s koloseka, moglo bi se reći.“ Zastao je, čekajući reakciju. Nekakav žamor razumevanja. Grohot slaganja. Nešto. Ali čovek mu nije dao nikakvu nadu da će mu život potrajati. Možda se nikad neće vratiti tom džeku i koka-koli.

Sklopio je pakt s đavolom, a svoj deo nije ispunio.

Poželeo je da zaplače. Nije, ali je zato počeo da muca. „A-a-ali prešao sam preko Četa i nastavio dalje. Odmarširao sam pravo do podijuma.“ „Kažu da je Kroford Hant spasao sudiji život. Istina? Ili je to samo dobra novinarska izmišljotina?“ „Istina je. Kad sam obišao oko klupe za svedoke, on je ležao povrh nje, štitio joj glavu i gornji deo tela. Onda se samo malo pridigao i pogledao preko ramena u mene. Naciljao sam, ali hitac je otišao ukrivo kad se propeo i krvnički me šutnuo u levo koleno.“ „Nedovoljno da ga iščaši. I dalje si mogao da trčiš. Što si i uradio, beskičmenjače nijedan.

Pobegao si pre nego što si završio posao.“

Dve gorile, koje su stajale iza njega, primakle su se. Delimično je očekivao da mu zariju bodež između lopatica. Možda bude imao sreće i oseti samo bezbolni ubod.

Ali ništa se nije dogodilo, pa je nastavio. „Čini... čini mi se da sam se uspaničio na sekund-dva.

Nisam želeo da me uhvate. Ni to ne biste voleli, u to sam siguran. Morao sam da se izgubim odatle i skinem kostim. Pa sam se sabrao i nastavio po planu. Uradio sam tačno ono što smo se dogovorili.“ „Onaj tip, onaj kog su ubili policajci, kako je pištolj završio kod njega?“ „Sigurno je naišao čim sam bacio stvari i nestao u hodniku na šestom spratu. Nisam ga video, ali on je možda video mene. Nikad nećemo saznati. U svakom slučaju, pištolj je mogao slobodno da uzme, i nije odoleo.“ Zastao je, a onda s nadom požurio da kaže: „Što je ispalo sasvim dobro po nas.

Je li tako?“ Okrenuo je glavu da dobije potvrdu od čoveka koji se nadvijao nad njega preko levog ramena. „Je li tako?“ Ponovo se okrenuvši prema svom inkvizitoru, rekao je: „Policija misli da ima pravog čoveka, a taj mrtvi Meksikanac neće iznenada ustati i reći im da nisu u pravu.“ Čovek s druge strane stola se toliko iznenada i glasno nasmejao da je Pat osetio kao da mu je karate udarcem presekao dušnik. „To je jedini razlog što te još nisam ubio. Ovo je stvarno ispalo mnogo bolje.“ Pat se skoro onesvestio od olakšanja. Možda će ipak popiti ono piće. „I onda smo kvit?“ Do onog smejanja možda uopšte nije došlo. Čovek preko puta njega izgledao je strasnije nego ikad. „Ne, nismo kvit, Pate.“ Nagnuvši se nad sto, stao mu je nosom uz nos. „Hteo sam da ti kažem pravo u facu da još uvek živiš samo zato što mi i dalje treba tvoje bedno dupe.“ „D... da uradim šta? Ponovo pokušam?“ „Da napraviš malo štete, kao prvo. A onda, kad ja kažem, da završiš s tim.“

11 „Osoba u mrtvačnici nije čovek koji je upao u sudnicu“, rekao je Kroford, eliminišući svaku sumnju koju je Holi možda osećala.

Gledala ga je netremice, potpuno zapanjena. „Kako to može biti?“ Glasno je izdahnuo i prešao šakom preko lica. „Ne znam. Ali umirem od želje da saznam.“ Pokrila je usta šakom i najmanje pola minuta je tako držala. Dao joj je vremena za razmišljanje i promišljanje o nezamislivom. Konačno je rekla: „Ako si u pravu...“ „U pravu sam.“ „... posledice će biti...“ „Veliki prasak govana.“ Nervozno oblizavši usne, rekla je: „Možda grešiš. Možda i ja grešim. Možda je imao probušeno uvo, samo ja to nisam primetila.“ „Veruj mi, i ja sam posezao za raznim slamkama, pokušavajući da ubedim sebe da grešim, ali upravo si potvrdila da sam u pravu. Čim sam pomenuo da mu je uvo bilo probušeno, počela si da sumnjaš. Nisi to uradila ni kod jednog drugog pitanja.“

„Slušaj me, Holi.“ Razrogačila je oči. Nije znao da li je to zbog tona kojim joj se obratio, ili zato što ju je pozvao po imenu, ali imao je njenu nepodeljenu pažnju. „Ja sam mu bio bliže od bilo koga. Taj nanosekund pre nego što sam ga šutnuo, gledao sam pravo u njega. Mogao bih da se zakunem u Džordžiju da u njegovom desnom uvu nije bilo nikakve rupe.“ „A na krovu to nisi primetio?“ „Sunce mi je tuklo u oči. Osim toga, stajao sam predaleko od Rodrigeza da bih mogao da vidim da li mu je uvo probušeno.“ „Nije nosio minđušu?“ „Nije. Bio sam usredsređen na tu drhtavu šaku s pištoljem, a ne na ušnu školjku. Nakon što su ga oborili, svi su se okupili oko njega. Ja nisam. Nisam ga ponovo pogledao sve do jutros u mrtvačnici i istog trena sam shvatio grešku. Mislio sam da ću povratiti.“ Upitno ga je pogledala. „Ne smeš kriviti sebe.“ „Ne smem? Rodrigez, ili kako se već zove, nije ubio Četa. Nije učinio ništa loše osim što je uzeo pištolj koji nije njegov i odneo ga na krov, gde je otišao da popuši.“ „Uperio je pištolj u tebe, čak i nakon što si mu se predstavio kao predstavnik zakona. Ispalio je dva metka u zamenika, i pravo je čudo što je promašio.“ „U pravu si. Ali sad mi je jasno da je sve to uradio samo zato što se uplašio. Bio je uhvaćen s pištoljem koji mu nije pripadao. Kad sam mu rekao da ga baci, bilo je glupo što nije poslušao. Onda se pojavio i zamenik i počeo je da paniči.“ Pogledavši u stranu, dodao je ispod glasa: „Glupost i panika su loši razlozi da pogineš.“ „Nisi ga ti ubio.“ „Nisam ispalio metke, ali ja sam ga namestio kao metu.“ „Dao si sve od sebe da mu pomogneš. Nije tvoja krivica.“ Kroford bi se bunio protiv ove tvrdnje do sudnjeg dana, ali sada je morao da se pozabavi problemom koji je imao mnogo dalekosežnije posledice po njega, kao i po Holi Spenser. Ali uticaj na nju bio je daleko hitniji. „Ono što me plaši“, rekao je, „jeste što je šaljivdžiji ovo ulilo hrabrost, osnažilo mu samopouzdanje, a već je bio dovoljno bezobrazan da to i pokuša.“ Blago je odmahnula glavom. „Ne pratim te.“ Pogledao ju je kratko, shvativši šta je zbunjuje, a onda tiho rekao: „Jedne od posledica koju si spomenula očigledno nisi još uvek svesna, a veličine je cunamija. Ko god da je juče ušao u tu sudnicu da te ubije, još uvek je nepoznat i slobodan.“ Kad su se ove njegove reči slegle, posmatrao je kako se izraz njenog lica menja i znao je, i pre nego što je progovorila, da će to poreći. „Dva detektiva su danas provela sate i sate češljajući moje dnevnike i transkripte svih mojih slučajeva. Pregledali su i dnevnike sudije Votersa, unazad do 2012, kao i sve moje slučajeve iz dalaške kancelarije. Ništa nisu pronašli.“ „Zato što su tražili samo vezu s Horheom Rodrigezom.“ „Pa ipak, ništa se nije pojavilo.“ „Što samo znači da moramo kopati dublje, a ovog puta nećemo imati nijedno ime za početak.“ „To bi moglo da potraje nedeljama.“

„Pa čak i duže. Pre nego što pronađemo i najmanji trag, ti...“ Zastao je kako bi promenio ono što je hteo da kaže. „Trebalo bi da pretpostaviš da ti je život ugrožen i postupaš shodno tome.“ „To su preširoke pretpostavke.“ „Budi pametna. Pretpostavljaj široko.“ „Da postupam shodno tome - to ne zvuči kao nešto što bi ti obično rekao.“ „I nije. To je zvanični žargon. Ja bih ti to sasuo malo grublje, ali bojim se da ćeš se uvrediti.

Samo se nadam da si shvatila poruku.“ Okrenula je glavu od njega i neko vreme ništa nije rekla. A onda: „Od samog početka si mislio da je pucnjava osvetnički čin.“ „Nisam promenio mišljenje. Ovo nije bilo slučajno. Pažljivo je isplanirano. Proračunato.

Molerski kombinezon bio je skriven negde u zgradi, verovatno u ormarima preko puta sudnice.

Navukao ga je preko odeće i sačekao da ročište počne.“ „Onda je ušao i zapucao.“ „Ali ne nasumično. Da je bio ludak koji želi samo da ubije bilo koga, zasuo bi galeriju tim poluautomatskim pištoljem. Za nekoliko sekundi bi skinuo šest do osam ljudi. Ali nije. Bio je odlučan da stigne iza tog podijuma, čak i preko mrtvog Četa.“ „Nije očekivao da ćeš me ti zaštititi.“ „Možda nije, ali svejedno, zaista je brzo shvatio da mu je jedina preostala opcija da pobegne.

Istrčao je iz sudnice, pa na stepenište, i namestio da sve izgleda kao da je pobegao na krov. Nakon što je bacio masku, sišao je pola sprata niže, na šesti, ušao u hodnik i stopio se s masom, u trenutku kad je sve počelo da se raspada. Bio je to ili vrlo briljantan plan ili najgluplji za koji sam čuo“, nastavio je, „ali suština je da je neko toliko ljut na tebe da je odlučio da te ubije, iako to predstavlja veoma veliki rizik. Imaš li neke ideje?“ „Sinoć sam ti rekla, nemam.“ „Razmišljaj!“ Okrenula je glavu da ga ponovo pogleda. „Razmislila sam! Ni o čemu drugom nisam ni razmišljala. Ali kunem ti se, u mom životu nije bilo nikakve drame. Bar ne tih razmera.“ „A šta je s tvojim političkim protivnikom Sandersom?“ „Juče sam se prilično gadno s njim raspravljala.“ „Gde? O čemu?“ Prepričala mu je njihov kratki susret iz lifta. „Pretpostavljam da se nekakva pretnja mogla nazreti u poslednjim rečima koje mi je uputio. Jako mu je zasmetalo što sam postavljena umesto njega.“ „Čekaj! I on je bio kandidat za to mesto?“ „Bilo je nekoliko kandidata, ali Greg Sanders mi je bio glavni rival.“ „I tek sad mi to kažeš?“ „Nije bilo bitno sve dosad“, rekla je podjednako ljutito. „Dobro. U redu. Sanders ide na spisak.“ „Kakav spisak?“

„Suženi spisak mogućih osumnjičenih.“ „Ma nije on bio napadač“, uzviknula je. „Greg Sanders je sigurno bar petnaest centimetara viši od njega.“ „Možda je unajmio nekog.“ Razmislila je o tome, ali je odmahnula glavom. „Mislim da grešiš. To nije njegov stil. Želi da me porazi, svim silama, ali želi da lično preuzme zasluge za to. Ne bi to uradio anonimno. Više bi voleo da njegova pobeda bude ovekovečena u živom televizijskom prenosu na dan izbora.“ „Dobro, ali i dalje ide na spisak. Isto kao i Denis.“ „Rekla sam ti, naš raskid je bio prijateljski. Nismo jedno drugom spuštali slušalice, nismo govorili oštre reči i pretnje, nije bilo neprijateljstva. Ničeg sličnog.“ Kroford je svakako nameravao da ga proveri. Njen bivši možda nije toliko razuman i prefinjen kao što ona misli. „Nema više nikog s kim si ukrstila mačeve, profesionalno ili privatno?“ Odmahnula je glavom. „Čak i kada se vratiš unazad nekoliko godina? Roditelji? Brat ili sestra?“ „Nemam nikoga. Roditelji su mi umrli.“ „Neki prijatelji s kojima si se posvađala?“ „Ne. Koliko znam, nemam neprijatelja koji bi mi radili o glavi.“ Pokušao je da je pokoleba upornim pogledom, ali ona nije ni trepnula. Morao je da joj veruje. „Dobro“, rekao je, „naš počinilac ostaje upitnik. Prva stvar, još večeras, biće da ti pronađemo neko mesto da te sakrijemo na nekoliko dana.“ „Molim?“ „Imaš li neko mesto gde bi mogla malo da se sakriješ? Da se malo skloniš?“ „O čemu ti to pričaš? Ne mogu da se krijem!“ „Malo sutra ne možeš!“ „Malo sutra hoću! Ali ako misliš da mi je bezbednost ugrožena, sigurna sam da će mi je policija obezbediti.“ „Prentiska policija?“ pitao je podsmešljivo. „Ili šerifova kancelarija.“ Još uvek nije sagledavala širu sliku. „Holi, svi iz policije ili iz šerifove kancelarije u Prentisu su sumnjivi. Svi koji su bili u zgradi suda kad se odigrala pucnjava su sumnjivi, a to uključuje i desetak predstavnika zakona. Svi koji su naizgled pokušavali da uhvate napadača, mogli bi zapravo da budu napadač.“ Ugrizla se za donju usnu. „Koliko je policajaca juče bilo oslobođeno dužnosti?“ „To nije bitno. Svi s platnog spiska sigurno mogu da pruže prihvatljivo objašnjenje za boravak u zgradi.“ „Da, ali Nil Lester bi pažljivo pregledao...“ „Nil je takođe uključen.“ „Šta? Pa on je glavni istražitelj.“

„Ko bi mogao bolje da izvede nešto slično?“ Dok ga je prestravljeno gledala, tiho se nasmejao i instinktivno pružio ruku i stisnuo joj butinu. „Opusti se. Glupa šala. Nije to bio Nil. On ni blizu nije toliko kreativan. Nije te građe.“ „I nema tu boju kose.“ „Osim toga, koji motiv bi mogao da ima?“ Nevoljno je odvojio šaku od njene butine. „Svejedno, voleo bih da neko drugi istražuje ovo. Nil je politički igrač, više birokrata nego pandur. Ulizuje se jer želi da jednog dana sedne u šefovsku fotelju, a do tada će sedeti šefu u krilu. Prioritet mu je da pre svega zaštiti svoju guzicu, a ne tvoju.“ „Kako misliš da će reagovati kad mu kažeš?“ „Moraće da ode i opere gaće. Onda će sve to reći šefu, a kako se glasine budu širile po odeljenju, svi će saznati za najkraće moguće vreme. Što znači da će i počinilac saznati šta se kuva, sakriće se pod zemlju, a mi ćemo ga onda malo sutra uhvatiti.“ Spustivši glas do šapata, rekao je: „Sve dok ne pokuša ponovo.“ Obgrlila se oko ruku. „Nije još potvrđeno da sam ja bila meta.“ Nije želeo ponovo da se raspravlja oko toga. „Ko god da je to bio, i šta god da je nameravao, ubio je Četa. Želim da uhvatim tog kučkinog sina, i uhvatiću ga.“ „Učinilo mi se da nisi želeo da budeš deo ove istrage.“ „Tako je. Ne želim. Ali šanse da dobijem Džordžiju otišle su dođavola istog trenutka kad sam potrčao za tim napadačem. Ne trudi se“, rekao joj je kad je video da želi da mu se usprotivi. „Oboje znamo da je to istina. Deo sam istrage, iako to nisam odabrao. Nilu se to neće svideti, ali ako se usprotivi, samo ću morati da ga podsetim da mi ne treba njegovo odobrenje, a i njegov šef me je lično tražio. Prvo što treba da uradimo jeste da se postaramo da ti budeš zaštićena.“ „Ne mogu svoj posao i život beskonačno da odlažem.“ „Tvoja sudnica je i dalje mesto zločina. Svejedno ne možeš normalno da radiš.“ „Mogla bih privremeno da koristim neku drugu sudnicu.“ „Mogla bi. Ali ne samo što bi sebe dovela u opasnost, već i sve oko tebe.“ Slegla je ramenima. „Kao što sam dovela Četa.“ Ove reči su ih pogodile i jedno vreme ništa nisu govorili.

Kad je Holi ponovo progovorila, vratila se u režim rasprave. „Ne mogu da nestanem pred očima javnosti. Kandidovala sam se za poziciju.“ „Život ti je bio ugrožen. Svi će razumeti ako budeš uzela nekoliko dana da se sabereš.“ „A tu je i Greg Sanders, koji će me predstaviti kao kukavicu.“ „To će se samo loše odraziti po njega.“ Spustila je glavu. „Mogla bih potpuno da ispadnem iz trke.“ „Tek tad bi ispala prava kukavica.“ „Ali to neće biti samo zbog pucnjave u sudnici“, rekla je tiho. „Koji bi drugi razlog mogla da imaš da o tome čak i razmišljaš?“ Njen pogled govorio mu je da zna razlog. I jeste. Promeškoljio se u sedištu, okrenuo glavu i pogledao je. „Čini mi se da smo to precrtali.“

„Kao što si rekao, to nije nešto što se tako lako može zanemariti.“ „Ne, ali to ne mora da ti upravlja budućnošću. Neću te ocinkariti. Niko neće saznati.“ „Mi ćemo znati.“ Rekla je to tonom koji je uznemirujuće podsećao na Konradovo „Ti ćeš znati“, zbog čega se usprotivio još odlučnije. „Luda si ako odbaciš svoju karijeru zbog toga. U najboljem slučaju, trajalo je svega dva minuta. Nismo se čak ni poljubili, za ime sveta!“ „Kao da to nešto pomaže.“ „Ne, ali bar ne ispada da si klonula pred požudom.“ „Nije ni najmanje bitno da li je trajalo nekoliko minuta ili čitav dan. Ne može se moral samo malo narušiti.“ „Naravno da može.“ Njegova površnost ju je iznervirala. „Ti si glavni učesnik u jednom mom otvorenom slučaju.

Nismo smeli čak ni da prozborimo privatno, a kamoli...“ Tu je zaćutala, a sledeće što je izgovorila, bilo je jedva čujno. „Jesi li zato to uradio?“ „Molim?“ Duboko je udahnula i pogledala ga pravo u oči. „Jesi li zato došao u moju kuću? Jesi li zato to uradio?“ Nadao se da ne misli to ozbiljno. Ali pošto je ponovila, bila je vrlo jasna. U njemu je počelo da ključa. „Jesam li zato ja to uradio? Ja?“ „Pa, znao si da je to jedini kompromis koji ne bih mogla da prihvatim. Ne ako imam i mrvu samopoštovanja. Ne mogu da vodim još jedno saslušanje nakon... nakon...“ „Što si me pojebala na svom kauču?“ Nasmejao se kroz nos i iskusno klimao glavom. „Pitao sam se kad ćeš stići do toga.“ „Do čega?“ „Do toga da svališ krivicu na mene što sam te povalio“, rekao je, sasvim uzrujan. „Mogao bih i ja to isto tebe da pitam, sudijo. Zašto si ti to uradila? Da se oslobodiš odgovornosti, možda?“ Gorko se nasmejao. „Skoro da mogu da te čujem kako presuđuješ. Sud ne može da dodeli starateljstvo nad kćerkom ovom čoveku. On je nemaran, nestabilan i nemoralan. Ne može da kontroliše svoje nagone, narav, a ni kitu.“ „Nije fer.“ „Nije! Reći ću ti šta nije fer. Nije fer kada onako sva slinava i uplakana nateraš čoveka da reaguje na pogled koji govori molim te, jebi me.“ Gledali su jedno drugo netremice pa nisu primetili čoveka koji im je prilazio i skoro da su iz kože iskočili kad je glasno pokucao na vozačev prozor.

Holi se lupila po grudima, kao da drži srce da joj ne iskoči. Pružila je ruku prema dugme tu da spusti zamagljeni prozor, ali je onda shvatila da mora prvo da pokrene motor.

Kada se prozor spustio i Nilovo lice se pojavilo, Kroford je zlobno opsovao.

Nil je, najstrožeg izraza na licu, pogledao prvo Holi, a onda i Kroforda. „Pa, ovo je baš interesantno.“

12 U koloni su se dovezli do jednog kafića na obodu grada. Kroford je predvodio, Holi je vozila iza njega, a Nil je čuvao začelje. Nil je odredio ovakav raspored kako se ne bi odšunjali i izbegli sastanak, iako nijedno od njih dvoje ionako nije imalo nameru da izvrda.

Klijentelu su činile većinom kamiondžije dugačkih teretnjaka, koji su sedeli na stolicama za šankom, nagnuti nad tanjire s hranom iz dubokih friteza. Kroford, još uvek na čelu kad su ušli, zauzeo je jedan sto, pokazao Holi da sedne s jedne strane, uvukao se pored nje, a onda pokušao da ne izgleda ozlojeđeno kad je sela ostavivši najveći mogući razmak između njih.

Nil je seo nasuprot njima, i nakon što su poručili tri kafe od ravnodušne kelnerice, rekao: „Saslušaću objašnjenje za ovaj vaš sudar, a onda ću odlučiti da li da pozovem Njudženta da se preselimo u sobu za saslušavanje u sedištu policije.“ Holi se uvredila. „Nije to bio sudar.“ „Ja sam glavni istražitelj ubistva. Vi ste glavni svedoci. Šta ste tražili tamo u parku?“ „Stekao sam utisak da nisi slučajno nabasao na nas“, rekao je Kroford. „Nisam. Video sam vas kako razgovarate na parkingu ispred suda.“ „Hm. Podseti me, kolika ono beše maksimalna kazna za razgovor na javnom parkingu?“ Krofordova zajedljiva primedba ostavila je utisak. Nil je morao da opusti vilicu da bi progovorio. „Kad ste otišli jedno za drugim, krenuo sam za vama.“ „Zašto nas nisi zaustavio?“ pitala je Holi. „Zato, sudijo, što je vaš razgovor delovao tajnovito, a ja sam poželeo da znam zašto.“ Bio je sprečen da kaže još nešto jer se kelnerica vratila s njihovim kafama. Odbili su menije s hranom. Ona se mirno udaljila. Šoljice za kafu ostale su nedirnute kad je Nil počeo da govori tiho i ljutito, ovog puta obraćajući se Krofordu. „Išao sam za vama do ulaza u park. Ali kad sam stigao tamo, dobio sam nekoliko poziva koje sam morao da primim i odgovorim...“ Iznenada je zaćutao. „Ne moram da vam se pravdam. Ali vi meni morate. Iskrali ste se pod okriljem tame i...“ Kroford se nasmejao. „Izvini. Samo, nikad nisam čuo da neko govori pod okriljem tame ozbiljnog izraza na licu.“ Nil je nastavio uporno. „Vas dvoje ste juče bili neprijatelji. Danas ste zamagljivali prozore automobila. Tačno trideset i tri minuta.“ Ovlaš je pogledao Holi. „Nije moralno da raspravljate o njegovoj molbi za starateljstvo, a jedino što vam je zajedničko osim toga je pucnjava.“ Okrenuvši se prema Krofordu, dodao je: „Ako je vaš tajni sastanak imao veze s tim, moram da znam.“ Iscerio se. „Ili si samo pokušavao da joj se uvučeš pod suknju?“ Holino telo se trglo kao da ju je pogodio metkom. „Kako se usuđujete...“ „Mrtvac kog imaš u mrtvačnici nije onaj koji je pucao u sudnici.“ Krofordova direktna izjava poništila je Holin gnev i, kao što je i nameravao, potpuno izduvala Nila. Oduzela mu je zamah i ostavila ga zbunjenog, kao čoveka koji je upravo shvatio da mu je izmaklo tlo pod nogama i da upada u zamku.

Krofordov izraz lica ostao je neumoljiv i ništa nije rekao da umanji Nilov šok ili mu pomogne da prihvati vest. Detektiv je pogledao Holi. „O čemu on to priča?“ „Tačno to što je rekao“, kruto je odgovorila, „i plašim se da je u pravu.“ Nil se ponovo okrenuo prema Krofordu. „Kad si to ustanovio?“ „Istog trenutka kad sam ga video u mrtvačnici.“ „Kako?“ Kroford mu je rekao.

Nil je odjednom izgledao kao da mu je donekle laknulo. „Probušeno uvo?“, grohotom se nasmejao. „I to je tvoje veliko voila?“ „Mali detalj. Veliko voilà.“ Nil je delovao zabrinutije i, kao što su to i Kroford i Holi učinili, počeo da konstruiše razumno objašnjenje. „Usred sve te strke, jednostavno nisi primetio rupu u uvu ranije.“ Kroford je objasnio da mu je na krovu to moglo promaći. „Ali sam zato potpuno siguran da čovek u sudnici nije imao rupicu. A tvoj leš je ima. To su dva različita čoveka.“ Setivši se kako je šutnuo čoveka, rekao je: „Pogledaj Rodrigezovu levu čašicu. Ako ima modricu, priznaću da sam pogrešio. Ako modrice nema...“ Podigao je šake dlanovima nagore. „Onda nije Rodrigez taj koji je krenuo na mene.“ Nil je oblizao usne, pogledom streljajući čas Kroforda čas Holi, na kraju ga zaustavivši na njoj. „Rekli ste da se plašite da je u pravu. To znači da niste sigurni.“ „Gospodin Hant mi je proverio sećanje na pucnjavu od trenutka kad je napadač uleteo kroz vrata.“ Ukratko mu je prepričala. „Bila sam nepogrešiva po svim ostalim detaljima. Kad je spomenuo probušeno uvo, to je u meni izazvalo trenutnu reakciju, koja je potvrdila otkrića gospodina Hanta.“ „Bilo je to trik-pitanje“, bunio se Nil. „Ne možete da podržite njegovu tvrdnju sa sto posto sigurnosti?“ Ton glasa joj je zadržao hladnoću. „U ovo sam sto posto sigurna. Da nisam poverovala da je u pravu, ne bih sad sedela ovde.“ Čak i da Nil nije bio spreman da poveruje Krofordu na reč, u sudiju je bespogovorno verovao.

Izvadio je salvetu iz stonog držača, obrisao znoj koji mu je izbio iznad gornje usne, a onda je vlažnu salvetu zgužvao i tutnuo u stranu. „Zašto mi to nisi rekao kad smo bili u mrtvačnici?“, pitao je Kroforda. „U slučaju da možda nisam u pravu, trebala mi je potvrda sudije Spenser. Pozvao sam je telefonom, ali spustila mi je slušalicu. Nisam imao izbora do da je presretnem večeras na parkingu ispred suda i insistiram da sasluša šta imam da joj kažem. To je razlog našeg tajnog sastanka.“ Zastao je i nakon toga rekao: „Duguješ joj izvinjenje.“ Izgledajući bolešljivo, Nil je rekao: „Izvinite, sudijo. Uvreda je bila namenjena Krofordu, ne vama.“ „Onda takođe dugujete izvinjenje i gospodinu Hantu.“ Znao je da bi Nil pre sebi iščupao jezik, ali sudija je nastupila autoritativno, ne ostavivši mu izbor.

Ne pogledavši direktno u Kroforda, rekao je: „Moja opaska stvarno nije bila primerena.“

„Tvoja iskrenost je poražavajuća, Nile. Mada, za tvoje odobrenje ne bih dao ni pišljiva boba.

Jedino što me zanima je Četov ubica. A to nije Horhe Rodrigez.“ „Kada šefa budem informisao o tome da je naš specijalni tim izrešetao pogrešnog tipa, tražiće da zna zašto. Možeš li da mi pružiš bilo kakvo racionalno objašnjenje za tu grešku?“ „Čekajte malo, detektive“, ubacila se Holi pre nego što je Kroford stigao da progovori. „Čovek kog znamo kao Rodrigeza pretio je gospodinu Hantu napunjenim pištoljem. Otvorio je vatru na zamenika šerifa. Bilo da jeste ili nije napadač iz sudnice, morali su da ga zaustave.“ „Hvala, sudijo, ali ne morate da me branite“, rekao je Kroford, pogleda prikovanog za Nila. „Ne znam šta se dogodilo između sudnice i krova, ali video si snimke s nadzornih kamera na krovu.

Ali to je prošlost. Ne može se opozvati. Tvoj posao je da sada shvatiš...“ „Najljubaznije te molim da mi ne govoriš šta mi je posao.“ „... gde je obavljena izmena, zašto i kako. Da li je Rodrigez bio samo neka naivčina postavljena da bude žrtva? Ili je samo odabrao veoma loš trenutak da uzme pištolj koji mu ne pripada, a onda se uspaniči kad smo ga zaskočili? A pitanje koje se pomalja je ovo: pošto on nije napadač, ko je?“ „Dok ne budeš imao odgovore na sva ta pitanja, Nile, imaćeš razgnevljenu javnost, i kolonu pandura u dugom nizu komandnog lanca, skroz do šefa, koji će te jahati. E sad, možeš da me baciš pod autobus ako ćeš se tako osećati bolje. Eto ti ga. Preživeo sam i gore. Ali dok ne rešimo ovu stvar, tvoje dupe će biti u procepu. Kakav je osećaj biti glavni istražitelj, a, šupčino?“ Uhvatio je Holi za lakat. „Hajdemo.“ „Čekaj!“ Kroford je zastao dok se izvlačio ispod stola vukući Holi za sobom.

Nilov ponos se borio sa zdravim razumom, a ovo potonje odnelo je pobedu. „Šta još znaš?“ „Apsolutno ništa.“ „Šta onda misliš?“ Kroford je oklevao, a onda se vratio na mesto. Kad su se on i Holi ponovo smestili - ne tako daleko jedno od drugog, primetio je - Nil mu je mahnuo dajući mu znak da ga sluša. „Mislim da je napadač imao molersku odeću skrivenu u ormarima preko puta sudnice. Tamo ju je i navukao i sačekao da suđenje otpočne. Koliko dugo je čekao, ne znam. Mislili smo da se uvukao neprimećen sa svim onim porotnicima, ali je isto tako mogao i šćućuren satima tamo da čeka. Je li forenzički tim je pregledao taj ormar?“ „To je ormarić za održavanje. Krpe, metle i kofe.“ „Drugim rečima, dokaza koliko hoćeš.“ „Hrpe.“ „Možda nećemo moći da ga smestimo u ormar, ali možda bude dovoljno blizu da se zadovolji porota. Ali nećemo ni morati. Njegov DNK će biti po čitavom kombinezonu. Naravno, potreban nam je prvo osumnjičeni pre nego što nam to bude od pomoći“, smrknuto se složio. „Jeste li ušli u trag onome ko je to ostavio?“ „Misliš na molerski kombinezon? Nismo mislili da je potrebno. Mislili smo da je to uradio baš napadač. Daću taj zadatak Njudžentu.“ Kroford se pitao da li je Njudžent dovoljno sposoban za taj zadatak. Nije verovao da je

dovoljno pametan da se kvalifikuje za osumnjičenog. „Gde god da je večeras naš napadač, preispituje se da li je bilo pametno što je ostavio te stvari za sobom.“ „A zašto je to učinio?“ pitala je Hob. Kroford je razmislio o tome. „Možda me je čuo na stepeništu i shvatio da sam krenuo gore.

Bolje da ostavi presvlaku i nada se da ga neće uhvatiti s njom. Isto je i s pištoljem. Rizikovao je da ga uhvate nenaoružanog, ali znao je da će uslediti pretres svih koji budu izlazili iz zgrade.“ Gledajući Nila, dodao je: „Kladim se da na pištolju nije bilo otisaka.“ Nil je odmahnuo glavom. „Čist je. Serijski broj je isturpijan. Čekamo balistički izveštaj.“ „Sumnjam da ćete ga povezati s bilo kojim prethodnim zločinom.“ Nil je smrknuto klimnuo. „Svako ko isturpija serijski broj...“ „A šta je s Horheom Rodrigezom?“ Holi je ovo pitanje uputila Krofordu. „Mislite li da je bio nekako umešan?“ „Instinkt mi govori da nije. Šta ti misliš?“ Nil, kome je ovo pitanje bilo postavljeno, zbunjeno mu je uzvratio pogledom. „Čini mi se da smo ustanovili da se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme i doneo fatalno pogrešnu odluku, ali nema nikakve veze s tim.“ „To je jedna mogućnost, ali još uvek ništa nismo ustanovili. Možda bi trebalo da razmišljaš malo šire, Nile. Možda je sirotoj budali smešteno, ili je možda bio samo mamac.“ „Nema ničega što podržava tu teoriju.“ „Nema ničega ni što je pobija. U najmanju ruku bismo morali da ispitamo i tu teoriju, zar ne misliš tako?“ „Mi? Mislio sam da jedva čekaš da se makneš od ove istrage.“ „Moram da odgovorim gospođi Barker“, rekao je Kroford. „Kao i tvom šefu. Sećaš se? Želeo si da se pobuniš zbog mog učešća, raspravi to s njim.“ Nil se zgrčio s gađenjem zbog ovog podsećanja, ali nije imao šta da kaže.

Kroford je rekao: „Još uvek moraš veoma brzo da identifikuješ Rodrigeza kako bi eliminisao bilo kakvu vezu s počiniocem, ili je potvrdio. I još nešto...“ „Govoriš mi kako da radim svoj posao?“ „Nije mi ni na kraj pameti. Ali sve koji su bili u zgradi u vreme pucnjave moraš da posmatraš kao pod mikroskopom. Temeljno da saslušaš svaku osobu koja je izašla. A ne možeš da prepustiš to ispitivanje osoblju prentiske policije ili šerifove kancelarije.“ „To znači da imam preko stotinu osumnjičenih policajaca.“ „I još jednog.“ „Koga?“ „Gde si ti bio u vreme pucnjave?“ Nil ga je samo gledao. „Šalim se. Ali pored toga što moraš da saslušaš posetioce i ljude koji rade u sudu, moraš da ispitaš i sve predstavnike zakona i javne službenike. Ap-so-lut-no sve.“ „Imaš li predstavu kakvu će to revoluciju dići?“

„To mi je najmanja briga. A ni tebe to ne bi trebalo da brine.“ „Pa, za razliku od tebe, ne volim vruću stolicu i činim sve da zaštitim svoju reputaciju.“ „Meni ne moraš da prodaješ tu priču, Nile. Inače me najstrašnije zabole za tvoje prioritete. Ali Četov ubica je na slobodi. Da ne pričam o pretnji koju naš nepoznati predstavlja po sudiju Spenser.

Mislim da je to mnogo hitnije od revolucije. Ali to je samo moje mišljenje.“ Usledila je pauza. Detektiv je bez sumnje imao šta da kaže Krofordu, ali sabrao se i obratio Holi. „Bićete pod policijskom zaštitom dok počinilac ne bude uhvaćen.“ „Kao što sam već rekla gospodinu Hantu, neću se kriti. Prvo zbog poruke koju bih tako poslala svom protivniku i biračima. Ali najviše jer ne želim svom atentatoru da pružim zadovoljstvo da me vidi uplašenu.“ Nil ju je saslušao, a onda rekao: „Žao mi je, sudijo, ali ja znam da će se šef, pa gradonačelnik, i sve vaše kolege, a posebno guverner, složiti da bi trebalo malo da se sklonite i dobijete dvadesetčetvoročasovnu telesnu zaštitu. Odmah ću Meta Njudženta poslati na taj zadatak.“ „Već sam to sredio.“ „Šta?“ Nil i Holi su reagovali istovremeno, ali Kroford je svoje objašnjenje uputio Nilu. „Pozvao sam naše hjustonsko odeljenje dok sam se vozio od parka ovamo. Dva rendžera su već na putu.“ Nil je izgledao kao da bi zubima mogao da pregrize ekser. „Po čijem ovlašćenju?“ „Mom. Koje je jedino i potrebno. Ali znajući da ćeš se pobuniti što se mešam, tražio sam odobrenje i od mog majora, koji se, zajedno s narednikom iz Tajlera, vrlo rado složio sa zahtevom tvog šefa da ja radim na slučaju. Da se vratimo na to, Nile. Je li ti sad žao što si me jutros podigao iz kreveta?“ Nastavio je pre nego što je Nil stigao da mu uzvrati. „Kakogod, rešeno je. Rendžeri će joj čuvati kuću.“ „A šta je s njenom unutrašnjošću?“ „Zaboravite na to“, rekla je kratko. „U današnje vreme, javni službenici u velikim gradovima, uključujući i sudije, neprekidno imaju čuvare“, rekao je Kroford. „Ovo nije veliki grad.“ „Nećemo se raspravljati o ovome, sudijo.“ Malo je popustila, ali samo neznatno. „U redu. Ali neću dozvoliti da mi policajci budu u kući. I ja sam obavila jedan poziv na putu ovamo. Jedan prijatelj dolazi na nekoliko dana kod mene.“ „Koji prijatelj?“ Smireno je odgovorila na Krofordovo osorno pitanje. „Neko kome beskrajno verujem.“ Poželeo je da pita kome to beskrajno veruje, ali Nil se ubacio. „To je dobro.“ Pogledao je na sat i žacnuo se kad je video koliko je sati. „Pre nego što bude prekasno, moram da upropastim veče i svom šefu.“ Kroford reče: „Otpratiću sudiju Spenser kući i ostati s njom dok joj više ne budem trebao.“ Osetio je da joj se ne sviđa ovaj plan, ali nije joj dao priliku da se pobuni. Efikasno sredivši stvar, ustao je i izašao iz separea.

„Samo još nešto pre nego što odete“, reče Nil. Kroford ga je pogledao odozgo, a samozadovoljni osmeh u uglu detektivovih usana rekao mu je da mu se neće svideti ono što će čuti. „Po podne me je zvao tvoj tast.“ Iako spreman na nešto loše, Kroforda je ovo šokiralo. Međutim, izraz lica mu je ostao nezainteresovan koliko god je to bilo moguće. „Gospodin Gilroj mi je rekao da si odbio da mu ispričaš o susretu s Rodrigezom na krovu. Pitao me je da li mislim da je to čudno.“ „Misliš li?“ „Mislim li da li je čudno?“ Nil je slegnuo ramenima. „Pomalo.“ Pokušavši da obuzda ljutnju, Kroford reče: „Nisam bio u obavezi da s Džoom razgovaram o tome. Ali odbio sam sinoć da pričam jer sam bio upravo završio s tobom. Bio sam smožden i hteo sam samo da odem kući.“ „To je jedini razlog što mu nisi ništa rekao?“ Kroford iskrivi glavu na stranu. „Palo ti je nešto drugo na pamet, Nile?“ „Manje-više sam odmah precrtao poziv Džoa Gilroja jer znam za zlu krv među vama.“ „Ali?“ „Ali ako je ono što kažeš istina i Rodrigez nije ubica, onda način na koji si postupao ima mnogo veći značaj. Tvoja bezglava trka za njim koštala je nevinog čoveka života.“ Holi je vrlo razložno navela sve zbog čega je Rodrigez odgovoran za sopstvenu tragičnu smrt.

Nil ga samo provocira zato što je to deo njegove sitničave prirode.

Ali ova primedba je u srž pogodila Krofordov predosećaj o sopstvenoj reakciji. Međutim, proklet bio ako mu to na bilo koji način pokaže. Rekao je: „Možeš ti da platiš.“ Dok je Nil sustigao njega i Holi ispred restorana, Kroford joj je već davao instrukcije. „Uvek proveri zadnje sedište pre nego što uđeš u auto. Ne odlazi sa parkinga dok se ne dovezem do vas.

Odmah dolazim.“ Holi se kratko pozdravila s Nilom, a onda se okrenula i krenula prema automobilu.

Kad se Nil spremio da krene, Kroford ga je zaustavio podigavši ruku. Bacivši pogled prema Holi, koja je odlazila, tiho je rekao: „Ovo je vrlo osetljivo. Nisam hteo da to ona čuje.“ Klimnuo je glavom u pravcu ćoška zgrade.

Krenuli su u isti korak. Čim su zašli za ćošak, Kroford je uhvatio Nila i udario ga u usta.

Detektiv se zateturao unazad, jedva uspevajući da ostane na nogama, prekrivši šakom raskrvavljenu raspuklu usnu.

Kroford je otresao krv sa svoje desne pesnice. „Još jednom li te čujem kako govoriš o njenoj suknji - samo još jednom - napraviću paprikaš od tvojih muda.“

Kad su stigli do Holine kuće, Kroford je izašao iz džipa, pažljivo osmatrajući okolno žbunje. Sreli su se kod stražnjih vrata. Ona ih je otključala. Kad su ušli, zaobišao ju je. „Čekaj ovde.“ Izvadivši pištolj iz futrole na leđima, ušao je u dnevnu sobu i pregledao je, izbegavajući

direktan pogled na kauč. Skrenuo je u kratki hodnik do njene spavaće sobe, koja je bila u tradicionalnom stilu, uredna. Proverio je ormar i pogledao ispod kreveta.

Jedan pogled u kupatilo rekao mu je da u njemu nema mesta da se sakrije odrastao čovek, ali je svejedno ušao zato što je mali prostor tako lepo mirisao na nju. Na kuki sa stražnje strane vrata visio je bademantil koji je sinoć imala na sebi. Na izlasku je prešao šakom po njemu, osetio je trnce želje od njegove teksture.

Kad se vratio u kuhinju, ona je stajala pored otvorenog frižidera. „Vode?“ „Molim te.“ Pružila mu je flašu i uzela jednu za sebe. Kad ju je nagnuo prema ustima, primetio je da gleda u svežu krv na člancima njegove desne ruke. „Zakačio sam šakom vrata džipa.“ Učinilo mu se da sumnja u to, ali ništa nije rekla.

Prišao je sudoperi i oprao ruke vrućom vodom i tečnim sapunom. Obrisavši ih papirnim ubrusom, skinuo je jaknu i prebacio je preko naslona trpezarijske stolice. Skinuo je futrolu s pojasa i spustio je na sto.

Ona je posmatrala njegove pokrete ne skidajući pogled s pištolja u futroli. „Ovo je deo mog posla“, rekao je. „Kao i uniforma.“ „Nosim je ponekad. Ali smem da budem u civilu.“ „Da li uvek nosiš to?“, pitala je, klimnuvši glavom prema pištolju. „Uvek mi je pri ruci. Ne držim ga nadohvat ruke kad je Džordžija kod mene.“ Zamišljeno je prešao prstima po lepo izrezbarenoj dršci službenog pištolja. „Nisam ga imao juče kad sam došao u sud. Ali da sam imao svoje oružje, ne bih gubio dragoceno vreme da uzmem Četov pištolj. Čet bi možda, u stvari, još bio živ. Možda bih uhvatio napadača, a Rodrigez bi svoju cigaretu završio u miru. Počinilac bi bio iza rešetaka, a Rodrigez bi bio negde drugde, a ne u mrtvačnici.“ Ona je duboko udahnula i lagano izdahnula. „Mislim da ćemo se zauvek pitati šta bi bilo da je bilo.“ Klimnuo je, ali je shvatio da ništa nema da doda ovim mislima, pa ništa nije rekao dok su stajali i gledali se, dok ih je odvajalo svega nekoliko stopa kuhinjskog prostora. Baš kao i prethodne noći.

Sklopila je šake u visini struka, bilo joj je očigledno neprijatno. „Merilin će uskoro doći.“ „Merilin?“ „Merilin Vidal. Menadžer moje kampanje.“ „Tvoja osoba od poverenja?“ Klimnula je.

Osetio je veliko olakšanje što je saznao da nije Denis taj koji će provesti noć s njom. Kada bi priznao to, priznao bi i neprikladan osećaj ljubomore. Zato se odlučio za profesionalnu objektivnost. „Jesi li joj objasnila okolnosti?“ „Nisam baš zalazila u detalje preko telefona. Želela je da doleti još sinoć. Rekla sam joj da nema potrebe. Ali kad si počeo da pričaš o čuvarima, ponovo sam je pozvala i rekla da bi mi prijalo njeno društvo i ponudila joj da odsedne u mojoj gostinskoj sobi.“

„Kakva je ona?“ „Kao parni valjak.“ „Nije ustuknula pred opasnošću?“ Holi se tiho nasmejala. „Snažnija je od bilo koga drugog kog bi mogao ovde da dovedeš.“ Osim mene. „Merilin i ja imamo sjajan poslovni odnos“, rekla je. „Ali sumnjam da ćemo biti idealne cimerke.“ Bacila je pogled na zidni sat. „Trebalo bi uskoro da dođe.“ „To si već rekla. Nestrpljiva si da me se rešiš?“ „Nisam to tako mislila.“ „Mislim da jesi.“ Ljutito je rekla: „U redu, možda i jesam. Ali ovo je čudno.“ „Kao povratak na mesto zločina.“ Snebivljivo je pogledala prema dnevnoj sobi.

Kroford reče: „Dozvolila si da na tebe utiče ono što je Nil rekao.“ „Nije on glup. Znao je da nismo morali da vodimo razgovor o Rodrigezu u parkiranom automobilu.“ „Ništa što smo mu rekli nije bila laž, Holi.“ „Nije, ali u smislu zapleta, bio je to potpuni zaokret. Sad misli...“ „Nebitno je šta sad misli.“ „Bitno je ako misli da smo spavali!“ „Nismo.“ Pogledala ga je prekorno. „Tvoj jezik je samo vulgarniji od mog.“ „I mnogo precizniji.“ Kako god nazvao ono što su radili, bio je spreman za još, što je mnogo govorilo o njegovom karakteru. Nilova gruba opaska ga je iznervirala, ali najvećim delom zato što je bila veoma blizu istine. Želeo je da joj se uvuče pod suknju i želeo ju je pod sobom.

Bila je zakopčana do grla u sudskoj odori, pristojno odelo i bluzu, ali setio se udobne majice koju je sinoć nosila, koliko je meka bila tkanina kad ju je uhvatio šakom i sklonio je u stranu. Koža s unutrašnje strane butina bila joj je mekša od majice, a između njih, još mekša. „Gladan sam“, promrmljao je dok ju je obilazio krenuvši prema frižideru. „Imaš li nešto za jelo?“ „Posluži se sam.“ Pregledao je sadržaj frižidera i u fioci pronašao isečenu šunkaricu i sir. Izvadio ih je na pult.

Dok je odabirao priloge, izvadio je veknu hleba iz ostave. „Napravi i ti jedan sendvič“, rekao je. „Nisam gladna.“ „Jedi svejedno. Tanjiri?“

Pokazala je na ormarić gde ih je pronašao, nakon čega je letargično izvadio dva parčeta hleba iz pakovanja i stavio ih na tanjir koji je gurnuo preko pulta prema njoj. „Trebalo bi da odeš pre nego što Merilin dođe.“ „Iscrpli smo sve razloge zašto bi neko trebalo da bude s tobom.“ Stavio je komad šunkarice na hleb i razmazao senf po njoj. „Ali izgleda kao da...“ „Šta?“ Prestao je da pokušava da izvadi komad švajcarskog sira iz paketića i okrenuo se prema njoj. „Kako izgleda, Holi? Kao da dajem sve od sebe kako bih držao ruke dalje od tebe? Kako pokušavam da ne mislim na to? Da pokušavam da to precrtam? Kao da će se to desiti“, podrugljivo se osmehnuo. „Ali da li to zaista tako izgleda? Jer upravo to radim. Drugo što pokušavam jeste da te zaštitim od tipova koji te žele mrtvu.“ Zaćutao je i uzdahnuo. „I sad, poslednji put ti kažem, ovde sam jer ne bi smela biti sama.“ „Ja ne bih smela da budem sama s tobom.“ „Šteta. Jesi.“ „Nekog drugog bi trebalo poslati da me čuva.“ „Poslati su. U međuvremenu, ja sam tu.“ „Zato što...“ „Zato što ne želim još jednu mrtvu ženu na savesti!“

13 Ovo što je uzviknuo nateralo ih je da iznenada i s napetošću zaćute. Nastavili su da se gledaju nekoliko sekundi, a onda se Kroford, psujući ispod glasa, okrenuo i završio pravljenje sendviča.

Holi je jedan napravila sebi i odnela tanjir do stola. Sačekao je dok nije sela, pre nego što je seo nasuprot nje, a onda gladno navalio.

Ona je čupkala koricu. „Govoriš o Bet.“ „Ne želim da pričam o tome. Osim toga, znaš već sve. U mom dosijeu je.“ „Znam samo da je poginula u saobraćajnoj nesreći, užasnoj nesreći.“ Spustivši laktove na sto, nagnuo se nad tanjir i promucao: „Zvanično.“ „Ne slažeš se s tim objašnjenjem?“ „Moj tast se ne slaže. On će ti reći šta misli o Betinoj nesreći. Pitaj njega.“ Podigavši glavu, pogledao ju je hladnim i surovim pogledom. „Ili već jesi?“ „Ne direktno.“ „Pa, sačuvaj dah. Mogu ja da ti kažem: mene krivi.“ „Sudeći po izveštaju, Bet je vozila preko sto trideset kilometara na sat. Automobil je sleteo s puta i udario u banderu.“ Zagledao se i izgledalo je kao da gleda tu užasnu scenu. „Rekli su mi da je bila na mestu mrtva. I

to je nešto.“ Govoreći jedva glasnije od šapata, rekla je: „Žao mi je.“ „Hvala.“ „Džordžija je pošteđena.“ „Nije imala ni ogrebotinu. Čudo, stvarno.“ Holi je pitala: „S kojim delom policijskog izveštaja se ne slažeš?“ „Ni sa jednim. Ali u toj nesreći ima mnogo više od obične fizike sudara. Postoji i ljudski faktor, a u ovom slučaju, on je ogroman.“ Da, bilo je olakšavajućih okolnosti koje okružuju smrtonosni sudar. Holi je znala koje su, ali želela je da čuje šta on ima da kaže o tome.

Pojeo je poslednji zalogaj sendviča, sprao ga gutljajem vode iz flaše, a onda obrisao usta nadlanicom. Pošto se tišina među njima protegla, mrzovoljno ju je pogledao. „Šta je?“ „Pričaj mi o tome.“ „Zašto?“ „Previše je bolno da se priča o tome?“ „Nije.“ „Onda...“ Slegnula je ramenima.

Ispustio je dugačak uzdah odajući nestrpljenje. „Bet uopšte ne bi izlazila iz kuće te noći, ne bi se našla na tom putu, ne bi jurcala i zabila se u banderu da nije očajnički želela da što pre dođe do mene. Nije čak ni Džordžiju presvukla iz pidžame, samo ju je uzela iz kreveca, privezala je za sedište i krenula.“ Sve je to bila stvar zapisnika. Psiholog kog je sud odredio malo je preinačio činjenice. Procenio je da je krivica koju oseća zbog smrti supruge, koliko god neosnovana, bila podjednako duboka i onesposobljavajuća koliko i tuga. Po savetnikovom mišljenju, konačno je uspeo sebi da oprosti.

Ali očigledno nije. Ne sasvim. Ožiljci krivice bili su trajni. Samo je naučio da živi s njima. „Pričaj mi o Halkonu.“ Zamislio se i počešao po bradi. „Čekaj sad, šta bi tebi moglo da bude interesantno u vezi s Halkonom? Evo, možda ovo. Niko, izgleda, ne zna zašto su gradski oci zadržali španski izgovor imena ovog grada, ali su izostavili akcentuaciju iznad slova o.“ Namrštila se na ovaj bledi pokušaj skretanja pažnje.

Ljutito je odgurnuo stolicu i odneo prazan tanjir do sudopere. „Na internetu možeš da pročitaš sve o toj pucnjavi.“ „I jesam.“ Okrenuo se, i dalje mrzovoljan. „Kladim se da jesi. Pre ili posle saslušanja?“ „Pre. Htela sam da znam šta se tačno tamo dogodilo jer je sve što je usledilo imalo veze s onim krvavim obračunom između tebe i Manuela Fuentesa.“ Kratko ju je gledao, a onda se naslonio na pult. „Zašto želiš da budeš sudija?“ „Molim?“

Prekrstivši ruke, naslonio se na pult. „Trampićemo se, sudijo. Odgovoriću na pitanje o Halkonu u zamenu za jedan odgovor od tebe.“ Pošto je oklevala, dodao je: „Dok Merilin ne stigne, nemamo ništa pametnije da radimo.“ Potom je okrenuo glavu i pogledao prema vratima dnevne sobe, odakle se ulazilo dalje, u spavaću. Kad ju je ponovo pogledao, grubo ju je pitao: „Ili imamo?“ Iako je kroz nju prostrujao talas vreline, uspostavila je čvrstinu u glasu kakvu je imala u sudnici. „Ja ću prva.“ „U redu.“ „Pričalo se da si postao opsednut Fuentesom. Je li to istina? Da li si bio toliko odlučan da mu staneš na put?“ „Po svaku cenu. To je od reči do reci citat iz Hjustonske kronike, koja je pisala o obračunu.“ „Što je Halkon postavilo na mapu.“ „A mene u nemilost.“ Na trenutak je sabirao misli, a onda počeo da govori suvo. „Fuentes je godinama bio pod lupom, upumpavao je drogu u Sjedinjene Države, ubacivao oružje u Meksiko, i od oba posla neverovatno zarađivao. Bio je ambiciozan, odvažan i okrutan, eliminisao je sve koje je doživljavao kao protivnike ili suparnike. Metode uklanjanja koje je primenjivao bile su neverovatno surove. Srednjovekovne. Delio je fotografije svojih dela kako bi sejao strah okolo. Nikad nećemo saznati koliko su on i njegov kartel pobili ljudi. Bezbroj, bukvalno. Morao je biti sklonjen.“ „A ti si taj koji je to morao da uradi?“ „Sad je na mene red. Zašto si pristala na ovo nameštenje kad se sudija Voters razboleo? Zašto nisi ostala dobro plaćeni advokat, kao tvoj tata?“ „I ti si se informisao, vidim.“ Slegnuo je jednim ramenom, naoko priznajući to. „Pre ili posle saslušanja?“ „Želeo sam da znam s kim ću se sresti“, odgovorio joj je. „Da steknem osećaj o osobi ispod odore.“ Posle sekunde, dodao je: „Ali i pored toga što sam stekao neki osnovni utisak o sudiji Holi Spenser, došla si kao... iznenađenje.“ Susreli su im se pogledi, a ona je spustila svoj. „Tata je bio advokat, da. I to veoma uspešan branilac u Dalasu.“ „Drugar sudije Votersa.“ „Sprijateljili su se još u Tulejnu.“ „Ali ti si odlučila da postaneš sudija, a ne tvoj tata. Zašto?“ „Zapravo, sad je na mene red“, rekla je. „Pre tog dana u Halkonu, da li si se ikada video licem u lice sa Fuentesom?“ „Nisam. Niko nije znao gde živi, a čini mi se i da se seljakao, bio je previše pametan da bi bio na jednom mestu predugo. Mislio sam da ga čuva prava vojska. Proučavao sam ga i označio ga kao pauna, egomanijaka. Bio je promućurni samopromoter koji je manipulisao meksičkim medijima.

Rugao se organima reda i zakona s obe strane granice. Delovao je nedodirljivo. Bar je tako mislio.

Njegov zluradi osmeh je blesnuo, a sive oči su zasijale. „Shvatio sam da ćemo ga tako i uhvatiti.

Postaće previše samouveren, jednom će se isprsiti, a kada to uradi, mi ćemo biti tamo.“

Opustio je ruke i naslonio se na pult iza sebe, postavivši ih pored tela. Pokušala je da ne gleda u izazovni deo između njih, ali bilo joj je teško da ne gleda, odmerava i priseća se kako ju je širio i ispunjavao.

Pitao ju je: „Zašto stopama sudije Votersa, a ne tatinim?“ Posegnula je za flašom vode i počela da odvrće i zavrće zatvarač. „Moj otac je živeo kliše. U srednjim godinama napustio je moju majku zbog mnogo mlađe žene.“ „Koliko si ti imala?“ „Četrnaest.“ „Kako je to prošlo? Mislim, ta afera.“ „Za njega? Veoma dobro. On i ta žena su se venčali i ostali u braku do njegove smrti.“ Namrštio se. „Da li bi ona mogla da bude skriveni neprijatelj iza pucnjave?“ Odmahnula je glavom. „Nisam je nikad ni upoznala. Na tatinoj sahrani pretvarale smo se da ova druga ne postoji.“ „Jesu li imali zajedničke dece?“ „Da detetom upropasti figuru svoje trofejne žene? Nije bilo šanse.“ „Šta je s njegovim imanjem?“ „Sve je pripalo njoj, tako da me ne smatra pretnjom po nasledstvo, ako na to misliš. Testament mu je bio čvrst kao stena. U svakom slučaju, mama i ja ga nismo osporile. Šest meseci nakon što je umro, udovica se preselila u Čikago i spetljala se s nekom krupnom zverkom u investicijama.“ Još jednom je odvrnula i zavrnula poklopac. „Fuentes se pojavio na jednoj zabavi.“ „To nije pitanje.“ „Udovolji mi.“ „Došao je u Halkon na brataničinu quinceaner-u.“ „Zabavu povodom petnaestog rođendana.“ „Veliki događaj u španskoj kulturi. Devojčino istupanje u javnost. Pomislili smo da će se Fuentes pojaviti u znak sećanja na svog pokojnog brata, devojčinog oca. Njega je ubio policajac iz jedinice za borbu protiv narkotika iz El Pasa, godinu dana pre toga.“ „Ti si bio zadužen za zasedu.“ „Ja sam se zalagao za nju.“ „Bio si teksaški rendžer svega nešto više od godinu dana.“ „Ali sam pre toga osam godina proveo u Službi javne bezbednosti.“ „Ali nisi postavljao patrole za kontrolu brzine.“ Podigao je obrve. „Izgleda da si baš mnogo čitala preko interneta.“ Osmehnula se. „Bio si u Kriminalističkom odeljenju.“ „Uglavnom u narkoticima.“ „Presretao si rasturače.“ „Sitne ribe. Nekoliko srednjih posrednika. Hteo sam da zmiji odsečem glavu. Čim smo čuli za predstojeću zabavu Fuentesove bratanice, preselio sam se u Halkon, mesecima sam se skrivao, širom

otvorenih očiju i ušiju. Radio sam u nekoj gvožđari i jednoj prehrambenoj radnji, što mi je bila maska.“ „Je li Bet bila s tobom?“ „Nije došao tvoj red.“ Samo ga je pogledala. Popustio je. „Nije. Bila je trudna, a i bilo je previše opasno. Da su provalili moju masku, Fuentes bi je ubio, i to pre nego što bi krenuo na mene, samo da ostavi željeni utisak. U to vreme smo živeli u Hjustonu. Vozio sam kući da je vidim kad god sam mogao“ „Jesi li bio s njom kad se Džordžija rodila?“ Nakašljao se. „Jesam.“ Spustivši glavu, zurio je u vrhove svojih čizama i nekoliko trenutaka kao da je zaronio u uspomene. „Bio sam pored nje. Čim su presekli pupčanu vrpcu, doktor mi je dao Džordžiju u ruke.“ Tiho se nasmejao. „Nisam znao da nešto tako malo može da pravi toliku buku.“ Podigao je glavu taman da vidi kako mu se Holi osmehuje; uzvratio joj je osmehom.

Ali skoro odmah se ponovo uozbiljio. „Bilo mi je teško da ih ostavim, da se vratim u Halkon.

Bet me je molila da ne idem. Raspravljali smo se zbog toga. Ali Fuentes je i dalje pravio haos.

Morao sam da okončam taj posao.“ „Da li se Bet ikada pomirila s tim?“ „Nije“, rekao je grubo. „Mislim da nije.“ A onda ju je, iznenada menjajući raspoloženje i temu, pitao da li joj se majka ikad preudala. „Nikad nije čak ni izašla na neki sastanak. Tatin odlazak joj je uništio samopouzdanje. Sve do dana kad je umrla, bila je veoma nesrećna žena, i to ne samo zbog slomljenog srca.“ „Zbog čega još?“ „Tata je poznavao sve rupe u zakonu i beskrupulozno ih je iskoristio u sporazumnom razvodu.

Mama nije imala potrebna sredstva da se bori protiv njega. Ja sam bila previše mlada. Otišao je i ne osvrnuvši se. Mami i meni nije bilo lako. Kad je tata odbio da finansira moje obrazovanje, sudija Voters je prestao da razgovara s njim.“ „I priskočio ti u pomoć.“ „Pomogao mi je da osvojim stipendiju. Ostalo manje-više znaš.“ Zamišljeno ju je pogledao. „I ja potičem iz rasturenog doma. Moja majka živi u Kaliforniji s mužem broj dva.“ „Viđaš li je? A Džordžija?“ „Svake druge godine, otprilike. Mama nije od onih naročito brižnih, a Džordžija je ne viđa dovoljno da bi je poznavala. Samo po imenu, zaista. Što je meni sasvim u redu.“ „A tvoj otac.“ „On je obični kučkin sin.“ „Kao i moj.“ „I gori.“ Blago se nasmejala. „Ja sam svog i gore zvala, veruj mi. Ali“, rekla je naglašavajući ovo, „učinio mi je uslugu. Odredio je pravac moje karijere.“ „Aha, porodično pravo. Tvoja specijalnost.“ Suzio je oči u proreze. „Sad kapiram. Vodiš svoj

privatni krstaški rat. Želiš da žene dobiju ravan deo od svojih lažljivih, prevrtljivih i kradljivih muževa koji su ih napustili.“ „Vodim privatni krstaški rat zarad pravde. Nijedna strana ne bi smela da izgubi svoja prava, posebno ne zbog advokatskih trikova.“ „Kada vodiš neku brakorazvodnu parnicu ili saslušanje o starateljstvu, iskustvo te ne tera da odlučuješ u korist žena?“ „Ne.“ „Ma hajde. Makar malo? Zar ne uživaš da postigneš koji poen protiv svog dobrog starog tatice?“ „Nisam zbog toga tražila ovu poziciju, nije to ono zbog čega sam želela da budem sudija.“ Nakrivio je glavu kao da sumnja u to. „Šta se dogodilo tog dana u Halkonu?“ Vrativši se na tu temu, izazovni osmeh je nestao. „Lično sam odabrao šestoricu ljudi iz tri različite agencije. Ta šestorica bili su zreli policajci. Tvrdokorni. Na svoj način, podjednako okrutni kao i Fuentes. Bili su posvećeni okončanju njegove karijere podjednako kao i ja.“ „Želeo si ga mrtvog ili živog.“ „To se podrazumevalo. Kakogod, bio bi to džekpot.“ Zamislio se i prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što je nastavio. „Jedan čovek je bio ubačen unutra, radio je kao sluga. Mi ostali smo postavili mrežu oko gradića. Čekali smo čitavog prokletog dana, a bilo je vrelo kao u paklu. Počeo sam da mislim da ćemo ostati praznih šaka, da se Fuentes neće ni pojaviti. Ali kasnije istog popodneva, jedna krntija, neki kamionet, stao je kod stražnjih vrata dvorane u kojoj se održavala zabava. Izgledao je očajno, ali ispod haube je imao frizirani motor trkačkog automobila. Fuentes je izašao u odelu od pet hiljada dolara, s deset puta više u zlatu i dijamantima na sebi, i u čizmama od nojeve kože sa srebrnim vrhom.“ „Paun.“ Klimnuo je. „Četiri telohranitelja su ga pratila. Dvojica su ostala u kamionetu. Postavili smo se na položaje, planirajući da uhvatimo Fuentesa kad se bude vraćao u kamionet. Naravno da nismo očekivali da on i njegovi ljudi spuste oružje i predaju se kad im naredimo. Znali smo da će doći do obračuna. Samo smo se nadali da ćemo ih neutralizovati pre nego što naprave ikakvu štetu.“ „Ali nije išlo po planu.“ „Nije. Kučkin sin je sigurno shvatio da ćemo ga, bude li ikakvih problema, čekati kad bude odlazio. Zato nije izašao na isti način na koji je ušao. Izašao je na prednji izlaz, a to je bilo poslednje što smo pomislili da će uraditi.“ „Zašto?“ „Zato što je dvorana bila na kraju slepe uličice. Mislio sam da neće dozvoliti da se nađe u ćorsokaku.“ „Logičan zaključak.“ Promuklo se nasmejao. „Da, pa, Fuentes je prkosio logici. Mi smo ga čekali sa stražnje strane zgrade, napeti i zapeti kao puške, kad je naš čovek iznutra počeo pomamno da mi šapuće na uvo da se Fuentes uputio prema ulaznim vratima.

Imao sam milisekundu za odluku. Da sve batalim, ili da krenem za njim? Da smo ga tada ispustili...” Malo je pomerio oči da bi je pogledao pravo u lice. „Nisam čak ni završio tu misao. To je bilo sve razmišljanje pre nego što smo se dali u akciju.“ Podjednako spontano reagovao je i u sudnici, ali ovu opservaciju zadržala je za sebe. „Istrčao sam iz zaklona i potrčao pravo prema prednjem delu zgrade“, rekao je. „Kad sam izbio iza ćoška, video sam Fuentesa i njegova četiri čuvara kako brzo koračaju prema jednom automobilu iz povorke, i to onom koji je slavljenicu i njenu porodicu dovezao iz crkve na zabavu.“ „Pozvao sam Fuentesa po imenu i predstavio se. On se okrenuo od mene, kao da će se vratiti u zgradu. Već sam potegao oružje. Naciljao sam mu u glavu.“ Podigao je rame, puštajući da pokreti govore umesto reči. „Pretvorio sam ga u prašinu. Ali tada je nastupio pravi pakao. Moj čovek iznutra izleteo je kroz ulazna vrata. Jedan od Fuentesovih čuvara je pucao u njega i na mestu ga ubio. Dotad smo već svi počeli da pucamo. Fuentesovi ljudi iz kamioneta bili su ubijeni, ali ne pre nego što su smrtno ranili jednog agenta DEA. Umro je na operacionom stolu.“ Sklopio je oči i protrljao ih palcem i kažiprstom. „Bio je čvrst kao stena, ali veoma dopadljiv tip. Svakog dana je imao po jednu novu šalu, iako nije umeo da ispriča ni najgluplji vic. Uvek je unapred odavao poentu.“ Spustio je šaku s očiju, ali je glavu ostavio u istom položaju, zureći u pod. „Konačni broj mrtvih: njih šestorica, nas dvojica. I to bez tri gosta zabave, koji su izginuli u unakrsnoj vatri.“ Holi tiho reče: „Njih su pobili Fuentesovi ljudi, a ne vaši.“ „Istina. Balistika je to posle dokazala. Ali moji glasni kritičari odbacili su to kao nebitan detalj.

Akcenat je bio na ovome: da ja nisam inicirao oružani obračun, ne bi bilo nikakve kolateralne štete. I u pravu su.“ Pogledavši je, dodao je: „Podjednako sam bio paun kao i jebeni Fuentes. Ja sam želeo da dođe do obračuna s njim, i dobio sam ga. I bio je prokleto krvav.“ „Bio si ranjen.“ „Nisam mislio na to.“ „Znam, ali bio si ranjen.“ „U list. Bolelo je kao sam đavo. Metak je ušao blizu cevanice i izašao sa zadnje strane. U tom trenutku nisam znao da li je rana ozbiljna ili ne. U svakom slučaju, želeo sam da na meni radi ozbiljan hirurg-ortoped, a ne neki mesar iz Halkona, koji je verovatno bio na Fuentesovom platnom spisku i koji bi me za čitav život obogaljio. Kerflajt je odvozio ozbiljno povređene do najbližeg urgentnog centra, koji se nalazio u Laredu. Bolničari su shvatili da moja povreda nije opasna po život, pa su me helikopterom prebacili u Hjuston.“ „U međuvremenu, Bet je obaveštena da si ranjen.“ „I da treba da budem operisan. Ali nisu joj saopštili nikakve detalje. Sigurno me je videla kako se jedva držim, krvarim nasmrt, da mi mozak izlazi iz lobanje, nešto slično. U svakom slučaju, zgrabila je Džordžiju i...“ Zaćutao je. „Ovde vi sad počinjete, sudijo. Na mene je red da postavim pitanje.“ „U redu.“ „Koliko si od svega ovoga znala juče, kad smo ušli u sudnicu?“ Očekivala je pitanje o njoj, a ne o saslušanju za starateljstvo. Trebalo joj je nekoliko sekundi da osmisli odgovor, a onda je tiho priznala da je znala sve. „Ne one najsitnije detalje, ali veliki deo.“ „Aha“, rekao je, kao da se iznenadio. „I koliko je Halkon uticao na tvoju odluku?“

„Nisam ništa odlučila.“ „Da, jesi.“ „Ne mogu da izmerim...“ „Da, možeš.“ Ustala je i nedirnut tanjir odnela do pulta. „Nećemo pričati o ovome. Nekoliko puta sam ti to rekla, počev od prvog sinoćnjeg razgovora u hodniku sedišta policije. Sećaš li se? Tada sam rekla...“ Prekinuo ju je iznenada se postavivši pravo ispred nje. „Sećam se svega što si rekla, Holi. Ali najbolje se sećam kako sam želeo da te gledam dok mi to govoriš.“ Ove reči su je ostavile bez reči, bez daha, a kasnije se pitala šta bi rekli, ili uradili, da mu mobilni telefon nije zazvonio.

