ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ by Arhiv Vojvodine

Кристијан Обшуст ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

БИБЛИОТЕКА СТУДИЈЕ И ОГЛЕДИ

Главни и одговорни уредник Др Небојша Кузмановић, директор Уредник Др Драгана Бедов

Рецензенти: Проф. др Владимир Рибић Др Бојана Богдановић

Кристијан Обшуст

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ Утицај перцепције о грчкој класичној старини на формирање европских нација и конструисање словенства

Нови Сад, 2019.

ПРЕДГОВОР Публикација Огледи о грчкој класичној старини и словенству: утицај перцепције о грчкој класичној старини на формирање европских нација и конструисање словенства која је пред читаоцима, заправо представља збирку састављену од три научне анализе (три научне студије) које се односе на различите аспекте везане за проблематику истраживања процеса конструисања етничког и других облика колективних идентитета старих Грка у класичном периоду, као и на тематику везану за процесе креирања и идеализовања перцепције о класичној старини у контексту различитих европских друштава током деветнаестог века. Такође, у оквиру једног од три публикована чланка, анализирани су и различити сегменти утицаја деветнаестовековне доминантне перцепције о класичној старини на процесе конструисања словенства и идеологију панславизма. Поред наведених анализа, књига почиње специфичним уводом који се односи на формирање и карактеристике колективних идентитета, као и форме перцепције о колективним и етничким идентитетима у археологији. Уводни текст ове публикације, иако наизглед дигресиван у односу на теме којима се ова књига бави, заправо представља специфичну форму теоријског, али и методолошког увода у анализе које су публиковане као засебне целине у књизи. Односно, уводни текст представља форму сумираног приказа основних чињеница и теоријских основа везаних за проблематику истраживања и перцепције колективних идентитета као променљивих и флуидних категорија. Три анализе публиковане у овој књизи написане су у временском распону од 2012. до 2014. године и изворно су публиковане, у сада већ некадашњој периодичној публикацији, електронском часопису за друштвене науке, културу и уметност – CASCA, који је уврштен у базу CEEOL-a – Central and Eastern European Online Library. Уводни текст је, супротно томе, посебно написан за потребе објављивања ове књиге, односно није раније публикован.

Кристијан Обшуст

Као што је поменуто, структура ове публикације састоји се од увода и три засебне анализе. На крају сваког текста, наведена је библиографија и извори коришћени приликом анализа, као и резимеи на енглеском језику. У првом раду објављеном у овој публикацији под називом „Значај грчко-персијских ратова за конструисање колективног идентитета античких Грка и формирање представа о Другом“ анализирани су поједини аспекти конструисања колективног идентитета старих Грка у време и након окончања грчко-персијских ратова, као и нека питања која се тичу односа Грка и Персијанаца током петог века старе ере. Вишедеценијски сукоб Грка са Персијом, иницијално је узроковао стварање вишег облика колективитета међу старим Грцима и уједно је допринео формирању грчко-варварске антитезе као (условно) специфичне форме строго ограничене биполарне дихотомије између Грка и Других. Међутим, упркос овако конструисаној ригидној разлици, створеној пре свега под утицајем активне пропаганде атинског полиса у пласирању негативних стереотипа о Персијанцима перципираних као инфериорних у односу на Грке, уочавају се поједини утицаји Ахеменидског царства на Грчку класичног периода. Концепција другог рада „Идеализовање класичног периода античке Грчке као ‘колевке европске културе’ – Стара Грчка као универзални узор за стварање модерних европских нација“ задире у многобројна питања која се односе на инспирацију грчком класичном старином, али без обзира на наизглед бројне дигресивне моменте и шири фундус обухваћених тема, рад се првенствено базира на изучавању проблематике која је усмерена на преиспитивање значаја класичне старине у формирању модерних националних идентитета, као и на опште последице ових процеса. У раду су анализирани поједини аспекти проблематике која се односи на деветнаестовековну перцепцију античке Грчке, односно на значај грчке класичне старине као опште инспирације, као и на оновремени друштвени и политички значај оваквог схватања. Указано је на поједине аспекте формирања модерног грчког идентитета који је створен иницијалним „инјектирањем“ свести о античкој прошлости деветнаестовековном становништву Грчке од стране западноевропских друштава. У вези с тим, сагледана су и нека од питања која се односе на модерни идентитет Грка, али и на поједине праксе које се тичу наглашавања везе између античке про-

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

шлости и националне имагинације. Анализиране су и теме које се односе на одређење према Истоку, што је кључно за разумевање процеса који су били у вези са формирањем колективног идентитета старих Грка, при чему је указано и на особености пресликавања овог обрасца у деветнаестовековни контекст. Такође је указано и на поједине аспекте тзв. прочишћавања прошлости, односно деотоманизације архитектуре на простору новоуспостављеног грчког националног ентитета. Обухватање широког дијапазона питања било је неминовно како би се сагледали различити аспекти анализиране проблематике у ширем друштвеном контексту. У трећем раду објављеном у овој публикацији под насловом „Утицај идеализоване перцепције о грчкој класичној старини на процесе конструисања словенства и идеологију панславизма“ анализирани су утицаји доминантне деветнаестовековне перцепције о грчкој класичној старини и античкој Грчкој као „колевци европске културе“ на процесе конструисања словенства и идеологију панславизма. У контексту анализе, сагледане су основне карактеристике утицаја произашлих из идеализације античке Грчке на процесе конструисања словенског паннационалног идентитета, односно на стварање концепције (све)словенске узајамности и идеологије панславизма у првој половини деветнаестог века. У том правцу, такође су анализиране и карактеристике утицаја оновремене западноевропске тенденције идеализовања грчке класичне старине на дела водећих слависта и славофила, односно на радове кључних личности словачког и чешког народног препорода. Поред наведеног, у раду је указано и на поједине аспекте перцепције антике на простору Чешке и других славофоних територија у периоду од четрнаестог до осамнаестог века. Узимајући у обзир да се у овој публикацији налазе тематске целине које се односе на читав дијапазон констелација које су у вези са настанком групних идентитета старих Грка, као и са утицајем елемената грчке класичне културе на европске, посебно на словенске, а тиме и на српски национални идентитет и културу у целини, надам се да ће ова публикација имати свој допринос и значај у контексту даљих истраживања ове комплексне тематике. Такође, с обзиром на дефицит научне литературе о овој тематици на српском језику, верујем да ће ова књига бити интересантна, не само припадницима академске заједнице, већ и знатно ширем профилу потенцијалних читалаца.

УМЕСТО УВОДА Укратко о формирању и карактеристикама колективних идентитета и о облицима перцепције о колективним и етничким идентитетима у археологији

Приступајући анализи тематике којом се ова књига бави, односно, узимајући у обзир три научне анализе које су у њој публиковане, сматрао сам неопходним да се укратко осврнем на комплексан фундус тема који се односи на проблематику колективних идентитета, како у контексту етничких, тако и у контексту националних идентитета. У том смислу, специфичан облик увода ове публикације ћу искористити како бих приказао неке основне чињенице везане за феномене колективних идентитета као прилично флуидних категорија, при чему ћу се уједно осврнути и на поједина питања која се односе на проблематику везану за интерпретацију и поимање колективних идентитета у оквирима теоријске археологије, тј. на питања перцепције и интерпретације појма етницитета (етничког идентитета) у археолошкој пракси и његове корелације са материјалном културом древних заједница. Узимајући у обзир претходно наведено, иако наизглед дигресиван по свом садржају, овај текст, тј. увод у књигу која је пред читаоцима, могао би се посматрати као додатно појашњење методологије првог чланка публикованог у овој књизи у којем се разматрају питања везана за значај грчко-персијских ратова за конструисање колективног идентитета античких Грка и формирање представа о Другом. Такође, питања разматрана у уводном тексту представљају и добар оквир за упознавање базичног проблема формирања и манифестација националних идентитета која су детаљније и сериозније разматрана у преостале две студије публиковане у овој књизи у контексту перцепције грчке класичне старине на формирање европских нација. Напомињем да, овом приликом, нисам имао тенденцију да се упуштам у комплексну теоријску анализу везану за проблематику колективних идентитета, односно проблематике етничких и националних идентитета с обзиром

Кристијан Обшуст

на концепцију ове књиге, али и на велики број репрезентативних дела о овој тематици, већ ми је била намера да се кроз овај уводни текст дотакнем само појединих питања која на директан или индиректан начин кореспондирају са анализама објављеним у овој публикацији. У том контексту, овај увод треба посматрати као својеврсно додатно објашњење тема које су анализиране у три текста ове публикације, а не као некакву засебну анализу која је тежила сублимирању свих или дела постојећих тумачења везаних за тематику групних идентитета и њихове интерпретације у оквирима археолошких тумачења. Одмах на почетку је неопходно нагласити да се приликом проучавања идентитета мора акцептовати круцијална чињеница да идентитет и идентитети – као специфични облици друштвеног, политичког и културног феномена – нису одређени и јасно дефинисани појмови (термини), већ представљају облике процеса, па се због тога морају посматрати као променљиве и динамичне категорије. Различити облици групних идентитета су крајње варијабилни и испреплетани, условљени читавим фундусом различитих констелација и њихово потенцијално дефинисање свакако примарно зависи од временског и општег контекста, у коме се они дефинишу као одређени облици колективних категорија. Свакако, они зависе такође и од хабитуса појединаца, односно конкретне индивидуе, али треба нагласити да тај субјективни хабитус индивидуе опет настаје у контексту одређеног друштвеног, политичког и културног оквира који уједно утиче на његово формирање. У том смислу, субјективни идентитет појединца (без обзира на његове личне ставове који се односе на осећај припадности групи), у контексту етницитета индивидуе, у својој примарној и базичној основи, доминантно проистиче из почетног етничког идентитета индивидуе, односно из комплексних друштвено-социолошких оквира окружења у којем је појединац рођен, у којем је одрастао и на крају, у којем егзистира. Идентитети се ипак, због своје динамичне природе као специфичног вишедимензионалног феномена, као својеврсни облици колективизације, из данашње призме опсервације, морају критички одредити као неодређени и нејединствени, па их је самим тим потребно посматрати као фрагменталне и разломљене, а не као монолитне и постојане категорије. Они се међусобно често вишеструко преклапају и нипошто не представљају статично и стално одређење, већ динамичне термине (категорије) који се непрекидно налазе у процесу мењања и трансфор-

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

мација. Идентитети нису сингуларни, него су непрестано изложени процесима умножавања, али и спајања, настају преко различитих антагонистичких дискурса и пракси, које се често међусобно преплићу. Као такве, идентитете треба увек посматрати као питање идентификовања, а идентификовање увек садржи дијалошку подлогу (видети Baumann 1999). Особеност и интерна хегемонија, коју појам идентитета третира као базичну, представља конструисани облик затварања и свакако није природан, а тај облик затварања сваки идентитет формулише на основу постојања неопходног другог, оног који му „недостаје“, чак и уколико је он неисказан (Hall 2006). Према томе, за конструисање колективних идентитета кључна је разлика, односно неопходно је постојање Другог као различитог од нас. Та дијаметрална опозиција и то наглашавање разлике које се конструише читавим дијапазоном различитих антагонистичких пракси, кључно је за формулисање колективног етничког идентитета одређене групе према оном што она није. Дакле, битно је у контексту процеса конструисања групног идентитета створити доминантну перцепцију о другости базирану на опозицији у односу на Другог, чији степен дијематралности и антагонизма може варирати у зависности од конкретних етничких, националних или других групних, али и индивидуалних имагинарија. Конструкт Другог се у начелу може одредити као јасно дефинисана категорија у облику неке врсте хомогене целине, која подразумева разлику у односу на групу посматрача, тј. у односу на нас. У том правцу припадници једне групе подвлаче разлику према њима (другима), тј. онима који не припадају „њиховој заједници“. У том смислу и прво својство етницитета, етничка припадност, јесте систематско разликовање оних који припадају групи и оних који јој не припадају, инсајдера и аутсајдера, „нас“ и „њих“ (Eriksen 2004, 41). Посматран на тај начин, етнички идентитет би се могао дефинисати као антагони феномен кроз који се манифестују и откривају одређени степени сличности и разлика, односно интеграција и маргинализација. Културне разлике, етнички идентитети и култура генерално су дуго сматране као постојане и дефинисане категорије са јасно одређеним карактеристикама. То је свакако допринело да се у периоду романтизма схватање заједница у прошлости доживљава кроз тада важеће моделе дефинисања етничких и националних група, односно етничке групе у прошлости су посматране као целовите, са сопстве-

Кристијан Обшуст

ним, јединственим, материјалним и духовним особинама. Због тога су и тадашње, различите интерпретације етничких идентитета, између осталог и етницитета старих Грка, доживљаване кроз призму схватања нација, тј. на начин одређивања народа и етноса формулацијама романтичарског виђења историје уз приметну тенденцију глорификовања. Свака нација у настајању је сопствену прошлост доживљавала као један од основних аспеката свог језгра обједињавања, и као доказ о њеном природном заједништву и посебности. У том правцу било је круцијално наглашавање порекла и старине одређеног народа који баштини успостављене традиције и норме од својих предака, при чему постоји континуитет са тим прецима, најчешће везан за одређену територију. Односно, у контексту настајања националних идентитета, развијали су се упоредо и конкретни национални имагинаријуми, односно политички митови који су коришћени као специфичан облик механизма за формирање одређене групе, која је могла, али и није морала имати заједничко етничко порекло, али је барем у европском контексту најчешће имала блиску или исту лингвистичку компоненту. У контексту формирања националних и политичких имагинаријума, тј. политичких митова, нације су сопствену прошлост доживљавале крајње идеализовано и представљале је као херојску и јединствену, особиту и бољу у односу на историју других народа, посебно оних које су у смислу настајућих националних имагинаријума перципирале са антагонистичких позиција, тј. као њихове Друге. Генерално посматрајући, општа друштвена клима која је владала у новоформираним националним државама, темељила се на конструисању свести о припадности одређеној етничкој групи из прошлости. Самим тим, у периоду цветања романтичарске историографије, западноевропски аутори су етничку групу доживљавали као јасно дефинисану, како у тадашњем времену, тако и у прошлости. Исто тако, уз њу су везиване карактеристике материјалне културе које сведоче о далекој историји одређеног народа, на територији коју тај народ заузима. Тако дефинисане, етничке групе у прошлости не само да су доживљаване као аналогни колективитети тадашњим нацијама, него је постојала изражена тенденција за вршењем модификованих компарација са њима на основу тадашњих друштвених искустава. У таквом спектру друштвено-социолошких, културних и политичких констелација које су доминирале у западној Европи, схватање античке Грчке као јединственог колективитета добило је посебно и најзначајније место као идеална референца

