Sandra brown kratak rez

PROLOG Jedva čujno zvonce objavilo je dolazak lifta.

Dupla vrata se otvoriše. Unutra je bilo troje ljudi: dve sredovečne žene koje su brbljale kao stare poznanice i jedan čovek od trideset i nešto godina, upadljivog držanja običnog sitnog direktorčića. Pomerio se unazad da napravi mesta čoveku i ženi koji su čekali da uđu.

Oni su se ljubazno osmehnuli dok su ulazili, a onda im okrenuli leđa. Lift je krenuo dole u foaje hotela, dok se petoro putnika ogledalo u mesinganim vratima.

Par je stajao jedno pored drugog obzirno ćuteći. Jedna od one dve žene pozadi nije prestala da brblja, ali je iz ljubaznosti snizila ton. Njena prijateljica prekrila je usta da priguši osmeh, ali se zato čulo kako govori: „O, bože. A bila je tako prokleto ponosna.”

Kad je lift usporio i zvonce oglasilo da će stati na osmom spratu, mladi poslovni čovek bacio je pogled na sat i žacnuo se, konačno shvativši da kasni.

Vrata lifta se otvoriše.

Ispred lifta je stajala osoba u mornarskoplavoj trenerci, sa neprozirnim skijaškim naočarima i skijaškom maskom na glavi. Oko rupe za usta šara je bila izvezena u obliku otvorenih čeljusti ajkule sa krzavim, šiljatim zubima.

Pre nego što su putnici iz lifta imali vremena da se iznenade, čovek ispruži ruku u rukavici i lupi po dugmetu koje je sprečavalo da se vrata zatvore. U drugoj ruci, držao je pištolj i vitlao njime. „Klekni! Sada! Učini to!”

Glas mu je bio visok i jednoličan, što ga je činilo još jezivijim pošto je dopirao iz otvorenih čeljusti ajkule. Dve prijateljice odmah su se bacile na kolena. Jedna je zajecala molećivo: „Nemoj nas ubiti.” „Zaveži! Ti.” Uperio je pištolj u poslovnog čoveka. „Na kolena.” Mladi profesionalac podiže ruke i spusti se, ostavivši samo par da stoji. „Jeste li gluvi, vas dvoje? Na kolena!” Žena reče: „On ima artritis.” „Ma ne zanima me ni da ima dečju paralizu. Na jebena kolena. Iz ovih

stopa!”

Jedna od žena iz pozadine zacvile: „Učinite kako vam kaže, molim vas.”

Sedokosi čovek uhvati ženu za ruku dok se vidno s mukom spuštao na kolena. Preko volje, žena učini isto. „Satove i prstenje. Ovamo!” Pljačkaš gurnu crnu plišanu vrećicu prema poslovnom čoveku, koji ubaci ručni sat, spravu koja je svega trenutak ranije u njemu izazvala strah.

Vrećica je prosleđena ženama iza njega, koje su hitro ubacile svoj nakit u nju. „I minđuše”, lopov reče jednoj. Ona se žurno povinova.

Poslednji koji je dobio plišanu vrećicu bio je gospodin sa artritisom.

Otvorio ju je ženi koja je bila s njim, i ona ubaci svoj nakit. „Požurite!”, naredi lopov onim jezivim devojačkim glasićem.

Gospodin ubaci svoj sat patek filip u vrećicu, a onda je pruži lopovu, koji je ščepa i tutnu u džep trenerke s kapuljačom. „Dobro.” Gospodinov glas imao je neku autoritativnu notu. „Dobio si šta si hteo. Sad nas ostavi na miru.”

Pucanj iz pištolja beše zaglušujući.

Sredovečne žene zavrištaše od straha.

Mladi poslovni čovek ispljunu psovku prestravljenim promuklim glasom. Žena sa gospodinom zinula je u nemom zaprepašćenju, gledajući krvavu fleku na zidu lifta, iza njegovog sklupčanog tela.

1 Krajton Viler hitrim korakom je prelazio terasu od plavog kamena, strgnuvši sa glave štitnik za sunce i obrisavši znoj koji mu se slivao niz lice, a onda, ne prekidajući korak, ljutito odbaci prokleti peškir i štitnik na baštensku stolicu. „Ovo bolje da je nešto važno. Taman sam se spremao da napravim preokret.”

Kućepaziteljku koja ga je pozvala sa teniskog terena nije naročito uznemiravala njegova razdraženost. „Ne razgovaraj tako sa mnom. Tvoj tatica hoće da te vidi.”

Zvala se Rubi. Krajton nije znao kako se preziva i nikad je to nije pitao, iako je bila zaposlena u porodici još pre nego što se on rodio. Svaki put kada bi prasnuo na nju, podsetila bi ga kako mu je brisala dupe i nos, da su obe te stvari bile prilično gadne i da nije uživala ni u jednoj. Uznemiravala ga je pomisao na to koliko je bila prisna s njim, čak i dok je bio beba.

Projurio je pored njenog sto trideset kilograma teškog tela i prošao kroz kuhinju industrijske veličine, prišao jednom od frižidera i otvorio ga. „Odmah, tako je rekao.”

Ignorišući je, Krajton je uzeo konzervu koka-kole iz zamrzivača, otvorio je i otpio dugačak gutljaj. Prešao je hladnom konzervom preko čela. „Odnesi jednu Skotu.” „Nisu valjda tvom treneru slomljene noge.” Okrenula se prema pultu i pljesnula golemom šakom po komadu govedine koji je nameravala da ubaci u tiganj.

Nešto mora da se preduzme povodom njene drskosti, pomisli Krajton dok je prolazio kroz dvokrilna vrata, krećući se prema prednjem delu kuće gde je otac imao radnu sobu. Vrata su bila odškrinuta. Zastao je pred njima, a onda konzervom koka-kole kucnuo po dovratku, gurnuo vrata i ušao, vrteći teniskim reketom na ramenu. Izgledao je kao aristokrata kog su prekinuli u partiji zdrave rekreacije. Bila je to uloga koju je bio savršeno pripremljen da igra.

Dag Viler sedeo je za svojim stolom, koji je bio predsedničkih razmera ali mnogo pretenciozniji od bilo čega u Ovalnom kabinetu. Sa obe strane stola stajala su koplja od mahagonija, jedno sa državnom zastavom Džordžije, a drugo sa američkom zastavom. Preci su zurili sa uljanih portreta koji su visili na zidu

prekoputa, prekrivenom drvenim panelima od mutnog čempresa, napravljenim da traju do drugog Hristovog dolaska. „Skotovo vreme je novac, a sat otkucava”, reče Krajton. „Bojim se da ovo ne može da čeka. Molim te, sedi.”

Krajton sede u jednu od fotelja od kordovske kože, okrenut prema očevom stolu, naslonivši teniski reket na njega. „Nisam znao da si tu. Zar nije trebalo da danas posle podne igraš golf?” Nagnuo se napred i spustio konzervu koka-kole na poliranu površinu stola.

Mršteći se, Dag stavi podmetač pod konzervu kako ispod nje ne bi ostao lepljivi prsten. „Svratio sam da se presvučem pre nego što odem u klub”, rekao je. „Ali nešto hitno se...” „Nemoj mi reći”, prekide ga Krajton. „Brza finansijska provera otkrila je neke malverzacije. Proklete bile sve one ljigave sekretarice.” „Pol je mrtav.”

Krajtonu srce poskoči. Osmeh mu nestade s lica. „Šta?”

Dag se nakašlja. „Stric ti je ubijen hicem iz pištolja u Hotelu ‘Moltri’, pre nekih sat vremena.”

Krajton je nastavio da pilji u njega, a onda konačno ispustio vazduh iz pluća. „Pa, po proročkim rečima Foresta Gampa, u stvari, njegove majke: ‘Život je poput bombonjere. Nikad ne znaš šta će ti se zalomiti.’”

Njegov otac poskoči na noge. „To je sve što imaš da kažeš?” „Mislim da se ovo prilično dobro slaže s tim šta imam da kažem.”

Krajton nikad nije video oca da plače. Nije plakao ni sada, ali oči su mu bile sumnjivo vlažne i preteško je gutao. U pokušaju da sakrije emocije koje su pretile da ga savladaju, iskoračio je iza stola i premestio se pored širokog prozora. Pustio je da mu pogled odluta preko imanja, gde su radnici Meksikanci rukama plevili šarolike zasade pištike i kaladijuma.

Krajton tiho upita: „Jesam li te dobro čuo, oče? Neko je pucao u strica Pola?” „Pravo u čelo. Iz neposredne blizine. Izgleda tokom neke pljačke.” „Pljačke? Kao neka otimačine? U ‘Moltriju’?” „Tačno tako, koliko god nemoguće zvučalo.”

Dag prođe prstima kroz kosu, gustu i sedu poput one njegovog brata – sada pokojnog – koji je bio stariji od njega svega jedanaest meseci. I on i Pol išli su kod istog berberina i istog krojača. Skoro iste visine i težine, često su ih s leđa brkali jednog s drugim. Bili su bliski poput blizanaca.

„Ne znam ništa više od toga”, nastavio je Dag. „Džuli je bila toliko sluđena da nije mogla ni da govori.” „Nju su prvo obavestili?” „Zapravo, bila je sa njim kad se to dogodilo.” „U Hotelu ‘Moltri’. Usred radnog dana.”

Dag se vrati i oštro pogleda sina. „Bila je skoro histerična. Po rečima policajca. Detektiva, u stvari. Uzeo je telefon od nje kad nije mogla više da govori. Rekao mi je da je insistirala da me sama pozove i saopšti mi. Ali uspela je da procedi svega nekoliko nepovezanih reči pre nego što je počela da plače i onda više nisam uspeo ništa da je razumem.” Zaćutao je kako bi se nakašljao. „Taj detektiv, Senford, mislim da je rekao da se zove, delovao je pristojno.

Izjavio mi je saučešće i rekao mi da mogu da dođem u mrtvačnicu ako... ako želim da vidim Polovo telo. Biće obdukcija, naravno.”

Krajton okrenu glavu. „Isuse.” „Baš tako”, reče Dag uz težak uzdah. „Ni ja ne mogu s tim da se pomirim.” „Jesu li uhvatili tipa?” „Još nisu.” „Gde se to dogodilo u hotelu?” „Detektiv mi nije rekao.” „U nekoj od radnji?” „Ne znam.” „Ko bi pljačkao...” „Ne znam”, prasnu Dag. Usledila je napeta tišina. Dag je, onako visok, obesio ramena. „Izvini, Krajtone. Nisam... sav svoj.” „Razumljivo je. Neverovatno.”

Dag je masirao čelo. „Detektiv mi je rekao da će mi sve ispričati kad dođem.” Ovlaš je pogledao otvorena vrata, ali nije krenuo prema njima, očito ne želeći da krene i obavi taj neprijatni zadatak. „Šta je s majkom? Zna li?” „Bila je tu kad je Džuli pozvala. Naravno da je uznemirena, ali postoje stvari koje se moraju srediti. Gore je i priprema prve pozive.” Dag je prišao baru i sipao sebi čašu burbona. „Hoćeš i ti?” „Ne, hvala.”

Dag sasu piće u grlo i ponovo podiže flašu. „Koliko god ova tragedija bila teška, postoje praktične stvari za koje se moramo postarati.”

Krajton se sabra. Prezirao je sve što je imalo reč praktično prikačeno za sebe. „Hoću da sutra ujutro odeš u firmu i našem osoblju lično sve saopštiš.”

Krajton zaječa u sebi. Nije želeo da ima ništa sa osobljem koje je brojalo nekoliko stotina ljudi i gde je svaki pojedinac izuzetno poštovao strica Pola, dok je u isto vreme velika većina prema njemu pokazivala samo prezir kad god bi sedište korporacije počastio svojim prisustvom, što je izbegavao koliko god je to bilo moguće.

Korporacija „Viler enterprajzis” proizvodila je i prodavala nekakav građevinski materijal. Jupi! Sjajno!

Otac ga je pogledao preko ramena. Očekivao je nekakvu reakciju. „Naravno. Šta da im kažem?” „Napisaću ti nešto večeras. Sazvaću čitavu kompaniju u amfiteatar na trećem spratu, u deset sati. Daj svoju izjavu, a onda bi možda bilo zgodno održati minut ćutanja.”

Krajton svečano klimnu. „To bi bilo najzgodnije.”

Dag ispi i drugo piće, a onda odlučno spusti praznu čašu na bar. „Možda ćeš morati da preuzmeš malo obaveza na sebe dok ne sredimo sve ovo.” „Šta to sve?” „Sahranu, za početak.” „O, naravno. To će biti događaj.” „Bez sumnje”, reče Dag uz uzdah. „Daću sve od sebe da bude dostojanstvena, ali tvoj stric je bio uključen u...” „Prokleto sve. Bio je nekrunisani kralj Atlante.”

Dag nastavi dalje: „Da, a sada je kralj mrtav. Da bi stvari bile komplikovanije, ubijen je.” Razmišljajući o brutalnosti svega toga, žacnuo se i prešao šakom preko lica. „Isuse.” Bacio je pogled prema baru kao da razmatra da li da naspe još jednu najfinijeg kentakijskog, ali ipak nije. „Policiji će biti potrebna puna saradnja s naše strane.” „Šta mi možemo da im pomognemo? Nismo bili svedoci.” „Ali Polov ubica mora biti uhapšen. Sarađivaćeš i to drage volje. Jesmo li se razumeli?”

„Naravno, oče.” Krajton stade da okleva, ali ipak reče: „Mada, nadam se da ćeš ti biti zvanični porodični predstavnik za javnost. Mediji će se obrušiti na nas poput lešinara na strvinu.”

Dag osorno klimnu glavom. „Postaraću se da ti i tvoja majka budete zaštićeni. Iako sam prisiljen da dozvolim da sahrana bude javna, insistiraću da se to obavi uz što manje buke.” „Moramo dati primer našim zaposlenima, moramo se postarati da kompanija nastavi da posluje glatko, što bi i Pol želeo da učinimo. S tim u vidu, želim da budeš spreman. Ostavio sam ti neke materijale u sobi. Trebalo bi noćas da ih pregledaš, da se upoznaš sa novim proizvodima, kako se kotiramo na tržištu, projekcije za sledeću godinu.” „Dobro.” Valjda.

Otac kao da mu je čitao misli. Pružio mu je onaj pravi i originalan, tvrdokorni američki tretman. „To je najmanje što možeš da učiniš, Krajtone.

Skoro ti je trideset godina. Bio sam nemaran i preuzimam delimičnu odgovornost zbog toga što se nisi zainteresovao za kompaniju. Trebalo je da ti dam više odgovornosti, da te malo više uključim u razvoj posla. Pol...” Zapeo je kod imena. „Pol me je ohrabrivao u tome. A ja sam te, umesto toga, razmazio. Ali s tim je gotovo. Vreme je da počneš da uskačeš i pomažeš. Pošto Pola više nema, ti ćeš preuzeti kormilo kad se ja penzionišem.”

Koga on to zavarava? Sebe možda, ali ne i Krajtona. Otac se vara ako misli da Krajton planira da uskoči u taj korporativni kotao. Ništa nije znao o poslovanju, kao ni o rukovođenju, a nije ni želeo da zna. Sve što je želeo od porodičnog posla bio je prihod. Voleo je svoj život tačno onakav kakav je i nije imao nikakvu nameru da ga menja tako što će preuzeti na sebe obaveze kao svaka druga ulizica.

Ali sad nije bilo vreme da iznova igra scenu koju su on i njegov otac odigrali već hiljadu puta, kada su njegovi nedostaci i pobrkani prioriteti izlagani njegovim procenama, kada ga je podsećao na to šta mu je dužnost i šta znači biti odrastao muškarac, čovek, Viler. I slična sranja.

Menjajući temu, upita: „Da li je već stiglo do vesti?” „Ako nije, uskoro će.” Dag se premesti do stola i podiže list papira, pružajući ga Krajtonu. „Hoćeš li, molim te, pozvati ove ljude i obavestiti ih?

Zaslužuju da im to saopšti član porodice, a ne da čuju u vestima.”

Krajton pregleda spisak i prepoznade većinu imena i bliskih prijatelja njegovog strica Pola, deoničare „Viler enterprajzisa”, gradske i državne zvaničnike i ostale istaknute poslovne ljude.

„I hoćeš li, molim te, saopštiti vest Rubi?” upita Dag. „Zna da se nešto dogodilo, ali nisam imao srca da joj kažem, a posebno s obzirom na tako užasne okolnosti. Znaš i sam koliko je volela i cenila Pola.” „Da, učiniću to.” I uživaću u tome, pomisli Krajton. Bio je to samo jedan od načina da joj vrati za onakvo ponašanje. „Želiš li da pođem u mrtvačnicu sa tobom?” „Hvala ti, ali ne”, reče Dag. „Nikad to ne bih tražio od tebe.” „Dobro. Ne mogu da zamislim ništa gore.” Krajton se pretvarao da kratko razmišlja, a onda se stresao. „Možda samo karnevalsko krstarenje.”

2 „Džuli?”

Zurila je negde ispred sebe, nesvesna zvonjave telefona, sitnih nebitnih poslova, ljudi koji prolaze, začuđenih pogleda uperenih u njenom pravcu. Na pomen svog imena okrenula se, a onda ustala da pozdravi čoveka koji je išao prema njoj. „Dag.” Kad je Polov brat video krvave mrlje na njenoj odeći, stao je kao ukopan, a crte njegovog lica iskriviše se u grimasu žalosti. Dezinfekcionim sapunom intenzivnog mirisa, koji je našla u ženskom toaletu policijske stanice, oprala je lice i vrat, ruke i šake, ali još uvek nije imala priliku da ode kući i presvuče se.

Zbog Pola, ona i Dag bili su ljubazni jedno prema drugom, ali nikad se zapravo nisu osećali prijatno kad su bili zajedno. Ali ovog puta je saosećala s njim. Sigurno je bilo šokantno videti na njoj krv sopstvenog brata, neizbrisiv trag nasilja zbog kog je izgubio život.

Prišla mu je, ali on je bio taj koji je pružio ruke i zagrlio je. Mada nekako čudno. Ostavio je mnogo prostora između njih. Na onaj način na koji bi čovek zagrlio devojku svog brata. „Žao mi je, Dag”, prošaputala je. „Voleo si ga. On je voleo tebe. Ovo je sigurno strašno za tebe.”

Pustio ju je. Odsjaj suza presijavao se u njegovim očima, ali držao se dostojanstveno, kao što bi ona i očekivala. „Kako si ti?” pitao ju je. „Jesi li povređena?”

Odmahnula je glavom.

Pogledao ju je od glave do pete, a onda protrljao lice obema šakama kao da želi da se otrese prizora krvi na njenoj odeći.

Na pristojnom odstojanju od nje i Daga, sa željom da im pruže ovih nekoliko trenutaka privatnosti, stajali su detektivi koji su se predstavili Džuli kad su došli u hotel da istraže mesto zločina.

Detektiv Homer Senford bio je visok crn čovek, širokih ramena, sa malim stomakom koji je odavao njegove godine, za koje je Džuli pretpostavila da su tek prešle četrdeset. Izgledao je kao bivši ragbista.

Njegova partnerka je fizički bila čista suprotnost. Detektivka Roberta

Kimbal jedva da je imala 150 centimetara i uzaludno je pokušavala da prikrije nekih desetak kilograma viška u predelu pojasa crnim blejzerom koji je nosila preko sivih pantalona, tesno zategnutih oko butina.

Prvi koji su se javili u Hotel „Moltri” bili su uniformisani policajci iz lokalne bakhedske stanice. Ali su gotovo iste sekunde zatražili ekipu za uviđaj. Ona je sa dva istražioca za ubistva poslata iz glavnog sedišta policije.

Senford i Kimbalova impresionirali su Džuli kao veoma profesionalni ali i humani. Na mestu zločina ophodili su se veoma pažljivo prema njoj, neprekidno se izvinjavajući što odmah moraju da pokrenu istragu i postavljaju joj pitanja, iako je još uvek veoma potresena zbog zločina koji je uzrokovao Polovu smrt.

Sada se Kimbalova pažljivo obratila Dagu. „Treba li vam još koji minut pre nego što počnemo, gospodine Vilere?” „Ne, dobro sam.” Rekao je suviše bodro, kao da samog sebe ubeđuje u to.

Detektivi su ga ovamo doveli pravo iz mrtvačnice. Prepoznatljivi miris širio se od sve troje. Džuli je još uvek bila potresena, i fizički i duhovno, zbog posete tom sumornom mestu. „Nadam se da vam neće smetati da gospodin Viler sluša dok budemo čitali vašu izjavu”, Senford se obrati njoj. „Ni najmanje.” Dag bi ionako u nekom trenutku želeo da sasluša njenu izjavu o pucnjavi. Može to da bude i sada.

Ušli su u prostorije jedinice za nasilne zločine i Senford ih uputi prema jednoj kancelariji, kako se činilo njegovoj. Džuli je pogodila. Bila je tu jedna fotografija njega u dresu „Buldoga”, sa izgrebanom kacigom, kako pretrčava liniju gola s loptom ispod ruke. Na ostalim fotografijama je bila lepa žena i troje nasmejane dece. Nosio je burmu. Roberta Kimbal nije.

Senford pridrža Džuli stolicu. „Gospođice Ratlidž.” Ona sede. Uneo je još jednu stolicu za Daga. Kimbalova reče da bi radije stajala. Senford sede za sto i posegnu za fasciklom sa patentom, obeleženom datumom, Polovim imenom i brojem slučaja. Jedva da je prošlo pet sati otkako je umro, a već je postao statistika.

Senford se okrenu Džuli. „Ostali svedoci dali su svoje izjave. Urađen je prepis izjave koju ste dali. Pre nego što potpišete transkript, voleo bih da prođemo još jednom kroz tekst, da vidimo jeste li se još nečega setili, ili možda želite nešto da dodate ili promenite.”

Džuli klimnu. Prekrstila je ruke i uhvatila se za laktove.

Primetivši ovaj pokret, Kimbalova reče: „U potpunosti razumemo koliko

vam ovo možda teško pada.” „Teško mi je, da. Ali želim da pomognem. Želim da zločinac bude uhvaćen.” „Isto kao i mi.” Senford podiže hemijsku olovku i nekoliko puta škljocnu njome dok je pregledao jedan od dva lista papira iz fascikle. „Pre incidenta, vi i gospodin Viler bili ste u sobi 901? To je apartman u samom uglu, je li tako?” „Tako je.”

Detektivi su je posmatrali s nemom sumnjom na licima. Dag je piljio u svoje cipele. „Pol i ja smo se tamo sastali oko pola dva”, reče Džuli. „Otišli ste pravo u apartman. Niste se prijavili na recepciji.” „Pol se prijavio za oboje. Ja sam kasnila nekoliko minuta. On je već bio u apartmanu kad sam stigla.”

Detektiv i njegova partnerka nemo su se sporazumevali hitro razmenivši poglede, a onda Senford ponovo pogleda fasciklu. Džuli je znala da on ništa ne čita sa tog otkucanog lista papira. Nije mislila ni da je to potrebno. Do sada je već sigurno znao da ona i Pol imaju stalnu rezervaciju za taj apartman svakog utorka, makar i sekire padale, pedeset dve nedelje godišnje. Nije nameravala da objašnjava ovaj aranžman. To nije bilo značajno. „Naručili ste ručak u sobi”, reče Senford.

A Kimbalova preuze dalje: „To smo saznali od hotelskog osoblja.”

Nije bilo sumnje da znaju šta su ona i Pol jeli. Znali su i da je Pol naručio šampanjac. Šta će, ako će išta, pomisliti zbog toga? Pošto se na to nisu posebno osvrnuli, ni ona to neće spominjati.

Senford upita: „Osim konobara koji je doneo hranu u sobu, niko drugi vas nije video u apartmanu?” „Nije.” „Bili ste sami sve vreme.” „Da.” Nakon značajne i čudne pauze Senford reče: „Rekli ste nam nešto ranije da ste iz apartmana izašli negde oko tri sata.” „Ja sam imala sastanak zakazan za četiri.” „U vašoj galeriji?” „Da.” „Poziv policiji je upućen u tri sata i šesnaest minuta”, reče Senford.

Kao da završava ovu rečenicu, Kimbalova reče: „Što znači da se pljačka odigrala nekoliko minuta pre toga.” „Onda pretpostavljam da je bilo nekoliko minuta posle tri kad smo izašli iz apartmana”, reče Džuli. „Jer smo iz apartmana otišli pravo do lifta, koji nismo dugo čekali.”

Dag, koji je naizgled s nestrpljenjem slušao ove detalje o vremenu, progovorio je po prvi put. „Ubica je pobegao?” „To pokušavamo da utvrdimo, gospodine Vilere”, reče Senford. „Svaki gost hotela biće ispitan. Svaki zaposleni.” „Nije mogao da se mota po hotelu s tom užasnom maskom na glavi”, reče Džuli. „Mislimo da je se odmah rešio”, reče Kimbalova. „Ali temeljna pretraga hotela ništa nije iznedrila. Ni trenerku, ni masku...” „Ništa”, reče Senford, završivši umesto nje. „Ima mnogo skrovitih mesta u hotelu veličine ‘Moltrija’”, reče Dag. „Pretraga je u toku”, reče Senford. „Pregledamo i kante za đubre, šahtove, odvodne kanale, sva mesta u okolini gde je mogao da sakrije to što je možda poneo sa sobom.” „Jednostavno je išetao odande?” Dag upita s nevericom.

Kimbalova naizgled nije želela ovo da prizna, ali je rekla: „To je sasvim moguće.”

Dag opsova jedva čujno.

Senford još nekoliko puta škljocnu olovkom dok je čitao materijale. „Hajde da se vratimo malo unazad.” Pogledao je Džuli. „U hodniku nije bilo nikog kad ste izašli iz apartmana?” „Nije.” „Čistačice, posluge...” „Nikoga nije bilo.” Setila se kako je koračala do lifta. Pol ju je zagrlio preko ramena. Bio je tako postojana figura pored nje. Snažan, topao, pun života. Toliko drugačiji od onog oblika prekrivenog čaršavom u mrtvačnici. Pitao ju je da li je srećna, a ona mu je rekla da jeste.

Kimbalova upita: „Jeste li razgovarali sa ostalim gostima kad ste ušli u lift?” „Nisam.” „A gospodin Viler?”

„Nije.” „Da li je neko izgledao kao da vas je prepoznao?” „Nije.” „Niko vam se nije obratio? Pozdravio vas?” „Ne, stvarno nije. One dve žene su pričale i nisu obraćale pažnju na nas.

Mladić ništa nije rekao, iako se uljudno pomerio kako bismo stali u lift. Delovao je izgubljeno u svojim mislima.” „Doputovao je iz Kalifornije zbog razgovora za posao u pola četiri. Plašio se da neće stići na vreme”, ubaci se Kimbalova. „To smo proverili.” „One dve žene su iz Nešvila”, reče Senford. „U gradu su zbog sestričininog venčanja ovog vikenda.” „Mora da im je grozno”, promrmlja Džuli.

Nesumnjivo, svi iz lifta bili su potreseni. Ali ovo drugo troje nije izgubilo nikoga, za razliku od nje. Osim što su podelili kratku vožnju liftom, nisu imali nikakve veze sa Polom Vilerom. Za njih nije bio ništa drugo do još jedno ime, samo nesrećna žrtva zločina. Bez sumnje ih je pogodio ovaj incident i, svaki put kad kroče u lift, setiće ga se, ali to nije ostavilo nikakav vakuum u njihovim životima. Posledice po njih neće biti nepopravljive.

Senford ispusti olovku na sto. „Prepričajte nam sve od tog trenutka. Kako zbog gospodina Vilera, tako i zbog nas.” Dag je jednom rukom prekrio bradu i usta, netremice gledajući Džuli.

Prepričala im je kako su se kratko spuštali do sledećeg zaustavljanja, na osmom spratu, i kako su se vrata otvorila, pljačkaš pružio ruku u lift i pritisnuo dugme da vrata ostanu otvorena. „Vaš prvi utisak?”, reče Kimbalova. „Maska. Ajkulina čeljust.” „Niste prepoznali nijednu crtu njegovog lica?”

Odmahnula je glavom. „Ni delić kože, ni kose, nije bio izložen. Čak ni zglobovi. Rukave trenerke je bio prebacio preko rukavica. Maska je bila pod kapuljačom, koja mu je bila zakopčana skroz do brade.” „Visina, težina?” „Viši od mene, ali ne mnogo. Prosečne težine.” Detektivi su klimnuli kao da su ga upravo tako opisali i ostali svedoci.

Senford reče: „U sledećih dan-dva želeli bismo da preslušate nekoliko snimaka, i možda prepoznate njegov glas iz ranije snimljenih zločina.”

Pomen jezivog glasa nakostrešio je Džuli. „Bio je grozan.” „Jedna od one dve gospođe rekla je da je bio poput noktiju koji klize po tabli.” „Još gore. Mnogo strašnije.”

Doživela je uznemirujuće i brzo prisećanje na skijaške naočare. „Naočare su bile veoma tamne, što je oči činilo crnim i nevidljivim, poput ajkulinih. Ali osećala sam njegov pogled na sebi.”

Senford se neznatno uspravi. „Ako niste mogli da vidite njegove oči, kako onda znate da je gledao u vas?” „Jednostavno znam.”

Neko vreme svi su ćutali, a onda je Kimbalova podstaknu da priča dalje. „Rekao vam je da kleknete.”

Nastavila je bez prekida sve dok nije stigla do dela kada se Pol obratio pljačkašu. „Rekao mu je: ‘Dobro. Dobio si šta si hteo. Sada nas ostavi na miru.’ Po tonu njegovog glasa mogla sam da kažem da je bio više ljut nego uplašen.” „Mogu da poverujem u to”, reče Dag. „Okrenula sam se i spremila da mu kažem da ne provocira lopova. I baš tada...”

Nekontrolisani i neočekivani jecaj oteo joj se iz grla, prekidajući reči.

Spustila je glavu i prekrila šakama oči pokušavajući da zaustavi sliku u glavi koju je metak napravio.

Niko ništa nije govorio, što je izazvalo tišinu isprekidanu samo kuckanjem nečijeg ručnog sata. To ju je podsetilo. „Zašto nam je oteo samo nakit i satove?

Zašto ne i novčanike? Zar to ne bi bilo praktičnije? Nakit se mora prodati na crno ili založiti, a u novčanicima se nalaze gotovina i kreditne kartice.” „Pretpostavljamo da mu nije trebao nikakav prtljag”, reče Kimbalova. „Nije hteo da se opterećuje novčanicima i torbicama koje bi morao da ispretura i baci pre nego što izađe iz hotela.” „Nakon što je upucao Pola, šta je uradio? Kuda je otišao?” upita Dag. „Ne mogu vam reći”, odgovori Džuli. „Bila sam... Zaista se ne sećam ničega posle hica.”

Senford reče: „I ostalo troje bilo je previše uplašeno da bi primetilo kuda je otišao, gospodine Vilere. Mladić je rekao da je pljačkaš već nestao dok se on malo pribrao. Pritisnuo je dugmiće u liftu, da bi krenuli dole. Nije znao šta drugo da uradi.”

„Mogao je da krene za tim čovekom.” „Nemoj ga kriviti, Dag”, blago reče Džuli. „Sigurno je bio prestravljen.

Sekundu pre toga video je kako Polu pucaju u glavu.”

I ponovo niko ništa nije rekao nekoliko trenutaka. Senford škljocnu hemijskom olovkom. „Pa, osim ako se ne sećate...” „Sećam se”, iznenada reče Džuli. „Nije imao cipele na nogama. Je li još neko to primetio?” „Jedna od žena iz Nešvila”, reče Senford. „Rekla je da je na stopalima imao samo čarape.” „Opet nagađamo”, reče Kimbalova, „ali verovatno je znao da obuća, posebno sportska, ostavlja tragove kojima se mogu uzeti otisci.”

Džuli upita: „Je li ostavio tragove?” „Naša jedinica za analizu mesta zločina je proverila. Nije.”

Dag ispusti uzdah. „Izgleda da je mislio na sve.” „Ne baš na sve, gospodine Vilere”, reče Senford. „Savršen zločin ne postoji.

Ubeđen sam da ćemo ga uhvatiti.”

Podržavajući partnerov optimizam, Kimbalova reče: „Računajte s tim.”

Senford sačeka da vidi želi li neko nešto da doda, pa reče: „To je sve zasada, gospođice Ratlidž. Jeste li spremni da potpišete svoju izjavu?”

Ona učini to brzo i dvoje detektiva izvedoše nju i Daga napolje. Dok su koračali hodnikom prema liftu, Kimbalova je dodirnu po ruci. „Želite li možda radije da siđete stepenicama, gospođice Ratlidž?”

Džuli je prijala njena uviđavnost. „Hvala vam što pitate, ali ne, u redu je.”

Senford je govorio Dagu da će ga obavestiti kada medicinski islednik završi posao i kada telo bude moglo da se preda porodici zbog sahrane. „Čim to bude moguće, bio bih vam zahvalan kada biste me obavestili”, reče Dag. „Moraćemo da obavimo opsežne pripreme.” „Naravno. Želimo da razgovaramo sa ostalim članovima vaše porodice.

Vašom suprugom. Vašim sinom. Sutra, ako je moguće.”

Dag zastade i okrenu se k njemu. „Zašto?” „Rutinski. Ako je vaš brat imao neprijatelje...” „Nije. Svi su voleli Pola.” „Siguran sam da jesu. Ali neko njemu blizak možda zna nešto čega nije bio svestan.”

„Kako bi mogli išta da znaju? Bila je to nasumična pljačka.”

Senford pogleda Kimbalovu, a onda ponovo Daga. „Kako stvari stoje, i mi verujemo u to. Međutim, moramo da proverimo sve mogućnosti.”

Dag je izgledao kao da želi da odgovori na ovo, ali se ipak predomislio.

Rekao je: „Uveravam vas da ćemo Džuli i ja, moja porodica, učiniti sve da pomognemo u vašoj istrazi.” „Preživeli ste tragediju i u žalosti ste, gospodine Vilere. Mi smo samo uljezi u toj žalosti. Ja to shvatam, i žao mi je zbog toga.” I pored ovog izvinjenja, Senford je rekao Dagu da će ga pozvati ujutro da ugovori vreme za razgovor. „Gospođice Ratlidž”, rekao je, okrenuvši se k Džuli, „možda ćemo i vas ponovo zvati.” „Dala sam gospođici Kimbal svoje podatke. Biću vam na raspolaganju kad god vam budem trebala.”

Ako preživi ovu noć, pomislila je. Bila je toliko iscrpljena da je jedva uspevala da se kreće, pa ipak, da sama ode kući, legne u krevet i pogasi svetla, nije delovalo ni najmanje zanimljivo. Uz sećanje na Polovu užasnu smrt koje joj je počivalo u umu, kako će ikada ponovo zaspati?

Kao da joj čita misli, Kimbalova upita ima li nekoga ko bi mogao da bude s njom. Džuli odmahnu glavom. „Mogli bismo jednu policajku da...” „Ne, hvala vam”, prekide je Džuli. „Radije bih da budem sama, zapravo.”

Detektivka klimnu s razumevanjem.

Lift je stigao. Džulino srce se steglo, ali ušla je u skučeni prostor i okrenula se prema vratima. Dag joj se pridružio. Senford im oboma uputi samilostan pogled. „Molim vas, primite moje najiskrenije saučešće.” „I moje”, reče Kimbalova.

Onda su se vrata zatvorila i Džuli i Dag ostadoše sami. Ona reče: „Da bih porodicu poštedela neprijatnosti, držaću se na pristojnoj udaljenosti.”

Pomislila je da će se on toj odluci usprotiviti. Ali nije. „Imam samo jedan zahtev, Dag. Hoćeš li mi dozvoliti da izaberem buket za Polov sanduk?” Grlo joj se steglo, ali odlučila je da ne zaplače pred njim. Pogled joj je ostao uprt u prorez između vrata, držala je glavu visoko, a kičmu sasvim ispravljenu. „Molim te.” „Naravno, Džuli.” „Hvala ti.”

Ispustio je neki zvuk kao da se guši, a ona je krajičkom oka videla da on tiho plače i da mu se ramena trzaju u pokušaju da se savlada. Obuzeo ju je instinkt da

mu utešno pruži ruku, da učini neki gest saosećanja. Ali, nesigurna u to kako će reagovati, odustala je. „Još uvek ne mogu da verujem”, rekao je promuklo. „Ni ja.” „Stvarno ga više nema.” „Da.” „Isuse.” Teško je uzdahnuo i pesnicama protrljao oči. „Kakav šokantan i divljački čin. A tek smelost. Samo neki tip koji nema šta da izgubi usudio bi se da to učini.” „Ili neko ko je bio siguran da će se izvući.”

Okrenula se i pogledala ga pravo u oči. Tad se vrata lifta otvoriše i ona prođe kroz njih ne okrenuvši se.

3 Doneli su odluku dok su ispijali svoj drugi bladi meri.

Bar je on bio načisto, a sudeći po znakovima koje je slala, i ona je. Okolnosti nisu bile najbolje. Biće potrebno malo veštog manevrisanja, ali on je bio veoma dobar kad je o tome reč, a kad nešto dovoljno jako želiš...

Upravo u ovom trenu, baš zbog te želje, pojas kojim je bio vezan prilično ga je mučio.

Na sreću, leteli su prvom klasom, a ne najjeftinijom. Karta za prvu klasu za prekoatlantske letove koštala je pravo malo bogatstvo. Kožna sedišta bila su meka i prostrana. A brojni dugmići za podešavanje omogućavali su putniku da podesi svoje sedište kako god želi, čak i da ga sasvim polegne. Nije bilo udobno kao krevet, ali je za deset kopalja premašivalo ona u najjeftinijoj klasi.

Svaki putnik imao je svoj video-sistem, iako on svoj još uvek nije bio upotrebio. Hrana, po ceni ove karte, bila je mnogo bolja od prosečne. Sudeći po biološkom satu, došlo je vreme za doručak, ali obrok koji je poslužen bio je ručak. Jedući brojna jela, sve vreme je čitao evropsko izdanje Njujork tajmsa, koje je kupio u trafici dok je jurcao kroz Aerodrom „Šari de Gol”.

Nikad nije odlazio rano na aerodrome. Umesto toga, usvojio je naviku da stigne taman na vreme da prijavi prtljag ako ga je imao, prođe obezbeđenje i stigne na kapiju u trenutku kad su objavljivali ukrcavanje. Kockao se s mogućnošću da ne stigne. Rizik je predstavljao malo zabave u inače zamornom procesu i činio da let avionom bude snošljiviji.

Stjuardesa mu je dokotrljala topli čokoladni kolač sa sladoledom, napravljen baš za njega i s prelivima po njegovom izboru. Samom sebi je čestitao što se uzdržao od šlaga.

Od toplih lešnika do raskošnog deserta, ručak je trajao čitava prva dva sata leta. Ostalo je još osam; spustio je zavesu na prozoru, što su ga i zamolili da učini, kako bi se kabina zamračila i ostali putnici mogli da spavaju. Uključio je malu lampu, smestio se udobnije u sedište i počeo da čita novi triler koji je zauzimao prvo mesto na listi najprodavanijih romana. Odmakao je pet poglavlja od početka kada je žena sa mesta 5C prošla pored njega na putu do toaleta.

Nije to bio prvi put da ju je primetio.

Dok su se oboje pomerali prema redu koji se stvarao kada su putnike prve klase pozvali da se ukrcaju, slučajno su se pogledali. Skrenuli su pogled kao što to čine ljudi koji se ne poznaju, ali onda su se oboje okrenuli da se ponovo pogledaju. Kada su se ukrcali, dok su ubacivali ručni prtljag u odeljak iznad glave, uhvatio ju je kako gleda u njegovom pravcu.

Primetio ju je kad je otišla u toalet. Primetio ju je kad je izašla. Gledao ju je dok se vraćala na svoje mesto i bio presrećan kad je zastala kod njegovog reda, naslonila se preko praznog sedišta pored njega i pokazala na roman. „Primetila sam šta čitate. Dobar je.” „Tako se čini od samog početka.” „Sve je bolje kako se odmiče.” Ponovo mu se osmehnula i spremila se da krene kada se on pomerio unapred i zadržao je pitanjem. „Jeste li pročitali i ostale?” „Ja sam njegov obožavalac.” „Hm. Interesantno.” „Zašto?” „Nazovite me šovinistom, ali zar nije njegovo štivo namenjeno muškoj populaciji? Malo je oštrije. Grublje.” „Vi ste šovinista.”

Iscerio se, svidelo mu se što je tako brzo prihvatila opasku.

Dodala je: „Neke žene uživaju u oštrini i grubosti.” „A vi?” „Priznajem, kriva sam.”

Mahnuo je prema praznom sedištu pored sebe. „Mogu li da vas počastim nekim pićem?” „Upravo sam ručala.” „Mogu li onda da vas častim pićem za posle ručka?”

Pogledala je prema svom mestu dva reda dalje, prekoputa prolaza, a onda ponovo pogledala u njega. „Bladi meri?” „I ja bih upravo to izabrao.”

Sela je i prekrstila noge prema njemu. Dobre noge. Visoke potpetice. Bez čarapa koje su ionako nepotrebne. Uhvatila je njegov pogled koji je bio uperen prema mestu gde joj se rub suknje završavao tik iznad kolena, ali to je izgleda nije postidelo. Uhvatila je njegov pogled kad je podigao glavu. Veoma lepe oči,

primetio je. Sive. Boje olujnih oblaka iznad okeana.

Podigao je ruku i pritisnuo dugme da pozove stjuardesu. „Ja sam Derek Mičel.” „Znam.”

Preplavilo ga je zadovoljstvo jer je poverovao da ga je prepoznala, sve dok nije pružila ruku preko zajedničkog naslona za ruke i dodirnula avionsku kartu koja mu je virila iz džepa. Ime se sasvim jasno videlo.

Blago se nasmejala njegovom razočaranju, a onda pitala: „Živite u Atlanti?” „Da. A vi?” „Isto. Šta ste radili u Parizu? Posao, zadovoljstvo, ili ste samo presedali putujući iz nekog drugog mesta?” „Zadovoljstvo. U neku ruku. Bio je šezdeset peti rođendan mojoj mami.

Nikad nije bila u Parizu, pa sam malo pritisnuo tatu da ga proslave tamo i čitavo jato Mičelovih stuštilo se u taj grad.” „Velika porodica?” „Dovoljno velika. Bar smo na Parižane ostavili takav utisak.”

Ponovo se meko nasmejala što je ličilo na predenje. Pitao se zna li ona koliko je to seksi i shvatio je da zna. Naravno da zna. „Da li je majka uživala?” „Provela se ludo.” Bacio je pogled prema prednjem delu. Stjuardesa uopšte nije žurila.

Kao da mu čita misli, njegova saputnica ustade i iskorači u prolaz. Uplašio se da ga ostavlja, ali ona prošaputa: „Začinjen?” „Naravno.”

Dok je išla kroz prolaz, imao je dobar pogled otpozadi. I to ne samo dobar već prokleto sjajan. Njen trodelni crni komplet bio je skrojen, ali ženstven.

Samosvesno držanje savršeno se slagalo sa posebno za nju skrojenom odećom.

Crna kosa bila joj je vezana u rep, što ga inače ne bi privuklo. Ali njoj je nekako ovaj klasični izgled stajao. Imala je ukusa i stila, bila je bistra i seksepilna. A nije imala burmu.

Vratila se u pratnji stjuardese koja je nosila mali poslužavnik. Stjuardesa se nagnula preko nje da mu posluži čašu s ledom i pripremljenom mešavinom za bladi meri i malu flašu votke ketel one. Njeno je piće već bilo izmešano. „Obiđite nas ponovo”, rekao je stjuardesi.

„Hoću.”

Sipao je votku, kratko promešao piće plastičnim štapićem, a onda podigao čašu. Ona učini isto. Kucnuli su se čašama i držali ih jednu uz drugu nekoliko trenutaka dok su se pomno gledali u oči. Ona onda podignu pogled prema maloj lampi.

Postupajući po instinktu i ne pitajući je, pritisnuo je dugmence na naslonu za ruku i isključio je. „Bolje?” „Da. Sjaj...” Rekla je ovo mnogo tišim glasom, kao da ju je odsustvo svetla nateralo na šapat, ali nije završila to što je želela da kaže. Umesto toga, otpila je malo bladi merija, donekle nervozno, pomislio je. Ne podižući glavu, zurila je u čašu i gurkala plutajući komad limete štapićem po čaši. „Šta radite?” „Gde?” Podigla je glavu i ozbiljno ga pogledala.

Osmehnuo se. „Advokat sam.” „Privredni?” „Krivični.”

To ju je zainteresovalo. Okrenuvši se još malo prema njemu, vrhom cipele okrznula mu je pantalone i odjednom mu je list noge postao erogena zona. „S koje strane?” upitala je. „Odbrana.” „Mogla sam i da pretpostavim.” „Mogli ste?” „Aha”, promrmljala je dok je otpijala još jedan gutljaj pića. Pogledala ga je od glave do pete. „Previše se dobro oblačite za čoveka koji živi od plate državnog službenika.” „Hvala vam.” Pošto ga je i dalje procenjivala, on upita: „I?” „I ne izgledate...” Iskrivila je glavu, razmišljajući. „Dovoljno pravdoljubivi da budete tužilac.”

Nasmejao se, dovoljno glasno da ga čovek iz susednog reda pogleda i podesi glasnoću na slušalicama koje su mu stajale na glavi. Shvativši ovaj gest, Derek se nagnu bliže njoj, približivši joj se licem na svega nekoliko centimetara.

Nije se odmakla. „Mislim da niko ne bi upotrebio pridev pravdoljubiv da me tako opiše.” „Znači li to da vas loši vicevi o advokatima ne vređaju?”

„Zaboga ne. Zapravo, ja sam u najvećem broju slučajeva njihov izvor.”

Vodeći računa o čoveku iz susednog reda, ugrizla se za donju usnu kako se ne bi nasmejala. Pravi zubi. Puna donja usna sa nešto malo sjaja. Sve u svemu, seksi usta. „Zašto krivično pravo?” Igrala se poslednjim dugmetom na bluzi i, na trenutak, kretanje njenih prstiju ga je pomelo. „Krivično pravo? Tu su svi loši momci.” „A vi branite te loše momke.”

Ponovo se iscerio. „Vrlo unosno.”

Nastavili su da ćaskaju dok su ispijali prva pića. Dotakli su se svog omiljenog restorana u Atlanti, ozbiljnih saobraćajnih problema, ovoga i onoga, ničeg privatnog ili tome sličnog.

A onda ona kao iz vedrog neba reče: „Kako shvatam, niste oženjeni.” „Ne. Nisam. Zašto ste to pomislili?” „Deduktivno zaključivanje. Da ste venčani, čak i nesrećno, vaša žena bila bi sad s vama. Nijedna žena ne bi propustila put u Pariz, čak i ako bi to značilo patnju koju predstavlja proslava svekrvinog rođendana.” „Moja žena je mogla da krene sa mnom, ali je ostala u Parizu da obiđe još neka mesta.”

Pustila je da ovo visi još malo u vazduhu, a onda pogledala u svoju čašu i zavrtela kocke leda vrhom plastičnog štapića. „Sumnjam da bi vas supruga pustila da putujete sami.” „Delujem kao da ne ulivam poverenje.” „Supruga u stvari ne veruje drugim ženama.”

Njegov ego se pijano zaljulja. Nagnuo se možda još centimetar bliže. „I vi sami putujete.” „Tako je.” „Zbog posla ili zadovoljstva?”

Iskapila je ono što joj je ostalo od pića, a onda pogledala u levu šaku, na kojoj sasvim jasno nije stajala burma. „Otputovala sam čak u Pariz da uhvatim muža u krevetu sa devojkom.”

Bingo, pomisli Derek. Upravo je dobio glavnu nagradu. Njen ponos pretrpeo je udarac. Ona, oblačnosivih očiju, ljupkih usta, sjajnih nogu i neverovatnog dupeta, odbačena je zbog neke druge žene. Bila je ranjiva, tragala je za potvrdom

svoje vrednosti, očajnički želela uverenje da je još uvek atraktivna i privlačna žena.

Klimnuo je glavom prema praznoj čaši. „Još jedno?”

Nije skidala pogled s njega i on je znao da je stigla do raskrsnice. Da li da mu se ljubazno zahvali i vrati se na svoje mesto? Ili da ostane i vidi kuda ovo vodi?

Ponovo se ugrizla za tu svoju slatku donju usnu, a onda rekla: „Naravno. Zašto da ne?”

Stjuardesa je ovog puta mnogo brže odgovorila na poziv i oni poručiše novu turu. Dok su čekali, primetio je da su svi ostali putnici u ovom odeljku ili spavali ili bili potpuno obuzeti sadržajem na svojim ekranima. Sva svetla bila su pogašena, osim onih koja su označavala izlaze i toalete. Na suprotnoj strani odeljka, jedna postarija žena čitala je uz svoju lampu koja je bacala vrlo mali krug svetlosti.

Stjuardesa se vratila i poslužila pića na isti način. „Kako to da vaše sipa tamo?”

Sramežljivo je pognula glavu, ponovo počevši da se igra gornjim dugmetom bluze. „Zamolila sam je da to učini. Kad sam otišla tamo, tražila sam da mi naspe duplo.” „Nije fer!” povikao je čudnim šapatom. „Nisam htela da mislite da sam pijandura.” U tom trenutku skinula je gumicu sa kose i protresla glavom. Crna kosa joj se prosula po ramenima poput nekog ogrtača. Uzdišući, naslonila se glavom na sedište i sklopila oči. „Moram da se opustim, da zaboravim, da... da prestanem da mislim na... to.” „Gadna scena u Parizu?”

Progutala je s teškoćom i jedna suza slila joj se iz oka niz obraz. „Na skali od jedan do deset?” „Deset?” „Dvanaest.” „Žao mi je.” „Hvala vam.” „On je idiot.” „Hvala još jednom.” Ne pomerajući glavu s naslona, okrenula se prema njemu. „Ne želim da pričam o njemu.” „Ni ja.” Zastao je da izbroji do deset, a onda pružio ruku i vrhom kažiprsta joj sa obraza obrisao suzu. „O čemu ćemo razgovarati?”

Ne prestajući da gleda u njega, izbrojala je najmanje do dvadeset, a onda promuklim glasom rekla: „Moramo li da pričamo?”

Pogled je prebacila na njegova usta, gde je ostao nekoliko sekundi pre nego što ga je ponovo pogledala u oči. I tog trenutka je znao. Bila je to gotova stvar.

Seksaće se. I to ne kad stignu u Atlantu. Već ovde. Odmah sada.

Neki njegovi prijatelji hvalili su se da su to uradili u avionu. Slušao je urbane legende o parovima koji su uhvaćeni in flagrante delicto, ali nije naročito verovao u te priče.

S praktične strane, bilo je to veoma riskantno. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog stotinu šansi da budeš uhvaćen, što je zavisilo od veličine aviona i broja ukrcanih putnika. Mesto je bilo poseban činilac, a prostor je svakako bio ograničen bez obzira na to gde pokušavaš da obaviš stvar.

Ali i sama mogućnost da se to desi naterala je čitav njegov sistem da pumpa testosteron.

Posebno zato što ga je potencijalna partnerka gledala sa tako žarkom željom, a oči sjaktale vrelom seksualnošću koja je vrila unutar njene elegantne pojave. Možda je mislila da ju je suprug prevario zato što je bila previše uzdržana u bračnom krevetu, da je trebalo ranije da raspusti kosu, da impulsivnije reaguje, da se oslobodi stega. Šta god.

Osvrnuo se. Čitateljka je isključila lampu. Čovek iz susednog reda dremuckao je gledajući film. Kad ju je Derek ponovo pogledao, iz očiju mu je izbijala spremnost, sa žestinom s kojom je skeptičnog sudiju ubeđivao u nevinost optuženog.

Ona je spustila naočare na naslon za ruke, a onda ga hladnim prstima dodirnula po šaci. Bio je to samo ovlašan dodir po člancima, ali istovremeno nepogrešivi poziv. U istom trenu je nestala, krećući se nečujno mračnim prolazom prema toaletima u prednjem delu odeljka.

Zavesa je bila navučena preko ulaza u kuhinjicu, na suprotnom kraju odeljka. Niko, ni putnici ni osoblje, nije mogao da ih vidi. Bez obzira na sve, srce mu je ipak tuklo kao ludo. Da nije skrenuo pameću? Da nije potpuno izgubio razum? Hoće li stvarno ovo da uradi?

Možeš se kladiti u svoje dupe da hoću.

I to zato što je uvek uspevao u vrlo rizičnim situacijama. Zato što je uvek bio spreman da prevaziđe sve teškoće. Zato što je, ako je ikad neka žena želela da bude pojebana, onda to bila ova žena. I to iz najprostijeg mogućeg razloga: on

je želeo nju.

Otkopčao je pojas, a onda uz slab bol ustao i stupio u prolaz, pokušavajući da nikome ne privuče pažnju ili uznemiri usnule putnike.

Vrata toaleta ostavila je pola centimetra otvorena. Uvukao se u neverovatno malu prostoriju, a onda pružio ruku iza sebe da zatvori vrata.

Postarao se da budu sigurno zaključana.

Ona je praktično sedela na lavabou. Skinula je gornji deo kompleta. Prva tri dugmeta bluze bila su joj raskopčana, što mu je pružilo pogled na dekolte iznad čipkastih korpi brusthaltera.

Gledali su se možda nekih deset sekundi, a onda se priljubili poput tasova činele. Usne su im se spojile u poljupcu koji je bio podjednako zaljubljen kao i bilo koji kog se odnedavno sećao. Primila je njegov jezik u svoja usta toliko erotično da je zaječao od naleta požude, kakvu nije osetio još od adolescencije. Šakom je krenuo pravo prema četvrtom bisernom dugmencetu njene bluze, otkopčao ga, kao i ono ispod njega. Ugurao je šake pod bluzu i namestio ih na njene grudi, nežno stisnuo i stao da mazi ukrućene vrhove. Uzdahnula je pravo u njegova usta.

Ne prekidajući poljubac, počela je da mu otkopčava kaiš i rajsferšlus, a on da spušta ruke niz njena bedra i zadiže joj suknju sve dok nije dosegnuo gaćice.

Svukao ih joj je, ispod kolena i preko cipela sa visokim potpeticama.

Ugnezdio se između njenih nogu, uhvatio je za bedra i snažnim potezom zario se u nju.

Kad je sve bilo gotovo, smejali su se ustreptalo i stidljivo.

Ona konačno podignu glavu s njegovog ramena. Nekako čudno su se odvojili jedno od drugog. Primetio je koliko su joj lice i grudi crveni dok je nespretno pokušavala da zakopča dugmiće.

On je upasao košulju, povukao rajsferšlus na pantalonama i zakopčao kaiš dok je ona oblačila sako. Posegnula je za svojim gaćicama, koje je u žurbi samo ćušnuo u stranu, ali nije ih obukla. Pomogao joj je da ustane i poravna suknju.

Jedva da je bilo dovoljno mesta da stoje licem u lice.

Pomazio ju je po obrazu. Bio je vreo. Usne kao da su joj otekle. Ponovo je pomislio da je poljubi. Želeo je to.

Ali pre nego što je to učinio, ona reče: „Ti prvi. Ja moram... da se sredim.” „Dobro.”

„Mislim da bi bilo najbolje da se vratim na svoje mesto.”

To je bilo razočaravajuće. Nadao se da će okončati let sedeći zajedno, držeći se za ruke i ćaskajući, uživajući u ovoj slatkoj maloj tajni i gledajući jedno drugo dok odmahuju glavom i smeju se apsurdnosti situacije u kojoj su se našli.

Podario joj je svoj najlepši osmeh. „Mogu li da promenim tvoje mišljenje kada je o tome reč?” „Ne. Tako je najbolje.” „Jesi li dobro?” „Jesam.” Rekla je to nekako previše brzo i, shvativši šta je učinila, pošto je klimnula glavom, ona ponovi: „Da.” „Je li ti žao?”

Po prvi put otkako su završili, pogledala ga je pravo u lice. „Ni najmanje.” „Dobro”, prošaputao je, osmehujući se. „Vidimo se na zemlji.” „Vidimo se na zemlji.”

Neznatno je otvorio vrata i, kada je video da je vazduh čist, izvukao se. Čuo je kako se brava zaključava za njim. Niko od putnika izgleda da se nije ni pomerio. Zavesa na kuhinji još uvek je bila navučena. Njihove čaše još uvek su stajale na naslonu za ruku. Zavalio se u sedište, zadovoljno.

U stvari, prokleto fantastično.

Prošlo je nekoliko minuta pre nego što je prošla pored njega u pravcu svog mesta. Dok je prolazila, značajno ga je pogledala, ali ništa nije rekla. Gledao ju je dok se smeštala, a onda podigao knjigu, uključio malu lampu i pokušao da čita.

Ali reči se nisu primale. U glavi mu je sasvim pristojno brujalo od votke i zbog toga je bio pospan. I – koga on to laže? – želeo je da ponovo proživi poslednjih nekoliko minuta iz toaleta.

Kakva nesmotrenost.

Kakvo sjajno jebanje.

Kakva neverovatna žena.

Dok je tonuo u san, bio je svestan snenog osmeha na svom licu.

Probudio se zbog zveketa kolica za piće koja je niz prolaz gurala stjuardesa, koja je delovala sveže kao i kad su se ukrcali. Pitao se kako im to uspeva. Njegova odeća bila je izgužvana i oči su ga pekle. U glavi mu se mutilo od votke i očajnički je želeo da opere zube.

Zevnuo je, protegnuo se i okrenuo glavu da pogleda iza sebe. Sedište 5C bilo je prazno. Bacio je pogled prema toaletima i video da su oba zauzeta. „Kafa, gospodine Mičele?” „Blagoslovena da si, dete moje.”

Stjuardesa mu se osmehnula i posegnula preko njega da podigne zavesu na prozoru. Pogledao je napolje i video terra firma nekoliko kilometara niže. Uvek mu se u grlu stvarala meka grudva kad bi prvi put ugledao tle Amerike nakon što bi se vratio sa druge strane okeana.

Skapavao je od gladi i samo je progutao kroasan sa šunkom i sirom. Popio je šoljicu crne kafe. „Još nekih četrdeset pet minuta”, rekla je stjuardesa dok mu je dolivala novu količinu. „Ne zaboravite da popunite naš upitnik.” „Nema problema.”

Kada je jedan od toaleta bio slobodan, ustao je i poneo pribor koji je dobio na poklon. Upotrebio je šolju, umio se i oprao ruke, oprao zube i promućkao tečnost za ispiranje usne duplje. Pre nego što je izašao, poslednji put je pogledao prostoriju i odmahnuo glavom, kikoćući se u sebi, još uvek ne verujući da je imao neverovatan seks u tako neprivlačnom prostoru.

Primetio je da je sedište 5C i dalje prazno. Zamislio je...

Isuse! Kako joj je ime?

U umu je počeo veoma brzo da mu se premotava čitav film, a onda je i ponovio sve što su rekli. Ne, nije bio siguran da je ikad spomenula svoje ime.

Nije ni čudo što je oklevala da nastavi let sedeći pored njega. Sigurno je mislila da je najveći kreten.

Zurio je kroz prozor nekoliko minuta, samog sebe kažnjavajući što je ispao tako glup kada je reč o imenu. Kad je opet podigao glavu, primetio je da su toaleti slobodni. Hitro je okrenuo glavu. Ona je sedela na svom mestu.

Nije ni primetio kad je prošla prolazom! Kako mu je to uspelo? Okrenuo se normalno. Nadao se da neće pomisliti da to namerno radi i da je izbegava.

Pokušao je da joj privuče pažnju, ali ona je naslonila glavu na sedište, zatvorenih očiju.

Razmišljao je o tome da ustane i ode da razgovara s njom, ali već je izdato saopštenje da se približavaju Atlanti i da bi svi putnici trebalo da ostanu na svojim mestima sa zakopčanim pojasevima, do kraja leta.

Ponovo ju je pogledao, ignorišući ljude na mestima iza njegovog, koji se sigurno pitaju šta to dođavola gleda. Pukom snagom volje pokušavao je da je natera da otvori oči, ali nije uspeo.

Piloti su izveli sletanje iz udžbenika. Derek je nestrpljivo izdržao teglenje do terminala. Čim im je bilo dozvoljeno da ustanu, đipio je sa svog mesta i krenuo niz prolaz. Ali putnici između njega i 5C takođe su kročili u prolaz. Vadili su svoje stvari iz odeljaka iznad glave i kretali prema izlazima između odeljaka.

U gužvi ju je izgubio iz vida.

Kad su sišli sa stepenica, niz putnika je postao pravi stampedo prema kapijama. Nije mogao da je vidi ispred sebe, pa je pretpostavio da je morala da krene dalje sa ljudima kako je ne bi pregazili.

Jedan aerodromski službenik usmerio ga je prema redu za pasošku kontrolu ne želeći ni da ga sasluša. Nastavio je da pregleda gomile putnika sa svog kao i one sa nekoliko drugih prekookeanskih letova, koji su sleteli bukvalno u isto vreme.

Konačno ju je spazio u trećem redu i prilično daleko napred. Mahnuo joj je, ali nije ga videla. Odlučio je da bi bolje bilo da se s njom sastane kod prtljaga nego da sada pokušava da je sustigne.

Delovalo je kao večnost, ali konačno je prošao pasošku kontrolu. Kod mesta za preuzimanje prtljaga potrčao je do označene pokretne trake i video je na daljem kraju kako pokušava da uzme jedan kofer.

Izbegavajući putnike nervozne od umora, krenuo je prema njoj. Zastala je kad je videla kako se probija prema njoj kroz gužvu.

Nije se zaustavio dok nije stajao na svega nekoliko centimetara od nje.

Osmehnuo joj se. „Ja sam idiot i prvoklasni kreten. Ne znam čak ni kako da te pozdravim, jer ti ne znam ime.” „Ali ja znam tvoje.”

Iznenadila ga je, ali ne onim šta je izgovorila već kako je to uradila. Pokušao je da shvati čemu taj hladni ton u glasu i tada shvatio da se čitavo njeno držanje promenilo. Nije više delovala tako ranjivo i privlačno, i tako pristupačno. Svi dugmići bili su joj zakopčani. U stvari, signali koje je sada odašiljala govorili su mu: Nemoj na to ni da pomišljaš.

Glas joj je bio hladan. A oči, sinoć tako blage i zavodljive poput plimnog talasa, bile su oštre i neprijateljske. Kad mu se osmehnula, učinila je to samozadovoljno poput nekog prevejanog kartaroša koji baca svog asa. „Imam vas, gospodine Mičele.”

4 „Užasno izgledaš.”

Derek tutnu prtljag u ćošak prijemnog dela svoje advokatske kancelarije, a onda se okrenu i namršti se svojoj pomoćnici. Nakon dvanaestodnevnog odsustva više bi mu prijao ljubazniji, manje iskren doček. „Pa, hvala ti, Marlin, drago mi je što sam se konačno vratio. Put je bio sjajan, hvala na pitanju. Vreme nije moglo bolje da nas posluži. Svi letovi bili su na vreme. Mami se svideo poklon. Tata je...” „Dobro, dobro. Samo sam konstatovala.” „Deset sati sam proveo u avionu”, promrmljao je. „Šta si očekivala?” „Očekivala sam da se istuširaš i obriješ pre nego što dođeš u kancelariju.” „Da sam otišao kući da se sredim, verovatno bih tamo i ostao. Iskušenje da se odvučem u krevet bilo bi prejako. Znam da imamo zaostalog posla, pa sam došao, neobrijan i neistuširan, i savršeno nesrećan zbog svega toga.” „Još se nisi video sa Megi?” „Toliko dugo sam odsutan da još nekoliko sati ništa ne znači.”

Marlin mu uputi pogled koji je govorio: Nemoj samo posle da mi kažeš da ti nisam rekla. A odmah zatim: „Kafa?” „To je prva lepa stvar koju si mi rekla.”

Kolege su ga pozdravljale dok je prolazio pored otvorenih vrata kancelarija, ali samo im je odmahivao i nastavio da ide ne zadržavajući se da proćaska.

Stigavši do svoje kancelarije bez ijednog drugog susreta, zatvorio je vrata za sobom kako bi preduhitrio svakoga ko bi pokušao da se ulaguje šefu rečima dobrodošlice.

Udobna kancelarija u uglu nalazila se na dvanaestom spratu modernog staklenog nebodera u Atlanti, i imao je neometan pogled pravo kroza zidove.

Danas je sunce bilo pomalo previše veselo i jarko za njegovo raspoloženje, pa je daljinskim upravljačem delimično spustio zastore koji su se nalazili između dva prozorska okna.

Dekorater kog je bio unajmio zasipao ga je gomilom ideja, ali on je ipak donosio konačne odluke o uređenju – ručno pleten turski tepih, vrsta laka kojim

su bile premazane police za knjige, materijal za tapacirani nameštaj, vrsta kože za fotelju.

Osim toga, insistirao je i na korišćenju ličnih predmeta koji su za njega imali poseban značaj, iako se baš nisu slagali sa dekorom. Zajedno sa policama na kojima su stajale knjige iz oblasti prava, nalazio se model dvokrilca koji su on i njegov tata zajedno napravili onog leta kad je napunio devet godina, bejzbol rukavica kojom je svom srednjoškolskom timu pomogao da dobije državno prvenstvo i kalajni vrč za pivo sa urezanim slovima njegovog bratstva s fakulteta.

Kancelarija je bila opremljena svim savremenim pogodnostima, ali obeležena ovim nostalgičnim stvarčicama odgovarala mu je kao vrlo udoban par skupih patika.

Skinuo je izgužvani sako i okačio ga u skriveni orman, seo za svoj sto i prstima pritisnuo očne duplje, govoreći samom sebi: „Imam vas, gospodine Mičele.” Šta je to značilo?

Proklet bio ako zna. Proklet bio ako ikad sazna, jer rekavši to, ona se okrenula i odmarširala u ženski toalet, vukući kofer na točkićima za sobom.

Delovao bi kao neki perverznjak da je postavio zasedu ispred toaleta i čekao je da se pojavi. Osim toga, ta dama – kako god da se zove – vrlo jasno mu je stavila do znanja da od njega ne želi ništa više od nekoliko bladi merija i vreli i perverzni kres u klozetu aviona.

Zato je i otišao, misleći: Idi dođavola, ali žaleći što se nezaboravni susret nije završio u malo slađoj noti. Pored toga, osećao se veoma nelagodno zbog poslednjih reći koje mu je uputila.

O kakvoj god igri da je reč, pao je na nju. Te zavodljive oči. Pa onda ono petljanje sa gornjim dugmetom bluze. Te noge. Uf, čoveče, te noge. Krema džergens nikad nije izgledala bolje i nikad nije pružala bolji osećaj na nečijim butinama. A tek trenutak u kom je raspustila kosu, majko mila. Skoro svaka žena na svetu zna ove trikove.

Ali ona ih je usavršila.

Uhvatila ga je za kurac i povela u toalet aviona punog ljudi, na mesto gde su mogli da ih zateknu, razotkriju i ismeju. Nije znao da li je upražnjavanje seksa u komercijalnom avionu protivzakonito – postaraće se da neko od njegovih podređenih to proveri – ali prokleto je siguran da nije pametno. Šta da ih je uhvatila neka slatka stara bakica? Ili neko dete? Zamisli svu tu

dreku i frku koja bi nastala da je na njih naletela neka devojčica. Niko više oka ne bi sklopio do kraja tog leta. Svih dvesta i nešto putnika želeli bi da bace pogled na par koji nije umeo da drži pod kontrolom svoj libido, da ošacuju dvoje bludnika.

Zamislio je svoju sliku preko čitave naslovne strane Džurnala; kako ga iz aviona izvodi vazduhoplovni maršal s osuđujućim, čak zgađenim izrazom na namrštenom licu. Kancelarija državnog tužioca od toga bi verovatno napravila poster koji bi delila kroz čitav pravni sistem Okruga Fulton. Živ iz toga ne bi uspeo da se izvuče.

Nije voleo da gubi i učinio bi sve da se to ne dogodi. Ali umeo je da izgubi časno ako je znao da je dao sve od sebe i ako bukvalno nije postojala nikakva šansa da se pobedi, iako se uvek svojski trudio da prevaziđe tu verovatnoću.

Nije imao problem s tim da glatko izgubi. Nije mu se to sviđalo, ali podnosio je.

Ali, da mu se narugaju, obmanu ga, naprave potpunu budalu od njega, kao što je to uradila ova riba, to jednostavno nije bilo podnošljivo.

I zašto? Osim što ju je svetski izjebao, šta joj je još učinio?

Pa, dobro. Ostaće to jedna od onih malih životnih misterija.

Spustio je ruke i protrljao zarasle obraze pre nego što je pustio da mu one padnu na gomilu koverata, poruka i dokumenata koji su se nakupili tokom ovog dvanaestodnevnog odsustva.

Marlin je ušla noseći notes i šoljicu kafe iz koje se pušilo. „Hvala.” Ošurio je jezik na prvi srk, ali bila mu je to omiljena vrsta kafe i imala je sjajan ukus.

Zauzela je uobičajeno mesto na stolici, s druge strane stola. „I... kako je bilo u Parizu?” „Francuski?” „Tako loše?”

Osmehnuo se. „Predivan je to grad. Cveće je u cvatu. Hrana je bila izvanredna. Dobro vino.” „Ti ne voliš vino.” „Uspeo sam da sabijem nekoliko čaša samo zbog društva.” „Sena?” „Mamina zabava je održana na brodu.” „Bogorodičina crkva?”

„Još je tamo, ali grbavca nisam video.” „Lepe žene?” „Na sve strane.”

Marlin prezrivo frknu. „Sve one puše. Tako ostaju mršave.”

Derek je pogleda ispod oka i ona zaškilji gledajući ga. „Da se nisi usudio to da kažeš. Ali to je jedina dijeta koju još nisam probala.”

Nasmejao se. Zajedno su toliko dugo da su mogli jedno drugo da zadirkuju bez bojazni da će jedno drugo uvrediti. Marlin Salivan pošla je s njim kad je odvažno izleteo kroz vrata velike i ugledne firme nakon žestoke svađe sa starijim partnerom.

Pomogla mu je da okači sopstvenu pločicu s imenom na vrata i od tog trenutka postaje njegova desna ruka, čuvar na kapiji, sekretarica, devojka za sve, i glas razuma. Imala je pronicljivi pravnički um i često je nudila svež pristup problemu kada bi se neki slučaj pokazao kao problematičan i kada ga pravac kojim bi ga on poveo ne bi odveo nigde drugde osim ka negativnoj presudi. Ne bi mogao da vodi svoj posao, kao ni svoj život, bez nje, što je bila činjenica na koju ga je često podsećala.

Bezgranično joj je verovao. Odnela bi u grob sve što bi joj poverio. Sada je, dok je ljubazno gledao njeno prijatno buckasto lice, razmišljao o tome da joj prepriča iskustvo iz aviona. Pripremi se, Marlin. Nećeš poverovati šta je tvoj šef uradio na prekookeanskom letu.

Ali ne. Ne može to da izgovori, čak ni svojoj vernoj asistentkinji, koja ga je videla i u najboljim i u najgorim trenucima. Sinoćna seksualna ludorija ostaće samo njegova tajna.

Bar se tome iskreno nadao. „Ima li šta novo iz kancelarije državnog tužioca o Džejsonu Konoru?”, upitao je. Taj šesnaestogodišnjak bio je optužen za hladnokrvno ubistvo majke i poočima. Zbog brutalnosti zločina sudi mu se kao odraslom. „Zvala sam ih i ponovo tražila zapisnik sa istrage. Zavlačili su me, po starom dobrom običaju.” „Samo odugovlače. Zovi ih i reci im da sam se vratio i da mi treba taj zapisnik.” Datum suđenja brzo se bližio, a njegov mladi štićenik suočavao se sa pogubljenjem bude li osuđen. „Da li je iko razgovarao sa Džejsonom u skorije vreme?” „Juče.” Rekla mu je da je jedan od njegovih pomoćnika na slučaju bio u zatvoru. „Video ga je. Ali nisu razgovarali. Momak i dalje ćuti.”

„Da li mu je rečeno da ne mogu da mu pomognem ako ne želi samom sebi da pomogne?” „Jeste.”

Derek zapamti da treba da ode do momka čim mu to raspored dozvoli i nekako mu stavi do znanja da je u velikom problemu. Uzeo je gomilu ružičastih papirića koji su predstavljali pozive na koje mora da odgovori. Na prvom je Marlin debelim crvenim slovima ispisala: Pitaj me.

Podigao ga je i mahnuo joj njime. „Evo pitam.” „Dok niste bili tu, propustili ste malo uzbuđenja. Pol Viler...” „Ko je to?” „‘Viler enterprajzis’.”

Podigao je jednu obrvu. „Aaa, taj Viler?” „Taj Viler. Koji iz dupeta vadi lovu. Upucan je i ubijen u Hotelu ‘Moltri’.

Mnogo novinara. Velika sahrana. Nepoznati počinilac još uvek u bekstvu.”

Zviznuo je i pokazao na poruku. „I ko je Dag?” „Brat i poslovni partner pokojnog.” „Zaplet je sve ozbiljniji.” „Zvao je tri puta u poslednja dva dana. Kaže da je hitno i hoće da se vidi s tobom čim se vratiš?” „Zbog čega?” „Nije hteo da kaže.”

Bio je umoran do koske, znao je da ništa bolje ni ne miriše, i još je bio grozno raspoložen. Ali sviđalo mu se kako ovo zvuči. Sokovi su već počeli da teku. „Može li da dođe za sat vremena?”

Dag Viler potpuno se uklapao u predstavu onoga što je bio, uspešan poslovni čovek. Imao je oko pedeset godina i bio u dobroj formi, mada, kad je ušao u Derekovu kancelariju, izgledao je kao neko ko ima mnogo toga na umu.

Ali njegovo rukovanje, međutim, bilo je suvo i čvrsto. „Koliko sam shvatio, upravo ste se vratili iz inostranstva.” „Iz Pariza. Došao sam pravo sa aerodroma. Što je opravdanje za ovako neuredan izgled. Oprostite.” Derek se osećao izrazito raščupano u poređenju s Vilerom, koji je bio besprekorno odeven i doteran. „Nikakvo izvinjenje nije potrebno, gospodine Mičele. Srećan sam što ste pristali da me primite danas.”

Derek mu pokaza da sedne. U sredini, među nekoliko komada nameštaja, stajao je stočić za kafu, na koji je Marlin spustila koficu s ledom, dve čaše i flaše s vodom. Najviše je voleo da s klijentima razgovara u delu za prijem, a ne za stolom. „Poslužite se, gospodine Vilere.”

Viler odmahnu glavom. „Moja pomoćnica, gospođica Saliven, ispričala mi je za vašeg brata”, reče Derek dok je sipao sebi vodu perije. „Zaista mi je žao.” „Hvala vam. Bilo je grozno.” „Jeste. Ukratko mi je prepričala šta se dogodilo, i nisam imao prilike da čitam članke iz novina. Da li biste želeli da pričate o tome?”

Derek je slušao sledećih pet minuta dok je Dag Viler pripovedao sve što je znao o smrtonosnom pucnju. Derek primeti da se to dogodilo istog onog dana kad je otputovao za Francusku.

Viler završi rečima: „Toliko ja znam, bar po onome što su Džuli i ostali koji su bili u liftu rekli policiji.” „Džuli je žena koja je bila sa vašim bratom kad se to dogodilo?” „Da.” Viler posegnu za jednom od flaša s vodom, otvori je i otpi.

Marlin je rekla da je Džuli Ratlidž Vilerova ljubavnica. Derek se pitao da li je ova veza sa Polom Vilerom izazvala porodici bilo kakve neprijatnosti.

Pretpostavio je po očiglednom oklevanju Daga Vilera da to prokomentariše da jeste. „Počinilac nije identifikovan?”

Viler odmahnu glavom. „Gospođica Saliven mi je rekla da policija nema nikakve prave tragove.” „Do jutros nije imala.” „Ko vodi istragu?” „Detektiv po imenu Homer Senford.” „Poznajem ga. On je dobar istražilac.” „Pretpostavljam”, reče Viler, sležući ramenima. „Do sada ništa nije uspeo da postigne u ovom slučaju. Nešto ranije danas nije imao ništa novo da mi kaže.”

Derek je poznavao nekadašnju zvezdu ragbija kao metodičnog i istrajnog detektiva. Kolege su o njemu imale visoko mišljenje. Bio je opak samo prema kriminalcima. Ako nije uspevao da postigne ništa, to sigurno nije bilo zato što se

nije trudio. „Kako sam shvatio”, rekao je Vileru, „sve sa čim je Senford mogao da radi bio je metak, ali da balistički izveštaj ništa korisno nije iznedrio.” „Tako je. Sudeći po svim bazama podataka, pištolj nije korišćen ni u jednom ranijem zločinu.”

Derek je namerno dozvolio da se tišina protegne, čekajući da vidi šta će Viler sledeće reći. Do ovog trenutka nije znao zašto je ovaj čovek tražio hitan sastanak. Konačno je glasno izrekao ono što mu je bilo na umu otkako je čuo za pucnjavu. „Čini se kao veoma čudno mesto za pljačku, zar ne? Osmi sprat hotela.”

Viler ga pogleda. „Da.” A onda mu pogled ponovo odluta. „Zaista.” „Da li je detektiv Senford spomenuo ovu čudnovatost?” „Meni nije.” „Hm.” Dereka je umor od leta lagano sustizao. Nije pogledao na sat, ali je po položaju sunca znao da se radno vreme bliži kraju, a i čitavo telo bolelo ga je od umora. Došlo je vreme da se priča skrati. „Gospodine Vilere, zašto ste tražili ovaj sastanak?” „Zato što mi je poznata vaša reputacija advokata odbrane. Kruže priče da ste izvrsni.” „Hvala vam.” „Želim da vas unajmim da predstavljate moju porodicu u svemu ovome.” „‘Svemu ovome’ znači...” „Policijska saslušanja.” „Ispitivali su vas zbog ubistva vašeg brata?”

Klimnuo je. „To je rutina. Pro forma, kako su mi rekli.”

Teško sranje. Derek nije verovao da je bilo šta što policija radi pro forma, a izgleda da nije ni Viler. „Tokom ovih saslušanja, da li je s vama bio i advokat?” „Jeste.” Viler napravi odrican pokret rukom. „Sposoban je čovek kad je reč o sitnim parnicama i saobraćajnim prestupima. Ali osećamo da bi nam trebao neko s većim mudima. Ako mi opraštate na izrazu.” „Opraštam, a posebno što ta muda pripadaju meni.” Iscerili su se jedan drugome. „Ko je to ‘mi’?”

Derekovo uzvratno pitanje uhvatilo je čoveka nespremnog. „Molim?” „Neprestano govorite ‘mi’. Vi i ko još?” „Moja porodica. Moja žena i sin.” „Shvatam.” Derek je čekao da Viler ovo pobliže objasni. Ali nije sve dok nije otpio još jedan gutljaj iz flaše. „Sumnja automatski pada na bilo kog ko je izvukao korist iz Polove smrti”, reče. „Vi?” „Ne naročito. Nisam ja Polov naslednik. Iako ću postati direktor kompanije, nema finansijske koristi.” „Vaša žena?” „Šeron. Po priči koja već dugo kruži, ja sam se dobro oženio. Šeronin pradeda kupio je desetine hiljada ‘Koka-kolinih’ akcija kad je kompanija bila u povoju.” „Čestitam.”

Viler se bledo osmehnu. „Ni nju ne zanima Polov novac. Osim toga, bila je kod kuće kad je ubijen.” „Onda ostaje samo vaš sin.” „Krajton.” Zastao je, a onda dodao: „On jeste Polov naslednik.”

Derek se zavali u fotelju i kratko stade da gleda u čoveka, a onda reče: „Da sam ja pandur, on je prva osoba na koju bih posumnjao, gospodine Vilere. Bez uvrede. Samo sam brutalno iskren prema vama. Policija uvek krene za novcem.” „To razumem. Imaju sva prava na to.” „Koliko je Krajtonu godina?” „Dvadeset osam.”

Derek se nadao da je mlađi, da je maloletnik koji je manje nezavisan i pod ozbiljnijim nadzorom. „Policija ga nije uhapsila, zar ne?” „Ne, ništa tome slično. Saslušanja su bila veoma civilizovana i odigrala su se u našem domu, a ne u policijskoj stanici.” „To je dobro. Advokat je uvek bio prisutan?” „Postarao sam se da bude tako. I, na sreću, Krajton ima gvozdeni alibi. Bio je u našoj kući na teniskom terenu, na časovima kod privatnog trenera, u vreme kad se odigrala pljačka i pucnjava. Ja sam svratio kući da se presvučem za golf i video ih na terenu kad sam stigao, što je bilo svega nekoliko minuta pre nego

što je Džuli pozvala da mi kaže da je Pol ubijen. Naša kućepaziteljka, koja ne bi slagala ni da joj život od toga zavisi, kaže da su najmanje sat vremena pre toga počeli da igraju.” „U čemu je onda problem?” „U stvari, nema ga. To što vas angažujem samo je mera predostrožnosti. Ne želim da mog sina maltretiraju detektivi koji nemaju šta da rade i ne znaju gde da traže.” „Zašto mislite da bi to radili?”

Viler je kratko ćutao, a onda rekao: „Pol i Krajton nisu se baš najbolje slagali.” „U čemu?” „U otprilike svemu”, odgovori Viler uz prigušeni smeh. „U osnovi, Krajton baš i ne haje mnogo za posao koliko je Pol smatrao da bi trebalo. Pol je bio radoholičar. Kao i ja, kad smo već kod toga, ali ipak ne u tolikoj meri koliko moj brat. Nije razumevao ljude koji ne izgaraju na poslu. Krajtona zanimaju druge stvari.”

Derek upitno podiže obrve. „Tenis?” „Igra skoro svakog dana. Voli automobile. Odeću. Ali njegova najveća strast je kinematografija.” „Mislite filmovi?” „Mislim da je pogledao sve filmove koji su ikada snimljeni. Mnogo više mu znače od puke zabave. Mnogo više su kao nekakav poziv. I to poziv koji mu oduzima mnogo više vremena od ‘Viler enterprajzisa’. On razmišlja... umetnički.” Uzdahnu Viler. „Pol nije mogao da razume, a ni da prihvati Krajtonovo nezanimanje za trgovinu i vršio je pritisak na njega zbog toga, čak mnogo više nego što sam to ja činio. Činim. Bila je to prava jabuka razdora između njih dvojice.” „Da li se za taj antagonizam između njih dvojice znalo?” „Oni koji su dobro upoznati s porodicom, znali su.” Namrštio se. „Džuli je to spomenula detektivima.” „Hmmm. Nesklad u porodici policiji je otkrila žena koja je bila s vašim bratom kad je ubijen. U hotelu. Usred bela dana.”

Shvativši opasku, Dag reče: „Moj brat i Džuli... Pol nikad o njoj nije govorio kao o devojci per se. Ali svi koji su ga poznavali, znali su za njihovu vezu, iako su je skrivali od svih.”

„Zašto?” „Pretpostavljam iz poštovanja prema Meri, Polovoj pokojnoj ženi, koju je voleo svim srcem. Bili su veoma poznat par. Nerazdvojan. Potpuno posvećeni jedno drugom.” „Deca?” „Nisu ih imali. Izgleda da Meri nije mogla da začne. Ali ona i Pol su to nadoknadili filantropskim radom. Kad je Meri umrla, on je bio potpuno skrhan.

Mislio sam da nikad više neće pogledati nijednu drugu ženu. Ali onda se pojavila Džuli i on se zaljubio do ušiju.” „Kad je to bilo?” „Evo traje već dve godine. Ili tu blizu.” „Da li su živeli zajedno?”

Odmahnuo je glavom. „Ali sve vreme su zajedno. Najmanje nekoliko puta nedeljno, i svakog utorka posle podne druže se u hotelu. Jednom prilikom rekao mi je da je to vreme samo njihovo i da neće dozvoliti da im ga iko remeti. Čitav svoj raspored prilagođavao je tome.” „Hotelsko osoblje može da potvrdi tu stalnu rezervaciju?” „Već su to učinili. Dali su policiji registar.” Spustio je praznu flašu na sto između njih. „Mogu li da računam na vas u slučaju da mi bude potreban pravni savet, gospodine Mičele? Da li ćete vi biti naš zvanični predstavnik za medije?

Nadam se da nam vaše usluge uopšte neće trebati. Ali, ako budu, bilo bi mi lakše kada bih znao da ćete nam se naći.” „Moram prvo da uradim domaći. Da saznam sve o slučaju i istrazi koja je u toku. Isto tako želeo bih da upoznam i vašu porodicu, naročito Krajtona.” „Naravno. Sviđa mu se ideja da vas imamo u našem uglu u slučaju da se stvori potreba. Svakako, velikodušno ćemo vam se odužiti.”

Smešeći se, Derek ustade i pruži ruku. „Naravno da hoćete.”

Viler se nasmeja. „Poslaću sutra ček po kuriru.” „Kada krenete, možete uzeti podatke od gospođice Saliven”, kaza Derek. A onda mu se izraz lica smrači. „Veoma mi je žao što smo se upoznali pod ovakvim okolnostima. Primite moje saučešće u vaše i u ime čitave porodice.” „Hvala vam.”

Viler se okrenu i skoro stiže do vrata kad Derek reče: „Da li policija imalo sumnja u nju? Njegovu devojku?”

Viler je delovao zbunjen ovim pitanjem, ali onda reče: „Mislite na to da li je

umešana? Kao saučesnik?”

Derek slegnu ramenima.

Viler odmahnu glavom. „Ako i sumnjaju, greše. Pol je obožavao Džuli, i vice versa.”

Derek zadrža svoje mišljenje na pominjanje uzvraćene ljubavi. Kad je o bogatstvu bila reč, poput ovog Vilerovih, obožavanje je uglavnom čučalo negde pozadi.

5 Šeron Viler bavila se slanjem nekoliko desetina zahvalnica za poslato cveće i telegrame koji su stigli porodici nakon smrti njenog devera. Bila je to obaveza koja je oduzimala veoma mnogo vremena. Radila je na tome već nekoliko dana i bila je srećna što se polako nazire kraj.

Kad je Krajton uleteo u spavaću sobu ni ne pokucavši na vrata, skoro da se obradovala tom prekidu, sve dok nije shvatila koliko je razjaren. „Majko!” „Ovde sam, dušo.”

Videvši je za stolom, izbečio se. Držao je nešto u ruci i mlatarao time dok joj je prilazio. „Šta je to, zlato? Neki DVD?” „Da, majko”, ponovio je, naglašavajući reći. „DVD. DVD koji pripada meni.” „Ti si ga ostavio ovde. Sinoć sam ga pogledala. Nisam mislila...” „Da, nisi mislila. Samo si ga uzela, a da mene ništa nisi pitala.” „Krajtone, za ime sveta, smiri se. Nisam ga oštetila, zar ne?” „Ostavila si ga van kutije. Bio je u kuhinji, samo onako ostavljen na pultu.

Slučajno sam ga video kad sam prolazio.” „Rubi je verovatno...” „Ako ćeš već tako bahato da se ponašaš, onda uzmi svoje DVD-ove, ili i dalje gledaj one plaćene programe pa nećeš ništa morati da dodiruješ.”

Ako nije hteo da neko dira njegov DVD, zašto ga je onda samo tako ostavio.

Ali nije mu na to skrenula pažnju. Zašto da ga ljuti još više nego što je to već bio?

Kad je bio ovakav, najbolje je bilo ostaviti ga da se izduva. „Trebalo je da te pozovem i pitam te pre nego što sam ga pogledala”, reče ona. „Oprosti mi.”

Bacio joj je DVD na sto. „Sad je upropašćen i, pravo da ti kažem, jebe mi se za tvoje izvinjenje.” „Nemoj tako da se izražavaš kad razgovaraš s majkom.”

Okrenuli su se i ugledali Daga koji je stajao na vratima. Ušao je i bacio sako

na krevet. „Izvini joj se.” „Malo sutra. Nije smela da uzme moj...” „Dosta!”, zalaja Dag. Krajton se odmah mrzovoljno ućutao. Dag je izgledao kao da je spreman da ga odalami. Šeron se osećala grozno što je izazvala svađu, jer Krajton je imao razloga da bude ljut. Biti nesmotren s jednim od njegovih dragocenih DVD-ova bio je neoprostiv prekršaj. „Kupiću ti drugi da zamenim taj”, tiho mu je rekla. A onda se tiho nasmejala. „Toliki džumbus oko svega, a film baš i nije nešto.” „Nije je o tome reč, majko.” Uzdahnu Krajton, verovatno zbog njene gluposti što ne shvata poentu. „Idem ja. ‘Asta la vista, bebi’. Arnold Švarceneger.

Terminator dva, Sudnji dan.” Okrenuo se da pođe. „Da se nisi pomakao”, reče Dag. „Moram da pričam s tobom.” „O čemu?” „Prvo da se izviniš majci.” „Isuse, koliko mi je godina, osam?” Šeron je mrzela svađe, jer je odrasla u neprekidnom stanju napetosti. Brak njenih roditelja bio je bez ljubavi i buran, a kuća u kojoj su živeli predstavljala je zonu neprekidnih borbi. Previše novca bilo je u igri da bi razvod predstavljao srećno rešenje, pa su se posvetili tome da jedno drugo unesrećuju, dok je Šeron imala ulogu nesrećnog sudije.

Zbog toga je izbegavala sukobe kad god je to bilo moguće i uloga posrednika bila joj je prirođena. „Sve je u redu, Dag. Nije mislio ništa loše, zar ne, dušo? On je...” „Nemoj mu opraštati tako lako, Šeron. Čuo sam ga čak dole. Duguje ti izvinjenje. Insistiram na tome.”

Gledala je jedina dva muškarca u svom životu kako pilje jedan u drugog, a Krajton je bio taj koji je ovog puta popustio. Okrenuo se prema njoj, pognuo se u struku, uzeo joj ruku i poljubio je. „Molim te, oprosti mi, majko. Izvinjavam se što sam izgovorio reč ‘jebeno’.”

Ispravio se i obratio Dagu. „Što je reč koja je, kad smo već kod toga, šezdeset sedam puta izgovorena u ovom filmu. Traje devedeset minuta. To znači da je sinoć dok ga je gledala, svakih minut i po, sekundu gore-dole, čula reč jebeno ili neke slične varijante. Ali, ako ju je moje jebeno uvredilo, stvarno mi je jebeno žao.”

Šeron nije uspela sakrije kikot, ali Daga ovo nije zabavljalo.

U pokušaju da smiri situaciju, ona reče: „Vidi, upravo sam završila ove zahvalnice. Mogu sutra na poštu. Svi su bili veoma fini, ali stvarno mi je bilo veoma naporno da sve ovo ispišem.” „Cenim što si to učinila”, reče Dag. A onda se okrenuo ka Krajtonu. „Upravo se vraćam sa sastanka sa Derekom Mičelom.”

Krajton je slegnuo ramenima, skljokao se u fotelju i naslonio glavom na naslon, očigledno potpuno nezainteresovan. „Osveži mi pamćenje, Dag”, reče Šeron. „On je advokat. Sećaš se da smo pričali o tome da ga angažujemo.” „A, da.” Pre nekoliko noći nešto su pričali o tome, ali bila je rasejana. „Želi da se vidi s tobom”, Dag reče Krajtonu. „Pun mi je kofer svega. Stvarno jeste. Prvo detektivi, pa onda i onaj tvoj kilavi advokat, što su mi merili svaku reč, zapisivali nešto.” Krajton je imitirao pomamno škrabanje po papiru. „Sad još i ovaj tip. Zašto je on tako poseban, kad smo već kod toga? I zašto nam treba?”

Dag nije odgovorio na ovo pitanje. „Njegova pomoćnica zakazala ti je sastanak za sutra.” „Ne mogu sutra. Dogovorio si mi da vodim one ljude što imaju cigle i kamenje na ručak, sećaš li se?” „U tri sata.” „Automobil mi je na pregledu u tri sata, a ja ne mrdam bez njega. Ne verujem onom kretenskom mehaničaru.” „Ovde je njegova adresa.”

Dag mu pruži vizitkartu. Krajton im oboma uputi pogled pun mržnje, a onda zgrabi vizitkartu, ustade iz fotelje i izađe iz sobe, zalupivši vratima za sobom.

Ni Šeron ni Dag ništa nisu rekli, niti su se pomerili sledećih nekoliko sekundi, a onda je on otišao do kreveta i uzeo bačeni sako. Ona je ušla za njim u garderober, velik kao i soba za presvlačenje, koja je bila zajednička. Skinuo je kravatu i počeo da otkopčava košulju. „Za sve sam ja kriva”, reče ona. „Nisam smela da gledam taj DVD bez pitanja.” „Nemoj to da radiš sebi, Šeron. Nije tvoja greška. Opet mu opraštaš. Nikad neće odrasti i preuzeti odgovornost ako me presečeš svaki put kad pokušam da

mu usadim...” „Zvučiš kao Pol.” Zažalila je što je ovo rekla istog trena kad su joj reči izašle iz usta. Zabolelo ga je, osetila je. Skinuo je košulju i bacio je zajedno sa sakoom u korpu za veš.

Prišla mu je s leđa i obgrlila ga oko struka, naslonivši mu obraz na rame. „Izvini.”

On se meko nasmejao. „Nisam zvučao kao Pol.” Okrenuo se prema njoj i kratko je poljubio u usne. „Ali bio je u pravu, Šeron. Krajton je razmažen i mi smo krivi za to.” „Uglavnom ja.” „Nisi.” „Jesam.” „Nisi želela da se oseća usamljeno i nevoljeno kao što su to tvoji roditelji učinili tebi.”

Podigla je glavu i pogledala ga. „Sad si postao i psiholog?” „Ne treba ti nikakva terapija da to ukapiraš. Ali oboje smo krivi što smo razmazili Krajtona. I ja sam mu udovoljavao, jer je tako bilo lakše.”

Ona se blago nasmeja. „Ne sećam se da je s njim ikada bilo lako.” „Ni ja, u stvari.” Žalosno se osmehnuo. „Samo, toliko ga volim, Dag. Želela sam da to zna. Nisam želela da ikad bude ljut na mene.” Oklevala je, ali je dodala: „Možda, da smo imali još dece...”

Posle Krajtona, dvaput je pobacila pre nego što joj je doktor preporučio da uradi histerektomiju. Dag je nikad nije krivio što mu nije podarila još dece, ali Meri se jednom tužno našalila da se Vilerovi momci nisu baš pokazali kad je o stvaranje podmlatka reč. Nisu se ženili valjanim i plodnim ženama.

Dag ju je trljao šakom po nadlaktici. „Nema to veze.” Poljubio ju je u čelo dok se odvajao od nje. „Samo, od sada, kad pucnem bičem, podrži me.”

Klimnula je glavom potvrdno, ali nije želela da obeća nešto što nije znala da može da ispuni.

Seo je na postavljenu klupicu da izuje cipele. „Nadam se da će ga ovaj advokat malo prodrmati.” „Kakav je?” „Svideo mi se. Neposredan je. Navodno je pravi đavo u sudnici. Tužioci drhte kad se on pojavi. Ne voli da gubi i predaje se tek kad je baš primoran.” „Krajton je pitao zašto nam treba. I ja sam se isto to pitala.” Otvorila je

jednu od fioka za nakit pretvarajući se da nešto traži, ali u suštini je bila nervozna zbog razgovora o advokatima, pa se pretvarala da nešto radi kako bi to prikrila. „Poslednjih pet minuta dokazuje koliko Krajton ume da bude nepokoran.