Ne skidajući oka s nje, pustio je da odzvoni tri puta pre nego što ga je skinuo sa pojasa. „Da?“ Slušao je, a onda odgovorio: „Evo, izlazim.“ Dok je vraćao telefon za pojas, rekao je: „Rendžeri su stigli i na svojim su mestima. Koji automobil vozi Merilin?“ Rekla mu je. „Gde ti je telefon?“ Izvadila ga je iz torbe, pružila mu ga i saopštila mu šifru za otključavanje. Pristupio je kontaktima i ukucao dva imena i brojeve telefona. „Pod rendžeri. Ne zaboravi.“ Vratio joj je telefon. „Ne odvajaj se od njega ni na tren i okreni bilo koji čim budeš nešto videla ili čula. Zbog toga su ovde. Ako se predomisliš i želiš da jedan od njih uđe, samo ih zamoli.“ „Neće biti potrebe.“ „Možda i neće. Ali nemoj da se stidiš da im to tražiš samo da bi bila spokojnija. I nije sramota spavati s uključenim svetlima.“ „Verovatno će i biti tako.“ Kratko su se jedno drugom osmehnuli. Nakon što je ponovo zakopčao futrolu i obukao jaknu, otvorio je vrata. „Zaključaj se i namakni rezu kad odem.“ „Hoću.“ „Hoćeš li biti dobro?“ „Naravno. Neću još dugo biti sama.“ „Dobro. Onda, laku noć.“ „Laku noć.“ Stajao je tako na pragu nekoliko sekundi, a onda promrmljao nešto dok je zatvarao vrata, i hitro se krećući, uspeo da je pribije uza zid, obe šake dlanovima naslonivši s obe strane njene glave. „Nemoj“, rekla je. „Zašto? Mogao bih. Šta imam da izgubim? Posle one greške s Rodrigezom i čitavim tim svinjcem, nemam ni najmanju šansu da ponovo dobijem Džordžiju, zar ne?“ „Ne mogu...“

„Imam li?“ „Ti...“ „Imam li?“ Pošto nije više ni pokušavala da mu odgovori, klimnuo je. „Tako sam i mislio. Čak i kada bi mogla da pređeš preko svega ostalog, nikad nećeš moći da pređeš preko onog što se dogodilo na tom kauču tamo.“ „To nema nikakve...“ „Sereš.“ „Podjednako sam kriva za to kao i ti.“ „Nisi tako govorila malopre. Natuknula si da sam imao skriveni motiv.“ „Nisam bila u pravu. Znam da nisi to planirao. Znam da se kaješ zbog tog što smo uradili.“ „Malo sutra“, zarežao je. „Kajem se samo zbog onog što nismo uradili.“ Ne skidajući šake sa zida, pribio se uz nju s nesumnjivom željom, sagnuo glavu i poljubio je.

Za ime sveta, nismo se čak ni poljubili, rekao je onomad.

Ispravio je sad to, žestoko i posesivno, a ona ga je pustila. Ne pomerajući ruke, koje je držala pored sebe, prepustila mu se i dala mu neograničen pristup svojim usnama. Jezik mu je bio razigran i željan, i podsećao je na sinoćnje užurbano spajanje.

A onda se sve smirilo. Strast je zamenila nežnost, a to je bilo još gore. Kretnje jezikom su postale manje agresivne, ali mnogo intimnije. A onda je, uz stenjanje, odvojio usne od nje, ali samo da bi ih zaronio u njenu kosu. Rukama ju je obuhvatio oko struka kako bi je snažnije pribio uz sebe.

Ona ga je zagrlila i na isti način se pokretala na izazovni pritisak koji je osećala između butina.

Ostali su tako, samo držeći jedno drugo, sve dok on nije podigao glavu i nekoliko sekundi je gledao pravo u oči, nakon čega se odgurnuo od zida i izašao na vrata, zatvorivši ih za sobom odlučnim treskom.

Ruka Pata Konora se tresla dok je koristio jednokratni telefon koji mu je dat isključivo za ovu svrhu da saopšti loše vesti, u slučaju da iskrsnu. Na poziv mu je odgovoreno posle dva zvona. „Šta je?“ Grubi glas je već bio dovoljan da se Pat trgne. „Mislio sam da bi trebalo da znaš. Odmah izjutra, svi koji su izašli iz zgrade suda, biće ponovo ispitani.“ „Kako si to saznao?“ „Glasine. Potekle su od šefa policije pre oko sat vremena. Žale se svi odreda. Ispitaće i sve policijsko osoblje. Sudije. Gradske službenike. Sve. A znaš šta je najgore? Dovode ljude sa strane da obave razgovore.“ Usledila je napeta tišina s druge strane, a kad Pat više nije mogao da podnese pritisak, rekao je: „Postoji samo jedan razlog što preduzimaju sve to i nerviraju ljude.“ „Shvatili su da imaju pogrešnog čoveka.“ Pat je uočio mudrost u držanju jezika za zubima. Uradio je ono što mu je bilo naređeno, a to je bilo da drži oči i uši otvorenim za bilo kakav razvoj događaja. Možda će mu ovo što ga je upozorio skinuti tog čoveka s grbače.

Ali ta nada je raspršena kad mu je saopšteno: „Hoću da mogu lako da te nađem.“

14 Kroford se dokotrljao i stao pored tamnog sportskog džipa sličnog njegovom. Vozač je spustio zatamnjeni prozor i pojavilo se jedno indijansko lice koje je ličilo na ono s kovanice od pet centi. „Hej, Kroforde.“ „Hvala ti što si došao.“ „Ubili su pogrešnog tipa? To je baš gadno.“ „Pričaj mi o tome.“ „Gospođa sudija je unutra?“ „I sama, za sada, tako da ne smeš ni da trepneš.“ Kao dodatak oštrim crtama lica, i ime Hari Dugi Luk svedočilo je o njegovom poreklu. Vodio je poreklo od Komanča, žestokog plemena jahača sa teksaških visoravni, čiji su pohodi na doseljenike bili stalni razlog za sukob s prvim teksaškim rendžerima. Rendžeri su istrajali. Hari je često govorio kako ništa ne bi zamerao rendžerima da oni ne zameraju njemu na njegovim genima. Bio je jedan od nekolicine brižljivo odabranih za Halkon. „Je li to Sešns?“, Kroford je pokazao glavom prema drugom vozilu parkiranom na drugom kraju ulice. „Jedva je čekao da krene. Žena mu preuređuje kuću i povela ga je da s njom bira tapete i tepihe.“ Vejn Sešns bio je podjednako prekaljen policajac kao i Hari, kom je često bio partner, ali je pored toga bio i kompjuterski čarobnjak i nikad nije bio bez svog laptopa. Obojica su bila veoma pouzdana kad čoveku zatreba podrška.

Kroford je obavestio Harija o dolasku Merilin Vidal i saopštio mu koji automobil vozi. „Sva ostala vozila smatrajte sumnjivim. Niko ne živi ovde osim sudije Spenser i jedne starije gospođe u glavnoj kući. I da, ona ima tri mačke. Prenesi to Sešnsu. Nemojte pobrkati neku mačku koja se šunja po mraku s nekim čovekom.“ „Poslednje što nam treba je da raznesemo u komade neku bakičinu mačku.“ Kroford mu je salutirao dok se odvozio. Ulice u Holinom komšiluku bile su prazne, ništa nije izgledalo ni najmanje preteče, ali što se više udaljavao od njene kuće, želeo je da on bude taj koji je čuva i štiti. „Profesionalna objektivnost, malo sutra“, promrmljao je. Otkad nema Bet, nijednu ženu nije poljubio na takav način. Otkad nema Bet, nije to ni želeo. Što je u podjednakoj meri bilo i ushićujuće i onespokojavajuće.

Poslednje četiri godine okajavao je samonametnutu krivicu zbog uloge koju je odigrao u fatalnom incidentu u kom se Betin život ugasio. Kad je postao usamljen, pomislio je da to i zaslužuje.

Ali ono što zna sada, a što nije znao pre dvadeset četiri sata, bilo je da je samokontrola laka samo kad smo ravnodušni prema onome što smo sami sebi zabranili. Zabranjivati sebi nešto što želimo više od svega pravo je mučenje.

Nakon što je prestao da se opija i tuče po kafanama, dobronamerni prijatelji su počeli da ga

ohrabruju da izlazi i predlagali mu susrete s podobnim ženama, ponavljajući: „Bet ne bi želela da ostatak života provedeš sam.“ A on je na to uglavnom odgovarao: „Kako, dođavola, ti znaš šta bi Bet želela?“ Iako je to bio svadljiv i banalan komentar, bio je takođe i punovažno ali nerešivo pitanje. Niko, čak ni on sam, nije znao šta bi Bet želela za njegovu budućnost bez nje. Kako bilo, samoporicanje je naizgled predstavljalo ključ iskupljenja.

Kao što je priznao Holi, odvodio je žene u krevet, ali samo kad bi se ukazala zgodna prilika, i u tim prilikama veza je prestajala s njenim klimaksom. Nije se potrudio nijednu da nazove jer jednostavno nije imao interesa da to čini. I prokleto dobro se postarao da njegove veze za jednu noć nemaju nikakve nesrećne posledice. Za bilo koga.

Prošle noći o svemu tome uopšte nije razmišljao. Ni o Bet. Ni o posledicama. Ni o čemu.

Dodirnuo je Holi, i želja, nezaustavljiva kao lavina, savladala ga je, a ni najmanje je nije umanjio žestoki seks u dnevnoj sobi, koji se pre završio nego što je počeo. Želeo ju je, i ne samo to. Želeo ju je za sebe. Prokletstvo u svemu tome bilo je što je bila potpuno i krajnje nedostižna. Ako nastavi da je pribija ovako uza zid i ljubi koliko želi, može da se poljubi i pozdravi sa šansom da ponovo dobije Džordžiju.

Nije smeo da dozvoli da se to desi. Ništa, i niko, nije smeo da se petlja u njegovu odluku da Džordžiji postane pravi otac. Pre će se sunce ugasiti nego što se odrekne deteta, kao što je to učinio njegov stari.

Postupajući s tom odlukom na umu, zaustavio je džip kraj puta, parkirao se i posegnuo za telefonom. Programirao je njen broj u brzom biranju. Javila se posle drugog zvona. „Halo?“ „Ja sam.“ „Videla sam ime.“ „Je li ti stigla prijateljica?“ „Nije. Nešto nije u redu?“ „Nije.“ Kroford je prekrio oči šakom. „Ne želim da te želim, Holi. Ali želim te. Sam bog zna da je tako.“ Ona ništa nije rekla, ali disanje joj je postalo neravnomerno. „Najgore u svemu tome je što ne mogu da te imam. Ne ako želim starateljstvo nad Džordžijom.“ „Razumem.“ Nije razumela. Ali pustio ju je da veruje da razume. Nijedno od njih dvoje dugo ništa nije reklo, ali su i dalje bili na vezi i slušali kako ono drugo diše. Konačno, on promuklo reče: „Doviđenja, Holi.“ „Doviđenja...“ Prekinula je, ali mogao je da se zakune da je sprečila sebe da mu izgovori ime.

„Kroford Hant. Oseća se neka fina muževna crta. Kakav je?“ Merilin Vidal, uprkos svom glamuroznom imenu, bila je zdepaste građe i nije ulepšavala svoje

proste crte lica šminkom ih nakitom. Vodila je posao iz Dalasa, ali je radila u skoro svim državama, spašavajući posrnule kandidate raznih političkih opredeljenja, i to samo ako je bila sigurna da imaju potencijala da pobede. Nije imala vremena za gubitnike, nije tolerisala slabiće i nije podnosila budale.

Dodatne poene davala je klijentima koji su bili elokventni i umeli hladnokrvno da lažu.

Holi nije bila sklona laganju, i nije to radila nimalo dobro. Merilinino pitanje o Krofordu Hantu dovelo ju je u nedoumicu. Jutros se zaklela da će baciti ogrtač koji je sinoć nosila, ali kada je izašla iz tuš-kabine, pre svega nekoliko minuta, posegnula je upravo za njim i umotala se.

Rešila je i da se u najskorije vreme reši kauča kako ne bi morala svakog dana da ga gleda i seća se šta se na njemu desilo. Ali upravo sada sedela je sklupčana na njemu, privijala na grudi jedan od jastuka koji su pali na pod kad su onomad pokušavali da srede sobu.

Bilo je još toga što je menadžeru svoje kampanje mogla da kaže o Krofordu Hantu - da nosi meke i iscepane farmerke na dugmiće, da mu je tamnoplava prerasla kosa gusta, ali isto tako i iznenađujuće meka, da ispušta erotski animalne zvuke u agoniji strasti i da ju je njegov nedavni telefonski poziv - u kom joj je u suštini rekao da se nosi - ostavio neutešnom i nerasterećenom, kao što je i trebalo da se oseća.

Ali naravno da joj ništa od svega toga nije rekla. Da bi odgovorila Merilin, koja je predano koračala tamo-amo ispred kauča, rekla je: „On je... ne znam... pandur.“ Protrljala je prostor između obrva, što je, shvatila je, prilično često radila u poslednje vreme, i što je bila navika koju je upražnjavala kad je bila posebno uznemirena. Merilin je pod njenim krovom tek deset minuta, a već je zažalila što ju je pozvala u goste.

Merilin kao da je isisavala životnu snagu iz svih oko sebe, upijala je i tako je gomilala. Bilo je teško reći da li je ovo izvlačenje energije namerno, ili je predstavljalo osobinu koje Merilin nije bila svesna. Holi je verovala da je u pitanju ovo drugo.

U svetlu jučerašnjih događaja, pojavila se još energičnija nego inače. Dok je punila koktel-čašu votkom, koju je donela sa sobom, rekla je: „Kad sam stigla, iznenadilo me je što nisam zatekla medije u šatorima ispred kuće.“ „Ovo je mali grad, Merilin.“ „Koji je juče dospeo u glavne vesti.“ Holi ovo priznade klimanjem glavom. „Gospođa Brigs je čitavog dana predano odbijala pozive novinara. Na kraju sam konačno dala izjavu koja nije otkrila nijednu poverljivu informaciju. U suštini sam im rekla da nemam šta da dodam izveštaju policijske službe za informisanje.“ „Sutra ćemo to promeniti. Došlo je vreme da javno istupiš i daš zvaničnu izjavu o luđaku obučenom kao gumeni Mišlenov čovek, koji je izrešetao tvoju sudnicu. Ne dobija se ovakva prilika baš u svakoj kampanji.“ „Ta prilika je dva čoveka koštala života.“ „Tako je. Veoma je napeto, a ti to moraš da iskoristiš. Šteta što nikog nisi pozvala kad si bila u poseti udovici. To bi bio fantastičan članak.“ Zažalila je što je Merilin rekla za svoju posetu zbog izjave saučešća. Izraz njenog lica je sigurno ukazivao na neodobravanje što je Merilin toliko neosetljiva. „Dobro, dobro“, rekla je mašući neupaljenom cigaretom. „Neosetljiva sam kučka, ali prošao je

dan i po od pucnjave. Moramo da počnemo da beremo kajmak.“ „Ne mogu da kompromitujem policijsku istragu koja je u toku.“ „Šta tu ima da se istražuje? Baš i ne izgleda da je u pitanju neka velika misterija. Imaju tog tipa.“ Holi je nije ispravila. Kao i ostatak sveta, i Merilin će za grešku saznati tek sutra. Holi je očekivala eksplozivnu reakciju menadžera svoje kampanje, ali bila je previše iznurena da se time večeras pozabavi.

Merilin je sipala sebi već drugu votku. „Sutra moraš da se pojaviš prigodno skrušena, ali rešena da se ništa slično jučerašnjoj tragediji neće više ponoviti. Ne u mojoj sudnici. Ne u mom okrugu.

Shvataš na šta ciljam? Da napravimo akcenat za tvoju kampanju.“ „Drugim rečima, da to iskoristimo.“ „Dabome, da, iskoristivo je. Ali... Evo.“ Izvukla je izdanje lokalnih novina iz spoljnjeg džepa nabrekle akten-tašne i spustila ga na stočić za kafu. „Videla sam ovo u jednoj radnji kad sam stala da kupim cigarete. Greg Sanders ovo već iskorišćava do krajnjih granica.“ Na fotografiji pored priče na naslovnoj strani njen suparnik slikan je s pesnicom podignutom visoko iznad glave. „Izgleda kao neki propovednik koji bljuje vatru“, reče Holi. „Verujem da je slika snimljena dok je sejao seme nesigurnosti u moju prošlost, koja je odjednom postala sumnjiva. Bio je to nasumičan napad. Ne postoji nikakva osnova ni za jednu od njegovih insinuacija. Ko će ga shvatiti ozbiljno?“ „Glasači.“ „Jesi li pročitala citat guvernera Hačinsa? Ne odustaje od svoje odluke da me imenuje.“ „Naravno da ne odustaje. Na tipično javno-zvanični način, pokriva svoje dupe.“ Merilin ju je fiksirala pogledom. „Da li si još svim srcem za ovo, Holi? Želiš li da zadržiš svoju poziciju ili ne?“ „Naravno da želim.“ „Onda bi morala malo da se razmrdaš.“ „Za ime sveta, Merilin, popusti malo. Ako nisam baš u najboljem izdanju, to je zato što sam izmrcvarena do te mere da ću se srušiti. Poslednja dva dana su mi bila užasna. Ja sam...“ „O, buhu! Nisam ti ja majka. Nisam ti ni najbolja prijateljica, ni rame za plakanje. Ja sam menadžer tvoje kampanje. Plaćaš me da se postaram da pobediš.“ „Pobediću.“ „Nećeš ako pokažeš da si osetljiva na potresne događaje, kao ova prokleto fatalna pucnjava u sudnici.“ Lupivši pesnicom po dlanu, rekla je: „Da, čantranje tvog protivnika je smešno, ali moraš mu se suprotstaviti. Ako to ne uradiš, izgledaće kao da nešto stvarno jeste sumnjivo u tvojoj prošlosti.“ Zaćutala je i sumnjičavo pogledala Holi. „Mislim da nije tako. Ti i Voters...“ Holi ju je samo pogledala. „Dobro. Vaš odnos je bio čist poput tek palog snega.“ „Bio je.“ „Ali Sanders neće izvući neko neprijatno iznenađenje, zar ne? Neki mentalni poremećaj iz

tinejdžerskih godina? Kleptomaniju koja je izmakla kontroli? Neko dete ljubavi? Nedozvoljenu aferu?“ Holi su se sve više rumeneli obrazi kako je postajala svesna kauča pod sobom. Ali odmahnula je glavom da bi odgovorila na Merilinino pitanje. „Pa dobro, onda moraš zvanično da izjaviš da nemaš pojma zašto je ova očigledno neuravnotežena osoba uradila to što je uradila, ali da si zato sasvim sigurna da s tobom lično to nema nikakve veze. Veoma si ljuta zbog smrti svog stražara. Tvog stražara. Njegovo ubistvo doživljavaš kao lični gubitak. Srce ti je slomljeno.“ „A tako i jeste.“ „Onda to i kaži! Ionako je prilično loše što te je pretekao kad je osnovao onaj fond za pomoć udovici i unucima.“ „To je neukusno paradiranje.“ „Naravno da jeste, ali to mu je dalo platformu.“ Otpila je gutljaj votke. „Ono što nam treba je pozorište. Moramo...“ „Ono što ja moram jeste da spavam.“ Holi je vratila dekorativni jastuk na mesto i ustala. „Ne mogu više o tome da pričam. Vaša visost pravi pauzu i odlazi u krevet.“ „Ja ću još malo da ostanem, da razmišljam.“ „Gostinska soba je minijaturna, ali mislim da ćeš imati sve što ti treba. Laku noć.“ Okrenula se i krenula niz hodnik prema spavaćoj sobi. „Može li nam on biti od neke koristi?“ Holi je zastala i okrenula se. „Ko?“ „Taj teksaški rendžer. Hoće li nam poslužiti pred kamerama?“ Holi se uspaničila na pomisao o Merilin koja prilazi Krofordu i priča mu o „pozorištu“ koje bi trebalo da joj pogura kampanju. „Ni u kom smislu.“ „On je heroj.“ „Ali nije gladan slave. Čak naprotiv. Kloni se pažnje i veoma je odlučan da sačuva svoju kćerku od toga.“ „Uf!“, namrštila se Merilin. „To uopšte nije zabavno.“ „Uveravam te, ni najmanje nije zabavno. Njega ostavi na miru.“ I dalje se zamišljeno mršteći, Merilin nesvesno tutnu cigaretu u usta i posegnu za upaljačem.

Holi suvo dodade: „I nemoj da pušiš u mojoj kući.“

„Kroforde, više bih volela da si prvo nazvao. Već sam stavila Džordžiju u krevet.“ Grejs je otvorila vrata u ogrtaču i papučama. Nije bilo toliko kasno, ali je izgledala neuobičajeno ispijeno, smušeno, kao da joj nimalo nije bilo drago što ga vidi. Nije ga pozvala da uđe. „Kako je?“ „Dobro. Ali pustila sam je malo duže, da odgleda novi DVD. Dok se završio, skoro je bila

zaspala. Džo ju je odneo u krevet.“ „Onda neću da je budim. Zapravo, došao sam da vidim Džoa.“ „Sad baš i nije dobro vreme.“ Tašta je počela da krši prste. „Spremali smo se za krevet. Nismo se baš sasvim oporavili od juče.“ „Nisam ni ja.“ „Zar ne misliš onda da bi najbolje bilo da...“ „Šta?“ „Ako bismo se malo distancirali.“ „Zašto?“ „Zato što je Džo bio na ivici i vaš sukob ne bi doneo ništa dobro.“ „Potpuno se slažem s tobom. Ali nisam siguran da je i Džo sličnog mišljenja. Zašto bi inače zvao Nila Lestera i doveo u pitanje moje čudno ponašanje?“ „Pusti ga da uđe, Grejs!“ Džoov grubi glas prosekao je tišinu iza njenih leđa, a sekund kasnije se i on pojavio u vidokrugu. Za razliku od Grejs, koja je bila poluobučena, on je bio uštirkan, kao i uvek. Kroford se pitao da li tako i spava.

Oklevajući, Grejs se sklonila u stranu, napravivši Krofordu mesta da uđe, a onda, nakon što ju je suprug značajno pogledao, izvinila se i povukla u spavaću sobu u zadnjem delu kuće.

On i Džo su se suočili. Kroford reče: „Opasao si sablje, Džo.“ „Upozorio sam te da će biti borbe.“ „Ali između tebe i mene. Zašto si uključio Nila?“ „Zbog toga što si odbio da pričaš o pucnjavi s Rodrigezom...“ „Nisam odbio. Odložio sam razgovor o tome.“ „... imao sam neka ozbiljna pitanja o tome kako si izašao na kraj s tom situacijom.“ „Zašto meni nisi postavio ta pitanja?“ „Smatrao sam da su to pitanja za policiju.“ „Malo sutra si to smatrao. Bio je to podmukao udarac. Nije te dostojan, Džo.“ „Upotrebiću sva sredstva da zadržim Džordžiju.“ „To me i brine. Malo si izgubio kompas, a Džordžija će patiti bog toga.“ „A kako si to shvatio?“ „Jesi li govorio loše o meni pred njom?“ „Ne moram da ti se pravdam.“ „Kad je Džordžija u pitanju, moraš.“ „Ne dokle god imam zakonsko starateljstvo. Osim toga, o tebi govorim samo istinu, a tvoja kći to mora da čuje.“ „Misliš li da ćeš steći njenu naklonost tako što ćeš mnome ispirati usta?“ „Da ti kažem nešto: sledeći put kad budemo na sudu, postavi mi to pitanje.“

„Da ja tebi kažem nešto, Džo“, uzvratio je Kroford, „nema jebene šanse. Neću uraditi ništa što bi izazvalo Džordžijino prisustvo na saslušanju. Ne mogu da verujem da ćeš petogodišnjakinju uvlačiti u takmičenje u pišanju u dalj.“ „To misliš o ovome?“, frknuo je. „A zar nije? Jedan oda glavnih razloga što se protiviš mojoj molbi je čist prkos.“ „Nije tako. Želim samo najbolje svojoj unuci.“ „Sačuvaj te reči za sudiju. Sačuvaj to za trenutak kad budeš pod zakletvom. Ako želiš da započneš borbu, uzvratiću. Ali neka ta borba bude na sudu.“ Kroford mu je prišao jedan korak. Džo nije uzmakao, ali pošto je bio niži, morao je da podigne glavu da bi pogledao Kroforda pravo u lice. „Ali ako nastaviš da u Džordžijinom prisustvu govoriš da sam ja kriv za sve...“ „I jesi! Bet bi bila živa da nije bilo tebe!“ „Ako želiš da ovo pretvoriš u ličnu bitku, uslišiću ti želju. Četiri duge godine sam trpeo tvoja sranja zbog Grejs. Zbog Džordžije. Ali ako me i dalje budeš provocirao, nećeš izgubiti samo Džordžiju, već i nešto mnogo vrednije.“ „Ne postoji ništa vrednije.“ „O da, postoji.“ Kroford je govorio blago ali nedvosmisleno i, po prvi put otkako je upoznao ovog čoveka, Džo je delovao nesigurno. Ali oklop mu se podjednako brzo zatvorio kao što se i otvorio. Isturio je bradu. „Kako se usuđuješ da mi pretiš, ti...“ „Tata?“ Kroford je skinuo pogled s tasta. Džordžija je izašla iz sobe u hodnik i zabrinuto ih gledala.

Osetila je gnev među njima, zbog čega je oklevala da potrči i pozdravi ga, kao što je to inače činila.

Zaobišao je tasta i uspeo da namesti osmeh na lice. „Pa to je moja mala spavalica!“ „Jeste li ti i deda ljuti?“ „Nismo. Samo smo razgovarali.“ U svojoj spavaćici, razbarušenih lokni, izgledala je tako slatko i ranjivo da mu je srce poskočilo. Podigao ju je i odneo u spavaću sobu, i seo u stolicu za ljuljanje s njom u naručju, obuhvativši joj bosa stopala šakom. „Čuo sam da si dobila novi DVD.“ Ona se šćućurila uz njega i spustila mu glavu na rame. „Baka mi ga je kupila kad smo bili u Volmartu.“ „Je li o nekoj princezi?“ „Živi u zamku. Ali zamak ima rupe u krovu i neke zle ptice uleću i plaše je.“ „Sama živi tamo?“ „Mama joj je na nebu, kao i moja.“ Retko je govorila o tome da nema majku, ali kad god bi to rekla, kao da ga probode kroz stomak i ubode u dušu. „Šta je s njenim tatom?“ „Smešan je. Ima brkove.“ „Brkove? Možda bih i ja mogao da ih pustim. Šta misliš o tome? Velike žbunaste brkove.“ Uživao je u njenom kikotu. Mazeći je po vratu, što ju je golicalo, rekao je: „Ti si moja princeza, i ja

te volim.“ „I ja tebe volim, tata. Hoćeš li stvarno da pustiš brkove?“ Ovo je rekla nabravši nos i izgledala je toliko slatko da se on glasno nasmejao. Sledećih petnaestak minuta držao ju je čvrsto uz sebe. Još koliko juče je otišao na sud nadajući se da će se sve završiti tako što će se s njom za stalno preseliti u njenu novu spavaću sobu. Ali još neko vreme soba će ostati prazna. „Imam jedno veliko iznenađenje za tebe kad sledeći put budeš spavala kod mene“, rekao joj je. „Šta je to?“ „Ne mogu da ti kažem jer inače neće biti iznenađenje. Ali malo ću ti pomoći.“ Prošaputao joj je na uvo. „Ružičasto je.“ Nekoliko puta je pokušala da pogodi, a onda je široko zevnula. „Vreme je za krevet, mlada damo.“ Odneo ju je do kreveta i ušuškao.

Okrenula se na stranu i prošaputala u jastuk: „Već sam se pomolila.“ „Dobro“, prošaputao je i poljubio je u obraz. „Čvrsto spavaj.“ U hodniku ispred sobe, Džo je stajao kao neki stražar. Insinuacija da je Džordžiju potrebno štititi od njega razjarila je Kroforda. Ali nije dozvolio da se to vidi, najviše zbog toga što je shvatio da bi Džo uživao da ga vidi iznerviranog. „Džo, pripremi se za pravi udarac.“ Rekao mu je da Rodrigez nije napadač.

Džo je zadržao vojnički stav, ali je nekoliko puta brzo trepnuo. „Kako si to otkrio?“ „To je pitanje za policiju“, rekao je Kroford, uživajući što je Džou sasuo sve u lice. „Jedini razlog što ti ovo kažem jeste što će se sutra ujutro sve saznati. Ti i Grejs ćete možda biti pozvani da to komentarišete.“ Džo ga je prezrivo pogledao od glave do pete. „Isuse Hriste. Haos koji si ti u stanju da napraviš uvek me razgali.“ Kroford ga je obišao i otvorio vrata, okrenuvši se da mu saopšti poslednje reći. „Nemoj previše da se trudiš, Džo, ili ćeš, kunem ti se Bogom, zažaliti.“

15 Nil Lester je sigurno tokom noći uradio ono što mu je Kroford predložio i zatražio od islednika da proveri da li na Rodrigezovom kolenu postoji masnica, jer su hjustonske i tajlerske televizijske stanice emitovale priču o „nečuvenom propustu“ tokom prekida nacionalnog jutarnjeg programa zbog važnih vesti. Službenik za odnose s javnošću prentiske policije priznao je ovu grešku. „Utvrđeno je da čovek kog su na krovu ubili pripadnici specijalnog tima nije osoba koja je nekoliko minuta pre toga otvorila vatru u sudnici sudije Spenser.“ I dok si lupio dlanom o dlan, Kroford više nije imao status heroja.

Nije mu bilo bitno. Heroj ionako nije bila titula koja mu je prijala. Ono što ga je sekiralo je što je uopšte i dospeo u vesti. Posle one pucnjave u Halkonu nadao se da za života više neće biti na takav

način izložen medijima.

Znao je da mu predstoji dugačak i naporan dan, ali je bar Holi bila sigurna. Kad je pozvao Harija, ovaj mu je rekao: „Čitave noći ništa nije ni šušnulo.“ „Kasnije, nakon što neko od lokalnih policajaca budu provereni, pustićemo ih da preuzmu.“ „Major je Sešnsu i meni rekao da budemo tu sve dok nam ti ne kažeš drugačije.“ „Hvala vam.“ Više je voleo da radi sam i iz svoje kancelarije umesto iz sedišta policije, gde su svi kao na iglama, pa se odvezao u zgradu Službe javne bezbednosti. Jedan usamljeni televizijski kombi tajlerske stanice stajao je na parkingu. Snalažljivi novinar i kamerman iskočili su iz njega kad je izašao iz džipa. Trčali su pored njega dok je koračao prema ulazu za zaposlene. Ništa nije rekao u mikrofon koji mu je guran u usta, čak ni: „Nemam komentar.“ Kad je ušao, svi policajci, kao i sve civilno osoblje, pogledali su ga ili podozrivo ih otvoreno ljubopitljivo. Službenica koja je radila u odeljenju za izdavanje vozačkih dozvola bojažljivo mu je prišla u restoranu i rekla da ga je njena grupa dodala na Svoju listu za molitvu. Zahvalio joj se, iako se plašio da pita za šta se mole - oproštaj ili prokletstvo.

Samo što je seo za svoje radno mesto, zazvonio mu je mobilni. Pogledao je ko ga zove, video da je u pitanju Konradova fiksna linija, tiho opsovao i javio se. „Bolje bi ti bilo da umireš.“ „Nisi ti te sreće. Zapravo, najnesrećnije si kopile koje sam u životu sreo.“ „To je počelo onog dana kad si me začeo.“ „Zar nema neke zapovesti o poštovanju roditelja?“ „Ne bi smeo da me zoveš osim u slučaju neke vanredne situacije.“ „Po mom mišljenju, ovo je savršeno vanredno. Tvoj tip s krova je pogrešan tip. To je bila ta tajna koja te je izjedala juče, je li tako? Prijavio si to?“ „Da i da.“ „Divim se tvom integritetu.“ „Šta ti znaš o integritetu, osim da to pravilno napišeš?“ Otac mu na to ništa nije rekao. „Kao što si i predvideo, ta greška je pokrenula govnjivi tornado klase F-5, a ti si u njegovom srcu.“ „Rekao sam ti.“ „I Nila Lestera je zakačio dobar deo. Da li te je optužio?“ „Iza leđa. Ali ne može da porekne da je Rodrigez odbio da baci oružje i da je otvorio vatru na zamenika. Sve je na snimku nadzorne kamere.“ „I šta će sada biti?“ „Izdržaću sve i uraditi sve da uhvatim tog ubicu u pokušaju.“ „Bolje to nego da sediš ceo dan za kompjuterom.“ „Za ovim kompjuterom obavljam važan posao, a i glava mi nije u torbi.“ „Mogao bi da umreš od dosade.“ „Mogao bih“, rekao je Kroford tiho.

„Šta reče?“ „Ništa. Moram da idem.“ „Treba li ti pomoć?“ „Oko čega?“ „Oko pucnjave.“ „Pomoć od tebe?“ likovao je Kroford. „Ne.“ „Mogao bih malo da istražim.“ „Šta to?“ „Moguće osumnjičene. Koliko neprijatelja mladi sudija ima?“ „Kaže da ih nema, koliko zna.“ „Možda laže.“ „Možda, ali ne verujem.“ „Svi koji su u to vreme bili u sudnici...“ „Svesni smo toga, Konrade.“ „To je u zbiru - koliko?“ „Preko dvesta.“ Kroforda je obeshrabrio broj duša kad mu je Nil kasno sinoć poslao imejl s listom imena. Imali su sreće da je većina onih koji su se prijavili za porotu tog ponedeljka ujutro otpuštena pre dva sata.

Inače bi broj bio još veći. „Dvesta!“ Konrad je zviznuo. „Ima li kakvih tragova?“ „Pratimo nekoliko.“ „Nemoj pokušavati da smuvaš muvatora. Nemate ništa.“ U stvari, jeste imao nešto, jednu sitnu nedoslednost na koju je i Nilu morao da skrene pažnju.

Razgovor u toku ga je sprečavao u tome. „Zdravo, Konrade.“ „Znaš, ovo me podseća na jedan moj slučaj.“ „Davno prošlo vreme.“ „Žena je izbodena nasmrt u nedelju ujutro, u podrumu crkve gde je pravila cvetni aranžman za oltar. Bez očiglednog motiva. Svi osumnjičeni bili su pripadnici crkve. Bezbrižni, bogobojažljivi fanatici. Gde da počneš da tražiš svog ubicu u takvom krdu?“ „Konrade, nemam ti ja vremena...“ „Pogodi ko ju je ubio?“ „Ne zanima me. Doviđenja.“ „Ja sam dobro njuškalo.“ „Ti si dobra pijanica. Stvarno dobra pijanica.“ „Nisam ni taknuo piće za...“ „Šezdeset dva dana koji teku i dalje.“ „U zbiru šezdeset i tri.“ „Imam posla.“

„Zato i treba da me pustiš da obavim nekoliko šetnji umesto tebe.“ „Nemoj me više zvati.“ Prekinuo je pre nego što je Konrad stigao još nešto da kaže. Pozvao je Nila na mobilni, ali mu se javila govorna pošta, a onda je pozvao policijsku stanicu i zamolio da ga prebace u Kriminalističko odeljenje, gde je konačno stigao do Meta Njudženta.

Kroford je odmah prešao na razlog zbog kog je zvao. „Koliko ima imena na listi ljudi koji su izašli iz sudnice?“ „Sve ukupno?“ „Sve.“ „Dva-nula-sedam.“ „Dobro“, reče Kroford, „sad odbij osoblje policije i šerifove kancelarije, kao i sve službenike iz suda i njihovo osoblje. Koliko imena ostaje?“ „Hm.“ Njudžent je obavio računske operacije kao i on kad mu je Nil poslao listu. „Sedamdeset pet.“ „Tačno. A trebalo bi da ih bude sedamdeset šest. Nedostaje nam ime jednog civila.“ Kroford je čuo kako Njudžent ponovo računa. „Ostaje jedan“, promrmljao je. „Opa, u pravu si.“ „Ako se vidiš s Nilom pre mene, reci mu da me nazove.“ Prekinuo je vezu i okrenuo se na stolici, spremivši se da krene po još kafe, a onda je ugledao svog advokata, koji je stajao na ulazu u odeljak.

Kroford se iznenadio što ga vidi. „Šta te dovodi ovamo?“ „Možemo li da razgovaramo negde gde zidovi nemaju uši?“ A potom je, pogledavši u prazan prostor između zidova odeljka i tavanice, dodao: „I gde stvarno ima zidova?“ Zbunjen neočekivanom posetom Vilijama Mura, kao i njegovim neuobičajeno krotkim nastupom, Kroford je zaboravio na novu šolju kafe i poveo Mura do ostave, koja je u tom trenutku bila prazna.

Zatvorio je vrata kako bi imali mira.

Kroford reče: „Nisam tražio ovaj sastanak, i nemoj da ti padne na pamet da ga stavljaš na račun.“ „Ovaj je na račun kuće.“ To je zvučalo još zlokobnije. Uglavnom je i dvominutni razgovor telefonom bio dovoljan.

Mur se grizao za obraz, kao da pokušava da smisli kako najbolje da mu saopšti ono što ima.

Kroford je samo čekao i advokat konačno reče: „Šta misliš, kako bi se završilo juče? Da se nije dogodio čitav onaj haos tokom saslušanja, šta misliš, kakav bi ishod na kraju bio?“ „Moja molba bila bi odbijena.“ Advokat je klimnuo kao da se to slagalo s njegovim očekivanjima. „Kao tvoj advokat, savetujem ti da javno ne iznosiš svoje mišljenje o presudi, sudiji Spenser i bilo čemu što ima veze sa starateljstvom. Od ovog trenutka, ako te neko pita za to, uputi ga na mene.“ „Deliš besplatne savete? To ne liči to na tebe, Bile. Šta se događa?“ Snizivši glas, Mur reče: „Nil Lester me je jutros nazvao. Jasno i glasno, krenuo je u pohod.“ „Na mene?“

„Izgleda da nije baš sasvim zadovoljan tvojim objašnjenjem zašto si pojurio za napadačem kad je istrčao iz sudnice.“ „Zar to ne bi trebalo da je očigledno?“ „Trebalo bi. Ali njemu nije. Isto tako nije ubeđen u ishod onog sukoba na krovu, a posebno pošto ti, i samo ti - naglasio je to - tvrdiš da Rodrigez nije čovek koji je pucao.“ „Sudija...“ Mur je podigao ruku. „Rekao mi je da se složila oko one minđuše, ali uz izvesnu dozu sumnje, koja je bila očigledna. Njegove reči.“ Kroford se prisetio podužeg razgovora u onom restoranu. „Ono što je osetio nije bila očigledna sumnja. Osetio je koliko je ljuta.“ Advokat je izvio obrve, nemo sumnjajući. „Na Nila zbog nepristojne primedbe.“ Mur ga je i dalje fiksirao, i dalje držeći podignute obrve. „Dobro, i na mene.“ „Zbog nečega što se dogodilo dok ste ti i ona, sudija koja je zadužena za tvoje saslušanje zbog starateljstva, sedeli u parkiranom automobilu trideset tri minuta?“ Kroford je nečujno opsovao. Nije opaučio Nila ni blizu dovoljno jako. „Da li je Nil dodao i pod okriljem tame “ „Nešto slično.“ „Za sve sam ja kriv, Bile. Ne ona.“ „Zbog tvoje galantnosti sam još nervozniji. Neću te pitati šta ste vas dvoje radili u automobilu, jer ne želim da čujem. Baš kao što nisam želeo da čujem kada si juče ujutro rekao da ćeš uceniti njenu glavu ako ne bude presudila u tvoju korist.“ Kroford se nasmejao. „Daj, Bile. To je bila šala.“ „Naredniku Lesteru to možda neće biti duhovito.“ Krofordov osmeh je lagano bledeo. „Čekaj. Da li želiš da kažeš... Nil smatra da sam imao neke veze s napadom na Holi?“ I ponovo se advokatove obrve izviše. „Znači, sad je Holi?“ „Odgovori mi na prokleto pitanje!“ „Da. Razmišlja o toj mogućnosti.“ „I ti si je shvatio ozbiljno?“ „Kao smrt i porez. A i ti bi trebalo.“ Kroford je zurio u advokatove oči koje nisu treptale, a onda se podbočio i obišao čitav krug u tom skučenom prostoru. Kad je napravio svih trista šezdeset stepeni, rekao je: „Nemam sad vremena da nabrajam sve razloge zbog čega to deluje smešno, od kojih je najsmešniji onaj da na ovom slučaju radim zajedno s njim.“ „Znaš za onu izreku da neprijatelje treba držati blizu. Siguran sam da je Nil zna.“ Krenuo je da ovo detaljnije objašnjava Krofordu, saopštavajući mu izgovorene reči, sve ono o

čemu je Nil teoretisao. I dalje je pričao kad je Krofordu zazujao mobilni telefon. Hari Dugi Luk. Podigao je prst da zaustavi Mura u pola rečenice. „Ovaj poziv moram da primim.“ A onda je u telefon rekao: „Hej.“ „Imaš li neki televizor u blizini?“ „Nemam.“ „Ovo ti se neće svideti.“ *** Pet minuta nakon što je primio poziv, Kroford se dokotrljao do parkinga ispred zgrade suda. Dok je trčao prema glavnom ulazu, delimično se smirio kad je video da su postavljene privremene barikade i da šerifovi zamenici pretresaju sve pre nego što ih puste da uđu.

Sudeći po recima koje mu je Bili Mur saopštio, Kroford je napola očekivao da ga zaustave i pretresu, ali jedan od zamenika mu je samo salutirao kad je prešao preko barikade. Nil, taj kučkin sin, verovatno nije sa svima podelio svoje tupave teorije.

Kroford se probio kroz ljude iz medija, koji su se već okupili u pećinastom predvorju. Šest spratova više, sunce se probijalo kroz prozore na kupoli. Jedan zrak padao je poput zraka iz reflektora na podijum, na kom je neki čuvar petljao oko mikrofona, koji je pucketao i škripao.

Hari i Sešns su, izgleda, nešto oštro raspravljali s Nilom, dok je Njudžent stajao u blizini i grickao nokat. Kad je Kroford stigao do njih, Sešns, čovek prosečne visine, prosečnog izgleda, natprosečne inteligencije i neverovatne streljačke veštine, uveo ga je u raspravu. „Hari i ja smo dopratili sudiju Spenser do zgrade. Sad on kaže da možemo da odemo, i da će se on brinuti dalje.“ Kroford se okrenuo ka Nilu. „Kao prvo, oni ostaju. Što više uniformi u okolini, to bolje. Drugo“, rekao je zabrinuto, „niko od nas ne bi trebalo da je ovde. Na šta si mislio, proklet bio? Zašto nisi zabranio da se sprovede ovaj plan?“ „Sudija Spenser se nije konsultovala sa mnom pre ovoga. Ništa nisam znao sve dok nisu počeli da se pojavljuju mediji. Odložio sam početak dok ne postavimo ljude na pozicije, a da sam sve otkazao, negativna slika...“ „Samo mi ništa ne govori o negativnoj slici u javnosti, Nile, jer ću ti ponovo rascepiti ta tvoja usta.“ Bio je zadovoljan što mu je usna bila dvaput veća. „Koje ljude? Na koja mesta?“ „Policajci koje smo Njudžent i ja već pretresli i oslobodili svake sumnje u umešanost u pucnjavu.“ Kroford je sumnjao u sve koje je Njudžent oslobodio, ali već i samo ispitivanje bi nezadovoljnog i potencijalnog ubicu alarmiralo. Morao bi biti lud da ponovo pokuša da ubije Holi u zgradi suda, koja vrvi od predstavnika zakona i ljudi s kamerama.

Ali opet, lud je i što je pokušao i ono pre dva dana.

Kod barikade, uniformisani policajci su proveravali dokumenta i pretraživali torbe, rančeve i torbe za kamere pre nego što su bilo koga pustili da uđe. Ali atrijum se video sa svakog sprata.

Zaposleni i posetioci kretali su se kružnim galerijama, ili se bavili svojim poslovima, ili posmatrali dešavanja u prizemlju s vidnom znatiželjom. Policajci su bili postavljeni pored ograde na svakom

spratu, ali, po Krofordovoj proceni, bilo ih je premalo.

Okrenuo se prema drugoj dvojici teksaških rendžera i tiho im rekao: „Ne sviđa mi se ovo.“ Pogled koji im je uputio bio je nemi znak. Udaljili su se i krenuli u različitim pravcima u izviđanje.

Okrenuvši se ka Nilu, Kroford ga upita: „Gde je ona?“ „Iza tvojih leđa.“ Kroford se okrenuo. Holi je išla predvorjem pravo prema njima. Bila je u tesnom krem sakou i uskoj suknji, na visokim potpeticama. Izgledala je sjajno. Želeo je da je zadavi.

S njom je bila i žena građena kao bala pamuka. Njena pepeljastobela kosa bila je kratko ošišana, skoro do skalpa, a koračala je kao da je krenula u bitku. Stanje oko njih i jeste ličilo na bitku.

Kad mu se Holi približila, osmeh joj je delovao izveštačeno. „Dobro jutro. Drago mi je što ste tu da mogu da vas upoznam s Merilin Vidal, menadžerom moje kampanje. Merilin, ovo je rendžer Kroford Hant.“ Žena je ispružila četvrtastu ruku s kratkim prstima. Dok su se rukovali, pogledala ga je od glave do pete. „U svakom slučaju, dorasli ste svojoj ulozi.“ „Ulozi?“ „Teksaškog rendžera. Četvrtasta brada, čelični odsjaj u očima i sve to.“ Osmehnula se, otkrivajući vilicu koja je izgledala poput starih klavirskih dirki. „Ali pošto niste u uniformi, dobro bi vam stajao kaubojski šešir. Ne verujem da vam je neki pri ruci? Po mogućnosti, beli. I možda jedan od onih opasača s pištoljima, koji se nose na kukovima i privezani za butinu?“ Uputio joj je jedan od onih čeličnih pogleda kom se divila, a onda rekao: „Oprostite mi“, i obišao je kako bi se približio Holi. „Sudijo Spenser, ovo je zaista veoma loša ideja. Trebalo je da obavestite narednika Lestera ili mene pre nego što ste zakazali ovaj javni nastup.“ Poslednje dve reči procedio je kroz stisnute zube. „Ja sam javna ličnost u političkoj trci. Kao što sam nekoliko puta rekla, ne mogu da se sklanjam i skrivam.“ Govorila je onim otmenim sudskim tonom zbog kog je poželeo da je pretrese i podseti je da su pre svega dvanaest sati njena hladna usta bila vrelo pritisnuta uz njegova i da ga je ljubila kao da sutra ne postoji.

Umesto toga, rekao je: „Ne morate da se krijete. Ali veoma olakšavate svakom luđaku koji ima nešto protiv vas.“ Menadžerka kampanje se svojim širokim ramenima progurala između njih. „Ne vidim nikakav razlog za brigu. Panduri su na sve strane.“ „Govoriću svega nekoliko minuta“, rekla je Holi. „Njemu treba samo nekoliko sekundi“, rekao je on. „Što bi vi najbolje trebalo da znate.“ Grupi se pridružio i Nil. Ignorišući Kroforda, rekao je: „Sudijo Spenser, situacija je pod kontrolom. Ali što pre završimo s ovim, to bolje.“ Mahnuo joj je da krene prema govornici.

Krofordu je laknulo kad je video da su policajci oko nje napravili krug, okrenuti prema masi.

Kroford se pridružio jednom od njih. Pat Konor bio je veteran svog odeljenja. Zdepast, stariji, Konor

je sad radio kao stražar u sudu. Ali je predstavljao još jedan par očiju.

Kroford mu je rekao: „Ako vidiš bilo šta čudno, Pate, daj mi signal.“ „Naravno. Gde ćeš ti biti?“ „Tačno tamo.“ Kroford je klimnuo glavom prema obodu grupe ljudi iz medija. Ali pre nego što se odmakao, Merilin Vidal uhvatila ga je za lakat i okrenula prema govornici. „Vi stanite ovde.“ Spremio se da je pita šta, dođavola, hoće, i ko je ona da mu naređuje gde će stati. Ali bio je svestan svih posmatrača, kao i uključenog mikrofona. Osim toga, iako je mrzeo da bude u centru pažnje, bilo mu je drago što će stajati blizu Holi, s njene desne strane i malo iza. S te pozicije mogao je da osmatra ljude.

Buka se smanjila kad je Merilin Vidal stala za mikrofon. Predstavila se i zahvalila svima što su došli u tako kratkom roku. „Uprkos uznemirujućem incidentu koji se dogodio u sudnici sudije Spenser u ponedeljak ujutro, ona je poželela da vam se danas obrati. Neki, uključujući i mene, pokušali su da je odgovore od javnog istupa tako brzo posle napada na njen život, ali ona je insistirala da sazovem ovu konferenciju za štampu. Daće izjavu, ali ne dozvoljavam da joj postavljate pitanja.“ Podigla je ruke da umiri uzvike protesta i nezadovoljstva. „Imaćete šansu za to u skoroj budućnosti. Obećavam.

Bez daljeg odlaganja, predajem podijum sudiji Spenser.“ Holi je zauzela mesto za mikrofonom gde je stajala menadžerka kampanje. I ona je otpočela zahvalnicom novinarima što su došli. „Incident u sudnici je zaista bio uznemirujući. Mislim da govorim u ime svih nas koji smo bili tamo kada kažem da smo se uplašili za svoje živote. Tragično, mi koji radimo ovde u sudu izgubili smo veoma poštovanog i dragog kolegu, zamenika šerifa Četa Barkera.“ Nastavila je da ga hvali i podvukla da je žrtvovao život obavljajući svoju dužnost. „Ono što se odigralo na krovu bila je još jedna tragedija. Ali čovek za kog smo mislili da je napadač iz sudnice pucao je dvaput u uniformisanog policajca, i to nakon što mu je nekoliko puta naređeno da spusti oružje na zemlju. Bilo je mnogo spekulacija oko toga šta je krenulo po zlu i koga bi za to trebalo okriviti. Ali želim javno da kažem da svoj život dugujem teksaškom rendžeru Krofordu Hantu.“ Kroford, zapanjen ovom izjavom, hitro ju je prostrelio pogledom, ali se nije ni pomakao. „Da nije reagovao bez oklevanja i ne hajući za sopstvenu sigurnost, broj žrtava mogao je biti znatno veći. Mnogi su mogli postati žrtve čoveka kog su kasnije ubili pripadnici specijalnih snaga, ili osobe koja je izbegla hvatanje i još uvek je na slobodi. Sada želim javno da se zahvalim rendžeru Hantu.“ Okrenula se i pružila mu desnu šaku. Pogledao ju je, a onda i u njene oči. Primio je njenu šaku, dva puta je pretresao, a onda je ispustio, sve vreme ukočeno stojeći dok su novinarski foto-aparati bleštali poput vatrometa.

Holi se okrenula prema mikrofonu i počela da se osvrće na neke izjave njenog suparnika, ali ljutnja je Kroforda omela da čuje šta govori. Nije imao izbora do da umiri svoju narav dok ona ne okonča govor. Na sreću, ostatak izlaganja bio je kratak.

Kad je sišla s podijuma, veštica s lošom frizurom prišla joj je da joj čestita na odličnom nastupu. Nila, koji je stajao s druge strane kruga koji su činili policajci oko govornice, saletelo je nekoliko novinara s pitanjima o napretku istrage.

Merilin Vidal je stala ispred Kroforda. „Bili ste fantastični. Bez ponosa i lažne skromnosti.

Savršeno. Hajdemo na piće.“

„Ne bi’ reko.“ Uhvatio je Holi za nadlakticu. „Moram o nečemu važnom da razgovaram sa sudijom Spenser.“ Nijednoj od njih dve nije dozvolio da se usprotive pre nego što je okrenuo Holi i poveo je prema hodniku gde su se nalazili toaleti. Shvativši da ih svi posmatraju, krenula je voljno, ponašajući se kao dete koje je očekivalo da je odvedu u ćošak zbog kazne.

Pat Konor je krenuo za njima. Kad su stigli do hodnika, Kroford mu je rekao: „Nikog ne puštaj ovamo.“ „Nema problema.“ Gurao je Holi napred sve dok nisu stigli do kraja hodnika, gde se ona oslobodila njegove ruke i okrenula prema njemu. „Znam šta ćeš da mi kažeš.“ Sagnuo se i prošaputao: „Koji ti je kurac? To sam hteo da ti kažem.“ „Znam da si ljut. Znala sam da ćeš biti.“ „Zato i nisi unapred rekla ni meni, ni Nilu, ni bilo kome drugom, za ovu konferenciju za štampu.“ „Da jesam, usprotivio bi se.“ „Naravno da bih!“ Uzela je predah za oboje i nastavila malo blažim tonom. „Bila sam protiv iskorišćavanja bilo kog aspekta incidenta i jasno sam to stavila Merilin do znanja. Ali zbog jutrošnjih izveštaja o Rodrigezu, promenila sam mišljenje. Počeli su da te kritikuju.“ „Veliki sam dečko, Holi. Obavljam svoj posao. Nije me briga za kritike nekog novinara koji pokušava da se dokaže.“ „E pa, trebalo bi. Činjenica da si mi spasao život bila je pomenuta samo kao fusnota. Ti si i inače neprekidno mrzovoljan, pa te zato možda to ne uznemirava...“ „Nisam ja mrzovoljan.“ „Ma kakvi, ni najmanje! Tvoja hrabrost zaslužuje pohvalu, a ne preispitivanja.“ „Hvala ti, ali zadrži za sebe svoje pohvale. Prezirem pažnju. Ali bez obzira na to, sazivanje konferencije za štampu na mestu gde te je skoro nemoguće sačuvati...“ „Čuvali su me.“ „Nedovoljno dobro.“ „Ništa se nije dogodilo.“ „Ovog puta. A šta će biti sledećeg?“ „Verovatno neće biti sledećeg.“ Podbočio se. „To si ti odlučila?“ „Pa, ne mogu da se setim nikoga ko bi želeo da me ubije. Merilin kaže da je velika verovatnoća da je u pitanju izolovani incident koji sa mnom nema nikakve veze.“ „Aha, Merilin kaže. Merilin kaže? Spremna si da rizikuješ život na osnovu toga što Merilin kaže? Da li se ona brine za tebe, ili zbog toga što ćeš možda izgubiti od Sandersa?“ „To je opravdana briga. Ali čak i da nisu u pitanju predstojeći izbori koji određuju moju profesionalnu karijeru, ne mogu večito da se krijem.“

„Ko je uopšte rekao da će to biti večito? Samo dok ga ne uhvatimo.“ „Šta će se desiti ako ne uspete?“ „Hoćemo.“ „A ako ne uspete?“, pritiskala ga je. „Ko će da ustanovi da je bezbedno da nastavim sa svojim poslom, s kampanjom?“ „Ne mogu da ti kažem datum.“ „Tačno tako! Koliko dugo će mi život biti na čekanju?“ „Nećeš ni imati život ako...“ „Prestani da se dereš na mene!“ „Kroforde!“ „Šta je?“ On i Holi odskočiše jedno od drugog i okrenuše se prema kraju hodnika i predvorju, gde je Nil Lester, pun sebe, prolazio pored Konora. S Nilom je bio neki čovek u odelu evropskog kroja, namrštenog izraza na licu.

Holi je iznenađeno ciknula. „Denise?“ Onako gibak i dugonog, stigao je pre Nila do nje i zagrlio je. Govoreći joj u kosu dok ju je čvrsto grlio, rekao je: „Bože, podivljao sam od brige za tebe.“

16 Pola sata kasnije, kad je Kroford ušao u Odeljenje nasilnih zločina, Nil je sedeo za svojim stolom i razgovarao preko mobilnog telefona. Njudžent je kuckao po tastaturi kompjutera, ali je prestao s tim koliko da pokaže Krofordu da sedne na slobodnu stolicu.

Kroford se skljokao na nju, prekrstio noge i zurio kroz prozor dok je čekao da Nil završi. Kad je ovaj prekinuo, obratio se Krofordu: „Moja žena.“ Kroford je klimnuo da mu stavi do znanja da shvata, ali je u sebi mislio Jadna ta žena i nije mogao a da se ne pita da li je Nil ikada vodio ljubav s njom s uključenim svetlima. „Gde si bio?“ „Ispraćao sam Harija i Sešnsa. Te policajke koje si dodelio sudiji...“ „Čvrste su. Znamo da napadač nije bio žena.“ „U redu. Onda ću nazvati Džordžiju. Nisam imao priliku.“ Pogledavši Nila pravo u oči, dodao je: „Jedno od onih jutara.“ „Je li te videla na televiziji?“ „Nije. Grejs je bila toliko prisebna da je otera u sobu dok je emitovana konferencija za štampu.

Hvala bogu.“ „Zašto ne želiš da te vidi? Pa ti si pravi kauboj heroj.“ „Nisam tražio da to budem.“

„Nisi? Kad si tako odvažno krenuo za onim tipom, zaslužio si tapšanje po ramenu od sudije Spenser.“ „Zar ti to stvarno toliko smeta, Nile? Dobro, hajde da popričamo o tome.“ Detektiv je izdržao Krofordov izazovni pogled nekoliko sekundi, a onda je otvorio dosije slučaja na stolu. „Ime i prezime bivšeg verenika je Denis Vajt.“ „Nisu bili zvanično vereni.“ Nil ga je kratko pogledao, a onda i dosije, pomerajući olovku niz obeleženu listu činjenica. „Diplomirao je ekonomiju na Singapurskom univerzitetu. Predsednik je organizacije bivših studenata.

Vodi kampanju Ujedinjeni put za međunarodnu farmaceutsku kompaniju u kojoj radi kao regionalni direktor prodaje.“ „Preterano ambiciozan.“ „Godišnje zarađuje šestocifreni iznos, i to bez bonusa.“ „Čovek bi rekao da može sebi da priušti čarape.“ Nil je podigao glavu. „Šta?“ „Nije nosio čarape.“ „Nisam primetio.“ Kroford je samo slegnuo ramenima. „U svakom slučaju, ne slažu se“, rekao je Nil. „Već si to zaključio?“ „Pa, imao sam dovoljno vremena da ga saslušam dok je išao od krova do podruma tražeći po zgradi sudiju Spenser. Tvoji privatni razgovori na čudnim mestima postali su redovna pojava.“ „Trebalo bi da se već jednom odlučiš, Nile.“ „Kako to misliš?“ „Šta ja to pokušavam da uradim? Da joj se zavučem pod suknju ili da je ubijem?“ Nil odbaci olovku. „Bil Mur ti je rekao.“ „Bila je to stvarno usrana optužba.“ „Da li je?“ „Misliš da sam unajmio Rodrigeza da ubije sudiju, a onda mu smestio da ga upucaju?“ „Nisam to rekao.“ „Svodi se na to.“ „Da si ti u mojoj poziciji, zar te ne bi mučile iste sumnje? Od svih ljudi u sudskim dnevnicima i dosijeima, i ovde i u Dalasu - detektivi iz oba mesta su ih dvaput pregledali - pogodi ko iskače kao najozlojeđenija strana? Tako je. Kroford Hant. A samo ti tvrdiš da je napadačevo uvo bilo probušeno.“ „Da nije bilo probušeno.“ „Svejedno. Ni sudija Spenser se ne seća da si šutnuo napadača. I tako, sudeći jedino po tvojim zaključcima, u ozbiljnom sam problemu.“ „Stvarno, Nile, mrzim što ti remetim tako besprekornu karijeru. Siguran sam da se i sudija

Spenser neopisivo kaje. Na kraju krajeva, njen život je u pitanju. Zato sam joj i držao pridiku što je sazvala tu konferenciju za štampu. Samo mi je uzvraćala istom merom. Ti si nas samo uhvatio da radimo to na čudnom mestu.“ Nil ništa nije rekao, samo je smrknuto zurio dok se klatio napred-nazad na stolici i jezikom dodirivao napuklu donju usnu.

Kroford je bio spreman da se ostavi te teme neko vreme. Mrzovoljno je pitao: „Imaš li još nešto o Denisu Vajtu?“ „Tvrdi da je njihov raskid bio prijateljski. U vreme pucnjave, bio je na nekom sastanku.

Trideset ljudi bilo je prisutno, što bih ja nazvao solidnim alibijem. Iako više nisu par, o njoj misli sve najlepše. Koliko on zna, ona nema neprijatelja. Hm...“ Ponovo je pogledao beleške. „Neshvatljivo je da bi neko želeo da joj naudi. Razboleo se zbog traume koju je pretrpela. Pokušavao je da rastereti raspored kako bi doputovao i lično se uverio da je dobro.“ „Tri dana mu je trebalo da rastereti raspored? Meni to ne zvuči kao da je podivljao od brige.“ „Zaposlen čovek.“ Loš dečko, pomislio je Kroford. Čak i bivši. „Greg Sanders?“, upitao je. „Oslobođen sumnji.“ „Tek tako?“ „Ne, nije tek tako. Dva detektiva su ga ispitala.“ „Šta on misli o tome?“ „Kažu da je sarađivao i da shvata zašto je pao pod sumnju. U svakom slučaju, nešto malo pre dva, kad je izašao iz suda, što i sudija Spenser može da potvrdi, po njegovim rečima, pridružio se supruzi u Zlatnom koralu na ručku. Osoblje restorana i gospođa Sanders su to potvrdili.“ Nil je sve ovo ironično izdeklamovao. Kroford reče: „Ne mislim da je on napadač, Nile, ali on i Holi Spenser su takmaci u ljutoj borbi. On je branilac. Svakog dana ima posla s kriminalcima.“ „Dodelio sam nekom da to istraži. Moram da ti priznam, mislim da to nije njegov stil.“ Ni Krofordu to nije ličilo na njega. Kao što je Holi rekla, nije to bio stil tog hvalisavca. Kroford je razmišljao o tome kad mu je pažnju privuklo nešto kod vrata, gde se jedan čovek pojavio u pratnji uniformisanog policajca. Čovek je imao oko pedeset godina, iako mu je vrlo kratko podšišana kosa bila skoro potpuno seda. Duboke brazde isticale su se na inače rumenom i vetrom išibanom licu. Ko god bio, provodio je mnogo vremena napolju. Na sebi je imao golfersku majicu, sportsku jaknu i pantalone braon boje.

Policajac ga je uputio ka njima. On se zahvalio panduru, a onda krenuo prema njima, svakim korakom ispoljavajući veliko samopouzdanje. „Ko je ovaj tip?“ pitao je Kroford.

Nil se okrenuo i, videvši čoveka, spremno poskočio, odgurnuvši stolicu unazad. Čovek je stao ispred Nilovog stola. „Narednik Lester?“ „Da, gospodine.“

„Čak Oterman.“ Rukovah su se preko stola, a onda je Nil predstavio Njudženta, a na kraju i Kroforda.

Otermanov stisak ruke Kroforda je neprijatno podsetio na tasta. Više je ličio na takmičenje u obaranju ruku, a mnogo manje na ljubazno rukovanje.

Nil je naredio Njudžentu da čoveku prinese stolicu, ah Kroford je ustao. „Neka sedne na ovu.“ Oterman mu se zahvalio, obišao sto i seo.

Kroford se naslonio na ćošak susednog stola, odakle je mogao mirno da odmeri čoveka a da to ne bude previše očigledno. Oterman mu je bio potpuno nepoznat, ali čim ga je Nil video, reagovao je iznenađeno i kao da ga je odmah prepoznao.

Detektiv se nervozno nasmejao. „Uglavnom ne viđamo ugledne građane u ovom odeljenju, gospodine Otermane.“ „Teško da sam ja ugledni građanin.“ Okrenuvši se Krofordu, Nil objasni: „Gospodin Oterman je nadzornik u kompaniji za zemni gas.“ Okrenuvši se ponovo prema čoveku, rekao je: „Prisustvovao sam svečanom ručku na kom ste držali govor. Bili ste veoma ubedljivi dok ste govorili zašto je zemni gas pravi odgovor na energetsku krizu. Tog dana su mnogi promenili svoje stavove.“ Za vreme Nilovog pojašnjenja, Oterman je iz džepa izvadio kovanicu od pedeset centi i sada ju je vesto prevrtao napred-nazad preko prstiju. Kao odgovor na Nilovu izjavu, rekao je: „Postoji još nekoliko okorelih zaljubljenika u drveće, koja kritikuje moj način rada, kao i čitavu industriju.“ „Progres uglavnom uvek nailazi na neku vrstu otpora.“ Kroford je počeo da shvata zašto se Nil, takav kakav je, ulaguje Čaku Otermanu.

Lernerova ležišta prostiru se na preko dvesta šezdeset kvadratnih kilometara južnog Teksasa i susedne Luizijane. Okrug Prentis nalazi se u samom središtu. U poslednjih nekoliko godina, kompanije koje su vadile zemni gas dobro su plaćale za zemljište i prava na bušenje, i za mnoge, to se pretvorilo u trulo bogatstvo.

Međutim, i mnogi stanovnici izrazili su zabrinutost zbog ispiranja i štetnog uticaja koji bušenje i proces ekstrakcije imaju na okolinu, ali su ih nadglasali oni koji uživaju u rastu lokalne ekonomije.

S njim je, međutim, došao i odgovarajući porast stope kriminala. Radnici na bušotinama išli su tamo gde je bilo posla. Mnogi su koristili prednosti života daleko od kuće, bez žena, devojaka i ostalih sprega koje im je porodični život nametao. Svađali su se, kockali, pili i trčali za ženama preko svake mere. Slobodnih dana bili su savremena verzija kauboja-goniča koji dolaze u grad da spiskaju platu na brojne poroke i, u suštini, dobro se ižive.

Predstavnici zakona često su pozivani u radnička naselja - seoca s privremenim spavaonicama, u kojima su živeli radnici - da razreše nesporazume ili počiste za razmiricama koje su dovele do krvoprolića.

Kroford je odmah shvatio da se jedan od Otermanovih ljudi sigurno ogrešio o vlasti.

Nil je privukao stolicu stolu i seo. „Čemu dugujemo ovu čast, gospodine Otermane?“ „Jutrošnjim vestima.“ Uputio je značajan pogled Krofordu, bacio novčić u vazduh i uhvatio ga. „Šokantni obrt događaja. Mene je potpuno izbacio iz koloseka, ako smem tako da kažem.“ Nil upita: „Iz nekog određenog razloga?“

„Bio sam u sudu u vreme pucnjave.“ Ova izjava zapanjila je čak i Kroforda. Svi su ćutali nekoliko trenutaka, a onda Nil promuca: „Ja... ja nisam primetio vaše ime na spisku ljudi koji su izašli.“ „Moje ime nije bilo na tom spisku.“ „To objašnjava stvar“, izjavio je Njudžent, kao da je otkrio zakon gravitacije. Iscerio se prema Krofordu, koji je odmah postao predmet pažnje i druge dvojice.

Vrlo kratko je izdržao Otermanov pogled, a onda se obratio Nilu. „Njudžent i ja smo uočili neslaganje između broja ljudi koji su izašli i broja ispitanih pre puštanja.“ „I tu informaciju ste zadržali za sebe?“ „Imao sam posla“, osorno je odgovorio na Nilov superiorni ton. Odbijam tvoje nelogične navode. Nil bi verovatno ukorio Njudženta što nije podelio tu informaciju s njim, ali Oterman je preuzeo glavnu reč. „Žao mi je što sam izazvao pometnju.“ Nastavio je da se igra novčićem. „Mislio sam, kao i svi ostali, da je čovek koji je ubijen na krovu počinilac. Kraj priče. Jutros, kada sam saznao da nije tako, i shvatio da je luđak još uvek na slobodi, znao sam da moram da obavim svoju građansku dužnost i priznam da sam otišao pre nego što sam saslušan.“ Nil je zbunjeno odmahivao glavom. „Čitav sud je bio opkoljen za nekoliko minuta. Kako ste uspeli da izađete neprimećeni?“ „Pre nego što odgovorite na to“, ubacio se Kroford, „voleo bih da znam zašto ste uopšte bili tamo.“ Oterman se pomerio na stolici da bi gledao pravo u Kroforda. „Da se nađem s pomoćnikom državnog tužioca.“ „Zašto?“ „Nadao sam se da ću uspeti da ga nagovorim da odbaci tužbu za jednog zaposlenog, ili je umanji.“ „Šta je taj uradio?“ „Navodno je napao čoveka pajserom.“ „Ali je nevin.“ Krofordov otegnuti ton naterao je čoveka da se nasmeje, ali to nije bio prijatan izraz lica. „Ne. Zapravo je izmlatio tog tipa na mrtvo ime. Ali tip je sam to tražio.“ „Kako to?“ „Uhvatio je ženu u krevetu s mojim radnikom. Ali umesto da se baci na njega, krenuo je na ženu.“ „A vaš radnik je odlučio da je odbrani pajserom“, reče Nil. „Tako je.“ „Super!“ Ovo je izgovorio Njudžent, koji kao da je upijao svaku izgovorenu reč. Kroford nije toliko obraćao pažnju na samu priču, koliko na opušten način na koji ju je Oterman prepričavao. Nije mogao sa sigurnošću da kaže šta mu smeta, ali nešto nije bilo u redu, verovatno čovekova arogancija.