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

за конституисање већине европских националних идентитета. Такав сплет околности погодовао је да „историцизам“ као веровање у рађање, раст, процват и пропадање народа и култура, постане привлачан као оквир за испитивање прошлости и садашњости и као принцип објашњења при тумачењу значења догађаја, прошлих и садашњих (Smit 2010, 139). Овакво схватање етничких група се одржало као доминантно јако дуго, чак и у оквирима ранијих научних дискурса, тј. егзистирало је далеко дуже од периода романтизма, у коме је у извесном смислу формирано. Теорије о етничком идентитету као унапред одређеном и често мешање етничког и националног идентитета, у науци су практично постојали све до друге половине двадесетог века, а у популистичким и појединим друштвеним, особито политичким праксама, и данас су доминантни, односно користе се као средство за остваривање различитих политичких и националних циљева. Наравно, овакве праксе се морају посматрати кроз чисто политичку конотацију, која у себи садржи читав низ сложених фактора, узрока и последица које произлазе из спектра сложених друштвених констелација. Те тенденције су својствене одређеним контекстима и могу се окарактерисати као облици манипулације и индоктринације посредством тумачења прошлости, и као такве често су пријемчиве бројним групама, односно неопходно их је посматрати и сагледавати у оквиру конкретног националног имагинарија и политичке митологије у одређеном друштвеном, просторном и хронолошком контексту. Данас се у свим озбиљним критичким анализама национални идентитет, али и етницитет, као и свака друга форма идентитета, схвата као облик културног конструкта који представља читав сплет односа и чини само један од облика стања свести појединаца и група у одређеном просторном и временском контексту на који утиче широки фундус и који произлази из огромног низа различитих фактора. Етницитет према томе представља један од друштвених феномена, а не природну чињеницу, тј. одређену датост, због чега се етничке разлике не морају подударати са културним разликама, што се посебно може пратити кроз археолошку праксу. Однос између етницитета и културе је комплексан и између етничких и културних разлика се не може одредити јасан однос подударности, тј. компарације на основу неке успостављене правилности. Етнички идентитет не представља својство једне групе, већ он постоји између група независно од културе. Међутим, он са друге стране уједно представља и систематично истицање

Кристијан Обшуст

културних разлика између појединих група, које сматрају да се разликују једна од друге без обзира на то да ли такве разлике чињенично постоје или не постоје. Када је реч о археолошкој пракси, претходно наведено се не мора увек рефлектовати у материјалној култури, већ може остати на нивоу идеје која нема материјалних рефлексија. Ипак, етнички идентитет је управо најизраженији у друштвима или племенским групама између којих постоје разни облици антагонизама. Карактер друштвеног контакта између две или више група није јасно одређен и апсолутан, већ је опредељен у складу са општом ситуацијом и релацијама између тих група. Једина правилност која би се могла применити на истраживања свих облика етничких идентитета независно од контекста је та да се етницитет групе интензивира и посебно наглашава када је група угрожена споља, односно од стране друге групе. Етнички идентитети нису ни нешто што се приписује ни нешто што се постиже – они су и једно и друго и као такви се налазе негде између могућности избора и императива наметнутих споља (Eriksen 2004, 101). Фактор другости при томе има пресудан значај, јер за формулисање етничког идентитета потребан је онај према коме се он одређује, односно онај другачији који угрожава интересе групе (заједнице). Дакле, идентитет групе се увек донекле одређује према оном што дотична група није, односно према оним (другим/различитим) који не припадају групи. Национализам, као другачији облик дефинисања колективног идентитета, настоји да се надовеже културно на одређени етнички идентитет у прошлости, при чему се посебно наглашава континуитет према одређеној етничкој групи која по романтичарским схватањима представља еквивалент народу. Међутим, нипошто се не може повући паралела између премодерне етније или било које форме етничког идентитета са национализмом као обликом колективног идентитета, што је раније била честа пракса.1 Национализам означава освешћивање нације и њених припадника у односу на њено право колективно „ја“, како би се она, а и они, повиновали једино „унутрашњем гласу“ прочишћене заједнице (Smit 2010, 124). Осим тога, нације су заједнице које од својих припадника очекују да се они у свему што се тиче културе и личног идентитета уједине у једну апстрактну, анонимну целину (Eriksen 2004, 183). Тако дефинисане, нације се разликују од етничких 1 Детаљније о овим разликама и уопште о настанку и специфичностима етничког и националног идентитета, видети: Anderson 1983; Gelner 1983; Eriksen 2004 и Smit 2010.

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

група не само по величини, већ и по читавом низу симболичких пракси, организацији, облику централизма и другом. Упрошћено говорећи, нације представљају замишљене заједнице (видети Anderson 1998). Етничке групе са сопственим идентитетом, као и нације са њиховим колективним идентитетом уз постојећи национални имагинаријум и политичке митове, представљају типове културних колективитета које стављају акценат на улогу прошлости заједнице, где митови, историјска сећања, обичаји, језик, религија и друго играју битну улогу. Дакле, као што се национални идентитети умногоме базирају на етничким идентитетима, и етницитет има сопствени митолошки хабитус. У том смислу се и колективни културни идентитет не односи на једнообразност елемената током генерација, већ на осећање континуитета из генерације у генерацију дате културне популационе јединице, на њихова заједничка сећања о ранијим догађајима и раздобљима у њеној историји, као и на представе које свака генерација има о колективној судбини те популационе јединице и њене културе (Smit 2010, 46). Из свега претходно наведеног се може закључити да се етничка диференцијација између етничких идентитета различитих група базира на културним, друштвеним и евентуално политичким факторима, који не могу доћи до изражаја међу групама уколико се контакти између њих пре тога не интегришу у целовит систем, тј. ако се на неки начин не институализују. Јасно је такође, да ће у зависности од временске и просторне димензије, облик етницитета, тј. његова формулација и карактеристике бити другачије, па самим тим и приступ у проучавању сваког етничког идентитета мора бити критички заснован уз уважавање свих расположивих информација и специфичности у оквиру конкретне друштвене и хронолошке димензије. Када је реч о изучавањима етничких идентитета као облика колективних (групних) идентитета и уопште проблематике везане за етницитет у контексту археолошке праксе и археолошких интерпретација, пре свега треба акценат ставити на однос материјалне културе и њене потенцијалне везе са некадашњим етничким заједницама, или концизније групама. Узимајући у обзир ширину и комплексност ове проблематике, јасно је да она превазилази опсег овог уводног текста, па још једном желим да нагласим да нисам имао тенденцију за било каквом опширнијом анализом која би задирала у срж проблематике групних идентитета и етницитета у оквирима археолошке праксе, већ сам првенствено настојао да у форми кратке и најосновније синтезе

Кристијан Обшуст

представим различите форме перцепције колективних идентитета у археолошким обрасцима, а у контексту бољег разумевања анализа објављених у овој књизи. Такође, намера ми је била и да се укаже на бројне негативне тенденције у тумачењима, тј. на погрешне интерпретативне схеме, до којих је приликом интерпретација у контексту корелације између одређене материјалне културе и њене етничке атрибуције често долазило. Проучавање и дефинисање различитих облика идентитета, без обзира на то да ли се радило о њиховој колективној, индивидуалној, родној, статусној или некој другој форми, било је у приличној мери површно и некритичко све до успостављања нове парадигме шездесетих година двадесетог века у археологији, која је означена као нова или процесна археологија. Интерпретације и изучавања су пре тог периода биле оптерећене стандардизованим негативним клишеима, и већ устаљеним прилично униформним шаблонима као општим модалитетима приликом дефинисања којима се одликовао културноисторијски модел, као и ранији интерпретативни модели тумачења у интерпретацијама археолошког материјала, тј. остатака материјалне културе древних заједница. Приликом ранијих истраживања се често веома некритички и крајње произвољно полазило од почетне неаргументоване премисе да се идентитет као јасно дефинисан, природан и постојан јасно рефлектује у материјалној култури, па према томе и да су одређене опште карактеристике и облици присутни у материјалној култури сигурни показатељи одређеног етничког идентитета. Концепт археолошке културе у његовом културно-историјском моделу перцепције, подразумевао је да сличности у материјалној култури на одређеном простору представљају рефлексију која указује на одређену групу људи, односно на једну посебну културну групу (културу). Самим тим се свака промена која је уочена у различитим облицима материјалне културе објашњавала као промена у култури у смислу присуства новог етничког елемента доживљаваног као носиоца тих промена. На тај начин је вршена и реконструкција кретања и распростирања различитих културних (људских) група као носилаца једног посебног, њима својственог облика материјалне културе, при чему су се дифузија идеја и миграције становништва посматрале као једини могући катализатори промена. Према томе, сматрало се да колективни идентитет одређене групе која је егзистирала у прошлости, у њеном културном и етничком смислу, има особени и карактеристичан одраз у материјалној

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

култури, те се на тај начин тај одраз може прилично јасно дефинисати као целовит и постојан. Односно, сличности у археолошкој грађи су посматране као резултат иманентних духовних квалитета код датог народа са заједничким језиком и идентитетом (Olsen 2002, 32). Етнички идентитет посматран кроз призму културно-историјске археологије није проучаван на адекватан начин, уколико се посматра из данашње перспективе. Услед одсуства критицизма, недостатка епистемолошких норми и погрешно постављене премисе у старту, по којој се идентитет дефинисао као јасно одређена категорија, није било могуће извести валидна и аргументована објашњења бројних проблема који су се пре свега тицали начина како су људи и заједнице у прошлости перципирали себе и своју групу. Многа питања која су се тицала различитих сегмената проблематике колективних, али и других форми идентитета су напросто била игнорисана, или још чешће погрешно интерпретирана. Такође, проучавања идентитета су веома често била у служби различитих актуелних политичких и друштвених пракси и конотација, тј. произлазила су из фундуса актуелних друштвених констелација, а понекад чак и из различитих политичких дискурса или из премиса постојећих националних имагинарија, тј. из конкретних актуелних политичко-митолошких образаца. Оваква проучавања често су коришћена као прилог савременим етничким и националним идентитетима, и тако формулисана често су западала на незгодан терен поређења савремених концепата групних идентитета са заједницама у прошлости (Jones 1997, 136). Свакако да су овако мотивисане анализе са сталном тенденцијом поистовећивања и изједначавања колективних етничких идентитета у прошлости, са тада актуелним концептима, имале бројне негативне консеквенце и да су послужиле као оруђе бројним политичким интересима. Постојала је специфична тенденција, која је своју кулминацију досегла још у периоду стварања бројних националних држава у Европи од краја осамнаестог и током деветнаестог века, али која је опстала у нешто измењеном облику присутна до средине двадесетог века. Та тенденција се односила на праксу да се бројна археолошка открића интерпретирају као докази о постојању фиктивног националног јединства појединих народа које је наводно постојало у дубокој прошлости, а којим је требало да се нагласи дубока старина и природно јединство одређеног народа на територији која му је одувек припадала. Односно, била је у функцији одређених политичких и националних пракси и као таква се сама по себи мора са

Кристијан Обшуст

данашње тачке посматрања перципирати као једна од манифестација која је доприносила грађењу политичких митова одређене националне заједнице. Колективни тј. етнички идентитет, који је био перципиран на овакав начин – као природан феномен, уграђиван је у темеље бројних националних држава стварањем представе о идеалној и херојској прошлости народа, његовог права на територију и природном колективитету одређене групе. У том смислу постојало је доминантно уверење да свака нација баштини сопствени „национални дух“ који постоји још од далеке прошлости, и под којим се подразумева особит идентитет са сопственим карактеристикама.2 Имајући у виду ове околности, Антони Смит (Anthony D. Smith) истиче важност поновног откривања тог духа, који је био битан за настанак националног колективног идентитета, а који је формиран уз помоћ хуманистичких и историјских наука. За конструисање свести о нацији и формирању саме нације изузетно важно је поновно откривање „колективног ја“ уз помоћ филологије, историје и археологије, важност изналажења својих корена у „етничкој прошлости“ како би се утврдио аутентични идентитет испод туђих му наслага векова (Smit 2010, 121). У таквим друштвеним околностима и у складу са тада важећим премисама посматрана је и материјална култура. Почетна претпоставка је била да су одлике материјалне културе директан одраз начина живота заједнице која их је начинила и користила, односно: артефакти су схваћени као одраз културних норми које, у крајњој линији, одређују суштину појединачне културе (Babić 2010а, 138).3 Без обзира на то што је са променом парадигме у археологији која је означена појавом процесне археологије направљен изузетно позитиван помак у проучавању идентитета, многобројни аспекти су остали и даље прилично занемарени. Ово се пре свега односило на чињеницу што је материјална култура и даље представљала једину индикацију кроз коју се одражавала права слика друштвених односа, при чему се 2 Појам „национални дух“ се појављује у списима лорда Шафтсберија у осамнаестом веку и из њега је касније изведен термин „националног идентитета“. Идеја о томе да сваки народ има сопствени карактеристичан „дух“, односно национални карактер, често се среће код писаца осамнаестог века попут Жана Жака Русоа и Шарла Монтескјеа. Опширније о овим појмовима, видети: Smit 2010. 3 За детаљније разматрање историје археолошког истраживања колективног идентитета у прошлости, као и о тумачењима концепта културе у културноисторијском приступу и политичким последицама које су из њега произашле, видети: Babić 2010а.

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

целокупна интерпретација заснивала на основу врсте налаза и репрезентности насеља и архитектуре. То се првенствено испољавало у различитим интерпретацијама статусног идентитета, без обзира на то да ли се радило о гробним прилозима сахрањеним уз покојника, величини и монументалности објеката у насељу или нечем другом, богатство прилога и монументалност објеката представљали су искључиве показатеље за друштвени статус појединаца или престиж и моћ појединих заједница. С друге стране, однос индивидуе и друштва коме она припада, тумачен је по традиционалним шаблонима културноисторијског приступа, при чему се улога појединца посматрала као крајње маргинална и у извесном смислу прилично је игнорисана. Појединац је доживљаван само као део одређене заједнице, који пасивно присваја и прати норме и заповести његове групе (Díaz-Andreu et al. 2005). За разлику од оваквог схватања материјалне културе доминантног у процесној археологији, постпроцесна археологија је, наглашавајући значај појединца као активног чиниоца, пружила потпуно другачије, много концизније и темељније могућности у проучавању колективних идентитета на основу анализа материјалне културе. Нове премисе у проучавању различитих форми идентитета, интерпретативна или постпроцесна археологија, усвојила је из социо-културне антропологије.4 Колективни идентитети се морају посматрати као динамичне и променљиве категорије, које се конструишу и формирају од стране појединаца који чине њихов саставни део, те на њих активно утичу. Према томе, колективни, а самим тим ни етнички идентитет, не може се посматрати као стална и апсолутна категорија (непроменљива константа) која је оформљена као природна датост, већ као конструкција склона преклапањима, која се формира у одређеном контексту. Самим тим, и материјална култура представља средство којим се унутар одређеног друштва (условно друштвене групе) конструишу одређене норме. Посматрана на тај начин, ни сама материјална култура не представља пуку рефлексију одређеног колективног идентитета, већ активни фактор у његовој конструкцији. На тај начин је и улога појединца, сада посматраног као активног чиниоца, а не само као пасивног по4 Нови приступ у тумачењима, који се пре свега тицао улоге и значаја појединца као активног актера у друштву са сопственим ставовима о свету који га окружује, у коме он делује у својству индивидуе, те на тај начин конструише и утиче на промене одређене културе и групе чији је припадник, настао је под утицајем француског антрополога Пјера Бурдјеа (Pierre Félix Bourdieu).