Bojim se da će na tom saslušanju izgubiti živce i nešto istrljati pred onim detektivima i iznervirati ih.” „Ako se naljuti na njih, sami su krivi”, reče Šeron. „Već je pomalo razdražen silnim pitanjima i, iskreno, ne krivim ga. Ne može nikako biti umešan u tu pljačku i pucnjavu. Bio je ovde. Zašto ne počnu da traže pravog vinovnika i ostave Krajtona na miru?” „Nadajmo se da hoće. Ali, ako ne bude tako, bar imamo Dereka Mičela koji će se baviti policijom, dok Krajton bude držao brnjicu na ustima.”

Gurnula je fioku i ona se zatvori uz udarac. „To i dalje ne objašnjava zašto su se okomili na Krajtona kad ima tako dobar alibi.”

Dag ustade i skide kaiš, pažljivo ga kačeći na čiviluk. „Siguran sam da je to prva stvar koju će Derek Mičel želeti da mu objasne.” „Misliš li da je Džuli odgovorna?” „Za to što se detektivi interesuju za Krajtona?” Šeron slegnu ramenima. „Ne”, odgovori Dag, odlučno odmahujući glavom. Skinuo je pantalone. „Moguće je, zar ne?” „Zašto bi ona prebacivala sumnju na Krajtona?” „Zato što joj je Pol možda napunio glavu pričajući protiv njega.” „Pol to ne bi učinio. Nikad pred Džuli ne bi pričao ništa loše o nekome iz porodice.” Šeron frknu prezrivo. „Delili su krevet. Pol je mrzeo Krajtona. On je...” „Pol nije mrzeo Krajtona”, oštro reče Dag. „Postojale su nesuglasice među njima i Pol nije uvek blagonaklono gledao na Krajtonovo ponašanje. Ali nije ga mrzeo. Molim te, nemoj to pominjati ni na čijem saslušanju, Šeron. Mogli bi da steknu sasvim pogrešan utisak.” Krenuo je prema kupatilu. „Idem da se istuširam.”

Na Derekovim vratima nalazila se zalepljena cedulja.

Pažnja! Uhvatila ju je žuta minuta. Srećno, ortak.

Potpisao ju je Derekov komšija, koji mu je čuvao kuću dok je on bio odsutan. Pored uzimanja pošte, skupljanja novina i zalivanja cveća, morao je još da se bavi i Megi i njenim promenljivim raspoloženjima. Nakon dvanaest dana koliko je prošlo, Derek će se smatrati srećnim ako komšija ikada s njim ponovo progovori.

Ušao je otključavši svojim ključem. „Megs?”

Nije bilo odgovora. Uvukao je kofer i torbu na točkiće, a onda zatvorio vrata, dovoljno glasno kako bi se to čulo u čitavoj kući, čak i na spratu. „Megi?”

Ostavivši prtljag da ga kasnije raspakuje, prošao je kroz kuhinju i trpezariju, pogledao u dnevnu sobu i kancelariju, gde nikog nije bilo, a onda se popeo uza stepenice, skidajući deo po deo odeće kako se kretao. Nije spavao skoro trideset sati uz jednu kratku dremku u avionu koja ga je malo okrepila. Nadao se da će Megi biti milostiva i da neće od njega tražiti više nego što je u ovom trenutku mogao da pruži.

Kad je otišao sa aerodroma, nameravao je da skokne do kancelarije samo da prelista poštu i pozabavi se onim što je bilo baš neophodno. Nije računao na sastanak sa Dagom Vilerom, ali nije žalio što je prihvatio sastanak u tako kratkom roku.

Sve do ovog trenutka.

Dok se vukao gore, osećao se kao da su ga šibali lancem. Bio je nestrpljiv da se pozabavi istraživanjem, i sazna sve o ubistvu Pola Vilera. Čak je kući poneo i čitav zavežljaj novina koji mu je Marlin prikupila, misleći da će uspeti bar nakratko da ih prelista. Ali mozak mu je bio umoran skoro isto koliko i telo.

Otvorio je vrata spavaće sobe. Pre nego što je otišao u Pariz, spustio je roletne, koje su i dalje bile spuštene. Soba je bila zamračena, osim što je svetlela podna lampa pored kožne fotelje za čitanje. Lampa je bila prigušena i davala je tek toliko svetlosti da samo jedna strana sobe bude osvetljena. Spremačica, koja je dolazila dok je bio odsutan, sve je ostavila u besprekornom stanju i spremno za njegov povratak.

Megi je ležala ispružena na krevetu.

Nije čak ni glavu podigla sa jastuka kad je ušao, ali pogled joj je zato bio pun prekora. Još i pre nego što je prešao preko praga rekao je: „Vidi, pre svega, znam da si još uvek nadrndana što te nisam poveo sa sobom. Ali ti i mama se nikad niste slagale, a ovaj put bio je posvećen njoj.”

Hrabro kročivši u sobu, spustio je sako na stolicu i do kraja otkopčao košulju dok je stopalima izuvao cipele. „I znam da si očekivala da dođem kući čim sletim, ali bilo je nekog neodložnog posla kom sam morao odmah da se

posvetim.”

Prišao je krevetu i seo na ivicu. Megi se prevrnula na leđa. „Megs.”

Uzdahnuo je, okrenuo se i stao da zuri u prazan prostor pred sobom. Nikad nije pitao svoje klijente da li su počinili zločin za koji su optuženi. Nije morao to da zna, jer nije bilo na njemu da ih osuđuje. Njegov posao bio je da klijenti dobiju najbolju moguću odbranu.

Ali iskustvo ga je naučilo da najveći broj ljudi, koji su krivi za neki prekršaj, jedva čeka da prizna svoj zločin. Kao što je to bio slučaj i sada. „Megs, nešto se dogodilo tokom leta što bi trebalo da znaš. Sreo sam nekog. Jednu ženu.”

Spustio je pogled. „Nemoj tako da me gledaš. Nemam običaj da kupim žene po avionima. Bio je to najkraći flert koji mi se u životu desio. Osim toga, odmah me je otkačila. Bilo je gotovo i pre nego što je počelo.” Okrenuo se k njoj i počešao je po stomaku. „Tako da sam još uvek samo tvoj.” Ženka labradora boje čokolade je zacvilela, a onda ustala i oduševljeno počela da ga liže po licu. „Hvala ti što me razumeš.”

Keruša je gurkala nos u njegov vrat dok ju je on češkao iza uveta. „Hajde sad”, rekao joj je, lupkajući je po boku dok je ustajao. „Pravi mi društvo dok se tuširam.” Primetio je kako lagano silazi sa kreveta. „Muči li te taj tvoj artritis?

Sutra ću zvati veterinara. I još nešto, ne bi smela da ležiš na krevetu.”

Dok je Megi dremuckala na tepihu u kupatilu, on se dugo tuširao vrućom vodom, puštajući vodu da mu udara po ramenima sve dok koža nije počela da ga peče. Kad je izašao, obrisao se peškirom i jedan minut sušio kosu fenom, a onda obmotao peškir oko pasa i vratio se u spavaću sobu, gde je podesio budilnik na stočiću. „Da li hoćeš da ideš napolje?”

Umesto da krene prema vratima, Megi je kružila oko svoje prostirke kod podnožja kreveta, a onda legla, spustivši glavu na prednje šape. „Dobro, ali jutro je još uvek daleko. Nemoj posle da bude da te nisam pitao.”

Skinuo je peškir i svukao prekrivač s kreveta. Zahvalno uzdišući, uvukao se među hladne pokrivače i uzeo daljinski upravljač televizora. Protrčao je kroz listu snimljenih emisija i zaustavio se kod lokalnih večernjih vesti. Uređaj je bio podešen da snima svakog dana, jer često nije stizao kući da ih pogleda uživo.

Verovatno neće ostati budan ni do prvog prekida za reklame.

Ali nabio je jastuk pod glavu i pustio sliku na televizoru ravnog ekrana, montiranom na naspramni zid sobe. Glavna vest bio je sudar u kom je učestvovao školski autobus. Deca koja krvare, izbezumljeni roditelji, dve male žute vreće za tela koje leže na zemlji.

Ubrzao je snimak preko te priče, i sledeće, o nekom pacijentu iz staračkog doma kog su loše negovali. Zaustavio je snimak kada se na ekranu iznenada pojavila slika nekoga ko je veoma ličio na Daga Vilera. Ime koje je ispod bilo ispisano bilo je ime Pola Vilera. U pola rečenice uhvatio je reporterku koja je izveštavala o zločinu.

Usledio je deo intervjua sa Homerom Senfordom, koji se žalio na manjak čvrstih tragova, ali je istakao koliko je odeljenje policije odlučno da vinovnika uhvati. „Napadač na gospodina Vilera biće priveden pred lice pravde”, kleo se detektiv, dok je njegova partnerka Roberta Kimbal stajala pored njega. Vrh njene glave nije dosezao čak ni do Senfordovog ramena, ali držala se podjednako nepokolebljivo.

Dve polovine ovog para bile su komično neusklađene, ali zajedno su delovale zastrašujuće. Kroz Derekov iscrpljeni um proletela je misao o tome kako ne bi voleo da mu je ovo dvoje za petama, da je on kriminalac u bekstvu.

Snimak se vratio na glavnu reporterku. „Džuli Ratlidž, bliska prijateljica gospodina Vilera, koja je bila s njim kad je fatalno ustreljen, danas po podne ponovo se sastala sa istražiocima. Nakon tog sastanka izjavila je sledeće.”

Usledio je rez na eksterijer policijske zgrade, gde je jedna žena, koja je izlazila iz zgrade, bila okružena novinarima koji su se rojili poturajući joj mikrofone i uzvikujući pitanja, dok je kamera hvatala krupni kadar njenog lica.

Derek sede na ivicu kreveta toliko naglo da je Megi skočila na noge i dvaput oštro zalajala.

Zamrznuo je sliku, a onda ispustio daljinski. On mu je teško i bolno pao pravo na nožni palac. Nag, s rukama na bokovima, zevao je nemo u sliku na televizijskom ekranu. Onda je prošao prstima kroz kosu, napravio tri mala kruga po sredini spavaće sobe, a onda zario pesnicu u dlan. „E nek sam proklet!”

6 Džuli zavrnu slavine i iscedi vodu iz kose, a zatim iskorači iz tuš-kabine i posegnu za peškirom. Ogledalo iznad umivaonika bilo je zamagljeno, ali ipak je uspela da vidi svoj zamagljeni i avetinjski odraz. Oči joj, međutim, behu sasvim oštre i pune prekora.

Kako bi izbegla samooptuživanje, zarila je lice u peškir. Ali pokušaj da sakrije sram, čak i od same sebe, bio je uzaludan. Da li će ikada moći ponovo da se pogleda u ogledalu?

Da, moći će. Moraće. Bilo je prekasno za predomišljanje. Brzo se obrisala i navukla pidžamu. U kuhinji je sipala sebi čašu soka od narandže i odnela je u spavaću sobu. Smestivši se na krevet, uzela je telefon i pozvala galeriju. „‘Še Žan’. Kako vam mogu biti od pomoći?” „Pokušavaš li da me impresioniraš tako što radiš dokasno?” „Hej, vratila si se! Kako je prošao put? Da li je Pariz stvarno neverovatan?”

Za svoje klijente, ona je bila Ketrin Filds. Za Džuli je bila Kejt. Kad se javljala na telefon u galeriji, pozivalac se uvek mogao zakleti da je rođena Francuskinja.

Njen izgovor imena galerije – preuzet od prethodnog vlasnika, od koga je Džuli otkupila firmu – bio je savršen. Ali, kada je razgovarala sa Džuli, Kejt se prebacivala na svoj urođeni gruzijski akcenat. Imala je neku prirodnu živost u sebi koja se nadimala iz njenog krhkog tela kao pena iz flaše šampanjca.

Imala je dvadeset pet godina i bila skoro deset godina mlađa od Džuli, i imala je dve diplome, iz francuskog i istorije umetnosti. Klijentela ju je obožavala, i to ne samo zbog osećaja za stil i prirodnog šarma već i zato što je toliko znala za svoje godine. Uvažavali su njeno mišljenje i to je bilo sasvim ispravno. „Da, vratila sam se”, reče Džuli. „Zašto je otvoreno tako kasno?” „Nije otvoreno. Vrata su zaključana. Sređivala sam malo stražnju sobu i spremala se da krenem. Pričaj mi o putovanju. Kakav je Pariz?” „Divan kao i uvek, mada ga se i nisam baš nagledala.” „Rekla sam ti da ne ostaješ dovoljno dugo.” „Završila sam ono zbog čega sam otišla.”

„Kupila si sliku?”

To je i bio motiv ovako iznenadnog puta. „Jesam. I još dve istog slikara. Mi smo prva galerija u Državama koja će izlagati njegova dela; lično je došao da mi se zahvali. Obasuo mi je šaku poljupcima. Veoma otvoreno. Potpuno francuski.” „Sladak?” „Pomalo istrošen, onako evropsko muški.” „Hmmm. Zvuči kao da nije moj tip”, kaza Kejt sa žaljenjem. „Slike su već krenule. Trebalo bi sledeće nedelje da stignu.” „Bacam se sutra na telefoniranje da malo razglasim to.” „Dobra ideja. Dolazim ujutro.” „Samo se ti naspavaj”, reče Kejt. „Tako brzo si se vratila, sigurno si umorna.

Da li si uopšte spavala dok si letela nazad?”

Džulini obrazi se zacrveneše kad se setila šta je radila na povratnom letu. „Ne dugo i ne baš čvrsto. Ali idem pravo u krevet, tako da sutra stižem čila i vesela.”

Nakon kratkog oklevanja, Kejt upita: „Kako si?” „Dobro.” „Mislim, ovo u vezi s Polom.” „Znam na šta misliš.” Džuli duboko udahnu i lagano izdahnu. „Ide nekako. Šta drugo mogu?” „Možda bi mogla da se posavetuješ s nekim stručnjakom zbog tugovanja.” „Razmisliću o tome.” „Kao da nije dovoljno što si izgubila Pola, još je i tip koji ga je ubio i dalje na slobodi.” „Po podne sam se videla sa detektivima, još i pre nego što sam došla kući.

Ništa novo nisu saznali za ovo vreme koliko sam bila u Parizu.” „Uglavnom se ne čini kao naročito teško kad na TV-u rešavaju zločine.”

Džuli se nasmeši i pored toga što je tema bila mračna. „Vidimo se sutra.” „Dobro se odmori.”

Džuli spusti mobilni telefon na noćni stočić i uze daljinski upravljač za televizor. Taman je stigla da uhvati samu sebe na vestima, kad su je presreli novinari dok je izlazila sa jalovog sastanka sa detektivima Senfordom i Kimbalovom, koje je izgleda više pogađao njen iznenadni odlazak iz zemlje nego sopstveni neuspeh u hvatanju Polovog ubice.

„Nemojte više tako nestajati”, strogo joj reče Senford. „Nismo znali da ste otišli sve dok nije bilo prekasno.” „Prekasno za šta?” „Prekasno da vas sprečimo da otputujete.” „Da li je trebalo da prvo tražim dozvolu od vas?” „Morate priznati da nije izgledalo baš dobro”, reče Kimbalova. „Kome?”

Detektivi nisu odgovorili na ovo. Umesto toga, Senford je upita: „Šta se tako važno događalo u Parizu da nije moglo da sačeka?”

Ispričala im je za slikara oko kog se digla sva ta prašina. „Priznajem, trenutak nije bio baš najbolji. Inače ne bih odlučila da idem u vreme kada bi trebalo da sam u žalosti, ali ukazala se mogućnost i morala sam da preteknem konkurenciju, koju predstavlja svaka umetnička galerija u zemlji.”

Bilo je to valjano opravdanje za iznenadni put, i oni su ga prihvatili bez reči, ni na trenutak ne posumnjavši da je pravi razlog za putovanje bio u stvari povratni let.

Imala je gomilu pitanja za njih, ali ona su se sva svela na jedno: da li se dogodilo nešto značajno kada je o slučaju reč? I svi njihovi zaobilazni odgovori slili su se u jedno i jezgrovito: ne. „Ali”, rekla je Kimbalova, „naši stručnjaci pregledaju bezbednosne snimke sa kamera u foajeu hotela. Kamere snimaju po jedan kadar svake četiri sekunde.” „Kao u banci.”

Da, rekli su. „Kako će to pomoći? Ne znamo kako izgleda.” „Ne, ne znamo”, odgovori Senford. „To znači da je u toku veoma dugačak i zamoran postupak eliminacije.” „Bojim se da vas ne pratim.”

Senford objasni. „Došli smo do ćorsokaka sa gostima hotela i zaposlenima.

Još uvek ih saslušavamo, ali zasada ništa nije iskočilo. Skoro smo potpuno sigurni da je naš momak ušao, obavio posao i izašao.”

Džuli ih je naizmenično gledala. „U ovom trenutku radimo samo sa pretpostavkama, ali ne odustajemo”, reče Kimbalova.

Senford nastavi dalje: „Shvatili smo da je, nakon što je pucao u gospodina Vilera, otrčao prema stepeništu gde se izuo i ostavio nekakav prtljag. Kofer, putnu torbu, nešto što inače ne bi privuklo pažnju u hotelu. „Strgnuo je sa glave masku, skijaške naočare i skinuo trenerku. Ispod nje je imao odelo, tako da je samo trebalo da obuje cipele. Strpao je masku u kofer ili nešto slično, strčao niz stepenice u foaje i izašao iz hotela pre nego što je bilo ko shvatio šta se dogodilo, a obezbeđenje počelo da zaustavlja sve koji izlaze.”

Džuli se nije sećala kako se lift spustio u foaje, ali sećala se onih nekoliko minuta pravog haosa nakon što su se vrata otvorila i ljudi koji su čekali lift ugledali užas. Nju kako se naginje nad Polom, krv koja se skupila u vidu barice na mermernom podu, i stanje u kom su se nalazila ostala tri putnika iz lifta. Ta strašna scena izazvala je pravu pometnju. Čovek koji ju je izazvao lako je mogao izaći potpuno neprimećen.

U to vreme neprimećen, ali zabeležen na bezbednosnim kamerama. „Pažljivo gledamo vremenski okvir malo pre i malo posle trenutka kad je lift stigao do foajea i kad je nastupio haos, da vidimo je li kamera snimila nekoga ko je izašao iz hotela, a ko ne može biti identifikovan kao zaposleni, gost, prijatelj nekog gosta, ili neko ko je prisustvovao sastanku ili nekoj konferenciji. Nekoga ko nije zatražio svoj automobil od momka ili pozvao taksi.” „To su stotine ljudi”, reče ona. „Koliko će vremena trebati?”

Dva detektiva priznala su da je to veoma iscrpljujući posao. „Ništa drugo?”

Rekli su joj da nisu pronašli masku, naočare, kao ni trenerku. Čarape su ostavile vlakna na tepihu u hodniku, ali podudaraju se sa najpopularnijom markom čarapa koja se prodaje u skoro svakoj prodavnici što u ponudi ima muške čarape. Ništa nije dodirnuo kožom, nije mu otpala ni vlat kose, ili je samo nisu pronašli; a čak i da su uspeli da pronađu DNK, tek je trebalo da otkriju kome pripada pre nego što pokušaju da čoveka dovedu u vezu sa mestom zločina. „Automobili u garaži?” „Proveravamo sve”, Senford joj reče. „Na izlazu postoji bezbednosna kamera. Niko se nije odvezao deset minuta nakon pucnjave, a do tog trenutka nikom to ionako nije bilo dopušteno. Zato i smatramo da je otpešačio.

Verovatno je nekoliko blokova od hotela parkirao automobil.”

Umor je kod Džuli samo pojačavao pesimizam i utučenost. Ali odlučila je da zaboravi na oprez. „Imate li snimak foajea od tog dana?”

„Već smo ga nekoliko puta pogledali”, odgovorio joj je Senford. „Da li se Krajton Viler vidi na njemu?” „Ne.” Odgovor Kimbalove usledio je tako brzo da je Džuli bila potpuno sigurna da su ga već tražili na njemu.

Nakon toga zahvalila im se na marljivosti i otišla. Nije očekivala da će je novinari onako zaskočiti po izlasku iz zgrade. „Nemam šta da vam kažem”, rekla je dok je pokušavala da se probije kroz njih. „Imaju li bilo kakve tragove, gospođice Ratlidž?” „Moraćete to njih da pitate.” „Da li su imalo bliži čoveku koji je ubio gospodina Vilera?” „Koliko ja znam, nisu.” „Mislite li da je pljačkaš bio sâm?”

Ovo pitanje ju je zaustavilo, jer joj ga do tada niko nije bio postavio. Sada je, dok je gledala ponovljeni snimak te scene na televizoru, videla ubeđenje na sopstvenom licu kad se nagnula prema mikrofonu i rekla: „Ne mislim, a isto tako ne mislim da je to bila pljačka.”

Snimak se tu završio i ponovo se pojavila glavna reporterka. „Iako je baš naša Kris de la Kruz pitala gospođicu Ratlidž da nam to malo pojasni, ova je odbila.”

Džuli isključi televizor i isključi i lampu.

Verovatno će joj detektivi prirediti pravi pakao zbog ove izjave, ali nije je bilo briga. Zločin je bio star već skoro dve nedelje. Do sada su verovatno već počeli da rade na desetak drugih ubistava pored Polovog. Svaki put kad bi navratila ili se susrela s njima, ponavljali su koliko su odlučni da reše slučaj i vinovnika privedu pravdi, ali ona nije bila toliko naivna. Uskoro će ih posao koji obavljaju odvući od ovog slučaja i gurnuti ga u stranu, a njegovo mesto zauzeće neki novi slučaj.

Možda će ova njena izjava novinarima podići prašinu još dan ili dva. Sve je moguće. Mnogo toga može da se desi za dan ili dva.

Za dan ili dva, mogao si da uradiš nešto na 12.000 metara visine, za šta si verovao da nikad ne bi mogao.

Krajton dodirnu ikonicu, na monitoru koji je služio kao daljinski upravljač,

pojačavši ton na gigantskom televizoru kućnog bioskopa. Žena podiže glavu iz njegovog krila i donekle uvređeno upita: „Jesam li ti dosadna?” „Da jesi, znala bi to.”

Spustio joj je dlan na potiljak i gurnuo joj glavu dole. Vratila se onome što je radila. Zapravo je bila prilično dobra u tome. Pošto je on bio redovna mušterija, agencija je znala šta voli i slala mu samo najumešnije devojke. Čim je stigla, rekao joj je: „U bioskop.” Kad se smestio u sedište, ona se bacila na posao. Plava kosa joj je bila prava i fina. Odsutno je provlačio prstima kroz nju dok je gledao početak vesti.

Složeni audio-vizuelni sistem činio je da i najbanalnije stvari izgledaju dobro. Nikad nije gledao televiziju nigde drugde. Što se tiče filmova, najviše je voleo da ih gleda u svom kućnom bioskopu, a ne u javnim bioskopima, koji su se najčešće nalazili u napadnim tržnim centrima, gde je bilo i previše morona koji žderu kokice, šapuću, šutiraju mu sedište pa čak i – kuda to ide ovaj svet? – šalju i primaju tekstualne poruke preko mobilnih telefona.

Prema svojoj kolekciji DVD-ova odnosio se kao da je reč o nacionalnom blagu. Temperatura i vlažnost u bioskopu bili su pažljivo mereni i držani konstantni kako bi se sačuvale kutije sa starim filmovima i video-trakama.

Svaki od njegovih filmova, video-snimaka i DVD-ova bio je katalogizovan i opisan u kompjuterskim dokumentima koje je skoro svakodnevno osvežavao.

Svom elektronskom opremom rukovao je izuzetno pažljivo. Prašina je bila kao anatema, ali njegova sobarica imala je naredbu da nikada ne ulazi u njegovu sobu. Sâm je obavljao sve spremanje.

Rezolucija slike na ekranu bila je toliko visoka da je mogao da vidi pore na nosu glavne reporterke kada su počeli sa depresivnom pričom o slinavim usranim starcima iz staračkog doma. Isuse, zašto ih svi ti rođaci što se žale jednostavno nisu pustili da umru?

Ne bi gubio vreme na gledanje vesti da ga nije zanimalo ima li novih vesti o fatalnom događaju u kom mu je stradao stric Pol. Prošlo je nedelju dana otkako su detektivi ponovo došli, ovog puta raspitujući se o tome seća li se nedavne rasprave sa stricem koja se odigrala u Polovoj kancelariji.

Shvativši da ga je sigurno neka torokuša iz „Viler enterprajzisa”, verovatno ona sparušena stričeva pomoćnica, otkucala detektivima, znao je da bi bilo bolje da prizna nego da ga uhvate u laži. „Naravno da se sećam. Izgrdio me je propisno.”

Zbog čega, želeli su da znaju.

„Zbog toga što sam beskoristan.” Iscerio se crncu, a onda i ženi velikog dupeta i očajnog ukusa za odeću. „Što baš i nije sasvim tačno. Rekao sam stricu Polu da sam daleko od beskorisnog, jer je fond, koji su mi deda i baba po majci zaveštali, narastao do preko sedam miliona dolara, što je po bilo čijoj računici sasvim lepa svota. Pomislio sam da je to prilično zgodan dokaz, ali stric Pol nije mislio da je baš toliko zabavan.”

Detektivi kao da su se ispuvali kad je priznao da se svađa dogodila. Da li su se nadali da će ga zaskočiti s tim? Ako jesu, bili su potpuno razoružani. Otac je unajmio opakog advokata da mu bude zastupnik, ali možda i neće biti toliko potreban. Slučaj se lagano hladio. Uskoro će se zalediti. Baš kao i siroti stric Pol. Devojka je jezikom dodirnula osetljiviju tačku i njegov penis je radosno odgovorio. Bio je blizu. Iščekujući vrhunac, nagnuo je glavu unazad i sklopio oči.

Ali skoro istog trena su se otvorile kad je do njega dopro poznati glas iz razglasa. „Nemam šta da vam kažem.”

Bila je to Džuli Ratlidž, preko celog ekrana. Bio je zadovoljan što vidi da izgleda umorno i neuredno, a pomalo i srdito kad su je upitali da li je policija imalo bliže hvatanju Polovog ubice. „Koliko ja znam, nije”, odgovorila je.

Baš je ovo super. Prokleto dobro mu puši dok gleda draganu svog pokojnog strica na televiziji. Poželeo je da ona to zna. Možda će je kasnije i nazvati i reći joj: „Džuli, video sam te na TV-u. Gledao sam u tebe dok sam svršavao.”

Ova veoma prijatna kompozicija misli iskočila je iz šina kad je kurva podigla glavu. „Hej, čupaš me za kosu.”

Popustio je stisak, ali osmeh zadovoljstva ostao mu je na licu. Džuli ga nije volela, bez sumnje zbog svih onih stvari koje joj je Pol govorio o njemu. Šta god da je Pol rekao Džuli, ona se zbog toga prema njemu odnosila hladno i sa odstojanja. Na sopstveno zadovoljstvo, Krajton je uživao i iskorišćavao njeno očigledno gnušanje.

Pravo u kameru je rekla: „Isto tako ne mislim da je to bila pljačka.”

Krajton je svršio.

Kurva ga je pogledala i nestašno pitala: „Šta je bilo toliko smešno?”

Očigledno nije navikla da se tipovi glasno smeju kad svršavaju. „Ništa.”

Zakopčao se, a onda je uhvatio za ruku i podigao da ustane iz klečećeg položaja. „Vreme je za polazak.” „Čemu žurba?” Krenula je rukom duž ivice košulje, gugučući: „Mogu još malo da se zadržim.”

Odgurnuo ju je. „Napolje.”

Osetivši da to stvarno misli, zgrabila je torbicu i izašla iz prostorije.

Ispratio ju je kroz stan da bude siguran kako ništa neće uzeti na izlasku. Otvorila je vrata i prostrelila ga otrovnim pogledom preko ramena. „Devojke su bile u pravu. Nepristojan si.” „Srce mi se slama.” „Ako smem da primetim, dozlaboga si čudan.”

U sekundi je mogao da smisli desetak opaski, ali zašto na nju trošiti dobre šlagvorte? Bez ijedne reči izgurao ju je kroz vrata i zalupio njima.

Vraćajući se istim putem do bioskopa, zastao je da uživa u blistavoj panorami Atlante, kroz prozore dnevne sobe svog luksuznog stana na vrhu zgrade. Pomilovao je naslon kao maslac meke kožne sofe dok je prolazio pored nje i divio se art deko vratima koja je spasao iz porušenog pozorišta, i namestio ih na ulazu u svoje malo kinematografsko carstvo.

Smestivši se ponovo u udobno i po meri napravljeno bioskopsko sedište koje je sam smislio, ponovo je pustio Džuli sa vesti. Međutim, ovo drugo gledanje nije ga toliko zabavilo koliko razljutilo. Taman kad su detektivi počeli da gube nadu i verovatno već bili na ivici da se ostave stričevog ubistva, Džuli je ponudila sveže stanovište. Sada su Senford i Kimbalova imali obavezu da istraže i ugao po kojem ovaj incident nije bio samo puka pljačka.

Od stričevog ubistva Krajton je obitavao u visokoj senci svog oca, puštajući ga da govori u ime porodice, dok je on sâm izbegavao svetlo kamere. Uživao je u spektaklu, ali samo na filmu. U stvarnosti, pažnju mu je privlačila nečija lepota i vrline, možda, i svakako nije bio skroman kada je o tome reč.

Ali, dok se uživa pod svetlošću kamera, žrtvuje se privatnost. Anonimnost je imala svojevrsne prednosti. Držanje u pozadini davalo je mnogo veći manevarski prostor, a stoga i moć.

Ali sada, kada je Džuli otvorila svoja velika usta, zanimanje detektiva za njega ponovo se pojavilo i ipak će mu trebati taj skupi advokat Derek Mičel.

Kako je sve to naporno.

7 Džuli se dopadalo kako joj galerija izgleda. Imala je neki odmeren i elegantan spoljni izgled koji se savršeno uklapao u ovaj deo Ulice Pičtri, gde su svi butici, antikvarnice, trgovine odećom i restorani bili otmeni kao i njihova bakhedska klijentela.

Dva drveta narandže u saksijama, sa obe strane sjajnih crnih vrata, kao i baldahin sa resama koji se pružao preko trotoara, bili su detalji koji su galeriju činili primamljivom za amaterske poklonike umetnosti, inače možda uplašene njenom strogoćom, dok je prenaglašena spoljašnjost bila ono što ozbiljni kupci svakako očekuju.

Skrenula je u uličicu i nastavila da se kreće njome do zadnje strane zgrade, gde se parkirala i ušla na stražnja vrata. Bacila je na svoj sto torbicu i čitav naramak kataloga koje je donela iz Francuske. Neprekidno je bio zatrpan koliko god se trudila da drži dokumentaciju urednom. Pošto je bila odsutna nekoliko dana, računi i ostala pošta su se nagomilali. Kejt je ostavila nekoliko telefonskih poruka na mesto gde je bila sigurna da će ih videti. Prelistala ih je, ali nijedna nije bila hitna.

Kancelariju i magacin, u zadnjem delu, od glavne prostorije galerije, spreda, odvajao je široki hodnik dugačak deset metara. Upravo tu je izlagala slike manjeg kvaliteta i nižeg cenovnog ranga. Dok je koračala ovim hodnikom, podsetila je sebe da neke od njih premesti. Verovala je u to da bi eksponate trebalo s vremena na vreme premeštati. Neka slika ili neko umetničko delo koje je prošlo nezapaženo moglo bi, na nekom novom mestu, odjednom postati zanimljiv komad za posetioce.

Debeli tepih i Betoven čija je muzika tiho izbijala iz nevidljivih zvučnika prigušili su njene korake, pa Kejt nije znala da je stigla sve dok nije ušla u glavnu prostoriju. Razdragano, njena pomoćnica reče: „Ah, evo je.” Čovek se kojim je Kejt razgovarala se okrenuo. Džuli je stala kao ukopana, i na trenutak je zaustavila disanje.

Derek Mičel, sa samozadovoljnim osmehom na licu koji joj je izmakao tlo pod nogama, reče ljubazno: „Dobro jutro.”

Smogla je taman toliko glasa da mu uzvrati pozdrav.

„Gospodin Mičel je već bio tu kad sam došla da otvorim”, reče Kejt. „Rekla sam mu da verovatno nećeš doći do pola jedanaest, ali on je rekao da će vrlo rado sačekati dok ne stigneš. Popili smo espreso.”

Iza njegovih leđa, Kejt se cerila i signalizirala obrvama. Džuli ju je skoro čula kako izgovara Kakav macan!

Imao je na sebi trodelno letnje odelo, jednobojnu košulju i kravatu, i skromnu dugmad za košulju. Elegantnije je bio obučen nego na putovanju.

Odeća mu je bila izuzetnog kvaliteta i kroja. Isijavao je sigurnost i neku sirovu muževnost koja je tek neznatno umanjivala stil čoveka iz grada, a odeća kao da mu je bila brižljivo odabrana da prikrije ovu činjenicu.

Džuli je skrenula pogled s njega i pogledala psa koji mu je ležao kraj nogu. „Ovo je Megi”, rekao je. „Znam da baš i ne dozvoljavamo ljubimcima pristup u galeriju”, požurila je Kejt da kaže, „ali gospodin Mičel me je uverio da je Megi pripitomljena i da je mnogo više čovek nego pas. Zar nije prelepa?”

Kao da shvata da su je predstavili, keruša podiže glavu i pogleda Džuli, široko zevnu, a onda spusti glavu pored gospodarevih italijanskih cipela.

Džuli je gledala kako se cipele kreću prema njoj. Kad su stigle do nje, podigla je glavu i pogledala lice Dereka Mičela. „Gospođice Ratlidž.” Ispružio je desnu ruku. Znajući da mora da odigra ovu predstavu zbog Kejt, rukovala se s njim. „Gospodine Mičele. Dobro došli u ‘Še Žan’. Kako ste saznali za nas?” „Uradio sam domaći.” Držao joj je ruku sekundu duže od uobičajenog, a zatim je pustio. „Došao je po nešto veoma posebno”, reče Kejt. „Šta to?”, upita Džuli, uputivši pitanje njemu. „Još uvek ne znam.” „Za dom ili kancelariju?” „Za spavaću sobu”, reče Kejt. Ponovo je podigla obrve, a Džuli se pretvarala da ne primećuje.

On reče: „Po onome što o vama već znam, na glasu ste da mušteriji uvek izlazite u susret.”

Džulini obrazi se zarumeneše. Zbog Kejt je rekla: „Trudim se.” „Uf, siguran sam da je to mnogo više od truda. Dajete celu sebe.” Zaćutao je na nekoliko trenutaka. A onda: „Hiljadu puta sam se provezao pored galerije i uvek se divio delima izloženim u izlogu. Ali do sada nisam imao razloga da se

zaustavim.” „A sada ste to učinili?” „Sada jesam.”

Sabrala se. „Pa, sigurna sam da će Ketrin pronaći savršeni komad za vas.

Veoma je iskusna.” „Došao je tebe da vidi.” „Tako je, gospođice Ratlidž. Nije reč o tome, gospođica Filds je savršeno šarmantna i, siguran sam, iskusna.” Dobacio je Kejt osmeh preko ramena, koji je ona uzvratila pre nego što je pogledala Džuli. „Ali prepuštam se vašim veoma sposobnim rukama.”

Ova dvosmislena izjava njoj se učinila suptilna poput teretnog voza.

Kaleidoskop od sećanja počeo je da joj bleska u umu. Grlo joj se steglo od sramote i bila joj je potrebna i poslednja mrva snage da se ne oda. Da bi sve bilo još gore, on je savršeno znao čega se ona upravo priseća.

Veoma uspešno joj je postavio zasedu. Osmeh, pas, razoružavajuće ponašanje – potpuno su onesposobili Kejt. Koje bi prihvatljivo objašnjenje mogla da ponudi svojoj asistentkinji ako bi i njega i njegovog pristojnog labradora isterala napolje i zaključala vrata.

Usta su joj, suva poput prašine, jedva iscedila pitanje: „Imate li nešto posebno na umu, gospodine Mičele?” „Otvoren sam za sve.”

Dobro, dosta je sa seksualnim aluzijama. Ljubazno je rekla: „Potrebne su mi neke smernice. Inače ću vam samo trošiti vreme.” Moje se, naravno, podrazumeva. „Ne znam šta hoću sve dok to ne vidim, ali, kad vidim, krećem odmah u akciju.” Sačekao je sekundu, a onda rekao: „Možda biste mogli ponešto da mi pokažete.”

U pokušaju da bude od pomoći, Kejt reče: „Ima nekih komada u ateljeu. Ja ću pripaziti na radnju. Zajedno sa Megi.” Kleknula je i pogladila psa po leđima. „Bićemo dobre, zar ne, Megi?”

Derek Mičel se osmehnuo. „Ne čujem je da se žali. Povedite me, gospođice Ratlidž.”

S obzirom da je odluka donesena u njeno ime, Džuli se samo okrenula i povela ga niz hodnik u malu sobu sa leve strane koju je Kejt nazvala ateljeom.

Bila je to prostorija gde su probirljivi kolekcionari proučavali skulpture ili slike

pri najboljem mogućem svetlu. Davano im je vreme da osmotre komad iz svih uglova, potpuno komotno, spokojno i na miru. Bilo je to mesto na kom je Džuli uglavnom završavala posao, pa je odaja bila i odgovarajuće intimna.

Kako je prošla kroz vrata, dodirnula je prekidač i suptilno svetlo se uključilo. Derek Mičel je ušao za njom. Zatvorila je vrata i okrenula se prema njemu. „Šta ti tražiš ovde?” „Zašto si to uradila?”

Suočeni ovako u stešnjenom prostoru, govorili su u isti glas, šibajući pogledom jedno drugo.

On je stajao u borbenom stavu, podbočen, rastvorenog sakoa. Bila je to poza koju bi verovatno zauzimao dok je unakrsno ispitivao svedoka, a Džuli ju je kao takvu prezirala. „Otkud ti hrabrosti da se pojaviš ovde?”, rekla je. „Otkud mi hrabrosti? Otkud mi hrabrosti? I to mi kaže umetnica koja kupi muškarce po avionima.”

Okrenula mu je leđa. „Neću da razgovaram o tome.” „Nećeš malo sutra.” Obišao ju je da ponovo budu licem u lice. „Postoje neke indicije da naš susret nije bio slučajan.” „Naravno da nije. Zar misliš da bih zavela potpunog stranca u javnom toaletu da nisam imala neki dobar razlog?” „Mnogo bolji od želje za jebanjem?”

Isprva je bila previše šokirana da odgovori, ali kad je počela da priča, glas joj se tresao od ozlojeđenosti. „Želim da odeš odavde.” „A, ne još.” Preprečio joj je put kad je pokušala da ga obiđe. „Uopšte se nisi ponašala ožalošćeno zbog svog mrtvog ljubavnika kad si krenula rukom prema mom rajsferšlusu.” „Odbijam da slušam ovo.” Kročila je u stranu; on je učinio isto. „Ako odvajanje muškaraca po avionima nije tvoj običaj...” „Nije.” „Onda se vraćam na prvobitno pitanje. Zašto? Potpuno si me izbacila iz takta. Želim da znam zašto. Sad mi je sasvim jasno da to ima veze sa Polom Vilerom. Ali kako? Kad sam se ukrcao u avion u Parizu, nisam ni znao za njega.

Zašto si htela da me ‘imaš’ pre nego što sam i čuo za njega?”

„Pametan si čovek, gospodine Mičele. Ukapiraćeš.” „Poštedi me truda. Reci mi.”

Odmahnula je glavom i ponovo pokušala da prođe pored njega. Ovog puta uhvatio ju je za ruku. „Možda bi više volela da pitam Daga Vilera zašto me je ljubavnica njegovog pokojnog brata zavela u avionu?”

Otrgnuvši ruku, rekla je: „Nije me briga ako ga i pitaš.”

Osmehnuo se kao što bi to učinio neki šakal. „Blefiraš. Briga te je.”

Uzvratila mu je pogledom. „Poštedi nas sve neprijatnosti, gospođice Ratlidž. Zašto si me kompromitovala?”

I on je blefirao. Ne bi rekao Dagu za epizodu iz aviona, jer nije želeo da iko sazna da je ispao budala. Ali bio je navikao na blefiranje i, sudeći po svemu što je o njemu pročitala, to je uglavnom palilo, čak i kod najgorih tužilaca. Osim toga, ostvarila je ono što je želela. Kakva je šteta u tome da sazna koji je razlog? „Učinila sam to kako ne bi mogao da predstavljaš Krajtona.” „Bratanca. Kakve on ima veze s tim?” „Svakakve.” „Sa smrću svog strica?”

Ona klimnu. „Ima alibi.” „Bez obzira, znam da je odgovoran, gospodine Mičele. Pre ili kasnije i policija će to saznati. Biće okrivljen i izaći će na sud. Ali ti nećeš biti tamo da to vidiš. Ne možeš da ga braniš. Ne nakon... nakon...” „Aaa! Možeš to da uradiš, samo ne možeš da kažeš tu reč.”

Prvi je popustio posle dugačkog suparničkog pogleda koji su delili. Uhvatila je nekoliko prošaputanih psovki kad se okrenuo od nje i udaljio na drugu stranu male sobe. Nekoliko trenutaka samo je zamišljeno zurio u sliku na zidu. Bila je osvetljena kako bi se video svaki potez četkicom.

Tiho, ona reče: „Pošto znaš, možeš da odeš.”

Ne obazirući se na ovo što je čuo, on upita: „Kako si znala da će Dag baš mene da angažuje?” „Na prijemu posle Polove sahrane čula sam ga kako se nekim prijateljima žali da policija i dalje ispituje njega i čitavu porodicu, i pored toga što imaju čvrst alibi. Neko je rekao da je to smešno, da smrdi na uznemiravanje i da je

možda došlo vreme da Dag dovede pitbula – to je citat – da sve to zaustavi. „Dag je rekao da je o tome već razmišljao. Spomenuo je i tvoje ime. Malo sam istraživala. Čitala o tvojim uspesima u poznatim slučajevima. Ne gubiš često. Plašila sam se da će se s tobom kao advokatom Krajton izvući za Polovo ubistvo.”

Usledila je duga tišina dok je on stajao leđima okrenut, još uvek posmatrajući sliku. Konačno je rekao: „Da li bi iko zdrave pameti dao imalo novca za ovakvu stvar?”

Morala je da se nasmeje. „Iznenadio bi se.” „Koja je početna cena?” „Petnaest hiljada.” „Šališ se.” „Ne.” „Petnaest hiljada dolara za sliku golog debelog čoveka?” Okrenuo se iznenada. „Kako si znala da ću biti baš na tom letu?” „Šta?” Ova promena teme izbacila ju je iz ravnoteže, ali shvatila je da je to bilo proračunato. „Samo je moja pomoćnica imala plan mog puta, a ona ga ne bi dala nikome na uvid bez mog znanja i dopuštenja.” „Šeron, Dagova žena. Prošle nedelje zvala sam da vidim kako su, da vidim kako se snalaze.” „Bliska si sa porodicom?” „Onako prijateljski. Zajednička veza bio je Pol.” „Dag mi je rekao da te je Pol obožavao. I vice versa.” „To je istina.” „Hm.” Podvrgao ju je sporom i skeptičnom osmatranju od glave do pete, a onda se vratio prvobitnoj temi. „Šeron Viler nije znala broj mog leta.” „Jesi li je upoznao?” „Još nisam.” „Ona je... ne želim da ovo zvuči toliko neljubazno koliko će zvučati. Nije naročito bistra i lako je njome manipulisati. Krenula sam s tim da mi je Dag navodno rekao kako planira da te unajmi i vidi šta će iz toga svega proizaći.

Rekla mi je da si u Parizu i da se tvoj povratak ne očekuje pre osamnaestog, kada se Dag nada da će te sresti.”

„I ti si onda, tek tako, odlučila da mi postaviš zasedu u Parizu?” „Učinilo se kao dobra strategija.”

Frknuo je kroz osmeh. „U poređenju sa čim? Sa tim da me napadneš na plaži?” „Bio je to drastičan potez, da. Ali morala sam da te ulovim pre nego što se nađeš sa Dagom. Šeron je rekla da si otišao na put s porodicom, što sam uvidela kao šansu. Bio bi opušten. Gard ti ne bi bio podignut. Ne bi očekivao...” „Da budem pojeban. U svakom smislu te reči.”

Ništa nije rekla na ovo. „‘Delta’ ima četiri leta sa ‘De Gola’ u Atlantu. Ako Dag planira da zakaže sastanak s tobom onog poslepodneva kad se vraćaš, razumno je bilo pretpostaviti da ćeš biti na najranijem letu.” „A šta da nisam bio?” „Izgubila bih novac na karti za prvi razred.” „I propustila svoju šansu.” „Da to nije upalilo, izabrala bih neko drugo vreme i mesto.” „Za seksualno druženje?”

Skrenula je pogled. „Ne nužno baš to. Istina je da nisam znala šta ću da radim. Možda bih te zamolila. Pokušala da te urazumim. Zaigrala na kartu tvoje pristojnosti ili osećaja za pravdu. Ali...” Podigla je jedno rame. „Misliš da ja to ne posedujem.”

Priznala je. „Sudeći po onome što sam o tebi pročitala, plašila sam se da ta taktika neće uroditi plodom.” Kratko ga je gledala, a onda iz čiste radoznalosti upitala: „Da li ikad imaš grižu savesti kada izvojuješ pobedu za nekog ko je kriv za nekakav gnusni zločin?” „Veruješ li u prava koja garantuje Ustav?” „Naravno.” „Eto ti i odgovora. Promenila si temu. Zašto si krenula tim zavodničkim putem?” „Delovao je kao najbrži i najuspešniji način da te kompromitujem.” „Kao i svaka žena otkako smo čuli za Evu.” „Avion svakome pruža osećaj odvojenosti od svega na zemlji. Pravila kao da tamo ne važe.” „Šta se dogodi u vazduhu, ostaje u vazduhu?” „Nešto slično tome.”

„Pa si me zakucavala votkom dok si ti ispijala bladi meri. Da, to sam ukapirao. Zamolila si stjuardesu da ti donosi koktel samo dok se ja ne olešim.” „Nisam ti ja sasipala piće u grlo.” „Nisi, ali si se zato postarala da se ludo provedem, zar ne? Uska suknja.

Visoke potpetice. Sirota ti. Povređena stranka s ožiljcima na egu. Priča o prevrtljivom mužu, istina ili izmišljotina?” „Istina. Samo ne na ovom letu.” „Hm. Zato si se razvela od njega?” Pogledala ga je, a onda rekla: „Malo sam i ja istraživao.”

Ništa nije otkrila o svom propalom braku. Zadržao je pogled malo duže, a onda napravio mali krug po sobi, gledajući izložene slike. Zaustavio se kod jedne od njih, ponovo se podbočio i toliko dugo stao da je gleda da se Džuli uplašila kako će od njegove koncentracije nastati rupa u platnu. Konačno ga je upitala: „Kad si otkrio?” „Ko si? Sinoć. Video sam na vestima. Zamisli koliko sam se iznenadio. Eto tebe, moje misteriozne žene, u visokoj rezoluciji. Dobila si ime i bilo mi je drago zbog toga. Džuli Ratlidž. Ali čekaj malo. Gospođica Ratlidž je do guše u kriminalnom slučaju koji je privukao pažnju javnosti – previše slučajno da bi bilo slučajno – i koji je pao pravo u moje krilo. „Njena usputna izjava na rastanku: ‘Moji ste’, odjednom počinje da dobija smisao. Bar na neki način.” Okrenuo se prema njoj, očigledno očekujući da mu odgovori. Pošto nije, upitao ju je: „Šta si htela da kažeš onom poslednjom izjavom onom novinaru?” „Tačno ono što sam rekla. To nije bila pljačka.” „Maskirani čovek na nišanu drži grupu ljudi, traži od njih da mu predaju dragocenosti i to nije pljačka?” „Bilo je to ubistvo, gospodine Mičele. Atentat. Pol je trebalo da umre.

Pljačka je bila samo paravan kako se ne bi videlo da je isplanirano.” „A sve je isplanirao Krajton Viler, pretpostavljam.” „To uopšte nije pretpostavka.” „Zvučiš kao da si sigurna da on stoji iza toga.” „I jesam.” „Pa, policija očigledno ne deli tvoja uverenja, jer bi inače već bio optužen.” „Nemaju nikakve dokaze.” „Imaš li ti?”

Ostala je nema. Čak i da ima pištolj koji se još puši, a koji povezuje Krajtona sa ubistvom, Derek Mičel bio bi poslednja osoba na svetu s kojom bi to podelila.

Ali ta pretpostavka bila je sporna, jer nije imala nikakve dokaze. Rekla je: „Detektivi još uvek istražuju Krajtona, iako im je pružio alibi. Zar ti to nije čudno?” „I ne baš. Panduri čine čudne stvari non-stop.” „Nekoliko puta sastala sam se sa Senfordom i Kimbalovom. Oboje mi deluju izuzetno stručni.”

Njegov tugaljivi izraz lica naveo ju je da pomisli kako se slaže, ali da je previše tvrdoglav da to prizna. „Nisam upoznao Robertu Kimbal”, reče on. „A Senforda?” „Njega znam onako usput, po ugledu.” „Da li taj ugled uključuje i sklonost ka činjenju čudnih stvari?” „Pojasni mi to”, rekao je iritirano. „Hoću da kažem, zašto bi se Senford i Kimbalova stalno vraćali na Krajtona osim ako ne sumnjaju u njegovu umešanost, bar u nekoj meri? Ja znam da je umešan. A Dag se toga plaši. Da se ne plaši, ne bi unajmio tebe sve dok mu pitbul advokat ne bi zaista zatrebao. Unajmivši tebe, započeo je pripremne radnje.” „Kao i ti svoje; ako smem da primetim.”

Igra rečima bila je namerna, i njoj se ponovo zarumeneše obrazi, ali nije skrenula pogled s njegovih očiju. „Tako je. Izvršila sam preventivni udar.” „Postoji veoma mnogo izuzetnih advokata, gospođice Ratlidž. A Vilerovi mogu da priušte najbolje. Planiraš li sve njih da pojebeš?”

Odmarširala je do vrata i otvorila ih. Ali, podjednako odlučnim pokretom, on pruži ruku preko njenog ramena i zatvori ih šakom, ostajući u tom položaju.

Okrenula se u tesnom prostoru koji joj je ostavio. „Otišla si zaista daleko da me diskvalifikuješ, gospođice Ratlidž.” „Nemaš pojma koliko.” „Pretpostavljam da bi trebalo da mi laska što me se plašiš.” „Bije te glas da si beskrupulozan. Ti i Krajton bili biste odličan tim.” „Šta sad to znači?” „Mislim da kapiraš šta hoću da kažem.” „U stvari, baš i ne, jer ne znam Krajtona Vilera. Štaviše, ni tebe nisam znao pre leta ‘Deltom’. Ono što se dogodilo na tom letu odigralo se pre nego što sam

upoznao Daga Vilera, ili čak i saznao da mu je brat upucan i ubijen. Tehnički, ja sam čist. Skinut s udice. Mogu da se bavim slučajem ako mi se tako hoće.” „Čak ni ti, gospodine Mičele, tako arogantan kakav jesi, ne bi se usudio da braniš Krajtona uz saznanje da ću svedočiti na strani optužbe. Čak i da si spreman da rizikuješ izbacivanje iz komore, postarala bih se da se to nikad ne dogodi.” „Ne bi uspela, ne bez priznanja sopstvene krivice.” „Što bih i učinila. Da ni na trenutak nisi posumnjao u to.” „Izašla bi u javnost sa onim što smo uradili u toaletu?” „Veruj u to.” „Telo tvog ljubavnika jedva da se ohladilo. Pored sve svoje pomodne prefinjenosti, ovo je i dalje Jug. Stara garda, koju predstavljaju prijatelji i saradnici Pola Vilera, bili bi užasnuti.” Očima je hitro pregledao sobu. „Tvoja uvažena klijentela ne bi više ni prismrdela ovom mestu. Ne bi potrošili više ni centa svog starog novca kod tebe. Možda će ti i oprostiti ono što si učinila u avionu, ali nikad ti ne bi oprostili što si se time razmetala i provlačila Polovo ime, i ime njegove svete supruge Meri, kroz blato. Uništiš li svoju reputaciju, uništićeš i njegovu.” „Učinila bih to zbog njega.” Govoreći razjareno, odgurnula ga je u stranu kako više ne bi stajala u sendviču između njega i vrata. „Polov bratanac ga je ubio. Pol bi želeo da raskrinkam Krajtonov zločin. Očekivao bi od mene da dam sve od sebe, kako si to rekao, da se postaram da Krajton bude kažnjen.”

Oči su joj bile bademaste, isprskane čokoladnim pegicama. Izdržavale su pogled koji je postajao neprijatno dug. „Učinila si to zbog Pola Vilera?”

Ispravila se i podigla glavu. „To je jedini razlog?” „Jeste.” „Za njega?” „Da.” Pogledao ju je od glave do pete, očima sevajući na delove koje je poznavao na dodir. Osmehnuo se kao što bi to učinio kad prozre svedočenje očevica. „Samo se zavaravaj, Džuli. Ili bar pokušaj. Ali mene nećeš prevariti.”

8 Kejt promoli glavu kod dovratka i sa iščekivanjem pogleda Džuli. „I?” Džuli se pretvarala da se bavi telefonskim računima za prekookeanske razgovore. Nije ispratila Dereka Mičela. Počastivši je onim svojim arogantnim osmehom, pružio je ruku iza nje, okrenuo kvaku i otišao. Čekala je tačno šezdeset sekundi posle njegovog odlaska pre nego što je izašla iz ateljea.

Uvukla se u majušno kupatilo koje su koristile samo ona i Kejt, gde je progutala dva aspirina kako bi predupredila predstojeću glavobolju, oprala ruke i poželela da prestanu da se tresu. Naslonivši se na mali umivaonik, nekoliko puta je duboko udahnula. Saberi se, Džuli.

Povukla se u kancelariju i navalila na gomilu pošte. Ali trebalo je da zna da će Kejtina radoznalost i osećaj za dramu zahtevati veoma precizne detalje. Nije skidala pogled sa telefonskog računa. „I, šta?” „Šta misliš o njemu?” „Gospodinu Mičelu?” Glumila je nezainteresovanost. „Ima dobar ukus za oblačenje. Da li se to odnosi i na umetnost, tek ostaje da se vidi. Nabacila sam mu nekoliko ideja koje će mi pomoći u pri odabiru.” „Ali šta misliš o njemu? Ja kažem da je kao san.”

Džuli se namršti. „Zar nije malo prestar za tebe?” „Razlika je otprilike ista kao između tebe i Pola.” „To je bilo drugo.” „Kako to?” „Ja sam bila starija kad sam srela Pola, pa se razlika nije činila toliko velikom. Tebi fali još dosta godina do tridesete.”

Ali Kejt je bila nezaustavljiva. „Dok ste vas dvoje bili u ateljeu, malo sam pretražila pomoću ‘Gugla’. On je prava advokatska zverka. Krivično pravo. Ide mu veoma dobro, a što je najbolje, nije oženjen.”

Džuli ispusti telefonski račun na gomilu drugih i protrlja čelo na mestu gde se glavobolja probijala pored analgetika. „Kejt, imam brdo posla ovde i moram time da se pozabavim.”

Usplamtelost mlade žene konačno je počela da popušta. „Dobro. Ali ja

mislim da je baš sladak. Sa psom i sve to.”

Telefon zazvoni. Kejt se ispruži da se javi. „‘Še Žan’. Izvolite?” Slušala je, a onda zamolila pozivaoca da sačeka i predala slušalicu Džuli. „Detektiv Senford.” „Hvala vam, gospođice Ratlidž, što ste došli tako brzo.” Senford joj pokaza da sedne na stolicu u njegovoj „kocki”, koja joj je na nesreću postala vrlo poznata teritorija. „Rekli ste mi da je bitno.” „Nadamo se da jeste.” Roberta Kimbal je čekala s njim kad je Džuli stigla. „Izolovali smo jednog tipa na bezbednosnom snimku iz foajea.”

Senford sede za svoj sto i pređe pravo na stvar. „Svakako je bio u hotelu za vreme pljačke, ali nema ga na snimcima iz garaže i nije pozvao momka s parkinga.” „Nije želeo da dopusti da uđu u trag automobilu, to je naša pretpostavka”, reče Kimbalova. „Imamo ga kako ulazi u dvanaest i četrdeset dva i izlazi nešto posle tri i petnaest, što je otprilike isto vreme kad je lift stigao do foajea i kad je nastupio opšti haos.” „Između osmog sprata i foajea lift nije zastajao. Da li se vremena poklapaju?”, upita Džuli.

Kimbalova klimnu potvrdno glavom. „Oslanjao se na šok koji će svi doživeti. Dok je naš mladić iz Kalifornije prikupljao petlju da zatvori vrata i pritisne dugme za prizemlje, naš vinovnik imao je vremena da se sakrije na stepeništu, skine trenerku, obuje cipele i strči dole osam spratova. Tesno je, ali nekoliko policajaca, uključujući i našeg Senforda, istrčali su to. Može se stići.” „I nije zaposlen u hotelu”, reče Senford. „Uprava takođe ne veruje i da je bio gost. Niko od osoblja sa recepcije ne seća se da se prijavio, a uvežbani su da pamte lica i imena. Deo usluge po kom je ‘Moltri’ slavan jeste i obraćanje gostima po imenu, i to čim stignu. Vratar je siguran da ga je video, ali ne seća se da mu je pomogao sa nekim prtljaga ili da ga je sprovodio do razvodnika ili recepcionera.” „Niko se ne seća da je bilo ko govorio glasom koji ste vi ili drugi iz lifta opisali”, reče Kimbalova.

Pre puta u Francusku Džuli je nekoliko sati provela slušajući snimke raznih glasova, ali bio je to uzaludan trud. „Ostale žrtve?”, upitala je sada. „Kada su odslušale te snimke...” „Rekle su isto što i vi. Nijedan glas ne poklapa se s njegovim, tako da je to ćorsokak.”

Nakon pauze Senford je nastavio. „Ispitujemo grupe ljudi koji su imali sastanke u hotelu tog dana. Još uvek čekam da nam neko od njih potvrdi da je njihov. Jedna spremačica iz hotela misli da ga je videla na nekom spratu gde su gostinske sobe, ali nije sigurna.” „Nije sigurna ni da je nebo plavo”, suvo dodade Kimbalova. „Nije sigurna na kom spratu ga je videla, pa čak ni da je to isti taj tip, a i u vezi s tim se koleba. Ne računamo na nju. Ako mene pitate, mislim da ga je navodno prepoznala jer je samo želela malo pažnje.” „Svim gostima hotela pokazujemo ovu fotografiju”, nastavio je Senford. „Ali to je đavolski zahtevan posao. Prošle su skoro dve nedelje. Ljudi su se rastrčali na sve strane. Nekoliko njih preletelo je okean. To iziskuje užasno mnogo vremena, a na kraju bi neko mogao da ga prepozna kao bezazlenog posetioca koji je došao nekome u posetu; u tom slučaju možemo samo krenuti iz početka. „Pozornici pokazuju sliku unaokolo plaćenim doušnicima. Ali zasada ništa. Što ne znači da ga nisu prepoznali. Samo znači da nisu raspoloženi da ga prepoznaju. Isto je i sa zalagaonicama. Ako je i utopio robu koju je maknuo, niko neće da prizna. „Nekoliko policajaca pregleda i slike sa raznih hapšenja, ali, čak i ako je ikada uhapšen za oružanu pljačku ili neki drugi zločin, izgled može da se promeni, a ovo nisu baš najkvalitetnije fotografije jer je reč samo o zamrznutim kadrovima iz video-snimka.” „I to mutnog video-snimka”, dodade Kimbalova. „Loše svetlo. Loš ugao.

Ljudi ne izgledaju ništa bolje od gomile izobličenog plastelina, ali jeste neki početak.”

Senford zaključi rečima: „Pomislili smo da biste vi možda mogli da pogledate.”

Izvadio je jednu „devet puta trinaest” fotografiju iz žute koverte. Džulino srce je tuklo dok je pružala ruku prema njoj. Pogledala ju je, a onda podigla pogled prema detektivima, znajući da je njena reakcija očigledna. Šalite se? „To je to?” „Nagovestio sam da je rđava. U stvari, zbog svega što se desilo, ‘Moltri’ je upravo zamenio bezbednosne kamere novijim modelima i osvežio čitav sistem.”

Džuli je proučavala fotografiju, ali je u neverici odmahivala glavom. „Ovo može da bude bilo ko.” „Ne prepoznajete ga?”, nagonila ju je Kimbalova.

„Ni najmanje.” „Fotografija je uvećana”, reče Senford, „tako da je još zrnastija od videosnimka. Pogledajte ponovo. Pokušajte da povežete tačkice.”

Džuli učini kako joj je rečeno, ali nije bilo nade. Lice je predstavljalo mrlju od svetlosti i senke, očigledno je bio muškarac, ali osim toga nerazaznatljiv.

Vratila je sliku Senfordu. „Volela bih da mogu da vam kažem njegovo ime, verujte mi.” „Pa, vredelo je pokušati.” Senford tutnu fotografiju nazad u kovertu. „Jeste li je pokazali nekome drugome? Ostalim žrtvama pljačke?” „Poslali smo je i faksom i imejlom”, reče Kimbalova. „Dame iz Nešvila odmah su se javile sa negativnim odgovorom. Čekamo da se čujemo sa Kalifornijcem. Tamo je još uvek rano.” „Šta je sa Dagom? Krajtonom?”

Senford klimnu potvrdno. „Palo nam je na pamet da bi ubica mogao biti neki bivši zaposleni iz ‘Viler enterprajzisa’ koji je kivan na svog šefa. Pitali smo Daga Vilera da dođe i pogleda. Uputio nas je na svog advokata. Od juče ima nekog novog.”

Kimbalova frknu s očiglednim gađenjem. „Derek Mičel. Taj gad.”

Džuli je pokušavala da zadrži ravnodušan izraz na licu. „Zašto?” „Zato što uglavnom pobeđuje.” „Ne, mislim zašto je unajmio novog advokata?”

Nijedno od dvoje detektiva nije ponudilo neko mišljenje, ali Džuli je primetila da je ovo naizgled nevino pitanje izazvalo reakciju u njima. „Zvuči kao da su se malo unervozili, zar ne?”

Kimbalova i Senford razmeniše poglede. Kao da je samo čekao neki znak, Senford ustade i izvini se što mora da ode. „Vas dve dame možete koristiti ovaj moj prostor koliko god vam treba. Oprostite mi.”

Kad je zamakao, Džuli se osmehnu Roberti Kimbal. „Vas dvoje sporazumevate se bez reči. Primetila sam to više nego jednom.” „Radimo zajedno već par godina, ali se čini mnogo duže. Kad smo dodeljeni jedno drugom, odmah smo se složili. Istraživačke metode su nam usaglašene, kao i karakteri.” „Pa ipak, toliko ste različiti.” „To ne poričem”, reče ona učtivo. „Crno, belo. Muško, žensko. Oženjen, neudata. Visok i mršav. Niska i zdepasta. Možda su razlike to što čini da

partnerstvo funkcioniše.”

Džuli je kratko gledala detektivku: „I koja ste vi?” „Ja sam niska i zdepasta.”

Džuli se osmehnu. „Jeste li vi dobar ili loš pandur?”

Kimbalova, ni najmanje postiđena, uzvrati osmehom. „Gde najčešće pazarite?” „Izvinite?” „Gde kupujete odeću? Uvek izgledate tako... dobro.” „Hvala vam.” „Naravno, ako bih ja pokušala da obučem tako kratku crnu suknju, bio bi to pravi modni fijasko.” Osmeh Kimbalove bio je dobrodušan i samoosuđujući.

Podigla je bronzani pritiskač za papir koji je izgledao kao buldog, maskota Univerziteta u Džordžiji, i odsutno se njime igrala, sve vreme gledajući Džuli.

Konačno je rekla: „Oboje smo dobri policajci.”

Džuli udahnu duboko i izdahnu. „Pretpostavljam da to zavisi od ugla gledanja.” „Da, pretpostavljam da zavisi.” „Koji je sledeći korak sa bezbednosnim snimkom, fotografijom?” „Nastavićemo da je pokazujemo svima, s nadom da će neko prepoznati tipa i osloboditi ga sumnje ili okriviti. U međuvremenu, pregledamo video-snimke načinjene tri dana pre pucnjave. Hotel ih čuva samo četiri dana pre nego što ih presnimi, tako da je to najdalje što možemo da idemo unazad. „Tehničko osoblje ih pregleda kadar po kadar, da vidi može li ponovo pronaći ovog tipa. Ako ga pronađu, popeće se na vrh liste kao mogući osumnjičeni. Kako bi izveo sve to, morao je da zna kuda da ide, koliko treba vremena da provede na stepenicama i izađe pre nego što se zatvore izlazi iz hotela.” „Morao je da osmotri gajbu.”

Kimbalova se nasmeja na ovu Džulinu namernu upotrebu žargona, pa ju je detektivka uhvatila donekle nespremnu sledećim pitanjem: „Šta mislite o Krajtonu Vileru?” „Mislim da sam jasno pokazala da o njemu imam veoma nisko mišljenje.” „Nabacili ste nam ideju da mislite kako je povezan sa pljačkom i pucnjavom.”

Džuli ništa ne reče. „U stvari, vaše aluzije su očigledne poput tornada pete klase. Senford i ja morali bismo biti veoma glupi da to ne provalimo.” „Uopšte ne verujem da ste glupi.”

Detektivka je vratila pritiskač za papir na sto i prekrstila ruke preko grudi, pronicljivo pogledavši Džuli. „Da li dobro poznajete Krajtona?” „Svoje mišljenje zasnivam najviše na onome što mi je Pol o njemu rekao. Ali lični odnos samo je potvrdio sve što je Pol rekao.” „Kakva vrsta ličnog odnosa?” „Najmanja moguća, uveravam vas. Ali Pol je bio veoma društveno biće.

Druženja sa porodicom bila su neizbežna. Praznici. Rođendanske večere. I slično.” „Mislite li da je Krajton sposoban da izvrši ubistvo?”

Džuli je mislila da jeste, ali to nije mogla sa sigurnošću da kaže, jer nije imala osnova za svoje mišljenje, osim dubokog osećaja nepoverenja i prezira prema njemu. Pol je skretao pažnju na tamnu stranu koju njegov bratanac ima, ali utisak zlatnog dečaka koji je ostavljao prikrivao je to. Imala je snažan unutrašnji osećaj o njegovom karakteru, ali subjektivan, te stoga varljiv.

Izbegavajući direktan odgovor, uzvratila je istim pitanjem: „Šta vi mislite, gospođice Kimbal?” „Iskreno? Mislim da su svi sposobni da izvrše ubistvo. Ali, ako posmatramo samo Krajtona Vilera, mislim da je on jedan veoma oholi, snishodljivi i bogati balavac kom treba dobro isprašiti tur.” Kimbalova se namršti. „Ali ipak je previše očigledno da je baš on naručio da mu ucmekaju strica, jer upravo on treba da nasledi užasno mnogo love nakon njegove smrti.” „Morali biste da znate Krajtona. On uživa u internim šalama.” „Internim šalama?” „Voli kad ima za svakoga po jednu.” „Na primer?” „Hmmm. Samo tren. Dobro, imam savršeni primer. Pre nekoliko meseci održavala sam privatnu izložbu za nekoliko novih umetnika. Šampanjac i kavijar. Lista uvaženih gostiju. Znate već kako to izgleda.” „Muškarci u svilenim rolkama, i svi nose crno.”

Džuli se osmehnu tako preciznom detektivkinom opisu. „Za vreme izložbe primetila sam da su se Krajton i još neki gosti okupili oko jedne slike. Prišla sam

da vidim šta ih je privuklo.”

Džuli bi i dan-danas krv proključala kada bi se setila tog incidenta i Krajtonove prepredenosti. „Prokrijumčario je jedno platno i okačio ga na zid.

Bila je to neka užasna mrtva priroda koju je kupio na buvljaku. Krivotvorio je umetnikov potpis na njoj. Pokušao je da se naruga slikaru, mom ugledu i klijentu, pretvorivši nas sve u lakoverne snobove.” „Šta ste vi uradili?” „Odvukla sam ih nekako od njega. Skinula sam sliku. Nikakva prava šteta nije počinjena. Slikar nikad nije saznao za to. Ali to su trikovi koje Krajton voli da izvodi. Uživa da od čoveka napravi budalu, a niko nije zaštićen.” „Poigrava se s ljudima. To je grozna osobina, ali teško da je zločin.”

Ne želeći da dozvoli da njena teorija tako lako bude odbačena, Džuli dodade: „On zna da ga očigledno držite za glavnog osumnjičenog. Shvatate? To je ta interna šala i, kunem vam se, potajno se smeje zbog toga.”

Kimbalova je zamišljeno zurila u Džuli, a onda uzela žutu kovertu sa fotografijama neidentifikovanog čoveka i počela da pljeska njome po dlanu. „Mislim da je to sve zasada. Hvala vam što ste došli.”

Dodž Henli se skljokao u jednu od fotelja okrenutih ka Derekovom stolu i ćušnuo fasciklu prema njemu. „To sam uspeo do sada da iskopam.”

Derek otvori fasciklu i pregleda nekoliko listova odštampanog papira. „Ukratko?”

Dodž je oko sebe širio vonj ustajalog dima od cigareta. Uprkos svim upozorenjima o po život štetnom korišćenju duvana, nije čak ni pokušavao da prekine tu naviku i osećao je ozlojeđenost, koja se graničila s prezirom, prema svim pušačima koji su uspeli, nazivajući ih kukavicama. Njegovi nikotinom u žuto obojeni prsti dobovali su po rukohvatima fotelje, i on se promeškoljio tražeći udobniji položaj, što je bio jalov posao jer mu nikad i nigde nije bilo sasvim udobno bez cigarete među prstima. „Ukratko, čista je. Nema prethodnih hapšenja, čak ni prekršaja.” „Detinjstvo?” „Odrasla je u Ejkenu. Mama i tata su radili u državnoj školi. On je bio nastavnik, a ona je radila u administraciji. Išli su crkvu, plaćali poreze, poslušni građani. Nema braće, ni sestara. Roditelji su pokojni.”

Pre nego što je nastavio, šišteći je udahnuo. „Ali ta tvoja cura je pametna.

Dobila je punu školarinu za Vanderbilt, a onda, četiri godine kasnije, nagrađena je stipendijom da nastavi studije umetnosti u Francuskoj. Upoznala se i udala za nekog žabara umetnika. Ne mogu da mu se setim imena, ali tu je negde upisano.”

Derek mu nije rekao da je već znao za njen brak i razvod. „Šta je s njim?” „Ništa nema o njemu. Nije poznat, nije bogat, a izgleda da nema ni talenta.

Razveli su se posle tri godine, ali do tog vremena Pol Viler je već ušao u njen život. Srećan ishod po nju.”

Derek podiže glavu i pogleda preko stola u Dodža, čije je lice, izborano i žućkasto zbog dugogodišnjeg pušenja, ostalo ravnodušno uprkos ovom poslednjem komentaru. Bio je flegmatičan, ciničan i ništa ga nije naročito potresalo, jer je za četrdeset i nešto godina, koliko pronalazi zlikovce, tvrdio da je video sve. Veliki broj ljudskih bića svrstavao je u kategorije niže od životinja.

Radio je kao detektiv u šerifovoj kancelariji kada se jednom prilikom u sudnici suočio sa Derekom. Dodž je svedočio u korist tužitelja, ali besprekorno sećanje i pažnja za detalje ostavili su utisak na Dereka tokom tog unakrsnog ispitivanja. Nakon tog suđenja, koje je Derek dobio, potražio je džangrizavog Dodža i pitao ga zanima li ga posao u njegovoj firmi, s punim radnim vremenom.

Dodž mu se narugao. „I da pređem na mračnu stranu? Ne, hvala ti, savetniče.” „Udvostručiću ti platu.” „Kad počinjem?”

Dodžu je u stvari laknulo što je napustio posao u šerifovom odeljenju, gde su na snazi bila stroga pravila istraživanja i saslušavanja. Dok su on i Derek zapečaćivali svoj posao uz pivo, Dodž je pitao: „Da li vam je veoma bitno kako dolazim do informacija?” „Nije. Ali, ako te uhvate kako radiš nešto nemoralno ili nezakonito, ne računaj na mene.” „Nema problema.” Dodž je srknuo pivo. „Neće me uhvatiti.” Što Dereka nije baš sasvim uverilo da su njegove metode poštene, ali nikad ga nije pitao ni kako, ni gde, ni preko koga, Dodž dolazi do svojih informacija, osećajući da je ionako bolje da ne zna.

Zbog zabrane pušenja u poslovnim zgradama i Marlininom slabo prikrivenom gađenju prema zadahu pepeljare koju je širio, Dodž je radio od kuće – gde god to bilo. Derek to nije znao. Dodž mu je dao broj mobilnog

telefona i poštanski fah, na koji je Derek slao čekove s platom. Inače, Dodž nije prijavljivao gde se nalazi, niti šta radi između zadataka. Ali javljao se veoma brzo kad god je Derek imao neki zahtev.

Sinoć je, nakon što je na večernjim vestima video Džuli Ratlidž, Derek pregledao dokumenta koje mu je Marlin spakovala da ponese kući, ciljano tražeći naznake o „partnerki” Pola Vilera. Često je spominjana, ali nije bilo naročito mnogo ličnih podataka, a kućni kompjuter izbacio je svega nekoliko stvari koje nisu bile u vezi sa njenom galerijom. Pozvao je Dodža i zamolio ga da sazna sve što može. „Za kad ti to treba?” „Za juče.” „Nema problema.”

Kao i obično, Dodž je uspeo. Već je čekao u kancelariji kad je Derek stigao nakon čudnog susreta u „Še Žanu”. Pitao ga je: „Kako se Džuli Ratlidž dogodio ovaj srećni susret? Kako su se ona i Viler spanđali?”

Dodž se potapšao po džepu košulje kao da traži neku zalutalu cigaretu. „To ne znam. On je bio bogati Amerikanac sa dobrim vezama u Parizu. Ona je radila u jednoj ekstravagantnoj galeriji, izdržavajući sebe i svog jadnog muža, tako da pretpostavljam...” „Čekaj malo. ‘Jadnog muža’?” „Nikakvog prijavljenog prihoda taj nije imao. Dvaput je hapšen zbog pijanstva i nereda. Ili već nečeg sličnog što imaju Francuzi.” „Dobro.” „Gde sam ono stao?” „Šta misliš o svemu tome?” „Mislim da ju je Viler upoznao preko nekih zajedničkih poznanika iz sveta umetnosti. Ali ovo je čista pretpostavka, nadam se da shvataš?”

Derek klimnu glavom. „Kako god da se dogodilo, uskoro je otkačila svog ubogog muža i ona i Viler postali su par. On ju je vratio u Sjedinjene Države i pomogao joj da pokrene posao ovde u Atlanti.” „Eto. Pitaš se kako mu je uzvratila za tu uslugu?”

Dodžov smeh zvučao je kao da se kamenčić kotrlja po džezvi. „Misliš da je on bio njen sponzor?” „Zar ti ne misliš?”

„Pa, možda je ispočetka to i bio. Ali Džuli je razumna cura. Viler joj nije dao novac da kupi galeriju, pozajmio joj je. U stvari, banka joj je pozajmila, Viler je samo zajedno sa njom potpisao menicu. Galerija nije napravila nikakav profit prve godine, ali otada je stalno u plusu i zarađuje. Zajam je vraćen. Sama je kupila kuću u Garden Hilsu, sama plaća svoje račune i kreditnu karticu.

Finansijski je nezavisna od Vilera. Bar sve tako deluje na papiru.”

Derek odgurnu fotelju i ustade. Prekoračio je preko Megi, koja je ležala izvaljena na podu i hrkala, i prišao staklenom zidu. Minuti su prolazili dok je odsutno gledao panoramu i razmišljao o tome šta zna o Džuli Ratlidž, iz prošlosti i sadašnjosti.

Pa, sranje.

S jedne strane, Dodžov izveštaj bio je razočaravajući. Prošlost joj nije bila toliko prljava koliko je očekivao. Dodž nije otkrio ništa iznenađujuće – poput neke dugačke liste „dobročinitelja” – s kojom je mogao da joj pripreti. A s druge, bilo mu je drago što ništa optužujuće ni grešno nije iskopano.

Bila je tačno ono što se i na prvi pogled moglo videti: inteligentna, kulturna i obrazovana žena, uspešna i nezavisna, koja je samo imala sreću da se zaljubi u veoma bogatog čoveka i da joj ta ljubav bude uzvraćena.

Klečala je pored ljubavi svog života u trenutku kad mu je pucano u potiljak. Želela je da njegov ubica bude uhvaćen i kažnjen, onako kako to zakon predviđa.

Da bi se to dogodilo, čoveka koji bi mogao to da spreči dovela je u bezizlaznu situaciju. Posegnula je za najstarijim trikom na svetu, koji je u isto vreme, kako mu je to naglasila, i najbrži i najdelotvorniji.

Možda sve i jeste tako jednostavno, a on samo pokušava sve da zakomplikuje.

Izgubio se u svojim mislima, toliko da je skoro zaboravio da je Dodž još uvek tu, sve dok istražilac nije progovorio: „Hoćeš li mi reći otkud to da se tako interesuješ za nju?” „Porodica me je unajmila da ih predstavljam tokom istrage Vilerovog ubistva?” „Leeepo”, otegao je Dodž. „Velika lova nam se osmehuje. Ali ona nije Viler. I ona te je unajmila?” „Nije, ali ona predstavlja, u stvari predstavljala je, centralnu tačku Vilerovog života u poslednjih par godina. Želeo sam da saznam ponešto iz prošlosti.” „Jesi li je upoznao?” „Video sam je na TV-u.” Što baš i nije bila cela istina, ali svakako nije bila ni

laž. „Misliš da je umešana?” „Ne znam šta da mislim”, promrmljao je Derek, stvarno misleći to. Vratio se gde je bio. Dodž je već bio ustao i spremao se da krene. Nije baš mogao da izdrži dugo bez nikotina. „Šta si iskopao o Krajtonu Vileru?” „Troši mnogo novca, igra mnogo tenis, vozi automobile koji privlače pažnju. Ima pregršt kazni za prebrzu vožnju, kojima je sudiji samo mahnuo u prolasku. Nisam pronašao ništa što bi imalo veze s njegovim pokojnim stricem Polom.” „Da li je on mogao to da učini?” „Ima alibi.” „Da li je mogao to da učini?” Derek ponovi nešto tišim glasom.

Dodž izdahnu dah bremenit veoma škodljivim isparenjima. „Sve je moguće.” „Osećaj iz stomaka?” „Ne bih voleo da se moja ćerka zabavlja s tim tipom.” „Ti nemaš ćerku.” „Kada bih je imao.” „Zašto ne?” „Voli kurve. Dve-tri nedeljno. Ali ne uličarke. Već one iz agencija. Ne kažem da tu ima išta loše, ali...” „Ne bi voleo da ti se ćerka spanđa s njim.” „Ne bi ni ti.” Dodž pređe šakom preko usta, povlačeći donju usnu pre nego što ju je naglo pustio. „Ali da ubije za milione, kad već ima milione? Koja svrha?

Zašto samo ne bi sačekao, da mu stric umre na prirodan način, a onda samo unovčio bogatstvo?” „Moram da se složim s tim”, reče Derek. „Osim toga, dva dobra detektiva su ga nadugačko i naširoko saslušavala kad se to dogodilo, i ništa nisu našli. U stvari, ako veruješ u novinske izveštaje, nemaju baš ništa, tačka.” „Sad već imaju nešto.” Dodž pokaza na fascikle koje je doneo. „Tu je, na dnu gomile.” „Daj mi neku naznaku.” „I pokvarim iznenađenje? Samo da napomenem, to su najnovije, vruće vesti iz svetog policijskog hrama.”

Derek je zamišljeno odmahivao glavom. „Jednog dana pre nego što umrem, ili pre nego što ti umreš, obećaj mi da ćeš mi reći ko su ti krtice.” „Plesaću ti na sahrani, a moje tajne otići će sa mnom u grob.” Dodž se iscerio i krenuo ka vratima. „Kad smo već tu, i tvoje pokeraško lice moglo bi da se iskoristi, savetniče.” „Kako to misliš?”

Dodž se okrenu. Ironično je rekao: „I ja sam je video na TV-u.”

9 „Gospodine Mičele, gospodin Viler je stigao.”

Marlin se sklonila u stranu i Krajton Viler je ušao u Derekovu kancelariju.

Derek je ustao i krenuo prema njemu. „Derek Mičel.” „Krajton Viler.”

Derek ispruži ruku, ali Krajton je krajičkom oka gledao kroza zid od stakla i nije to primetio. Marlin je rekla da joj zvrcnu ako im bude trebala i išunjala se.

Derek mahnu Krajtonu prema istoj gomili fotelja gde se prethodnog dana upoznao s njegovim ocem. „Smestite se, neka vam bude udobno.” „Uvek mi bude”, reče Krajton dok je sedao u jednu od fotelja.

Megi je zacvilela i prišunjala se da ga onjuši. „Ovo je Megi”, reče Derek.

Najveći broj ljudi pružio bi ruku i potapšao je po glavi. Žene bi gugutale i tepale joj. Muškarci su pitali da li je dresirana za lov. Ali Krajton Viler je pokazao značajan nedostatak interesovanja, osim što je rekao: „Drago mi je da smo se upoznali, Megi.”

Kancelarija ga je mnogo više zanimala. Nastavio je lagano da je osmatra, ali, da li s odobravanjem ili neodobravanjem, Derek nije imao pojma. Izraz na licu bio mu je blago ljubopitljiv, ali inače nije odavao ništa od svega onoga što je mislio.

Derek sede naspram njega. „Poslužite se.” Na niski stočić između njih Marlin je postavila koficu s ledom, čaše za piće i flaširanu vodu. „Ne, hvala.”

Bio je mnogo zgodniji nego većina filmskih zvezda njegovog uzrasta. Bilo kog uzrasta, zapravo. Dereku se činilo da je posvetlio svoju plavu kosu, ali čak i da jeste, bilo je to majstorski urađeno. Bistre plave oči bile su toliko prostodušne da je Derek odmah pomislio da je podmukao. Odavao je utisak da se dosađuje, da je snishodljiv i samodopadljiv.

Derek istog trena odluči da mu se mladić ne sviđa. „Pola sata ste zakasnili.”

Plave oči prestadoše da skeniraju kancelariju i usredsrediše se na Dereka. „Jesam li? Oprostite. Dadiljao sam moj porše. Slobodno mi naplatite minute koje sam propustio.”

„Hoću.” Derekov osmeh nije bio ništa iskreniji od Krajtonovog izvinjenja. „Primite moje saučešće zbog smrti strica.” „Hvala, ali nisam se nešto naročito iskidao zbog toga.”

Dereka nije iznenadila njegova otvorenost. Osoba Krajtonove arogancije uglavnom nije ulepšavala svoje reči. „Vaš otac mi je spomenuo da ste vas dvojica imali nesuglasice.” „‘Ono što imamo ovde... jeste slaba komunikacija.’”

Derek se namršti. „Molim?” „Hladnoruki kažnjenik. Stroder Martin kao upravnik zatvora. Sjajan karakterni glumac. Igrao je i u Buču Kasidiju i Sandens Kidu.” „Još jedan film Pola Njumana.”

Krajton pokloni Dereku prvi nepatvoreni osmeh. „Impresioniran sam.

Poznajete istoriju filma. Sećate li se filma u kom je Njuman igrao ofucanog advokata?”

Derek shvati da se upecao, ali zadržao je prijatan izraz na licu i nastavio igru. „Podsetite me.” „Presuda. ‘Ovo je slučaj, ovo je slučaj, ovo je slučaj.’ Njuman to pevuši.

Veoma ubedljivo. Trebalo je da osvoji Oskara za taj film, a ne za Boju novca. Kad je umro, izgubili smo pravog velikana.” „Vaš otac mi je rekao da ste veliki ljubitelj filmova.”

Krajton kao da je imao zamerku na upotrebljeni termin. „Mnogo više sam od toga. Studirao sam film na UCLA.” „Želeli ste da budete filmadžija?”

Krajton se žacnu. „Bože, ne. Previše napornog rada. Užasno radno vreme.

Gomila govnara kojima moraš da odgovaraš i da trpiš kaprice nervoznih primadona i propalih glumaca. Nije to za mene, gospodine Mičele. Radije gledam filmove koje drugi snimaju.” „Kao kritičar?” „Ne, samo iz zabave. Nemam ambicija da se probijem u toj industriji. Kao ni u bilo kojoj drugoj, kad smo već kod toga. Što je bila samo jedna od stvari u kojoj se moj dragi pokojni stric i ja nismo slagali. On je mislio da bi trebalo da idem u srednju ekonomsku, da odem na Harvard, postanem master iz ekonomije, da mi se diže na finansijske izveštaje i tabele. Ali nisam ja za to”, dodao je posprdno. „Ali ipak radite u porodičnoj firmi.” „Imam kancelariju u sedištu korporacije. Ali ne radim.”

Iscerio se Dereku savršenim osmehom, a Derek istog trena oseti žarku želju da ga naruži pesnicom. Odagnavši taj poriv spustio je šaku na Meginu glavu i pomazio je onako kako je volela. „Vaš otac misli da su vam potrebne usluge krivičnog advokata.” „On je uvek zabrinut.”

Pomno ga posmatrajući kako bi procenio reakciju, Derek upita: „Ima li razloga da brine?” „Ako mislite na to što me oni detektivi maltretiraju, onda da. Ako mislite na to da li sam kriv za nešto, onda ne. Igrao sam tenis kad mi je stric ubijen.” „To sam već čuo.” „Osim toga, da sam i ubio mog strica Pola, to se ne bi dogodilo za vreme pljačke koja je pošla naopako.”

Derek usu sebi čašu vode i otpi. „Sigurno ne želite malo?” „Ne, hvala.” „Na sinoćnim vestima partnerka vašeg strica rekla je kako misli da to nije bila samo pljačka.” „Partnerka?”, ponovi Krajton podrugljivo. „To je neki sinonim za kurvu?” „To mislite o Džuli Ratlidž?” „Sinoć je kod mene bila prostitutka”, rekao je nehajno mahnuvši. „Ja nisam moralista. Nije me briga ako se stari stric Pol provodio. U stvari, još bolje za njega. Samo nemojte to ulepšavati. Napravio je od Džuli nešto posebno, a istina je da bi se jebala i sa psom ako bi iz toga mogla da izvuče neku korist.”

Derek je vratio čašu na sto, obrisao kondenzovani vazduh sa šaka, a pošto to nije pomoglo da se suzbije navala prezira i ljutnje koja ga je prožela, ustao je i prišao svom stolu. „Zašto mislite da se istražioci stalno vraćaju na vas?” „Proklet bio ako znam”, nehajno odgovori Krajton. „Da bi se zanimali nečim, pretpostavljam. Moraju da izgledaju zaposleni pred svojim pretpostavljenima. Moraju da opravdaju platu koju dobijaju. Naravno, Džuline lukave sitne opaske mi ne pomažu.” „Lukave sitne opaske?” „Kad god dobije šansu, malo ih pogura u mom pravcu.” „Zašto bi to radila?” „Zato što među nama ne cveta ljubav.”

„Otkud to? Šta se dogodilo?”

Zakikotao se. „Ništa. U tome i jeste problem.”

Derek se vratio do svoje fotelje i seo. „Zvuči kao da iza toga postoji neka priča.”

Krajton se osmehnu, naizgled razmišljajući da li da tu priču ispriča ili ne, a zatim reče: „Moj stric ju je jednom iznenada doveo iz Pariza, ne krijući da se zatreskao do ušiju. Što je sve iznenadilo, jer je dizao moju strinu Meri u nebesa.

Ali moj otac je rekao da je stric Pol usamljen i kako je sjajno što je pronašao ovu ženu do koje mu je stalo. Rekao je da bi trebalo da budemo fini prema njoj, da se oseća dobrodošlo, ako ni zbog čega drugog onda zbog strica Pola. Te tako”, rekao je nemarno sležući ramenima, „bili smo fini. „Jedne nedelje moja mama ih je pozvala na roštilj. Svi smo se muvali na terasi. Ja sam otišao u kućicu pored bazena po koka-kolu iz frižidera. Džuli je ušla za mnom i za nekoliko sekundi me je spopala. Scena je bile ista kao ona sa Ketlin Tarner iz Telesne strasti. Mene je baš bilo briga i igrao sam Vilijama Herta minut ili dva. Moji roditelji i stric Pol razgovarali su na manje od deset metara odatle, dok su usne njegove devojke obavijale moj kurac. Mislim da ju je opasnost da nas uhvate zaista napalila.”

Krajton se smejao prisećajući se. „Bilo je šašavo i nastrano, i sa bilo kojom drugom ženom bilo bi zabavno. Ali jebačina sa Džuli ne bi vredela sve one halabuke koja bi nastala da nas je stric Pol uhvatio, pa sam je zato odgurnuo i rekao joj da ne želim stričeve otpatke, i ostavio je u kućici pored bazena vrativši se na zabavu. „Kad se vratila nekoliko minuta posle mene, bila je toliko nadrndana da nije čak htela ni da me pogleda. Rekla je stricu Polu da ju je zabolela glava i da želi da se vrati kući. Kao poslušno štene – bez uvrede za vašeg psa – on je otišao s njom.

Otada me mrzi.”

Derek je mogao da oseti puls u svakoj veni svog tela. Telo mu je tresla groznica. Morao je da se nakašlje pre nego što je progovorio. „Mislite da vas potkazuje iz zlobe?”

Krajton napravi grimasu. „Ko zna zašto žene rade bilo šta?”

Zaista, pomisli Derek. „Nije bitno da li usmerava istragu, ako policija ne može da nađe nikakve dokaze protiv vas.” „Nema ih. Nemaju baš ništa.” „To je bilo juče. Danas već imaju.”

Krajtonovo lice ostalo je savršeno mirno. Derek ga je posmatrao, a držanje

mladog čoveka nije se promenilo ni za jotu. Nije ni trepnuo. Usta mu se nisu skupila. Nije se zgrčio. Ništa. „Imaju bezbednosni video-snimak iz hotelskog foajea”, reče Derek. „To se moglo i očekivati.” „Policija je izdvojila čoveka koji je izašao iz hotela nekoliko minuta posle pljačke.” „Izašao je on i koliko drugih ljudi?” „Tu ste u pravu. Ali ostalima mogu da nađu imena. Ovom tipu ne. Zasada ne.

Nije bio gost. Nije parkirao u garaži, nije jeo u restoranu, niti je pio u baru.” „Moj bože! Pa to je strašno! Ako to nije kriminalno ponašanje, onda ne znam šta jeste.”

Derek ga pogleda, a onda izvuče fotografiju iz fascikle koju je uzeo sa stola i položio na stočić. Krajton se nagnu napred i pogleda je, a onda se nasmeja. „I ovo je veliki proboj u rešavanju ovog zločina? Isuse. Naši poreski dolarčići upotrebljeni kako treba.” I dalje se kikoćući, dodao je: „Jedino što je očigledno jeste da to nije slika mene. Ne bi me ni mrtvog našli u takvoj košulji.” „Ne prepoznajete ga?”

Ponovo je pogledao fotografiju. „Znate, pošto ste to spomenuli, izgleda pomalo kao čovek-slon. To je samo još jedan od razloga što izbegavam da se slikam. Mrzim da budem prepušten na milost i nemilost foto-aparatu, kao i fotografima.”

Derek je vratio fotografiju u fasciklu, ozbiljno poravnao ivice sa ostalim papirima, a onda ustao i vratio fasciklu na sto. Dok se vraćao do Krajtona, rekao mu je ono što je odlučio istog trena kad mu je pogled pao na mladog čoveka. „Neću vas uzeti za svog klijenta, gospodine Vilere.”

Ovo je izazvalo reakciju. „Molim?” „Neću vas uzeti...” „Čujem vas”, oholo kaza Krajton. „Zašto ne?”

Zato što si odvratni pametnjaković.

To je bilo u osnovi odluke, prikriveni razlog. U proteklih nekoliko minuta Derek je odlučio da Krajtonu Vileru ne bi bio u stanju da pruži nepristrasnu odbranu, jer prosto nije mogao da podnese ovo umišljeno kopile. Predstavljao je neke od najljigavijih nitkova Džordžije i nikad nije dopuštao da neprivlačni karakter bude odlučujući razlog za odbijanje. Ali odbojnost koju je osećao prema ovom čoveku bila je toliko snažna da Derek nije mogao da ga brani po bilo kom

osnovu.

Razlozi što je odbio da predstavlja Krajtona Vilera nisu imali ništa sa Džuli Ratlidž, zaista. Čak i da je nikad nije sreo, njegova odluka bila bi ista.

Shvativši da ne može biti toliko otvoren prema ovom mladom milioneru, osmehnuo mu se dok se vraćao ka fotelji i sedao. „Odbijam vas prvenstveno zato što vam ne trebam, a neću ni vama ni vašem ocu da uzimam novac ništa ne radeći. Ljutiti gubitnici su me optuživali da sam beskrupulozan. Priznajem da sam u sudnici izveo poneki mudar trik ili dva. Ali nikad nisam šišao klijente. „Imate dva savršena motiva da želite Pola Vilera mrtvog. Vaš međusobni odnos bio je antagonističan i naslednik ste njegovog imetka. Policija će nasrnuti na jedno od ta dva. U kombinaciji, sve to zajedno izgleda kao prilično optužujući paket. „Ali ne mogu da objasne činjenicu da jednostavno niste imali priliku. Imate alibi koji podržava nekoliko ljudi. Niste mogli biti u tom hotelu u trenutku pucnjave. Naravno, mogli ste unajmiti nekoga da ga ubije...” „Ne bi to bio taj tip”, rekao je Krajton podrugljivo, mahnuvši prema fotografijama. „Kakav moron.” „Upravo tako”, kaza Derek. „Možete sebi da priuštite najboljeg plaćenog ubicu na svetu. Nekoga sa mnogo suptilnijom tehnikom.” Zastao je načas, a onda nastavio: „Pol Viler je vredeo pravo bogatstvo. Bilo mu je tek pedeset dve i bio je dobrog zdravlja, tako da je lako mogao da poživi još trideset ili četrdeset godina. Razgovora radi, hajde da kažemo da ste postali nestrpljivi da nasledite njegove milione. Da li biste zaista rizikovali njegovo nasledstvo kao i značajni starateljski fond, izvršavajući ubistvo i gubeći sve?” „To bi bilo savršeno neracionalno.” „Bilo bi, da.”

Krajton je čupkao nabor na platnenim pantalonama. „Mislim da su detektivi dovoljno pametni da to vide. Ali šta je sa Džulinim olajavanjem?” „Nisu pronašli nikakve dokaze za to. Pretpostavljam da su Senford i Kimbalova prihvatili njene insinuacije protiv vas zdravo za gotovo. Kao kiselo grožđe. Ljubomoru. Bilo šta. Nisu krenuli da čeprkaju po tome, tako da možemo da pretpostavimo, sa velikom sigurnošću, da su to odbacili.”

Krajton se isceri. „Sviđa mi se kako razmišljate, gospodine Mičele. Želim da budete moj advokat.”

Derek odmahnu glavom. „Žao mi je.” „Moj otac je već platio najam.”