Najveći broj ljudi koji ulaze u neku prostoriju u kojoj su predstavnici zakona čine to uz izvesnu dozu snebivanja. Ali ne i gospodin Oterman. On je bio strašno siguran u sebe.

Uhvatio je Kroforda da ga gleda kako se igra novčićem i zacerekao se. „Nekad sam pušio četiri pakle dnevno. Ovo je zamena. Nema nikotina, a upošljava mi ruke.“ Ako je mislio da će skrenuti Kroforda s teme, prevario se. Pitao je: „S kojim zamenikom državnog tužioca ste se sreli?“ „Ja ću nastaviti odavde“, rekao je Nil, uputivši Krofordu pogled koji je mogao da zakuca ekser u zid. „Drago nam je što ste došli, gospodine Otermane. Međutim, ovo odeljenje se ponosi brzinom kojom je reagovalo u hitnom slučaju, i sprovelo uvežbani plan evakuacije. Bilo bi od pomoći znati kako ste uspeli da izbegnete radnicima obezbeđenja.“ „I nisam. I ja sam sproveden kao i svi ostali.“ „Pod policijskom pratnjom?“ „Tako je. Sve su zajedno gurali. Ljudi su bili nervozni, uplašeni. Policajci su pokušavali da drže paniku pod kontrolom. Rečeno nam je da nas vode u siguran deo gde će nas čuvati sve dok napadač ne bude uhvaćen.“ Slegnuo je ramenima. „Nisam imao vremena da me čuvaju. Kad smo izašli iz suda, otišao sam svojim putem.“ „Jednostavno ste otišli?“, pitao je Njudžent. „Nisam. Jedan policajac me je zaustavio. Naredio mi je da ostanem s grupom. Ali kad sam mu rekao ko sam, propustio me je.“ Kroford je pitao: „Kako se zove?“ „Nemam pojma. Nije mi rekao, a ja nisam pitao.“ „Zato što ste bili u velikoj žurbi da se svega nekoliko minuta posle fatalne pucnjave udaljite s lica mesta.“ Otermanova šaka se čvrsto zatvorila oko novčića, a levo oko mu se neznatno više zatvorilo od desnog. „Uopšte me ne pogađa optužujući ton kojim mi se obraćate.“ „Ni mene“, ubaci Nil. Kroford se na silu nasmejao. „Nije optužujući, gospodine Otermane. Samo, svi policajci nose pločice s imenom.“ „Nisam primetio njegovu pločicu.“ „Možete li da ga opišete? Narodnost? Nizak, visok?“ „Mlađi. Prosečne visine. Belac. Bio je u uniformi.“ „Policajac ili zamenik šerifa?“ „Policajci nose plavo?“ Kroford klimnu potvrdno glavom. „Onda je bio policajac, ali ništa detaljnije od toga vam ne mogu reći. Žao mi je.“ „Na kom spratu ste bili kad se odigrala pucnjava?“ „Kroforde.“ Oterman je podigao ruku da spreči Nila da se meša. „Sve je u redu, naredniče Lestere.“ Krofordu je rekao: „Bio sam na trećem spratu, tamo se nalaze kancelarije državnog tužioca. Osim

toga, zamenica državnog tužioca, s kojom sam se sastao, zove se Alisija Ovens.“ Gurnuo je novčić u džep kad je ustao. „Mislim da je to tô.“ Osmehnuo se Njudžentu. „Drago mi je što sam razjasnio to neslaganje oko broja ljudi.“ A onda se obratio Nilu: „Nadam se da ćete uskoro uhvatiti osumnjičenog.“ Nil je takođe ustao. Njudžent je postupio isto. Kroford je ostao naslonjen na ćošak susednog stola.

Nil je rekao: „Hvala vam što ste došli, gospodine Otermane“, i pružio ruku preko stola da se rukuje s njim.

Oterman je samo klimnuo i okrenuo se prema vratima.

Kroford je rekao: „Voleo bih da pogledate Rodrigeza.“ „Šta?“ „Zašto?“ Oterman i Nil su ovo izgovorili u isto vreme, ali Kroford je ignorisao detektiva i odgovorio Otermanu. „Još nismo utvrdili njegov identitet. Ne znamo staje radio u sudu u ponedeljak, a...“ „Sada to nikad ni nećete saznati.“ Ova opaska je trebalo da bude sarkastična, i mada je Kroford znao da je bila upućena njemu, nije reagovao. „Ako ga pogledate, možda ćete se setiti da ste ga videli u sudu. To može da bude ključ kojim bismo mogli sve da povežemo.“ Pošto Oterman nije odmah odgovorio, dodao je: „Samo mi je palo na pamet. Pošto već toliko polažete na građanske dužnosti i tako to.“ Namerno je stvorio dilemu u čoveku. Ako se Oterman složi, povinovaće se njihovom autoritetu, a Kroford je osećao da ovaj čovek nije voleo da se potčinjava nikome. Ako odbije, imaće dva boda protiv njega, jer uprkos Nilovom klanjanju i snishodljivosti, svašta bi moglo da se izrodi iz činjenice da je Oterman napustio mesto teškog zločina. „Naravno, pogledaću“, rekao je ljubazno. „Na nesreću, to će morati da sačeka do sutra. Imam sastanak u tri i trideset danas po podne. Jedna grupa doleće iz Odese.“ Nil je odmah skočio. „Sutra je sasvim u redu, gospodine Otermane. U koje vreme bi vam odgovaralo?“ „U devet sati.“ „Obećavam da vas neću zadržavati duže nego što bude apsolutno neophodno. Hvala vam što ste danas došli. Njudžent će vas ispratiti.“ Njudžent je bio življi nego obično dok su njih dvojica išli prema vratima. Čim su izašli, Nil je skočio na Kroforda. „Šta nije u redu s tobom? Jesi li ti odlučio da samog sebe uništiš i povedeš mene sa sobom? Upravo si iznervirao čoveka koji je jedini zaslužan za najveći ekonomski procvat ovog kraja u poslednjih nekoliko generacija.“ „A šta nije u redu s tobom?“, uzvratio je Kroford. „Ti si pandur. Ili bi bar trebalo to da budeš.

Ne bi smeo da popuštaš nikome samo zato što se plašiš da ćeš mu ići uz dlaku. Da je u pitanju bilo ko drugi, verovatno bi ga uhapsio zbog ometanja istrage.“ „Ali on nije bilo ko drugi. Iskreno veruješ da je osumnjičen? Hajde da na trenutak zaboravimo da ima pogrešnu boju kose i da je pogrešne građe. Da li ti liči na čoveka koji bi se maskirao?

Stvarno?“ Dok su stigli do poslednje reći, glas mu se pretvorio u pisak. „Zamolio si ga da pogleda

Rodrigeza? Čemu to, osim da svi potrošimo malo dragocenog vremena?“ „To ne možemo znati.“ „Ako ga pogleda i kaže: Nikad ga nisam video - šta si time dobio?“ „Ništa. Ali neće ni škoditi.“ „Osim što ćemo uvrediti veoma uticajnog čoveka.“ Kroford je spustio šake na površinu Nilovog stola i nagnuo se napred. „Ušetao je ovde kao kralj i priznao da je napustio mesto zločina, kao da to nije ništa naročito. Čet je mrtav, a ovaj šupak je otišao svojim putem jer nije imao vremena da se zadržava i odgovori na nekoliko pitanja. Jebe mi se ako smo ga iznervirali.“ Uspravio se i prošao prstima kroz kosu. „Osim toga, izmakla ti je poenta toga što sam ga zamolio da dođe u mrtvačnicu. I ne očekujem od njega da prepozna Rodrigeza.“ „Zašto ga onda maltretiraš da dolazi?“ „Hoću da ga gledam dok poriče da poznaje Rodrigeza. Ako bude lagao, znaću. Ne mislim da je on pucao, ali... Pa eto, ne znam“, rekao je, iznervirano se trljajući po potiljku. „Nešto tu ima.“ „Nešto kao...“ „Ne znam. Ali daj nekome zadatak da sazna koji pandur je pustio Otermana da ode. Neka bude suspendovan neko duže vreme. Daj mu nekoliko nedelja da razmisli o toj odluci. A nekome drugome daj zadatak da malo pročešlja po poslednjih pet godina života gospodina Čaka Otermana. Neka to dobro istraži. Poslovi. Porodične stvari, takođe. Razvod. Starateljstvo nad decom. Slične stvari.“ „Zašto ja? Ti si za to ekspert.“ Umesto da zagrize mamac, Kroford reče: „Dobro mesto za početak biće pravna firma koju je Holi napustila da bi došla ovamo.“ „To je već urađeno.“ „Neka urade ponovo, ali ovog puta neka traže Otermana.“ Okrenuo se i krenuo prema vratima. „A kuda ti ideš?“ Preko ramena je dobacio: „Da ručam.“

17 Merilin je pila svoj treći bladi meri. Denis je u ruci držao čašu ledenog čaja. Predjelo im još nije bilo stiglo. Holi nije mogla da dočeka kraj ručka.

Sedeli su za stolom pored prozora, u trpezariji kantri kluba, po Denisu, jedinom pristojnom restoranu u Prentisu, osim ako niste ljubitelj ugljenih hidrata. Bila je to prijatna prostorija okrenuta prema terenu za golf i jezercetu s kulisama od guste borove šume.

Ali Holi je bila previše uzbuđena da bi uživala u restoranu, pogledu, ili društvu. Merilin, koja je insistirala da ih povede na ručak, dovezla se u svom automobilu od suda, da bi mogla da puši, pustivši Holi da se vozi s Denisom, što im je omogućilo da provedu neko vreme nasamo.

Isprva se razgovor vrteo oko pucnjave, ali kad se uverio da nije povređena, osim što je zadobila

nekoliko masnica, i da se drži prilično dobro s obzirom na posledice svega što se dogodilo, odlutali su na ličnije teme.

Kad ga je pitala da li se viđa s nekim, snebivljivo je priznao da ima novu romantičnu vezu, što je nije iznenadilo. Denis je bio zgodan, uspešan, šarmantan i inteligentan. Pa ipak se pitala šta ju je ikada privuklo njemu. Nekako se činio vrlo... uglađeno.

Retko kad se nervirao. Nikad nije podizao glas. Najžustrija svađa koje se sećala bila je zbog njene odluke da se preseli u Prentis, a i to je bila više rasprava o prednostima i manama odlaska nego prava svađa.

Ponovni susret je bio civilizovan i ravnodušan kao i njihova veza, uključujući i raskid. Nije bilo teatralnosti i pirotehnike. Kad ga je videla, jedino zbog čega joj je srce poskočilo bila je neizvesnost, jer nije znala šta će Kroford uraditi, reći i kako će se osećati zbog Denisovog nenajavljenog dolaska.

Ni njegovo mišljenje ni njegova reakcija nisu bili bitni, međutim, na neki način, ipak jesu.

Nije želela Denisu ništa loše, i bilo je jasno da i on oseća isto prema njoj, ali kad su manje-više to ustanovili, nisu više imali o čemu da razgovaraju. Holi je jedva čekala da on krene nazad kući i ostane zatočen u njenoj prošlosti, kako bi mogla da nastavi sa sadašnjošću.

Kad joj je telefon zazvonio iz torbe, iskoristila je to. Proverivši ko je zove, videla je da je u pitanju njena pomoćnica. „Gospođa Brigs me nikad ne bi prekidala tokom ručka da nije nešto važno.“ Izvinila se i žurno otišla od stola, želeći da primi poziv pre nego što on bude preusmeren na govornu poštu. „Tu sam“, rekla je dok je prolazila pored hostese koja je stajala u foajeu. „Izvinite što vas zovem dok ručate.“ „Nema problema. Šta se dešava?“ „Došao je gospodin Džo Gilroj. Nema zakazano, ali kaže da je veoma bitno da što pre s vama razgovara, a ne želi to da obavi preko telefona. Šta da mu kažem?“ Pogledala je prema trpezariji gde je Merilin nešto živo govorila Denisu koji se smejao. Holi reče: „Zamolite ga da sačeka, odmah dolazim.“ Dve policajke, koje su preuzele sudiju od teksaških rendžera, sedele su za stolom nedaleko od Holinih prijatelja. Jedna je krenula za njom u foaje. Zamolila je da je odvezu do suda patrolnim vozilom. „Naravno, sudijo Spenser. Posle ručka?“ „Ne, odmah. Samo da se pozdravim s prijateljima.“ Holi se vratila u restoran. Dok je prilazila stolu, Denis je ustao i izvukao joj stolicu. „Izvinite“, rekla je, „ali ne mogu da ostanem.“ „Šta? Zašto?“ Merilinin ton glasa je zahtevao objašnjenje.

Denis reče: „Nisi još ni jela.“ „Neko me čeka u kancelariji. Moram odmah da se vratim.“ „Odbaciću te.“ Spustila je šaku na Denisovu ruku. „Policajke će me odvesti. Ostanite i uživajte u ručku.“ „Hoćemo li se videti kasnije?“ Na vrh jezika joj je bilo da ga pita ima li uopšte smisla. Umesto toga, samo mu se osmehnula. „Cenim što si došao čak ovamo da me vidiš. Stvarno. To je bilo lepo od tebe. Ali kao što vidiš, dobro sam. A ti imaš pametnija posla, kao i ja.“

Shvatio je poruku ispod ovih reči i osmehnuo joj se, iskreno delujući kao da mu je laknulo.

Poljubila ga je u obraz, a onda rekla Merilin. „Kasnije ćemo se naći kod mene kući.“ „Nemoj doći prekasno. Imamo još mnogo toga da isplaniramo.“ Holi je zabacila tašnu na rame, osmehnula se Denisu, verovatno poslednji put, i pridružila se policajkama koje su je čekale pored hostese. Vozila se sedeći na zadnjem sedištu patrolnog automobila. Otpratile su je do suda, a i na sprat, do vrata njene kancelarije.

Gospođa Brigs je sedela u čekaonici za svojim stolom. Džo Gilroj sedeo je u fotelji s aktentašnom u krilu. Ustao je kad je ušla. Rukovali su se i on se zahvalio što ga prima bez zakazivanja.

Pokazala mu je da krene za njom u kancelariju i zatvorila vrata.

Kada su seli za sto, jedno preko puta drugog, on je otvorio akten-tašnu i izvadio nekoliko papira prikačenih spajalicom. „Popunio sam sva neophodna dokumenta kod okružnog beležnika.“ Gurnuo joj je dokumenta preko stola. „Rekla mi je da mi je potreban samo još potpis. Zato sam tražio da se vidimo što je pre moguće. Ovo se mora podneti bez odlaganja.“ Holi je odmah prepoznala dokumente. Na nesreću, u porodičnim sporovima ovakvi dokumenti su često bili neophodni da se jedna strana zaštiti od druge. Zbog toga je samo zanemela i s nevericom gledala u Džoa Gilroja.

Podneo je zahtev za zabranu prilaska protiv Kroforda Hanta.

Kroford je krenuo da traži Smitija i pronašao ga u drugom toples-baru koji je proverio. Ovaj je bio malo kulturniji od ostalih. Između jedanaest i tri, svakog vikenda, služio je besplatan ručak svakome ko bi naručio najmanje dva pića.

Kad je Kroford pitao izbacivača da li je šef tu, ovaj ga je pitao kakva posla Kroford ima s njim.

Značkom i nepokolebljivim pogledom naterao je izbacivača da mu kaže da će Smitija pronaći u kancelariji u stražnjem delu zgrade.

Kroford je ušao u klub kroz baršunastu zavesu kestenjaste boje i krenuo pored šanka, primećujući da su pileća krilca pomalo suva i da su komadi pice počeli da se krive na ivicama.

Međutim, nekoliko gostiju sedelo je uz ivicu bine, gde nisu bili zbog hrane, već da bi čežnjivo gledali dve plesačice, čiji je nastup, u najmanju ruku, bio neinspirativan. Jedna od njih je čak i zevnula dok se ljuljala.

U daljem kraju kluba ušao je u slabo osvetljen hodnik, posle kog su išli toaleti, a onda je prošao kroz vrata koja su branila prolaz svima osim zaposlenima. Prošao je dva magacina u kojima su kutije pića stajale naslagane do visine grudi. Vrata svlačionice bila su otvorena, a kroz njih se videla žena u bademantilu, koja je sedela ispred osvetljenog ogledala, diveći se svom odrazu dok je razgovarala mobilnim telefonom. Na kraju je Kroford konačno stigao do zatvorenih vrata, na kojima je šablonskim slovima stajala ispisana reč „upravnik“.

Kroz njih je čuo Smitija kako urla: „Pogledaj se, za ime sveta! Ko će da plati da gleda to oko s masnicom?“ Potom ženski glas. „Kad sam na bini, zar stvarno misliš da me gledaju u oči?“ „Ko ti je to uradio? Mušterija ili dečko?“ „Šta te briga? Nisam tvoje vlasništvo.“

Kroford je jednom pokucao, a onda otvorio vrata. Smiti je stajao za stolom podbočen. Devojka je sedela skljokana na stolici okrenutoj stolu, koji je bio zatrpan kojekakvim đubretom.

Smiti je uzdahnuo kad je Kroford ušao. „Savršeno! Jebeno savršeno! Baš ono što mi danas nedostaje!“ S gađenjem je pogledao devojku i mahnuo joj da se čisti. „Gubi se odavde! Idi i kupi neku šminku da to pokriješ. Ako ne umeš da kontrolišeš muškarce i njihove nagone, nemaš šta da tražiš u ovom poslu. Ako se to još jednom dogodi, sama si kriva što ćeš izleteti odavde.“ „O, kako da ne“, otegnuto je rekla. „Ovamo dolaze samo zbog mog dupeta.“ Odšetala je do vrata, zastavši pored Kroforda. Izazovno mu je namignula okom s masnicom. „A ko si ti, cakani?“ „Ja sam krijumčar.“ „Stvarno?“ „Napolje!“, urliknuo je Smiti.

Zalupila je vrata za sobom. Smiti se bacio u fotelju i zagladio uljem zalizanu kosu. „Kučka zna da je neću otpustiti. Njeno dupe stvarno donosi mušterije.“ Kroford sede na stolicu koju je žena oslobodila. „Od onog što sam video kroz te farmerke, izgleda prilično dobro.“ „Nastupa večeras u deset. Tad možeš sve da vidiš? Piće?“ „Ne, hvala.“ Smiti je posegnuo za flašom džina sa stola i napunio musavu čašu. Ispio je piće, a onda zarežao: „I? Šta te dovodi vamo? Krilca ti baš i ne preporučujem.“ „Video sam ih.“ „Šta onda?“ „Čak Oterman.“ Smiti se zaledio sipajući drugo piće, a onda je pažljivo vratio flašu na sto.

Kroford reče: „Oho. Vidim da znaš o kome pričam.“ „Nisam to rekao.“ „Nisi ni morao.“ Izašavši iz suda, Kroford je pozvao Dalasku policiju i zamolio jednog od policajaca da mu saopšti najvažnije podatke o Čaku Otermanu. Policajac ga je nazvao za manje od pet minuta s podacima - datumom rođenja, brojem socijalnog osiguranja i brojem vozačke dozvole, i tako dalje.

Oterman je pored svega toga imao i tajnu dozvolu za oružje. Stalna adresa mu je bila u Hjustonu, a privremena - poštanski fah u Prentisu. „Pošalji mi sve to mejlom.“ „Već jesam.“ „Šta je radio poslednjih trideset i nešto godina?“ „Završio je prve dve godine koledža, ali nije diplomirao. Izgleda da je, otkako je postao punoletan, svaki bogovetni dan posvetio nafti i gasu“, raportirao je policajac. „Verovatno nema kancelariju s tepihom jer voli da radi na otvorenom. Seljaka se i nikad na jednom mestu ne ostaje duže od nekoliko godina.“

„Ima li naznaka zbog čega to radi?“ „Nema ničeg očiglednog.“ To je bila neobičnost koju je Kroford želeo da proveri.

Međutim, Oterman se na prvi pogled činio čistim. Bio je oženjen jednom u dvadesetim, razveo se manje od dve godine kasnije, bez ikakvih većih problema, i nije imao dece. Plaćao je alimentaciju na vreme, redovno podnosio poreske prijave. Nikakvih većih dugova i zajmova nije imao. Nije bio hapšen.

Kroford je postavio policajcu još nekoliko pitanja. Iako odgovori nisu pobudili nikakvu sumnju, i dalje mu nešto nije štimalo. Zbog toga je i pronašao Smitija, koji je bio dobar izvor informacija, i to one vrste koja se nije mogla pronaći kompjuterima i internet pretraživačima. „Čak Oterman. Šta znaš o njemu, Smiti?“ „Znaš li da bi trebalo da sebi učiniš uslugu. Barem jednom. Video sam vesti. Juče heroj. A danas?“ Napravio je grimasu i odmahnuo rukom. „Ne baš. Osim sudije. Sad je ona...“ „Oterman.“ „Kroforde, koliko dugo smo prijatelji?“ „Nikad nismo bili prijatelji. Povremeno ti plaćam za neke informacije. Ali se uvek dugo posle toga tuširam vrućom vodom.“ Vlasnik kluba se pljesnuo po srcu. „To boli, stvarno!“ Kroford je prekrstio noge i prepletene šake naslonio na stomak, opustivši se. „Ta mlada dama s dobrim dupetom nije se toliko iznenadila kad je čula da te usred popodneva posećuje krijumčar.

Samo pet minuta mi treba da te zatvorim, a ja i momci sa značkama da obavimo temeljnu istragu dobiti koju imaš od alkohola. Niko neće nastupati u deset večeras.“ Bila je to sasvim legitimna pretnja. Posao Dela Reja Smita nije bio baš sasvim zakonit, čak ni blizu tome. Kroford je sumnjao da vodi najmanje dve trgovačke knjige i pouzdano je znao da Smiti veoma aktivno sarađuje s krijumčarima, Mađioničarima i podvodačima.

Počeo je još u tinejdžerskim danima kao sitan lopov, a stigao je do teških krađa pre nego što je završio treći srednje. Nakon što su ga pustili posle druge robije u Hantsvilu, odlučio je da se malo opameti.

Skupio je dovoljno novca da položi zalog za jednu oronulu pivnicu na glavnom putu kroz Okrug Prentis. Otada je uznapredovao s poslom i sada poseduje pet noćnih klubova s plesačicama koje ponosno reklamira kao „potpuno nage“. Skromnost mu očigledno nije bila vrlina.

Krofordova pretnja je Smitija naterala da ponovo zagladi kosu. „Nemam šta da krijem.“ „Istina. Tvoja korumpiranost je očigledna.“ Krajnje nevino je rekao: „Korumpiranost?“ „Poreska si vrdalama, facijalni lažov i moralna septička jama. Ti znaš, kao i ja, da ćeš se na kraju prodati. Hajde da skratimo priču, važi? Kaži mi šta znaš o Otermanu.“ „Imam bolju ideju. Hajde da ja tebe častim jednim plesom u krilu, pa ti lepo odeš kući, ili na pecanje, u bioskop, ili da vidiš dete. Nešto. Bilo šta. Veruj mi, ne želiš da se kačiš s Otermanom.“ „Zašto ne?“

„Dodaću i srećan kraj tom plesu u krilu. Ova cura...“ „Lagano gubim strpljenje. Šta znaš o Otermanu?“ Smiti je podigao šake do visine ramena, dlanove okrenuvši nagore. „Ništa.“ „Smiti!“ „Kunem ti se Bogom. Njegovi radnici su dobri za moj posao. Stvarno dobri za moj posao. Neću da ih ti i tvoje njuškanje oterate odavde.“ „Da li je i Oterman mušterija?“ „Nije.“ Kroford ga je pogledao, ništa ne rekavši. „Dobro, povremeno.“ Kroford nije ni trepnuo. „Isuse“, kaza Smiti sebi u bradu. „I on je dobra mušterija, u redu?“ „Da li ima omiljeni klub?“ „Šljaštavo ružičasto.“ „Koliko često zalazi tamo?“ „Tri-četiri puta nedeljno.“ „Da li ide da vidi neku određenu curu?“ „Ne. Kunem se“, dodao je, a po Krofordu se moglo videti da je skeptičan. „Retko kad i gleda nastupe. Sedi u jednom od onih velikih separea i samo se sastaje s nekim ljudima.“ „Kojim ljudima?“ „Ne znam. S ljudima.“ Mrzovoljno je pogledao Kroforda konačno se odlučivši za onaj drugi džin i sipavši ga u čašu. „Kakvim ljudima? Mladim, starim, muškarcima, ženama? Nekim ološem? Ili uglednim ljudima?“ Smiti je zavrnuo džin i smrdljivo podrignuo. „Muškarcima. Svih vrsta.“ „O čemu svi ti različiti ljudi razgovaraju s Otermanom?“ „Kako ja to mogu da znam? O vremenu.“ Pod Krofordovim pogubnim pogledom skupljao se u svojoj škripavoj fotelji. „Vidi, ne petljam se, kapiraš? Ne prisluškujem. Oterman pije skupa pića i to u velikim količinama. Moje interesovanje za njega tu prestaje.“ „Težak alkoholičar?“ „Nije. Kupuje cugu svojim gostima. Kad god sam ga video, bio je savršeno trezan.“ „Tuče?“ Smiti je oklevao, ali je onda rekao ne. „Tuče?“ Vlasnik kluba je zakolutao očima, a onda, ponovo pogledavši Kroforda, popustio. „Nikad ga nisam video da se bije, ali on je... hajde da kažemo... Poštovan.“ „Plaše ga se.“ „Nisam to rekao. Ne bi smeo da govoriš da sam tako rekao.“

„Ali s njim se niko ne kači.“ „Niko više od jedanput, u svakom slučaju. Sam izvuci zaključke.“ Nije to bio zaključak, ali moglo se pretpostaviti da Oterman ne preza od sukoba, ali da na takve zadatke šalje svoje podrepaše. „Nosi li oružje?“ „Ne bih znao. Nisam proveravao.“ Smiti je verovatno slagao za ovo, ali Kroford nije insistirao. Ako Oterman ima trajnu dozvolu za nošenje oružja, može se pretpostaviti da ga i nosi. „Šta još?“ „To je to. Daje bakšiš od dvadeset procenata, ne izaziva probleme, kao ni ja njemu, i želim da tako i ostane. Pa, ako je to sve...“ S nadom u očima pogledao je Kroforda. „Da li poznaješ Horhea Rodrigeza?“ Odmahnuo je glavom. „Nema mnogo takvih u mojim klubovima.“ „Otkud to?“ Smiti slegnu ramenima. „Možda to ima veze s Devicom Marijom.“ „Devicom Marijom?“ „Znaš da se oni lože na to.“ Kroford nije ispratio logiku kojom je ovo zaključio. „Hoću da znam ko su ti ljudi s kojima se Oterman nalazi.“ Smiti je prostenjao izražavajući neki pravednički gnev. „Želiš da špijuniram jednu od najboljih mušterija?“ Gluma nije ostavila nikakav utisak na Kroforda niti ga je odvratila. Viđao ju je i ranije i znao je da je u pitanju samo predstava. Ustao je i krenuo prema vratima. „Kao i uvek, ta informacija mi je potrebna za juče, a platiću ti zavisno od toga koliko je dobra.“ „Nisam ja cinkaroš!“ „Smiti, za dobru cenu, i rođenu majku bi prodao bandi vandala kao seks-robinju.“ „Već jesam“, doviknuo je Krofordu dok je ovaj izlazio. „Ali vratili su mi sirotu kučku.“

18 Bilo je kasno po podne kad se Kroford vratio u sedište policije. Zatekao je Nila za stolom. Kad je ugledao Kroforda, rekao je: „Dugačak neki ručak.“ „Sporo jedem. Imaš li nešto o Otermanu?“ Nil mu je saopštio najosnovnije informacije, koje je Kroford već dobio. Seo je za Njudžentov sto, koji je bio slobodan, i ljuljao se na stolici levo-desno. „Da li ti je zapalo za oko da se ni na jednom mestu ne zadržava previše dugo?“ „I nije baš.“ „Hm. Jesi li proverio snimke s nadzornih kamera na ulazu?“ „Ušao je u sud na glavni ulaz malo pre jedan i četrdeset. Pomoćnica državnog tužioca Alisija

Ovens potvrdila je da su imali sastanak u jedan i četrdeset pet. Stigao je pet minuta ranije. Ona je kasnila dvadeset minuta. Tokom njihovog sastanka, obavešteni su o situaciji na četvrtom spratu i izašli su napolje zajedno sa svima ostalima. Videli smo ga kako zajedno s masom izlazi na zapadni izlaz u prizemlju.“ „Jesi li ponašao pandura koji ga je pustio da ode?“ Rekao je Krofordu njegovo ime, ali Kroford ga nije poznavao. „Pošten je, ali je žutokljunac“, rekao je Nil. „Podrazumeva se da mu je Oterman zapretio. Njime će se pozabaviti njegov pretpostavljeni.“ „Koliko oštro?“ „To je drugo odeljenje. Nije moj posao.“ Kroford je poželeo da ga cimne za kravatu i pita ga šta mu je posao ako nije da pronađe Četovog ubicu. „Da li je Oterman ikada bio u nekom od naših okružnih sudova?“ „Nije.“ „A kao svedok?“ „Ni kao svedok ni kao porotnik. Nema nikakvih veza“, reče Nil. „Sve smo proverili. Dvaput smo proverili sudije Votersa i Spenser. Nema nikakvih zapisa o njemu ni u njenoj bivšoj firmi. Ništa.

Ič. Nada. Nula. Rekao sam ti.“ „U prevodu, hoćeš da mu se skinem s grbače.“ „Upravo si mi uzeo reč iz usta.“ „Ako poseta mrtvačnici ništa ne proizvede, i hoću. Ima li šta o pištolju?“ „Koliko možemo da kažemo, čist je kao suza, osim što nema serijski broj. Proveravamo lokalne dilere da vidimo da li ga je neko skoro kupio, ali to se može skoro bilo gde.“ „A molerski kombinezon?“ „Prodaje se u skoro svakoj farbari i većoj prodavnici u zemlji. Može se čak poručiti i preko interneta. Isporuke u Teksas u poslednjih šest meseci broje se hiljadama, i to nakon što se uzmu u obzir veličina, izgled i broj skladišta proizvođača. Isto tako, mogao ga je kupiti u bilo kojoj od četrdeset devet država i doneti ga ovamo.“ „Rukavice?“ „Ista stvar. Imamo ih punu kutiju tamo u onom ormaru.“ „Nadohvat ruke svakom panduru.“ „Kao i svakom medicinskom radniku, domaćici, radniku u restoranu, frizeru i bakteriofobu. Da vidimo...“ „U redu, ukapirao sam“, rekao je Kroford nervozno. „Maska?“ „Ni blizu toliko zastupljena kao ostale stvari, ali dostupna u prodavnicama maski i kostima, kao i preko interneta. Još uvek pokušavamo da suzimo pošiljke u ovu oblast. I pre nego što me pitaš, obavili smo osamdeset i nešto razgovora s ljudima koji su bili u zgradi.“ „Sudeći po izrazu tvog lica...“ „Svi koji su ispitani imaju logično i lako proverljivo objašnjenje o tome šta su tražili u sudu, i mogu da kažu gde su se nalazili kad se odigrala pucnjava.“

„Ipak ostaje još dosta naroda kog treba ispitati.“ „Istina, ali do sada ništa ni najmanje sumnjivo ni rđavo nije iskočilo. Niko nema nikakve veze sa sudijom Spenser, osim jedne žene. Sudija Spenser dozvolila joj je da se razvede pre šest meseci.

Deca nisu bila umešana. Sve je rešeno na zadovoljstvo obe strane. Njen bivši se preselio u Sijetl. U ponedeljak ujutro je bio na poslu u pogonu za pakovanje ribe. Ona je bila u sudu jer je pozvana da obavlja dužnost porotnika.“ „Ljudi lažu, Nile.“ „Ljudi takođe govore i istinu. I ova žena je sačuvala poziv.“ „Ništa novo o Rodrigezu?“ „Nikom, izgleda, ne nedostaje. Bar se niko nije javio da preuzme njegovo telo.“ „Doktor Anderson je potvrdio da nema masnicu na kolenu?“ „Nema masnicu.“ „Rekao sam ti.“ „Ali niko ne može da potvrdi da si ti zaista šutnuo tipa.“ Nagnuo se napred, naslonivši podlaktice na sto. „Što znači da si naš glavni osumnjičeni i dalje ti.“ Potpuno mirno, Kroford reče: „Ne uklapam se u opis ubice, a imam i alibi.“ Nil je i dalje netremice gledao u Kroforda, kada je ovom mobilni telefon zavibrirao na kaišu.

Pročitao je broj i javio se. „Zdravo, Grejs.“ „Nisi sam“, reče Holi. „Nil Lester i ja upoređujemo beleške o slučaju.“ „U zgradi si?“ „Tako je. Šta se događa? Je li Džordžija dobro?“ „Moram da te vidim.“ „U redu.“ „Nasamo.“ Srce mu poskoči. „To mogu da izvedem. Kada i gde?“ „U mojoj kancelariji, ali sačekaj da se zgrada isprazni pre nego što se popneš.“ „Naravno. Dolazim.“ Prekidajući vezu, rekao je Nilu: „Grejs me je pozvala sutra na ručak.“ *** „Jedna od policajki ponudila se da ode po hranu i vratila se sa oko sedam kilograma roštilja i još pola tuceta priloga.“ Od pomisli na hranu, Holi se smučilo. „Počni bez mene“, rekla je Merilin, koja je već zvala ko zna koliko puta i pitala kad može da očekuje da Holi dođe kući. „Dolazim čim budem mogla da pobegnem.“ „To si rekla još pre nekoliko sati.“

„Morala sam mnogo toga da nadoknadim. Bilo je ovo zgusnuto popodne.“ „I Greg Sanders je imao takvo. Bio je na vestima u šest.“ „Bila sam i ja.“ „Da, ali tvoje pojavljivanje bilo je snimak s konferencije za štampu. To su stare vesti. Treba nam nešto sveže.“ U naletu inspiracije, rekla je: „Donosim gozbu u kancelariju. Pričaćemo ozbiljno dok budemo jele rebarca.“ „Ne dolazi u obzir“, rekla je Holi. „Gospođa Brigs me je ostavila sa gomilom dokumenata i prepiskom koju moram da potpišem. Osim toga, koliko votki ste popili?“ „Ko još broji?“ Blago kucanje čulo se na Holinim vratima. „Poslednji posetilac mi je stigao, Merilin. Moram da idem. Da ti nije palo na pamet da sedneš za volan.“ Prekinula je u trenutku kad je Kroford ušao na vrata i zatvorio ih za sobom. Izrasla mu je brada otkad se glatko izbrijan pojavio na sudu. Jakna mu je bila izgužvana, kravata razvezana i iskrivljena, a tamnoplava kosa potpuno razbarušena.

Izgledao je predivno. Želela je da se popne na njega i ostane tako. „Zdravo.“ „Zdravo.“ Videla je da gleda u njenu ruku koja je još držala mobilni telefon. Spustivši ga na sto, rekla je: „Merilin.“ „Koja je dospela prilično visoko na mojoj listi šupaka.“ „Zato što je sazvala konferenciju za štampu? Nikad ne bih pristala na to da nisam smatrala da je bitno opravdati tvoje postupke.“ „To si već rekla. Ali preuzela si na sebe nepotreban rizik.“ „To si već rekao. Nema potrebe da prežvakavaš to.“ Vratio je iskrivljenu kravatu na mestu, zavrteo ramenima i prebacio se s noge na nogu. Posle nekoliko trenutaka neprijatne tišine, upitao je: „Gde je Denis?“ „Kod kuće je, pretpostavljam.“ „Tvoje kuće?“ „Svoje kuće.“ „Hm. Kratka neka poseta.“ „Došao je samo da se lično uveri da sam dobro.“ Podrugljivo je frknuo. „Neko te je skoro ubio, on dotrčava u pomoć, podivljao od brige, sa čitava tri dana zakašnjenja.“ Osmehnula se. „Prilično jasno si obznanio svoju averziju prema njemu.“ „Šta me je odalo?“ „Odmarširao si bez ijedne reći.“ Izgledao je ljutito, a onda razočarano, a onda opet ljutito. „Dolepršao je i ponašao se kao da te poseduje.“

„Zagrlio me je.“ „Privio te je uz sebe.“ „U čemu je razlika?“ „U tome gde stavlja ruke.“ „On i ja smo bili zajedno prilično dugo. Bliski smo.“ „On je blizak, razumljivo, i prefinjen. A ja imam pećinski mentalitet. Kad je stavio ruke na tebe, hteo sam da mu iščupam grkljan. Moje ruke su jedine koje želim da te dodiruju.“ „Nemaš pravo na to.“ Suzio je oči. „Pomalo imam.“ Krenuo je prema njoj, i sa svakim korakom koji je napravio, ona je činila jedan unazad, sve dok nije stigla do stola. „Ono bezumno i sirovo jebanje na tvom kauču daje mi to za pravo.“ Grmljavina njegovog glasa, kao i samih reči, ubrzala joj je rad srca, i iako je znala da mora ovo da spreči, nije mogla da se natera na to.

Do tog trena ju je bio pribio uza sto, širokim grudima joj zaklonio pogled, dok su njegov miris i sirova neuglađena muškost podizali pravu buru u njoj. „Taj tvoj plan da sve zaboraviš,“ rekao je, „kako ti to ide?“ „Ne baš najbolje.“ Naslonio je šake na njene kukove i prstima joj obuhvatio zadnjicu. „Ni meni.“ Prigušenim glasom, ona reče: „Volela bih da još mogu tome da se radujem.“ Njegove oči tražile su njene. „Sećaš li se toga isto kao i ja?“ „Kako se ti toga sećaš?“ „Da bih ti to opisao, morao bih da budem stvarno slikovit.“ „Sa izrazima od kojih se crveni?“ „Najprljavijim mogućim.“ Nagnuo se unapred i prošaputao: „Hoćeš da ti kažem koliko si bila uska?“ Istog trenutka je sklopila oči. „Kroforde.“ „Izvini. Znam. Pogrešno mesto, pogrešno vreme, pogrešno sve.“ Iznervirano je izdahnuo, sklonio ruke i odmakao se. „Toliko pogrešno da ne možemo o tome čak ni da pričamo. Ali bar sam te naterao da me zoveš po imenu.“ Odmakla se od stola kako ne bi došla u iskušenje da ga povuče nazad prema sebi. „Sinoć si mi rekao zbogom.“ „To sam i mislio. Sinoć.“ „To je prava odluka, Kroforde.“ „To je jedina odluka. Za oboje. Osim...“ Pogledao ju je pravo u oči, uzdahnuo, i promrmljao psovku. „Da sam znao da će taj prvi put koji sam bio s tobom biti jedini, voleo bih da sam to uradio sporije.“ Spustila je glavu i osetila da je i on sklonio pogled.

Naposletku se nakašljao. „Moramo da pričamo o poslu. Da li ti ime Oterman znači nešto?“

„Čak?“ Pomerio je glavu unazad od iznenađenja. „Čak? Znaš ga?“ „Naravno.“ „Zašto naravno? Jeste li ukrstili rogove?“ „Uopšte. Zapravo naprotiv. On me podržava. Donirao je mojoj kampanji.“ Pogledao ju je zbunjeno, a onda se nasmejao, a potom šakom prešao preko lica. „Ah, pa to je divno. Nilu će se dići kad čuje.“ „Zašto?“ „Nije bitno. Interna šala.“ Spustio je ruku pored tela u znak predaje. „Zašto si htela da me vidiš?“ „Sedi.“ Pokazala mu je stolicu okrenutu prema stolu.

Prodorno ju je pogledao. „Ne, ovo zvuči kao vesti koje bih više voleo da čujem stojećki.“ „Loše su.“ „To su jedine vesti koje sam uopšte dobio u poslednje vreme. Da čujem.“ Udarac koji sledi nije mogla nikako da ublaži. Nije čak ni pokušala. „Džo Gilroj je podneo zahtev za privremenu zabranu prilaska, protiv tebe.“ Nekoliko sekundi gledao ju je kao da je ovo rekla na nekom stranom jeziku, a onda je zaklimao glavom kao da ne shvata. Na kraju, kad je sasvim shvatio šta mu je rekla, na licu mu se pojavio izraz gneva. Kroz zube je prosiktao: „Kučkin sin!“ Okrenuo se i krenuo prema vratima.

Holi, predvidevši takvu reakciju, sustigla ga je i stala između njega i vrata i zaustavila ga stavivši mu šake na grudi. „Kroforde, razmisli! Ako uletiš tamo i suprotstaviš mu se, uradićeš tačno ono što on želi da uradiš. Pozvaće policiju i slučaj će biti zabeležen kao porodično uznemiravanje.“ „Još jedan unos u moj dosije. Taj smrdljivi jebeni dosije.“ „Tačno! Igraćeš tačno na njegovu muziku i tako mu omogućiti da pobedi. Da li to želiš?“ „Ne. Želim da ga ubijem.“ Pogledala ga je tako da je odmah shvatio šta je izjavio, i posle toga je opsovao. Iznenada se okrenuvši od nje, počeo je da korača po kancelariji kao zatočeni lav, streljajući pogledom po sobi.

Uzeo je kristalni pritiskač za papir s njenog stola i odmerio ga u ruci. Na trenutak se uplašila da će ga izbaciti kroz prozor. „Lepa kancelarija.“ Izvio je vrat da pogleda luster koji je visio u središtu tavanice. „Ovde donosiš sve te presude protiv ljudi? Ovde bacaš kockicu da im odrediš budućnost?“ „Ne radi to.“ Stišavši mržnju u sebi, očima ju je prostrelio. „Zašto da ne?“ „Zato što neću da budem tvoj otirač kad nisi ljut na mene. Osim toga, neću donositi nikakve presude koje imaju veze s tobom. Povukla sam se s tvog slučaja starateljstva.“ Umiren, vratio je pritiskač na sto, ne mareći da li ga je vratio kako treba. „Kada?“ „Odmah ujutro sam izdiktirala pismo, pre konferencije za štampu. Gospođa Brigs ga je odštampala na mom memorandumu i spremila za potpis pre ručka. Lično ga je isporučila sudiji Mejsonu. On je okružni izvršni sudija.“

Opustio je ramena i stav, ali je nastavio da se kreće.

Ona je nastavila da govori. „Rekla sam gospodinu Gilroju da će morati privremenu zabranu da odnese nekom drugom sudiji na potpis, ali sam ga pitala zašto misli da mu to treba. Ispričao mi je za tvoju sinoćnu nenajavljenu posetu njihovom domu.“ „Nikad nisam morao da se najavljujem. Uvek sam to činio iz čiste uviđavnosti. Mnogo mi je to donelo dobra što sam se ponašao ljubazno.“ „Tvrdi da si mu pretio i da si mu rekao zažalićeš.“ „Jesam, i tako će i biti bude li nastavio s ovakvim sranjima.“ „Nije bilo nikakvog fizičkog kontakta sinoć?“ „Ako je rekao da jeste, ili da je ikad bilo, laže.“ „Ne, rekao je da ga nisi ni dodirnuo. S obzirom na to, zamolila sam ga da ponovo razmisli.“ „Ali uzalud, očigledno.“ „On...“ Ovo je bio deo zbog kog je najviše strepela. „Tvrdi da predstavljaš pretnju za Džordžiju.“ Prestao je da korača i pogledao je, očigledno ostavši bez reči. „Ne u onom zlostavljačkom smislu“, rekla je. „Plaši se da bi mogao da je odvedeš.“ „Da je otmem?“ „To je bila reč koju je upotrebio.“ Otfrknuo je kroza smeh. „Da sam imao nameru, uradio bih to još davno.“ „I ja sam mu to rekla. Ali on je tvrdio da bi događaji od ponedeljaka mogli uticati na tebe profesionalno. Pogrešna reakcija u datoj situaciji, pa onda i kobne posledice, mogle bi da te koštaju karijere.“ „Pogrešna reakcija?“ „On je sve to rekao, Kroforde. Ne ja.“ „Ne računajući Nila, niko nema ništa zvanično. Nisam čak ni pucao.“ „Rekla sam mu i to. Međutim, po mišljenju gospodina Gilroja, biće uključena i unutrašnja kontrola zbog tvoje akcije, a ovog puta, tvoja jedinica - kao i bilo koja druga - možda neće biti tako blaga kao što je to bila u Halkonu. Ako budeš otpušten ili prinuđen da daš otkaz kao rendžer, ne bi imao šta da izgubiš i mogao bi da otmeš Džordžiju i jednostavno nestaneš.“ „Samo što bih tako ispao običan kriminalac. Begunac. Čak i kad bih izabrao to za sebe, da li Džo zaista veruje da bih to učinio Džordžiji?“ „Ne znam u šta on veruje, Kroforde. Ali rekla sam mu da ja verujem da veoma greši. Na nesreću, nisam uspela da mu promenim mišljenje, nisam ga čak ni pokolebala. Izašao je odavde u potrazi za drugim sudijom.“ Šakom je protrljao usta. „Kakve će to posledice imati po tebe?“ „Što sam se povukla?“ „Što si me upozorila na taj zahtev za zabranu prilaska.“ „Ako Džo Gilroj čuje za to, mogao bi da uloži žalbu protiv mene.“

„Isuse, Holi. Ne želim da moja sranja na bilo koji način utiču na tebe.“ „Ne želim da budeš isprovociran i uvučen u svađu s tastom.“ Bacio je pogled prema vratima. „Da me nisi zaustavila, već bih mu se unosio u lice.“ „Toga sam se i plašila, zato sam te i upozorila. To se graniči s kršenjem etičkih normi, ali ne mogu mirne savesti da te pustim da potpuno uništiš šanse da povratiš svoju kćer.“ „Koliko je to loše po tebe? Koji si razlog navela za povlačenje sa slučaja?“ „Razlog nije potreban. Sudija jednostavno ima prava da kaže da više ne može da predsedava nekim određenim slučajem. I to je to. Međutim, ono što sam napisala u pismu sudiji Mejsonu i guverneru...“ „Guverneru?“ „Osetila sam da treba i on da zna. Zvala sam ga telefonom u kancelariju, ali nije u gradu zbog neke konferencije, pa sam mu poslala imejl, objasnila situaciju i prikačila kopiju pisma sudiji Mejsonu.“ „Imaš guvernerov imejl?“ Odmahnula je rukom umanjivši značaj te činjenice. „Rekla sam mu u tom pismu, pošto si mi spasao život i pošto smo tesno uključeni u istragu, da je bukvalno nemoguće sačuvati objektivnost. Što je i istina.“ „Ali ne i cela istina“, rekao je tiho. „Ali ne i cela“, ponovila je kroz šapat. „Prosto i jednostavno, prekršila sam pravila. Čak i da niko nikad ne sazna šta se dogodilo među nama, ja ću uvek znati.“ Nekoliko sekundi su se gledali, a onda se on okrenuo i prišao zidu s policom za knjige. Stavivši šake na ivicu police iznad glave, naslonio se na nju i pognuo glavu među ramena. Ostao je tako da stoji čitav minut. Ona je pretpostavila da pokušava da shvati šta znači sve ovo što mu se događa.

Naposletku, gledajući u pod, rekao je: „Privremena zabrana prilaska. Drugim recima, ja sam neposredna pretnja.“ „Trebalo bi da porazgovaraš s Vilijamom Murom o tome.“ Pogledao ju je preko ramena. „Razgovaram s tobom.“ Klimnula je oklevajući. „Zabrana stupa na snagu od trenutka kad ti bude uručena.“ „Posle toga ću morati da odem na sud da se branim od te Džoove vreće govana.“ Moraće, inače će privremena zabrana automatski postati trajna i ostaće još vrlo dugo tako.

Naravno, sve je to znao, pa se uzdržao i ništa više nije rekao. „Koliko onda prođe pre saslušanja za trajnu zabranu prilaska? Koliko uglavnom treba? Dve-tri nedelje?“ „Nekad manje, nekad više.“ „A u Okrugu Prentis trenutno nema dovoljno sudnica“, rekao je iskrivivši usta. „Od ovog trenutka do saslušanja, kad god ono bude održano, privremena zabrana biće na snazi.“ „Ne možemo sa sigurnošću znati da će je neki drugi sudija odobriti.“ „Najbolja prognoza?“ „Bojim se da ti ne ide u prilog. Iako nije bilo nikakvog fizičkog nasilja, tvoj tast navodi da je

bilo uznemiravanja i pretnji nasiljem. Kad su u pitanju bezbednost i dobrobit deteta...“ „Sudija će potpisati zabranu.“ Okrenuvši se prema njoj, dodao je: „I neće gubiti vreme da mi je uruče.“ „Iskreno, mislila sam da si je već dobio, tako da ne bih ugrožavala sebe time što ti saopštavam.“ Napravila je korak prema njemu. „Kroforde, znaš da se moraš povinovati zabrani. Preklinjem te. Ako je prekršiš, posledice će biti strašne.“ „Znam kakve su posledice. Mogao bih da odem u zatvor. Proklet bio, i sam sam odvodio ljude u zatvor zbog kršenja te zabrane.“ „Osim toga, presuda u korist Gilrojevih bila bi garantovana na saslušanju. Kao prestupnika, godinama bi te držali dalje od Džordžije. Zato te molim, obećaj mi da ćeš se povinovati uslovima.“ „Koliko su loši?“ „Do saslušanja ne smeš Džordžiji da priđeš na manje od sto metara, ni Gilrojevima, ni njihovom imanju. Nikakvih kontakata ne sme biti. Čak ni telefonom. Svaki pokušaj kontakta smatraće se kršenjem.“ „Gospode.“ „Žao mi je. Znam koliko ti je teško što ovo čuješ, da čuješ kako se o tebi govori kao o prestupniku, ali...“ „Jebeš sve to“, prasnuo je. „Džo i sud mogu da me zovu kako god im je volja. Šta je s Džordžijom? Šta će ona misliti kad iznenada nestanem iz njenog života? Misliće da ju je tata napustio.“ Teško je uzdahnuo i izdahnuo. „Verovala ili ne, sviđalo se to mom tastu i tašti ili ne, moja devojčica me voli. Poslednje o čemu smo pričali bilo je iznenađenje koje je čeka kod mene kući. Baš sada ovo da se desi? Isuse!“ Pesnicom je ljutito zamahnuo kroz vazduh. „Nikad ovo Džou neću oprostiti.“ Obišavši je, krenuo je prema vratima. „Kuda ideš? Šta ćeš sad da radiš?“ „Ne znam. Možda da se napijem.“ Uspaničeno, ščepala ga je za rukav i čvrsto ga držala, iako je pokušao da se iščupa. „Neću te pustiti da odeš u ovakvom raspoloženju.“ „Bolje bi ti bilo da me pustiš, Holi. Kad sam ovakav, imam običaj da reagujem nepredvidivo.“ „Ako se to desi, zauvek ćeš izgubiti Džordžiju.“ Istrgao se iz njenog stiska. „Čudno zvuči kad ti to kažeš“, podrugljivo je rekao. „Džordžija bi već bila kod mene da si mi je dodelila umesto što si trošila vreme prisećajući se mojih grehova iz prošlosti. Evo vam vaša kćerka, gospodine Hante. Idite u miru. Lupiš čekićem. I mi odlazimo. Ali ne, morala si da izneseš svoje mišljenje.“ Ustuknula je od njega. Znala je da su oštre reči izgovorene u ljutnji i pod velikim stresom, ali to ih nije činilo manje bolnim. Ni išta manje istinitim. Lebdele su između njih, šireći jaz koji su okolnosti već stvorile među njima.

On se prvi pokrenuo. Oštrim pokretom je snažno okrenuo kvaku, cimnuo vrata i izleteo napolje.

„Bili su zajedno večeras. Sami.“ „Ko?“ Pat Konor je klimnuo glavom drugom policajcu u znak pozdrava, dok je ovaj prolazio noseći vreću iz Vataburgera. Kad je pandur zamakao i nije više mogao da ga čuje, prošaputao je u mobilni, koji se nije mogao pratiti. „Sudija i Kroford Hant. Razgovarali su u njenom kabinetu iza zatvorenih vrata više od pola sata. Kada je izašao, izgledao je kao da će nekog pojebati ili ubiti. Ne nužno baš tim redom.“ Pomislio je da je to baš zgodno rekao, ali s druge strane linije nije usledio nikakav kikot. „Kad je to bilo?“ „Upravo sad. Pošao je stepenicama dole. Brzo. Skoro trčeći. Izašao je iz zgrade. Izašao sam za njim i video kako se odvozi.“ „Gde je sudija?“ „Još je u kabinetu.“ „Možda su raspravljali o istrazi.“ „Sami? Nil Lester je tu. Kao i Njudžent. Zašto i oni nisu bili na tom sastanku? I još nešto.“ „Da?“ „Jutros, posle konferencije za štampu, odvukao ju je u stranu i šaputao joj nešto.“ Pat je prepričao sve što je video i čuo, izostavivši deo kad se skoro utronjao u gaće nakon što ga je Kroford Hant izdvojio. „Rekao mi je da nikom ne dozvolim da ih uznemirava. Ali Nil Lester se pojavio s njenim dečkom i to je prekinulo njihov razgovor.“ Prošlo je nekoliko trenutaka, a onda je Pat začuo pitanje: „Da li je video da ga gledaš?“ „Večeras? Jeste, kada je izleteo iz sudijinog kabineta, pogledali smo se. Klimnuo mi je glavom, u fazonu šta ima?, ali ništa nije rekao.“ Pat je sačekao, ali pošto ništa nije usledilo, pitao je: „Šta želite da sada uradim?“ „Da se postaraš da Nil Lester sazna za njihov sastanak. Spomeni mu to onako u prolazu. Uzgred.

Ali naglasi da je Hant bio ljut kad je otišao od nje.“ „Ne znam“, vajkao se Pat. „Ne želim da izlažem previše svoj vrat.“ Čovekov smeh zvučao je zlokobno. „Prekasno je za to.“

19 Kroford nije držao piće u kući. Nakon što je Bet poginula, počeo je da pije kako bi ublažio bol. Nije imalo efekta pa je pio još više. Kad je kažnjen za vožnju pod dejstvom alkohola, bio je to poziv za buđenje. Shvatio je koliko je blizu da bude kao Konrad, a to nije želeo. Ni u kom slučaju. Sada, kad je uopšte i pio, ograničavao je sebe na jedno piće i morao je da izađe iz kuće po njega.

Sedeo je za šankom popularne krčme, lagano ispijajući čist viski, ignorišući žagor oko sebe pet-šest televizora, svi prebačeni na istu bejzbol utakmicu, kuckanje bilijarskih kugli, žamor razgovora, zavijajuća kantri tužbalica puštena preko razglasa.

Da mu mobilni telefon nije bio prebačen na vibraciju, propustio bi poziv. Pogledao je ko ga zove i kratko oklevao, ali svega pola sekunde pre nego što se zaista javio. Pokušavajući da zvuči blago, rekao je: „Hej, Nile. Šta ima?“ „Kopile jedno!“ „Izvini?“ „Bio si to ti, zar ne?“ „Nešto nije u redu? Zvučiš veoma uzrujano.“ „Ti si saopštio medijima njegovo ime, zar ne? Jesi li?“ „Čije ime?“ „Na vestima u deset. Upravo ih gledam. Novi osumnjičeni u slučaju pucnjave u sudnici - Čak Oterman!“ Kroford nije mogao a da se ne nasmeje zbog Nilove ljutnje. Dao je znak barmenu da prebaci jedan od televizora na Tajler. Na ekranu se video reporter koji je bio u živom prenosu ispred zgrade Suda Okruga Prentis. Zvuk je bio utišan, ali Kroford je mogao da pretpostavi šta je govorio, jer je tom tipu maltene od reči do reči rekao šta da kaže.

Zbog Nilovog slabog pristupa istrazi i ulagivanja Otermanu, Kroford je smatrao da je došlo vreme da ih malo protrese. Hjustonska televizijska stanica ima deset puta više gledalaca, ali Tajler je bio bliži, a gledaoci su domaći. Zato je i veće interesovanje za dešavanja u ruralnom Prentisu.

Upotrebivši jednokratni telefon koji je držao pri ruci, u pretincu svog džipa, anonimno je pozvao vruću liniju vesti i tražio bilo kog novinara.

Držeći se činjenica, Kroford je ispričao kako je Oterman sam došao i priznao da je napustio mesto zločina i da ga je „tim istražitelja“ zamolio da pogleda leš čoveka kog su pogrešno osumnjičili za pucnjavu. Nije odgovorio ni na jedno pitanje koje mu je postavio novinar, koji je do tada već uzbuđeno disao. Bio je namerno dvosmislen i tobož nervozan što odaje informacije, nadajući se da će ta taktika izoštriti novinarev apetit i obezbediti bolji efekat. Zakuvavanje je očigledno urodilo plodom.

Nil je i dalje urlao. „Ti si njegov neimenovani izvor, zar ne? Ti si im dojavio. Znam.“ „Ne bi objavljivali anonimnu dojavu bez potvrde.“ „Novinar me je pozvao da potkrepi tvrdnje dva minuta pre emitovanja. Dva minuta!“ „Zašto se onda dernjaš na mene kad si ti potvrdio Otermanovu umešanost?“ „Sve što sam potvrdio bilo je da je obavio svoju...“ „Građansku dužnost. On je uzoran građanin, u to nema sumnje.“ „Pa i jeste uzoran građanin!“ „Onda nema zbog čega da se brine, zar ne?“ „Ne, ali ti imaš. Ima da te razapnem zbog ovog. Okačiću tvoju kožu na zid u dnevnoj sobi.“ „Jesi li proverio sa svojom gospođom da li je to u redu?“ „Kako sad gospodinu Otermanu da objasnim ovaj darmar?“ „Zaboga, Nile, ne znam. Ali imaš, hm, deset sati i četrdeset osam, ne četrdeset devet minuta, da nešto smisliš. Zar nije rekao da mu odgovara sutra ujutro u devet?“

„Jebi se!“ „Vidimo se u mrtvačnici.“ Kroford je prekinuo vezu, uspevši da iznervira Nila i uz malo nade poremeti Otermanovu staloženost. Ali bio je to mali uspeh, koji ga nije naročito razveselio. Umesto da potera Nila u agresivniju istragu, detektiv će, po svemu sudeći, biti još tvrdoglavije oprezniji.

Oterman je verovatno bio uzoran građanin kao što je Nil verovao. Kroford nije umeo da kaže kakav je on čovek ispod površine, ali početna reakcija koju je osetio bili su averzija i nepoverenje.

Osećaj u stomaku koji su ljudi u njemu izazivali bio je previše pouzdan da bi sad počeo da ga zanemaruje. Nastaviće da radi po svom osećaju sve dok se ne pokaže da je možda pogrešio što se tiče Otermana.

Pre nego što zaključi da je apsolutno nevin, što je Nil već zaključio, želeo je da proceni Otermanovu reakciju u trenutku kad ugleda Rodrigezov leš, i sačeka da vidi da li će, ako uopšte nešto pronađe, Smiti saznati nešto o njemu i njegovim neobjašnjivim sastancima.

Ostavio je piće nepopijeno. Umesto da mu podigne raspoloženje, samo ga je učinilo još depresivnijim. Za razliku od klimatizovanog bara, napolju je bila sparina. Dok je stigao do automobila, bio je obliven znojem. Krivio je vreme za svoju letargiju - a ne skrušeni Holin pogled, koji ga je ispratio kad je otišao, ostavivši oštru optužbu da visi u vazduhu.

Jednog trenutka joj je govorio strasno, a sledećeg veoma oštro. Ako to nije znala ranije, znala je sada: nije bio prefinjen.

Osećajući se užasno umorno i obeshrabreno, ušao je u kuću na stražnja vrata, prebacio sako preko kuhinjske stolice, skinuo kravatu s vrata i, ne zamajavajući se otkopčavanjem, svukao košulju preko glave dok je kroz hodnik išao prema spavaćoj sobi.

Dok je prolazio pored Džordžijine sobe, zastao je.

Stajao je tako potpuno zapanjen, dok je umom pokušavao da shvati ono što su oči videle.

Naslepo je opipao prekidač za svetlo i uključio ga.

Soba je bila prevrnuta naglavačke i sasvim uništena. Ogledalo u ramu iznad toaletnog stočića bilo je razbijeno u milion krhotina, slikovnice iscepane u komadiće, plišane igračke izvrnute naopako, a lutka princeza raščerečena i obezglavljena. Posteljina na krevetu bila je isečena na trake.

Crvena farba, isprskana po ružičastim zidovima, izgledala je odvratno, poput mrlja od krvi.

Od tog divljaštva pripala mu je muka. Osetio je nagon za povraćanjem.

Brzo je obišao i ostale sobe, ali sve je bilo netaknuto, što ga je više uznemirilo nego da je čitava kuća prevrnuta. Uljez ga je dobro poznavao, znao je šta najviše voli, znao je gde da udari, gde najviše boli i prestravio ga namrtvo.

Svaki pokušaj kontakta smatraće se kršenjem zabrane, setio se šta je Holi rekla. Ali zabrana mu još nije bila uručena, pa je s jednim „jebeš to“, pozvao kuću Gilrojevih. Grejs se javila. „Ja sam“, rekao je. „Da li je Džordžija dobro?“ „Kroforde. Ovaj...“ „Da li je dobro?“ „Jeste, naravno. Spava već satima.“ „Idi i proveri je.“

„Kroforde...“ „Samo učini to.“ Zauzdavajući nestrpljenje, dodao je: „Molim te, Grejs.“ Petnaest sekundi kasnije, vratila se. „U krevetu je, čvrsto spava.“ Po prvi put je normalno udahnuo otkako je otkrio vandalski čin. „Da li vam je uključen alarm u kući?“ „Znaš Džoa.“ „Neka ostane uključen. Čak i preko dana.“ „Šta nije u redu? Da li se nešto dogodilo?“ Objašnjenje bi samo podržalo njihove tvrdnje da nije sigurno biti u njegovoj blizini. „Roditeljske stvari“, rekao je, nateravši sebe da se slabo nasmeje. „Trenutak panike. Znaš kako to ide. Izvini što sam te uznemirio. Laku noć.“ Prekinuo je vezu i odmah postao svestan zvukova ispred kuće. Hitro ali nečujno, sišao je u hodnik i ušao u dnevnu sobu. Izvukavši pištolj iz futrole na leđima, provirio je kroz prednji prozor i video neku senovitu priliku koja je prilazila tremu.

Kroford je uključio svetlo na tremu i istog trenutka širom otvorio vrata. Čovek je zastao i zaklonio oči od iznenadnog bleska. Trepćući, pokušao je da izoštri pogled. „Hej, Kroforde.“ Bio je to profesionalni dostavljač kog je i Kroford koristio. „Znam da je kasno, ali bio sam nešto ranije i nisi bio kod kuće.“ Očigledno oklevajući, izvadio je koverat iz prednjeg džepa sakoa i pružio ga Krofordu. Kad ga je Kroford uzeo, dostavljač je rekao: „Izvini, čoveče.“ Kroford mu se nije zahvalio, ali se rukovao s njim kako bi mu stavio do znanja da ne mora da se izvinjava. Znao je da samo obavlja svoj posao.

Dostavljač je dodirnuo obrvu u znak pozdrava, a onda se okrenuo i vratio do svog automobila parkiranog pored ivičnjaka.

Kroford je zatvorio ulazna vrata. Pošto predstavlja neposrednu opasnost po Džordžiju, uručena mu je privremena zabrana prilaska. Bacio je pogled ka njenoj uništenoj sobi.

Ironija u svemu tome nije mu promakla.

Istog trena kad je leđima dodirnuta sofu, rastvorio joj je kućnu haljinu, zadigao majicu i ugurao palac u usku traku njenih gaćica. Skinuo ih je i bacio na pod za svega nekoliko sekundi.

Ona mu je ispasala košulju i posegla za kopčom kaiša. Mnogo veštiji u otvaranju svog šlica, odgurnuo je njene nespretne ruke i sam otkopčao dugmad. Zajedno su mu svukli farmerke i donji veš preko zadnjice. Samo otkucaj srca kasnije i već je bio u njoj. Do kraja i veoma čvrsto. Usadio se.

Pet sekundi - deset? - nijedno od njih dvoje nije se ni pomerilo, čak ni udahnulo, verovatno ne verujući da su stigli do tačke bez povratka, bez ijednog poljupca, zavođenja ili predigre.

Onda se malo bolje namestio, spustivši jednu šaku na ivicu priručja, a drugu na naslon kauča iza njene glave, i počeo da pumpa. Ugao svakog uboda bio je savršen, a trenje izuzetno

uzbuđujuće. Pa ipak, želeći više, zarila je pete i isturila kukove kako bi pojačala udare.

Za neverovatno kratko vreme, grabila je šakama njegovu košulju, a onda ga uhvatila za ramena, prste zarivajući u njegove čvrste mišiće. Leđa je izvila u luk i ostala u tom položaju, preklinjući za još jedan udar... za još jednim uklizavanjem... još jedno... A onda je svršila.

Istog trena kad je osetio njeno nesvesno grčenje, prepustio se sopstvenom vrhuncu. Od snage klimaksa popustile su mu ruke. Teško se spustio na nju, pulsirajući u njenoj unutrašnjosti, vrelim i vlažnim dahom stenjući joj u vrat reći: „Bože, bože.“

Odjek Krofordovog hrapavog glasa trgnuo je Holi iz sna, koji je neverovatno ličio na ono što su uradili, a telo joj je shodno tome i reagovalo. Srce joj je lupalo kao ludo. Nije imala daha. Polni organ joj je pulsirao vlažan i grozničav.

Sećaš li se toga isto kao i ja?

Zbacivši prekrivač sa sebe, ustala je iz kreveta i otišla u kupatilo. Pustila je vodu iz slavine i pljusnula hladnu vodu u lice. Ali voda nije sprala sećanje na Kroforda ispruženog preko njenih grudi, na njegove grudi koje su se širile poput mehova dok je u onih nekoliko trenutaka pokušavao da dođe do daha. Bilo je to nekoliko predivnih trenutaka. Onda je iznenada podigao glavu i pogledao je pravo u oči iz daljine od nekoliko centimetara.

Dok su joj šake drhtale od sećanja, zatvorila je slavinu i obrisala lice. Kad je spustila peškir i videla odraz u ogledalu iznad lavaboa, shvatila je da je sigurno upravo ovako izgledala dok ga je gledala: kose razbarušene preko lica, pogleda zacakljenog i proširenih ženica, rumenih obraza i usana rastvorenih od iznenađenja zbog onog što se upravo dogodilo.

Tada, kao i sada, bradavice su joj bile veoma čvrste ispod majice, osetljive, a od trenja meke tkanine čitavo telo joj se ježilo. Da ih je tada ponovo dodirnuo, prešao jezikom preko njih, makar i da ih je samo dahom okrznuo, srce bi joj eksplodiralo od užitka.

Ali nije to učinio. Prekinuo je taj trenutak zajedničkog čuđenja, iskliznuvši iz nje i ustavši s kauča. Tek tada je shvatila šta su uradili, i pogodila ju je težina saznanja. Izbezumljeno je spustila majicu, provukavši ivicu između butina. Okrenula se na stranu i sklupčala. Ali nije bilo potrebe da se stidi jer je do tog trenutka on već izlazio, a zvuk čizmama odzvanjao je po parketu.

Od svih činilaca tog događaja, onaj koji ju je najviše iznenadio bila je njena spontanost. Nije zastala toliko ni da samu sebe pita Treba li ovo da uradim ili ne. Jednostavno je reagovala po nezajažljivoj strasti, ne razmišljajući da li je to ispravno ili ne.

To nije ličilo na nju. Nakon što ju je otac napustio, majka je sve bitne odluke prepuštala njoj.

Podnoseći toliku odgovornost, pažljivo je vagala svaku odluku. Nije smela sebi da priušti pogrešno skretanje jer je njena budućnost, kao i majčina, zavisila od ispravnosti izbora.

U njenom životu nije bilo mesta za kaprice, nikada.

Dok je gledala svoj odraz u ogledalu, shvatila je da, uprkos posledicama koje su mogle proisteći iz tako ishitrenog postupka, nije žalila zbog samog čina koliko bi trebalo. Da je bila oprezna i obazriva kao inače, ne bi doživela tih hiljadu neverovatnih fizičkih osećaja. Ispustila bi te erotikom nabijene trenutke protkane kadencom njihovog teškog disanja. Propustila bi potpunu nezajažljivost čina, sirovu putenost. Propustila bi... njega.