Кристијан Обшуст

сматрача, без обзира на то да ли се радило о индивидуалном идентитету или о његовој улози као субјекта у формирању колективног идентитета, добила на значају. У савременим археолошким проучавањима појединац се посматра као значајан активни фактор који чини део заједнице, односно одређене етничке групе на чије ставове у извесној мери у индивидуалном својству утиче. Исто тако, као њен припадник није ослобођен од појединачних успостављених норми и правилности одређене друштвене групе, тј. потпада на известан начин под неке општости друштва. Наравно, овде је потребно посебно подвући да индивидуа не делује искључиво на основу својих убеђења и погледа на свет, већ у датом контексту, као припадник одређене целине, односно у сталној интеракцији са другим актерима кроз различите поступке који се динамично одигравају унутар друштва. Такође, као припадник одређене групе, своје субјективне ставове формира у датом контексту унутар целине којој припада, под утицајима различитог интензитета осталих чланова групе, тадашњих актуелних и успостављених норми групе, и читавог дијапазона различитих фактора. Појединац у групи у комуникацији са осталим припадницима друштва и у константној интеракцији унутар групе, постепено конституише своју перцепцију света, односно основу начина на који доживљава сопствено окружење и његово место у њему. Тај хабитус, тј. матрица, који се стално допуњује и мења је у вези са самом активношћу индивидуе, односно са њеним деловањем у одређеним ситуацијама. При томе, хабитус уједно представља спону између субјективног идентитета и објективног контекста (Shennan 1994, 16). Иако је индивидуа у суштини прилично аутономна, на њу ипак утичу успостављене норме у смислу конструисаних универзалних вредности важећих у конкретном контексту. Дакле, индивидуа у извесном смислу унутар групе свакако стиче извесне облике понашања било да их прихвата на пасиван или активан начин, пошто она неминовно чини део целине, као социјално активан члан групе. Сама припадност индивидуе одређеној групи зависи од читавог низа околности и фактора. Сваки појединац се рађа унутар одређене групе, која има успостављени одређени облик колективног идентитета, што не значи да мора заувек остати њен припадник, иако се ово мора узети као релативно и условљено. Исто тако, опште је позната чињеница да се човек не може укључити баш у било коју заједницу – подела на групе има своје границе, и она има смисла само у односу на друге (Eriksen 2004, 295). Према томе, групни идентитет би се могао дефи-

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

нисати у најопштијем облику као известан продужетак личног идентитета, где особа себе види као припадника одређене групе, уз шта се ствара осећај заједништва (Díaz-Andreu et al. 2005, 1). То заједништво подразумева неке заједничке карактеристике у смислу да одређена група има успостављене норме, вредности и ставове. Међутим, иако социјализација индивидуе унутар једног друштва подразумева усвајање важећих норми и успостављених вредности, то не значи да је индивидуа апсолутно везана за правила која важе у групи (Díaz-Andreu et al. 2005). Постпроцесни археолози су, критикујући процесно схватање појединца као пасивног субјекта у различитим адаптивним системима и успостављеним нормативним правилима, формирали другачију перцепцију о његовој улози унутар друштвених система на које он као њихов саставни део свакако у извесној мери утиче. Самим тим, ни материјална култура није константа која настаје независно од утицаја појединачних припадника друштва и која представља пуки одраз колективних идентитета. Мора се имати у виду да људи активно баратају материјалном културом – то јест, да материјалне ствари нису тек пасиван одраз неког скупа правила, већ се људи служе стварима на различите начине у склопу одређених друштвених стратегија (Džonskon 2008, 128). До оваквог уверења је приликом етноархеолошких истраживања у Африци међу првима дошао утицајни археолог Ијан Ходер (Ian Hodder), који је посебно истакао кључност разумевања археолошког обрасца на терену што је у корелацији са понашањем људи у прошлости, односно њиховим ставовима и уверењима. Етницитет као облик колективног идентитета могао би се дефинисати као извесна врста категорије, односно термина који представља стање свести и сплет односа, при чему као стање свести етницитет представља само једно од многобројних, од којих свако чини производ одређених историјских структура које утичу на формирање људског искуства и одређују друштвени анганжман (видети Camoroff 1992). Припадност групи, као што је већ истакнуто, уједно репрезентује и различитост у односу на онога који није њен припадник, односно оног који се налази ван групе, тј. чини потенцијалног припадника неке друге заједнице. Колективни идентитет се ствара кроз интеракцију са другима, како припадницима сопствене групе, тако и других група. Тако схваћен, он није статичан и непроменљив, већ представља континуирани процес (Díaz-Andreu et al. 2005, 2). Формулисањем термина хабитуса као језгра које представља начин на које индивидуе у међу-

Кристијан Обшуст

собној интеракцији унутар групе формирају ставове о томе како доживљавају сопствено окружење и друштво коме припадају, омогућено је другачије перципирање различитих облика колективних идентитета. Хабитуси у значајној мери, иако не и једино, утичу на конструкцију различитих форми групних идентитета, па самим тим и на етнички идентитет. Будући да одређену друштвену групу чини скуп појединаца, свако друштво има сопствени карактеристичан хабитус. Међутим, чак ни хабитус не представља сталну, већ искључиво променљиву и динамичну категорију. Овако дефинисани модел подразумева постојање сличних ставова по питању етницитета између чланова једне одређене групе, али и појединих разлика на које се овај однос према етницитету манифестује (Jones 1997, 128). Хабитус одређене друштвене групе свакако подразумева постојање и конструкцију разлике у односу на хабитус неке друге групе, односно један колективни идентитет мора имати опозицију у Другом, тј. другачијем од њега. Из тога произлази да се етнички идентитет, схваћен као облик етничке идентификације са карактеристичним модалитетима одређене културе, у великој мери дефинише у односу на различиту, најчешће суседну (вероватно и конкурентну) групу са другачијим облицима који постоје у тој култури. Овде се мора поново указати на проблематику која се тиче фрагменталности и међусобног преплитања колективних идентитета и њихове ограничене флексибилности. Јасно је, међутим, да не постоје валидни механизми на основу којих би се са сигурношћу могле одредити границе између етничких и других облика колективних идентитета појединих заједница у прошлости. Без обзира на различите облике индиција, изузетно је тешко анализирати и реконструисати које су констелације условљавале и одређивале начин на који су поједине заједнице формулисале и перципирале сопствене групне идентитете. Као такви, колективни идентитети, па тиме и етничке групе са сопственим етницитетима, представљају културне продукте настале у одређеним контекстима са крајње магловитим разграничењима, нарочито уколико се ради о заједницама које су живеле у прошлости. Са емпиријског становишта могло би се рећи да су друштвени идентитети флуидни, релативни, ситуационо условљени, аналогни (или градуални) и сегментарни, самим тим је и питање о томе да ли се идентитети међусобно искључују – емпиријско питање (Eriksen 2004, 295). Без обзира на оскудност релевантних података за анализу етничких идентитета у прошлости, за разлику од ранијих периода проучавања,

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

у данашњим археолошким истраживањима и њиховим интерпретацијама се расположиве индиције много критичније и објективније сагледавају. Етничке групе се данас приликом проучавања колективних идентитета и етницитета у археологији посматрају више као идеје одређених заједница, него као стварни ентитети. Етницитет није ствар ни колективни посед одређене групе – то је друштвени однос у којем друштвени учесници перципирају себе и у којем их други перципирају као културно особене колективитете (Malešević 2009, 17). На тај начин, ни концепти као што су „етничко, расе, племе и култура“ не одражавају универзалне и непроменљиве поделе човечанства, већ напротив, они представљају посебан историјски контигент могућих погледа на свет и секу се са ширим друштвеним и политичким односима (Jones 1997, 40). Сличност хабитуса у одређеној групи временом може постати етничка, иако то није искључиво правило. Из свега наведеног, може се закључити да се етницитет не може дефинисати као нешто унапред одређено и дато, са чиме се човек рађа, већ више као аспект социјалних односа који је у синтези са другим видовима идентитета, као што су родни или религијски идентитет (Díaz-Andreu et al. 2005).5 Узимајући у обзир установљене постулате о етницитету и колективном идентитету, јасно је да се мора искључити постојање било какве директне везе између етничког идентитета и одређеног облика материјалне културе, односно да одређени типови артефаката свакако не представљају неупитан аргументован доказ за присуство одређене заједнице, тј. етничке групе. Ово свакако не искључује чињеницу, да се кроз присутне карактеристичне стилове одређених врста артефаката и уопште продуката материјалне културе, на одређеном простору и у одређеном времену, могу црпети бројне важне индиције о њеним творцима и корисницима. Ти творци одређених стилова могу припадати једној групи и поседовати неки облик колективног идентитета, али то нипошто не представља правило, будући да материјална култура сама по себи не показује да је израђена и коришћена од стране једне етнички одређене заједнице, јер свака група и не мора имати особену материјалну културу. При томе, морају се критички сагледати 5 Међутим, упркос овоме, чињеница је да се човек рађа у одређеном друштвено-социјалном окружењу, односно у некаквој форми друштвене групе која има изграђене норме и одређени облик колективног идентитета и која свакако утиче на индивидуу у већој или мањој мери. То не значи да се индивидуа рођена у одређеној групи мора поистоветити са њеним колективним идентитетом, али она је константно изложена одређеним утицајима њеног окружења.

Кристијан Обшуст

и бројни релативизујући фактори, који отежавају било какву сигурну интерпретацију изведену на основу атрибуције материјалне културе. Рефлексије деловања заједница у прошлости, које се манифестују кроз различите стилове појединих делова материјалне културе, могу указивати на подгрупе унутар постојећих етничких категорија, у смислу да се у њима можда може уочити неки од других аспеката идентитета као што су статус, религија или родна припадност. Самим тим, облик материјалне културе се не мора поклапати са етнички опредељеном категоријом (етничком групом), већ са неком од подгрупа које постоје унутар те категорије. Из тога проистиче да ни етничке разлике не зависе од културних разлика, већ од односа међу групама, а да оне саме могу, али и не морају бити културно различите (Eriksen 2004, 6). Другачији приступ у истраживањима проистеклим из новог схватања материјалне културе, значајно је допринео успостављању темељнијих тумачења различитих аспеката који се изузев колективног, односе и на интерпретације статусних, родних, религијских и других форми идентитета.6 Приликом истраживања, археолози треба да стварају концепте на основу симболичке функције ископаних предмета. Како би могли да идентификују садржај значења који лежи у њиховој позадини, они се морају бавити истраживањем на који начин идеје означене материјалним симболима учествују у структурисању друштва (видети Hodder 1986). Управо на такав начин, облици материјалне културе као медијуми идеја учествују у конструисању колективних идентитета. Анализа појединих форми идентитета, без обзира на то о ком аспекту идентитета се ради, не може бити издвојена од проучавања других облика идентитета који међусобно кореспондирају у датом временском и просторном контексту. Такав целовит приступ је изузетно важан како би се правилно сагледали сви чиниоци који доприносе одређивању како појединца унутар групе, тако и целе групе. У том правцу, потребно је познавати контекст у коме се одређена форма идентитета која представља примарни предмет проучавања формулише и конституише. Ово је неопходно, пошто ниједна форма идентитета није самостална, него се прелама са осталим начинима одређивања, тј. са другим идентитетима и облицима идентификације. Као што 6 Детаљније о питањима статуса, студијама родног идентитета и облицима индивидуалних и колективних идентитета у археологији, као и о њиховим проучавањима на основу материјалне културе, видети: Díaz-Andreu et al. 2005. О општим питањима и проблематици везаној за одређивање и дефинисање пре свега етничких идентитета, видети: Eriksen 2004.

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

је већ истакнуто, хабитус одређене индивидуе или друштвене групе који се ствара кроз друштвене праксе, у одређеном окружењу доприноси конструисању идентитета. На тај начин и етничка припадност схваћена је, заједно са родом, узрастом, статусом и религијском припадношћу, као један од аспеката друштвене праксе кроз коју групе и појединци уређују свој свет (Babić 2010а, 143). Материјална култура такође доприноси тој конструкцији и као таква не представља само облик манифестације одређеног друштвеног идентитета. Веза између материјалне културе и идентитета, према томе, није јасно одређена и скоро по правилу је конфузна, међусобно испреплетана и крајње непостојана. Као што идентитет представља динамичну категорију и процес склон сталној модификацији, тако и природа везе између материјалне културе и идентитета подразумева променљиве механизме који се различито манифестују. Идентитети се могу мењати како се и друштво мења и они сигурно нису суштаствени, онако лични и непроменљиви, како смо можда навикли да их видимо (Eriksen 2004, 111). Према томе, начини на које се материјална култура ствара, користи и одбацује, што се одиграва различитим процесима друштвене праксе, упућују на начине на које одређена група (етничка, друштвена, породична и др.) артикулише своје постојање (Díaz-Andreu et al. 2005, 102). Из наведеног могло би се закључити, да и системи друштвене класификације и принципи по којима се неко увршћује у неку групу или искључује из ње, увек уносе некакав ред и стварају некакав поредак, али тако створен ред зависи од својства ширег друштвеног система (Eriksen 2004, 112). Како би се правилно приступило истраживању групних и осталих форми идентитета, мора се узети у обзир временски и просторни контекст у коме је одређена заједница у прошлости живела. Са развојем интерпретативне археологије развијала се и пејзажна археологија, чијим механизмима се могу црпети бројне информације за целовитије сагледавање фактора који су утицали на формулисање групних и етничких идентитета. Перцепције људи у прошлости о времену и простору, односно покушај да се формулишу њихови обрасци сагледавања, ове две категорије у уској су вези са њиховим осећањима о групним заједницама, тј. са њиховим перцепцијама о заједничком припадању и међусобној повезаности. Пејзаж би се на тај начин могао сагледати као одредница по којој се види и доживљава целокупно окружење и физички свет (види Johson 2007). Археологија пејзажа би у

Кристијан Обшуст

том смислу простор дефинисала као генерализујући облик културног конструкта, кроз који се формулише општи доживљај света и његових граница, али и као физичку чињеницу. Ранија проучавања пејзажа у археологији обухватала су само анализе његове објективне димензије под којом се подразумева само његов физички (географско-просторни) карактер. Оваквим проучавањима долазило се до веома битних података, који су одређивали поједина физичка својства терена у смислу распростирања археолошких локалитета у склопу одређеног подручја, распоред објеката у саставу проучаваног локалитета, материјалних налаза у његовој околини, карактеристике рељефа, особености флоре и вегетације, присуство ресурса, лежишта одређених врста сировина у близини насеља, и у најбољем случају, начине адаптације група на постојеће услове. Међутим, оваква истраживања пејзажа су занемаривала чињеницу да се пејзаж мора посматрати као саставни део одређених заједница које су живеле на одређеном простору, те је самим тим он представљао део њиховог окружења и свакодневице, што свакако подразумева да се пејзаж не може посматрати као издвојен сет географских одлика, независних од људских заједница. Археологија пејзажа према томе, сем географске, пружа и идеолошку димензију окружења људских заједница, која представља културни концепт и скуп симбола који је културно специфичан за сваку конкретну заједницу, те се не може истраживати униформним методама као када се одређују физичко-географски аспекти пејзажа. Одређен на тај начин, пејзаж се може схватити као један од начина који утиче на формирање личног и групног хабитуса и у великој мери одређује врсту концепције људи о сопственом окружењу коме припадају. Као такав, пејзаж је у уском односу са конструкцијом идентитета. Заједнице обједињене у различите облике колективних идентитета, одређени простор могу доживети као своју територију и одређивати њене границе у односу на Друге, при чему се често потенцира веза заједнице са сопствено доживљеном територијом. У томе је често присутна тенденција групе да своју везу са том територијом посебно нагласи низом идеолошких конструкција и сопствено оформљеном симболиком. Ова симболика свакако израста из архетипских и примордијалних аспеката колективне свести, те је и она барем у одређеним сегментима у вези са идентитетом конкретне заједнице, односно групе, нпр. кроз њене етногенетске митове, космологију итд. Треба, међутим, истаћи да различите заједнице које насељавају исти простор (географско подручје)