„Koji će dobiti nazad. Naplatiću mu za jučerašnji sastanak i ovaj današnji, ali ček za najam biće vraćen.” „Želite li da taj ček bude veći?” „Nije reč o novcu.” „Uvek je reč o novcu.” „Ovog puta nije.” „Otkad imate prava da odbijate klijenta?” „Od sada.”

Krajton nekoliko trenutaka nije skidao pogled s njega, a onda se ponovo iscerio kezom koji je Dereka naterao da stisne zube. „U čemu je pravi problem ovde?”

Derek ustade, dajući znak da je sastanak zaključen. „Problem je u tome što je vaš otac želeo da vam neprekidno budem na raspolaganju. Ja ne radim tako.

Proverio sam moje slučajeve i raspored suđenja, i malo sam preispitao sebe.” „Advokat sa dušom?”

Derek mu se osmehnu tobožnjim osmehom. „Moja duša, savest, kako god želite da je nazovete, neće mi dozvoliti da prihvatim novog klijenta na račun jednog kom sam već posvećen. Imam pune ruke posla sa pripremom suđenja Džejsonu Konoru.” „Onom klincu što je iskasapio svoje roditelje?”

Derek ništa na to nije rekao. „Tek mu je šesnaest, a život mu je u pitanju.

Kako bih vama udovoljio, morao bih da iskoristim vreme koje sam odvojio za njegov slučaj. Bio bih rastrzan na dve strane, a to ne bi bilo fer ni prema kome.

Da zaključim, neću to učiniti.” „Ocu se to neće svideti. A neće ni meni.”

Derek ode do vrata i otvori ih. „Mogu da vam preporučim nekoga podjednako dobrog.” „Ne postoji niko podjednako dobar. Zašto mislite da smo došli kod vas?” „Polaskan sam poverenjem koje mi poklanjate. Žao mi je što ne mogu da vam pomognem.”

Krajton je zurio u njega dok nije izbrojao do deset, a onda prošao kroz vrata ponosom dečaka koji je uzeo svoju loptu i odlazi kući jer ga nisu izabrali za kapitena.

Prošao je pored Marlininog stola čak ni ne klimnuvši glavom, a onda

nastavio dalje do prijemnog stola, gde je stakleni zid razdvajao advokatsku kancelariju od hodnika. Kad je stigao do njega, naslonio se leđima na vrata i, izdržavajući Derekov pogled čak sa druge strane hodnika, otvorio ih. Udaljio se otišavši u pravcu lifta.

Marlin se usiljeno nakašljala. „Lepo ga je gledati, ali ima dosta prostora za poboljšavanje manira. Nije se udostojio čak ni da kaže doviđenja.” „On je jedno razmaženo derište.” Derek ga je gledao kako namešta rukave košulje dok čeka lift. „Jesi li deponovala ček Dereka Vilera?” „Nisam još.” „Dobro je. Vraćamo ga nazad.”

Iznenađeno ga je pogledala. „Stvarno? Zašto? Zato što je klinac razmažen?”

Derek gurnu ruke u džepove i zamišljeno nastavi da gleda Krajtona dok je ulazio u lift. „Zato što ono što imamo ovde... jeste slaba komunikacija.”

10 Krajton je bio veoma kivan na Dereka Mičela, što je bio samo razlog više da ne dozvoli tom imitatoru Lija Bejlija1 da mu upropasti planove za večeras. Samog sebe je uspeo da oraspoloži do trenutka kad je te večeri ušao u pomodni noćni klub. „Kristis” je bilo bučno, krcato mesto, dupke puno ljudi koji su tu došli posle večere, još uvek ne želeći da završe svoj provod za taj dan.

Pića su bila bezobrazno skupa i uglavnom pastelnih boja. Klub nije privlačio ljude koji su svoja piva voleli da piju iz flaše i žestoka pića nerazređena. Privlačio je ljude koji su želeli da impresioniraju i budu impresionirani.

Muškarci su većinom bili ambiciozni stanovnici Atlante, a žene dovoljno lepe da uopšte ne moraju da plate za svoja pića. Bio je to skup lepo obučenih i imućnih ljudi, posvećenih trci za bogatstvom, moći i savršenim tenom. Dok je Krajton ulazio, učinio je to znajući da poseduje sve ono za čim žude.

Idući prema šanku, privukao je pažnju nekoliko žena koje su odašiljale znake da su slobodne. Pogledao ih je i razmotrio svaku ponaosob. Ali prošao je pored njih. Večeras bio je u potrazi za nečim posebnim. Prepoznaće je kad je bude video.

Stojeći za šankom, naručio je mineralnu vodu s limetom. Muzika je dobovala. Razgovor je često bio presečen cikom i smehom. Bilo koje druge noći, ova tobožnja karnevalska atmosfera bi ga nervirala, ali večeras ju je podnosio, pa čak donekle i uživao u njoj. Uprkos Dereku Mičelu. Šta misli taj uglađeni šupak, ko je i odakle mu pravo da ga odbije kao klijenta? Ima previše drugih klijenata? Prezaposlen je? Ma daj, molim te. Nije bio ništa drugo do proslavljeni sakupljač propalih slučajeva iz urgentnog centra.

Iz njegove advokatske kancelarije Krajton je otišao pravo u kantri-klub na naporan teniski meč sa trenerom, a onda otišao kući i naručio tajlandsku večeru. Jeo je pravo sa poslužavnika dok je gledao DVD koji mu je majka zamenila nakon što je upropastila prvu kopiju. Njeno mišljenje o filmu bilo je tačno – bio je užasan. Šuplje ostvarenje za podjednako šuplju starletu sa istetoviranim leptirom na guzici. Od njih dvoje, leptir je imao više talenta.

Stigao je samo do pola filma pre nego što se prebacio na stari triler Brajana de Palme u kom neku uhvaćenu devojku buše. Bukvalno. Električnom bušilicom.

Veoma krvava i poteška simbolika razdevičenja, ali scena je dovoljno upečatljiva i postala je kultna proširivši se kao takva po čitavom svetu. Veliko bravo za grozotu.

Potom se istuširao i obukao za izlazak. I eto ga, u svom brioni odelu, izgleda odlično i uz uvežbanu nonšalanciju čeka da se glavna dama večeri konačno pojavi.

Nije joj trebalo mnogo. Popio je tek pola mineralne vode kad ju je primetio na drugom kraju šanka, odakle je pokušavala da privuče pažnju jednog od nekoliko zaposlenih barmena.

Bila je krhke građe i prave plave kose, za razliku od kurve koja ga je sinoć obrađivala. Kosa joj se presijavala pod prigušenim svetlima dok je nervozno odmahivala glavom, jer je barmen nije uočio i jer je primio narudžbu od nekog drugog umesto od nje.

Krajton je želeo da pogleda u njegovom pravcu. Sviđala mu se ideja da ona njega prvo potraži pre nego što joj priđe. Kao da odgovara na nečije pozive, pogledom je lutala sve dok nije ugledala Krajtona, koji je stajao naslonjen nehajno i elegantno na šank, i netremice gledao u nju kao omamljen nekim priviđenjem.

Nije imala pojma da je sve to bilo potpuno drugačije nego što je izgledalo.

Podigao je čašu i izvio obrvu nemo joj postavljajući pitanje. Ona je isprva oklevala, a onda je klimnula glavom potvrdno. Namerno lagano, ne prekidajući kontakt pogledom, krenuo je prema njoj. Kad je stigao do nje, prvo ništa nije rekao, pustivši da oči govore umesto njega. Pogledao ju je pravo u lice kao da je pogledom guta. Žene to vole.

A onda se nagnuo prema njoj da bi ga čula. „Od svih mogućih klubova, u svim mogućim gradovima, na čitavom svetu, ona ulazi u moj.”

Trepnula je nekoliko puta, delujući prepadnuto i zbunjeno. „Molim?”

Nije Bogijev ljubitelj. Šteta. „Šta želiš da popiješ?” „Martini od jabuke?”

Na kraju je stavila znak pitanja, kao da se uplašila da bi mogao da traži da naruči nešto drugo. Iz ovoga je istog trena izvukao dva zaključka. Pod jedan, nije baš na svom terenu. I pod dva, zna to. Savršeno.

Dok je barmen protrčavao pored njih, Krajton zvučno pucnu prstima. „Jedan martini od jabuke za damu.” „Stiže”, dobaci barmen preko ramena, žurno odlazeći.

Krajton se ponovo potpuno usredsredi na nju. „Znači, tako to ide.” Pucnula je prstima. „To je jedan od načina.” „Ne bi uspeo u mom slučaju. Nemam takvu auru autoriteta kao ti.”

Pogledao ju je od glave do pete, a onda, poprilično drsko, otegnuto rekao: „I ne treba ti.”

Porumenela je ljupko i sramežljivo. Na sebi je imala usku crnu suknju, onu koja predstavlja osnovni deo poslovnog odela iz neke skromnije prodavnice odeće, gde se oblače mlade poslovne žene sa ograničenim sredstvima.

Sako koji ide s njom verovatno je skinula kad je završila s poslom. Majica od crvenog satena sa bretelama, nošena ispod sakoa, bila je dovoljno diskretna za kancelariju, ali sada je izgledala mnogo privlačnije, ovako bez ičega preko, i bez brusthaltera, koji je bez sumnje skinula u ženskom toaletu i strpala u dizajniranu ručnu torbu.

Kancelarijska službenica preko dana, noću se pretvarala u lovca koji se dao u potragu za svojim princom na belom konju. Verovatno je preskakala ručkove kako bi mogla da priušti kinđurenje kojim je trebalo da namami svoj plen – boje za kosu, šminka, visoke potpetice i nakit. Po Krajtonovom mišljenju, ono što je radila bio je praktičan i prihvatljiv oblik prostitucije. Ali, na sreću po njega, izgledala je kao da joj je čovek iz snova upravo upao u zamku. Ispod te drske bluzice, male bradavice bile su krute od uzbuđenja. „Kako se zoveš?” upitao ju je. „Arijel.” „Arijel. Prelepo.” „Hvala.”

Nagnuvši se bliže, prošaputao je: „Kao i tvoje ime.”

Pocrvenela je. „Kako se ti zoveš?”

Rekao joj je, a ona se nasmejala. „Nikad nisam čula takvo ime.” „Porodično ime. Možeš da ga skratiš i zoveš me Toni.” „Zdravo, Toni”, rekla je koketno.

Piće joj je stiglo. Dodao joj ga je, a ona je otpila gutljaj. „Je li dobro?”, pitao je. „Taman kako treba, hvala.” „Nema na čemu.” „Zar ti ništa nećeš da naručiš?”

Podigao je čašu koju je doneo sa sobom. „Tonik-votka?” „Mineralna voda.” „Ti ne piješ?” „Ne.” „Nikad?”

Odmahnuo je glavom. „Iz verskih razloga?” Široko se osmehnuo. „Teško.” „Zašto onda?” „Ne volim da budem omamljen.”

Pogledavši ga pravo kroz trepavice, upitala je: „A šta je sa stimulansima?” „Ne trebaju mi.”

Verbalna predigra bila je previše laka. Pre nego što mu je postalo sasvim dosadno, pitao ju je gde radi.

Iako je skoro pet minuta pričala o tome, i dalje nije sasvim znao šta radi u kompaniji koja je delovala prilično depresivno. Pristao je da je sluša dok je pomno proučavao njen izgled. Nakon pažljivijeg pregleda primetio je da ima blago ukršteni zagriz, ali to mu je bilo privlačno. Nos i jagodice bile su joj posute pegama, koje je pokušala da prekrije puderom. Oči su joj imale privlačnu nijansu braon boje. Poput šerija.

Iskapila je piće i on naruči drugo. Ona upita: „A ti, Toni? Gde ti radiš?”

On se meko nasmejao i nagnuo prema njoj, ovlaš je dodirnuvši butinom po butini. „Nigde.” „Ne, ozbiljno.” „Nigde ne radim.”

Pogledala mu je odeću i sat na ruci. „Izgleda da ti sasvim dobro ide.” „Iskreno, truli sam bogataš. Zajedno sa grešnim prezimenom dolazi i grešna količina porodičnog novca. Smatram to fer trampom.”

Zakikotala se. Ali pošto on nije, shvatila je da joj saopštava puke činjenice, pa je samo zinula. „Ozbiljno?” „Ozbiljno”, ponovio je. Dobro, nije genijalka. Još bolje.

Stigao je i drugi martini. Pogledala ga je preko ivice čaše i otpila iz nje.

Osmehnuo joj se. „Još više ti se sviđam sada kada znaš da sam bogat?” „Sviđao si mi se i pre toga.”

Bio je prilično siguran da ona zamišlja koju strategiju da primeni.

Radoznalost joj se sigurno rasplamsavala, ali nije bila spremna da popusti pred njom, pa je prebacila razgovor sa finansijskog stanja kao da to uopšte nije bitno. „Pa pošto ne radiš, šta onda radiš?” „Igram dosta tenis, ali kinematografija je moja strast. Filmovi, režiseri, scenaristi, glumci.” „O, bože. I ja volim sve te stvari!” „Stvarno?” „Mislim da Ju-Es vikli najbolje izveštava sa crvenog tepiha. Ali volim i Pipl, posebno kad izađe izdanje sa najboljim i najgorim toaletama za Oskara. Koji je tvoj omiljeni film? Moj je Seks i grad ili možda Kad neveste zarate.”

Blagi bože. „Ozbiljno?”

Trebalo joj je petnaest minuta da završi drugi martini, a za to vreme uvukla ga je u besmisleni dijalog dok se sve više fizički upoznavala s njim. Metod koji je primenjivala bio je dobro uvežban, ali uočljiv. Svaki put kad bi htela nešto značajno da kaže, dodirnula bi ga po ruci. Govorila je tiho, primoravajući ga da joj se primakne kako bi je čuo, sve dok nisu bili toliko blizu da se jedna od njenih krutih bradavica stalno češala o njegov biceps.

Došlo je vreme da se stvari pokrenu. „Još jedan?”

Zabacila je kosu, izloživši mu vrat i prsa. „Bolje ne. Sutra je radni dan.”

Nestašno mu je kolenom gurnula nogu. „Bar za većinu.” „Šteta. Baš sam hteo da te pitam želiš li da odemo na neko drugo mesto.

Negde gde ne moramo da vičemo da bismo se čuli.”

Oči joj blesnuše od nesigurnosti. „Hmmm, ja...” „Ne?” „Pa...” „Ne moraš da mi objašnjavaš.” Dodirnuo ju je po ruci u znak da je shvata. „Ne poznaješ me.”

Pogled joj je odlutao, a onda se vratio na njega. „Gde? Mislim, gde bi želeo da odemo?” „Ti kaži. Meni je svejedno. Samo želim da produžim ovo veče.” Uhvatio ju je

za ruku. „Vidi, možemo ići svako svojim autom. Ja ću poršeom, a ti...” „Imaš porše?” „U kom ću te, obećavam, vrlo brzo provozati. Ali ne večeras.” Gledajući je pravo u oči, rekao je: „Ne želim da se plašiš, iako potpuno shvatam zašto bi trebalo. Čuješ razne stvari u vestima.” „Nije o to reč. Malo sam... Malo sam nervozna zbog tog nekog tipa. Često me zove kući. Pomalo me plaši.” „Govori li ti neke nepristojne reči?” „Ne. Samo drži vezu sve dok ne spustim.” „Policija može da prati te pozive i otkrije o kome je reč.” „O, znam ja ko je”, rekla je brzo. „To je tip kog poznajem. Pravio je ranije neke probleme.” Mahnula je rukom, pokušavajući da umanji važnost tih problema. „Ali on je prošlost.”

Nagnuvši se prema njoj i stisnuvši joj šaku još jače, zarežao je: „Hoćeš da ga prebijem za tebe?”

Nasmejala se. „Nemoj. Nije vredan truda, veruj mi.” „Pa, imaš sva prava da budeš oprezna.” Ispustio joj je ruku. „Nemoj se brinuti zbog toga. Obavićemo to neki drugi put. Ako često dolaziš ovamo, sigurno ćemo ponovo naleteti jedno na drugo.” Okrenuo se dajući znak barmenu da mu donese račun.

Zagrizla je mamac kao što je i znao da hoće. Hitro je spustila šaku na njegovu ruku, kao da se boji da će nestati i da će joj ova šansa zauvek propasti. „Ima jedan kafić blizu mesta gde živim. Prljava jazbina, ali radi dokasno. Mogli bismo tamo da sednemo i popijemo kafu.”

Počastio ju je najlepšim osmehom iz svog arsenala. „Zvuči savršeno.” „Moram samo prvo do ženskog toaleta.” „Ne mrdam se odavde.”

Pošto je konačno odlučila, bila je spremna i nestrpljiva da mu udovolji.

Probijala se kroz masu, krećući se prema toaletima. Sekundu pre nego što je nestala u hodniku gde su se nalazili, okrenula se i kratko mu mahnula.

Podigavši glavu u znak da je video to, prigušio je u sebi kikot. Nije mogla da poveruje koliko je sreće imala. Verovatno sad samu sebe štipka, upozorava se da ne uprska stvar, kritički proverava svoj odraz u ogledalu i popravlja ga, koristi sprej za dah.

Pet minuta je prošlo, a ona se još nije vratila.

Kako bi mu vreme brže proteklo, okrenuo se ka šanku kako bi posmatrao svoj odraz u zatamnjenom ogledalu na zidu. Odelo je obaralo s nogu. Vreme koje je po podne proveo na teniskom igralištu dodalo je malo sjaja njegovoj koži i istaklo mu plave pramenove u kosi. Nije ni čudo što su joj bradavice tako poslušno skakale.

Samozadovoljno je samom sebi uputio osmeh.

Koji se istog trena istopio kad je ugledao Džuli Ratlidž.

Među njima je bilo nekoliko metara rastojanja i brojni ljudi, ali njen pogled stajao je prikovan za njegov, u ogledalu. Uhvativši ga kako se divi sopstvenom odrazu, zlurado se osmehnula i okrenula se, pošavši prema izlazu. „Sranje!” Okrenuo se od šanka i grubo odgurnuo jednog japija, anoreksičnu devojku i neki par koji se toliko predao jedno drugom da su se praktično parili tu na licu mesta. Pogled mu je bio usmeren samo u Džuli koja se probijala prema izlazu mnogo spretnije od njega.

Već je momku predavala parking-kartu kad ju je Krajton stigao. „Oprostite nam”, rekao je momku. Uhvativši je za ruku, povukao ju je u stranu i priterao uza zid prekriven bršljanom.

Veoma se potresla zbog takvog njegovog ponašanja. „Pusti me.”

Poslušao ju je, ali je strogo kontrolisanim glasom rekao: „Samo napred, Džuli, napravi scenu. Zovni policiju, zašto ne pokušaš? Kad budu došli, reći ću im da me proganjaš.” „Nemoj izigravati siledžiju preda mnom, Krajtone. Sigurno ne želiš da policija čuje ono što imam da im kažem o tebi.” „A to je?” „Koliko si mrzeo Pola.” „Žao mi je što ću te razočarati, ali to već znaju. Sam sam im rekao.” „Znam da stojiš iza njegovog ubistva.”

Nasmejao se. „Stvarno imaš dara za fikciju. Jesi li razmišljala o tome da napišeš neki scenario? Da li je ta tvoja živa imaginacija držala mog strica u slepom ropstvu? Ili način na koji si mu lizala jaja?”

Kipteći od gneva, izdržavala je njegov pogled dok se lagano udaljavala od njega. „Pol se nije dao tako lako zavaravati.” „Zavaravati?” „Poznavao je tvoju pravu narav.” „Ma nemoj?”

„Kao i ja.” „Mrzim da ti protivurečim, Džuli, kad si tako vatreno odvažna. Ali rečima Džeremija Ajronsa kao Klausa fon Bilova u Preokretu sudbine: ‘Nemaš ti pojma.’”

Megi ustade i zareža. Nekoliko sekundi kasnije oglasilo se Derekovo zvono na vratima. Pogledao je sat na stolu. „Ko li je sad pa to?”

Vratio se kući, noseći sa sobom večeru koju je kupio usput. Pojeo ju je dok je gledao prva dva dela bejzbol utakmice „Brejvsa” na TV-u, a onda otišao u radnu sobu, gde je proveo ostatak večeri radeći. Biće mu potrebno nekoliko dana da pohvata sve što se događalo dok je bio odsutan, i više je uspevao da uradi kod kuće, posle posla, nego što je stizao u kancelariji kad mu je pažnja bila potpuno okupirana.

Bosonog, na sebi noseći samo bokserice i staru majicu kratkih rukava, prošao je kroz čitavu kuću, paleći svetla. Nije očekivao društvo, a sigurno nije očekivao osobu koju je ugledao provirivši kroz špijunku.

Otključao je i otvorio vrata. „Šta vi, dođavola, tražite ovde?”

Krajton Viler se probi pored njega i ušeta. „Hoću da mi je skinete s grbače.

Ne zanima me koliko će to da košta, ni koje veze morate da povučete, ni kroz kakve ključaonice morate da se provučete. Uradite sve što je potrebno, samo joj stavite do znanja da odjebe od mene.” „Uđite”, reče Derek sarkastično dok je zatvarao ulazna vrata. „Otišla je malo dalje od upiranja prstom i prozivanja.” „Kao prvo, ko je to ‘ona’? Roberta Kimbal?” „Džuli Ratlidž”, glatko reče Krajton. „Prvo su to bile samo uvredljive opaske tu i tamo. Ali to je prevazišla...” Zaćutao je odjednom i zabrinuto osmotrio Megi, koja je i dalje režala. „Neće me ujesti, zar ne?”

Derek naredi svom psu da ne mrda. Odgovorila je na ljutnju u njegovom glasu, ali on nije bio gnevan na Megi, već na svog neočekivanog gosta. „Otkud vam ideja da u ovo doba dođete ovamo i upadnete tek tako? Stvarno imate petlju.” „I mnogo love.”

Derek prede rastojanje koje ih je delilo i uperi prstom Krajtonu u lice. „Što vam ne daje za pravo da se ovako ponašate. A sigurno vam ne daje za pravo da me zaskačete kod kuće. Neću vas zastupati. Ne znam kako da vam to ikako drugačije kažem.”

Krajton je zauzeo taj arogantni stav zbog kog ga je Derek prezreo istog trena kad ga je ugledao. Derek nije bio kukavica i izgleda da je nešto od ljutitog stava doprlo do Krajtona. Polako, on se nekoliko koraka udalji od Dereka. Mahao je po vazduhu gore-dole obema rukama. „Dobro, dobro. Izvinite što se nisam najavio unapred. To je nepristojno. Ali neizostavno sam morao da razgovaram s vama.” „Zašto onda niste pozvali u kancelariju i zakazali sastanak tokom radnog vremena.” „Da li biste me primili?” „Ne bih.”

Krajton je napravio pokret rukom koji je govorio: Tačno tako. „Danas po podne rekao sam vam sve što sam imao.” „Kad smo se po podne sreli, Džuli Ratlidž me još uvek nije proganjala.” „Proganjala vas?” „Tako je. Pomutio joj se razum. Sigurno pati od posttraumatskog poremećaja izazvanog pucnjavom. Nečim. Ne znam čim. Ne bi me ni najmanje bilo briga da to njeno ludilo nije upereno protiv mene. Optužuje me da imam neke veze s tom sjebanom pljačkom kad mi je stric ubijen. Da, ovako je rekla: ‘Znam da stojiš iza njegovog ubistva.’”

Džuli je obmanula Dereka, ali on nije verovao da je nerazumna, da pati od posttraumatskog poremećaja, ili da je luda. U stvari, naprotiv. Ali on ne bi trebalo da je lično poznaje. Zato je rekao: „Nije delovala poremećeno kad sam je video na televiziji.”

Krajton ovo kao da nije čuo. „Ima da tražim naredbu o zabrani prilaska. Ili, bolje da kažem, vi ćete je uzeti.” „Molim?” „Sutra. Hoću da odete do sudije, ili šta već radite kada se traži naredba o zabrani prilaska. U tom stanju u kom se nalazi, sam bog zna šta može da uradi.

Ne želim da mi bude blizu. Uzmite tu naredbu o zabrani, kako bi mogli da je uhapse ako naruši moju privatnost.” „Nije to tako lako, Krajtone.” „Što je teže, to ćete više novca zaraditi, zašto se onda brinete?”

Derek se brinuo da će opaučiti ovog bogatog kučkinog sina da sedne na dupe, samo zato što misli da bilo šta – uključujući tu i Dereka Mičela – može da dobije ako zamahne dovoljnom sumom novca. Ali, ako ga udari, neće postići

ništa osim što će možda dobiti tužbu, pa je zato ispoljio neverovatnu samokontrolu i upitao: „Šta te je izbacilo iz takta? Šta se dogodilo? Šta te je nagnalo da pomisliš da je Džuli Ratlidž opasna po tebe?”

Kako bi pokazao da je spreman da sluša, Derek krenu unazad prema fotelji i sede. Megi se parkirala pored njegovih nogu i držala pod sumnjičavim okom čoveka u besprekorno skrojenom krem odelu koji je koračao ispred ulaznih vrata prepričavajući Dereku susret sa Džuli Ratlidž u noćnom klubu po imenu „Kristis”.

Kad je završio, Derek je pitao: „Šta je ona radila tamo?” „Zar me niste slušali? Proganjala me je.” „Da li je bila sa nekim?” „Ne znam. Ne bih rekao.” Krajton je skupljao i pružao prste pored tela, otkrivajući koliko je nervozan. „Kakve proklete veze ima da li je bila sama ili ne?

Uhvatio sam je kako zuri u mene u ogledalu. Neću dozvoliti da me prati. Morate da preduzmete nešto u vezi s tim.” „Greška. Ne moram.” Derek spokojno prekrsti ruke na grudima. „Ti i Džuli Ratlidž sreli ste se u popularnom klubu. To je jedan slučajni susret...” „Slučajan malo sutra.” „Slučajni susret na javnom mestu ne deluje kao proganjanje.” „Pratila me je do tamo.”

Derek podignu jedno rame. „Moguće.” „Sigurno.” „Imaš li ikakav dokaz za to?” „Naravno da nemam, jednostavno znam.” „Pratila te je i ranije?” „Ne da sam je ja video, ali to ne znači da se nije skrivala negde gde je nisam video.”

Zbog ovih reći Derek više nije mogao da drži ravnodušan izraz na licu. „Skrivala se gde je nisi video? Iza nekog žbunja? Zašto bi ona tebe špijunirala, Krajtone?” „Zato što nije pri sebi.” „Jesi li je video kako se šunja oko tvoje kuće? Ili poršea? Možda kod ormarića u teniskom klubu?” Derek je shvatio da se Krajtonu ne sviđa ovaj namerni podsmeh.

„Vama je sve ovo smešno?” ljutito je upitao.

Derek se ostavi koještarija i ustade. „Kada Džuli Ratlidž počne da te usred noći zove i preti smrću, ili počne da ti poštom šalje preteća pisma, ili kada skuva zeca u tvom loncu za špagete...” Zaćutao je, čekajući da Krajton prokomentariše.

Pošto nije, dodao je: „To je bila rečenica iz filma.” „Ukapirao sam”, reče toliko napeto da mu se ni usne nisu pomerile. „Ako počne da radi slične stvari, onda će biti pravo vreme da se podnese molba za naredbu o zabrani prilaženja.” „Vi biste se pozabavili time?”

Oklevajući, i samo zato što se umorio i želeo da Krajton Viler napusti njegovu kuću, Derek reče: „Razmotrio bih to.”

Krajton nije delovao srećno, ali je izgledao umireno, a sigurno spokojnije. „U redu. Dobro. Javiću se.”

Derek priđe vratima i otvori ih. Dok je Krajton prolazio pored njega, Derek uhvati mladog čoveka za rame i okrenu ga k sebi. „Nije mi bitno koliko novca imaš... Nikad, ali nikad više da nisi došao u moju kuću!”

Krajton otfrknu kroz smeh. „Ili šta?” „Ili ću te povrediti!”

Krajton blesnu svojim najlepšim osmehom. „Obećavaš?” A onda posla Dereku poljubac i ode prema svom poršeu koji je parkirao pored ivičnjaka.

11 Jedna od zaslužnijih pripadnica Zajednice Atlante pružila je Džuli koverat. „Ovo je zahtev za oslobađanje od poreza. Možete da stavite tržišnu vrednost slike.

Koji bi trebalo da bude najmanji traženi iznos?” „Še Žan” je donirao jednu sliku za aukciju koja bi trebalo da bude održana te večeri, na dobrotvornom skupu za prikupljanje novca za novu bolnicu za decu obolelu od raka. „Jedno od ranijih dela prodato je u Sosalitu za sedam hiljada i dvesta.” „Neka početni iznos bude pet hiljada.” „Nadam se da će doneti mnogo više.” „Sigurna sam da hoće.” Starija žena je iskusno procenjivala sliku. „I sama nameravam da se nadmećem za nju.”

Džuli se osmehnu. „Srećno.” Nastavila je da objašnjava kako planira da dostavi sliku do mesta događaja. Kejt je hvalila neko delo jednoj drugoj mušteriji, postarijem gospodinu koji je s vremena na vreme svraćao, ali nikad ništa nije kupio. Džuli je mislila da obilazi lokalne radnje tražeći društvo, a ne da trguje, ali i pored toga ona i Kejt uživale su u njegovim posetama. Nikad nije zloupotrebljavao njihov topli prijem.

Kada se zvonce iznad vrata galerije oglasilo i najavilo novu mušteriju, Džuli se okrenula, spremna da dočeka posetioca. Ali ušli su detektivi Kimbalova i Senford. Ni da su bili obučeni u punu borbenu opremu, ne bi izgledali više kao policajci. Držanje im je bilo krajnje zvanično. Svi su zanemeli istog trena i stali da zure u njih. „Dobro jutro”, kaza Džuli ljubazno.

Njih dvoje slično odgovoriše. „Odmah ću vam se posvetiti.” „Ne žurite”, reče Kimbalova koja je delovala nešto opuštenije od Senforda, mada se Džuli učinilo da je detektivkino držanje izveštačeno. Roberta Kimbal nije delovala kao neko ko često posećuje umetničke galerije.

Džuli se okrenula prema svojoj uglednoj gošći. „Ostaću i posle aukcije da zapakujem sliku u sanduk, za kupca, kako bismo bili sigurni da se neće oštetiti prilikom transporta.”

„To bi bilo divno.” Na licu joj se pojavio blagi izraz tuge dok je tapšala Džuli po ruci. „Znam koliko je ovo vreme teško za vas, draga.” Bacila je pogled prema detektivima, koji su posmatrali umetnička dela – ili se pretvarali da to čine. „Pol je bio divna osoba. Još uvek ne mogu da poverujem da je završio svoj život na tako užasan način.”

S ovim rečima, žena ode. Stariji gospodin poljubio je Kejt u obraz i oprostio se. „Izgleda da smo vam ispraznili radnju”, reče Kimbalova. „Oprostite zbog toga.” „Niste nas koštali prodaje. Šta vas dovodi k nama?”

Detektivi pogledaše Kejt, koja je stajala u blizini, naizgled neodlučna šta bi trebalo da čini. Džuli ih je upoznala, a nakon toga je usledila neprijatna tišina.

Kejt upita: „Želi li neko espreso?” „Ja hoću, hvala”, reče Kimbalova. Senford je odbio. „Bićemo u ateljeu”, Džuli reče Kejt, koja se izvinila i krenula po posluženje.

Džuli ih povede. U isto vreme juče, u istom tom ateljeu, boravila je sa Derekom Mičelom. Pitala se da li će ikada ponovo kročiti u tu prostoriju da ne pomisli na njega. Sumnjala je u to. Izgleda da je tu ostavio svoj miris, koji kao da ju je zapahnuo kad su sve troje kročili unutra.

Detektivi su seli na dvosed. Džuli je sela na fotelju okrenutu prema njima.

Senford je otpočeo tako što je ispružio jednu žutu kovertu. „Imamo još fotografija.” „Istog čoveka?”

Kimbalova klimnu. „Pronašli smo ga na snimcima foajea, dva dana pred zločin. Jedna od slika je prilično dobra.” „Mogu li da vidim?”

Senford otvori kovertu, izvadi nekoliko fotografija formata devet puta trinaest i pruži ih Džuli. „Gornja je najbolja.”

Kejt je ušla noseći mali poslužavnik sa malom šoljom espresa za Kimbalovu. Poslužila ju je dok je Džuli gledala fotografiju. Bila je kvalitetnija od one koju je prethodnog dana gledala, ali ne mnogo. Bila je zrnasta i mutna.

Prelistala je i ostale, ali, kao što je Senford rekao, prva je bila najbolja od svih. „Očigledno je na svima njima isti čovek”, rekla je.

Kimbalova je otpila gutljaj espresa i zahvalno klimnula Kejt. „Nema sumnje da je to isti čovek”, nastavi Džuli. „Ali nikad ga pre nisam

videla.”

Na Senfordu se jasno videlo razočaranje. „Sigurni ste?” „Sasvim. Ne poznajem ga.”

Senford se zavali i ispruži ruke na naslon dvoseda. Pogledao je Kejt. „Ja bih čašu vode ako imate.”

Kejt, koja je preko Džulinog ramena gledala fotografiju, spremno je đipila. „Naravno. Džuli?” „Ne, hvala.”

Mlada žena izađe, ostavivši Džuli samu sa dvoje detektiva, koji su je posmatrali s koncentracijom sličnom onoj s kojom je Derek Mičel proučavao sliku golog debelog čoveka. „Šta je posredi?” upitala je. „Sve nam prepričajte”, reč Senford. „Pljačku?” „Čitav događaj. Od trenutka kad ste vi i Pol izašli iz apartmana.”

Pogledala je Kimbalovu, čiji je izraz lica bio neumoljiv. Završila je svoj espreso i sada je sedela laktovima se oslonivši na kolena. Senford je i dalje bio zavaljen na naslon. Oboje su izgledali veoma usredsređeno.

Džuli strpljivo prepriča sve čega se sećala. Kad je stigla do trenutka kad je prvi put ugledala pljačkaša, zastala je. „Ako biste mi rekli šta vas posebno zanima, onda bih mogla...” „Ne želimo da bilo šta preskočite”, odgovori Kimbalova. „Nastavite, molim vas.”

Džuli je sačekala da Kejt uđe i posluži Senfordu vodu, a onda nastavi gde je stala i ispriča im sve, završivši sa dolaskom bolničara. „Sve dok nisu stigli, niko nije uspeo da me odvoji od Pola. Držala sam ga sve dok me na silu nisu odvojili od njega.”

Niko ništa nije rekao nekoliko minuta. Senford je otpio malo vode, a onda spustio čašu pored prazne šoljice koju je koristila Kimbalova. Kimbalova je prva prekinula neprijatnu tišinu. „Poslali smo i ostalima ove nove slike. Svi su odgovorili negativno kao i vi.” „Pljačkaš je na glavi imao masku, naočare i rukavice. Bilo bi nemoguće povezati ga sa čovekom na ovim fotografijama.” „Tako je”, reče Kimbalova. „Nismo ni očekivali da ćemo imati toliko sreće.

Ali, dok smo razgovarali s njima telefonom, sve smo zamolili da nam prepričaju čitav događaj još jednom, baš kao što smo to zamolili i vas. Ali nešto što su one dve gospođe rekle – svaka od njih nezavisno – privuklo nam je pažnju. Nešto što nam je promaklo ili na šta nismo obratili pažnju.”

Džuli pogleda Senforda, ali njegove vlažne oči ništa nisu odavale. U pravom duhu njihovog partnerstva, pomislila je da su unapred odlučili da će Kimbalova preuzeti vođstvo u ovoj rundi.

Ponovo pogledavši nju, Džuli upita: „Pa, o čemu je reč?” „Niste kleknuli. Kad je pljačkaš naredio da svi kleknete, vi ste ostali da stojite.” „Kleknula sam.” „Ali ne odmah. Zašto?”, navaljivala je Kimbalova. „Pojavio se maskirani čovek, uperio je pištolj u vas, urlajući da kleknete. Jedna od žena iz Nešvila priznala je da se toliko prestravila da se umokrila. Istog trenutka se bacila na pod, plašeći se da će pucati u nju. I njena prijateljica je postupila isto.” „Čovek iz Kalifornije...”, započe Džuli.

Ali Kimbalova je preseče. „Kaže da je bio toliko uplašen da nije smeo da se pomakne. Onda je pljačkaš uperio pištolj u njega i rekao mu da klekne, što je ovaj i učinio. Ali vi niste. Svi su rekli da ste mu se suprotstavili. Usprotivili ste mu se govoreći da Viler ima artritična kolena. Na kraju vas je upravo Viler povukao da kleknete s njim.”

Senford, konačno se uključivši, spusti ruke i nagnu se napred, zauzevši isti stav kao i njegova partnerka. „Da li ste i inače tako neopisivo hrabri, gospođice Ratlidž?” „Nikad sebe nisam smatrala takvom, ali moja hrabrost nikad nije stavljena pred takva iskušenja. Ljudi reaguju različito na smrtnu opasnost. Mislim da ne znamo kako ćemo reagovati sve dok ne dođemo u takvu situaciju. Ne sećam se da sam bila nešto naročito hrabra.” „Kako ste se osećali?” upita Kimbalova.

Oklevala je, a onda odgovorila: „Rezignirano.”

Usledila je kratka pauza, a potom Senford reče: „Mislili ste da će vas ubiti šta god da uradite?”

Uhvatila je detektivov oštri pogled, a onda pogledala u Kimbalovu, koja ju je podjednako upiljeno gledala. „Znala sam da hoće. Znala sam to istog trena da je pljačka samo inscenirana. Došao je da ubije Pola i, bila sam sigurna, mene.

„To što nisam kleknula čim je to naredio mislim da je zato što sam znala da to neće promeniti ishod. Zurila sam u stakla naočara pokušavajući da vidim kroz njih.” „Nadajući se da ćete ga ubediti da vas ne ubije?” „Ne. Da mu prepoznam oči.” „I jeste li?”

Spustila je glavu, odmahujući njome. „Tražila sam Krajtona u njima.” „To nije bio on, gospođice Ratlidž.” „Sada to znam.”

Zazvonio je telefon u galeriji. Džuli je kroza zidove čula prigušeni Kejtin razgovor na francuskom: „‘Še Žan’. Žao mi je, trenutno je na sastanku.”

Razgovara s policijom. To bi bila mnogo preciznija izjava. Ovaj razgovor više je ličio na saslušanje i činio ju je vrlo nervoznom. „Zašto je to sad odjednom bitno? Kakve veze ima u kom sam trenutku kleknula?”

Senford je progovorio tišim glasom. „Kažete da, bilo da ste kleknuli ili ne, to ne bi promenilo ishod.” „Kao što i nije.” „Pol Viler je mrtav, ali vi ste još uvek sa nama.” „To je očigledno”, reče Džuli. „Pa, da, upravo zato ovo može biti od značaja”, dodade Senford.

Džuli ih je naizmenično gledala. „Oprostite mi, detektivi. I dalje ne shvatam na šta ciljate.” „Na ovo, gospođice Ratlidž”, reče Kimbalova. „Možda je razlog što niste kleknuli kada vam je pljačkaš to naredio... to što ste znali da vam od njega ne preti nikakva stvarna opasnost.”

Arijel Vilijams ušla je u svoju kuću, srećna što se taj dan konačno približio kraju. Zaključala je vrata za sobom, odvojila se od ostatka sveta, radujući se utočištu koje je njen dom predstavljao i gde je na miru mogla da se prepusti sopstvenoj utučenosti. Iako joj je nedostajala cimerka Kerol, koja se neće vraćati do kraja leta, dobro joj je došlo što može da bude sasvim sama.

Bila je kancelarijska službenica u kompaniji koja je prodavala, ugrađivala i popravljala električne aparate i bezbednosne sisteme za preduzeća i građane.

Sve što je dolazilo i odlazilo iz kompanije prelazilo je prvo preko njenog stola.

Dužnost joj je bila da ih prosledi odgovarajućem odeljenju. Nije dugo radila ovaj posao, ali sposobnošću kojim ga je obavljala zaradila je pohvale od šefa i poštovanje saradnika.

Uglavnom je volela svoj posao. Ali danas, svaki sat je bio predugačak i dosadan, i svaki zadatak iscrpljujući. Brojala je minute do trenutka kad će moći da se vrati kući i legne u krevet uz kutiju sladoleda sa čokoladnim mrvicama.

Sinoćno odbijanje tražilo je kutiju od tri kilograma.

Kakva budala je ispala što je stvarno poverovala da je jedan tako predivan, bogati tip prišao baš njoj, kraljici sumnje u sebe. Mogao je da izabere bilo koju ženu u tom klubu. Kako je smela da pomisli da će izabrati baš nju od svih tih finih žena koje su se nalazile na tom mestu?

Kakva ćurka!

Pa ipak, kad je izašla iz toaleta, stvarno je očekivala da ga zatekne kako je čeka za šankom, gde je rekao da će biti. Iako ga nije odmah uočila, nije joj palo na pamet da ju je ostavio. Pomislila je da je i on otišao u toalet. Pošto se ni nakon nekoliko minuta nije pojavio, izašla je napolje i opisala ga momku koji parkira automobile, i koji je bio rasejan i veoma zauzet. „Svetlo odelo? Da, bio je... Hvala vam, gospodine. Pažljivo vozite. Ovaj, bio je tu pre minut-dva.” „Da li je uzeo svoj porše?” „Porše? Nismo večeras imali nijedan porše.” Podigao je ruku da preduhitri njeno sledeće pitanje i parajući joj uši zviznuo jednom od momaka. „Hej, Greg, možeš li da pomogneš ovim ljudima, molim te? Odmah će doći do vas, gospodo.

Oprostite što ste čekali.” A onda se okrenuo ka Arijel. „Otišao je s nekom ribom.”

Mogao je isto tako i da joj razvali šljagu. „Ženom? Bio je sa nekom ženom? S kim?” „Hoćete li vi svoj auto, ili ne?”

Uzela je automobil i odvezla se kući, osetivši se kao najlakovernija osoba koja je ikada udisala vazduh. Dok je prolazila pored kafića u kom je predložila da se nađu na kafi, pocrvenela je od srama. Čovek poput njega nikad ne bi pomislio da ode u rupu kao što je ova.

Ispala je najveća budala. Koliko li mu je trebalo da zbriše nakon što mu je onako veselo mahnula? Deset sekundi? Pet? Bilo je ponižavajuće zamisliti koliko mu je drago bilo kad se izvinila i otišla u toalet, ostavivši ga samog i slobodnog da šmugne.

Ispustila je tašnicu na pod i preskočila je krenuvši prema spavaćoj sobi, gde

je odelo za posao zamenila najstarijom i najudobnijom pidžamom koju ima, a visoke potpetice mekim frotirskim papučama. Večeras neće izlaziti, a verovatno neće ni sutra, čak ni ako je prijateljice budu zvale na žensko veče. Jednostavno nije imala snage da se spremi, ode do kluba i bezbrižno ćaska. Njeno samopouzdanje, inače nikad preveliko, bilo je potpuno uništeno.

Otišla je u kuhinju, iz frižidera izvadila karton sladoleda, iz fioke kašičicu i odnela sve to u dnevnu sobu, gde se sklupčala u uglu kauča i uzela daljinski da uključi televizor.

Bila je toliko postiđena zbog svoje lakovernosti da sinoćnu nezgodu nije podelila čak ni sa Kerol, iako su poveravale jedna drugoj sve. Razmišljala je o tome da je sada pozove. Dugačak razgovor sa najboljom prijateljicom uz litar i po sladoleda bio je prvi korak ka zaceljivanju melanholije.

Ali, pre nego što je posegnula za telefonom, on je zazvonio. Pogledala je identifikaciju poziva. Premda je pisalo „skriveni poziv” na mestu gde bi trebalo da je ispisan broj, znala je ko zove. „Seronja.”

Umesto da se javi, zahvatila je veliku kašiku sladoleda i strpala je u usta.

Telefon je prestao da zvoni. Ali samo na nekoliko sekundi. A onda je ponovo počeo. „Skriveni poziv.”

Sve se dogodilo još tri puta pre nego što je zgrabila slušalicu. „Proklet bio!

Prestani da me zoveš!”

Pomislila je da je zauvek odustao. Najbolje je loše stvari odmah zaboraviti.

Prvi put kad ju je pozvao, nije mogla da poveruje koliko je drzak. Čim joj se predstavio, istresla je pravi rafal reči na njega, sasuvši mu sve što joj je palo na pamet: da je lažov, prevarant, kriminalac i da ga nijedna žena zdravog razuma neće pustiti blizu sebe. Rekla mu je da se tornja i, ako ne želi da napujda policiju na njega, bolje da je više nikad ne zove.

Ali nastavio je, i nije odustajao.

Nije joj nikad pretio. Posle prvih nekoliko puta nije više progovarao ni reč.

Ali njegov prezir je odzvanjao u tišini, pretnja koju je predstavljao ju je izluđivala, i to posebno sada, kada je bila sama kod kuće. Želela je da sebi priušti privatno obezbeđenje, ali njen budžet ne bio podneo ni njihov najosnovniji, najprostiji sistem. Međutim, kako bi bila kolikotoliko spokojnija dok je Kerol privremeno odsutna, zamenila je bravu na vratima. Kerol je razumela njenu opreznost i, govoreći da je bolje sprečiti nego lečiti, spremno prihvatila i podelu troškova ugradnje posebnih brava na svim prozorima. Ali večeras, ovo dodatno obezbeđenje nije smirivalo Arijeline nerve,

koji su ionako bili napeti zbog odbijanja plavokosog šarmera. Nije joj trebalo dodatno sranje da se još više uzrujava.

Konačno popustivši pod pritiskom frustracije, nije više mogla da se suzdrži. „Stvarno si patetičan, znaš li to? Ovo što radiš stvarno je obično sranje.

Dečje budalaštine. Vrati se u rupu iz koje si ispuzao! Ili idi dođavola! Samo prestani da me zoveš!” Tresnula je slušalicom osetivši se mnogo bolje nakon što mu je ovo rekla.

Ponovo zaronivši u sladoled, stigla je do zaključka koji joj se činio prilično dubokim: bilo da je reč o nekom ljigavcu s telefonskim fetišom, bilo da je slatkorečivi bogataš, svi muškarci su govna.

12 Taman kad se Džuli ponadala da ovaj dan nikako ne bi mogao biti gori, on je to postao.

Glavna prostorija opštinskog kluba gde se održavao dobrotvorni skup ukrašen je tako da podseća na sultanov šator. Široke trake od svile u jarkim bojama okačene su na tavanicu i skupljene u centar gde se disko-kugla presijavala poput dragulja. Konobari su bili odeveni kao Aladin, a njihove ženske koleginice kao trbušne plesačice sa velovima. Umesto cveća, ikebane na trpezarijskim stolovima, razbacanim po prostoriji, bile su napravljene od paunovog perja.

Džuli skoro da nije imala vremena da se divi efektu, jer je, čim je ušla, Derek Mičel bio prva osoba koju je u gužvi prepoznala.

Podruku je vodio prelepu riđokosu u večernjoj smaragdnoj haljini ukrašenoj perlicama. Bili su zanosan par. Stajali su u grupi ljudi, pili šampanjac i ćaskali, a onda je Derek primetio da ih Džuli posmatra.

Osmehnuo se. Nekoliko sekundi su se gledali. Da li se i on pitao, kao ona, zašto im se putevi ukrštaju baš sad, kad nikad ranije nisu? Ili možda jesu, samo nisu primećivali jedno drugo. Ali Džuli je smatrala da je to malo verovatno. Da ga je videla ikad ranije, pre tog jutra na terminalu za ukrcavanje na Aerodromu „Šari De Gol”, sigurno bi se toga sećala.

Crvenokosa mu je nešto rekla i on se okrenuo k njoj.

Saznanje da se nalazi u istoj prostoriji s njom obećavalo je da će ionako dugo veče biti još duže. Na nesreću, Džuli je obećala da će ostati do samog kraja, pa čak i duže.

Bar neće morati da čeka čitavu večeru, već samo kratki program koji će biti održan negde na polovini čitavog skupa i kada će maketa nove bolnice za decu obolelu od raka biti otkrivena, nakon čega će biti prikazan srceparajući snimak koji bi trebalo da naglasi potrebu da svi oni koji su došli što velikodušnije odreše svoje kese. Slika koju je Džuli poklonila za ovu tihu aukciju bila je jedan od četrdeset predmeta, uključujući i raskošne turističke pakete, jedan luksuzni sportski džip i jedan desetokaratni dijamantski privezak. „Zdravo, Džuli.”

Obratili su joj se s leđa, a kad se okrenula, ugledala je Daga i Šeron Viler. Dag je kratko zagrli. Ona i Šeron razmeniše poljupce kroz vazduh usmerene u obraze. Šeron je bila u haljini od crvenog šifona, sa žutim dijamantima oko vrata i na ušima. „Prelepo izgledaš večeras”, reče Džuli iskreno. „Hvala ti. Stopala me već ubijaju.” Šeron isturi stopalo ispod haljine, koja je padala do poda, da Džuli pokaže cipele ukrašene dijamantima. „Te cipele vrede bola.” Šeron se zadovoljno osmehnu. „I ja sam to mislila, ali pitaj me ponovo nakon što budem satima stajala u njima.” „Nisam očekivao da te vidim večeras”, reče Dag. Pol je prihvatio poziv za oboje svega nekoliko dana pre nego što je ubijen, ali Džuli se uzdržala i nije im to rekla. „Poklonila sam jednu sliku za aukciju.”

Klimnula je glavom prema sredini prostorije gde su predmeti bili poređani u oazi koju su činile lažne peščane dine i prave palme. „Nadam se da se nisi naljutila”, reče Šeron. „Zbog čega?” „Zbog sahrane.” Lepo lice joj se zboralo od brige. „Nadam se da nam nisi to zamerila. Samo, nije delovalo u redu da sediš sa porodicom, Džuli. Merine sestre bile su tamo. Poline sestričine i sestrići. Svima bi bilo veoma neprijatno.”

Pružila je ruku i dodirnula Džuli po šaci. „Ali ne bih mogla da podnesem da te povredimo time. Molim te, reci mi da shvataš.” „Savršeno te shvatam, Šeron.”

Praznoglava Šeron iscerila se s olakšanjem, za razliku od Daga koji je shvatio pravo značenje Džulinih reči. Piljio je u šaru na tepihu između svojih lakovanih cipela, delujući posramljeno kako zbog omalovažavanja na sahrani tako i zbog nesposobnosti svoje supruge da prepozna kolika je to bila uvreda.

Bez Pola, koji je predstavljao centralni stub unutar grupe, nisu imali zajedničkih veza. Džuli se pitala kakav će njihov odnos biti u budućnosti i da li će ga uopšte imati. „Je li Krajton s vama?” Nehajno je postavila ovo pitanje, iako se skoro zagrcnula kod njegovog imena. „Izvinio se”, reče Šeron. „Imao je nekih planova s prijateljima.”

Koliko je Džuli znala, Krajton nije imao prijatelje. Imao je plaćene družbenike – jednog masera, teniskog trenera i jednog profesionalca golfera s kojim je igrao. Pol joj je rekao da s vremena na vreme zna da pokupi neku ženu

samo na jednu noć i da nikad nije imao devojku u onom tradicionalnom smislu.

Bio je stalna mušterija kod poznatijih vlasnica javnih kuća, kako joj je rekao Pol. Filmski likovi mogu se smatrati njegovim prijateljima, kako mi se čini, rekao je Pol zajedljivo tokom jednog njihovog razgovora o Krajtonu. Uvek su sa njim. Žive u njegovoj glavi. Mislim da neprekidno razgovara s njima.

Krajton je imao ljude koji su bili unajmljeni da mu prave društvo. Imao je svoj svet iz mašte. Ali nije mogao da se pohvali da je u njemu imao prijatelje.

To je bila još samo jedna od zabluda u kojima je Šeron živela. Džuli je, ubrzo nakon što ih je upoznala, postalo jasno da Šeron ili nije svesna pravog sinovljevog karaktera ili je u poodmaklom stadijumu poricanja. „Jesi li pričala skoro sa Senfordom i Kimbalovom?” upita Dag. „Dag, ovo je veče za prijatno druženje”, požali se Šeron zavijajući glasom. „Naše prvo otkako... znaš. Možemo li jedno veče da provedemo ne pričajući o tome?” „Oprosti, Šeron”, reče Džuli. A onda se obrati Dagu: „Baš jutros sam pričala s njima. Došli su u galeriju sa novom gomilom fotografija tog čoveka kog zovu osobom od interesa za istragu.” „Jesi li ga ikad ranije videla?” „Nisam.” „Nisam ni ja. Detektivi su mi došli u kancelariju. Rekao sam im da mi ne liči ni na koga. Zamolili su me da ponesem slike kući i pokažem ih Šeron.” „I meni je nepoznat”, reče ona. „A Krajtonu?”, upita Džuli. „Još ih nije video, koliko ja znam.” Dag otpi malo šampanjca, donekle nervozno kako se Džuli učinilo.

Ona reče: „Najbolju planiraju da pokažu na televiziji.” „I meni su to rekli. Još večeras u vestima, ako se ne varam.” Dag pogleda na ručni sat. „Propustićemo to.” „Policija se nada da će neko prepoznati čoveka i javiti nam njegovo ime”, reče Džuli. „Ne sumnjam da će se neko već javiti. Verovatno neki od gostiju hotela. ‘O, to je moj neki dalji rođak. Svraćao je svakog dana dok sam bio u Atlanti.’” Dag proguta još jedan gutljaj pića. „I šta onda?”, upita Džuli retorički.

„Ništa mi ne pada na pamet, kao ni tebi. Osim te mutne fotografije, nemaju nikakvih drugih tragova.” Šeron, koja se zabavljala posmatranjem ljudi i samo napola slušala njihov razgovor, provukla je ruku ispod Dagove. „Čini mi se da onaj dijamantski privezak nosi moje ime.” „M-hm.” „Zar ne želiš da pomogneš deci oboleloj od raka?” „Džuli, ako se ne vratim za petnaest minuta, molim te dođi da spaseš mene i moju kreditnu karticu.” Reče Dag osmehujući se, ali Džuli je znala da mu je drago što ima razlog da prekine ovaj razgovor o policijskoj istrazi. „Ne puštaj ga ako želiš da dobiješ taj dijamant, Šeron. Novac je potreban da bi se ostvario ovaj cilj.” „Obaviću svoj zadatak”, reče Šeron veselo.

Ostavili su Džuli da stoji sama, ali ona nije ostala dugo bez društva. U sledećih sat vremena prilazili su joj prijatelji i poznanici, neki naizgled sasvim rešeni da ne spominju Polovo ime, a drugi ne pričajući ni o čemu drugom. S nekima je samo razmenila nekoliko reči pre nego što bi se udaljili, delujući zadovoljno što je neprijatan zadatak uspešno obavljen.

Ostali su se ponašali kao da su na specijalnom zadatku da je spasu, jer su joj govorili kako ne treba sad da čami sama kod kuće samo zato što više nema svog pratioca. Govorili su o predstojećim ručkovima i večerama, degustacijama vina, pa čak i o biciklističkoj turi po Toskani. Pretvarala se da je sve to interesuje, ali nikome ništa nije obećala.

Da nije rekla da će pratiti prodaju slike, Džuli bi već otišla. Prezirala je osećaj da bude predmet radoznalosti i sažaljenja. Umorila se od ljudi koji su je pomno posmatrali i čekali da vide koliko će se dobro, ili loše, nositi sa iznenadnim gubitkom Pola. S obzirom na okolnosti, mogla je da se izvini i potpuno propusti čitav događaj. Niko je ne bi krivio zbog toga.

Ali, dok se kretala kroz gužvu prema delu gde je slika stajala izložena, znala je da je odluka da dođe ipak bila ispravna. Posle onog jutrošnjeg sastanka sa detektivima, nije smela da menja rutinu, da smanji aktivnosti, ili učini bilo šta što bi moglo da izgleda kao da nešto skriva.

Zaključci koje je Kimbalova iznela ostavili su je bez reči. A onda je nekako promucala: „Da li vi... da li vi smatrate da ja... da ja poznajem pljačkaša? Da sam znala šta će da se dogodi? Da sam imala neke veze sa tim?” „Nemojte se uzbuđivati”, reče Kimbalova snishodljivim tonom koji ju je

dovodio do usijanja. „Jednostavno smo došli na tu ideju, to je sve.” „Ko je došao na tu ideju?” „Jedan drugi detektiv, neko ko nije direktno uključen u slučaj kao mi. On vas uopšte ne poznaje. Kako god, Senford i ja smo odbacili tu pomisao, ali posao nam je da istražimo svaku mogućnost, bez obzira na to koliko je nerealna.”

Džuli ni na trenutak nije nasela na ovako glatko izneto objašnjenje. Istog trenutka im je rekla da ništa više neće reći bez advokata i zamolila ih da odu.

Kako uopšte smeju i da pomisle da bi ona želela Polovu smrt? Bila je to bezumna pretpostavka. A podjednako i frustrirajuća. Svaki minut koji potroše na ovu sumanutu teoriju bio je minut manje potrošen na gonjenje pravog krivca.

Dok su nju posmatrali pod lupom, Krajton živi svoj život nekažnjeno, izvlačeći se za počinjeno ubistvo. „Koliki je trenutni iznos?”

Poznati glas trgnuo ju je iz mračnih misli i ona se hitro okrenu. Derek Mičel stajao je pravo ispred nje i naizgled gledao sliku, dok mu je pogled zapravo počivao na njoj. Bio je sâm. „Osam hiljada.”

Zviznuo je tiho. „Raste.” „Jesi li zainteresovan?” „Imam slobodno mesto na zidu spavaće sobe.”

U toj jednoj izjavi počivalo je nekih desetak nagoveštaja i nijedan od njih nije promakao Džuli. Pogledavši preko njegovog ramena, videla je riđokosu u živom razgovoru sa nekoliko ljudi. Derek isprati njen pogled, a onda se ponovo okrenu ka njoj. Džuli reče: „Možda bi trebalo prvo da je pitaš pre nego što licitiraš. Šta će biti ako joj se ne svidi?” „Samo moje mišljenje se računa. Ali tvoje bih vrlo rado razmotrio.”

Džuli, ne mogavši da izdrži njegov pogled, zurila je u crne i sjajne dugmiće na njegovoj košulji. „Lepa je to slika, jednog mladog i perspektivnog slikara.” „Mogu li?” Obuhvatio ju je oko struka i nežno pomerio u stranu kako bi se približio stolu i napisao svoju ponudu. Čak i nakon što je sklonio ruku, osetila je vrelinu njegovog dodira. Uzela je olovku i pružila mu je. Nagnuo se nad sto da napiše iznos. „Zdravo.” Bila je to crvenokosa. „Vi ste Džuli Ratlidž?” „Tako je.” Žena je izgledala još zanosnije ovako izbliza. Predstavila se, mada Džuli

kasnije nije mogla da joj se seti imena, jer je u tom trenutku bila previše svesna blizine Dereka Mičela i dodira njegove ruke na svom struku. Bila je potpuno smetena i mrzela je što ostavlja takav utisak na nju. Prezirala je sebe još više. „Poznavala sam Pola Vilera”, riđokosa je rekla. „Pre nekoliko godina bili smo zajedno u poroti. Bio je pravi gospodin.” „Da, jeste.” „Moje saučešće.” Žena joj se ljubazno osmehnu. „Hvala vam.”

Derek vrati Džuli olovku. Ona je ščepa. Bila je još topla od njegove šake. „Nemoj nikom drugom davati tu olovku”, rekao joj je smešeći se. „Zaista bih voleo da imam tu sliku.” „Uvek možeš da podigneš svoju ponudu.” „Pomno ću je pratiti čitave večeri.” On i riđokosa se izviniše i krenuše dalje.

Džuli samo što je stigla da povrati dah kad joj se Dag prikrade. „Kada si se upoznala sa Derekom Mičelom?”

Pravila se naivna. „Ko?” „Čovek s kojim si razgovarala. Advokat.”

Džuli baci pogled prema Dereku i crvenokosoj. „To je Derek Mičel? Pa nisam ga zapravo upoznala.” „Delovalo je kao da ste poznanici.”

Dag se nagnuo pored nje da vidi šta je Derek napisao. „Isuse. Izgleda da stvarno može sebi da priušti da nas odbije.”

Džuli je isto kao i on pogledala ponudu i zanemela kad je video da je utrostručio postojeću ponudu. Okrenula se tačno na vreme da vidi kako njegova široka ramena nestaju u gomili. Nastavivši da se pravi nevešta, rekla je: „Kako to misliš da vas odbije?” „Nakon pomnog razmišljanja – bar tako kaže – odlučio je da nas ne zastupa.” „Da li je rekao zašto?” „Rekao je da ima previše posla.” „Aha.” „Ali lagao je.”

Niko nije premašio ponudu Dereka Mičela za sliku. Kada su pobedničke ponude za sve predmete bile objavljene na kraju večeri, masa je počela da mu aplaudira, na šta se on skromno naklonio. Crvenokosa mu se prišunjala na prstima i poljubila ga u obraz.

Ubrzo nakon ovih objava sjurio se stampedo prema vratima. Džuli se kretala u suprotnom smeru. Jedan zaposleni u ustanovi pomogao joj je da odnese sliku do pomoćne prostorije, gde ju je vratila u sanduk napravljen tako da slika bude sigurna pri transportu.

Na sreću, jedna kurirska služba je unajmljena da raznese sve predmete sa aukcije koje novi vlasnici nisu mogli sami da ponesu, tako da je Džuli oslobođena dužnosti da lično odnese sliku Dereku Mičelu.

Do trenutka kad je ponovo na izlasku prolazila kroz glavnu prostoriju, jedini ljudi koji su se tu nalazili bili su čistači, koji su vredno rasturali scenografiju. Niko nije ostao u velikom prijemnom delu zgrade, pa čak ni u hodniku kojim je prolazila pored praznih konferencijskih sala prema liftovima, koji su dalje vodili na parking, gde se odmah po dolasku parkirala kako ne bi čekala u redu za parking-kartu.

Zatreperilo joj je u stomaku kad je prišla liftu i pritisnula dugme za gore.

Kad je prazni lift stigao, oklevala je pre nego što je kročila u njega. Ali učinila je to, govoreći sebi da se ponaša šašavo. Neće valjda ostatak života provesti izbegavajući liftove.

Međutim, srce joj je tuklo kao ludo kad se lift spustio na nivo garaže na kom je ostavila svoj automobil i dupla vrata se otvorila. Nikog nije bilo. Bar nikog sa zatamnjenim naočarama i skijaškom maskom sa izvezenom ajkulom.

Izašla je iz lifta i krenula prema parking-mestu. Tavanica je bila niska, a svetla slaba; nikog nije bilo u blizini, pa su joj koraci neobično glasno odzvanjali.

Onda je začula neki metalni kliktaj. Zaustavila se i okrenula u pravcu iz kog je dopro zvuk. Taj deo garaže bio je potpuno zamračen i delimično zaklonjen betonskim stubom, dovoljno debelim da se čovek iza njega sakrije.

Dovoljno debelim da sakrije čoveka koji je kresnuo upaljačem, nakratko pustivši da plamen tinja pre nego što je spustio poklopac i ugasio ga.

Džuli istog trena shvati da je dobila glavnu ulogu u filmu sa princezom u nevolji. „Zar nije ova scena čak i za tebe pomalo kliše, Krajtone?” Glas joj je odzvanjao u širokom praznom prostoru. „U previše filmova je korišćena.

Usamljena žrtva na pustom parkingu u garaži? Ma daj”, frknula je. „Nije te dostojna.”

Upaljač je ponovo kliknuo, goreo nekoliko sekundi, a onda uza zveket metala o metal nestao.

Bila je to potpuno obična radnja, ali okolnosti su pomogle da izgleda jezivo.

Nije mislila da će Krajton iskočiti iz mraka i napasti je. Samo pokušava da je zaplaši, vraćajući joj za ono što se sinoć pojavila u klubu, i kažnjava je što ga je uhvatila kako se divi sopstvenom odrazu u ogledalu. Samo koristi jezivu scenu da je uzdrma.

A možda i ne?

Do sada je uspevao da se izvuče za Polovo ubistvo. Možda je zbog toga pomislio da je postao nevidljiv. Krajton je već bio siguran u to da se na njega pravila ne odnose; zbog uspešnog ubistva Pola možda je postao neoprezan, spreman, pa čak i voljan da sam obavi ovo ubistvo umesto da unajmi nekog da ga za njega obavi.

A imao je mnogo razloga da je želi mrtvu.

Odjednom se strašno uplašila. Otključala je automobil daljinskim tasterom i brzo ušla, zaključavši vozačeva vrata čim ih je zatvorila. Grmljavina motora njenog auta odzvanjala je odbijajući se od betonskih površina. Gume zaškripaše dok je išla unazad i posle toga krenula prema izlazu. Provezla se pored zamračenog ćoška ni ne pogledavši u tom pravcu, ali krajičkom oka ipak primetivši mali plavožuti plamen koji se pali, gasi, pali, gasi, u nekom zlokobnom ritmu.

Krenula je spiralnim putem prema spratu na nivou ulice, toliko brzo da joj se vrtelo u glavi kad je stigla do naplatne rampe. Kad je izbila na bulevar, pogledala je u retrovizor. Niko je nije pratio. Šake su joj bile ledene, ali znojave, dok je grčevito stiskala volan. Ramena su joj gorela od napetosti. Krajton bi uživao u saznanju da ju je uzdrmao. Ali to nije mogao da zna, zar ne? Nije zaigrala njegovu glupu igru. Narugala mu se, a potom otišla. Žurno, to da, ali, kako je verovala, ne odajući jasne znake da se uplašila.

Nije mogao da zna koliko ju je uznemirio, i iz toga je izvlačila zadovoljstvo.

Ali, kad je stigla kući, otkrila je da je ipak izvukla deblji kraj.

Prvi znak da nešto nije u redu bila je činjenica da vrata garaže nisu htela da se otvore. Ostavila je auto na prilaznom puteljku i ključem otključala ulazna vrata.

Kad je pritisnula prekidač za svetlo, ništa se nije dogodilo. Ali nestanak struje dogodio se samo u njenoj kući; u svim susednim kućama gorela su svetla.

Napipala je put do stočića u hodniku, gde je u fioci držala malu baterijsku

lampu. Baterija je još uvek bila dobra, ali zrak preslab, pa nije videla klupicu pre nego što ju je zakačila i saplela se.

Klupica je uglavnom stajala dužom stranom prema zidu, nasuprot stočića.

Sada je stajala prepreko, nasred prolaza.

To da joj je nestalo struje bila je jedna stvar. Ali to što je komad nameštaja stajao na pogrešnom mestu, sasvim neka druga. Bila je savršeno sigurna da je ona nije tu stavila.

Da li joj je neko provalio u kuću? Ili još gore, da li je lopov još uvek tu?

Instinkt joj je govorio da se okrene i pobegne napolje dok poziva policiju.

Ali samoj sebi je naredila da ostane pribrana. Pre nego što izvuče pogrešne zaključke i popusti pred histerijom, ostala je nepomična i slušala da li se bilo šta čuje. Ništa nije čula osim mekanog tupog pulsiranja u sopstvenim ušima.

Kolenom gurnuvši klupicu u stranu i obazrivo krenuvši dalje, baterijskom lampom je obasjala dnevnu sobu, potom i trpezariju, ali naizgled ništa više nije bilo pomereno ni u jednoj od tih prostorija. Sve je izgledalo kao da stoji na svom mestu. U svakom slučaju, bar nisu bile ispreturane.

Uperivši svetlost ka podu, primetila je da su resice na oba kraja staze prave, niko ih nije dirnuo otkako ih je spremačica raščešljala. Verovatnoća da uljez ostavi resice tepiha u istom stanju bila je veoma mala. „Proklet da si.” Prošaputala je ovu kletvu misleći na Krajtona. On joj je ovo priredio. Želeo je da se ona oseti nesigurno u sopstvenom domu. Želeo je da se uplaši obične klupe, iako je skoro potpuno izvesno da ju je spremačica pomerila dok je danas čistila hodnik, i jednostavno zaboravila da je vrati na svoje mesto.

Pomoću zraka svetla iz lampe kojim je obasjavala sebi put, otišla je do spavaće sobe. Na pragu je stala i počela da obasjava uglove prostorije. Videvši da je sve u redu, ušla je i nastavila da se kreće prema ormanu kad je začula nekakav zvuk koji je dopro sa ulice, negde ispred kuće.

Sve samoohrabrenje nestalo je pred naletom ponovo rođenog straha.

Isključila je lampu i prućila se po podu. U potpunom mraku otpuzala je do mesta pored kreveta i naslepo pokušala da dohvati pištolj koji je Pol lepljivom trakom prilepio sa njegove donje strane, za federe.

Pronašla ga je, cimnula i oslobodila ga. Naslepo pipajući, otcepila je s njega čvrstu traku. Revolver je bio težak i hladan, stran i smrtonosan. Napunjen je, ali kao mera predostrožnosti, ostavio sam dva ležišta prazna, rekao joj je Pol. Kao da ga je čula kako joj govori da će morati tri puta da povuče oroz pre nego što pištolj ispuca prvi metak.

Probio ju je ledeni znoj. Dahtala je plitko ne dobijajući dovoljno vazduha.

Strah koji je osetila bio je hiljadu puta jači od onog na parkingu u garaži, pošto je shvatila da joj je dom ugrožen. Shvatila je koliko je u stvari ranjiva.

Stisnuvši usne, primorala je samu sebe da diše kroz nos, kako se ne bi čuli njeni promukli dahtaji. Srce joj je skakalo kao pneumatski čekić dok se vukla po podu na zadnjici, sve dok nije stigla do ćoška. Držeći pištolj obema šakama, uperila je cev u vrata taman u trenutku kad se silueta pojavila u dovratku, nešto tamnija u odnosu na donekle svetliju okolinu. „Ne mrdaj!”

Ne mareći za upozorenje, figura je kročila u sobu.

Povukla je oroz.

13 Prazna komora glasno je škljocnula. „Džuli?” „Ne šalim se!”

Napravio je korak napred. Ponovo je povukla obarač. Još jedno škljocanje patenta. „Sledeći put umireš!” „Džuli, ja sam.”

Progutala je knedlu s olakšanjem. Uzdrmana, spustila je pištolj na pod i ispustila ga iz šaka, a onda privukla kolena grudima i spustila glavu povrh njih. „Jesi li dobro?” Derek se kretao prema zvuku i njenim jecajima u ćošku, konačno čučnuvši pored nje. Pomazio ju je po potiljku. „Jesi li povređena?” „Nisam.” „Ulazna vrata su ti širom otvorena. Zašto svetla ne gore? Šta se dogodilo?”

Ote joj se skoro histeričan smeh. „Skoro da sam pucala u tebe.” „Zašto si u mraku?” „Nema struje.” „Gde ti je kutija sa osiguračima?” „U ormanu. Iza tebe, desno. Baterijsku lampu ispustila sam negde na pod blizu vrata.”

Pošto mu soba nije bila poznata, saplitao se po njoj. Pronašao je lampu.

Zrak je po sobi skakutao kao pomahnitao dok je išao prema ormanu. Čula je zveket ofingera, a potom i škripu metalnih vrata kutije sa osiguračima. Nekoliko sekundi kasnije svetlo se uključilo. Iznenadni blesak probo joj je oči, i trebalo joj je nekoliko trenutaka da se prilagodi. Do trenutka kad je to uspela, Derek je ponovo klečao pored nje. „Iskočio je prekidač. Sigurno zbog kratkog spoja.” „Verovatno.”

Video je pištolj. „Zaista si skoro pucala u mene.” „Zaista jesam.”

„Jesi li se povredila?”, ponovo ju je pitao.

Odgovorila je odmahujući glavom. „Hoćeš li mi reći šta se dogodilo?” „Stigla sam kući. Svetla nisu htela da se uključe. Ja... prestravila sam se.”

Ispričala mu je za klupu u hodniku. „Mislila sam da sam možda naletela na provalnika i da je možda još uvek tu.” „Zašto nisi otišla i pozvala policiju?” „Drago mi je što nisam. Dovoljno mi je neprijatno i ovako.” Knjigoteka.org Pokušala je da ustane, ali kolena su joj još uvek bila slaba. Prihvatio ju je za laktove i pomogao joj da ustane. „Hvala ti.” Osećajući se smešno, samo je prošla pored njega. „Izvini. Moram da popijem malo vode.”

Stigavši u kupatilo, napunila je čašu vodom iz česme. Dok ju je pila, krajičkom oka je spazila nešto u ogledalu. Lagano je spustila čašu, a onda se okrenula i ugledala čipkasti kombinezon koji je visio na kuki sa zadnje strane vrata. Ne seća se kad ga je poslednji put obukla, ali to nije bilo skoro. Sigurno ne toliko skoro da bi visio na kuki u kupatilu umesto da počiva složen u fioci komode. „Je li sve u redu?” Derek proturi glavu pored vrata. Samo jedan pogled na nju i izraz lica mu se promenio. „Šta nije u redu?” „To ne bi trebalo da bude tu.” Mahnula je prema kombinezonu dok ga je gurala u stranu kako bi mogla da izađe napolje. Dok je stajala usred svoje spavaće sobe, očima je pomamno pretraživala uokolo. „Kako to misliš, ne bi trebalo da bude tu?” „Baš tako kako sam i rekla.” Tražila je bilo šta, čak i najmanju stvar, koja nije na svom mestu. „To nije tvoja stvar?” „Jeste, samo nisam je obukla... ni ne sećam se kad sam je poslednji put obukla.” Žurno je izašla iz sobe i hodnikom otišla do gostinske spavaće sobe.

Uključila je svetlo i jednim brzim pogledom shvatila da ništa nije pomereno.

Međutim, u dnevnoj sobi, videla je nešto što isprva nije primetila, jer je imala samo lampu kojom je osvetljavala. Na stočiću je ležala otvorena knjiga, otvorenim stranama prema dole. Obeleživač je stajao pored nje, a ne unutra, gde bi trebalo.

Derek joj se primače otpozadi. „Šta je?”

„Nikad ne ostavljam knjigu tako otvorenu. To cepa povez. Moj tata je voleo knjige. Bio je veoma strog kada je reč o tome kako se njima rukuje. Naučio me je da nikad...” Okrenula se prema Dereku. „Ja uvek koristim obeleživač.”

Ne čekajući da joj odgovori, otrčala je do kuhinje i odmah uočila da je nekoliko predmeta na pultu ispomerano. Kuvar što je stajao na stalku bio je zatvoren; uvek je bio otvoren, jer su joj se sviđale fotografije. Jedna flaša vina bila je otvorena, ali ne i pomerena.

Najupečatljiviji je bio ukrasni čiviluk od kovanog gvožđa na kom je držala kuhinjske krpe. Ona i Pol su ga kupili na pariskom buvljaku ubrzo nakon što su se upoznali. Nije previše cepidlačila zbog toga kako krpe na njemu vise. U stvari, volela je da izgledaju kao da se često koriste, što i jeste bila istina. Sada su stajale savršeno prebačene preko vešalice, poravnatih ivica. „Bio je ovde.”

Nije ni shvatila da je ovo izgovorila glasno sve dok je Derek nije uhvatio za ramena i nežno upitao: „Džuli, o čemu pričaš?”

Mahnuvši rukom prema vešalici za krpe, povikala je: „Zar ne vidiš? Sve je kao u filmu.”

Derek je okrenu prema sebi i zbunjeno je pogleda. „Šta to? U kom filmu?”

Oslobodila se njegovih ruku i prošla pored njega. „Moraš sad da odeš.”

Vrativši se u spavaću sobu, otvorila je fioku i počela da skuplja komade odeće.

Onda je uzela torbu iz ormana i počela da stavlja stvari u nju. „Šta to radiš?” Derek je stajao u dovratku i gledao je potpuno zbunjen. „Neću večeras da budem ovde. Ne mogu da budem sigurna da neće ponovo nestati struja. Sve dok ne budem mogla da pozovem ljude iz elektro-kompanije da to provere, ne želim da budem ovde.” Zvučalo je kao opravdan razlog za odlazak, ali u stvari razlozi su bili dvojaki. Primarni je bio strah; pored nepodnošljivog saznanja da je Krajton ugrozio bezbednost njenog doma. „Osećaš kako je odjednom toplo, pošto ne radi klima. Tako da ću samo...”

Derek je uhvati za ruku i okrenu prema sebi. „Šta se zapravo događa?” „Rekla sam ti. Ja...” „Džuli.”

Brzo je disala kroz delimično otvorene usne i znala da joj izraz lica donekle odaje bojazan koju oseća; nije imalo smisla da laže. „Bio je ovde.” „Ko?” „Krajton.”

Počeo je da shvata. „Zašto to misliš?”

Osvrnula se oko sebe, tražeći očigledne dokaze nečijeg ulaska, ali je shvatila da niko ne može da primeti sitne znake, osim nje same. „Klupica. Pomerio ju je.

Kao i neke druge stvari. Taj kombinezon na vratima kupatila.” Obgrlila se rukama, protrljala nadlaktice, prezirući i samu pomisao na to kako šapama pretura po njenom donjem vešu. „Ja nisam otvorila tu flašu vina. Pa onda knjiga u dnevnoj sobi. Nikad je ne bih ostavila tako. Krpe u kuhinji.” „A tvoja spremačica...”

Odmahnula je glavom. „Bio je to Krajton. Ima jedan film. Ne mogu da se setim njegovog naziva. Džulija Roberts je lažirala sopstvenu smrt kako bi pobegla od nasilnog muža. Ali on je krenuo da je traži i, kada ju je pronašao, on je... on je... poravnao kuhinjske krpe. Imao je jednu manu, opsesivno je voleo da kontroliše. Kada je ugledala te krpe, znala je...”

Prestala je da govori, shvativši koliko smeteno zvuči. Duboko je uzdahnula i umirila glas koji joj je treperio. „Zamolila sam te da odeš? Zašto si još uvek tu? Šta ti uopšte tražiš ovde, kad smo već kod toga?”

Ignorisao je ovo pitanje. „Sigurna si da je neko provalio u kuću?” „Potpuno sigurna.”

Kratko ju je posmatrao, a onda mirno rekao: „Trebalo bi da pozoveš policiju.”

Odmahnula je glavom. „Ako ti nisi spremna da ih zoveš, ja ću ih pozvati.”

Dok je kretao da uzme telefon, ona ga uhvati za rukav. „Nemoj da zoveš policiju.” „Ali, ako sumnjaš da ti je neko provalio u kuću...” „Ne sumnjam. Znam.” „Možeš li da kažeš da li je nešto uzeto?” „Nije provalio da bi krao. Provalio je da bi mi dokazao da to ume.” „Krajton?”

Videvši sumnju u njegovom pogledu, hitro mu je okrenula leđa i otišla u kupatilo.

Derek ju je pratio, ali je zastao na vratima. „Savetujem ti da ništa ne dodiruješ dok policija ne bude sve to istražila.” „Zar me nisi čuo, gospodine Mičele? Nemam nameru da prijavljujem ovo.

Ne veruješ mi. Zašto bi mi oni poverovali?” „Nisam rekao da ti ne verujem.” „Nisi ni morao. Kako bilo, neću zvati policiju. Nema dokaza da je izvršena provala. Mislili bi da sam poludela.” „Ako je uljez bio u tvojoj kući, trebalo bi to prijaviti.” „Onda ti prijavi”, prasnula je. Počela je da vadi ukosnice iz kose i ostavlja ih na kozmetičkom stolu u kupatilu. „Provešćeš ostatak noći u policijskoj stanici, odgovarati na pitanja i iznova i iznova prepričavati svoju priču. Sve to sam već uradila kad je Pol ubijen. I skoro svakog dana otada. Nikuda me to nije odvelo.

Neću to ponovo da radim.” Protresla je uvojak kose na potiljku i nešto tiše dodala: „Neću mu priuštiti to zadovoljstvo.”

Pokupila je nekoliko sitnica za higijenu, a onda ih odnela u spavaću sobu i ubacila u torbu. Zakopčala ju je, podigla i mahnula Dereku da krene prema vratima. „Ispratiću te.” „Kuda ideš?” „U hotel.” „Želiš li prvo da se presvučeš?”

Oboje su još uvek bili u večernjim toaletama, ali kragna njegove košulje je bila otkopčana, a kravata delimično razvezana i visila mu je na grudima.

Sopstveni izgled nije joj smetao. „Ne, ići ću ovako.” „Odbaciću te.” „Zašto?” „Zato što nisi u stanju da voziš.” „Dobro sam.” „Sva se treseš.”

Shvatila je da je to istina. Strah, sada pojačan gnevom, izazvao je to drhtanje.

Derek obiđe oko nje i podignu pištolj sa poda. „Imaš li dozvolu da ovo nosiš?”

Uzela ga je od njega i ugurala između dušeka i federa kreveta. „To nije naivno oružje”, primetio je. „Pol mi ga je dao insistirajući da mi bude pri ruci. Njegovo bogatstvo činilo ga je metom otmice. Bio je paranoičan u vezi s tim i plašio se da će neko pokušati da dođe do njega tako što će meni nauditi.”

„Koliko ležišta je bilo prazno?” „Dva.” „Baš imam sreće.” „Kao i ja. Da sam pucala u tebe, ne bih imala izbora i morala bih ostatak noći da provedem u policijskoj stanici.”

Delovalo je smešno što uopšte zaključava kuću, ali ipak je to učinila.

Derekov automobil bio je parkiran kod ivičnjaka. „Sad sam se smirila”, rekla je. „Savršeno sam sposobna za vožnju.”

On je odmahnuo glavom. „Mogao bi samo da me otpratiš kako bi bio siguran da sam bezbedno stigla na svoje odredište.” „Ja ću voziti.” Kako bi sprečio dalju raspravu, uzeo je torbu iz njenih ruku. „Ujutro ću pozvati Kejt i zamoliti je da me vrati kući.” „Zvuči kao dobar plan.”

Smestio ju je na suvozačevo mesto, ubacio torbu na zadnje sedište, a onda obišao auto s prednje strane i ušao. Nekoliko blokova prošli su u tišini, a onda ona ponovi pređašnje pitanje: „Šta si tražio kod moje kuće?” „Moram da razgovaram s tobom.” „O čemu?” „Da li si se sinoć sporečkala sa Krajtonom u klubu?” „Uf.” Pogledao ju je popreko. „Da li to znači da jesi?” „Ništa neću da priznam.” „Vrlo razborito od tebe.”

Oštro ga je pogledala. „Dag mi je večeras rekao da si odbio da ih zastupaš.” „Jesam.” „Rekao mi je da si kao razlog naveo to što imaš previše posla da bi mogao da uzimaš nove klijente. Ali sumnjao je u to.” „Sumnjao i nije prihvatio. Znam to, jer je uplatio avans na moj račun, danas po podne. Uradio je to elektronskim putem, ostavivši kilometrima širok trag o tome.” „Tako da sve dok ne budeš mogao da mu vratiš novac...” ,Ja sam zvanično njegov advokat. Odnosno, firma je. Ali svejedno.” Zastao je

na raskrsnici i pogledao u nju. „Što znači da još uvek imamo sukob interesa.”

Nekoliko sekundi su se tako gledali, a onda je on krenuo dalje od znaka za zaustavljanje. „Budući da se sve to dogodilo”, rekla je, „zašto si došao kod mene?” „Nisam hteo da zovem.” „Zbog beleženja telefonskih poziva?”

Slegnuo je ramenima. „Nije zgoreg biti obazriv. Za svaki slučaj. Kako god, nakon tvoje svađe sa Krajtonom u klubu, on je nepozvan banuo kod mene. Bio sam vrlo ljut i rekao mu to. Izbila mu je pena na usta. Optužio te je da ga proganjaš, rekao da patiš od posttraumatskog stresa, da predstavljaš opasnost po njega.” „To je besmisleno.” „Da li si ga pratila?” „Nisam.” „Slučajno si se pojavila baš u tom klubu, baš te noći, baš u to vreme, i znaš šta je bilo? Tamo je bio i Krajton, tvoj najljući protivnik.”

Pogledala je kroz suvozačev prozor. „Znam da odlazi u ‘Kristis’ i slična mesta. Otišla sam u nekoliko klubova pre nego što sam ga pronašla.” „Zašto si želela da ga vidiš?” „Da ga uzdrmam malo.” „Pa, uspela si. Želeo je da zatražim nalog o zabrani prilaska za tebe. Došao sam noćas kod tebe da te upozorim.”

Okrenula se prema njemu. „Misliš, da mi zapretiš.” „Ne, da te upozorim, Džuli. Ta priča o nalogu je bez veze, ali ima advokata koji bi to prihvatili samo da bi odvojili od Krajtona izvesnu sumu novca.” „I ja bih isto tako mogla da dobijem nalog o zabrani prilaska za njega”, rekla je. „Čekao me je na parkingu u garaži kad sam odlazila sa prijema.” „Šta?” „O, da. I sve je bilo veoma sablasno.” Ispričala mu je šta se dogodilo, dodavši ogorčeno: „Izgleda da mu upad u moju kuću zbog bolesnih psihičkih igara nije dovoljna odmazda.” „Jesi li ga videla?” „U garaži? Nisam. Ali znam da je to bio on. Kopirao je scenu iz jednog drugog filma. Ima neku pasiju prema filmovima.”

„Da, znam to. I meni je prosuo nekoliko fraza. Izgleda da je poput neke hodajuće enciklopedije filmova.” „Opsednut je njima. Scena u garaži mogla bi da bude iz nekoliko njih, ali zbog upaljača, pretpostavljam da je iz filma Svi predsednikovi ljudi.” „Duboko Grlo.” „Znaš taj film?” „Američki istorijski klasik.” „Moj otac ga je koristio za lekciju o Niksonovoj administraciji. Bio je profesor.” „Istorije u drugom srednje.”

Pogledala ga je iznenađeno, a onda je začkiljila očima. „Otkud ti to znaš?”

Automobil je zaustavio prekoputa malog hotela, dva bloka dalje od Ulice Pičtri, ugasio motor i okrenuo se k njoj. „Sačekajmo nekoliko minuta pre nego što uđeš, da vidimo prati li te neko.” „Niko me ne prati”, rekla je ljutito. „Odgovori mi na pitanje. Kako znaš čime se moj otac bavio?” „Naložio sam istražiocu iz moje firme da obavi rutinsku istragu.”

Pocrvenela je od gneva. „Mene? Zašto? Uplašio si se da ti nisam slučajno prenela neku seksualno prenosivu bolest? Mogao si samo da me pitaš.” „Džuli...” „Šta si još saznao iz ove istrage?” „Da si bila na postdiplomskim studijama u Parizu. A kasnije se udala za jednog neuspešnog slikara.” „Koji me je tukao.” Videvši kako mu se izraz na licu menja, nasmejala se. „O, tvom istražiocu je to promaklo? Baš šteta. To je najmasniji deo cele priče.” „Hoćeš da mi je ispričaš?”

Nije skidao pogled s njenog lica, tiho je govorio, a čitavo držanje pozivalo je na poverljivost. „Zašto da ne?”, rekla je šaljivo. „Samo ćeš poslati svoje pse tragače da još malo njuškaju, a mogli bi da propuste nešto stvarno ukusno. Ne bih volela da se to desi.”

Velike kišne kapi počeše da padaju po vetrobranskom staklu. Udarale su po staklu poput prozirnih loptica. „Živela sam u Parizu skoro godinu dana kad sam srela Anrija. Mnogo se mučio kao slikar, nije imao ni cvonjka i kinjio se sumnjom u sebe. Ja ću biti njegova muza, rekao je. Na jednom izletu, uz hleb i vino, počeo

je poetski da se izražava o lepoti i čistoti moje duše i kako će ga ona inspirisati da slika remek-dela.” Osmehnula se ukrivo. „Čak i takve budalaštine zvuče melodično izrečene na francuskom. Sve je bilo veoma romantično, boemski i strastveno. „Venčali smo se. Ja sam radila u jednoj galeriji dok je on slikao. Na kraju je počeo da pije mnogo više nego da slika. Kući je dovodio podjednako pijane prijatelje. Oni su mu smirivali izmučenu dušu i pomagali mu da se reši sumnji.

Ja sam o njima imala mnogo niže mišljenje od njega. „Lepota je vrlo brzo nestala iz naše ljubavi. Život kojim smo živeli postao je manje boemski, a sve više bedan. Njegova strast da me naslika ustupila je mesto želji da me maltretira. Samo verbalno, ali naše svađe su bile žestoke. Zbog njih sam se osećala nemoćno i izubijano isto kao da su fizičke.”

Kad god bi se Džuli setila tih dana, nije sebe više mogla da zamisli u takvoj situaciji. Sećanje je uspevalo da postavi scenu, ali nije sebe mogla da oživi u tako jeftinom okruženju. Sve joj je to bilo toliko strano da se činilo kao neka užasna noćna mora koju je neko drugi sanjao. „U krevetu s neprijateljem”, rekla je tiho. „To je bio naziv filma kog nisam mogla da se setim.” Kišne kapi su i dalje udarale po vetrobranu. Veće. Glasnije.

Vlažnije. „Jednog dana sam se vratila kući s posla i uhvatila Anrija u krevetu s nekom ženom, jednom od onih prljavih i pijanih, koje je držao oko sebe kako bi podizao već poljuljano samopouzdanje. Izgleda da mu je bila mnogo saosećajnija muza. „Ali, naravno, uporno je tvrdio kako je on strana koja trpi. Da sam mu pružala malo više podrške, da nisam bila tako zahtevna, da ga nisam toliko kritikovala...” Zaćutala je, napravivši pokret koji je odavao bespomoćnost. „Shvataš već na šta mislim. Mene treba kriviti što je on postao alkoholičar, preljubnik i propalica. Kad sam mu to rekla, udario me je.”

Krajičkom oka Džuli je videla kako Derek steže pesnicu. „Samo jednom”, dodala je, „ali i to je bilo dovoljno. Pozvala sam policiju i uhapsili su ga. Kasnije sam odbacila tužbu, ali sam podnela zahtev za razvod.

Nije želeo da prihvati da ću ga ostaviti. Pun griže savesti, preklinjao me je da ga primim nazad. Radiće, biće mi veran, prestaće da pije.” Udahnula je. „Neću te gnjaviti detaljima, gospodine Mičele. Ako ti trebaju, naruči svom istražiocu da kopa malo dublje. Da sumiram, bila sam u potpunom haosu i nisam uspevala da se iščupam.” „Pol Viler je dojahao da te spase.” „Jeste.” Okrenula se k njemu. „Izvukao me je iz blata u koji se moj život

pretvorio i usmerio me na novi put. Želiš li još nešto da znaš?” Očekivala je još pitanja o svom braku, ili Polu. Ali iznenadio ju je. „Zašto tako iskreno mrziš Krajtona?” „Upoznao si ga, a ipak me to pitaš? Da li se tebi sviđa?” „Nebitno.” „Sa moje tačke gledišta jeste.” „Zašto si tako sigurna da ti je on provalio u kuću večeras?” „Zašto si ti tako siguran da nije?” „Nisam. Ne znam. Ali ti si izgleda ubeđena u to. Zašto?”

Prekrstila je ruke, naslonila se na vrata automobila i stala da ga odmerava. „Mislila sam da advokati ne postavljaju pitanja na koja već ne znaju odgovore.” „Samo prilikom unakrsnog ispitivanja.” „Tako se i osećam, kao da sam na jednom od njih.” „Stvarno?” „Da.” Ali nije popustio. „Da li ti se Krajton ne sviđa od prvog trenutka kad ste se upoznali?” „Da, ali Pol mi je ispričao neke stvari o njemu, pa sam bila spremna da ga zamrzim. Potpuno je ispunio moja skromna očekivanja.” „Da se nije odigrala nekakva epizoda ili događaj koji te je okrenuo protiv njega?”

Nagnula je glavu. „Kakvo je sad to pitanje, gospodine Mičele? Neko na koje znaš odgovor? Ili ne znaš?” „Ovo je čista radoznalost.” „Ne verujem ti.” „Ne? Šteta.” Iscerio se i rekao ulagujućim tonom glasa: „Imam tako iskreno lice.” „Mrzim što ti uništavam tu iluziju, ali tvoj osmeh je sve samo nije iskren.

Više je osmeh prevejanog pokeraša koji ima četiri keca u rukavu.”

Zakikotao se. „Postao sam žrtva najgorih uvreda.” Sačekao je sekundu-dve, a onda rekao: „Samo još jedno pitanje. Da li nosiš crninu zato što si u žalosti?”

Iznenadna promena teme ju je iznenadila; što je on primetio i iskoristio kao prednost. „Svaki put kada sam te video, nosila si crninu. U avionu, crni

komplet. Osim bluze. Ona je bila boje slonove kosti. Sa bisernim dugmićima.

Malim, okruglim, bisernim dugmićima.”

Setivši se žurbe kojom ih je raskopčavao, osetila je kako joj se krv penje u lice. „U galeriji, crna haljina. I onda ponovo večeras.” Prešao je pogledom od dubokog V-izreza do ruba i ponovo gore. „Tesna i seksi, ali crnina. Da li je to zbog Vilera?” „To je zato što volim da nosim crno.” „Dobro ti stoji. Isticala si se i pored tolikog šarenila večeras.” „Kao i smaragdna.” Oklevala je, a onda je rekla: „Dama je divna, kad smo već kod toga.” „Da, jeste.” „Da li zna da si krenuo kod mene kad si je odbacio kući?” „Ne zna.”

Trenuci su prolazili, a raspoloženje u autu se menjalo. Desila se neka promena u vazduhu. Ili pre, nikakva promena se nije dogodila. Odjednom je postalo zagušljivo i mirno. „Trebalo bi da krenem.” Iako je posegnula za ručkom na vratima, nije ih otvorila. Lilo je kao iz kabla. Prekoputa, hotelski vratar je ušao u foaje hotela da potraži zaklon. „Čula sam za ovo mesto, ali nikad tu nisam bila.”

Logo na baldahinu činila su slova „CH”, isprepletena i ispisana zlatnim slovima. „Kolter haus” bilo je prvobitno ime ovog zdanja podignutog u prošlom veku. Pre nekoliko godina investitori su ga pretvorili u ekskluzivni i luksuzni hotel koji je ugošćavao samo ljude sa platinastim kreditnim karticama. „Lep je”, reče Derek. „Mali, ali elegantan. Izuzetna usluga.” Spazivši njen upitni pogled, dodao je: „Klijente koji nisu iz grada dovodim ovamo.”

Blesak munje u vidu trozupca ispratila je strašna grmljavina. Gledali su kako oluja prelazi preko neba i slušali kako kiša zaliva krov automobila, ali nijedno od njih dvoje nije se ni pomerilo, ni reklo ništa, nekoliko minuta. Prozori su počeli da se zamagljuju. Posle nekog vremena on upita: „Jesi li prepoznala čoveka na fotografiji?” „Čoveka iz foajea Moltrija? Nisam. Čak ni nakon što sam videla poslednju gomilu fotografija.” „Postoji čitava gomila?”, rekao je. „Ja sam video samo jednu.” „Pojavio se na video-snimku nekoliko dana pre pljačke.” Ispričala mu je

kako su Kimbalova i Senford jutros doneli te fotografije u galeriju. „Jedna od fotografija prilično je bistra, ali i dalje ne prepoznajem tog čoveka. Ni Dag ni Šeron nisu ga prepoznali.” „Nije ni Krajton.” „Veruješ u to.” „Sâm sam mu pokazao sliku, Džuli. Posmatrao sam mu lice očekujući nekakvu reakciju, a dobar sam u tome. Nije pokazao ništa.” „Naravno da nije! Znao je da si je očekivao. Zar ne uviđaš? On igra uloge.