Bolje da se svega seća s notom žaljenja, nego da se doveka kaje što je sebi uskratila to iskustvo.

Ali on će uvek biti čovek zbog kog će etiku dovoditi u pitanje. Za njega će ona uvek predstavljati sistem koji stoji između njega i njegovog deteta. Oproštajne reći od sinoć su je jako pogodile, ali su sumirale beznadežnost situacije u kojoj su se našli.

Nakon što se istuširala i obukla, otišla je u kuhinju i zatekla Merilin kako sedi za trpezarijskim stolom, i kad ju je pitala kako je spavala, ova se grohotom nasmejala. „Jak sam ti ja telohranitelj.

Ugasila sam se kao sveća. Kad si se ti vratila kući?“ „Negde oko pola jedanaest. Policija me je dopratila do stražnjih vrata, a onda su se parkirali na prilaz.“ „Još uvek su tu. Jesi li slučajno videla sinoćnje vesti?“ „Nisam.“ „Imaju novog osumnjičenog. Ime mu je Čak Oterman.“ Holi je prestala da sipa sebi kafu čuvši ovo. „Jesi li sigurna?“ „Ponovo sam čula jutros. Učinilo mi se da mi ime zvuči poznato, i pogodi?“ Tapnula je po listu papira sa spiskom imena. „Dao je novac za tvoju kampanju.“ „Da, znam. Upoznala sam ga.“ Sad je shvatila zašto ju je Kroford pitao za tog čoveka, naizgled bez povoda. „Šta kažu za njega?“ Merilin joj je ispričala i završila rečima: „Iskreno, ne čini mi se to bogzna kako značajnim.

Javio se po sopstvenoj želji. Onaj koji oseća krivicu ne bi privlačio pažnju na sebe. Šta bi on uopšte mogao da ima protiv tebe?“ „Ništa koliko ja znam.“ „Mislim da su mediji samo iskoristili činjenicu da se iskrao iz suda i naduvali je preko svake mere.“ Merilin je pokazala na stolicu preko puta. „Sedi. Hajde da razgovaramo.“ Holi je sela.

Merilin je sklopila šake na stolu. „Uništila si - možda ovo nije najbolja upotreba te reći - moju ideju da nekako iskoristim teksaškog rendžera da...“ „Stojim iza svoje odluke, Merilin. Ima on dovoljno svojih problema.“ „Holi, on je momak za duplerice.“ „Zbog?“ „Zbog toga što je visok i vitak, okoreli pajkan. Tvoj opis njega kao pandura nije uključio i četvrtastu bradu, oštre jagodice i činjenicu da je pravi komad.“ „Stvarno, Merilin. Koliko ti imaš godina?“ „Nikad previše da tako nešto primetim. Sinoć sam ga potražila na internetu. Znaš li kakva mu je prošlost?“ Pre nego što joj je Holi odgovorila, počela je da nabraja ono što je nazvala Krofordovim „podvizima“, uključujući i Halkon. „I nije on samo tip koji mlatara pištoljem i puca. Praktično je sam samcat uništio organizaciju koja je rasturala dečju pornografiju koju su vodili jedan sveštenik i njegova žena, odavde iz Podanka, mada su imali mušterije iz čitavog sveta. Čak su mu i federalci ispevali hvalospeve.“ Pomerila se napred i naslonila na sto. „Pametan je. Čvrst. Bio je vrlo nepristojan prema meni, ali oprostiću mu jer je tako privržen svojoj kćerki. Svom siročetu. Bio je u tvojoj sudnici i borio se

da dobije starateljstvo, kad je...“ Zastala je zbog dramske pauze. „Kad je osetio dužnost da spase život sudiji koja je vrlo lako mogla da presudi protiv njega.“ Raširivši ruke, uzviknula je: „To je Holivud! Istinsko junaštvo i hrabrost. Ljudi će za tim poludeti. Ali priču moramo tako da im serviramo.“ „Povukla sam se sa slučaja.“ Ovo je Merilin izbacilo iz koloseka. „Šta? Kad? Stvarno? Hoćeš da mi kažeš zašto?“ „Neću.“ Holin sažet ali odlučan odgovor nije ostavio Merilin manevarskog prostora za raspravu. S puno takta, odustala je od dalje priče, uzela olovku i počela brzo njome da dobuje po stolu.

Prošao je čitav minut, a onda je Merilin bacila olovku i pljesnula šakama. „U stvari, to je još bolje. Da! Kao sudija koji predsedava u slučaju nisi smela da govoriš šta hoćeš. Sada, pošto ne sudiš ti, možeš da budeš subjektivna. Možeš slobodno da govoriš o njemu na koji god način hoćeš.“ Holi je uzdahnula. „Merilin...“ „Znam da ne želiš da izlažeš njegovu kćerku medijima. To shvatam. Osim toga, sumnjam da bi deda to dozvolio. Neće čak ni da sasluša moj predlog. Ali šta ako...“ „Čekaj. Stani malo. Pokušala si ovu ideju da predočiš Džou Gilroju?“ „Pre otprilike pola sata.“ Holi je pogledala Merilinin mobilni telefon koji je stajao na stolu između njih.

Merilin reče: „I njega sam potražila na internetu i brzo pronašla njihov kućni broj. Mada, nije mi to baš nešto pomoglo. Čim sam se predstavila i rekla mu ko sam, spustio je slušalicu. Ali još uvek možemo to da iskoristimo bez uplitanja devojčice. Možemo...“ „Izvini samo trenutak.“ Holi je odgurnula stolicu i ustala. „Kuda sad ideš?“ „Odmah se vraćam.“ Holi je ostavila Merilin da diktira beleške u mobilni telefon. Kad se vratila, nekoliko minuta kasnije, Merilin je još uvek to radila. Završila je misao, a onda isključila telefon. „Došla sam na neke ideje upravo sad. Ne moramo da ih sprovedemo sve, ali... Šta je to?“ Holi je spustila Merilinin spakovani kofer blizu stražnjih vrata. „Zar ga ne prepoznaješ?“ „Želiš da odem?“ „Ne, otpuštam te.“ Merilinine usne se opustiše. „Cenim sve što si učinila za mene, Merilin. Vredela si svakog penija koji sam ti platila do sada.

Ali gadi mi se dokle si spremna da ideš kako bi pobedila na izborima.“ Kad je spazila da se Merilin sprema da joj odgovori, podigla je ruku. „Uzalud je da se buniš. Naša saradnja prestaje ovog trena.

Molim te, raščisti sto pre nego što odeš. Želim ti srećan put do Dalasa.“ Nil je čekao u hodniku ispred ordinacije medicinskog islednika kada je Kroford stigao, nešto malo pre devet. Nisu se ni pozdravili. Kroford je stao uza zid i samo gledao u njega.

Konačno Nil reče: „Čitavo odeljenje je kao košnica od jutros.“ Kroford se okrenuo i pogledao niz dugačak hodnik, trenutno prazan. Nil nije shvatio poruku. „Je

li istina da ti je uručena zabrana?“ ,Jeste.“ „Jesi li pretio tastu?“ „Nisam.“ „Sposoban si za nasilje. I sam sam to iskusio.“ Kroford je okrenuo glavu i uhvatio Nila kako oblizuje donju usnu. „Ali nikoga ne upozoravam da ne bi stekao prednost“, reče Kroford. „Donekle remeti smisao.“ „Destruktivan si“, rekao je Nil, ponet taksom srdžbe. „Taj mali podvig koji si sinoć izveo s televizijskom stanicom unazadio je istragu...“ „Koju istragu, Nile? Nemaran si prema jedinoj stvari koja ide kako treba.“ „Otermanu? Šef...“ „Ma daj. Već su te pozvali kod direktora na razgovor?“ „Žešće su me naguzili.“ „Zato što si dozvolio da se slučaj uplesnjavi na tvom urednom stolu?“ „Zato što su čuli tvoje nepotkrepljene tvrdnje...“ „Ja ništa nisam tvrdio. Istina ili laž: Oterman je došao sam i priznao da je nagovorio jednog pandura da ga pusti da izađe iz suda? Hm? Istina. Istina ili laž: zamolio sam ga da pogleda Rodrigeza i rekao je da hoće? Takođe istina. Šta sam onda tvrdio što nije istina?“ Nil je ćutao, ali je bio ljut.

Kroford je udahnuo i izgovorio pomirljivijim tonom. „Slušaj, ako hoćeš da razgovaram sa šefom i da preuzmem punu odgovornost za bilo kakvu Otermanovu odmazdu, rado ću to učiniti.“ „Prokletstvo! Ne! Neću da s bilo kim razgovaraš. Nešto u vezi sa tobom prirodno ide ljudima na živce.“ „A ja sam se nadao da će me izabrati za kralja.“ „Ko ti je rasturio kuću?“ Drskost s kojom je Nil postavio ovo pitanje načela je onaj roviti deo koji je nasilnički čin u njegovoj kući ostavio u njemu. Ali odgovorio je namerno nehajno. „Policijska stanica je jutros stvarno bila kao košnica, zar ne? Zaboravi da ćeš ikada držati seminar o nacionalnoj bezbednosti. Ali seminar o govorkanju bi trebalo vrlo efikasno da izneseš.“ „Nije to govorkanje. Već je zavedeno. Pozvao si policiju u svoj dom. Patrola koja se javila podnela je izveštaj.“ Kroford je znao da su šanse da uljez bude uhvaćen jednake nuli. Svako ko je počinio tako specifičan zločin, i tako direktan, znao je šta radi i najverovatnije nije ostavio nikakve inkriminišuće dokaze za sobom. Pa ipak, jutros su u sobi pokušali da pronađu otiske.

Vandal je ušao kroz prozor Džordžijine sobe, međutim, iako je spolja izvršena pretraga uz baterijsku lampu, ništa nije pronađeno. Jedan od policajaca izneo je teoriju da je počinilac tražio šta će ukrasti da bi to prodao za drogu. „Kada je pronašao samo lutke umesto elektronike i nakita, razljutio se i podivljao.“ Kroford se nije slagao s tom teorijom, ali nije mu protivrečio. Pozvao je policiju samo da bi

postojao zapisnik o provali u slučaju da mu zatreba, recimo, za isplatu osiguranja. „Imaš li pojma ko je to mogao da uradi?“ pitao ga je Nil. Kroford nije mogao da mu odgovori, a nije ni morao. „Evo Otermana.“ Čovek je izašao iz lifta i krenuo prema njima, izgledajući podjednako robusno i arogantno kao i prethodnog dana. Jedina razlika je bila što je bio obučen u radnu odeću. Nogavice braon pantalona bile su mu ugurane u blatnjave čizme. Zaustavio se nekoliko stopa od njih, pogleda krutog poput burgije, i obratio se Nilu. „Toliko vam očajnički trebaju neki tragovi da ste morali javno da pomenete moje ime?“ Nil je ustuknuo. „Niko iz policije vas nije okarakterisao kao osumnjičenog, gospodine Otermane. To je bio novinarev zaključak. Zbog toga je ukoren i obećao je da će sve poreći.“ „Što se mene tiče, može da me zove i Džekom Trbosekom. To ne menja istinu, koju sam vam juče saopštio. Jedino što mi smeta je to što me novinari zovu da komentarišem, a imam veoma gust raspored, pokvareni deo opreme i ekipu koja stoji i češe jaja dok sam ja ovde s vama.“ Pogledao je na sat. „Možemo li da završavamo ovo pa da se vratim na posao?“ Kroford je stajao blizu velikog crvenog dugmeta, pored duplih vrata. Pritisnuo ga je i pušteni su unutra. Stao je u stranu i pustio drugu dvojicu da uđu pre njega, dok je Oterman gledao pravo pred sebe, nastavljajući da se pretvara da Kroford ne postoji.

Nil je obavestio osoblje da dolaze i zamolio ih da se pripreme. Doktor Anderson je bio zauzet, ali jedan od njegovih asistenata stajao pored stola. Kad su svi stali pored njega, podigao je prekrivač s izvesnim poštovanjem.

Kroford je posmatrao Otermana, koji se, uprkos tome što je uporno poricao da poznaje Horhea Rodrigeza, istog trena odao. Kroford je primetio kako mu se utroba steže dok naglo udiše vazduh.

Nekoliko puta je trepnuo, a onda žurno odvratio pogled. „Gospodine Otermane?“ Toliko brzo se povratio, i toliko dobro, da bi Kroford, da nije pažljivo pratio znake, sigurno to propustio. Kad je Oterman odgovorio na Nilovo diskretno pitanje, izgledao je kao da je preko lica navukao masku za varioce. Preobražaj je bio skoro neprimetan. Izraz lica je bio krut, nemilosrdan i tajnovit.

Rekao je: „Ne poznajem ga.“

20 Kroford se iz mrtvačnice odvezao pravo do suda. Nil je stigao nekoliko momenata pre njega. Kad je Kroford ušao u Kriminalističko odeljenje, detektiv je gladio svoju kravatu dok je sedao za sto.

Kroforda je izluđivala njegova mirnoća.

Prišao je stolu. „Lagao je.“ „Mogao sam da se kladim da ćeš to reći.“ „Video sam, Nile.“ „Video si ono što si želeo da vidiš.“

„Svi znakovi su bili tu. Jasni kao dan. Dođavola, istog trena je prepoznao Rodrigeza! Čak ni tebi nije mogla promaći njegova reakcija.“ Nil je sevnuo pogledom, ali Kroford je osetio da nije baš sasvim ravnodušan prema Otermanu kao što se pretvarao. „Primetio si, zar ne?“ „Samo neznatno“, priznade Nil. „Ništa zbog čega bi trebalo da se toliko uzbuđuješ. Možda su on i Rodrigez stajali jedan pored drugog ispred pisoara.“ „A možda je Rodrigez bio deo čitave zavere.“ „Zavere? Nismo ustanovili da je postojala ikakva zavera. Odjednom je ovo sve nekakva nameštaljka, a Čak Oterman stoji iza nje?“ Kratko se nasmejao, a onda zaškiljio prema Krofordu. „Zašto si se toliko navadio na njega?“ „Zašto ti nisi?“ „Zato što nema nikakvih dokaza koji ukazuju na njega“, rekao je Nil podigavši glas. „Nema motiva. Onih uobičajenih sitnica koje su od suštinske važnosti za očuvanje našeg pravnog sistema.

Ako tebi oni nisu toliko bitni, tužilaštvu jesu.“ Bio je u pravu, i Kroford nije imao kontra-argument, ali isto tako nije nameravao ni da baci peškir u ring. „I dalje tvrdim da se poigrava s nama. Izveo je preventivan udarac time što je došao ovamo i odglumio poštenog građanina, i tu svoju mea culpa scenu. Pametan potez. Rekavši nam da je bio tamo, umesto da nas pusti da to sami saznamo, postigao je da ga manje sumnjičimo.“ „Ne sumnjam u njega uopšte. Kopali smo i nismo pronašli baš nikakvu vezu sa sudijom Spenser, osim izvesne donacije njenoj kampanji.“ „Možda smo kopali na pogrešnom mestu.“ „Kad je to u pitanju, potpuno se slažem s tobom. Kopamo na pogrešnom mestu.“ Nilov mobilni telefon je zacvrkutao. „Izvini.“ Javio se i saslušao momenat, a onda rekao: „Sačekaj.“ Prekrio je mikrofon. „Moja žena. Naš najmlađi povraća.“ Zavrteo je stolicu prema prozoru, okrenuvši Krofordu leđa.

Kroford je prišao improvizovanom kafeu, koji su krasili aparat i pribor iz Niksonove ere. Sipao je mlaki bućkuriš u papirnu šolju, a onda jednokratnim telefonom pozvao Smitija.

Vlasnik kluba se javio progunđavši: „Ko je to?“ „Samo proveravam da li mi se telefon pokvario ili nešto slično.“ Prepoznavši njegov glas, Smiti opsova. „Rekao si mi da te pozovem kad budem nešto imao.

Jesam li te nazvao? Nisam!“ „Imam jednog poznanika u poreskom...“ „Kunem ti se!“ „... koji zaista voli da revizije.“ „Kunem ti se bogom, predmet tvog interesovanja nije čak ni kročio u klub...“ „Šljaštao ružičastog?“ „Nijedan od njih. Ne otkako si bio ovde. Što samo dokazuje ono što sam ti odmah rekao. Ti si baksuz.“ „Jesi li razgovarao s nekim o njemu?“

„Ti stvarno misliš da sam malouman?“ „Mislim da si gnjida. Jesi li?“ „Pustio sam pipke, u redu? Ali ništa nisam saznao.“ Upravo tada je Met Njudžent ušao u prostoriju, unevši sa sobom nekoliko dosijea. Izgledao je uzbuđeno. Kroford je pogledao Nila, koji je još bio okrenut leđima. „Potrudi se, Smiti, ili ću morati da pošaljem ekipu iz poroka da provere tu curu što pleše kod tebe.“ „Sranje! Kako si saznao za nju?“ „Nisam saznao.“ Kroford je prekinuo vezu, bacio šoljicu s kafom u kantu i vesto presreo Njudženta. „Jutro, Mete.

Nil razgovara telefonom. Šta to imaš?” „Ništa.”

Ali Kroford je po Njudžentovoj Adamovoj jabučici, koja je poskakivala, mogao da kaže da ipak nešto ima. Ne dajući mladom detektivu vremena da se usprotivi, naterao ga je da skrene i ugurao ga u hodnik. Odvojio se s njim malo dalje od ostalih policajaca i, pre nego što je Njudžent uspeo da ga zaustavi, istrgnuo jedan od dosijea s gomile. „Ne bi smeo da vidiš to”, promucao je dok je Kroford otvarao dosije.

Da, bio je prilično siguran da Nil nije želeo da on ovo vidi. Fotografije su bile mutne i maglovite, bili su to očigledno mobilnim telefonom slikani pokretni objekti: njega samog.

Dokumentovali su njegove dolaske i odlaske u poslednjih dvadeset četiri sata. Peške. Automobilom.

Kako dolazi u sud. Kako odlazi. Kako sedi za šankom i ispija viski. Kako mu je uručena zabrana prilaska pod zracima svetla na njegovom tremu.

Nije mogao da poveruje da nije otkrio da ga prate, ali nije to ni očekivao pa zato nije ni tražio.

Jedan poen više za Nila.

Dok je prelistavao fotografije dvadeset puta dvadeset pet, po drugi put je pitao: „Da li je ovaj fotograf slučajno uspeo da uhvati i kučkinog sina koji je uništio sobu moje male devojčice?”

Njudžent nije primetio ironičnu pramenu tona u Krofordovom glasu, pa je odgovorio ozbiljno. „Nil me je već to pitao. Nije.“ Iako je Kroford sve posmatrao kroz crvenu izmaglicu gneva, znao je da će njegova reakcija biti prijavljena Nilu. Sabrano i pažljivo, poslagao je fotografije, stavio ih u dosije i vratio Njudžentu. „Ko god je taj tip, dobro radi svoj posao.”

Njudžent pokunjeno reče: „Nil će mi otkinuti glavu zbog ovog.” „Ne sekiraj se. Ako dođe do toga, reći ću mu da sam te naterao da mi pokažeš. Poverovaće u to.“ „Hvala.” Oklevao je, ali je rekao: „Ionako ne znam zašto ti je prikačio pratnju.” „Ne znam ni ja, Mete.”

Vratili su se u Kriminalističko odeljenje. Nil je još uvek razgovarao telefonom, pa nije primetio koliko je Njudžent bio nervozan kad je seo za sto i uključio kompjuter. Kroford je pokušavao da shvati šta znači to što ga prate i kako to da predoči Nilu, kada je telefon na Nilovom stolu zazvonio.

Kroford se automatski javio.

„Kroford Hant.“ Živahan ženski glas rekao je: „O, zdravo. Ovde Keri Lester.“ Kroford pogledom preseče Nila. „Izvinite, ko?“ „Ja sam Nilova žena. Nismo se upoznali, ali naravno, znam ko ste.“ Kroford je netremice gledao u Nilov potiljak dok ga je supruga nehotice uvaljivala u laž. „Oprostite što smetam“, rekla je, „ali pokušavam da dobijem Nila, a njegov telefon odmah prebacuje na govornu poruku. Pitam se da li je tu negde.“

Kad je Kroford ušao, Holina pomoćnica podigla je glavu iznenađeno. „Gospodine Hante?“ „Da li je sudija tu?“ „Došla je pre deset minuta.“ „Možete li je obavestiti da sam tu? Nešto se dogodilo u vezi sa slučajem, što moram da joj saopštim.“ Telefonom je pozvala Holi, a nekoliko sekundi kasnije ona je otvorila vrata kancelarije i iznenađeno ga pogledala. „Dobro jutro.“ „Zdravo. Izvinite što se nisam najavio.“ „Morate da me vidite?“ „Iz ovih stopa.“ Kročila je u stranu i pokazala mu da uđe u kancelariju. „Gospođo Brigs, ne prosleđujte pozive, molim vas.“ Zatvorila je vrata i okrenula se ka njemu.

Danas je za posao obukla crne pantalone i prugasti krem-crni sako. Bluza se slagala sa svetlijim prugama i u središnjem delu imala je minijaturne biserne dugmiće. Koliko god prizor bio izazovan, držao je pogled iznad dekoltea. „Žao mi je zbog onog što sam sinoć rekao - da bih sad imao Džordžiju da nije tebe.“ „Tužno je, ali ipak istinito.“ „Možda. Kad bismo cepidlačili. Ali bio sam ljut zbog nečeg drugog i nije trebalo da se istresam na tebe. Kakogod...“ Nije više to spominjao, pa nije ni ona. „Jesu li ti uručili zabranu?“ pitala je. „Nekoliko minuta nakon što sam stigao kući. Imao sam burno veče.“ Bio je svestan i da izgleda tako. Noć je dobrano odmakla pre nego što je pozornik u patroli završio istragu uništene sobe i okolinu kuće. Nakon što je otišao, on je ležao budan, razmišljao o neredu i pitao se ko je to učinio i, što ga je još više zabrinjavalo, zašto.

Odspavao je svega nekoliko sati i imao je tamne podočnjake oko očiju. Nije se obrijao i samo je peškirom osušio kosu. Košulja i farmerke su mu bile čiste, ali nosio je jučerašnju izgužvanu sportsku jaknu, koju je uzeo s naslona stolice dok je kroz kuhinju izlazio iz kuće. „Da li se još nešto dogodilo sinoć?“, pitala je. „Stići ću i do toga. Najpre moram da ti upropastim dan.“ „Dogodilo se nešto u vezi sa slučajem? Nije to bilo nešto što si rekao gospođi Brigs samo da bi

se izvinio?“ „Na nesreću, nije. Došao sam da te upozorim.“ Podbočio se i pogledao u pod, poželevši da ima neki podsetnik koji bi mogao da mu pomogne.

Ali nije ga bilo. Morao je da pronađe reči kojima će joj saopštiti, i shvatio je da će biti bolje ako budu što prostije. „Nil je poslao nekog da me prati.“ Otvorila je usta da nešto kaže, ali on ju je preduhitrio: „Čekaj, saslušaj me. To nije najgori deo. Ima i fotografije. Ne znam koliko me dugo prate, ni koliko temeljno, ali želeo sam da te upozorim da postoji šansa da se nalaziš na nekim fotografijama.“ Klimnuo je prema trima visokim prozorima iza stola. „Ne znam to sigurno jer sam video samo nekoliko slika. I sam sam koristio te momke i znam da umeju da budu veoma temeljni. Ako me je pratilac video kako dolazim ovamo sinoć i ako je uspeo da uhvati nekoliko snimaka kroz te prozore, provaljeni smo. Ti i ja zajedno.“ Stajali su naslonjeni na ivicu stola, šakama je skoro uhvatio za zadnjicu, dok su stajali priljubljenih prepona. Čak bi se i objektiv foto-aparata zamaglio. „Bar se nismo poljubili“, rekao je. „Nije nas uslikao spojenih usana, ali mislim da to niko ne bi drugačije... pa... Razumeš.“ Gledali su se pravo u oči, a onda je ona spustila pogled na njegova usta, a potom i na njegove grudi. „Zašto je Nil odlučio da te prati?“ Očekivao je da ga napadne i optuži. Momentalno razoružan njenim pitanjem, samo je odmahnuo rukom. „Imao je ideju da ja stojim iza pucnjave u sudnici.“ „Šta?“ „Ludo zvuči, znam. Ali želi da me sasvim uništi, i strmoglavce juri u provaliju. Dok u međuvremenu...“ Ispričao joj je za Otermanovu reakciju kad je video leš. „Nil nije hteo to da prizna, ali i on je primetio.“ „Ne branim Čaka Otermana“, rekla je ona. „Ne poznajem ga dovoljno dobro. To želim da kažem. Osim skromnog doprinosa mojoj kampanji, ne postoji nikakva veza. Rekla bih ti da postoji.“ „Verujem ti. Ali možda je u pitanju nešto čega se ne sećaš, ili nešto što možda i ne znaš. Možda je povezano s firmom u Dalasu?“ „Zvala sam ih da im se izvinim što im izazivam neprilike. Uverili su me da im je moja sigurnost glavna briga. U svakom slučaju, Čak Oterman nikad nije imao nikakve veze s bilo kojim advokatom iz te firme, ni u prošlosti ni sada, uključujući tu i mene.“ „Možda ne žele ništa da saopšte zbog poverljivosti.“ „I meni je to palo na pamet. Pitala sam.“ Odmahnula je glavom. „Verujem da bi mi rekli. Ovo je, na kraju krajeva, istraga ubistva.“ „U redu. Ali nastavi da razmišljaš o tome.“ Sačekao je tren, a onda upitao: „Šta ćeš uraditi sa ovim drugim?“ „Misliš na fotografije?“ „Ne znam da li se vidiš na nekoj. Ali ako te ima na njima, moći će da ti naškode.“ „Ja više ne sudim u tvom slučaju.“ „Ne sudiš, ali to je još uvek siva zona. Onaj šupak Sanders mogao bi to da pretvori u skandal

decenije.“ Okrenuo se. „Dođavola, trebalo je da se držim podalje od tebe. Ako te budem koštao izbora, nikad to sebi neću oprostiti.“ „Hoćeš li oprostiti sebi što si mi spasao život?“ Okrenuo se. „Šta?“ „Kroforde, kompromitovana sam istog trenutka kad si preskočio ogradu i zaštitio me od napadača. Bez obzira na ono što se dogodilo posle, nikad ne bih mogla da donesem objektivnu presudu čoveku koji je rizikovao svoj život kako bi spasao moj.“ Ovo je zvučalo kao malo previše zgodan i iskren ali dobro osmišljen odgovor, koji je pripremila očekujući da joj neko postavi osetljivo pitanje o njemu. „Jesi li to sama smislila, ili ona tvoja kako se zvaše?“ „Jutros sam otpustila tu kako se zvaše.“ To su bile iznenađujuće vesti. „Otkud sad to? Zbog frizure?“ Nasmejala se. „Dovoljan razlog. Ali imale smo različite poglede na to kako bi moja kampanja trebalo da se nastavi.“ Mobilni telefon mu je zapištao, dajući znak da je stigla poruka. „Zapamti gde si stala.“ Otvorio je poruku i zbunjeno zurio u zamrznuti snimak Džordžije, koji se pojavio. Dodirnuo je strelicu da bi pustio video-snimak.

Njen kikot odjeknuo je kroz kancelariju. Prepoznao je park, poznato igralište, ljuljašku.

Džordžijine plave lokne zaklanjale su sunce svaki put kad bi se ljuljaška popela visoko. Malim šakama čvrsto je držala debele konopce, stopala isturala visoko kako bi odletela što može više.

Radosno se smejala.

Snimak je trajao trideset dve sekunde, i to su bile najduže trideset dve sekunde njegovog života.

Snimak je imao i naziv: „Činiš ovo previše lakim.“ Pojurio je prema vratima i skoro ih iščupao iz dovratka kad ih je povukao. Holi je povikala za njim: „Kroforde? Šta je?“ „Pozovi policiju“, povikao je dok je proletao pored zapanjene pomoćnice. „Pošaljite policiju tamo!“ „Gde?“ „Na igralište u parku!“ Na naizgled beskrajnom stepeništu, koje se spuštalo niz četiri sprata, vikao je ljudima da se pomere u stranu i gurao one koji se nisu dovoljno brzo sklanjali s puta. Preskočio je poslednjih nekoliko stepenika. Kad je stigao u predvorje, doviknuo je dvojici zamenika koji su stajali i razgovarali: „Gradski park! Odmah!“ Nije sačekao da vidi prate li ga dok je izletao na vrata i pretrčavao parking, tražeći istovremeno ključ svog terenca. Ušao je, startovao motor i pritisnuo sirenu da signalizira ostalim vozačima da se sklone.

Na ulicama grada gume su škripale dok je vijugavom putanjom presecao saobraćaj. Vozeći desnom stranom, pružio je levu ruku kroz otvoreni prozor i pričvrstio magnetno rotaciono crveno svetlo na krov. Bacivši pogled u retrovizor, video je šerifovo patrolno vozilo koje je jurcalo za njim.

Uključio je policijski radio i dispečeru saopštio najosnovnije informacije.

Projurio je kroz dva kamena stuba na ulazu u park i krivudavu stazu prošao u pravoj liniji, pedalu gasa stiskajući do poda. Kada mu je u vidno polje dospeo parking pored parka, svom snagom je stisnuo kočnicu, zbog čega je sportski džip proklizao desetak metara. Gurnuo je menjač u parking poziciju i izleteo pre nego što je vozilo sasvim stalo. Čuo je Džordžiju pre nego što ju je video. Smejala se glasno i veselo, kikotavo parajući vazduh.

Obišao je deblo jednog hrasta i uočio je. Stajala je na vrteški, držeći se za šipku, i smejala se dok ju je Grejs neprekidno okretala.

Kroford se naslonio na deblo drveta i presavio se u struku, stavivši šake na kolena i gutajući vazduh, dok su mu se suze olakšanja mešale sa znojem koji mu je kapao u oči.

Kad se uspravio, ugledao je Džoa Gilroja. Stajao je naslonjen na automobil, parkiran u zaustavnoj traci, s telefonom u ruci. Posmatrao je Kroforda. Smešio se. „Hvala ti. Sad mogu da te uhapse.“ Krofordovo vidno polje se suzilo do veličine glave čiode, a njegov tast stajao je u centru.

Krenuo je napred odmerenim ali odlučnim korakom, koji je Džou sigurno jasno stavio do znanja da mu se krv pretvorila u užarenu lavu. Stariji čovek se ispravio i zauzeo odbrambeni stav.

Kroford je pretrčao ostatak razdaljine, zgrabio ga za košulju, okrenuo oko sebe, dalje od auta i gurnuo toliko jako da se ovaj sapleo i pao na šljunak. „E sad si konačno i to uradio“, zarežao je Džo. „Ideš pravo u zatvor.“ „Kakvu to bolesnu igru igraš, Džo?“ „Igru? O čemu pričaš?“ „Taj video-snimak! S pogodnim nazivom.“ „Ti si lud! Uvek sam to govorio. Upravo si to dokazao. Ne znam ništa ni o kakvom videosnimku.“ Kroford krenu rukama prema njemu, ali jedan od zamenika, koji im se približio iza leđa, izgovorio je svoje ime upozoravajućim tonom. „Ne radi to, čoveče, ili ćemo morati da te privedemo.“ Kroford je obratio pažnju na njega, ali nije skidao oči sa tasta. „Daj mi svoj telefon.“ „Idi dođavola.“ Džo je ustao i otresao pantalone. „Pokupiću Džordžiju i Grejs i odlazim odavde, što dalje od tebe.“ Gledajući iza Krofordovih leđa, zamenicima je rekao. „Šta čekate? Imam naredbu o zabrani prilaska. Uhapsite ga.“ „Izvini, Kroforde“, rekao je jedan od njih. „Hajdemo.“ Kroford se nije ni pomerio. Još uvek usredsređen na Džoa, ponovio: „Daj. Mi. Svoj. Telefon.“ Džo ga je samo s gađenjem pogledao i okrenuo se. Krofordova šaka polete i uhvati Džoa za ruku. Usledila je otimačina oko telefona. Zamenici su požurili da se uključe i zajedno su uspeli da odvuku Kroforda.

Nilov automobil zaustavio se na svega nekoliko metara od mesta gde su se on i Džo sukobili, a Kroford je neprekidno pokušavao da se oslobodi zamenika. Nil i Njudžent izašli su iz automobila.

Još jedan automobil se zaustavio iza Nilovog. Bila je to Holi. Perifernim vidom Kroford je video rotaciona svetla, koja su najavljivala dolazak još patrolnih vozila, koje je sam pozvao dok je kao lud jurio ovamo.

„Šta se to dođavola ovde događa?“, pitao je Nil. „Napao me je“, rekao je Džo. „Uhapsite ga.“ Kroford je, teško dišući, rekao: „Poslao mi je video-snimak Džordžije jer je znao da će me to dovesti ovamo. Pogledaj sam, i reci mi šta misliš o tome.“ Pošto im je Nil klimnuo, zamenici ga pustiše. Pružio je Nilu svoj telefon i saopštio mu šifru za otključavanje.

Džo reče: „Nemam pojma o čemu govori.“ Nil je pronašao snimak na Krofordovom telefonu i pustio ga. „Ne piše ko ga je poslao. Mogu li da vidim vaš telefon, gospodine Gilroju?“ Džo je gnevno uzdahnuo. „Ako vam moja reč nije dovoljna...“ „Gospodine Gilroju?“ Holi se probila između Nila i Njudženta, i stala ispred Džoa. Glas joj je bio blag i kontrolisan, poput glasa pregovarača. „Ako je ovo samo nesporazum, zašto ne bismo razrešili situaciju pre nego što vaša unuka primeti policijske automobile i uplaši se?“ „Ako se uplaši, to će biti njegova krivica, a ne moja.“ „Onda možete da ispadnete pametniji.“ Zaškiljio je prema njoj. „Vi više nemate ništa s ovim. Počinjem da se pitam zašto ste se povukli.

Da li vas je pridobio na svoju stranu?“ „Ja sam na Džordžijinoj strani.“ Pustila je da se to slegne, a onda rekla: „Molim vas?“ Džo je zatreptao neprijateljski i ponosno, ali kada je Nil ispružio dlan, pljesnuo je telefon na njega. „Vaš kod za otključavanje, molim vas, gospodine Gilroju.“ Nil je pogledao poruke, a onda proverio kolekciju snimaka. „Nije ovde.“ Holi, koja je takođe gledala ekran telefona, pogledala je Kroforda i odmahnula glavom.

Do tog trenutka, drugi policajci su se okupili oko grupe. Nil reče Njudžentu: „Kaži im da je lažna uzbuna. Vrati ih nazad.“ „Ovo nije bila lažna uzbuna“, rekao je Kroford. „Video si snimak.“ Pogledavši Džoa, dodao je: „Razgovarao je telefonom kad sam stigao. Možda ga je obrisao.“ Džo ga je ignorisao i obratio se Nilu. „Nisam snimio nikakav video.“ „Neko jeste.“ Van sebe, Kroford je obe šake provukao kroz kosu i uhvatio se za potiljak. „Poslato mi je kao upozorenje. Ako nisi bio ti...“ Prisećajući se ugla iz kog je video snimljen, pogledao je u obližnji šumarak. „Stajao bi tamo.“ Naglo je krenuo, ali jedan od zamenika ga je zaustavio. „Postaraćemo se za to, Kroforde. Ti ostani ovde.“ Zamenik i njegov partner su odjurili.

Nil je pitao Džoa: „Koliko dugo ste ovde?“ „Skoro sat vremena. Sve vreme smo bili sami na igralištu. Dok on nije došao.“ Kratko je pokazao glavom na Kroforda. „Vozio je i ponašao se kao manijak. Napao me je. Obavite svoju dužnost, naredniče Lestere, i zatvorite ga.“ „Tata! “ Džordžijin razdragani povik sve ih je omeo. Okrenuli su se i videli je kako trči prema njemu, široko raširenih ruku. Kroford je instinktivno krenuo prema njoj, ali Nil mu je preprečio put i spustio

mu šaku na grudi. „Stani tu.“ „Jebeš to.“ „Ako joj priđeš, moraću da te uhapsim.“ Kroford odgurnu Nilovu ruku. „Ne, moraćeš da pucaš u mene.“

21 Kroford je odgurnuo Nila u stranu i potrčao da se na pola puta sretne sa Džordžijom. Uhvatila ga je za kolena. Podigao ju je i čvrsto je zagrlio rukama.

Koža joj je bila vruća i lepljiva od naporne igre na igralištu. Osetio je na grudima kako joj srce kuca. Zario je lice u njenu kosu i pomirisao je. „Tata, stiskaš me!“ „Izvini.“ Pustio ju je da se izvije unazad, ali ju je poljubio po licu nekoliko puta, a ona mu je radosno uzvratila poljupce. Sklonio joj je nekoliko vlažnih pramenova s lica. „Jesi li se zabavljala?“ Grejs ih je obišla u širokom luku dok je išla prema ostalima. Kroforda nije bilo briga šta se dešava iza njegovih leđa. Džordžija je bila živa, nije joj ni dlaka s glave falila, i nije bila uplašena.

To mu je jedino bilo bitno.

Odneo ju je nazad do vrteške, seo na metalnu platformu i stavio je u krilo dok se lenjo odgurivao nogom zarivajući pete u gusti šljunak vrteške.

Dok je ona brbljala, pomno je pregledao čitavo njeno telo i lice, da se uveri da sve je potpuno u redu i da nije povređena. U sebi se zahvalio Bogu, čije je postojanje preispitivao, ali kog se svim silama trudio da odobrovolji u zamenu za Džordžijinu sigurnost, zdravlje i dug život. „Slušaš li ti mene, tatice?“ „Svaku tvoju reč.“ „Ko je ona žena?“ Okrenuo se i video Holi koja je išla prema njima. „To je sudija Spenser.“ „Kao sudija Džudi?“ Osmehnuo se i klimnuo glavom. „Ni nalik; sudiji Džudi.“ Prestao je sporo obrtanje kako bi Holi mogla da im se pridruži na vrteški. Kad je sela pored njega, rekla je ispod glasa: „Imaš pet minuta.“ A onda: „Ti si sigurno Džordžija. Ja sam Holi.“ Ispružila joj je ruku. Džordžija ju je stidljivo protresla.

Kroford joj je prošaputao u uvo. „Šta se kaže?“ „Drago mi je.“ „I meni je drago. Toliko toga sam čula o tebi.“ „Jesi?“ „Je li istina da je ružičasta tvoja omiljena boja?“ Džordžijin prvobitni stid potpuno je iščezao. Pronašla je nekog novog s kim može neobuzdano i

bez prekida da razgovara. „Da li više voliš tobogan ili ljuljašku?“, pitala je Holi. „Uh, mnogo više volim ljuljašku.“ „I ja. Volim da letim visoko. Tata me gura visoko, ali moram jako čvrsto da se držim, da ne bih odletela kao on kad je bio mali i izbio sebi zub, koji nije čak bio ni raskliman. Pokaži joj, tata.“ Poslušao ju je, pokazavši Holi jedan od prednjih donjih zuba. Zbog Džordžije ga je svečano pregledala. „To je sigurno bolelo.“ „Bio je to mlečni zub“, obavestila ju je Džordžija. „Izrastao je drugi na njegovom mestu, ali ipak moraš čvrsto da se držiš za konopce.“ „Paziću ubuduće.“ Pustili su Džordžiju da vodi razgovor, koji je bio treperav poput leptira. Holi ga je suptilno gurnula u lakat kad im je isteklo vreme. Pet minuta prošlo je prebrzo.

Kao i Džordžiji. Nije dobro primila vest da je došlo vreme da krenu. „Jel’ možemo da odemo po sladoled?“ „Ne danas, zlato.“ „Molim te. I Holi može s nama. Hoćeš li, Holi?“ „Volela bih, ali ne mogu danas. Možda neki drugi put.“ Džordžija je bila toliko razočarana da se Kroford uplašio da će se njeno vajkanje pretvoriti u plakanje, a posle svega što se danas dogodilo, bude li video i najmanju suzu, neće više biti u stanju da je pusti. „Penji se. Nosiću te.“ Jahanje na njegovim ramenima je uvek bilo velika nagrada. Uhvatila je pune šake njegove kose dok je, namerno posrćući, išao prema parkingu. Ona se kikotala kad ju je zaljuljao i spustio. Klečeći pred njom, prešao je šakama po njenim ramenima kao da se ponovo uverava da je zdrava i čitava. „Budi dobra devojčica.“ „Hoću.“ Nije mogao da joj kaže kada će je zvati, ni kada će je sledeći put videti, jer nije znao kada će to biti. Nikad joj nije obećavao ono što nije mogao da ispuni. „Poljubi me.“ Cmoknula ga je u usta, a onda ga čvrsto stisnula i držala sve dok on nije odlučio da je pusti. „Hajde sad. Deka i baka čekaju.“

„Nešto si tih večeras. Šta se dogodilo?“ Grejs je pogledala preko trpezarijskog stola u supruga, a onda ustala i odnela jedva taknut tanjir do sudopere. „Nešto razmišljam.“ „O onome što se dogodilo u parku? Videla sam da si se uzbudio. Džordžija je bila mnogo tužna kad je otišao.“ „Bila je sasvim dobro pre nego što ga je videla. Specijalnost mu je da rastužuje ljude,“ Grejs se okrenula i počela da puni mašinu za pranje suda. „Ne verujem da bi sudija Spenser intervenisala za njega da je mislila da će Džordžiji imalo naškoditi.“ „Čini mi se da se nešto čudno dešava između njih dvoje.“

Grejs je prestala da radi ono što je radila i pogledala ga je preko ramena. „Čudno?“ „Pojavila se na televiziji i napravila heroja od njega. Sat kasnije povukla se sa slučaja. Mislim da je njena objektivnost narušena, i to je u redu, ali ne samo zato što joj je spasao život.“ „Misliš da privlače jedno drugo?“ „Nadam se da sudija zna šta radi.“ „Naša kćerka to nije znala.“ Namrštio se. „Bet nije gledala dalje od njegovog izgleda. Ali danas je pokazao svoje pravo lice.

Dok ste ga svi vi ostali videli u parku, već se smirio. Kad je stigao, bio je razjaren. Potpuno sumanut.“ „Kakav bi ti bio da si na njegovom mestu?“, pitala je Grejs. „Da je tebi poslat video Bet s takvim nazivom, da li bi i ti bio potpuno sumanut dok ne vidiš da je sve u redu?“ „Nije to isto.“ „Kako je drugačije?“ „Ne bih napao prvu osobu koju ugledam.“ Govoreći ispod praga čujnosti, Grejs reče: „To je nešto drugo.“ „Molim?“ Bacila je krpu za sudove i okrenula se k njemu. „Sve ove godine koliko poznajemo Kroforda, uzajamna netrpeljivost postojala je od prvog trenutka. Svađali ste se, neprekidno, mesecima. Nijedna svađa“, rekla je podigavši kažiprst, „nije završila pesničenjem.“ Džo je ustao od stola i stao pored sudopere. „Šta hoćeš da kažeš?“ „Čudno je što se prvi put kad je Kroford podigao ruku na tebe to dogodilo samo nekoliko sati nakon što si predao zahtev za zabranu prilaska.“ „Koji je potpuno opravdao nasrnuvši na mene.“ „Ali to nikad pre nije učinio. Nisi imao nikakav razlog da podneseš taj zahtev, Džo.“ „S moje tačke gledišta, jesam. Jesi li zaboravila da je bio ovde pre dve noći...“ „I razmenili ste par reči. Malo oštrijih reči, da, ali ti si vikao podjednako kao i on. Nije ti pretio fizičkim nasiljem.“ „Uzeo sam zabranu prilaska zbog Džordžije, ne zbog sebe.“ „To je sranje. Čisto sranje!“ „Otkud sad takav jezik?“ „Kroford nikada ne bi naudio svom detetu. I ti to znaš. Znam da znaš.“ Nenaviknut da ona bude ovoliko ljuta, klatio se na petama. „Želiš li da on uzme Džordžiju, da je odvede od nas?“ Grejs je uzdahnula. „Srce bi mi prepuklo kad bih je izgubila.“ „Onda prestani da ga braniš. Ušli smo u ovu borbu da pobedimo.“ Sipao je sebi šolju kafe i poneo je sa sobom, odlazeći iz prostorije i govoreći na izlasku: „Prepusti sve meni. Znam šta radim.“ Ali umesto da je umiri, ovo ju je još više zabrinulo.

Tražeći samoću nakon što je otišao iz parka, Kroford se odvezao van grada na jedno od omiljenih mesta. Do prirodnog jezera duboko u šumi, do kog se stizalo samo uskim zemljanim puteljkom koji je nestajao nekih tridesetak metara od vode, nakon čega se moralo nastaviti pešice.

Izolovano mesto bilo je njegovo pribežište dvadeset godina. Otkrio ga je vrlo brzo nakon što se doselio iz Kalifornije, gde je živeo s majkom i njenim novim mužem, do svoje šesnaeste. Onda je insistirao da se vrati u Teksas kako bi mogao da pohađa srednju školu u Prentisu sa svojim prvim razredom i drugovima.

Majka i poočim skoro da se uopšte nisu pobunili zbog ove ideje. Osetio je da im je podjednako drago što su se rešili nevaspitanog klinca koliko je njemu bilo milo što odlazi.

Majčina sestra ga je primila - zato što se Konrad do tada već ustoličio na tronu gradske pijanice, nesposoban da se stara o sebi, a kamoli o jednom tinejdžeru. Kako bi nekako nadoknadila sestrino zanemarivanje, njegova neudata tetka, koja nije imala svoje dece, obasipala ga je pažnjom i ljubavlju sve do svoje smrti. Do tada je on već odrastao i bio veoma zahvalan za njenu dobrotu. Ali dok je živeo s njom, svakodnevno je iskušavao strpljenje dobrodušne žene svojim ne tako finim ponašanjem.

Pored tipičnog tinejdžerskog gneva, neprekidno je bio mrzovoljan. (Stalno i veoma, sudeći po Holi.)

Zbog lošeg ponašanja, prošlo je mnogo vremena pre nego što se uklopio u svoj razred, sklopio nova prijateljstva i prilagodio životu u malom gradu. I pored toga što je primljen u popularno društvo, ostao je uzdržan, buntovnički nastrojen i neprekidno ljut.

Onih dana kada je bio izuzetno mračno raspoložen, bežao je na svoje mesto i ubijao sate bacajući žabice sve dok ga ruka ne bi zabolela. Seo bi na blatnjavu obalu, spustio glavu na skupljena kolena i plakao.

Kad bi se isplakao, shvatio bi da nije bio ljut na tetkinu klaustrofobičnu kuću i preveliku ljubav.

Nisu ni drugovi, ni treneri, ni škola izazivali njegovu neprekidnu ljutnju i nervozu.

Bio je ljut na svoje roditelje.

Oboje su ga precrtali sa svoje liste obaveza, i to neizbrisivim mastilom. Majka je imala svoj život, koji njega nije uključivao. Otac nije imao život koji se protezao dalje od sledećeg pića.

Kroford nije mogao da popravi ili izmeni okolnosti. Sve je bilo zapečaćeno. To je bila ruka koja mu je podeljena i na njemu je bilo kako će odigrati.

Nije zakopao svoj gnev u duboko blato tog dana, ostavio ga tamo i zauvek zaboravio. Na kraju krajeva, stvaran život nije bio bajka. Gnev je ostao s njim, neizbrisiv poput otiska dlana. Ali odabrao je, i resio je da neće dozvoliti da ga to uništi.

Jedini put kad je prekršio taj zavet bilo je kad je Bet poginula, i još uvek pati zbog posledica tog posrtanja. Neće dozvoliti da se to ponovo dogodi.

Vratio se u grad i otišao pravo u sud, odlučniji nego ikad da pronađe pravdu za Četa, pa čak i za Rodrigeza, koji je takođe bio žrtva tragičnog sleda događaja koji je neko drugi izazvao.

Kroford je želeo da se dokopa tog nekog. Silno je želeo.

Nil je sedeo za svojini stolom. Podigao je pogled, video Kroforda i rekao: „Pretpostavljam da si dobio moju glasovnu poruku.“ „Nisam.“ Seo je naspram detektiva. „Šta si rekao?“ „Zamolio sam te da dođeš što pre možeš.“ „Izvini. Nisam neko vreme proveravao telefon. Nešto je iskrslo u intervjuima?“

„Nije.“ „Koliko još ima?“ „Gotovi smo, Po podne smo završili.“ „Nema crvenih zastavica?“ „Jok. Sav taj narod čist je kao suza.“ „Osim onog koji je pucao u Četa.“ Nil se rastužio, ali ništa nije rekao.

Kroford je čekao, a onda uzgred pitao: „Kako ti je mali?“ Nil ga bledo pogleda, a onda reče: „Aha, dobro je. Ma neki stomačni virus. Ništa ozbiljno.“ „Hm.“ „Veoma brzo si otišao iz parka“, reče Nil. Poslavši Džordžiju da se pridruži dedi i babi, otišao je do svog sportskog džipa, ušao i odvezao se, ne izvinjavajući se nikome, i nikom se ne obrativši. Podigao je jedno rame, nehajno slegnuvši. „Nisi pucao u mene. Niko mi nije stavio lisice, pa sam otišao. Taj snimak Džordžije me je prestravio.

Trebalo mi je malo vremena da se oporavim.“ „Kuda si otišao?“ „To je tajna. Jesu li zamenici pronašli nešto u šumici iza parka?“ „Nisu.“ Kroford nije ni očekivao da išta nađu. „Ima mnogo drveća i žbunja za skrivanje. Ko god da je snimio taj video, mogao je da dođe i ode a da ga Grejs i Džo ne vide.“ „Imaš li neku ideju ko bi to mogao da bude?“ „Da znam, već bi bio u bolnici. Ili u kovčegu/' „Utešna pomisao.“ „Ali istinita. A to me dovodi do nečega što želim da podelim s tobom.“ Kroford se pomerio napred i naslonio laktove na butine, tapkajući se po bradi zglavcima palčeva dok je pokušavao da misli uobliči u reči, reci koje Nil neće odmah odbaciti samo da bi mu kontrirao. „Slučaj nam se ubuđao, Nile. Nešto što si jutros rekao zapelo mi je za uvo. Kopamo na pogrešnom mestu. Nešto sam razmišljao. Od pucnjave, toliko stvari se...“ „Skinut si sa slučaja.“ Kroford se potpuno sledio kad je uhvatio pogled dragog čoveka. „Zato sam te zvao da dođeš“, reče Nil. „Morao sam da ti kažem. Odmah stupa na snagu.“ Krećući se veoma lagano, Kroford se uspravio na stolici. „Kad se to dogodilo?“ Nil je odmahivao glavom kao da je vreme odluke nebitno. „Nije ni trebalo da budeš uključen u istragu u kojoj si očevidac. Šef to sada uviđa. Porazgovaraće s tvojim pretpostavljenima i objasniti da je sve to bilo samo iz ljubaznosti prema gospođi Barker...“ „Koja je i dalje udovica, bez objašnjenja. Zašto ne želiš da budem uključen?“ „Upravo sam ti rekao.“

„Retorički. Šta se zapravo događa, Nile?“ „Nisam dužan da ti objašnjavam tu odluku.“ „Nisi dužan. U prevodu, to znači da nemaš muda da mi kažeš u lice. Više voliš da se šunjaš iza leđa i da mi nakačiš nekoga ko će da me slika.“ Nil je opsovao ispod glasa. „Njudžent.“ „Nemoj da kriviš klinca. Nisam mu ostavio izbora. Čiji je on bratanac, uopšte?“ „Jednog od gradskih načelnika“, promrmljao je Nil. Kroford se neveselo nasmejao. „Pitao sam šale radi. Njudžent bi trebalo da otpadne. Nije on krojen za ovaj posao.“ Zastao je na momenat. „Zašto si me pratio?“ Nil nije odgovorio. „Žao mi je što sam te razočarao“, reče Kroford. „Nemaš nijednu inkriminišuću fotografiju, zar ne?“ „Nemam ni sliku uljeza koji ti je provalio u kuću.“ Kroford ga je samo pogledao, a onda prasnuo u smeh. „Misliš da sam uništio Džordžijinu sobu nakon što sam ispisao dvonedeljni ček i utrošio toliko vremena da je spremim za nju? Zašto bih to uradio?“ „Ne treba ti nikakav razlog da podivljaš. Imaš kratak fitilj. Postupaš bez razmišljanja. Ne možeš da kontrolišeš svoje nagone ni nasilničke sklonosti, čemu smo danas prisustvovali u parku.“ Kroford bi pre prokleo samog sebe pre nego što bi pokušao da opravda reakciju koja je bila u savršenom skladu sa strahom koji je osetio. Umesto toga, krenuo je u napad. „Znaš, Nile, ako ćeš već da lažeš, nauči bar da te ne uhvate u tome.“ „O čemu pričaš?“ „Ono danas, kad si razgovarao telefonom, nije te zvala žena, i nije bio u pitanju tvoj sin koji povraća. S kim si tako dugo pričao, potpuno okupiran?“ Nilovo lice se zacrvenelo, ali umesto da mu odgovori, pitao je: „Šta si stvarno rekao Rodrigezu na tom krovu?“ „Još uvek se petljaš s tim?“ „To je još uvek prokleto bitno.“ „Moj osvetoljubivi kučkin sin od tasta usadio ti je ideju u glavu, a ti si se zalepio.“ „Odgovori mi na pitanje.“ „Treba li da pozovem Bila Mura?“ „Ne znam. Treba li?“ „Ti i ja se ne volimo. Nikad nismo i nikad nećemo. Ostavimo nakratko to po strani. Da li iskreno smatraš da sam ja imao nešto s tom pucnjavom?“ „Šta si sinoć tražio u kabinetu sudije Spenser? Jedan policajac je jutros došao kod mene i prijavio mi da te je video kako izlećeš odande.“ Kroford ništa ne reče. „Izašla je nekoliko minuta posle tebe, a policajac je rekao da si izgledao kao da si duboko

potresen.“ Nil nije pomenuo da ima njihove zajedničke fotografije, što je došlo kao olakšanje. „Još nešto?“, upitao je blago. „Podigao si veliku prašinu oko jedne masnice na kolenu. Ko još, osim tebe, tvrdi da je napadač šutnut u koleno?“ „Još uvek je to na tapetu?“ „Naravno. Ostaješ jedina osoba koja tvrdi da Rodrigez nije napadač.“ „Da ja stojim iza toga, zar ne bih želeo da svi veruju kako je upravo on pucao, nakon što sam saznao da je mrtav i ne može to da porekne?“ „Želeo bi, osim...“ Kroford je nakrivio glavu kao da želi bolje da čuje ovaj deo koji je Nil izostavio. „Osim?“ „Osim ako bi se uspostavila neka veza između tebe i Rodrigeza.“ „Ne postoji takva veza.“ Jedan ugao Nilovih usta se iskrivio u poluosmeh. „Slagao sam te za taj telefonski poziv jer me je zvao Čak Oterman. Rekao mi je da bi trebalo da se pretvaram da razgovaram s nekim drugim ako si ti u blizini. Rekao je da sam sigurno primetio kako se iznenadio kad je ugledao Rodrigezov leš. Priznao sam da sam primetio. Nazvao me je da mi objasni zašto je reagovao na takav način.“ „Napetost raste.“ Nil ovo nije prokomentarisao. „Iako Oterman nije Rodrigeza znao po imenu, istog trena ga je prepoznao.“ Kroford pucnu prstima. „Stajali su jedan pored drugog ispred pisoara.“ Nil je spokojno nastavio da govori. „Tačno, ili negde oko jedan i četrdeset, u ponedeljak ujutro, Oterman je stigao na svoj zakazani sastanak u kancelariju državnog tužioca. Dok je ulazio, video je Rodrigeza na parkingu ispred suda.“ Zastao je i udahnuo. „Kako razgovara s tobom.“

22 Dva policajca u patrolnom automobilu otpratila su Holi od suda do kuće. Ona je odvezla svoj auto sa stražnje strane, gde je i parkirala i izašla. Jedan policajac ju je dopratio do kuće, a onda se vratio do svog automobila, koji je stajao spreda.

Istog momenta kada se Holi zaključala, zbacila je svu svoju profesionalnu uzdržanost i stav zajedno sa sakoom i visokim potpeticama. Čitavog dana se držala dostojanstveno. Sada je popustila pod umorom i utučenošću.

Predviđanje Grega Sandersa da će „uprskati“ uznemirujuće se približilo obistinjenju.

Pre nego što je otišla iz kabineta, primila je odgovor od guvernera Hačinsa u vidu imejla. Ono što je jedino mogla da kaže o njegovom sadržaju bilo je da je neopredeljen. Niti ju je pohvalio niti pokudio što se povukla sa slučaja Krofordovog starateljstva, rekavši samo da je, iako je bio odsutan, upoznat sa situacijom tekuće istrage o pucnjavi i da nakon povratka s konferencije želi da porazgovara s njom o izvesnim pitanjima.

Dvosmislen ton imejla ju je zabrinuo. Ako preispituje njeno nameštenje i ako joj uskrati podršku, to će biti katastrofa za nju profesionalno, a privatno još i gore. Izneveriće očekivanja sudije Votersa. Izneveriće i svoja sopstvena očekivanja.

Problematični imejl stigao je veoma brzo nakon incidenta u parku, gde je s teškom mukom uspela da isposluje onih pet minuta za Kroforda. „Nema sumnje da je ovo kršenje zabrane, gospodine Gilroju. Veoma je pogrešio što vas je napao. Ali pogledajte ih.“ Pokazala je prema vrtešci, gde su Kroford i njegova kći naizgled razgovarali o šljokicama na njenoj majici. „Pomislite na to kako će njoj biti ako vidi da ga hapse i odvode.“ Da bi čitavu stvar zapečatila, ponudila se da prisustvuje njihovom razgovoru i postavi vremensko ograničenje.

Posle toga je zamolila da mu dozvole da slobodno ode, nakon što istekne pet minuta.

I gospodin Gilroj i Nil Lester popustili su posle toga. Ali zamolila ih je da razmisle o svemu. „Taj snimak mu je ulio strah u kosti. Uprkos činjenici da će biti kažnjen novčano ili biti čak i uhapšen, dojurio je ovamo ne misleći ni na šta drugo osim na Džordžijinu sigurnost/' Džo Gilroj se nije dao tako lako ubediti. „Kad vi to kažete, ispada da bi posekao i pravog pravcatog zmaja da je spase.“ „Mislim da je to dokazao.“ „Treba li da mu oprostim i zaboravim što me je napao?“ Podsetila ga je da će imati priliku da posvedoči o tom incidentu na saslušanju, pre izdavanja trajne zabrane prilaska. „Pa, to jednostavno nije dovoljno“, rekao je.

Onda je postavio uslov po kom je Krofordu dao dozvolu za taj dan. „To je jedini način da se danas izvuče iz ovoga što je uradio.“ Mogla je da bira između ovog uslova, ili da Krofordu namaknu lisice i odvedu ga u zatvor.

Dok je koračala prema spavaćoj sobi, osetila se kao da joj nakovanj visi oko vrata. Kad Kroford bude saznao za njen dogovor s Džoom, prezreće je.

Biće to još jedan udarac za njega, i to mnogo jači od ostalih. Dok je razmišljala o tome, shvatila je da su posledice pucnjave bile mnogo pogubnije za njega nego za nju. Od ponedeljka je primao udarac za udarcem, i sada je, zahvaljujući njoj, mogao da izgubi svoje dete zauvek.

Možda je ona bila meta u sudnici, ali Kroford je taj koji je...

Odjednom je stala kao ukopana, sako i cipele su joj potpuno mlitavo visili u rukama. U glavi se vratila unazad, setila se nečega što je pomislila ranije, a onda je ispustila sako i cipele na pod i brzo se vratila u kuhinju, gde je ostavila torbu.

Nakon što je iz nje izvadila telefon, prstima je pokušavala brzo, koliko su hteli da je slušaju, da ukuca Krofordov broj. Zazvonio je jednom, a onda se prebacio na govornu poštu. „Prokletstvo!“ I ponovo je, grozničavim prstima, pronašla broj mobilnog Nila Lestera i pozvala ga.

Sigurno je video njeno ime jer se veoma brzo javio: „Sudijo Spenser? Jeste li dobro?“ „Savršeno sam dobro. Ali moram da pričam s vama o Krofordu Hantu.“ „Kakva slučajnost. Taman sam se spremio da vas pozovem i posavetujem vas da ga se klonite.

Skinuo sam ga sa slučaja.“ Uz prisilnu mirnoću, rekla mu je: „Preuveličavate ono što se dogodilo u parku. On je...“ „Nema to nikakve veze s tim. Bar ne direktne.“ „Zašto ste ga onda skinuli?“ „Imam svedoka koji ga je povezao s Rodrigezom pre pucnjave.“ Kolena joj klecnuše. Naslonila se na zid i slušala, sve uzbuđenija, dok joj je objašnjavao šta se tog jutra dogodilo u mrtvačnici. „Oterman je video Rodrigeza kako razgovara s Krofordom ispred suda.“ Kad je uspela da dođe do glasa, rekla je: „To ne može biti istina.“ „Siguran je. Shvatio je to istog trenutka, ali se uplašio Krofordove odmazde, pa se nije izlanuo.

Pozvao me je kasnije i samo meni rekao.“ Oklevao je, a onda dodao: „Želeo sam nešto da vas pitam, ali nisam se usudio jer mi se učinilo neprikladnim. Sad verujem da je veoma bitno. Sudijo Spenser, da li ste planirali da uslišite ili odbijete Krofordovu molbu za starateljstvo?“ „Stvarno je neprikladno. Ne mogu da pričam o tome.“ „Pa, verujem da je Kroford predvideo da ćete mu odbiti molbu. Zato je pronašao tipa s lažnim dokumentima i s malo novca. Nekoga ko je dovoljno očajan, ili lakoveran, ili oboje. I izrežirao ovaj napad na vas. Ali sve vreme je planirao da krene u akciju i ubije napadača. Preživeli vi ili poginuli, on bi ispao heroj.“ Porekla je ovo s prvom nedoslednošću koja joj je pala na pamet. „Kako je planirao da ubije napadača kad na sud nije doneo službeni pištolj?“ „Znao je da će Čet pasti i planirao da uzme njegov.“ „To je još neverovatnije. Nikad ne bi nekome naredio da ubije Četa Barkera. Veoma mnogo ga je cenio.“ „To je istina. Ali svoju kćerku voli mnogo više. Sve je to uradio zbog nje, da je dobije. Posle herojstva u sudnici, i svih pohvala koje bi usledile, ko bi mu odbio starateljstvo?“ Zaleteo se s ovim hipotezama kao krdo usplahirenih konja. Umesto da nastavi da ga prati, trudila se da ostane racionalna i hladnokrvna. „Zašto bi smislio tako zamršen zaplet, a onda me zaštitio svojim telom?“ „Da bi dobro izgledalo. Ali Rodrigez se uspaničio i potrčao pre nego što vas je dokrajčio i pre nego što je Kroford dokrajčio njega. Kroford nije smeo da dozvoli da bude uhvaćen. Pojurio ga je i sustigao na krovu. Suočio se njim oči u oči, iako ga je jedan policajac upozorio da to ne čini.“ „To mnogo više liči na hrabrost nego na zaveru.“ „Ne, želeo je da se uveri da će Rodrigez poginuti, ovako ili onako. Na snimku se vidi kako Rodrigez gubi pribranost istog trena kad je ugledao Kroforda kako izlazi na krov.“ Pošto nije videla snimak, nije mogla da ga komentariše.

Nil je nastavio. „Hajde da se setimo, sudijo: niko ne može da potvrdi probušeno uvo, ni da je Kroford šutnuo čoveka s pištoljem. Ne postoji apsolutno ništa što podržava njegovu sumnju u Otermana, koji se pojavio samo nekoliko minuta nakon što sam izneo svoje sumnje u Kroforda. Uočio je priliku da stvori pometnju s Otermanom. Sve mu se vratilo u lice. I neobično je preokupiran vama.

Prvo je vama rekao za probušeno uvo, verujem da je hteo da proveri vašu reakciju na tvrdnju da ga

napadač nije imao. Setite se, on je insistirao da vam se obezbedi zaštita. Isprva sam pogrešno smatrao da je njegova opsesija vama seksualna, ali događaji s Otermanom bacili su novo svetlo na stvar. Pomno vas prati s određenim razlogom. Da li sam u pravu ili ne kad kažem da smišlja razloge da bude nasamo s vama?“ Posle nekoliko trenutaka, tiho je rekla: „Ako se navikao da bude zaštitnik, verujem da je to zato što ima ličnih razloga da se brine za moju sigurnost. To je uobičajena reakcija za one koji nekom spasu život.“ „Da li stvarno tako mislite?“ pitao je Nil blagonaklono. „Ili to tek tako kažete?“ „Ne bih nikad rekla nešto u šta ne verujem.“ „Rekli biste kada biste bili dovoljno preplašeni.“ Pustio je da te reči ostanu da lebde u vazduhu, a onda rekao: „Sudijo Spenser, otišli ste veoma daleko da Kroforda javno oslobodite bilo kakvog prekršaja ili bezobzirnosti. Danas ste za njega postigli jedan poen u parku. Pitam se da li je sve to samo nekakva predstava. Da li mu stajete na stranu samo da biste ga smirili? Ali pre nego što odgovorite, trebalo bi da vam kažem da znam da je kasno sinoć bio u vašem kabinetu. Viđen je kako odlazi narogušen, a rečeno mi je i da ste vi bili prilično uznemireni kada ste, nakon nekoliko minuta, izašli za njim. Budite iskreni sa mnom, jer vas inače ne mogu zaštititi. Da li vam je Kroford pretio?“

Stražnji deo kuće bio je u potpunom mraku. Holi je preskočila ogradu, a onda na trenutak stala da povrati dah, iako joj je srce i dalje tuklo toliko jako da ju je bolelo u grudima. Oprezno je prišla stražnjim vratima. Kroz njih je mogla da čuje njegov glas. Kad je blago pokucala, odmah je prestao da priča.

Nekoliko sekundi kasnije, otvorio je vrata. Ako se prepao što je vidi, nije to nikako pokazao.

Silueta mu je bila velika i kršna spram slabog svetla s ledomata na frižideru. Koliko je mogla da primeti, bila je to jedina svetlost u kući.

Prineo je mobilni uvu. „Pozvaću te.“ Prekinuo je i spustio ruku pored tela. Osim tog pokreta, nije načinio nijedan drugi. Oči su mu bile previše zaklonjene da bi mogla da proceni njegovu reakciju što je vidi na svom pragu.

Ona reče: „Verovatno si iznenađen što me vidiš ovde.“ „Moglo bi se reći. Kako si došla?“ „Trčala sam.“ „Trčala?“ „Džogirala. Ima svega nekoliko kilometara.“ Razmislio je o tome, a onda pitao: „Da li se tvoji čuvari šunjaju otpozadi?“ „Oni misle da sam još kod kuće. Iskrala sam se na stražnja vrata i provukla kroz živicu kod glavne kuće, na zadnju ulicu.“ Ispustio je zvuk koji je ličio na smeh, ali glas mu je bio hrapav od ljutnje kad je rekao: „Neki Nilov čovek bi mogao da bude tu negde sa svojom skrivenom kamerom uperenom u ovu kuću.“ „Svesna sam toga.“ „Čini mi se da nas nije uhvatio sinoć. Što izazivaš sreću? Zašto rizikuješ da dospeš sutra na naslovne strane?“

„Narednik Lester mi je rekao da više ne radiš na slučaju.” „Rekao ti je i zašto?” „Jeste.” „I?“ „Čak Oterman laže.”

Ništa nije rekao u prvom trenutku, ali onda: „Išunjala si se i trčala skroz dovde samo da mi staviš do znanja da si na mojoj strani? Mogla si to i telefonom da mi javiš.” „Ne verujem telefonima, a da ne govorim o listama poziva”, rekla je, ponavljajući njegove reći. „Imamo o mnogo čemu da razgovaramo i želela sam da to uradimo nasamo.” „Slušam.” „Mislim da znam zašto nema nikakvih tragova o napadačevom identitetu, i zašto ste detektivi, ti i svi ostali dospeli u ćorsokak.” „Slušam te.” „Pucnjava nije imala veze sa mnom. Nisam ja bila meta. Ti si bio.”

I dalje se nije pomerao, ostao je tako još nekoliko sekundi. A onda ju je povukao za ruku i uveo preko praga. „Uđi.” „Kroford je uklonjen.” „Budi jasniji.”