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

са сличним географским и физичким својствима пејзажа, не морају на аналоган начин доживљавати њихово окружење, односно њихова концепција о свету не мора бити слична и може бити изражена посве другачијим формулацијама значења и симбола проистеклим, између осталог, из перципирања пејзажа. Материјална култура природно у себи може садржати индиције које омогућавају да се оваква схватања пејзажа могу на одређени начин уочити у археолошком контексту, пре свега кроз анализе рефлексија познатих хабитуса. Континуирано праћење установљених дискурса заједница, у смислу њихових перцепција о одређеном простору који доживљавају као свој, уколико је оставило некакве трагове у материјалној култури, може послужити делимичном реконструисању аспеката значења на које су оне доживљавале простор и време. Перцепција времена у том смислу (као и тумачење простора), као облик културног конструкта, представља облик схватања о свету који се такође у неким случајевима може пратити изучавањем различитих облика артефаката у материјалној култури. Појам о времену као врсти физичке, али и апстрактно схваћене категорије, доприноси изграђивању колективних, па и етничких идентитета друштвених група. Заједнице конструишу различите форме идеолошких веза са сопственим прецима и групама у прошлости, при чему настоје да истакну континуитет, укорењену традицију, а често и природну везу са територијом коју насељавају. Оваква пракса, наравно, у себи поред идентификацијског садржи и битне религијске и симболичке архетипове. С друге стране, поједине групе, супротно томе, исто тако могу негирати њима приписано порекло и везе са одређеном прошлошћу. Том приликом се врши формулација сопствених идеолошких манифеста и доживљавања сопствене прошлости, како за унутрашње потребе, тако и за истицање разлике према Другима – односно, врши се селектовање прошлости. Ови механизми перцепције времена као конструкта у уској вези су са схватањем простора, при чему се временски оквир често користи и за објашњавање појава попут промене годишњих доба, смењивања дана и ноћи, различито схватање прошлости, садашњости и будућности. Оваква сведочанства су често у уској вези са бројним религијским и ритуалним праксама које могу оставити трагове у материјалној култури, па између осталог у неким случајевима могу бити евентуално погодни за критичко спровођење структуралистичке анализе. Још један аспект који је у индиректној вези са археологијом пејзажа, а тиче се потенцијалног конструисања

Кристијан Обшуст

различитих облика колективних идентитета, односно могућих форми њиховог испољавања, везан је за могућности јавних простора и групних скупова. Јавна места попут римског форума или скупови као што је грчки симпозијум, могу се посматрати као репрезенти за манифестацију појединачних и групних идентитета, која се одвија у јасно одређеним контекстима (видети Sofaer 2007). На крају увода ове књиге, који се наизглед дигресивно односио на сагледавање проблематике колективних идентитета и интерпретације етничких и других групних идентитета у контексту археолошке праксе, желим да у најкраћим цртама укажем на изузетан, ако не и пресудан значај, који је у контексту тумачења културних разлика, а самим тим и односа идентитета и материјалне културе, имао рад норвешког социјалног антрополога Фредрика Барта (Thomas Fredrik Weybye Barth) крајем шездесетих и током седамдесетих година двадесетог века.7 Као што је већ истакнуто, култура је пре тога посматрана као апсолутно дата и као својство одређене групе, односно изнутра према споља. Барт је својим радовима пружио посве другачију слику о култури и културним разликама. Он је објаснио и дефинисао етницитет посматрајући га од споља према унутра: то није поседовање културних карактеристика које друштвену групу чине различитом, него је реч о друштвеној интеракцији с другим групама која чини различитост могућом, видљивом и даје јој друштвени смисао (Malešević 2009, 15). Полазна тачка за Бартов теоријски оквир је да етничке групе нису резултат географске или социјалне изолације, и што је још важније, оне нису само носиоци дискретних културних ентитета, већ насупрот томе, етничке границе су често темељи прихватања друштвених система, па као резултат тога интеракције између припадника различитих етничких група не доводе увек до губитка културне разлике због процеса акултурације (Jones 1997, 73). На тај начин се одабир показатеља који означавају границу идентитета мора схватити као арбитраран. Разлике се стварају и одржавају само константном интеракцијом са другима, па се као такве морају схватити као продукти друштвеног деловања, при чему се за одређивање граница између група као релевантне могу узети само поједине одлике културе. Као што је број потенцијалних нација далеко већи од броја постојећих нација, тако је и број етничких група на свету потенцијално бесконачан (Eriksen 7

Детаљније о Бартовом раду и критичкој анализи његових тумачења, видети: Jones 1997.

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

2004, 203). Фокусирајући се на интеракцију и међузависност етничких група, Барт је тврдио да се упорност граница може објаснити као адаптација на одређене друштвене или еколошке нише, као и да међузависности различитих група у одређеним нишама дају више облика (Jones 1997, 73). Полазећи од начела које је установио Барт, а која се тичу његовог става да одређене етничке групе које заузимају исте нише често долазе у међусобне сукобе, што је нарочито изражено уколико у ниши коју заузимају постоји мала количина ресурса (видети Barth 1969), Ходер етничке групе посматра као облик интересних заједница, при чему степен разлике у њиховој материјалној култури одражава количину доступних ресурса. Односно, уколико одређена еколошка ниша у којој живе различите групе оскудева средствима и ресурсима, разлика у материјалној култури те две групе биће већа и наглашенија. Међутим, уколико та ниша има довољну количину ресурса, конкуренција међу групама је мања, што се рефлектује мањим разликама у облицима материјалне културе. При томе, уједно варира и степен међузависности међу групама, што је опет условљено реципрочношћу нише. На основу овога дефинисана је такозвана хипотеза стреса:8 у стресној ситуацији у којој различите етничке групе конкуришу једна другој око ресурса, важно је јасно истаћи етницитет, пошто припадност скупини управља приступом ресурсима при чему ступањ стреса и конкуренције делује регулативно на симболичку производњу и материјално обележавање етницитета (Olsen 2002, 61). Ијан Ходер истиче да поједини аспекти материјалне културе могу постати укључени у самосвесно значење идентитета, као и у делимичну оправданост анализе о етничким односима, и да као резултат тога карактеристични облици и стилови материјалне културе могу активно одражавати прикривену сигнализацију потенцијалних етничких граница (видети Hodder 1982). Односно, значења материјалне културе и њени облици зависе од општег контекста. Претходном анализом указано је на основну проблематику флуидности, непостојаности и динамичности колективних идентитета, 8 Иако је Ходер убрзо напустио ову хипотезу, његовим радом истраживање етничких идентитета у археологији је напокон добило критички приступ и то пре свега кроз успостављање контекстуалне археологије. Детаљније о хипотези стреса, њеном успостављању кроз конкретна археолошка истраживања Ходера, као и о основним аспектима његове контекстуалне археологије, видети: Olsen 2002. О контекстуалној археологији, појму контекста, као и о дефинисањима материјалне културе посматране као извесног облика текста, видети: Hodder 1986.

Кристијан Обшуст

као и на специфичности настанка националних идентитета. Такође, сагледана је и проблематика везана за питања поимања етницитета у контексту археолошке праксе и интерпретације. На тај начин, уједно је изнесен и базичан оквир методолошког приступа коришћеног у контексту три анализе које су публиковане у овој књизи, односно представљен је теоријски фундус везан за схватање различитих облика колективних идентитета, примарно етничког и националног, на основу којег сам се руководио приликом анализа тема објављених у овој публикацији.

Библиографија: Anderson, Benedict. 1991. Imagined Communities. Reflectionson the Origins and Spread of Nationalism. London: Verso. Babić, Staša. 2010a. „Arheologija i etnicitet“. Etnoantropološki problemi 1 (5): 139–149. Babić, Staša. 2010b. „Prošlost kao Drugi – Drugi kao prošlost“. Etnoantropološki problemi 2 (5): 259–268. Barth, Fredrik. 1969. Ethnic groups and boundaries. The social organization of culture difference. Oslo: Universitetsforlaget. Baumann, Gerd. 1999. The Multicultural Riddle: Rethinking National, Ethnic and Religious Identities. London: Routledge. Diaz-Andreu, M., S. Lucy, S. Babić and D. N. Edwards. 2005. The archaeology of identity: approaches to gender, age, ethnicity, status and religion. London – New York: Routledge. Eriksen, Tomas H. 2004. Etnicitet i nacionalizam. Beograd: Biblioteka XX vek. Gellner, Ernest. 1983. Nations and nationalism. Ithaca: Cornell University Press. Hall, Stuart. 2001. „Kome treba identitet“. Reč 64: 215–234. Hodder, Ian. 1982. Symbols in Action. Cambridge: Cambridge University Press. Hodder, Ian. 1986. Reading the Past: Current Approaches to Interpretation in Archaeology. Cambridge: Cambridge University Press. Jones, Siân. 1997. The Archaeology of Ethnicity – Constructing identities in the past and present. London – New York: Routledge.

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

Malešević, Siniša. 2009. Sociologija etniciteta. Beograd: Fabrika knjiga. Olsen, Bjørnar. 2002. Od predmeta do teksta. Teorijske perspektive arheoloških istraživanja. Beograd: Geopoetika. Smit, Antoni D. 2010. Nacionalni identitet. Beograd: Biblioteka XX vek. Soafer, Joanna. 2007. Material Identities: New Directions in Art History series. Oxford: Blackwell.

ЗНАЧАЈ ГРЧКО-ПЕРСИЈСКИХ РАТОВА ЗА КОНСТРУИСАЊЕ КОЛЕКТИВНОГ ИДЕНТИТЕТА АНТИЧКИХ ГРКА И ФОРМИРАЊЕ ПРЕДСТАВА О ДРУГОМ Романтичарска историографија је античку Грчку посматрала као јасно дефинисани колективитет са јединственим етничким идентитетом. Кроз призму тада важећих друштвених искустава вршена су поређења тадашњих националних идентитета са етничким идентитетом старих Грка. Такво виђење Грчке представља идеализовану слику, створену директном компарацијом са новоформираним националним државама и националним идентитетима тог периода. Овакве аналогије су се заснивале на перцепцији о старој Грчкој, као о хомогеном колективитету. Насупрот томе, схватање античких Грка о заједништву и њихово формулисање различитих облика колективитета, било је потпуно другачије и разликовало се у зависности од периода прошлости. Колективни идентитети Грчке нису хомогени, а облици формулације идентитета одређених група које су живеле на територији која се традиционално означава као Хелада су многобројни и морају се посматрати у оквиру временског, просторног, културног и друштвеног контекста. Уједињени језиком и делом културних пракси, људи, жене и деца које данас обухватамо термином „стари Грци“ у исто време били су подељени низом перципираних разлика, које су понекад биле веома оштро супротстављене (Babić 2010, 145). Свест о колективном идентитету код старих Грка, конструисана је у препознатљивој форми тек услед угрожености грчких полиса спољашњим фактором, тј. заједничким непријатељем (Ахеменидским царством), и створена је током ратова са Персијом, да би се јасно дефинисала тек у годинама након тријумфа Грка над Персијанцима.1 У том Термин „Персијанци“ у тексту се не односи искључиво на етничку одредницу Персијанаца као доминантну унутар Ахеменидског царства, већ означава генерички појам под којим се подразумевају сви народи који су улазили у састав Персије у тренутку избијања рата са Грцима. 1

Кристијан Обшуст

смислу, конструкт Другог имао је доминантну улогу у формулацији колективног идентитета Грка, из чега би се настанак њиховог групног идентитета (свест о заједништву) могао посматрати као нусконсеквенца антагонизама са Персијом. Ти антагонизми који су кулминирали кроз војни сукоб са Персијанцима би се према томе могли означити као кључни и иницијални катализатор, који је утицао на јачање и обликовање свести Грка о заједништву, односно на конструисање њиховог колективног идентитета. Међутим, на формално конституисање колективног идентитета Грчке као етничке одреднице, у великој мери је утицала интензивна и темељна политика водећег полиса Атине у годинама непосредно након окончања грчко-персијских ратова. Атина се током конфликта са Персијом истакла као посебно значајни политички ентитет, будући да је иницирала формирање широке коалиције од до тада разједињених и често међусобно конфронтираних полиса. Њено харизматично вођство на челу коалиције бројних градова-држава обједињених у заједничкој борби против Персије, као и остваривање тријумфа над вишеструко моћнијим „непријатељем“, донело јој је међу полисима посебну репутацију. Уједно, победа Грка над Персијацима је на општем нивоу допринела постепеној изградњи нове самосвести код Грка о њиховој супериорности у односу на Друге, тј. све оне који нису Грци. Као последица победе над Персијом, заједно са стварањем свести о колективном идентитету базираном на опозицији према Другом, расту и апетити, пре свега Атине, за културним империјализмом Грка у односу на Друге, при чему полис Атина настоји да се представи као стожер панхеленизма. Ова империјална пракса Атине најбоље се огледа кроз устројство, карактер и циљеве Делског, а касније и Атинског поморског савеза. Генерално посматрајући, грчки колективни идентитет у облику у ком је формиран након окончања ратова са Персијом испољавао се и стварао кроз разлике, односно примарно преко односа према Другом.2 На тај начин непосредно након окончања рата против Персијанаца, 2 Формулација појма Други означава оне које су Грци класичног периода тако доживљавали, односно све које су подводили под појам „варвара“. При томе појам „варварин“ не подразумева првобитно значење речи „barbaros“ тј. „barbarbarophonoi“, што је био термин који се употребљавао за странце, односно оне који не говоре грчки, већ он у овом периоду у себи носи по самој концепцији другости, више или мање изражену негативну конотацију. Иако се реч „barbaros“ првобитно односила конкретно на Персијанце, касније постаје генерички појам под којим се подразумевају сви Други, односно они који нису Грци.