On...”

Zaustavila je samu sebe. Zasada, on je bio Krajtonov advokat. Već se pitao da li su optužbe protiv Polovog bratanca proistekle iz pojačanog osećaja prezira, jer zašto bi je inače pitao za ovo?

Rekla je: „Televizijske stanice pokazaće večeras fotografiju tog čoveka.” „Možda će to malo pomoći.” „Možda. U međuvremenu, detektivi su krenuli u nešto drugačijem pravcu.” „Kuda to?” „Pa, misle da sam ja namestila Polu da pogine u tom liftu.” Pošto on ništa nije rekao, pitala ga je: „Maca ti pojela jezik?” „Da. Nemam reči. Nisam to očekivao.” „Nisam ni ja.” „Šta im je, dođavola, usadilo tu ideju u glavu?”

Ispričala mu je kako se usprotivila pljačkašu. „Pošto nisam istog trena pala na kolena, sada sam dospela na vrh liste osumnjičenih.” „Zašto nisi kleknula?” „Zato što sam iza naočara i maske pokušavala da prepoznam Krajtona.” „To nije bio on.” „Koliko li sam samo puta čula to?”

Ponovo se protegla napeta tišina, koja je samo naglašavala silinu oluje.

Konačno, on reče: „Kada ću dobiti moju sliku?” „Sutra će ti je dostaviti. Ne vredi ni blizu onoliko koliko si za nju platio, to znaš.” „To je investicija.” „Možda ćeš morati da čekaš godinama da ti se vrati.”

Ostao je ravnodušan na to. „Novac je otišao u dobre svrhe. Osim toga, želeo sam tu sliku.” „Bez obzira na to da li tvoja dama to odobrava ili ne.” „Ona mi je prijateljica”, tiho je rekao. „To nije moja stvar.” „Zašto je onda stalno spominješ?”

Na ovo ništa nije odgovorila. „Lindsi i ja smo se upoznali kad su se ona i moj najbolji drug sa pravnog fakulteta verili”, rekao je. „Bio sam kum na njihovom venčanju i kum sam njihovom sinu Džeksonu. Ubrzo nakon što je Džekson kršten, moj prijatelj je poginuo. Tek tako. U saobraćajnoj nesreći na Osamdesetpetici, za vreme jutarnje gužve. Uzajamno smo pomagali jedno drugom da to prebrodimo i nastavili smo da se oslanjamo na zajedničko prijateljstvo. „Ponekad, kao što je to bilo večeras, potreban joj je siguran i pouzdan pratilac za poneki događaj. A razlog što ne zna da sam sada sa tobom, koliko god da smo bliski, jeste to što ne znam kako izgleda naga i nikad to neću znati.”

Džuli duboko uzdahnu i lagano izdahnu. „Pa, ako ništa drugo, uspeo si u tome da se osećam trulo. To si i pokušavao, je li tako?”

On je sklopio oči i oštro se namrštivši, uštinuo se za koren nosa. „Da, upravo sam to pokušavao.” „Zašto?”

Spustio je ruku i pogledao je. „Zato što mi se nikad, nijednom, nisi obratila po imenu, a to bih zaista voleo. Zato što sam upravo od sada i zvanično advokat Vilerovih. Zato što si jednog od njih optužila za nekoliko zločina, što nas dovodi na suprotne strane pravnog problema. Zato što nije pristojno i nije etički da nas dvoje budemo nasamo zajedno. Zato što sam izmislio razlog da dođem do tvoje kuće samo da bismo bili sami. Zato što se svojski mučim da držim ruke dalje od tebe, a jedino o čemu mislim jeste to kako te dodirujem ispod te haljine.”

Krećući se poput opruge koja je puštena da skoči, on posegnu preko središnje konzole u automobilu i uhvati je za vrat ispod kose i privuče je k sebi. „Zašto si nasrnula na mene u tom avionu?” „Znaš ti zašto.” „Znam šta si rekla.” „To i jeste razlog.” „Nema drugog razloga?”

„Nema.” „Lažeš me.”

Spustio je usne na njene, a onda ih razdvojio i jezikom počeo da pleše po njenom jeziku, a ona kao da se topila.

Poljubac je bio savršen, dubok i seksualan, ni najmanje ne podsećajući na završetak, već na početak, predskazanje onoga što će se desiti ako ne bude zaustavljeno. Oslobodivši se, promrmljala je: „Molim te, ne radi mi to. Molim te, nemoj.” Ali u isto vreme šapćući ga je molila da ne prestane, usne je pomerala preko njegovih, želeći još.

Ponovo su se poljubili i usne im se vrelo spojiše. Prstima ju je pomilovao po vratu, a onda šaku spustio do njenih grudi i počeo da ih mazi preko haljine.

Zacvilela je protestujući, prekinula poljubac i okrenula glavu u stranu. „Nemoj.”

Palcem je nastavio da je draži mameći očekivanu reakciju, koja ju je prožela od vrha bradavice do dna njenog bića, zbog čega ga je uspaničeno odgurnula. „Ne, Dereče!”

Istog trena ju je pustio i vratio se na svoje sedište, pogledao ju je potpuno zbunjen i teško dišući. „Pa, bar sam te naterao da izgovoriš moje ime.”

Potražila je ručku na vratima i snažno je povukla. Iskobeljala se iz automobila, a noge joj se zapletoše u dugačku haljinu. Kiša koja je lila bockala ju je poput hiljada iglica što su je udarale po goloj koži. Istog trena kosa i haljina bile su joj natopljene. Otvorila je zadnja vrata i uzela svoju torbu. „Hvala za prevoz.”

Derek ju je posmatrao dok je trčala preko ulice i saplitala se o haljinu, sve dok je nije pokupila u ruku i podigla do visine kolena. Vratar ju je video kako dolazi i potrčao prema njoj da je dočeka, noseći otvoreni kišobran. Zajedno su ušli u foaje kroz kružna vrata.

Derek ispljunu gomilu psovki. Želeo je da potera automobil, da veoma brzo krene i da mu se gume zadime, i pokaže joj koliko je ljut.

Bilo bi to nezrelo, ali tako se i osećao, kao neki adolescent. Ljubakati se na prednjem sedištu automobila i zamagljivati prozore. Malo se pipkati preko središnje konzole. To je stvarno bilo suptilno. To je zaista bilo zrelo.

To je bilo pravo sranje, eto šta je bilo.

Nije mogao da veruje da je uopšte pokušao tako nešto. Ali, kad je onako patetično sumirao svoju frustraciju zbog situacije u kojoj su se nalazili, mogao

se zakleti da je i ona izgledala podjednako nesrećno zbog toga kao i on, i podjednako gladna da ga još jednom okusi, i još jednom dodirne.

Zato je krenuo za svojim instinktima, okusio ju je i dodirnuo, i proklet bio ako nije bio ubeđen da i ona njega želi. U tome nije nikako mogao da pogreši. Ne dvaput. U avionu i večeras, bila ga je gladna koliko je i on bio gladan nje. I pored mrtvog ljubavnika, želela ga je.

Ili je samo bio lak plen za nju, a ona je samo obična smutljivica kakva je Krajton i rekao da jeste? Koristila je svaku priliku da ocrni Polovog bratanca, idući toliko daleko da ga je optužila da stoji iza ubistva. Nije bilo sumnje da je Krajton snishodljivi i arogantni kučkin sin, ali imao je sve uslove da to postane.

Ne možeš odrastati tako bogat ne prisvajajući snažan osećaj kako ti je sve dozvoljeno.

Ali da li je kriminalac? Čovek koji plaši jednu ženu na parkingu i provaljuje u njenu kuću samo da bi je uznemirio? Da li je sposoban da skuje zaveru i ubije rođenog strica?

Jedna stvar je zaista mučila Dereka. Do sada je Krajtonovo ponašanje bilo nepodnošljivo, ali nije imao razloga da veruje da je on kriv za nekakav zločin.

Dok Džuli... Od prvog trenutka je bio svestan koliko je ona sposobna da bude dvolična. Da li je ipak onako kako Krajton kaže? Da li je ona odbačena žena koja je uočila priliku da se osveti, i to mnogostruko, čoveku koji ju je odbio u kućici pored bazena, u domu njegovih roditelja?

Ovo bi vrlo lako moglo da bude istina jer, ako je nasrnula na bratanca Pola Vilera dok je ovaj bio svega nekoliko koraka udaljen, ne bi imala nikakvih skrupula da se pojebe sa potpunim strancem u toaletu aviona, manje od dve nedelje nakon što su zapečatili kovčeg njenog ljubavnika.

Krajtonove reči su odzvanjale u Derekovoj glavi. Jebala bi se i sa psom ako bi iz toga mogla da izvuče neku korist.

Arijel Vilijams pozvala je tri puta liniju za hitne pozive i tri puta prekinula.

Naslonila se čelom na grbavi metal telefona u govornici i obrisala vlažne dlanove o nogavice farmerki.

Nije želela ovo da uradi. Nije želela da bude uvučena u to. Iako je usred noći izašla da potraži govornicu, kako ne bi mogli da otkriju gde živi, uplašila se da će joj neki čudovišan visokotehnološki sistem, pomoću satelita ili već nečega sličnog, dovesti policiju pravo na vrata.

Nije joj trebao još jedan šok večeras. Već je jedan uspela da preživi kad je

svega par sati nakon Bilijevog dahtanja preko telefona njegova slika iskočila na ekranu televizora. Ispustila je kašiku u kutiju sladoleda sa čokoladnim mrvicama, prvo misleći da je oči varaju. Da li je moguće da je toliko sveprisutan da ga vidi u svakoj senci i iza svakog drveta?

Fotografija je bila mutna, a ni ugao nije bio baš najbolji. Nešto čudno je uradio s kosom. Kitnjastu odeću zamenio je nekom običnom. Ali uopšte nije bilo sumnje da je to Bili Djuk. Policija ga je tražila u vezi s nekom pljačkom i pucnjavom sa smrtnim ishodom, moleći bilo koga ko nešto zna da se odmah javi.

Pozvala je Kerol i podelila s njom svoju paniku. Kerol ju je nagovorila da ništa ne preduzima, bar ne dok ne prespava i razmisli o posledicama mešanja u to. „On je sad problem nekog drugog.”

Podsetila je Arijel na dodate brave na kući, što joj je donekle umirilo razbuktalu paniku. Ali ne i savest. Pekla ju je sve dok to nije više mogla da podnese. Bez obzira na Kerolin savet, Arijel je znala šta joj je činiti.

I eto je sad tu.

Nervozno, bacila je pogled preko ramena kroz prljavo staklo govornice, jednu od nekolicine koje su preživele u čitavom gradu. Kiša je lila kao iz kabla i zlokobno je sevalo. Svaki put kad bi blesnulo, zgrčila bi se. Svega nekoliko automobila bilo je na ulici. Nije to bila noć za bilo kakav izlazak iz kuće, koliko god da je bilo važno.

Još jednom je iznova odlučila da uradi šta joj savest nalaže, ali pokušala je da nagovori sebe da sačeka do jutra i tek onda pozove liniju za hitne pozive. Do tada, neko će možda već prepoznati Bilija. Možda će na jutarnjim vestima čuti da su ga uhvatili i da je uhapšen, što će je osloboditi odgovornosti.

A šta ako ga niko ne prepozna? Ako je umešan u ubistvo Pola Vilera, građanska dužnost joj je da prijavi šta zna i da to učini odmah. Viler je bio ugledni građanin i velikodušni pomagač brojnih dobrotvornih društava. Nije ga poznavala, naravno, ali, sudeći po svemu što je pročitala i čula o njemu, bio je pristojan i veoma poštovan. No bez obzira ko je bio, nije zaslužio da tako umre.

Videla je onu ženu na televiziji, onu s kojom je Pol Viler bio kad su pucali u njega, i Arijel se slomilo srce kad je videla koliko je skrhana što je čoveka kog je volela izgubila na tako divljački način.

Građanska dužnost nek se nosi, Arijel ovo čini zbog te sirote žene.

Naterala je samu sebe da pozove liniju za hitne pozive.

Nakon samo dva zvona, javila se neka policajka koja se predstavila imenom

i koja je zvučala kao da joj je veoma dosadno. Pošto je priča puštena u etar, nije se moglo reći koliko lujki ih je već nazvalo. Očigledno je očekivala da i Arijel bude jedna od njih. „Da li ste vi osoba s kojom mogu da razgovaram o čoveku sa slike? One koju su večeras pokazali na televiziji?” „Da, jesam. Vaše ime, molim.” „Ne treba vam moje ime.” „Ostaće anonimno.” „Ne treba vam moje ime”, odlučno se usprotivila Arijel. „Ali, ako vam treba njegovo, mogu vam ga saopštiti.”

14 Dodž je stajao naslonjen na zid u hodniku ispred sudnice kad je Derek izašao.

Izgledao je usplahireno i kao da mu očajnički treba nikotin. „Zašto je to toliko prokleto dugo trajalo?” „Morao sam da ubedim klijenta da prihvati ponudu državnog tužioca.” „Uz ovo što je već odležao?” „Dve godine.” Ušli su u lift i prekinuli razgovor sve dok nisu izašli iz zgrade Vrhovnog suda i Dodž se oraspoložio. „Onaj tip sa snimka bezbednosne kamere, zove se Bili Djuk.” „Ko kaže?” „Anonimni pozivalac. Jedna žena. Zvučala je mlado i nervozno. Pozvala je nešto malo posle ponoći, a poziv je upućen iz javne govornice. Niko je nije video jer su u to vreme sve prodavnice u okolini već bile zatvorene.” „Da li je to bila samo neka usamljena žena željna razgovora, ili je bila ozbiljna?” „Usamljena srca uglavnom zovu od kuće. Misle da je poziv pravi.” Dodž je snažno šmrknuo i ispljunuo to što je izvukao iz nosa na usku traku uređene zemlje pored zgrade, a onda snažno povukao novi dim iz cigarete. „I gde je tu ono ‘ali’?” „Ali policija Džordžije nema nijednu vozačku dozvolu na ime Bili ili Vilijam Djuk. Jedan Vilijam Vejn Djuk, ovde iz Atlante, devetnaestogodišnji je crnac.

Vilijam S. Djuk je belac. Ali njemu je osamdeset četiri. Nijedan od njih nije na toj fotografiji. A jedan drugi...” „Dobro”, prekide ga Derek, znajući da će Dodžova obaveštenja biti veoma iscrpna i podugačka. „I dokle je onda policija stigla, hoće li ga pronaći?” „Još uvek ga traže. Nema ga na okružnim, kao ni državnim poreskim spiskovima. Traže ga u nacionalnim bazama podataka, poreskim prijavama, među uhapšenima, u bazi vozačkih dozvola. U međuvremenu, Senford i Kimbalova su krenuli prema Vilerovima i Džuli Ratlidž da se raspitaju da li im je ime poznato, ili da saznaju je li ga ubijeni ikad spominjao.” „Sumnjam, pošto nisu prepoznali lice.”

Dodž slegnu ramenima. Bacio je opušak na ulicu i pripalio novu cigaretu. „Prljaš okolinu.” „Tuži me.” Udahnuo je, izdahnuo, pa pogledao u svog šefa. „I, savetniče, šta misliš?” „Ne znam. Mislio sam da ništa neće proizaći iz ovoga i da je tip sa tih fotografija neki putujući trgovac cipelama iz Klivlanda; samo običan građanin koji je brljao po poreskim prijavama, ali da ne bi ni mrava zgazio, a kamoli pucao čoveku u glavu iz neposredne blizine. Napravio sam mu čitav profil.”

Derek pređe rukom preko zadnjeg dela vrata, a onda stavi šake na usne, kao što je uvek činio kad je bio nervozan. „Sad više ne znam. Moglo je da ispadne i tako, s tim scenariom o putujućem trgovcu cipelama. Možda je reč i o sindromu usamljene žene, neke usedelice koja se nada da će prvi kršni cajkan otkriti odakle je poziv upućen, pronađe je i postane ljubav njenog života.” „Možda.” „Ili je taj Bili Djuk stvarno pucao.” „Uzeo si mi reč iz usta.”

Derek uze svoj mobilni telefon i pogleda poruke, a onda pozva kancelariju.

Dok je zvonilo, Dodž ga je pitao šta bi trebalo da radi. „Nastavi to da pratiš. Čim nešto saznaš, odmah mi javi. Hej, Marlin!” Derek mahnu Dodžu i krenu trotoarom u suprotnom smeru, prema parkingu gde je ostavio automobil. „Dobio je dve godine. Ne, ide u kolonu sa pobedama. Moglo je da bude mnogo gore. Slušaj, pozovi Vilerove, molim te... Da, obojicu. I ženu. Dogovori sastanak u mojoj kancelariji... Kad? Što je pre moguće.”

Džuli je rano tog jutra pozvala Kejt i zamolila je da dođe po nju i odveze je kući iz „Kolter hausa”, obećavši joj da će joj sve objasniti kad dođe. Kejt se iznenadila kad ju je videla u večernjoj haljini u kojoj je otišla na dobrotvorno veče. „Nije onako kako izgleda”, reče Džuli dok je sedala na suvozačevo sedište Kejtinog auta. „Uveravam te.”

Rekla je svojoj asistentkinji da joj je u kući nestala struja i da, mada se nakratko vratila, nije želela da ostane tamo preko noći. „Možda je reč o nekom pokvarenom trafou iz komšiluka.”

Kejt nije insistirala na više informacija, ali želela je da zna zašto se nije sama odvezla do hotela. „Samo da znaš, ni najmanje mi ne smeta što sam došla po tebe.”

„Auto mi je ispuštao neke čudne zvuke. Nisam htela da rizikujem da mi se pokvari po ovom nevremenu. Pozvala sam taksi.”

Kejt ju je iskosa pogledala. „I struja i auto? Izgleda da te bije neki gadan maler.”

Džuli se na silu nasmeja. „Izgleda.”

Izašla je iz automobila i rekla Kejt da mora obaviti neke stvari pre nego što dođe u galeriju, ali da će, bude li joj potrebna, moći da je pozove telefonom. Kad je ušla u kuću, pozvala je spremačicu, koja je inače dolazila dvaput nedeljno, i pitala je postoji li šansa da dođe istog dana i povede svog supruga kako bi pomerili neke teže komade nameštaja. „Želim da kuća bude očišćena od tavana do podruma. Da se sve površine izbrišu.”

Par supružnika je stigao za pola sata. Džuli je sedela pored ulaznih vrata i čekala ih. Nije joj bilo prijatno samoj u kući, jer je neprekidno osećala Krajtonovo prisustvo poput neke mokre prljave magle.

Dok su spremačica i njen suprug delili poslove i organizovali pribor i sredstva za čišćenje, Džuli je prošla kroz svaku prostoriju, tražeći nepravilnosti koje su joj možda sinoć izmakle. U trpezariji, zamenjena su mesta slikama na zidovima. Fotelje u dnevnoj sobi okrenute su na drugu stranu. Otkrila je nekoliko suptilnih izmena koje bi samo osoba koja živi u njoj primetila.

Krajton je u tom pogledu bio veoma pametan.

Najdovitljivije je bilo to što je ostavio anatomski vibrator, zajedno sa neotvorenim pakovanjem baterija i ilustrovanim uputstvom, u fioci noćnog stočića pored kreveta. Zgadilo joj se, ali joj je bilo drago što je poslušala intuiciju i proverila fioke pre nego što je projekat čišćenja prepustila spremačici.

Džuli je sebi dala zadatak da opere bukvalno svaki komad odeće, a ono što se ne sme prati da sakupi i pošalje na hemijsko čišćenje. Baš je završavala taj zadatak kad ju je Kejt pozvala. „Upravo sam razgovarala sa detektivkom Kimbal. Ona i Senford moraju da pričaju s tobom.” „Kada?” „Čim budeš mogla, tako je rekla. Obećala sam da ću te odmah obavestiti.” „O čemu je reč?” „Nije mi rekla. Predložili su da dođu ovamo. Je li to u redu? Treba da im javim.”

„Zamoli ih da mi daju nekih sat vremena.”

Detektivi su već bili u „Še Žanu” kad je Džuli stigla, kao i njen advokat, kog je pozvala čim je prekinula vezu s Kejt. Na sreću, bio je slobodan.

Džuli reče: „Da li ste se upoznali?”

Detektivi su nervozno promrmljali pozdrave dok su se rukovali sa Nedom Fultonom, kog je preporučio Polov pravnik iz firme.

Kimbalova se obrati advokatu: „Ovo nije saslušanje, gospodine Fultone.

Niste nam potrebni.” „Moja klijentkinja ne misli tako”, učtivo je uzvratio. „Ne nakon suptilne optužbe koju ste juče spomenuli.”

Kimbalova je delovala uvređeno, ali ništa više nije rekla.

Senford pređe pravo na stvar. „Neko je sinoć pozvao liniju za hitne pozive”, rekao im je. „Čovek sa fotografije je identifikovan kao Bili Djuk.”

Oba detektiva, Kejt i Ned Fulton okrenuše se Džuli.

Njena reakcija bila je sleganje ramenima. „To ime mi ništa ne znači.” „Sigurni ste?”, upita Kimbalova. „Ne morate da odgovorite”, reče Fulton. „Volela bih da odgovorim. Ne znam nikog pod tim imenom.” „Da li ga je Pol Viler znao?”, upita Kimbalova. „Ako i jeste, meni ga nije spomenuo. Nikad pre nisam čula to ime.” „A kao nadimak, možda? Bil ili Vilijam, bilo kao ime ili prezime?” „Žao mi je, ne”, reče Džuli. „Ko je pozvao da ga identifikuje?” „Ne znamo.” Senford je delovao neveselo što mora to da prizna. „Osoba koja je pozvala nije želela da se predstavi.” „Je li o ženi reč?”

Kimbalova klimnu. „Rekla je samo da je videla sliku na televiziji i prepoznala tipa. Rekla je njegovo ime policajki i prekinula vezu. Poziv je upućen iz jedne telefonske govornice, jedinica je odmah poslata, ali, dok su oni stigli, osoba je nestala. Nikog nije bilo u blizini. Ulica je bila pusta.”

Džuli kratko razmisli o tome. „Da li je možda reč o lažnom pozivu?” „Moguće da jeste” reče Senford. „Ali policajka je imala utisak da je poziv iskren, a odgovarala je na ovakve pozive otkako je slika prikazana. Rekla je da je

žena delovala mlado, pomalo i uplašeno. Zadihano, ako me razumete. Kao da je bila nervozna. Od rane zore to proveravamo.” „I?”, ubaci se Ned Fulton. „I do sada ništa”, odgovori Senford.

Kimbalova nastavi da im prepričava koji se sve napori ulažu da se pronađe Bili Djuk, od kojih nijedan nije bio uspešan. „Bacićemo nešto širu mrežu i videti da li će se nešto upecati. Čak i ako ga pronađemo, to ne znači da je on naš zločinac.”

Ned Fulton iskorači napred. „Gospođica Ratlidž rekla je da ne prepoznaje ni ime ovog čoveka, a ni lice. Da li ima još nešto?”

Detektivi se nemo posavetovaše. Senford reče: „Izgleda da je to sve zasada.” Pogledavši u Džuli, dodao je: „Naravno, ako se nečega setite...” „Želim da se ubica pronađe i više nego vi, detektive. Ako bih znala nešto čime bih mogla da pomognem, verujte mi, rekla bih vam to.”

Dok su se spremali da krenu, Kimbalova, ispoljivši malo ljudskosti, upita kakav je bio ishod dobrotvornog skupa. „Da li je bio uspešan? Da li je kiša sprečila ljude da se pojave?” „Na sreću, nije počela da pada sve dok nije bilo gotovo.” „To znači da ste zadovoljni rezultatima?” „Veoma, da.” „Da li je slika donela onoliko novca koliko ste se nadali?”

Džuli tiho reče. „Mnogo više, u stvari.”

Kimbalova sede na suvozačevo mesto njihovog neobeleženog auta. Senford je vozio. Ona upita: „Pa, šta misliš?” „Mislim da je ovaj slučaj totalno sjeban.” „I to je tvoja profesionalna procena? To ćeš da kažeš šefu kad nas pozove da mu podnesemo izveštaj o napretku?” „Zašto je unajmila advokata?” „Zvučiš nervozno.” „Toplo mi je.” „Uključi klimu.” Učinio je to. Podesila je izduvne rupe da duva u njega. „Je li ti bolje?”

„Zašto je unajmila advokata?”, ponovio je pitanje, ali mnogo uobičajenijim i pitomijim tonom. „Pametan je to potez”, odgovorila je Kimbalova. „Zar ti ne bi to uradio?”

Zarotirao je ramenima, manje-više priznajući da bi učinio tako. „Oprezna je. To ne znači da je kriva.” „Ali isto tako ne znači i da je nevina.” „Istina.” Uzdahnula je. „Ali očajni smo, Homere. Moram žestoko da se napregnem kako bih poverovala u to da je stvarno namestila Vileru da ga ubiju.

Prvo, verujem da je bila luda za njim. I drugo, jednostavno ne deluje kao takav tip.” „Kakav tip?” „Tip koji bi organizovao takvu pucnjavu.” „Misliš to samo zato što je kulturna i skupo obučena.” „Gledamo na sve to tako pozitivno samo zato što nemamo ništa bolje.” „Imamo tog Bilija Djuka. Dobro, nemamo ga. Sranje, znaš šta hoću da kažem.” „Da.” Ponovo je uzdahnula. „Znam šta hoćeš da kažeš.”

Senford je čitav jedan blok provezao zamišljeno ćutljiv. Kočeći na semaforu, pitao ju je: „Zašto se odjednom tako uprepodobila kad si je pitala za onu sinoćnu žurku?”

Nasmejala se. „Uprepodobila? Ta ti je nova.” „Snizila je glas, očima je gledala na sve strane. Delovala je uprepodobljeno.

Otkud to, pitam se.” „Misliš da laže? Zašto bi lagala za dobrotvorni skup, zbog jedne slike?” „Ne lagala, nego onako...”

Prekinulo ga je zvonjenje mobilnog telefona Kimbalove. „Zadrži tu misao.”

Otkačila je telefon sa kaiša i otvorila ga. „Kimbalova.” Istog trena je pogledala Senforda. „Zdravo, gospođice Filds. Kejt.”

Senford se toliko brzo okrenuo da mu je vrat pucnuo. Obrve su mu se podigle iznenađeno i upitno.

Kimbalova je prvo slušala, a onda rekla: „Aha! Aha!” Slušala je još malo, a onda rekla: „Naravno. Kad biste želeli da dođete? Dobro. Bićemo tamo.”

Sklopila je telefon. „Vidi, vidi.” „Asistentkinja Džuli Ratlidž? Ta Kejt Filds?”

„Baš ta. Mora da razgovara s nama o nečemu veoma bitnom.” „Je li rekla o čemu?” „Da. Bio si u pravu. Šefica joj se nešto uprepodobila.” * * * „Predivan je!” „Ona”, ispravi je Derek. „Megi.” „Zdravo, Megi.” Šeron Viler se nagnula i počešala Megi iza uveta. „Nikad nisam imala psa, ali uvek su me nekako voleli.”

Ona i Dag Viler su pre svega nekoliko minuta ušli u kancelariju i istog trenutka Megi joj se dopala. Dag je Šeron i Dereka upoznao na dobrotvornom skupu. Ona je bila predivna na neki prefinjen i lepo upakovan južnjački način. Ali nije bilo nikakvog sadržaja koji bi podržao prelepu spoljašnjost. Derek je osetio da se smeje čak i kad ne razume neki vic u potpunosti. Pomislio je kako ide kroz život osećajući se donekle izgubljenom, ali je naučila da prikrije nesigurnost uvežbanim šarmom.

Derek je takođe shvatio da je i Dag savršeno svestan površnosti svoje supruge, ali da je i pored toga voli. Smešeći se milo, gledao ju je kako miluje Megi. „Zašto i mi ne nabavimo psa?”

Osmehnula mu se. „Volela bih to.” „A, banda je već stigla!” Krajton poput vihora prođe kroz vrata koja mu je Marlin otvorila. „Zdravo, majko, oče, gospodine Mičele!” Lupnuo je potpeticama i oštro pozdravio Dereka. „Javljam se na raport, gospodine!”

Derek je hteo da ga zabije pravo u pod, pa da izleti negde u Kini. „Jesi li provalio sinoć u kuću Džuli Ratlidž?”

Oba njegova roditelja uspaničeno su viknula, ali Derek ih svesno isključi.

Bio je usredsređen na Krajtona. Mladi čovek ih je nekoliko sekundi gledao, a onda se okrenuo i pogledao sebi iza leđa. Ponovo se okrenuvši i savršeno odglumivši De Nira, rekao je: „Meni se obraćaš? Meni se obraćaš?” „Odgovori na pitanje.”

Krajton se kratko nasmeja. „O, ozbiljni ste. Bio sam siguran da se šalite.” „O čemu je ovde reč, gospodine Mičele?” upita Dag. Derek je još nekoliko sekundi izdržavao spokojan Krajtonov pogled, a onda se okrenuo ka Dagu. „Nije bitno. Interna šala. Razlog zbog kog sam vas zvao jeste da vam dam poslednji koristan savet. Besplatan savet, pošto ću vam vratiti sav

vaš novac.” Zaćutao je kratko, a onda dodao: „Ako bilo ko od vas poznaje čoveka na fotografiji, koji je identifikovan kao Bili Djuk, odmah bi to trebalo da kaže policiji.” „Ja sam im već rekao da ga ne poznajem. Ni po licu, ni po imenu”, rekao je Dag džangrizavo. „To sam mogao da vam kažem i telefonom.” Delovao je uzrujano što je nepotrebno odvojen od posla. „Ne verujem više našim telefonskim razgovorima, gospodine Vilere”, rekao je Derek. „Želeo sam da vas vidim licem u lice, kako ne bi bilo nikakvih nesporazuma. Uprkos velikoj sumi novca koju ste uplatili na moj račun, neću nastupati kao vaš advokat. Ni svima zajedno, niti bilo kome od vas pojedinačno.” Šeron je izgledala zbunjeno. Dag povređeno. Krajton je ostao ravnodušan. „To je koristan savet?”, upita Dag. „Pre ili kasnije policija će pronaći tog Bilija Djuka, bilo da mu je to pravo ime ili ne. Može da se ispostavi da je on savršeno bezazlen čovek i uzoran građanin. Ali isto tako bi mogao da ima veze sa smrću vašeg brata. Ako je ovo drugo slučaj i ako je imao ikakve veze sa Polom ili ‘Viler enterprajzisom’, a vi ste to znali, biće najbolje da to odmah prijavite policiji, a ne da sve to naknadno priznate kad sami pronađu vezu.”

Dag je gledao svoju suprugu, koja je praznjikavo treptala gledajući ga, a onda Krajtona, koji je rekao: „Detektivima – koji su mi prekinuli masažu, kad smo već kod toga – rekao sam da nikad nisam video tog tipa, i nikad nisam čuo za Bilija Djuka.” Napravio je grimasu. „Samo to prostačko ime... mislim, zaboga.

Da li je to Djuk srednje ime ili prezime? Je li Bili Djuk Smit? Ili Bili Džo Djuk?” Šeron se zakikotala.

Dag je pogledao na ručni sat. „Imam sastanak. Da li je to sve, gospodine Mičele?”

Derek napravi korak napred i ispruži mu ruku. „Još jednom, žao mi je zbog onoga što se dogodilo vašem bratu. Nadam se da će uskoro uhvatiti krivca.

Srećno.”

Dag se oštro rukova s njim, a onda Šeron blago gurnu prema vratima.

Krajton je krenuo za njima. „Voleo bih nasamo da porazgovaram s tobom, Krajtone.”

Okrenuvši se, mladi Viler je izgledao kao da će reći Dereku da crkne. A onda se prijatno nasmešio. „U redu.”

Dag nije uspeo da sakrije koliko je zabrinut. „Nasamo o čemu?”

Krajton odgovori: „Neka sitnica koju mi je gospodin Mičel spomenuo pre neki dan.” Poljubio je majku u obraz. „Hoćete li posle podne biti kod kuće? Ako hoćete, svratio bih.” „A, dobro. Vidimo se uskoro, dušo.”

Otišli su. Krajton se okrenuo prema Dereku i zatreptao očima. „Vaš sam u potpunosti.”

Derek mu je prišao sve dok nisu stajali veoma blizu jedan drugom.

Progovorio je tihim, ali čvrstim glasom. „Ti si seronja. I drkadžija. I još nešto, ti si drkadžija koji ispada glup samo zato što si toliko arogantan.” „‘Meni se obraćaš?’”

Derek je ovo ignorisao, znajući da bi odgovorom kopilanu samo dao ono što ovaj hoće. „Još jedan besplatan savet.” „Uuu. Počastvovan sam.” „Zaboravio bih to sranje o nalogu za zabranu prilaženja da sam na tvom mestu. Mogao bi da ti se vrati kao bumerang, a posebno zato što izigravaš Duboko Grlo u garažama.”

Krajton blago odmahnu glavom. „Pretpostavljam da bi trebalo da znam o čemu pričate?” „Džuli Ratlidž te je optužila da si je sinoć uplašio na parkingu kad je izlazila iz opštinskog kluba. Onda je otišla kući i stekla utisak da je neko bio tamo, pomerio nekoliko stvari i našalio se na neprikladan način, i ni najmanje duhovito.” „A vi znate za ovo... kako?” „Kupio sam sliku koju je poklonila za aukciju. Jutros je pozvala da mi se zahvali.” Derek se ponosio svojim umećem da slaže čak i najveće glumce. „Nije to bio najsrdačniji, najljubazniji poziv koji sam u životu dobio. Više je bio obavezujući. Sinoć me je upoznala kao advokata vaše porodice. Izgleda da njeno mišljenje o tebi nije ništa bolje od tvog o njoj.” „Rekao sam vam zašto je to tako.” „Da, jesi. Ali ni ona o tebi nema da kaže ništa lepo. Kome da verujem? Tebi?

Njoj? Nijednom od vas dvoje?” „Dozvolite mi da vas pitam nešto, gospodine Mičele. Da li ste prisustvovali navodnom incidentu u garaži? Da li je podnela prijavu policiji za navodni upad u njenu kuću?”

Derek ništa ne reče.

Krajton frknu. „Deset prema jedan da nije. A zašto? Zato što se to nije ni dogodilo. A što se tiče mene koji visim po garažama, o tome neću ni da razgovaram. Kako ne kapirate? Priča izmišljene priče, ubacuje vam crva sumnje u glavu, isto kao što je to uradila i onim detektivima. Mrzi me. I to od one epizode kod bazena.” Kratko se nasmejao. „Kad razmislim, bolje da sam joj prosto dao da mi popuši.”

Gnev koji je prostrujao kroz Dereka skoro da je bio jači nego što je mogao da kontroliše. „Što više govoriš, to se ja više pitam da li su priče gospođice Ratlidž o tebi samo izmišljene.”

Krajton se osmehnu Dereku onim samozadovoljnim osmehom koji je već počeo da mu ide na živce. „Džuli laže. Laže kako bi imala čime da podrži svoje optužbe da imam nešto sa ubistvom strica Pola. Što je besmisleno, iz razloga o kojima smo već razgovarali i koji, ruku na srce, počinju da mi dosađuju. Pošto ste prekinuli naš poslovni odnos, ne treba mi vaša dozvola da odem, je li tako?”

Derek je nekoliko sekundi samo piljio u njega, a onda je podigao ruke kao da se predaje i napravio nekoliko koraka unazad. Krajton je odmahnuo glavom i kratko se nasmejao, a onda otišao ne zatvorivši vrata. „Kao prvo, hoću da znate da se osećam užasno što ovo radim.” Kejt Filds je vlažnih dlanova uvrtala maramicu. Naizmenično je gledala čas u Robertu Kimbal, čas u Homera Senforda, od oboje dobivši saosećajno klimanje glavom, puno razumevanja. „Volim Džuli”, rekla je. „Bila je tako dobra prema meni. Dala mi je posao čim sam završila fakultet. Toliko mi veruje, ne samo kao zaposlenom, već i kao prijateljici. Ne bih učinila, ni rekla, ništa što bi moglo da je povredi.” „Ne preispitujemo vašu odanost gospođici Ratlidž”, reče Kimbalova. „Međutim, imate obavezu prema nama kao predstavnicima zakona, kao i prema samoj sebi, da kažete istinu.” „Naravno, znam to.” Kejt izduva nos u maramicu. „Nadala sam se nekom čudu, molila se da se nešto dogodi i spreči me da vam ispričam.” „Šta da nam ispričate?” Senford se nagnuo napred. „Detektivki Kimbal rekli ste da gospođica Ratlidž nije bila sasvim iskrena prema nama.” „U to nisam sasvim sigurna.” Očima je preletala s jednog na drugo. „Ali ona... možda zna više nego što vam govori.” „Više o čemu?”, napadala je Kimbalova. „Pucnjavi?”

Kejt odmahnu glavom. Progutala je glasno. Hiljaditi put se upitala mora li ovo da uradi, i stigla do istog srceparajućeg zaključka da mora. Savest joj ne bi

dozvolila da postupi drugačije. „Istinu o tom čoveku po imenu Bili Djuk.”

Detektivi razmeniše poglede i ona istog trenutka zažali zbog odluke da podeli s njima ono što zna. „O, molim vas, nemojte odmah pomisliti na neku zaveru ili nešto slično. Ona ne bi mogla da ima nikakve veze sa smrću gospodina Vilera. Ama baš nikakve. Volela ga je. Vi to ne znate, ne možete ni da zamislite kakav je bio njihov odnos. Bili su potpuno, sasvim posvećeni jedno drugome.”

Suze koje je pokušavala da zadrži jednostavno su joj potekle iz očiju.

Kimbalova joj pruži kutiju maramica. „Kejt, znamo da ti je ovo bolno, ali je suštinski važno da nam kažeš sve što znaš o gospođici Ratlidž i Biliju Djuku.”

Kejt istrgnu novu maramicu iz kutije. Posle nekoliko bezuspešnih početaka i prekida, nekako je uspela da se suzdrži. „Prepoznala sam ga na prvoj fotografiji koju ste pokazali Džuli. Posluživala sam vam espreso, sećate se? Bili smo u ateljeu i...” „Znam na koji trenutak misliš”, reče Kimbalova. „Kako si ga prepoznala?” „Bio je u galeriji.” „Kada.” „Ne mogu sa sigurnošću da kažem kog datuma.” „Nakon što je neko pucao u gospodina Vilera?” „Ne. Nekoliko nedelja pre. U to sam sigurna.” „Da li je došao da vidi gospođicu Ratlidž?” „Jeste.”

Kimbalova očima potraži Senforda, a onda odmah ponovo pogleda Kejt. I ponovo je ta nema komunikacija između njih delovala značajno i učinila je da se oseća još gore što izdaje ženu kojoj se divi i koju ceni više od bilo koga drugog. „Ali Džuli nije mogla da ga primi.” „Odbila ga je?”

Kejt je odmahnula glavom. „Ne, nije bila tu. Ušao je. Pitao za nju. Rekla sam mu da je u poseti klijentima i da ne očekujem da se vrati do kraja dana. Ponudila sam mu svoju pomoć. On me je odbio, rekao je da mora s njom da razgovara i da će je već pronaći.”

Pošto je konačno izbacila iz sebe sve što je skrivala, odahnula je s olakšanjem. Ako ništa drugo, mogla je bar da se zakune da nikad Džuli i tog Bilija Djuka nije videla zajedno, u razgovoru. „Da li su ikada stupili u kontakt?” upita Senford.

„Ne, koliko ja znam.” „Da li se vraćao u galeriju?” „Nije. Bar nije dok sam ja bila tamo. A i nije izgledao kao neko koga umetnost zanima. Nije pogledao nijednu sliku, niti je delovalo kao da je razgovarao sa Džuli o nekom posebnom umetničkom delu koje je došao ponovo da pogleda. Nisam stekla utisak da je reč o potencijalnoj mušteriji. Nije pokazao nimalo interesovanja za naš inventar.” „Samo za Džuli.”

Nevoljno, Kejt klimnu Kimbalovoj. „Samo za Džuli.” „Da li ti ga je ona ikad spomenula?” „Nije, nisam znala kako se zove sve do jutros, kad ste nam vi rekli.” „Ali on se ponašao kao da je poznaje?”

Kejt je oklevala. Ovo je bilo pitanje od kog je najviše zazirala. „Pa, da.

Govorio je o njoj koristeći ime i odavao je utisak da je neko koga poznaje i s kim je već imala posla. A izraz koji je upotrebio, da će je već pronaći, baš tim rečima, zvučao je uzgredno, kao nešto što bi poznanik mogao da kaže. Zar ne?”

Detektivi su nešto mrmljali slažući se da je tako. „Jesi li joj ikada rekla da ju je tražio?”, upita Kimbalova.

Kejt joj je rekla da jeste. „Nije mi rekao kako se zove i nije ostavio posetnicu, čak ni broj telefona, pa sam jedino mogla da joj kažem samo da je bio neki čovek, raspitivao se za nju i da je otišao rekavši da će nekako stupiti u vezu s njom. Pošto nije mogla ništa da zaključi, zaboravila je to, a i ja sam. Nisam više razmišljala o njemu sve dok nam niste pokazali onaj snimak bezbednosne kamere. Odmah sam ga prepoznala, ali, kada je Džuli onako ležerno rekla da ga ne prepoznaje, ja sam... ja sam...” „Samo to oćutala”, reče Senford pomalo prekorno. „Nisam želela da je uvalim u nevolju.”

Senford upita: „A sada želiš?” „Kako to mislite?”

Kimbalova se nagnu prema njoj. „Kejt, da li prećutkuješ još neke informacije koje bi mogle da je dovedu u nepriliku?” „Ne.” Pošto su je sumnjičavo gledali, dodala je: „Kunem se da ne prećutkujem ništa! U stvari, mnogo mi je lakše sada, pošto sam to izbacila iz sebe. Mada...” Donja usna je počela da joj se trese i ona oseti pritisak od neprolivenih suza. „Džuli je prošla kroz pakao od onog dana kada je gospodin

Viler ubijen. Nadam se da joj nisam sve još više otežala govoreći vam ovo. A posebno nakon onog što se sinoć dogodilo.”

Detektivi su se zbunjeno pogledali, a onda se okrenuli ka Kejt. Senford upita: „Šta se to sinoć dogodilo?”

15 „Evo ti, Megs.” Derekov mobilni telefon zazvonio je u trenutku kad je Meginu činiju za hranu spustio na pod. „Pojedi to.” Pogledao je identifikaciju i otvorio telefon. „Hej, Dodže.” „Da li sam izabrao loš trenutak?”

Dodžu nije bilo naročito bitno ako svog šefa uznemirava u nezgodnom trenutku. Kad je imao da mu saopšti nešto, nije čekao pogodno vreme za to. „Upravo sam stigao kući. Hranim Megi. Šta se dogodilo?” Derek uze pivo iz frižidera i odvrnu poklopac. „Upravo sam čuo nešto zanimljivo iz nezvaničnih policijskih izvora.” „Senford i Kimbalova su pronašli Bilija Djuka?” „Ne, ali možda su nabasali na dobar trag.” „Pretvorio sam se u uvo.” „Izgleda da postoji neka veza između misterioznog čoveka i Džuli Ratlidž.”

Derek odvoji pivsku flašu od usta i pažljivo je spusti na kuhinjski pult. „Kaži to ponovo.” „Aha. Ima ta jedna mlada žena što radi kod nje.”

Derek zamisli lepu i brbljivu Kejt. „Otišla je na tajni sastanak sa detektivima iza leđa Džuli Ratlidž.”

Dodžove metode pribavljanja informacija možda su mutne, ali same informacije nikad to nisu bile. Uvek su bile stopostotno pouzdane. Zbog toga je Derek istog trenutka osetio mučninu u stomaku.

Dodž je nastavio: „Sita se isplakala što mora da ocinkari svoju šeficu.

Podeljena lojalnost, i tako to. Žena koju obožava kao svog idola, nasuprot savesti, uz još malo začina od građanske dužnosti. Praktično su morali da izvlače informacije iz nje.” Dodž zastade. „Jesi li još uvek na vezi?” „Da, ja... Megi je cvilela da izađe napolje, pa sam morao da otvorim vrata.

Nastavi.” „Pa, mučilo ju je to što je prepoznala Bilija Djuka sa fotografije. Nekoliko nedelja pre nego što je pucano u Vilera, došao je u tu modernu galeriju koju gospođica Ratlidž poseduje. Ona nije bila tamo, ali tražio ju je po imenu, i

devojka kaže da joj se činilo kao da se poznaje s njenom šeficom. Da su bliski.

Nije rekao o čemu je reč, već je samo da će je kasnije pronaći, i otišao.”

Derek nestrpljivo povuče tvrdi čvor svoje kravate. Znoj mu se slivao niz rebra. „Možda je bio mušterija.” „Devojka ne misli tako. Osim toga, to bi stvarno bila neverovatna slučajnost, zar ne misliš tako?”

Da, mislio je. Derek je čitave odbrane postavljao na slučajnostima podjednako zapanjujućim, ali i porote su u istoj meri zasnivale svoje osnovane sumnje na sličnim okolnostima. „Kako su Kimbalova i Senford reagovali na takve vesti?” „Ponašali su se prema njoj veoma pažljivo, pohvalili je što je ispravno postupila, i tome slično. Ali odmah su skočili na to i sad Vilerovu prijateljicu gledaju pod mikroskopom visoke rezolucije. E da, ima još nešto.”

Isuse. Šta još ima? „Sitno je, ali nikad se ne zna. Ta cura je detektivima rekla da je sinoć nestalo struje u Džulinoj kući i da se ona od tada ne ponaša baš najbolje.” „Kako to misli ‘ne baš najbolje’?” „Pa, nenormalno. Radi čudne stvari. Jutros je ostala kod kuće. Kejt ju je pozvala zbog neke obične stvari iz galerije. Spremačica ju je pitala može li to da sačeka. Rekla je da je ova mahnito krenula da čisti kuću od poda do plafona.

Rekla je Kejt da je Džuli bacila razne stvari, čak i neki komplet kuhinjskih krpa, neke antikvitete iz Francuske koje je veoma volela jer ih joj je kupio Pol Viler. „E sad, ako su te krpe bile njegov poklon, pomislio bi da bi volela da ih zadrži, zar ne? Evo šta je Kejt uradila. Rekla je detektivima da je Džuli možda preplavila tuga, ili samo ima odloženu reakciju na to što su smaknuli Vilera, sve u tom stilu, ali, kako stvari stoje, Džuli nije sva svoja ovih dana.” Bio je ovo predugačak govor za Dodža. Zastao je malo da predahne. „Kako ti to vidiš, savetniče?”

Derek je košuljom brisao potoke znoja sa tela. „Moje mišljenje se ne računa.

Ja nisam više u igri. Danas sam Vilerovima rekao da moraju pronaći nekog drugog savetnika.” „Zajebavaš me?” „Ne.” „Otkud sad to?” „Sve dok jedno od njih, ili svi, ne budu optuženi, ne trebam im.”

„A ako jednog, ili sve njih, optuže?” „Firma nema u svom rasporedu mesta za tako veliko suđenje.” „Hm”, kaza Dodž čujno žaleći. „Sočan je to slučaj, savetniče. Sav taj plen. Sav taj seks. Svi ti sočni detalji koji se pomaljaju. Pomalo mi je žao što ćemo biti samo kibiceri.” „Da. Ali, iako smo van toga, voleo bih da mi saopštiš sve glasine koje načuješ u vezi sa Bilijem Djukom i njegovim odnosom sa Džuli Ratlidž.

Obaveštavaj me i dalje.” „Na zadatku sam.” A onda, nakon dramske pauze, Dodž upita: „Hoćeš li mi reći zašto?”

Derek iz sebe ispusti samo suvi smeh. „Kao što si rekao, pomalja se još sočnih detalja.”

Istražilac se zakikota i prekide vezu.

Derek krenu rukom po pivo, ali shvati da mu se više ne pije i prosu ga u sudoperu. Zurio je uprazno, toliko zadubljen u misli da je Megi morala skoro da oguli farbu sa stražnjih vrata pre nego što je on shvatio da je tu i traži da je pusti unutra. „Oprosti, curo.” Nagnuo se i počešao je iza uveta. „Odgovori me od ovoga što želim sad da uradim, Megi. Molim te, preklinjem te.”

Dahćući zadovoljno, spustila se na hladne pločice kuhinjskog poda. „Hvala ni za šta.” Uzeo je ponovo telefon sa pulta i pozvao broj koji je nešto ranije bio potražio i sačuvao u memoriji. „Halo?” „Ja sam.”

Džuli ništa nije rekla nekoliko trenutaka, a onda, sumnjičavo: „Dobro.” „Možemo li da se vidimo?” „Sada?” „U Atensu. Ima tamo jedan italijanski restoran u Ulici Klejton, blizu raskrsnice sa Ulicom Džekson.” „Gde...” „Blizu studentskog grada. Pronaći ćeš ga.” „Atens je na sat vremena vožnje.” „U ovo doba dana sat i po.”

Prekinuo je pre nego što je stigla da ga odbije.

* * * Restoran je bio prožet mirisom origana i belog luka, kvasnim mirisima piva i sveže pečenog hleba i voćnim bukeom jeftinog vina. Bio je krcat studentima letnjih studija sa Univerziteta u Džordžiji, zbog čega ga je Derek i izabrao.

Postojala je veoma mala verovatnoća da ih neko tamo prepozna.

Nije više predstavljao Vilerove, pa tehnički ovaj sastanak sa Džuli nije bio neetički. Ali doživljavao ga je tajnovitim iz razloga koje nije mogao jasno da odredi. Možda zbog načina na koji su on i ona otpočeli svoj odnos. Sve što se događalo od tog leta Pariz-Atlanta pružalo je osećaj kao da je nedozvoljeno.

A ponekad i tako slasno.

Prvi je stigao i, pomoću novčanice od deset dolara, uspeo da preskoči red za stolove, koji je bio dugačak čak i leti. Rezervisao je separe i sada je posmatrao vrata čekajući Džuli.

Ona je ušla obučena u skoro potpuno izbledele farmerke i udoban crveni pulover. U takvoj odeći i puštene kose nije izgledala ništa starije od studenata.

Grupa mladića nekog bratstva, koja se pripremala za predstojeću uzbudljivu nedelju uz krigle s pivom, verbalno je ocenjivala njenu zadnjicu dok je pored šanka hodala prema separeu.

Ignorišući njihovo dobacivanje, uvukla se na mesto nasuprot njemu, upitno ga gledajući.

On reče: „Naručio sam crveno. Je li to u redu?” „Crveno je u redu.” „Špagete su jeftine, kao i vino, ali obe stvari su veoma dobre. Često sam dolazio ovamo kad sam bio student.” „Ali ti si pravo studirao na Harvardu.” „Ali ovde sam diplomirao.”

Konobar je doneo bokal crvenog vina i dve čaše. Pitao ih je imaju li vremena da pogledaju meni. Derek mu reče da će ga obavestiti kad budu spremni da naruče. „U međuvremenu”, rekao je, „voleo bih da iznajmim ovaj sto i obezbedimo sebi malo privatnosti.” Tutnuo je konobaru još jednu desetku.

Nakon što ih je konobar ostavio, Derek je napunio obe čaše i podigao svoju. „In vino veritas.”

Džuli kucnu čašu o njegovu, a zatim popi gutljaj. „Da li to zaista misliš?” pitao ju je.

„Šta to?” „Da je u vinu istina.” „Zvuči kao da sumnjaš u to.” „Zato što ti i odvažna iskrenost retko idete podruku.”

Oči joj blesnuše od gneva. „I zato si me naterao da pređem čitav ovaj put, kako bi mi rekao da sumnjaš u moju iskrenost?”

Otpio je malo vina, spustio čašu, a onda joj sasuo pravo u lice sledeće reči: „Kejt Filds je otišla da se vidi sa Kimbalovom i Senfordom danas po podne i rekla im da je prepoznala Bilija Djuka sa fotografije, zato što je dolazio u galeriju i tražio te nekoliko nedelja pre nego što je Pol Viler ubijen.”

Nagnula se unazad kao da je iznenada saznala da je zaražen nekom užasnom zaraznom bolešću. „To je nemoguće.” „Šta je od svega toga nemoguće, Džuli?” „Sve zajedno.” „Čuo sam to iz pouzdanog izvora.”

Izgledala je kao da je spremna za svađu, a onda je spustila pogled na karirani čaršav. „Kejt je rekla da je boli stomak i zamolila me da je pustim ranije.” „Stomak ju je sigurno boleo. Rekli su mi da je mnogo plakala, da su detektivi morali da joj čupaju reči iz usta jer nije želela da te izda.”

Pogledavši ga pravo u oči, rekla je: „Kunem ti se, ne poznajem tog čoveka.

Nikad ga nisam videla pre nego što mi je pokazana njegova slika. Nisam čula njegovo ime sve do jutros, kad su detektivi došli u galeriju i rekli mi da ga je prepoznala anonimna osoba.”

Spustivši nadlanice na sto, nagnuo se napred i ljutitim i uzbuđenim šapatom je pitao: „Zašto bi Kejt lagala policiju?” „Ne laže! Ali sigurno je mislila da ja lažem, a to je u njoj izazvalo užasan konflikt.” „Jeste li se vas dve posvađale? Da li si je i najmanje...” „Nisam!” Ona veoma odlučno odmahnu glavom. „Kejtina motivacija da ode u policiju nije zlonamerna. Mogu da se kladim u život. Ako je rekla detektivima da je taj čovek dolazio u galeriju i tražio me, onda i jeste. Ali to ne znači da ga ja poznajem.” „Pa, tako deluje.”

„Tako deluje tebi!”

Derek se naslonio i neko vreme su neprijateljski i nepoverljivo samo zurili jedno u drugo. Ona konačno reče: „Zašto si me upozorio na ovo?” „Proklet bio ako znam”, promrmljao je, posegnuvši za bokalom. Marlin je bila u pravu. Nije nešto posebno voleo vino, ali, dok ga bude sipao, bar će nakratko zaposliti ruke.

Džuli je čekala dok nije ispraznio čašu. „Hvala ti što si mi rekao.” „Svakako bi saznala za to.” „Ali si odlučio da ti budeš donosilac loših vesti. Kimbalova i Senford sad su verovatno u mojoj kući i čekaju me da mi ovo saopšte.” „Možda. Ili možda pokušavaju da iskopaju neku vezu, gomilaju municiju pre nego što se suoče s tobom.” „Ne postoji takva veza. Govorim ti istinu.”

Otpio je malo vina gledajući je. „Da li si jutros bez problema stigla kući?” „Kejt je došla po mene.” „Kako si joj objasnila to što si čitavu noć provela van kuće?” „Rekla sam joj da mi je nestala struja i da nisam smela da ostanem tamo preko noći. Rekla sam joj da sam pozvala taksi pošto mi automobil ispušta neke čudne zvuke.” „I progutala je to?” „Izgleda da jeste. Kad sam se vratila kući, pozvala sam spremačicu. Danas smo kuću podvrgnuli temeljnom čišćenju. Morala sam iz nje da oribam Krajtonovo prisustvo.” „Aha.” „Šta?” „Ništa?”, rekao je, misleći ipak nešto. „Možda bi bilo bolje da si detektivima rekla da sumnjaš kako ti je neko provalio u kuću, to je sve.”

Pažljivo je spustila čašu nazad na sto. „Zašto?”

Izbegao je da odgovori na to pitanje i umesto toga joj ispričao za sastanak sa Vilerovima. „Ozvaničio sam raskid dogovora.” „Kako je Dag to primio?” „Nije bio srećan, ali nije pokušavao ni da mi promeni mišljenje. Otišao je donekle ljut i odveo Šeron sa sobom.” Pažljivo procenjujući njenu reakciju, nastavio je: „Ostao sam nasamo s Krajtonom. Bili smo samo nas dvojica.

Ispričao sam mu za tvoje najnovije optužbe. Onaj incident u garaži, pa u tvojoj kući.” „Naravno, poricao je obe stvari.” „Rekao je da širiš izmišljotine kako bi imala čime da podržiš navode da je ubio Pola.” „Da li i ti tako misliš? Da su to sve izmišljotine?” „Nije bilo vidljivih znakova obijanja, Džuli. Nisam video ništa zbog čega bi trebalo dizati paniku.” „Misliš da sam to inscenirala zbog tebe?”

Podigao je ramena i neodređeno slegnuo njima. „Zašto bih to uradila?”, upitala je. „Da bi učinila da Krajton izgleda loše.” „Razmisli, Dereče. Nisam znala da ćeš doći kod mene. Nisam se sklupčala u mraku misleći kako ćeš nekim ludim slučajem ušetati kako bih mogla da odigram scenu u kojoj se raspadam.”

Nagnuo se napred i pesnicom lupio po stolu. „Ako si bila toliko sigurna da si imala provalnika, zašto mi nisi dozvolila da pozovem policiju? Zašto?” „Ne bi imalo smisla”, uzviknula je. „Krajton se postarao da stvari izgledaju savršeno normalno za bilo koga drugog.” „Dobro, ali niko ga nije video ni na parkingu.”

Zurila je u njega nekoliko trenutaka, a onda je prošaputala: „Misliš da lažem.

O svemu tome. Bukvalno o svemu. Priznaj mi.”

Njegova sumnja kao da ju je uvredila, ponizila. Džuli je delovala tako sićušno naspram tapaciranog naslona separea. Oči su joj se razvodnile od pometenosti i izgledale su isto kao Megine kada ju je grdio što je pocepala jednu od svojih igračaka.

Tokom vožnje do ovog mesta samom sebi je udelio nekoliko krutih saveta da postupa izuzetno oprezno kad bude u prisustvu Džuli Ratlidž i njenih beskrajno dubokih čeličnosivih očiju. Naredio je sebi da ne razmišlja o sinoćnom poljupcu, o tome kako su joj se usne priljubile uz njegove i o nepogrešivom načinu na koji je njeno telo reagovalo na dodire.

Ali, i pored svih ovih upozorenja, bio je razoružan pred izrazom povređenosti na njenom licu. Grudi su mu se, zajedno sa nižim delovima tela, zatezale od želje da posegne preko stola i dodirne je, da joj kaže koliko mu je žao, da je zamoli da zaboravi ružne sumnje i sve što je rekao.

Umesto toga očeličio se i postao još okrutniji. „Jesi li ga zaskočila?”

Prvo je kratko razmislila, a onda se suvo nasmejala. „Krajtona? Da li si ti normalan?” „U kućici pored bazena u domu njegovih roditelja. Pokušala si da mu popušiš dok je Pol stajao na manje od sedam-osam metara. Rekao je da te je rizik od toga da te uhvate dodatno uzbudio.”

Bila je savršeno nepomična i nema čitavih deset sekundi, a onda se iznenada pokrenula, zgrabila ručnu tašnu i prebacila kaiš oko ramena dok se izvlačila iz separea. Naletela je na konobara koji je nosio poslužavnik s hranom i pićem iznad glave, skoro srušivši nekoliko tanjira sa testeninom i dva bokala vina na pod, ali nije zastala ni da se izvini, a nije čak ni usporila.

Prosiktavši psovku, Derek munjevito izlete iz separea, izvadi dvadeset dolara iz džepa i strpa ih u ruku prepadnutog konobara dok je kretao za Džuli.

Probio se kroz gužvu koja se nakupila kod vrata, a onda kao iz topa izleteo napolje na trotoar, i stao panično da gleda na sve strane. Džuli je već bila odmakla pola bloka, brzo hodajući i vijugajući između pešaka spretno poput neke vodene zmije.

Pretrčala je ulicu, nateravši jednog vozača da snažno zakoči i legne na zavijajuću sirenu svog folksvagena. Derek se hrabro suočio sa automobilima koji su nailazili ne bi li potrčao za njom i stigao ju je nakon dva bloka kad je već stigla do parkinga gde je ostavila svoj auto. Prekopavala je po torbi tražeći ključeve automobila kad ju je uhvatio za nadlakticu i okrenuo k sebi. „Džuli.”

Istrgnula mu je ruku. „... Voz koji te doneo.” „Saslušaj me...” „A ne, neću više.” „Verujem ti.” „Baš me briga da li mi veruješ ili ne.”

Uhvatio ju je za šaku. „Želim da ti verujem.” „Kako da ne.” „Proklet bio ako nije tako. A znaš i zašto.”

Prestala je da pokušava da se oslobodi i podozrivo ga pogledala, kao da ga pita: U čemu je caka?

On reče: „Reci mi sve što znaš o Krajtonu.”

„Zašto?” „Radoznalost.” „Neutaživa želja?” „Dobro, nazovi to tako. Nazovi to kako god prokleto hoćeš. Samo želim da mi kažeš ono što znaš.” Osvrnuo se oko sebe i klimnuo glavom prema klupama koje su stajale ispred Gradske kuće Atensa. Pogledavši ponovo u nju, rekao je: „Molim te?”

Nakon kratkog opiranja dozvolila mu je da je povede trotoarom. Seli su na jednu od klupa od vremenom pohabanih dasaka. Dve veverice su jurcale po travi u malom bočnom vrtu pored zgrade, konačno ustrčavši uz jedno drvo i nestavši u lišću. Jedan par prošao je podruku šetajući pored njih, pričajući i smejući se. Osim njih, u blizini nije bilo nikoga.

Počela je da govori bez podsticaja. „Mogu da ti kažem samo ono što mi je Pol rekao.” „To me i zanima.” „Nema toga mnogo. Pol je bio veoma zaštitnički nastrojen prema svojoj porodici.” „Porodice s tolikim bogatstvom često umeju da zbiju redove, a posebno ako neko od njih upadne u nevolju.” „Pretpostavljam da je bilo tako. Svaki put kad je govorio o Krajtonu, bio je veoma diskretan. Mnogo je više onoga što nije rekao nego onoga što jeste.” „Što te je nagnalo da pomisliš da ima još mnogo šta da se kaže.”

Delimično se osmehnula. „Navodiš svedoka.”

Osmehnuo joj se. „Dobar sam u tome.” „Kladim se.”

Nekoliko sekundi su se tako osmehivali jedno drugome, a onda se ponovo uozbiljiše. „Pol je jednom spomenuo da je platio kauciju za Krajtona.” „Da izađe iz zatvora?” „Ne znam da li je to bilo bukvalno ili figurativno. Nisam tražila nikakve posebne detalje. Da je želeo da ih znam, rekao bi mi.”

Zaćutala je, a Derek je predosetio razloge za njeno ćutanje. „Ne želim da mi ukažeš poverenje ako ti to ne odgovara.”

Ovlaš ga je pogledala, a onda spustila glavu. „Veoma dobro čitaš ljude.” „To mi je deo posla.”

„Kad pričam o ovome, osećam se kao da sam neverna Polu.”

Mnogo nevernija nego kad si vodila ljubav sa mnom? Derek ovo nije izgovorio naglas, naravno. Čekao je.

Konačno je donela odluku i počela da govori. „Pol o Krajtonu nikad ništa laskavo nije rekao. Jasno je izražavao koliko ga osuđuje. Ali samo jednom prilikom stvarno mi se otvorio kad je o njemu reč. Bio je veoma ljut na njega, mnogo više nego inače. Besneo je zbog nečega što je Krajton uradio ili nije uradio. Rekao je da je potpuno neodgovoran i da mu nedostaje inicijativa.” „Tipična primedba starije generacije mlađoj.” „Jeste, ali nastavio je govoreći kako se neće iznenaditi ako Krajton izraste u razvratnog čoveka, jer se još kao dete veoma čudno ponašao.” „Kako čudno? Da li je nešto rekao?” „Nije. Osim što je rekao da je Krajton ponekad veoma grub prema drugoj deci, bez ikakvog razloga. Ipak su mu gledali kroz prste. Bio je majstor za manipulaciju i uspevao je druge da potčini svojoj volji. Bio je vođa, ali ne nužno na dobar način. Pol je još rekao da je jedna od njegovih nastavnica dala otkaz usred polugodišta imenujući njega kao razlog za iznenadan odlazak.” „Zašto? Šta je uradio?” „Ne znam. Pol je tvrdio da ni on ne zna. Rekao je da je nastavnica odbila da im saopšti razlog. Jednostavno nije više htela da se vrati u učionicu, iako je to bila privatna akademija i napuštala je veoma dobro plaćeno radno mesto.”

Derek je razmišljao o ovome. „Da li je Krajton ikada bio na nekom savetovanju? Psihijatrijskom lečenju?” „Šeron za to nije htela ni da čuje. Dag je bio neodlučan. Pol je dosađivao Dagu sve dok ovaj nije popustio. Kasnije, međutim, Pol je shvatio da je terapija samo bacanje novca. Krajton je znao šta treba da kaže, znao je vešto da postupa s psihijatrom.” „Čini se da je majka slepa za njegove mane.” „Veoma je vešt glumac. Može da bude privrženi sin, bratanac kog su nepravedno optužili za ubistvo strica, šta god da mu odgovara u datom trenutku.” Okrenula se prema njemu, kolena su im se dodirnula i ona reče: „On živi u izmišljenom svetu, Dereče.”

Oklevala je, shvativši da mu se ponovo obratila po imenu, ali nastavila je da govori pre nego što je stigao to da prokomentariše. „Krajtonov život je scenario za film, i to je delo u nastajanju. Neprekidno ga prepravlja.” Da bi ovo naglasila, spustila je svoju šaku preko njegove. „Nalaziš se u ovom scenariju želeo to ih

ne.” „Ja?” „Ti. Ja. Svi. Ubacuje nas u uloge. Mislim da je Pol znao da je opasan, ili je bar čvrsto verovao u to. Ali nije bio spreman da rođenog bratanca optuži da je psihopata. Međutim, rekao mi je da se držim dalje od Krajtona.” „Upozorio te je na njega?” „Nije baš tim rečima. Rekao je da što manje imam posla s njim, to bolje.”

Dok je Derek ovo razmatrao, primetio je da ona tera komarca s ruke. „Pojedoše te živu.”

Zajedno ustadoše i krenuše nazad prema njenom autu. Dok su razgovarali, noć se već bila spustila. Poslovne zgrade su se ispraznile. Muzika, glasovi i smeh dopirali su iz mnogobrojnih barova i restorana s druge strane ulice, iako u ovom delu grada nije bilo toliko ljudi za jesenjih i prolećnih semestara. Jedna rekreativka sa slušalicama na ušima protrčala je pored njih. Neki bradati čovek što je ličio na profesora provezao se na drndavom zarđalom biciklu, koji je naizgled bio star koliko i on sâm.

Kad su stigli do njenog automobila, otključala ga je, ubacila torbu unutra i okrenula se ka njemu. „Lepo si me saslušao, ali osećam da mi i dalje ne veruješ baš sasvim.” Kad se spremio da odgovori, ona reče: „Znam da sam u pravu. Ne trudi se da mi odgovoriš.”

Zato i nije. Stavio je ruke na njene i protrljao ih gore-dole. Spustio je glavu da je poljubi, ali ona se okrenula. „Džuli.” Uhvatio ju je za vrat i privlačio k sebi sve dok se donjim delom tela nije naslonila na njega. Sklonivši joj kosu u stranu, uzdahnuo joj je pravo u uvo. „Sve vreme mislim na to. Na nas. Ovako.” Odgurnula se od njega, a on je razočarano prostenjao. „Nemoj to da radiš.”

Ali učinila je to. Izraz lica bio joj je čvrst, strog. „U jednom dahu me optužuješ. U drugom, šapućeš mi na uvo erotične reči i pokušavaš da me poljubiš. Ne mogu ja tako, Dereče. Sa mnom to tako ne ide.” „Ne mislim da me lažeš.” „Samo misliš da ne govorim istinu.” „Tu postoji razlika”, rekao je. „Možda ću jednog dana shvatiti tu razliku.”

Ponovo je pokušala da se odvoji od njega i uđe u auto, ali on ju je i dalje držao. „Razlika je u nijansama, Džuli. I detektivi to osećaju, inače bi te već odbacili kao osumnjičenu. Govoriš nam ono što želimo da znamo. Šta nam

prećutkuješ?” „Ništa.” „Ipak ima nešto.” Stavio joj je prst pod bradu i prisilio ju je da ga pogleda. „Nijednog trenutka nisam poverovao da si nasrnula na Krajtona u toj kućici.” „Nakon što sam uradila ono u avionu, zašto ti je tako teško da poveruješ u to?” Pošto ništa nije rekao, nasmejala se, ali bio je to gorak smeh. „Čekaj, znam.

Možda je seks s Krajtonom zaista uzbudljiv, ali, s obzirom na to koliko sam lakoma na bogatstvo, nikad ne bih ugrozila moj plan s Polom nečim tako nepromišljenim.”

Ništa nije rekao, što je u stvari bilo mnogo gore. „Nemoj pokušavati da se vidiš sa mnom ponovo.” Odgurnula se od njega i brzo ušla u automobil. „Džuli...” „Ne šalim se.” Nakon kratke igre povuci-potegni, uspela je da oslobodi vrata auta i snažno ih zalupi. Čim je pokrenula motor, odvezla se. On je stajao i gledao za njenim svetlima sve dok nisu nestala iza najbližeg ugla.

Psujući u bradu, okrenuo se u istom trenutku kad se jedna mračna prilika pojavila iz senke obližnjeg drveta i poprimila oblik čoveka. „Sledeći put, kad budete imali taj nagon, preporučujem vam da upotrebite metod močuga-pećina.

Sasvim je dobro služila za neandertalske dame, inače nam se vrsta nikad ne bi namnožila, i niko od nas ne bi bio ovde.”

Krajton Viler, s rukama u džepovima, izašao je iz duboke senke drveta i krenuo prema njemu lakog koraka, kao da je u nedeljnoj šetnji. Nedostajalo je samo neskladno zviždukanje.

Derek je pokušao da sakrije svoj užas i zvuči najnonšalantnije što može. „Nekako mi se ne čini da bi pećinska taktika namamila ženu poput Džuli.”

Krajton prasnu u smeh, dok su mu se zubi belasali čak i po ovom mraku. „Verovatno ste u pravu. Šteta što ne možete da se posavetujete s mojim pokojnim stricem o tome kako ju je najbolje namamiti. On bi to znao. Bili su zajedno dve godine, to govori da je sigurno nešto radio kako treba. Naravno, tu je i taj...” Nagnuvši se prema njemu, prošaputao je: „N-o-v-a-c. Možda joj je draškao klitoris novčanicama od sto dolara. Šta vi mislite?”

Derek je mislio kako bi vrlo lako mogao da počini ubistvo. Telo mu se treslo – od gneva prema samom sebi što je dospeo u ovako apsurdnu situaciju i gneva prema ovom kučkinom sinu koji je tako prokleto samozadovoljan. „Koga si pratio, Džuli ili mene?”

„Večeras? Vas.” Derek je primetio upotrebljeni prilog i Krajton je shvatio da ga je primetio.

Nasmejao se i podigao ruke u znak predaje. „Priznajem, ovo nije prvi put da sprovodim amatersku istragu. Recimo sinoć, zar ona oluja nije bila romantična?

Munje, gromovi, kiša što lije iz kabla. Veoma primitivno. Zar to nije probudilo životinjske instinkte u njoj?” „Kučkin sine. Danas, dok smo razgovarali, bio si savršeno svestan da sam prethodne noći bio sa Džuli.” „Bili ste sa njom, to je tačno.” Krajton mahnu šakom ispred lica. „Zamišljao sam šta se sve događa iza tih zamagljenih prozora automobila. U najmanju ruku, bilo je mnogo teškog disanja.” „Koga od nas dvoje si sinoć pratio?”

Krajton nehajno slegnu ramenima. „Nikad nisam naseo na tu glupost da imate previše klijenata i da nemate vremena za nas Vilerove. Kako vam nije palo na pamet da ću vas detaljno istražiti? E pa jesam i, po onome što sam saznao, vaš talenat prevazilaze samo ambicija i pohlepa. Što vas čini savršenim advokatom odbrane. „Stoga sam se i pitao zašto ste nas sprečili da vam u krilo bacimo ogroman novac bukvalno ni za šta, osim za nekoliko odgovora na pitanja medija? Vi volite reflektore, gospodine Mičele. Zar ne vidite? Iz nekoliko razloga to jednostavno nije imalo smisla, a ja mrzim kad zaplet ima rupe, da ne spominjem kilavu motivaciju glavnog lika. Odlučio sam da otkrijem pravi razlog zbog kog ste nas odbili.” „I počeo si da me pratiš.” „Niko tek tako ne odbija Vilerove, gospodine Mičele. Posebno ne ovog Vilera. Ali nisam se samo naljutio. Bio sam zaintrigiran. Osetio sam nešto...”

Mrdao je prstima po vazduhu. „Zabranjeno. Erotično. Možda ste odisali nekim primalnim instinktom za parenje.” „Zar ta analogija sa praistorijom nije otišla malo predaleko?” „Kako god.” Krajton ponovo spusti glas. „Kad, ne lezi vraže, kod koga ste sinoć banuli? Zamislite koliko sam se iznenadio. I odjednom sve vaše izbegavanje i izvrdavanje zašto ne možete da nas predstavljate dobija smisao.

Vi, moj branilac, jebete ženu koja me optužuje. Ruku na srce, to mi nikad ne bi palo na pamet. Kao oruđe zapleta, vredno je jednog Skorsezea.”

Pogledao je u pravcu u kom je Džuli otišla. „Siguran sam da vam je napunila glavu nekim prljavim pričama o meni i mojoj promašenoj mladosti, koju joj je

predao – i dobrano nafilovao – moj pokojni stric Pol.” „Da li vam je rekla da je insistirao da krenem na psihijatrijsko savetovanje?

Jeste? A da li vam je rekla da sam nakon višemesečnog lečenja proglašen za savršeno normalnu osobu, dok je stric Pol, toliko opsednut mnome i mojim manama, bio onaj na koga je doktor posumnjao da je mentalno nestabilan i emocionalno neprilagođen?”

Nasmejao se. „Jednom ćete mi ispričati kako ste se vi i Džuli upoznali. Da li je to bilo pre nego što je stric Pol doživeo svoj tragičan kraj?” Tada je podigao šaku, dlanom okrenutim od sebe. „Znate šta? Ne želim da znam. Radije ću izmisliti sopstveni prljavi scenario. „Pravo da vam kažem, gospodine Mičele – mogu li da vas zovem Derek?

Pravo da ti kažem, da si mi odmah rekao zašto odbijaš ovaj posao, baš bih se iznenadilo. Ti i ljubavnica strica Pola? Kakav poen.”

Odjednom je prestao da se ponaša fino i čitavo držanje mu je postalo preteće. „Ali nisi mi to rekao. Zato sada ja tebi kažem. Ako si pokušao da me pređeš, bićeš izjeban, ali neće te jebati naša vila Džuli. Kad završim s tobom, nećeš moći ni da proviriš u sudnicu, a kamoli da u nju uđeš.”

Dereku je bilo dosta. Prišao je Krajtonu i uperio mu prstom u grudi, napravivši nabor u njegovoj uštirkanoj vunenoj košulji. „Nemoj da mi pretiš. Ja nisam tvoj advokat. Rekao sam ti to prvog dana kad si došao u moju kancelariju.

Viđaću se sa kim me volja, a ti možeš samo da se slikaš. „I ne možeš da znaš da sam bio u Džulinoj kući sinoć osim ako i sam nisi tamo bio. Ako te još jednom uhvatim u njenoj blizini, otići ću pravo u policiju i nateraću ih da te drže u zatvoru sve dok ne obave detaljnu istragu u njenoj kući i ne provere da li je neko tamo stvarno bio, pomerao nameštaj i preturao joj po stvarima. A pod tim mislim na uzimanje otisaka sa bukvalno svega, prikupljanje uzoraka DNK i laboratorijsku analizu koja lepo i dugo traje. „Možda to neće dovesti do podizanja optužnice, ali ćeš zato u međuvremenu provesti nekoliko veoma neprijatnih nedelja iza rešetaka. Imam nekoliko klijenata u zatvoru čija sudbina zavisi od toga koliko dobro se pokažem na sudu. Samo jedna moja poseta i postaraće se da ti život pretvore u pakao. Mogu gadno da te udese, na načine koje ne možeš ni da zamisliš.” Derek priđe još jedan korak. „Da li smo se razumeli?”

Krajton zadrhta, šapćući: „‘Opa. Seksualno sam uzbuđen, komandiru.’ Tom Kruz. Nekoliko dobrih ljudi.” Iscerio se i namignuo. „Nije ni čudo što se Džuli topi zbog tebe.”

Najteža stvar koju je Derek ikada morao da uradi bilo je da se udalji od

njega i da mu sve te sjajne zube ostavi netaknutim.

Čim se Džuli vratila kući, pozvala je Kejt. Glas mlade žene bio je grub kad se javila, kao da je plakala satima. A i sigurno je, videvši Džulin broj na ekranu, odjednom zazvučala oprezno.

Džuli ju je odmah oslobodila odgovornosti. „Znam za tvoju posetu policiji, i sve je u redu.” „O, bože moj.” Kejt zajeca i plačući joj objasni.

Potrajalo je nekoliko minuta pre nego što je Džuli uspela da se ubaci. „Ne krivim te, Kejt. Uopšte. Uradila si ono što si morala, a za to je potrebno mnogo hrabrosti. Želim da te uverim da nisam ljuta, ali isto tako da te uverim da ne poznajem tog čoveka. Šta je radio u galeriji tražeći me, uopšte nemam pojma.

Ali, kunem ti se, ne moraš da se brineš što si razgovarala s detektivima. Nisi mi naudila rekavši im za njega, jer ga ja ne poznajem.” „Gospode, Džuli, nemaš pojma koliko mi je laknulo. Bila sam sigurna da ćeš me prezreti.” „To se nikad neće dogoditi.” „Osećala sam se još krivljom, jer su me zamolili da ti ne kažem da sam pričala s tobom. Razbolela sam se od brige i pitala se da li ću uspeti da se ponašam normalno. Toliko mi je drago da je sve izašlo na videlo.”

Da Kejt ne bi bila u zabludi, Džuli joj reče: „Nisu mi detektivi to rekli.” „Kako si saznala onda?” „Ne mogu to da ti kažem, jer mi je rečeno u poverenju.” „Onda mi nemoj reći. Ali, kad već znaš za moj razgovor s njima, pretpostavljam da je u redu da znaš kako ne misle da je to što je došao u galeriju puka slučajnost.” „Ni ja ne verujem da je slučajno.” „Misliš da je on taj koji je pucao u Pola?” „Ne znam. Sad sam previše umorna da mislim o bilo čemu. Idem da legnem.

Vidimo se ujutro.”

Pre nego što je stigla da prekine, Kejt je požurila da kaže: „Nisam im rekla za hotel i to da si čitavu noć provela van kuće.” „Oh. Pa to ionako nema nikakve veze ni sa čim.” „I ja sam mislila da nema. Zato sam to i izostavila kad sam im rekla za tvoju

žurku povodom čišćenja kuće.”

Džuli se taman spremila da pita Kejt otkud zna za to, ali mlada žena nije prestajala da se zahvaljuje što ju je pozvala. „Sad ću moći mirno da spavam.” „Lepo se odmori”, reče joj Džuli. „Obe ćemo se sutra osećati bolje.”

Džuli je legla u krevet ubrzo nakon tog razgovora, ali bila je previše uznemirena da bi zaspala. Nije bila spokojna pitajući se šta Kimbalova i Senford sada čine kada imaju novu informaciju i kako pokušavaju da povežu nju sa Bilijem Djukom. Pitala se da li su i korak bliže da ga pronađu.

Uprkos čvrstoj rešenosti da ne razmišlja o Dereku, misli su joj se kretale prvenstveno ka njemu, što se dešava još od onog trenutka kad je u avionu sela pored njega. Cilj joj je bio da ga sabotira, ali nešto potpuno neočekivano se dogodilo: počeo je da joj se sviđa.

Odmah joj se dopao, i to na više načina, ne samo zbog svog izgleda. Osim prijatnog osmeha i privlačnih očiju, sviđala joj se njegova brzina, neusiljena dovitljivost i pouzdano, opušteno držanje. Nije bio ni najmanje uobražen koliko je očekivala da će biti. Umesto toga, na svoj račun je umeo da zbija prijatne šale.

Nije gušio razgovor pričama o slavnim slučajevima i pobedama u sudnici, već je bio dobar slušalac koji je delovao iskreno zainteresovan za sve što je govorila.

Nije očekivala da će sresti tako prijatnog i dopadljivog čoveka upakovanog u tako zgodan paketić. Niti je ikada mogla da predvidi koliko će je seksualno privlačiti. Za nekoliko minuta, koliko je sedela pored njega, odlučila je šta će preduzeti.

Samoj sebi je bila spremna da prizna da to što ga je zavela nije bilo isključivo s ciljem da ga kompromituje. Sva tuga, strah, frustracija i gnev koji su vreli u njoj od Polove smrti dostigli su tačku ključanja kad joj se Derek pridružio u toaletu. Erupcija te emotivne papazjanije bila je veoma razorna.

S prvim poljupcem sigurno mu je dala znak da želi da je uzme odmah, potpuno i strasno, zato što su joj njegove šake, jake, tople i dominantne, skliznule pod kukove i stale da je ljuljaju u ritmu zarivanja, a onda je čvrsto pribile u trenutku kad je odahnuo od olakšanja.

Kad je bilo gotovo, poželela je da sve zaboravi. Zadatak uspešno obavljen.

Ali bila je luda misleći da može ostati toliko objektivna i da samu sebe može da ubedi, čak i na trenutak, da nije bila reč samo o seksu. Večeras ga je ukorila što joj je rekao da neprekidno razmišlja o tome. Ali nije bio jedini obuzet takvim mislima. Um nije želeo da joj popusti, već se stalno vraćao na to. Epizoda se odmotavala poput snimka koji se pušta iznova i iznova u njenoj glavi. U

pojedinim trenucima, od kojih su neki bili posebno nezgodni, uključila bi se u njih prigrlivši to sećanje koje je bilo veoma oštro i slatko, i odisalo dubokom senzualnošću. Što je bilo još gore, svaki put kad bi bila s njim, ova sećanja bi iskočila zajedno sa pojačanim ambijentalnim zvukovima i u boji. Reakcija na njegovu blizinu bila je sramna i izrazito fizička. Čak i kada je bila ljuta na njega, nije mogla da porekne onaj jedinstveni osećaj požude. I želje da je sve drugačije. Jer sve što proizilazi iz ovog obostranog privlačenja bilo je nezamislivo, naravno.

Vreme nije moglo biti gore. Okolnosti takođe potpuno nemoguće. Pa ipak...

Zazvonio joj je telefon.

Potražila ga je u mraku i otvorila. „Halo?” „Džuli.” „Dereče?” „Verujem ti. Sve. Potpuno.”

Zbacila je prekrivače. Nešto nije bilo u redu. Čula je to u njegovom glasu. „Šta nije u redu? Šta se dogodilo?” „Kučkin sin mi je ubio Megi.”

16 Bili Djuk zurio je u svoj odraz u napuklom istačkanom ogledalu i pitao se gde je nestao onaj samouvereni, zgodni, dobro obučeni i slatkorečivi čovek kakav je bio pre svega nekoliko kratkih nedelja.

Kosa mu je izrasla otkako ju je sasvim skratio. Nedostajala mu je njegova talasasta griva, koja nije bila u modi, ali je predstavljala njegov zaštitni znak Nedostajala mu je skupa odeća, koju su sada zamenjivale majica kratkih rukava i farmerke koje su viđale i bolje dane. „Zaboravi na izgled”, rekao mu je Krajton. „Tako samo upadaš u oči. Moraš postati nevidljiv, zbog ciljeva i namera.”

Zato je i izgubio svoj „izgled”, ali i sâm čovek je delovao nepoznato i kao da se još više promenio. Gde je nestala ona nadmenost? Tip u ogledalu izgledao je nervozno i usplahireno, neuredno i očajno. Jedva je prepoznavao samog sebe.

Bili Djuk pitao se šta mu se to dogodilo.

Krajton Viler, eto šta.

Nagnuo se nad prljavi lavabo i pljusnuo se hladnom vodom po licu. Voda je imala blagi miris kanalizacije. Peškir se toliko istanjio da se kroz njega skoro moglo videti. Mesto je bilo vlažno, ali smeštaj mu je predstavljao najmanji od svih problema.

Krajton ga je jutros iznenada posetio u motelu. Bili je sve vreme otkako su se videli proveo analizirajući ono što je rečeno, sve reči koje su razmenili.

Prvo čega se sećao bilo je buđenje uz neverovatnu žeđ. Kako bi odložio ustajanje, sećao se da je pokušao da napravi dovoljno pljuvačke da bi progutao, ali usta su mu bila vrlo suva. Nevoljno je otvorio oči.

Srce mu je skoro prepuklo od straha. „Jebote!”

Jedna ruka ščepala ga je za grkljan, zarobivši vrisnutu psovku. „Koliko žarko želiš da preživiš?”

Bili nije mogao da mu odgovori. Nije uspevao ništa da ispusti iz sebe, sem neartikulisanih zvukova gušenja. Bacakao se nogama i izvijao leđima, pokušavajući da se oslobodi ruke koja ga je stiskala oko guše, ali Krajton Viler je svih svojih osamdeset i nešto kilograma spustio na njega, i nije uspevao ni da se mrdne. Toliko jako ga je bio pritisnuo da se plašio da će mu Adamova jabučica

pući kao ping-pong loptica. „Želiš li toliko jako da preživiš da ćeš pokušati da me sprečiš, pičkice? Ili se uzdaš u moju darežljivost, moju ljubav prema ljudskom rodu, koja će me sprečiti da te ubijem?”

Bilijeve oči počeše da se kolače. Lice mu se iskrivilo i ispunilo krvlju.

Unutar glave, žute rakete počele su da eksplodiraju spram sve šire pozadine od mastiljavog crnila. U udovima je počelo da ga štipa. Mozak je počeo da mu se gasi. Sinapse su počele da mu se prekidaju.

Međutim, jedan mali deo njegovog mozga još uvek je bio sposoban za razmišljanje i njime je bio svestan koliko je Krajton miran uprkos očiglednom gnevu u sebi. Da je Krajton vikao, ne bi bio ni približno toliko zastrašujući. Ali taj pakosni šapat, ta ledena kontrola, bilo je ono što je Bilija uverilo da će ga tip stvarno i ubiti, da su mu ovo poslednje sekunde na Zemlji, i da će skončati zureći u Krajtonovo lepo staloženo lice, dok on neumoljivo cedi život iz njega.

Ali podjednako iznenadno kao što je i napao, Krajton ga je pustio. Sklonio je šaku s Bilijevog grkljana kao da ga baca. Bili je, ležeći na leđima, stiskao vrat, dahtao i kašljao. Kad je uspeo da progura vazduh kroz otečeni grkljan, prošištao je: „Koji ti je kurac? Usrô sam se u gaće od straha.” „Je li to taj smrad?” Potpuno miran, Krajton sede na stolicu i spokojno obrisa šaku maramicom iz džepa, kao da ju je isprljao dirajući Bilija. Vrativši maramicu u prsni džep platnene sportske jakne, reče: „Luis Goset Džunior dobio je Oskara za te reči u Oficiru i džentlmenu. Davio je Dejvida Karuza.” „Jebite se i ti i taj Karuzo.” Bili je voleo filmove na neki svoj način, ali opsesija ovog tipa počela je da mu ide na živce. „Moram da pišam.”

U kupatilu je obavio posao, popio čašu vode i pregledao vrat, tražeći masnice. Tad je pomislio kakvo je Krajton kopile. Ali, kako će kasnije saznati, Krajton Viler je tek bio počeo.

Obukao se i vratio u glavnu sobu, spoj dnevnog boravka i spavaće sobe, odeljenu od kuhinjice šankom od tvrde plastike u obliku slova L, i u boji ruže. U sredini te ružne sobe stajao je, poput cveta magnolije povrh gomile balege, zlatan dečak, koji je izgledao toliko jebeno savršeno da je Bili još više mrzeo ovu motelsku sobu u kojoj je čamio. „Imaju tvoju sliku.”

Bilijevo srce preskoči zbog tona Krajtonovog glasa. Ili pre zbog izostanka bilo kakvog tona. Kako bi prikrio zabrinutost, seo je na ivicu kreveta da obuje cipele.

„Imaju tvoju sliku”, ponovi Krajton. „Sinoć su je pustili na televiziji.” „Video sam je. Pa šta?” Obuven, ustao je i otišao u kuhinjicu. „Došao sam jutros da se uverim da si otišao. Ali i dalje si tu, dve nedelje posle... događaja. Trebalo je da odeš iz Atlante tog popodneva, Bili. To je bio plan.” „Misliš da mi se sviđa da budem ovde?” Osvrnuo se po motelskoj sobi s gađenjem, stavljajući svom gostu do znanja koliko ima nedostataka. „Trebalo je da odem po planu. Odavno ne bih bio ovde. Osim što je ostalo pitanje novca. Što je takođe bio deo plana. Svakog dana koristim laptop da proverim stanje na onom računu u kajmanskoj banci. Do sada, krompir. Jesi li možda zaboravio da uplatiš? Da li si slučajno zaboravio na taj deo plana?” „Nisam”, spokojno odgovori Krajton. „Ali tvoje sećanje o uslovima malo je mutno. Uslovi su bili da, tek nakon što otputuješ iz Atlante, dok te još niko ne traži, novac bude uplaćen. Morao sam da čekam neko vreme i budem siguran da te niko ne traži kao osumnjičenog. Kad budem zadovoljan, platiću ti.”

Bili frknu. „Nisam ja od juče.” „Ne veruješ mi da ću održati reč kad odeš?” Krajton spusti glavu i pogleda ga smerno ispod oka. „To nije lepo. Ne, nakon ovog što sam uradio za tebe.”

Podsećanje je bilo suptilno, ali efektno. Bili nije želeo da se upušta u to. „Kafu?” „Ne.” Bili se spremio da je sebi skuva. „Fotografija koju imaju je smešna.

Beskorisna je.” „Meni je bila dovoljna da te prepoznam.” „Zato što si jedina osoba u Atlanti koja me poznaje.” „Poznaje te i tvoja bivša devojka.”

To što ju je spomenuo pogodilo ga je kao grom iz vedra neba. Bili se nadao da je Krajton zaboravio da je ovaj živeo u Atlanti. „Naglasak je na ‘bivšoj’”, rekao je, odmahnuvši rukom. „Osim toga, ona nema pojma gde se nalazim. Potpuno sam izmenio izgled. Kosu. Odeću. Ne bi mogla da me prepozna sa te mutne fotografije kao Bilija Djuka kog poznaje. Čak i da se to desi, poslednje što bi uradila bilo bi da se meša u policijske stvari. Ne nakon onoga što se poslednji put desilo.” „Možda grešiš kad je o njoj reč.” „Ne grešim. Poznajem je. Ne bi ona. Možeš se opustiti.”

Krajton je i delovao opušteno, sedeći i lenjo cupkajući mokasinama sa mašnicom. Opušten kao zmija koja se sprema da napadne. „Jesam li te upozorio na sigurnosne kamere?”, pitao je. „Jesi. Ali kako sam mogao da uđem u hotel a da me ne slikaju? Kamere su na svakom ulazu. Bar je onaj stariji hotel imao zastareli sigurnosni sistem. Noviji imaju kamere u liftovima, na svakom spratu, po čitavom prokletom mestu. Da je tvoj stric Pol kresao svoju devojku u ‘Bakhed Ricu’... Osim toga, zašto su bili u tom hotelu? Zašto nisu bili na nekom novijem i otmenijem mestu?” „To je jedan od nekoliko privatnih u gradu. Vlasnik je bio stari prijatelj strica Pola. Umro je pre nekoliko godina. Stric Pol je bio pomalo sentimentalan.” „Hmmm. Pa, to nam je išlo u korist. Da su bili na nekom novijem i prometnijem mestu, morao bih da smislim drugačiji plan.” „Kad razmislim, možda si i mogao.”

Bili je ovo odbacio odmahnuvši glavom. „Ručkovi utorkom bili su nepogrešivi. Znao sam da će biti tamo. Znao sam vremenski okvir. Ta informacija omogućila mi je da planiram. A želeo si da i ona bude tamo kad ga koknem. S tim si bio posebno precizan.” Kad je dovoljno kafe nacurilo u bokalčić, uzeo ga je sa grejača taman koliko mu je trebalo da napuni pola šoljice, radujući se što ima nešto u rukama, nešto što može da drži. „Jesi li siguran da nećeš nimalo?” „Ne, hvala ti.”

Krajtonov pogled bio je uznemirujući. Bili, kako ne bi zaostajao, zurio je kroz oblak pare dok je duvao u kafu da je ohladi. Odlučio je da je došlo vreme da krene u napad. „Iznenađen sam što si ovde, Krajtone, iako nisi očekivao da me nađeš.

Složili smo se da baš nikad, ni po koju cenu, nećemo stupati u kontakt. Nakon nekoliko nedelja koliko sam proveo sâm, drago mi je što imam društvo, ali iskreno, ljut sam što si prekršio dogovor.” „Tvoj sinoćni televizijski debi je sve to promenio. Morao sam da rizikujem.

Morao sam da se uverim da si otišao. Ali, pošto to nije slučaj, dobio sam priliku da ti kažem da si prekršio vreme boravka i da te pitam šta kog kurca misliš.”

Ton mu je bio oštar poput vrha igle. Bili je reagovao kao da su ga bocnuli. „O čemu?” „O pljački. I toj smešnoj maski.” „Rekao si mi da budem kreativan. Rekao si da ne bi smelo da izgleda kao naručeno ubistvo.”

„Nikog živog nisi prevario.”

Bili je tad primetio, iako se Krajton nije ni pomerio, da ovaj kao da u sebi trepti, kao da mu unutrašnji gnev na okupu drži samo koža. Dođavola, ko je on da se tako ljuti na njega? Bili ga je mrzeo što se ponaša kao da je neki šef. Može da ima love više od samog boga, ali nije baš toliko bitan. „Rekao sam ti, možeš da se opustiš. Nisam ja za džabe Bili Djuk, znaš. Neće me uhvatiti. Bio sam potpuno prekriven, od glave do pete. Promenio sam glas.

Spalio sam odeću koju sam nosio, uključujući i masku. Naočare sam slomio i bacio u kantu za đubre. „Pištolj je rasklopljen na delove i razbacan u odvode po čitavom gradu. Čak i kada bi policija pronašla sve delove i sastavila ga – za šta skoro da ne postoji šansa – pištolj se ne može identifikovati. Sastrugao sam serijski broj, a prvi hitac koji je iz njega ispaljen bio je onaj u lobanju tvog dragog strica.” Krajton i dalje nije bio oduševljen. Razdražen, Bili dodade: „Vidi, ne mogu da me povežu sa zločinom. U redu?” „Mogu da te smeste u hotel.” „Sa još stotinu drugih ljudi. Ako me ikad i identifikuju i saslušaju, imam savršeno objašnjenje. Ušao sam da bih telefonirao.” „Da bi upotrebio telefon?” „Telefonske govornice u foajeu. Tražio sam posao, javljao sam se na oglase u novinama.” Posegnuvši iza leđa, uzeo je gomilu presavijenih novina sa šanka i ispružio ih da ih Krajton vidi. „Oglasi, zaokruženi crvenim flomasterom. Oglasi sa zvezdicom pored. Zapisana imena kontakata. Usredsredio sam se na poslove u okolini hotela. Pošto mi je telefon bio pokvaren, hotel je bio zgodno, klimatizovano i mirno mesto s kog sam mogao da obavljam razgovore. Koristio sam ga kao kancelariju nekoliko dana pre, uključujući i dan kad je Pol Viler ubijen. „Ako policija proveri te telefone u foajeu, videće da sam tokom ta četiri dana uputio nekoliko poziva lokalnim firmama, i to onima čiji su brojevi u obeleženim oglasima, i raspitivao se za poslove koje su oglašavali. „Čak sam i otišao do dve od njih da uzmem dokumenta za prijavu, mada ih nisam popunio. Tako da, vidiš, imao sam razlog da budem tamo i sve može da se dokaže postojećim telefonskim pozivima i ljudima s kojima sam razgovarao. „A na dan takozvane pljačke zakazao sam sastanak sa jednim mogućim poslodavcem u tri i četrdeset pet. Rekao si mi da tvoj stric i ta žena obično izlaze pre tri. Mora da mu je dala repete tog dana, jer nisu izašli iz apartmana

sve do tri i deset. Kao da sam čekao čitavu večnost na tom stepeništu gledajući vrata apartmana. Čim sam video da izlaze, stavio sam masku i naočare i potrčao sprat niže, na osmi sprat, da zaustavim lift. Nije bilo lako. Ali uspelo je, zar ne?”