Pat Konor se oprezno osvrnuo oko sebe, ali niko nije mogao da ih čuje, osim uvek prisutnih telohranitelja, a oni nikad nisu pokazivali nikakav interes, niti bilo kakvu emociju. Međutim, nije podizao glas. „Za početak, svratio sam do odeljenja da vidim ima li nekih novih glasina. I, čoveče, još kako! Nil je skinuo Kroforda sa slučaja. Slušajte ovo. Sad je on osumnjičen.” „Zbog pucnjave?” „Ukapirali ste.” Široke grudi su se zatresle od suspregnutog smeha. „Taj tip stvarno ima loš dan.” „Čuo sam da je povilenio kad je stigao do parka.” Zvanično, ovo je bio Patov slobodan dan, ali bio je zgusnutiji od mnogih u poslednje vreme. „Nije bilo lako snimiti taj video. Mogu to da dokažem ujedima buva.” „Još uvek je kod tebe telefon koji si koristio?“ „Nije. Bacio sam ga odmah nakon što sam Krofordu poslao poruku. Na dnu je Sabine.“ U stvari, bila je to nevina laž. Jednokratni telefon stajao je skriven ispod sedišta njegovog automobila. Zadržao ga je za svaki slučaj. Moglo bi se to nazvati polisom osiguranja. Nekim ljudima se jednostavno ne može verovati. A posebno ne čoveku koji je sedeo naspram njega. „Jesu li ga zatvorili?“ „Kroforda? Nisu. Sudeći po glasinama, Nil je odigrao po pravilima i predložio mu da pozove advokata. Kroford mu je rekao da se jebe. Mnogo ljudi bi volelo Nilu to da kaže.“ „On je običan drkadžija.“ „Slažem se. Ali je dovoljno pametan da zna da će na takmičenju u popularnosti između Kroforda

i njega Kroford pobediti spuštenih ruku. Nila će olajavati što je pritvorio Kroforda dok protiv njega gradi slučaj, koji većina smatra običnim sranjem. Nil ga je pustio i, politički govoreći, bila je to mudra odluka.“ Donekle s nelagodom, dodao je: „Mada to verovatno nije ono što ste želeli da čujete.“ „U stvari, to je upravo ono što sam želeo da čujem.“ „Stvarno? Zašto?“ „Upoznaću te sa svojim razlozima kad budem spreman. Hvala ti za vesti.“ Pat je shvatio da je razgovor završen. Ustao je i otišao. Osetio je da ga obuzima ogromna žeđ jer se, i pored svega, rendžer Kroford Hant uvek prema njemu ponašao veoma pristojno. Osećao se loše što ga uhodi i smešta mu igru. Da tako iskoristi snimak njegove devojčice? To je bilo nisko, stvar za koju Pat nije verovao da je sposoban, bez obzira na to po čijem naređenju.

Ali imao je dug da otplati, samo da nije...

Nije bilo svrhe razmišljati o tome.

Kroford je dovoljno dobro video u zamračenoj kuhinji, uzeo je čašu iz ormarića, napunio je vodom iz česme i pružio je Holi. „Ponudio bih ti nešto drugo, ali ne želim da uključujem svetlo i olakšam špijunčiću posao.“ Istrčala je iz kuće noseći stare farmerke s rupama na kolenima. Bela majica kratkih rukava joj se zalepila za vlažnu kožu i ocrtavala joj grudnjak. Bradavice su joj se jasno videle i privukle su mu i držale pažnju. „Kroforde, jesi li čuo šta sam ti rekla?“ Podigao je pogled. „Nisi ti bila meta, već ja. Nije to tako veliko otkriće koliko si mislila. Do istog zaključka sam i sam došao pre nekoliko sati.“ Ispričao joj je kako je posle parka otišao na jezero u šumi. „Prvo sam morao da se smirim. Onda sam krenuo iz početka i razmislio o svemu što se dogodilo od te pucnjave. I sve je odjednom imalo veze sa mnom, a ništa s tobom. Spremio sam se da podelim svoju teoriju s Nilom i predložim mu da je istražimo, a onda mi je on saopštio veliku vest.“ „Mogu li da sednem?“ „Izvini.“ Pokazao joj je na trpezarijski sto. Seli su jedno pored drugog, a kada su im se kolena dodirnula, nije ga sklonio. „Izgledaš sjajno kad smo već kod toga.“ „Znojava sam.“ „A ja sam uzbuđen. Kako si došla do zaključka da je pucnjava imala veze sa mnom?“ „Slično kao i ti. Razmišljala sam o svim udarcima koje si primio od tog trenutka, koliko je to sve mnogo više uticalo na tebe nego na mene. Prvo sam tebe nazvala, ali pošto se nisi javio, okrenula sam Nila. Uspela sam da mu saopštim svega nekoliko reči pre nego što je on izneo svoju teoriju da si ti počinilac.“ Ponovila je Nilove nerazumne zaključke. „Stvar je u tome što on zaista veruje u to“, rekao je Kroford.

„I ja se plašim da je tako. Završio je razgovor pitajući me da li si mi pretio.“ „Na šta si ti odgovorila...“ „Da nisi. Bar ne onako kako on to misli.“ Proučavao je njeno lice u senci, usta, oči i uvojke kose koji su se izvukli iz tek vezanog stižem s jebačine repa. Prokletstvo! Rekao je: „U mračnoj smo i praznoj kući. Imam bračni krevet i mnogo vremena na raspolaganju.“ „Dokle?“ „Dok me odeljenje iz Hjustona ne pozove. Ili se Nil pojavi da me uhapsi. Hajdemo u spavaću sobu da skinemo svu odeću sa sebe.“ „Kroforde, ovo je ozbiljno.“ „Znam.“ Uzdahnuo je. „Pokušavam da sprečim sebe da udavim Nila zbog gluposti. Dođe mi da uzmem malj i tresnem Čaka Otermana zbog laganja. Možeš da spaseš dva života odlaskom sa mnom u krevet.“ „Siguran si da Oterman stoji iza toga?“ „Nisam. Možda je Nilu rekao da me je video sa Rodrigezom samo da mi se osveti zato što mu se ime pojavilo u vestima.“ „Ti si to odao?“ „Trebala nam je nova iskra. Upalilo je.“ „Ali to je od Otermana napravilo neprijatelja.“ „Mislim da je to već bio. Nije se obukao u onaj beli kombinezon, ali mogu da se kladim da stoji iza pucnjave.“ „Ali zašto?“ „Đavo bi ga znao. Neki moji ljudi to istražuju.“ Ustao je sa stolice. „Još vode?“ „Ne, hvala.“ Dopunio je čašu svakako i doneo je ponovo do stola. Ali ostao je na nogama. „Uzavreo mi je mozak. Kunem ti se bogom, nikad nisam video tog čoveka dok juče nije ušao u Kriminalističko odeljenje. Bilo je to kao da gledam kobru u oči. Osetio sam neko iskonsko gađenje. Strah. To mi se uglavnom ne događa.“ „Sigurno postoji neki razlog.“ „I meni se čini. Samo moram da ga pronađem. Kad si došla, razgovarao sam sa jednim drugarom iz Hjustona, koji je...“ „Hari ili Sešns?“ „Znaš im imena?“ „Upoznali smo se.“ „Na konferenciji za štampu?“ „Na doručku.“ „Doručku?“ „Čitavu noć su proveli sedeći u automobilima ispred moje kuće. Najmanje što sam mogla da

učinim za njih bilo je da im spremim doručak.“ Zamišljajući prijatno okupljanje oko trpezarijskog stola, podbočio se. „Niko mi to nije spomenuo.“ „Savetovali su me da to ne činim.“ „Jesu li ti rekli zašto?“ Samo ga je pogledala.

Nešto goropadnije, rekao je: „Jesu li rekli zašto?“ „Rekli su mi da si veoma osetljiv kad su tvoje žene u pitanju.“ Njegova ljubomorna reakcija bila je dovoljan dokaz za to. A onda je shvatio šta je mogla da zaključi iz njihovog upozorenja. „Holi, nijednog trenutka im nisam rekao da smo...“ „Nisam ni mislila. Ali izgleda da znaju.“ „Pretpostavljam da su pogodili zbog mog ponašanja.“ „A kako si se to ponašao?“ „Hoćeš neki prljavi izraz za to?“ Pognula je glavu i nekoliko trenutaka ostala tako. Kad je podigla glavu, nastavila je gde su stali, pitajući ga šta su mu rendžeri prijavili. „Zamolio sam ih da provere postoji li veza između Otermana i mene. Ili sa Bet, Gilrojevima, Službom javne bezbednosti. Do sada ništa nisu našli.“ „A Halkon?“ „To je prvo što smo proverili jer ima najviše smisla. Ali tokom te jednogodišnje istrage, Oterman je radio u Penhendlu. Mesecima nije uzeo ni dan odsustva, ni pre ni posle pucnjave. Nema podataka ni da je ikada bio u Halkonu. Pomislio sam da je možda želeo da osveti nekog od nevinih posmatrača koji su poginuli, ali nije imao rođaka, ni bilo kakvih veza s nekom od žrtava. Sešns je sjajan istražitelj, ali ništa nije pronašao. Zamolio sam ga da kopa još dublje kad si se ti pojavila na vratima.“ „Šta je s drugim slučajevima na kojima si radio?“ „Pregledao sam silne dosijee iz proteklih godina. Ali više verujem svom pamćenju nego kompjuterima. Da se Oterman ikad pojavio na mom radaru, setio bih mu se imena. Ako ne imena, onda bar čoveka. U to sam siguran.“ „Možda onda nije on“, rekla je. „Možda je samo rekao Nilu da te je video sa Rodrigezom da te isprovocira. Sigurno ga je bilo sramota što se prijavio da je otišao posle pucnjave.“ Oštro je odmahnuo glavom. „Nije on takvog kova. Bio je ljut, ali ni najmanje posramljen.“ Zapali su u zamišljenu tišinu, a onda je ona tiho rekla: „Ne želim ovo čak ni da izgovorim.

Toliko je nezamislivo da oklevam da to i...“ „Misliš na Džoa.“ Ramena su joj se neznatno spustila, što mu je stavilo do znanja da je pogodio. „On to ne bi uradio, zar ne?“ „Dođi ovamo. Hoću nešto da ti pokažem.“ Uzevši je za ruku, poveo ju je kroz zamračenu kuću do vrata Džordžijine spavaće sobe. Ekranom telefona ju je osvetlio. „Mislim da možeš dovoljno

dobro da vidiš bez jačeg svetla.“ Uzdahnula je u neverici. „Šta se dogodilo?“ „Nil ti nije rekao za ovo?“ „Nije. Bože moj, Kroforde.“ „Bilo je ovako kad sam se sinoć vratio kući. Sve je bilo novo. Preuređenje je trebalo da bude iznenađenje.“ „Jesi li prijavio ovo policiji?“ „Do detalja. Jutros su potražili otiske, pa izgleda mnogo gore nego pre. Nisam imao prilike da pospremim.“ Ušla je u sobu i neznatno se okrenula, ispuštajući kratke jecaje žaljenja dok je procenjivala stepen uništenja. Uzela je svetlucave baletanke, čije su pantljike bile pokidane. „Ko bi uradio ovako nešto?“ „Ista osoba koja mi je poslala onaj snimak Džordžije na ljuljašci, onako anđeoskog izgleda, nevine i ranjive. Još uvek se nisam sasvim oporavio od toga.“ Svaki put kad bi se toga setio, krvnim sudovima bi mu prostrujala kombinacija jarosti i užasa. „Neki bolesni idiot iskoristio je moju malu devojčicu da mi doskoči. Želim da ga ubijem.“ „Kako je Nil Lester uopšte ovo objasnio?“ „Rekao je da sam to sam uradio.“ „I samom sebi poslao snimak iz parka?“ „Valjda.“ Spustila je baletanke na ono što je ostalo od toaletnog stola i pridružila mu se u hodniku. „Ne verujem da bi tvoj tast uradio nešto ovako.“ „Rekao je da će uraditi sve što treba da zadrži Džordžiju. Ili, tačnije, da mene spreči da je dobijem. Ali iskreno“, rekao je pogledavši ponovo u sobu, „ovo se ne uklapa u Džoov profil.“ Isključio je telefon i zadenuo za pojas. „Šta ćeš sad?“ „Sačekaću Harija i Sešnsa. Videćemo šta će pronaći.“ „Šta će biti ako te Nil u međuvremenu uhapsi?“ „Njegov modus operandi čuvam svoje dupe sad radi meni u korist. Neće me pritvoriti sve dok bude imao šta da radi.“ „Znači, čekaćeš.“ „I uraditi ono što sam hteo još otkako si došla.“ Uvukao je prste u njenu kosu sve dok je nije uhvatio za potiljak, a onda je nagnuo i dodirnuo je usnama. „Jedno upozorenje, gospođo sudija. Nemoj takva da mi se pojavljuješ na vratima, osim ako ne želiš da se ponašam ovako.“ Nakon što ju je izljubio, prešao je na vrat, nežno joj šišajući kožu, okusivši slanoću. „Kroforde...“ Prostenjana opomena zvučala je toliko slabo da je on samo nastavio, ljubeći je preko ključne kosti, niže prema grudima. Okrznuo joj je nosom vrh dojke preko vlažne majice.

Oštro je izdahnula. „Jutros sam se probudila sanjajući te.“ Nežno joj je obuhvatio drugu dojku. „Lep san?“ „Grešno lep.“ „Holi Spenser, nevaljala devojka.“ „Pretpostavljam da si u pravu. Sanjala sam sve potpuno isto kao što se i dogodilo. Bila sam željna, a ti si bio jako... odlučan.“ Osmeh koji se začeo u njegovom srcu nije stigao do usta jer su bila čvrsto priljubljena uz njena. „Moram da uđem u tebe. Jednostavno moram.“ Poljubio ju je kao nevaljalu devojku, uzimajući joj usne vrelo i požudno. Spustio joj je šaku niz leđa i uvukao pod farmerke, osetivši samo glatku kožu, dlanom joj obuhvatio zadnjicu i privukao je k sebi. „Sve ovo bi bilo mnogo lepše bez odeće.“ Na njegovo razočaranje, odgurnula se od njegovih grudi, stvorivši nešto prostora između njih, i okrenula glavu na stranu. „Ne želiš ovako da me ljubiš, Kroforde.“ „O čemu, dođavola, pričaš? Želim da te ljubim od glave do pete.“ Svaki put kad bi se okrenula u stranu, on bi je pratio usnama. „Želim da te ližem po čitavom telu.“ Izvukao je šaku iz farmerki i prešao spreda, skliznuvši njome između butina i mazeći je preko mekog džinsa. „I ovde.“ Prigušeno je prostenjala ali mu je odgurnula ruku.

Frustriran i zbunjen, odstupio je od nje. Prokletstvo, znao je da ga želi. „Šta je, Holi? Nisi više moj sudija.“ „Nije to... Ja...“ Udahnula je, sklonila kosu s lica i potpuno se ispravila, sokoleći se. „Da te ne bi uhapsili, morala sam da pristanem na dogovor.“ „Dogovor?“ „Tvoj tast je insistirao na tome. Nisam želela da dospeš u zatvor“, rekla je skoro jecajući. „Kakav dogovor?“ „Pristala sam da svedočim na strani tužioca na saslušanju za trajnu zabranu prilaska. Moraću da svedočim o tvom današnjem napadu na Džoa Gilroja.“ Ovo ga je pogodilo kao tona cigala. Samo je stajao i gledao je.

Potpuno skrhana, udaljila se nekoliko koraka, a onda se okrenula i žurno otišla hodnikom, zaustavivši se kao ukopana kad mu je zazvonio mobilni telefon.

Stala je, okrenula se i videla kako skida telefon s pojasa. Očigledno je, kao i on, mislila da ga zove jedan od ona dva rendžera sa traženim izveštajem.

Ali nijedno od ta dva imena nije se pojavilo na ekranu. Zarežao je u mikrofon. „Koji te je đavo naterao da pozoveš ovaj broj?“ „Da li razgovaram sa superpandurom Krofordom Hantom?“ „Ne seri, Smiti. Šta imaš?“ „Imam jednog sirotog pijanca koji mi duguje lovu za popodnevnu terevenku.“ „Nije to moj problem.“ „Ma nemoj, zverko? Kaže da je tvoj tatica.“

23 Čim je Smiti saopštio Krofordu gde se nalazi, prekinuo je vezu. Holi mu je bila za petama dok je išao kroz hodnik prema spavaćoj sobi, gde je navukao jaknu da prekrije futrolu. Uzevši ključeve sa komode, obišao ju je dok je izlazio iz sobe. „Znaš sama da se vratiš kući.“ „Idem s tobom.“ „Malo sutra.“ „Čula sam šta je taj čovek rekao.“ „Sjajan završetak sjajnog dana, a?“ „Znam sve o tvom ocu, Kroforde.“ „Nije on otac, on je pijandura. Siguran sam da i to stoji u mom dosijeu.“ Do tog trenutka su stigli do stražnjih vrata. „Nilova pratnja je sigurno ispred. Ako se vratiš istim putem kojim si i došla, ne bi trebalo da imaš problema. Pažljivo preskoči ogradu.“ „Idem s tobom.“ Sagnuo se, unevši joj se u lice. „Nema jebene šanse.“ „Dobro. Šljaštavo ružičasto? Pronaći ću ga.“ Otvorila je stražnja vrata i izašla.

Otići će iz noćnog kluba mnogo pre nego što ona otrči kući i odveze se tamo, ali i na samu pomisao da se ona sama pojavi u jednoj od Smitijevih krčmi... „Sranje!“ Krenuo je za njom i stigao je u pola koraka, uhvatio za lakat i preusmerio prema svom džipu. „Ovo će biti sjajna fotka kad budeš svedočila protiv mene na saslušanju za trajnu zabranu.“ Pomogao joj je da sedne na suvozačevo sedište, a onda stavio šaku povrh njene glave i nimalo nežno je gurnuo ispod ivice prozora. „Ako ne želiš Nilovom drugaru da pružiš šansu da te slika, drži glavu dole dok ti ne dam znak.“ Jedan deo njega želeo je samo da je isprovocira, ali predostrožnost nije bila uzaludna. Čim je sišao s prilaza, primetio je automobil na drugom kraju ulice kako se odvaja od ivičnjaka. Pratio ga je s diskretne udaljenosti nekoliko blokova dok je vozio po komšiluku poštujući ograničenje brzine.

A onda odjednom: „Drži se!“, upozorio je Holi kad je skrenuo za ugao i pritisnuo gas do daske.

Nije pustio papučicu dok nije bio siguran da je izgubio pratnju. „Sad možeš da se uspraviš.“ Provezao se pored školskog ragbi stadiona, koji je ležao na ivici grada, a onda skrenuo na dvosmerni poljski put, koji je vijugao kroz šumu. Okolni borovi bili su pravi i toliko blizu jedan drugom da su ličili na ogradu. Noć je bila mračna. Mlad mesec zaklanjala je tavanica od oblaka.

Krajičkom oka Kroford je video Holi samo u odsjaju svetla s instrument table. Uhvatila se za rukohvat kad je zavio u krivinu, ne usporavajući nimalo. „Kazniće te zbog prekoračenja brzine.“ „Saobraćajni prekršaj povrh predumišljaja za ubistvo. To bi stvarno bilo gadno.“ Naglo je okrenula glavu i prasnula ljutito: „Ne činiš sebi uslugu time, Kroforde.“ „Slušaj, ne sviđa ti se kako vozim? Šta ja tu mogu? Ionako nisam hteo da ideš.“ „Nije u pitanju vožnja. Pošla sam s tobom da bih te sprečila da uradiš nešto zbog čega ćeš posle

zažaliti.“ „Kao danas kad sam srušio Džoa na dupe.“ „Upravo tako.“ „Mislio sam da mi je on poslao snimak. Svaki roditelj koji voli svoje dete reagovao bi isto.“ „Slažem se. To mogu da posvedočim.“ Promuklo se nasmejao. „Štedite dah, vaša visosti. Bez obzira na to šta kažeš na klupi za svedoke, nikad neću dobiti Džordžiju.“ Okrenuo je glavu. „Je li tako?“ Pogledala je pravo kroz vetrobran i progovorila toliko tiho da ju je jedva čuo pored brujanja motora. „Na kraju krajeva, možda.“ „Ali ne bez još molbi, saslušanja i vremena bez nje.“ „I ne bez mešanja Džordžije u sve.“ Ovlaš ga je pogledala i nekoliko sekundi su se značajno gledali. Kad je okrenuo glavu, snažnije je stisnuo volan. Nije bio spreman da ide dalje u borbi za Džordžiju ako je to podrazumevalo da će morati da bira između njega i dede i babe. Nikad je ne bi doveo u tu situaciju.

On i Holi su se ostatak puta vozili u tišini, a uskoro je jedan upadljivi neonski znak označio da su stigli na odredište. Oštro je skrenuo levo, na parking ispred noćnog kluba, i prevezao se preko njega do zadnje strane zgrade.

Znajući koliko se zločina dogodilo na parkinzima poput ovog kod Šljaštavog ružičastog, kako u vozilima, tako i izvan njih, Kroford je smatrao da je sigurnije ako Holi uđe zajedno s njim. Ugasio je motor i otvorio vrata. „Ne mogu da te ostavim ovde, ali upozoravam te, ovo iskustvo bi moglo da te šokira.“ Kao da prkosi ovom upozorenju, otvorila je vrata i iskočila pre nego što je došao da joj pomogne. Prišli su metalnim vratima. Udario je po njima.

Lično im je Smiti otvorio. „Dobro si se setio. Ja...“ Zanemeo je kad je video da Kroford nije sam i, očigledno prepoznavši Holi, široko se iskezio odmerivši je od glave do pete. „Ovo ti je novi izgled, a, srce? Trebalo bi da zauvek baciš onu crnu odoru.“ Zbog Smitijevog cerenja, razmislio je o svojoj odluci da je povede sa sobom. „Ostavi je na miru.“ „Ne obaziri se na njega, šećeru“, rekao je Smiti dok se sklanjao u stranu da ih propusti.

Pogledavši Kroforda preko ramena, dodao je. „On je običan partibrejker.“ Otpratio ih je do svoje kancelarije, koja je bila podjednako haotična kao i sve ostale u kojima ga je Kroford viđao poslednjih godina. Cedeći iz sebe šarm, ljigav poput ulja kojim je mazao kosu, pridržao je Holi stolicu i ponudio joj nešto za piće.

Kroford ga je pljesnuo po ramenu i na silu ga okrenuo prema sebi. „Gde je stari? Mislio sam da je kod tebe u kancelariji.“ „Pokušao sam da ga dovedem. Ali svojeglav je to svat. Za dlaku da istera iz takta mog izbacivača - a s obzirom na godine tvog tatice, to ne bi lepo izgledalo pred ostalim gostima. Ostavio sam ga gde je i bio. Ovde je od pola četiri. Napravio je ceh od šezdeset sedam dolara i nešto. Rekao je da ćeš ti to pokriti.“ Kroford je ignorisao šaku koju je Smiti ispružio dlanom nagore. „Hajdemo.“ Klimnuo je glavom

Smitiju da ga povede. „Zaključaj se“, rekao je Holi dok je izlazio na vrata, a onda sačekao da čuje kliktanje brave.

Oslonio se na Smitijevu orijentaciju u klubu dok ga je pratio kroz lavirint mračnih hodnika, sve dok nisu stigli u glavnu prostoriju lokala, gde je glasnoća muzike vršila bukvalno fizički napad na telo. Na sceni, jedna devojka je zaskakala mesinganu šipku. Klijentela je većinom goropadno navijala povicima, zvižducima i aplauzima.

Smiti je viknuo jače od buke: „Ovamo!“ Pokazao je na sto u najmračnijem uglu prostorije, gde je izbacivač pomno pazio na jednu skljokanu i nepokretnu figuru.

Konradov obraz bio je priljubljen uz lepljivu površinu stola. Pljuvačka mu se slivala s opuštene donje usne. Jedva je bio pri svesti, ali kad ga je Kroford uhvatio za ruku da ga podigne sa stolice, ustao je i zamahnuo. Nekoordinisan aperkat promašio je Krofordovu bradu za kilometar. Ali od inercije udarca, Konrad bi se prosuo po zemlji da ga Kroford nije uhvatio.

Nije ga bilo naročito briga kako sve to izgleda drugim gostima dok se rve sa svojim starim. Za nekoliko sekundi, obe Konradove ruke je prebacio na leđa i čeličnim stiskom ga držao u uspravnom položaju. „Kako je došao ovamo?“, pitao je Smitija.

Zazveckao je ključevima ispred Krofordovog lica. „Izbacivač ih je našao u njegovim pantalonama.“ Izbacivač je bio svinjoglavi tip izbrijane i istetovirane glave. „Dovezi njegov automobil do stražnjih vrata“, rekao mu je Kroford. „Neće ih biti teško pronaći. Ćelave gume, izbledela plava farba. I hvala.“ Počeo je da gura Konrada kroz klub, prema hodniku kojim su ušli. Konrad se saplitao i lelujao, ali Kroford je nekako uspeo da ga odvede do tamo a da ovaj nijednom nije pao.

Smiti je Kroforda pratio u stopu, meljući neprekidno o velikom cehu. „Zaveži, jebote!“, rekao mu je Kroford. „Dobićeš svoj prokleti novac.“ Kad su stigli do vrata kancelarije, pozvao je Holi, koja ih je otključala. Poniženo ju je gledao pravo u lice dok je ona prvi put gledala slinavu i smrdljivu olupinu od čoveka, koja je predstavljala njegovog oca. Nije pokazala gađenje koje je očekivao, već brigu zbog načina na koji je Konradu pala glava kad mu je Kroford pustio vrat.

Gurnuvši ruku u džep, izvadio je svežanj novca sa štipaljkom i predao joj ga. „Plati mu, molim te.“ Izvadila je pedeseticu i dvadeseticu iz svežnja. „I deset za izbacivača“, rekao je Kroford. „Ja ću mu dati“, rekao je Smiti, posegnuvši prema dodatnoj novčanici.

Sklonila ju je van njegovog domašaja. „Sama ću se postarati za to, hvala vam.“ Delovala je kao da je ravnodušna i ni najmanje zaplašena jezivim slikama po zidovima. Umesto toga, kad je pogledala Smitija dok mu je davala novac za račun, izgledala je kao da u sudnici izriče doživotnu robiju s prinudnim radom. „Vaš gost je očigledno pijan. Pa ipak, priznali ste da ste nastavili da mu još satima služite alkohol, u vrednosti od preko šezdeset sedam dolara. Bude li se nešto loše dogodilo zbog njegovog

pijanstva, mogli biste biti pozvani na odgovornost i krivično optuženi. Vrata ovog prljavog lokala biće zabravljena. Ovog puta ste imali sreće. Gospodin Hant će možda biti voljan da pređe preko ovog propusta i potencijalno kriminalnog zanemarivanja stanja svog oca... u zamenu za vašu diskreciju.“ Smiti je nabrao obrve, ali je ipak dovoljno razumeo od ovog što je rekla. Nervozno je oblizao usne i rekao: „Naravno, naravno, sudijo. Neću pričati o ovome. Kroford je prijatelj. Odavno se poznajemo.“ Kroford je ispoljenu naklonost porekao otfrknuvši. „Pridrži nam vrata da možemo da odemo odavde.“ Kad je Holi izašla pre njega, zadržao se toliko da Smitiju kaže: „Baš me briga koliko dugo se poznajemo, pisneš li samo da je bila ovde, ima jaja da ti iščupam.“ Smiti mu se bojažljivo osmehnuo, kao da je ovu pretnju stvarno ozbiljno shvatio.

Kroford je uspeo da odvede Konrada do džipa i da ga ubaci na stražnje sedište. Starac se prevalio na stranu, glavu naslonivši na Džordžijino dečje sedište. Kroford je odmah odlučio da ga opere pre nego što je ponovo u njega smesti. Ako se ikad više bude vozila s njim.

Izbacivač je doterao Konradov automobil, a Holi ga je častila. „Hoće li ti smetati da voziš to?“, pitao je Kroford pokazujući na gomilu gvožđa koja je promuklo brektala. „Ni najmanje.“ Otišla je na vozačevu stranu i sela za volan.

Ponižen i ljut, Kroford je seo u svoj sportski džip. Kad je izašao na autoput, održavao je brzinu kako Holi ne bi imala problema da ga prati. Osim toga, nije žurio da joj pokaže koliko je Konradova kuća bedna.

Kad su stigli, prišla je i predala mu ključeve Konradovog automobila, kao i svežanj novca. „Ne zaboravi ovo.“ „Hvala ti. Ako si dodirnula Smitija, bolje da oribaš ruke dezinfekcionim sredstvom.“ „Ali bio je tako ljubazan.“ Zalepršala je komadićem papira. „Doturio mi je ovo dok nisi gledao.“ „Šta je to?“ „Kupon za besplatno piće kad budem sledeći put došla.“ „Taj podli ljigavac. Trebalo bi da se vratim i...“ U sekundi je zanemeo kad je Konrad otvorio zadnja vrata i izašao. „Ne preporučujem Smitijeve lokale. Plesačice su prosečne, a toaleti smrde gore od poljskih klozeta.“ Ne baleći više, i sasvim bistrog pogleda, stajao je savršeno uspravno. Nije se zapleo ni kod jedne jedine reći. Osmehnuo se. „Iznenađenje/“

Konrad ispruži ruku prema Holi. „Sudijo Spenser, nadao sam se da ću imati prilike da vas upoznam.

Ja sam Konrad Hant.“ Rukovala se s njim. „Gospodine Hante.“ „Hvala vam što ste dovezli moj automobil.“ „Nema na čemu.“ „Mislio sam da bi najbolje bilo da nastavim s glumom dok ne stignemo. Jesam li bio uverljiv?“

„Veoma“, rekla je, lako se nasmejavši.

Uputivši joj široki osmeh, rekao joj je: „Uđite, uđite.“ Poveo je dodirnuvši je po laktu i usmerivši je prema kući. „Pazite gde gazite. Raščistio bih stazu, ali nisam znao da ću večeras imati goste.“ Oporavivši se od šoka, Kroford je stao ispred njih. „Šta to pokušavaš, Konrade?“ „Pokazujem da imam manira. Što se za tebe baš ne bi moglo reći.“ „Čemu gluma? Šta pokušavaš?“ Konrad mahnu kroz vazduh rasterujući komarce. „Krvopije. Sudiju će živu pojesti ako je ne uvedemo.“ Gurnuo je Kroforda s puta i krenuo dalje, ponovo upozoravajući Holi da pazi gde staje. Zastavši pozadi, Kroford je promrmljao da je Konrad imao čitave godine da raščisti put do svoje kuće.

Dvorište je i dalje bilo zatrpano smećem, ali iznenadio se i osetio olakšanje što je unutrašnjost kuće, bar što se tiče prostorija koje su bile vidljive s vrata, bila sređena od njegove poslednje posete u utorak.

Tokom vožnje iz noćnog kluba, Konrad je upasao košulju i zagladio kosu, koja mu je bila raščupana kad su pošli. Zapravo, izgledao je skoro sasvim pristojno. „Izvinite što smrdim poput destilerije“, govorio je Holi. „Viski koji nisam prosuo na pod, polio sam po sebi kao kolonjsku vodu. Molim vas, sedite.“ Pokazao joj je na kauč, preko kog je bio prebačen stari ali čisti prekrivač od komada tkanine, da prekrije raščupanu presvlaku. Nastavljajući da igra ulogu domaćina, rekao je: „Želite li nešto da popijete?“ „Ne, ne želi.“ Konrad je pogledao Kroforda i namrštio se zbog njegove nepristojnosti. „Nisam se tebi ni obratio. I nisam mislio na piće - piće. Mislio sam na nešto poput kafe ili Doktor Pepera.“ Holi je odgovorila. „Hvala vam, ali ne hvala, gospodine Hante.“ „Zovi me Konrad, i reci mi ako se predomisliš.“ Seo je na fotelju, izbacio držač za stopala i promeškoljio zadnjicu da se bolje smesi, sve vreme joj se osmehujući.

A onda je primetio da Kroford i dalje stoji, skoro se ne odmaknuvši od ulaznih vrata. „Hoćeš li samo stajati tamo kao onaj kartonski Indijanac iz trafike? Zašto ne sedneš i praviš se da si dobro društvo?“ „Nemam vremena za društvene posete. Moram da vratim Holi kući pre nego što njeni čuvari shvate da je nema.“ Konrad ju je pogledao s obnovljenim interesovanjem. „Iskrala si se iz kuće?“ „To je nešto što nisam uradila još otkako sam bila tinejdžerka.“ Smejući se, pljesnuo je šakom po priručju fotelje. „Drago mi je što čujem da si bila nestašna.

Već sam počeo da mislim da si previše savršena.“ „A ne. Prošla sam jednu veoma buntovničku fazu kad je moj otac otišao, pre nego što sam prihvatila svoju novu ulogu glave porodice.“ „Otkud to da si se iskrala baš noćas?“

Pre nego što je stigla da mu odgovori, Kroford je to učinio. „Došla je da mene vidi. Ne možemo da dozvolimo da nas vide zajedno, pa je...“ „Zašto vas ne smeju videti zajedno? Pa zajedno radite na slučaju pucnjave.“ „Ne više.“ Kroford mu je saopštio skraćenu verziju današnjih događaja.

Kad je završio, Konrad je s gađenjem odmahivao glavom, ali prve reči koje su izašle iz njegovih usta bile su u vezi s Džordžijom. „Tvoja mala je dobro to podnela?“ „Jeste, hvala bogu. Nije bila svesna šta se događa. Nije me videla kako nasrćem na njenog dedu.“ „Hoćeš da ti kažem šta ja mislim? Džo Gilroj je to zaslužio samo zato što je Džo Gilroj.“ Kroford je pogledao Holi pre nego što je rekao: „Platiću za to. Proći će dosta vremena pre nego što mi bude dozvoljeno da ponovo vidim Džordžiju.“ Konrad opsova sebi u bradu. „Ne mogu da verujem da ti je priredio to sa zabranom prilaska.“ „Čekamo da odrede dan za saslušanje. Boriću se. Ali čak i da dobijem tu bitku, ostaje ova druga.“ Konrad reče: „Nil Lester je uobražena budala koja mora da se dokazuje, zbog čega je i opasna uobražena budala.“ „Ta hajka na Kroforda je smešna“, rekla je Holi. „Hajka koju je Čak Oterman potpalio svojom laži“, dodao je Kroford.

Konrad se pogladio po bradi. „Zašto bi Oterman lagao da te inkriminiše?“ „Nemam pojma. Holi i ja smo baš o tome raspravljali kad me je Smiti zvao da kaže da si pijan i nepristojan. O čemu se tu radi? Toliko puta si bio pijan, zašto sada glumataš?“ „Zato što nisam želeo da neko pogodi šta sam stvarno radio tamo.“ „Zagrišću“, rekao je Kroford. „Šta si stvarno radio tamo?“ „Špijunirao Čaka Otermana.“ Kroford se osetio kao da ga je neko udario sa stražnje strane, u visini kolena. Da li je Konrad nedostajuća karika s Otermanom koju je tražio? Prišao je kauču i seo na naslon, blizu Holi. „Špijunirao si Otermana? Zašto? Da li si ga ikad krivično gonio?“ „Nisam. Bar mislim da nisam.“ „Šta onda znaš o njemu?“ „Samo ono što sam pročitao.“ Sačekao je kratko. „I ono što sam lično saznao o njemu.“ „Iznenađenja se samo nižu. Nisam znao da si imao ličnih iskustava sa Otermanom.“ „Pa, ima mnogo toga što ti ne znaš.“ „Očigledno. Ispričaj mi nešto što ne znam, Konrade.“ „Prijavio sam se za posao u njegovom radničkom naselju.” „Kad?“ „Prošle godine. U zimu. Ne sećam se kog meseca, ali bilo je hladno.“ „Ti ne znaš ništa o toj industriji.“ „Mislio sam da mogu da praznim kante za đubre. Imaju ekipu za održavanje i čišćenje.“

„A ti si diplomirani pravnik“, prasnuo je Kroford. „Ili si bar bio.“ Konrad je napravio grimasu i s nelagodom pogledao Holi. „Prošla zima je bila jako loša, čak i za mene. Mesecima nisam imao posao. Isekli su mi struju. Trebao mi je novac da ponovo uključim grejanje.“ Osećaj stida počeo je da ispunjava Krofordov stomak. Mrzeo je što ona mora da čuje sve ovo, ali bar sad više ne mora da zazire od toga da li će saznati koliko su loši geni koje je morao da nasledi. „Jesi li dobio posao?“ „Nisam ga ni želeo. Dok sam bio u kancelariji i ispunjavao prijavu, jedan kamionet dojurio je uz riku, dovezavši povređenog čoveka. Pod tim povređen, mislim jako. Deo mašinerije mu je pokidao čitavu ruku. Visila je na koncima, bukvalno. Bio je u šoku. Činilo se da ambulantnim kolima treba čitava večnost da stignu. U međuvremenu, Oterman je podivljao, urlao je na sve. Naredio je nekima da očiste kamionet. Krv je tekla po podu, i ovo ne govorim s preterivanjem. Drugoj dvojici naredio je da se odvezu do bušotine gde se nesreća desila i poprave ono što se pokvarilo pre nego što dođu ljudi iz Zavoda za zaštitu na radu. I još je rekao da počnu da dele bonuse u gotovini članovima posade koji su prisustvovali nesreći.“ Kroford reče: „Podmitio ih je da postanu gluvi, nemi i slepi kad se pojave federalni inspektori.“ „Tačno tako. Sve to vreme dok je divljao i urlao, nije pokazao ni mrvu interesovanja za čoveka koji je krvario nasmrt. A to se naglo promenilo kad su stigli bolničari. Kao da je neko u njemu uključio neki prekidač. Napravio je pravu predstavu. Sveti Čak. Blagonaklon i brižan. Samo što nije sklopio šake i počeo da se moli nad tipom kog do tog trenutka nije ni pogledao.“ Konrad je napravio grimasu. „Smučilo mi se. Bez obzira na to koliko sam bio švorc i koliko mi je trebao posao, pocepao sam onaj obrazac, otišao i nikad se više nisam vratio. Radije ću napraviti karijeru kao pijandura, nego da radim za tako dvoličnog tipa. Da sam još tužilac, ne bih mu se skidao s grbače.“ „A šta bi tražio?“ „Ne znam“, odgovorio je Krofordu. „Ali mislim da gospodin Čak Oterman sigurno ima neki nelegalan posao.“ „Zašto to misliš?“ „Kad god je u tim klubovima...“ „Kojim klubovima?“ „Poput Smitijevih.“ „Viđao si ga i ranije?“ „Mnogo puta.“ Konrad je pogledao Holi i patetično joj se osmehnuo. „Bio sam poznat kao čest gost u nekim od lošijih lokala u ovome kraju. Ali okrenuo sam novi list.“ Osmehnula mu se. „Sad si trezan?“ „Šezdeset četiri dana.“ „Odličan početak. Čestitam.“ „A pored toga sam i zaposlen.“ „Gde?“

„U pilani.“ Za vreme ovog prijatnog razgovora, Kroford je ustao sa svog mesta na priručju kauča i napravio krug po dnevnoj sobi. Bila je sređenija nego što ju je ikada video. Pogledao je kroz otvorena vrata u kuhinju. Sudopera je bila raskrčena od prljavih sudova, na pultu nije bilo skorelih tečnosti, a i pod je bio obrisan. Na površini se činilo kao da Konrad zaista pokušava da ostane trezan.

Ali prošlost mu nije predviđala uspeh. Kroford je previše puta bio razočaran da bi poverovao da će ovaj novi list biti drugačiji od ostalih, zato je ugušio iskru optimizma u sebi i u mislima se vratio na Otermana.

Kazavši misao glasno, rekao je: „Podržava lokalne političare i sudije, ali večeri provodi po striptiz klubovima.“ „Gde pije vrlo retko, ako uopšte i pije“, reče Konrad. „Ignoriše plesačice. Ali nikad ne džabalebari. Tamo drži sastanke, slične onom koji je danas imao.“ Kroford je ovo već čuo od Smitija. „S kim se danas sastao?“ „Bila je to prava parada“, rekao je Konrad. „I kao bilo ko drugi na paradi, malo sam fotografisao.“ Gurnuo je ruku u džep pantalona i izvadio mobilni telefon, što je iznenadilo Kroforda, jer ga Konrad nikad nije imao. „Odakle ti to?“ „Iz Vin-diksija.“ „Kad?“ „Juče.“ „Zašto?“ Konrad ga je iznervirano pogledao. „Hoćeš li ti da vidiš ovo ili nećeš?“ Kroford je uzeo telefon od njega i otvorio galeriju fotografija. „Zašto mi tek sad kažeš da imaš fotografije na kojima je Oterman?“ „Zahuktavao sam se. Osim toga, stalno me prekidaš.“ Dok je Kroford prelistavao fotografije, Konrad je nastavio da priča. „Vidiš ta dva tipa koji sede za stolom koji je najbliži separeu? Telohranitelji. Nazvao sam ih Frik i Frak, s tim da je niži Frik. Ali nisu mačji kašalj. Naoružani su. Video sam izbočine. Došli su s Otermanom, otišli s njim, bili veoma obazrivi dok su bili tamo, nisu pili, nije ih omeo čak ni nastup.“ „Šta će njemu telohranitelji?“ pitala je Holi. „Dobro pitanje“, rekao je Kroford. A još bolje pitanje bilo je zašto Smiti nije pomenuo da je Oterman svratio danas kad je znao da će mu Kroford platiti za tu informaciju. Moraće kasnije da popriča s ljigavim kučkinim sinom. Trenutno je Konrad imao njegovu nepodeljenu pažnju. „Ljudi su dolazili i odlazili“, govorio je. „Oterman je sa svima posebno pričao, a razgovori su varirali u trajanju.“ „Da li je nešto promenilo ruke?“ pitao je Kroford. „Ne a da sam ja to video, a očekivao sam koverte ili gotovinu. Možda klubove koristi samo da ugovara uslove, a transferi se događaju negde drugde.“

Konrad bi mogao biti u pravu. Pored toga, Kroford je dovoljno dugo radio detektivski posao preko kompjutera i znao je da su šifre za bankovne račune podjednako dobre, ako ne i bolje, od gotovine. „Dobro, nastavi.“ „To je u suštini to“, reče Konrad. „Otišao je s Frikom i Frakom. Onda sam odigrao svoju minijaturu.“ „Zašto jednostavno nisi otišao?“ „Trebalo je da budem pijan kao letva, sećaš se? Plašio sam se da će, pokušam li da se odvezem, pozvati pandure, koji bi me ili bacili u zatvor bez testa krvi, a u tom slučaju bih ostao zaglavljen tamo bez telefona, ili bi mi izvadili krv i tako shvatili da sam lagao. I šta onda? Gde bi ti bio?“ Iscerio se. „Rekao sam ti da sam dobar u ovome. Kasnije ćeš mi se zahvaliti.“ Slike fotografisane kamerom s mobilnog telefona bile su tačkaste zbog slabog svetla u klubu.

Konrad se povremeno igrao zumiranjem, zbog čega su neke fotografije bile mutne, a bilo je i nekoliko snimaka njegovog palca. Ali Kroford je starom morao da oda priznanje za domišljatost.

Na nekoliko fotografija uhvatio je Otermana kako radi trik s novčićem. Prisetio se kako ga je Konrad opisao. „Dvoličan je.“ Nije shvatio da je ovo izgovorio sebi u bradu sve dok ga Konrad nije pitao. „Molim?“ „To što radi s tim novčićem...“ „Radio je to i kada sam ga prvi put videla“, rekla je Holi imitirajući pokrete. „Dvoličan je. Može da menja karakter u sekundi. Dve strane novčića. Postoji li tu neka paralela, ili izvodi neku šalu sa svima?“ Kroford je slegnuo ramenima zbog sopstvene pretpostavke, a onda je, ponovo pogledavši Konrada, pitao: „Niko nije primetio da si ga fotografisao?“ „Pored svih tih sisa koje skaču...“ Pogledao je Holi. „Devojaka koje su mogli da gledaju? Niko nije obraćao pažnju na pijanduru koja se sve više opija, i koja...“ Stavio je šaku na srce, obrativši se Holi: „Žalim što to kažem, ali ima i odgovarajuću reputaciju.“ Starac nije baš blistao pokušavajući da je šarmira pa se Kroford usredsredio na svoj zadatak.

Dodirnuvši prstom sledeću fotografiju, ugledao je nešto što ga je preseklo. Čovek koji je sedeo nasuprot Otermanu nosio je kaubojski šešir. Obod je bacao senku preko njegovog lica, pa se ispod njega nije videlo bogzna šta osim kose. Ali način na koji mu je ona bila zalepljena... Žurno je prstima uvećao sliku kako bi bolje mogao da vidi crte čovekovog lica, i kad ga je dobro pogledao, momentalno ga je prepoznao. „Jebem ti!“ Upio je svaki detalj, želeći da bude siguran pre nego što Holi pokaže telefon. „Izgleda ti poznato?“ Ne oklevajući ni tren, prošaputala je: „Pa to je napadač iz sudnice.“ „Sigurna si?“ „Sto posto. Ne bih mu prepoznala lice zbog maske, ali kosa je potpuno ista.“ „To sam i ja odmah primetio. Ali moramo da budemo sigurni.“ „Ja jesam.“ „On je pandur.“ Kratko je pogledala Kroforda, a onda ponovo pogledala u ekran mobilnog telefona. „Da! Videla sam ga u sudu. Mada tamo nikad ne nosi šešir. Ne znam kako se zove.“ „Ja znam.“

24 Kroford je krenuo prema vratima.

Holi je naglo ustala i pošla za njim. „Kuda ideš?“ „Da obavimo nekoliko poziva. Ne mrdaj odavde. Odmah se vraćam.” Gledala ga je kroz komarnik dok je preskakao stepenice trema i doskakao na tlo, već držeći mobilni telefon u šaci. „Uvek je bio takav”, rekao je Konrad iz svoje fotelje. „Okretan i brz kao munja, još kao beba.

Na majku je takav. Ona je bila plesačica, znate.” „Plesačica?” Holi ga je pogledala preko ramena. „Ne, nisam to znala.” „Imala je studio u glavnoj ulici, podučavala je balet i stepovanje. Džez. Sve to. Svakog proleća održavala je veliki recital u gradskoj kući. Svi iz grada bi otišli. Bio je to pravi spektakl. Žene su mesecima prišivale šljokice na kostime.” Holi se setila baletanki iz Džordžijine sobe i pitala se da li je to neka podsvesna veza koju je Kroford stvorio između svoje kćeri i majke.

Konrad je zurio u prazno dok mu je tuga menjala izraz lica. „Bila je lepa i talentovana pa je valjda zato smatrala da zaslužuje nešto bolje. I više. Često je govorila da nije zadovoljna.”

Zatim se promeškoljio, sabrao i mahnuo rukom prema dvorištu, gde je Kroford koračao s mobilnim na uvu. „Njegova majka i ja bili smo samo loš izgovor za roditelje. Ispao je mnogo bolji nego što je bilo ko imao prava da očekuje.” „Bolji nego što samom sebi priznaje“, rekla je Holi, više govoreći sebi nego Konradu. „Dobro si ga upoznala za samo tri dana.” „Deluje kao mnogo duže.” „Kad ste spavali?”

Okrenula se i pogledala ga zapanjeno.

Nasmejao se zbog njene grešne reakcije. „Tako sam i mislio.” „Gospodine Hante. Konrade...”

Podigao je ruku da je ućutka. „Ne treba da objašnjavaš. Ali pogađam da je vreme kad se to dogodilo malo... problematično.”

Spazivši bolan izraz na njenom licu, rekao je: „Ništa ne priznaj, sudijo. Ne moram da znam. Ne želim da znam. Samo se nadam da će sve ispasti kako treba jer, što se žena tiče, nije mu bilo lako.

Majka mu je pobegla. Žena mu je poginula.“ Zaćutao je neznatno suzivši oči. „Mnogo voli svoju devojčicu. Biće velika šteta bude li i nju izgubio.“ „Ta odluka nije na meni. Povukla sam se.“ „Pod ovim okolnostima, to je bio veoma moralan potez. Ali oprosti mi što ovo kažem, ne deluješ mi previše srećno zbog toga.“ „Osećam obavezu prema ljudima koji veruju u mene i moju karijeru. Ne želim da ih izneverim.“ Pomno je gledajući, zamišljeno se namrštio. „Ovo između tebe i Kroforda, da li te je to učinilo, ili bi te učinilo, inferiornijim sudijom? Da li bi bila lošija kao sudija zbog toga?“

„Ne bih. Čak bih bila i bolja. Zbog njega sam shvatila i prihvatila da postoji siva zona. Dosad sam videla samo crno i belo.“ „Drži se toga, Holi, i prestani da kriviš sebe. Ja sam slučajno stručnjak u razočaravanju ljudi i mogu iz iskustva da ti kažem da što više brineš o tome, više to radiš. Strah da ćeš nekog izneveriti postaje samozadovoljavajući.“ „Uzeću to u razmatranje.“ Osmehnuli su se jedno drugom.

Pogledao je kroz vrata u Kroforda. „Voleo bih da ga vidim srećnog.“ „Danas sam ga prvi put videla s Džordžijom. Dok je bio s njom, bio je srećan, sijao je iznutra. A zašto i ne bi bio? Ona je predivna.“ „Stvarno?“ U njegovim vodnjikavim očima, iskru radosti skoro istog trenutka zamenila je tuga. „Ne dozvoljava mi da je vidim.“ Holi je bilo savršeno jasno koliko je to odbacivanje uticalo na njega. „Možda će promeniti mišljenje.“ „Ne, ne. Ne krivim ga nimalo. Ne želim da me moja unuka upozna ovakvog.“ Podigao je ruku kako bi obuhvatio i sebe i svoje okruženje. „Kao starog alkosa koji se svakim svojim dahom bori da ostane trezan? Ne. Ne želim da Džordžija ima takvu predstavu o meni ništa više nego što on želi da je izloži tome. Ne, ako ikada dođe taj dan kad bude poželeo da je upozna s njenim dekom Konradom, voleo bih da joj pokaže sliku mene od pre trideset godina, kad su me se plašili neki od najvećih kučkinih sinova ove države. Kad sam bio najbolji od najboljih advokata odbrane, i kada su me sudije izuzetno poštovale“, rekao je namignuvši. „Voleo bih da joj ispriča kakav sam bio pre... Pa, pre.“ Setno se osmehivao. „Bio bih ponosan kada bi me moja unuka upoznala u takvom svetlu.“ Kroford je pogledao kroz komarnik i pitao se o čemu Holi i njegov stari pričaju toliko predano.

Iznerviran što je bezuspešno tri puta pozvao isti broj, koračao je u malom krugu dok je četvrti put pokušavao. „Hajde, hajde, drkadžijo. Znam da si tamo.“ Ovoga puta se jedan glas javio s bojažljivim halo. „Njudžente?“ „Prestani da me zoveš. Ne mogu da pričam s tobom.“ „Gde je Nil? Okrenuo sam sve brojeve tri puta.“ „Rekao je da ide na večeru s porodicom.“ „Ne interesuje me kako, samo ga pronađi, reci mu da mora da izvadi nalog za hapšenje Pata Konora. Džozefa Patrika Konora. On je na listi policajaca koji su bili na dužnosti u sudu za vreme pucnjave.“ „Znam. Ispitan je i pušten.“ „Greška. Pošalji mi u poruci Konorovu kućnu adresu. I još nešto: kaži Nilu da uzme nalog za pretres njegovog doma, automobila, svega. Kapiraš li sve ovo? Zapiši ako moraš. Kaži Nilu da se nađe sa mnom kod Konorove kuće s tim nalozima. Ja ću krenuti odmah, da vidim je li tamo i da ga držim na oku dok Nil ne stigne. I - ovo je jako bitno - obavesti šerifovu kancelariju da neko mora da ode do radničkog naselja i dovede Čaka Otermana na saslušanje.“ „Šališ se, jelda?“ Kroford viknu: „Da li zvuči kao da se šalim?“

„Nil je već na ivici da me otpusti. Ako mu kažem da je sve ovo poteklo od tebe...“ „Neće te otpustiti. Ti si bratanac gradskog načelnika. Ne zaboravi da mi pošalješ tu adresu.

Odmah mi treba. Ako zajebeš ovo, Nil će ti biti najmanja briga, jer ću te ja lično zadaviti. Ubaci se u brzinu. Došlo je vreme da se stisne petlja, Njudžente.“ Kroford je prekinuo, prebacio se na Konradov telefon i žurno poslao sebi fotografiju Pata Konora kako razgovara s Otermanom. Krenuo je prema tremu, preskočio stepenice, otvorio komarnik i pokretom odozdo bacio Konradu mobilni telefon. „Izgleda da ti dugujem zahvalnost.“ „Izgleda.“ „Bilo je potpuno ludo što si to uradio. Riskantno. Ali mi je obezbedilo preokret u slučaju baš kad mi je trebao. Hvala ti.“ „Drago mi je što sam uspeo da uradim nešto za tebe.“ Otac i sin nekoliko sekundi su se gledali, a onda je Kroford uhvatio Holi za ruku. „Hajdemo.“ Vukući je za sobom, žurno je otišao do svog sportskog džipa. Dok je vozio puteljkom prema glavnom putu, rekao joj je da je pokrenuo stvari. „Imaćemo Konora pritvorenog za manje od sata.

Predviđam da će odati Otermana u zamenu za doživotnu robiju, pošto se suočava sa smrtnom kaznom bude li osuđen za ubistvo Četa.“ „I dalje si ubeđen da je Oterman iza ovoga?“ „Neko jeste. Pat Konor nema ni mašte ni inicijative da smisli nešto slično napadu od ponedeljka.“ „Uz pretpostavku da je u pitanju Oterman, kako je naterao Konora da pristane da to uradi?“ „Oterman sigurno ima nešto čime ucenjuje Pata. Zna gde su pokopana neka tela. Ima neki kockarski dug. Nešto. Moramo da otkrijemo o čemu se radi kako bismo imali čime da se cenjkamo.“ S tim na umu, posegnuo je za mobilnim telefonom i pozvao Harija Dugog Luka. Kroford mu je rekao da je identifikovao napadača iz sudnice i saopštio mu Konorovo puno ime i prezime. „Prentiski policajac. Dugo radi s malim činom. Nije više ni ulični pozornik. Radi kao obezbeđenje u sudu. Prokletstvo! Upravo sam se setio. On je bio jedan od pandura koji su čuvali Holi na konferenciji za štampu, pre neki dan. Nil mi je rekao da su svi ti policajci provereni.“ „Još jedan razlog da se osećaš još bolje“, otezao je Hari. „Šta taj Konor ima protiv tebe?“ „Mislim da on nema ništa. Ni sa sudijom Spenser. On je nečija marioneta.“ „Otermanova?“ „Na vrhu mi je liste. Razgovarali su oči u oči u onom lokalu u glavnoj ulici.“ Kroford mu je opisao taj sastanak. „Imam fotografiju koja dokazuje da postoji nekakav savez. Čini mi se da je prljav.“ „Hoćeš da istražim to?“ „Mrzim što moram da ti bacim vruć krompir, Hari.“ „Ti ionako već imaš pune ruke posla. I Sešns još radi na tome. Nije predahnuo već satima.“ „Hvala. Kreni od skorašnjih uplata na bankovni račun Pata Konora koji ne liče na policijsku platu. Najveći ulov bio bi kada bi uplate nepoznatog porekla povezao sa Otermanom.“ „Već mi se diže.“

„Bolje se suzdrži. Sumnjam da će biti tako lako.“ „I ja, ali znaš, nada uvek postoji. Još nešto?“ „Aha. Kako je prošao doručak?“ Hariju je trebalo nešto vremena da poveže stvari, a onda je uzdahnuo. „Rekla ti je?“ „Nazovi me čim nešto budeš pronašao.“ Kroford je prekinuo i pogledao Holi. „O čemu ste ti i Konrad razgovarali?“ „Koliko mu je stalo do tebe.“ Frknuo je čuvši to. „To je smešno.“ „Nije to priznao s previše reci, ali poruka je bila i više nego jasna.“ „Čudno, ja je nikad nisam primio.“ „Možda nisi slušao dovoljno dobro.“ Ljutito ju je pogledao. „A možda je samo pronašao lakovernu publiku za svoje cmizdrave priče.

Da li ti je rekao da nije bio pozvan na moje venčanje?“ „Nije.“ „Hm. To mu je jedna od omiljenih. Bet me je nagovarala da ga pozovem. Odbio sam. Rekao sam joj da se mladoženja neće pojaviti bude li Konrad dobio pozivnicu.“ Uočivši prekor na Holinom licu, kiselo je dodao: „Pre nego što se iskidaš zbog sirotog Konrada, trebalo bi da znaš zašto sam bio tako čvrsto rešen da ga ne pozovem na venčanje. Vidiš, iako sam se bunio, tetka ga je zamolila da dođe na srednjoškolsku maturu. Došao je, ali nije me video kako koračam po bini i primam diplomu. Pre nego što su stigli do slova H, izbljuvao se na centralni prolaz u publici. Izbacili su ga ljudi koje je ispsovao iz sveg glasa i s kojima je pokušao da se pobije.

Napravio je najveći cirkus u istoriji matura, a taj nesrećni rekord još uvek nije oboren.“ „Žao mi je, Kroforde.“ „Nije važno.“ Njegova površnost samo je istakla koliko je u stvari bilo bitno - veoma bitno.

Verovatno je to naslutila. Osetivši se kao da se brani, rekao je: „Ovo sranje ti pričam samo iz jednog razloga, a to je da ne nasedneš na Konradov šarm. Veruj mi, nikad ne traje dugo.“ Kad su otišli od Konradove kuće, stavio je rotaciono svetlo na krov džipa i uključio svetla na prednjem braniku. Ali kad su izašli na auto-put i približili se njenom komšiluku, sve je isključio. „Nema potrebe da iko sazna gde si noćas bila. Možeš li ponovo da se ušunjaš u kuću?“ „Mogu. Ostavi me na ulici južno od glavne kuće.“ Skrenuvši za poslednji ćošak s isključenim farovima, dokotrljao se i stao na uskom putu. Kroz drveće se jedva video krov njene kolibe. Nije mu se dopadalo što je mračno i što ima toliko mnogo mesta za skrivanje u okolnom žbunju. „Trebalo bi da te otpratim i proverim kuću.“ „Nema potrebe. Nikad nije ni bilo. Nisam ja ta koja je u opasnosti.“ „Možda grešimo.“ „Ne verujem.“ „Ni ja, ali neću se opustiti sve dok Pat Konor i Oterman ne budu zatvoreni.“ Uhvatila ga je za ruku i nežno je stisnula. „Pazi se.“ „Uvek se pazim.“

„Nikad se ne paziš.“ Rekla je ovo zadirkujuće veselo, ali on se nije nasmešio dok je sklanjao njenu šaku sa svoje ruke. „Sačuvaj to za saslušanje. Možeš to da izjaviš pod zakletvom.“ „Kroforde...“ „Moram da idem.“ „Da li bi više voleo da su te uhapsili pred Džordžijom?“ „Sad nije pravo vreme da pričamo o ovome.“ „Zašto si onda rekao to tako sarkastično?“ „A zašto si ti sklopila dogovor s Džoom?“ „Zato što mi je ostavio samo dve opcije, a obe su bile bedne. Morala sam da donesem brzu odluku i delam. Ti, od svih ljudi“, rekla je kažiprstom mlateći kroz prostor između njih, „trebalo bi to da shvatiš.“ Ne dajući mu vremena da odgovori, gurnula je suvozačeva vrata, skočila na tlo, a onda ih naglo zatvorila. Otrčala je do žive ograde od azaleja i nestala u lišću.

Prokletstvo, želeo je da krene za njom, završi ovu svađu, a onda je skine golu i gleda je kako se uzbuđuje iz jednog sasvim drugačijeg razloga.

Psujući, ubacio je džip u rikverc i unazad otišao skroz do ugla.

Holin mobilni telefon zazvonio je upravo u trenutku kad je neprimetno ulazila na stražnja vrata.

Napola je očekivala da to bude Kroford, koji zove da joj se izvini, ili da nastavi svađu. Ali broj na ekranu nije bio njegov. „Halo?“ „Sudijo Spenser, Greg Sanders ovde.“ Zadrhtala je od samog zvuka njegovog glasa. „Odakle vam moj broj telefona?“ „Imam svoje izvore.“ „Baza vaših klijenata.“ Ignorišući ovu zajedljivu primedbu, rekao je: „Mnogo toga se dogodilo od našeg razgovora u liftu pre neki dan. Imali ste uzbudljivu nedelju. Jeste li dobili moje ruže?“ „Zahvalnica je u pošti.“ „Znači, svidele su vam se.“ „Bile su malo bodljikave.“ Otfrknuo je kroz smeh.

Poželela je da mu spusti slušalicu, ali pitala se šta stoji iza ovog neprimerenog poziva. „Iscrpli smo temu o ružama.“ „Želite da znate zašto vas zovem.“ Nije mu odgovorila. Nastavio je. „Večeras sam pozvan u zatvor da se posavetujem s jednim klijentom. Mesto je brujalo od živosti. Pogodite kakav se glas proneo stanicom večeras?“

„Sigurna sam da jedva čekate da me prosvetlite.“ „Rendžer Kroford Hant, kome ste na televiziji ispevali odu pre neki dan, nogiran je - namerno to tako kažem...“ „Pametno.“ „...iz istrage Nila Lestera. Štaviše, čuli su Lestera kako kaže Hantu da će sledeći put kad budu razgovarali ovom verovatno trebati advokat.“ „Nadam se da me ne zovete da vas preporučim.“ Nasmejao se, a ona je zamislila njegove krupne zube i mazgu dede gospođe Brigs. „Ne, bio bi to sukob interesa kad bih predstavljao Hanta, pošto ste se tako ukopali u njegov ćošak, a ja sam vam suparnik.“ „I dalje ne mogu da shvatim svrhu ovog poziva.“ „Zovem samo da vam kažem da je šteta što ste javno branili tipa koji je osumnjičen da je organizovao pucnjavu. Setite se, rekao sam vam da je samo pitanje vremena kad ćete zabrljati. A zabrljali ste svetski.“ „Sigurno me ne zovete da likujete zbog incidenta u kom su stradala dva čoveka. Čak ni vi ne biste bili toliko odvratni.“ „Ne, ono što se dogodilo Četu i onom drugom tipu je tragedija. Ali u svetlu skorašnjih događaja, to što ste oduševljeni Krofordom Hantom ne ide u prilog vašoj pronicljivosti, zar ne?“ Morala je da se ugrize za jezik da mu ne bi otkrila šta zna o Patu Konoru i Čaku Otermanu. „Ne mogu da komentarišem policijsku istragu koja je u toku.“ Grohotom se nasmejao. „Koliko ćete se još kriti iza te odore? Činjenica je da ste sve svoje adute uzalud potrošili.“ „Laku noć.“ „Čekajte malo. Ovaj preokret doveo vas je u neprijatnu situaciju. Ali postoji lak način da iz nje izađete.“ „Ne treba mi nikakav način da izađem.“ „Dobar pokušaj, ali oboje znamo da nije tako. Zašto se lepo mirno ne povučete i pustite me da pobedim bez suparnika? Shvatate? Oboje dobijamo. Ja ću dobiti šta je i trebalo da dobijem od početka, a vi ćete spasti obraz.“ „Ne zovite me više.“ „Ovo je jednokratna ponuda. Trebalo bi da je prihvatite.“ „Ili šta?“ „Ili ću vas iseckati na komadiće. Otkriću šta je naš opaki teksaški rendžer sinoć tražio u vašem kabinetu. Da, sudijo. I oko toga kruže glasine. Kad budem završio, poželećete da nikad niste čuli za sudiju Votersa. Ostaćete samo mrlja u istoriji sudova ovog okruga.“ Zastao je, udahnuo, a onda mnogo snishodljivijim tonom, rekao: „Više bih voleo da se to ne dogodi, a siguran sam da ni vi to ne želite. I, šta kažete?“ Ništa mu nije rekla. Narugala mu se nečujno i prekinula vezu.

Sutra, nakon što Pat Konor bude uhapšen, a Kroford oslobođen sumnji, njeni postupci će biti

opravdani.

Ali to je sutra. Prvo će morati da preturi preko glave ovu, po svoj prilici, dugu noć.

Dok je Kroford jurcao prema adresi koju mu je, što je bilo iznenađujuće, Njudžent poslao u poruci, ostavio je policijska svetla isključena, ne želeći da najavi svoj dolazak. Pat Konor je sigurno uzrujan jer se plaši da će ga otkriti. Nervozni počinilac, kad ugleda policajca i shvati da mu je maska otkrivena, mogao bi vrlo lako da se lati pištolja. Ovog puta je Kroford nameravao da sačeka podršku.

Ali oprez je bio nepotreban jer, kako je skrenuo u Konorovu ulicu, video je da je puna ljudi i bleštavih svetala hitnih vozila.

Komšije, najveći broj obučen u kućne haljine, stajale su u svojim dvorištima, međusobno razgovarali i ljubopitljivo posmatrali uniformisane policajce koji su razapinjali policijsku traku oko zapuštenog dvorišta. „O, sranje!“

25 Kroford je odlučnim korakom prešao rastojanje do otvorenih ulaznih vrata skromne kuće, na kojima je jedan pozornik bio postavljen da odvraća sve kojima tu nije bilo mesto. Oprezno je odmerio Kroforda i pozdravio ga izgovorivši mu ime.

Kroford reče: „Konor?“ „Pronašli su ga mrtvog na podu kuhinje.“ Kroford je ispustio dugačak uzdah i opsovao, ali dok je ulazio u kuću, policajac mu je preprečio prolaz. „Lester mi je naredio da nikog ne puštam.“ „Ja radim s Lesterom.“ „Kroforde, šuška se okolo da si umešan.“ „To o čemu se šuškalo se promenilo.“ „Otkad?“ „Otkad se napadač iz sudnice obreo mrtav na svom kuhinjskom podu.“ „Pat Konor je napadač iz sudnice?“ Da bi mu odgovorio, Kroford je prosto podigao obe obrve.

Pozornik se osvrnuo da vidi da li ih možda neko gleda, a onda rekao ispod glasa: „Nisam te video.“ „Hvala.“ Kroford je prekoračio prag i ušao pravo u pustu dnevnu sobu. Primetio je da policijski opasač leži na stočiću, a da je službeni pištolj i dalje u futroli. Primetio je otromboljene zavese, starinsku fotelju koja je stajala pravo ispred televizora ravnog ekrana, pričvršćenog za zid, i pomoćni sto zatrpan đubretom usamljeničkog života.

Ono što je primetno nedostajalo bile su porodične fotografije, knjige, biljke i znaci da je posedovao kućnog ljubimca. Konor je bio mrtav, ali po svemu sudeći, nije ni živeo bogzna kakvim životom.

Bez Džordžije u njegovom životu, ovo bi lako mogla da bude kristalna kugla njegove budućnosti.

Onespokojen ovom mišlju, prošao je kroz dnevnu sobu i ušao u kuhinju, gde je Nil stajao nagnut nad leš i razgovarao s doktorom Andersonom, koji je, uprkos svojoj gojaznosti, uspeo da čučne.

Njudžent je stajao u dovratku otvorene ostave, očigledno mu je bilo muka. Kad je Kroford ušao, zgrčio se i izgovorio: „Ovaj... Nile.“ Videvši Kroforda, Nil se polako uspravio. „Kako si ti ušao ovamo?“ „Nogama.“ Nil nije odgovorio na ovu žaoku. „Primio sam tvoje poruke. Kako ispada, nalozi koje si tražio za Konora neće biti potrebni.“ „Ti si ga pronašao?“ „Ovako kako ga vidiš.“ Stao je u stranu.

Konorovo telo ležalo je skljokano, presavijeno licem prema podu. Pucano mu je u potiljak.

Nil reče: „Dva metka. Iz neposredne blizine. Neko ga je želeo ne samo mrtvog, već sasvim mrtvog.“ Kroford je pogledao po prostoriji. Jedna otvorena konzerva koka-kole stajala je na pultu s dopola napunjenom čašom. Flaša viskija ležala je na podu pored tela, prevrnuta. Posebno odvratna bila je mešavina prosutog pića i krvi na prljavom vinilskom podu. „Izgleda da je sipao sebi piće i nije bio svestan da ima posetioca“, rekao je Nil. „Ili to, ili mu je dovoljno verovao da mu okrene leđa.“ Kroford se obratio medicinskom isledniku. „Koliko je dugo mrtav?“ „Najverovatnije nekoliko sati.“ Posegnuo je za Krofordovom rukom. Kroford mu je pomogao da ustane. Zahvalio mu se kroz uzdah. „Obavestiću vas čim budem mogao preciznije da odredim vreme smrti.“ „Je li to njegov telefon?“ Kroford je pokazao na mobilni telefon koji je Nil držao šakom u rukavici. „Jedan od njih.“ „Imao je više od jednog?“ „Onaj s njegovim službenim brojem stoji na stolu u dnevnoj sobi. Već je strpan u vreću za dokaze. Ovaj sam mu našao u džepu pantalona.“ Uključio je telefon, pronašao direktorijum i podigao ga da Kroford vidi. „Snimak Džordžije.“ „Poslat u tekstualnoj poruci na tvoj mobilni u...“ „Znam kad sam ga dobio, Nile“, suvo reče Kroford. „Bio sam tamo.“ Osetivši napetost između njih dvojice, doktor reče: „Izvinite me. Idem da vidim stižu li ambulantna kola. Recite mi kad budem mogao da ga preuzmem.“

Nakon njegovog odlaska, trojica muškaraca ostala su u neprijatnoj, skoro neprijateljskoj tišini.