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

за разлику од претходних, превасходно језичких разграничења, Хелени и варвари постају јасно културно одређене категорије (Babić 2008, 64). Оваква формулација јасног разграничавања, односно наглашавања супротности према Другом, представља облик поларизације. Формирајући сопствени идентитет, Грци граде серије поларизованих супротности о себи у односу на оно што они нису били (видети Cartledge 2002). На овај начин грчко-варварска антитеза је строго ограничена поларном дихотомијом и не одвија се само контрадикцијом, већ се заједнички исцрпно искључује (Cartledge 2002, 11). Тиме се последично формулише читава серија дијаметрално супротних опозиција, а све у својству истицања опозита (разлика) између Грка и оних који то нису. Тако формулисана поларизација често је контрадикторна и вишеструко се прожима и као таква представља сложен феномен. Она не мора да се односи само на наглашавање разлика између Грка и варвара, већ се може применити на читав низ других биполарних опозиција. При томе дихотомије могу бити формулисане кроз поларизовање категорија као што су роб – господар; мушкарац – жена и слично (Cartledge 2002). Кроз такве облике поларизација, дефинише се и перцепција античких Грка о другима, као о инфериорнима у односу на њих. Највиши степен поларизације би према томе била формулација Грка у односу на оне које то нису. Односно, две искључиве и антитетичне категорије – Грци и варвари – на тај начин би осликавале највиши степен генерализације у смислу поделе, на који су Грци делили читаво човечанство. Те две категорије се међусобно искључују и супротстављају, при чему се једна од њих (она која изворно ствара формулацију о другој), поставља супериорно у односу на другу. Треба истаћи да је за формулисање разлика у односу на Друге, постојао још један битан параметар. Наиме, код Грка класичног периода, језик је увек био најбољи критеријум за одређивање Других, али то додуше није морало да се везује за смисао о супериорности (Harrison 2002, 281). Године након грчко-персијских ратова представљале су период за коначно утврђивање нове свести о заједништву и новонастале форме колективног идентитета старих Грка. Као и у петом веку старе ере, и даље је полис за Грка класичног периода била основна мера идентификације, али у овом периоду је формирана и јасно изражена димензија коју представља свест о њима као различитим од Других, тј. о њима као Хеленима. Тај највиши ниво генерализације, створен је вредносним одређењем Грка. Они постепено на различите начине формирају сли-

Кристијан Обшуст

ку о себи, као о супериорним у односу на варваре. За формирање негативне слике о Другима, која се у почетку највише односила на Персијанце, доминантну улогу је имала активна пропаганда спровођена од стране атинског полиса. Читавим низом медијума, Атина пласира и конструише изразито негативну слику о Персијанцима и осталим странцима. Та пропаганда је између осталог спровођена кроз читав спектар различитих форми литерарних дела античких писаца, при чему се кроз њихове садржаје стално истичу разлике и непремостив јаз између Грка и Других. Без обзира на то да ли су у питању биле трагедије, комедије или дела која су претендовала да се подведу под категорију историографије, ова разлика је непрекидно потенцирана и наглашавана, тако да је временом постала „универзална истина“ у схватању античких Грка. Такође је реч „barbaros“, која је првобитно означавала Персијанце, пренета на народе који су били поданици њиховог царства и са којима су Грци имали контакте, да би најзад постала генерички појам, који је обухватао све друге (Babić 2008, 64). На тај начин се и грчки колективни идентитет, какав је формиран непосредно после ратова са Персијом, испољавао и конструисао кроз разлике, односно примарно преко односа са Другим, и у односу према ономе што он не представља. Други се, пак, као јасно дефинисана категорија, веома често представљао и представља у виду хомогене целине дијаметрално супротне од нас, тј. оних које их тако виде. Према томе, логично да и конструкт Другог представља скуп хетерогених група везаних чињеницом да они нису наши, односно да не припадају нашој заједници. Особеност и интерна хегемонија, коју појам идентитета третира као базичну, представља конструисани облик затварања и свакако није природан, а тај облик затварања сваки идентитет формулише на основу постојања неопходног Другог, оног који му „недостаје“, чак и уколико је он неисказан (видети Hall 2001). Таква дијаметрална опозиција и то наглашавање разлике које се конструише читавим дијапазоном различитих антагонистичких пракси, кључно је за формулисање колективног етничког идентитета одређене групе према оном што она није. Односно, у конкретном случају старих Грка према Другима, тј. онима који нису Грци, дакле варварима. Етнички идентитети нису ни нешто што се приписује ни нешто што се постиже – они су и једно и друго и као такви се налазе негде између могућности избора и императива наметнутих споља (Eriksen 2004, 101).

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

Фактор другости при томе има пресудан значај, јер је за формулисање етничког идентитета потребан онај према коме се он одређује, односно онај другачији који угрожава интересе групе (заједнице). Дакле, идентитет групе се увек донекле одређује према оном што дотична група није, односно према оним (другим – различитим) који не припадају групи. Карактер друштвеног контакта између две или више група при томе није јасно одређен и апсолутан, већ је опредељен у складу са општом ситуацијом и релацијама између тих група. Једина правилност, која би се могла применити на истраживања свих облика етничких идентитета независно од контекста, јесте та да се етницитет групе интензивира и посебно наглашава када је група угрожена споља, односно од стране друге групе (видети Eriksen 2004). У складу са овом формулацијом у датом (конкретном) контексту, етницитет групе (Грка) интензивиран је спољним агресором, односно Персијом. Међутим, неопходно је нагласити да је упркос стварања вишег облика колективитета као примарне последице угрожености са стране спољашњег Другог (Персијанаца), етнички идентитет Хелена, уосталом као и сваки други етницитет, био крајње сегментаран и непостојан. Идентитети нису одређено и јасно дефинисани појмови (термини), већ представљају облике процеса, па се због тога морају посматрати као променљиве категорије. Различити облици групних идентитета су крајње варијабилни и испреплетани, условљени читавим фундусом различитих констелација и њихово потенцијално дефинисање свакако примарно зависи од временског и општег контекста, у коме се они дефинишу као одређени облици колективних категорија. На тај начин се идентитети, као облици колективизације, са данашње тачке посматрања морају критички одредити као неодређени и нејединствени, па их је самим тим потребно посматрати као фрагменталне и разломљене. Они се међусобно често вишеструко преклапају и нипошто не представљају статично и стално одређење, већ динамичне термине (категорије), који се непрекидно налазе у процесу мењања и трансформација. Идентитети нису сингуларни, него су непрестано изложени процесима умножавања, али и спајања, настајући преко различитих антагонистичких дискурса и пракси, које се често међусобно преплићу. Као такве, идентитете треба увек посматрати као питање идентификовања, а идентификовање увек садржи дијалошку подлогу (видети Bauman 1999).

Кристијан Обшуст

Сл. 1. Представа борбе персијских ратника и грчких хоплита на вази црвенофигуралног стила из четвртог века п. н. е.

Сл. 2. Представа борбе персијских ратника и грчких хоплита на вази црвенофигуралног стила из петог века п. н. е.

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

Одређени аспекти односа Грка према Персијанцима: форме перцепције о Другим Корпус негативних карактеристика који је приписиван Персијанцима, имао је погодно тло у годинама након окончања веома тешког и дугог сукоба, који је допринео формирању многобројних фрустрација, као и предрасуда Грка према Персијанцима. Самим тим и конструисање негативне слике о Персијанцима не настаје искључиво и једино, барем у иницијалном смислу пропагандом, већ се захваљујући њој продубљује и обликује, док је оно као датост продукт антагонизама. Овакво ригидно разграничење између ове две категорије, односно између Грка и варвара створено вредносним одређивањем самих Грка, свакако представља највиши ниво генерализовања. Грци читавим низом различитих пракси и формулација конструишу слику о себи као о супериорнијим у односу на категорију Других (оних који нису Грци), тј. варвара. Међутим, упркос оваквој новој перцепцији, и даље полис за Грка класичног периода представља основну референцу идентификације, без обзира на новоформирану свест Грка о њима самима као Хеленима, који се разликују од Других. При томе се овакав облик колективног идентитета формулише и служи првенствено за потребе наглашавања разлике између Хелена и Других, на ступњу интеракције која се одвија између Грка и околних етнија. С друге стране, основно одређење тадашњег становника Грчке који се идентификује као грађанин полиса, мора се схватити као примарни облик формулације групног идентитета, који првенствено има значај у интерним корелацијама између градова-држава унутар Хеладе. На тај начин је успешан отпор Персији, збиља био надахнуће за панхеленске културне сентименте и појачао je осећање грчке супериорности над „поробљеним“ варварима – али је изузетно заказао, упркос Кимоновим и Перикловим напорима у уједињавању старих Грка за крсташки поход на Персију (Smit 2010, 80). Међутим, када се са данашњег гледишта говори о перцепцији Другог, па самим тим и конструкцији слике о Персијанцима, велики проблем у истраживањима представља чињеница што је та слика формирана на основу извора који се пре свега односе на Атину у првим деценијама након окончања грчко-персијских ратова. На тај начин се поставља питање о томе какви су били обрасци перципирања у деловима

Кристијан Обшуст

Хеладе који нису потпадали у толикој мери под културну и политичку доминацију атинског полиса и његове пропаганде. Ипак, без обзира на то што су у осталим деловима Грчке постојала другачије успостављена уређења и другачији системи, па самим тим, у извесној мери различито перципирање својих суседа, модерно виђење грчке слике варвара заснива се претежно, ако не и искључиво, на описима попут оног у Есхиловим Персијанцима (Babić 2008, 67). Есхилова трагедија Персијанци, како се чини, представља прву писану индикацију, тј. суштину онога што ће се касније означити као главна тема петовековне реторике, под којом се подразумева наглашавање опозиције између тираније (варвара) и демократије (Грка, тј. Атињана). Тема трагедије, као да сугерише да су Грци победили Персијанце не само уз помоћ богова, већ и због вредности демократског колективитета садржаног у Атини, као супротности варварској тиранији (Harrison 2002, 60). Есхил у драми Ксерксов пораз представља као трагедију, тако да су из тога поједини истраживачи покушали да изведу одређене закључке о политичким ставовима Есхила и да га у извесној мери представе као противника даљих сукоба са Персијанцима у погледу офанзивне политике. Занимљиво је да су Персијанци у овој трагедији приказани без претерано, али не и путпуно тенденциозно приписиваних негативних карактеристика, а у извесној мери и као жртве амбициозног Ксеркса. Могло би се у одређеној мери говорити о томе, да су Персијанци ипак у појединачним случајевима посматрани са другачијих позиција опсервације, а не само и искључиво кроз политички антагонизам (видети Harrison 2002). Персијски цар је приказан у форми трагичног јунака, а све у својству испуњавања захтева, да би се победа у поморској бици код Саламине представила на трагичан начин (видети Livaj 1999). Међутим, погоршање слике о Персијанцима се управо најпре манифестује кроз атинску трагедију петог века. Есхилови Персијанци су први пут изведени 472. године старе ере, на највећим и најзначајнијим свечаностима грађана Атине, Великим Дионисијама, које су одржаване под директним патронатом државе. Од тада се процесом конструисања Другога заиста формулише „варварски“ као хомогенизовани стереотип који би се могао сматрати раном верзијом специфичног облика погрдног стереотипа који данас познајемо као оријентализам (Cartledge 2002, 54).3 На тај начин, без обзира 3

О дискурсу оријентализма, видети: Said 2008.

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

на претходно наведене индиције у другом правцу, Есхилова трагедија, генерално посматрано, Персијанце представља негативно и то не због индивидуалних ставова самог Есхила који су се можда кретали у другом смеру, а о којима је овом приликом сувишно расправљати, већ пре свега због контекста и периода у коме је драма писана. Сличне расправе се воде и о драмама које је написао Еурипид.4 Жеља за доминацијом Атине над осталим полисима посредством Атинског и Делског савеза, оправдавана је на основу победа које су извојеване са њом као предводницом против Персије и током првих година након рата је била и те како изражена. Општепосматрано у трагедијама које су настајале у таквим околностима, увек је присутна слика универзалне подељености између слободних Грка и варвара, који се представљају као робови или тирани. Непрекидно наглашавање тезе о варварској инфериорности и тенденција за поређењем режима у Атини насупрот „варварској тиранији“, имала је јасно видљиву политичку позадину. Дела петог века, попут Херодотове Историје, настала су у сасвим посебном тренутку атинске историје, када је мноштвом пројеката, укључујући и подизање Партенона, величана војна и културна доминација овог полиса (Babić 2008, 67). Херодот који је одрастао у мултиетничком Халикарнису, а кога је Плутарх погрдно доцније назвао philobarbaros, свакако је у својој Историји исказао за оновремене прилике велики степен толеранције за мноштво обичаја странаца. У својој првој књизи, Херодот објашњава обичаје Персијанаца, при чему напомиње како су они различити од оних код Грка. Међутим, иако је опис у суштини стереотипан, ипак се у појединим деловима уочава истицање неких позитивних карактеристика (Cartledge 2002). Херодот пишући своје дело, како сам истиче, жели да очува сећања на велика и дивна дела Грка и варвара. Централну тему његове Историје представљају грчко-персијски ратови за које он покушава да пронађе праве узроке. По Херодотовом мишљењу, рат није био неизбежан и у опису се уочавају његове оскудне симпатије за Јонски устанак, који је узроковао овако велику катастрофу Грка и варвара (Harrison 2002, 289). Ипак, Критичари на различите начине оцењују Еурипидова дела, тако поједини аутори оцењују да је у он у својим трагедијама заступао панхеленске идеје и то пре свега у каснијим делима, док је у ранијим радовима варваре представљао у позитивнијем контексту. С друге стране, К. Синдину (K. Synodinou) истиче да Еурипид никада није веровао у природну инфериорност варвара. Опширније о приказивању Грка и варвара у Еурипидовим трагедијама у тексту Сузан Сед (Suzzane Said), видети: Harrison 2002. 4

Кристијан Обшуст

Херодот истовремено пише о супротности између „слободних Грка“ и деспотизма као систему својственом Персијанцима, којима владају тирани. У потрази за објашњењима и разлозима избијања овог великог сукоба, он посеже у далеку, често митску прошлост и описује обичаје и веровања свих народа који су настањивали источни Медитеран средином првог миленијума старе ере (Babić 2010, 260). У описима различитих народа Херодот у одређеној мери испољава извесну дозу културног релативизма, али он свакако није потпун. Узимајући све околности у обзир, он није ни био у потпуности могућ, будући да је Херодот посредством свог дела комуницирао унутар сопственог културног круга, тј. његова Историја је била намењена примарно Грцима. Систем вредности у којима је Херодотова Историја настала, као и његова амбиција да путем разлике (првенствено у политичком устројству), одреди корене сукоба између Персијанаца и Грка, условила је и њен концепт. Херодот се обраћа Грцима, који од времена сукоба граде свој нови идентитет, базиран на свести о колективитету и разлици у односу на Друге, па је и његова Историја, писана у таквом контексту. На тај начин и он у огромној мери доприноси формирању слике о Другом, додуше не искључиво и само у негативном облику. Штавише, Херодот разлику између Грка и варвара настоји да објасни географским варијацијама и другачијем природном окружењу, али пре свега различито успостављеном политичком систему (видети Cartledge 2002; Harrison 2002). На тај начин Херодотови етнографски описи су веома битни у његовој презентацији узрока за историјске догађаје. Код Херодота, али и код неких других античких писаца, уочава се подела варвара на две групе која је извршена на основу генерализације карактерних особина одређеног народа. Тако он говори о подели и контрасту између меких и тврдих људи за шта се као примери наводе Египћани и Скити (Harrison 2002, 39). Персијанци су у почетку под владавином Кира Великог сврставани у тврде народе, али су се временом услед покоравања народа попут Египћана и Међана трансформисали у меке. Како сам Херодот истиче, након освајања Лидије, Персијанци се окрећу трговини, што постепено доводи до њиховог омекшавања. Управо декаденција и попуштање у војничкој дисциплини, као и прекомерни луксуз и раскош у коме су уживали персијски владари, били су по многим античким писцима један од узрока за пораз Персијанаца у рату против Грка. Херодот пише како меки народи, који су побеђени од стране тврдих, временом трансформишу своје освајаче у меке, при чему се као пример наводи Камбизово освајање Египта (Harrison 2002, 43).

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

Сл. 3. Представа борбе персијских ратника и грчких хоплита на вази црвенофигуралног стила из петог века п. н. е.