Krajton se smešio. „Jeste.” „Zar si ikada sumnjao?”

Krajton je slegnuo ramenima, pustivši Bilija da misli kako nije baš imao potpuno poverenje u Bilijeve sposobnosti da to izvede.

Biliju se nije sviđao Krajton Viler, ali želeo je njegovo priznanje. „Išetao sam iz foajea nekoliko sekundi pre nego što je nastupio pakao. Još sam pre vremena stigao na sastanak.” „Stvarno si otišao na sastanak?” „Intervjuisala me je neka cura iz kadrovskog. Svideo sam joj se. Rekla je da mi je rezime impresivan. Mislim da bi mi ponudila jebeni posao samo da sam ispunio sve obrasce za prijavu.”

Zajedno su se nasmejali, a onda Krajton reče: „Daj mi one stvari.”

Bilijev osmeh je izbledeo. „Koje stvari?” „Nakit koji si oteo ljudima iz lifta. Neće nam uspeti uhvate li te sa ručnim satom mog strica.” „Prokletstvo, Krajtone, nisam mislio da će ti to trebati. Sve sam bacio.

Mada, nije mi bilo lako. Samo taj sat je sigurno vredeo dvadeset cigli.” „Pedeset.” „Pedeset? Isuse. Pa, sad više ne vredi ni pišljiva boba. Bacio sam ga u đubretarski kamion dok đubretari nisu gledali. Gledao sam dok su nabijali đubre. Ostale stvari sam pobacao u kante za đubre po čitavom gradu.

Pretpostavljam da postoji šansa da neki beskućnik pronađe prsten, ili sat, ali čak i da to preda policiji – kao da će se to dogoditi – trag ih nikad neće odvesti do mene.”

Krajton ga je i dalje gledao očima kojima naizgled kao da uopšte nije treptao. Bili se setio da je tada želeo da napravi rupu u milionerovoj maski.

Kako se ne bi osećao inferiornije, kao potčinjeni u njihovom partnerstvu, želeo je da impresionira i zadivi Krajtona. Zato je i pitao: „Kad te je policija saslušavala, jesu li ti pokazali fotografije mesta zločina?” „Zašto?” „Samo onako”, rekao je ovo kao da mu nije bitno. „Ne, nisu. Ali mislim da su ih pokazali mom ocu.”

„Mislim da bi ti se svidelo kako je lift izgledao.” Bili se uzbudio dok je Krajtonu opisivao uzbuđenje koje je osetio kad je povlačio oroz. „Mislio sam da znam šta mogu da očekujem. Nagledao sam se i ja filmova, znaš.” Iscerio se. „Ali, čoveče! Bilo je mnogo glasnije, mnogo...” Rukama je napravio pokret da opiše eksploziju. „Napravio sam pravi haos u liftu, kad ti kažem.”

Kučkin sin nije čak ni prokomentarisao krvavu scenu koju je Bili napravio. „Kad planiraš da odeš, Bili?” „Rekao sam ti kad.” „Kad novac bude deponovan na kajmanski račun?” „Završi taj poslednji deo i ja sam adio. Nikad se više nećemo videti.” „Savršeno.” „Baš kao što smo planirali.”

Krajton lagano ustade. „Osim što je ostao još samo jedan detalj.” Osmehnuo se, ali na takav način da je Biliju srce zastalo. „Koji detalj?” „Nisam tako opušten kao ti. A posebno zbog tvoje bivše drage.”

Zastoj srca pretvorio se u čekićanje. „Ona čak i ne zna da sam u Džordžiji.”

Krajtonov osmeh se pretvorio u tužnu grimasu. „Bili, stvarno ne bi trebalo da lažeš svog partnera.” „Ne lažem.”

Krajton se nagnuo i prošaputao: „Pričao sam s Arijel.”

Bili je skoro povratio kafu. „Jesi? Kad? Gde?” „Znam za telefonske pozive.”

I dalje pokušavajući da izbegne problem, promucao je: „Tele... telefonske pozive? Ne znam o čemu govoriš? Kakve telefonske pozive?” „Ne izvodi mi burgije tu, Bili. Dobro znaš o kojim telefonskim pozivima govorim.” „Kunem se da ne znam.” Poricao je ovo sa svim žarom koji je uspeo da iscedi. Posramio se zbog toga što je sigurno očajno izgledao prokletom bogatašu. „Vidi, ne znam šta ti je Arijel pričala, ali nema šanse da zna da sam na manje od hiljadu i po kilometara odavde. Dogovorili smo se da bude tako? Pa partneri smo, ti i ja.” „Kao partneri, ne bi trebalo da imamo tajni. Zbog toga ti i govorim ovo, odlučio sam da se postaram da se tvoja bivša cura ne vrati da nas proganja.”

„Kako planiraš to da izvedeš?” „Prepusti sve meni.” „Kažem ti, ne moramo da se brinemo za nju.” „Pa...” Namignu mu Krajton. „Tek da budemo sigurni.”

Bili je toliko brzo obišao šank da je zakačio kukom ivicu. Podigao je šake, dlanovima napred, i blesnuo svojim snebivljivim dečačkim osmehom koji ga nikad nije izneverio. „Dobro, uhvaćen sam. Zvao sam je kući nekoliko puta.

Onako iz zezanja, znaš. Čisto radi nekog fazona. Kakve veze ima?”

Krajton pogleda na sat i krenu prema vratima. „Moj maser će me čekati.” „Čekaj, šta nameravaš da uradiš?” „Da odem na masažu”, ponovio je ovo nevinošću crkvenog dečaka. „A, misliš na tvoju bivšu draganu?” Napućio je usne kao da razmišlja o tome, a Bili požele da ga odalami. „Pa, posle svega što ti je napravila, posle tolike izdaje, verujem da bi kazna trebalo da bude veoma oštra? Nije pokazala nimalo milosti prema tebi, je li tako?” „Ona je samo klinka”, reče Bili pokušavajući da održi istu modulaciju u glasu. „A ni ja baš nisam bio fer prema njoj.” „Veruj mi, Bili. Bićemo mnogo sigurniji u uspeh ako zapušimo i ovu poslednju rupu.” Krajton je krenuo prema vratima, a Bili ga je pratio u stopu.

Stigao je do njih, a Bili je, postupajući instinktivno umesto razumno, uhvatio kvaku pre njega. „Nikuda ti ne ideš, Krajtone. Bar ne dok ne popričamo o ovome. Dok sve ne razjasnimo.”

Krajton je delovao iznenađeno i uvređeno. „To zvuči kao pretnja.” „Nije pretnja. Samo želim da se pobrinem da ne bude nesporazuma o ovome.” „Mislim da se savršeno razumemo.” Rekavši to, Krajton oštro pogleda dole, prema Bilijevoj ruci koja je držala kvaku. Bili je okrenu i otvori vrata.

Krajton je skoro izašao kad je stao i pucnuo prstima. „Skoro sam zaboravio.

Ostavio sam ti poklon. Tamo pored televizora. Uživaj.”

Takozvani poklon je bio film na DVD-u.

Nije ga pogledao jer je čeznuo da se dugo tušira vrelom vodom. Iako je Krajton uvek bio savršeno doteran i obučen, tip je uvek odavao neki neobjašnjivi osećaj prljavosti. Teško bi bilo ovu prostoriju učiniti gorom nego što je bila, ali Krajton Viler je svojim prisustvom nekako uspeo da je još više

zagadi.

Tuširanje je pomoglo, malo. Ali nagrizajuća briga ostala je u njemu čitavog dana. Pokušavao je da da neku pozitivnu notu svemu što je Krajton rekao, kao i načinu na koji je to rekao, ali zlokobni nagoveštaji su nekako neprestano bili tu.

Slutnje su se zalepile za Bilijevu kožu poput kiselog znoja koji se opirao čak i vrućem tušu. Počeo je da žali što je ikada upoznao Krajtona Vilera.

Kad je prvi put stupio u vezu s Bilijem, delovao je kao anđeo čuvar. Pojavio se kad je to najmanje očekivao. Nekako se uvukao u Bilijev život, a Bili mu je to dozvolio. Zaista ga je primio oberučke. Zato što je Krajton potpunom strancu – njemu, Biliju Djuku – izvukao dupe iz procepa. Nikad nije dospelo u sumnju da će Bili pokazati svoju zahvalnost tako što će uzvratiti protivuslugom. Osim toga, Krajton je bio veoma ubedljiv.

I stvari su krenule tačno onako kako je Krajton rekao. Pol Viler je mrtav, a sve zasluge za to pripadaju Biliju Djuku. Četiri dana nakon ubistva, svaki put kad bi pogledao vesti na televiziji, jedva je suzbijao svoj ponos. Jednim odvažnim postupkom prešao je iz beton-lige pravo u Svetski kup i postigao zlatni gol.

Dok je tavorio u ovom memljivom mestu, dani su postajali sve duži i naporniji, ali hrabrio se mislima o blistavoj budućnosti. Kad se dogovorenih sto hiljada nađe na računu otvorenom za njega na Kajmanskim Ostrvima, šmugnuće odavde. Savest mu je bila čista, jer niko nije bio ucmekan osim jednog škrtog starca, despota koji je zagorčavao život svom bratancu. Bili Djuk će svoj život proživeti kao bogat čovek. On i Krajton će se provući nekažnjeno, baš kao što su i planirali.

Ali jutrošnje Krajtonovo ponašanje graničilo se sa teškim ludilom. Stvari koje je rekao, način na koji se ponašao u Biliju je probudilo sumnju da njihovo partnerstvo neće završiti baš onako ružičasto kako je predviđeno. Krajton je spomenuo Arijel možda samo kao blef da bi procenio kako će Bili reagovati.

Krajton je rekao da se potpuno razumeju, ali da li je to zaista tako? Rekao je da će uplatiti novac na račun, ali da li će?

Bili je čitav dan proveo boreći se sa strahom da je njegov savez sa Krajtonom bio ogromna greška.

Ali sada, dok je gledao sebe u ogledalu, pitao dokle će taj drkadžija ići, jer umalo da ga ubije. I zašto mu je dozvolio da se s tim izvuče?

Odjednom, u jednom zaslepljujućem trenutku proviđenja, Bili prokle samog sebe što je ispao takav mlakonja. Shvatio je da je igrao tačno onako kako je Krajton Viler svirao. Bio je to Krajtonov modus operandi. Pokušavao je da izludi Bilija, a Bili mu je to skoro dozvolio!

Smejao se sebi što je bio tako prokleto lakoveran i prijemčiv za psihološke igre tog čoveka. To je bilo ono što su bogataši poput Krajtona Vilera činili. Sejali su strah proturajući suptilna upozorenja. Tako su nametali svoju volju drugima.

Krajton je s njim igrao psihološke igre i skoro da mu je uspelo kao i ranije. „Zajebi to!”

Bili ode do dnevnog boravka i pokaza srednji prst stolici na kojoj je Krajton sedeo tog jutra, izgledajući tako prokleto savršen i nedodirljiv. Šta bre on ko je, da preispituje način na koji je Bili izvršio pogubljenje njegovog strica? Stvarno je imao petlju. Njegova guzica nije bila u procepu, zar ne? Kako se onda usuđuje da ga kritikuje?

Bili je podsetio sebe da je pravi vuk, lukav i oštrouman, i da preživljava zahvaljujući svom instinktu i prepredenosti. Bio je prava opaka mašina. Cereći se zbog obnovljenog samopouzdanja, kleknuo je i izvadio crnu plišanu torbu iz najniže fioke komode. „Nisam ti ja od juče.”

Zakikotao se, setivši se da je iste te reči rekao i Krajtonu. Ovaj je samo piljio u Bilija, onim svojim ljigavim osmehom zbog kog je Bili želeo da ga odalami, što je možda i trebalo da uradi.

Krajton Viler nije bio pametan koliko je mislio da jeste. Zar je stvarno mislio da Bili Djuk neće sebi obezbediti rezervni plan za beg? Postoji više od jednog načina da se nešto uradi, a Bili je uvek imao rezervne opcije za slučaj da prvobitni plan propadne.

Otkopčao je kaiševe na torbi i istresao sadržaj na krevet. Veliki broj komada bio je jeftin i neupotrebljiv, mada je onaj par dijamantskih minđuša koji je pripadao jednoj od uplašenih žena možda vredeo nekoliko hiljada.

Ali Vilerov sat, e to je bio odličan komad za cenkanje.

A kada malo bolje razmisli, isto to predstavljala je i Džuli Ratlidž.

Od samog početka Bili je osetio da je ta riba trn u Krajtonovom oku podjednako koliko i stric. Nedvosmisleno je želeo da Viler skonča u njenom prisustvu, po mogućstvu čak i u njenom naručju. Drobio je o tome sve dok Bili više to nije mogao da sluša i rekao mu to. Od tog trenutka nije spomenuo stričevu ljubavnicu nijednom, čak ni jutros.

Ali, s obzirom na to da je umeo veoma vešto da iskoristi ili stvori sebi priliku, kad god je to bilo moguće, Bili je proučio sve strane života Džuli Ratlidž čim se vratio u Atlantu. Završio je svoje tajno osmatranje misleći kako će ona biti mnogo bolji partner za njega od Krajtona. Pomislio je da bi mogao da izvede onaj dobar stari i provereni trik, prevaru.

Na primer, mogao je da ode do nje, ispriča joj za Krajtonovu nameru i vidi može li ona da smisli neki obrnuti plan koji bi spasao život njenom ljubavniku – i koji bi bio unosniji za Bilija.

Siguran dobitak. Vidiš?

Ali na kraju je odlučio da to ipak ne uradi. Iz jednog prostog razloga, iako je imala elegantnu galeriju i izgledala fantastično, nije imala toliko love koliko je imao Krajton. Kuća joj je bila lepa, ali ni blizu toliko u poređenju sa vilom u kojoj je Krajton živeo – aha, uprkos Krajtonovim strogim uputstvima, Bili je otišao da vidi kuću. Gledano na duge staze, odlučio je da bi najbolje bilo da ne prilazi Džuli Ratlidž, već da se drži Krajtona i njegovog plana.

Jednom je Bili čak razmatrao mogućnost da ode do Pola Vilera i kaže mu šta mu njegov bratanac sprema. Ali zbog Krajtonovog opisa njega kao pravog drkadžije, Bili se uplašio da će Viler poslati pandure na njega i da će to biti kraj.

Otići će u zatvor, a Krajton će nastaviti da živi svoj život kao princ.

Niko ne bi poverovao da se bogataš kao što je Krajton Viler slizao sa nitkovom kakav je bio Bili Djuk. To je stvarno izjedalo Bilija. Kako stvari sada stoje, ako bi ga uhvatili, sâm bi potonuo.

Uzeo je ručni sat Pola Vilera i palcem protrljao njegovu glatku površinu.

Prokletstvo! Bio je to briljantan potez što ga je zadržao. Ne zato što vredi pedeset hiljada već zato što, dokle god ga ima, poseduje izvesnu moć nad Krajtonom Vilerom.

Ali kako da je najbolje iskoristi? Moraće da se oslobodi Krajtona što elegantnije i unosnije bude mogao. Samo da ga ne uhvate, naravno.

Moraće da smisli neki način.

Ali njegovom umu bio je potreban odmor. Čovek može da misli o problemu tako silno da mu se logično rešenje sve tvrdoglavije opire.

Zato je, dok se zabavljao tom mišlju, gurnuo u uređaj DVD koji mu je Krajton ostavio i smestio se da uživa u filmu.

17 Džuli je tri puta morala da pozvoni dok konačno nije otvorio.

Bio je obučen isto onako kao kad su se rastali, u farmerke i belu košulju, rukava zavrnutih do lakata, samo je sada izgledao donekle neurednije. Rub košulje bio mu je ispasan, a kosa kao da je pretrpela vetar jačine uragana. Oči su mu bile krvave i vlažne. Čovek slomljenog srca.

Uopšte nije reagovao kad ju je video, nije se ni iznenadio, ni obradovao, ni iznervirao. Crte lica izražavale su mu duboku tugu.

Izgovorila je njegovo ime tek tako, nežno i saosećajno.

Ništa ne rekavši zauzvrat, ostavio je vrata otvorena i povukao se u hodnik.

Kročila je unutra, zatvorila vrata, krenula za njim oko ćoška i ušla u malu sobu.

Dve ugradne police za knjige prekrivale su dva zida. Bile su uredne i funkcionalne, a ne kao za izložbu. Saloni su stajali zatvoreni preko jedinog visokog prozora.

Prostorija je bila minimalno opremljena. Jedan sto sa kompjuterom, gomila novina, neotvorena pošta. Jedna fotelja. I mali divan u boji duvana na koji se Derek ispružio, naslonio glavu na tapacirani naslon i nadlakticom prekrio oči.

Pošto je bila tu, Džuli nije znala šta da radi. Prekinuo ju je odmah nakon što joj je rekao da mu je voljenu Megi neko ubio. Reagujući naglo, odmah je ustala, obukla se i nekoliko minuta nakon poziva već jurila prema njegovom domu.

Dok još nije bila smislila plan da ga spreči da zastupa Krajtona, potražila je njegovu adresu. Haberšam je bila jedna od najprestižnijih ulica u gradu i, kao većina domova koji su se nalazili u ovoj ulici što je vijugala kroz Bakhed, i Derekova je stajala duboko u dvorištu pod senkom drveća. Bila je to stara kuća, renovirana bez ikakvog uticaja na prvobitni karakter. U bilo kom drugom trenutku uživala bi upijajući sve njene detalje.

Ali večeras ju je više zanimao njen vlasnik nego odlično postavljena kuća. U žurbi da što pre stigne do nje, nije razmišljala o tome šta ju je primoralo da dođe. Sada se pitala koliko je pametno da mu se nameće dok tuguje.

Sasvim polako sela je u fotelju. „Mogu li nešto da ti donesem?”

Odmahnuo je glavom.

Kuća je bila nema poput stene. Čak ni kuckanje sata, ni uleganje parketa,

nije remetilo duboku tišinu koja joj je pritiskala bubne opne poput vode na dubini od pedeset metara. Pomislila je da bi bilo dobro da ode, samo da ode i ne uznemirava ga više. Mogla bi da se iskrade i on verovatno to ne bi ni primetio, niti se kasnije setio da je uopšte bila tu. Ali nešto ju je držalo prikovanu za ivicu fotelje.

Konačno je spustio ruku i pogledao ju je, samo pogledao, ništa ne govoreći. „Želiš li da odem?” „Zašto si došla?” „Zato...” Zaćutala je. Spremila se da kaže: Zato što znam koliko ti je Megi značila, ili: Zato što znam koliko ovakav gubitak može da zaboli. Ali odjednom je shvatila koji je razlog što je došla, i zbog toga joj je skoro pozlilo. Pojurila je do njega kako bi mu se izvinila. „Da nije bilo mene”, rekla je tmurno, „Megi bi još uvek bila živa. Izvini.

Toliko mi je žao.”

Naglo je ustala i krenula prema vratima, ali Derek ju je pozvao. „Nisi ti ubila Megi.” Seo je. „On je. Onaj bolesnik. On ju je ubio.”

Naslonio se laktovima na kolena, zario glavu u šake i prošao prstima kroz kosu. Očaj u koji je zapao duboko je ganuo Džuli. Prišla je malom divanu, sela pored njega i spustila mu šaku između lopatica. „Koliko je dugo imaš?”

Pogledao je tepih pored stolice za stolom, gde je Megi spokojno dremala dok je on radio. „Deset godina.” „Spominju je u skoro svim člancima koje sam čitala o tebi. Opisali su je kao tvoju vernu pratilju. Bila je slavna koliko i ti.”

Tiho se nasmejao i obrisao oči dlanovima. „I ona je toga bila svesna. Kunem se da je pozirala kad su nas slikali.” „Misli na to. Misli na to koliko je bila voljena, koliko te je volela. Usredsredi se na dobra vremena koja ste proveli zajedno.”

Podigao je glavu i pogledao prema vratima kućne kancelarije. „To će biti teško. Bar neko vreme.”

Ispratila je pravac njegovog pogleda, a onda se okrenula prema njegovom profilu, koji je sad bio veoma oštar. „Pronašao si je u kući kad si se vratio iz Atensa?” „Trebalo mi je nešto više vremena da se vratim. Stao sam da uzmem nešto za jelo.” I ponovo je spustio laktove na kolena i pritisnuo oči palčevima. „Znaš onu scenu iz Kuma? Sa trkačkim konjem. Na krevetu.”

Izdahnula je kroz delimično razmaknute usne, mrmljajući: „O bože, Dereče.”

Spustio je šake i pogledao je. „Da. Razoružalo me je. Urliknuo sam. Želeo je da me povredi, želeo je da me boli, da zada najjači mogući udarac. I uspeo je.”

Zvono na vratima zazvoni i Džuli poskoči, uspaničeno ga gledajući. „To je verovatno policija. Mislio sam da su oni kad si ti zvonila.” „I nisu baš žurili.” „Rekao sam im da ne moraju da žure, šteta je već načinjena. Izvini.”

Otišao je da otvori vrata. Krenula je za njim. Uniformisani policajci izgledali su veoma mladoliko i vrlo ozbiljno, kao da su upravo diplomirali na akademiji i morali da nadomeste neiskustvo tvrdokornošću i strogoćom.

Dok su on i Džuli gledali njih dvojicu kako se penju, ona tiho reče: „Kao mašine su. Šok od onog što budu videli možda će im uliti malo ljudskosti.” „Ne računaj na to. Poznaju me po reputaciji. Mehanički će obaviti istragu, ali policija Atlante neće dati baš sve od sebe da pronađe ubicu mog psa. Od ove dvojice ne očekujem ništa više od običnog izveštaja s uviđaja. Jedini razlog što sam ih zvao je to što želim da bude zavedeno.”

Zvono na vratima se ponovo oglasilo. „To je sigurno veterinar”, rekao je. „Pozvao sam ga da mi pomogne sa... sa Megi.”

Otišao je do vrata i pustio unutra čoveka otprilike svojih godina. Izgledao je kao da se obukao na brzinu, u neke pohabane farmerke i izbledelu majicu kratkih rukava sa grbom „Falkonsa”. Možda je izabrao stariju odeću jer je znao da će, nakon što obavi zadatak na koji je pozvan, verovatno morati da je baci.

On i Derek se nekako čudno zagrliše, na način koji to čine muškarci u emocionalno teškoj situaciji. Kad se Derek odvojio od njega, pokazao je na Džuli i veoma tiho mu je predstavio, na šta su ona i doktor razmenili pozdrave bezbojnim glasom.

A onda Derek reče veterinaru: „Ovuda.” Dok su prolazili pored nje, rekao je: „Nemoj da se penješ.”

Džuli je otišla u kuhinju. Uređaji i radne površine bili su sjajni i besprekorni, kao kod onih ljudi koji ne kuvaju često. Aparat za kafu bio je toliko moderan da joj je trebalo nešto vremena da ga pokrene, nakon što je napunila deo za vodu i usula kafu u mrežasti filter.

Videvši Megine posude za hranu i vodu pored stražnjih vrata, unela ih je u ostavu. Predstavljaće bolne podsetnike.

Dva policajca su ušla u kuhinju, ne izgledajući ništa manje surovo nego kad

su krenuli gore. Obojica su je dobro osmotrili, ali ništa nisu rekli dok su prolazili kroz prostoriju i kroz stražnja vrata izlazili napolje.

Kroz svetlarnik trpezarije gledala je kako zraci njihovih baterijskih lampi plešu po zemlji i okolnom žbunju. Jedan od policajaca osvetlio je grane nekog drveta, kao da bi se vinovnik mogao kriti tamo. Ali ni jedan ni drugi nisu obavljali nikakvu podrobniju istragu i, za nekoliko minuta koliko je prošlo otkako su izašli, vratili su se unutra. Jedan je kucnuo lampom po kontrolnoj kutiji sigurnosnog sistema, a drugi klimnuo glavom. „Mislite li da je petljao nešto oko alarma?”, upita Džuli. „Hoćete li uzeti otiske sa te kvake? Vide li se neke stope u dvorištu?”

Ignorišući njena pitanja, jedan je upita: „Kako se zovete?”

Ona mu reče. „Uobičajeno spelovanje?” „Da.” „Jeste li bili ovde?” „Kada?” „Kad je pronašao psa.”

Odmahnula je glavom. „Stigla sam nekoliko minuta pre vas.”

Ne pitajući je više ništa, izašli su iz kuhinje krećući se kao jedan.

Derek je tačno predvideo njihovo ponašanje. Obavljali su odgovarajuće radnje, ali tek toliko koliko je bilo potrebno. Išla je za njima do podnožja stepeništa, gde su se sreli sa Derekom. Ostala je pozadi dok su mu nešto govorili prigušenim glasom. Jedan je nešto zapisivao. Derek im je postavio nekoliko pitanja, na koja je dobio površne odgovore.

Onda je onaj koji je zapisivao zatvorio notes. Čula je drugog kako govori Dereku da će mu se javiti. Odveo ih je do vrata, gde je jedan od njih dvojice dodirnuo obod svoje šapke. „Žao mi je zbog vašeg psa, gospodine Mičele.”

Derek zatvori vrata za njima ništa ne odgovorivši. Kratko je pogledao Džuli dok je išao kroz hodnik, ali joj ništa nije rekao dok se peo uz stepenice.

Vratila se u kuhinju. Kafa je bila gotova. Tek što je bila pronašla šolje i kašičice, začula je neke zvuke i vratila se do ulaza u kuću. Derek i veterinar između sebe su nosili crnu plastičnu vreću niz stepenice. Iz Derekovih očiju su tekle suze.

Krenula je ispred njih, otvorila vrata i stala u stranu. Odneli su vreću od kuće do ivičnjaka, gde je veterinar parkirao svoj kamionet. Džuli je s vrata

gledala kako nežno stavljaju vreću na zemlju, spuštaju zadnju prečku prikolice, a onda polažu vreću u nju.

Veterinar se udaljio, ostavivši Dereka samog pored prikolice. On je stajao tamo poprilično, kako se Džuli činilo, ali trenuci su bili ispunjeni bolom pa možda nije baš tako dugo trajalo. Na kraju, Derek spusti ruku na vreću, reče nešto, a onda podignu vratanca i zatvori ih.

Veterinar, neobično saosećajno, pomisli Džuli, ništa više ne reče, već samo uđe u kabinu kamioneta i odveze se. Derekova kolena kao da su klecnula. Seo je na ivičnjak, okrenut ka ulici i ostao tako neko vreme. Džuli je videla kako mu se ramena tresu. Ona se nije odmicala od mesta na kom je stajala, pored otvorenih vrata, znajući da ga mora ostaviti samog.

On konačno ustade i krenu lagano prema kući. Bela košulja više mu nije bila bela. Farmerke su bile izmrljane krvlju. Kad je stigao do vrata, rekao je: „Idem da se istuširam”, i ponovo se popeo uza stepenice.

Pošto se nije pojavio sledećih petnaest minuta, napunila je šolju kafom i odnela je gore. Pronašla je spavaću sobu pošto je to bila jedina prostorija u kojoj je gorelo svetlo. Vrata naspramne sobe bila su zatvorena. Iza njih se čulo kako teče voda. Na krevetu nije bilo posteljine. U sredini dušeka videla se tamna mokra mrlja, veća od čoveka – nešto najgnusnije što je Džuli ikada u životu videla.

Još jedna vreća, poput one u koju je stavljeno Megino telo, stajala je zavezana i gurnuta u ćošak. Derekova posteljina i odeća, nema sumnje. Na podu, naslonjena na zid nasuprot kreveta, stajala je slika sa aukcije, još uvek spakovana u zaštitni sanduk. To se sve dogodilo prethodne noći, ali kao da je otada prošao čitav jedan život.

Voda je prestala da teče i nekoliko minuta kasnije on je izašao iz kupatila s peškirom obmotanim oko struka. Ispružila je šoljicu prema njemu. „Bojim se da se ohladila.” „Nema veze, hvala.” Uzeo je šoljicu, ali samo je zurio u nju, ne okusivši je. „Radije bih nešto žestoko.” „Ali kod mene.” Odlučno je rekla, iako joj je ta ideja tek tog trenutka pala na pamet. „Oblači se.”

Krajton je ušao u zgradu u kojoj se nalazio njegov stan, zaustavivši se da proveri ima li pošte. U prorezu mesinganog poštanskog sandučeta stajao je uglavljen presavijeni komad papira. Otvorio ga je, brzo pročitao poruku, a onda opsovao

dok je kretao ka liftu.

Bili je želeo da se vidi sa njim. Odmah. Podvučeno i napisano velikim slovima.

Stisnuo je pesnicu, gužvajući poruku. Idiot je stvarno ušao u njegovu zgradu, ugurao poruku u sanduče, iako mu je Krajton mnogo puta rekao da ne stupa u vezu s njim ni pod kakvim okolnostima?

Naravno, Krajton je jutros prekršio taj dogovor kad je otišao do motela, ali Bili nije imao iste privilegije.

Liftom je stigao do svog stana i otišao pravo u kupatilo, gde su svi zidovi bili prekriveni ogledalima. Skinuo se i pustio vodu. Ona Mičelova džukela napravila je pravi haos.

Već nekoliko dana razmišljao je o tome da je ubije. Gvožđara „Ejs” obezbedila mu je sve što mu treba, zajedno sa molerskim kombinezonom, tek za slučaj da odluči i ponovi scenu iz Kuma.

Nepristojnost s kojom se Mičel prema njemu danas ponašao u kancelariji presudila je njegovom psu. Krajton je našao malo zadovoljstvo uhvativši Mičela u Atensu s Džuli, dok ju je vaćario poput napaljenog tinejdžera. A onda je tip imao dovoljno hrabrosti da mu se obraća s visine. Kad je Mičel zastao kod jednog restorana vraćajući se u Atlantu, uočio je sjajnu priliku da požuri i završi sa psom. Čovek koji se bavi odbranom lopova pred sudom stvarno bi trebalo da zna da se kuća ne sme ostavljati bez uključenog alarma. To je bila Krajtonova jedina briga. To i lajanje psa. Ali onaj „Burger king” za kupovinu iz automobila rešio je taj problem. Zarežala je i zalajala nekoliko puta, a onda joj je bacio pljeskavicu i ona se skoro udavila gutajući je.

Nije mu oduzela skoro nimalo vremena.

Posle je, zaklonjen žbunjem u Mičelovom stražnjem dvorištu, svukao odvratni kombinezon koji je nosio preko svoje odeće, izuo čizme i skinuo rukavice, strpao sve to u plastičnu kesu za đubre, a onda i nju ubacio u jedan kontejner iza nekog marketa na putu kući. Zaustavio se kod auto-perionice i snažnom prskalicom sprao usirenu krv s noža kojim je psu prerezao grkljan i testere kojom je obavio posao do kraja.

Ali na sebi je još uvek osećao ustajali miris krvi. Sviđao mu se taj miris samo kad je bio svež.

Dok se trljao, razmišljao je o Biliju, koji očigledno nije bio u stanju da prati uputstva. Osećao je dozu žestine u poruci koju mu je ostavio, kao i rastući očaj

koji bi na kraju mogao da stvori probleme.

Krajton je mogao da shvati poriv koji je toliko jak da imaš osećaj kao da te koža svrbi iznutra. Naravno, znao je kako da upravlja svojim nagonima, ali nije verovao da Bili ume da se bavi svojim. Shvatio je da se, uprkos riziku koji to predstavlja, mora povinovati pozivu tog uspaničenog čoveka.

Do trenutka kad se nasapunao i istuširao dva puta, plan je već bio smišljen.

Obrisao se i gelom zalizao kosu unazad, zbog čega je izgledala kao da je tamnija.

Obukao je crni džins i crnu majicu kratkih rukava.

Onda je izvršio prepad na kuhinju, pakujući stvari iz ostave i frižidera u ojačanu platnenu vreću koju je dobio u obližnjem marketu u kom je inače pazario.

Pola sata nakon što je ušao u zgradu, izašao je na ista vrata. Noćas je vozio auto mnogo manje upadljiv od poršea. Sportski džip bio je modroplav sa detaljima u bež boji. Unutrašnjost je bila opremljena svime i svačime, ali spolja gledano izgledao je kao bilo koji od nekoliko hiljada sličnih vozila na ulicama Atlante i okoline. Zbog toga ga je i vozio danas. Nije privlačio pažnju ni u Atensu, a ni u komšiluku Dereka Mičela.

I samo predostrožnosti radi, dvaput je ove nedelje zamenio tablice na njemu.

Nije se radovao što mora ponovo da seda za volan. Već je dovoljno kilometara prevalio ove noći. Vozio je do Atensa, a onda jurcao nazad da stigne pre Mičela. Pozabavio se psom – i mada su se zbog pljeskavice sprijateljili, prošao je pakao dok ju je naterao da se popne na krevet, na koji joj je Mičel očigledno stavio zabranu da se penje.

Dan mu je već bio krcat. Mnogo više bi voleo da se povuče u mirni i mračni spokoj svog kućnog bioskopa sa neograničenim izborom filmova koje može da gleda.

Ali „postoje neke stvari koje čovek jednostavno mora da uradi”. Kolin Fert.

U stvari ljubav.

Kako niko ne bi primetio njegov automobil kod motela, parkirao je u hladu pored prodavnice jeftinih tepiha koja je već bila zatvorena, a onda uzeo platnenu vreću i prešao preko krcatog parkinga, pored otrcanog bara koji se nalazio pored motela.

Baš zgodno, pomislio je. Čak je našao i utabanu stazu u asfaltu između vrata bara i prijemnice motela.

Bilijeva soba bila je poslednja u prizemlju, u krilu koje se pružalo iza zgrade,

daleko od prometne ulice. Kad se Krajton približio sobi, osvrnuo se preko ramena, ali, koliko je mogao da vidi, baš kao i jutros, došao je potpuno neprimećen. Nije ovo bilo takvo mesto koje prima ljude koji ne žele da budu viđeni.

Jednom je kucnuo na vrata. Bili je skoro odmah otvorio i opustio se od olakšanja kad ga je ugledao. „Hvala bogu. Plašio sam se da nećeš doći.”

Krajton je vrhom cipele gurnuo vrata i kročio u sobu. Vazduh u sobi bio je topao i vlažan, i osećao se na Bilijevu anksioznost. „Osetio sam notu hitnosti.”

Uneo je vreću u malu kuhinju i spustio je na šank. „Ali šta ti je trebalo da dolaziš u moju zgradu?” „Niko me nije video.” „Siguran si u to?” „Sasvim. Zar stvarno misliš da sam idiot? Ne želim da me uhvate ništa više nego ti.”

Bili je davao sve od sebe da zadrži krut stav, ali Krajton je primetio pukotine u njegovoj nadmenoj spoljašnjosti. Krajtona je to samo osnažilo u odluci da deluje brzo, pre nego što se čovek potpuno psihički raspadne i sve upropasti.

Izvadio je flašu piva iz vreće. „Mislim da si se malo zaparložio ovde. Šta kažeš na jedno pivo?” „Hvala.” „Otvarač?” „Iza tebe. Prva fioka.”

Krajton pronađe zarđali otvarač i njime otvori pivo. Pena je iscurila iz grlića i prosula se po pultu. Nešto malo je kanulo na pod. Krajton otcepi papirni ubrus i kleknu da to obriše. Bili kao da nije primetio da se pivo prosulo, kao ni koliko je vremena Krajtonu trebalo da ga obriše. Koračao je poput životinje u kavezu.

Kad je sve sredio, Krajton se okrenuo i pružio flašu Biliju, koji ju je zgrabio i počeo žedno da pije. „Hvala.” „Nema na čemu.” „Hoćeš i ti jedno da poješ?” „Ja ne pijem.” „Tako je. Zaboravio sam.” Bili pogleda u vreću kao da je prvi put vidi, ali nije pokazao veće interesovanje za nju. Zarotirao je ramenima i zauzeo preteći položaj. „Slušaj, Krajtone...”

„Slušam.” „Ne želim da uradiš to.”

Krajton poče da vadi hranu i pribor za jelo iz vreće. Tačno je znao o čemu Bili govori, ali pretvarao se da je zbunjen. „Da uradim šta?”

Bili otpi pivo iz flaše. „Niko više neće biti povređen, u redu?” „Aaa! Misliš na naš jutrošnji razgovor. Zašto si tako opsednut time?”

Osmehnuo se i otpakovao isečenu šunkaricu. „Nije to tvoja briga, već moja. A ja se ni najmanje ne brinem. Ne bi trebalo ni ti. Pretpostavljao sam da voliš šunkaricu.” „Devojka nije bila deo našeg dogovora.” „Isprva nije. Ali ja sam fleksibilan tip. Još jedno pivo?”

Bili je izgledao uznemireno, ali je rekao da voli šunkaricu i pristao na još jedno pivo.

Krajton se okrenuo da otvori drugu flašu, ali krajičkom oka je primetio nervozne pokrete koje je Bili želeo da sakrije od njega. Bili je obrisao šake o tur farmerki. Protrljao je rukom zadnji deo svog vrata. Zubima je grickao delimično odvojeni komad kože u uglu usana.

Krajton mu zameni flaše, punu za praznu. „Može li sad jedan sendvič?” „Naravno. Super. Nisam danas skoro ništa jeo. U frižideru ima majoneza.” „Doneo sam i pikantni senf.” „Sjajno.”

Krajton klimnu glavom prema jednoj od barskih stolica. „Sedi, Bili.

Nervozan sam zbog tebe.” Bili sede, ali daleko od toga da je bio opušten.

Podigao je nogu na donju prečku stolice i stao da pocupkuje kolenom. Za razliku od njega, Krajtonovi pokreti bili su spori i metodični dok je pripremao dva sendviča, mazao senf po hlebu i slagao šunkaricu. „Švajcarski ili provolone sir?” „Nije bitno.” Gledajući ga, Bili reče: „Ne moraš to da radiš.”

Namerno pogrešno protumačivši ovo, Krajton odgovori: „Ne smeta mi.

Stvarno. Nedeljama se već hraniš iz konzervi. Pomislio sam da će ti prijati da promeniš kuhinju.” „Prekini s tim sranjima, Krajtone. Vrlo dobro znaš o čemu govorim, a to nije prokleti sendvič. Ne moraš da je ubiješ.”

Krajton nastavi da slaže sir i šunku na komade hleba.

Bili se nasloni podlakticom na pult i nagnu se preko njega. „Ona ne zna ništa

o Polu Vileru. Nikad joj ne bi palo na pamet da ja imam veze s tim.” „Možda bi i moglo da joj padne na pamet.” „Ne bi moglo. Kako?” „Stvari se nekada prosto dese, Bili. Najmanja stvar može te omesti. Ti si moj partner. Moja je obaveza da te zaštitim.” „Ne, nije. Želim da znaš da smo kvit. Palim odavde. Sutra. Bio si u pravu.

Trebalo je da odem iz Atlante odmah nakon što sam ubio Vilera. Jesi li video onu crnu detektivku na vestima u šest?” „Ne, propustio sam ih.” „E pa jedna devojka s kojom sam očijukao, neka sekretarica iz firme gde sam uzeo prijavu za posao, prepoznala me je sa fotografije koju su snimile sigurnosne kamere i pozvala policiju.” „Ali ona nije imala nikakve informacije o tebi, zar ne? Nije ti čak znala ni pravo ime?” „Nije.” „Ili adresu. Broj telefona?” „Ne.” „Onda ne vidim u čemu je problem.” Krajton je sa sobom poneo dobro naoštren nož, sada čist i izriban, koji je upotrebio na Mičelovom psu. Izvadio ga je iz vreće i njime prepolovio sendviče, a onda ga spustio na pult i gurnuo papirni tanjir prema Biliju. „Jedi.” „Hvala.” „Nema na čemu.” Krajton je zagrizao svoj sendvič. „Hmmm. Ukusno je, ako smem da primetim. Obožavam tu koricu od bibera na šunkarici, a ti?”

Bili je zagrizao sendvič, malo žvakao, a onda sprao zalogaj pivom. „Znači, završio si?” „Završio?” „Mislim, ostavićeš stvari kakve jesu. Ja bežim iz grada. Nikad se više nećemo videti. Nećemo više stupati u vezu. Niko više neće umreti.”

Krajton ga je uporno gledao dok je ponovo grizao sendvič i zamišljeno žvakao. „Iznenađuješ me, Bili. Kad smo se upoznali, nisi mogao da prestaneš da govoriš ružno o toj curi.” „Znam šta sam ti govorio. Tada sam se tako osećao, ali sada...” Progutao je gutljaj piva, posegnuo za sendvičem, ali se predomislio, spustio ga nazad na

tanjir i protrljao se umesto toga po čelu. „Šta ti je na umu, Bili?” „Reći ću ti šta mi je na umu. Onaj jebeni film.”

Krajton obrisa usta salvetom. „Koji film?” „Onaj koji si mi ostavio jutros.” „Pogledao si ga?” „Aha.” „Briljantan je, zar ne?” „Bolestan je. Taj tip, ubica, on je bolestan. Ona scena gde...” „Pogađam na koju misliš. To je ključna scena. Brutalnost je toliko živopisna, efekat je...” „Kako god”, uzrujano reče Bili. „Ne mogu da je izbacim iz glave.”

Krajton zviznu: „Je li te uzbudila?”

Bilijeva vilica se spusti. „Prokletstvo, ne.”

Krajton namignu. „Bar malo?” „Isuse, Krajtone. Ne.” Krajton požele da se nasmeje. Pakleno je uživao u ovome. Ali jadni Bili ne baš toliko. Krajton se skoro sažalio na njega. „Vidi, Krajtone, bio sam vrlo ljut na nju. U jednom trenutku možda sam i rekao: ‘Mogao bih da je ubijem.’ Ali nisam to mislio. Samo sam blebetao.”

Mahnuo je prema televizoru. „Nisam želeo da joj se desi bilo šta tome slično.” „Bili, licemeru jedan. Mozak mog strica pretvorio si u kašu. Ležao je prosut po čitavom liftu. Jutros si se hvalio time i, osim ako me sećanje ne vara, bio si razočaran što nisam video fotografije tvog ručnog rada.” „To je drugo.”

Još uvek se zabavljajući, Krajton reče: „Stvarno? Prosvetli me.” „Ja njega nisam poznavao. Prema njemu ništa nisam osećao. Bilo je brzo.

Nije ni znao šta mu se desilo.” „Shvatam.” Krajton odgurnu svoj tanjir u stranu i strese mrvice sa šaka.

Pojeo je ceo svoj sendvič. „Ne smeta ti da ubijem ljubavnicu koja te je izdala, sve dok je to iz milosrđa.” „Ne. Da. Mislim...” Ustao je sa barske stolice kao da je odjednom postala vrela. „Mislim, ne želim da to uopšte uradiš.”

„Ali jedino to bi bilo fer, Bili.” Krajton spokojno zamota ostatke šunkarice i sira. Zavrnuo je poklopac na senf. Podigao je nož i kao žilet naoštreni vrh uperio u Bilijev tanjir. „Jesi li završio?” „Jesam, hvala. Šta bi jedino bilo fer?”

Krajton ubaci otpatke, zajedno sa papirima u koje su bili umotani, u plastičnu petolitarsku kesu, zaveza je, a onda sve odloži, čak i praznu pivsku flašu, nazad u svoju vreću. „Hoćeš jedan čokoladni poljubac?” „Ne, hvala. Šta bi jedino bilo fer?”

Krajton skinu papir sa čokoladice i ubaci je u usta, a onda ubaci papir u vreću. „Za mene ona predstavlja nezapušenu rupu. Pravo da ti kažem, ti bi trebalo da je ukloniš. Ona je, na kraju krajeva, tvoj prtljag. Ali”, osmehnuo se, „shvatam koliko bi ti to teško palo. Potpuno razumem tvoja podeljena osećanja kada je o tome reč. Zato ću te osloboditi muka koje bi ti to izazvalo.”

Bili je izgledao kao da s mukom u sebi zadržava ono pivo i sendvič. „Možeš da zadržiš...” „Sat mog strica Pola?” „Šta? Ne, već sam ti rekao. Bacio sam sve što sam uzeo u pljački.”

Krajton nakratko zadrža pogled na njemu, a onda lagano i detaljno pogleda prljavu sobu. „Časna pionirska? Ako pretražim ovu sobu, možeš li da se zakuneš u svoj život da neću pronaći kesu s nakitom?” „Mogu.” „Daj mi svoj telefon.” „Hm?” „Daj mi telefon. Previše si pametan da bi telefonirao iz ove sobe.” „Imam jedan od onih jednokratnih. Kupio sam ga pre pljačke.” „Arijel mi je rekla...” „Ništa joj nisam rekao. Rekao sam ti. Samo sam je pozvao nekoliko puta i prekinuo vezu. Ako ti je rekla da sam je ja zvao, samo nagađa, to je sve.”

Krajton je i dalje držao ispruženu šaku, dlanom nagore.

Bili dodirnu onaj komadić kože na usni, a onda ode do fioke komode, izvadi iz nje telefon i dade ga Krajtonu, koji ga ubaci u zadnji džep pantalona. „Potpuno je nebitno”, promrmlja Bili. „Nijedan poziv ne može da ih dovede do mene.”

Krajton se osmehnu. „Sad mi je mnogo lakše.” Oklevao je, a onda rekao:

„Mislim da se podrazumeva da, ako si poslao neki imejl...” „Eno laptopa.” Stajao je na noćnom stočiću. „Proveri. Naravno da nisam nikome slao imejlove. Sve za šta sam koristio taj laptop bilo je da proverim onaj bankovni račun sa šifrom koju si mi dao.” „Kad si ga poslednji put proverio?” „Juče.” „Kasno jutros sam ti uplatio, čim sam otišao odavde. Ne moraš da mi veruješ na reč. Proveri sam.”

Odjednom, Bili ispljunu: „Ne želim taj novac.” „Šta?” „Možeš da zadržiš tih sto hiljada.”

Krajton se blago nasmeja. „Pa, hvala ti što si tako darežljiv, ali to je najbolje potrošenih sto hiljada u mom životu. Oslobodio sam se mog uskogrudog i škrtog strica Pola.” „Zadrži svoj novac. Samo nemoj da ubiješ... da ubiješ...” „Ah. Samo nemoj da ubiješ moju bivšu dragu.” Krajton ga tugaljivo pogleda i odmahnu glavom. „Ali ja želim, Bili. Želim to da uradim za tebe. Kurva te je izdala. I to ne jednom, već dvaput.” „Dvaput?” „Neko je zvao i prijavio te policiji, nemoj to zaboraviti.”

Bili obrisa znojavo čelo. Ponovo je bacio pogled prema televizoru i Krajton je u tom trenu mogao da se zakune da je ovaj još za nijansu postao bleđi. „Da li ćeš... Kako ćeš...” „M-hm-m-hm.” Krajton je zapretio kažiprstom. „Nisam ti rekao kako da ubiješ strica Pola. Bilo bi fer da sam odaberem metod. Neka bude iznenađenje.

Kad je pronađu, sigurno će se pojaviti na vestima.” „Kada ćeš to da uradiš?” „Znaš li šta je kratak rez?” „Kratak... Ne, ne znam. Šta?” „To je iznenadna montaža. Brza promena scena. Osmišljen je da šokira publiku. Krajnje je efikasan. Veoma snažan. I vrlo uzbudljiv. Niko to neće očekivati. A ona posebno.” Protresao je drugu flašu da proveri je li prazna, a onda je ubacio u platnenu vreću. „Ali i dalje smatram da je bolje da odeš iz Atlante. Ne bi trebalo nikad više

da se sretnemo. Zaista ti treba promena okoline.” Krajton još jednom prezrivo osmotri brlog u kom je Bili živeo. „Ovo mesto je prava rupa. Nije ni čudo što se ponašaš kao da nisi sav svoj.”

Pokvasio je papirni ubrus i njime obrisao otvarač pre nego što ga je vratio u fioku, a onda obrisao kuhinjski pult krpom koju je takođe ubacio u vreću.

Pogledao je okolo da se uveri kako nije ništa zaboravio, a onda podigao vreću, obema rukama privijajući je na grudi. „Možeš li mi otvoriti vrata, molim te?”

Bili je prestao da se vajka i sada je izgledao kao da jedva čeka da ga se reši.

Brzo je otišao do vrata i otvorio ih. „Zbogom, Krajtone. Lepo je bilo poznavati te.” „Nećemo se više videti.” „Tako je. Želim ti lep život.” „Kada odeš, molim te, postaraj se da ne ostaviš nešto što bi moglo da ih dovede do tebe. Ili mene, Bili. Posebno do mene.” „Kao što sam već rekao, ni ja ne želim da budem uhvaćen.” „Više bih voleo da sam mrtav.” Krajton je sačekao sekundu. „Zar ti ne bi?”

18 Džuli je očekivala simboličan otpor, ili bar neko pitanje. Ali, nekoliko minuta nakon što je Dereku saopštila da idu kod nje, on je sišao obučen u čiste farmerke, polo-majicu i patike.

Zajedno su izašli iz kuće, ušli u njen automobil i deset minuta se vozili u tišini. Ušao je za njom u kuću, prošavši iz garaže pravo u kuhinju. Spustila je torbu na sto i prišla ormariću. „Nisam išla u nabavku otkako je Pol ubijen, ali imam burbon i votku. U frižideru ima jedna flaša belog vina.” Ne ona koju je sinoć pronašla otvorenu. Ta je bačena. „Burbon.” „Voda?” „Samo led.”

Kad je piće bilo spremno, odnela mu ga je do centra kuhinje gde je stajao.

On je gledao u držač za krpe od kovanog gvožđa, na kom sada nije stajalo ništa.

Ona reče: „Bile su mi uspomena, ali on ju je upropastio. Danas sam ih bacila.”

Pijuckajući iz čaše, Derek je gledao šerpe koje su visile oko šporeta, zapušačima zatvorene flaše sa mirišljavim uljima i sirćetom, police s kuvarima, gomilu kuhinjskog pribora spremnog za upotrebu, sve je to bilo toliko drugačije od njegove skoro potpuno sterilne kuhinje. „Ti kuvaš.” To nije bilo pitanje. „Naučila sam da kuvam dok sam živela u Francuskoj.”

Pogledali su se. „Jesi li kuvala za Vilera?” „Često.”

Otpio je još jedan gutljaj burbona. „Želiš li nešto?” „Ne.” Bio je to iznenadan i odlučan odgovor, pa nije dalje navaljivala. „Hoću da ti pokažem nešto. Ali malo će potrajati, pa ako ti se spava, može da sačeka do sutra.”

Pogledao je u svoju čašu, mešajući piće i kockice leda. „Mislim da noćas neću ni spavati.”

Ona saosećajno klimnu glavom, a onda mu mahnu da krene za njom. Odvela ga je u dnevnu sobu. „Raskomoti se.” Seo je na kauč. Prišla je uređaju na zidu koji je bio neka vrsta medijskog centra.

Dok je nameštala spravu, Derek je upita: „Kad misliš da je Krajton bio ovde?” „Spremačica je otišla u podne, pa je imao celo popodne. Juče ujutro sam odnela svečanu haljinu u galeriju kako bih mogla tamo da se presvučem i odande odem pravo na događaj.” „Kako je ušao pored alarma?” „Jedan pokvareni detektor pokreta pokrenuo je nekoliko lažnih uzbuna.

Nisam imala vremena da ga zamenim i prestala sam da uključujem alarm kako ne bih plaćala kazne gradu. Kako je ušao pored tvog?” „Izjurio sam iz kuće da se nađem s tobom u Atensu. Nisam se setio da ga uključim.”

Dok su razgovarali, izvadila je DVD iz kutije i stavila ga u uređaj. „Gledaćemo film?”

Daljinskim upravljačem, prošla je kroz meni na ekranu da bi pustila film, a onda mu se pridružila na kauču, pružajući mu kutiju. „Hičkok.”

Pročitao je naslov. „Stranci u vozu. Nisam ga nikad gledao.” „Stari je to film. Neki ga smatraju klasikom. Krajton sigurno.”

Derek je usmerio pažnju na ekran i za nekoliko minuta bio je potpuno okupiran, kao što je to bila i publika decenijama, jezivim portretom milionera ubice kog je tumačio Robert Voker. Sat vremena od početka filma Derek uze daljinski iz Džuline ruke i stisnu pauzu. „Krajton i Bili Djuk razmenili su ubistva.” „Krajton i neko.” Džuli pogleda krupni snimak glumčevog lica, zamrznutog na ekranu. Dobroćudni izraz njegovog lica i meki glas skrivao je um i dušu beskrupuloznog ubice. „Verujem da je Krajton dobio ideju gledajući ovaj film.

Jednom prilikom je, za vreme večere sa Dagom i Suzan, beskrajno pričao o Hičkokovoj briljantnosti, a posebno o ovom filmu. Može da izdeklamuje čitav scenario, od početka do kraja. Hičkok je snimao filmove daleko poznatije od ovog. Psiho, Ptice, Prozor u dvorište. Ali ovo je bio Krajtonov daleko najomiljeniji, i mislim da je to zato što ga je milioner podsećao na njega samog. Ako ništa drugo, narcistički je egomanijak.”

„Izbegava kamere, jer misli da ga ne prikazuju kako bi trebalo.” „Možda je to samo jedan deo. U svakom slučaju, nakon što mi je beskrajno mnogo puta rečeno kako Krajton nikako nije mogao biti maskirani pljačkaš koji je pucao u Pola, setila sam se da je pričao o ovom filmu. Naručila sam ga i pogledala.” Neveselo se nasmejala. „Ne verujem da je slučajnost to što je Krajton igrao tenis u trenutku kad je Pol ubijen.”

Derek pogleda u ekran. „Drugi lik u filmu je teniski profesionalac.” „To je Krajtonova interna šala.”

Derek se nagnu napred i spusti čašu na stočić za kafu. Kockice leda su se istopile, a tečnost u čaši razbistrila se do boje čaja. Toliko ga je obuzeo film i ono što je predskazivao da je potpuno zaboravio na burbon.

Ustao je, napravio mali krug po sobi, zastajući nekoliko puta da nešto pogleda: uramljenu fotografiju nje i Pola, tri antikne francuske knjige, i jednu vazu punu sasušenih zelenih hortenzija. Stao je leđima okrenut k njoj i počeo da gleda sliku na zidu, podbočen, i u istom položaju u kom je proučavao sliku u ateljeu njene galerije. „Da li ti se ova više sviđa od onog debeljka?”

Okrenuo se ka njoj i ukrivo joj se osmehnuo. „Mnogo.”

Dugo su gledali jedno drugo. Možda se prisećao, kao i ona, oštrih reči koje su razmenili tog dana, i razloga za njih. Konačno, ona upita: „Šta misliš o mojoj hipotezi? Jesam li luda?” „Nisi.” „Da li sam se previše udubila u filmski scenario? Koji je u stvari adaptirana knjiga, ako ćemo već o tome. Misliš li da smišljam takav zaplet zato što to želim?”

Seo je na otoman, zbog čega je bio bliže televizoru, i počeo da gleda ukočenu crno-belu sliku. „Ovaj tip želi da ubije svog oca kako bi nasledio imetak mnogo ranije.” „U Krajtonovom slučaju, reč je o njegovom stricu Polu. Ali, kao i u filmu, međusobni odnos je problematičan.” „Milioner sreće tenisera u vozu i, za vreme ručka u vagon-restoranu, onako usput ponudi se da mu ubije ženu.” „Ona je drolja, i trudna je, a teniser je prilično siguran da dete nije njegovo. Štaviše, veoma je zaljubljen u drugu ženu. Očajnički želi razvod, ali žena neće da mu ga dâ. Ali, budući da je glavni junak filma, ne želi da ona bude ubijena.”

„Zato milioner pokreće čitavu stvar. Bez teniserovog dopuštenja ubija ženu.” „Publika gleda ubistvo preko odraza u njenim naočarama.” „Genijalno snimljeno.” „Zato što je tako još strašnije gledati sve to.”

Derek nastavi da prepričava zaplet. „Pošto je milioner obavio svoj deo i ubio problematičnu suprugu, na red je došao teniser da uzvrati uslugom.

Psihopata očekuje od njega da ubije njegovog oca. Ali teniser greši.” „Nije shvatio da je psihotični milioner bio ozbiljan kad mu je predložio to u vozu. Profesionalni teniser mislio je da ovaj priča hipotetički. Vidi, želim da neko umre, ti želiš da neko umre. Zašto ne bismo razmenili ubistva? Nepoznati ljudi ubijaju nepoznate ljude. Nemaju nikakve međusobne veze. Niko ne može da posumnja.”

Derek se namršti. „Ako je taj Bili Djuk ubica, ako je ubio Pola za Krajtona, pretpostavljaš da je Krajton ubio nekog za njega?” „Ako se drži zapleta, mislim da je to ispravna pretpostavka. Naravno, ne mogu da budem sigurna.” „Samo zbog razgovora, recimo da si u pravu. Krajton je dobio ono što je želeo. Pola više nema, a Krajton nije osumnjičen. Osim što je tu...” Pogledao je Džuli. „Bili Djuk. Da sam na njegovom mestu, čuvao bih leđa.” „A posebno pošto mu se slika pojavila na televiziji.” „To je sigurno unervozilo Krajtona. Ako se reši Bilija Djuka pre nego što ga policija pronađe...” „Onda će se Krajton izvući za zaveru da ubije Pola”, tiho je zaključila. „Plašim se samo da je Bili Djuk već mrtav i sve moguće veze između njih dvojice prekinute. Mislim da se Krajton već izvukao.”

Derek ustade sa dvoseda i ovog puta prošeta se po sobi od zida do zida pre nego što stade ispred nje. „Jesi li podelila ovu teoriju sa Senfordom i Kimbalovom?” „Nisam.” „Zašto je onda deliš sa mnom? Zašto baš sada?” „Na oba pitanja mogu da odgovorim jednom reči. Megi. Iskusio si Krajtonovu neopisivu okrutnost. Već danima ti govorim koliko je beskrupulozan. Ne moraš više da mi veruješ na reč.”

Gledao ju je neko vreme. „Veoma mnogo vremena proveo sam

prosejavajući istinu i samo istinu iz neiskrenih odgovora ili nečijeg proseravanja. I uglavnom sam u tome izuzetno dobar.” „I dalje si. Znam da misliš da sam u pravu.” „Pa ipak...” „Sad sam postao nepouzdan, jer mrzim Krajtona.” Čekao je njen odgovor, pogledom je sekući do kostiju.

Konačno je popustila. „Dobro, dogodio se incident u kući Daga i Suzan.

Pravili smo roštilj na njihovoj terasi. Komarci su obožavali Pola, a to veče su baš grizli, tako da sam ušla u kućicu da uzmem neku zaštitu protiv njih. „Dok sam bila unutra, Krajton me je zaskočio. Sve što ti je opisao zaista se dogodilo, samo što je on bio napadač, a ne ja. Otkopčao je pantalone i naterao me je da ga uhvatim. Rekao mi je da će, ne budem li učinila ono što hoće, podići galamu, Pol će dotrčati, i šta će onda Pol misliti o svojoj dragani koja stoji tamo i pipa njegovog mnogo zgodnijeg i mlađeg bratanca? „Nekako sam uspela da mu pobegnem. Nije podigao galamu, ali sada shvatam da to nisu bile prazne pretnje. Želeo je samo da me ponizi. Pokušala sam da ostanem tamo čitave večeri, ali nisam mogla više da ga podnesem u svojoj blizini. Svaki put kad bih ga pogledala, namignuo bi, ili napravio neki drugi dvosmisleni mig. Smučio mi se. Zato sam rekla Polu da me boli glava, pa smo otišli.” „Da li si to ikada ispričala Polu?” „Nisam.” „Zašto?” „Antipatija između njega i Krajtona dovela je do nesloge između Daga i Suzan. Porodica, a posebno Dag, bio je Polu veoma važan. Nisam želela da budem seme razdora među braćom.” Podigla je ruke, dlanove okrenuvši nagore. „To ti je cela priča. Cela istina, i ništa osim istine.” „Zašto mi ranije nisi ispričala svoju stranu?”

Nekoliko sekundi samo ga je gledala. „Zato što sam u avionu, ja...” Spustila je glavu. „Zato.”

Okrenuo se i napravio nekoliko koraka na jednu, pa na drugu stranu, a onda ga je upitala: „Da li bi trebalo da predočim ovu teoriju Senfordu i Kimbalovoj?” „Nakon što su pričali sa Kejt, misle da ste ti i Bili Djuk u dosluhu.” „Ne mogu da ih razuverim.” „Tek tako to kažeš? Ako im priđeš s ovom nategnutom teorijom...”

„Misliš da je nategnuta?”

Prestao je da korača. „Džuli, ovo stalno govorim svojim klijentima. Nije bitno šta ja mislim. Bitno je šta porota misli, a u ovom trenutku porotu čine samo Senford i Kimbalova. Možeš li da dokažeš da ne poznaješ tog Bilija Djuka?” „Ne.” „Ne. Do sada, što se tiče detektiva koji rade na slučaju, ti si umešana.” „Šta onda da radim? Da vrtim palčevima i ništa ne radim, da pustim da se Krajton izvuče za ubistvo?”

Primetivši da se malo uvredila, nagnuo se prema njoj, tapkajući se po grudima kažiprstom. „I ja želim da ga sredim, Džuli. Želim da od njega napravim mleveno meso. Ono što je učinio Megi jeste krivično delo, ali ne mogu da se pouzdam u to da će se policija time baviti, ni u tužioca da će dokazati da je to učinio Krajton, niti da ću ikada dobiti zadovoljenje na sudu.” Ispravio se, okrenuo joj leđa, dao sebi nekoliko trenutaka da se smiri, a onda se ponovo okrenuo. „Dokazao je da je neverovatno pametan. Moraćemo da odigramo pametnije.” „Šta da radimo?” „Dozvoli mi da pošaljem Dodža na taj zadatak.” „Ko je Dodž?” „Moj istražilac.” „Onaj koji je mene istraživao? Desna ruka koju imaš na raspolaganju.”

Ignorišući jedak ton u njenom glasu, on reče: „Veoma dobra desna ruka. Već sam mu rekao da me obaveštava kako se odvija lov na Bilija Djuka. Ali poslaću ga da traži baš njega. Nadajmo se da će imati više sreće od policije.” „Ako oni ne mogu da ga pronađu, kako će onda to učiniti taj Dodž?” „Ne želiš da znaš”, reče Derek tiho. Promenivši temu, on upita: „Da li je Viler ikada spomenuo da je Krajton bio uhapšen? I da li ima neki maloletnički dosije?” „Nikad mi to nije rekao. Može li to tvoj istražilac da sazna?” „Skoro je nemoguće, ali videćemo.” „Imaće mnogo posla. U međuvremenu, da li da se i dalje ponašam kao da nisam dospela na vrh liste osumnjičenih?” „Imaš li advokata?” „Neda Fultona.” „Znam ga. Dobar je čovek. Opasan advokat. Odmah ujutro pozovi ga i reci

mu za Kejtin razgovor s detektivima. Ne moraš da mu pričaš o tome šta je to sve izazvalo. Shvatiće i sâm.” „Šta ćeš ti da radiš?” „Ja moram biti u sudu u devet sati.” Pogledao je na ručni sat. „Što je za sedam sati od sada.” „Možeš spavati u mojoj gostinskoj sobi.” „Hvala, ali moram...” Zaćutao je. Glava mu je klonula i protrljao je čelo. „Spremio sam se da kažem kako moram kući da bih pustio Megi napolje.”

Spustio je šaku i skupio je u čvrstu pesnicu, i udario njome po dlanu druge ruke. „Taj kučkin sin. Skoro sam zažalio što sam pozvao policiju. Pošto se šok sad povukao, bar malo, nastupio je gnev. Ono što zaista želim da uradim jeste da nekako dođem do Krajtona Vilera i, kada ga pronađem, da ga ubijem golim rukama. Učinio je od ovog ličnu borbu. Želim da mu se osvetim na veoma prizeman i primitivan način. Oko za oko.”

Blago mu se nasmešila. „Primamljivo je, priznajem. Ali preporučujem ti da pogledaš film do kraja.”

Odmahnuo je glavom, dok ga je ponovo obuzimala iscrpljenost. „Dosta sam video. Ali odremaću ovde i ujutro pozvati taksi. Sutra ću u neko doba morati da odem i kupim novi dušek.” „Policija će možda želeti ponovo da ga vidi.” „Slaba je šansa za to.” „Misliš li da ćeš zaspati?” „Neću ni trenuti.” „Možda ćeš iznenaditi samog sebe”, reče ona. „Iscrpljen si.” „Toliko loše izgledam?”

Podigla je ruku, nameravajući da ga dodirne po obrazu, ali povukla se pre nego što je to učinila. „Izgledaš ljutito i ucveljeno.” „Pogađaju me naizmenični talasi oba ta osećanja.” „Tačno znam kako se osećaš.”

Krećući se brzo, isključila je televizor i lampu, a onda mu mahnula da krene za njom do gostinske sobe. Bila je to prostorija bez mnogo nameštaja, ukrašena neutralnom paletom u zemljanim tonovima, i tu i tamo istačkana crvenim šarama i šarama raznih životinja. „Krevet nije veliki.”

Derek je gledao nju, a ne sobu. Nije čak bacio ni ovlašan pogled prema krevetu. „Kupatilo je ovamo”, rekla je, mahnuvši prema zatvorenim vratima na drugoj strani sobe. „Mislim da ćeš pronaći sve što ti bude trebalo, ali...” „Džuli.” Sačekao je da se okrene prema njemu, pa čak je i tada zurila u znak na polo-majici, pre nego što je nevoljno podigla pogled. „Nisam ti se zahvalio što si dotrčala večeras.” „Ne zahvaljuj mi se, Dereče.” Sa žaljenjem je pognula glavu, lagano njome odmahujući. „Šta god da misliš, još uvek bi imao Megi da nije bilo mene.”

Obuhvatio joj je obraze šakama i podigao joj glavu. „Krajton nas je video zajedno.”

Bez ijedne reči stala je da zuri u njega. „U Atensu. Ali i pre toga. Video me je sinoć ovde kod tebe. Pratio nas je do ‘Kolter hausa’. Spomenuo je romantičnu oluju i zamagljena automobilska stakla.

Ne zna kako smo se upoznali, ni kada, ali prebacio mi je kako imam seksualne sastanke sa ‘njegovim optužiocem’. Mnogo prostijim rečnikom od tog, ali zna iz kog razloga ne želim da ga zastupam, i to ga je razjarilo. Kako bi mi se osvetio što sam ga odbio i što mu nisam rekao razlog, odsekao je Megi glavu.” Grlo mu se stezalo i jedva je uspeo da nastavi. „Ti si tu nevažna.” „Ja sam te uvukla u ovaj haos.” „Uvukla? Ne sećam se da si me vukla kroz prolaz u onom avionu.” Oči mu potamneše i zažariše, i on načini korak napred. „Ali se zato sećam svega ostalog.”

Bez sumnje bi s radošću primio vest o tome da se i ona živo seća svega.

Proživljavala je taj susret nešto ranije večeras, i to zapanjujuće detaljno. Stojeći ovako blizu njega i osećajući toplinu njegovog tela, dok je nežno vrhovima prstiju mazi po licu, osetila je kako joj se sećanje ponovo budi. Opasno. A posebno kad se nagnuo i poljubio je u vrat.

Izvila je glavu unazad, prekidajući poljubac. „Nadam se da ćeš se odmoriti.

Laku noć.”

Posegnuo je i uhvatio je za ruku. „Ostani sa mnom.” „Ne, Dereče.” „Samo lezi pored mene. Ništa više.”

Znalački ga je pogledala, pogledom koji nije mogao biti pogrešno protumačen, i izvukla ruku iz njegove.

Psujući u bradu, prošao je prstima kroz kosu. „Zašto ne? Nemamo više šta da krijemo. Krajton zna. Uskoro će i Dag znati. Kakvu štetu još možemo da napravimo?” „Možemo da...” „Jesi li trudna?” „Šta? Ne!” „Ako nosiš dete Pola Vilera...” „Ne nosim!”

Upiljeno ju je gledao, grizući unutrašnjost obraza, tela stegnutog od frustracije. „Volela si ga.” „Jesam.” „Njega ili ono što je učinio za tebe? Spasao te je iz nesrećnog braka, pomogao ti da pokreneš posao i ophodio se prema tebi kao prema princezi.

Uzvraćala si mu povremenim ručkovima spremljenim kod kuće i, što je još važnije, utorkom posle podne.”

Osetila je nalet gneva dovedenog do usijanja. „To li ti misliš o meni? Ako je tako, onda nisi ništa bolji od Krajtona. Moj odnos sa Polom nije ni najmanje bio takav kakvim ga opisuješ.” „Bila je to ljubav”, rekao je, menjajući ton u sarkastičan. „Da, bila je.” „Za oboje?” „Da.” „Za tebe koliko i za Vilera?” „Zašto se neprekidno vraćaš na to? Zašto sumnjaš u to?” „Zato što si me tražila u tom avionu.” „Ali znaš zašto sam to uradila.” „Mogao bih to da prihvatim kao jedini razlog, osim što si, kad sam te dodirnuo, bila vlažna.”

Otvorila je usta da nešto kaže, ali nikakve reči se nisu čule. „I zato što si svršila, Džuli”, rekao je grubo. „Svršila si.”

Krajton Viler bio je jebeni ludak.

Čim je Bili zatvorio vrata za njim, pognuo se u struku, naslonio rukama na kolena i nekoliko puta duboko i udahnuo i izdahnuo da se pročisti.

Nešto ozbiljno nije bilo u redu s ovim čovekom, nešto mu je nedostajalo.

Bio je prazan i hladan, poput onih rupa u svemiru što gutaju svetlost. Najjeziviji tip kog je Bili ikada sreo u svom životu.

Prokleo je dan kada je Krajton ušao u njegov život. Proklet bio i on i njegov siguran plan, za koji je Bili trebalo da zna da je previše dobar da bi bio istinit. Ali, u stvari, do trenutka kad je Krajton objasnio „zaplet”, kako ga je nazvao, prvi čin je već bio odigran, zar ne? Bili je usisan još pre nego što je imao priliku da bira.

Mada, ako će biti iskren, ne može da tvrdi da je ispao žrtva.

Ne, bio je ipak dovoljno spreman da se uključi. Čak je vrlo rado učestvovao.

Zaveo ga je Krajtonov aristokratski šarm, koji je poticao od posedovanja novca.

Krajton je bio otelotvorenje svega što je Bili Djuk oduvek težio da bude. Zato se Bili i zakačio za njega, nadajući se da će nešto od milionerove uglađenosti preći na njega.

Ali glupo je poverovao da ga je Krajton izabrao zbog neverovatnih mogućnosti, talenta i bistrine.

Sve je to bila prošlost, i sada je bilo prekasno da se povuku odluke koje su već donete. Sada je već delao tako da kontroliše štetu. Morao je da smisli neki način da se iz svega ovoga izvuče i ostane potpuno čist. I to ne samo od krivičnog gonjenja. Mora da pobegne i od Krajtona Vilera. Pošto ima dva problema, biće mu teže da to izvede.

Kad se cenkaš sa đavolom, moraš da se osvrćeš do kraja života. Bio je budala što to nije ranije shvatio. Bili Djuk predstavljao je nezavršenu priču za Krajtona.

Dozvolio je da postane veoma ranjiv. Shvatio je da Krajton ništa nije dodirnuo u prostoriji, ni jutros, ni večeras. Sve što je dodirnuo, odneo je sa sobom. Možeš biti prokleto siguran da je sa DVD-a obrisao svoje otiske.

Ništa nije povezivalo Bilija Djuka sa Krajtonom Vilerom. Ako panduri ovog trenutka provale vrata, Bili bi otplivao niz ovu govnjivu reku potpuno sâm. U njegovom posedu bili su predmeti koje je u pljački oteo. To što ih je zadržao odjednom više nije delovalo tako pametno. I koliko dugo bi onih sto hiljada ostalo na računu ako bi Bili bio uhapšen? Tek toliko koliko Krajtonu bude trebalo da ode na internet i isprazni ga s nekoliko udaraca po tastaturi.

Jedino što ih povezuje jeste Arijel. Čitavog dana, pokušavajući da je upozori na Krajtona, zvao je broj koji zna, ali ona je izgleda bila na poslu, a on nije imao

pojma gde sada radi. Ako bi joj se približio, pozvala bi policiju, uhapsili bi ga smesta za Vilerovo ubistvo, a iz zatvora onda nikoga ne bi mogao da zaštiti.

Zbog pomisli na Krajtona koji ponavlja onu scenu iz filma s njegovom bivšom, stomak mu se okrenuo. Njihova veza se loše završila, ali, dok su bili zajedno, voleo ju je. Na neki svoj način, iskreno ju je voleo.

I zato, ako ne želiš da umre, razmišljaj!

Imao je odličan uvid u to na koje je sve načine izigran.

Morao je da se usredsredi na ono što mu je predstojalo.

Prišao je komodi s fiokama, izvadio iz nje vrećicu s nakitom i spustio je na krevet. Onda je izvadio drugi mobilni telefon, onaj koji je kupio za rezervu. Tek za slučaj da se Krajton napravi pametan. „Nisam ni ja od juče”, promumlao je.

Ovo su bile njegove sposobnosti. Ograničene kakve jesu, ali morao je da ih upotrebi u svoju korist. Otvorio je telefon i pozvao ranije ukucan broj. Nekoliko puta je zvonilo, ali niko se nije javio. Prekinuo je vezu. Razmišljao je da ponovo pozove i ostavi Arijel poruku, ali znao je da je ona ne bi poslušala. Istog trena kad bi čula njegov glas, obrisala bi je. Morao je da je primora da razgovara s njim. Večeras. To je bilo nužno.

U isto vreme dok je pokušavao da spase život jedne mlade žene koja će umreti samo zbog svoje pređašnje veze s njim, morao je istovremeno da smisli kako sebe da zaštiti. Ali kako?

Počevši od dana kad su se upoznali, Bili je razmotrio sve što se dogodilo između njega i Krajtona, i jedina stvar zbog koje se Krajton mahnito brinuo bila je da se ubistvo njegovog strica nikako ne može povezati s njim. „Pravična razmena. Jedino je to fer”, neprekidno je ponavljao. Večeras, kad je otišao, ponovio je to. „Molim te, postaraj se da ne ostaviš nešto što bi moglo da ih dovede do tebe. Ili mene, Bili. Posebno do mene.”

Pa zar to onda nije bio ključ za rešenje Bilijevog problema?

Jedino kako je mogao da pobegne od Krajtona bilo je da ga ostavi na slobodi i rastereti bilo kakve sumnje. Ako Krajton bude potpuno siguran da se izvukao za zaveru da se ubije njegov stric, ne bi imalo smisla da ubije bilo koga drugog. Je li tako? Valjda jeste.

Razmišljajući u tom pravcu, Bili je gledao plišanu vrećicu. Pa telefon. Pa ponovo vrećicu. I odjednom, istovremeno su ga pogodila dva sećanja. Jedno su bile česte Krajtonove reči. Drugo je nešto što su mu rekli pre mnogo godina, u trenucima kad je bio u pravoj nevolji. (Bar je tada izgledalo kao da je u pravoj nevolji. U poređenju s trenutnom situacijom, ono je bila dečja igra.)

Ali, dok se događalo, situacija je stvarno delovala strašno. Bio je kriv u potpunosti. Neodbranjiv. Ali njegov advokat nije bio zabrinut. Rekao je Biliju da bi je, kada nečija odbrana nema nikakvog osnova, jednostavno trebalo napustiti i prebaciti slučaj na nekog sasvim drugog. „Tvoja odbrana svodi se na samo jednu izjavu, moj Bili: ‘Jedan drugi tip je to uradio.’”

Bili se savršeno jasno setio ovih reči lukavog advokata i glasno se nasmejao. Proklet bio, nije bio bez ideja ili prednosti, i to ni najmanje!

Krajton Viler mislio je da je tako jebeno strašan, a nije mogao da nadmudri čak ni Bilija Djuka.

19 Stigao je u sud na vreme.

Kao što je i bilo očekivano, Derek nije ni trenuo u Džulinoj gostinskoj sobi.

U zoru je pozvao taksi. Trebalo mu je pola sata da stigne. Sedeo je na ivičnjaku i čekao ga kad se konačno pojavio.

Sinoć je Džuli izjurila napolje i zalupila vratima spavaće sobe. Ostala su zatvorena čitave noći. Otišao je i ne videvši je.

Njegov dom bio je neverovatno prazan i hladan bez Megi koja ga u njemu čeka. Mučnina mu se popela u grlo kad je kročio u spavaću sobu i ugledao odvratnu, tamnu i vlažnu Roršahovu mrlju na dušeku. Žurno se istuširao i obukao, ušavši i izašavši iz kuće za manje od petnaest minuta.

Odvezao se do kancelarije. Marlin je, bog je blagoslovio, već bila tamo sa skuvanom kafom. Pružajući mu šolju iz koje se pušilo, kritički ga je odmerila, primetivši koliko su mu oči krvave. „Teška noć?” „Megi je mrtva.”

Slušala je zapanjeno ćuteći, dok joj je pričao šta se dogodilo, izostavljajući Džuli i to što je noć proveo u njenoj kući. „Siguran si da je Krajton Viler odgovoran?” „Jesam, siguran sam.” Zasada je to bilo sve što je želeo da kaže o toj temi. „Sazovi kolegijum za jedanaest. Svako ko nije na sudu želim da bude ovde. Želim sažete, naglasak je na ovo sažete, izveštaje o slučajevima na kojima se radi.”

I pored svega ostalog što se dešavalo, Derek je još uvek vodio svoju advokatsku kancelariju. U stvari, prijalo mu je što ima nekog posla i odgovornosti. Trebalo mu je nešto da usmeri gnevom podstaknutu energiju, kako ne bi krenuo na Krajtona Vilera i golim rukama ga zadavio. Rad mu neće obezbediti ni mrvicu zadovoljstva, ali, od ta dva izbora, predstavljao je prihvatljiv ventil za srdžbu. „Ako sastanak potraje do pauze, neka nam ručak dostave ovamo. Niko ne može da ode. Ako neko ima neke planove za ručak, mora da ih otkaže.”

Dok je davao smernice, Marlin je žurno zapisivala sve u notes. Završio je s kafom u jednom gutljaju i pogledao koliko je sati. „Pozovi moju čistačicu i upozori je na ono što će videti gore. Kaži joj da baci kesu iz ćoška. Pozovi

prodavnicu dušeka. Zamoli ih da...”

Marlin ga prekide. „Sve će to biti sređeno, Dereče. Postaraću se da imaš novi krevet pre nego što se večeras vratiš kući. Više se brinem za tebe. Kako si? „Bolje mi je.” Saosećanje u Marlininim očima izazvalo je novi talas emocija u njemu. „Zakasniću na sud.” Krenuo je prema vratima, rekavši joj preko ramena: „I stupi u vezu sa Dodžom. Ovo ročište ne bi trebalo da potraje duže od sat vremena. Ovde ću se sastati s njim.”

Išao je na sud da traži odlaganje u suđenju protiv Džejsona Konora.

Kancelarija državnog tužioca konačno je dostavila rezultate istrage, ali tek juče po podne, nakon sastanka sa Vilerovima.

Uprkos promenljivom raspoloženju i crvenim očima, samopouzdano je ušao u sudnicu. Pozdravio je svog klijenta koji je imao lisice na rukama i bezvoljno sedeo. Derek je hteo da ga ošamari zbog takvog držanja, ali je umesto toga prionuo na posao i veoma ubedljivo govorio, kritikujući kancelariju državnog tužioca što je tako kasno podnela dokaze.

Nakon dvadeset minuta uzavrele rasprave, tužilac reče: „Časni sude, izveštaj smo drage volje isporučili čim je završen. Ako gospodinu Mičelu vreme nije dozvolilo da ga pregleda, onda nije trebalo da uzima ovaj slučaj. Ionako je to učinio samo da bi dospeo na naslovne strane.”

Derek je poželeo da ga izljubi. Pustio je da mu usta budu brža od mozga, a Derek je znao, još i pre nego što je sudija to izgovorio, da će dosuditi u njegovu korist. Dat mu je još jedan mesec da iz jogunastog tinejdžera istrese nešto, pre nego što suđenje otpočne.

Tražio je minut nasamo sa svojim klijentom, a sudski čuvari mu to dozvoliše. „Džejsone, ne mogu da ti pomognem ako ti ne pomogneš meni.”

Uprkos tome što je bio neprekidno namrgođen, bio je to lep momak.

Nabijen, crne kose, tamnih očiju i krutog osmeha. „Kako da ti pomognem?” „Tako što ćeš mi dati nešto sa čim mogu da radim. Nešto na čemu mogu da izgradim odbranu. Pregledao sam izveštaj. Imaju te, osim ako ne mogu da im ponudim valjan razlog za to što si potegao nož na svoje roditelje.” Čekao je. Ništa nije dobio. Džejson je pomerio noge, zbog čega su lanci na nogama zazveketali, ali inače nije nikako odgovorio.

Derek reče: „Znaš šta ja mislim? Da si običan dripac i glupander, i da nisi ni najmanje čvrst kao što želiš da svi misle.”

Momak se okrenuo prema Dereku, zažarenog pogleda u očima. „Šta ti kog kurca znaš o meni?”

Konačno zadobivši njegovu pažnju, Derek se nagnu k njemu. „Znam da ćeš dobiti smrtnu kaznu ako ne batališ taj stav i ne kažeš mi nešto.” „Bio sam ljut. Dobro?”

Derek pljesnu dlanom po stolu. „‘Ljut’ neće proći, Džejsone. Klinci su stalno ljuti na svoje roditelje. Ali ih ne kasape zbog toga. Slušaš li ti mene? Pokušavam da ti spasem život.” „Ko je to tražio od tebe?” Hitro je ustao sa stolice. Stražari skočiše za njim. „Zašto me ne ostaviš na miru?” urliknuo je na Dereka. Opirao se stražarima dok su ga odvodili.

Derek je obeshrabreno pakovao torbu kada mu je prišao jedan od sudskih stražara i pružio mu običnu kovertu. „Jedan tip me je zamolio da vam ovo dam.

Rekao je da ćete znati o čemu je reč.” * * * Kada je Derek stigao, Dodž je stajao u senci zgrade gde se nalazila advokatska kancelarija i pušio. Začuđeno je pogledao Dereka, isto kao što je to učinila i Marlin, ali nije prokomentarisao koliko je ovaj ispijeno izgledao. Ugasio je cigaretu u saksiji kad su krenuli u zgradu. Bili su sami u liftu.

Derek reče: „Džejson je čvrsto rešio da dozvoli državi izvršenje smrtne kazne nad njim.” „Sranje.” „Krajton Viler sinoć je ubio Megi.”

Dodž ga oštro pogleda.

Derek ga nije štedeo užasnih detalja i sve mu je ispričao dok su ulazili u prostorije i kretali se prema kancelariji u ćošku. „Prokleti kučkin sin”, promrmljao je Dodž. „Čula sam te”, reče Marlin. „Tuži me.”

Tuži me je bila omiljena Dodžova uzrečica – njegova omiljena izjava koja nije bila prosta.

Marlin mahnu šakom ispred lica, rasterujući smrad duvana, dok je predavala Dereku punu šaku papirića. „Ništa od svega ovoga nije hitno.

Prisutnost na kolegijumu biće stopostotna, a upozorila sam ih da bi im bolje bilo da budu ozbiljni.” A onda, nešto pitomijim glasom, dodala je: „Veterinar je zvao da kaže da čeka dalja uputstva kada je o telu reč.”

Derek klimnu glavom i ode u svoju kancelariju; Dodž je išao za njim. Pitao ga je: „Šta ćeš da radiš?” „Kremiraću je.” „Možda ne bi bilo loše da sačekaš dan-dva”, posavetova ga Dodž. „Policija će možda želeti da ponovo pregleda telo.”

Derek frknu. „Zvao sam sedište policije u Zoni dva pre nego što sam krenuo u sud. Žutokljunci koji su mi došli u kuću od jutros više nisu na dužnosti, ali razgovarao sam s njihovim pretpostavljenim. Podneli su izveštaj. Dodeljen mi je broj slučaja i komandir me je uveravao da je istraga u toku, i da će mi se javiti budu li imali nešto da mi saopšte.” „Ali nisu te ostavili bez daha.” „Nisu.” „Kako znaš da je o njemu reč?” Dodž sede u jednu fotelju okrenutu prema Derekovom stolu.

Derek iz džepa sakoa izvadi kovertu koju su mu predali u sudnici i dade je istražiocu, koji ju je začuđeno gledao, zatim je otvorio, izvadio list papira i pročitao dva otkucana reda. „‘Šta kažeš na moje vlažno delo?’ Majki Daglas. Savršeno ubistvo.” Pogledao je Dereka. „Vlažno delo se sigurno odnosi na okrvavljene ruke. Kakve veze Majki Daglas ima s tim? Da li mi je nešto promaklo?” „Krajton Viler je hodajuća enciklopedija filma. Istoričar. Ono što je uradio Megi...” „Kum.” „Da.” „Isuse.” „Aha.” Dodž vrati papir u koverat i gurnu ga preko Derekovog stola. „Hoćeš li to predati policiji kao dokaz?” „Kao da će to nešto pomoći.” „A posebno sada, pošto smo se petljali s tim.” „Ionako verovatno ništa ne bi preduzeli, ali tražiću da to pošalju u laboratoriju.”

Dodž napravi grimasu. „Kriminalističko odeljenje ima dovoljno posla s ljudima koji ubijaju ljude.”

„Ne nadam se da će iz toga bilo šta proizići.” „Šta taj kučkin sin Viler ima protiv tebe? Sve je zato što si mu rekao da nećeš da ga zastupaš?”

Derek je seo za sto i nekoliko puta se zaljuljao levo-desno dok je posmatrao aljkavog istražioca. Ispitivao je svoj um, srce i dušu, i nije uspevao da pronađe nijedan razlog da mu ne veruje. „Dodže, imam nešto da ti kažem.” „Sudeći po tonu tvog glasa, posle toga ćeš verovatno morati da me ubiješ.

Iskreno, više bih voleo da mi ne kažeš.”

Derek se smrknuto osmehnu, a onda poče iz početka, od leta iz Francuske, i ispriča Dodžu sve, zaključujući sa Džulinom teorijom da je Krajton razmenio ubistva s nekim, verovatno sa čovekom identifikovanim kao Bili Djuk.

Kad je završio, nastupila je poduža tišina. Konačno Dodž reče: „Moram da zapalim.” „Nećeš moći da zapališ dok mi ne daš neki savet.” „Ti si ovde mozak, savetniče. Ti si onaj koji naplaćuje velike svote da ljude vadi iz nevolje.”

Derek je mrzovoljan odnos starijeg čoveka shvatio ispravno – kao taktiku odlaganja. Bilo mu je potrebno neko vreme da prihvati sve što mu je Derek rekao. Dajući mu potrebno vreme, Derek ustade i priđe prozoru. Gledao je dole i osetio zavist prema ljudima koji su se probijali kroz saobraćaj, žurili da stignu na sastanke, završavali neke sitne obaveze, borili se sa svakidašnjim neprijatnostima i imali sasvim normalan dan.

Normalnost ga je napustila istog trenutka kad je ugledao lice Džuli Ratlidž.

Bila je u pravu u jednoj stvari: našao se u ovom škripcu zbog nje. Da nije bilo nje, Megi bi bila živa. S druge strane, da nije bilo nje, sada bi zastupao Krajtona Vilera, a mogućnost da bude advokat tog ludaka terala je Dereka na povraćanje.

Sa dripcem kao što je Džejson Konor išao bi do električne stolice. A Krajtona Vilera ne bi branio ni za prelazak ulice van pešačkog prelaza.

Kao da čuje njegove misli, Dodž je progovorio: „Bez obzira na sve, taj Krajton Viler je seronja kog treba izbaciti iz igre. Znam neke tipove. Za gajbu piva i jednu stotku...” „Dodže.” „Ozbiljan sam.”

Derek se zakikota. „Znam da jesi. I stvarno se dvoumim, veruj mi. Ali više bih voleo da mu upropastim život nego da ga okončam.”

„Samo zbog Megi, ili misliš da je ta riba, ta Ratlidžova, u pravu kad kaže da je Krajton idejni tvorac plana za ubistvo Pola Vilera?”

Derek je zanemario Dodžovu opasku za Džuli kao ribu. „Verujem da ima nešto u tome. Pogledao sam dobar deo tog Hičkokovog filma. Onaj nitkov jezivo podseća na Krajtona. Ljubak je. Zgodan i slatkorečiv. I imućan.” „I psihopata”, dodade Dodž. „Gledao sam taj film. Davno. Moja prva žena – ili je to bila gospođa broj dva – izbacila me je iz kuće. Morao sam par noći da provedem u motelu dok se nije ohladila. U jednom od starih bioskopa koji često puštaju te stvari išao je ciklus Hičkokovih filmova, a pošto televizor u mojoj sobi nije imao kablovsku, odlazio sam i sve pogledao.”

Zaćutao je i zamišljeno se počešao po obrazu. „Čini mi se da kapiram šta ta cura misli, s obzirom na to da je takav filmski manijak i sve to. Ako je uradio to Megi, onda je on hodajuće zlo.”

Derek se okrenuo od prozora, znajući da se primedbe starijeg čoveka tu neće završiti. „Ali šta?” „Ništa.” Dodž se potapšao po džepovima tražeći fantomsku cigaretu. „Hajde. Šta?”

Slegnuo je ramenima. „Neko se naljuti na nekoga i ubije mu psa. To se stalno dešava.” „Misliš da je samo o tome reč? Krajton je bio ljut na mene što nisam hteo da mu budem advokat, pa se ušunjao u moju kuću i obezglavio mi psa? Sve se svodi na to?” „Ne znam”, odgovori Dodž, naprasito kao i Derek. „Samo kažem.” „Šta kažeš, u stvari?” Derek se okrenu ka stolu i sede, i mada je Dodž izbegavao da pogleda pravo u njega, Derek je čekao dok ovaj to nije učinio. „Da li želiš da kažeš da me je Džuli Ratlidž jednom izigrala i da sad to pokušava ponovo?” „Želim da kažem”, zašištao je Dodž, „da najsigurniji način da žena dobije ono što želi jeste da iskoristi ono bez čega mi siroti kopilani ne možemo. To se takođe neprekidno dešava.” „Ali ona to ne koristi. Nije mi dozvolila ni da je dodirnem. Ne od aviona.” „Ali želiš to.”

Sada je Derek bio onaj koji je sklanjao pogled. „I ona zna da želiš.”

Derek ništa nije odgovorio.

„I što duže izdrži, to ćeš je više želeti, a što je više budeš želeo, sve ćeš manje videti. Postoji direktna veza, znaš, između dignute kite i slepe gluposti.”

Derek ustade iz fotelje toliko brzo da se ona zavrtela. „Dobro, recimo da si u pravu. Kao i policija, i ti misliš da ona stoji iza ubistva Pola Vilera i sada pokušava da to prebaci na Krajtona.” Uhvatio se za naslon fotelje, naslonivši se da istakne ovo što govori. „Volela je tog tipa, Dodže. Zašto bi želela da bude mrtav?” „Proklet bio ako znam. A ne kažem da je baš tako. Samo ne želim da isključiš i tu mogućnost. Moraš da priznaš da ima nekih stvari koje joj ne idu u korist.

Senford i Kimbalova nisu budale. Naprotiv, svako je pametan na svoj način.

Zajedno su prokleto dobri. Ne bi je istraživali da ne misle da nešto nije kako treba. „I sam si rekao da nisi primetio da je nešto pomerano u kući. Samo joj veruješ kada kaže da joj je Krajton Viler provalio u kuću i pomerao stvari, i da ju je isprepadao u onoj garaži.” „Nije ona ubila Megi. Bio sam sa njom tada.” „Rekao si da ti je trebalo malo više vremena da se vratiš kući i da ste se rastali tako što te je praktično pljunula.” „Nije ona ubila Megi.”

Dodž popusti. „Verovatno nije. Ali sve ostalo...” Zaćutao je da još jednom šištavo udahne. „Samo uzmi u obzir da možda nije toliko nevina koliko bi želeo da bude. Objektivno je sagledaj pre nego što se upustiš u nešto što će ti uništiti karijeru, ugled i život. Previše si pametan da bi sve to odbacio zbog jedne dobre ženske.”

Derek je samo zurio u njega. „Samo se duri na mene ako hoćeš, ali to ne menja istinu o ovome što sam rekao. Osim toga, pitao si me”, Dodž dodade braneći se. Onda je coknuo jezikom i promrmljao nešto sebi u bradu. „Znam o čemu pričam, savetniče. Žena može da te sjebe gore i brže od bilo čega drugog, veruj mi, iz sopstvenog podužeg iskustva mogu to da potvrdim. Kad te ščepa...” Pogledao je u Dereka i tugaljivo odmahnuo glavom.

Derek se opusti i vrati se za sto. Ne sećajući se da je ikad bio tako umoran, samo se skljokao u fotelju. Znao je da mu Dodž sve ovo iskreno govori za njegovo dobro. Gledajući ga, turobno ga je pitao: „I, koji je tvoj savet?” „Beži dalje.”

Derek ga je nekoliko trenutaka samo bledo gledao.

„Dobro.” Uzdahnu Dodž, ponovo se tapšući po džepovima. „Nisam ni mislio da će upaliti, ali sam se ponadao.” „Bez obzira na to da li je Džuli smislila čitavu stvar, ili je Krajton skovao zaveru da ubije Pola Vilera, ključ misterije leži u tipu koji je to izveo.” „Taj Bili Djuk?” „On je najbolji trag do sada. Možeš li da mi ga pronađeš, Dodže?”

Istražilac mu odgovori tako što je ustao i krenuo prema vratima. „Ima još nešto.”

Dodž se okrenu. „Možeš li da saznaš da li Krajton Viler ima maloletnički dosije?”

Dodž se namršti. „Ne tražiš baš mnogo, a?” „Nemoguće?” „Pa, Mojsije je razdvojio Mrtvo more.” „Crveno more. Hoćeš li bar pokušati?”

Dodž se ponovo okrenu ka vratima, ali ga Derek ponovo zaustavi. Stariji čovek se namršti. „Stvarno mi treba cigareta.” „O Džuli je reč. Pokrenuo si neka ispravna pitanja, Dodže. Hvala ti za taj ugao posmatranja.”

Istražilac je izgledao umireno. „Prokletstvo. Nije bilo na meni da ti držim predavanja. A možda sam i preterao kada je o njoj reč. Nadam se da jesam. Ali ono u šta sam stopostotno siguran jeste...” „Da?” „Da ti se nekako gadno uvukla pod kožu.”