Kroford je prvi progovorio. „Jeste li pretražili kuću?“ „Uniforme će to da obave“, odgovorio je Nil. „Njudžent je obavio kratak obilazak čim smo stigli.“ Njudžent reče: „Nisam pronašao ništa neuobičajeno.“ „Nisam ni očekivao“, rekao je Kroford. „Ostavio je dokaze o umešanosti u pucnjavu iz sudnice.

Moći ćemo da uporedimo njegov DNK s onom koju nađemo na kombinezonu i maski.“ „Zašto misliš da je on bio napadač iz sudnice?“, pitao je Nil. „Nisi ništa objasnio kad si pozvao Njudženta i zapretio mu da se pokrene ili će biti svašta.“ Kroford je na svom telefonu pronašao imejl koji je poslao samom sebi i pokazao Nilu sliku Pata Konora s Otermanom. „Ovo je snimljeno malo ranije večeras. Odmah sam prepoznao Pata kao napadača.“ „On je bio jedan od čuvara sudije dok je držala konferenciju za štampu.“ „Nedavno, sećam se toga.“ „Tad nisi imao tu viziju.“ „Nije nosio šešir.“ „A taj šešir toliko znači?“ „Sprdaš se, ali zapravo znači.“ Naročito Holi. Ali to Nilu nije mogao da kaže.

Nil je nastavio: „Pat Konor mi je ispričao za tvoj sastanak sa sudijom Spenser u njenom kabinetu. Video te je da izlaziš, onako ljutit.“ Kroford se setio da je video jednog pandura kako se mota po mračnom hodniku kad je izlazio iz Holine kancelarije. „Da li me je on i pratio i fotografisao?“ „Nije.“ „Šta je onda tražio tamo u to doba?“ „Možda je još važnije šta si ti tražio tamo.“ Nije odgovorio na to. „Trebalo bi nešto da ti govori to što se, od ponedeljka, put Pata Konora nekoliko puta poklopio s mojim i sudijinim, a u poslednjih pet godina sam na njega naleteo svega nekoliko puta. Pomno nas je pratio. On je bio napadač, Nile. Ista kosa. Ista građa. Pogledaj mu levo koleno. Verovatno još uvek ima masnicu.“ „Već sam rekao doktoru Andersonu da to proveri. Ali čak i da je Konor naš napadač, zašto je to uradio?“ „Neko ga je primorao.“ „Slažem se. Ali ko?“ „Imaš jednom da pogađaš.“ Kroford je tapnuo ekran svog telefona da bi ponovo uvećao sliku. „Bio je sa Otermanom. Nešto ranije, danas. U klubu po imenu Šljaštavo ružičasto.“ „Odakle ti ta slika?“ „I to je tvoje pitanje? Stojiš tri centimetra od mrtvog pandura koji je danas imao tajni sastanak s čovekom koji je, po sopstvenom priznanju, otišao sa mesta zločina, i to je tvoje pitanje?“ Ali Nil je ostao sasvim miran. „Kao što se moglo i očekivati, pretvaraš slučajnost u krizu, samo

da bi mogao da se baciš u akciju i sve nas zaseniš.“ „Dobro. Ako ne želiš da prljaš ruke nečim potencijalno prljavim kao što je korumpirani pandur koji se slizao s lokalnim glavonjom, prepusti to meni. Pošto mene baš briga koga ću uvrediti. Želim da uhvatim kučkinog sina koji stoji iza Četove smrti, a mislim da je u pitanju isto ljigavo kopile koje je lagalo za mene i Rodrigeza. Čim Oterman stigne u stanicu, pusti me u sobu za saslušavanje s njim.

Zavrtaću mu debeli vrati sve dok...“ „Nije više u gradu.“ „Šta?“ „Otišao je na pecanje preko vikenda. Sekretarica ne zna gde je. Misli da je negde u Luizijani.

Vratiće se u ponedeljak. Zamolio sam je da me nazove čim se javi, ali ne očekuje da će se to dogoditi.“ Ne verujući u ovo što čuje, Kroford je pogledao Njudženta, koji je samo stidljivo slegnuo ramenima. Kad je Kroford ponovo pogledao Nila, odmerio ga je sa iskrenom zbunjenošću. „I ti si spreman da spokojno sediš i čekaš do ponedeljka?“ „Ne, ni najmanje. Zabavljaču se prevrtanjem tvog života naglavačke. Uzeo sam nalog za pretres, ali za tvoju kuću. Smatraj da ti je uručen.“ Izvadio je dokument iz džepa i tutnuo ga Krofordu.

Gledajući leš, nastavio je. „Konor ti je poslao snimak tvoje kćeri. Da li je to trebalo da bude poziv na buđenje? Suptilna pretnja? Ne znam, ali znajući šta osećaš prema njoj, definitivno predstavlja motiv. Možeš li da kažeš gde si večeras bio?“ Mogao je. Ali ne tako da ne uvuče Konrada i Holi. Umesto toga, pokušao je da dopre do Nila, ne bi li ga naterao da reaguje. „Povlačiš potez koji bi mogao da ti upropasti karijeru, Nile. Pažljivo razmotri sve pre nego što odlučiš da nastaviš.“ „Već sam odlučio.“ „Hapsiš me?“ „Još ne. Molim te da dođeš u stanicu da odgovoriš na pitanja.“ „Ovog puta povešću i advokata.“ „Dobra ideja. Okreni se.“ Shvativši njegovu nameru, Kroford se okrenuo i podigao ruke uvis. Nil mu je izvukao pištolj iz futrole na krstima. „Samo ga onjuši, znaćeš da iz njega nije skoro pucano.“ „Ne bi ti bio toliko glup. Znam da to nije oružje kojim je počinjeno ubistvo.“ „Samo si oprezan.“ „Tako je.“ „Mogu li sam da se odvezem do suda?“ „Naravno“, reče Nil. A onda se obratio Njudžentu: „Kreni s njim. Čim dođu forenzičari, stižem za vama.“ Kroford je još jednom pogledao užasnu scenu na podu, a onda izašao kroz dnevnu sobu s Njudžentom za petama. Pozornik koji je bio na vratima reče: „Je li sve bilo u redu?“ Kroford se nije ni potrudio da mu odgovori.

Kad je ušao u džip, s Njudžentom na suvozačevom sedištu, Kroford je pozvao Vilijama Mura. „Jesam li te probudio?“ „U redu je“, odgovorio je advokat uobičajeno šturo. „Zaračunaću ti prekovremene sate.“ „Možeš li da dođeš do glavne policijske stanice za petnaest minuta?“ „Šta se dogodilo?“ „Jedan prentiski pandur primio je dva metka u potiljak. To je sve što ću ti zasad reći. Nisam sam.“ „Uhapšen si?“ „Ne baš. Možeš li da dođeš?“ „Nisam kriminalistički advokat, Kroforde, a to ti sad treba. Preporučujem Bena Notsa.“ „Tog tipa? Zajebi. Video sam ga na delu. Doveo sam slučaj do suđenja, a Nots je branio kretena koji je ucmekao svoju curu jer je odala njegovu operaciju s borbom pasa.“ „I da li je taj kreten osuđen?“ Kroford je uzdahnuo i mrzovoljno rekao: „Neka me Ben Nots pozove iz ovih stopa.“ Prekinuo je. Njudžent, koji nije progovorio do sada, reče: „Verovatno ne bi trebalo ovo da ti kažem... hoću reći, trebalo bi Nil da ti ovo kaže.“ „Šta?“ „Neko je prepoznao Rodrigeza danas po podne.“ Nakon što ga je Kroford oštro prostrelio pogledom, požurio je da doda. „Neki tip koji ima firmu za uređenje zemljišta u Lufkinu morao je da ga otpusti pre nekoliko nedelja, zbog - pa, imao je mnogo problema sa saobraćajnom policijom nakon što je Rodrigez dobio običnu kaznu za brzu vožnju. Tada su otkrili da su Rodrigezova dokumenta lažna. Vlasniku firme se dopadao, mrzeo je što mora da ga otpusti jer je radio za njega nekoliko godina, počeo je da zavisi od njega i tome slično. Ali ima politiku protiv zapošljavanja lica bez dokumenata...“ „Zašto se tek sad javio?“ „Bio je na odmoru u Koloradu. Sinoć se vratio. Jutros je uhvatio jutarnje vesti. Poslao nam je imejlom kopiju lažne zelene karte. Ime na njoj je Horhe Rodrigez. Pa ipak nije siguran da mu je to pravo ime. Slika, međutim... to je on.“ „Je li imao porodicu?“ „Živeo je s nekom ženom. Ima dvoje dece. Tip iz te firme nije znao da li su venčani, ali verovatno nisu. Platiće za njegovu sahranu. Kaže da je šteta za njega.“ Kroforda obuze prevelika tuga zbog te štete. „Cenim što si mi rekao, Mete. Hvala ti.“ Njudžent otkide zanokticu zubima. „Zašto bi nas zvao zbog Konora i rekao Nilu da se nađete kod njegove kuće kad si znao šta će tamo pronaći kad stigne?“ „Nema baš mnogo smisla, zar ne?“ „Osim ako je istina ono što kažu.“ „Koji oni?“ „Svi.“ „Šta kažu?“

„Da Nil baš i ne vidi stvari na pravi način.“ Kroford nije želeo ovo da komentariše dok je parkirao kod suda. Telefon mu je zazvonio. „Sigurno je advokat.“ Javio se i rekao pozivaocu da sačeka, a onda rekao Njudžentu: „Možeš li da mi daš jedan minut?“ „Biću tamo. I da, bolje da ti uzmem ključ.“ Kroford ga je izvukao iz brave i predao ga Njudžentu, koji je izašao i zgurio se pod uski ispust iznad bočnog ulaza u zgradu. Počelo je da rominja.

Kroford se javio na telefon. „Kroford Hant.“ „Kakav je osećaj?“ „Molim?“ „Svet oko tebe počeo je da se ruši, zar ne?“ Prigušeni glas bio je pun zlobe, a Kroford ga je istog trena prepoznao. „Ti kučkin sine.“ Smeh koji mu je ispunio uši bio je radostan od čiste zlobe. „Toliko mnogo loših stvari ti se dogodilo. I znaš šta? Još gore ti se sprema.“ Pozivalac je prekinuo.

Kroford je brzo proverio dnevnik poziva, ali kao što je i očekivao, pisalo je samo „nepoznat“ gde je trebalo da stoji ime i broj.

Sedeo je tako, kolebajući se između jarosti i straha. Od dana kad je održano saslušanje za starateljstvo, u toku je savršeno orkestrirano razaranje njegovog života. To što je osumnjičen za ubistvo Pata Konora bila je samo još jedna katastrofa u brižljivo isplaniranom destruktivnom nizu.

Još gore ti se sprema.

Kroford je do srži bio siguran da ova pretnja nije prazna.

Zurio je kroz kišom isprskani vetrobran u visoku zgradu suda. Gornji spratovi bili su u mraku, ali u prizemlju, gde se nalazilo sedište policije, svi prozori bili su osvetljeni.

Pogledao je Njudženta, koji je povijenih ramena zbog sve jače kiše stajao s rukama u džepovima i prevrtao sitniš kao da čeka autobus.

Krofordov telefon je ponovo zazvonio. Pogledao je ekran i video ime Bena Notsa, preporučenog kriminalističkog advokata. Pustio je da poziv bude prosleđen na govornu poštu.

Posle još nekoliko sekundi razmišljanja, shvativši šta mora da uradi, snažno je pesnicom udario po krovu svog džipa.

Nil je zaustavio automobil na praznom parkingu, izašao, žustro otišao do bočnog ulaza rezervisanog za policijsko osoblje i iznenađeno zatekao Njudženta koji je dangubio ispred vrata. „Šta ti radiš tu napolju? Gde je Kroford?“ Njudžent je pokazao na poznati sportski džip parkiran u drugom redu na parkingu. „Razgovara s advokatom. Pozvao ga je dok smo išli ovamo.“ „To je bilo pre petnaest minuta.“ Njudžent pogleda na sat. „Bliže je dvadeset.“ Nil je pogledao džip i nije video ništa u zatamnjenim prozorima osim lelujavog odraza zgrade suda. „Prokletstvo!“ Potrčao je.

„Nikud nije mogao da ode“, doviknuo mu je Njudžent. „Imam ključ.“ Nil je otvorio vozačeva vrata. Na sedištu je bio mobilni telefon, zajedno sa sijalicama iz kabine i sa retrovizora. Vozilo je bilo prazno.

26 Holi je ležala u krevetu, ali nije spavala. Javila se na telefon posle prvog zvona. „Dokazala si da umeš da se iskradeš“, rekao je Kroford, zvučeći kao bez daha. „Misliš li da možeš to ponovo da izvedeš? Ovog puta u automobilu?“ „Koji ti je ovo broj?“ „Jednokratni.“ „Šta se događa? Jeste li uhapsili Pata Konora?“ „To baš nije prošlo kako je planirano. Moraš da me pokupiš.“ „Gde se nalaziš? Gde je tvoj auto?“ „Stoji prazan na parkingu suda, a kad Nil otkrije da nisam tamo, popizdeće, onda će izdati poternicu, i ako me uhvate, idem pravo u zatvor. A ne mogu da idem u zatvor. Ne još. Ne noćas.

Hoćeš li uraditi to?“ Pokušala je da obrađuje informacije istom brzinom kojom ih je on saopštavao. „Zašto bi Nil izdao poternicu za tobom?“ „Konor je mrtav.“ Skraćenim pandurskim žargonom opisao joj je scenu zločina. Dok je ona ispuštala uzvike neverice, on je istim ritmom nastavljao priču. „Otišao sam tamo da ga uhapsim i umesto toga završio pod Nilovim nadzorom. Pošao sam mirno i bio spreman da obavim prvu rundu saslušanja. Ali onda sam primio poziv.“ „Od koga?“ „Objasniću ti kad stigneš.“ Oklevala je, a on, kao da joj čita misli, reče: „Ne bih te molio da mi pomogneš i da sarađuješ da ne moram, Holi. Pravi trenutak je najvažniji, a upravo sada, ovog sekunda, još nisam optužen za zločin i ne tražim od tebe da i ti počiniš jedan. Ali potreban mi je korektan i pouzdan svedok za nešto što se spremam da uradim, neko s netaknutim integritetom, ko bi kasnije mogao da posvedoči o mom motivu.“ „Šta planiraš da uradiš?“ Ništa nije rekao nekoliko sekundi, a onda: „Misliš li da sam ja ubio Konora?“ „Znam da nisi.“ „Misliš li da stojim iza pucnjave u sudnici?“ „Ne.“ „Nalazim se ispod mosta u Džeksonovoj, sa istočne strane. Za deset minuta. Ako ne budeš tamo dotad, znaću da nećeš ni doći.“

Dok je sedao na suvozačevo mesto, rekao je: „Prošlo je dvanaest minuta. Počeo sam već da se brinem.“ Okrenuo se i pogledao kroz zadnji prozor. Mokra ulica bila je mračna i nije bilo nijednog drugog vozila na vidiku. Zbog toga bi čovek koji se kreće peške po kiši privukao pažnju bilo kog policajca u patroli.

Osim toga, predugo bi trajalo da pešice pređe razdaljinu koju mora da pređe. Nije bilo vremena za gubljenje.

Vratila se u saobraćajnu traku. „Ne znam kuda idemo.“ „Napravi polukružno kad budeš mogla. Moramo da odemo s druge strane centra, ali drži se sporednih ulica. Kako si uspela da pobegneš a da ne krenu za tobom?“ „Prevezla sam se preko zadnjeg dvorišta do puteljka koji vodi do glavne kuće. Tamo sam izašla na ulicu.“ „Stvarno si darovita za iskradanje. Sledeće levo će te dovesti do Fer avenije. Idi na jug. Reći ću ti gde da skreneš.“ „Pre sat vremena sam policajcima na dužnosti kod mene kući rekla da idem u krevet. Ali ako primete da moj automobil nije parkiran pozadi, Nil će verovatno izdati poternicu i za njim.“ „Hoće, ali to mu neće pomoći. Promenio sam ti tablice.“ Pogledala ga je s nevericom. „Šta? Kad?“ „U utorak uveče. U stvari, Sešns je to obavio, a ja sam ga zamolio.“ „Zašto?“ „Nisi shvatala potrebu za čuvarima dovoljno ozbiljno. U slučaju da si im pobegla, imao bih tvoj novi broj registracije. Zlikovac - čak i da je pandur - ne bi.“ „Nisam nijednog trenutka bila u opasnosti.“ „Tad to nisam znao. Tek smo bili otkrili da Rodrigez nije napadač. Kad smo već kod toga, identifikovan je.“ Prepričao joj je sve što mu je Njudžent rekao. „Verovatno je bio u sudu da bi dobio ispravna dokumenta, unervozio se zbog mogućnosti da bude deportovan i otišao da popuši cigaretu dok ponovo razmisli o svemu.“ „Nije bio umešan.“ „Nije dok nije pokupio taj pištolj.“ Kroford će doveka žaliti zbog sudbine tog mladog čoveka, ali za sada je morao da zanemari tugu koju je osećao zbog toga. Druge stvari se nisu mogle odlagati. „Kod drugog znaka s leve strane, skreni levo. Drži pravo oko kilometar i po.“ „Kako si pobegao Njudžentu?“ „Povadio sam sijalice iz kabine i ispuzao kroz zadnja vrata. Nisam srećan što sam ga prevario.

Pristojan je tip, samo nije pravi materijal za pandura.“ „Zašto Nil insistira da budeš osumnjičen?“ „Možeš da ga pitaš kad te bude saslušavao.“ „Misliš li da hoće?“ „Znam da hoće. Ili bi bar trebalo. Posle tri bloka, skreni desno u Pekan. Šta ćeš reći Nilu?“ „Zavisi od toga šta me bude pitao. Ali moraću da mu kažem istinu.“ „Nisi uradila ništa nezakonito.“

„Nisam. Možda samo nerazumno“, rekla je kratko mu se osmehnuvši. „Smiti je obavešten. Ni pod pretnjom smrću neće pominjati tvoju posetu klubu. Neće ni Konrad.

Uz malo sreće, vratićeš se kući pre nego što primete da nema tvog automobila. Ako te uhvate, možeš da kažeš - sasvim iskreno - da te je jedan prijatelj pozvao i zamolio za pomoć, a nisi mogla da izneveriš njegovo poverenje. To je sve istina.“ „Kad ti to kažeš, zvuči veoma lako. Kao što sam ti rekla one noći kad smo se našli, mnogo si iskusniji u kriznim situacijama od mene. Ja sam amater. Greg Sanders me je savetovao da se povučem pre nego što me isecka na komade.“ Nakon što mu je ispričala najvažnije delove skorašnjeg razgovora, Kroford je promrmljao nekoliko probranih epiteta. „Blefira, pokušava da te isprovocira da vidi kako ćeš reagovati.“ „Možda. Ali očigledno ima poznanike u policiji koji ga neprekidno obaveštavaju o svemu. Znao je da su te nekako umešali u pucnjavu u sudnici. Do sada je verovatno čuo i za Konora. To će mu stvarno ulepšati dan.“ „Holi, molim te, izvini. Ne bih te uvlačio ovoliko duboko u ovo, ali nisam imao vremena da smislim plan B.“ „Još uvek treba da mi ispričaš o telefonskom pozivu zbog kog si u ovolikoj žurbi.“ „Reći ću ti kad stignemo tamo.“ „Kuda idemo?“ „Do kuće mog tasta.“ Naglo je zakočila nasred ulice i okrenula se prema njemu užasnuta i ljutita. „Nije ni čudo što mi to tek sad govoriš!“ „Idem samo da porazgovaram s njim.“ Kao da joj je rekao da ide da isprebija Džoa Gilroja na mrtvo ime i prezime, držala je nogu na kočnici i čvrsto odmahivala glavom. „Šta god da si smislio, ne mogu da budem deo toga.“ „Nisam čak ni naoružan. Nil mi je uzeo pištolj.“ Mahnuo joj je da krene dalje. „Vozi.“ „Ne dolazi u obzir.“ „U redu. Hvala što si me dobacila dovde.“ U trenu je izašao iz automobila i potrčao koliko ga noge u kaubojskim čizmama nose, da pređe poslednjih nekoliko stambenih blokova. Gilrojevi su živeli u uglednom kraju koji su činile starije kuće, smeštene na većim placevima, sa brižljivo održavanim travnjacima i visokim drvećem. Holi je išla za njim automobilom, ali je bila primorana da stalno skreće desno dok je on dijagonalno sekao preko prilaza i dvorišta.

Kad je stigao do kuće Gilrojevih, protrčao je pored nje krenuvši pozadi. Čuo je škripu Holinih kočnica, vrata koja su se zatvorila i užurbane korake koji su šljapkali po vlažnom betonu prilaznog puta.

Stigao je do stražnjih vrata svega nekoliko sekundi pre nje. Podigao je ruku da pokuca, ali ona je dotrčala do njega i zgrabila ga za podlakticu obema šakama. Glasno i brzo dišući, rekla je: „Kroforde, šta god si naumio da uradiš, nemoj. Preklinjem te. Zbog Džordžije.“ Vrata su se iznenada otvorila. „Šta se to ovde događa, đavo vas odneo?“ Džo Gilroj, stojeći iza komarnika, istog trena je shvatio situaciju. Obratio se Holi: „Pokušao sam da vam kažem, zar ne?

Zovem policiju.“ „Ja sam policija“, rekao je Kroford. „Ti si opasnost. Ovog puta ideš u zatvor.“ Džo se okrenuo.

Kroford je samo bledo bio svestan da je Holi izgubila ravnotežu kad se otrgao od nje, ali kroz komarnik je video kako Džo poseže za telefonom, a morao je da ga spreči.

Povukao je dršku komarnika. Otkrivši da je zaključan, nekoliko puta ga je snažno povukao sve dok starinska reza nije popustila, a onda ga je otvorio i utrčao.

Prešao je kuhinju u dva koraka, zgrabio bežični telefon iz Džoove ruke i bacio ga na pod.

Grejs se pojavila, šakama se držeći za grlo, i počela uspaničeno da vrišti dok su se dva muškarca bacila jedan na drugog. Džo je uputio nekoliko udaraca koji bi s nogu oborili bilo kog slabijeg ili sporijeg. Kroford je izbegao Džoove silovite pesnice, u isto vreme uzvraćajući s nekoliko dobro naciljanih udaraca.

Holi je viknula: „Kroforde! Prestani! Prestani!“ Kroford je uvideo da je Džo izgubio dah i iskoristio to. Zabio je rame u njega i počeo da ga gura unazad sve do pulta, a onda mu je stavio šaku na grudi i gurnuo mu koleno između nogu.

Džo se zacrveneo od gneva. Zubi su mu bili stisnuti. „Ubiću te.“ „Možda“, reče Kroford, teško dišući. „Ali kasnije. Sada ćeš da probudiš Džordžiju...“ „Malo sutra.“ Pokušao je da se izbori s Krofordovom rukom koja ga je sputavala, ali Kroford je smestio koleno tačno ispod Džoovih testisa. „Probudićeš Džordžiju, obući je i... otići. Odvedi je odavde, Džo. Molim te“, rekao je dok mu je glas pucao. „Odvedi je što dalje od mene.“

Smitija je oduvek izluđivalo to što Čak Oterman radi s kovanicom od pedeset centi. Kao da pokušava da hipnotiše čoveka ili nešto slično, mada, na Smitija je to imalo sasvim suprotan efekat. Umesto da ga umiri, bio je nervozan kao kurva u crkvi.

Svaki put kad bi došao u njegovu kuću, strepeo je sve više, i uvek je bio srećan kad bi uspeo da ode sopstvenim snagama, odveze se svojim autom, u jednom komadu, sa srcem koje manje-više dobuje u pravilnom ritmu.

Jedini razlog što je rizikovao da dolazi ovamo bilo je to što je posao sa Otermanom bio unosan.

Ali transakcije su iziskivale vožnju od nekoliko kilometara kroz jezivu močvaru, gde se ni najmanje svetlo nije moglo videti posle sumraka, do pecaroške kolibe koju je verovatno sklopio neki kejdžunski dripac uz pomoć štapa i kanapa.

Jednom je pitao Otermana u kojoj su državi, Teksasu ili Luizijani. „Zanima te geografija?“ „Pa i ne baš.“ „U čemu je onda problem?“ Problem je bio u dugačkoj listi federalnih prekršaja, sa izrazima poput „međudržavno krijumčarenje“ i sličnim, ali Smiti je svoje brige zadržao za sebe i nastavio je da periodično posećuje ovu staru pecarošku kolibu usred jezive smrdljive nedođije.

Krov od talasastog lima je prokišnjavao. Jedna kofa stajala je na podu i sakupljala vodu koja je neprekidno kapala i samo doprinosila jezivoj atmosferi. Taj zvuk je remetio Smitijevu pažnju, ali Otermanovu, izgleda, nije jer je, sklonivši novčić, počeo da broji novčanice od sto dolara na stolu između njih, praveći uredne gomile od po pedeset. Kad je napravio deset gomila, jednu po jednu ih je davao Smitiju, koji ih je ubacivao u torbu.

Cvetajući od zadovoljstva, Smiti je zakopčao torbu i široko se iscerio Otermanu. „Ovi momci garantuju za svoj proizvod. Ako budete imali nekih problema s oružjem, obavezno me pozovite.“ „Na to možeš računati.“ Ton Otermanovog glasa nije bio prijateljski koliko se Smiti nadao da će biti. Ruku na srce, osećala se neka pritajena pretnja, zbog koje je imao potrebu da mokri. Tobože odvažno, rekao je: „Kad vam bude trebalo još, znate koga da pozovete.“ I namignuo je. „Uvek je zadovoljstvo poslovati s vama, gospodine Oterman.“ Ustao je. „Sedi.“ Smiti se srušio nazad na stolicu. Činilo se beskrajno dugo, ali jedini zvuk u prostoriji proizvodilo je neprestano kapanje, dobovanje kiše po metalnom krovu poput kiše metaka i daleka tutnjava groma.

Konačno, Oterman reče: „Pat Konor. Poznato ti je to ime?“ „Ne bih rekao.“ „To je jedan prentiski policajac.“ „A, pa nije ni čudo.“ Smiti prasnu u smeh osvrnuvši se preko ramena prema dvojici koja su stajala iza njega. „Nemam baš mnogo prijatelja među predstavnicima reda i zakona.“ „Nešto ranije večeras, Konor se sastao sa mnom u tvom usranom noćnom klubu.“ „Zbog čega?“ „Nekoliko sati kasnije, umro je u svojoj kuhinji.“ „Čuka mu otkazala?“ „Neko ga je upucao namrtvo dok je sipao sebi piće.“ Sad je Smiti već morao da se olakša. „Stvarno? Hm. Nisam čuo za to. Klubovi se ne zatvaraju do dva ujutro pa često ne pogledam večernje vesti.“ „Pronašli su ga prekasno da bi dospeo u vesti.“ Oterman je pogledao čoveka koji je stajao pored Smitijevog desnog ramena. „Ali iz pouzdanog izvora sam čuo da su dva metka ispaljena u Konorov potiljak.“ Smiti je zviznuo, ili je bar pokušao. Usne su mu bile previše gumene da bi se napućile. „To je verovatno imalo željeni efekat.“ „S obzirom na to kako je skončao, Konor je sigurno izneverio nekog ko je računao na njega da nešto donese. Novac. Robu. Informaciju. Nešto slične vrednosti.“ Smiti se trznuo kad se Oterman pomerio napred i nagnuo prema njemu preko stola. „Poznaješ li Kroforda Hanta?“ Iskrivio je lice kao da duboko razmišlja. „Kroford Hant, Kroford Hant... Ime zvuči poznato, ali ne mogu da se setim.“

Oterman tiho reče: „Ne žuri. Razmisli.“ Posle nekoliko sekundi, Smiti je odglumio kao da se setio. „Ah, da. Zar to nije onaj tip...“ „Onaj teksaški rendžer.“ „Da, da“, rekao je pucnuvši prstima. „Zar nije on bio u onoj sudnici kad se dogodila pucnjava?

Da li na njega misliš?“ Oterman je bacio novčić, uhvatio ga u pesnicu, a onda se nagnuo još bliže Smitiju. „Ti si podvodač, prevarant i ljigavac. Jedini razlog zbog kog trpim tvoje društvo jeste što ne moram lično da se lomatam po vukojebinama i petljam sa seljačinama iz okoline koji isporučuju neverovatno dobro oružje. Ali ako me još jednom slažeš, ne samo što će se tvoja unosna tezga sa mnom završiti, već ću sravniti sa zemljom te tvoje štrokave klubove, a onda ti u dupe zabiti cev jedne od ovih pumparica i povući oroz.“ Smiti je progutao i zaklimao glavom: savršeno je razumeo pretnju. Oterman se zavalio i spokojno nastavio da kotrlja novčić preko prstiju. „Hajde da probamo da iskreno razgovaramo. Ja ću prvi da počnem. Nakon što sam sinoć otišao iz tvog kluba, Kroford Hant je viđen tamo. U tvom društvu, Smiti. S njim je bila i neka žena. Nekoga su izneli.“ „Njegovog starog. Koji je obična pijandura. Da si ovdašnji, znao bi sve o tome. Kakogod, sinoć je bio mnogo gori nego obično. Morao sam da pozovem Kroforda da ga odvede i plati njegov ceh.“ „To je sve?“ „To je sve.“ „Nemaš nikakvih drugih poslova s Krofordom Hantom?“ „Ne, zaboga. Prezirem ga iz dna duše. Pre nekoliko godina uhapsio me je zbog nepristojnosti na javnom mestu. Zar niko ne sme da ti popuši ni u rođenom autu?“ „Ko je bila ta žena?“ „Ne mogu da joj se setim imena, ali sisa kitu kao luda.“ „Žena s Hantom, idiote!“ „Aaa. Sudija.“ „Holi Spenser?“ „Ne izgleda kao nijedan sudija kog sam video. Čvrste sise, sjajno dupe.“ Oterman nije reagovao nekoliko sekundi, a onda se iskezio, od čega je Smitiju hladnoća prostrujala kroz kičmu. „Ti si ekspert za te stvari.“ Prisilio je sebe da se zacereka. „Pa, pretpostavljam da svako mora u nečemu biti dobar.“ Otermanov osmeh je lagano nestajao dok nije sasvim iščezao. „Momci će te ispratiti.“ Bez ijednog drugog znaka, „momci“ su ga na silu podigli na noge toliko jako da su mu zubi zacvokotali. Držali su ga sa obe strane dok su ga vukli prema vratima.

Smiti je zaslepljujućom i užasavajućom jasnoćom shvatio da je zaboravio torbu s novcem i da ovog puta ne izlazi iz pecaroške kolibe na sopstvenim snagama.

Krofordova molba tastu ih je sve četvoro potpuno paralisala. Kroford se prvi pokrenuo. Okrenuo je glavu i pogledao Holi. Hrapavim glasom ju je pitao: „Jesi li povređena?“

Prepadnuta iznenadnim preokretom, pogledala ga je zbunjeno. „Povređena?“ „Saplela si se na stepenik.“ „A. Ne, dobro... dobro sam.“ Ne skidajući oka s nje, rekao je: „Sad razumeš zašto sam želeo da budeš ovde, da to vidiš i čuješ.“ „Čini mi se da razumem.“ „I dalje želim starateljstvo nad Džordžijom. Ovo ništa ne menja.“ Okrenuvši se ponovo prema tastu, rekao je: „Nastavićemo našu borbu, Džo. Kad ovo konačno bude gotovo, nastavićemo tamo gde si izveo svoj poslednji udarac, ako tako želiš. Ali noćas moraš da odvedeš Džordžiju odavde. I to odmah.“ Spustio je koleno kako više ne bi bilo uklešteno između Džoovih butina i sklonio šaku s njegovih grudi. Uverivši se iz prve ruke u nepatvorenu mržnju koju je Džo Gilroj pokazivao prema Krofordu, Holi je negde očekivala da ovaj krene u novi fizički napad. Ali nije, mada su mu crte lica ostale granitno tvrde, a iz očiju su mu i dalje sevale munje.

Rekao je: „Ne idem nikuda sve dok mi ne kažeš o čemu se radi. Šta se dogodilo?“ Kiša je Krofordu slepila kosu za čelo, ali on to kao da nije osećao, kao ni mokru odeću na sebi. „Znam ko je napadač iz sudnice. A zna i Holi.“ Džoove oči preleteše na nju. „Istina je“, rekla je. „Prepoznala sam jednog prentiskog policajca kao napadača.“ „Kako ste to shvatili?“ „Predugo je da bismo sad to pričali“, ubaci se Hant. „Ali sat vremena, ili manje, otkako smo došli do tog otkrića, neko ga je ubio. Ubijen je u svojoj kući. I to nimalo lepo.“ Grejs ispusti jauk. „Hajde da svi sednemo. Skuvaću kafu.“ „Nema vremena za kafu, Grejs“, reče Kroford. „Počni da pakuješ samo najosnovnije što ćete poneti sa sobom.“ „Na koliko dugo?“ „Ne znam. Nekoliko dana, možda.“ „Čekaj malo, Grejs“, rekao je Džo kad je postalo očigledno da će poslušati Kroforda. „Još uvek nisam čuo ništa što bi me nateralo da spakujem svoju porodicu i iskradem se iz grada usred noći poput ciganske čerge.“ „Možeš li ti makar jednom da uradiš nešto a da ne igraš ulogu jebenog komandira?“ Holi je uhvatila Krofordovu košulju i povukla ga unazad, a onda stala između njega i njegovog tasta. „Gospodine Gilroju, gospođo Gilroj“, rekla je okrenuvši glavu da uključi i Grejs, „zaključili smo da nisam ja bila meta u sudnici. Već da je to bio Kroford.“ Džo je naizmenično pogledao nju i Kroforda. „To me uopšte ne iznenađuje. Ali zašto, ako smem da znam?“ „Da li poznaješ Čaka Otermana?“ pitao je Kroford. „Čuo sam za njega, naravno. Vodi onu bušotinu? Kakve on ima veze s tim?“ Najsažetije moguće, Holi je objasnila situaciju. „Kroford je zamolio teksaške rendžere iz

Hjustona da utvrde postoji li neka veza, i zašto Oterman pokušava da ga ubije.“ Kroford je preuzeo odatle. „U međuvremenu me je nazvao.“ Ovo je iznenadilo Holi. „Onaj poziv koji si spomenuo. Bio je to Čak Oterman?“ „Prepoznao sam mu glas.“ Prepričao im je kratki razgovor. „Rekao je da mi se sprema nešto još gore i da bi trebalo tu pretnju da shvatim ozbiljno. Sve što je dosad uradio bile su izopačene pretnje.

Snimak iz parka, pa onda demoliranje Džordžijine sobe i...“ „Uništio je njenu sobu?“ „Džo, ne možemo sad sve da ti objasnimo“, rekao je nestrpljivo. „Ukratko, Nil Lester, iz nekih svojih razloga, a delom i zahvaljujući tebi, pokušava sve to da prišije meni.“ „Sve što sam tražio je...“ „Znam šta si tražio, i znam da je to sranje. Ali Nilu odgovara. Večeras sam pobegao, ali ako me pronađe, može da me drži zatvorenog četrdeset osam sati bez optužbe. Zatvoren ne mogu da zaštitim Džordžiju, a gubim razum kad pomislim na to kako joj se Oterman približava. Kako je dodiruje.“ „Ta pretnja koju kažeš da je izgovorio...“ „Ne kažem, stvarno ju je izgovorio.“ „U redu, ali da li je spominjao Džordžiju?“ „Proklet bio, Džo, jesi li spreman da rizikuješ njen život samo da bi pobedio u svađi sa mnom?“ „Ne prebacuj ovo na mene“, urliknuo je stariji čovek. „Sam si zamesio ovu kašu.“ Kroford je nakratko sklopio oči, a kada ih je ponovo otvorio, sijale su od besa. „Sigurno znaš koliko mora da mi je teško da dođem ovamo i tražim nešto od tebe, ali moraš ovu našu svađu da ostaviš po strani i odvedeš Džordžiju odavde.“ Stariji čovek je otvorio usta da nešto kaže, ali Kroford ga je preduhitrio. „I to moraš da uradiš odmah.“ Holi je pogledala oba protivnika, koji su se i dalje gledali, podjednako nepopustljivo.

Preuzimajući stvar u svoje ruke, prišla je Grejs. „Ako mi pokažete gde su vam stvari, pomoći ću da se spakujete.“

Dok su Grejs, Džo i Holi žurno prikupljali i pakovali najosnovnije, Kroford je obilazio sobe i proveravao ulicu, kako spreda, tako i iza imanja, pazeći da se neko policijsko vozilo kradom ne približi, jer je smatrao da bi Nil u nekom trenutku mogao da odluči da ga potraži i ovde.

Kao što bi to mogli da učine i Oterman i njegovi izaslanici.

U nekom trenutku, Grejs mu je donela peškir. Obrisao se najbolje što je mogao, neprestano pazeći na ulicu. „Tata?“ Kad ga je Džordžija pozvala, okrenuo se od prozora okrenutog prema ulici, a kad ju je ugledao, probolo ga je u srcu. Holi je tiho sakupljala komade odeće iz fioka i pakovala ih u kofer, ali čekali su do poslednjeg momenta da je probude i obuku je.

Izgledala je pospano i nesigurno dok je gledala u njega. Čvrsto je uza sebe držala Gospodina Zeku. „Baka kaže da idemo na put. A meni se ne ide.“

„Naravno da ti se ide.“ Kroford ju je podigao i čvrsto zagrlio. Ona ga je čvrsto obuhvatila rukama oko vrata, i nogama oko struka. „Mogu li kod tebe?“ „Ne ovog puta.“ Spustila mu je glavu na rame i okrenula lice prema njegovom vratu. Ovo ga je razdiralo, ali on je morao da bude odrastao, morao je da bude hrabar. Pokušao je da oboji glas lažnim entuzijazmom. „Provešćeš se kao nikad dosad.“ „To je i Holi rekla.“ „U pravu je. Baka i deka su planirali mnogo zabave. Ali moraš da budeš dobra devojčica i slušaš ih sve što ti kažu. Dobro?“ „Zašto ti ne možeš da ideš?“ „Zato što moram da radim. Ali stalno ću misliti na tebe i želeti da sam s tobom.“ Osetio je da su joj se grudi naglo napele, nakon čega je štucnula, što je bio predznak da slede suze. Pomislio je da sigurno plače zbog pospanosti, što su je tako naglo probudili i suočili sa situacijom koja je bila daleko od uobičajene i nerazumljiva. Ali koji god da je bio razlog, nije mogao da se odvoji od nje dok plače.

Kružno je trljajući po leđima, šaputao joj je u uvo: „Nemoj. Sve će biti u redu. Hajde da te smestimo u auto.“ „Hoćeš li da me nosiš?“ Sasvim je zatvorio oči kako bi sprečio da mu poteku suze. „Naravno.“ Čvrsto je privivši na sebe, proneo ju je kroz kuću, koja je već bila u mraku, do pripojene garaže, gde je Džo ubacivao u gepek njen kofer, poslednji od svih. Pošto se spremao da prođe pored Kroforda bez ijedne reči, on ga je oslovio.

Tast je stao i pogledao ga. „Ti si jedini kome mogu ovo da poverim, Džo. Znam da ćeš je zaštititi podjednako neustrašivo kao što bih to ja učinio.“ Džo ga je samo gledao, zatim je klimnuo, a onda seo za volan.

Bez daljeg odlaganja, Kroford je odneo Džordžiju do zadnjih vrata, koja im je Holi već pridržavala. Smestio je Džordžiju u njeno sedište. Kad je posegnula za pojasevima, rekao je: „Dozvoli meni da te vežem.“ „I Gospodina Zeku.“ „Naravno.“ Stisnuo je kopče i proverio da li drže, a onda joj obuhvatio lice šakama i prislonio čelo na njeno čelo. „Budi dobra, za tatu.“ „Hoću.“ „Volim te.“ „Najviše od svega?“, pitala je ponovivši ono što joj je često govorio. „Više od svega.“ Poljubio ju je u čelo, kosu, obraz i na kraju u usta.

Ali kad je pokušao da se udalji, pružila je ruke k njemu. „Tata? To kuda idemo, hoćeš i ti sutra doći tamo?“

„Sutra verovatno ne.“ „A kada onda?“ „Čim budem mogao.“ A onda je, pre nego što ga je njeno tužno lice nateralo da se predomisli, ponovo poljubio, hitro se odvojio i zatvorio vrata automobila. Ona je prislonila dlan na prozor. Poljubila je svoju nadlanicu, on je poljubio dlan, a onda sa spoljne strane položio svoju veliku šaku na njenu i ostao tako sve dok Džo nije poterao automobil unazad.

27 „Kuda idu?“, pitala je Holi Kroforda dok ju je on gurao nazad u njen automobil.

Ulica je bila pusta. Obližnje kuće su bile u mraku. Po svemu sudeći, niko nije primetio njihovu kratku posetu Gilrojevima. Pa ipak, Kroford je osmatrao okolinu, svestan pomicanja svakog lista i pada svake kišne kapi. „Grejsina sestra se nedavno preudala posle dosta godina kao udovica. Živi sa novim suprugom u jednom staračkom naselju blizu Ostina.“ „Čeka ih duga vožnja.“ „Pet sati, manje-više. Kiša bi mogla da ih uspori. Nadam se da će Džordžija prespavati najveći deo puta.“ „Ne znam kako si se oprostio s njom a da se nisi slomio.“ „Ne znam ni ja.“ Odsutno je zurio nekoliko sekundi, a onda se nakašljao i pokazao joj na kontakt-bravu. „Kreći. Moram da budem daleko odavde pre nego što Nil dođe da me traži.“ „Zvao me je.“ Upravljajući levom rukom, desnom je izvadila mobilni telefon iz džepa farmerki i pružila mu ga. „Vibrirao je, ali sam ga ignorisala. Pogledala sam ga dok je Grejs oblačila Džordžiju, ali nisam preslušala poruke.“ „Ostavio ti je dve“, rekao je. „Imaš jednu tekstualnu, ali je od Merilin.“ „Zašto bi mi ona slala poruke?“ „Hoćeš da ti je pročitam?“ „Molim te.“ Otvorio je. „Piše: Šta se događa, jebote? Po rečima ne bih rekao da pokušava da se pomiri.“ „Pozovi je za mene, molim te.“ Pozvao je, a poziv je odmah prešao preko blututa na zvučnike u automobilu. Čim se Merilin javila, zadrečala je: „Holi, hvala bogu što si nazvala. Umrla sam od brige.“ „Zašto?“ „Onaj detektiv me je zvao. Onaj uštogljeni. Lester? U svakom slučaju, bio je kod tebe kući i...“ „Kod mene kući? Kad je to bilo?“ „Pre jedne votke i tri cigarete. Pitao me je da li smo se čule, rekla sam mu da nismo, da više nisi moj klijent, a onda mi je rekao da si nestala i da se boji da ti se nije nešto dogodilo. Tako je rekao.

Spomenuo je ubistvo nekog policajca. Ja sam ovde van sebe. Gde si? Jesi li dobro?“ „Jesam, sasvim.“ „Ne kažeš to samo zato što te neko prisiljava?“ „Ne. Ali ne mogu sad da razgovaram. U toku je ovaj, ovaj... situacija kojoj stvarno moram da se posvetim. Izvini što sam te uplašila i cenim tvoju zabrinutost. Stvarno.“ Spremila se da prekine dugmetom na volanu, ali Merilin onda reče: „Ovaj, ova situacija uključuje i njega, zar ne? I nemoj da ti padne na pamet da me vređaš pitanjem na koga mislim.

Pucnjava je bila samo prvi šok za tvoj sistem, zar ne? Gospodin visoki, plavi i opaki bio je drugi.“ Tokom ovog razgovora Holi nije skidala pogled s puta. Sada je trepnula prema Krofordu, koji je sedeo poput stene pored nje, fiksirao je pogledom i upijao svaku reč. „To što ćutiš isto je kao i da vrištiš, Holi“, nastavila je Merilin. „A ono što se čuje je sukob interesa, razboritost protiv požude, moralna i etička dilema na lopate. Što je sve moja specijalnost!“, likovala je. „Ne mogu da sačekam da se uhvatim s tim u koštac.“ „Otpustila sam te, sećaš se?“ „Da, ali sada shvatam zašto. Štitila si ga.“ „Od tebe.“ „Da, ali ne mogu da odustanem.“ „Slušaj, Merilin...“ „Ne, ti slušaj. Odličan si sudija, Holi. Posvećena i idealista. Stvarno veruješ u ono što radiš. Ne pokušavam sad samo da te pridobijem, stvarno to mislim. Ti bi trebalo da radiš taj posao.“ „Posle ove nedelje, plašim se da će guverner Hačins preispitati moju kandidaturu. Greg Sanders predložio je da se dostojanstveno povučem kako bih sačuvala obraz.“ „Ne dolazi u obzir. Guvernerov blagoslov je nešto što uvek možemo da iskoristimo, ali mogu da učinim da budeš izabrana i bez toga. Dođavola, mogu da uradim nešto revolucionarno u politici i zastrašim glasače istinom. Ponekad je to zapravo i najbolji pristup. Sakriti se naočigled svih.

Razmisliću o našoj strategiji. U međuvremenu, pozabavi se tom situacijom sa teksaškim rendžerom.

Neotesan je, ali definitivno ima nekog šarma. Kad ti budem trebala, biću spremna.“ Nakon što je prekinula vezu, nije mogla da ne vidi Krofordovo iskeženo lice. „Opisala si me kao visokog, plavog i opakog?“ „Nisam ja, Merilin je.“ „Hoćeš li je ponovo angažovati?“ „Ne znam. Važnije je to da li si čuo onaj deo o Nilu, da je bio kod mene.“ „Jesam.“ Osmeh mu je bledeo dok je uzdisao. „Nisam smeo da te uvlačim u ovo, ali nisam mogao da se oslonim na Grejs da me podrži. Džo bi uspeo da je zastraši i natera je da tvrdi kako sam im prepustio Džordžiju bez opcije da je to samo privremeno. Bila si mi potrebna, ali ne želim dalje da te uvlačim u ono što je Džo ispravno nazvao svinjcem koji sam sam izazvao. A uz sve to, proklet da sam ako znam čime sam iznervirao Otermana, čoveka kog nisam ni video pre nego što je onomad ušao u policijsku stanicu.“ Spustio je glavu na naslon i zatvorio oči. Gledajući mu profil, iznenadila se koliko je umorno izgledao. Imao je mračne polumesece ispod očiju. Udubljenja ispod jagodičnih kostiju bila su

izraženija nego obično.

Pitala ga je: „Kad si poslednji put spavao?“ „Ne sećam se.“ „Iscrpljen si.“ „Džo nije mačji kašalj, a danas sam se dvaput s njim sukobio. A tu je i epizoda s mojim starim.

Nijedan moj sukob s njim nije lak. Ali ono što me je dotaklo bilo je što sam morao da se oprostim s Džordžijom.“ „I to si danas takođe dvaput uradio.“ „Oba puta je bilo bolno. Mada, večeras je bilo drugačije. Osetila je da nešto nije kako treba.

Najgore mi je što je zabrinuta. Nisam mogao da joj kažem kad ćemo se ponovo videti, a činjenica je...“ „Činjenica je?“ „Ako bude kako Oterman želi, nikad i neću.“ Odjednom se ispravio i otvorio oči, a tamni kolutovi su učinili da mu pogled bude neuobičajeno jasan i odlučan. Udarajući pesnicom po butinama kako bi podvukao svoje reči, rekao je: „Ne mogu to da dozvolim. Možda neću dobiti starateljstvo nad njom, ali pre ću otići do pakla i nazad nego što ću odustati.“ „Šta ćeš da uradiš?“ „Ostaću živ. Skrivaću se pod zemljom i srediću Otermana pre nego što on sredi mene.“ „Kako planiraš to da uradiš?“ „To je onaj komplikovani deo. Još radim na tome.“ „Mogao bi da se predaš Nilu. Da zatražiš njegovu pomoć.“ „Nema šanse. On je naklonjen Otermanu.“ „Možda se predomislio.“ „Ne mogu da rizikujem s tim. Samom sebi ću vezati ruke.“ „Ne postoji ništa što bih mogla da kažem da ti promenim mišljenje?“ „Izvini, Holi, ali ne.“ Zaustavila je automobil pored ivice puta i okrenula se prema njemu. „Onda moraš da izađeš.“

Kroford je gledao kako zadnja svetla Holinog auta nestaju, a onda je žurno krenuo dalje, nadajući se da će se stopiti s pomračinom kako ga niko ne bi primetio. Prvi posao koji je trebalo obaviti bilo je da pronađe zaklon od kiše. Prešao je nekoliko blokova pre nego što je naišao na praznu kuću koja je u dvorištu imala znak „Na prodaju“. Čučeći pored stražnjeg zida nadstrešnice za automobil, pozvao je Harija Dugog Luka i probudio ga. „Izvini, čoveče“, rekao mu je kolega rendžer zevajući, „još uvek ništa nisam pronašao. Ni najmanju vezu koja povezuje Otermana s tobom ni sa bilo kim tebi bliskim. Ali morao sam malo da sklopim oči. Zvao sam te da ti kažem da ću napraviti pauzu, ali dobio sam govornu poštu.“

„Morao sam da ostavim taj telefon.“ „Jebeš ga. To baš ne zvuči najbolje.“ „Pat Konor je mrtav, a Oterman mi je otvoreno zapretio.“ Hari promrmlja, „Toliko od moje dremke.“ Kroford mu je prepričao skorašnje događaje. „Poslao sam Džordžiju van grada. To mi je bilo najvažnije.“ „Gde ste sad sudija i ti?“ „Ona se upravo vraća kući.“ „A ti?“ „Ako ne znaš, ne možeš nikome da kažeš. Nilu će pasti na pamet da te pita da li si se čuo sa mnom. Iznenađen sam što te već nije zvao. Kad bude nazvao, možeš iskreno da mu kažeš da ne znaš gde se nalazim, ni šta planiram.“ „Obavestiću Sešnsa pa ga neće uhvatiti nespremnog.“ „Hvala ti.“ „Možda bi mogao da dozvoliš tom magarcu da te privede. U zatvoru je bar sigurno.“ „Pomalo je i skučeno.“ „Nije da nije.“ „Kako je major prihvatio činjenicu da sam umešan u ubistvo?“ „Kaže da je to najveće sranje s kojim se dosad susreo u životu. Nadeva Nilu Lesteru gadne nadimke, a još ga nije ni upoznao.“ U bilo koje drugo vreme, Kroford bi se nasmejao. Ali situacija to jednostavno nije dozvoljavala. „Pripisujem Četa, Rodrigeza, a sada i Konora, Otermanu. Tri leša samo ove nedelje.

Hoću da uhvatim tog kučkinog sina, Hari.“ „Iz ovih stopa se bacam na to.“ „Nemoj, završi prvo dremku. Oterman večeras sigurno zbija redove, kao i mi. Imao je naporan dan. Snimak iz parka. Sastanak u toples-baru.“ „Pogubljenje.“ „Nije on snimio onaj video, a nije ni upucao Konora. Ne obavlja sam svoj prljav posao. Ima Frika i Fraka.“ „Ko su ti?“ „Dvojica telohranitelja. A tu su i svi njegovi Konori.“ „Pomoćnici koji su previše glupi da mu se suprotstave?“ „Ili su previše uplašeni. Znaš i sam kakav je to osećaj. Sranje organizovanog kriminala.“ „Sve manje i manje mi se sviđa taj šupak“, reče Hari. „I meni.“ „Budi oprezan.“ Kroford mu je dao broj svog jednokratnog telefona, a onda njime pozvao još jedan broj i nestrpljivo brojao zvona sve dok mu Smitijevo nazalno unjkanje nije reklo da ostavi poruku.

Kroford je rekao samo: „Znaš ko je. Javi se ili ću ti odseći ta smežurana jajca.“ Prekinuo je, pogledao koliko je sati, a onda podigao kragnu vetrovke koju je nosio i zaronio u kišu.

28 „Kad ste mu rekli da izađe iz automobila, nije vam se suprotstavio?“ „Prvo jeste“, priznala je Holi, odgovarajući na Nilovo pitanje. „Ali rekla sam mu da ga neću dalje voziti. Izašao je. Ja sam se odvezla kući.“ Kad je stigla, Nil Lester i Met Njudžent sedeli su u neobeleženoj limuzini na kraju prilaza.

Odvezla se pozadi i ušla u kuću na kuhinjska vrata, a onda ih dočekala spreda.

Dok ih je uvodila, rekla je: „Pričala sam sa Merilin. Rekla mi je da vas očekujem.“ Ponudila im je kafu, koju su odbili. Sedeli su u dnevnoj sobi i poslednjih dvadeset minuta im je prepričavala sve što se dogodilo otkako je primila Krofordov poziv. „Nije vam rekao šta planira?“ „Da ostane živ. To su bile njegove reći. Zbog svoje kćeri, jako mu je stalo da ostane živ. Kad se uverio da je sigurno otišla, bio je mnogo mirniji nego sat pre toga. Kad me je nazvao i tražio mi pomoć, zvučao je očajno.“ Nil reče: „I bio je očajan. Samo što je pobegao od policije.“ „Rekao mi je da se odvezao do suda i bio spreman da sarađuje. Nije imao lisice na rukama.

Nije bio uhapšen niti su mu bila saopštena prava.“ Zaćutala je i pogledala detektive sa iščekivanjem u pogledu. „Osim ako me je lagao.“ „Nije. Nismo uradili ništa od toga“, rekao je Njudžent, ali kad ga je Nil preteći pogledao, dodao je: „Zbog toga sam ga i pustio da na miru porazgovara sa svojim advokatom.“ Nil je rekao: „Ako je samo želeo da mu kći bude bezbedna, zašto je prevario Njudženta i iskrao se iz automobila? Zašto mi nije rekao za taj poziv zbog kog je preduzeo tako drastične mere?“ „Plašio se da mu nećete verovati. I verovatno je bio u pravu.“ Zastala je da bi se sleglo to što je rekla. „Plašio se da je svaki minut objašnjenja minut više opasnosti u kojoj mu se kći nalazi.“ Braneći se, Nil reče: „Niko više nije čuo taj misteriozni poziv, zar ne?“ „Ja sam bio s njim kad ga je primio“, reče Njudžent. „Ali tebi je rekao da ga zove advokat.“ „Jeste li razgovarali s advokatom?“, pitala je Holi.

Imajući spreman odgovor, Njudžent reče: „Kroford je tražio preporuku. Ben Nots ga je nazvao i dobio govornu poštu. Taj poziv je usledio samo minut nakon što je primio onaj od nepoznatog čoveka.“ Pogledala je Nila. „Tražio je advokata. Zar to ne ukazuje da je nameravao da se podvrgne saslušavanju, i da bi to učinio da nije primio preteći poziv od Čaka Otermana?“ „Niko nije utvrdio da je u pitanju bio Oterman“ uzvratio je Nil. „Poziv od strane nepoznatog

čoveka možda je bio samo izgovor. Iskoristio ga je da prevari Njudženta.“ Holi reče: „Ako je poziv bio samo varka, a pretnja izmišljotina, zašto bi tako preklinjao tasta i taštu da odmah odu iz grada s njegovom kćerkom? Oni će potvrditi da se tačno tako dogodilo.“ „Gospodin Gilroj već jeste.“ Njudžentova izjava nije ostavila Nilu drugu opciju osim da to objasni, iako je to uradio nevoljno. „Nakon što smo poslali patrolu do njihove kuće i kad su nam javili da nema nikog, pozvao sam Džoa Gilroja na mobilni telefon. Imao sam broj posle onog razgovora nakon pucnjave.“ „Potvrdio vam je ono što sam rekla?“ „Do slova. I dalje ne postoje simpatije između njega i Kroforda, ali Kroford ga je ubedio da se devojčica mora skloniti bez odlaganja.“ „I mene je ubedio u isto“, rekla je. „Ali, za razliku od vas, verujem da je gospodin Oterman kriv.“ „Onaj snimak to potvrđuje“, složio se Njudžent. „Zaveži, Mete“, prasnuo je Nil. „Ništa to ne potvrđuje.“ Holi nije otkrila da zna poreklo i sadržinu video-snimka na koji je Njudžent mislio, ali je pogledala Nila i upitno podigla obrve. Rezignirano, i stisnutih usana, rekao je: „Kroford ima videosnimak Pata Konora koji razgovara s Čakom Otermanom. Tvrdi da je snimljen u lokalnom klubu ove noći.“ „Zato je Kroford i ostavio svoj mobilni telefon“, rekao je Njudžent. „Da bismo imali taj snimak.“ „Ostavio je svoj telefon kako ne bismo mogli da ga pratimo“, oporo je rekao Nil. Holi upita: „Da li gospodin Oterman ima objašnjenje za razgovor koji je imao sa žrtvom ubistva?“ „Nije u gradu. Pokušavamo da ga pronađemo.“ Osvrnula se po dnevnoj sobi. „Oprostite mi, ali čini mi se da ste mnogo više zainteresovani da pronađete rendžera Hanta.“ „Zato što je pobegao usred istrage ubistva. Čak i da nema veze s tim, opasan je i neodgovoran.

Ne moram da vas podsećam na to. Videli ste ga na delu.“ „Da, videla sam ga na delu, dok je spašavao živote i štitio ih. Jeste li sigurni da vaše neodobravanje njegovih metoda, zajedno sa uzajamnom netrpeljivošću, ne smeta vašem rasuđivanju?“ „A da li ste vi sigurni da hormoni nisu zasenili vaše?“ Njudžent se prigušeno zacerekao.

Nil je netremice gledao u nju. „Mislim da ne prestajete da ga branite zato što vas donekle privlači, sudijo Spenser.“ „E pa, niste u pravu, naredniče Lestere. Branim ga zato što smatram da je u pravu. I ne privlači me malo, veoma me privlači. Ali to je privlačenje donekle nezgodno. Sve dok se nisam povukla s njegovog slučaja, bilo je i neetički. Imalo je potencijal da mi izazove neprijatnosti i verovatno me košta posla, što je Kroforda Hanta pretvorilo u neočekivanu komplikaciju u mom životu. Ali to ga ne čini ubicom. Međutim, od vas pravi budalu, jer tražite njega, a ne počinioca.“ Ustala je. „Imate li još

nešto da mi kažete?“ Nil se još pušio od ljutnje kad ih je ispratila. Gledala je za njima dok nisu otišli. Tek tad je zatvorila vrata i obišla prostoriju isključujući svetla. Nakon što se uverila da je kuća zaključana, otišla je u spavaću sobu i, kad je zatvorila vrata, naslonila se na njih, prislonivši čelo na hladnu površinu drveta.

Iza leđa, jedna snažna ruka uhvatila ju je oko struka i prislonila joj stražnjicu uz, bez sumnje, uzbuđenog čoveka. Uhvatio joj je šaku kose i sklonio je u stranu kako bi mogao da je poljubi ispod uva, šapćući: „Pa, gospođo sudija, pretpostavljam da ste mu rekli šta ste imali.“

29 Kroford je uvukao šake ispod njene majice i otkopčao joj grudnjak. Gurnuvši šaku spreda i preko korpica, uhvatio ju je za dojke. Prstima se poigrao bradavicama. Holin uzdah zadovoljstva spojio se sa jecajem koji je govorio da želi još.

Okrenuo ju je prema sebi, skinuo joj gornji deo i grudnjak, sve zajedno joj svukavši preko glave, i pre nego što joj je kosa pala na ramena, prislonio je usne na njene grudi. Obuhvatila mu je glavu rukama dok je toliko vatreno nasrtao na nju da je osećala kao da je potresaju električni udari.

Nije želela da prestane, ali njegova mokra odeća im je oboma smetala. Odvojio se od nje kako bi skinuo vetrovku. Raskopčao je nekoliko prvih dugmića košulje, a onda ju je, pošto je sve to iziskivalo previše vremena, jednostavno svukao preko glave.

Nije se usudila da uključi svetlo da ih ne bi videli čuvari, ali želela je da ga vidi. Spustivši mu šake na grudi, osetila je malje i dodirnula ih nosom. Bradavice su mu bile krute. Jezikom je prešla preko jedne nateravši ga da opsuje dok je otkopčavao šlic.

Gurnula je ruku u taj procep u pantalonama, i provukla prste kroz grube dlake, a onda ga uhvatila čitavom šakom. Teško je spustio glavu na njeno rame.

Dok se igrala njime, osetila je njegov ubrzani, vreli i vlažni dah na koži.

Bio je neverovatno tvrd, koža mu se zategla celom dužinom, vrh je bio gladak i pun do pucanja.

Vrhom palca pokupila je malo semene tečnosti i spretnim kruženjem raspoređivala je sve dok on nije izgovorio prostakluk i sklonio joj šaku.

Uhvativši je za zadnjicu, podigao ju je i odneo do kreveta. Kad ju je polegao na leđa, svukao joj je farmerke i gaćice niz noge. Kad je sve to sklonio s puta, popeo se na krevet i kleknuo joj između butina, koje je ona podigla prema grudima.

Tog trenutka su se oboje umirili. Nekoliko trenutaka, jedini zvuk u prostoriji, kao i na čitavom svetu, bilo je njihovo nepravilno i teško disanje. Osetila je kako se pokreće pre nego što joj je dodirnuo listove. Stisnuo ih je, upoznajući se s njihovim oblikom. Milovao ih je do kolena, nakon čega je prešao palčevima preko njih pre nego što ih je obuhvatio dlanovima.

Dah joj je zapeo u grlu kad je ponovo pokrenuo šake, ovog puta klizeći njima niz butine, lagano ali odlučno ih rastvarajući, otvarajući je za svoja ramena, glavu i usta.

Svojim vrelim ustima ju je čitavu obuhvatio. U jednom divnom trenutku, smirio se. Učinio je samo to. Samo tamo. Nežno je usisao i umirio se u neverovatno intimnom trenutku. Sve dok lagano

nije počeo da vodi ljubav s njom.

Od svakog pokreta usana, svakog zamaha jezika, čitavo telo joj se topilo od miline. Kad god bi odvojio usta da je gricne za butinu ili poljubi u breg, leđa bi joj se izvila u luk, a kukovi jurnuli napred u nemirnoj očajničkoj želji da pronađe ono mesto oko kog ju je ljubio, ali koje još uvek nije dodirnuo.

Tek kad ga je pozvala po, učinio je to, ali tek jedva, jezikom je tako meko i vesto dodirnuvši da je počela da stenje, a telo da joj se grči. Potpuno usklađen s njom, usredsredio se na jednu tačku, koncentrisao svoje kretnje u sve manjoj spirali, sve dok se osećaj nije sjedinio u izliv zadovoljstva, toliko jak da više nije mogla da izdrži.

Podigao se i jednim snažnim pokretom ušao u nju, uslišujući njenu molbu da je raširi i ispuni.

Zadržao je njene orgazmičke krike poljupcem, a onda joj dozvolio da se lagano spusti i malo odmori dok joj je poljupcima obasipao uši, kapke i usne.

Otvorila mu je svoja usta, a slatki poljubac ga je pozvao. Jezik mu se stopio s njenim usnama dok je kukove pokretao u erotskom ritmu. Izlazio je i ulazio u nju, klizeći i ubadajući, od čega im je dah zastajao u grlu.

Svaki ubod ju je gurao ka novom orgazmu, a kad je ponovo stigla do ivice, stavio joj je jednu šaku pod zadnjicu, kako bi je zadržao na istom mestu dok je pravio nekoliko brzih uboda, koji su je gurnuli preko ivice. A onda se zabio jako i duboko.

Doživeo je neverovatno dugačak i intenzivan orgazam.

Konačno su se smirili, ali kad se spremio da izađe iz nje, promrmljala je nešto u znak protesta i on se ponovo teško spustio na nju.

Tiho joj govoreći u vrat, rekao je: „Gde si naučila tako da se jebeš? Na pravnom fakultetu?“ „Ne, ovde. Večeras.“ Osetila je na vratu kako se osmehuje. Malo se odignuvši, pogledao ju je u lice. „Te noći, posle pucnjave, kad smo razgovarali u hodniku sedišta policije?“ Klimnula je. „Upravo na ovo sam mislio“, rekao je i gurnuo je glavom. „Nisi!“ Čisto muški i pokajnički, samo je slegnuo ramenima. „Bila si tako kruta u tom svom tamnom odelu i plavoj košulji. Tako uzdržana. Dok sam pokušavao da zapodenem razgovor, čudio sam se: Kako je samo vitka. Sama pomisao na to me je izluđivala.“ „Mrzeo si me.“ „Jesam. Ali zbog toga nisam manje želeo da te jebem.“ Okrznuo ju je usnama po ustima, koje su se razdvojile u čudu. „Isto tako sam mislio da se to nikad neće dogoditi. Ni za milion godina.“ „Milion godina ili nekoliko sati. Bila sam laka.“ Odvojio se od nje, legao na leđa i rekao: „Ovo ni najmanje nije bilo lako, Holi.“ Podigavši glavu, pogledao je niz svoje telo. „Ne stignem čak ni da se skinem pre toga.“ Resio je taj problem izuvši prvo čizme i čarape, a onda svukavši i mokre farmerke. Pre nego što ih je bacio na pod, izvadio je pištolj iz futrole, koja je bila prikačena za kaiš. „Rekao si mi da nisi naoružan.“

„Kad sam ti to rekao, nisam bio. Ovo sam pozajmio od Džoa.“ Spustio je pištolj na noćni stočić. „Pozajmio?“ „Ako mu bude nedostajao, moliću ga za oproštaj.“ Legao je i privukao je k sebi. Po prvi put je dodirnuvši celim telom, prešao je rukom po njenoj zadnjici i zadovoljno uzdahnuo. „Mnogo bolje.“ „Mnogo.“ Čupnula ga je nekoliko puta po grudima. „Nisam znala da je ovo tu.“ „Smeta li ti?“ Da bi mu odgovorila na to, protrljala je obraz, a onda ga i vrelo poljubila na to mesto. „Koliko dugo si bio u kući?“ „Pre nego što su Nil i Njudžent otišli? Oko deset minuta.“ „Deset minuta!“ Milovao ju je po dojci, zamišljeno je pitajući: „Hoću li ih ikad videti po danu? Sjajno deluju.

Kako izgledaju?“ „Plan je bio da sačekaš da odu pa da onda dođeš.“ „Bio sam mokar do kože. Osim toga, želeo sam da čujem šta će reći.“ Iznenadio se kad je zaustavila automobil i odjednom mu rekla da izađe. Onda mu je predočila svoj plan i, kao što je to rekla detektivima, odmah se usprotivio ideji da ga sakrije preko noći. Ali na kraju je uspela da ga natera da shvati. Svako drugo mesto na koje je mogao da ode, pratili su - nije mogao samo da luta ulicama po kiši, a trebali su mu odmor i okrepljenje.

Dogovorili su se na oko kilometar i po od njene kuće. Tu razdaljinu je morao da prepešači dok se ona vrati kući i razgovara s detektivima. „Zadržao sam se na putu ovamo da obavim dva poziva“, rekao joj je, „ali sam stigao i ušao...“ „Podseti me da ponovo zaključam taj prozor.“ „Stigao sam na vreme da čujem kako te veoma privlačim.“ „Rekla sam ti da neću lagati policiju.“ „Dakle, istina je?“ „Istina.“ Kad se osmehnuo, znala je da mu se dopalo što to čuje. „Merilin me je nagovorila da se krijem naočigled svih.“ „Molim te“, zaječao je. „Ne spominji je. Ne želim da mi nestane ovo što imam ovde.“ Uhvatio ju je za ruku, usisao palac u usta i tako ga pripremio i ovlažio, a onda joj spustio šaku i pritisnuo na vrh svog penisa. „Primeni opet tu svoju opaku magiju.“ Sklopio je oči i duboko udahnuo kad je otpočela nežnu, kružnu masažu.

Pitala ga je šapatom: „Koga si zvao?“ „Hm?“ Sklopio je šaku oko njene dojke, ali nežno, kao da traži utehu. „Rekao si mi da si se zadržao i obavio dva razgovora.“ „S Harijem“, promrmljao je u jastuk. „Šta je rekao?“ „Tako je dobro. Nemoj da staneš.“ Osmehnula se. „Sumnjam da je Hari to rekao. Ko je bio drugi koga si zvao?“

„Smitija. Moram sutra da ga pronađem i ubijem.“ „Nemoj. Otići ćeš u zatvor. Neće ti dozvoliti da nosiš te tvoje čizme u zatvoru, a meni se baš sviđaju. Imaju neki karakter. Dobro su iznošene, nisu nove i sjajne. Verovatno će te naterati i da skratiš kosu u zatvoru. Bila bi šteta da ti oduzmu svu tu neobuzdanost.“ Provukla mu je prste kroz guste pramenove. „Istina je - a dobro znaš da volim da govorim istinu - nema ničega što mi se ne sviđa kod tebe.“ Odgovorio joj je tihim hrkanjem.