Помало изненађујући тријумф Грка над Персијанцима антички писци су објашњавали због разлика у њиховим политичким системима (при чему је вршена пропагандна глорификација Атине и њеног уређења), али и због постепене декаденције Персијанаца. Тако Ксенофонт у свом делу Киропедија или Кирово васпитање (Κύρου παιδεία), такође наводи како су Кирови наследници за разлику од њега одрастали у раскоши и луксузу, па су самим тим изгубили врлине које је поседовао Кир Велики. Тако у последњој осмој књизи Ксенофонтове Киропедије, Киров биограф, приписујући Киру бенигни модел аутократске власти, наводи како је одмах након његове смрти дошло до сукоба између његових наследника, што је представљено као морални пад (Harrison 2002). Ксенофонт кроз тенденциозно романтизовану причу са политичком позадином, представља Кира као крајње позитивног владара.

Кристијан Обшуст

Таква, прилично глорификована слика о Киру Великом је јединствени случај који је у потпуној супротности са приказима Персијанаца, какве су нам оставили грчки писци класичног периода. Киропедија на тај начин представља нови жанр у дотадашњој античкој литератури, која се може означити као псеудоисторијска новела (Cartledge 2002). Генерално посматрано, скоро код свих писаца преовлађује мишљење како су Персијанци своје војне вештине изгубили због луксузног и раскалашног живота. Тако Платон у својим Законима наводи и преиспитује разлоге који су довели до нагле декаденције након позитивне владавине Кира Великог. Он као разлог за морални и сваки други суноврат Персијанаца истиче то што су Кирови наследници васпитавани под утицајем евнуха и жена, будући да је Кир био веома често одсутан због војних похода (Harrison 2002, 195, 196). Остали писци такође помињу феминизацију палате (Ахеменидског двора) где жене и евнуси негативно утичу на васпитање младих принчева. Феминизација је код античких Грка схваћена као карактеристика својствена оријенталним друштвима. Стереотипна слика о Персијанцима као феминизованим војним слабићима, навиклим на луксуз којима доминирају евнуси и жене, најчешћи је опис који налазимо код бројних писаца попут Платона, Плутарха и других. Јасно је да овакви описи Персијанаца не дају релевантну историјску слику о Персијанцима, него настају као последица, али и средство разних социо-политичких пракси. Самим тим, описи грчких писаца не брину за историјску анализу Персијанаца, већ је њихов циљ искључиво идеолошке природе. Тако и слика о персијским принчевима као потпуно феминизираним и сексуално настраним особама који се шминкају и облаче попут жена, далеко су од реалности и више подсећају на фиктивно замишљене Персијанце из филма „300“.5 Реално схватање и представљање Персијског царства 5 Филм Зака Снајдера (Zack Snyder) „300“ је од своје премијере 2007. године изазвао бројне критике због свог садржаја и стереотипног представљања Персијанаца као феминизираних ликова са једне, и неког облика прљавих варварско-демонских оркова са друге стране. Спартанци су, насупрот томе, представљени као мишићави белци хетеросексуалног опредељења са јасно наглашеним моралним вредностима. Овакво карикирано и готово идеалистичко представљање Спартанаца (Грка), насупрот дегенеративном профилу Персијанаца, изазвало је бројне реакције и велику медијску пажњу. Написан је читав дијапазон саопштења и текстова, од стране аутора различитих професија: од либералнио оријентисаних филмских критичара, преко историчара, па све до представника државног врха исламске републике Иран. Тако је тадашњи саветник за културу иранског председника Махмуда Ахмадинеџада (Mahmoуd Ahmadinejad), истакао да филм представља скрнављење историје Ирана и да је као такав један од облика политичке пропаганде које воде САД против Ирана и ислама. Филм је од стране

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

није била тежња за којом су ишли грчки писци класичног доба, већ је пример Персије коришћен само уколико је из тога било могуће развити дискурс за унутрашње потребе полиса (Harrison 2002, 201). Као још један од проблема који су допринели поразу Персијанаца, грчки писци виде у веома лошим комуникацијама и односима између војске и институције краља. Посматрана као јединствена слика у датом контексту, перцепција Персије остаје крајње негативна, и као таква може се схватити као негативни модел супротан Грчкој. Такав доживљај Персијанаца доминантно преовлађује барем до периода Александра Македонског. Међутим, са становишта Грка класичног периода, Персијанци су упркос овако негативној стереотипној слици, ипак важили за много цивилизованије „варваре“ у односу на неке друге, нпр. Ските или полуфиктивно и митолошки доживљене житеље Индије. Обрасци по којима се формирају стереотипне слике о „варварима“, зависе о ком народу је конкретно реч. Тако су, на пример, Египћани са својим обичајима представљени као потпуно дијаметрално супротни Грцима и на основу Херодотове поделе убрајају се у меке народе. Међутим, упркос различитим варијантама стереотипних описа, сви они који нису били Грци означени су као Други који су различити у односу на Хелене. Посебно се чини интересантном слика Македонаца као неком врстом полуварвара, како их је вероватно доживљавао просечни становник Атине Перикловог доба. На основу свега наведеног, јасно је да се може извести генерализација како су Грци класичног периода доживљавали Друге. Међутим, потребно је навести појединости које барем у минималној мери разводњују овакву генерализацију. Без обзира на то што је подела на Грке и Друге јасно дефинисана и веома добро разграничена, сама категоризација другости није у појединачним случајевима, нпр. бројних критичара оцењен као мизерно остварење препуњено бројним хомофобним, шовинистичким и расистичким елементима. Такође, посматран у контексту тадашње политичке ситуације, филм је означен као део Бушове пропаганде. Саопштење продукцијске куће Warner Bros гласило је да „филм ’300’ представља фикцију инспирисану романом Френка Милера (Frank Miller), лабаво базирану на историјским догађајима. Студио је направио овај филм чисто као фикцију са једином намером да забави публику; његова сврха није да исмева неки народ или културу, нити да шаље билу какву политичку поруку“. Кроз пример једног оваквог једва просечног остварења, изнова се рефлектовала слика по већ устаљеном шаблону, по којој је сукоб између Персије и Грчке приказан као стални рат између Истока и Запада доживљеног као „браниоца универзалних вредности“. Парадоксално је што су многи, укључујући и режисера филма, као браниоце тих „цивилизацијских вредности“ видели полис кога је карактерисао наглашени милитаризам, неки облик институционализоване педерастије у одгоју, као и прилично драстичан однос према робовима.

Кристијан Обшуст

код Херодота, Еурипида и Ксенофонта толико чврста и постојана. Ксенофонт групу Других категоризује и појединце ипак издваја, нарочито оне који су у личном контакту са њим (видети Cartledge 2002). У његовим описима појединци су директно супротстављени и контрадикторни владајућим стереотипним шаблонима важећим за поједине народе, тј. варваре. За многобројне особе које се по устаљеној шеми морају подвести у категорију Других, чак наводи да су му неки од њих најбољи пријатељи. На тај начин их у извесном смислу рангира на виши ниво у односу на друге и означава их најчешће етничком припадношћу, а не генеричким појмом Други. Кованица „медисмос“ свакако означава далеко позитивнију конотацију у односу на термин „варвари“. Она се најчешће односи на Персијанце, па се „Грчко-персијски рат“ код Херодота назива и „Медика“ (Cartledge 2002, 61). Ксенофонт говори о правичности варвара при чему успоставља термин „пријатељски варварин“. Слична, али нешто блажа тенденција се уочава и код Еурипида, који Персијанце у односу на друге варваре издваја по правичности. Тукидит, такође, као и Ксенофонт, уочава прогрес Персијанаца у вођењу рата у односу на припаднике других народа. Уопштено говорећи, Персијанци се упркос изразито негативној општој слици у очима Грка, далеко више котирају у односу на остале Друге. Тако их чак и Изократ доживљава као далеко културно издигнутије у односу на све остале и са далеко развијенијим слободарским и мирољубивим принципима. Ово свакако не треба схватити да је слика о Персијанцима ипак на одређени начин била позитивна, него да је у далеко мањој мери била негативна у односу на припаднике других народа. Такво виђење Грка је заиста изразито интересантно, па чак можда и индикативно, уколико се узме у обзир антагонизам Грка према њима, праћен вишегодишњим културолошким и војним сукобом. Посматрано у целини, атинско представљање Персијанаца заправо наглашава комбиновање традиционалних стереотипа и личног посматрања (Harrison 2002, 22). Полазећи од чињенице да појединци могу бити истовремено припадници различитих облика колективних идентитета на различитим нивоима идентификације, Финли (Finley) истиче да су стари Грци истовремено били припадници полиса, субетније (беоћанске, јонске, еолске и других), као и припадници хеленске културне етније (видети Finley 1986). При томе је сваки облик идентификовања представљао засебну категорију, односно, другачију форму групног идентитета. Нивои идентификовања, тј. обрасци по којима су их одређивали Грци,

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

разликовали су се зависно од временског и просторног контекста. По Херодоту постоје три чиниоца грчког идентитета, а то су језик, религија и крв. Међутим, како истиче Едит Хал (Edith Hall), Грци нису видели своју религију и религије других народа као различите, него су сматрали да су богови других народа заправо грчки богови са другачијим именима и измењеним обредима (Harrison 2002, 133). Пре ратова са Персијом, оно мало јединства које је постојало међу Грцима, имало је више културно него политичко обележје, да би се услед кризе јавио типичан етноцентризам који је могао објединити већину, али не и све саставне делове хеленске заједнице да се окупе ради отпора заједничком непријатељу (Smit 2010). Односно, колективни идентитет Грка пре ратова са Персијом није постојао у форми етничког заједништва који би се могао означити као хеленски. Идентитети гвозденог доба и ранијих периода су имали далеко хетерогеније и другачије облике и нипошто не нагињу ничему што би указивало на било какву свест о заједничком колективитету, нити о постојању било каквог облика друштвеног идентитета на нивоу целе Грчке.6 Према томе, може се закључити да панхеленски дух заједништва настаје као резултат политичких и војних догађаја са почетка 5. века старе ере, када се низ мањих заједница које су насељавале тло модерне Грчке суочио са заједничким непријатељем, Персијским царством (Babić 2010, 145). Уједно са формирањем етничког идентитета Хелена, формирао се и наратив о њиховој супериорности у односу на Друге.7 Таква теза о варварској инфериорности се након окончања сукоба са Персијом такође појавила и у описима појединих догађаја из раније историје Грка, односно представа о варварској инфериорности се користила и за тумачење поДетаљно о различитим формама идентитета у гвозденом добу Грчке, као и у ранијим периодима, о проблемима везаним за истраживање тзв. „Дорске сеобе“, односно о карактеристикама ових периода у смислу преиспитивања настанка полиса, друштвеног устројства, материјалне културе, различитих облика интеракција и осталих особености у контексту археолошких интерпретација, видети: Morris 1987; 2000; 2005 и Snodgrass 1971; 2006. 7 Формулацијом античких Грка о себи као супериорним у односу на варваре, допринело је схватању и изградњи наратива да су они „природно слободни“, а варвари „природно служећи“, што им (Грцима) даје право да владају над варварима. Оваква слика је конструисана кроз традиционалне стереотипове о Другима као поробљеним и служећим својим ауторитативним владарима. Није искључено да је на изградњу стереотипа о томе да су странци природно робови, значајно утицала чињеница да је заиста већина робова у Грчкој била страног порекла. Опширније о томе, видети: Cartledge 2002. 6

Кристијан Обшуст

јединих догађаја у складу са новоуспостављеном перцепцијом о прошлости Хелена као заједничког колективитета.8

Поједини аспекти персијских утицаја на Грчку класичног периода За разлику од релативно бројних извора из којих се могу црпети информације о перцепцији Персијанаца од стране Грка класичног периода, изразито су малобројни подаци који сведоче о томе како су Грци доживљавани из персијске перспективе. Међутим, никаква генерализација и аналогна ситуација као у случају грчког схватања Других (не Грка), у овом случају није могућа. Будући да је Ахеменидско царство било конгломерат различитих етничких скупина са потпуно специфичним политичким и друштвеним устројством базираним на институцији палате и сатрапија, Грци се попут осталих народа дефинишу као колективна етничка категорија. У том контексту са данашње тачке истражености, а при томе узимајући оскудни фонд адекватних информација, није могуће вршити било какву компарацију са грчким посматрањем Других, тј. варвара као генеричког термина за све оне који нису Грци. Имајући у виду оскудност адекватног материјала, ширину теме и лимитираност овог рада, без тенденције да се улази у било какву детаљнију анализу, биће указано само на поједине аспекте који се тичу проблема персијских инфлуенција на Грчку класичног периода. Генерални староперсијски назив, који се првобитно односио на јонске Грке који су живели у Малој Азији био је Yaunâ (видети Bakker 2006). Он је веома сличан називу Yavan, који се помиње у првој књизи старозаветног текста (Genesis 10. 1). Етнички детерминатив Yaunâ, први пут се у персијским изворима појављује на познатом Бехистунском натпису (Bagastana), који се налази у данашњем југозападном Ирану у провинцији Керманшах, чији се настанак датира око 520. године старе ере и везује се за почетак владавине Дарија I Великог (522– 486. године п. н. е.). Само помињање детерминатива за народ Грка ни 8 Тако нпр. старогрчки реторичар Изократ (Ἰσοκράτης) наводи да је Грчка доживела велики прогрес и преузела велики број градова од варвара након победе Грка у Тројанском рату, за који истиче да је представљао најзначајнију војну експедицију коју су Грци икада водили.