Džuli i Kejt provele su kratko vreme mireći se u stražnjoj sobi galerije nakon što je Džuli stigla. Kejt ju je čekala. Čim je ušla na vrata, mlada žena je počela ponovo da se izvinjava. „Sinoć sam ti rekla da nema potrebe da se izvinjavaš ili bilo šta objašnjavaš”, reče joj Džuli. „Morala si da odeš u policiju i kažeš im to što znaš.

Bila je to ispravna odluka.”

Zagrlile su se, a onda je Kejt otišla u glavnu prostoriju da pazi na radnju dok je Džuli jurnula na dokumentaciju koju je zanemarivala danima. Prvi poziv su primili tek u jedanaest i trideset. Pošto je Kejt bila zauzeta uslužujući mušterije,

Džuli je podigla slušalicu posle drugog zvona. „‘Še Žan’.”

Tišina. Bila je skoro potpuno sigurna da je pozivalac i dalje tu, ali, pošto nije dobila nikakav odgovor posle dva izgovorena „halo”, spustila je slušalicu.

Sve se ponovilo dva sata kasnije. Džuli je samo jednom rekla „halo” pre nego što je prekinula vezu.

Treći poziv usledio je nešto malo pre zatvaranja. Kejt je potpisivala dostavnicu kuriru kurirske službe, pa se Džuli javila na telefon. „‘Še Žan’.” Nakon svega nekoliko sekundi neizvesne tišine, ona prozbori: „Nađi nekog drugog”, i ljutito nabila slušalicu na bazu. „Ko je to zvao?” „Neko ko diše u slušalicu.”

Kejt spusti paket za koji je potpisala na Džulin sto. „Jutros je dvaput zvao pre nego što si stigla.” „Ništa mi nisi rekla.” „Prvi put sam mislila da je pogrešan broj. Drugi put samo sam spustila slušalicu i nisam o tome razmišljala. Sve do sada.”

Džuli je pokušala da sazna broj iz liste poziva. „Privatni broj.”

Kejt očigledno nije pridavala nikakvog značaja pozivima, osim što ih je smatrala dosadnim. „Izgubiće volju i okaniće se”, rekla je, kupeći svoje stvari i pripremajući se da ode. „Zašto ne bi krenula sa mnom na jedno piće, Džuli?

Mogle bismo da svratimo negde na večeru?” „Hvala, ali hoću ovde sve da završim pre nego što odem.” „Dobro onda, vidimo se sutra.” Kejt je srdačno dodirnu po ramenu i izađe na stražnja vrata.

Džuli baci pogled na zidni sat i uključi mali televizor na stolu. Rano izdanje vesti upravo je počinjalo. Pogledala je čitavih pola sata, ali nije bilo pomena o Polovom ubistvu ni potrazi za Bilijem Djukom. Nije znala da li da se prepusti olakšanju ili razočaranju.

Očekivala je da se detektivi danas pojave i krenu na nju sa onim što im je Kejt juče ispričala o čoveku koji je bio u galeriji. Obavestila je Neda Fultona da bude spreman ako joj zatreba. Ali od policije nije bilo ni traga ni glasa.

S mržnjom je razmišljala o proćerdanim satima koje su proveli tražeći vezu između nje i tog nepoznatog čoveka. Jedini način da im nekako kaže da odustanu od uzaludnog traženja nepostojeće veze bio je da izda Dereka kao

osobu koja joj je to ispričala.

Derek.

Danas se nije čula s njim. Što nije bilo iznenađujuće, ali nije znala da li bi zbog toga trebalo da oseti olakšanje ili razočaranje. Dok je išla ka prednjem delu da stavi rezu na ulazna vrata, priznala je da je većim delom razočarana.

Koliko je sinoć bila ljuta na njega zbog onoga što je rekao, toliko je bilo razočaravajuće saznati da je otišao bez ijedne reči, bez ikakve poruke. Čak je ponovo sredio gostinsku sobu, kako bi izgledalo kao nikad nije bio tu.

Pri povratku u magacin, zastala je pored otvorenih vrata ateljea, misleći kako će, bude li dovoljno duboko udahnula, osetiti miris njegove pene za brijanje. Ta misao uvukla ju je u sobu. Setno je prišla slici golog čoveka koji mu se toliko nije svideo i osmehnula se setivši se kako ju je pitao da li bi iko normalan dao toliki novac za nju.

Potpuno ju je izbacio iz koloseka pojavivši se u galeriji tog dana. Bio je poslednja osoba na planeti koju je očekivala ili želela da vidi. Ipak je želela da ga ponovo vidi. Primetila je sve – stav, oblik šaka, kako mu je rasla kosa, jedva razaznatljiv ožiljak na bradi. Toliko mnogo njegovih fotografija je pogledala da su joj sve te fizičke karakteristike bile poznate i pre nego što ga je upoznala u avionu.

Mogu li onda da vas počastim pićem posle ručka? Iskezio se skoro podmuklim osmehom od kog joj je, kad o tome sad razmišlja, stomak još uvek poigravao. Žalostivo se osmehnuvši, prošaputala je samoj sebi: „Imao si me već kod prvog zdravo.” „Džeri Magvajer.”

Srce joj poskoči. Uzdahnuvši od straha, naglo se okrenula. Krajton je stajao na otvorenim vratima. Nemarno se naslonio na dovratak, prekrštenih nogu i pakosnog izraza na licu. „Da li te možda privlači ovaj krupni gospodin s minijaturnom pišom?” A onda dodade svilenkastijim tonom: „Ili sam te uhvatio kako sanjariš o svom kao šećer slatkom advokačiću?”

Znajući da ne sme da pokaže ni strah ni gađenje, zapovednički je upitala: „Šta želiš, Krajtone?” „Džuli, Džuli. Osećam neprijateljstvo. Pošto si mi praktično tetka, pomislio sam da svratim, i vidim kako ti ide.” „Mogao si da me pitaš kako mi ide, danas kad si zvao.” „Zvao?” „Malo je klinački i ispod tvog nivoa da se tako igraš telefonom, Krajtone.

Odsecanje glave bespomoćnoj životinji bolje ti stoji.” „Nemam pojma o čemu pričaš. Ni o telefonu, ni o odrubljivanju.” Coknuo je. „Iskreno, Džuli.”

Bilo joj je teško da diše. Mržnja prema njemu ju je gušila, i to ju je okuražilo. „Galerija je zatvorena. Upao si nepozvan. Molim te da odeš. Ako ne odeš, pozvaću policiju.”

On uze bežični telefon sa stočića i pruži joj ga. „Hajde. To bi bila stvarno zanimljiva scena. Ti, ja i dvoje detektiva, koji već sumnjaju na tebe, družimo se u tvom ateljeu. Ja im govorim kako si me pozvala, jer sada, kada moj stric Pol više nije smetnja, želiš da nastaviš gde si stala one večeri u kućici.” „Nikad ti ne bi poverovali. Derek nije.”

Izvio je jednu obrvu. „Derek nije?” „Ispričala sam mu istinu o tome.” „Pokrenuo je priču o tome?”

Ona ništa ne reče, zbog čega mu se na licu pojavio osmeh. „Činjenica da je to uradio navodi me na pomisao da sumnja u tvoju verziju.

Ali ne očajavaj. Možda ćeš imati više sreće sa detektivima.” Mahnuo je telefonom. „Hoćeš li da ih pozovem umesto tebe?”

Odgurnula ga je u stranu i prošla kroz vrata. „Ako ti nećeš da odeš, otići ću ja.”

Nastavila je da ide niz hodnik u pravcu magacina, ispravljenih leđa, praveći se da joj srce nije u grlu i da ne preskače od straha. Posle onoga što se dogodilo s Megi, nije bilo uopšte sumnje za kakvo nasilje je sposoban.

Uhvatio ju je za lakat i pribio uza zid, zarobivši je telom i uhvativši je prstima za vrat. „Možda ti se sviđalo da jebeš strica Pola. I čudnije stvari su se dešavale. Pretpostavljam da ti se još više sviđa da jebeš odvažnog i zanosnog Dereka Mičela. Ali mislim da najviše voliš da se jebeš sa mnom.” Potpuno se nabio uz nju. Borila se da se oslobodi, ali on se na to samo pobedonosno osmehnuo, što joj je izazvalo žmarce. „Pusti me.” „Ti se samo poigravaš mojim životom, zar ne, Džuli? A? Misliš da možeš da me preveslaš tako što ćeš povući advokata na svoju stranu? Razmisli ponovo.” „Upozoravam te, Krajtone.” „Ili će se desiti šta? Šta ćeš da uradiš?” Prsti mu se stegoše oko njene guše. „Daleko si od svoje lige, srce, i, što je najtužnije, previše ponosna i luckasta da bi

to shvatila. Trebalo bi da se povučeš dok ti je slatka i meka koža još uvek netaknuta.”

Iznenada ju je pustio i iscerio se kad se samozaštitnički zagrlila. „Nije da nisam pod iskušenjem da jezikom pređem preko svakog centimetra te ukusne kože. ‘Oduvek samo to želeo.’ Robert Patrik, Fakultet straha. Oduvek sam čeznuo da otkrijem čime je ta tvoja mačkica opčinila mog strica. Ali, avaj, najdraža Džuli, moraćemo to slasno istraživanje da ostavimo za drugi put. Večeras imam drugi sastanak.”

Rekavši to, otišao je u stražnju sobu. Dok je prolazio pored njenog stola, zastao je i pogledao u paket. „Ne zaboravi da otvoriš svoju pošiljku.”

Izašao je kroz stražnja vrata i snažno zalupio njima. Džuli je ostala pribijena uza zid, a noge su joj se toliko tresle da su je jedva držale.

Konačno se vratila u stražnju sobu i dalje se naslanjajući na zid. Oteturala se do vrata kroz koja je izašao i odlučno ih zaključala, a onda se okrenula oko sebe i naslonila na njih, glasno dišući na usta.

Nekako je stigla do stola i posegnula za telefonom, ali je kratko razmislila i ostavila ga na svom mestu. Krajton ne bi došao ovamo da nije verovao kako može da vlada situacijom, iskoristi je i nanese joj štetu. Verovatno se nadao da će prijaviti ovaj incident detektivima kako bi mogao da iskrivi sve što im kaže, nakon čega bi ispala smešna i kriva.

Pogled joj pade na paket na stolu.

Po etiketi na paketu nije bilo sasvim očigledno ko ga je poslao. Delovao je bezopasno, ali posumnjala je u nonšalantnost s kojom ga je Krajton spomenuo.

U umu su joj se vrtele filmske scene o ljudima koji pronalaze užasavajuće stvari u najobičnijim kutijama.

U galeriji se nije čuo nijedan drugi zvuk osim njenog srca koje je tuklo dok je otvarala fioku stola i iz nje vadila skalpel. Gurnula je dugmence koje je oslobodilo oštricu i njome odsekla lepljivu traku, praveći dugačku liniju koja ju je podsetila na prosečenu kožu. Brzo je isekla celu kutiju po užim ivicama, a onda spustila skalpel.

Prsti su joj bili toliko hladni da je jedva uspevala da oseti karton dok je otvarala jednu stranicu, a posle i drugu. Unutra su se nalazili zeleni komadići stiropora. Uobičajeni materijal za pakovanje. Savršeno bezazleno.

Ispružila je šake, a onda ih brzo sklopila u pesnice i povukla k sebi. Nekoliko puta je duboko udahnula i pokušala da umiri lupanje srca. Smirujući strepnju, ponovo je ispružila šake prema kutiji. Nakon jedne sekunde ispunjene agonijom

zbog iskonskog straha, zaronila ih je u vazdušasti materijal. Nekoliko zelenih komadića prosulo joj se preko ruku, van iz kutije, na sto i na pod. Nesvesna svega toga, uhvatila je nešto.

Pronašla je neki predmet umotan u kesu sa mehurićima vazduha.

Uhvatila ga je obema šakama i izvadila.

Istog trena prepoznavši o čemu se radi, tiho je zajecala. Kolena joj popustiše i ona pade na pod, dok joj se čitavo telo nekontrolisano treslo. Jecaj joj izlete iz usta.

Bila je to činija od duvanog stakla koju je posebno poručila za jednog klijenta.

Ništa više.

Dok je tako sedela pokušavajući da povrati dah, pogledala je prema vratima na koja je Krajton izašao.

Učinilo joj se da čuje zluradi smeh.

20 Derekova kancelarija u ovom trenutku vodila je preko deset aktivnih slučajeva.

Još tri puta toliko bilo je odloženo. Sa svakim je bio odlično upoznat i uključen u odbrane koje su se pripremale, iako su drugi advokati iz firme zastupali klijente pred sudom.

Nakon podužeg kolegijuma, um mu je imao još više podataka za pamćenje i obradu. Ali, kad se javio na telefonski poziv i čuo Dodža kako govori: „Imam ga”, Derekov um se oštro usredsredio na to i uopšte nije morao da pita na koga istražilac misli. „Gde je?” „U nekom šugavom motelu na putu ka aerodromu.” „Kako si ga pronašao?” „Imam plaćenog doušnika koji je redovan u bircuzu pored tog motela.

Mnogo mu se dopada Korejka koja vodi taj motel, pa se muvao okolo i usput joj pokazao fotografiju Bilija Djuka. Počela je da vrda. Pozvao me je pa sam otišao da se vidim s tom damom. Nakon što sam joj podmazao dlanove, priznala je da je prepoznala Bilija Djuka kad su pokazali njegovu sliku na televiziji. Koristi sobu skoro mesec dana, ali ne pod tim imenom.” „Zašto nije to prijavila?” „Ne radi legalno. Morao sam da joj dam par stotki da ne bi podivljala, jer se plašila da će je deportovati.” Dodž zaćuta da bi udahnuo. „Mislim da moj doušnik može da se pozdravi s vezom s njom, ali bar imam Bilija Djuka. Hoćeš da svratim malo do njega i pozdravim ga?” „Nemoj. Moramo da pozovemo Senforda i Kimbalovu.” „Moramo li?”, upita Dodž, nagoveštavajući da možda i ne moraju. „Šta Bili Djuk vozi?” „Korejka tvrdi da ne zna.” „Ako ode, prati ga, ali odmah me obavesti. Neka ti oči budu zalepljene za vrata njegove sobe.”

Derek prekide vezu i zamoli Marlin da pozove telefonom ili Senforda ili Kimbalovu. „Koga god da dobiješ, kaži da je hitno.”

Dok je čekao, razmišljao je o tome da pozove Džuli, ali sprečiše ga Dodžove reči upozorenja. Ako laže, i Djuk je njen saučesnik, Derek bi prekršio zakon govoreći joj da će ga uskoro uhvatiti.

Zasada, njegov integritet bio je očuvan.

Kad je Džuli stigla kući, još uvek se tresla. Krajtonova iznenadna poseta galeriji potpuno ju je izbacila iz koloseka. Neodrživo ali istinito bilo je to da je zaista umeo da je uplaši. Odigrao je jednu od svojih bolesnih psihoigara, a ona je nasela na nju. Učinio je da se plaši da otvori najobičniji paket.

Daljinskim upravljačem zatvorila je garažna vrata čim je uterala auto. Ali sigurnost garaže nije joj pomogla da prevaziđe strah. Setivši se pritiska Krajtonovih prstiju na vrat i kako ju je pribio telom, stisnula je šakama volan i naslonila se čelom na njih, duboko dišući.

Kad god ga je videla, prvo ispred onog kluba, pa u galeriji, postajao je sve više psihički agresivan. Da li je to bio znak rastuće psihoze?

Garaža je upila svu vrelinu čitavog dana u sebi. Nije prošlo mnogo pre nego što joj se koža orosila znojem, ali ipak je i dalje drhtala zbog Krajtona. Šta god da je započeo kad je skovao plan za Polovo ubistvo, nije bilo gotovo. Skoro sasvim je bila sigurna u to. Osećao je izvestan rizik, inače joj ne bi pretio, ne bi je upozoravao da malo popusti. Nešto se kuvalo. Ali šta? Ako nije znala kakav je zločin isplanirao, ni ko bi žrtva mogla biti, kako onda da ga spreči?

Vrelina ju je konačno naterala da izađe iz automobila.

Od provale, pažljivo se starala da sva vrata kuće budu zaključana, uključujući i ona kojima je garaža bila spojena sa kućom, kao i kuhinjska vrata.

Upotrebila je ključ kako bi ih otključala.

Zahvaljujući pokvarenom detektoru pokreta počela je da uključuje alarm skoro pobožno, čak i kad je van kuće trebalo da provede vrlo kratko vreme. A držala ga je uključenog čak i kad je bila kod kuće.

Zato je, kad je otvorila kuhinjska vrata, očekivala da začuje upozoravajući zvuk alarma. To što se nije oglasio bilo je mnogo strašnije nego da se oglasio oštri pisak, a tišina je bila neobična i zastrašujuća.

Srce poče divlje da joj tuče. Sjajna koža orosi joj se pravim znojem, okupavši je istog trena kad joj je adrenalin projurio kroz sistem. Jedva je uspevala da diše.

Um poče divlje da joj jurca, ali prisilila je samu sebe da razmišlja racionalno i da ne paniči. Bar ne još.

Da li je možda spremačica zaboravila da podesi alarm kad je odlazila?

Nije. Spremačica danas nije ni bila. Nije bilo potrebe za tim nakon

temeljnog čišćenja koje je kuća juče pretrpela.

Da li je ona sama jutros zaboravila da podesi alarm? Pretresala je sećanje pokušavajući da se seti svojih postupaka i mogla je da se zakune da je poslednja stvar koju je uradila pre nego što je zaključala vrata bila da uključi alarm.

Nečujno je spustila ručnu torbu na kuhinjski sto i izula cipele. Bosih nogu i hodajući na prstima, prišla je pultu i izvukla mesarski nož iz drvenog stalka.

Imao je dugačku nazubljenu oštricu, ali ipak bi se osećala sigurnijom kad bi imala svoj pištolj, koji je vratila pod krevet. Prišunjala se vratima koja su vodila iz kuhinje i zastala da oslušne.

Kuća je bila tiha poput grobnice, osim njenog srca koje je dobovalo.

Nakon pet minuta, kad su mišići počeli da joj se tresu od napetosti što toliko dugo mirno stoji, na silu ih je opustila. Da li je ponovo upala u još jednu od Krajtonovih psihoigara?

Da li je jutros podesila alarm? Bila je ljuta na Dereka, prvo zbog onog što je sinoć rekao: Svršila si, a onda i zato što je otišao bez ijedne reči izvinjenja ili pozdrava. Možda je – čak verovatno – bila toliko preokupirana mislima o njemu da joj je novoustanovljena navika da uključuje alarm jednostavno iščilela iz uma.

Ipak je držala nož ispred sebe dok se kretala kroz kuću i proveravala da li je neko provalio u nju. Ništa nije bilo pomereno. Napustivši dnevni boravak, oprezno je pogledala u hodnik koji je vodio prema spavaćim sobama. I ponovo je zastala da oslušne, ali ništa nije čula.

I dalje se krećući na prstima, prišla je gostinskoj spavaćoj sobi. Krevet je izgledao isto onako kako ga je Derek ostavio. Vrata kupatila bila su otvorena.

Pre nego što je uspela da se odgovori od te ideje, prošla je kroz sobu. Kupatilo je bilo isto kao i uvek – spremno za gosta. Dovoljno se sabrala da bi proverila orman i osetila se pomalo budalasto kad je konačno teatralno otvorila njegova vrata. Bio je prazan, osim vešalica koje su visile na šipci i složenog ćebeta na gornjoj polici. Kako bi bila smešna do kraja, spustila se na sve četiri i pogledala ispod kreveta.

Ustavši ponovo, odmahnula je glavom i vratila se u hodnik. Vrata njene spavaće sobe bila su otvorena.

Stajala je svega nekoliko stopa daleko od njih kad se on pojavio. Iskočio je poput čudovišta u kući strave. Iznenada. Zastrašujuće.

Džuli je očekivala da bude uplašena. Međutim, ipak je vrisnula. * * *

Kad je Derek stigao u roštiljnicu na bulevaru, prekoputa Motela „Pajn vju” Dodž je sedeo za šankom okrenut prema prozoru, kroz koji je imao odličan pogled na motel i okolne zgrade. Derek sede na stolicu pored njega i odgurnu od sebe tanjir sa oglodanim kostima i stvrdnutim sosom.

Dodž reče: „Rebarca uopšte nisu loša.” „Ne, hvala.”

Osoblje restorana posluživalo je roštilj i priloge otprilike desetini gostiju, ali nijedan od konobara, kao ni njihovi gosti, nije bio svestan da je policijska zaseda upravo u toku.

Govoreći tiho, Derek reče: „Primetio sam dva patrolna automobila na kraju ulice.” „Imaju još jedan na drugom kraju ulice. I još jedan u ulici iza motela. I njih. U civilu.”

Derek isprati pravac u kom je Dodž klimnuo. Jedan sasvim običan i neprimetan automobil stajao je parkiran ispred motela. Pod svetlošću neonske reklame Derek je uspeo da razazna dve siluete, čoveka za volanom i ženu na suvozačevom sedištu. „Nekad mi je pružala informacije”, reče Dodž onako uzgred. „Nekad?” „Imali smo dogovor.” „Kakav dogovor?” „Dogovor. Ali propao je. Ako budemo pričali s njom, nemoj joj reći da to znaš.” „Usta su mi zapečaćena.”

Dolazak Senforda i Kimbalove prekinuo je njihov razgovor. Derek i Dodž posmatrali su dok su detektivi parkirali ispred prijemne kancelarije motela.

Kimbalova izađe iz auta i uđe unutra. Sve je izgledalo kao da se odvija u okruglom akvarijumu. Zazvonila je udarivši zvono na pultu. Jedna Korejka razdvojila je rese koje su poput zavese odvajale stražnju prostoriju i priđe Kimbalovoj, koja pokaza značku.

Derek reče Dodžu: „To je deo pogodbe koju sam sklopio sa Senfordom. Ako bude sarađivala i dala Kimbalovoj ključ, neće je prijaviti imigracionom.” „Veruješ u to?” „Pa, ne baš.”

Kimbalova izađe iz kancelarije šezdeset sekundi nakon što je ušla,

mlatarajući ključem sobe. Senford izađe iz neobeleženog automobila. Zajedno je sa Kimbalovom krenuo duž reda soba okrenutih ka ulici; skrenuli su za ćošak i nastavili dužom stranom slova L, pojavivši se u krugu žutog svetla koje je bacala ulična svetiljka, nakon čega su nestali u mraku.

Kad su se našli nekoliko metara od poslednje sobe, nastavili su opreznije sve dok se nisu postavili sa obe strane vrata. Senford pokuca po njima službenim pištoljem. Ništa se nije dogodilo. Rekao je nešto, a onda ponovo pokucao na vrata. Pošto i dalje nije bilo nikakvog odgovora, klimnuo je Kimbalovoj, koja se nagnula i ugurala ključ u bravu. Onda su odjednom krenuli, otvorili širom vrata i uleteli unutra.

Dva policajca u civilu izletela su iz automobila i potrčala prema sobi, spremnih pištolja. „Hajdemo.” Derek izjuri kroz vrata restorana i potrča. Sprintao je preko bulevara i brzo stigao. Dodž se međutim već zadihao dok ga je pretrčao.

Pokušavao je da drži korak sa Derekom, ali njegovo otežano disanje zvučalo je kao auspuh neke radne mašine.

Skoro su sasvim stigli do sobe kad su se policajci u civilu pojavili. Nisu odavali utisak da ikakva hitnost postoji. Pištolje su već bili vratili u skrivene futrole.

Videvši Dodža, žena stade kao ukopana. „Šta ti, kog đavola, tražiš ovde?” „Ja sam ga pronašao. I prijavio.” „Čestitam ti. Ali zakasnio si. Nije ovde.” „Sranje!”, prosikta Derek.

Njen partner ga pogleda. „Šta to tebi znači, Peri Mejsone2?” A onda Dodžu: „Još uvek radiš za njega?” „Ima odličan plan zdravstvene zaštite.”

Pandur pljunu na pločnik, a onda krenu hodajući ispod nadstrešnice. „Biću u kancelariji.”

Kad je malo zamakao, Dodž upita ženu: „Možeš li da nas uvedeš u tu sobu?” „Seronjo.”

Dodž lagano i dugo izdahnu. „Morao sam da odem, Doro. Imao sam poziv.” „Uvalio si mi onaj račun.” „Savetniku, ovde prisutnom, trebao sam hitno.” „Ta večera koštala me je dvadeset dva dolara.”

„Rekao sam da mi je žao. Nemoj sad da si takva. Nemoj da se ljutiš.”

Bacila je pogled preko ramena prema otvorenim vratima sobe Bilija Djuka. „Čim te Senford vidi, usraće se u gaće.” „Bolje će se osećati posle toga.” „Nemoj mu reći da sam te prva videla.” „Vi ćete saslušati upravnicu?” upita Derek.

Ona ga sumnjičavo pogleda. „Možda i hoću.” „Pitajte je...” „Nemojte mi govoriti kako da radim svoj posao, gospodine Mičele.”

Dodž joj priđe korak bliže. „Ne bi on to ni pomislio, Doro. Ali, ako saznaš nešto zanimljivo...” „Zaboravi, Dodže. Neću ni da me Kimbalova jaše.” Krenula je. „Jesi li zaboravila da sam te pustio da budeš gore?”

Nastavila je da korača i pokazala Dodžu srednjak preko ramena.

Dodž se zakikotao. „Oseća se ljubav u vazduhu.”

Krenuo je za Derekom prema otvorenim vratima motela. Čuvši ih, Senford se okrenuo od ormana po kom je preturao. Podlaktio se šakama u rukavicama. „Hvala vam za dojavu, gospodine Mičele. Ali to vam ne daje za pravo da upadnete na žurku.” „Svi poznaju sve?”, upita Dodž. Niko ne odgovori.

Derek reče: „Ima li traga Biliju Djuku?” „Biliju Vudu”, reče Kimbalova u trenutku kad je izašla iz kupatila. Kao i njen partner, i ona je imala gumene rukavice, ali šake su joj bile prazne. „Tako se prijavio. Platio je gotovinom mesečni zakup, deset dana pre nego što je pucano u Vilera. Vlasnica ga je otada videla samo jednom. Primetila ga je dok je nosio kesu sa đubretom do kontejnera koji stoji pozadi.” „Razgovarali ste s njom svega nekoliko sekundi”, reče Dodž.

Detektivka se osmehnu. „Dobra sam.” „Zašto onda niste uspeli da ga pronađete?”

Kimbalova mu uputi pogled koji je poručivao crkni. Senfordu su izgleda svi zajedno išli na živce. „Zašto ste poslali svog čoveka da ga traži, gospodine Mičele?” „Imam neki interes.”

„Čuo sam da više ne zastupate Vilerove.” „I ne zastupam.” „Zašto onda tako željno tražite ovog tipa?” „Nemam komentar.” „Ima li to ikakve veze s vašim psom?”

Derek oštro pogleda Kimbalovu, koja je to pitala. Slegnula je ramenima. „Vesti se brzo šire ovih dana. Žao mi je. Iskreno.”

Začudo, Derek joj poverova i beše dirnut njenim saosećanjem. „Hvala.” „I meni je”, reče Senford. „Užasno je doživeti tako nešto.”

Pre nego što je bilo ko stigao da kaže još nešto o Megi, Dodž upita za pomenuti kontejner: „Jeste li poslali ljude da ga pretraže?”

Kimbalova se vratila u lik detektiva. „Nismo amateri. Policija će pregledati sve što se u njemu nalazi, ali možda je ispražnjen otkako je Bili Djuk, ili kako se već zove, bacio svoje đubre. Dama za pultom nije mogla sa sigurnošću da kaže kog dana ga je videla. Na kraju krajeva, neko je možda to već uradio.” „A šta je sa autom?” „Ne znamo šta vozi”, reče Senford. „Dama za pultom kaže da ga nijednom nije videla da vozi automobil”, reče Kimbalova. „Verovatno je parkirao negde blizu, pa je dolazio i odlazio pešice.

Poslali smo ljude da prečešljaju okolinu.”

Dodž promrmlja svoj pesimistični pogled na ishod toga. „Ovaj komšiluk, trebaće vam doušnici. Budite spremni da potrošite malo love.”

Detektivi su se izgleda slagali s njim, jer mu nijedno od njih dvoje nije protivrečilo.

Derek ih ostavi da razgovaraju dalje o svom poslu. Nije prešao prag jer, u slučaju da postoje neki dokazi, nije želeo da ih pokvari. Upijao je sve što su detektivi i Dodž govorili, ali je isto tako pokušavao da stekne osećaj o prostoriji i čoveku koji ju je nastanjivao.

Bila je to tužna jazbina, sa vidljivim rupama u gipsanim zidovima i vlažnim mrljama na tavanici. Krevet nije bio namešten, a čaršavi su izgledali prljavo, kao da je na njima neko nedeljama spavao ne opravši ih nijednom. Ako je Djuk sam iznosio đubre, možda čišćenje soba nije bilo deo usluge motela. Iza Kimbalove, kroz otvorena vrata kupatila, Derek je video dva peškira koja su ležala na podu kao da su nemarno ispušteni ili bačeni u stranu.

Ali u celoj prostoriji se nije nalazio nijedan lični predmet, ništa što nije bilo

sastavni deo sobe. „Nije on samo izašao, on je otišao”, rekao je potišteno.

Senford se namršti. „Izgleda tako. Nema odeće u ormanu. Ničeg nema ni u fiokama komode.” „Ničeg nema ni u kupatilu, osim smrada”, reče Kimbalova. „Izgleda da cevovod nije baš tako efikasan.” „Jesi li pogledala lavabo?”, upita Dodž. „Još uvek ima kapljica vode”, odgovori Kimbalova. „To znači da nije davno otišao.” „Postoji li prozor u kupatilu?” „Nije dovoljno velik da bi se odrasla osoba kroz njega mogla provući.” „Osmatram ovo mesto od šest i deset posle podne”, reče im Dodž. „Otada nije prošao kroz ova vrata. To znači da je otišao pre nego što sam ja došao, ali ne toliko davno da bi se lavabo osušio.” „Sredinom poslepodneva?” reče Senford.

Dodž podignu jedno rame lakonski slegnuvši. „Više me zanima gde je otišao nego kada je otišao”, reče Derek nestrpljivo. „I mi bismo voleli to da znamo”, reče Senford. „Ali još uvek nemamo ništa što ga povezuje sa pucnjavom. Možda je on samo neki tip na poslovnom putu.”

Derek je znao da Kimbalova ne veruje u to ništa više od njega. „Ko na službenom putu plaća kešom umesto kreditnom karticom?” „I upotrebljava dva imena”, dodade Dodž. „Dva za koja znamo.”

Ona oporo reče: „Kapiram, kapiram.”

Derek pogleda po prljavoj sobi. „Osećaj koji imam dok gledam ovu sobu jeste da mu je bila kao brlog, mesto na kom se krio.” „Slažem se s tobom.” Dodž pokaza na metalnu kantu za otpatke. „Prazna je.” „Kao i ona u kupatilu”, reče im Kimbalova. „Kad je krenuo, ništa nije ostavio za sobom”, reče Derek. „Ništa vidljivo.” Senford uze mobilni telefon. „Zatražiću da se uzmu otisci.

Možda ćemo pronaći neki koji bismo mogli potražiti u bazi. Svako ko koristi lažno ime verovatno je bio uhapšen i uzeti su mu otisci u nekom trenutku u životu. Ako ništa drugo, saznaćemo mu pravo ime.”

Kimbalova je prešla u kuhinjicu, jasno to saopštivši: „Oprao je sudove. I ispraznio kantu za otpatke. Ali nije obrisao pod. Lepljiv je.” Sagnula se i nestala iza šanka. Kad je ustala nekoliko sekundi kasnije, Derek uhvati značajni pogled koji je uputila svom partneru. „Jeste li nešto pronašli?” upita Derek.

Odmahnula je glavom. „Nisam. Možda bi trebalo da identifikujemo ovo što je prosuo, samo to.” A onda se namrštila. „Zašto ste vi još uvek ovde? Niste čak ni pandur, a i rekli smo vam da odete.”

Dodž munu Dereka. „Jesi li dovoljno video?” „Valjda.” Ali nije krenuo. „Šta je?” „Nešto nije u redu.” „Šta vas dvojica ćućorite tamo?” upita Senford.

Ne obraćajući pažnju na te reči, Derek još jednom lagano odmeri prostoriju.

Pogledom je prešao preko televizora, a onda ga vratio na njega. Shvatio je šta mu smeta. Sve u sobi bilo je zastarelo, ali televizor je izgledao donekle novo i imao je ugrađeni DVD. „Proverite DVD.” Senford ga radoznalo pogleda, ali ipak potraži daljinski, pronađe ga upetljanog u čaršave. Njime je uključio uređaj, a onda mu prišao i pritisnuo dugme da ga otvori. Vratanca su se otvorila. Ležište je bilo prazno.

Ljubopitljivo je pogledao Dereka.

Derek uzdahnu razočarano. „Bio je to samo neki osećaj.”

Arijel štrcnu parfem na sebe, pogleda se poslednji put u ogledalu i dohvati torbicu. Posle žurke sa sladoledom pre tri noći, odlučila je da neće dozvoliti da je jedan običan drkadžija pretvori u debeljucu. Kako je njen tatica umeo da kaže, jedini način da te ne sruše jeste da se ponovo popneš u sedlo.

Izlazila je, spremna se da se ludo provede.

I kad smo već kod toga: Nek se nosi!

Obratila je pažnju na to da dobro zaključa vrata. Dok je išla ka automobilu, komšinica prekoputa joj doviknu pozdrav. Zarežala je u sebi, ali joj je ipak mahnula i doviknula: „Zdravo, gospođo Hamilton.” Starija gospođa je živela sama i verovatno bila usamljena. Često je presretala Arijel, i to obično kad je ova bila u žurbi. Bar se činilo tako.

„Arijel, sačekaj!”

S obzirom na to da je bila naučena da poštuje starije, Arijel je ubacila torbicu u auto, ali je sačekala da gospođa Hamilton dotrči do nje. „Cveće vam je baš lepo”, reče Arijel dok je komšinica prilazila. Gospođa Hamilton imala je najlepši vrt u komšiluku i bila je ponosna što sve u njemu radi potpuno sama. „Hvala ti zlato.” Položila je šaku istačkanu staračkim pegama na grudi, kao da pokušava da povrati dah. „Brinem se za tebe.” „Zašto?”

Obično ju je gospođa Hamilton pitala da li dovoljno jede, zamerala joj što kasno ostaje budna i stalno joj govorila da stavlja kremu za zaštitu od sunca.

Zato se i iznenadila kad joj je starica rekla: „Neki čovek bio je danas da te traži, dok si bila na poslu.” „Koji čovek?” „Mislim da se drogira”, rekla je šapatom. „Ni najmanje mi se nije dopao njegov izgled.” „Kako je izgledao?”

Arijelino srce poče da preskače dok joj je komšinica opisivala Bilija Djuka do najsitnijih detalja. Ne kao da ga poznaje, već onako kako je izgledao na fotografiji snimljenoj sigurnosnim kamerama u hotelu. „Šta je hteo?” „Videla sam ga kako se muva oko kuće, viri kroz prozore i kuca na vrata.

Doviknula sam mu da nisi kod kuće i kako to ne shvata.”

U bilo kom drugom trenutku, slika koja joj se pojavila u glavi bila bi smešna, ali Arijel sad nije bilo do smeha. „Potrčao je preko ulice prema meni. Ja sam šmugnula unutra i namakla rezu na vrata, ali on je samo mahao rukama i počeo da urla kao ludak: ‘Molim vas, pomozite mi!’” „Da mu pomognete?” „Rekao je da očajnički želi da priča s tobom, da je pitanje života i smrti i pitao me znam li gde radiš. Zvao je u tvoju firmu, ali oni su mu rekli da ne radiš više tamo.” „Nedavno sam promenila posao.” Hvala bogu na tome. „Pitao me je imam li broj tvog mobilnog, a ja sam mu rekla da mu ga ne bih dala ni da ga imam, a nemam ga. Pretila sam da ću pozvati policiju ako ne ode, a

onda mu zalupila vratima pred nosom. Ali nastavila sam da ga posmatram kroz zavesu. Ušao je u auto i odvezao se.” Gospođa Hamilton zabrinuto ju je gledala. „Nije moja stvar, naravno, ali nije izgledao kao neko s kim bi trebalo da se družiš.” „Ne brinite, gospođo Hamilton. Ne družim se.” Stisnula je staričinu šaku. „Ako ga ponovo vidite, pozovite policiju.” „Naravno da hoću! Čuvaj se.”

Arijel ju je uveravala da hoće i starica se vratila u svoje dvorište. Arijel je razmišljala o tome da se vrati unutra i pozove policiju da im prijavi da je Bili bio u neželjenoj poseti. Ali to bi značilo da se meša, što je i sebi i Kerol obećala da će izbeći po svaku cenu. Nadala se da ga je upozorenje gospođe Hamilton dovoljno uplašilo.

Bila je odlučna u nameri da ne dozvoli Biliju Djuku da joj ne pokvari veče koje je isplanirala, ali, dok je ulazila u šljašteći bar, još uvek je pokušavala da se otrese slabog osećaja nelagode.

Postalo je još gore kad je ugledala Tonija, koji je stajao naslonjen na mali koktel-sto u zadnjem delu prostorije i izgledao neverovatno elegantno i zgodno.

21 Džulin vrisak odjeknu kroz hodnik.

Napravio je korak prema njoj, a onda se obema rukama naslonio na dovratak, potpuno prekrivši dovratak. Koža mu je izgledala kao da je od voska, neljudski. Oči su mu bile duboko utonule u crne duplje.

Džuli se okrenu i potrča, ali on se baci za njom, uhvati je za rame, okrenu i pade na nju, nabivši se na nož. Nož se zario u njega do balčaka. Otvorio je usta da krikne, ali iz grkljana mu izlete samo povraćka koja je isprskala Džuli po grudima.

Vrisnula je od užasa.

Pokušala je da ga odgurne sa sebe, ali on se uporno držao, rukama se uhvativši za njena ramena. Izvodili su neki čudan ležeći ples dok se ona migoljila da se oslobodi od njega. Ali on je istrajavao.

A onda je počeo da se grči. Nije više uspevao da se drži za nju, već se prevrnuo na leđa, toliko snažno tresući se da je lopaticama i petama užasno glasno udarao po parketu.

Džuli ga preskoči i posrćući nekako uđe u svoju spavaću sobu. Ščepala je bežični telefon sa noćnog stočića i izbezumljeno ukucala broj hitne službe. Ništa se nije dogodilo. Ispustila je telefon. On je uz zveket tresnuo na pod. Mobilni telefon joj je bio u torbici koja se nalazila u kuhinji. Isteturala se u hodnik. Čovek se nije više grčio onako snažno. Pokušavala je da ne gleda u dršku noža koji je štrčao iz njega dok se spuštala na kolena. „Pozvaću pomoć. Ali moram da stignem do svog telefona. Odmah se vraćam. Pokušaj da...”

Oči su mu bile otvorene, ali zurio je u tavanicu ne prepoznajući je. Činilo se kao da je ne čuje i da nije svestan njenog prisustva. Izgledao je kao da je već stigao na neko drugo mesto. Trgnuo se.

A onda se sasvim smirio.

Derek i Dodž prešli su bulevar i taman stigli do parkinga ispred roštiljnice kad je Derek ugledao Kimbalovu i Senforda kako ludački istrčavaju iz napuštene sobe Bilija Djuka kao da ih gone sami demoni.

Trčeći punim korakom, uputili su se prema upravi motela. Senford je ušao sa vozačeve strane automobila i zalepio portabl rotaciono svetlo na krov, dok je Kimbalova provirivala kroz vrata kancelarije. Nešto je doviknula Dori i njenom partneru, koji su saslušavali Korejku. Zatim se Kimbalova pridružila Senfordu u autu. Turirao je motor, a onda toliko brzo krenuo da se vazduh ispunio smradom spaljene gume.

Derek pogleda Dodža, a onda ne rekavši jedan drugome ni reč zajedno potrčaše prema Derekovom automobilu. On je seo za volan, dok se Dodž smeštao na suvozačevo mesto. Nije čak ni vrata zatvorio, a Derek je već do daske pritisnuo papučicu gasa. „Šta misliš da se događa?”, upitao je dok su vijugali pored ostalih vozila, usklađujući brzinu sa Senfordom, ali bez pomoći trepćuće crvene višnje koju je on imao na krovu svog automobila. „Ne znam, ali mora da je nešto hitno.” „Bili Djuk?” „Može biti. Hoće li ti smetati da zapalim?” „Šta misliš?”

Vozili su se u napetoj tišini. Nakon deset minuta Dodž primeti: „Krenuli su prema tvom delu grada.” „Meni se čini više prema Džulinom.” Derek je bivao sve napetiji kad je shvatio da prati neobeleženi policijski auto duboko u njen deo grada. „O, Isuse, ne.” „Šta je?”, upita Dodž.

Derek nije odgovorio. Čim je ugledao vozila hitne pomoći koja su osvetljavala njen blok trepćućim svetlima, naglo je zakočio i gurnuo menjač u položaj za parkiranje. Pre nego što je Dodž stigao da ga upozori, već je trčao niz trotoar, odgurujući u stranu komšije koje su se u malim grupama okupile da vide kakva je priroda ovog hitnog slučaja.

Ignorišući policijsku traku koja je već okruživala njen travnjak, sagnuo se ispod nje i potrčao prema ulaznim vratima. Jedan uniformisani policajac prepreči mu put. „Hej! Stoj!” „Šta se dogodilo?” „Živite ovde?” „Ne.” „Je li ovo neko iz vaše porodice?”

„Nije.” „Gubite se onda.” „Ja sam Derek Mičel, službenik sam suda. Šta se dogodilo?”

Pandur se namršti, osvrnu se i reče: „Ubod sa smrtnim ishodom.”

Derekova kolena popustiše pod njim. „Ko je...” Grlo mu se steglo pre nego što je uspeo da postavi pitanje, što je kod policajca izazvalo sažaljenje. „Čekajte ovde.” Okrenuo se i krenuo prema otvorenim vratima. „Zajebi.” Derek se dade u trk pored njega i prođe kroz vrata, skoro se sudarivši sa drugim policajcem, koji mu je preprečio prolaz i obe šake mu položio na grudi. „Ko vas je pustio da uđete?” „Sklanjaj mi se s puta!” Derek je pokušao da odgurne policajčeve ruke, ali nije uspeo. Prvi policajac zgrabio ga je s leđa. „Pustite me!” „Čekaj malo, druže, smiri se ili ćemo ti namaći lisice.” „Puštajte me!”

Homer Senford se pojavio u lučnom prolazu Džuline dnevne sobe, sa zastrašujućim izrazom na licu. „Mičele? Opet ti? Dođavola, šta je sad?”

Derek je očajnički pokušavao da pročita izraz na detektivovom licu. „Džuli?” zakreštao je.

Senford ga je samo posmatrao nekoliko trenutaka, a onda klimnuo glavom prema sobi ispred koje je stajao. Derek koraknu, odnosno pokuša. Panduri su ga još uvek držali. „Pustite ga”, naredi Senford. Uniformisani ljudi ga pustiše.

Posrćući je ušao u spavaću sobu, zastavši kao ukopan kad je ugledao Džuli, bledu kao smrt, ali živu.

Sedela je na kauču ogrnuta mekim šalom, iako se Dereku učinilo da je u sobi vrelo kao u stakleniku. Ispod šala, odeća joj je bila sasvim mokra. Krv i još nešto, gadno i smrdljivo. Koža joj je bila boje testa za hleb, što je tamne oči činilo potpuno crnim i ogromnim kad ga je konačno pogledala.

Visoki i mršavi crnac stajao je pored kamina, držeći u ruci mali notes povezan spiralnom žicom. Izgledao je veoma zbunjeno. Još jedan detektiv, stariji tip kog je Derek prepoznao – Grejam, Grant, tako nešto – sedeo je na dvosedu, na kom je Derek sinoć sedeo da bi bolje video televizor. Bio je okrenut prema Džuli i Roberti Kimbal koje su jedna pored druge sedele na kauču.

Bila je to čudna slika koja je ostala takva nekoliko sekundi, kad je Grejam/Grant rekao Senfordu: „Sklanjajte ga odavde.” „Ja sam Derek Mičel.”

„Znam ko ste. A ja sam narednik Grejam, detektiv koji sprovodi istragu o smrtonosnom ubadanju nožem. Pošto smo obavili ovo upoznavanje, gubite se s mog mesta zločina.” „Ja sam advokat gospođice Ratlidž.”

Džuline oči se neznatno raširiše, ali nije se usprotivila. Kimbalova je izgledala kao da ju je neko šutnuo u stomak. Učinilo joj se da je Senford nešto rekao, ali nije bila sigurna.

Grejam se okrenuo Džuli. „Već ste pozvali svog advokata?” „Nisam... nisam pozvala nikog osim policije.” „Sigurno nas je pratio dovde”, objasni Kimbalova. „Bio je u motelu u kom je odseo Bili Djuk.” Namršteno je dodala: „On je u stvari čovek koji ga je pronašao.

Odnosno, njegov privatni istražilac.” „Otkud to da ste ga tražili, gospodine Mičele?” upita Grejam.

Ali, pre nego što je Derek stigao da odgovori, detektivov pogled prebaci se na nešto iza njegovih leđa. Derek se okrenu. Kolica i vreću privezanu za njih prema vratima gurala su dva bolničara, u pratnji istražioca iz ordinacije medicinskog islednika Oblasti Fulton. Prepoznavši Dereka sa brojnih suđenja na kojima je svedočio, klimnuo je glavom u znak pozdrava, ali nije mu se obratio.

Umesto toga, obratio se Grejamu: „Obavestiću vas kad zakažemo autopsiju, naredniče.” „Možete li mi odmah nešto reći?” „Bio je mrtav kad su stigli bolničari. Ima znakova borbe i povreda. Iz stomaka mu viri, čini se, običan kuhinjski nož.” Nastavio je da se kreće bez daljih komentara.

Derek pogleda Senforda. „Bili Djuk?” „Još uvek nemamo potvrdu identiteta.”

Grejam ustade. „Ima mnogo toga što nemamo. Gospođice Ratlidž, moraćete da pođete u stanicu s nama i odgovorite na neka pitanja.” „Sada?” „Odmah.” „Mogu li prvo da se sredim?”

Grejam je razmislio o tome, a onda rekao: „Detektivka Kimbal ostaje s vama.” A detektivki je rekao: „Njena odeća je dokaz.”

Dok je Kimbalova pratila Džuli pored Dereka, on posegnu za njenom rukom.

Ona je izgledala kao da je izgubljena, potpuno omamljena. Ugušio je u sebi potrebu da je zagrli. Bila je prava muka zadržati profesionalni odnos. „Čekaću vas tamo, gospođice Ratlidž. Nikome ništa nemojte govoriti ako nisam s vama.

Razumete li?”

Ona klimnu glavom i prošaputa reč hvala.

Ohrabrujuće joj je stisnuo ruku pre nego što ju je pustio. Vukući šal za sobom, krenula je prema hodniku. Dok je Kimbalova prolazila pored njega, pogledala ga je začuđeno i rekla mu tiho: „Sve je čudnije i čudnije.”

Bila je u potpuno u pravu.

Sat vremena kasnije, Džuli je prepričavala svoju priču naredniku Grejamu i mladom crnom detektivu, koji još uvek ni reč nije progovorio, bar da ga je Džuli čula. Pomislila je da je sigurno tek nedavno dobio detektivski čin i da mu je Grejam sigurno mentor. Senford i Kimbalova, to je znala, bili su u susednoj prostoriji i gledali kroz poluprozirno ogledalo.

Derek je sedeo pored nje, a predstavljao je živi primer profesionalizma. Već je bio u policijskoj stanici kad je stigla sa Grejamom i njegovim mlađim partnerom. Njih dvojica nisu razmenili nijednu reč dok su se vozili od njene kuće. Pretpostavila je da detektiv poznaje Dereka po ugledu i znao je da će ovaj napraviti haos bude li njegova klijentkinja primorana da odgovara na pitanja bez njegovog prisustva.

Mlađi detektiv je malo podesio video-kameru, a onda Grejamu dao znak da može da počne. Grejam reče koji je datum, vreme i imena prisutnih, a onda je ljubazno zamolio da im ispriča šta se dogodilo.

Učinila je to. Ispričala im je sve čega je uspela da se seti od trenutka kad je ušla na zadnja vrata i primetila da se alarm nije oglasio, pa sve do onog užasnog momenta kad se Bili Djuk stresao poslednji put, a onda se potpuno umirio.

Kad je završila, nekoliko trenutaka u prostoriji je bila tišina, a onda Grejam reče: „Hvala vam, gospođice Ratlidž.” „Moja klijentkinja želi da sarađuje. Ako je to sve...” „Nije”, reče Grejam Dereku. A onda se obrati ponovo njoj: „Nije mi promaklo da ste u svojoj priči nazvali žrtvu imenom.” „Rečeno mi je da mu je ime Bili Djuk.” „Ko vam je to rekao?” „Detektivi Senford i Kimbalova.”

Derek reče: „I reč je o provalniku, a ne o žrtvi.” „O tome se još može raspravljati, gospodine Mičele. Gospođica Ratlidž imala je kuhinjski nož. Bili Djuk je bio nenaoružan. A on je taj koji se sada nalazi u mrtvačnici.” „Nije bio naoružan?” upita ona. „Nije imao čak ni džepni nožić”, odgovori detektiv. „Nisam znala”, rekla je slabo. „Pretpostavila sam...” „Da li vam je na neki način pretio?” „I samo njegovo prisustvo predstavljalo je pretnju za moju klijentkinju.” „Hvala vam, gospodine Mičele”, reče detektiv i dalje osuđujuće gledajući Džuli. „Pošto se alarm nije oglasio, zašto niste izašli iz kuće? Zašto niste odmah pozvali policiju? Rekli ste da ste pomislili da je neko sigurno u kući.” „Rekla sam da sam se ‘pribojavala’ da je neko u kući.” „U čemu je razlika?” „Ljudima se zbog straha pričinjavaju razne stvari. Počela sam da mislim da sam poludela.” Spustila je pogled na prepletene prste, koje je toliko stiskala da su potpuno pobeleli. „Pre samo nekoliko nedelja imala sam veoma potresno iskustvo.” „Znam da ste bili sa Polom Vilerom kad je ubijen.” „Još otada, nekako sam... nisam sva svoja. Veoma lako se uplašim. Mislila sam da je ovo jedan od takvih trenutaka.” „Samo ste mislili da imate provalnika u kući.” „Da.” „Ali ste ipak imali nož u rukama dok ste pregledali kuću.” „U slučaju da sam pogrešila.” „U slučaju da ste pogrešili, bili ste spremni da provalnika nasmrt izbodete?” „Nemojte odgovoriti na ovo”, reče Derek.

Grejam nije nastavio dalje. „Kad ste prvi put ugledali tog čoveka, da li ste ga prepoznali?” „Mislila sam da ću umreti koliko sam se prestravila. Nisam odmah pomislila: Ovo je Bili Djuk. Nikad ga nisam videla uživo, samo na fotografijama sigurnosnih kamera. Iskreno govoreći, jedino što sam primetila bilo je to da je izgledao kao zombi. Bio je mrtvački bled. Koža mu je delovala kao uštavljena.”

Opisala ga je najbolje što je umela. „Krenuo je prema meni, a onda kao da se

naslonio na dovratak. Ovako.” Imitirala je pozu u kojoj je Bili Djuk stajao, oklembešen na dovratku. „Bio je bolestan. Ranjen. Nešto je bio. Nije mu bilo dobro. Što objašnjava zašto je pao na mene. Mislim da me nije napao. Možda grešim, naravno, ali mislim da nije došao da me povredi. Došao je po pomoć.” „Pomoć.” „Tako je rekla”, kratko se ubaci Derek. „Tip koji izgleda kao živi mrtvac pada iz spavaće sobe pravo na nju. Kao i svaka druga normalna osoba, okrenula se i stala da beži. Ali on ju je okrenuo, a onda se bacio na nju kao da u njoj traži oslonac da bi ostao na nogama. Sve što je rekla imate snimljeno.” „Hvala vam, gospodine Mičele. Sećam se šta je rekla.” „Zašto je onda gnjavite? Koji deo vam nije jasan?” „Nisam ga ubola”, reče Džuli. „Sâm je pao na nož. A onda je počeo da se trza.” „Sećam se da ste i to rekli”, reče detektiv.

Džuli susrete njegov skeptični pogled. „To je istina.” „Povratio je na vas.” „Videli ste moju odeću.” „Pao je na pod.”

Ona klimnu glavom. „Spazmično se grčio. A onda se nekoliko puta ukočio i umro.” „Tačno tako se dogodilo.” „Što je takođe moglo da se desi zato što je imao nož u stomaku.”

Ona ništa ne reče. „Operatoru hitne službe rekli ste da je provalnik, koji je u vašoj kući, mrtav.” „Tako je. Pokušala sam da pozovem sa kućnog telefona, ali nisam uspela.

Krenula sam po mobilni, ali on je umro pre nego što sam stigla.” „Kako ste znali da je mrtav? Jeste li ga dodirnuli, proverili mu puls?” „Nisam. Ali sam znala. Njegove oči... znala sam. Uzela sam mobilni telefon iz kuhinje, gde sam ostavila torbicu. Pozvala sam hitnu pomoć i ostala na tremu sve dok ambulantna kola nisu stigla. Bolničari su ga pregledali i rekli mi da je mrtav. Prvi policajac je stigao skoro istog trenutka. Ostali su sa mnom sve dok vi niste došli.” „Ostalo znate”, reče Derek. „Imate li još nešto da pitate moju klijentkinju pre nego što krenemo?”

Grejam pogleda mladog detektiva, koji još uvek nije izgovorio ni jednu jedinu reč. On odmahnu glavom. Grejam baci pogled prema poluprozirnom ogledalu. Sekundu kasnije, Senford i Kimbalova uđoše.

Džuli ih naizmenično pogleda, ali izrazi na njihovim licima nisu joj govorili zašto ih je Grejam suptilno pozvao da se pridruže grupi. Džuli s nelagodom pogleda Dereka. Ni njemu se izgleda nije dopalo to što su uključeni. Ustao je. „Svima je ovo bio prilično dugačak dan.” „Kao i vama”, reče Kimbalova. „Večeras se pojavljujete na svim mogućim mestima. Još uvek nam niste objasnili zašto je vaš pomoćnik tražio Bilija Djuka.”

Derek odgovori: „Imate li neko pitanje za moju klijentkinju?” „Kad ste zamenili uloge, gospodine Mičele?” „A, imate pitanje za mene.” „Nemojte izigravati pametnjakovića”, svadljivo reče Kimbalova. „Malo je čudno”, reče Senford. „Šta to?”, upita Derek. „Prvo ste zastupali Vilerove. Onda više niste. Sada predstavljate gospođicu Ratlidž.” „Hvala vam na toj lekciji iz istorije.” Uhvatio je Džuli za lakat dajući joj tako znak da ustane i završi ovo saslušanje.

Ali Kimbalova koraknu napred. „Čekajte malo.” Pogledavši Džuli, upita: „Već ste ovo izjavili, a i sada ste to ponovili, da nikad niste upoznali Bilija Djuka, da ga nikad uživo niste videli pre nego što je umro u vašoj kući.” „To je istina.” „Da li ste ikada bili u Motelu ‘Pajn vju’?” „Ne odgovarajte na ovo pitanje”, reče Derek. „U redu je”, reče mu Džuli. „Nikad nisam bila u Motelu ‘Pajn vju’.” „Sigurni ste?” „Ne odgovarajte.” „Sigurna”, odgovori ona, ne obazirući se na Derekov savet. „Pronašli smo nešto u sobi Bilija Djuka što izgleda da ne pripada tom užasnom mestu.” Kimbalova izvadi malu plastičnu kesu iz džepa svog blejzera.

Držeći predmet na dlanu, ispružila ga je prema Džuli. „Jeste li izgubili neko dugme?”

Džuli oseti kako joj tlo izmiče pod nogama.

U kesi se nalazilo malo biserno dugme sa sićušnom žućkastom rupicom sa donje strane, dugmence sa satenske bluze boje slonove kosti, dugme koje će i Derek vrlo lako prepoznati.

Stajao je veoma blizu. Osetila je talas vreline izazvane krivicom i sramotom koji se širio od njega, podjednako jasno koliko i onaj koji se širio od nje. Niko ništa nije rekao nekoliko sekundi, a onda je Senford upita: „Gospođice Ratlidž?” „Ja...” „To je dugme, za ime sveta”, reče Derek. „Takva dugmad može se kupiti bilo gde. Moglo bi da pripada bilo kome.” „Da li pripada vama, gospođice Ratlidž?”

Ali Dereka ovo nije pomelo. Uhvatio je Džuli za ruku i povukao je da ustane. „Čovek kojeg tražite u vezi sa brutalnim ubistvom pojavio se večeras u kući moje klijentkinje. Uplašila se za svoj život. Napao ju je i slučajno je uboden.

Tragično je što je umro, bilo od rane ili nepoznatog uzroka, što se neće znati sve do obdukcije. Znate kako da me pronađete.”

Pre nego što je otišao iz „Še Žana”, Krajton je rekao Džuli da ima sastanak, ali to je rekao tek onako. Mogao je da dođe do Arijel kad god je to želeo, naravno.

Znao je gde živi i gde radi. Ali više bi voleo da drugi susret bude naizgled podjednako slučajan kao i prvi.

Nadajući se da je ona osoba s navikama, vratio se u „Kristis” i stao za jedan od visokih barskih stolova duž zida. Mesto se nalazilo u senci, ali mu je pružalo pogled na čitav klub, a posebno na ulaz. Ako uđe, videće je.

Opet je ostavio porše kod kuće i uzeo sportski džip, ne želeći da ga se momak koji parkira automobile seti. Lošije se i obukao, imao je na sebi dizajnirane farmerke i platnenu sportsku jaknu, ali nijedan od ta dva odevna predmeta nije se isticao koliko bilo koje od njegovih odela. Čak i da nekome zapadne za oko, nije bilo verovatno da će taj neko znati ko je. Protivno volji svojih roditelja, retko kad je išao s njima na dobrotvorne skupove ili okupljanja gde su se fotografi gurali za što bolje snimke za časopise koji prate društvene događaje, ili novine. Nije želeo da mu se lice i ime pojavljuju u njima i tako ga učine lako prepoznatljivim.

Njegova majka, blagosloveno bilo njeno neznanje, mislila je da je sramežljivost prema kamerama simpatična, verujući da potiče iz neke duboko ukorenjene stidljivosti. Nije znao šta njegov otac misli o tome. Verovatno nije ni razmišljao o tome.

Krajton je toliko daleko išao u želji da ga ne fotografišu da bi svako

pomislio kako je sigurno ružan. Ali onako lep koliko je bio, bilo je teško ostati nevidljiv, mada jeste naučio kako da se ne ističe i postao veoma vešt u tome da bude deo pozadine umesto u prvom planu.

Kada je želeo anonimnost, držao se senke i nije činio ništa što bi pažnju usmeravalo na njega. Večeras je bilo važno da ga ne zapamte, i zato nije flertovao sa konobaricom kojoj je saopštio da želi mineralnu vodu, nije nikoga pogledao u oči, niti je razgovarao s nekim. Još uvek je bilo donekle rano i mesto nije bilo puno kao što može, pa je zato uspeo da zadrži svoje mesto i niko ga nije zamolio da s njim podeli sto.

Bio je tamo skoro sat vremena kad je Arijel stigla sama, izgledajući još nesigurnije i snebivljivije nego u prethodnoj prilici. U uzaludnom pokušaju da prikrije koliko je nesigurna, izrazito je našminkala oči. Kad je ušla, zabacila je svoju plavu kosu, ali taj pokret je izgledao kao da je uvežban, a ne prirodan.

Odmah kod ulaza je zastala da pogleda ljude. Kad ga je primetila, zaledila se.

Neodlučnost u njenom izrazu lica bila je jasna kao dan. Ugledala je tipa koji je onako otvoreno nasrnuo na nju i to prilično obećavajuće, a onda ju je okrutno napustio i učinio da se oseća kao budala. Da li da ne obraća pažnju ili da se suoči s njim i kaže mu kakav je idiot ispao, ili da ponovo pokuša da mu se dopadne?

Odlučila se za prvu mogućnost. Još jednom gordo zabacivši kosu prišla je šanku i razmetljivo pucnula prstima da privuče šankerovu pažnju.

Krajton je sačekao da joj posluže pastelnozeleni martini koji je prilično gadno izgledao, a onda joj prišao. Pila je piće, ne poklanjajući mu ni najmanje pažnje. „Pretpostavljam da me ‘izvini’ neće ni najmanje oprati.”

Okrenula je glavu prema njemu kao da je tek tada primetila da je tu. Ništa nije odgovorila. „Iznenada su me pozvali. Ti si bila u toaletu. Nije bilo šanse da te obavestim da ne možemo da sprovedemo naše planove.”

Vratila se svom piću. Osmehnula se šankeru kad je prošao pored nje i postarala se da Krajtonu bude jasno da ni najmanje ne haje za njega i njegovo izvinjenje. „Morao sam da odem, Arijel. Nisam imao izbora.”

Spustila je martini toliko snažno da se nešto tečnosti prosulo na šank. „Momak s parkinga mi je rekao da si otišao s nekom ženom.” „Mojom asistentkinjom.”

To ju je neznatno odobrovoljilo. „Asistentkinjom?”

„Moji su poludeli pokušavajući da me pronađu. Ja sam uživao u izlasku i nisam se javljao na mobilni telefon. Zamolili su moju asistentkinju da me pronađe.” „Zašto?” „Zbog moje bratanice.” Pogledao je šank i obrisao kondenzovanu tečnost ispod svoje čaše s vodom. „Neko ju je silovao.” „Silovao? O, moj bože!”

Bila je to savršena laž za ovu priliku i izazvala je očekivanu reakciju.

Izdahnuo je. „Tip kog je smatrala prijateljem.”

Arijeline oči bile su razrogačene, ispunjene brigom, gnevom i saosećanjem. „Odvezao ju je na neko udaljeno mesto. Naterao ju je da ga... ustima zadovolji, a onda...” Prestao je da govori kao da mu je bilo teško da nastavi.

Spustila je šake na njegove. „Ne moraš ništa više da mi pričaš.”

U stvari je uživao dok joj je opisivao kako je namamio slatku malu Alison Peri da pođe s njim u vožnju. Tek što je bio dobio vozačku dozvolu. Kako bi obeležili taj događaj i njegov šesnaesti rođendan, roditelji su mu poklonili BMW kabriolet.

Alison se veoma obradovala i rekla mu da se nikad nije vozila u kabrioletu.

Ali, taman kad su stvari počele da budu zanimljive, morao je da spusti krov kako bi prigušio njene krike. Na kraju je čak morao i da je onesvesti kako bi je ućutkao.

Kasnije, bila je njegova reč protiv njene kada je reč o samom događaju. Na kraju – ali ne bez malo glume – Perijevi su sprečili dalju policijsku istragu, ubeđeni su da će „deci” mnogo bolje biti ako sve ostane između njih. Svota koja im je isplaćena bila je pozamašna, ali Krajtona nije koštala ništa više od stroge pridike.

Sada je pričao razrogačenoj Arijel: „Moja asistentkinja zna da ponekad svraćam ovamo, pa je ovo bilo jedno od mesta koja je obišla. Pronašla me je dok si bila u toaletu. Ja...” „U redu je. Shvatam.” Stisnula mu je šaku. „Nisam znao kako se prezivaš.” „Vilijams.” „Nisam znao ni gde živiš. Kao neki idiot, nisam ti čak ni telefon uzeo.

Sigurno si pomislila... Ko zna šta si pomislila.” „Bila sam prilično utučena.”

Dodirnuo ju je po obrazu. „Oprosti mi.” „Kako ti je bratanica?” „Preživeće. Naravno, nikad neće prevazići traumu.” „Je li taj tip sad u ćuzi?” „Čeka zvaničnu optužnicu.” „Nadam se da će ga zaključati iza rešetaka i baciti ključ.” „Bolje da se nada da će uraditi to.” „Zašto?” „Zato što će, bude li mi pao šaka, požaliti što nije iza rešetaka.”

Lice joj je blistalo od divljenja zbog njegove plemenitosti. Naručio joj je još jedan martini i predložio joj da se pomere od šanka i pronađu nešto mirnije mesto. Mesto je bivalo sve zakrčenije. Jedna grupa ljudi zauzela je njegov prvi sto, ali on je usmerio Arijel prema mestu gde je bilo tiše i mračnije. Dok je ispila drugi martini, već je bila pripita, ako ne i sasvim pijana.

On pogleda na ručni sat i tiho opsova. „Šta je?”, upita ona. „Idem sa roditeljima večeras u posetu bratanici.” „Oh.” „Želiš li da ostaneš, ili mogu da te otpratim do tvog automobila?”

Ako je on odlazio, ni ona nije imala želju da ostane. Bilo mu je drago kad je saznao da joj nije momak parkirao auto. „Preskupo mi je to”, rekla mu je dok ga je vodila oko zgrade i preko uličice, na parking iza poslovne zgrade iz koje su svi zaposleni već bili otišli. Njen auto je bio jedini na parkingu. Nikog živog nije bilo u okolini. „Cenim to što me razumeš mnogo više nego što si svesna, Arijel.” „Nema problema. Samo mi je baš žao. Sirota devojka. I njena porodica.” Ćutali su kratko, a onda je spustio šake na njene nadlanice i blago ih protrljao. „Jesi li bila razočarana?” „Kad sam izašla iz toaleta? Uništena. Verovatno ne bi trebalo to da priznam, ali jesam.” „Dozvoli mi da se iskupim.” Nagnuo se prema njoj i ovlaš je dodirnuo usnama po obrazu. „Mogu li sutra uveče da te vidim?” „Hmmm.” Okrenula se tako da su im se usne dodirnule.

Miris soka od jabuke se veoma osećao u njenom dahu. Skoro ga je ugušio.

Ali, kad je slabo zaječao, učinio je to tako da zvuči kao da je uzbuđen. „Mogu li da dođem kod tebe? Hoću da budem sâm s tobom. Hoće li to biti problem?” „Nimalo. Osoba koja živi sa mnom nije u gradu.”

Trgnuo je glavom unazad i namrštio se. „Osoba koja živi s tobom? Žensko ili muško?”

Zakikotala se. „Žensko.”

Osmehnuo se. „Aaa, dobro. Imaćemo stan samo za nas?” „Kuću, u stvari. I da. Samo za nas.”

Nagnuo se i dodirnuo joj uvo nosom. „Sviđa mi se kako to zvuči. Ako budem sutra uveče došao, ima li neke šanse da se tvoja cimerka iznenada vrati?” „Ne.” „Kako možeš da budeš sigurna u to?”

Ispričala mu je da cimerku – Kerol – čeka profesorski posao na jesen, ali da radi kao konobarica da pregura dok ne počne škola. Samo što je udahnula, nastavila ad nauseam o Kerol i tom sjajnom sportskom klubu u Atensu, gde radi i dobija veoma mnogo bakšiša zato što je tako slatka i obdarena. „I”, zakolutala je očima, „znaš kakvi ste vi muškarci kad je o velikim grudima reč. Posebno momci s koledža.”

Snebivljivo je nastavila u tom stilu nekoliko minuta sve dok nije bio savršeno siguran da će je zadaviti i tako ućutkati. Konačno je završila rečima: „Kako se ne bi vozala tamo-amo svake noći, sa svim tim pijanim vozačima na putu, živi u kući koja pripada jednoj od devojaka što radi u klubu. Otputovala je u Španiju preko leta da nauči jezik, tako da Kerol, onako, živi kao podstanar.”

Kad je zaćutala da udahne, Krajton uskoči: „Hoćeš da kažeš, nismo u opasnosti da nas neko prekine u... nezgodnom trenutku?” Vrhovima prstiju okrznuo ju je sa strane po dojkama. Posmatrao ju je pažljivo da se uveri da je to primetila.

Jeste. Disanje joj je bilo plitko i brzo kad je prošaputala: „Uopšte nismo u opasnosti.” „Savršeno.” Ponovo ju je poljubio, pritisnuvši je uz auto i primoravši sebe da joj ugura jezik u usta. Kad se povukao, obuhvatio joj je lice šakama. „Sutra uveče onda?”

Klimnula je glavom u znak pristanka.

Zatražio joj je adresu. Pitao ju je kada da dođe. Ponudila se da pripremi

večeru, a on je pitao da li treba nešto da donese, na šta je ona rekla da je on sâm dovoljan. „To znači da imamo sudar.” Ponovo ju je snažno i brzo poljubio, a onda je pustio i odmakao se. „Beži sada pre nego što zaboravim koliko sam potreban mojoj bratanici.” „Moraš da ideš kod nje”, reče ona. Otključala je automobil, ušla i pokrenula motor, a onda spustila prozor. „Vidimo se sutra uveče.”

Vragolasto ju je dodirnuo po vrhu nosa. „Ne možeš da zamisliš koliko se radujem.”

22 Džuli pogleda prema Dereku, koji je sedeo za volanom svog automobila, usredsređen na vožnju. „Nisu me uhapsili.”

Nije joj rekao kuda su se uputili. Na neki čudan način bilo joj je svejedno kuda idu, sve dok odredište nije njena kuća. Mada joj verovatno ne bi ni dozvolili da tamo provede noć čak i kad bi htela, zato što je predstavljala mesto zločina. „Hoće”, rekao je. „Sutra. Još večeras, ako dobiju sudski nalog.” „Pronaći će bluzu. Visi u mom ormanu. Upravo su mi je vratili sa hemijskog čišćenja. Kad sam skinula plastičnu kesu, primetila sam da nedostaje jedno dugme.” Nakratko ga je pogledala. „Mislila sam da sam ga izgubila u avionu.” „Kako se dugme sa tvoje košulje pojavilo u toj prljavoj sobi Motela ‘Pajn vju’, Džuli?” „Ne znam.” „Ja sam tvoj advokat, nisam policija. Ako si ikad bila tamo, možeš da mi kažeš.” „Ne mogu da verujem da si upravo to rekao.”

Zaustavio se na crvenom svetlu i okrenuo k njoj. „Pokušavam da ti pomognem.” „Tako što me nazivaš lažljivicom?”

Uključilo se zeleno svetlo na semaforu i vozač iza njih kratko je pritisnuo sirenu. Psujući u bradu, Derek pojuri preko raskrsnice. Vazduh je bio naelektrisan od ozlojeđenosti. Konačno on reče: „Kako onda objašnjavaš da se tvoje dugme – uz pretpostavku da je tvoje – našlo u toj sobi?” „Krajton. Uzeo je dugme kad je bio kod mene. Uzeo je nešto malo, nešto što mi ne bi odmah zafalilo, planirajući da me dovede u vezu sa Bilijem Djukom.” „Možda Krajton nije bio tvoj provalnik. Možda je od samog početka to bio Bili Djuk.” „Nije. Sigurna sam da je Krajton. Jedna od njegovih ironičnih ‘pametniji sam od tebe’ šala.” Pogledala je Dereka. „Rekla bih to detektivima da me nisi onako izvukao odande.” „Ne bi ti poverovali.”

„Kao što nisi ni ti.” „Ali ima smisla. Kao što kažeš, liči na Krajtona.” „Međutim?” „Ne možeš to da dokažeš, Džuli.” „Mislila sam da teret dokazivanja počiva na policiji.” „Pa i počiva. Ali, veruj mi, pomaže ako im raspršiš sumnje. Kako sada stvari stoje, sve što si uradila deluje čudno. Juče si naredila spremačici da vrlo temeljno očisti čitavu kuću.” „Zato što je Krajton bio u njoj, a nisam mogla da podnesem misao o...” „Kapiram. Ali ne možeš da dokažeš da je bio tamo. A posebno sada, kada je sve dezinfikovano i čisto. Pod zakletvom ću morati da izjavim da nisam video nikakve tragove provale. To čišćenje kuće odgovara Senfordu i Kimbalovoj.”

Upitno ga je pogledala. „Pročule su se glasine o tome, Džuli. Dodž je čuo za to iz nezvaničnih policijskih izvora. Postoje sumnje da si to uradila kako bi uništila dokaze. E sad, moram ovo da te pitam u slučaju da ponovo iskrsne; koji bi valjan razlog mogla da daš kao izgovor da spremačica dezinfekcionim sredstvom izriba sve tvoje stvari?” „Krajton mi je preturao po stvarima. Kuća mi je delovala prljavo zbog toga.” „To mogu da razumem”, rekao je. „Ni moja kuća više nikad neće biti ista za mene.” Ostavivši se toga zasada, ispričao joj je za poruku koju je dobio od Krajtona. „Kao da to što je uradio nije dovoljno, već mora i da ti se ruga.” „Uradio je to da bih krenuo na njega. Verovatno je očekivao da to uradim čim otkrijem krvoproliće. Pošto nisam, poslao mi je poruku. Jedva sam se suzdržao da to ignorišem, veruj mi. Hteo sam da ga izmlatim na mrtvo ime i prezime. Ali, da jesam, on bi pobedio. Radije ću ga potući na sudu i zauvek ga skloniti sa ulice.” „Poslao sam to pismo policiji”, nastavio je. „Ali postoji neki problem sa lancem dokaza. Tvrde, i to s pravom, da sam i sâm mogao da je iskucam.

Nekoliko ljudi ju je dodirivalo. Neće je posmatrati kao što bi posmatrali još uvek vruć pištolj.” „Da li su ispitali Krajtona zbog Megi?” „Koliko znam nisu, mada, kad su me onako mehanički pitali imam li nekih neprijatelja, odmah sam rekao njegovo ime.”

„On je dokazani lažov. Poricao je da zna o čemu pričam kad sam mu spomenula Megi.” „Šta?” Strelovito ju je pogledao, ali, pošto su bili usred saobraćaja, morao je da se ponovo usredsredi na put. „Kad se to desilo?” „Iznenadio me je u galeriji odmah posle zatvaranja. Verovatno je osmatrao i čekao da Kejt ode, a onda se uvukao na stražnja vrata.” „Nisu bila zaključana?” „Pošto sam bila tamo kad je Kejt otišla, nije ih zaključala za sobom. A možda je Krajton imao ključ. Ne bih to isključila. Znam samo da se pojavio i prestravio me.” Prepričala mu je čitav događaj. „Zbog uzgrednog komentara koji mi je uputio pogledavši paket, toliko me je uplašio da nisam smela da pogledam šta je u njemu. Zato sam i bila tako uznemirena kad sam došla kući. Ono što sam rekla detektivima, istina je. Bila sam uzdrmana i uplašena, ali nisam htela da dozvolim da me strah savlada, i mislila sam da sam glupa. Zato nisam otišla i zato nisam pozvala policiju kad mi se alarm nije uključio.” Tiho je dodala: „Trebalo je da poslušam instinkt.”

Misleći na poslednje trenutke Bilija Djuka, sva se stresla. Detalji su bili veoma živi u njenom sećanju. Kako je izgledao i kako je mirisao. Osećaj koji je imala u ruci kad mu je nož probio kožu. Kako je vrela i vlažna bila krv koja joj je zalepila košulju za kožu. Kako je užasno krkljao dok je pokušavao da govori.

Zvuk koji je proizveo kad se sručio na pod.

Prizor koji se nalazio pred njom postao je zamagljen dok su joj suze punile oči. „Nadam se da će otkriti kako ga je nešto drugo ubilo. Da to nije bio moj nož.

Kako ću sad da živim sa tim?”

Pružio je ruku preko središnje konzole i uhvatio je za šaku. „Bila si u smrtnoj opasnosti, Džuli.” „Možda i nisam.” „Nisi ga ubola tim nožem. Pao je na njega.” „Kunem ti se da jeste. Ali ipak...” „Pokušaj da ne razmišljaš o tome. Skoro smo stigli.” „Gde?” Nekoliko minuta kasnije stigli su do „Kolter hausa”. Parkirao je ispred i okrenuo se da je pogleda. „Oba naša doma su neočišćena. Da li je ovo mesto u redu?” „Svako mesto je u redu.”

„Ali ‘svako mesto’ ne bi nam pružilo ovakvu uslugu.”

Izašao je i obišao auto da joj otvori vrata. Vratar ga pozdravi po imenu.

Derek upita: „Imate li praznih soba?” „Siguran sam da za vas imamo, gospodine Mičele.”

Nekoliko minuta kasnije hotelski momak je starinskim mesinganim ključem otključao vrata apartmana na najvišem spratu i uveo ih u sobu. Dnevna soba je od spavaće bila odvojena duplim francuskim vratima sa panelima od providne tkanine razapete preko prozorskih stakala. Kad je bio siguran da im trenutno više ništa ne treba, momak ih je ostavio. „Baš vole taj cic”, primeti Derek dok je palio podnu lampu.

Ona se osmehnula. „Stvarno. Ali ljupko je. U stvari, impresionirana sam što uopšte znaš šta je to cic.” „Moja mama bavi se amaterski dekorisanjem sa svojim prijateljicama.” „Volela bih da čujem kako to radi.” „Prvo hrana.” „Ne mogu da jedem, Dereče.” „Ješćeš.”

Poručio je čorbu od kukuruza i račića, a nakon toga zelenu salatu i zemičke.

Ona je shvatila da ipak može da jede. Naručio je i flašu belog vina za nju dok je on pijuckao viski iz mini-bara. Kad su završili s jelom, konobar je došao i rasklonio sto.

Džuli je odnela čašu s vinom do kauča i sela u ugao, izuvši cipele i podvivši stopala pod sebe. „Zašto smo došli ovamo?” „Rekao sam ti. Obe naše kuće umrljane su krvlju. Meginom. I Bilija Djuka.”

Ono što je rekao tehnički jeste bilo tačno, ali ona je osetila da u tome ima još nečega. Nastavila je da ga gleda sve dok je nije pokunjeno pogledao. „Ovde smo jer ne želim da te pronađu. Bar ne još, u svakom slučaju.” „Detektivi, hoćeš da kažeš. Misliš da će me uhapsiti?” „Ne znam. Siguran sam da će ti pretražiti kuću. To je mesto zločina, ali žele da pokriju svoje guzice, pa će uzeti sudski nalog za pretres i prevrnuti ti je naglavačke.” „I dovesti je u stanje u kakvom mi je život u ovom trenutku.”

Na to ništa nije rekao. „Plašiš li se onoga što bi mogli pronaći?”, upita ona.

„Da, plašim se. Ali ne zato što mislim da me lažeš, već zato što mislim da si u pravu za Krajtona. Ako je dovoljno pametan da uzme to dugme i odnese ga u sobu Bilija Djuka, bog sveti zna šta je još učinio da bi izgledalo da ste vas dvoje, ti i Djuk, radili zajedno.”

Zurila je u svoje vino, kružeći prstom po ivici čaše. „Bojim se.” „Znam.” „Danas posle podne, u galeriji, stvarno sam se bojala da će me povrediti.

Fizički. Pokazala sam mu koliko se plašim. Nisam želela. Pokušala sam, ali...” „Ali si ljudsko biće.”

Bledo se osmehnula, a on joj je uzvratio osmehom. „I to užasno ljudsko biće, kako se čini.” Otpila je malo vina, a onda spustila čašu na stočić, prekrstila ruke u krilu i duboko i pročišćujuće uzdahnula. „Pričaj mi, Dereče. Pričaj mi bilo šta.

Pričaj mi o tome kako se tvoja mama bavi dekoracijom.”

Nasmejao se. „To je samo hobi, ali izgleda da ima smisla za to. Prijateljice joj dolaze po savet u koju boju da okreče zidove, a ona im na kraju preuredi čitavu kuću.”

Sledećih pola sata pričao je o svojoj porodici, a živost s kojom je govorio ukazivala je na to koliko su mu dragi. Njegov stariji brat, kvalifikovani knjigovođa, živi u Ogasti sa ženom i dve kćerke tinejdžerke. „Starija kreće na koledž na jesen. Ne mogu da verujem da je toliko porasla. Čini se kao da je još juče imala kikice i da sam joj ljubio izderana mršava kolena.”

Njegova sestra je napustila karijeru medicinske sestre kad se udala za jednog anesteziologa iz Hjustona. „Dobar je čovek, ali je toliko dosadan da bi te uspavao čak i bez šolje toplog mleka. Imaju tri sina. Između četiri i devet godina.

Provesti ih kroz čitav Luvr, a da se neko ne izgubi, bio je pravi izazov.”

Džuli se nasmejala. „Sigurno.” „Plašio sam se da će nešto oštetiti, što bi izazvalo međunarodni incident.

‘Pakleni momci iz Amerike na pohodu kroz Luvr.’ ‘Američki delinkventi uništili neprocenjivu starinu.’”

Bio je dobar osećaj nasmejati se. „U stvari, sjajni su momčići.” Sedeo je u fotelji, nogu podignutih na sličan dvosed. Skinuo je sako, kravata mu je bila otpuštena, a rukavi košulje zavrnuti do lakata. Podigao je ruke i prepleo prste iza glave. „Kako to da samo ja pričam?

Pričaj mi o sebi.” „Znaš sve o meni, zahvaljujući Dodžu.”

„Izvini zbog toga”, rekao je, izgledajući kao da mu je iskreno žao. „Postupao sam u najboljem interesu svojih klijenata, koji su u to vreme bili Vilerovi. Deo posla mi je bio da te proverim.” „Zapravo, donekle mi je lakše što već sve znaš. Svi moji kosturi iz ormana već su razotkriveni.” „Jesu li? Znam činjenice iz tvog života, ali ništa drugo osim toga.” „To nije istina. Znaš da sam strasno zaljubljena u umetnost.” „Ne gajiš valjda neka osećanja prema onom debelom tipu?”

Nasmejala se. „Ne, ali moram da budem otvorena zbog klijenata. Nešto od svega onoga što prodajem nikad ne bih držala u svojoj kući.” „A šta je sa slikom koju sam ja kupio? Da li bi mogla s njom da živiš?” „Ona mi se sviđa. Imaš dobar ukus.” „Hvala.” „Znaš da uživam u kuvanju.” „Ali ne znam koliko si dobra.” „Veoma dobra.” „Mogu li da proverim tu tvrdnju?” „Možda. Jednom.”

Ovaj deo razgovora nije isključio moguću zajedničku budućnost. Ali nije je ni obećavao. Oboje su to shvatili i tako zapali u neprijatnu tišinu.

Na kraju, on reče: „Tvoji roditelji. Jesi li imala dobar odnos sa njima?” „Imali smo pokoji sukob. Uobičajeni nesporazumi. Ali, u celini gledano, imali smo veoma srećan porodični život. Tata je bio privržen majci. Ona je njega volela. Oboje su voleli mene.” „Zašto zvučiš tako iznenađeno?” „Nisam iznenađena. Možda pre zahvalna.” „Zašto zahvalna?”

Nakon trenutka razmišljanja, ona reče: „Mama je bila veoma mlada kad me je rodila. Sigurna sam da se pomučila da završi studije i započne karijeru zajedno sa suprugom i detetom o kojima je morala da se brine. Tata nije bio zahtevan muž. Uopšte. Ja nisam bila problematično dete. Ali... ali ona nikad nije imala prilike da istraži sve svoje mogućnosti. Nikad nije putovala ni eksperimentisala da vidi sviđa li joj se još nešto osim rada u školskoj upravi.

Jednostavno se vrlo rano sredila. Često sam se pitala da li žali zbog izbora koje

je napravila.” „Da li si s njene strane osećala ikakav prezir prema sebi ili ocu?” „Nikakav. Davala nam je, oboma, bezuslovnu ljubav.” Jedva vidno je slegnula ramenima. „Zbog toga joj se divim. I zbog toga sam zahvalna.”

Malo se promeškoljio u fotelji, a onda uhvatio njen pogled, kao što bi učinio sa svedokom pre nego što bi mu postavio veliko, značajno pitanje. „Šta su tvoji roditelji mislili o tebi i Polu Vileru?” „Tata je bio skoro deset godina stariji od mame. Umro je nekoliko godina pre nego što sam upoznala Pola. Zbog nesrećnih okolnosti pod kojima sam živela u Francuskoj, mama mi nije rekla da ima rak sve dok se nije prilično razvio. Znala je da se viđam s Polom, ali nikad nas nije videla zajedno. „Kad sam saznala da brzo propada, on mi je platio avionsku kartu do kuće.

Stigla sam prekasno da se s njom oprostim. Na sreću, Pol je krenuo sa mnom.

Bila sam toliko skrhana zbog njene smrti, zbog toga što nisam bila s njom; da nije bilo njega, ne znam šta bih uradila. Bio mi je veoma velika podrška.” „Po svemu onome što o njemu znam, takav je bio.”

Ponovo se protegla mučna tišina. Želeći da promeni temu, ona reče: „Čitala sam o tvom slučaju u novinama.” „O kom?” „O Džejsonu Konoru.”

Uzdahnuo je. „Težak slučaj.” „Kako možeš da ga braniš zbog onog što je učinio? Hladnokrvno je ubio svoje roditelje.” „Optužen je za njihovo ubistvo.” „Novine kažu da su iskasapljeni na komade.” „‘Zločin iz gneva.’ I ja sam čitao novinske priče”, rekao je suvo. „Nadam se da potencijalni porotnici nisu.” „Opisali su ga kao hroničnog smutljivca.” „Istina. Ali to što je bežao iz škole, pušio travu, kraduckao i nekoliko puta se potukao daleko je od dvostrukog ubistva. Pored svega toga, još je i nepristojni pametnjaković, stalno nervozan i prezire ljudski rod. Jasno mi je stavio do znanja da ne ceni ni mene ni trud koji ulažem da mu pomognem.” „Je li istina da si se odrekao honorara?” „Jeste.”

„Zašto?” „Zato što nepristojni pametnjaković zaslužuje bolju odbranu od one koju bi dobio od nekog prosečnog branioca koji bi samo radio svoj posao dok bi se potajno u potpunosti slagao sa tužiocem. I zato što će ovo dete, kom skoro ništa nije išlo od ruke, biti pogubljeno osim ako mu ne spasem život.” Spremila se da nešto kaže, ali on je prekide. „Džuli?” „Molim?” „Ako budemo razgovarali o Konorovom slučaju, posvađaćemo se.”

Priznala je da je u pravu. „Pretpostavljam da bismo mogli da pričamo o mom slučaju. Sada, kada si se postavio za mog advokata.” „Činilo mi se da ti treba jedan.” „Hvala ti za to.” Podigla je jednu obrvu. „Pretpostavljam da se nećeš odreći honorara u mom slučaju.”

Iscerio se. „Tebe, tebe ću duplo da oderem.”

Iako su davali sve od sebe da ovo zvuči duhovito, zajednički problem prožimao je udobnu sobu poput gadnog smrada. „Kad si se pojavio kod mene kući, Kimbalova je rekla Grejamu da si ih pratio od motela u kom je odseo Bili Djuk.” „Tako je.” „Šta si tražio tamo?” „Dodž ga je namirisao. Pozvao me. Ja sam pozvao Senforda. On i Kimbalova doleteli su pravo tamo, ne previše srećni što nas vide. Ali ono što ih je još više iznerviralo bilo je to što je Djukova soba bila sasvim ispražnjena. Od njega i njegovih stvari ni traga ni glasa.” „Kao ni Krajtona.”

Odmahnuo je glavom. „Predložio sam im da provere DVD. Bio je prazan.” „Ne postoji nikakva veza između njega i Bilija Djuka.” „Tako se čini.” „Ali policija može da poveže Bilija Djuka i mene.” „Rekla si da ne želiš o tome da razgovaraš.” Spustio je noge sa dvoseda i ustao sa fotelje. „Zašto malo ne odspavaš?” Klimnuo je prema spavaćoj sobi. „Ja ću da legnem na kauč.” „Hoćeš u kupatilo?” „Hvala ti.”

Prošao je kroz francuska vrata.

Shvativši da je u problemu, Džuli priđe prozoru i otvori jedan od drvenih kapaka. Noćno nebo bilo je čisto. Mesec je bio u trećoj četvrtini. Ulica je bila tiha i, koliko je mogla da kaže, niko se nije interesovao za njih.

Derek izađe iz spavaće sobe. „Soba je samo tvoja.”

Zatvorila je kapak i okrenula se k njemu. „Setila sam se kako nas je Krajton pratio ovamo one olujne noći. Možda je i sad tamo. Ne podnosim misao o tome da me posmatra, da nas posmatra. Nije više samo dosadan, Dereče. Prešao je iz stadijuma smetnje u pretnju.” „Da li te je ikad dodirnuo pre onog današnjeg događaja u galeriji?” „Ne na takav način. U ‘Kristisu’ me je uhvatio za ruku i pribio me uza zid.

Danas je bilo drugačije. Nije to bilo samo maltretiranje, već napad.” „Kad smo se suočili u Atensu, bio je zloban i sarkastičan. Izneo je neke pretnje, hvalio se, ali to što je obezglavio Megi prilično pomera granice. Zamolio sam Dodža da sazna ima li maloletnički dosije. Rekao je da će pokušati, ali da ne gaji neku nadu.”

Džuli je u glavi pretresala sve ono što su znali o Krajtonu. „Znaš kako ono kažu da serijske ubice umeju da se ubrzaju? Što više ubijaju, to ubistva bivaju sve češća?”

Klimnuo je potvrdno glavom. „Da li bi trebalo da kažemo Senfordu i Kimbalovoj za Krajtonovu posetu galeriji? Da im kažemo šta je rekao i kako se ponašao.” „Znaju za Megi. Izjavili su mi saučešće, ali nisu spomenuli Krajtona s tim u vezi.” Stavio joj je prste na bradu i podigao joj glavu, okrenuo je na jednu i drugu stranu, pogledavši njen vrat. „Nema nikakvih otisaka.” „Nije mi tako jako stisnuo vrat. Telom me je pritiskao uza zid.” „Ako prijavim to i detektivi ga privedu na saslušanje, priznaće da je bio tamo, ali će poreći da se bilo šta neprijatno dogodilo. To je ćorsokak.” „Ali veruješ mi, zar ne?”

Osmehnuo se. „Samo da sam dobio novčić svaki put kad me je klijent to pitao.” Spustio je ruku pored sebe. „Pokušaj da se naspavaš.”

Ušla je u spavaću sobu i zatvorila francuska vrata za sobom, savršeno svesna da je izbegao direktan odgovor na njeno pitanje. Bio je to njegov posebni dar.

Na sreću, posedovala ga je i ona.

Derek je pola sata ležao na leđima, zurio u tavanicu i pokušavao da zaspi. Nije mu uspevalo. Kauč mu je bio prekratak, ali nije ga on držao budnim; već to što je delio isti smeštaj sa Džuli.

Poslednjih dvadeset minuta nije čuo nikakav zvuk iz spavaće sobe, ali je ipak osećao da ni ona ne spava. Nije video svetlo ni kretanje kroz tkaninu na francuskim vratima, ali nekako je znao da je budna i vrpolji se kao i on.

Psujući šapatom, zbacio je tanko ćebe sa sebe, spustio noge na pod i ustao.

Posegnuo je za košuljom, a onda se predomislio i ostavio je na fotelji. Bosonog je prišao francuskim vratima i lagano ih odškrinuo. Nisu proizvela nikakav zvuk, ali ona se odmah okrenula od prozora, pored kog je stajala i naizgled stražarila.

Bila je umotana u bademantil koji je hotel obezbeđivao za goste. Prekrivao ju je od ušiju do gležnjeva.

Stajali su, činilo se večno, na suprotnim stranama sobe i gledali jedno drugo. Kasnije se nije sećao da je koračao prema njoj. Samo se setio da je pružio ruku ka njoj plašeći se šta će reći kad je pita: „Ako te dodirnem, hoćeš li me odgurnuti od sebe?”

Kratko je uzdahnula i odmahnula glavom.

Lagano joj je, očekujući da skoči svakog trena, razvezao pojas ogrtača i ugurao ruku ispod njega. Ovlaš ju je zglobovima prstiju pomilovao po stomaku, a ona je zadrhtala. „Plašiš li se, Džuli?” „Veoma.” „Čega?”

Oči joj se nakratko sklopiše, a onda se otvoriše kad mu je odgovorila: „Najviše ovoga.”

Ali nije se bunila, nije se trgnula kad joj je skinuo ogrtač sa ramena. Kliznuo joj je niz ruke na tepih. Brusthalter joj je bio od čipke, sličan onome koji je nosila u avionu. Grudi su joj malo virile iznad korpi. Prešao je preko mekih lopti, a onda joj obuhvatio lice šakama. „Laži me za bilo šta. Samo me nemoj lagati o ovome.” „Ne lažem. Neću.”

Glas joj je treperio kao i usne dok se spuštao ka njima. Za razliku od prošlog puta, otpočeli su lagano i pažljivo, razmenjujući dah, usne ovlaš dodirujući i povlačeći, ispitujući jedno drugo. Ali, iako ga nijedno od njih dvoje nije započeo, poljubac je bio dubok. Sva uzdržanost i stidljivost odjednom su ih napustili.

Misao mu se zaglavila na tome koliko je imala dobar ukus. Često je, nakon onog povratnog leta iz Francuske, bio omamljen iznenadnim i neblagovremenim slikama o tome kako su njena seksi usta odgovorila na njegov poljubac.

Ali, koliko god to sećanje bilo jasno, nije moglo da se uporedi sa stvarnošću.

Pružio je ruku oko nje i otkopčao joj grudnjak. Završio je na istom mestu kao i hotelski ogrtač. Obgrlio ju je i privukao k sebi. Osetivši njene pune dojke na grudima, zaječao je, izgubljen u osećaju koji je njeno nago telo proizvodilo u dodiru s njegovim.

Beskrajno dugo su se ljubili. Tek tako, ali strasno, bez daha, sve dok konačno nisu bili prinuđeni da se razdvoje. Dok su hvatali dah, naslonila je čelo na njegove grudi i kotrljala levo-desno, vlažnim usnama ga ovlaš dodirujući po koži. Onda je podigla ruke i uvukla mu prste u kosu, povukavši ga niže, želeći još.

Zadnji deo njenih gaćica nije prekrivao baš mnogo. Ruke su mu gorele dok joj je čvrsto stiskao zadnjicu i pribijao donji deo njenog tela uz sebe. Ispustila je tihi zvuk koji joj je zatitrao u grlu, prešao u usta, pravo na njegov jezik, i on oseti da ludi od želje.

Podigao je glavu i pogledao je u oči dok je raskopčavao pantalone. Odmakla se od njega i, dok se on svukao, već je ležala nauznak na krevetu i pružala ruke ka njemu.

Nagnuo se nad njom, svukao joj pantalone, a onda šaku gurnuo među njene butine, obuhvativši njeno međunožje dlanom. Nekoliko sekundi pogledima su se sjedinjavali mnogo intimnije i vatrenije nego dodirom. Bridom šake stiskao joj je mesto gde je bila najosetljivija. Dah joj je zapeo u grlu, a karlica se izvila nagore.

Onda ju je prekrio svojim telom. Dok je tonuo u nju, pustio je da mu šake klize po njenim rukama koje su joj lenjo počivale sa obe strane glave. Prsti su im se prepleli i sekundu kasnije, kad su svršili, nije bio siguran da li se on to drži za nju, ili za sopstvenu dušu koja je počela da ponire u slobodnom padu. „Hoćeš li spavati tamo?” „Mogu i da umrem ovde”, promrmljao je. „Srećan.”

Blago se nasmejala, prolazeći mu prstima kroz pramenove kose. „Sviđa mi se kako se oblačiš.” „Hm?” „Volim tvoju odeću. Ti si jedan od najbolje odevenih muškaraca koje sam ikada videla.” „Upravo smo završili neverovatnu partiju seksa, a ti misliš na to? Na moju odeću?”