Čak Oterman je retko preko noći ostajao u pecaroškoj kolibi. Odlikovalo ju je još manje komfora od prikolice koju je imao u radničkom naselju, iako je imala veliki krevet iza zida od šperploče, gde je s vremena na vreme umeo da odrema. Ali nikad nije spavao duže od četiri-pet sati preko noći.

Nakon obavljenog posla s vlasnikom noćnih klubova, zadremao je, ali je ustao pre zore. Dok je kuvao kafu, primio je tekstualnu poruku u kojoj je obavešten da je Nil Lester pozvao kancelariju u radničkom naselju i rekao nadzorniku na dužnosti da mora hitno da razgovara s njim.

Zureći u jaku kišu dok je ispijao kafu, pomislio je da bi možda trebalo da umanji detektivovu anksioznost. Upotrebio je mobilni telefon kom se ne može ući u trag da ga pozove. „Halo?“ „Naredniče Lestere? Čak Oterman je. Da li je prerano? Shvatio sam da ste pokušavali hitno da me pronađete.“ „Gde ste vi, gospodine Oterman?“ „Proklet bio ako znam.“ Spustio je glas kao da ne želi da ga čuju. „Neke kolege ovde iz Luizijane su me pozvale na pecanje preko vikenda. Našli smo se kod jezera Čarls, a onda smo se vozili još četiri sata. Koliko znam, usred smo neke nedođije. Još je mrak, a oni su već izašli na vodu.

Hvala vam što ste mi dali razlog da malo zbrišem.“ „U koje vreme ste se juče našli na jezeru Čarls? „Molim?“ Lester je ponovio pitanje. „Kasno. Posle večere. Što?“ „Prentiski policajac po imenu Pat Konor sinoć je stradao.“ Bio je nem nekoliko trenutaka, kao da to pokušava da shvati. A onda je uzdahnuo. „Sad shvatam zašto ste pokušali da me pronađete. Sreo sam se s njim nešto malo pre nego što sam otišao iz grada.“ „U klubu za gospodu po imenu Šljaštavo ružičasto.“ „Aha, to ste već saznali. Sigurno ste pričali s vlasnikom. Smiti, tako beše? On je obična bubašvaba. Motao se oko mene dok sam bio tamo i raspitivao se da li je sve kako treba.“ „Želimo i njega da ispitamo, ali dosad nismo uspeli da ga pronađemo.“ Oterman se nasmejao. „To bi mogao biti problem.“ „Zašto to kažete?“ „Zato što sam razumeo da pokušava da ostane van vašeg domašaja. Verovatno je kriv kao sam đavo.“

„Šta ste radili u njegovom klubu s Patom Konorom?“ „Često se tamo sastajem s ljudima.“ Lester se nakašljao. „To baš i nije mesto na kom bi čovek kao vi održavao sastanke, gospodine Otermane.“ „Naftna i gasna industrija imaju svoje protivnike, od moćnih političara do luđaka. Dosta lokalnih poslovnih ljudi i javnih službenika podržava naša iskopavanja, ali ne žele da se to pročuje.

Odbijaju da se nalaze sa mnom u mojoj kancelariji u naselju, a mene, naravno, ne pozivaju u svoje, pa se zato nalazimo u tom otrcanom klubu.“ „I dalje nisam siguran da razumem.“ „Obezbeđuje diskreciju. Niko ko je bio tamo ne može da kaže koga je sve video a da se i sam ne otkrije, zar ne?“ Detektiv je naizgled razmišljao o tome. Prošlo je neko vreme pre nego što je rekao: „Pat Konor je bio pandur, a ne poslovni čovek.“ „Čuo je - policijski trač, pretpostavljam - da sam video Kroforda Hanta s onim Rodrigezom.“ „Kakve to ima veze s Patom Konorom?“ „Ne znam. Zamolio me je za privatni razgovor. Jedini razlog što sam pristao jeste to što mi je rekao da je bio na dužnosti u sudu tog ponedeljka. Pomislio sam da možda ima nešto da mi kaže ili da me pita. Ali kad je stigao u klub, nije bio u stanju da priča o bilo čemu. Već je bio pijan. Mrmljao je gluposti. Znojio se.“ „Znojio?“ „Nije bio u uniformi. Imao je kaubojski šešir i neprekidno ga je skidao da bi obrisao čelo. Bio je nervozan. Paranoičan čak. Posle nekih deset minuta, bilo mi ga je dosta. Samo mi je uzalud trošio vreme. Rekao sam mu da pređe na stvar ili da se izgubi. I izgubio se.“ „Otišao je?“ „Učinilo mi se da je previše pijan da bi vozio, pa sam mu ponudio jednog od mojih pomoćnika da ga odveze kući. Zahvalio se i odbio. Ukratko, trebalo je da insistiram. Nije trebalo da sedne za volan. Da li je još neko povređen?“ „Nije se sudario, gospodine Otermane. Ubijen je kod svoje kuće.“ „O, bože! Kad ste rekli da je stradao, pretpostavio sam... Bože!“ „Dok je tako nerazumljivo blebetao, da li je pomenuo da ima neke neprijatelje?“ „Nije, ali je očigledno imao barem jednog.“ Pustio je da ovo odjekne pre nego što je nastavio. „Da li je imao porodicu?“ „Bio je neženja. Živeo je sam.“ Oterman to nije prokomentarisao. Nije pitao da li je bilo svedoka i dokaza na licu mesta jer ga nije brinulo da će zločin na bilo koji način dovesti do njega. Ljudi koje je koristio za ovakve poslove nisu pravili greške. Ako i pogreše, to im bude poslednji posao. U ovom slučaju, bio je to Pat Konor.

Posle još jedne pauze, Lester reče: „Ako sam dobro razumeo, vraćate se u ponedeljak.“ „Oko podneva.“ „Jedna ste od poslednjih osoba koja je razgovarala s Konorom. Da li biste došli do sedišta

policije kako bismo vam uzeli zvaničnu izjavu?“ „Naravno.“ A onda: „Oprostite mi, naredniče Lestere, pre nego što prekinemo, moram da vas pitam.“ Prekotrljao je novčić preko prstiju. „Postoji li neki razlog da verujete da je ovaj policajac još jedna žrtva incidenta iz sudnice? Hoću reći, da li je moguće da je ućutkan zbog nečeg što je znao ili video?“ Lester odgovori suvo: „Ne mogu da pričam o istrazi koja je u toku.“ „Da. Naravno.“ „Vidimo se u ponedeljak, gospodine Otermane. Do tada, na koji broj mogu da vas pozovem ako mi budete potrebni?“ „Pozovite broj u naselju. Neko će tamo uvek znati kako da me pronađe.“ Prekinuo je pre nego što je detektiv stigao još nešto da kaže. Uhvatio je novčić u šaku i lupio pesnicom o sto. „Poslednji ekser“, rekao je smešeći se. Sad je sve samo pitanje vremena.

Kroford se probudio, a Holi je ležala sklupčana pored njega: lice joj je počivalo blizu njegovog na jastuku, a butina joj je bila između njegovih. Još uvek su ležali na prekrivaču, ali u jednom trenutku, kad je on zaspao, prebacila ga je preko oboje.

Kad je to uradila, probudio se, podigao joj butinu preko svog kuka i skliznuo u nju. Kako je ušao, dremljiva erekcija pretvorila se u punu. Izazovno se nabila na njega, primivši ga duboko u sebe.

Pokretao se tek toliko da izazove erotsku plimu i talasanje, sve dok zajedno nisu ponovo svršili.

Umesto vatrometa, osećali su se utešeno, kao u toploj kupki.

On čak nije ni oči otvorio. Nijedna reč nije izgovorena. Ali bilo je neverovatno intimno, jer pored toga što se dobro osećao seksualno, osećao je i unutrašnje zadovoljstvo, koje mu je nedostajalo tokom godina spavanja u praznom krevetu, gde se budio sam.

Sada, dok je gledao Holino lice, koje je izgledalo neverovatno spokojno i mirno u snu, osetio je privrženost prema njoj, a s njom i primarni nalet osećaja vlasništva. Želeo je ovu ženu. Želeo ju je za sebe. Želeo je da je zadrži. Samo, nije mogao.

Ali sada je bio s njom.

Otkrio ih je. Jutarnja svetlost koja je ocrtavala kapke na prozorima bila je nova i još uvek krhka, ali video je dovoljno dobro, i svi oni njeni delovi koje je zamišljao i opipavao u mraku bili su mnogo lepši nego što ih je zamišljao.

Spustivši glavu na njene grudi, nežno je usisao meki ružičasti vrh. Dok je ispitivao teksturu jezikom, ona se meškoljila, uzdisala mu ime i uhvatila ga za glavu. „Konačno mogu da te vidim golu na svetlu.“ „I?“ „Žao mi je što ti nisam spalio svu odeću dok si spavala.“ Tiho se nasmejala. „Ni ti ne izgledaš loše.“ Nagnula se i poljubila ga u grudi, pa u pupak. Sagnuvši se nisko, prešla je šakama preko njegovih listova, i kada je pronašla dva ožiljka koji su obeležavali mesta gde je metak ušao i izašao, poljubila ih je dok je tiho govorila koliko je srećna što nije bilo gore. „Šta bi bilo da si poginuo tog dana?“, pitala ga je, pogledavši ga vodnjikavim zelenim očima. „Nikad te ne bih upoznala.“

Emotivna nota u njenom glasu duboko ga je pogodila. „Dođi ovamo.“ Uhvatio ju je ispod pazuha obema rukama i privukao k sebi, na kraju je vatreno poljubivši. Postepeno, dok su se proždirali poljupcima, okrenuo ju je na leđa i ispružio joj ruke iznad glave.

Ljubio ju je u pazuhe obe ruke dok joj je šakama gnječio dojke, a onda je prešao preko njenog grudnog koša, prema stomaku. Dah joj je zapinjao na usnama dok ju je mazio po karlici i stidnim dlakama. Bile su plave i meke. Ispod njih, bila je svilenkasta i vlažna.

Zaronio je prste u vlažnu vrelinu i usnama se vratio na dojke. Primetivši crvenilo, pitao ju je: „Jesam li te to ja izgrebao bradom? Trebalo je da mi kažeš.“ „Nije mi smetalo.“ „A sada?“ „Ne smeta mi.“ „Biću nežan.“ Najmanji pokret jezikom izazvao je njenu reakciju. „Je li dobro?“ „Jeste“, uzdahnula je. „Da ponovim to?“ „Da.“ Počela je uzbuđeno da se giba pod putenim pokretima njegovih prstiju i znao je da je blizu.

Pridigao se iznad nje i pogledao je u oči. „Hoću da te gledam dok se topiš.“ Palcem ju je malo jače pritiskao sa spoljne strane, izvlačeći zadovoljstvo, ustežući se sve dok ona nije željno prostenjala, a onda je savio prste i upao u nju, stvorivši nežan pritisak između dve tačke.

Zagrizla je donju usnu. Leđa su joj se izvila dok je pridizala kukove i pribijala se na njegovu šaku. U uvo joj je sipao bujicu ljubavnih reći, seksi reći, skarednih reči. Konačno se umirila i lenjo otvorila oči.

Spustio je mek i nežan poljubac na njene usne. „Prelepo.“ „Ti si prelep.“ Podigla je ruku i provukla mu prste kroz kosu. „I mnogo si slađi nego što želiš da se to vidi.“ „Ja, sladak?“ „Mhm. Sa svojom kćerkom. Sa mnom.“ Prstom je prešla preko ivice njegovih usana. „Nisi tako žestok.“ „Budeš li to pričala okolo, uništićeš mi reputaciju.“ „Obećavam da te neću odati ako me ponovo poljubiš.“ „Mislio sam da nikad nećeš pitati.“ Poslušao ju je, duboko je ugurao jezik u njena usta i uživao u ukusu koji je upoznavao, bez kog više nije mogao.

Kad su se odvojili jedno od drugog, ona se prislonila na njegovu erekciju. „Od ovog će mi ostati masnica na stomaku.“ „Ne smemo to da dozvolimo, to je tako lep stomak. Imaš li neke ideje?“ Prstom mu je dala znak da spusti glavu, a onda mu je šapnula šta joj je na umu. Začuđeno ju je pogledao. „Kako si znala šta je u mojim vlažnim snovima?“ Usredsredio se na njena usta, na tu punu

donju usnu, a kada ju je dodirnuo palcem, liznula ga je.

Rekao je glasom otežalim od uzbuđenja: „Moram prvo da se istuširam.“ Zajedno su to obavili, a dok su se uzajamno sapunali, činili su to radoznalo i temeljno, a završilo se tako što je on stajao naslonjen leđima na staklo kabine, s jednom rukom na pločicama, a drugom na staklenim vratima, jedva ostajući priseban i moleći se da preživi strasno ljubljenje.

Ona je prva izašla, obrisala se i umotala u poznatu kućnu haljinu. „Spremiću nam doručak.“ Otišla je u kuhinju.

On se obrisao peškirom i obišao spavaću sobu, skupljajući odeću i oblačeći se. Još uvek je bila neprijatno vlažna, ali moraće da posluži. Stavljao je Džoov pištolj u futrolu kad se Holi vratila, noseći šoljicu kafe. „Ovo će ti pomoći da...“ Zastala je kad je videla da je navukao na sebe sve osim vetrovke. „Šta to radiš?“ „Moram da krenem pre nego što bude kasno.“ „Kuda ideš?“ „Još ne znam.“ „Nemaš automobil.“ „To je problem koji moram da resim.“ „Kroforde!“, uzviknula je.

Obukao je i vetrovku. „Šta je?“ „Ne možeš da ideš peške.“ „Tako sam i došao.“ „Šta si naumio?“ „Sinoć sam ti rekao. Da ostanem živ. Ako budem mogao.“ „I da središ Otermana pre nego što on sredi tebe.“ „Ili Džordžiju.“ Mrzeo je što mora to čak i da izgovori, plašeći se da to ne bude kletva. „Ako Oterman hoće da me sredi, na kraju će krenuti na nju. A najsigurniji način da je zaštitim jeste da njega uklonim s ove planete.“ „Ubićeš ga?“ Samo ju je pogledao, a onda okrenuo glavu s rečima: „Ne mogu da uradim ništa dok ga ne pronađem.“ „A kada se to desi?“ „Moraću da sačekam i vidim.“ Glasno je tresnula šoljicu kafe na toaletni stočić. „Šta si naumio?“ ponovila je pitanje, naglašavajući svaku reč. „Prestani da zapitkuješ, Holi“, rekao je podjednako osorno. „Neću ti reći.“ „Da li je zakonito?“ „Uglavnom.“ Njena obrva bila je izvijena od brige i sve veće ljutnje. „Ne veruješ mi?“

„Verujem ti u potpunosti. Verujem da ćeš uvek reći istinu. Zato je mnogo bolje da ne znaš sve. O bilo čemu. Ako imaš problem s tim...“ „Imam problem s tim što na Otermana krećeš sasvim sam.“ „Tako ja radim.“ „Što je vrhunska arogancija i sujeta.“ „Da, pa misli šta ti drago o mom egu. Znam zašto to radim, i moram da krenem.“ Krenuo je prema prozoru, ali preprečila mu je put. „Ako prekršiš zakon, uništićeš šanse da Džordžija ikad bude tvoja.“ „Tvoja pogodba s Džoom uništila je sve šanse koje sam imao.“ „To stoji iza ove jutarnje mahnitosti? Ljut si?“ „Ne, nisam ljut.“ Ali povišen ton je govorio da jeste, zato je progovorio kontrolišući snagu glasa. „Da li bih mogao da te jebem ovako da sam ljut?“ „Sinoć si rekao da si me mrzeo i da i dalje to osećaš.“ „Da je tako, ne bih želeo da se probudim s tobom. Da, seks je bio sjajan. Ali buđenje pored tebe mi je skoro isto toliko prijalo. Da su okolnosti drugačije...“ „Koje okolnosti, Kroforde?“ „Mnoge okolnosti.“ „Na primer. Oterman?“ „To je najneposrednija okolnost.“ „Slažem se. Ali zašto onda ne pozoveš Nila Lestera? Priznaću da sam te skrivala. Popričaj s njim, iskreno, kao policajac s policajcem. Zajedno, igrajući po pravilima, krenite na Otermana.“ „Dobro, recimo da imamo sreće i da ga strpam iza rešetaka do večeri. On potpiše puno priznanje za sva svoja nedela. I šta onda? Naši problemi će i dalje biti tu.“ „Vraćamo se na one neodređene okolnosti.“ „U redu, navešću ti jednu. Otišla si predaleko sa mnom.“ Mahnuo je prema krevetu. „Tvoj posao, karijera, sve ono do čega ti je najviše stalo, ništa ne bi bilo ugroženo da nije mene.“ „Niko ne zna za nas.“ „Zasad. Ali tajne poput ove lako procure, Holi. Nisi sigurno toliko naivna da smatraš kako je možemo držati dugo skrivenu.“ Ćutnjom je priznala da se slaže s tim. „Recimo da tajna da smo spavali ostane tajna, a ti svejedno izgubiš izbore, uvek ćemo se pitati da li je u pitanju bilo naše drugovanje. Ne bih mogao da živim s pomišlju da sam ti upropastio karijeru. Da li bi ti mogla?“ Odmahnula je glavom. „Ima nečega što ni ti ni ja jednostavno ne možemo da sprečimo.“ „Od kojih je najveće to što ti stojim na putu do Džordžije.“ Raširio je ruke kao da kaže: Vidiš? „Mi smo jedno drugom najveći neprijatelji.“ „Sinoć o tome nisi ni najmanje brinuo.“ „Jesam. Samo sam te previše želeo da bih dozvolio da me svi ovi problemi u tome spreče.“ Pre nego što mu je uzvratila, rekao je tiho: „Nisu sprečili ni tebe.“ Sva ljutnja iščilela je iz nje. „Istina. Zato što sam počela da mislim, da se nadam, da možemo

prevazići sve te prepreke.“ „Neke možda. Ne sve.“ Pogledala je duboko u njegove oči i tiho rekla: „Bet?“ Ovo ga je uhvatilo nespremnog, srce mu je poskočilo, a onda počelo uzbuđeno da lupa. „Šta s njom?“ „To ti meni reci.“ Izgledajući ranjivo, pogledala je neuredan krevet. „Da li je ona bila tu sa nama?“ „Ne. Ne.“ Prstima je začešljao kosu i isprekidano udahnuo. „Zaboga, nemoj to da misliš. Uopšte nije to u pitanju.“ „Da li je ovo sad istina?“ „Jeste. Kunem ti se.“ Uznemiravajuće intuitivno, i jedva čujno, rekla je: „Samo ne cela istina.“ Ne. Ne cela istina. Ćela istina bi ga sasvim upropastila.

Lagano joj je prišao i spustio ruke na njena ramena, okrenuo je i nežno gurnuo, pa je ničice legla na krevet. „Kroforde?“ „Ššš. Slušaj.“ Nagnut nad nju, prešao joj je šakama po butinama, preko zadnjice, niz leđa, palčevima prateći neravnine na njenoj kičmi. A onda je, prekrivši njene ruke svojima, prepleo prste s njenima i pomirisao joj kosu, koja je slatkasto mirisala, još uvek vlažna od tuširanja. „Holi, kad bih mogao, luđački bih se zaljubio u tebe. Voleo bih da budeš deo mog života, da budeš u mojoj kući, u mom krevetu. U mom srcu.“ Kad se pokrenula, pokušavajući da se okrene, snažnije ju je pritisnuo. „Kad bih mogao. Ali ne mogu.“ Lagano, pustio joj je ruke, podigao se i odgurnuo od kreveta. „Reci im da sam ušao kroz prozor spavaće sobe, savladao te i ukrao ti auto. Sve je to istina.“

30 Uzeo je ključeve Holinog automobila iz džepa njenih farmerki, koje su još uvek ležale izgužvane na podu pored kreveta. Setio se da mu je ispričala kako je izvezla automobil kroz stražnje dvorište, pored glavne kuće i na sledeću ulicu, dok su čuvari spreda bili potpuno nesvesni da je otišla.

Pre nego što je Holi stigla da podigne uzbunu, izvezao se preko prilaza starije gospođe i počeo da se vozi kroz grad, izbegavajući veće saobraćajnice. Pre ili kasnije, uhvatiće ga.

Ali nadao se da će biti kasnije.

Dok se vozio, pozvao je Džoa Gilroja na mobilni telefon. Grejs se javila. „Gde je Džo?“, pitao ju je. „Pod tušem. Rekao mi je da pazim na telefon.“ „Je li sve u redu?“

„Niko od nas nije mnogo spavao, ali dobro smo.“ „Kako je Džordžija?“ „Još uvek spava. Sinoć se uznemirila i pitala se zašto smo tu. Neprekidno nas je pitala da li ćeš znati da nas pronađeš.“ Morao je da priča normalno i pored grudve koja mu se stvorila u grlu. „Ako ponovo bude pitala, kaži joj da ću uvek znati da je pronađem.“ „Hoćeš li da je probudim da joj sam to kažeš?“ Pao je u iskušenje, ali bilo bi to sebično od njega. Kada bi čuo njen glas, osećao bi se bolje, ali to bi kod Džordžije izazvalo samo još veću nostalgiju i pojačalo anksioznost zbog neuobičajene situacije. „Hvala ti“, rekao je Grejs, stvarno misleći to. „Verujem da ćete je ubediti.“ Kad je izrazila zabrinutost za njega, ustuknuo je, promrmljavši da je dobro. „Nadam se da će se sve ovo brzo završiti i da ćete se brzo vratiti kući. Ne mogu dovoljno da vam se zahvalim što ste ovo učinili.“ „Čuvaj se, Kroforde.“ „I vi.“ Prekinuo je pre nego što mu je postavila pitanje na koje nije znao kako da odgovori.

Ali Smiti će možda znati.

Nije se javio posle one glasovne poruke koju mu je Kroford sinoć ostavio, što je bio siguran znak da zna nešto što nije hteo s njim da podeli. Ali pre nego što Kroford izvuče tu informaciju iz njega, moraće prvo da ga pronađe.

Striptiz klubovi izgledali su pusto u rane jutarnje sate, a posebno u tmurno i kišno jutro poput ovog. Krenuo je od Smitijevog kluba, koji je bio najbliži gradu, ali mesto je bilo zamračeno i neprimamljivo bez one užasne neonske reklame. Parking je bio prazan. Kod Šljaštavog ružičastog bilo je isto. I sledeće mesto koje je obišao bilo je podjednako pusto.

U četvrtom nikad pre nije bio. Još je gore izgledalo od ostalih Smitijevih klubova. Bilo je to mesto za propalice koje su pale na samo dno. Neprozirni prozori, niska tavanica i prljavi parking, sada istačkan barama blatnjave vode, nisu bili nimalo primamljivi za ljude željne zabave.

Kroford se provezao do stražnje strane zgrade, koja se nalazila na ivici same šume. Drveće i nisko rastinje kao da su okruživali nisku građevinu s namerom da je osvoje, i možda je tako liše bede.

Blizu stražnjeg ulaza stajao je jedan ružan i siv automobil. Kroford se dokotrljao Holinim automobilom, stao, izašao i pogledao u unutrašnjost drugog vozila. Mnogo đubreta, isflekana fabrička presvlaka, ali ništa osim toga.

Izvadio je Džoov pištolj iz futrole. Već je proverio burence, znao je da u svakoj od pet komora ima po jedan metak kalibra 38. Šunjajući se, prišao je metalnim vratima. Kvaka je bila labavo pričvršćena i imala standardnu bravu. Kroford nije morao čak ni da se potrudi da je obije kreditnom karticom.

Vrata su se otvorila. Povukao ih je prema sebi otvorivši procep dovoljno velik da se provuče, a onda ih je zatvorio, shvativši da mu silueta stvara odličnu metu i pored slabog i bezbojnog dnevnog svetla.

Unutra je vazduh bio memljiv kao u nekoj svlačionici, i smrdeo je na piće i ustajali duvanski

dim. Tama je bila potpuna, što ga je primoralo da očima da dovoljno vremena da se prilagode. Stajao je savršeno miran i osluškivao. Čuo je kako voda kaplje s nadstrešnica. Osim toga, nije čuo ništa drugo. „Smiti?“ Glas mu je apsorbovala tama kao da ga je i sama zgrada progutala. Nešto glasnije, ponovo ga je pozvao po imenu, ali nije bilo odgovora. Morao je da rizikuje i uključi mobilni telefon. Bez svetla, nije mogao da nastavi da se kreće kroz zgradu.

Blesak ekrana obezbedio mu je dovoljno svetlosti da bi video šta mu je stajalo u neposrednoj blizini. Pravo ispred njega, sanduci s pićem bili su poslagani uz betonski zid. Kofa s krpom za čišćenje stajala je u ćošku njemu sleva. Krpa je bila suva i prekrivena paučinom. Zdesna se nalazio uski prolaz. Krenuo je njime.

Prva vrata na koja je naišao bila su odškrinuta. Kako im se približio, ekran mobilnog telefona se isključio. Dok mu je srce uzbuđeno tuklo, čekao je u paklenom mraku, a pošto se ništa nije događalo, ponovo je uključio ekran mobilnog i vrata gurnuo kratkom cevi tridesetosmice.

U ogledalu iznad toaletnog stola, koji se pružao duž čitavog zida, video se samo njegov odraz.

Izašao je i krenuo hodnikom prema drugim vratima, koja su vodila u toalet veličine telefonske govornice, s odvratnom klozetskom šoljom i isflekanim umivaonikom.

Treća vrata pripadala su kancelariji koja je podsećala na sve ostale u kojima je prepadao Smitija otkako se poznaju. U skučenoj sobi video je zatrpan sto, izudarane ormariće za dokumenta, pretrpane kante za đubre i zidove oblepljene pornografskim fotografijama.

A i Smiti je bio tu. Na podu.

Kroford prosikta: „Jebem ti sunce!“

Bila je to poznata scena - ona sedi u dnevnoj sobi, a ispituju je Nil Lester i Met Njudžent. Samo nekoliko sati nakon što ih je ispratila i pridružila se Krofordu u spavaćoj sobi, detektivi su se vratili, a ponovo je tema razgovora bila gde se Kroford nalazi.

Nil upita: „Nemate pojma kuda je otišao?“ „Već dvaput ste me to pitali“, odgovorila je. „Da znam kuda je otišao, rekla bih vam kad sam vas pozvala.“ Pozvala ih je čim je stigla do stražnjih vrata i shvatila da joj nema automobila. „Spazila sam zadnja svetla kad je skrenuo levo na prilazni put glavne kuće. To je sve što znam.“ „Niste znali da planira da vam uzme auto?“ „Tek kad je odlazio. Sigurno je nešto ranije uzeo ključeve iz džepa mojih farmerki.“ „Kako je to uspeo a da niste primetili?“ Pogledala je Njudženta. „Nisam ih imala na sebi.“ „Aha.“ Osećala se kao izdajnik što odaje Kroforda policiji, a posebno Nilu. Ali moraju da ga pronađu, zaustave, pre...

Nije sebi dozvolila da razmišlja dalje od ovoga, da nagađa šta bi moglo da mu se desi, ili šta bi

mogao da uradi Otermanu. Kolebala se između ljutnje na Kroforda i bojazni za njegov život. Prezreo bi je kad bi poslala hajku za njim, ali više bi volela da ostane živ i mrzi je, nego da bude mrtav.

Detektivi su je gledali kao da očekuju od nje da im saopšti nešto opipljivije. „Zašto ga sad ne tražite?“ Frustrirana njihovom pasivnošću, ustala je sa stolice, što je trebalo da im da znak da krenu. „Vozi moj automobil. Iako ne znate kojom tablicom je zamenio moju, znate koje je marke i koji je model.“ „Izdao sam poternicu“, reče Nil. „Ali ne bismo sad bili u ovoj situaciji da ste nam sinoć rekli da je Kroford tu.“ „Niste me pitali da li je ovde. Na sva vaša pitanja sam odgovorila iskreno.“ „To je bela laž, sudijo. Nesaopštena istina je laž. Namerno ste nas doveli u zabludu.“ „Zato što ste hteli da ga uhapsite kada je trebalo da pratite druge tragove, kao što je videosnimak s Krofordovog telefona. Ostavio vam ga je, praktično kao putokaz koji vodi do Čaka Otermana i ubistva policajca.“ „Pratimo taj video-snimak tako što pokušavamo da pronađemo izvesnog Dela Reja Smita.“ Smiti, tako ga je Kroford zvao, ali nije im otkrila da to zna.

Nil se povukao prepustivši dalje ispitivanje Njudžentu, koji je jedva čekao da da svoj doprinos. „On je vlasnik kluba u kom su se Konor i Oterman našli. Sinoć sam otišao tamo i jedan od zaposlenih mi je rekao da je Smiti otišao oko deset sati. Niko nije znao kuda je otišao, ali nije se vratio pre zatvaranja. Od tada pokušavamo da ga pronađemo.“ „Bezuspešno“, dodao je Nil. „Jeste li jutros pokušali u klubu?“ pitala je. „Čvrsto je zaključan. A nije ni u svom stanu. Nema ni automobila. Ostavili smo jednog zamenika da osmatra.“ Smiti je sigurno otišao iz Šljaštavog ružičastog ubrzo nakon što su to učinili ona i Kroford. Ali umesto da se zadržava na njemu, želela je da istakne koliko je Oterman bitan. „Zašto se Pat Konor sastajao sa Čakom Otermanom?“ „Gospodin Oterman je to objasnio.“ Ne verujući svojim ušima, Holi je gledala u Nila otvorenih usta. „Pričali ste s njim?“ „Pre nego što je jutros svanulo. Pozvao je svog predradnika, koji mu je rekao da pokušavam da ga pronađem. Nazvao me je.“ „I još uvek je zgodno odsutan iz grada?“ „Peca negde u Luizijani. Nije mogao ništa preciznije da mi kaže. Prijatelji su ga odvezli. Rekao je da ne zna tačno gde se nalazi.“ „Ne zna?“, uzviknula je. „Čovek takvih upravljačkih sposobnosti ne zna gde je? Zar stvarno verujete u to, naredniče Lestere?“ Podboden njenim skeptičnim tonom, zauzeo je odbramben stav. „Priznao mi je da se sastao s Konorom i pre nego što sam ga pitao za to. Rekao je da su se sreli na Konorov predlog. Oterman je mislio da to ima veze s pucnjavom u sudu. Ali rekao je da je Konor, kad su se sreli, pričao nepovezano. Bio je paranoičan i nervozan.“ Zamišljeno je dodao: „Svi koji nose značku doživljavaju Konorovo ubistvo - pogubljenje -

veoma teško. Prvo Čet. Nekoliko dana kasnije Pat Konor. Čak i da dokazi pokažu da je on napadač iz sudnice, opšti utisak će biti kao da postoji neka zaraza unutar čitave porodice predstavnika zakona.“ „Kroford nije taj koji širi tu zarazu“, rekla je ona.

Nil je pogledao prema hodniku do njene spavaće sobe, ali pre nego što je izgovorio ono što je pogledom nagoveštavao, mobilni telefon joj je zazvonio. Odmah se javila. „Halo?“ „Sudijo Spenser? Ovde Hari Dugi Luk.“ Umalo što se nije istopila od sreće. Bez glasa je izgovorila njegovo ime Lesteru i Njudžentu. „Jeste li se čuli s Krofordom?“ „Nisam od sinoć. Zato vas i zovem. Mislio sam da ste vas dvoje... On nije s vama?“ Dok joj je ushićenje splašnjavalo, objasnila mu je situaciju.

Obavešten o najnovijim događajima, Hari ispusti dugačak uzdah. „Lester i Njudžent su upućeni?“ „Još su ovde sa mnom, ali već su izdali poternicu.“ „A Kroford je od vas otišao u zoru?“ „Vrlo brzo posle toga.“ „Krenuće na Otermana.“ „Da“, rekla je u očaju. „Bio je odlučan da to uradi sam. Plašim se za njega.“ „Ume on da se stara o sebi. Ali mnogo bolje bih se osećao kad bi imao pouzdanu podršku.

Kažete da je Lester izdao poternicu za Otermanom?“ „Za Krofordom.“ „Krofordom?“ Promrmljao je nešto što nije umela da razazna, ali u tonu glasa se osećao prezir. „Trebalo bi da juri Otermana.“ „Savršeno se slažem s vama. Ali narednik Lester je jutros pričao s Otermanom i dobio je objašnjenje za sastanak u klubu.“ Prepričala mu je to, ali veteran teksaških rendžera nije poverovao u Otermanovu nevinost ništa više od nje.

Hari reče: „Slatkorečivac, ali mene neće prevariti. Još uvek nemamo nikakve dokaze, ali komadići slagalice počinju da se gomilaju.“ „I ukazuju na šta?“ „Na Halkon. Kroford to mora da sazna, što pre. Neprestano pozivam taj novi broj koji mi je dao, ali ne javlja se.“ Sela je na ivicu stolice s koje je nedavno ustala i protrljala čelo. „Zašto se ne javlja?“ „Može da ima sto razloga.“' Nije je razuverila njegova sigurnost. Bio je zabrinut podjednako kao i ona. „Ali slušajte“, rekao je, „ako ga budete čuli pre mene, recite mu da se odmah javi meni ili Sešnsu.“ „Da, naravno. Hoću.“ „I još nešto... Ne želim da vas plašim ili nešto tome slično, sudijo, ali ako Oterman misli da postoji nešto između vas i Kroforda, i vi biste mogli biti u opasnosti.“

„Paziću se.“ „Molim vas.“ Kad je prekinula, Nil reče: „Pa? Šta je rekao?“ Prekorno ga je pogledala. „Da bi se bolje osećao kad bi Kroford imao pouzdaniju podršku.“

„Uništavaš mi život!“ „Spusti taj pištolj, Smiti.“ „Hoću da te ubijem.“ „I ja hoću da ubijem tebe.“ Kroford je pružio ruku iza leđa i uključio svetio. Smiti je poguren čučao iza stola i držao pištolj uperen u Krofordov stomak.

Mirno, Kroford je palcem spustio obarač Džoovog revolvera. „Ako te ubijem, rešiću ovo društvo jednog moralnog čira, a na mojoj strani je čitav zakonodavni sistem. Neko će mi verovatno podići spomenik na gradskom trgu. Ako ti ubiješ mene, dobićeš smrtonosnu injekciju za ubistvo predstavnika zakona. A i to samo ako dočekaš smrtnu kaznu“, nastavio je nehajno govoreći, „u šta sumnjam. Teksaškim rendžerima teško padne kad nekog od njihovih kolega neko ubije, a podvodači i krijumčari ih posebno nerviraju. Neki od tih momaka ne bi dvaput razmislili, već bi te presreli na putu do sudnice, zgazili čizmom kao bubašvabu dok pokušavaš da bežiš i sastrugali s betona kao pseću kaku. To bi državi uštedelo jedan set igala.“ Smiti je skoro zajecao. „Poslednji put ti kažem, spusti pištolj!“ Stisak kojim je držao pištolj nije delovao baš tako čvrsto i postojano. Kad je ispustio pištolj, on je zazveketao po podu. Kroford mu je prišao i šutnuo ga van domašaja, a onda se sagnuo i zgrabio Smitija za košulju. Podigao ga je ispod stola na noge, a onda ga gurnuo da sedne na stolicu. „Tvoj život nije ništa drugo do bedni izgovor, Smiti. Kako ga ja to upropaštavam?“ „Naspi mi džin.“ „Nema šanse.“ „Molim te. Sav se tresem.“ I stvarno se tresao. Poput lista na vetru. Iako je to bio Smiti, izgledao je kao olupina od čoveka.

Zalizana kosa bila mu je okrenuta na pogrešnu stranu, a odeća mu je bila sva razdrljena. Kako god da je prebrodio ovu noć, sve je ukazivalo da je bila duga i mučna.

Kroford se sažalio na njega, ali ne zato što mu ga je zaista bilo žao, već zato što nije imao vremena, a Smiti je umeo da odugovlači, kuka i cmizdri unedogled.

Papirna čaša na stolu sadržavala je tragove nekog ostatka kafe. Ispraznio ju je na pod, a onda je napunio jeftinim džinom iz flaše koja je stajala na ormaru za dokumenata. Smiti je otpio gutljaj. Pre nego što je stigao da povuče još jedan, Kroford mu uze čašu. „Molim te“, preklinjao je Smiti. „Treba mi.“ „Meni trebaju odgovori. Zašto mi se nisi javio?“ „Imao sam neka posla.“

„Nećeš dobiti da piješ dok mi nešto ne kažeš. Zašto si se krio ovde u mraku, s napunjenim pištoljem, preplašen kao zec?“ Ništa. „Jesi li se krio od mene?“ „Nisam.“ „Od koga onda?“ „Da li ti to zvoni telefon?“ „Javiću se kasnije. Trebalo je da mi prijaviš neke stvari o Otermanu.“ „Zaboravio sam.“ „Zaboravio?“ „Imao sam druga posla. Ne ostavljam sve zbog tebe, znaš. Uh, čekaj“, rekao je, pucnuvši prstima. „Ostavljam. Učinio sam to! Baš sinoć, sve sam ostavio zbog tebe da te obavestim da je tvoj tatica...“ „Snimio jedan lep film.“ „Hm? Film? Pa, to je protiv pravila kluba.“ „Snimio je film o sastanku Čaka Otermana i pandura - sada već pokojnog.“ Primetio je da se Smiti nije iznenadio. „Hm. Vidim da to već znaš.“ „Je li?“ Promeškoljio se na stolici, promenio pravac u kom mu kosa ide i čežnjivo pogledao u čašu sa džinom. „Jedan pandur je ucmekan. Ne mogu da se setim gde sam to čuo. Opet tvoj telefon.

Bolje da se javiš. Sigurno je važno.“ Kroford ga je pustio da zvoni. „Kad sam sinoć otišao da pokupim Konrada, nisi pomenuo da se Oterman čitavo poslepodne sastajao s raznim ljudima u Šljaštavom ružičastom, od kojih je jedan sad pokojni policajac.“ Smiti se zgrčio u stolici. „Imaš pet sekundi, Smiti.“ „Za šta?“, pitao je piskavim glasom. „Da mi kažeš šta znaš o Čaku Otermanu.“ „Ne znam ništa!“ „Pet.“ „Kunem ti se. Vidim... vidim ga da razgovara sa svakakvim ljudima. To sam ti već rekao.“ „Četiri.“ Počeo je da rida: „Ubiće me.“ „Jesi li se zato krio ispod stola? I ti si sad na Otermanovoj listi za odstrel?“ „Nisam! Ja... ja nisam to rekao.“ „Zašto se plašiš Otermana?“ „Kad sam rekao da će me ubiti, šalio sam se!“ „Tri.“

„Treba mi još pića.“ Kroford mu je pružio čašu. Gutao je sve dok mu je Kroford to dozvolio, a onda mu opet oduzeo čašu. „Zašto si se krio od Otermana, prestravljen?“ Smiti je ponovo zajecao. „Pitao me je za tebe.“ Krofordov izraz lica nije se promenio. „Mene?“ „Da nisam možda zamucao?“ „Kad te je pitao za mene?“ „Sinoć.“ „Gde?“ Smiti je zaćutao i odmahnuo glavom.

Kroford se okanuo tog pitanja za sada. „Šta si mu rekao o meni?“ „Malo sam ga zavlačio.“ „Lagao si.“ Smiti ispusti uzdah u znak priznanja. „Pitao me je da li te poznajem. Pretvarao sam se da te ne poznajem, ali onda...“ „Onda si se izblebetao, pošto si, duboko u duši, obična pičkica. Obojica to znamo pa mi bolje kaži šta si mu rekao.“ „Ništa bitno. Kunem se. Pitao me je da li, znaš, imam neka posla s tobom. Rekao sam mu da nemam. Rekao sam mu koliko te mrzim. Što je čista istina“, dodao je smrknuto. „Šta je još hteo da zna?“ „To je bilo sve.“ „Smiti.“ „Kroforde, pusti to“, preklinjao ga je. „Ne želim da se petljam s tim tipom.“ „Ne želiš ti da se petljaš ni sa mnom. Šta si mu još rekao?“ „Mogu li da dobijem piće?“ „Zavisi.“ Smiti je oklevao, ali je onda rekao: „Želeo je da zna šta si sinoć tražio u klubu. I ko je bila ona žena. I tako to.“ „Jesi li mu rekao da je to Holi Spenser?“ „Plašio sam se da će me baciti aligatorima. Komad po komad.“ Kroford je razmislio o tome. „Oterman je navodno otišao za vikend na pecanje. Da li je u Luizijani? Da li je tamo održan taj vaš mali sastanak?“ „Zar me ne slušaš? Ako ti pomognem, ubiće me!“, zavrištao je. „Pet, četiri, tri, dva. Možeš da brojiš od hiljadu, nije me briga! Ništa više ti neću reći!“ Kroford se udaljio i slegnuo ramenima. „U redu. Nemoj mi ništa više reći. Zatvoriću te zbog nedoličnog ponašanja prema detetu, dečje prostitucije, obljube maloletnog lica. A ako je sve to trajalo duže od trideset dana, onda postaje dugotrajno seksualno maltretiranje. Samo da vidim, jesam li nešto izostavio... Hm.“ Pokazao je prema zidu sa pornografskim posterima. „Ako si je još i slikao, to je...“

„Imala je šesnaest!“ „Maloletna je. Plesala je naga, i plesala je u krilu.“ Kroford je coknuo. „Loša rabota, Smiti.

Nova loša rabota u tvom repertoaru.“ „Lagala je na audiciji. Čim sam saznao koliko joj je stvarno godina, otpustio sam je.“ „Koliko puta si je kresnuo?“ „Nisam!“ Kroford ga je samo pogledao.

A onda je, smrknuto i prkosno, Smiti promrmljao: „Ti čak ne znaš ni da li je bila neka devojka.

Samo si imao sreće da pogodiš.“ „Iz iskustva nisam mogao da pogrešim.“ „Gde su ti dokazi?“ „Zatvoriću te dok ih budem tražio“, rekao je Kroford. „Ali ovih dana imam mnogo posla. Moglo bi da potraje dok prikupim dokaze, dok ne pronađem to dete.“ „Dete malo sutra.“ „Na kraju ću je i pronaći, dok ćeš ti sve to vreme čamiti u Okružnom prentiskom zatvoru, tumarati u patofnama i pokušavati da ostaneš dobar ortak sa svom tom bratijom. Od kojih većina ima mlađe sestrice.“ Smiti je tvrdoglavo odmahivao glavom. „Preti mi koliko god hoćeš. Ništa više ti neću reći o Otermanu, a posebno ne gde je sada.“ Krofordov telefon ponovo je zazvonio. Ovog puta se javio. „Gde si bio?“ Bio je to Hari. „Imaš li nešto o Otermanu?“ „Jedno nam ne da mira.“ „Šta?“ „Napustio je unosan posao u Penhendlu da potpiše ugovor za bušotinu na kojoj sad radi. Uzeo je debelu odštetu.“ „Kad je napravio taj potez?“ „Nekoliko meseci je putovao tamo-amo. Konačno se prebacio otprilike u vreme kad se dogodio Halkon. Zbog čega smo se i Sešns i ja unervozili.“ I Kroforda je to unervozilo. U stvari, više mu je pobuđivalo sumnju. „To je sedište firme čija bušotina je u Hjustonu, je li tako?“ „Tako je. Sešns ima neki instinkt“, reče Hari. „Šta nas tu muči? Ako je ovo osveta prema tebi zbog nečega što ima veze s Halkonom, onda se ni najmanje ne žuri. Što mi govori, A - planer je. B strpljiv je. I C...“ „Spreman je za završni udarac.“ „U svetlu svega što se ove nedelje događalo? Tako se čini. Jesi li saznao gde se nalazi?“ „Pritiskam jednog cinkaroša ovde. Javiću ti se.“ „Čekaj“, reče Hari. „Ima još.“

„Sranje!“ „Da, nisam još ni stigao do najboljeg dela. Nakon što si ukrao auto od sudije, ona je pozvala Nila Lestera.“ Pustio je da se ovo slegne, a pošto Kroford nije reagovao, rekao je: „Znam to jer sam je zvao da pitam gde si. Lester i njegov drugar bili su kod nje.“ „Je li ona dobro?“ „Potresena je. Nije prestajala da brblja jer se plaši da ćeš biti ranjen, ili ubijen, ili da ćeš napraviti neku glupost. A najgore od svega je to što je Lester još uvek radi na tome da sve ovo tebi prikači.“ „Ne može biti toliko glup. Taj snimak Konora i Otermana sigurno mu je promenio mišljenje.“ „Uh, da, i to. Oterman te je preduhitrio.“ Hari mu je prepričao razgovor koji je Nil vodio s Otermanom. „Priznao je da se sastanak desio, ali se pravio lud u vezi s tim kako je Konor završio.“ Kroford opsova. „Oterman vrti Nila oko malog prsta.“ „I uspeva mu. Izdao je poternicu za tobom i sudijinim automobilom.“ „Ima li još dobrih vesti, Hari?“ „To bi otprilike bilo sve.“ „Pa, Nilova preokupacija mnome dobra je za nešto. Bar je policija neprekidno prisutna u Holinoj blizini.“ „I meni je drago zbog toga. Hej, Sešns je upravo utrčao, deluje uzbuđeno, ali sigurno ne zbog tapeta. Nastavi s cinkarošem. Nazvaću te. I kad te opet budem zvao, javi se na prokleti telefon.“ Hari nestade.

Kad je Kroford prekinuo vezu, Smiti ga je pitao: „Ko je to bio?“ „Jedan teksaški rendžer. Savetovao me je da prestanem da se zajebavam i slobodno te ubijem što si me napao tim pištoljem iz zalagaonice. Rekao je da bi to bio mudar potez.“ „Nisam te napao...“ „Ne želim da te ubijem, Smiti. Više bih voleo da te strpam u zatvor zbog svih tih zločina.“ Kroford se nagnuo prema njemu. „Ali pošto sam tako dobar, možda bih mogao da ubedim državnog tužioca da bude blag, da mu kažem da je cura tražila posao i lagala na audiciji. Ali učiniću to samo ako mi kažeš gde se nalazi to mesto u Luizijani.“ „Nisam rekao da se nalazi u Luizijani.“ Smiti posegnu za čašom s džinom.

Kroford je sruši na pod. Nagnuvši se još bliže, reče: „Stvarno ćeš nastaviti da ćutiš iako mogu da ti namestim druženje sa svim hantsvilskim perverznjacima sledećih devedeset devet godina?“ Smiti je zajecao. „Slušaj, Kroforde, kunem ti se bogom da sam samo pokupio lovu i odneo je tamo.“ Kroford nije Smitija čak ni pitao ima li neka posla s Otermanom. To što je pomenuo gotovinu bila je samo omaška koju je odlučio da sačuva za neka druga vremena. „Gde je?“ „Prvo, želim nešto napismeno o... o toj stvari s maloletnom devojkom.“ „Prvo ima da ti zabijem čizmu u dupe. Gde je Oterman? Reci mi ime grada.“ „Nema tamo nikakvog grada.“

„Najbližeg grada.“ „Izgledala je kao da ima dvadeset dve. Dvadeset pet! Nijedna porota me neće osuditi kad je bude videla.“ „Smiti.“ „Trebaju mi neke garancije.“ „Časna izviđačka.“ „To neće biti dovoljno.“ „Časna izviđačka kad stvarno pronađem Otermana, što će se i desiti na kraju, a postaraću se da sazna da si me ti uputio do njega.“ Smiti je zaječao i stisnuo međunožje kao da mu se piški. „Prentis.“ „Šta?“ „Prentis. To je najbliži grad.“ „Nije u Luizijani?“ Smiti je pokunjeno odmahnuo glavom. „S ove strane granice je. Ali veoma blizu.“ „Dakle, ipak u Teksasu?“ Smiti je obrisao o rukav nos koji mu je curio i klimnuo.

Kroford se iscerio. „Savršeno.“

31 Kroford je želeo da priča s Holi, ali je umesto toga nazvao Nila, koji se javio s nepristojnim: „Ko je to?“ „Moraš da izvadiš nalog za hapšenje Čaka Otermana, i ne interesuje me kome moraš da ga popušiš da bi ga dobio.“ „Zbog čega?“ „Kreni od planiranja ubistva, a onda popuni ostatak. S Patom Konorom će ti biti najbrže. Imam nekog ko će biti svedok za tužilaštvo protiv Otermana ako uradimo pravu stvar.“ „Del Rej Smit?“, pitao je Nil podrugljivo. „Daleko sam ispred tebe, Kroforde.“ Sranje! „Zamenici šerifa su ga pronašli lepljivom trakom zalepljenog za stolicu u kancelariji jednog od njegovih klubova. Optužio te je za policijsku grubost i da si mu ukrao automobil, što je istina, jer je auto sudije Spenser ostavljen tamo, a ovog nije bilo. Temeljno ga češljaju, ali odbija zamenicima da kaže zašto si ga zavezao i kuda si otišao.“ Smiti će na kraju propevati. Uvek je to činio. Krofordovo vreme da pronađe Otermana se upravo skratilo pre nego što krene konjica.

Rekao je: „Prestani da se zajebavaš sa Smitijem. Imaš onaj snimak Otermana i Konora.“ „Što dokazuje samo da su razgovarali, i nijedan pomoćnik državnog tužioca neće svoju ambiciju

okačiti o taj snimak.“ „I to je neki početak. Dovoljno je da ga privedemo, da ga stavimo pod lampu i nateramo ga da objasni sastanak.“ „Već ga je objasnio. Jutros rano sam ga ispitao.“ „Da, čuo sam za vaš kratki razgovor. Revnosni građanin Čak ti je sve razjasnio i pre nego što si ga pitao. Zar ti to ne smrdi na manipulaciju, Nile?“ „Ovo smrdi na manipulaciju.“ Psujući u sebi, Kroford je pokušao da smisli kako da ga prodrma. A onda se setio Smitijevog priznanja da je bio samo kurir za novac. „Oterman je prljav. I to po mnogo tačaka, a ne samo zbog vađenja gasa.“ „Za šta na primer?“ „Još ne znam.“ Nil skeptično frknu. „Potrudi se, Kroforde.“ „Šta sad to znači?“ „Po rečima sudije Spenser, tvoji drugari iz Hjustona samo što nisu povezali Otermana s Halkonom. Možda nije Oterman taj koji je prljav. Možda si to ti.“ „Oterman to možda misli.“ „Zašto bi tako mislio?“ „Ni to ne znam.“ „Ili samo nećeš da mi kažeš.“ Kroford mu uzvrati ljutito: „Ovoliko ću ti reći. Od one pucnjave u sudnici naovamo, sve je ovo u vezi sa mnom. S Otermanom i sa mnom. Ali počelo je od njega, jer ga nikad pre nisam video dok se onomad nije ušetao kod nas.

On je mene potražio, a ne ja njega. I premda si se posrao po svemu jer ne želiš da poveruješ, mislim da tu ima mnogo više od te njegove srdačno-usrane predstave. Da nisi toliko dragocenog vremena potrošio verujući da sam ja počinilac, znali bismo o čemu je reč, znali bismo šta je Pata Konora koštalo života i imali bismo tog kučkinog sina iza rešetaka. Tvoje greške su prošlost, Nile, ali ono što ti predviđam za budućnosti jeste da ću, bude li se bilo šta loše desilo mojoj devojčici ili Holi Spenser, uništiti tvoje uzvišene planove za karijeru tako što ću svima reći koliko si debelo zasrao zbog neke tinejdžerske prepirke sa mnom. A onda ću ti iščupati glavu s ramena. A ako budem mrtav, moji drugari iz Hjustona će to vrlo rado učiniti umesto mene.“ Nil ništa nije rekao, ali Kroford je osećao da se puši od ljutnje.

Nastavio je. „Džordžija je van Otermanovog domašaja, ali ne sklanjaj ljude od Holi. Neka ti neprekidno bude na oku. Da bi sve bilo cakum-pakum kad uhvatim Otermana, izvadi taj prokleti nalog za hapšenje.“ „Dok ti budeš radio šta?“ „Dok ja budem pecao.“ Prekinuo je vezu i bacio telefon na suvozačevo sedište Smitijevog automobila, gde je takođe počivao i Smitijev devetomilimetarski pištolj. Kroford je bio zadovoljan što ima još jedan pištolj, ali

taj i Džoov revolver bilo je jedino što je imao. Zavisno od toga šta zatekne kad stigne na odredište, to možda neće biti dovoljno vatrene moći. Oterman ima najmanje dvojicu telohranitelja sa sobom.

Plašio sam se da će me baciti aligatorima, rekao je Smiti. Verovatno Frik i Frak.

Okuražen sa još nekoliko gutljaja džina, i pod pretnjom da će biti zalepljen za stolicu, Smiti je nacrtao Krofordu prostu mapu. „Posle nekih pet-šest kilometara državnim putem, stići ćeš do reklame za atelje za prepariranje. Na njemu je armadilo. Skreni levo. Ako promašiš taj znak, izgubićeš se, jer bez njega nikad nećeš pronaći pravo skretanje. Posle te tačke, ako putevi i imaju imena i brojeve, ja ih ne znam.“ Kad je dobio mapu, svejedno je zalepio Smitija za stolicu, znajući da će pre ili kasnije neko naići da se raspituje za posetu Pata Konora Šljaštavom ružičastom nekoliko sati pre njegovog ubistva.

Kroford je imao sreće i otišao je pre nego što su stigli, ali je poželeo da je dobio bar još malo vremena pre nego što su pronašli Smitija. Najbolje čemu je sad mogao da se nada bilo je da će se Smiti odupreti zamenicima koji će ga ispitivati. Ovog puta, cmizdrenje i vajkanje kupice Krofordu dragoceno vreme.

Smiti ga je upozorio da ga šalje u nenaseljeno područje i bar to nije slagao. Kroford se vozio skoro osam kilometara državnim putem pre nego što je primetio orijentir u vidu reklame, gde je i skrenuo. Put je očigledno vodio u nedođiju.

Divlja močvara protezala se beskrajno s obe strane uskog puta. Teren je bio blatnjav i zarastao, obrastao drvećem koje se borilo protiv španske mahovine što je s visila s rana u teškim zavesama. Čempresi su izbijali iz močvarnog tla stojeći na čvornovatim korenima koji su štrčali iz viskozne vode.

Krivudav put jedva je mogao da se nazove putem, a bio je ispresecan gomilom drugih puteljaka koji su izgledali podjednako nemogući za vožnju. Bez mape, Kroford je mogao danima da se vozi, kruži unaokolo i vraća se nazad. Ili je Smiti zaslužio pohvale za memoriju, ili je zaslužio da umre zato što je Kroforda poslao u uzaludnu poteru.

Uskoro će saznati šta je posredi.

Izračunavši da je prešao skoro kilometar i po od tačke koju mu je Smiti obeležio na mapi, zaustavio je automobil pored puta, dovoljno duboko u žbunje da bi ga sakrio, ali ne toliko da bi se zaglibio u porozno zemljište. Možda će morati da ode u žurbi.

Gurnuo je Smitijev pištolj u futrolu na leđima, Džoov je zadržao u ruci pa je krenuo dalje pešice.

Smiti je rekao da se mesto nalazi unutar linije državne granice. Kroford nije video nijedan znak koji bi mu govorio da je prešao u susednu državu. Ako se ovo završi razmenom vatre, biće mnogo zgodnije da mu značka obezbedi legitimnost.

Ali u ovom trenutku čak ni tako bitan detalj oko nadležnosti neće ga sprečiti u namerama. Bio je odlučan da dođe do svog samoproglašenog neprijatelja pre svih, jer ovo je bio lični sukob koji je Oterman sam izazvao. Kroford je strepeo koji je razlog čovekove mržnje prema njemu, ali morao je da bude prvi koji će saznati o čemu se radi. Čak i ako ga to ubije, moraće da sazna.

Put je bio od oker blata. Kroford nije išao po njemu da ga ne bi primetili i da ne bi ostavljao tragove, ali probijanje kroz glib i nisko rastinje bilo je naporna vežba, zbog koje mu je odeća vrlo

brzo bila potpuno znojava. Kiša je stala, ali nadstrešnica od niskih sivih oblaka pretila je da će sručiti pljusak u vazduh koji je ionako bio težak od vlage. Osim povremenog prskanja, šuštanja i ptičjeg kreštanja, močvara je bila tiha i sparna. Pa ipak je obilovala nevidljivim i opasnim oblicima života.

Već je pomišljao da bi trebalo da se vrati i ubije Smitija kada se pred njim pojavio zarđao limeni krov. Čučnuo je i počeo da čeka, plašeći se da je njegovo približavanje primećeno i praćeno, ali nakon pet minuta, krenuo je dalje, približivši se da bolje pogleda.

Smiti je mesto opisao rečima „samo što nije palo“. Zaista, nastamba nagrizena vremenom izgledala je kao da je na ivici da se sruši sa svojih stubića u prljavi potok.

Ako bi pala, povela bi i Čaka Otermana sa sobom.

Ovaj je sedeo u kožnoj fotelji na tremu, ispod duboke nadstrešnice. Ograda na koju je podigao stopala raspadala se, i samo polovina greda stajala je uspravno, ali izgledao je arogantno kao kralj na zlatnom tronu dok je odbijao kolutove dima, koji su zadržavali savršeni oblik sve dok ih ne bi apsorbovao gusti vazduh.

Kroford je bio dovoljno blizu da oseti miris cigare.

Dva čoveka, koja je prepoznao s Konradovog snimka, nalazila su se na suprotnim stranama nastambe. Jedan je na oku držao stranu s potokom dok je nožem skraćivao nokte. Drugi nije radio ništa osim što je stajao naslonjen na spoljašnji zid i odsutno čupkao zulufe posmatrajući put. Sačmara mu je bila nadohvat ruke.

Oterman je popušio cigaru, a onda spustio noge s ograde i ustao. Protegao se i rekao nešto čoveku okrenutom prema potoku, ali Kroford je bio predaleko da bi išta čuo. Ali čuo je škripu komarnika kad ga je Oterman otvorio i nestao u unutrašnjosti. Zvučno se zatvorio za njim. Njegovi stražari ostali su na svojim mestima.

Kroford je malo uzmaknuo, pazeći da ne napravi veću pometnju.

Nije normalno disao sve dok nije prešao najmanje sto metara. Do trena kad se vratio do Smitijevog automobila, s njega se već cedio znoj.

Ali umesto da bude iscrpljen, osetio je nalet energije. Adrenalin je poput rakete sukljao kroz njega. Proklet bio, moraće nekako da se kontroliše do mraka. Rekli su mu da je impulsivan i nesmotren. O tome se moglo raspravljati. Ali nije bio suicidan.

Razmišljao je da pozove Harija i Sešnsa. Znao je da neće traćiti vreme i da će mu se odmah pridružiti, ali nije želeo da ih uvlači u konačni obračun gde je nadležnost dolazila u pitanje. Želeo je da sazna i da li je onaj osećaj koji je Sešns pratio doveo do nekog otkrića, ali ako bude nazvao zbog toga, nateraće ga da kaže gde se nalazi i šta planira.

A onda, pribojavao se i gde je Sešnsa taj osećaj odveo.

Razmišljao je da pozove Nila i pita ga za nalog za hapšenje, ali krenuće na Otermana s njim ili bez njega. Ako kasnije bude morao da opravdava svoje postupke, iskreno će moći da kaže da je delao pod pretpostavkom da je nalog već izdat, zbog poslednjeg razgovora koji je vodio s glavnim istražiteljem.

Predomišljao se da li da razgovara s Džordžijom. Čeznuo je da joj čuje glas. Rekla bi mu da ga voli i znao bi da bi rekla apsolutnu istinu. Kod njene ljubavi nije bilo nikakvih filtera ni uslova.

Voleo bi da ponovo čuje te reći od nje. Ali ako nazove, možda će mu tražiti da joj nešto obeća. Ne

želi da joj obećava bilo šta što ne može da ispuni.

Voleo bi kad bi mogao da vrati vreme i ponovo proživi onih prvih nekoliko minuta kad se probudio i osetio Holin dah na licu, toplinu i mekoću njenog tela na svom. Prijalo bi mu tih nekoliko kratkih trenutaka zadovoljstva. Volela bih da još mogu tome da se radujem, rekla je za užurbani seks koji su imali na kauču. Pitao se da li se sada oseća isto.

Sam bog zna da ne bi trebalo. Ima toliko toga zbog čega treba da joj se izvini da prosto ne bi znao odakle da počne. Da nije bilo njega, ni pucnjava se nikad ne bi dogodila. Život joj nikada ne bi bio ugrožen i njena karijera bila bi u solidnom usponu. Da li minuti blaženstva koje su podelili mogu da nadoknade sva sranja kojima sad mora da se bavi? Samo ona može da odgovori na to, i uopšte je ne bi krivio kada bi rekla ne.

Odlučivši da nikog ne zove, izvadio je bateriju iz jednokratnog telefona i smestio se da čeka u tami.

Nakon što su detektivi otišli iz njene kuće, nervozno je šetala iz sobe u sobu kao da traži putokaz ili neki znak šta bi trebalo da uradi. Automobil joj je pronađen i vraćen, ali osećaj beskorisnosti i straha za Krofordovu sigurnost bili su sve jači kako se nije javljao.

U podne je uključila televizor, pitajući se šta ima na vestima. Glavna priča bila je ubistvo Pata Konora. Snimak ispred njegove kuće prikazivao je forenzički tim koji je iznosio obeležene kese. „Ovo je drugi prentiski policajac koji je ubijen ove nedelje“, ozbiljno je izjavio reporter. „Iako dva zločina nisu povezana, žaljenje među...“ „Nisu povezana?“ Ljutiti povik odjeknuo je kroz kućicu. Žurno se obukla za posao i odvezla se do suda, dok su je čuvari pratili patrolnim vozilom, držeći se blizu. Nije krenula sporim liftom već stepenicama, dok su policajci išli za njom.

Gospođa Brigs bila je zatečena njenim iznenadnim dolaskom, a još više ju je prepao zahtev koji joj je uputila. „Pozovite televizijsku stanicu iz Tajlera. Tražite da razgovarate s novinarom koji je ispričao priču o Čaku Otermanu, a kada ga dobijete, recite mu da želim da dam ekskluzivni intervju za sat.“ Zastala je, a onda dodala: „I vidite mogu li ikako da razgovaram s guvernerom.“ „Kada?“ „Odmah.“ Ušla je u svoj kabinet i koračala levo-desno dok telefon nije zazvonio. „Guverner Hačins na vezi“, rekla je gospođa Brigs.

Holi je duboko udahnula i pritisla dugme koje je svetlelo. „Guverneru Hačinse, znam da ste se upravo vratili s konferencije. Hvala vam što ste primili moj poziv.“ Izrazio je tugu zbog užasnog događaja koji se desio u sudu i pitao je kako je. Kad ga je uverila da je dobro, nevoljno je pomenuo „neprijatne posledice“. „Zato vas i zovem, guverneru. Spremam se da dam televizijski intervju, što će bez sumnje imati dalekosežne posledice koje bi mogle da stignu i do vas. Želela sam da to znate unapred.“ Pričala je pet minuta bez prestanka. Kad je završila, rekao joj je: „U suštini, ono što mi govorite jeste da istražitelji laju na pogrešno drvo.“ „Da, gospodine. Kad intervju bude emitovan, moja pozicija sudije biće pod znakom pitanja. Već

sam optužena da sam previše emotivno vezana za rendžera Hanta.“ „Da li je to zaista tako?“ „Postoji jaka emotivna povezanost, da.“ Dala mu je dovoljno vremena da to prihvati i shvati kako želi. „Ali to mi nije pomutilo razum, gospodine. Postalo je savršeno jasno da podjednako snažne predrasude protiv rendžera Hanta ometaju istragu. Bojim se da će ovaj lični sukob sprečiti da pravda bude sprovedena u ubistvu Četa Barkera, a sada i policajca Konora. Bez obzira na to kakve će posledice imati po mene i moju karijeru, spremna sam da javno govorim o tome.“ Tokom tišine koja je usledila, Holi je zadržavala dah. Konačno, on reče: „Pazite kako ćete to formulisati.“ Televizijska ekipa stigla je za četrdeset pet minuta od poziva gospođe Brigs, a dvadeset minuta posle toga novinar je dobio svoj ekskluzivni intervju. Deset minuta nakon što je ekipa pokupila opremu i otišla iz kabineta, Nil Lester utrčao je u njenu kancelariju, spreman da eksplodira. „Izvinite, sudijo. On je...“ „Sve je u redu, gospođo Brigs.“ Pomoćnica se povukla, ali je ostavila otvorena vrata.

Nil reče: „Mogli ste bar da me ljudski upozorite. Došla je jedna novinarska ekipa i tražila moj komentar na vašu izjavu.“ „To je sasvim korektno. Zašto ste uznemireni?“ „Zašto ste im uopšte i dali ovaj intervju?“ „Zato što mi je Greg Sanders predložio da bi, u svetlu niza tragičnih događaja u vezi sa mnom, trebalo da javnosti učinim uslugu, povučem se iz izbora i dam mu otvoren prolaz do klupe. Želela sam da ljudi znaju da nemam ni najmanju nameru da to uradim.“ „Ne interesujete me ni vi ni vaši izbori. Šta ste to rekli o Čaku Otermanu?“ „Novinar me je pitao smatram li da on ima neke veze s pucnjavom u sudnici i pogibijom Četa Barkera. Rekla sam mu da ne mogu da komentarišem jer je u toku aktivna istraga i uputila ga na vas, da od vas uzmu izjavu u vezi sa tragedijom koja se desila u ponedeljak, kao i o sinoćnom ubistvu policajca Konora.“ „Efektno ste povezali ta dva incidenta, kao i Čaka Otermana!“ Toliko je vikao da se luster zatresao.

Nije mu ponudila nikakav odgovor. „Da li vas je novinar pitao zašto vam je momak pobegao pre nego što smo ga ispitali zbog Konorovog ubistva?“ Nije joj bilo lako, ali uspela je da se suzdrži. „Pitao je da li je Kroford Hant osumnjičen za Konorovo ubistvo. Rekla sam mu da taj termin nisam čula u vezi sa njim. Što je tačno.“ „Još uvek jeste. Ali pobegao je od vlasti uz vašu pomoć. Prilično je sumnjiva činjenica da vas je savladao i oteo vam automobil.“ „Tačno to se dogodilo.“ „Recite mi gde je.“ „Ne znam.“

„Ne vređajte moju inteligenciju.“ „Počinjem da sumnjam u vašu inteligenciju, detektive.“ „Gde je?“ „Ne znam!“ Odjednom su se iza njega pojavila dva poznata teksaška rendžera. Hari Dugi Luk ljubazno se izvinio gospođi Brigs. „Moramo da razgovaramo sa sudijom.“ On i Sešns su se provukli pored Nila i ušli u kabinet. Hari je potom izgurao detektiva na vrata i zalupio mu ih u lice. Znala je, po njihovim smrknutim licima, da nešto nije u redu. Jedva je izgovorila: „Kroford?“ „Ovo što ste upravo rekli, da li je istina? Ne znate gde je?“, pitao je Hari. „Kunem se da ne znam.“ „Čitavog dana se niste čuli s njim?“ „Još od jutros. Očajnički želim da pričam s njim.“ „Da, i mi.“ „Rekli ste mi da vam je dao novi broj telefona.“ „Satima pokušavamo da ga dobijemo. Ali i dalje ništa. Pokušali smo da ga lociramo triangulacijom. Ili nije dovoljno blizu do repetitora da to uspe, ili je izvadio bateriju, ili oboje.

Kakogod, odlučili smo da se odvezemo tamo, jer mislimo da je možda dospeo u nevolju i da mu treba naša pomoć.“ „Sudijo“, reče Sešns po prvi put progovorivši. „Slušajte, shvatili smo da postoji nešto među vama i, što se nas tiče, to je sasvim u redu. Ali ne činite Krofordu nikakvu uslugu time što zadržavate to za sebe. Zato, ako znate kuda se jutros uputio, morate nam reći.“ „Znam samo da je otišao mojim automobilom.“ „Gde je to bilo?“ Ispričala im je za Smitija. „To je sigurno Krofordov cinkaroš.“ Hari je pokazao glavom prema prijemnoj kancelariji. „On sigurno zna nešto o tome.“ Sešns je otvorio vrata i dao Nilu znak da im se pridruži. Čim je ovaj prešao prag, Hari reče: „Ispričaj nam ko je taj Smiti.“ Nil im je dao osnovne podatke o Smitiju. Uz očigledan prezir, dodao je: „Temeljno je ispitan, ali odbija da nam bilo šta saopšti. Kaže da će ga Kroford ubiti ako Oterman to ne uradi pre njega.“ „Pa, možda je u pravu“, reče Hari. „Bar što se tiče Otermana.“ Sešns dodade: „Dajte ga malo nama.“ „To neće ništa pomoći“, reče Nil. „Ništa nećete postići.“ „Pa, moramo da probamo“, insistirao je Hari.