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

по чему није специфично, већ представља интегрални део неке врсте каталога народа који су улазили у састав Ахеменидског царства. Перцепција Грчке као колевке Европе и носиоца свих тековина западне цивилизације, условила је да бројни истраживачи деветнаестог и прве половине двадесетог века искључују апсолутно сваку могућност евентуалних узајамних преношења утицаја између Грка и Персијанаца. Грчка је схваћена као носилац свих вредности и културних тековина западноевропске цивилизације, која је посредством колонизације ширила своја достигнућа по читавом старом свету. У таквом контексту и сукоб између Грчке и Персије, која је насупрот идеализованој Грчкој била стереотипно представљена као ретроградни источни агресор, допринео је да се преношење културних утицаја посматра искључиво као процес који је текао у једином могућем правцу, односно са Грка на све остале Друге. Самим тим било је просто незамисливо да су се одређени аспекти преношења културних утицаја одвијали у супротном смеру или у међусобној корелацији. Оваква перцепција је проистицала из фундуса неке врсте европског империјалистичког наратива, односно из схватања о цивилизацијској мисији појединих европских ентитета у својим колонијама. Међутим, супротно оваквим схватањима, интеракција између Грка и странаца, а посебно оних са Блиског истока, па самим тим и Персијанаца, била је константна и одвијала се у оба смера. Њен интензитет у зависности од одређеног периода је свакако варирао, али је непрекидно постојао упркос антагонизмима. Током протеклих деценија, истраживачи су сматрали да су сва дела у Персеполису, а пре свега скулптуре, дела грчких занатлија. Међутим, научници као што су Карл Ниландер (Carl Nylander), Маргарет Кул Рут (Margaret Cool Root) и други, започињу револуцију у проучавању персијске уметности, истичући проблеме у разликовању (условно) „националних стилова“ и сугеришући на много компликованију слику културне интеракције (Harrison 2002, 23, курзив аутора). Напуштањем искључивог евроцентричног приступа у интерпретацијама процеса грчке колонизације које је омогућено претходном деконструкцијом мита о класичној Грчкој као колевци европске културе, отворене су могућности за критику дотадашњег једностраног схватања процеса хеленизације, односно за критичко сагледавање процеса међусобних утицаја у оба правца. Тако су током последње две деценије бројни аутори указивали на обостране утицаје у размени идеја између Грка и Других. Између осталог су се појавили и радови који су указали

Кристијан Обшуст

на утицај различитих елемената источних култура на Грчку током архајског периода, који су током наредног, класичног периода, постали битан сегмент културе класичне Грчке (видети Jones 1992). Након окончања грчко-персијских ратова, Грци, а пре свега Атињани, инкорпорирају у сопствено друштво и културу, бројне елементе и идеје карактеристичне за Ахеменидско царство. После коначне победе над Персијом у биткама код Платеје и рта Еуримедон 479. године старе ере, Грци су запленили многобројне луксузне предмете и велике количине злата и сребра, о чему сведочи и Херодот. Један од првих предмета који је изузетно брзо постао популаран у Атини, а убрзо је почело и опонашање његових узора и производња од стране локалних занатлија, био је персијски ритон (видети Hoffman 1961). Ова посуда свакако је одговарала својом функцијом и изгледом афинитету грађана Атине, те је мноштво радионица започело њену производњу, црпећи инспирацију из персијских узора. Официјелна архитектура Ахеменидског царства такође је у значајној мери копирана и модификована од стране Грка класичног периода. У том смислу се може говорити о коришћењу појединих архитектонских елемената или о стварању неких државних здања у Атини Перикловог периода, на основу персијских узора. Овакве примере представљају Odeon и можда Prythaneion. Главна јавна зграда на атинској Агори, у којој се окупљао извршни орган атинске демократије Prythaneion (πρυτάνεις), једноставног је облика и имала је подорис у облику круга, па је позната и као Толос. Такође се среће и под шаљивим називом „Skias“, тј. „сунцобран“ или „сунчани шешир“ (видети Miller 1978; такође Bakker 2006). На основу овог назива може се евентуално наслутити да је њен облик подсећао на сунцобран са истакнутим кровом. Овај објекат је изграђен недуго након окончања рата са Персијом, као и сва друга јавна здања у Атини, будући да је степен разарања града био велик. Постоје извесне индиције, иако не претерано чврсте, да је овакав облик зграде преузет из форме персијског шатора. Уосталом, персијски краљ и његови сатрапи су веома често представљани са сунцобранима (видети Miller 1978). Тешко да се овакав пример може посматрати као директно копирање архитектонске форме објекта, будући да не постоји аналогни објекат на територији Ахеменидског царства. Међутим, с друге стране, овакав облик грађевине није постојао раније и без обзира на то што су структуре кружних облика свакако егзистирале, оне су ипак биле нешто другачијег облика и увек је по-

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

стојала стоа око њих (Bakker 2006). Имајући у виду наведене податке којима се за сада диспонује, можда би се у најбољем случају могло говорити само о неком облику инспирације. Што се тиче Одеона, сведочанства су много поузданија. Плутарх у својим Упоредним животописима, односно у Животу Перикла помиње како је Одеон (музичка соба) изграђен као имитација павиљона (skênê) персијског краља и да је то урађено по наређењу Перикла (Bakker 2006). Могуће да је после битке код Платеје, павиљон персијског цара Ксеркса који је користио као неки вид покретне палате, био пренесен у Атину и затим делимично адаптиран и уклопљен у пејзаж као део позорнице и да је већ 472. године старе ере у њему изведена Есхилова драма Персијанци. Оваква импровизација, тј. секундарна употреба првобитног павиљона и његово прилагођавање за другачију функцију у суштини није зачуђујућа, имајући у виду разрушеност Атине након ратова са Персијом и непостојање адекватне грађевине која би испуњавала улогу сале за одржавање музичких свечаности, обуке хорова, као и простора за извођење драма. О вероватном узору на основу кога је изграђен Периклов Одеон (сл. 4), говори и чињеница да су његове димензије скоро истоветне димензијама „Сале стотину стубова“ у Персеполису (сл. 5).

Сл. 4. Идеална реконструкција „Перикловог Одеона“ у Атини

Кристијан Обшуст

Сличност је и сувише очигледна када се узме у обзир да су димензије Одеона 68,50 m x 62,40 m и да се састоји од 9 x 10 редова стубова, док су димензије дворане у Персеполису 68,50 m x 68,50 m и састоји се од 10 x 10 редова стубова (видети Bakker 2006). На основу овога, могло би се закључити да је Ксерксов покретни павиљон представљао копију ове дворане у Персеполису, а да је Одеон у Атини копија Ксерксовог царског павиљона. Међутим, овакво архитектонско решење није више опонашано кроз друге примере, по свему судећи због изузетно лоше акустике.

Сл. 5. Цртеж ентеријера „Сале стотину стубова“ у Персеполису

Маргарет Кул Рут (Margaret Cool Root) је проучавајући међусобне утицаје између Персијанаца и Грка, тј. потенцијалне инфлуенције Персије на Грчку, изнела тврдњу да је концепт фриза на Партенону у извесној мери имао за узор рељеф са Даријеве краљевске дворане за аудијенције Ападане, чија је градња започета неких седамдесетак година раније у Персеполису (видети Root 1985). Уочљива је значајна сличност тема, концепта и распореда фигура на ова два рељефа.9 Фриз на Партенону свакако представља медијум за преношење идеалистичког манифеста о панхеленском карактеру Атине и њеној водећој улози Детаљно описивање свих карактеристика и компаративна анализа својим обимом превазилази оквире овог рада. Маргарет Кул Рут (Margaret Cool Root) је детаљно описала корпус сличности између фриза на Партенону и рељефа Ападане, базирајући се пре свега на симболику, пласман фигура, концепт и аналогије у распореду. Опширније: Root 1985. 9

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

међу Грцима. Такође и целокупни комплекс царске палате у Персеполису је конципиран на такав начин, да путем бројних идеолошких рељефа и мегаломанских здања представи моћ и славу Ахеменидског царства. Изузев тога, представе које се налазе на метопама Партенона приказују борбу против Амазонки, што заправо представља метафоричан приказ борбе између Грка и Персијанаца. Алудирање на херојство Грка је више него упечатљиво, док поистовећивање Персијанаца са женама представља на неки начин подсмех и највећу увреду за њих. Ерехтејон, тј. конкретно његове каријатиде, такође представљају могући пример који сведочи о утицајима архитектонских елемената из Ахеменидског царства. Марко Витрувије (Marcus Vitruvius Pollio) је оставио извесна сведочанства о пореклу ових, како их он сам назива, матронама у свом делу О архитектури. Витрувије истиче порекло каријатида путем анегдоте о издаји и кажњавању града Карије (Пелопонез), која је стала на страну Персијанаца у рату са Грцима. Наиме, након завршетка рата, овај град је кажњен на такав начин што је његово мушко становништво побијено, док су жене одведене у ропство (видети Bakker 2006). Каријатиде на Ерехтејону у том контексту, заправо симболишу жене које „носе терет“ због издајства матерњег града и представљају сталну опомену како пролазе издајници Грка, тј. они који сарађују са непријатељем. Оваква идеја о „ношењу терета“ од стране људи или животиња, представља чест елеменат у ахитектури Ахеменидског царства и препознатљив је мотив који се среће на државним здањима Ахеменида током петог века старе ере (видети Bakker 2006). Слике „ношења терета“ су највероватније симболисале потчињеност бројних народа у односу на великог краља и представљале су препознатљиву идеолошку поруку. Као такве, оне се свакако уклапају у општи концепт краљевске архитектуре Ахеменидског царства који је кулминирао кроз архитектонски комплекс палата и дворана у Персеполису. Постоје примери врхова стубова где стилизована животиња (која најчешће има облик бика), подупире греду која лежи на овако изведеном капителу. Симбол животиње (дивљег бика) под теретом (јармом) симболише контролу и моћ краља који влада свим народима који улазе у састав царства. Још директнију аналогију која пружа чвршће индиције за идеју, које представљају каријатиде на Ерехтејону, видимо на примеру краљевских гробница у Накши Рустаму (Nāqš-e Rostām), које се налазе неких седам километара северозападно од Персеполиса.

Кристијан Обшуст

На једној од гробница постоји рељеф на ком су приказани људи који носе терет, односно платформу над којом стоји краљ (сл. 6).10

Сл. 6. Nāqš-e Rostām, детаљ рељефа са гробнице Ксеркса Првог

Веома сличан пример постоји на једном рељефу у Персеполису, односно на једној од капија „Сале стотину стубова“ где је представљен краљ који седи на престолу који „носе“ људи поређани у три нивоа (сл. 7). Концепт примене каријатида на Ерехтејону може се посматрати као модификована репрезентација идеје надахнуте персијским контекстом у коме животиње или људи носе терет, што је слика којом се манифестује потчињавање. Међутим, на Ерехтејону је идеја донекле промењена и употребљена за конкретни пример који говори о потчињавању, тј. казни жена из Карије због издаје њиховог града и сарадњи са Персијанцима као „природним непријатељима Грка“. Занимљиво је да су овде као носиоци терета употребљене управо жене, што се свакако уклапа у општу слику о Персијанцима. 10 Детаљније о овоме, као и генерално о персијским утицајима на стару Грчку, видети: Bakker 2006.

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

Сл. 7. Персеполис, детаљ рељефа на капији „Сале стотину стубова“

Утицаја Персије на Грчку није било само на пољу архитектуре и предмета материјалне културе. Након рата са Персијом у констелацији раста моћи и значаја Атине, дошло је и до прузимања одређених аспеката политичког устројства, односно до успостављања функције episkopos у хијерархији новонасталог Делског, а касније и Атинског поморског савеза (Balcer 1977). Његове ингеренције би се могле поистоветити са функцијама које је у Персији обављао дужносник чија је титула гласила the eye of the king (краљево око).11 У претходном делу текста, наведени су само појединачни насумично изабрани примери утицаја Персије на Грчку класичног периода. Свакако да је питање узајамних утицаја далеко комплексније и да његова проблематика превазилази опсег и могућности овог рада. Овом приликом је само скренута пажња на неке од потенцијалних аспеката који се односе на поједине сегменте утицаја Персије на Грчку, пре свега како би се указало да је упркос израженим антагонизми11 Детаљније о ингеренцијама и сличностима ове две административне функције, видети: Balcer 1977; такође: Bakker 2006.

Кристијан Обшуст

ма, као и конструисане перцептивне разлике између Грка и Других, у конкретном случају Персијанаца, постојала међусобна интеракција на различитим пољима. Односно, да је без обзира на интензивну пропаганду пласирану од стране атинског полиса о инфериорности и заосталости варвара, управо овој полис преузимао бројне елементе – од архитектуре до појединих концепата политичког устројства – са простора Ахеменидског царства. Међутим, на крају треба напоменути, да је упркос значајним помацима у истраживању ове проблематике, односно упркос потпуном акцептовању чињенице о вишесмерној корелацији између Грка и Персијанаца, и даље помало парадоксално присутна тенденција у посматрању Грчке с једне, и Истока (као целине) с друге стране, као компактно одређених и конзистентних монолита, како је то добро запазио В. Буркерт (видети Burkert 1992). *** Слика о колективном идентитету старих Грка као јасно одређеној етничкој категорији каква је била формирана у периоду с краја осамнаестог и почетка деветнаестог века, заснивала се на пресликаном обрасцу друштвеног стања у коме се један кратак период налазио део грчког света. Стога, образац западноевропске перцепције по ком је Грчка схваћена као колевка свих универзалних вредности и идеала, заснован је на уском временском оквиру који је трајао свега неколико деценија и првенствено се односио на полис Атину и њену тежњу да путем различитих облика пропаганде оствари своје политичке циљеве. Односно, деветнаестовековна перцепција о етничком идентитету као јасно одређеној и „природној“ категорији, као и оновремене тенденције које су проистицале из општег филхеленизма, имале су круцијални значај у формирању перцепције о јединству старих Грка као јасно одређеног хомогеног и монолитног колективитета. При томе се формулисањем обрасца по ком су стари Грци били супериорнији у односу на остатак света, који је успостављен у друштвеној клими формирања националних држава, колонијалних пракси и романтичарског виђења прошлости, настојало што интензивнијем истицању савршенства грчке културе.12 У том правцу западноевропска цивилизација се 12 Опширније о овој проблематици, односно о деветнаестовековној перцепцији и идеализацији античке Грчке, видети: Babić 2008.

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

представљала као директан наследник овако схваћене античке Грчке, па самим тим је у циљу остваривања сопствених политичких амбиција у смислу колонизације извршено аналогно пресликавање обрасца о праву супериорних да владају над инфериорним, а све у циљу наводне еманципације других од стране првих.13 Супротно схватању античке Грчке као јединствене и хомогене етничке целине, колективни идентитети Грка пре ратова са Ахеменидским царством нису садржали јасно одређену етничку премису, односно пре овог периода није могуће говорити о било каквој форми концизније одређеног хеленског колективног идентитета. Ратови са Персијанцима су, дакле, као што је указано, представљали иницијалну премису за конструисање хеленског идентитета, као највишег облика идентификације старих Грка (Хелена) током петог и већег дела четвртог века старе ере. Међутим, чак и овако конципирана идентификација употребљавана је искључиво у релацији са спољашњошћу и у односу на Друге виђене у свима онима који нису били Грци, док је на интерном плану идентификација са полисом представљала и даље неприкосновени облик самоидентификације. Поред тога, тај новоформирани хеленски етнички идентитет није био компактан, већ је попут сваког етницитета био непостојан, динамичан и фрагменталан, са читавим низом интерних варијација условљених спектром различитих констелација.

Библиографија: Babić, Staša. 2008. Grci i drugi – antička percepcija i percepcija antike. Beograd: Clio. Babić, Staša. 2010. „Prošlost kao Drugi – Drugi kao prošlost“. Etnoantropološki problemi 2 (5): 259–268. 13 Процес грчке колонизације је схваћен од тадашњих интелектуалних и политичких елита, кроз компарацију са актуелном политичком праксом водећих држава, која је подразумевала колонијалну политику као облик природног процеса кроз који се, између осталог, преноси хришћанство и опште универзалне вредности западноевропске цивилизације. Архајска грчка колонизација је свакако представљала један потпуно другачији процес, под којим се подразумевала динамична међусобна културна размена и интеракција, што потврђују резултати новијих археолошких истраживања обала Медитерана.