Ona se ponovo nasmeja. „Sviđa mi se i kako izgledaš bez nje.”

„Ma nemoj?” „Aha.” Nakon kratke pauze rekao je: „Mislim da se ti meni više sviđaš gola.”

Podigao je glavu i pregledao površinu na kojoj je ispruženo ležao. „Da, zaista.

Gola.”

Poljubio je meke dlake na kojima mu je počivao obraz, a onda poljupcima počeo da se pomera prema stomaku. Uvukla je stomak kad ju je ogrebao zaraslom bradom. „Izvini zbog toga”, promrmljao je. „Ne moraš da se izvinjavaš. Prijaju mi ogrebotine.” „Čak i na...”

Lice joj se zarumenelo. „Posebno na...” „Plašim se da je to ipak previše grubo za najnežnija mesta.” „Ne onako kako ti to radiš.”

Uskladivši hrapavost glasa sa njenim, rekao je: „Dobro je da znam.”

Naizmenično joj je ljubio dojke, a onda se zadržao na jednoj i palacao jezikom po njenom vrhu. Džuli ga je posmatrala dok ju je mazio. Dodirnula ga je po licu, prešla mu palcem preko lepo oblikovane brade.

Poput jedra, čitavo njeno biće kao da se nadimalo od emocija. „Dereče?” „Mmm?” „Dereče?” „Ne ometaj me. Mogao bih ovako nedelju dana.” „Ne mogu da čekam toliko.”

Podigao je glavu i pogledao je u lice, a njena želja je sigurno bila očigledna, jer je on odmah odgovorio. U tečnom pokretu podigao se i ponovo se zario u nju.

Raširila je šake preko njegove zadnjice. „Ne mrdaj. Ne još. Hoću samo da te osetim.”

Učinio je šta je želela, osim što je spustio glavu i poljubio je lagano i izazovno. Kada je podigao glavu, trgao se videvši tragove suza na njenim obrazima. „Isuse, Džuli. Povređujem li te?” „Ne. Ne.” Ščepala ga je kad je pokušao da se povuče. „Šta onda?”

„Ja...” „Viler?” Glas mu je bio pun nesigurnosti zebnje. „Plačeš li zbog njega?” „Ne”, prošaputala je. „Zbog tebe.” „Mene?” „Ovo je poslednja stvar za koju sam mislila da će mi se dogoditi. Nisam...”

Zaćutala je kako bi polizala suzu iz ugla usana. „Šta? Šta nisi?” „Nisam računala na ovo.” Pomilovala ga je po leđima i ramenima. Dodirnula ga je po kosi, obrvama i konačno usnama, gde su joj vrhovi prstiju i ostali. Jedva čujnim glasom, ona reče: „Nisam računala na tebe.”

Kad se probudila, vrata kupatila bila su zatvorena i čula je kako teče voda.

Protegnula se i zevnula i poželela da ima slobodan dan da se ulenji i razmisli o onome što se sinoć dogodilo, da ponovo proživi sve te dragocene trenutke.

Osećala se ispunjeno, ali razmišljanje o Derekovim šakama i ustima ponovo joj je prizvalo trnce zbog erotskih sećanja i obnovljene želje. Poželela ga je ponovo i odjednom se osetila svežije i energičnije.

I znatno tužnije.

Oblak pare kretao se za njim kad je izašao iz kupatila. Bio je nag i potpuno ravnodušan prema tome, dok su se njoj obrazi rumeneli od iznenadnog stida.

Podigla je prekrivač da prekrije grudi, a njena nepravovremena stidljivost natera ga je da se isceri. „Prekasno. Već sam provirio.”

Samo ove reči, i ton kojim je to izgovorio, pokrenuli su treperenje u donjem delu njenog stomaka. „Dobro jutro. Koliko si već budna?” „Nekih deset sekundi.”

Bio je očigledno uzbuđen i takav je prišao krevetu, seo na ivicu i svukao prekrivač. Ugurao je jednu ruku među njene butine, a drugom njenu šaku poveo do svog penisa. Ona je gladila otekli glavić. „Imamo li vremena za ovo?” „Moraćemo biti brzi.”

Pritisnuo ju je palcem, zbog čega joj je u grlu zapeo dah. „To nije nikakav problem.”

Kad je izašao iz kupatila, posle drugog tuširanja, imao je na sebi bokserice.

Ona je navukla prekrivač preko sebe i tako ga držala. „Ima li kakvih novosti?”,

upita ona. „Dospela si u vesti.”

Bacila je pogled kroz francuska vrata, u dnevnu sobu, gde se nalazio televizor.

Pogledala je Dereka nakon toga. „Probudio sam se sat vremena pre tebe.

Uhvatio sam vesti.” Prišao je krevetu, nagnuo se i obuhvatio joj lice šakama. „Timovi iz svih lokalnih stanica parkirani su ispred tvoje kuće, gde je, kako izveštavaju, mogući ubica Pola Vilera sinoć misteriozno skončao. Daga su zaskočili reporteri dok je izlazio iz kuće krenuvši na posao.”

Ona očajnički jauknu. „Izjavio je da je bio zapanjen kad je saznao da je prisna prijateljica njegovog brata možda poznavala njegovog ubicu.” „Pa ovo je prava noćna mora.” „Može da postane još gore pre nego što bude bolje, Džuli.” „Zato mi i nije dobro.”

Spustio je šake s njenog lica. „Samo poželeti tako nešto neće pomoći da nestane. Današnji dan će biti pravo iskušenje, bojim se. Bolje bi bilo da ustaneš.” „Imam samo odeću u kojoj sam došla.” Osvrnula se tražeći svoju odeću. „Zamolio sam momka da ti je malo ispegla.” Kratko ju je cmoknuo, a onda prišao francuskim vratima. „Poručiću nam neki doručak.”

Nije bilo šanse da jede, ali nije se bunila dok je izlazila iz kreveta i ulazila u kupatilo. Istuširala se, oprala kosu hotelskim šamponom i upotrebila fen za kosu. Nije imala nikakvu kozmetiku osim one koju je nosila u svojoj torbici, za sitne popravke. Malo pudera je stavila na nos, rumenilo na obraze, a sjaj na usne.

Moraće da posluži.

Pošto joj je odeća još uvek bila kod posluge, navukla je ogrtač u koji je sinoć bila umotana, i pridružila se Dereku u dnevnoj sobi. Sobna posluga već je donela porudžbinu. Sklonio je srebrnkasti poklopac s jednog od tanjira. „Njihove rolnice sa sirom vredne su svih kalorija.” „Dereče, ne mogu da jedem.” „To si i sinoć rekla.”

Pridržao joj je stolicu. Sipao joj je kafu iz termo-bokala. I bio je u pravu: čak ni njen nervozni stomak nije mogao da odoli zalogaju rolnica. „Kakav ti je plan?”, upitala ga je dok je ispijala drugu šoljicu kafe. „Čekaćemo i videti šta se događa. Ne želim da se pojavljuješ sve dok ne

budem imao jasnu predstavu s čim ćeš morati da se suočiš.”

Pogledala je prema vratima. „Hoće li me ovdašnje osoblje prijaviti?”

Odmahnuo je glavom. „Ne pitaju me ništa za ljude koje dovodim, a ja im ništa ne govorim. Ponosni su na svoju diskreciju. Osim toga, kako godine prolaze, potrošio sam pravo malo bogatstvo ovde. Moji su dužnici.”

Viljuškom je ubadala jednu od rolnica. „Jesu li se navikli na to da provodiš noći sa klijentkinjama?”

Spustio je šoljicu na tanjirić i sačekao da ga pogleda u oči. „To se nikad pre nije dogodilo.”

Da bi prikrila koliko je zadovoljna zbog ovog što čuje, otpila je malo kafe.

Uhvatio ju je za drugu šaku i stao da je gleda dok joj je mazio prste. „Pitam se šta bi se dogodilo da smo se sreli pre nego što si otišla u Francusku. Pre nego što si upoznala Pola Vilera.” „Možda bismo se prezreli čim bismo se ugledali.” „Sumnjam u to”, rekao je blago. „I ja”, prošaputala je. „Možda bismo se zaljubili jedno u drugo, venčali se, dobili decu.”

Grlo joj se toliko steglo da nije mogla ništa da kaže.

Pružio se preko stola i dodirnuo joj obraz. „To još uvek može da se desi, Džuli. Kad sve ovo prođe, možda bismo mogli da stvorimo zajednički život.”

Ali trenutak je bio uništen zvonjavom telefona u sobi. Oboje su ga pogledali, a onda i jedno drugo, oprezno. Derek ustade i javi se. Slušao je kratko, ne skidajući oči s Džuli, a onda otresito rekavši „dobro”, prekinuo. „Bio je to Dodž.

Dole je. Dolazi gore.”

23 Dodž pokuca. Derek otvori vrata. Istražilac uđe. Kad je ugledao Džuli, iskrivio je glavu. „To sam i mislio.”

Derek reče: „Džuli Ratlidž, Dodž Henli.”

Ne obraćajući pažnju na upoznavanje, Dodž reče: „Onaj pompezni recepcioner s lošim tupeom i s motkom u dupetu rekao je da ti jutros verovatno neće prijati da te neko uznemirava. Natuknuo je da nisi proveo noć sasvim sam.

Ali nisam hteo da verujem da si baš toliko glup.” „Hoćeš li malo kafe?”

Stariji čovek pogleda Derekove bokserice, a onda i Džuli, koja je sedela umotana u ogrtač. „Imali smo samo jednu presvlaku”, objasni Derek. „Na peglanju je.”

Dodž zabrunda: „Baš zgodno.”

Derek prekrsti ruke preko golih grudi, istog trenutka shvativši da je napravio smešnu pozu. „Jesi li došao ovamo da nas grdiš, kamenuješ, ili da nam kažeš šta se događa?” „Ništa ne valja”, promrmlja istražilac. Prišao je stolu i pogledao u Džulin tanjir. „Hoćete li završiti ovo?” „Samo izvolite.”

Pokupio je preostalu rolnicu i pojeo je kao burito, ližući rikotu i sos od jagoda s prstiju kad je završio. „Eto, jutros nisam imao vremena da doručkujem.

Išao sam u posete.” „Kome?”, upita Derek. „Svima koje sam sinoć potplatio. Moji troškovi na ovom slučaju probijaju plafon i ne mogu da kažem da mi je žao.” Sipao je kafu iz bokala u Derekovu šolju i posrkao je. „Šta si čuo?” „Pretražili su joj kuću, počev od tavanskih dasaka, pa nadole.” „Smem li da pogodim”, reče Derek. „Pronašli su bluzu kojoj nedostaje jedno dugme. Znali smo da hoće. Ali to ne dokazuje da je dugme pronađeno u Djukovoj motelskoj sobi stiglo sa Džuline bluze. Nije unikatno.”

„Nismo na sudu, a ni ja nisam porotnik”, reče Dodž. „Bolje da čuvaš svoje pogotke, savetniče.” Bacio je pogled prema Džuli. „Trebaće ti.” „Šta ima još?”

Dodž sede za mali sto prekoputa Džuli i obrati joj se. „Pronašli su pištolj ispod vašeg dušeka.” „Pol mi ga je dao za zaštitu.” „Sreća vaša što nije istog kalibra kao onaj kojim je ubijen.”

Derek reče: „Ako uzmu otiske s njega, i moji će biti na njemu.”

Dodž preblede kao surutka i pogleda svog šefa. „Sjajno.” „Rekao sam ti za to. Kad sam ušao u njenu kuću, svetla su bila pogašena, ona je imala oružje...” „Dobro, dobro.” Okrenuvši se ka Džuli, Dodž reče: „Zaboravite oružje. To su dobre vesti. Vaš prijatelj Viler imao je veoma skupocen sat.” „Bio je to patek filip. Otet mu je u pljački.” „Hm. Možeš misliti koliko su se Senford i Kimbalova iznenadili kad se pojavio u vašoj kući sa svim ostalim plenom koji je tog dana ukraden.”

Derek je gledao kako joj se krv bukvalno povlači iz lica. „To je nemoguće.” „Plašim se da nije, gospođice Ratlidž. Sve je stajalo u maloj crnoj plišanoj vrećici koju su opisale sve žrtve pljačke, zajedno s vama. Pronađena je u kutiji za cipele u vašem ormanu, povrh para crnih satenskih cipela. Osim toga, detektivka Kimbal je prokomentarisala kako imate sjajne cipele.”

Džuli je zurila uprazno. Derek je sumnjao da je čula bilo šta od onog što je Dodž rekao posle onog da je vreća pronađena. Dvaput je morao da joj izgovori ime pre nego što se trgnula. Kad ga je pogledala, oči su joj bile razrogačene u neverici. „Sigurno je to ostavio tamo. Bili Djuk. Izlazio je iz moje spavaće sobe.

Sigurno je to radio tamo. Zadržao je nakit i ušao mi u kuću da ostavi to kako bi ga neko pronašao.”

Uzbuđeno i očajno je pogledala njega i Dodža. Nije bio siguran šta njegov izraz lica odaje, ali Dodž je očigledno bio skeptičan.

Ustala je iz fotelje, kao u ćošak saterana životinja koja se prkosno buni. „Da sam ja smislila tu pljačku i ubistvo, zar mislite da bih bila toliko glupa da zadržim nakit? I to u kutiji za cipele?”

Dodž ništa ne reče. Derek prođe prstima kroz kosu. „Naravno da ne bi.”

„Ali bi zato prevrtljivi partner želeo da to bude pronađeno u tvojoj kući.”

Džuli nasloni svoje male pesnice na ivicu stola dok se naginjala prema Dodžu. „Nisam imala partnera. Nikad nisam videla tog čoveka sve dok se nije isteturao iz moje sobe.” „I bacio se na nazubljenu oštricu od dvadeset centimetara koju ste slučajno držali u visini njegovog stomaka.” „Dobro, Dodže”, prasnu Derek. „Šta još možeš da nam kažeš?”

Dodž prestade da gleda Džuli i okrenu se Dereku. „Pronašli su otisak u onom šugavom motelu i propustili ga kroz sve baze podataka. Imali su pogodak i identifikaciju istog trenutka. Vilijam Randal Djuk.”

Izvadio je malu svesku iz džepa na grudima izgužvane sportske jakne i prevrnuo sjajnu plavu koricu. „Naš dečačić imao je nekoliko prekršaja, ali nije proveo nikakvo značajno vreme u zatvoru. Prerastao je u zločinca kad mu je suđeno za iznuđivanje u Oregonu, pre tri godine. Imao je aferu sa nekom ženom koja ga je tobož optužila da ju je ucenjivao. On je tvrdio da je plaćen – deset hiljada, kad smo već kod toga – za uslugu koju je pružio. Svi dokazi bili su posredni, u osnovi njegova reč protiv njene. Oslobođen je.

Pojavio se u Čikagu, godinu dana kasnije, gde je optužen za proganjanje. Ali ispostavilo se da je dama lagala muža o prirodi svoje veze sa Djukom.” Podigao je pogled i oboje ih pogledao. „Očigledno voli dame. Ali i one vole njega. Optužba u Čikagu je odbačena. „Premotavamo unapred. Pre nekoliko meseci, suđeno mu je u Nebraski za još jedan slučaj iznuđivanja. Ovog puta optužen je da je ošišao jednu sredovečnu udovicu za desetine hiljada u kešu i robi. Nekoliko meseci zabavljali su se baš lepo, ali onda ju je načepio, a ona ga optužila. Noć pre nego što je trebalo da svedoči na sudu, što bi Djuku po mišljenju državnog tužioca konačno zapržilo čorbu, udovica je nađena mrtva.” „Mrtva?” „Mrtva poput kamena, savetniče. Ubijena na parkingu ispred supermarketa.

Ušla je da kupi balon mleka. I mleko i njeno telo pronađeni su pored automobila.

Mleko je bilo hladno, ali telo je bilo još uvek toplo. Ubica je nestao u vidu magle.

Niko ništa nije video. ‘Kao da ju je udavio jebeni fantom.’ To su reči klinca koji ju je pronašao. Potrčko. Izašao je da sakupi ostavljena kolica iz radnje.” „Djuk ju je ubio?”

Dodž se iscerio. „Imao je alibi čvrst kao stena. Ali odbijeno mu je jemstvo, jer su se plašili da će pobeći. Bio je u gostima u tom okrugu.”

„Bio je u zatvoru?” upita Džuli. „Zaključali su ga gore nego... dobro su ga zaključali”, ispravio se. „Državni tužilac je povukao sve dobre poteze, ali ključni svedok mu je bio mrtav, pa nije imao baš mnogo izbora. Porota je izašla na manje od dva sata, sve zajedno sa pauzom za ručak. Djuk je oslobođen. Ubistvo udovice ostalo je nerešeno.”

Ni Derek ni Džuli nisu progovorili dok su razmišljali o ovome što su čuli. A onda Derek reče: „Iz Nebraske je došao čak ovamo?” „Niko nije uspeo da utvrdi kad je stigao u Atlantu. Nikakvih prijava za zaposlenje nema. Bar na sa njegovim originalnim brojem socijalnog osiguranja.

Između tog posla u Nebraski i tri dana pre nego što je Viler upucan, kad se pojavio na snimku sigurnosne kamere hotela, živeo je ispod radara.” Zatvorio je svesku i vratio je u džep. „Toliko o životu i delu Vilijama Randala Djuka.” „Ima li porodicu ovde?” „To još uvek istražujem, ali čini se da nema. Rodila ga je u državi Vašington samohrana majka. Počinila je samoubistvo kad je bio u osmom razredu i otada je bio u sistemu hraniteljskih porodica. Nema poznatih članova porodice. „Provukao se kroz dva ozbiljna suđenja i nijednom nije osuđen.”

Dodž reče: „Što nameće pitanje zašto bi jedan tako opasan igrač izveo toliko glup potez, da provali u kuću gospođice Ratlidž kako bi podmetnuo kradenu robu, kad je do sada tako vešto izbegavao da ga uhvate.”

Oba čoveka se okrenuše prema Džuli po odgovor. Ona je obgrlila svoje laktove, šake uvukavši u široke rukave ogrtača. „Plašio se da će ga uhvatiti s njom.” „Zašto je onda nije samo bacio u najbliži jarak? Zašto se uopšte muvao po Atlanti, ako ćemo već o tome? Zašto nije šmugnuo iz grada čim je ucmekao Vilera?”

Bila su to sasvim logična pitanja na koja nije imala nikakav odgovor.

Kucanje na vrata zazvučalo je neuobičajeno glasno. Derek otvori vrata.

Sobarica im požele dobro jutro i dodade mu odeću, uredno ispeglanu i okačenu. „Hvala.” Uzeo je vešalice i po navici posegnuo prema džepu za bakšišom, pre nego što se setio da nema pantalone na sebi. „Ja ću.” Dodž mu se pridružio pored vrata, dao sobarici novčanicu od pet dolara, a onda je ispratio u hodnik. „Kuda ideš?” „Da pušim? Navuci te pantalone, za ime sveta. I pozovi recepciju. Kaži

onom magarcu dole da ću se vratiti čim popušim. Ne želim da prolazim još jednu onakvu šaradu.” Otkloparao je niz hodnik.

Derek zatvori vrata. Džuli uze jednu vešalicu od njega, a onda bez ijedne reči krenu prema spavaćoj sobi.” „Džuli?”

Pogledala ga je. „Tvoj drugar ne veruje ni u jednu jedinu reč koju sam izgovorila.” „On ne veruje nikome.” „A šta je sa tobom?” Pogledala ga je kratko, a onda rekla: „Nikad me nisi pitao, Dereče.” „Pitao šta?” „Da li sam ili ne kriva za to što je Pol ubijen.” „Ja nikad ne pitam.” „Pitaj me.”

Oklevao je, shvativši da proverava njegovu veru u nju. „Jesi li?” „Nisam.”

Pošto ništa nije odgovorio na to, izraz na licu joj postade toliko dalek da mu je bilo teško da poveruje da su pre nešto manje od sat vremena doživeli toliko retku i predivnu prisnost, kad joj je lice blistalo od zanosa, u istom trenu dok joj se telo napinjalo od neutoljene želje za njim.

Njene oči, koje su sinoć suzile od strasti, sada su bile hladne. A usne, i dalje crvene od strasnih poljubaca, sada su bile obojene sarkazmom i tugom. „Kladim se da bi voleo da si dobio cent svaki put kad ti je klijent rekao to.”

Trebalo joj je nešto duže nego inače da se obuče, jer su joj se ruke toliko tresle da nije mogla da se usredsredi ni na najjednostavniji zadatak. Kad se vratila u dnevnu sobu, sto sa posluženjem je bio odnet, a i Dodž se vratio. Sedeo je na kauču, sa spremnom sveskom.

Derek je koračao okolo, povremeno gledao kroz prozor, kroz raskriljene kapke. Šareni tepih bio je prugast od mekog sunčevog svetla. Shvatila je da je, većini ljudi, ovaj dan bio prelep.

Derek je prestao da korača kad je ušla, i prešao pravo na stvar. „Pronašli su napušten automobil nekoliko blokova od tvoje kuće. U njemu je bila putna torba puna odeće i stvari za higijenu, nešto časopisa i ličnih stvari. Uzeli su nekoliko

otisaka iz automobila i uskoro bi trebalo da utvrde da ga je koristio Djuk.

Ostavio ga je tamo i peške krenuo prema tvojoj kući. Jedan od prozora u tvojoj spavaćoj sobi je obijen. Došao je iz tog pravca.” „Kako je izbegao alarm? Svaki prozor je povezan sa sistemom.” „Isečena je telefonska linija.” „Zato nisam isprva uspela da pozovem hitnu pomoć. Telefon nije radio.”

Pogledavši Dodža, rekla je: „Nameravala sam da unapredim sigurnosni sistem radio-vezom.” „Preporučujem to”, rekao je sarkastično. „Šta još?” upita ona.

Derek mahnu Dodžu da preuzme odatle. „Momci iz laboratorije obradiće automobil na isti način na koji su obradili sobu u motelu.” „I opet neće pronaći nikakve dokaze da sam bila u njemu”, reče Džuli.

Dva čoveka razmeniše poglede. Osetivši značaj toga, Džuli se spusti na naslon fotelje u kojoj je prethodne noći Dereku bilo toliko udobno. „Već su pronašli, zar ne?”

Dodž reče: „Pramenčić kose, koja izgleda kao vaša, pronađen je u šavu postave, na naslonu za glavu, na suvozačevoj strani. Kažem ‘koja izgleda kao vaša’, jer će je poslati u laboratoriju da je uporede.” „Nikad nisam bila ni u jednom automobilu koji je vozio Bili Djuk. Krajton je sigurno uzeo uvojak moje kose sa četke. Odnekud. Ne znam! Sve što znam, i to znam sigurno, jeste da je on za to odgovoran. Za sve to. Trebalo bi da proverimo da li je bio u Nebraski u vreme suđenja Biliju Djuku.” „Ne pratim sad ovo”, reče Dodž. „Mogao je da ubije tu udovicu za Bilija.” „Onaj scenario iz filma o vozu?”

Ton Dodžovog glasa odavao je ruganje, na šta se ona nije obazirala. „Tačno to. Ubio je tu ženu da je spreči da svedoči protiv Bilija, što je obavezalo Bilija da ubije Pola za njega.” „Kako je plejboj iz Atlante saznao za slučaj iznuđivanja u Omahi?” „Ne znam.” „Udovica i njen krađi sklon ljubavnik možda jesu velika vest u Nebraski, ali...” „Ne znam kako je to uradio!” viknula je, presekavši ga. „Prosto znam da

jeste.” Okrenula se, pogledom preklinjući Dereka, a onda reče: „Zar ne vidiš? On je genije. Odvažan je. Ne poseduje nikakav strah, jer nema savesti. Verovatno je pogledao stotine filmova u kojima je nekome smešteno za ubistvo. Znao bi kako da učini da ispadnem kriva. Za njega je to dečja igra. Uživao bi...” Shvativši da počinje da zvuči očajno i histerično, uvrnula je usne ka unutra kako ništa više ne bi rekla.

Nakon nekog vremena Dodž se nakašlja, pročisti grlo i proguta. „Derek mi reče da vas je Krajton juče posetio u galeriji.” „Proganjao me je. Mada sam sigurna da u to nećete poverovati, ili ćete pomisliti da preterujem.” „Vidite, gospođice Ratlidž, mislim da bi svet bio mnogo bolje mesto bez tog tipa. Ako je on ubio Megi, onda je najobičniji jebeni sadista. Ali njegova slika je pokazana Korejki koja vodi motel, ostalim stanarima tamo, osoblju ‘Moltrija’, gde ste se vi i Pol Viler nalazili. Niko ga nije prepoznao. Kao ni tu njegovu nabudženu mašinu, a ona je predviđena da privlači pažnju.” „Ima on još jedan automobil. Neki sportski džip. Mislim da ima nekoliko vozila.”

Dodž zapisa ovo što je čuo i reče: „Proveriću to”, ali Džuli se učini da mu to nije baš na vrhu liste prioriteta. „Vrlo mu je bitno da mu privatni život ostane privatan. Hoću reći, nazvali ste ga plejboj, ali to nije pravi opis. Plejboji bivaju viđeni sa prelepim ženama.

Priređuju bogate zabave. Imaju čitavu kliku lezilebovića oko sebe. Žude za pažnjom i stalno je potpiruju. Krajton ništa od toga ne čini. Onako ohol, zar ne mislite da je čudno što se drži po strani i izbegava pažnju javnosti?” „Mnogi bogati ljudi izbegavaju publicitet.” „Ali Krajtonovo izbegavanje je u suprotnosti sa njegovom ličnošću. Za to sigurno postoji neki razlog. Jeste li proverili ima li dosije u policiji?” „Danas nekako nisam imao vremena”, odgovori mrzovoljno Dodž.

Derek, prvi put progovorivši za nekoliko minuta, reče: „Ispričaj joj za telefon.”

Pogledala ga je na mestu gde je stajao pored prozora, leđima okrenut sobi.

Leđima okrenut njoj. „Bili Djuk je kod sebe imao mobilni telefon kad je umro.” Dodž posegnu prema džepu na grudima i iz njega izvuče parče papira. „Jedna moja prijateljica, policajka, zaplenila je ovo za mene u zamenu za lepu večeru u restoranu po svom izboru. Ovo je spisak poziva obavljenih s tog telefona. Prvi je obavljen

preksinoć i to je bio novi broj.” „Nijedan od Krajtonovih brojeva nije na spisku”, reče Derek. „Insistirao bi na tome da ga Bili Djuk ne zove.”

Dodž joj pruži papir. „S druge strane...”

Džuli pregleda brojeve koji su bili podvučeni svaki put kad su se pojavili na listi. „Galerija.” „Pet puta ju je juče pozvao.” „Jeste zvao. Hoću reći, pretpostavljam da je o njemu reč.”

Derek se okrenu prema njoj i oštro je pogleda. „Nije bilo razloga da to spominjem”, rekla je braneći se. „Juče sam se tri puta javila na telefon u galeriji, a pozivalac nijednom ništa nije rekao. Ne morate da mi verujete na reč. Možete da pitate Kejt.” „Ona je slušala na drugom aparatu?” „Nije. Ali rekla je da se njoj isto to desilo. Pogledajte kako su kratki ti pozivi.

Minut ili manje.” „Mnogo šta se može reći za šezdeset sekundi.”

Uzela je papir od Dodža. „Ovo samo dokazuje da je zvao. Ne dokazuje da li je neko pričao s njim.”

Derek pogleda Dodža, koji se namršti i reče: „Ipak ne izgleda dobro. A posebno nakon što je onomad bio u galeriji i tražio vas.” „Nikad nisam srela tog čoveka.” „Zašto bi dolazio da vas vidi, gospođice Ratlidž?” „Nemam pojma.” „Nemate?” „Ne.” „Hm.” Dodž ju je gledao kratko, a onda sklonio pogled i počeo da se tapka po džepovima.

To je bila očigledna navika koja je Dereku nešto govorila. „Šta je, Dodže?”

Stariji čovek prestade da se igra. Pogledao je Dereka, a onda i nju. Kad je ponovo pogledao Dereka, pogled mu je bio saosećajniji. „Ima još samo jedna stvar koju sam iskopao i, savetniče, velika je kao kuća.” „Reci nam.”

Dodž klimnu glavom prema Džuli, ne skidajući pogled sa Dereka. „Ona zna.

Pitaj je.”

Sve u njoj poče da se kruni. Osetila je u sebi kako joj se molekul po molekul raspada. Bilo je sigurno da će jednog trenutka saznati, ali nadala se da će, pre nego što se to dogodi, Krajton i njegov drugar Bili Djuk već biti otkriveni kao Polove ubice. „Šta?” pitao je Derek, ali nakon što ni ona ni Dodž ništa nisu rekli, ljutito je ponovio. „Prokletstvo, šta?”

Džuli pokuša da kaže nešto, ali jezik joj se zalepio za nepce. Uspela je samo da molećivo promuca njegovo ime.

Dodž se pridiže i krenu prema vratima. Čak se i za kvaku uhvatio pre nego što se okrenuo k njima. „Taj dan nije bio jedan od uobičajenih sastanaka utorkom. Ona i Viler su tog dana nešto proslavljali. Je li tako, gospođice Ratlidž?”

I dalje ne mogavši da govori, ona samo klimnu glavom. „Senford i Kimbalova morali su da odu kod svog nadzornika da traže pomoć. Ovaj je baš nagazio Vilerovog advokata, ali i pored toga, tek kad su sudski zatražili taj dosije, advokat je konačno popustio.” „Dosije o čemu?” upita Derek. „O testamentu Pola Vilera. Izmenio ga je. Još uvek nije overen, ali gospođica Ratlidž bi trebalo da nasledi čitavo njegovo bogatstvo. Njegov deo firme, imetka. Sve do poslednjeg centa.”

Ove reči odjeknule su poput zvonjave pogrebnih zvona, a onda je usledila zagrobna tišina.

Derek je zurio u Džuli s mešavinom neverice i jedva obuzdanog gneva.

Lagano je odmahnula glavom levo-desno, znajući da će sigurno biti pogrešno bilo šta što u ovom trenutku kaže.

Dodž reče: „Biću napolju.”

Nekoliko minuta kasnije Derek mu se pridružio u dvorištu gde je hotel služio užinu od tri do pet, svakog popodneva, ako je to vreme dozvoljavalo. Senovito i spokojno, dvorište je sa tri strane bilo okruženo zidom od cigala prekrivenim bršljanom, a prema ulici gustom živicom. U središtu se nalazila isklesana kamena fontana iz koje je nenametljivo sipila voda preko anđelčića s lirom u rukama.

Dvorište je bilo samo njihovo.

Derek sede za mali sto od kovanog gvožđa gde je Dodž već upalio kamel bez filtera. Neko vreme samo su sedeli jedan pored drugog. Derek je posmatrao kolibrija koji je leteo od jednog cveta hibiskusa do drugog. Dodž je samo zurio u daljinu i pušio.

Konačno je pogledao Dereka. „Jesi li je?” „Misliš od aviona?” „Od doručka.”

Derek zaunjka. „Jašta.”

Dodž klimnu glavom dok je gasio cigaretu. Pripalio je drugu. „Nikad nije spomenula testament.” „Nije.” „Loše vreme da saznaš.” „Pričaj mi.” „Šta je sad rekla o tome?” „Ništa. Nisam joj pružio šansu. Trebalo mi je vazduha, da razbistrim glavu.” „Je li ti se razbistrila?” „Ni blizu.” „Pa šta ćeš da radiš?” „Proklet bio ako znam.” Derek ustade i poče da korača po mahovinom obraslim ciglama, od kojih je bila napravljena staza. „Zar mi nisi rekao da je unajmila Neda Fultona da je zastupa?” „Aha, dobar je.” „Mali savet, savetniče, prepusti je njemu i drži se podalje od ove zbrke.”

Derek nastavi da korača, a Dodž da puši. Prošlo je nekoliko trenutaka, a onda Dodž reče: „Ali nećeš to uraditi, zar ne?”

Derek prestade da korača i stade da posmatra kolibrija koji je lebdeo iznad cveta, velikog poput jarkocrvenog suncobrana. „Sasvim je moguće da joj je neko smestio, Dodže.” „Zvuči vrlo melodramatično.” „U tome i jeste stvar. Odsecanje Megine glave bilo je melodramatično. Ne možemo da isključimo Krajtona i njegov dar za melodramu. Neiskren je. Kao prokleta jegulja je. Kao što Džuli reče, nema savesti. Drčan je i sto posto siguran u svoju sposobnost da uradi šta god mu prokleto padne na pamet i nekažnjeno se izvuče.”

„A ima i isti motiv za ubistvo Vilera”, glasno je razmišljao Dodž. „Nasledstvo. Možda je znao da se stric sprema da promeni testament, pa je želeo da ga smakne pre nego što to uradi.” „Ili je saznao da je stvar završena i ubio ga iz osvete.” „Ako je to slučaj, zašto nije i nju sredio?”

Derek je razmišljao o tome, kao i o crtama Krajtonovog karaktera i svemu što mu je Džuli rekla o njemu. „To ne bi bilo ni najmanje zabavno.” „Zabavno?” „Voli da se šali na tuđ račun. Ako uspešno svali ubistvo strica na nju, nasmejaće se na njen račun, a uz to će još osigurati da nikad ne stigne da potroši bogatstvo. Ako bude osuđena, on i njegovi roditelji mogli bi novi testament da proglase nevažećim.” „Milionera sredila smrti gladna ljubavnica. Bratanac proglašen za naslednika.” „Tačno tako. Krajton bi se slatko nasmejao nekoliko puta.”

Dodž je zgužvao praznu paklicu i zamišljeno otvorio drugu. „Prolazi to. Bar u teoriji. Ali još uvek nema ničega što povezuje Krajtona Vilera i Bilija Djuka.” „Neće ga ni biti. Krajton je previše pametan. Nešto mi smeta, samo ne mogu da shvatim šta. Ali, kada je Džuli počela da priča o tome kako ne voli da bude u centru pažnje, shvatio sam o čemu je reč. Prvi put kad je došao kod mene u kancelariju, kao i sledećeg puta, ništa nije dodirnuo. Čak ni čašu za vodu, ni naslon stolice, ni kvaku na vratima. Ja ili Marlin pridržali smo mu vrata svaki put. Nije čak hteo ni da se rukuje.” „Nije ostavio nikakav trag.” „Nikakav fizički dokaz.” „Ali zato imaju čitavu gomilu dokaza protiv nje.” Istražilac pokaza glavom prema hotelskoj sobi u kojoj su Derek i Džuli proveli noć. „Do ručka će dobiti nalog za hapšenje. Zapamti moje reči.” „Za ubistvo Bilija Djuka?” „Njega. Vilera. Biraj. Možda i obojice.” „Sve je to posredno, Dodže.” „Ipak mogu da je zadrže nekoliko dana dok sakupe još dokaza.” „Nema nikakvih dokaza koji nisu podmetnuti. U to sam siguran. Volela je Pola Vilera.”

„Pričamo o velikoj sumi novca, Dereče.”

Dodž ga nikad nije zvao po imenu. I nikad nije govorio tako poverljivo i iskreno. Dereku nije promakao značaj što tako govori. Ponovio je: „Volela je tog čoveka, Dodže. Veruj mi, nije mi prijatno što to kažem, ali to je činjenica.”

Zurio je u Dodža sve dok ovaj nije to prihvatio. „Dobro. Ne bi ubila Pola Vilera ni za kakve novce. Možeš to da ponavljaš do sudnjeg dana, ali to ne rešava tvoj problem.” „Ništa nećemo izvući iz Krajtona. Rešenje počiva u Biliju Djuku.” Derek razmisli kratko, a onda reče: „Džuli je rekla da je izgledao užasno, bolesno, kao da mu je trebala pomoć. Kad možemo da očekujemo nalaze autopsije?” „Pošto tako mnogo zavisi od nje, siguran sam da detektivi pritiskaju medicinskog islednika da to što pre obavi.” „Nastavi da pratiš to, Dodže. Moraš mi reći sve što čuješ.” „Koštaće te to.” „Obećaj toj policajki – Dori? – tri skupe večere. Trebaju mi informacije jake kao bombe. Počni od sadržaja putne torbe koju su pronašli u automobilu Bilija Djuka.” „Već sam ti to rekao.” „Nabavi mi popis čitavog sadržaja ako možeš. I...” „Hoću li imati vremena da pišam?” „Danas ne. Proveri da li Krajton ima policijski dosije.” „Već sam proverio. Jednostavno nema. Čak ni prekršajnu prijavu za vožnju u pijanom stanju. Dobio je nekoliko kazni za prebrzu vožnju. To je sve.” „Maloletnički dosije?” „Pustio sam nekoliko pipaka, ali to ti je kao Sveti gral.” „Učini šta možeš.” „U međuvremenu, šta ćeš ti da radiš?” „Otići ću gore i posavetovaću se sa klijentkinjom.”

Arijel nije čula vest o smrti Bilija Djuka sve dok rano tog jutra nije uključila televizor. Kako se jedan izveštaj prelivao u drugi, svaki podjednako potresan kao prethodni, pokušala je da pozove Kerol i pita je da li je čula. Naravno, pošto ju je prijateljica nagovarala da se ne meša, Arijel je izostavila svoju ulogu u

njegovoj identifikaciji. A želela je da i dalje ostane van toga. Svejedno, ipak je bilo uzbudljivo čuti brojna pominjanja anonimnog poziva koji je uputila preko policijske linije za hitne pozive. Šokiralo ju je kad je čula da je Bili Djuk umro u kući Džuli Ratlidž.

Predstavnica policije, detektivka po imenu Roberta Kimbal, naglasila je, mada ne sasvim otvoreno, da nije umro prirodnom smrću, od srčanog udara ili slično, i da je gospođica Ratlidž nekako izazvala njegovu smrt.

Arijel se pitala zašto se tako otmena dama poput nje, koja je imala ljubavnika milionera, spetljala sa probisvetom kao što je Bili Djuk. A opet, taj milioner je bio stariji od gospođice Ratlidž. Možda nije mogao seksualno da je zadovolji, a Biliju je to uža specijalnost. Ume da bude umiljat, šarmantan i zabavan kad to hoće. Džuli Ratlidž je lako mogla da bude meta takvog probisveta.

Arijel se toliko udubila u izveštaje da je, i pre nego što je toga bila svesna, prošlo već pola sata, što je značilo da će ostatak dana kaskati za svojim rasporedom. Baš danas od svih dana. Kad ima toliko toga što treba uraditi! Želela je da sve bude savršeno za današnju večeru.

Nije otišla s posla sve do pola šest, a večera je bila zakazana za pola osam, pa je zato htela da unapred uradi sve što može.

Za posao se obukla u žurbi, a onda otišla u kuhinju, ispekla parče govedine na maslinovom ulju, a onda ga stavila u ekspres lonac u kom će lagano krčkati čitavog dana. Dodaće povrće kad se vrati kući. I napraviti salate. I kašikom podeliti sorbe u posebne desertne čaše i vratiti ih u frižider.

Postavila je sto kad se sinoć vratila kući, još uvek pomalo pripita od martinija od jabuke i opijena od zadovoljstva što ga je ponovo videla, i saznala da ipak nije pobegao od nje i da zaista želi ponovo da je vidi. Nasamo. Koliko li je samo puta morala da ga uverava da ih niko neće prekinuti?

Ako to nije zvučalo obećavajuće, onda nije znala šta jeste.

Na izlasku je još jednom pogledala trpezarijski sto, poželevši da ima nešto poput paravana ili nečeg sličnog čime bi mogla da odvoji sto od kuhinje. Sveće će doprineti umekšavanju atmosfere. Mora se setiti da kupi nekoliko kad bude kupovala cveće i vino. Crveno. Da se slaže sa govedinom. Toni zna te stvari, da crveno vino ide sa crvenim mesom.

I mora se setiti da kupi pakovanje kondoma.

Pa, svaka devojka sme da se nada, zar ne?

Uključila je radio u automobilu kad su išle glavne vesti i, naravno, Bili je

spomenut. Poslednji put kad ju je pozvao, pokušao je nešto da joj kaže pre nego što je prekinula, posle čega je ostavila podignutu slušalicu da ne bi mogao ponovo da zove. To se dogodilo preksinoć.

Arijel se nadala da gospođa Hamilton neće shvatiti da je čovek kog od jutros spominju u vestima čovek koji ju je juče tražio svega nekoliko sati pre nego što je umro. To je bilo pomalo jezivo. Arijel nije mogla da se ne pita šta je to Bili želeo da joj kaže. „Život je u pitanju”, rekao je gospođi Hamilton. Arijel je mislila da je to rekao tek onako, ali to očigledno nije bila istina. Biliju su zlodela očigledno došla glave. Sada je mrtav. Dok ga je žalila kao i svako ljudsko biće, osećala je olakšanje što o njemu više ne mora da se brine.

Može da ga istisne iz svoje glave i sanjari samo o svom večerašnjem sastanku sa Tonijem.

24 Derek se vratio u hotelsku sobu i zatekao Džuli kraj telefona, očigledno u razgovoru sa Kejt. Priznavala je svojoj asistentkinji koliko je strašno bilo to što se Bili Djuk pojavio sinoć u njenoj kući i umro. „Na nesreću, televizijski izveštaji bili su tačni. Pretrpeo je ranjavanje nožem, ali...” Pogledala je Dereka, koji je prstom prelazio kao da se seče po vratu. „To je policijska stvar, Kejt, zato stvarno nemam prava da o tome raspravljam.”

Nastavila je uveravajući Kejt da je dobro i da se oseća kao što se može i očekivati, a onda poverila upravljanje galerijom svojoj asistentkinji do daljeg. „Očekujem da se uskoro vratim na posao”, završila je razgovor. „Jesi li joj rekla gde se nalaziš?” upita je Derek čim je prekinula. „To sam prećutala.” „Dobro je.” „Da li ja to zvanično izbegavam hapšenje?” „Još uvek ne.” „A šta je s tvojom kancelarijom? Zar ti nećeš ići na posao?”

Odmahnuo je glavom. „Zvao sam Marlin i obavestio je o svemu, i rekao joj da ću ostatak dana biti odsutan. Zna ona kako da izađe na kraj sa saslušanjima.” „Da izvrdava?” „Tačno. „A šta je sa ostalim klijentima?” „Ti imaš vanrednu situaciju, zato i imaš moju punu pažnju.” „Hvala ti.” „Nije to za džabe. Naplatiću ti. Možeš sebi to da priuštiš”, dodao je tiho.

Namrštila se. „To je upravo ona vrsta komentara koju sam se nadala da ću izbeći.” „Je li to ono što mi nisi rekla? Da ne trpiš glupave komentare? Ili si slučajno zaboravila i da si nasledila krvavo nasledstvo?” „Šta ti misliš, koje je najbolje vreme da se tako nešto spomene, Dereče?” „Bilo kada.”

„Na primer?” „Kad smo se sreli.” „Nije to nešto što se govori potpunom strancu.” „Da, to bi stvarno bilo čudno. I pre i nakon što smo se pojebali.” Pocrvenela je, ali nastavio je pre nego što je uzvratila. „A šta je sa sledećim danom, kad sam se pojavio u galeriji?” „Bio si razjaren, nisi bio spreman da me slušaš.” „Mogla si i sinoć da mi kažeš.”

Na to ništa nije rekla. Nije ni morala. Pogledom je rekla sve. Opsovao je besno, prišao prozoru, pogledao napolje, a onda se okrenuo. „Iskočilo bi pre ili kasnije. To sigurno znaš.” „Nadala sam se da će biti kasnije. Strepela sam od toga. Bilo je to neizbežno.” „Zašto mi onda, za ime sveta, nisi rekla, Džuli?” „Zato što sam znala da ćeš ovako reagovati. Znala sam da će to sve promeniti.” „Prokleto si u pravu da će sve promeniti!” rekao je zažareno. „To ti daje najstariji motiv u istoriji pravosuđa. To je prvo poglavlje krivičnog prava.” „Znam! Znala sam kako će to tebi izgledati. Kako će izgledati Senfordu i Kimbalovoj. Svima.” „Ne bi izgledalo tako loše koliko je to sada slučaj.”

Gneva iz nje potpuno nestade. „Nisam bila u pravu što sam to prećutala.

Sada to uviđam.”

I on je malo popustio. „Podjednako sam ljut na sebe koliko i na tebe. Znao sam od početka da nešto kriješ od mene.” „U stvari, nisi ljut koliko sam mislila da ćeš biti.” „Kao Derek, tip s kojim si čitave noći vodila ljubav, veoma sam ljut na tebe.”

Zamahnuo je rukom prema francuskim vratima koja su delila sobe. „Tamo unutra, ništa nije... Mi smo... Kako si mogla...” Rečitost ga je napustila. Opsovao je, a onda rukama prosekao vazduh. „Kasnije ćemo se pozabaviti time. Kao tvoj advokat...” „Ipak ćeš me zastupati?” „Policija bi to veoma loše primila kada bih se sada povukao, nakon što sam se sinoć proglasio tvojim pravnim zastupnikom. Gnev je emocija koju sebi ne

mogu da priuštim. Ljutnja je kontraproduktivna. Kao i nesmotrenost. Pogrešno proceniš porotnika za kog misliš da će biti na tvojoj strani, pogrešno proceniš koliko će svedok biti ubedljiv, klijentova laž se obznani na sudu i nema više povratka. Gotovo je. Prihvatiš to i kreneš dalje.” Seo je na dvosed okrenut ka njoj. „Zato, prvo najvažnije. Senford i Kimbalova želeće da znaju kad se to dogodilo.” „Misliš li na to kad je Pol promenio testament? Spomenuo je to još pre godinu dana i neprekidno to ponavljao. Pokušavala sam da ga odgovorim od toga.” „U to će ozbiljno posumnjati, Džuli.” „Ali to je istina.” „Ko bi okrenuo leđa tolikoj sumi novca?” ,Ja bih. I učinila sam to. Ali Pola nije bilo moguće odgovoriti. Rekao je svom advokatu da napravi nacrt novog testamenta. Potpisao ga je tog utorka ujutro, pre nego što se našao sa mnom na ručku.” „Zato ste i proslavljali.” „On je proslavljao. Ne i ja. On je bio zadovoljan. Ja sam bila...” „Nezadovoljna?” „Nesigurna. Znala sam da će to doneti probleme.”

Derek nakratko zapade u neko razmišljanje, a onda je upita šta je advokat mislio o novom testamentu. „Da li je pokušao da odgovori Vilera od toga?” „Nisam prisustvovala njihovim razgovorima. Ali prema meni je bio veoma ljubazan kad smo se sreli nakon Polove smrti. Jasno sam mu stavila do znanja da ne žurim da se testament otvori.” „Krajton bi žurio.” „Advokat je odugovlačio s njim.” „To znači da Vilerovi nisu znali, i još uvek ne znaju, da Krajton nije naslednik?” „Koliko ja znam. Pol je čvrsto rešio da to ostane među nama koliko god je moguće. Mislim da se plašio da će Krajton nešto učiniti. Pol nije tajio koliko sam mu draga. A Krajton nije krio koliko mu se to ne sviđa.” „Video te je kao pretnju.” „Zato sam se i pitala zašto ja nisam bila njegova meta umesto Pola.” „Dodž je i to spomenuo.” Derek joj je ispričao šta je poverio svom

istražiocu. „Verovatno si u pravu”, rekla je nakon kratkog razmišljanja. „Da je Krajton mene uklonio, ovo ne bi ni blizu bila igra kakva je postala. Bojim se da se on još uvek igra.” Nagnula se ka njemu. „Šta je Bili Djuk tražio u mojoj kući, Dereče?”

Rekao je ono što je bilo očigledno. „Podmetao dokaze koji te povezuju s pljačkom.” „Ako uspemo to da dokažemo...” „Zabrljaćemo.”

Ovo ju je iznenadilo. „Zašto?” „Zato što bi onda ispalo da je Bili Djuk radio na svoju ruku, ili da je pokušavao da prevari tebe, svoju partnerku u zločinu. Kako god, Krajton je čist.” „Ali Bili Djuk je to radio po Krajtonovom nalogu.” „Bez sumnje jeste. Ali nemoj tu teoriju predlagati detektivima, Džuli.” „Zašto da ne?” „Zato što će se zapitati, ako je Krajton sve vreme imao taj nakit, zašto ga nije sakrio u tvojoj kući dok je bio tamo i preturao ti po stvarima.” „Ali policija za to ne zna.” „Znaće. Mora da sazna. To je jedino objašnjenje za čišćenje kuće koje je bilo toliko temeljno da ga je tvoja spremačica spomenula Kejt, koja je to prenela detektivima.” „Koji su smatrali to bitnim.” „Nisu oni džabe detektivi.”

Spustila je glavu. „I još nešto...”

Ona zaječa: „Ima još nešto?” „Bili Djuk nije imao oružje kod sebe. Stoga ne možemo da tvrdimo da je upao u kuću da ti naudi.” „Zbog čega sve to izgleda kao da smo bili prijateljski nastrojeni jedno prema drugome.” „Ili da ste bar poznanici.” „Ali ja ga nisam pustila da uđe. Provalio je u kuću.” „To je nešto. Ali nije mnogo.”

Uzdahnula je. „Loše izgleda, zar ne?”

„Neću te zavlačiti, Džuli. Da. Imaju motiv.” „Novi testament. Ali šta je sa prilikom? Kad sam ja skovala taj plan sa Bilijem Djukom? Do juče ga nikad nisam videla.” „Postoje dokazi koji govore suprotno”, rekao je. „Pozivi telefonom. Njegovo pojavljivanje u galeriji. Dugme u njegovoj sobi, kosa u automobilu. Sve je to posredno, ali, kada se sakupi na gomilu i spoji sa imetkom Pola Vilera, dovoljno je da nekom ambicioznom tužiocu krene pljuvačka na usta.”

Ustala je i prišla baru, otvorila sok i sela, ne uzevši ni gutljaj. „U međuvremenu, Krajtona oslobađaju sumnje.” „Bojim se da si u pravu. Njegov žrtveni jarac je mrtav, a do sada njih dvojicu niko nije uspeo da poveže.” „Gde su se sreli njih dvojica? U Nebraski?”

Hipotetički, Derek upita: „Šta bi jedan kosmopolitski, urbani tip poput Krajtona mogao da radi u Omahi? Mogu da ga vidim kako se trese na samu pomisao da leti u Omahu na visini od deset kilometara.” „Otišao je tamo da vrbuje Bilija Djuka.” „Da zameni ubistva.” „Udovicu za Pola.” „Moguće.”

Shvativši njegovu sumnju, ona upita: „Šta je?” „Prvo moramo da dovedemo Krajtona do Omahe. A onda, ako je Bili Djuk bio u zatvoru, gde su se sreli i sklopili nagodbu? Pretpostavljam da bi ga Krajton posetio u zatvoru, ali...” „Previše je on pametan za tako nešto”, reče ona. „Zatvor bi zabeležio njegovu posetu.” „Uzela si mi reč iz usta. Ako je Krajton zadavio onu ženu na parkingu ispred supermarketa, kao fantom, bez ijednog svedoka, onda bi...” „Želeo da za to neko zna.”

Ovog puta je Derek bio iznenađen. „Nisam se to spremio da kažem. To je protivno onome što si o njemu rekla, da želi da bude neprimećen u javnosti.” „Ne, nije. Bila bi to interna šala, što sasvim liči na njega. Vratimo se filmu – u onom delu koji nismo gledali ima jedna scena u kojoj se milioner pojavljuje na zabavi. „Čitav grad bruji o ubistvu teniserove žene. Dok traje zabava, neka šašava

starija žena pita se kako bi neko mogao da udavi nekoga nasmrt. Milioner se nudi da joj pokaže. Stavlja joj šake oko vrata da joj demonstrira. Naravno niko, osim samog tenisera, ne zna da on stvarno ponovo odigrava scenu ubistva koje je počinio.”

Vratila se na svoje mesto na kauču. „Krajton ne želi da bude uhvaćen, ali mislim da bi voleo da se pohvali, posebno nama, da pokaže koliko je pametan.” „Želi da budemo deo njegove šale.” „Da, a pribojavam se malo zbog poente na kraju.”

Derek ustade i poče da korača. „Moramo da ga povežemo sa Bilijem Djukom.”

Podigla je papir koji je Dodž ostavio, telefonske pozive Bilija Djuka. „Galerija nije jedini broj koji je više puta pozvao.” Pokazala mu je još jedan broj. „Zvao je ovaj broj tokom noći više puta.” „Možda je dostava pice.” „Nije. Dok si bio odsutan sa Dodžom, pozvala sam taj broj i javila mi se automatska sekretarica, a ne snimljeni pozdrav nekog restorana.” „Ako smo mi to saznali, onda su to sigurno učinili i Senford i Kimbalova.”

Derek uze svoj telefon, otvori ga i jednim pritiskom pozva Dodža.

On se odmah javio. „Sigurno si štucao. Baš sam hteo da te zovnem.” „Slušaj, na onom spisku pozivanih brojeva...” „Već su ga proverili.” „I?” „Arijel Vilijams. Dvadesetsedmogodišnjakinja. Zaposlena cura. Usrala se od straha kad se Kimbalova pojavila kod nje na poslu i počela da joj postavlja pitanja o Biliju Djuku.” „Poznavala ga je?” „Priznala je da je ona pozvala i identifikovala ga kad su pokazali njegovu sliku na televiziji.” „U kakvoj su bili vezi?” „Nešto se spetljala, ali sumnjaju da joj je on bivši dečko za kog ne želi više da zna.” „Gde su se upoznali?” „U Nebraski. Nije joj se svidelo što su ga oslobodili. Rekla je da bi volela da su ga strpali u zatvor, jer to zaslužuje. Preselila se ovamo i uopšte nije bila

srećna kad ju je nazvao i rekao da je došao za njom. Rekla mu je da se gubi i da je ostavi na miru. Ali nije odustajao. Pozivao ju je i prekidao, kao sa gospođicom Ratlidž.”

Derek prebaci na zvučnik kako bi i Džuli mogla da ga čuje. Brzo ju je pogledao kad je Dodž to rekao, a ona mu uzvrati zadovoljnim pogledom. „Devojka se klela u sve živo i mrtvo da nije videla Bilija Djuka otkako je otišla iz Nebraske, a kada je jutros na vestima čula da je mrtav, nije joj bilo žao.”

Dodž zaćuta i šišteći uzdahnu. „Da li je spomenula Krajtona Vilera?” „Nije koliko ja znam.” „Pitaj.” „Dobro. Ima još nešto. Jesi li ikada čuo za film Mahnitost?” „Nisam.” Derek pogleda Džuli, koja odmahnu glavom. „Pa, ne znam da li je to uopšte od značaja”, reče Dodž. „Ali taj DVD je Djuk imao u putnoj torbi.”

„Ne mogu da verujem to za Džuli”, reče Šeron Viler dok je razmazivala puter po krekeru sa sirom.

Dag odgurnu svoj tanjir, bukvalno ni ne taknuvši ručak. „Ni ja ne verujem u to.” „Ja verujem. Nikad mi se nije sviđala.” Krajton mahnu Rubi da mu dopuni čašu ledenim čajem. „Uvek je bilo nečeg... lošeg u vezi s njom i stricem Polom.” „Lošeg?” „Da, oče. Lošeg. Nisam uspevao da shvatim o čemu je reč. Ali zaista se osećalo.” Rubi – ne skrivajući svoje mišljenje – sipala je čaj u čašu prskajući okolo. On je ščepa za drugu ruku i poljubi je u nadlanicu. Ona je istrgnu i odgega se, mrmljajući sebi nešto u bradu. „Hvala ti”, doviknuo joj je zapevajući. Čak ni služavkina mrzovolja nije mogla da ga oneraspoloži otkako je jutros u kupatilu uključio televizor i čuo da je Bili Djuk umro u domu Džuli Ratlidž, izgleda usled smrtnog ranjavanja.

Od tih vesti mu se digao.

Bili Djuk otišao je u Džulin dom. Džuli ga je ubola. Sad je mrtav i ona je pod istragom.

Savršeno! Neprocenjivo!

Da lije stvarno toliko briljantan? Obavio je najteži posao. Dugme sa njene bluze, bez ikakvih problema je bacio na pod kuhinje u motelu. Pa uvojak kose u Bilijevom automobilu. Planirao je da policija pronađe mrtvog Bilija u Motelu „Pajn vju”, ubijenog, sa tragovima koji vode do Džuli.

Ali ovo je bilo još bolje. Ovaj scenario učinio je da ona izgleda još krivlje i pružao mnogo viši nivo zabave.

Od početka je Bilijeva sudbina bila zapečaćena. Krajton nijednog trenutka nije nameravao da ga ostavi u životu kad ispuni svoj deo pogodbe. Međutim, odlučio je da je fer da ostavi Bilija dovoljno dugo u životu da bi video kako mu bivša devojka umire užasnom smrću koju zaslužuje.

Ali onda je Bili primorao Krajtona da ponovo razmisli o vremenu delovanja.

Prvo je došao do Krajtonove zgrade da mu ostavi poruku. To je bilo glupo.

Iskreno mu rekavši: „Ona je samo klinka. A ni ja baš nisam baš bio fer prema njoj”, i tako dalje, ubedilo je Krajtona da je Bili, uprkos tome što je ko zna koliko puta pljuvao po toj devojci koja je svedočila protiv njega, ipak obična sekapersa. Čovek u takvom stanju ne razmišlja jasno i spreman je da brzopleto nešto zabrlja. Recimo, da prizna.

Dakle, baj-baj, Bili, lepo je bilo poslovati s tobom.

Na sreću, Krajton je u Motel „Pajn vju” otišao spreman. Bili je voleo pivo.

Toliko je bio potonuo psihički da nije bio svestan koliko je Krajtonu trebalo da otvori flaše. Ništa nije posumnjao.

Krajton se pitao da li je kasnije, negde usred noći, kad su ga uhvatili grčevi i vrtoglavica, kad je osetio koliko je dezorijentisan, shvatio o čemu je reč.

Možda je pomislio da je šunkarica bila pokvarena. Ili sir. Možda je pomislio da je zakačio neki stomačni virus.

Ali, u stvari, Bilijevo ubistvo Krajtonu nije pružilo ni najmanji osećaj ushićenja. Nije prisustvovao njegovom kraju. Da jeste, možda bi sve to bilo mnogo uzbudljivije. Dok su delili Bilijev poslednji obrok, neprestano je govorio sebi da ubija čoveka, da je to isto kao i da ga gleda kako umire.

Ali iskreno, bilo je veoma dosadno. Nije bilo uzbudljivo kao, recimo, kada je video kako krv lipti iz presečene arterije onog psa.

Ali jeste bilo efektno, pa ne može čovek imati baš sve.

Krajton je planirao da se u taj odvratni motel vrati još jednom, pre nego što Bilijevo telo počne da smrdi, i potraži ukradeni nakit znajući da je pohlepni kučkin sin lagao kao pas kad je rekao da je sve bacio. Pištolj je verovatno bacio kao što je rekao. Čak je i Bili dovoljno pametan da ne rizikuje da ga uhvate sa

oružjem kojim je počinjeno ubistvo. Ali nakit, iz njega se mogao izvući izvestan profit, a Bili je mnogo voleo skupu odeću.

Krajton je bio pošteđen neprijatnog čišćenja kada je, iz razloga koji će zauvek ostati nepoznati, Bili otišao do Džuline kuće. Krajton verovatno nikad neće saznati Bilijev motiv da to uradi. Bili je očigledno pokušavao da se reši dokaza koji su ga povezivali sa pljačkom i ubistvom. Ali zašto je rizikovao da ga uhvate?

Ali opet, kakve to sad ima veze? To što je Bili skončao u Džulinoj kući išlo je Krajtonu naruku, a to je bilo sve što ga je zaista interesovalo. Izbio je na čistinu, a Džuli je izgledala kriva kao sam đavo.

Jupi, jupi!

Jutros, kako bi proslavio ovaj neverovatan preokret, čim je izašao iz tuškabine, Krajton je obavio hitni poziv madam, koja mu je odmah poslala jednu od svojih devojaka. Otac ga je pozvao telefonom dok mu je ona majstorski pušila kurac. Bilo je teško sakriti oduševljenje kad je rekao svom ocu da je čuo za vesti o Džuli i da nije zapravo ni najmanje iznenađen.

Dag mu je rekao da je bitno da porodica nastavi da nastupa u vidu jedinstvenog fronta i predložio – možda ipak naredio – da Krajton ne razgovara sa medijima. Kao da bi to učinio da ovaj nije to rekao. „Umesto da odeš u kancelariju”, rekao mu je Dag, „zašto ne bi čitav dan proveo ovde sa majkom i sa mnom? Moramo da se pregrupišemo i odlučimo kakav stav da zauzmemo po pitanju ovoga.”

Krajton ionako nije imao nameru da ide u kancelariju, što je otac vrlo dobro znao, ali bio je toliko pun dobrote da nije hteo da se raspravlja sa matorim o zbijanju redova.

Nakon što je dao kratku izjavu novinarima koji su se okupili na ulici ispred imanja, Dag se povukao u svoju radnu sobu da sredi neke papire. Šeron je čitavo jutro provela planirajući neku večeru za trenutak „konačno je to sve za nama”.

Krajton je radio na svom bekhendu sa mašinom koja je izbacivala loptice, a onda malo plivao. Rubi ih je pitala da li bi voleli da im ručak servira na terasi, a Krajton joj je rekao da je to odlična ideja.

Napolju je bilo prijatno, ne previše toplo, i nisu žurili s ručkom.

Majka mu je rekla: „Krajtone, iskreno veruješ da su se Džuli i taj Bili Djuk urotili i skovali plan za Polovo ubistvo?” „Tako izgleda, zar ne? Mmm. Majke mi, niko ne pravi carsku salatu kao Rubi.” Pogledao je u očev tanjir. „Nisi gladan?”

„Nisam.” „Džuli i ja nismo imali mnogo šta zajedničko”, primeti Šeron dok se odsutno igrala niskom bisera. „Odbila me je kad sam joj ponudila da je upišem na spisak za prijem u članstvo u moj baštovanski klub, ali bila je ljubazna. I izgleda da je zaista volela Pola.” „Volela ga je”, kaza Dag. „Siguran sam u to.”

Krajton zakoluta očima. „Uvek si se zauzimao za nju.” „Ne zauzimam se za nju. Samo iznosim činjenice. Bez obzira na sve, nikad neću poverovati da se Džuli dogovorila sa... sa jednim kriminalcem da ubije Pola. Naš stav o svemu ovome, i to jednoglasan”, naglasio je ovo, gledajući Krajtona, „biće da zaista visoko cenimo Džuli Ratlidž, da je po svemu sudeći bila privržena Polu kao i on njoj, i da smo sigurni da će, nakon veoma temeljne istrage, biti oslobođena svih sumnji. Jasno?” Šeron pruži ruku preko stola i dodirnu ga po ruci. „Naravno, dragi.”

Rekavši ono što je imao, odgurnuo je stolicu i ustao. „Biću u radnoj sobi.” „Još uvek je u žalosti”, Šeron reče Krajtonu kad je Dag ušao u kuću. „Dirne ga svako podsećanje na Pola. Bolje da popričam s njim.” Otišla je od stola i pošla za mužem u kuću.

Krajton se protegnuo i zevnuo, pogledao kroz granje hrasta koji je zaklanjao sto i pitao se šta da uradi sa ostatkom dana, pošto više ne mora da ide do Motela „Pajn vju” i traži patek filip svog strica Pola. Čak se osetio donekle besciljno i utučeno, pošto je sve bilo gotovo. Bio je to tako zamršen plan, nadahnut jednim od njemu omiljenih filmova, i savršeno sproveden.

Počeo je onog dana kad je njegov trener tenisa odvojio nešto više vremena za drugog igrača. Isprva se Krajton iznervirao što mora da čeka, ali ispostavilo se da je to bila srećna okolnost. Retko je čitao novine. Stvari koje je zamišljao bile su uvek mnogo zanimljivije od stvarnih događaja. Prave životne drame bledele su u poređenju sa onim što se u njegovom umu odvijalo. Čak su i table za vežbanje, u klubu tog dana, bile zauzete; nije imao šta da radi dok je čekao svog trenera, pa je uzeo novine koje je neko ostavio i, prelistavajući ih, primetio čudnu priču o mladoj ženi iz Atlante, koja je pozvana kao svedok na sud u Omahi, u Nebraski, da svedoči protiv čoveka kom se sudi za iznuđivanje.

Krajtonu je bilo najzanimljivije to što je tužiočev slučaj zavisio od svedočenja žene iz Atlante, bivše ljubavnice optuženog, i udovice koju je po

optužbi ucenjivao.

Siroti bednik, pomisli Krajton. Kladim se da je želeo da obe budu mrtve.

Nije sačekao svoj čas tenisa.

Već je svoj porše zamenio landroverom koji je kupio iz kaprica i koji je do tada svega nekoliko puta provozao. Prvi put u životu otišao je u „Volmart” i kupio najružniju odeću koju je uspeo da pronađe, naočare za čitanje s najmanjom dioptrijom i pakovanje kratkotrajne farbe za kosu.

Trebalo mu je dva dana da stigne do Omahe, gde se prijavio pod lažnim imenom. Bio je u zgradi suda sledećeg dana, tačno pre nego što je sud zaseo.

Udovicu su okružili izveštači lokalnih medija, čim je stigla. Kupajući se u svetlu novostečene popularnosti, izgledala je bledo, ispijeno i iskusno i, po Krajtonovom mišljenju, slabo igrala ulogu prevarene žrtve.

Bili Djuk je na licu nosio neubedljivu masku samozadovoljstva.

Krajton je iščitavao priče lokalnih novina o suđenju i gledao sve vesti, na televizoru u motelu. Po izveštajima, mlada žena iz Atlante proplakala je čitavo svoje svedočenje. Pozvana je kao karakterni svedok protiv optuženog i portret koji je naslikala stvarno mu nije laskao.

Priznala je da je bila u seksualnoj vezi sa Bilijem Djukom. Naveo ju je da poveruje da je ona njegova prava ljubav, koja će se na kraju završiti venčanjem.

Sve vreme dok joj je obećavao brak, tucao se sa udovicom.

Bili Djuk je bio podlac i nitkov. Da li je ili ne bio kriminalac, odlučiće svedočenje udovice, a ona je na sud stigla naoštrena i ljuta kao ris.

Dva dana je Krajton pratio svaki njen pokret i čekao svoju priliku.

Drugog dana uveče zastala je kod supermarketa. Kad je izašla, dok je prilazila automobilu, Krajton joj je prišao i, blesnuvši svojim najlepšim osmehom, pitao je da li je ona žena koju je video na televiziji. Polaskana, osmehnula se, zatreptala lažnim trepavicama, isprsila ogromne grudi i rekla da jeste, ona je ta.

Glupa kravetina. Zgadila mu se. Pokušao je da ne dodirne nijedan drugi deo njenog tela osim vrata. Osim toga, sve ostalo bilo je nezamislivo lako.

Do trenutka kad je porota dobila svoju priliku, već mu je bilo muka od Omahe, odeće sa rafova „Volmarta” i crne kose.

Ubrzo nakon oslobođenja Bilija Djuka, Krajton se pojavio na njegovim ulaznim vratima i predstavio se kao osoba kojoj Bili duguje svoj život. Onda je saopštio tom potpuno zbunjenom čoveku šta mora da uradi njemu zauzvrat. Bili je bio toliko impresioniran – ili preplašen – Krajtonovom smelošću i toliko

zahvalan za svoju slobodu da ga je bilo lako ubediti. Sto hiljada dolara pomoglo je da se ublaže sve zaostale sumnje, moralne, kao i bilo kakve druge.

Bili je bio lukav, na svoj način, ali nije bio u istoj ligi sa Krajtonom. Ni blizu.

A promicala je tu još jedna stvar: Biliju je „slatka klinka” prirasla za srce od samog početka. Preklinjao je za njen život. „Sve do samog kraja.” „Čega to, dušo?” Krajton nije shvatio da govori glasno sve dok mu se majka nije pridružila noseći šoljicu na tacni. „Jesi li za jedan espreso?” „Ne, hvala.” „Otac razgovara telefonom sa Polovim advokatom.”

Nastavila je da brblja, ali Krajton je isključio ton. Slatka klinka njemu nije bila prirasla za srce kao Biliju. A i nije voleo nezapušene rupe. Ako je Bili nastavio da je zove kući, ko zna šta joj je rekao, namerno ili slučajno, o Krajtonu Vileru. „Jedan od novinarskih kombija ostavio je tragove na travnjaku pred kapijom”, govorila mu je majka. „Nemaju baš nikakvo poštovanje prema imovini drugih.”

Osim toga, biće zabavno. Iznenada je ustao. „Izvini, majko. Moram da idem.” „Ideš? Mislila sam da ćeš čitav dan provesti s nama. Dag to očekuje od tebe.

Ljutiće se.” „Proći će ga.” „Šta da mu kažem? Šta je toliko važno?”

Krajton se nagnuo i poljubio je u obraz, a onda, dok se udaljavao, namignuo joj. „Imam sudar.”

25 Dok je Kimbalova saslušavala Arijel Vilijams u kompaniji u kojoj je radila, Senford je bio u sedištu medicinskog isledništva Oblasti Fulton i nadgledao autopsiju Bilija Djuka. Detektivi su odlučili da se razdvoje zbog efikasnosti.

Bačeni novčić presudio je ko će gde da ode.

Senford je izgubio.

Poneo je dva pakovanja dablminta sa sobom i uzeo dva komada da deluju dok su Biliju Djuku vadili nekoliko organa. Kad je sve bilo gotovo, medicinski islednik je asistentu prepustio konačno zašivanje i prešao do lavaboa da opere ruke. Senford je, s olakšanjem što je sve konačno gotovo, zatražio prvo mišljenje. „Iskrvario je, je li tako?” „Nož je svakako imao potencijala da bude fatalan. Iskrvario bi. Vrlo brzo.”

Patolog je otresao vodu s ruku i izvukao dva papirna ubrusa iz stalka. „Ali, koliko sam shvatio, bolničari su stigli na mesto zločina nekoliko minuta nakon što je zadobio povredu.” „Tako je. Dobili smo tačan izveštaj o tome kad su ljudi iz hitne stigli.” „Da je žrtvi ukazana pomoć istog trenutka na urgentnom, mogao je da preživi ubod.” „Što znači?” „Što znači da je umro pre nego što je iskrvario. Umro je od nečega drugog.” „Čega?” „Obavestiću vas.”

Senford je stigao u policijsku stanicu nešto pre Kimbalove, koja je donela pakovanje slanih krekera i spustila ga na sto. „Otkud sad to?” upita on. „Uvek ti je muka posle autopsije. Krekeri pomažu.” „Hvala.” Odmah je pojeo dva. „Šta je devojka imala da nam kaže?”

Kimbalova prepriča saslušanje Arijel Vilijams: „Moj utisak je da govori istinu. Malo je štura o ličnim aspektima njihove veze, ali sigurno joj nije bilo lako da priča o tome. Ne radi dugo na tom mestu. Sve njene kolege zevale su u nju.

Izgledala je preplašeno i nevino, i rekla da verovatno zvuči bezdušno, ali da joj je drago što Bili Djuk više nije tu da bilo kome nanosi bol.”

Senford pojede još jedan kreker. „Te li rekla nešto o Džuli Ratlidž? Da li ju je Djuk ikad spomenuo?” „Nije.” „Bilo bi to previše lako”, progunđao je. Zazvonio mu je telefon na stolu i on se javio. „Hej, doco. To je bilo brzo. Da, samo ispljunite.” Slušao je, a onda rekao: „Od čega je umro?” Nagnuvši se napred, zgrabio je olovku i blok, napisao nešto, a onda to Kimbalovoj gurnuo preko stola.

Slušao je još čitav minut, bez prekida. A onda rekao: „Imate li neku ideju o vremenu kad se to dogodilo? Da, da. Dobro. Hoćete li biti tamo ako nam bude trebalo nešto? Sjajno. Hvala vam što ste se tako brzo javili.” Prekinuo je. „Nekroza jetre usled trovanja”, reče Kimbalova, pročitavši ono što je napisao u blokčiću. „Otrovan je?” „Doca misli da se predozirao paracetamolom.” „Tilenolom?” „Više paracetamolom u kombinaciji sa nekom varijantom metadona, nešto što se ne može kupiti tek tako, kao neki lek protiv bolova.” „Jesi li siguran?” „Zar ne čitaš one pamflete koje stalno dobijamo o lekovima što se rasturaju na ulici?” „Oslanjam se na tvoje znanje”, reče Kimbalova donekle ljutito. „Kako islednik zna šta je ubilo Bilija Djuka? Nije imao vremena za kompletnu toksikološku analizu.” „Procena na osnovu iskustva. Kaže da je to često viđao dok je radio na urgentnom. Pošto su ti lekovi lako dostupni, popularni su kod samoubica.

Izgubio je jednog pacijenta zbog toga. Neki tip se predomislio deset sati nakon što je popio čitavu flašicu darvoceta, nekih trideset-četrdeset tableta. Pozvao je hitnu pomoć i prebacili su ga na urgentno. Dali su mu prihvaćeni protivotrov, koji obično deluje ako se dâ na vreme. Ali ovo je bila vrlo jaka doza i tip je predugo čekao. Dejstvo se nije moglo zaustaviti. Otkazala mu je jetra i umro je.

Islednik kaže da je poslao Djukove organe na potrebne provere, naravno, ali prilično je siguran da je u pravu.” „To znači da je Bili Djuk već umirao kad je stigao u kuću Džuli Ratlidž.” „Tako se čini.” Senford otvori spiralom povezan blokčić i pročita zabeleške. „Sudeći po rečima Grejamovog tima, pronašli su povraćku na krevetu gospođice Ratlidž, na podu u kupatilu i na komodi. Izgleda da je Bili Djuk bio tamo neko vreme pre nego što je došla i zatekla ga. Doca kaže da mu se sigurno već vrtelo u

glavi i da se generalno osećao prilično usrano.” „Da li je trovanje namerno? Ili je reč o samoubistvu?” „Ako je samoubistvo, zašto bi se odvlačio do nje?” „Sigurno ga je na to nateralo nešto veoma bitno.” Kimbalova uzdahnu. „Kako god, nije lagala o tome da je izgledao bolesno i da mu je trebala pomoć.” „Ista stvar”, reče Senford, sklopivši blokčić, „voleo bih da znam da li je ikada dobila recept za lekove protiv bolova.”

„Hej, Linds. Jesmo li izabrali loš trenutak da banemo?”

Iako je bila obučena samo u farmerke i preveliku majicu kratkih rukava umesto u rupičastu haljinu, Derekova crvenokosa prijateljica izgledala je zanosno. Danas joj je veličanstvena kosa bila zavezana u neurednu kiku nasred glave. Začuđeno je naizmenično gledala njega i Džuli, a onda stala u stranu i pokazala im da uđu u hodnik njene kuće.

Derek je poljubi u obraz. „Znaš da bih prvo pozvao, ali nismo baš imali vremena.” „Čula sam. Oboje ste spomenuti u vestima. Sad si njen advokat?” „Od sinoć. Lindsi Grevo, ovo je Džuli Ratlidž. Džuli, Lindsi.” Žena joj se osmehnu i reče: „Upoznale smo se na aukciji.” „Neoprostivo je”, reče Džuli, „što ovako upadamo kod vas.” „Jeste li u nekakvoj nevolji?” „Pomalo”, priznade Derek. „Ali ne tolikoj da ćeš prekršiti zakon ako nas pustiš da uđemo.”

Nasmejala se. „Pustila bih te da uđeš da je čitava potera za tobom. Hajdemo pozadi. Presađivala sam neko cveće na stražnjem tremu.” Išli su za njom kroz kuću i ušli u urednu, ali korišćenu kuhinju. „Gde je Džekson?” upita Derek. „Kod drugara. Treba odem po njega tek u pet. Hoćete li nešto da popijete?” „Ja ne mogu ništa”, reče Džuli. „U stvari, došli smo da pogledamo jedan film.” Podigao je plastičnu kesu iz kluba, sa DVD-om koji je pokupio usput. „Možemo li da pozajmimo tvoj televizor?” „Naravno, šta nije u redu s tvojim?”

„Ne ide mi se sad kući. A ne možemo ni kod Džuli, jer je njenu kuću jutros pretraživala policija. Sigurno je u haosu.” Nije rekao svojoj prijateljici da hotelska soba u kojoj su zajedno proveli noć nije imala DVD uređaj. „Komplikovano je, Linds, ali mislimo da bi film mogao da nam pomogne da pronađemo neki ključ.” „Za šta?” „Nismo još sigurni” iskreno kaza Džuli.

Džuli se Lindsi sviđala zato što je prihvatala situaciju bez ikakvih osuda.

Pokazala im je sobu pored kuhinje i rekla Dereku: „Znaš gde se nalazi, jer si ga ti priključio. Poslužite se slobodno bilo čime iz frižidera. Ja ću biti napolju ako vam zatrebam.”

Džuli je pošla za Derekom u udobnu sobu koja je izgledala kao da su Lindsi i njen sin tu provodili mnogo vremena. Na stočiću se nalazio gejmboj i par patika sa kramponima, koje su virile ispod kauča. Slagalica na kartaškom stolu bila je napola završena. Knjige koje su izgledale kao da su pročitane po nekoliko puta stajale su poslagane na drugom nivou stočića za kafu. Na policama ispod televizora s ravnim ekranom, koji je bio zakačen na zid, nalazila se čitava kolekcija DVD-ova. „Poklonio si im televizor?” „Za Božić prošle godine.” „Šta si im poklonio ove godine?” „Najnoviji nintendo.” Slegnuo je ramenima videvši izraz na njenom licu. „Razmaziću Džeksona. Znam to. Ali uživam u tome, a on nije derište i uopšte nije zahtevan. Lindsi se stara za to.”

Seli su na kauč i on je daljinskim pustio film. „Jesi li ikada gledala ovo?” „Nisam.” „Nisam ni ja.” Dok je išla uvodna špica, on reče: „U zadnjem smo redu.

Hoćeš malo da se po’vatamo?” Pogledala ga je oštro i on se isceri. „Prošli su već sati od prošlog puta, zaboga.” „Pola tog vremena bio si ljut na mene.” „To ne znači da ne bih voleo da te malo zaskočim.”

Uzeo joj je šaku i palcem iscrtavao male krugove po dlanu. Osećaj koji joj je putovao uz ruku bio je slastan, ali ona prošaputa: „Propuštamo prve scene.”

Bio je to još jedan Hičkokov triler, jeziva priča o serijskom ubici iz Londona.

Derek premota veliki deo, tražeći scene nasilja. „Osećam se kao ludak dok ovako

jurcam kroz film i tražim samo nasilje.”

Glavna scena u filmu bila je najšokantnije moguće kinematografsko nasilje.

Nakon što su je pogledali, Derek je zaustavio film. Na trenutak su bili previše uznemireni slikama koje su videli da bi bilo šta rekli. Konačno Derek duboko udahnu i izdahnu. „Da li je tebe ovo uznemirilo koliko i mene?”

Ona klimnu glavom. „Nasilje bez krvi.” „Poput Stranaca u vozu. Brutalno. Proračunato.” „I kao i onaj zlikovac, i ovaj je tako...” „Usredsređen. Hladan. Okrutan.”

Ništa više ne rekavši, pogledali su film do kraja. Lindsi je ušla tačno u trenutku kad se završio. „Skoro je pet sati. Moram da idem po Džeksona. Treba li vama dvoma nešto? Da uzmem usput neku hranu?” „Ne, hvala. Srce si što si nas pustila da ovo obavimo.” Derek ustade, priđe joj i zagrli je. „Ne verujem da ćemo biti tu kad se vratiš.” „Kad krenete, zaključaj i uključi alarm. Znaš šifru?”

Džuli ustade. „Stvarno ti mnogo hvala, Lindsi.” „Nema na čemu. Sledeći put kad se sretnemo, nadam se da će stvari bolje stajati po tebe.” Ljubazno se osmehnula Džuli, a onda nešto prošaputala Dereku u uvo i poljubila ga u obraz.

Džuli je sačekala dok nije bila sigurna da je Lindsi otišla, a onda ga je pitala: „Šta ti je rekla?”

Uzeo je mobilni telefon iz futrole za pojasom i pogledao ekran. „Bio mi je na vibraciji. Dodž je dvaput zvao. Nisam hteo da se javim i čujem to što je možda imao da nam kaže.” „Da li je Lindsi rekla nešto za mene?” „Rekla je da joj je drago što smo zajedno.” „Otkud ona zna?” „Pretpostavljam da je uočila sjaj u tvom oku koji imaš svaki put kad me pogledaš.”

Džuli ga je samo gledala, a on se nasmejao. „Ženska intuicija? Otkud znam.”

Slegnuo je nehajno ramenima i nastavio da se bavi telefonom. „Dodž nije ostavio poruku. Što najverovatnije znači da su vesti loše.” „Jesi li razgovarao s Lindsi o meni?”

„I nisam baš. Ali one večeri kad je bila dobrotvorna zabava, dok sam je vozio kući, rekla mi je da bi trebalo da sačekam izvesno vreme, koliko je pristojno, u znak poštovanja prema Polu Vileru, i da te tek onda pitam da izađemo.” „Stvarno?” „Da. Ali rekao sam joj da uopšte nisam u žurbi, jer sam te već pojebao, pa stoga...” „Šta?”

Pogledao ju je i iskezio se. „Šalim se.” „Nisi joj ispričao za ono u avionu?” „Naravno da nisam. Kum sam njenom sinu, za ime sveta.” Pozvao je Dodža. „Ali jeste me terala da te zovem. Rekla je da si pametna, otmena, ljupka, baš onakva žena kakva mi treba.” „Kako si ti odgovorio na sve to?”

Osmehnuo joj se. „Promrmljao sam nešto kao da mi ne treba provodadžika, hvala lepo. Onda sam se odvezao pravo do tvoje kuće i umalo poginuo. Hej, Dodže. Izvini što se tek sad...”

Džuli je čula Dodžov glas koji je dopirao iz telefona. Zvučao je uzrujano.

Derek ga prekide. „Ne, obučeni smo. U kući smo Lindsi Grevo. Došli smo da pogledamo film koji je Bili Djuk... dobro, čekaj.” Prebacio je na zvučnik. „Pričaj.

Oboje možemo da te čujemo.”

Bez ikakvog uvoda, Dodž upita: „Gospođice Ratlidž, da li ste ikada uzimali neki recept za lekove protiv bolova?” „Zašto?” „Samo mi odgovorite.” „Prošlog proleća.” „Dobio sam izveštaj sa autopsije”, rekao je, zvučeći prilično neveselo. „Da li je umro od ranjavanja nožem?” „Nije. Ali bilo bi bolje za vas da jeste. Mogli biste da se pozovete na samoodbranu.”

Uhvativši Derekov zabrinuti pogled, Džuli sede na Lindsin kauč, pribojavajući se onoga što se Dodž spremao da im saopšti. „Medicinski islednik prilično je siguran da je Bili Djuk popio smrtonosnu dozu lekova protiv bolova.”

Dodž zaćuta u tom trenutku, očigledno čekajući reakciju od jedno od njih dvoje. Derek je ostao nem i gledao Džuli.

Ona napravi pokret telom koji je odražavao bespomoćnost. „Pol je nekako došao na ideju da bi trebalo da naučim da igram golf kako bismo mogli zajedno da ga igramo. Bila sam veoma loša u tome i nisam želela da naučim da igram.

Skoro da mi je bilo drago kad sam istegla mišić u krstima. To mi je pružilo izgovor da prestanem sa časovima. Doktor mi je prepisao lek protiv upale i neki lek protiv bolova koji me je skoro onesvešćivao. Plašila sam se da ga uzimam.

Uzela sam ga samo dvaput kako bih pregurala tu prvu noć. Nakon celonoćnog odmora, lek protiv upale je oslabio bol. Nije mi trebalo ništa više.” „Policija je ispraznila vaš ormarić s lekovima tokom pretresa. Nije bilo tog leka protiv bolova”, rekao je Dodž. „Ali Kimbalova je nazvala vašu apoteku.

Dobili ste recept u martu.” „Da li čuvaš lekove koji ti ostanu, Džuli?” „Da”, odgovorila je Dereku. „Želim da ih imam pri ruci u slučaju da me leđa ponovo zabole. Krajton je sigurno uzeo flašicu kad je bio u mojoj kući. Ne bih ni primetila da nedostaje, čak ni sledećeg dana kad sam čistila kuću.”

Nakon kratke i značajne pauze, Dodž nastavi. „Senford je malo istraživao. Ti simptomi predoziranja uključuju povraćanje, dezorijentisanost, otežan govor i hodanje, konvulzije. I tako dalje. Tačno onako kako ste opisali Bilija Djuka u svojoj izjavi za policiju.” „Iz toga ne može da se izvuče nikakav zaključak”, reče Derek. „To su simptomi još nekih oboljenja.” „Uradiće kompletnu toksikološku analizu. Jetru mu je možda spržilo nešto drugo. Ali, u međuvremenu...” „To je još jedna stavka protiv mene.”

Nijedan od njih dvojice nije joj protivurečio, tako da je znala da isto misle. „Pretpostavljam da mislite kako ovo potvrđuje moju krivicu, gospodine Henli.”

Dodžov kašalj zvučao je produktivno i krkljajuće. „Ne, gospođice Ratlidž.

Zapravo, dugujem vam izvinjenje.”

Derek izvi obrve. „Otkud sad to?” „Krajton zaista ima maloletnički dosije, baš kao što ste i sumnjali. U mom je posedu čitavih pet minuta, što mi je sasvim dovoljno da vidim da je sve vreme bila u pravu što se tiče ovog tipa. Uvrnut je. Ima tu mnogo stvari, ali reći ću vam svega par njih jer, budući da sam ovo video, stvarno se plašim da nam ponestaje vremena.”

Derek i Džuli su se gledali, lica ozbiljnih poput Dodžovog glasa. Nijedno od njih dvoje nije ga prekidalo. „Izvesni Džeri Baskom bio je Krajtonov vršnjak u školi. U nekoj aristokratskoj osnovnoj školi u Severnoj Karolini. Krajton je tvrdio da je Džeri tražio da ima seks s njim u svlačionici, pa mu je odsekao mali prst lovačkim nožem. Umesto da mu se samo zahvali i odbije, osakatio je tog dečaka za ceo život. „Taj klinja Baskom kleo se svim živim i mrtvim da nije imao homoseksualne namere i da se taj događaj nikad nije desio. Policija je ispitivala šta je Krajton uopšte tražio s lovačkim nožem u svlačionici. Dok su oni sprovodili dalju istragu, Vilerovi su otišli kod te porodice i rekli im da sigurno postoji neki način da prevaziđu nesuglasice pomoću posrednika.”

Derek reče: „Kladim se da su izneli prikrivene pretnje da bi, ako Baskomovi ne žele da Džeri bude razotkriven kao degenerik koji se nabacuje svojim vršnjacima, trebalo da ostave stvar na miru.” „Kako god”, reče Dodž, „ali Krajton nikad nije optužen. Problem je nestao.” „Da li je bilo neke novčane transakcije?” „Šta misliš, savetniče? Premotaj do sledećeg leta. Krajtonu je petnaest i u letnjem je kampu. Izvesna Sara Voker ga je optužila da ju je silovao. Priznala je da se napila od krijumčarenog pića na izletu. Krajton ju je pozvao u šetnju po šumi. Kad se isteturala sat vremena kasnije, krvarila je iz vagine. Bila je histerična. Njegova verzija bila je da nije znao da je devica, da je samo radio po njenoj volji i davao joj šta želi.” „O, bez sumnje je želela da se on iživljava na njoj”, sarkastično reče Džuli. „On je to nazvao ‘malo grublji seks’. To je citat iz njegove izjave. Devojka je bila potpuno uništena. Morala je da ide na savetovanje. Nije želela da izađe iz svoje sobe. Porodica je pritiskala državnog tužioca da podigne tužbu, ali onda je iznenada nekoliko drugih mladih kampera istupilo i spremno posvedočilo kako je s njene strane bilo ručnog rada, pušenja i ostalih seksualnih radnji. Rekli su da je Sara bila devica samo u čisto tehničkom smislu i da bi, u slučaju da je njih pozvala u šumu, postupili potpuno isto kao i njihov dobar drugar Krajton.” „Krajton nema drugara”, reče Džuli. „Samo mnogo love koju je spreman da razbaca okolo.” Reče Dodž nakon što pljunu. „Smem li da pogađam?”, reče Derek. „Sve je zataškano.” „Tužba je odbačena kada je Sara Voker odbila da svedoči.”

„Da li su džepovi pripadnika njene porodice napunjeni?” „To ne piše u dosijeu, ali ne bih se kladio protiv toga”, reče Dodž. „Ali ima još. Nekih manjih prestupa, koji potiču još iz vremena kad je bio klinja. Jedan čovek je prijavio kako se probudio sa svojom ženom i zatekao Krajtona kako stoji pored njihovog kreveta i samo zuri u njih. To je pripisano mesečarenju.

Manikirka koja je odlazila u njihovu kuću da sređuje nokte Šeron Viler optužila ga je da joj se pokazivao dok je bio u ‘uzbuđenom stanju’. Priznao je da je drkao, ali da nije imao pojma da ona gleda, što čoveka tera da se zapita kako mu je sperma dospela na njenu cipelu. Ali manikirka je iznenada dobila posao u otmenoj banji na ostrvu Amelija. „Još jedna cura, neka Alison Peri, otišla je na sastanak s njim za njegov šesnaesti rođendan. Odveo ju je u vožnju u novom kabrioletu, u kom ju je sodomizovao. Rekao je da su se složili kako je to najsigurniji način da se spreči trudnoća.” „Isuse.” Derek obema rukama prede preko lica. „Da li je ikada dospeo u zatvor?” „Nijednom, gospođice Ratlidž.” „Vilerovi su uvek potkupljivali optužioce.” „A verovatno usput i podmićivali ovakve i onakve predstavnike zakona”, reče Dodž. „Šta god da je radilo, malo govno je pokazivalo izopačeno ponašanje.

Smatram da je stvarno sazreo za ubistvo.”

Džuli se suvo nasmejala. „On je izopačen, ali ja sam glavna osumnjičena.” „Pomozi nam da budemo jedan korak ispred njih, Dodže”, Derek reče svom istražiocu. „Ne beri brigu.”

Prekinuo je vezu. Zamišljeno, Derek je tapkao telefonom po usnama. „I šta sad?” Mahnula je prema televizoru. „Film nam nije dao ništa novo.” „Nisam spreman da ga odbacim kao nešto beznačajno.” Zurio je u neuključen ekran kao da gleda slike kako se menjaju, a onda pogledao Džuli. „Nije baš da je Bili Djuk imao čitavu gomilu DVD-ova koji bi mu pomogli da ubije vreme dok je boravio u Motelu ‘Pajn vju’. Imao je samo jedan. Ovaj. Zašto baš ovaj film? Nikad pre nisam čuo za njega. Da li ga je Krajton dao Biliju Djuku?

Kada? I gde?” Udario je pesnicom po dlanu. „Jebem ti! Zašto ne možemo da ih povežemo?” „Ja polažem nade u devojku koja je identifikovala Bilija Djuka. Ali, sudeći po

Dodžu, ništa korisno nije rekla Kimbalovoj.”

Odjednom Derek prestade da korača. „Sećaš li se kad sam ti rekao da je osnovni postulat krivičnog zakona činjenica da je novac osnovni motiv?” „Sećam se.” „Znaš li koji je drugi postulat?” „Koji?” „Svi lažu.” * * * Krajton je otišao sa imanja svojih roditelja kroz sporedni ulaz, za poslugu, kako bi izbegao reportere koji su se s prednje strane nadali da će zabeležiti nešto korisno. Otišao je u svoj stan i sledećih sat i po proveo u kućnoj teretani, vežbajući sve dok mu telo nije zablistalo od znoja.

Obrisao se peškirom, a onda legao u solarijum da ujednači nijanse na koži.

Nakon toga proveo je petnaest minuta pod vrelim tušem da pomoću znoja izbaci sve nečistoće iz tela. Zatim je usledilo vrelo sapunjavo tuširanje, a posle toga je zaronio u kadu punu ledene vode da zatvori pore. Koncem je očistio zube pre nego što ih je oprao, trljajući toliko snažno da je, kad je ispljunuo, pasta bila crvena od krvi.

Isekao je i ispolirao nokte. Naneo je kremu za piling na lice, a nakon toga ga premazao aromatičnim tonerom od čega mu je koža izgledala zategnuto i sjajno. Posebno se potrudio oko četkanja kose i sušenja fenom.

Pre nego što se obukao, zastao je malo da se divi besprekornom odrazu samog sebe, u zidnim ogledalima u kupatilu. Mogao je da gleda svoje utegnuto nago telo iz svakog ugla. Nije mogao da pronađe nijednu grešku.

S leđa je izgledao poput statue Adonisa. Imao je savršene proporcije, zategnuto telo od ramena do kukova. Guzovi su mu bili zategnuti, malo uvučeni sa strane i savršeno obli na mestima gde su počinjale butine. Sati provedeni na teniskom igralištu uobličili su mu listove.

Prednji odraz cenio je još više. Šta je tu moglo da mu se ne sviđa? Suncem oprljena kosa. Modroplave oči. Nos koji ni najstručniji, najskuplji hirurzi rinoplastičari ne bi mogli da poboljšaju. Usne su mu bile lepo izvajane i senzualne, ni previše crvene, ni premalo. Usta mu nisu bila ženski lepuškasta samo zbog jake i uglaste brade.

Nije imao malje na grudima. Da jeste, uklanjao bi ih. Dlakava prsa podsećala

su ga na varvare, rutave muškarce koji žderu meso s velikih životinjskih kostiju i pare se sa ženama prljavih stopala. Odvratno.

Grudi su mu bile glatke i zlatne. Vrhovima prstiju dodirnuo je bradavice, a kad su se ukrutile, štipao ih je sve dok se uživanje nije pretvorilo u bol. Penis mu se trzao, a onda je nabubrio i produžio se. Njegova lepota poterala mu je suze na oči.

Lagano je masturbirao, nije žurio, uživao je vodeći ljubav sa bezbrojnim slikama samog sebe, koje su ga okruživale. Vrhunac ga je učinio slabim, ali euforičnim.

Obukao je odeću koju nikad ranije nije nosio. Bila je ovo važna noć i želeo je da izgleda najbolje što može. Na nesreću, niko za ovo neće znati osim njega samog. Kad bi samo mogao s nekim da podeli to koliko je briljantno iskoristio filmski zaplet i pretvorio ga u životnu dramu.

Na Džuli je svaljena krivica za Bilija Djuka, baš kao što je na Bilija pala krivica za strica Pola. Niko nije znao, niti će iko ikad saznati, da je Bili bio samo izvršilac. Krajton je bio genijalni mozak.

Bila je šteta, stvarno, što mu je uskraćena zaslužena slava. Ali proći neprimećeno bila je cena koju je morao da plati za ovu vrstu briljantnosti koja ga je krasila. Još kao tinejdžer pomirio se s činjenicom da niko nikada neće znati koliko je genijalan, osim njega samog.

I njegovih žrtava, naravno.

Večerašnja glavna dama bila je posebno naivna. Umreće u stanju vrhunske zbunjenosti, jer ni za milion godina ne bi mogla da pretpostavi šta će joj se dogoditi. Savršeni kratki rez.

26 Uprkos tome što je imala mučan dan, Arijel je sve stigla da spremi za svoj sudar u pola osam. Pečenje je ispunilo njen mali dom predivnim mirisom. Salata se hladila u frižideru. Kaberne je bio otvoren. Vaza sa ružama krasila je sredinu stola, okružena svećama spremnim za paljenje.