Od mračnog tona njegovog glasa, Holi se srce steglo. „Otkrili smo zašto je Oterman ljut na Kroforda“, rekao je teksaški rendžer. „Naš momak se upustio u mnogo veću igru nego što je slutio.“

32 Kroford je odlučio da sačeka dok se potpuno ne smrači da bi povukao prvi potez. Ali odabir trenutka kad će krenuti oduzeli su mu farovi koji su sekli močvaru, prilazeći iz pravca pecaroške kolibe.

Pošto više nije imao vremena, isključio je svetlo u kabini Smitijevog automobila, prešao preko središnje konzole i izašao na suvozačevu stranu, zatvorivši vrata za sobom. Automobil se pojavio baš u trenutku kad se on zalepio za deblo drveta najbližeg automobilu, stopivši se s tamom.

Automobil je prošao, a onda su se videla stražnja svetla, kao da je vozač upravo primetio Smitijev auto. Kroford je jače stisnuo Džoov revolver, ne usuđujući se da diše, dok je čekao da vidi da li će vozač produžiti ili izaći da to istraži.

Nije znao koliko ljudi sedi u vozilu koje je stajalo, ali bio je to noviji model strane luksuzne limuzine. Prozori su bili blago zatamnjeni, a čak i da nisu, sumorni dan već se pretvorio u mrklu noć.

Jedva je video sopstvenu šaku ispred lica.

Tada se uključilo svetlo u kabini i otvorila su se vozačeva vrata. Kroford je prepoznao čoveka za volanom kao telohranitelja koji je skraćivao nokte. Frik. Izašao je i stao pored otvorenih vrata, gledajući oko sebe, oprezan i budan. „Hej! Ovo je privatni posed!“ Ne dobivši nikakav odgovor, ostavio je auto nasred puta, s motorom koji je preo, i lagano prišao Smitijevom automobilu. Kroford je primetio da desnu ruku drži nisko, blizu butine. Tu mu sigurno stoji oružje.

Prišao je automobilu sa zadnje vozačeve strane. Kako se primicao, postepeno je podizao desnu ruku i držao je ispruženu ispred sebe dok je otvarao vozačeva vrata. Pošto se ništa nije dogodilo, sagnuo se da pogleda u kabinu, a to je bio trenutak koji je Kroford čekao.

Skočio je i nasrnuo na tipa pre nego što je ovaj stigao da reaguje na šuštanje lišća. Kroford ga je udario u potiljak, gurnuo mu lice na sedište, smestio koleno između njegovih lopatica i pritisnuo mu iza uva cev Džoove tridesetosmice. „Ako ti je do života, baci nož.“ Baš kao što je Kroford i pretpostavio, to je bilo oružje koje je nosio. Čovek koji nožem secka nokte voli noževe.

Oklevao je, šakom i dalje čvrsto držeći dršku noža. „Možeš da probaš“, zapretio mu je Kroford, „ali za nekoliko milisekundi mozak će ti se pretvoriti u kašu. Da li si stvarno toliko brz?“ Pustio ga je da razmišlja o tome dva otkucaja srca, a onda dodao: „Baci ga odmah!“ Čovek učini kako mu je naređeno. Pitao je: „Jesi li ti Hant?“ „Drago mi je što smo se upoznali.“ Ljigavo se nasmejao. „Oterman te čeka. Ubiće te.“ „Misliš? Baš mi je žao što nećeš biti tamo da to vidiš.“

„Koji je sad to kurac?“

Čak Oterman je taman zasekao sočnu šniclu kada se zbog iznenadnog zvuka automobilske sirene zaustavio u pola pokreta. Ispustio je nož i viljušku na limeni tanjir, zgrabio pištolj i istrčao kroz komarnik.

Prepoznao je da je automobil koji se približavao njegov, koji je nedavno poslao na zadatak.

Vijugao je po klizavom blatnjavom putu dok je proklizavao, a vozač jurišao pravo prema kolibi, i dalje neprekidno trubeći.

Otermanov drugi telohranitelj stajao je na tremu, držeći dvocevku jednom rukom, a drugom zaklanjajući oči dok je gledao u farove, koji su bili uključeni na duga svetla i zaslepljivali ga. „Šta on to, dođavola, radi?“ Auto je stigao trideset metara od kolibe, zakočio je toliko naglo da se zaneo snažno udesno, skoro izgubio kontrolu i sleteo u potok, nakon čega je skliznuo još nekoliko metara i, uz poskakivanje, stao. Sirena je odjednom zaćutala.

A onda ništa.

Posle nekoliko trenutaka zlokobne tišine, telohranitelj je pogledao Otermana, očekujući instrukcije. „Pa nemoj samo tako stajati.“ Nestrpljivo je mahnuo čoveku da krene.

Telohranitelj je sišao niz stepenice i odlučno krenuo prema automobilu, dozivajući ime svog saradnika dok je koračao. Ali kad se približio automobilu, usporio je korak i nije više bio toliko odlučan.

Ponovo je zaklonio oči. „Izgleda kao da nikog nema za volanom.“ „Jesi li ti izgubio razum?“, pitao je Oterman. „O čemu, dođavola, pričaš?“ Telohranitelj je prišao još bliže, a onda sa sigurne udaljenosti otvorio vozačeva vrata. Okrenuo se prema Otermanu, tupavo rekavši: „Ovde nema nikog.“ „Pa nije se sam dovezao“, zarežao je Oterman. „Isključi ta prokleta dugačka svetla.“ Čovek učini kako mu je rečeno i okolina odjednom ponovo zapade u tamu. Jedino svetlo kilometrima unaokolo poticalo je od gole sijalice s tavanice iznad stola na kom se hladila Otermanova šnicla.

Doviknuo je telohranitelju: „Imaš li baterijsku lampu?“ „Da, gospodine.“ „Pogledaj okolo.“ Oterman se unazad vratio do kolibe, seo za sto i povukao prljavu gurtnu da isključi svetlo iznad glave. Sada je tama bila potpuna, osim povremenog bleska baterijske lampe kroz drveće.

Napipao je put do stolice i seo. Jedva uspevajući da razazna konture komarnika, upiljeno je gledao i čekao, pustivši da mu se oči priviknu na tamu. Više nije video blesak lampe. Čuo je otkucavanje ručnog sata i ništa više.

A onda su se iz pravca potoka začula dva brzo ispaljena hica. Samo jedan od njih bio je iz sačmare.

Oterman je ostao gde je i bio, potpuno nepokretan i samo delimično radoznao ko će proći kroz komarnik. Što je više vremena prolazilo, sigurniji je bio da to neće biti njegov telohranitelj, koji bi uz pomoć lampe potražio put nazad.

Prošlo je deset minuta pre nego što je Oterman osetio promenu u vazduhu, koja je bila znak da je neko ušao u kolibu, ali ne na vrata. Verovatno je ušao kroz prozor u delu sobe s krevetom, odvojenom paravanom. Oterman je morao da mu oda priznanje - bio je dobar, toliko tih da se nije čuo ni najmanji zvuk.

Oterman je povukao gurtnu iznad glave. Kad se sijalica upalila, obasjala je nepojedenu šniclu i čoveka koji je sedeo pored njega za stolom, vezanog i zapušenih usta, a cev Otermanove tridesetosmice bila mu je pritisnuta uz slepoočnicu.

Kad ga je ugledao, Kroford je stao kao ukopan.

Oterman reče: „Pa, konačno si stigao. Tvoj tatica i ja smo se zabrinuli za tebe. Zar ne, Konrade?“

Dvojici teksaških rendžera dozvoljeno je da ostanu nasamo sa Smitijem u sobi za saslušavanje. Tri i po minuta nakon što su ušli, Sešns je izašao, rekavši Nilu u prolazu: „Uneredio se po podu. Trebaće vam krpa.“ „Je li vam rekao gde je Kroford?“ upitala je Holi Harija kad se pojavio iza Sešnsa, koji je već ukucavao neki broj u telefon. „Nacrtao nam je mapu.“ Njudžent je pitao: „Kako ste to izvukli iz njega?“ „Krenuo je s onom pričom da će ga Kroford ubiti ne bude li to učinio Oterman, pa sam mu rekao da su to samo mogućnosti, a da sam mu ja trenutno najsigurniji, i uperio sam mu revolver u uvo.“ Nil reče: „Ne odobravam vaše metode.“ „Jebe mi se za to.“ „Saobraćajci su krenuli“, prijavio je Sešns kad je okončao kratak poziv. „Rekao sam im gde je otprilike. Jedan od njih zna gde je znak za onu radnju za prepariranje. Tamo ćemo se naći. Obavestiće prentiske specijalce i šerife susednih okruga pošto gospodin Slaba Bešika nije znao u kojoj državi se to mesto nalazi. Za slučaj da je u Luizijani, obaveštene su i tamošnje vlasti.“ Hari je pogledao Nila. „Ovo je van nadležnosti policije, ali ako želiš da se pridružiš zabavi, ostani blizu.“ „Reci im za otisak“, rekao je Njudžent, bukvalno galopirajući da bi održao korak dok se grupa kretala prema bočnom izlazu iz suda.

Nil reče: „Jedan otisak pronađen na naslonu trpezarijske stolice u Konorovoj kuhinji pripada jednom od Otermanovih zaposlenih. Poklapanje je skoro momentalno utvrđeno. Ima čitav spisak prethodnih prekršaja. Nezakonito posedovanje oružja. Napad. Osumnjičen je, ali nikad i osuđen, za slična dva ubistva u stilu pogubljenja.“ Hari je pogledao Nila i iscerio se. „Šteta što Kroford nije tu da ti kaže šta sam ti rekao, ali svejedno ne bi to uradio jer previše liči na nešto što bi ti rekao.“ Sešns je prvi stigao do izlaznih vrata i pridržao ih ostalima dok su prolazili. Poslednji je bio Hari. Zastao je i okrenuo se prema Holi, koja je držala korak s njima.

Rendžer ju je uhvatio za ramena. „Gospođo sudija, ne idete dalje odavde. Imam vaš broj mobilnog telefona. Pozvaću vas čim budem nešto saznao.“

Pod njegovim teškim šakama, ramena su joj se spustila od razočaranja i pomirenja. „Molim vas, pazite. I hoću odmah da saznam... šta god“, završila je uplašeno. „Jasno. I da, oprostite što sam vam onako saopštio ono. Taj tip mi je ušao pod kožu.“ Pustio ju je i požurio da sustigne Sešnsa. Ušli su u sportski džip sličan Krofordovom i odjurili. Nil i Njudžent su zaškripali gumama pojurivši za njima.

Holi je izbrojala do deset, a onda otrčala do svog automobila i krenula. *** Kad je ugledao oca, Krofordovo srce se steglo.

Konradova stopala bila su vezana za prednje noge stolice nečim što je ličilo na pecarošku strunu. Ruke su mu bile vezane iza leđa. Smotana maramica prekrivala mu je otvorena usta i bila zavezana na potiljku.

Ali Konradove oči su najviše uznemirile Kroforda. Zurile su u njega posramljeno, beznadežno i sa žaljenjem.

Oterman reče: „Ne moram da ti kažem, zar ne?“ Kroford ispusti Džoov revolver na pod. „Pusti ga.“ „Sigurno nisi došao ovamo samo s jednim pištoljem.“ Kroford posegnu prema krstima. „Lagano“, upozorio ga je Oterman.

Kroford je izvadio Smitijev devetomilimetarski pištolj iz futrole. Pridružio se onom koji je već bio na podu. „Šutni ih.“ Učinio je to. „Hvala.“ „Usta više ne moraju da mu budu vezana. Skini mu to.“ „Ne dok ti i ja ne pretresemo neke stvari.“ Oterman je nogom izgurao stolicu ispod stola za Kroforda. „Sedi i stavi ruke na sto.“ Kroford učini kako mu je rečeno. „Sad možeš da uperiš taj prokleti pištolj u mene.“ Oterman se iscerio, ali i dalje je držao oružje upereno u Konradovu slepoočnicu. „Tvoj otac je kukavica.“ „Kao da je to nešto novo?“ „Jutros sam ga pokupio i rekli su mi da su njegovi pokušaji da se odbrani, u najmanju ruku, bili patetični. Kuća mu je kao pacovska jazbina.“ „I gora.“ „Aha, igraš na kartu ravnodušnosti.“ Naglo se nasmejao. „Neće ti uspeti. Stalo ti je do njega, inače ne bi došao sinoć u onaj ćumez po njega.“ I dalje glumeći ravnodušnost, Kroford reče: „Učinio sam to zbog sebe, ne zbog njega. Ne želim da svi saznaju da mi je stari bedna pijandura.“

„Ali svi to već znaju.“ „Taj krst ionako nosim sam.“ Oterman je prezrivo posmatrao Konrada. „Evo, upravo sada, mogao je da te upozori nekim zvukom, čak i s povezom preko usta. Ali je znao da ću mu, ako to uradi, prosvirati mozak. Pa je samo sedeo, mutav kao panj, i pustio da mu sin uleti u smrtonosnu zamku.“ „Još uvek nisam mrtav.“ Krofordove reći imale su neku zlokobnu notu, ali Otermana to nije uznemirilo. Pokazao je glavom ka potoku. „Moj čovek?“ „Opirao se hapšenju.“ „Mrtav?“ „Nije me shvatio ozbiljno.“ „A onaj drugi?“ „Šalje pozdrave.“ Oterman se iscerio, ili je bar pokušao. „Rekli su mi da si pametnjaković.“ „Ko ti je to rekao?“ „Jedan prijatelj.“ Ovog puta je osmeh koji se pojavio na njegovom licu bio nepodnošljivo izveštačen. „Jedan veoma blizak prijatelj koji te je dobro poznavao.“ Zbog njegovog likovanja, neka olovna tuga spustila se na Krofordovo srce i čitavog ga prožela, ali nije dozvolio da mu se to vidi na licu jer nije želeo da Otermanu dozvoli bilo kakvu prednost.

Ako bi dozvolio da mu emocije upravljaju reakcijama na bilo šta - bilo šta - rekao je Oterman, on i Konrad kao da su već mrtvi. Koliko će poživeti, zavisiće od hladnog proračuna, a ne emocionalnog refleksa. Morao je da odigra ovo pametnije od Otermana. „Pored svega si i neverovatno predvidiv“, nastavio je Oterman. „Kako to?“ „Sačmara mog čoveka bi bila prevelika da je uneseš kroz prozor, ali zadržao si skakavac onog drugog. Verovatno si mislio da sam zaboravio na to, ali nisam. Tražio sam ga pogledom. Zažalićeš što ga nisi upotrebio dok si imao vremena. I pored najbolje volje da pokažeš da nisi zabrinut za ovde prisutnog Konrada, jedini razlog što ga već nisi upotrebio jeste što mu još uvek držim pištolj uperen u glavu. A sad, izvadi taj nož - pretpostavljam iz čizme - i vrhom okrenutim ka sebi stavi ga na sto, a onda vrati šake s dlanovima nadole.“ U sebi, Kroford je izgovarao psovke, ali je ostao pribran dok je posezao rukom u čizmu, vadio nož i povinovao se Otermanovim instrukcijama. Oterman je uzeo skakavac i bacio ga daleko, zajedno s nožem kojim je sekao šniclu.

Kroford je okrenuo glavu i video mesto na koje su pali, kod spoljašnjeg zida, shvativši da nema šanse da ih dohvati. Kad je ponovo pogledao Otermana, nakratko se pogledao s Konradom. „To što si ga dovukao ovamo bilo je uzalud“, rekao je. „On nema veze ni sa čim.“ „Nema?“ „Nema.“ „Kakva slučajnost što smo juče i on i ja bili u istom noćnom klubu!“

„On je pijandura. Piće gde god da se zadesi.“ „Nije bitno da li je u pitanju slučajnost ili ne. Pomogao mi je da mi prođe vreme dok sam te čekao. Vidiš, tu se pokazuje koliko si predvidiv. Znao sam da neću morati da idem na tebe, ne nakon što si video snimak svog deteta, koji je snimio Pat Konor. Kladim se da si se usrao kad si ga video.“ Krofordu je lice ostalo kameno. „I“, nastavio je Oterman, „znao sam da će se podvodač slomiti pod pritiskom i reći ti gde da me tražiš. Sve što je trebalo da uradim jeste da čekam, znajući da ćeš se pojaviti i borbu doneti ovamo. I evo te.“ Samozadovoljstvo koje je pokazivao Oterman Kroford je jedva uspevao da podnese, ali prisilio se da ostane miran i nastavi nehajni razgovor. „Kakav to posao vodiš sa Smitijem?“ Oterman se podrugljivo nasmeja. „On je samo kurir.“ „Između tebe i koga?“ „Nekih seljačina koje imaju više rođaka nego zuba. Rekao bih da većina i ne zna da čita, ali nabavljaju iznenađujuće kvalitetno oružje.“ Oružje? Oterman trguje oružjem? Krofordov mozak se prebacio u najveću brzinu, ali pokušavao je da se ponaša kao da je to nešto opštepoznato. „Federalci su ti za petama, Čaki. Direkcija za kontrolu oružja...“ „Blef ti nije ništa uverljiviji od indiferentnosti.“ Oterman se zlokobno iscerio dok je uzimao novčić koji je ležao pored njegovog tanjira i počeo da ga prevrće preko zglavaka leve šake, dok je desnom i dalje držao magnum 357. „Niko mi nije za petama, rendžeru Hante. Na kraju bi svakako natrapao na moju profitabilnu tezgu sa strane. Bez obzira na to kako se uklanjaju repovi, uvek ostaje neki trag, zbog čega sam se tako mnogo seljakao u ranom periodu karijere. Dokazao si da si dobar u pronalaženju tragova još dok si sedeo za kompjuterskim stolom. Skoro si podjednako dobar i u nalaženju kao što si dobar u pucnjavama. Ali u poslednje vreme bio si preokupiran Džordžijom. Lepo ime. Lepa curica. Provodio si vreme i s Holi Spenser, gospođom sudijom s neverovatnim dupetom, koja ti je na televiziji ispevala ode. Ne moraš da mi kažeš šta se tu događa, jer mislim da već znam.“ Podigao je obrve. „U svakom slučaju, ovih dana baš nisi bio usredsređen na posao, zar ne?“ Na pomen njihovih imena, Krofordova krv se sledila. Pa ipak, izraz lica držao je pod kontrolom. „Prosvetli me“, rekao je. „Smiti kupuje oružje za tebe i uzima procenat kad ga isporuči?“ Oterman se nasmejao. „Da li bi tom lažljivom nitkovu poverio keš i skupo i veoma traženo oružje?“ „Dobro pitanje.“ „Onda pogađaj još jednom.“ „Smiti i ne vidi oružje, samo pere lovu preko svojih klubova.“ „Ni ja nikad ne vidim oružje.“ „Shvatam“, reče Kroford, iako je tek počeo da nazire istinu. „Ti si samo dirigent. Drugi ljudi igraju na tvoju muziku. I premda si jako zauzet trgovinom oružjem, imaš i stalno zaposlenje, i još pronalaziš vremena da ćaskaš sa stubovima društva o ekonomskom rastu.“ „Vidiš kako to dobro funkcioniše?“

„Različite strane istog novčića.“ Oterman je pogledao svoju levu šaku i osmehnuo se. „Preozbiljno razmišljaš. Ovo je prosto navika. Nema tu nikakve simbolike.“ „Kome prodaješ oružje?“ „Pa, do pre četiri godine, imao sam jednu veoma dobru mušteriju. Osobu koja te je prilično dobro poznavala.“ Zupčanici u Krofordovom umu su se konačno namestili i odjednom je sve dobilo smisao. „Isuse Hriste“, prošaputao je. „Ovo ima veze s Fuentesom?“ „Bio je podjednako opsednut tobom kao i ti njime.“ Zacerekao se kad je video koliko se Kroford iznenadio. „Nisi to znao? Izgleda da ipak nisi toliko pametan. Fuentes je bio, ali nije morao da bude, dovoljno promućuran da bi te uočio. Ne uklapaš se baš sasvim u profil običnog činovnika.

Primetio te je čim si stigao u Halkon. Fascinirao si ga. Vidiš, moj amigo Manuel ložio se na stil teksaškog rendžera sa starog Divljeg zapada. Voleo je mitove, nauku. Donekle se razočarao što si se pojavio u kamionetu, a ne u sedlu. U svakom slučaju, znao je da ćeš krenuti u akciju. Samo je mislio da ćeš biti bolje vaspitan i da nećeš krenuti na njega na brataničinoj zabavi. Kako je ispalo, bila je to vrlo loša procena s njegove strane. Ipak nisi toliko učtiv.“ „Odsekao sam zmiji glavu.“ „Upropastio si čitav posao.“ Iznenada je prestao pribrano da govori i pesnicom udario po stolu, od čega se zatresao limeni tanjir. „Oteo si mi jako dobru stvar.“ „A ovo je odmazda.“ „Ovo je tek početak“, rekao je Oterman. „Prvo ćeš videti kako on umire“, rekao je klimnuvši glavom prema Konradu. „A onda“ - namignuo je - „imam još nekoliko zabavnih planova. Znam koliko ti je stalo do tvojih žena.“ Krofordu se stegao stomak od gađenja i straha, ali nije gubio glavu. Ili on ili Oterman uskoro će umreti. Ako bude imao sreće i to bude Oterman, želeo je da sazna što više može o njemu i njegovim kriminalnim aktivnostima.

Preusmerivši razgovor, rekao je: „Nakon što sam Fuentesa poslao dođavola, ti si sklopio posao s hjustonskom firmom.“ „Da budem blizu tebe. Preselio si se u Prentis da budeš bliže svom detetu, a ja sam zamolio kompaniju da me prebace ovamo. Otad sam prosto čekao pravi trenutak.“ „Zašto me nisi odmah smaknuo? U prolazu. U nekoj zasedi u mojoj kući, kao Konora. Čemu sva ova maskarada?“ „Potcenjuješ svoju moć kao zvezde. Za tebe nije obična bezbolna pucnjava. Želeo sam da tvoja smrt bude spektakularna. Kad sam čuo za tvoje saslušanje zbog starateljstva, smislio sam plan s Patom Konorom. Zakazao sam sastanak s pomoćnikom državnog tužioca kako bih bio tamo i video tvoje mecima izrešetano telo u plastičnoj vreći.“ „Ali to se nije dogodilo.“ „Nije. Glupan je promašio. Uplašio se i pobegao.“ Oštre i ljutite crte njegovog lica se izravnaše. „Ali“, rekao je nešto blažim tonom, „na kraju je ispalo još bolje. Bilo je zabavno gledati te kako se mučiš ovih nedelju dana, gledati te tako uplašenog.“

Kroford nije želeo da mu pruži zadovoljstvo da sazna koliko je efikasan bio njegov izmenjeni plan. „Šta bi uradio da je Konor uhvaćen?“ „Pa, po idealnom scenariju, uspeo bi da se živ izvuče iz sudnice. U zgradi koja vrvi od pandura, mislio sam da će ga neko ćapiti, možda čak i sudski stražar kog je ubio. Ali nisam brinuo da li će biti uhvaćen. Kad bi me potkazao, ko bi mu poverovao da sam i ja umešan? I sam si imao slično iskustvo.

Ljudi jednostavno ne veruju u optužbe protiv mene.“ Kroford na to nije odgovorio. „Zašto Konor?“ „Izabereš tipa kog svi vide, ali koga niko ne primećuje. Tipa koji se provlači kroz život. Ponudiš mu malo uzbuđenja u njegovoj inače dosadnoj rutini.“ „Hvala na lekciji kako da nekog korumpiram, ali kako si ga nagovorio da pristane na pokušaj ubistva?“ „Pronašao mi je neke kontakte s tim seljačinama koje prodaju oružje. Neko vreme je bilo sve u redu, ali onda se Pat poslužio delom mog kolača. Kao da ja neću primetiti. Glupa greška. Ali nisam ga ubio, jer je uvek korisno imati krticu u lokalnoj policiji. Još je bolje ako ta krtica duguje neku uslugu u zamenu za svoj život.“ Slegnuo je ramenima. „Ali njegova upotrebljivost je jednostavno prestala.“ „Ništa od svega ovoga nije neko značajno otkriće“, rekao je Kroford. „Osim što si sve to uradio samo da bi osvetio Fuentesa.“ „A šta si ti mislio?“ „Mislio sam...“ Ali tu je zaćutao, ne želeći da glasno kaže čega se najviše plašio: da je Bet nekako u središtu Otermanove želje za osvetom.

Usredsredivši se na sebe, Kroford reče: „Mislio sam da tvoja odmazda ima neku dozu časti u sebi. Neku izopačenu hrabrost možda, bar neku vrstu srčanosti. Mislio sam da je ovo osveta za nekog gosta koji je poginuo u Halkonu, ili za nekog policajca koji je pao.“ „Šta se mene tiče bilo ko od njih?“ Kroford je pogledao duboko u čovekove oči. Ili je bar pokušao. Bile su neprozirne. Mrtve.

Ništa se nije nalazilo iza njih. Shvatao je sada zašto je osetio momentalnu averziju prema njemu. Oči su mu bile bezdušne. Gubitak voljene žene, ili prijatelja, ili rođaka, ništa od svega toga ne stoji iza ove krvne osvete. Samo puka pohlepa za novcem. I moći. To je bilo ono što je pokretalo Otermana igra sa životima ljudi. „Moja greška“, reče Kroford. „Ne tiče te se bilo ko od njih. Smatrao sam da si ljudsko biće, ali ti si običan kriminalac, svetiš mi se što sam upucao tvog poslovnog partnera.“ „Godinama sam pokušavao da osvojim poverenje tog malog uobraženka. Falilo mi je još nekoliko godina da uspostavim monopol zajedno s njim. A onda si se ti pojavio i sve okončao u petominutnom revolveraškom obračunu.“ „U stvari, trajao je sedam minuta.“ Oterman je uhvatio novčić pesnicom i ponovo udario po stolu. „Sedam minuta koji su me koštali milione dolara.“ „Uh, to mora da je bolelo.“ Izgovorivši poslednju reč, Kroford je gurnuo Otermanovu stolicu stopalom i preturio je unatrag.

Uhvaćen nespreman, Otermanov kažiprst stisnuo se oko okidača magnuma. Pucanj se začuo poput topa, a metak je napravio rupu u krovu.

Kroford se bacio preko stola, zgrabivši viljušku s limenog tanjira i, prateći Otermana u padu, zario mu ju je u vrat, sa strane. Gađao je karotidnu arteriju, ali nije bio siguran da ju je pogodio, pa je izvukao viljušku i ponovo ga ubo, a potom i treći put. Kad je šiknula krv, sišao je s njega i oteo mu pištolj iz desne šake.

Otermanove oči ipak nisu bile toliko bezdušne. Sad su izgledale divlje od panike dok je ispuštao svoj novčić i obema rukama uzalud pokušavao da zaustavi mlaz krvi koja mu je šikljala iz vrata.

Ispušteni novčić otkotrljao se po podu, a onda je skliznuo u procep između dve krive daske.

Kroford je uperio pištolj u njega. „Da ne bi otpuzao negde dok umireš...“ Pucao mu je u koleno. „Ovo je pozdrav od zamenika šerifa Četa Barkera.“ Dok je prilazio skakavcu i uzimao ga s poda, Kroford je bio gluv za Otermanove grgotave krike.

Nožem je presekao čvor na povezu koji je išao Konradu oko glave. „Odlično, sine“, prodahtao je kad je ispljunuo maramicu. „Jesi li dobro?“ „Malo ugruvan, ali u suštini dobro. Mislim da mi zglobovi krvare.“ Struna mu se zarila duboko u meso i prosekla kožu. Nežno, koliko je mogao, Kroford je isekao veze, a onda oslobodio Konradova stopala, odvezao ga i pomogao mu da ustane sa stolice.

Dok je tresao šake da mu se povrati osećaj, Konrad reče: „Moja mala predstava od sinoć baš ti je pomogla, a?“ „Mnogo mi je pomogla.“ Kroford je video blesak ponosa u Konradovim očima, iako je ovaj otfrknuo rugajući se sebi. „Mene su zbog toga kidnapovali, iako sam se mnogo više opirao nego što je rekao. Pretpostavljam da je istina ono što je rekao. Mogao sam da ispustim neki zvuk i upozorim te da srljaš u opasnost, ali...“ „Ubio bi te i ne trepnuvši.“ Konrad se nasmejao. „Ne bi to bio nikakav gubitak. Ćutao sam jer sam morao da se uverim da te nijedan od ona dva šupka nije ubio. Hteo sam da budem siguran da si dobro. Nekoliko tih minuta...“ A onda je šokirao Kroforda privukavši ga u zagrljaj. Bilo je to nespretno, neobično za obojicu, ah vredelo je. Potapšali su jedan drugog po leđima.

Kad su se razdvojili, Konrad mu se osmehnuo, a Kroford je uočio suzu u očevom oku.

Onda se Konradov pogled odjednom prebacio negde Krofordu zdesna. Istog trenutka shvativši šta to znači, Kroford je reagovao, podigavši pištolj dok se okretao. Usledila je pucnjava.

Oterman nije ni osetio metak koji ga je dokrajčio.

Niti je čuo Krofordov bolni urlik. „Tata!“

33 Holi je pratila karavan službenih vozila s udaljenosti koju su joj dozvolili. Do trenutka kad je stigla do skretanja, označenog sad već dobro poznatim znakom, put je bio zabarikadiran i samo osoblju na dužnosti bilo je dozvoljeno da prođe dalje. Čak su i neki predstavnici zakona, koji nisu imali posebnih razloga da budu tamo, sprečeni da

prođu, pa su počeli da raskrčuju saobraćajnu gužvu koju su stvarala vozila koja su pristizala.

Zagušenje je otežalo prolaz ambulantnim kolima. Niko koga je Holi pitala nije znao broj i stanje žrtava zbog kojih su ambulantna kola pozvana.

Ona i ostali posmatrači, privučeni hitnim slučajem, parkirali su se duž obe ivice zabačenog državnog puta. Tu je koračala, grčevito stiskala telefon i molila se da zazvoni. Pozivala je Harija, Sešnsa i Nila naizmenično, svima ostavljajući govorne poruke.

Naravno, najviše je želela da čuje Krofordov glas, ali nije imala broj jednokratnog telefona koji je koristio za komunikaciju s Harijem... sve dok nije potpuno prestao da komunicira.

Kad je telefon konačno zazvonio, ime Nila Lestera pojavilo se na ekranu. Javila se bez daha.

Rekao je: „Zovem u Krofordovo ime.“ „Je li on dobro?“ „Dobro je, ali je zauzet.“ Jecaj olakšanja bio je toliko snažan da su je prsa zabolela. „Kunete se? U redu je?“ „Da. Svima priča šta se dogodilo. Ludnica je ovde.“ „Znam. I ja sam tu.“ „Gde?“ „Tu. Parkirala sam se pokraj puta malo zapadnije od skretanja.“ Nakratko je zaćutao, a onda rekao: „Naći ćemo se kod barikade. Za pet minuta.“ Čak i pešice, stigla je tamo pre njega. Stao je svojom limuzinom s druge strane barikade, izašao, rekao nešto jednom od policajaca koji su sprečavali ljude da prođu i prošao ispod barikade da joj se približi. „Šta radite ovde?“ „Nisam mogla da odem kući i samo sedim. Recite mi šta se dogodilo. Da li je Oterman uhapšen?“ „Mrtav je. Metak u glavu. Pucano mu je i u koleno. Poštedeću vas groznijih detalja.“ „Kroford...“ „Da.“ Gutala je svaku reč kojom joj je Nil opisivao situaciju. Kad je zastao da udahne, ona reče: „Rendžeri su otkrili Otermanovu vezu s Manuelom Fuentesom. Zato su tako očajnički pokušavali da stignu do Kroforda.“ Klimnuo je. „Oterman je Krofordu priznao da se bavi ilegalnom trgovinom oružjem.

Telohranitelj kog je Kroford strpao u gepek Smitijevog automobila bio je ljut kao ris što je zamotan u lepljivu traku, ali prošao je mnogo bolje od kolege koji je pronađen kako leži dopola u vodi. Mrtav.

Nakon što je čuo šta se dogodilo njegovom drugaru, i za pokolj u kolibi, bio je i više nego spreman da ispriča sve što zna o trgovini oružjem.“ Reč „pokolj“ naterala ju je da zadrhti. „Ali Kroford je u redu?“ Nije to dovoljno puta mogla da čuje.

Sklonio je pogled u stranu. „Jeste. Ali njegov otac se nije izvukao.“ Ustuknula je jedan korak. „Šta? I Konrad je bio tu?“

„Poznajete ga?“ „Recite mi!“ Ispričao joj je za otmicu. „Tip koji je bio zaključan u gepeku rekao je da je pokupio gospodina Hanta tokom dana i doveo ga ovde. Ima duboke posekotine na zglobovima i člancima. Oterman ga je sredio. Kroford je...“ Pogledao je ponovo u stranu i odmahnuo glavom. Šakom je prekrila usta. „Možete li da me odvedete do njega?“ „Ne mogu. I da mogu, neću to učiniti. Ne želite sad da ga vidite. Verujte mi. Malo je poludeo kad je čuo da ste tu. On je...“ Štagod da je Nil hteo da kaže, predomislio se. „Trebalo bi da odete kući, sudijo Spenser. Prilično dugo će se zadržati ovde. Sačekajte da vas pozove.“ Pošto je Kroford nije sam pozvao, nije mogla da se buni. Nil se spremio da ode, ali zaustavila ga je. „Hvala vam što ste došli da mi sve ovo kažete lično. Ne bih volela da to čujem preko telefona.“ „Osećao sam da Krofordu dugujem bar toliko“, rekao je, delujući pokunjeno. „Oboma dugujem toliko.“ Kratko je klimnuo u znak pozdrava i prošao ispod barikade.

Vratila se do svog automobila, nesvesna haosa koji je vladao oko nje - bezbrojna službena vozila s nepodnošljivim rotacionim svetlima podsećala su je na veseli vašar. Okupljeni posmatrači razgovarali su o konačnom broju poginulih, spekulisali ko je poginuo a ko preživeo da priča o događaju. Poželela je da vrisne i sve ih ućutka.

Kad je stigla do automobila, ušla je i naslonila čelo na volan. „Vozite, sudijo.“ Skoro iskočivši iz sopstvene kože, hitro je okrenula glavu, uzdahnuvši i izgovorivši njegovo ime kad je videla količinu krvi koja mu je prekrivala odeću.

Ogromna crvena mrlja bila je sasvim sveža i presijavala se na kaleidoskopu bleštavih crvenih, belih i plavih svetala oko njih. Oči su mu svetlucale iz zasenčenih očnih duplji. Čelo mu je bilo orošeno znojem, a pramenovi kose zalepljeni za njega.

Ostao je savršeno miran onako zavaljen na stražnje sedište: levu nogu je podigao na sedište, a krvavi vrh čizme bio je uperen u krov automobila. Desna noga mu je bila savijena u kolenu. Desnu ruku, u kojoj je imao preteći pištolj, naslonio je na nju.

Rekao je: „Nije ovo moja krv.“ „Čula sam.“ Pogledavši niz svoje dugačko telo, promuklo i gorko se nasmejao. „Bio je mrtav pre nego što je pao na zemlju, ali hteo sam da budem siguran. Glup potez. Upropastio sam ovu košulju, a bila mi je jedna od omiljenih.“ Nešto malo napred, policajci su počeli da se kreću duž reda parkiranih vozila, mašući vozačima da raščiste ovaj kraj. Morala je ili da uradi kako joj je rečeno, ili da ostane i bude uhvaćena s njim u svom automobilu. „Narednik Lester mi je rekao da si...“ „Ubio kučkinog sina? Istina je. Mrtav je. A sad, vozi.“

Osećajući olakšanje, nije se tome suprotstavila. Bez dalje diskusije, startovala je motor, a onda izašla na put. „Morala bi malo bolje da paziš da ne ostavljaš vrata auta otključana“, rekao je. „Ali drago mi je što si to uradila.“ „Kuda želiš da te odvezem?“ „Vozi za Prentis. Odatle ću ti reći kuda dalje.“ Pošto su se udaljili od zakrčenja na putu, uspravio se i spustio pištolj na pod. „Pitam se da li je Džou već zafalio.“ „Želiš li da pričaš o tome šta se dogodilo?“ „Oterman je ubio Konrada. Ja sam ubio Otermana. Mislio sam da je gotov, ali... Znao je da imam skriveno oružje. Zašto ja nisam njega pregledao da proverim ima li ga i on?“ Rubovima dlanova pritisnuo je oči koje su ga pekle od neprolivenih suza. „Nisam smeo da ga sprečavam da vidi Džordžiju.“ „Misliš na Konrada.“ „To je bilo pakosno. Zlobno od mene. Bio sam ljut na njega tolike godine. Ja sam...“ Zaćutao je, ne mogavši da nastavi.

Holi je, govoreći tiho, rekla: „Shvatao je to, Kroforde.“ Spustio je šake s očiju i susreo njen pogled u retrovizoru. „Shvatao je i složio se s tvojom odlukom. Jednom ću ti reći šta je rekao o tome, ali sad nije pravo vreme. Zar ne bi trebalo da se vratiš tamo?“ „Imaju sve što im od mene treba za večeras. Nastavićemo ujutro. Konradu nisam pomogao ni najmanje. Jedan od bolničara je rekao da su novinari već zakrčili bolnicu i čekaju da stignu ambulantna kola. Jednostavno ne mogu sad sa svim tim da se suočavam.“ „Tražiće te. Bar nazovi Nila.“ Pošto joj nije odgovorio, ponudila se da pozove umesto njega.

Nevoljno je klimnuo potvrdno. „Mogla bi. Ne mogu da zamislim sve te ljude kako gube vreme uzalud me tražeći.“ Ukucala je broj i prebacila vezu na zvučnik da bi Kroford mogao da čuje. Čim se Nil javio, rekao je: „Kroford je nestao. Niko ga nije video kako odlazi. Nikome nije rekao...“ „Sa mnom je.“ „Zašto me to ne iznenađuje?“ promucao je. „A gde ste vi?“ „Rekao je da ćete nastaviti ujutro.“ „Sedam i trideset.“ „Biće tamo.“ Prekinula je. „Mislim da je zabrinut za tebe.“ Kroford podrugljivo frknu. „Zabrinut je samo da će ga naribati zato što nije bio u pravu. U svakom slučaju, hvala za ovo.“ „Ne zahvaljuj mi se.“ Sasvim ga iznenadivši, naglo je skrenula sa auto-puta, izašla i otvorila stražnja vrata. Praktično se popevši na njega, uhvatila ga je obema rukama za glavu i unela mu se u lice. „Holi, vidi me kakav sam.“

„Baš me briga. Ne mogu više da čekam, moram da te dodirnem.“ Poljubili su se otvorenih usta i duboko. Kad su se konačno razdvojili, nastavila je da ga miluje prstima po licu, kao da nije sasvim sigurna da je tu pored nje. Glasa ogrubelog od emocija, rekla je: „Pomislila sam da ćeš poginuti.“ „Iskreno, i ja sam pomislio isto.“ Dlanom ju je uhvatio za potiljak, zaneo joj glavu i ponovo su se poljubili; prekinuo je poljubac pre nego što je to poželeo. „Razlog zašto sam pobegao? Ova istraga će trajati satima, danima, nedeljama, a ja moram da vidim Džordžiju. Ako ne želiš da me odvezeš, pronaći ću neki drugi način da stignem tamo. Ali videću je.“ „Želiš večeras da se odvezeš do Ostina?“ „Nisu u Ostinu. Grejs čak i nema sestru.“

Lepa drvena koliba pripadala je prijateljima iz crkve Gilrojevih. Koristili su je za odmor preko vikenda. Plac obrastao borovima nalazio se na jezeru, tridesetak kilometara južno od Prentisa. Džo ju je predložio kao mesto za skrivanje i Kroford ga je prihvatio kao idealno.

Lagao je kuda su otišli zbog male udaljenosti od Prentisa. Lagao je i Otermana. Holi je prećutao u slučaju da je neko natera da kaže ono što je verovala da je istina.

Zajedno su prišli ulaznim vratima. Tiho je pokucao. Nekoliko trenutaka je prošlo i svetlo iznad vrata se uključilo. Grejs se prepala i ciknula kad ih je otvorila i ugledala Kroforda. „Nije moja krv.“ Grejs nije ni najmanje poverovala u to dok su on i Holi ulazili, a ona videla njegove blatnjave čizme i farmerke, kao i pištolj koji je držao pored sebe. „Želim da vidim Džordžiju. Ali hoću prvo da se operem.“ „Tamo pozadi.“ Povela ih je hodnikom do prilično prostrane dnevne sobe, udobno nameštene, sa zidom od prozora koji su gledali na jezero. Džo je sedeo zavaljen u kožnu fotelju i sa slušalicama na ušima gledao televiziju.

Grejs ga pozva po imenu, dovoljno glasno da nadjača zvuk s televizora. Okrenuo je glavu prema njoj, a onda razrogačio oči kad je ugledao Kroforda. Skočio je iz fotelje dok je s glave skidao slušalice. „Sunce ti žarko!“ Po treći put, Kroford reče: „Nije moja krv. U stvari, mog oca je. Mrtav je.“ Dok su tast i tašta ovo pokušavali da shvate, rekao je: „Ali je mrtvo i kopile koje ga je ubilo.“ „Oterman?“ Kroford klimnu potvrdno. „Ali ubio sam ga njegovim pištoljem, ne tvojim. Ovaj tvoj sam uzeo prethodne noći. Nisam ispalio iz njega nijednom.“ Spustio je pištolj na ivicu stola. „Mogu li da pozajmim jednu majicu?“ Grejs je, i dalje potpuno zbunjena, otišla i vratila se ubrzo s običnom belom majicom, onakvom kakvu je Džo uglavnom nosio preko čitave godine. Odvela je Kroforda u toalet. Zatvorivši vrata, pogledao se u ogledalo iznad lavaboa, a prizor je bio užasan, zastrašujući.

Ali nije se predugo bavio time kako izgleda. Skinuo je krvlju umrljanu košulju i oprao grudi i šake. Voda iz česme mešala se s krvlju njegovog oca, stvarajući crveni vir, koji je na kraju postao

ružičast. Dok je gledao kako otiče, potekle su mu suze. Pljusnuo je lice ledenom vodom i šakama začešljao znojem natopljenu kosu.

Kad je izašao iz toaleta noseći belu majicu kratkih rukava, rekao je Grejs: „Ako bih mogao da vas izmaltretiram samo za još jedno. Papirnu kesu. Moram da sačuvam ovu košulju za slučaj da bude potrebna kao dokaz.“ Kad su se postarali i za to, pitao je: „Gde Džordžija spava?“ Džo se isprsio, zauzevši onaj svoj poznati ratoborni stav. „Ta zabrana prilaska je još uvek na snazi.“ Grejs ga ošinu oštrim pogledom. „Džo, zaboga!“ Izvela je Kroforda iz dnevne sobe niz hodnik, zaustavivši se ispred jednih zatvorenih vrata. „Stvarno mi je žao zbog tvog oca.“ „Hvala.“ Ušao je u sobu i zatvorio vrata. Gorelo je noćno svetio, pod kojim je mogao da vidi Džordžiju kako spava: leži na boku i grli svog Gospodina Zeku. Nije želeo da je probudi, jer bi se rasanila od radosti što ga vidi, a on bi morao ponovo da je napusti, a i zato što se plašio da će odećom zaprljati krevet.

Kleknuo je pored nje i nije mogao da odoli, pa je malim prstom dodirnuo jednu njenu loknu i prineo je usnama. Da ona bude bezbedna, ubio bi Otermana i bilo kog drugog po hiljadu puta.

Gledao ju je kako spava, smešeći se dok ju je slušao kako tiho hrče. Prepoznao bi taj zvuk među hiljadama. Njena ljupkost i nevinost bile su poput melema za njegovo ranjeno srce. Posle nekih deset minuta, šapnuo joj je da je voli, ponovo joj poljubio uvojak kose, a onda na prstima izašao i zatvorio vrata za sobom.

Ono troje ga je čekalo u napetoj tišini. Holi je izgledala posebno nervozno zbog njegovog stanja.

Grejs je sedela ukočeno poput drvene grede, a lice joj je bilo kao zaleđeno od napetosti.

Džo je ispustio gnev koji je do ovog trenutka zadržavao u sebi. „Kako se usuđuješ da dođeš ovamo! Izgledao si kao da si ispuzao iz klanice.“ „Nemam snage da se svađam s tobom večeras, Džo.“ Klimnuo je Holi da krene prema vratima. „Čestitam ti što si sredio tog zlikovca“, rekao je Džo. „Hvala. Laku noć, Grejs.“ „Koliko si pravila prekršio da bi ga sredio?“ Kroford je stao, okrenuo se, i osećajući se neverovatno umorno, pogledao tasta u oči. „Nekoliko. Ostala sam zaobišao. Ali nek sam proklet ako se budem zbog toga izvinio, a posebno tebi.

Oterman je četiri godine ovo smišljao, i nije bio spreman da se zaustavi dok me ne ubije. Kao ni ljude bliske meni.“ „Dao sam ti drugu šansu i pored zabrane prilaska zbog pretnje koju si predstavljao po Džordžiju.“ „Zahvalio sam ti na tome, i moja zahvalnost je iskrena. Zašto onda uopšte vodimo ovaj razgovor? Hajdemo, Holi.“ Uzeo ju je za ruku.

Džo, međutim, nije bio spreman da se pomiri s tim. „Sutra ćeš ponovo biti heroj.“ „Znam da te to izjeda. Ni meni se to ne sviđa, kao ni tebi.“ „Očekuješ da poverujem u to?“

„Jedino što očekujem od tebe, Džo, jeste da i dalje budeš obična guzica, čak i u ovako lošoj, stvarno lošoj noći.“ „Samo želim da ti stavim do znanja da se neću povući iz borbe da zadržim svoju unuku.“ „Vidimo se na sudu.“ „I nećeš imati nju na svojoj strani.“ Holi, na koju je Džo mislio, koraknula je napred. „Molim vas, gospodine Gilroju, ako imate nešto da mi kažete, tu sam, izvolite.“ „Dogovorili smo se. Nemojte to zaboraviti.“ „Nisam zaboravila. A i Kroford je toga svestan. Kada budem izašla na klupu za svedoke, govoriću samo istinu.“ „Vi hoćete, ali on neće.“ „Kroford neće lagati pod zakletvom.“ „Laže pod zakletvom Otkako smo započeli ovaj haos. On živi u laži.“ Kroford je uočio trijumfalni blesak u tastovim očima i u tom trenutku, u tom trenutku surove jasnoće, shvatio je. „Isuse!“ Glava mu je pala na grudi i skoro je bradom dodirnuo prsa. Šakama je pritisnuo slepoočnice. „Kroforde?“ Holi ga je zabrinuto pozvala po imenu i spustila šaku na njegova leđa. „Šta je bilo? Šta ti je?“ Spustio je ruke, podigao glavu i lagano prišao Džou gledajući ga pravo u oči, uočavajući u njima suštinu. „Ti znaš.“ Pogledao je dublje u Džoove nepokolebljive oči. „Oduvek si to znao, zar ne.

Bio je to tvoj glavni adut.“ Ne izgledajući više tako samozadovoljno, stariji čovek reče nesigurno: „Nemam pojma o čemu pričaš.“ „O da, još kako znaš“, tiho je rekao Kroford. „Kada si mislio da to upotrebiš, Džo? Kad više ne bude drugih opcija?“ „O čemu vas dvojica pričate?“ pitala je Grejs.

Kroford reče: „Želiš li da joj kažeš, Džo?“ Stariji čovek odmahnu rukom. „Priča gluposti.“ „Ne, sad je savršeno jasno“, reče Kroford. „Sve do sada, nisi znao da i ja znam. Čekao si samo pravi trenutak da to iskoristiš.“ „Da znaš šta?“, pitala je Grejs sve nestrpljivija.

Džo ju je pogledao i opustio vilicu. Plamen u njegovim očima je zgasnuo. Izgledao je kao komandir koji je upao u svoju dobro postavljenu zamku.

Grejs upita: „Džo? Šta?“ Ali pošto njen suprug ništa nije rekao, Kroford joj se tužno osmehnuo, a onda pogledao i u Holi. „Ja nisam Džordžijin biološki otac.“

34

Holi je samo zapanjeno zinula.

Grejs se uhvatila za obraz kao da ju je neko ošamario.

Džo je otišao do fotelje i teško se spustio u nju.

Kroford se obratio Holi. „Pod zakletvom, nijednom nisam rekao da mi je kći. Možeš da proveriš transkript iz suda. Nikad o njoj nisam govorio tako u razgovoru. Ostali jesu, a ja ih nikad nisam ispravljao, tako da sam, tehnički gledano, lagao, jer ja joj nisam otac.“ „Kad si to saznao?“ „Kad je imala godinu dana. Bet mi je to rekla onog jutra kad sam poslednji put krenuo u Halkon.

Nije želela da idem. Ja sam insistirao da pođem jer sam imao posao koji sam morao da završim.

Rasprava je postala gadna. Želela je da me povredi na najgori mogući način. I učinila je to.“ Grejs je, već sasvim uplakana, prekrila usta kako bi sprečila jecaj. „Ko je onda otac?“, pitala je Holi. „Nekih devet meseci pre nego što se Džordžija rodila, nedelju dana manje ili više, trebalo je da dođem kući za vikend. U poslednjem trenutku nešto je iskrslo i morao sam da ostanem u Zapadnom Teksasu. Bet je poludela. Okupila je nekoliko drugarica i izašle su. Malo su se proveselile. Upoznala je tipa u nekom baru i spavala s njim da me kazni. Dve nedelje kasnije, kad sam se konačno vratio kući, u znak pomirenja bilo je mnogo seksa pa nisam imao razloga da verujem da beba nije moja. Bet je odabrala pravi trenutak da mi to kaže.“ „Zbog čega i sumnjam u to“, reče Holi. „Možda je sve to izmislila jer je želela da te spreči da kreneš na Fuentesa.“ Kroford je pogledao tasta, a ovaj je, osetivši težinu Krofordovog pogleda, rekao: „Istina je.“ „A ti si to tajio od mene?“, upita Grejs. „Bet mi se obratila u poverenju“, rekao je braneći se. „Shvatila je da je trudnoća u daljem stadijumu nego što bi trebalo, shvatila je šta se dogodilo i uspaničila se. Došla je kod mene i pitala me je šta da radi. Bila je ljuta na sebe. Prestravljena, u stvari. Nije želela da uništi brak. Želela je tebe‘\ rekao je Krofordu, „pa sam je savetovao da ti nikad ne kaže. Sve do sada, nisam znao da jeste.“ Kroford reče: „Tvrdila je da nikad pre te večeri nije videla tog tipa, kao ni posle. Čak se ne seća ni njegovog imena. Da li je to istina?“ Džo je kratko klimnuo glavom. „Bila je to klasična veza za jednu noć.“ To je opustilo napetost koja je danima držala Kroforda. „Nadao sam se da je bar oko toga iskrena. Ovih poslednjih nedelju dana nekoliko puta sam se pitao da li je Oterman taj čovek.“ „O, Kroforde!“ Holi ga je uhvatila za šaku i snažno stisnula. „U stvari, toga sam se najviše plašio. Najveće olakšanje mi je bilo ne to što ga vidim mrtvog, već što sam shvatio da nema nikakve veze s Bet, da nema nikakve veze s Džordžijom.“ Glas mu je pukao kad je izgovorio njeno ime. „Mnogo različitih stvari sam pretpostavio o Otermanu, ali to je bila najgora od svih. Ne znam kako bih podneo saznanje da je... Pa, sad više nije bitno.“ Prišao je mestu gde je sedela Grejs i čučnuo ispred nje, prekrivši njene čvrsto stisnute šake svojim. „Nemojte ništa loše misliti o Bet. Ja sam je unesrećio. Napravila je samo jedan pogrešan korak. Volela je Džordžiju. Volela je mene. Znam da jeste. Samo nekoliko dana posle te svađe,

primila je poziv da sam ranjen. Možda je pomislila da me je izbaksuzirala, izazvala moje ranjavanje, nešto slično. Mislim da je zato tako jako želela da dođe do mene te noći. Želela je da sve bude kako treba među nama.“ „Da li bi joj oprostio?“ „Da. Oprostio sam joj. Zato što sam i ja nju voleo. A što se tiče Džordžije, postala je moja kad mi ju je doktor dao u ruke nekoliko sekundi nakon što se rodila. Ne bih je voleo više ni da sam joj pravi otac.“ Džo je ustao. „Ali nisi. Ona je naša krv, a ne tvoja. Koliko puta sam poželeo da ti saspem istinu u lice! Mrzim što si mi oduzeo tu priliku.“ „Nisam.“ Kroford se uspravio i stao ispred njega. „Bet je.“ „Mislio si da je to samo tvoja tajna, i čuvao si je.“ „Da zaštitim Bet od prezira. Tvog i Grejsinog, bilo čijeg.“ „Koga ti misliš da zavaravaš?“, rugao se Džo. „Čuvao si tajnu jer si znao da nam to daje veća prava da budemo Džordžijini staratelji.“ Kroford je bio odlučan da ne dozvoli da ovaj razgovor izmakne kontroli. Osim toga, bio je previše slab i umoran da bi se ponovo tukao. Tiho ali saosećajno, rekao je: „Veruj u šta god hoćeš, Džo. Čuvao sam Betinu tajnu jer nisam želeo da se istina obruši na nju. Želeo sam da zaštitim i Džordžiju od okrutne istine.“ Zastao je na sekund, a onda rekao: „Šta ćeš ti uraditi s tim, potpuno je u tvojim rukama.“ Izraz lica i govor tela starijeg čoveka ostali su nepopustljivi.

Kroford je uzeo kesu sa svojom košuljom i ponovo uhvatio Holi za ruku. Zajedno su izašli iz prostorije, prešli hodnik i izašli na vrata, gde je stao i okrenuo se ka njoj. „Sada shvataš zašto sam ti rekao da ne mogu da te imam? Mislio sam sve što sam rekao o tome da želim da zaštitim Bet i Džordžiju. Ali Džo je u pravu. Isto tako sam znao da ću, bude li na videlo izašla istina o tome ko joj je otac, ja potonuti. Jeste, živeo sam laž. Nije mi to smetalo, ni najmanje.

Sve dok tebe nisam sreo. Ti si ukorenjena u istinu. Tvoj životni poziv je traganje za istinom. Živeti u laži odjednom više nije bilo tako lako. I imalo je ogroman uticaj.“ Pažljivo ga je slušala, a kad je završio, rekla je: „Shvatam dilemu u kojoj si se našao. Ali hajde da večeras više ne pričamo o tome. Samo želim da te grlim.“ Zagrlila ga je oko struka, a onda se odvojila od njega i pogledala ruku kojom ga je obuhvatila oko leđa. Bila je sva krvava. „Kroforde, pa ovo je sveža krv!“ Sramežljivo je slegnuo ramenima. „Nešto od te krvi je ipak bilo i moje.“

„Spremna?“ „Jesam, tatice.“ „Ne otvaraj oči dok ti ne kažem.“ Poveo je Džordžiju hodnikom do otvorenih vrata njene sobe, postavio je ispred, a onda rekao: „U redu, sad možeš da pogledaš!“ Spustila je ruke i počela da ciči dok je skakutala okolo. „To će biti moj krevet?“ „Tvoj je sasvim. Ovo je tvoja soba sada.“

Okrenula se i zagrlila ga oko kolena. „Hvala ti, tatice! Ovo je najlepše iznenađenje!“ Uzvratio joj je zagrljaj, a onda je uveo u sobu. „Idi da vidiš.“ Otišla je pravo prema baletankama i kratkoj baletskoj suknjici.

Popravio je sve što je bilo uništeno. Demoliranje sobe pripisano je Patu Konoru. To je bio samo mali deo gomile informacija koju je preživeli telohranitelj ponudio u zamenu za umanjenje optužnice.

Od njega su saznali da je Čak Oterman, radeći godinama za nekoliko kompanija, stvorio komplikovani sistem za prebacivanje oružja, za čije razotkrivanje bi inače bile potrebne godine, a još više da se sve raspetlja i otpočne gonjenje učesnika. Telohranitelj je razotkrio i seljake koji su igrali aktivnu ulogu u tom sporednom poslu, a oslobodio sumnje one koji ni sa čim nisu imali veze.

Mnoge od Otermanovih lokalnih snabdevača uhapsio je združeni tim policajaca iz nekoliko ogranaka, državnih i federalnih, uključujući Harija i Sešnsa iz Hjustona, i Kroforda iz kancelarije u Prentisu. Kako se ispostavilo, rođaci čak i iz najčvršćih klanova lako su cinkarili jedni druge. Bilo je iznenađujuće koliko bi bili otvoreni za saradnju kad bi se suočili s optužbama za zločine. I našli se oči u oči s Harijevim revolverom.

Holi mu se pridružila kod vrata Džordžijine sobe, spustivši njen ružičasti kofer odmah pored vrata. „Mislim da joj se sviđa.“ „Otkud znaš?“, pitao ju je, smešeći se Džordžijinim entuzijastičkim uuu i sa“ dok je uočavala predmet za predmetom. „Prtljažnik mog automobila je krcat. Gde ćeš sve to da smestiš?“ „Pronaći ćemo neku sobu. Možda će i baciti nešto od svega toga.“ Zagrlio je Holi oko ramena i poljubio je u obrvu. „Hvala ti, kad smo već kod toga.“ Prihvatio je njenu ponudu da pokupe Džordžiju od Gilrojevih i dovezu i nju i njene stvari do njegove kuće. „Nije bilo tako loše.“ „Džo?“ „Hladno uljudan. Grejs se rasplakala, ali smešila se i bila vedrog duha zbog Džordžije. Dobro je što će je čuvati posle škole svakog dana.“ Rekao je tastu i tašti da će svakog jutra odvoditi Džordžiju u školu, ali da mu treba neko ko će je dočekivati i biti s njom dok ne dođe s posla kući. Kad je pitao Grejs da li je zainteresovana, ona je zaplakala i zahvalno prihvatila ponudu. „Dobar je to plan“, rekao je Holi. „Lepo od tebe što si im ga ponudio.“ „Znam koliko im je bilo teško da je se odreknu. Ali viđaće ih svakog dana, a to će i Džordžiji pomoći da se navikne.“ Zabrana prilaska je povučena. Ono saslušanje nikad nije održano. Kad je zakazano novo saslušanje kod drugog sudije, Džo nije iskoristio svoj glavni adut. Kroford je bio siguran da mu je Grejs to zabranila. Isto tako je shvatio da Džo, koji je imao mnoštvo prilika da mu se suprotstavi s pravom istinom, nije to učinio jer je i njemu bilo u interesu da zaštiti Bet i Džordžiju od bilo kakvog nagoveštaja skandala.

Međutim, dosledan svojim rečima, Džo nije odustao bez borbe. Uporno je tvrdio da Kroford nije sposoban da brine o Džordžiji koliko on i Grejs mogu.

Holi je pozvana da svedoči, i iskreno je pričala kako je izgubio živce i napao svog tasta. Ali tokom unakrsnog ispitivanja, Bil Mur se postarao da sudija čuje sve olakšavajuće okolnosti koje su objašnjavale i opravdavale njegovo ponašanje tog dana u parku.

Sudija je sve to uzeo u obzir i nakon tri mukotrpna dana, Bil Mur pozvao je Kroforda. „Dobio si je. Čestitam ti. Nemoj sad da zajebeš.“ Srca punog radosti, rekao je: „Za ovaj poziv možeš duplo da mi naplatiš.“ „Nemoj da misliš da neću.“ Dok je sada gledao Džordžiju, koja je isprobavala krevet skačući po njemu, pitao je Holi: „Šta misliš, zašto je sudija presudio meni u korist?“ „Mislim da si ga pridobio kad si rekao da postoji velika razlika između oca i tate. Ti si imao oca. A Džordžiji si želeo da budeš tata.“ Oklevala je, a onda tiho rekla: „Obišla sam njegov grob juče i ostavila cveće.“ „Kako si saznala gde je?“ „Proverila sam sa upravom groblja.“ Želela je da prisustvuje sahrani, ali Kroford za to nije hteo ni da čuje, govoreći da bi njeno prisustvo izazvalo čuđenje i tražilo objašnjenje.

Svega šačica ljudi prisustvovala je službi. Kroford je obavestio majku, koja je bila u Kaliforniji. Poslala je telegram saučešća i neveliki buket cveća. Došlo je nekoliko ljudi iz pilane, kao ijedan Konradov kolega pravnik iz starih dana. Hari i Sešns su iznenadili Kroforda dovezavši se iz Hjustona zbog sahrane. Nil i Njudžent su bili tamo, a Njudžent se sve vreme vrpoljio.

Stegnutog grla, rekao je Holi: „Niko ne bi rekao da će mi nedostajati, ali nedostaje mi. Nikad nije bio tu, ali sam znao da je tu. Žalim za njim, a sve zbog poslednjih nekoliko sekundi njegovog života. Zagrlio me je. Osmehnuli smo se jedan drugom. Ne sećam se da se to dogodilo otkako sam bio mali kao Džordžija sada.“ „Umro je čineći nešto za tebe, a to mu je bilo važno. Mislim da zaslužuješ da čuješ šta mi je rekao one noći.“ Prepričala je njihov razgovor. „Završio je rečima da bi bio ponosan kada bi ga Džordžija poznavala onakvog kakav je bio u najboljim danima.“ Kroford, glasa otežalog od emocija, reče: „Pričaću joj o njemu, kad bude starija i bude mogla da razume, a moram da smislim kako ću joj to ispričati. Nisam baš dobar u tome.“ „To uopšte nije istina. Govor na Četovoj sahrani bio je prelep.“ Bio je jedan od onih koji su nosili sanduk i, na zahtev gospođe Barker, održao je kratak ali dirljiv govor. „Hoćeš li Džordžiji ikada reći ko joj je otac?“ Odgovorio je bez oklevanja. „Sigurno. Trebalo bi bar da zna da je medicinski i genetski nasledila samo jednog roditelja. Reći ću joj kad bude dovoljno odrasla da shvati šta to sve znači.“ „Od svega toga, najvažnije je da zna koliko je voliš. Kad ti je Bet rekla da ona nije tvoje dete, mogao si da je odbaciš.“ „Nije bilo nikakve šanse da se to desi. Znam kako je kad roditelji operu ruke od tebe. Zakleo sam se tada da se Džordžija nikad neće osećati kao da ju je neko odbacio.“

„Zato te toliko i voli.“ „Luda je i za tobom.“ „Nije valjda?“ „Holi kaže ovo, Holi kaže ono. Gde je Holina kuća? Može li Holi da pođe s nama?“ Pogledao je u nju. „Iskreno, malo sam ljubomoran.“ U nedeljama koje su prethodile saslušanju zbog starateljstva život mu je proticao kao što je i predvideo - potpuno je bio zaokupljen posledicama Otermanovog raskrinkavanja. On i Holi razgovarali su svakog dana, ponekad i nekoliko puta dnevno, ali su se uzdržavali od susreta. Oboje su još bili pod budnim okom javnosti. Mnogo se više brinuo za nju nego za sebe. „Neću dozvoliti da izgubiš te izbore zbog veze sa mnom.“ Ali kad je doneta presuda o starateljstvu, nisu više morali da se uzdržavaju. Počeli su da se pojavljuju zajedno u javnosti. Kad je Greg Sanders ovo lukavo prokomentarisao, Merilin je pustila izjavu koju je pripremila za svaki slučaj. Izjava je njihovo „sve jače prijateljstvo“ opisala kao „srećni ishod krizne situacije u kojoj su zajedno učestvovali i koju su preživeli“.

Ponovo je angažovana da pomogne Holi u izborima, pod uslovom da Kroford i Džordžija ne budu korišćeni. Do sada, pridržavala se tog uslova. „Danas sam pričala s guvernerom“, rekla mu je Holi. „Šta je on rekao?“ „Ništa o meni. Pričao je samo o tebi. Želi da te upozna.“ Kroford ju je skeptično pogledao. „Ozbiljna sam. Nazvao te je omiljenim sinom Teksasa. Pitao je da li je ta tvoja rana od metka...“ Zaćutala je i pogledala ga. „Znao sam da je rana samo površinska.“ „Ne, nisi to znao.“ „Morao sam svašta da uradim te večeri pre nego što sam otišao u bolnicu.“ Još uvek ga ljutito gledajući zbog ove samodijagnoze, koja ga je koštala mnogo krvi i pretila ozbiljnom infekcijom, rekla je: „Guverner Hačins želi da ti stisne ruku. Čvrsto stoji iza svoje odluke da me postavi na poziciju.“ „Nema šanse da izgubiš.“ „Ako me Sanders pobedi, otvoriću kancelariju u Prentisu.“ „Pobedićeš. Imaš podršku čitave policije.“ Sklopili su mir s Nilom Lesterom. Nil je jednog dana sreo Kroforda u hodniku suda i muški mu se izvinio što je dozvolio da se njegova osećanja ispreče u istrazi. „Zajebao sam stvar.“ „Samo ti nastavi da radiš to što znaš, Nile“, rekao mu je Kroford dok su se rukovali. „Policiji trebaju panduri poput tebe da bi činili ravnotežu zbog pandura poput mene.“ Sada je, privukavši Holi bliže, rekao: „Imaš podršku i jednog kriminalca okruga Prentis. Smiti me je danas zvao. Želeo je da zna kada ćeš upotrebiti svoj bon.“ „Ne mogu da verujem da mu je sudija Mejson dozvolio kauciju.“ „On je sitna riba. Vlasti ganjaju krupnije kriminalce i Smiti to zna. Izvući će se s nekom

pogodbom za neko svedočenje, da ne bi dobio bilo kakvu dužu zatvorsku kaznu. U stvari, nadam se da neće dugo ležati. Koristan je. Bez obzira na to što je prokleta protuva.“ „Ššš. Pazi šta pričaš.“ „Izvini. Obična protuva.“ Holi se nasmejala. Ponovo su se usredsredili na Džordžiju, koja je navlačila baletsku suknjicu. „Trebalo bi jednog dana da je dovedeš do suda. Mogla bih da joj pokažem sudnicu i odvedem do mog kabineta.“ „Svidelo bi joj se to. Pre nekoliko dana pitala me je da li nosiš odoru kao sudija Džudi. Rekao sam da nosiš. Ali nisam joj ispričao za moju fantaziju o tome kako ti je svlačim.“ „Ma nemoj?“ Pomerili su se, da ih Džordžija ne vidi, i pribio ju je uza zid gde su stajali i ranije i ljubili se pod mnogo očajnijim okolnostima. „U mojoj fantaziji“, rekao je, „nemaš ništa ispod te odore.“ „A kako znaš da nemam?“ „Pokazaću ti kad dođe pravi trenutak.“ Osmehnuli su se jedno drugom, spojili usne, i dok se smeštao između njenih butina, poljubac je bio sve intenzivniji. „Tata?“ Holi je pokušala da se otrgne od njega, ali čvrsto ju je držao rukama oko struka. „Bolje bi bilo da se navikne na ovo“, prošaputao je. A onda Džordžiji: „Da, zlato?“ Izašla je u hodnik, imajući na sebi suknjicu, tijaru i baletanke, i novu lutku u rukama. Ugledavši scenu pred sobom, obratila se Holi: „Moraš da paziš da ne grliš tatu prejako jer ima veliki flaster na stomaku.“ „Paziću, obećavam ti.“ „U redu. Možemo li sad da pravimo sladoled, tatice?“ „Obećao sam ti sladoled, a ja uvek držim svoja obećanja.“ „Može li Holi da ostane?“ Pogledao ju je duboko u oči. „Može li Holi da ostane?“ Odgovorila je: „Holi može da ostane.“

ZAHVALNICE Želim da zahvalim časnoj Dijani Hedok, sudiji 233. okružnog suda u Okrugu Tarant u Teksasu... ... Na prvom mestu, zato što je moj obožavalac, a na drugom, jer je postala i prijateljica; kao i za to što mi je, dok sam pisala ovu knjigu, pružila neprocenjive informacije. Molim vas da njoj ne pripišete nijednu grešku koju sam možda napravila.

Moja porodica se pridružuje posebnim recima zahvalnosti koje upućujem Peri Džejn Kerol, koja mi je dvanaest godina bila lični asistent. Meni te godine sigurno nisu bile tako duge koliko njoj!

Uspevala je da nam živote drži na okupu uz neverovatno strpljenje i pribranost, s prividnom lakoćom, iako svi znamo da nas je bukvalno nemoguće držati pod kontrolom. Nedostaje nam, ali zaslužila je svaki trenutak mira u kom provodi svoje penzionerske dane.