Tako se organizovala da je dvanaest minuta odvojila za to da se istušira i osveži šminku pre nego što se obuče. Letnja haljina je imala bretelice i bezobrazno kratku suknjicu.

Namazala je losion po svojim glatko obrijanim nogama i obula sandale s visokom petom, podigla malo kosu, utapkala parfem na gola ramena i između grudi, stavila zlatne karike na uši i tog trenutka bila spremna.

U pola osam je šibicom upalila sveće, a onda provirila kroz prozor na ulaznim vratima i pogledala niz ulicu da bi ga ugledala, pitajući se da li će doći poršeom. Šta li će komšije pomisliti kad zagrmi ulicom punom skromnih kuća i parkira se tačno ispred njene?

U sedam i trideset pet proverila je pečenje da ne bi počelo da se suši.

Do sedam i četrdeset pet je već počela da se pita zašto ga nema, ali nije se stvarno zabrinula. Možda se zaglavio u saobraćaju. Zbog nekog proklizavanja možda; probušena guma na ivici auto-puta mogla bi dosta da uspori saobraćaj, a manji sudar i da ga potpuno zaustavi.

U deset do osam rekla je sebi da će umreti bude li je opet otkačio. Stvarno će umreti. Šta je sad ovo, nedelja „ispaljivanja Arijel”?

Ujutru istog dana, skoro se onesvestila kad ju je šef pozvao u kancelariju i upoznao je sa jednom dežmekastom detektivkom. „Želi da vam postavi neka pitanja.”

To je bilo blago rečeno.

Sledećih pola sata, detektivka ju je cedila postavljajući joj pitanja o Biliju Djuku. Nije bilo prošlo ni sat vremena otkako je odlučila da ga, sada kada je mrtav, potpuno i zauvek izbaci iz glave. Ličilo je na njega da nastavi da joj dosađuje.

Priznala je da je obavila anonimni telefonski poziv policiji, verujući da će to

detektivku ubediti da je poštena građanka. Ali nije se tako lako izvukla. Roberta Kimbal bila je uporna i stalno ju je pitala za Omahu. „Da li je uopšte živeo tamo zajedno s vama?” „Nije. Nikad. Nekoliko puta je prenoćio u stanu, znate. Ali to je sve.”

Posebno ju je zanimalo kad je Arijel poslednji put videla Bilija. „Nisam ga videla od suđenja.” Nije rekla detektivki da je juče pokušao da je pronađe.

Detektivka je navela da ju je nekoliko puta zvao. „Ali nikad ništa nije rekao, a nisam ni ja. Svaki put sam prekinula vezu.” „A šta je sa cimerkom? Da li je ona ikada pričala s njim?” „Nije. Kerol je ovog leta u Atensu.”

Detektivka je pitala da li je Bili Djuk ikada spomenuo Pola Vilera ili Džuli Ratlidž. „Nije. U to sam potpuno sigurna. Nisam čula za njih sve dok gospodin Viler nije ubijen.”

Arijel je na sva pitanja iskreno odgovorila, ali ništa nije dobrovoljno otkrila.

Na kraju je detektivka naizgled bila zadovoljna što je Arijel rekla sve što zna i da bi dalje ispitivanje bilo samo gubljenje vremena. Zahvalila se Arijel na saradnji i otišla.

Arijel se vratila svojim dužnostima, pretvarajući se zbog radoznalih kolega i koleginica da je ovaj razgovor nije uzrujao. Sigurno nije bio prijatan, ali sasvim fino se snašla. Bili je mrtav. Dani proganjanja žena su mu odbrojani. Uskoro će ljudi zaboraviti da ga je ikada i poznavala.

I opet, ponovo se usredsredila na to da ne dozvoli da joj bilo šta, a posebno pokojni Bili Djuk, upropasti veče s Tonijem. Do kraja radnog dana iz uma je izbacila i detektivku i sve što je imalo veze sa Bilijem, i prepustila se iščekivanju onoga što će joj veče doneti.

Kao predostrožnost, nije se javljala na telefon. Zvonio je u redovnim intervalima otkako je stigla kući. Nije prepoznavala broj i nije bilo vremena da otkrije pozivaoca. Plašeći se da Roberta Kimbal zove zbog novog kruga pitanja, pustila je da se javlja govorna pošta.

Znala je da je nije zvao Toni. Nije mu dala broj – ni mobilni, ni kućni – i taj propust bio je nameran. Izbegla je to, jer se potajno pribojavala da će joj otkazati sastanak.

Kad je otkucalo osam, a on se još uvek nije bio pojavio, bila je sigurna da

neće ni doći. Kako može to dvaput da joj uradi? Kako je mogla da bude toliko lakoverna i drugi put? Sigurno misli o njoj da je najveći moron koji se ikada rodio. Ako je uopšte i mislio na nju.

U osam i petnaest je ugasila sveće i otišla u spavaću sobu da se presvuče.

Jecajući, naglo je šutnula sandale sa stopala i taman se spremila da odveže uzice na haljini kad je začula tiho kucanje na ulaznim vratima.

Srce joj je skoro iskočilo iz grudi. Sve užasne stvari koje je mislila o njemu i sva ružna imena koja mu je nadenula istog trena iščilela su joj iz glave. Sva usplahirena od sreće otrčala je do vrata i otvorila ih.

Njegovo ime počivalo joj je na usnama.

Dok je Arijel Vilijams, na drugoj strani grada nestrpljivo čekala dolazak svoje simpatije na večeru, Derek je urlao u telefon: „Kako to misliš, povukla se?” „Zar ne znaš šta znači povući se?” uzvrati mu Dodž istom merom. „Da, znam šta to znači, ali mislio sam da si sredio stvari s njom. Tražimo samo jednu adresu.” „Nisi baš najpopularniji gospodin u policiji, savetniče, ako nisi znao.

Previše nitkova je tvojom krivicom oslobođeno. Sad pokušavaš da skineš s udice i tog klinca Konora. Razglašavaš na sve strane da su panduri na mestu zločina prvi sjebali stvar dok su prikupljali dokaze i da su informacije koje bi mogle da mu pomognu namerno pokopane. Panduri nisu bili ovoliko nadrndani na jednog advokata odbrane još od suđenja O-Džeju Simpsonu. I to onom prvom suđenju.” „Jesi li završio?” „Samo kažem. Popusti malo. Nabavio sam ti maloletnički dosije, zar ne?

Praktično sam tipu morao da popušim kurac, a ti mi ovako zahvaljuješ?” „Izvini. Hvala ti.” „Nema na čemu.” „Ali treba nam ta adresa, Dodže.” „Razumem. Ali, ako nijednom plavcu u Atlanti nije bitno ko ti je ubio psa, budi prokleto siguran da ti neće pružiti nikakve informacije, uključujući u to i adresu Arijel Vilijams. A Doru više ne mogu da pritiskam. Samohrana je majka dvoje dece. Mora da čuva svoj posao. Kaže da će, budu li saznali odakle potiču informacije koje si dobio o vremenu pretresa kuće gospođice Ratlidž, i autopsije, i...” „Dobro, dobro.” Derek umorno protrlja čelo. Okrenuo se u automobilu

prema Džuli, koja je takođe razgovarala telefonom, sa Kejt. Odmahujući glavom, stavila mu je do znanja da ni ona nema ništa više sreće.

Dodž je govorio: „Stvari su se malo zaoštrile, pošto zvanično traže Džuli kako bi je saslušali zbog Djukove smrti.” „Znam da daješ sve od sebe. Ali stvarno bi mi trebala ta adresa. Arijel Vilijams je možda ključ za sve ovo.” „Osim toga...” „Šta?” „Pa, znajući kakav je tip taj Krajton Viler, pomalo sam zabrinut za tu curu.

Sigurno mu se nije svidelo to što je prijavila Djuka policiji.” „Što je još jedan razlog da je brzo pronađemo. Idi ponovo do svoje prijateljice. Obećaj joj da će biti gore.” Nakon toga Derek prekide vezu.

Džuli, koja je samo koju sekundu ranije završila svoj razgovor, upitno je podigla obrve. „Ne pitaj”, rekao joj je. „Je li Kejt imala sreće?” „Pozvala je kompaniju u kojoj Arijel Vilijams radi, ali pošto je radno vreme prošlo, dobila je samo broj linije za hitne slučajeve. Okrenula je taj broj, ali je naletela na još jednu snimljenu poruku koja je tražila od pozivaoca da ostavi ime, broj telefona i prirodu svog problema, nakon čega joj je saopšteno da će joj se neko javiti. „Proverila je na sve moguće načine ime Arijel Vilijams u telefonskom imeniku, ali ima na hiljade i hiljade Vilijamsa i nijedan broj nije bio pravi, a ako ta devojka prima uznemiravajuće pozive, sumnjam da je uopšte u imeniku. „Pretraga pomoću ‘Gugla’ izbacila je stranice ‘Fejsbuka’ i ‘Majspejsa’, ali nijedna nije imala njenu kućnu adresu, a poslednji natpisi ostavljeni su pre dve nedelje. Kejt joj je poslala mejl. Nije dobila odgovor. Još uvek traži.” Uzela je hladan pomfrit, pogledala ga, a onda ga nezainteresovano vratila u kutiju. „Osećam se trulo što tražim od Kejt da ovo radi za mene.” „Pa, želi da pomogne. Sama je to rekla. Oseća da ti duguje, jer je pričala sa policijom iza tvojih leđa.” „Znam da je njena spremnost da pomogne iskrena. Ali ja sam begunac.

Pomaže mi i podstiče me.” „Niko je nije pitao zna li gde se nalaziš.” „Zato što se nije javljala na pozive detektiva. Ne javlja se na telefon osim ako nije sigurna da sam to ja. To je namerno izbegavanje.”

„Koje se ne može dokazati. Čak i da je pitaju gde se nalaziš, može sasvim iskreno da im kaže da ne zna, jer to stvarno ne zna.” Pogledao je kroz vetrobran automobila u neonske zlatne lukove „Mekdonaldsa”. Naručili su iz automobila, a onda se parkirali da pojedu big mekove dok obavljaju pozive.

Derek je smatrao da bi se Arijel Vilijams njima mnogo lakše otvorila nego zastrašujućoj detektivki kakva je bila Roberta Kimbal. Ako ništa drugo, vredelo je pokušati, zato su i počeli da je zovu istog trena kad su izašli iz Lindsine kuće, ali svaki put se javljala snimljena poruka.

Skoro tri sata su čekali da se Dodž javi s nekim korisnim informacijama, kao što je njena adresa, ali do sada ni on nije uspeo ništa da sazna. Nije uspeo da stupi u vezu ni sa jednom od svojih krtica u saobraćajnoj policiji, ni u poreskoj upravi koja bi mogla da pristupi njenim podacima. A njegova policajka se uplašila. „Pokušaće još malo da joj se umiljava”, reče Derek. „Ne mogu da zamislim Dodža kako se umiljava.” „Da, ni ja.”

Džuli umota ostatke burgera u papir i vrati ga na gomilu zajedno sa nepojedenim pomfritom. „U međuvremenu, ja sam i dalje u bekstvu od zakona.

Veruješ li da stvarno mogu da me osude?” „Nema šanse.” „Govoriš li to iz srca, ili je to tvoje objektivno, stručno mišljenje?” „S ovim što imaju ne mogu da te osude. Ulažem moju karijeru u tu tvrdnju.”

Bledo mu se osmehnula. „Mislim da si to već učinio.” „I nastaviću.” „Ne plašim se toliko suđenja i presude koliko se plašim da Krajton ostane na slobodi. On je zao, Dereče.”

Svoje ostatke je stavio zajedno sa njenim. „Tu ti neću protivurečiti. Otišao sam kući samo jednom otkako sam pronašao Megi. Nisam želeo da se vratim tamo. Ne mogu da zamislim sebe u tim sobama bez nje. Bio je to čin besmislene brutalnosti. Uradio je to iz čiste pakosti. Zlobe, ako smem tako da kažem.

Ne samo što mi je ubio voljenog ljubimca već mi je oskrnavio dom. Nikad mi više neće biti isti. Svaki put kad pomislim na to, neki gnev počne da se skuplja u meni. I kad god mi Megi padne na pamet...” Zaćutao je, ne mogavši da nastavi.

Nagnuvši se preko središnje konzole, Džuli ga pomilova po obrazu i nežno

poljubi u usta.

Kad se odmakla, očima je prelazio preko crta njenog lica. Prošaputao je: „Taj susret i zaljubljivanje o kom sam pričao za doručkom?”

Ona klimnu glavom. „Pa, znaš šta?”

Gledao ju je zamišljeno i tako ostao sve dok mu telefon nije zazvonio.

Otvorio ga je. „Molim te reci mi da se Dora opasuljila.” „Možda ću morati da se oženim njome.”

„Arijel Vilijams?”

Ushićeni osmeh mlade žene nestao je kad ih je ugledala. Obrazi su joj bili zarumenjeni i Džuli je bilo savršeno jasno da je plakala. Maskara joj se razlila.

Osim što nije imala cipele, bila je obučena za posebnu priliku, a ne za spokojno veče kod kuće. Negde iza nje, Džuli je videla pramenove dima koji su se kovitlali oko nedavno ugašenih sveća. „Arijel Vilijams?”, ponovi Džuli.

Bez ijedne reči, ona klimnu glavom. „Ja sam Džuli Ratlidž.”

Vidno je progutala pljuvačku. „Znam ko ste.” „Kako?” upita Derek.

Ona prebaci pogled na njega. „Videla sam je na televiziji. U vestima.” „Ja sam Derek Mičel.” Pošto ona ništa nije rekla ni učinila da bi to prokomentarisala, dodao je: „Voleli bismo da porazgovaramo s vama.” „O čemu? Ako je o Biliju, već sam rekla policiji sve što znam.” Donja usna joj je blago podrhtavala. „Niste baš izabrali najbolje vreme.” „Da li znate kako je Bili Djuk umro?”, upita Džuli. „Uboli ste ga ili nešto tako.” „Medicinski islednik veruje da je umro zato što mu je jetra otkazala zbog prevelike doze.”

Arijeline oči, sjajne od skorašnjih suza, raširiše se. „Nisam znala da se drogira.” „Pao je na nož koji sam držala da se zaštitim, ali umro je od predoziranja lekovima koji se mogu kupiti u apoteci. Nisam mu ih ja dala. Mi, gospodin Mičel i

ja, verujemo da je to učinio čovek po imenu Krajton Viler.” Džuli nakratko zaćuta, a onda reče: „Molim te, Arijel, možemo li da uđemo samo načas?

Obećavamo ti da nećemo dugo ostati. Veoma je važno, inače ti ne bismo dosađivali.”

Devojka ih oboje pogleda, a onda uzdahnu. „Pa, valjda možete.”

Vrata su se otvarala pravo u njen dnevni boravak. Mahnula im je da sednu na kauč, na kom je stajao bež prekrivač i nekoliko jarko obojenih jastuka. Kauč i stolica za ljuljanje od ratana bili su jedini komadi nameštaja u prostoriji. Bilo je tu još nekoliko rasparenih stolova i lampi, jedan lisnati, lepo negovani fikus pored prozora, i nekoliko uramljenih turističkih postera na zidovima. Dekorisan jeftino, ali s ukusom za boje i proporcije, Džuli je podsetio na njen prvi stan koji je imala u Parizu. Bila je to prijatna prostorija i veoma uredna.

Arijel je sela na stolicu za ljuljanje i Džuli se učinilo da je potpuno ravnodušna prema njima i razlogu koji ih je nenajavljene doveo na njena vrata.

Na trpezarijskom stolu stajali su tanjiri i čaše, cveće i sveće. Jedna flaša vina bila je otvorena, ali još uvek puna.

Džuli uhvati Arijelin zamišljeni pogled prema stolu. „Očekuješ li nekog gosta?” „Da, ali on... izgleda da kasni.”

To je objasnilo nedavno ugašene sveće i maskarom umrljane obraze.

Derek reče: „Mnogo propušta. Miris je predivan, a ta haljina obara s nogu.” „Hvala.” Porumenela je. „Šta je to što želite da znate?” „Počni od toga kako si upoznala Bilija Djuka.”

Zakolutala je očima. „Proklinjem taj dan. Moja prijateljica i ja smo izašle.” „To se događalo u Omahi?” upita Derek.

Potvrdila je to klimnuvši glavom. „Bili se pojavio u tom klubu u kom smo bile. Malo smo se družili te večeri. Ali onda je počeo redovno da dolazi. Bio je sladak. Druželjubiv. Uredno odeven, vozio je lep auto i nije mu smetalo da okrene par tura. Bio je veoma razmetljiv, uvek je nastupao kao pastuv i stalno je mlatarao novcem. Ali nikad tačno nije rekao čime se bavi. Sada znam zašto nije pričao o svom poslu. Bio je profesionalni prevarant. Lupež.” „Tek kasnije si to saznala, kad se spetljao s onom udovicom i pokrao je?” „Bože ne! Ali do tada sam već počela da sumnjam da je prevrtljivac.” „Zašto si to pomislila?” „Nije dolazio na sastanke. Nije davao direktne odgovore na direktna

pitanja. Nestajao bi danima, a onda se pojavljivao sa cvećem i vinom bez objašnjenja gde je bio sve to vreme. Sve su to bili znaci da je prevrtljiv.” Obratila se Džuli. „Ali znate kakve smo mi žene. Mrzimo da priznamo ono što osećamo u srcu.”

Ponovo je ovlaš pogledala sto i njeno razočaranje potreslo je Džuli. Delovala je kao fina devojka, a bila je povređena. Ponovo se okrenuvši prema njima, reče: „Kad je Bili uhapšen, videla sam to kao priliku da počnem sve iz početka.

Nagovorila sam Kerol da...” „Kerol?” prekide je Derek. „Moja cimerka.” „Nagovorila sam je da odemo iz Omahe u neko novo mesto. Ona i ja smo se preselile ovamo. Odmah nam se dopalo. Hrana. Način na koji ljudi govore.”

Obrve joj se namrštiše. „Ni najmanje nisam bila iznenađena kada su Bilija optužili za iznuđivanje. Suđenje i sve to. A onda su ga jednostavno pustili!

Nisam mogla da poverujem!” „Tužilac je bio nemaran”, reče Derek. „Nije trebalo da čitav slučaj osloni na svedočenje žrtve. Istog trenutka kad je udovica umrla, izgubio je.”

Arijel ga je čudno pogledala. Džuli se ubaci: „On je advokat odbrane.” „Aha.” Derek nastavi: „Bili je došao za tobom u Atlantu.” „Nisam mogla da poverujem u to. Toliko o novom početku u novom mestu.

Prvi put kad je pozvao i predstavio se, poludela sam i odmah mu zalupila slušalicu. Nije imao broj mog mobilnog telefona, ali je nastavio da zove na kuću.” „Znamo kako funkcioniše”, reče Derek. „Ništa ne bi rekao. A ti bi prekinula.”

Posramljeno, spustila je glavu. Derek pogleda Džuli i ona odmah shvati da je osetio da ga laže. „Rekla sam toj detektivki – gospođici Kimbal – rekla sam joj da nikad nisam pričala s njim. Ali to baš nije istina. Zvao me je one noći kad sam pozvala liniju za hitne pozive i rekla im njegovo ime. Bilo mi je dosta njegovog glupog zivkanja. Urlala sam na njega i rekla mu da je patetičan i da su ovi pozivi klinačke igrarije i naredila mu da prestane. Naravno da nije. Nastavio je da zove sve do one noći kad je umro. Zvao je sa broja koji nisam prepoznala, pa sam se javila. Ali bio je to on.”

Džuli se nagnula. „Je li rekao nešto?” „Pokušao je, ali nije se dobro čulo. Nisam...” Prekrila je usta šakom. „O, bože.

Mislite li da je već bio otrovan? Da li me je zvao upomoć? Ostavila sam

podignutu slušalicu”, rekla je rastuženo. „Mislila si da je to samo još jedan bezvezni poziv”, rekao joj je Derek ljubazno. „To je bio poslednji put da ste se čuli?”

Pogledom je preletala s jednog na drugo dok je zubima grizla donju usnu.

Nije mogla izgledati krivlje i Džuli shvati da ova mlada žena ne ume da slaže ubedljivo, koliko god se trudila. Roberta Kimbal možda joj nije postavljala prava pitanja.

Derek izgovori njeno ime, blago, kao da pokušava da umiri preplašeno ždrebe. „Ima li još nešto?”

Oklevala je, ali je onda samo ispljunula: „Bili je bio ovde juče. Ali ja sam bila na poslu.” Izbrbljala je priču o svojoj starijoj komšinici koja živi prekoputa. „Videla ga je kako lupa na moja vrata. Viknula je na njega i pitala ga šta hoće.

Rekao je da je u pitanju život ili smrt i da neodložno mora da priča sa mnom.

Rekla mi je da nije izgledao baš najbolje. U stvari, mislila je da je drogiran. Ja sam mislila da iz nje govori samo starost, ali sada mislim da je bila u pravu. Kako god, preplašila se. Utrčala je u svoju kuću i zaključala vrata.”

Suze joj ispuniše oči. „Sad mislim da je možda došao po pomoć. O bože, tako mi je grozno. Mislim, nisam mogla da ga podnesem, bio je propalica, ali, ako je umirao...” Suze joj se preliše preko trepavica i skotrljaše joj se niz obraze. „Zašto nije otišao u bolnicu?”

Derek reče: „Možda nije znao da je progutao smrtonosnu dozu.” „Da je otišao u bolnicu, uhapsili bi ga”, reče Džuli. „To nije želeo.” Pružila je ruku preko praznog prostora koji ih je delio i prekrila Arijeline stisnute šake. „Ali tačno razumem kako se osećaš. Bio je i u mojoj kući. Policija misli da se duže zadržao. Možda i satima. Verujem da je želeo da podmetne dokaze kako bih bila okrivljena za ubistvo Pola. Ali umirao je. To nisam znala. Reagovala sam kao svako ko misli da je napadnut.” „Nisam ni mislila da ste želeli da ga ubijete”, reče Arijel. „Kad sam čula u vestima šta se dogodilo, znala sam da postoji neko drugo objašnjenje.

Predoziranje. Isuse. Šta ste ono rekli, šta mislite, ko mu je to dao?” „Bratanac Pola Vilera, Krajton”, reče Derek. „Ime zvuči donekle poznato. Je li i on bio na televiziji?” „Nije”, reče Džuli, kratko pogledavši Dereka. „Izbegava javnost. Ime mu je poznato, jer ga je policija saslušavala nekoliko puta.”

Devojčine oči se zažariše. „Imao je alibi. Sećam se sad.” „Međutim, Džuli i ja mislimo da se Krajton urotio s nekim da ubije strica.”

„Sa Bilijem?” „Da. Mislimo da su sklopili posao u Omahi i da je Krajton ubio udovicu koja je trebalo da svedoči protiv Bilija, a onda Biliju saopštio da mu ovaj duguje uslugu.” „Opa!” Arijel je u glavi slagala kockice. „A kada je Bili poslužio svrsi, taj bratanac je odlučio da ga izbaci iz igre?” „Tako mi mislimo”, reče joj Džuli. „Na nesreću, ne možemo to da potkrepimo dokazima. Zato smo i došli kod tebe. Nadali smo se da ćeš moći nekako da nam pomogneš.” „Kako?” „Da nam daš vezu između Krajtona i Bilija”, reče Derek. „Žao mi je. Ne mogu. Nijednom nije spomenuo nikoga po imenu Krajton.” „A šta je sa Bilijevim prijateljima iz Omahe?” „Ako je i imao prijatelje, ja za njih nisam znala.”

Derek se nagnu napred. „Arijel, ne želim da te plašim. Ali Krajton je povređivao ljude i ranije. Ne nagađam, niti ga lažno optužujem. Već su zabeleženi nasilni zločini koje je počinio. Ako je Bilija Djuka smatrao pretnjom koju mora da ukloni, mogao bi i tebe da posmatra na isti način.” „Mene?” zacvilela je. „Nikad ga nisam ni videla.” „Ali si bila u vezi sa Bilijem. Prepoznala si i prijavila Bilija policiji. Krajton se možda bojao da ti je Bili rekao nešto o njemu.”

Preplašeno ih je gledala. „Arijel.” Džuli ponovo pruži ruku i dodirnu je. „Kao što je Derek rekao, ne želimo da te plašimo. Ali postoji šansa da Krajton pokuša da ti priđe; beži od njega što dalje i zovi policiju.” „Ako ne policiju, onda jedno od nas dvoje.” Derek izvadi posetnicu iz džepa na grudima i zapisa nekoliko brojeva telefona na poleđini, pre nego što ju joj je pružio. „Tu su svi moji brojevi, Džulin mobilni i mobilni telefon mog istražioca.

Ime mu je Dodž. On zna za tebe. Odmah će ti priskočiti u pomoć. Tip kog bi volela da imaš na svojoj strani.”

Uzela je posetnicu i stisnula je u šaci. „Ne želim da ostanem ovde sama.

Pozvaću Kerol da se vrati.” „Dobra ideja.” Derek se osmehnu ubedljivo. „Stvarno verujem da bi, ako je Krajton nameravao da te nađe, do sada to već učinio.” Pogledao je Džuli. „Još nešto?”

„Samo budi pažljiva, Arijel, i javljaj nam se. Volela bih da znam kako ti je.”

Donekle sramežljivo, ona reče: „Tužno je to što se dogodilo gospodinu Vileru.” „Jeste. Hvala ti.”

Svi su ustali i krenuli ka vratima. Derek baci pogled na trpezarijski sto. „Da li te je dečko ispalio?”

Arijel uzdahnu. „Izgleda da jeste. Trebalo je da stigne još pre sat vremena.” „Kako se zove? Ima da ga pronađem i prebijem ga za tebe.”

Zakikotala se, ponovo crveneći zbog Derekove pažnje. „Ime mu je Toni. U stvari Bruno, ali služi se imenom Toni.” „Nije ni čudo”, primeti Derek. „Kako god da se zove, budala je što propušta sudar sa tobom.” „Hvala”, reče ona, još više crveneći.

Rukovali su se s njom, a onda krenuli prema Derekovom autu. „Slatka je. I draga”, reče ona. „Žao mi je što je upetljana u ubistvo i povređivanje, a ništa od svega toga nema nikakve veze s njom.” „I meni isto. Povrh svega, još ju je i momak ostavio.” „Kakav kreten.” „Istog trena kad je otvorila vrata znala sam da nešto nije u redu. Onda sam ugledala sto i...” Džuli stade kao ukopana i zgrabi ga za ruku. „O, moj bože!”

Okrenula se i potrčala prema kući. „Džuli? Šta je?” „Njegovo ime”, doviknula mu je. „Upravo sam shvatila.” „Njegovo ime?” „Bruno. To je ime ubice iz filma Stranci u vozu.”

Džuli je prva stigla do Arijelinih vrata i stala snažno da udara po njima i poziva je po imenu. Devojka je otvorila, očiju razrogačenih od straha. „Šta je sad?” „Bruno”, brzo je govorila Džuli. „Kako mu je prezime?” „Entoni. Odatle mu ono Toni.”

Džuli pogleda Dereka. „Bruno Entoni.” „Zašto?”, upita Arijel. „Šta nije u redu?” „Kako izgleda, Arijel?”

„On... on veoma dobro izgleda. Mislim, neverovatno je zgodan.” „Visok? Mršav? Plav? Plave oči?”

Ona klimnu glavom. „Dobro obučen? Veoma ljubazan.” „Kako znate?” „To je Krajton Viler.”

Mlada žena ustuknu korak. „Kad si ga upoznala?”, upita Derek. „Pre nekoliko večeri.” „Gde? Kako? Da li je on tebi prišao?” „Da. U... ‘Kristisu’. Onom klubu? Ja... videla sam kako zuri u mene. On... mi je prišao i počeo da razgovara sa mnom i platio mi je piće.” Rekla im je kako ju je pozvao na kafu, a onda prosto nestao. „Momak s parkinga rekao mi je da je otišao s drugom ženom.” „To sam sigurno bila ja”, reče Džuli, obrativši se Dereku. A onda ponovo Arijel: „Možda sam ti te noći spasla život.” „Verovatno je zato bio ljut kad je došao u moju kuću posle tog susreta”, reče Derek. „Osujetila si mu plan kada je reč o Arijel.”

Ona ponovo zajeca: „Planovi kada je reč o meni?”

Zaštitnički se krećući, Derek joj spusti ruku na rame. „Prokletstvo, tako mi je drago da smo te pronašli.” „Da, hvala bogu”, prodahta Džuli.

Arijel nije delila njihovo olakšanje. „Zašto bi želeo mene da povredi?” „Nekako je saznao, verovatno preko Bilija, da si Bilija verovatno ti prijavila policiji. A rekla si da Bili voli da se hvali. Možda se Krajton bojao da će se Bili, kako bi ponovo zadobio tvoje simpatije, pohvaliti kako se spetljao s jednim bogatašem i ubio njegovog strica za njega.” „Nadajući se da će zadobiti moje simpatije?” „Nakon što te je prevario sa udovicom.”

Zbunjena, Arijel ih je naizmenično gledala. „Bili nije varao mene. Nije on bio moj momak. Bio je Kerolin.”

27 „Kerol Mahoni?”

Njeno lice – mogao je da vidi samo jednu njegovu polovinu – imalo je izraz mešavine iznenađenja i opreza. Očima je streljala levo i desno, gledajući iza njega. „Da?” Krajton se osmehnu. „Hvala nebesima. Đavolski sam se pomučio da vas pronađem.”

Otvorila je ulazna vrata taman koliko je to lanac dozvoljavao. Prepoznao ju je sa fotografija koje su pratile dnevne izveštaje sa Bilijevog suđenja u Nebraski. „Ko ste vi?” „Izvinite.” Ponovo se osmehnuo. „Piter Džekson”, rekao je, znajući da nije čula ni za jednog režisera, čak ni za dobitnike Oskara. „Ja sam novinar Atlanta džurnala.”

Njeno lice, već natečeno od plakanja, postalo je ratoborno. „Ne želim da razgovaram s novinarima.”

Pre nego što je zatvorila vrata, rekao je: „Arijel mi je rekla da se uvek unervozite pred novinarima. Upozorila me je da ćete mi verovatno zalupiti vratima pred nosom.”

Oklevala je. „Pričali ste s Arijel?” „Ne lično. Preko telefona.” Citiranje reči pouzdane prijateljice jeste pomoglo, ali u njenim vlažnim očima je još uvek obitavala neodlučnost. „Vidite, sačekaću da je pozovete i proverite me.” Bio je to blef i, dok je ona o tome razmišljala, i on je činio isto. Daj da se sklonim s ovog trema pre nego što se neko proveze i spazi me. „Ne želim večeras da gnjavim Arijel”, rekla je. „Ima nekog tipa koji dolazi na večeru kod nje.”

Nasmejao se. „Aaa. Sigurno je zato zvučala zadihano preko telefona.” „Tek što ga je upoznala. Uzbuđena je zbog toga.”

Da li sam stvarno toliko dobar? „Onda mi je još više drago što je odvojila vreme da priča sa mnom. Bio sam vrlo uporan, bojim se.” „Pretpostavljam da želite da me pitate za Bilija?”

„Bili Djuk je danas velika vest. Umreti onako u domu žrtvine ljubavnice.

Paklena stvar.”

Izraz njenog lica postade kiseo. „Nije, ako ste poznavali Bilija.” „Nisam. Zato sam i želeo da vam postavim nekoliko pitanja. Pružim vam šansu da mu se osvetite.” „Ne želim da pričam o njemu. Ne želim ponovo kroz sve to da prolazim.” „Kao kroz sve ono kroz šta ste prošli u Omahi?” „Znate za to?”

Tugaljivo joj se osmehnuo. „Moram da istražujem, Kerol. To mi je posao.” „Oprostite onda, gospodine...” „Džekson. Zovite me Piter.” „Deluješ kao da si fin, Pitere, i žao mi je što si prevalio čitav ovaj put i pomučio se da me pronađeš. Ali ne želim da dajem nikakve komentare.” I ponovo se spremila da zatvori vrata. Naravno da je mogao da ubaci stopalo u dovratak, da ih razvali zajedno sa kilavim lancem, ali nije želeo tako ovo da uradi. Bilo bi mnogo bolje da ne ostavi tragove nasilnog ulaska.

Telo bi joj pronašli tek nakon nekoliko dana i ostala bi misterija ko ju je napao. Do sada nije primetila da nije došao automobilom. Ostavio ga je nešto niže niz put, u nekom gustišu, dalje od radoznalih pogleda. Koliba nije mogla biti na boljem mestu za ovo što se spremao da uradi. Da je tražio lokacije za snimanje filma o ženi u nevolji, ovo mesto bilo bi savršeno. Nije se nalazilo na utabanim stazama, nije imalo lako uočljivu adresu, a najbliži komšiluk bio je udaljen skoro čitav kilometar. „Shvatam zašto ti ovo ne prija”, rekao je brzo, pre nego što je zatvorila vrata. „Isuse, nakon svega onoga što se dogodilo u Omahi, ko bi smeo da te krivi? Ali želim da te upozorim. Jedan moj kolega radi članak o Biliju Djuku za prvu stranu koja izlazi sutra. I ti si spomenuta. Pročitao sam nacrt, i ni najmanje nije laskav po tebe. Postao je tvrdokorni ženomrzac otkako ga je žena napustila.”

Snizivši glas do saosećajnog šapata, rekao je: „Moja priča će zauzeti nešto drugačiji ugao prema tebi i tvojoj vezi sa Bilijem. Ja te neću ocrniti kao jednu od njegovih kurvica...” „Taj drugi novinar nazvao me je kurvicom?”

Krajton bespomoćno slegnu ramenima. „Seronja. Izravnaću račune s njim.

Ali neću to moći ako ne želiš da pričaš sa mnom.”

Kroz jedva otvorena vrata, pogledala ga je od glave do pete i on je bio siguran da joj odbrana lagano popušta. „Pila sam vino na stražnjem tremu.

Hoćeš da prođeš okolo?”

Iskezio se, okrenuo i krenuo prema uglu kuće. Ako se ne predomisli i ne pozove Arijel da ga proveri, na konju je.

U igri je bila fantastična ironija. Kerol Mahoni pobegla je iz kandži osumnjičenog ubice Bilija Djuka, samo da bi je ubila neidentifikovana osoba, i to naizgled bez ikakvog motiva.

Mogao je već da zamisli lokalnog pandura kako nagađa da ju je ubio neki od posetilaca sportskog bara gde je radila i gde je svake večeri stiskala svoje bujne grudi u dva broja manju majicu kratkih rukava, gde je visoko iznad glave podizala poslužavnike sa pilećim krilcima i kriglama piva, pružajući neometan pogled na svoje grudi polupijanoj masi sačinjenoj od napaljenih prostaka.

Zadirkivala ih je i mamila da joj daju bolje bakšiše.

Biće zaključeno kako je jednom od njih dojadilo da ga provociraju na takav način.

Svako ko je ikada gledao neki strašan film zna da kurva na kraju mora da umre. Broj tela loših devojaka značajno premašuje njihove časne suparnice.

Promiskuitetna prijateljica Džejmi Li Kertis u Noći veštica. Dajana Kiton u Tražeći gospodina Gudbara. Spisak je beskrajan.

Pomislio je da se okane toga. Stvarno jeste. Ozbiljno je razmišljao da sve jednostavno ostavi i pusti Kerol Mahoni da nastavi da živi.

Ali bilo je tu izvesnih problema. Prvo, i to je rekao Biliju, ona je bila nezapušena rupa koju sebi nije mogao da priušti. Ako je Bili bio dovoljno glup da svojim mobilnim telefonom ko zna koliko puta pozove Kerolinu kuću koju je ona delila s Arijel, onda sam bog zna kakve je još druge gluposti napravio. Krajton nije bio u situaciji da pita Arijel da li je popustila i rekla Biliju gde može da pronađe svoju bivšu devojku. Ali Krajton je morao da pretpostavi da jeste.

Koliko je znao, Bili se danima poveravao Kerol. Čak nedeljama. Bar je problem sa telefonom bio rešen. Nalazio se na dnu jezera Stoun mauntin, osim ako ga neki som nije progutao.

Drugo, obećao je Biliju da će uraditi to i mada je ovaj sada mrtav, bio je njegov partner i Krajton je smatrao da mora zbog svoje časti da održi datu reč.

Treće, želeo je to.

I ranije je mučio ljude i u tome nalazio ogromno zadovoljstvo, ali vrhunski, najbolji osećaj bio je davljenje one priproste udovice, sve dok nije osetio da je

život napušta. Bilo je to jebeno fantastično iskustvo. Zapravo, to možda i nije dovoljno precizno. Osećaj je bio mnogo jači od jebačine. Ni hrana, ni piće, ni droga, ni visoka moda, ni automobili, ni seks, ništa se nije moglo porediti sa tim naletom zadovoljstva. Ta vrsta uzvišenog blaženstva sigurno je bila posebnost koja se oseća kada oduzimaš život drugoj osobi, kada drugom biću izigravaš boga, kada upravljaš nečijom sudbinom.

Od onog trenutka kada je udovica potpuno omlitavela, želeo je ponovo da oseti to ushićenje. Stric Pol nije se računao. Nije ni Bili, kad malo bolje razmisli.

Nije imao prilike da ih vidi kako umiru. Da bi se postigla ta visina, mora se doživeti licem u lice.

Na kraju krajeva, Kerol je izdala Bilija kad je svedočila protiv njega i stvarno joj ne bi trebalo dozvoliti da se sa tim izvuče.

Arijel će nastaviti da živi samo zato što se neko iz „Kristisa” možda seća da ju je video s njim. Sirota devojka biće bez sumnje uništena kad sazna da joj je cimerka ubijena. Njena odanost prema Kerol bila je jednostavna. Dala je sve od sebe da je odvede iz Omahe. Istrpela je Bilijevo dodijavanje kako bi sprečila da se Kerol i dalje s njim petlja.

Naravno da nikada neće povezati Kerolino ubistvo sa Krajtonom. Ako ikada otkrije da podlac koji ju je dvaput izigrao nije Bruno Entoni, već niko drugi do Krajton Viler, imaće jednostavno objašnjenje: često je koristio lažna imena kada se upoznavao sa ženama, ne želeći da otkrije da postoji veza između njega i „Viler enterprajzisa”. Istog trenutka kada bi neka žena saznala njegovo pravo ime, ne bi ga više ispuštala iz ruku; postajala je pijavica gladna porodičnog bogatstva. Zato je retko kad govorio svoje pravo ime ženama koje je tek upoznao.

Ako ovo otkriće zabrine Arijel dovoljno da stvar preda policiji, iskreno bi mogao da kaže da su susreti s njom oba puta bili slučajni. Onako pripita od martinija, možda je izbrbljala nešto o bivšoj vezi sa kriminalcem, ali – bože moj!

– ko bi se setio da misli na Bilija Djuka, hladnokrvnog ubicu njegovog strica?

Kolike su bile šanse da se to desi?

Detektivi će možda pomisliti da je šansa za to prilično mršava, ali to ionako ne mogu da dokažu. On i Arijel sreli su se dvaput u istom klubu potpuno slučajno. On nju nikad nije pozvao, a nije ni ona njega. Jeste, dogovorio je sastanak s njom, a onda se predomislio. Naravno, gad je što ju je izigrao. Ali, da se prekrši dogovor, pa čak i da se nekome slomi srce, nije krivično delo.

A sada, kada saznaje da je, makar i površno, povezana sa ubicom njegovog pokojnog strica Pola, pa... Hvala bogu što je poverovao svojim instinktima i

preskočio dogovorenu večeru.

Sve mu je ovo prolazilo kroz glavu dok je skretao za ugao, iza kuće. Kerol ga je čekala na tremu koji je bio mrežicama zaštićen od insekata i sipala vino boje urina u običnu čašu.

Primetio je da nema trave nekoliko metara od temelja kuće i da je gola zemlja vlažna. Kao da je preklinjala da neko u blatu ostavi svoj otisak. Ali preduzeo je on korake da i to predupredi. Nosio je cipele koje je kupio pre nego što je krenuo u Nebrasku. Bile su ružne i remetile savršenstvo odeće koju je nosio, ali, ako otisak ikad bude otkriven, odvešće istražioce samo do „Volmarta”, gde je hiljade muškaraca velikog područja Atlante kupovalo svoje cipele. Krajton ih je čak platio i gotovinom.

Mora da zapamti: rešiti se cipela kasnije večeras. Sigurno neće proliti suzu zbog tako prokleto ružnih stvari.

Stao je na ivicu trave i klimnuo glavom prema vinu. „Koliko si danas istresla toga u sebe?” „Ne dovoljno.” „Ili previše. Nisi otišla noćas na posao. Bio sam u klubu gde mi je Arijel rekla da ćeš biti.” U stvari, navukao je trenerku preko odeće i pretvarao se da je neki rekreativac koji pokušava da se reši grča u listu od trčanja dok je pola sata osmatrao klub. Pošto je nije video, potražio ju je u prijateljičinoj kući, koju je pronašao igrajući se malo detektiva.

Arijel mu je pomogla sa ostalim.

Nisam bila tamo, ali rekla mi je da se kuća nalazi na kraju tog nekog seoskog puta. Stvarno lepo mesto. Pomalo staromodno, ali ljupko, znaš već? Sa južne strane prekriva je jedna ogromna loza visterije. Mislim da je to bila kuća bake te devojke.

Hvala ti, Arijel.

Kerol mu je govorila ono što je već i sam zaključio. „Javila sam se da sam bolesna.” „Ko bi mogao da te okrivi?” „Arijel bi mogla. Rekla sam joj da se ne osećam dovoljno dobro da raznosim pića večeras. Ali ona me je nagovarala da odem. Izbacila je Bilija iz glave, a to bi trebalo i ja da uradim, kako mi je rekla. Valjda je čvršća od mene. Svejedno, mislila je da ću otići na posao. Ali jednostavno nisam mogla.”

Osvrnuo se oko sebe, osmatrajući okolinu. Birajući mesto. Mahnuo je prema nizu drveća trideset metara daleko. „Da li se imanje završava tamo?”

„Nisam sigurna gde je međa. Znam da je tamo jedan potok i jedno staro indijansko groblje.” „Hajdemo u šetnju.” „Šetnju? Mrak je.” „Zbog toga i jeste tako lepo. Mesec lagano izlazi.” Osmehujući se zavodnički, ispružio je ruku. „Mislim da bi trebalo da izađeš iz kuće. Čitav dan si provela zatvorena, jesam li u pravu? Pokušavaš da središ pomešana osećanja koja imaš prema Biliju? Mrzela si ga, ali nekad si bila u vezi s njim i ne možeš da se ne osećaš loše zbog toga kako je umro.”

Pognula je glavu. „Tačno tako.” „Odmah sam video da si plakala. Ako ti je to neka uteha, na osnovu svega što sam čuo o tom tipu, nije vredan ni jedne jedine suze. A posebno ne tvoje.

Hajdemo. Potreban ti je svež vazduh.”

Prepustila mu se i te kako.

Sklonila je rezu sa komarnika i gurnula ga. Nosila je šorts i majicu kratkih rukava. Stopala su joj bila bosa. Prsti na stopalima bili su joj lakirani u tamnoljubičasto. Pogledao joj je noge. „Arijel mi je rekla da ću te odmah primetiti kad uđem u klub. Rekla je da si veoma slatka. Mislio sam da preteruje.

Međutim, nije preterala.”

Snebivljivo se malo okrenula. „Hvala.”

Upravo u tom trenutku pesma Glorije Gejnor Preživeću začula se iz kuće.

Kerol zastade i pogleda nazad. „To je moj mobilni.”

Sranje!

Istog trenutka kad je to pomislio, počeo je da zvoni još jedan telefon. „A to je kućni telefon. Neko pokušava da me nađe.” „Proklet bio taj nesrećnik!” reče Krajton.

Kerol ga pogleda, iznenađena njegovim gnevom. „Ko?” „Onaj moj kolega. Kopile ima iste izvore kao i ja. Prilično sam iznenađen da sam te prvi pronašao.” „Zašto bi pokušavao da me pronađe ako je već napisao članak?” „Tako on radi. Piše priču onako kako želi, bilo da je tačna ili ne. A onda potraži odgovor od osobe koju spominje. Naravno, ono što se prvo odštampa bude ono u šta publika poveruje.” Dok je emitovao gnev u talasima, rekao je: „Hoćeš li se javiti?”

Oklevala je, a onda odlučno odmahnula glavom i počela samouvereno da

korača prema drveću. „Neću. Zvuči kao potpuni idiot.”

Krajton joj pruži ruku i ona mu dozvoli da je uhvati.

Drugom rukom malo je otpustio kravatu.

„Detektivka Kimbal?” „Gospođice Ratlidž?” U detektivkinom glasu čuli su se iznenađenje, napetost i prekor. „Gde ste vi?”

Džuli se vozila na suvozačevom sedištu. Arijel je bila na stražnjem, jecala je, molila se i pomamno ukucavala brojeve u mobilni telefon. Derek je vozio kao ludak. „Slušajte me, molim vas, detektivko”, reče Džuli. „Jedna mlada žena je u opasnosti.” „Imamo nalog za vaše hapšenje, gospođice Ratlidž.” „A ja i Derek imamo Arijel Vilijams.” „Arijel...” „Na putu smo za Atens da vidimo njenu cimerku.” „Kerol Mahoni”, reče detektivka. „Krajton Viler će je ubiti ako ga ne sprečimo.”

Usledila je kratka tišina, a onda je čula Kimbalovu kako kaže: „Stani”, i ona pretpostavi da se obraća Senfordu. „O čemu pričate, gospođice Ratlidž? Kakve veze Krajton Viler ima sa cimerkom Arijel Vilijams? Kako ste je pronašli i šta...” „Sve to može da sačeka.” Ubaci se Derek koji je sve slušao preko zvučnika. „Život te mlade žene je u opasnosti. Pozovite policiju u Atensu, šerifovu kancelariju Oblasti Klark. Pošaljite nekog u... Arijel, gde ona radi?”

Ona štucnu. „U... u... ‘Crvenom’...” „U ‘Crvenom psu’?”, reče on. „‘Crvenom psu’”, potvrdi mu ona. „‘Crveni pas’”, rekao je dovoljno glasno da Roberta Kimbal to čuje. „To je sportski klub. Svaki policajac u okolini ga zna. Pošaljite patrolni auto tamo.

Potrebna joj je policijska zaštita. Kažite policajcima da ostanu s njom.” „O čemu vi to pričate, dođavola?” Senfordov glas dopre do njih kao sa dna bunara. I on je bio na zvučniku. „Mogu da izdam poternicu za vašim automobilom, gospodine Mičele.”

Ova pretnja Dereka nije naročito potresla. „Možete. Koštaće me, ali, ako ova devojka umre večeras, čitavog života nosićete na plećima krivicu za to.” „Zašto bi Krajton Viler hteo da ubije Kerol Mahoni?” upita Kimbalova. „Zato što postoji mala šansa da ona poveže njega i pokojnog Bilija Djuka”, reče Džuli. Pogledala je nazad, u Arijel. „Jesi li uspela?” „Okrenula sam je desetak puta. Niko se ne javlja. Ali obično se ne javlja kad je na poslu. Posle me pozove, kad ode na pauzu. Ili se dopisujemo.” „Jesi li joj poslala poruku?” „Nekih osam. Ali nije mi odgovorila. Pretpostavljam da joj je baterija prazna, mada smo obe pažljive kad je o tome reč.” „Imaš li broj fiksnog telefona kuće u kojoj živi?”

Arijel poče da ukucava taj broj.

Tokom ovog razgovora, Kimbalova i Senford naizmenično su izvikivali pitanja i zahteve, ali sve to je prošlo neprimećeno.

Sada im je Derek viknuo: „Hoćete li poslati nekog u taj klub ili nećete?” „Neću”, reče Kimbalova. „Neću dok ne saznam da postoji razlog za to.” „Rekli smo vam razlog”, reče Džuli. „Imate predrasuda prema Krajtonu Vileru, gospođice Ratlidž”, reče Senford.

Gledajući Dereka, Džuli reče: „Mogu da im ispričam za filmski zaplet.” „Film? Jeste li rekli film?”, Kimbalova urliknu u telefon. „Koji film?” „To bi bilo samo gubljenje vremena”, reče Derek da ga samo Džuli čuje. „I ne bismo ništa postigli. Ne sad, kad su tako ljutiti.” Govoreći glasnije, rekao je: „Da li biste makar probali da pronađete Krajtona Vilera?” „Zbog čega?” „Da ga pitate gde je ostavio telo.” „Koje telo?” „Devojke koju je ubio dok ste se vas dvoje sprdali okolo.” A onda reče Džuli: „Prekini.” Učinila je to. „Pusti ih da se krčkaju malo, da vidimo šta će preduzeti.” „Ne javlja se ni na kućni telefon”, reče Arijel sa zadnjeg sedišta. „Pozvala sam pet puta. Svaki put se javi glasovna poruka. Jeste li mislili ono što ste rekli za njeno telo?”, upita ona uplašeno. „Nisam, Arijel, hteo sam samo da ih podstaknem na neku akciju.” Ali je nakratko pogledao Džuli, koja je znala da se pribojava za sigurnost Kerol Mahoni

isto kao i ona.

Zazvonio je Derekov telefon. „To je Dodž”, rekao je Džuli.

Dok su trčali od Arijeline kuće prema Derekovom automobilu, pozvao je Dodža i rekao mu da sve ostavi i krene prema Atensu. Rekao mu je da ga pozove i traži uputstva kad krene.

Derek se javio posle drugog zvona. „Gde si sad?” „Još nekih dvadeset minuta odande.” „Kako si tako brzo stigao dotle?” „Kršim zakon. Teram preko sto četrdeset i prošao sam kroz sve semafore na crveno u Lorensvilu. Gde idem kad stignem tamo?” „U ‘Crvenog psa’. To je klub...” „Znam to mesto. Išao sam da gledam utakmicu.” „Tražiš Kerol Mahoni. Kerol Mahoni. Ona je konobarica tamo. Sačekaj sekundu.” Gledajući Arijel u retrovizoru, Derek je zamoli da opiše svoju cimerku dovoljno glasno kako bi je Dodž čuo. „Sitna. Crna kosa. Smeđe oči. Lepa. Velike grudi.” „Jesi li čuo?” „Velike grudi.” „Uplašiće te se, pa budi fin.” „Ja sam uvek fin.” „Kaži joj da si došao po Arijelinom nalogu. Skloni je u stranu ako uspeš, ne skidaj oka s nje. Ako želi da priča s Arijel, pozovi me.” „Zašto ovo radim?” „Mislimo da će Krajton Viler pokušati da je ubije. Ali nemoj joj to reći.” „Gde ste vi?” „Iza tebe, ali već smo prošli kroz sve crvene semafore u Lorensvilu.” „Zvaću”, reče Dodž i prekide.

Džuli odjednom donese odluku. „Pozvaću policiju u Atensu.” „I predati im se?”, upita Derek. „Daću Arijel da priča s njima. Neka im kaže da se brine za svoju prijateljicu jer se nije čula s njom i zamoli ih da pošalju kolege da je provere.” „Prošlo je tek nekoliko sati otkako su se čule. To će joj odgovoriti.” „Ali moraće da provere, zar ne?”

„Vredi pokušati”, reče on, ali to nije bilo prožeto nadom.

Džuli je dobila broj šerifove kancelarije Atensa preko informacija. „Znaš”, reče Derek dok je ukucavala broj, „telefoniraš neprekidno već satima. Policija Atlante mogla bi i tako da nas pronađe.” „Moraćemo da rizikujemo.” Pružajući Arijel telefon, reče: „Kaži da je Kerol bivša devojka Bilija Djuka. Prepoznaće njegovo ime.”

Arijel je bila sva u suzama i preplašena, i s vremena na vreme je zvučala čak histerično. Džuli nije bila sigurna da li je to dobro ili ne. Prekinula je posle pet minuta. „Kažu da je čitav grad okrenut naglavačke zbog bratstava i sestrinstava koja se spremaju za proslavu. Čitav grad je na ulici. Ali rekli su da će poslati nekog u klub i raspitati se za Kerol kad pronađu slobodnog policajca.”

Džuli pogleda Dereka. „Šta još možemo da uradimo?” „Ništa osim da čekamo da nam se neko javi.” „Koliko još ima?”

Pritisnuo je papučicu gasa do poda.

Detektivka Kimbal sklopila je telefon, prekinuvši razgovor. „Šeron Viler kaže da je Krajton ručao sa njima, a onda otišao zbog sastanka s nekom devojkom. Nije znala s kim. Ni ona ni njegov otac nisu se otad čuli s njim. Htela je da zna zašto zovemo i pitala može li da pomogne. Čuo si šta sam joj rekla.” „Da samo nešto proveravaš.” „Da samo nešto proveravam.” „Utisci?” „Ovaj poziv ju je uznemirio”, reče Kimbalova. „Danas su saznali za novi testament. Počela je da plače i rekla da su strepeli da Krajtonu saopšte za, citiram, ‘Polovu izdaju’.” „Krajton još uvek ne zna?”

Kimbalova slegnu ramenima i uze radio-stanicu. „Pošaljimo nekog da se proveze ispred zgrade gde mu je stan, da vidi je li tamo i je li mu auto na parkingu.” Porazgovarala je sa dispečerom i tražila hitan izveštaj.

Kad je završila, Senford reče: „Ta priča o tom filmu. Džuli Ratlidž ga je spomenula. Mičel se ubacio.” „Da, šta je sa njim?”

Senford se isteglio i pružio ruku kao da se priprema da baci najdužu loptu u karijeri. „Sećaš li se kad smo prvi put saslušavali Krajtona?”

„Služavka nam je poslužila čaj i domaće kolačiće s bademima.” „To je sve čega se sećaš?” „Morala sam sutradan da iznojim sve te kalorije. Čega se ti sećaš?” „Pitao sam ga koji je njegov posao u “Viler enterprajzisu’. A on je rekao: ‘Ja sam kralj sveta!’” „Sećam se. Ispružio je ruke i uzviknuo to.” „Aha. Kao Leonardo Dikaprio u Titaniku. Moji klinci su pogledali taj film desetak puta, i više. Obožavaju ga. Ja ih stalno zezam i govorim im da se kraj nikad ne menja. Brod uvek potone.” „Mislila sam da se samo folira”, reče Kimbalova. „Razmeće se pred dva loše plaćena policajca da ne mora da se grči za porodičnu kompaniju.” „I ja sam to pomislio. Mada, nekako čudno je to rekao. Bio je to deo filmskog dijaloga.” „I šta to onda znači?” „Proklet bio ako znam.”

Dispečer ih prekide kako bi ih spojio sa policajcem u patroli, koji je bio pored stambene zgrade Krajtona Vilera. Rekao je: „Porše mu je na svom mestu.” „Uf”, reče Kimbalova, osetivši se kao da je izneverena. „Kao i landrover.” „Ima i landrover?” „I sportski džip. Ali to mesto je prazno. Jedna od stanarki u zgradi bila je u garaži kad sam stigao. Rekla mi je da Viler ima plavi i bež džip. Nije sigurna za model, jer su joj svi ti džipovi isti. Jedan od njih nije tu, a on ne odgovara na interfon.”

Kimbalova mu se zahvali i zamoli ga da ostane tamo i prijavi bude li se Viler vratio. Pogledala je Senforda i rekla: „Derek Mičel je pametan tip, a?” „Na svoj način. Zato ga i mrzimo. I zato što uvek izvuče svoju guzicu.” „Ne bi nikog namerno lažno optuživao samo zato što mu ide na živce.” „Loše je za njegov posao.” „Ne bi poturao svoj vrat osim ako...” „Nije potpuno siguran da je u pravu”, reče Senford, završivši misao umesto nje. „Međutim, možda bi podmetnuo svoj vrat zbog nje.” „Pod njom misliš na Džuli Ratlidž?”

„Pokupio sam neke talase. Zar ti nisi?”

Kimbalova zakoluta očima. „Ako misliš na talase koje izaziva pomeranje tektonskih ploča Zemlje, onda jesam. Sećaš se onog policajca koji se javio na poziv zbog ubijenog psa?” „Da.” „Jutros mi je poslao imejl. Pitao me je znam li da je Džuli Ratlidž bila kod njega te noći, i tešila ga. Nije znao da li je to od značaja, ali...” „Nisi mi to rekla.” „Sve se to danas desilo, nisam se toga setila sve do sad.”

Senford je razmišljao o tome. „Dobro, recimo da su se spetljali.” „Mislim da u to možemo biti sigurni.” „Pa ipak...” „Derek Mičel spašava svoju guzicu.” „I ja to mislim. Ako kaže da Krajton Viler predstavlja opasnost po nekog...” „Pratim te.” Kimbalova ponovo uze radio-vezu i zamoli dispečera da pozove policiju u Atensu. „Kakve veze ima?”, rekla je Senfordu dok je čekala na vezu. „Neće biti prvi put da sam ispala smešna. Kao ni ti.”

Bez ijedne reči, Senford zalepi portabl rotaciono svetlo na krov automobila i nagazi gas, krenuvši u pravcu Atensa.

28 Dereku zazvoni telefon. Otvorio ga je i odmah uključio zvučnik. Dodž reče: „Nije ovde.” „Šta?” „Imaš neke čepove u ušima?” „Je li otišla s nekim?”

Na zadnjem sedištu, Arijel je već počela da histeriše. „Već ju je našao. Znam da jeste.” „Nije danas došla na posao”, reče Dodž. „Jedna od devojaka je rekla da se javila da je bolesna, a ona je ljuta jer nije uspela da nađe zamenu za večerašnju ludnicu. U toku su grčke orgije. Neko slično sranje. Mesto je dupke puno. Mislim da je jedina osoba iz Atensa koja večeras nije u klubu, Kerol Mahoni. Stvarno je nema.” „Onda moraš da odeš do kuće. Arijel.” Derek je pogleda. Ona se držala za stomak obema rukama i klatila napred-nazad. „Arijel”, oštro je ponovio.

Ona podiže glavu i pogleda ga u retrovizoru. „Gde Kerol živi?” „U kući jedne devojke.”

Derek je očajnički pokušavao da sačuva strpljenje. „Znam, ali koja je adresa?”

Kratko je pogledala Džuli, rekavši žalosno: „Ne znam. Nikad nisam bila tamo, a Kerol mi nikad nije rekla adresu.”

Kroz zvučnik telefona Dodž je zapevao sve reči koje počinju na slovo J. Džuli reče: „Arijel, možeš li bilo čega da se setiš? Imena ulice? Dela grada?

Da li je blizu kampusa?” „Ne. Malo je dalje. Bar sam stekla takav utisak. Rekla je da se iza kuće nalazi neka šuma. Jedan zid je potpuno prekriven lozom visterije.” „To sužava izbor na pola kuća u Džordžiji”, primeti Dodž. Čuvši to, Arijel poče da plače. Čuvši je, Dodž opsova. A onda nakon kratke pauze, reče: „Imam ideju. Javiću

vam se.”

Dodž ponovo uđe u krcati klub i stade da se probija nekako kroz masu, sve dok nije pronašao konobaricu s kojom je već razgovarao. „Gde Kerol živi?” „U Savaninoj kući.” „Znaš li gde se ona nalazi?”

Rekla mu je da ne zna. Nije mogao da je čuje, ali joj je pročitao to sa usana. „Gde vam je upravnik?” „Šta?”

Približio je usne njenom uvetu koje je imalo mnogobrojne minđuše. „Pokaži mi upravnika.”

Iznervirana što je maltretira time kad može da zarađuje bakšiš, podigla se na prste, pogledala po klubu, a onda uperila prstom u pravcu šanka. „Onaj sa kapom okrenutom natraške. Ima majicu kratkih rukava sa znakom ‘Buldoga’.”

Dodž klimnu glavom zahvalivši joj se i progura se pored dva tipa koji su se nabacivali istoj koleginici. Kad je stigao do šanka, nagnuo se prema tipu od nekih trideset, kog mu je konobarica pokazala. „Ti si upravnik?”, viknuo je. „Jesam. Šta hoćeš?” „Video sam neke tipove? Prazne ti magacin s pićem.” „Misliš kradu?” „Pomislio sam da bi voleo da znaš.” „Sranje!”

Gurnuo je pivo prema gostu, a onda doviknuo jednom od šankera da ga pokrije, nakon čega je potrčao prema zadnjem delu šanka, nestavši kroz dvokrilna vrata. Dodž ga je pratio. Zatekao ga je kako stoji usred magacina, s rukama na bokovima i gleda okolo, potpuno zbunjen. „Imaš konobaricu po imenu Savana. Treba mi njena kućna adresa.” „Šta je, koji kurac? Jesi li ti lud? Ko si ti?”

Dodž priđe tipu, zgrabi ga za desnu šaku i iskrivi mu palac toliko da je skoro dodirnuo zglob. „Ja sam tip koji će ti slomiti palac ne budeš li mu rekao Savaninu adresu. Brojim do dva. A već smo na jedan i po.”

„Trebalo je da obujem cipele”, reče Kerol. „Bojim sa da ću nagaziti u nešto gadno.”

„Da li bi radije volela da sedneš? Tamo je jedno srušeno drvo.” „Sigurno je puno nekih buba. Možda ima i zmija.”

Bože, ova samo zanoveta, pomisli Krajton. Pitao se šta je Bili uopšte video u njoj; osim očiglednog, njenih grudi. „Hajde da se vratimo”, reče ona. „Previše je mračno da bi se videlo, i pomalo je jezivo. Groblje i sve to.” „Još uvek mi ništa nisi rekla o Biliju.” „Reći ću ti uz čašu vina.” „Reci mi sada.”

Zastala je i pogledala ga, a pod mesečinom je primetio prvi nagoveštaj straha. Pokušala je to da prikrije bledunjavim osmehom. „Biće nam mnogo prijatnije na tremu. A imam i dobrog sira.”

Na silu se osmehnuo. „E, to volim da čujem. Povedi me.”

Osmeh joj se raširio. A onda se okrenula i počela da korača prema kući.

Prateći je, podigao je ruke i izvukao kravatu ispod kragne. „Kerol?” „Mmm?” „Ako zaboravim kasnije da ti kažem, stvarno sam se lepo proveo večeras.”

„Dobro. Nalazi se na Dabni roudu, južno od grada kad se skrene sa puta 441”, reče Dodž preko zvučnika Derekovog telefona. „Znaš li gde je to?” „Znam koji je to auto-put. Pre ili posle isključenja?” „Pre, ali ne predaleko. Vidim mesto na GPS-u.”

Pošto je Derek vozio, Džuli zapisa uputstva koja im je Dodž deklamovao. „Ne čekaj nas”, reče mu Derek. „Već smo na petlji, samo dva minuta od skretanja.” „Ja sam već krenuo.”

Derek prekide vezu. „Arijel, pozovi još jednom kućni broj.” Ona ga je poslušala bez komentara. Pogledao je Džuli i uočio istu brigu koja se poklapala s njegovom, o tome šta bi mogli da zateknu kad stignu tamo.

Džuli se trgnula kad joj je telefon zazvonio u ruci. Javila se. „Da?” „Džuli?”

Džuli, a ne gospođica Ratlidž. Bilo je to nešto novo od poslednjeg razgovora sa Robertom Kimbal. „Da?”

„Detektiv Senford i ja smo na vezi sa policijom Atensa. Upravnik ‘Crvenog psa’ rekao je policajcu da ga je neki čovek primorao da mu kaže nešto o Kerol Mahoni.” „Bio je to Dodž”, Derek reče da ga čuju. „Nismo znali adresu kuće u kojoj stanuje Kerol Mahoni, a bili smo očajni. Dodž ga sigurno nije lepo molio.”

Senford upita: „Jeste li se tamo uputili? U kuću?”

Ne želeći da ih presretnu, Džuli poče da vrda. „Arijel je veoma zabrinuta za svoju prijateljicu. Nestrpljiva je da vidi da li je dobro.” „Slušajte me.” Bio je to najstroži Senford kog su ikada čuli. „Podsećam vas da je reč o policijskoj stvari.” „A ja vas podsećam da se niste odazvali na naš prvi poziv”, zažareno kaza Džuli. „Sačekajte policiju Atensa”, reče Roberta Kimbal. „Poslali su patrolni automobil prema kući. Obaveštena je i šerifova kancelarija.” „Oni kasne, a mi smo već tu.” Džuli prekide. Ispred njih, mogla je da vidi Dodža kako stoji pod sjajem svetiljke, na tremu male kuće. Dok je gledala, naslonio se ramenom na ulazna vrata i provalio ih.

Derek naglo zaustavi automobil. Sve troje praktično su ispali kroz vrata automobila kad su ih otvorili. Ustrčali su uz stepenice trema.

Dodž ih susretnu kod vrata. „Nije ovde.” „Ima li znakova nasilja?” „Nema. Samo jedna vinska čaša na stražnjem tremu.” „Automobil joj je tu”, reče Arijel. „Mora da je ovde negde.”

Progurala se pored Dodža i protrčala kroz sve sobe, uspaničeno uzvikujući Kerolino ime. Čim je izmakla dovoljno da ne može da ih čuje, Dodž reče tiho. „Nisam hteo da je prepadnem, pa da počne da histeriše dok je s vama. Ali ja nisam bio jedini koji se danas kod upravnika raspitivao za njenu adresu.” „Krajton?” „Upravnik je rekao da je neki tip zvao i predstavio se kao univerzitetlija sa odseka za engleski jezik kome treba Savanina adresa. Upravnik je shvatio da mu je otkrio adresu na prevaru. Nije znao da ne sme to da uradi.”

Arijel utrča ponovo u dnevnu sobu, izgledajući da je na pragu histerije koje se Dodž pribojavao. „Nije ovde. Gde je? Šta joj je uradio?”

Džuli je uhvati za ramena. „Spomenula si neku šumu iza kuće?”

„Prokletstvo!”, reče Kimbalova.

Senford skrenu za ugao na dva točka. „Šta je?” „Policajci su upravo stigli do kuće.” „Nikog nema?” „Svi su tamo”, reče Kimbalova. „Automobil Kerol Mahoni. I još dva druga.” „Sportski džip?” „Ne. Derekov i njegovog pomoćnika. Proverili su tablice. Međutim, jedan mornarskoplavi džip pronađen je ostavljen u gustišu nekih petsto metara od kuće.”

Senford opsova, a Kimbalova ponovi za njim poput odjeka. Od samog početka sve ovo pogrešno su procenili. Ako Kerol Mahoni bude pronađena mrtva, i ako ju je ubio Krajton Viler, sve će se svaliti na njihova ramena.

Senford reče: „Bar će lokalci da spreče Mičela i gospođicu Ratlidž da uzmu zakon u svoje ruke.” „Automobili su tamo. Ali nema ni traga od ljudi.” „Šta?” „Kuća je prazna.” „Gde su, prokleti bili?”

Sve četvoro su trčali preko čistine koja je razdvajala kuću od linije drveća. Derek je bio zahvalan na mesečini, ali bio je u finim cipelama, a zemlja je bila neravna.

Bar je koliko-toliko bio u formi. Dodž se jedva držao. Mada, obojica su nadtrčali žene, koje se nisu obazirale kad su im rekli da se ne miču iz kuće. Bile su iza njega i Dodža, ali ne daleko. „Imaš pištolj?”, povika Dodž. „Nemam.” „Loša navika, savetniče. Uvek bi trebalo da nosiš pucu.”

Derek pogleda unazad i ugleda Dodža kako izvlači pištolj ispod jakne. Imao je dozvolu da nosi skriveno oružje. „Ako ga se dočepaš”, dahtao je Dodž, „šta očekuješ da uradiš bez pištolja?”

Derek stiže do linije drveća, ali nije usporio zbog toga. Zaronio je naglavce u mračnu šumu.

Krajton je završio citat Džulije Roberts iz Lepe žene svega otkucaj srca pre nego što je obmotao kravatu oko Keroline glave i počeo da je steže oko vrata. Stezao je kravatu sve više, zavrćući je kod potiljka, sve jače i jače, kao da pokušava da iz nje iscedi vodu. Ona se divlje opirala i bose pete zarivala u zemlju.

Počela je da stiska kravatu, a onda posegnula iza glave i pokušala da ga ogrebe po licu ili rukama. Predvideo je to i bio je spreman. Stavivši joj šaku na potiljak, zabio joj je lice u deblo nekog drveta i onesvestio je, nakon čega su joj ruke labavo pale pored tela.

Ali nije želeo odmah da je ubije. Bilo bi to previše brzo. Uvrnuo je kravatu još jače, nadajući se da će tako izazvati neku reakciju. U Mahnitosti, davitelj s kravatom stajao je licem u lice sa svojom žrtvom. Imao je priliku da je gleda u lice dok je davi. Krajton bi voleo da uživa na isti način, ali okolnosti su bile drugačije. Nije silovao Kerol Mahoni dok ju je davio. Vreme i mesto jednostavno nisu dozvoljavali da ponovi tu scenu na isti način.

Voleo bi čak i da je čuje kako vrišti. Kao što su Sara Voker i Elison Peri vrištale kad im je kidao devičansko meso. Kao što je Džeri Baskom vrištao kad je video amputiran ud kako leži u lokvi krvi na vlažnim pločicama, na podu kupatila. Krajton je shvatio da je mršavko vrištao više iz straha zbog onog što je video nego zbog bola, ali svejedno je bilo veoma uzbudljivo.

Naravno da je nedostatak vazduha sprečio Kerol Mahoni da vrišti, ali voleo bi da čuje makar i najmanji jecaj. Kao onaj koji je udovica ispustila na parkingu ispred supermarketa. „Kerol!”

Povik je stigao sa izvesne daljine, ali se on ipak zaledio zbog njega. Trgnuo je devojku iz omamljenosti. Ona je prostenjala i počela da se opire, uzaludno pokušavajući da mu pobegne. „Kerol!”

Ovog puta neki drugi glas. Džulin. Džulin? Kako je, dođavola...? Čuvši taj zvuk, okrenuo je glavu tačno na vreme da dočeka pesnicu Dereka Mičela svojom bradom. Udarac je bio toliko jak da ga je odaslao dobrano unazad. Kravata mu je iskliznula iz šaka.

Mičel ga je pritisnuo na zemlju, pao povrh njega i seo mu na grudi. „Prokleti

kučkin sine!”

Mičel zabi pesnicu u Krajtonovu vilicu tik pored uveta i ovome bol strelovito jurnu kroz lobanju. „Dereče?”

Džuli? Opet ona? Ta žena je stvarno nesnosna. Trebalo je da kaže Biliju da i nju ubije. „Ovde!”

Reči koje su izgovarale bile su izobličene. Krajton je imao problema da se usredsredi.

Mičel je govorio: „Ovo poslednje bilo je za sve one klince koje si povredio i izvukao se. Sa pozdravima od Pola Vilera.”

Još jedan udarac u Krajtonovu vilicu izazvao je ujed za jezik i pucanje zuba. „A ovo, ovo ti je za Megi.”

Krajton je video pesnicu koja se približavala, ali nije mogao ništa da uradi da je zaustavi. Čuo je kako mu kosti lica pucaju. Bol je imao odloženo dejstvo, ali, kad je stigao, imao je snagu nabijača, zbog čega se skoro onesvestio. Bio je svestan trenutka kad je Derek Mičel stavio šaku na njegove grudi i seo na njega. Ali onda je čuo kako Mičel dovikuje uspaničeno: „Džuli! Ne! Nemoj!”

Krajton širom otvori oči. Džuli je stajala nad njim i stiskala pištolj u šakama, zureći pravo preko cevi uperene tačno u njegovo lice. Najjezivijim glasom koji je ikada čuo, prošaputala je: „Obraduj me.”

I onda je povukla okidač.

„Ovo ti je za šaku.” Dodž dodade Dereku kesu s ledom.

Klimajući glavom u znak zahvalnosti, prislonio ju je na svoje natekle krvave zglavke.

Dodž je izašao da puši pre pola sata i upravo se vratio. Uz kesu s ledom doneo je i tri kafe iz „Starbaksa”. Po jednu je pružio Džuli i Dereku, a treću je zadržao za sebe.

Bili su u čekaonici urgentnog centra Okružne bolnice Atensa, u koju su Krajton i Kerol prebačeni u posebnim ambulantnim kolima. Uniformisani policajci i šerifovi zamenici muvali su se okolo pokušavajući da deluju službeno, pili su kafu iz aparata i smetali medicinskom osoblju. Njihove kolege u civilu

okupile su se u sali za sastanke sa Senfordom i Kimbalovom.

Dodž je srkao kafu. „Da li ti ju je neko već pregledao?” „Moju šaku?” Derek savi i ispruži prste. „U redu je. Ništa nije slomljeno.” „Čudo, s obzirom na to kako si ga mlatnuo.” „Zaslužio je još i više.” „Dobio je i više.” Dodž prostreli Džuli pogledom.

Derek zareža: „Na šta si mislio, Dodže, kad si joj dao pištolj?” „Nisam više mogao da trčim, mislio sam da ću se srušiti. Nisam hteo da natrči na vas nenaoružana.” Osmehnuo joj se s divljenjem. „Nisam znao da će potegnuti Prljavog Harija.” „Htela sam samo da Krajton to pomisli”, rekla je tiho. Kad je Pol zahtevao da drži pištolj ispod kreveta kao zaštitu, zahtevao je i da nauči kako da precizno puca.

Pucanj iz pištolja naterao je Krajtona da zaciči. Ispalila je metak u zemlju, dovoljno blizu njegove glave da oseti trzaj, dovoljno blizu da sazna kako je protekao poslednji trenutak u životu Pola Vilera.

Dodž pogleda prema detektivima. „Da li su spominjali nešto o hapšenju nekog od vas dvoje?”

Derek odmahnu glavom. „Verovatno raspravljaju o tome čija je nadležnost.” „Nisu nas čak ni saslušali.” Džuli, koja je sedela blizu Dereka, skidala je zemlju i druge organske tvari sa kolena svojih farmerki. „Rekla sam im da se Krajton nije lako predao i da smo Derek i ja morali da damo sve od sebe da ga savladamo i sačekamo da stigne policija.”

Dodžu se ote smeh. „Savladamo? Rekao bih da je bilo tako.” „Arijel me je podržala.” „Kad sam video Vilera dok su ga uguravali u ambulantna kola, vilična kost mu je bila prilično ulubljena”, reče Dodž. „U operacionoj sali je.” „Neće više biti tako lepuškast”, frknu istražilac. „I kladim se da će morati da mu promene gaće.” Osvrnuo se. „Gde je Arijel?” „S Kerol”, reče mu Džuli. „Doktori su je pregledali. Imaće masnice i boleće je grlo, ali za nekoliko dana biće sasvim u redu. Arijel je dobila dozvolu da provede noć pored nje kad je odvedu u sobu. Obe su još uvek potresene.” „Još samo nekoliko sekundi i zakasnili bismo”, reče Derek. „Iako bismo ga

uhvatili, Kerol bi bila mrtva.” „Ali nije”, reče Džuli, trljajući ga po butini.

Derek se okrenuo k njoj i osmehnuo joj se, a onda, uzimajući gutljaj kafe, klimnuo je glavom prema ulazu. „Stigli su.”

Dag i Šeron Viler, i jedan čovek kog Džuli nije prepoznala, ušli su kroz automatska vrata. Odmah je primetivši, prišli su. Dag je izgledao odlučno. Šeron je izgledala kao da je skrhana i kao da se jedva drži na nogama. Džuli je nikad nije videla ovako razbarušenu. Večeras je izgledala potpuno uništeno. „Doveli su pravog teškaša”, reče Derek tiho, misleći na čoveka koji je skrenuo prema Senfordu, Kimbalovoj i njihovim kolegama iz policije Atensa. „Advokat?”, upita Džuli. „Više je antihrist”, promrmlja Dodž. „Idem da zapalim.”

Vilerovi Dodžu ne pokloniše ni mrvicu pažnje dok je prolazio i izlazio napolje. Džuli ustade da ih dočeka. Derek je takođe ustao. „To nije istina!” zakreštala je Šeron, nateravši sve koji su bili u čekaonici da se okrenu i počnu da zure.

Dag je obgrli rukom i privuče k sebi, ali nije skidao pogled s Džuli. Izgovorio je njeno ime, napravivši tu reč pitanjem. „Krajton je još uvek u operacionoj sali”, reče ona. „Povređen je...” „Brutalno je pretučen!” urliknu Šeron, gutajući pogledom Dereka. „Vaš sin je uhvaćen u trenutku dok je nasmrt davio jednu mladu ženu, gospođo Viler”, rekao je.

Džuli se veoma dopalo što joj je odgovorio bez ozlojeđenosti u glasu. Ton mu je čak bio donekle ljubazan. „Da ga nisam sprečio”, dodao je, „ubio bi je.” Šeron se oslonila na svog supruga. Derek se žurno pomeri u stranu i pomože Dagu da je posedne. Prekrila je lice šakama i počela da jeca. Dag se nagnuo nad nju, prošaputao joj nešto na uvo dok ju je tapšao po leđima, a onda se ispravio i okrenuo ka Džuli i Dereku. „Učinićemo sve što možemo za Krajtona.” Ton njegovog glasa govorio je da očekuje neki protivargument od njih. Bacio je pogled prema advokatu koji je navaljivao na Senforda i Kimbalovu, dok su njih dvoje nepokolebljivo odolevali njegovoj tiradi.

Kada se Dag okrenuo ka Džuli, bol u njegovim očima – Polovim očima – bio je neizmeran. Srce joj se slomilo kad je to spazila. „Žao mi je, Dag”, rekla je,

glasom promuklim od emocija. „Zaista.” „Znam da jeste.” Napravio je pokret kao da je bespomoćan. „Krajton je... jedna tragedija. Ali moj je sin. Kao njegov otac, moram da učinim sve što mogu za njega.” „Za to služe roditelji. Brinu za svoju decu.”

Dag ju je gledao nekoliko sekundi, a onda rekao: „Baš kao što je Pol činio za tebe. Svoju ćerku.”

EPILOG „Treba da mi okačiš sliku.” „Još je nisi okačio?” „Prvo sam hteo da okrečim.” „U koju boju?” „Istu.” „Aha. Pa, slika je dobro izgledala na onom zidu na koji je bila naslonjena.” „Misliš?” „Pretpostavljam da je još uvek želiš u svojoj spavaćoj sobi.” „Osim ako joj ne pronađeš neko bolje mesto.” „Biće mi drago da ga potražim. Obavesti me kad bude zgodno da navratim.” „Dobro.”

Bila je nedelja ujutro, dve nedelje posle one duge noći u Atensu.

Ne očekujući ga, Džuli je otvorila vrata noseći kecelju preko farmerki i majicu na bretele. I on je bio obučen za nedeljno jutro.

Razgovor je zamro dok su gledali jedno drugo preko praga. Ona je žarko želela da ga vidi, ali nije se usuđivala da ga pozove. Znala je da će ga ponovo videti samo ako on načini prvi potez. Srce joj je tuklo u grudima dok je brisala ruke o kecelju. „Kafa je još uvek sveža.” Mahnula mu je da uđe, a onda ga povela u kuhinju. „Kuvam.” „Pretpostavio sam.” Pokazao je na njenu kecelju. „Petla u vinu. Hoćeš li malo kafe?” „Naravno.”

Sipala mu je jednu šoljicu i uspela da mu je preda ne dodirnuvši ga po ruci.

Bacio je pogled prema rerni. „Miriše neverovatno.” „Kuvam za Kejtinu mamu. Večeras joj se okuplja društvo na partiju bunka3 i želi da im posluži nešto posebno.” „Baš lepo od tebe što se tolio trudiš zbog nje.”

„Nikakav poseban trud ne ulažem. Uživam. Kuvanje deluje terapeutski.” „Treba ti terapija?”

Bezbrižno se nasmejala i dopunila svoju šoljicu kafom. „Sedi.”

Seli su sa za mali kuhinjski sto, jedno prekoputa drugog, i u tišini pili kafu.

Nijedno od njih dvoje, kao se činilo, nije znalo gde da gleda. Ona je prva progovorila. „Okrečio si sobu. To znači da planiraš tamo da ostaneš. Nećeš se seliti.”

Pogledao ju je upitno.

Nastavila je: „Rekao si da ti se čini da ti kuća nikada više neće biti ista bez Megi. Pomislila sam da ćeš se iseliti.” „Uvek će mi nedostajati, svaka prostorija čuva neko sećanje na nju. Ali da se preselim, samo bih sebi samom terao inat. Obožavam to mesto. Osim toga, ne dozvoljavam Krajtonu Vileru da ima toliki uticaj na moj život.” „Drago mi je što ostaješ tamo. Mesto je prelepo.” „Hvala ti. Kad budeš došla da okačiš sliku, provešću te u velikom stilu.” „Radujem se unapred.”

Ponovo se protegla neprijatna tišina.

Ona konačno reče: „Roberta je zvala i...” „Sad je odjednom Roberta?” „Insistira na tome. Zvala je i rekla mi da je Krajton, čim je bio u stanju da govori, razvezao jezik i skoro pet sati neprekidno pričao iz bolničkog kreveta.

Sve su snimili video-kamerom.”

Derek je klimao glavom. „I meni su to saopštili. Priznao je – ponosno i bez imalo kajanja – sve, čak i zločine koje niko nije ni znao da je počinio.” „Da li su pronašli tela one druge dve devojke koje tvrdi da je ubio?” „Juče. Tačno tamo gde je rekao da su.”

Džuli tužno odmahnu glavom. „Bar su njihove porodice saznale šta im se dogodilo.” „Plašio se da će se Pol oženiti tobom, možda čak i imati decu s tobom, i da će tako ostati bez svog nasledstva. Po Senfordovim rečima, kad je počeo da priča, ego je preuzeo kontrolu nad njegovim jezikom. Njegov advokat se oduzeo, ali Krajton je poželeo da se pohvali koliko je briljantan. Ukratko, običan je sociopata.” „Roberta je poželela da pogleda film koji je imitirao sa Kerol Mahoni. Dala

sam joj DVD s filmom Mahnitost i rekla joj da mi ga ne vraća. Ona scena...”

Protrljala je ruke, koje su joj se naježile. Tiho je dodala: „Ta mlada žena ti duguje život, Dereče.” „Ti si sve ukapirala, ne ja. Da nisi imala neki osećaj u vezi s onim filmom Stranci u vozu...” „I dalje bih bila glavni osumnjičeni.” „A Kerol Mahoni bila bi mrtva. Možda i Arijel. Iako Krajton tvrdi da nije planirao da je ubije, mislim da je to počelo da mu se sviđa. Svejedno, te žene i tebi podjednako duguju za svoje živote.” „Pa...” Nije želela da preuzima zasluge za srećni splet okolnosti. „Jedino ne mogu da shvatim zašto je Bili Djuk došao kod mene da mi podmetne dokaze.” „Hoćeš li da čuješ šta ja mislim?” „Molim te.” „Krajton je pokušavao da se otarasi svih svojih veza sa Bilijem. Možda je i Bili pokušavao da preseče sve svoje veze sa Krajtonom. Pokušavao je da svali krivicu na tebe.” „A onda da pobegne i ostavi me s tom vrećom u ruci.” „Bukvalno.” „Videla sam ga kako puca u Pola. Ubio ga je hladnokrvno. Ali mislim da nikad nikog ne bi ubio da ga Krajton na to nije primorao. I on je bio Krajtonova žrtva, u pravom smislu. Umro je stravičnom smrću. Nikad to neću zaboraviti.” „Mnogo je toga što nećemo zaboraviti.”

Nekoliko sekundi samo su se gledali. Ona je prva skrenula pogled. Držeći glavu okrenutu u stranu, rekla je: „Vesti o Džejsonu Konoru... Bio si u pravu što se njega tiče.”

Priča je danima bila na udarnim stranicama. Džejsonova dvanaestogodišnja sestra počinila je ta ubistva iz gneva, jer je godinama trpela poočimovo seksualno maltretiranje. Iz straha, ali više iz malodušnosti, majka je to dozvoljavala. Džejson je sumnjao u to da mu je sestra zlostavljana, ali to se uvek događalo kad on nije bio u kući, a devojčica se previše stidela i previše plašila odmazde da bi mu rekla.

Vratio se iz škole i zatekao je kako sedi na podu pored dva tela, prekrivena krvlju, s nožem u ruci, i u skoro katatoničnom stanju. Očistio ju je i preuzeo na sebe krivicu, osećajući se krivim i želeći da na sebe preuzme krivicu što je nije zaštitio. Kad su ga odveli u zatvor, nju su smestili u porodicu rođaka, kojima je

sve priznala. „Nisam smela da se prepirem s tobom zbog njega”, reče Džuli. „Oprosti mi.” „Moji klijenti su uglavnom krivi, Džuli. Neki su nitkovi bez ikakvih olakšavajućih okolnosti. Upuštam se u borbu za njih, jer je njihovo ustavom zagarantovano pravo da imaju odbranu. Neki su bogati i uticajni, ali podjednako krivi. I oni zaslužuju da imaju odbranu. „Ali dogodi se, kao sada sa Džejsonom, da optuženi stvarno bude nevin.

Zbog toga ovo radim. Zato i mogu ovo da radim. S vremena na vreme neku osobu pogrešno optuže i tada joj očajnički zatreba neko u njenom ćošku, da joj veruje i bori se za nju.” „Nikad više neću tražiti od tebe da mi se pravdaš ili nešto objašnjavaš.

Obećavam.” Duboko je uzdahnula. „Ali ti, s druge strane, već dugo čekaš objašnjenje.”

Spustio je šoljicu na sto. „Pol Viler je bio tvoj otac, a ne ljubavnik.”

Blago je slegnula ramenima. „Odmah nakon što je diplomirala iz srednje škole, moja majka je otišla da letuje s nekim daljim rođacima. Upoznala je Pola na plesu. Imali su sedamnaest godina, klima je bila sparna, mesečina na obali, vino od jagoda. Kapiraš. Jednostavno se dogodilo.” „Viler nije znao?” „Znao je. Majka ga je pozvala i obavestila ga da je trudna. Moj otac, čovek koji me je odgajio, bio je zaljubljen u nju godinama i čekao ju je da dostigne dovoljnu starost kako bi se oženio njome. I njemu je rekla. Ali ipak je želeo da se oženi njome, ona ga je zaista volela. „Videvši o kakvoj je vezi reč, Pol se odrekao roditeljskih prava, znajući da bi meni u najboljem interesu bilo da tako postupi. Spremao se da upiše fakultet.

Nije bio oženjen. Moj tata je želeo da se oženi mojom majkom i prizna me kao svoju. Zato se Pol dobrovoljno povukao iz mog života. „Ponudio je finansijsku pomoć, ali moja majka i tata su s poštovanjem to odbili. On je poštovao njihovu želju, ali je naterao majku da mu obeća da će ga pozvati bude li njoj ili meni ikada nešto zatrebalo. Nikad to nije učinila; sve dok u Parizu nisam zapala u probleme.”

Rerna se oglasila zvoncetom. Ona ustade, navuče rukavice i izvadi zemljani lonac. Vratila se na stolicu i skinula rukavice. „Majka je bila bolesna i nije mogla da mi pomogne da se izvučem iz tog haosa, pa je pozvala Pola. Iako su prošle godine otkako su bili u kontaktu, odmah je otišao do nje. Ispričala mu je sve o Anriju. Odnosno, samo ono što je znala. Mnogo toga sam sakrila od nje, ne želeći

da se sekira zbog mene, a i sve sam želela da izdržim sama. Pol je sve ostavio i, kao što si rekao, doleteo mi u pomoć.”

Derek ju je zamišljeno gledao. „Šta si pomislila kad se ovaj Amerikanac milioner pojavio i predstavio ti se kao tvoj otac?” „Misliš da sam ga istog trena prezrela, zar ne? Ti si moj otac? Pa gde si bio sve ove godine? Ali Pol je bio neverovatno ljubazan. Izuzetno je cenio moju majku, i kao devojku koja je nekad bila i kao ženu koja je postala. Poštovao je mog tatu zbog ljubavi koju mi je dao i zbog toga što me je prihvatio kao svoju.

Rekao je da je takva nesebična, bezuslovna ljubav nešto posebno i da je on, Pol, zahvalan što sam odrasla uz takvog čoveka koji me je voleo.”

Slabašno se osmehnula. „Iako su me ove vesti veoma potresle, nisam mogla da pronađem nijedan razlog da ga mrzim. Odmah me je uverio da je, iako sam trpela Anrija i jad koji mi je izazvao, zahvalan što je dobio priliku da učini nešto za mene. Rekao je da, iako nisam bila deo njegovog života, nikad nije prestao da misli na mene. Želeo je da mi nadoknadi izgubljeno vreme. Ne samo što je želeo da mi pomogne da se izvučem iz krize već je želeo i da me upozna i poboljša naš međusobni odnos koji nam je bio uskraćen.” „Ali nije te priznao kao svoju ćerku.” „Nisam mu dozvolila.” „Zašto?” „Iz poštovanja prema mom tati, na prvom mestu. I zbog poštovanja prema Polovoj ženi Meri, koju je svim srcem voleo. Nisam želela da me prizna kao svoju, kad Meri nije mogla da mu podari decu.” „Da li joj je rekao za tebe?” „Jeste. Oni nisu ništa krili jedno od drugog. Rekao mi je da ga je s vremena na vreme podsećala da mi se javi, da me pozove u njihov život, ali, zbog svih ovih razloga koje sam navela, nije to učinio. Da je Meri bila živa kad je došao kod mene u Pariz, i da je majka još poživela, možda bismo i odlučili da me javno prizna. Ali, kako su stvari tada stajale, pomislila sam da bi najbolje bilo da i on i ja nastavimo da održavamo vezu na isti način i pustimo ljude da izvlače sopstvene zaključke.” „Znaš šta su zaključivali.” „Za taj prezir drugih ljudi do kojih mi nije stalo dobila sam dve godine s nekim ko mi je bio veoma drag. Bile su to prelepe godine, Dereče. Ne oduzimajući baš ništa od dvoje dragih ljudi koji su me podigli, Pol i ja smo nadoknadili mnogo od propuštenog vremena. On me je voleo i ja sam volela

njega.” „Iako Dag nije znao ko si.” „Nije znao sve dok mu Polov advokat to nije rekao zbog testamenta. Drago mi je što sada zna.” „Da li će te prihvatiti kao člana porodice?” „Ne znam. Ako i učini to, mislim da će prećutati da smo u srodstvu. Nadam se da će me on i Šeron prihvatiti na isti način. Trebaće im podrška pošto je Krajton iza rešetaka. Čula sam da ih je najveći deo prijatelja napustio. S ovim se suočavaju sasvim sami. Želim da im pomognem koliko god mogu i na bilo koji način, ako mi dozvole.”

Derek se igrao drškom na šoljici, ali nije je podigao. Na kraju je rekao: „Mogla si da mi kažeš, Džuli.”

Pružila je ruku preko stola i prekrila njegovu šaku. „Skoro da sam ti i rekla one noći kad smo bili parkirani ispred hotela, kad si me poljubio.” „Rekla si: ‘Nemoj to da mi radiš.’” „Zato što je to bilo mučenje. Nisam bila sa muškarcem još od Anrija. Nisam tražila romantičnu vezu za sve ono vreme koje sam provodila s Polom. On me je ohrabrivao da idem na sastanke. Želeo je da budem srećna s nekim ko me voli.

Mislim da bi uživao da je imao unuke”, dodala je uz tužan osmeh. „Zbog onoga što se dogodilo s Anrijem, postala sam oprezna. Osim toga, veliki broj muškaraca ne bi razumeo moje ‘prijateljstvo’ sa jednim bogatim i zgodnim starijim muškarcem. Zato je deo mene bio ugušen veoma dugo; sve do one noći u avionu.” Pogledala ga je, a onda okrenula glavu. „Klonila sam se tvojih poljubaca, jer sam, iako sam te želela, znala da misliš da sam samo lovac na blago i spremna da se bacim na svakog novog muškarca. Pravo iz Polovog kreveta u tvoj.” „Nisam mislio ništa ni blizu tako ružno.” „Ali nešto u tom stilu?”

Slegnuo je ramenima priznajući krivicu. „Bilo je ‘ne diraj me’ zato što si želela da te poštujem ujutro.”

Osmehnula se. „Koliko god zvučalo kao kliše, da.” „Zašto mi onda nisi rekla te noći? Ili bilo kad? Zašto si me pustila da mislim na najgore?” „Pre nisam mogla da ti poverim istinu.” „A posle?”

„Do trenutka kad sam počela da ti verujem, preraslo je u laž zbog propuštene prilike da je kažem, i ispala bih još nepouzdanija nego što si ionako mislio da jesam.” „Šta god da sam mislio, to me nije sprečavalo da te i dalje želim. Ali mnogo mi je draže što si bila Polova kći, a ne ljubavnica? Da. Zaista.” „Drago mi je da ti je drago.”

Oklevao je, a onda pitao: „A šta je s novcem?” „Ne nameravam ni da ga dodirnem. Poklonicu ga.” „Plemenito, ali budi razumna, Džuli. To je ogromno bogatstvo. Čak i ako ga budeš poklanjala, potrajaće.” „Imam čitav život za to.” Molećivo ga je gledala. „Molim te, nemoj da zbog toga pravimo problem. Jer, kunem ti se, ja sigurno neću.”

Napeto je posmatrao njeno lice, a kada je shvatio da je iskrena, opustio se. „Dodž namerava da te zaskoči s jednom pozajmicom.” „O, a sad mu se sviđam?” „Da, sviđaš mu se.” Značajno snizivši jačinu glasa, on dodade: „Isto kao i meni.” „I ti se meni sviđaš”, rekla je promuklo. „I to mnogo. Gde si bio?” „Otkako sam izjurio iz urgentnog centra? Razmišljao sam.” „O nama?” „O tome kako je neko od mene i mog ega napravio budalu.” „Nisam čuvala svoju tajnu da bih od tebe pravila budalu, Dereče. Štitila sam Pola, moju majku, tatu, Meri Viler, sve njih, od skandala.” „Da, to je jedan od zaključaka do kog smo došli moj ego i ja.” „Taj i koji još?” „Da si bila ćerka Pola Vilera i naslednica kad smo se upoznali. I još, da sam to znao kad sam te prvi put dodirnuo, to ne bi promenilo baš ništa.” „Ne bi?”

Odmahnuo je glavom. „I dalje bi...” „O, da. Ništa na svetu ne bi moglo da me zaustavi da krenem za tobom u taj toalet.”

Ustao je i obišao sto. Povukavši je da ustane sa stolice, blago je postavio

šake na njene bokove. „Konačno sam zaključio da bih stvarno ispao prokleta budala ako bih sebi uskratio godine i godine sreće zbog malo ponosa.” „Godine?” „Počev od danas. Počev od ovog trena.”

Meko je dodirnuo njene usne svojim, a onda su snažno zgrabili jedno drugo i počeli strasno da se ljube.

Kad je konačno uspeo da podigne glavu, rekao je: „To je sve što želim da znam. Sve ostale detalje razradićemo kasnije.”

Sagnuo se da je ponovo poljubi, ali ona izvi glavu. „Samo jedna stvar.”

Nosom ju je mazio po vratu dok joj je odvezivao kecelju i uvlačio šake pod majicu bez rukava. „Samo brzo.” „Kad nas deca budu pitala kako smo se upoznali...”

Zakikotao se. „Smislićemo nešto.”

Napomene [←1] F. Lee Bailey – veoma poznati bivši američki advokat koji je radio na poznatim slučajevima. (Prim, prev.) [←2] Perry Mason – fiktivni advokat odbrane iz mnogobrojnih romana Erla Stenlija Gardnera. (Prim, prev.) [←3] Bunco – timska igra sa tri kockice. (Prim, prev.)