Кристијан Обшуст

Bakker, Janine. 2006. Persian influence on Greece. Iran Chamber Society. Tekst je izvorno objavljen na sajtu: http://www.iranchamber.com/ history/articles/persian_influence_on_greece1.php, pristupljeno: 5. 10. 2010. Balcer, Jack M. 1977. “The Athenian episkopos and the Achaemenid King’s Eye”. American Journal of Philology 98: 252–263. Bauman, Gerd. 1999. The Multicultural Riddle: Rethinking National, Ethnic and Religious Identities. London: Routledge. Burkert, Walter. 1992. Orientalizing Revolution: Near Estern Influence on Greek Culture in the Early Archaic Age. Cambridge: Harvard University Press. Cartledge, Paul A. 2002. The Greeks – A Portrait of Self and Others. Oxford: Oxford University Press. Eriksen, Tomas H. 2004. Etnicitet i nacionalizam. Beograd: Biblioteka XX vek. Finley, Moses I. 1986. The Use and Abuse of History. London: Hogarth press. Grin, Kevin. 2003. Uvod u arheologiju – Istorija, principi i metodi moderne arheologije. Beograd: Clio. Hall, Stuart. 2001. „Kome treba identitet“. Reč 64: 215–234. Harrison, Thomas (ed.). 2002. Greeks and Barbarians. Edinburgh: Edinburgh University Press. Hoffman, Herbert. 1961. “The Persian Origin of Attic rhyta”. Antike Kunst 4: 21–26. Jones, Siân. 1997. The Archaeology of Ethnicity – Constructing Identities in the Past and Present. London: Routledge. Livaj, Piter. 1999. „Grčka drama“. U Oksfordska istorija Grčke i helenističkog sveta, ur. Dž. Bordman, Dž. Grifin i M. Ozvin, 182–217. Beograd: Clio. Miller, Stephen G. 1978. The Prythaneion, its function and architectural form. Berkeley: University of California Press. Morris, Ian. 1987. Burial and Ancient Society: The Rise of Greek City-State. Cambridge: Cambridge University Press. Morris, Ian. 2000. Archaeology as Cultural History: Words and Things in Iron Age Greece. Oxford: Blackwell. Morris, Ian. 2005. The collapse and regeneration of complex society in Greece, 1500–500 BC. Stanford: Stanford University. Root, Margaret C. 1985. “The Parthenon frieze and the Apadana reliefs in Persepolis: reassessing a programmatic relationship”. American Journal of Archaeology 89: 103–120. Said, Edvard. 2008. Orijentalizam. Beograd: Biblioteka XX vek.

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

Smit, Antoni D. 2010. Nacionalni identitet. Beograd: Biblioteka XX vek. Snodgrass, Anthony M. 1971. The Dark Age of Greece: An Arcaheological Survey of the Eleventh to the Eighth Centuries BC. New York: Routledge. Snodgrass, Anthony M. 2006. Archaeology and the emergence of Greece: Collected papers on early Greece and related topics (1965–2002). Edinburgh: Edinburgh University Press.

The consequences of the Greco-Persian Wars on the construction of collective identity of the ancient Greeks and on the creation of the notion of the Other Several aspects of the creation of collective identity of the ancient Greeks during and after the Greco-Persian Wars, as well as some issues regarding th the relations between the Greeks and the Persians during the 5 century BC, have been analyzed in this paper. Greek conflict with Persia, that had lasted for decades, has initially caused the appearance of a higher level of collectivism among the ancient Greeks and has simultaneously advanced the establishment of the Greek-Barbarian antithesis as a (conditionally) specific form of the strictly delimited bipolar dichotomy between the Greeks and the Others. But, in spite of creation of such a rigid distinction that, above all, originated as an effect of the active propaganda of Athenian policy of promotion of the negative stereotypes of the Persians as inferior to Greeks, certain influence of the Achaemenid Empire on the Classical Greece can be observed.

ИДЕАЛИЗОВАЊЕ КЛАСИЧНОГ ПЕРИОДА АНТИЧКЕ ГРЧКЕ КАО „КОЛЕВКЕ ЕВРОПСКЕ КУЛТУРЕ“ – СТАРА ГРЧКА КАО УНИВЕРЗАЛНИ УЗОР ЗА СТВАРАЊЕ МОДЕРНИХ ЕВРОПСКИХ НАЦИЈА Формирање опште слике о античкој Грчкој и њеној култури као најрепрезентативнијем примеру идеалне државе и друштва које је изнедрило најзначајније и најсавршеније тековине западне цивилизације, конструисано је у специфичним друштвеним околностима које су постојале у западноевропским друштвима између средине осамнаестог и прве трећине деветнаестог века. Праксом константног величања достигнућа супериорно схваћеног интелекта античких Грка, чије је друштво приказано као оличење универзалних вредности и идеала, формиран је конструкт о њиховој уметности, архитектури и осталим тековинама као најсавршенијим облицима стваралаштва у историји човечанства. Општа фасцинација антиком која је захватила западноевропска друштва, допринела је да се античка Грчка посматра као врхунац достигнућа свих цивилизацијских тековина, идеал коме треба тежити, темељ „природно супериорне“ западне цивилизације, или једноставно као колевка европске културе.1 При томе, посебно је била учестала тенденција за наглашавањем „класичних корена“ западноевропских друштава која су себе доживљавала и представљала 1 Ову формулацију први је употребио идеолошки творац неокласицизма Јохан Винкелман (Johann Joachim Winckelmann 1717–1768), који је сопствена виђења античке уметности изнео у својим делима Мисли о подражавању грчких дела у сликарству и вајарству из 1755. и Историја древне уметности из 1764. године. По Винкелману, уметност, али и целокупно стваралаштво класичног периода оличено кроз слику Атине у петом веку старе ере, представља врхунац и највиши ступањ укупног цивилизацијског развоја уопште. Уз овакву дозу глорификације, Винкелман се залаже за усвајање античких облика у свим сегментима уметности и архитектуре, при чему експлицитно истиче да се противи копирању и тежи ка стварању „истинског грчког духа“ као идеала стваралаштва. Уједно, под његовим утицајем се формира идеја да елеганција и јединственост античке грчке цивилизације на одређени начин представљају базичне темеље модерне Европе, односно да Грчка представља колевку Европе.

Кристијан Обшуст

као наследнике грчких идеала, те самим тим и као природне носиоце напретка и цивилизацијских вредности. У таквом сету констелација, величали су се сви сегменти и достигнућа античке Грчке као и тековине које су стари Грци оставили за собом. Тако се чак и данас истиче значај и величина различитих форми наслеђа античке Грчке попут: филозофије, демократије, уметности, архитектуре, различитих облика књижевног стваралаштва и другог (видети Settis 2006). Свакако да је овакво наглашавање, које је и данас јасно уочљиво, било још интензивније у периоду конструисања националних идентитета и стварања националних држава, када су носиоци процеса националних еманципација настојали да својим народима припишу одређена својства грчке цивилизације, а у исти мах и да нагласе повезаност са њом. Занесеност антиком и њеним политичким, друштвеним и културним достигнућима, допринела је да се у Европи тог периода класични корени европске цивилизације перципирају као најбитнији фактор у њеној заједничкој историји. На тај начин створен је идеални конструкт „старих Грка“, народа обдареног уметничким, мисаоним и политичким способностима, чији су сви припадници делили исте вредности и исто осећање припадања заједници (Babić 2008, 61). Полазећи од констатоване тенденције о идеализовању старе Грчке и њене цивилизације у различитим временским периодима, Ернст Ховалд (Ernst Howald) је поставио тезу о ритмичкој форми културне историје Европе, под којом се подразумева посебно наглашавање важности и ауторитет старине кроз такозвани феномен цикличности. Ховалд при томе истиче два интерпретативна модела, односно наглашава да су у прошлости постојали периоди када се интересовање за наслеђе Грчке у мањој или већој мери истицало, тј. интензивирало, continuative model, или се изнова рађало, opposing model (Settis 2006, 54, 55). Без обзира на то да ли је класична старина представљена путем уметности, филозофије, архитектуре или неким другим обликом наслеђа који јој се традиционално приписује, склоност ка њеној идеализацији је присутна и у савременом добу. Интензитет интересовања за њу је, међутим, варирао у зависности од временског контекста. Ово конкретно значи да се у Европи концепт класичног периода посматра као потпун и статичан, али се поново актуализује буђењем интересовања за њега (Settis 2006, 92, 93). Такав процес се, имајући у виду његов дисконтинуитет, више пута понављао у прошлости и увек је био прилично динамичан и утицајан, а кулминацију и највећи утицај је имао од краја осамнаестог до друге половине деветнаестог века.

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

Већ од самих почетака поновно „откриће Грчке“ имало је одређену дозу политичке конотације, како кроз инсистирање на континуитету, тако и кроз субјективно сагледавање процеса грчке колонизације и хеленизације, а у том смислу и у одређивању и истицању разлике између европске цивилизације и остатка света. У таквом сплету околности западноевропске политичке и интелектуалне елите настојале су да сопствена друштва представе као наследнике античке грчке цивилизације, те да на тај начин конструишу образац перцепције о себи као о супериорним у односу на остатак света. Наравно, у таквој конструкцији су се западноевропска друштва као припадници западне хришћанске цивилизације представљала као носиоци општеприхваћених универзалних норми, те је самим тим разлика између њих и бројних ваневропских заједница била очигледна. Због тога је конструисана слика како између њих и Других постоји јаз, исто као што је постојала непремостива разлика између старих Грка и варвара. Формулација овакве имагинарне конструкције на основу пресликавања грчко-варварске антитезе, имала је за циљ оправдање колонијалне политике у смислу „историјске улоге еманциповања инфериорних“, тј. припадника ваневропских друштава. У конструисању овакве идејне концепције, посебан значај су имале оновремене историјске науке. Историја, једнако као и антропологија и археологија, учествовала је од самих својих академских почетака, крајем осамнаестог века, у исцртавању мапе света са средиштем у западној Европи и периферијом насељеном Другима (Babić 2010, 265). Овакав приступ се најбоље рефлектује кроз чињеницу да су водеће европске музејске институције, пре свега у Британији, Немачкој и Француској, испуњене великим количинама материјала, који је прибављен раним археолошким истраживањима вршеним на ваневропским територијама, пре свега на подручју Средњег истока и Египта. Археолошка истраживања су спровођена уз образложење да се жели осветлити порекло културних комплекса који су се пре више хиљада година развили у европске цивилизације (Olsen 2002, 232). Западноевропски референтни оквир о развоју култура по униформном моделу, примењиван је у анализи тадашњих ваневропских заједница чији се степен технолошког развоја представљао кроз општи културни образац, по коме је затим вршено одређивање нивоа на ком се посматрано друштво налази. Такав евроцентрични приступ кулминирао је концептом једнолинијске еволуције и њене политичке злоупотребе. Типичан пример оваквог схватања неевропских заједница, предста-

Кристијан Обшуст

вља књига Џона Лабока Праисторијска времена из 1865. године, где он закључује како су ваневропске културе биолошки инфериорне и да је већина примитивних народа осуђена на неизбежно изумирање путем природне селекције (Grin 2003, 320). У том смислу су се и трагови моћних империја из прошлости могли користити против данашњег становништва у истим областима као доказ њихове садашње заосталости и дегенерације, и као потврда њихове недовољне способности да сами управљају својим земљама (Olsen 2002, 232). Консеквенце овакве искључиве и концепцијски тенденциозне западноевропске перцепције о другачијим културама и групама су често по њих биле фаталне. По западноевропском моделу својственом деветнаестом веку, најзначајнији период прошлости представља класични период Грчке током петог века старе ере, који је заправо врхунац цивилизацијских достигнућа које треба изнова успоставити. Доживљена на такав начин, класична старина је постала кључна и општа референца за скоро све новоформиране националне идентитете, и инкорпорирана је у њихово историјско памћење заједно са специфичном перцепцијом сопствено схваћеног (национализованог) средњовековног периода. Уједно, она је постала и општи оквир за вредновање свих осталих периода прошлости, по ком су затим често била вреднована и бројна ваневропска друштва. Па ипак, постојала су и постоје друштва, од северноамеричких Индијанаца до савременог Јапана, која своју крајњу инстанцу „у суђењу и делању“ дефинишу на другачији начин (Babić 2008, 13). У појединим друштвима уопште не постоји термин класичног периода. Тако у неким азијским цивилизацијама, попут Кине, културни развој је линеаран са наглашеним континуитетом још од неолитских култура, а посебно од почетка бронзаног доба и династије Шанг. Према томе, свест о историјском развоју нипошто није аналогна у свим друштвима, па самим тим није погодна ни за један облик компаративне анализе по неком униформном и јасно дефинисаном интерпретативном моделу. Имајући у виду овако крајње субјективна схватања Европљана, по аутоматизму се искључивало постојање читавог спектра другачијих модела, својствених различитим друштвима која су живела и живе изван европског континента. Чак се и данас временска и просторна димензија прошлости, одређена по начелима наше, условно речено (хришћанске) цивилизације, схвата као универзална и подиже на глобални ниво, те се као таква често намеће другима. Скала на којој разврставамо догађаје у прошлости везана је за претпостављени до-

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

гађај – рођење Исуса Христа, који има посебан значај за хришћанске вернике, али не и за низ других људи који исповедају друге вере или ниједну (Babić 2010, 265). Самим тим се често искуства и активности другачијих култура и заједница, које имају сопствене параметре за поимање прошлости, садашњости и будућности, пребацују у актуелни друштвено-социолошки образац и референтни оквир западне (условно речено хришћанске) цивилизације. При томе се, полазећи од фонда сопствених искустава, временских и друштвених одредница, врши опсервација одређене културе коју карактерише потпуно другачији сет констелација по којима она себе дефинише на сасвим другачији начин, у складу са сопственим нормама и погледима на свет.

Улога класичне старине у конструкцији националних идентитета западноевропских друштава У процесима формирања националних идентитета и држава, посебну улогу је имало позивање на различите аспекте прошлости, при чему је историја старе Грчке имала особени и специфични значај. Античка Грчка се није доживљавала само као аналогни колективитет у смислу етничког заједништва, већ је често перципирана и као део националне историје. Нације су по западном моделу националног идентитета схваћене као заједнице културе, чије су припаднике ујединили, ако не и хомогенизовали заједничка историјска сећања, митови, симболи и традиције (Smit 2010, 25). Оне као такве поседују специфичне симболе који одређују дубље значење национализма. Конструисање свести о заједничкој прошлости одређене етничке групе на територији која је схваћена као њена од прастарих времена, представљало је један од најбитнијих предуслова за стварање националног идентитета. Идеалистичко представљање херојски доживљене прошлости била је општа карактеристика бројних новонасталих нација које су настојале да се, између осталог, посредством сопствено схваћене историје, истакну као јединствене и древне. Национални идентитети новоформираних или реформисаних политичких ентитета су у том смислу тежили да изграде свест о заједничком пореклу и континуитету на одређеном простору, за који су сматрали да им је одувек припадао. Таквим процесом уједно је вршено селективно и идеалистичко представљање

Кристијан Обшуст

сопствено схваћене историје, која је затим подизана на национални ниво и имала је за циљ да прикаже јединство народа, а често и његову борбу за „најсветлије идеале“. Тумачења бројних историјских догађаја и личности су била све само не објективна. Националистички интелектуалци просветитељи имају друштвене и политичке, а не академске циљеве; они теже прочишћавању и активирању народа, а за то су потребни морални узори из етничке прошлости, као и живописне рекреације славне прошлости заједнице (Smit 2010, 107, 108). Настоји се стварању свести о националном идентитету као постојаном и природном колективитету, који обједињује заједничка прошлост, језик, култура, а често и религија, као и мноштво других чинилаца. Кроз читав дијапазон многобројних механизама и пракси врши се конструкција мапа и моралних начела посредством историје, где посебан значај игра култ златних доба. Приликом интерпретације бројних догађаја и личности из прошлости, није се обраћала пажња на разграничавање народних предања од стварне историјске позадине одређеног догађаја. На тај начин вршено је позивање на различите митове у својству формирања неког облика националистичке митологије.2 Према томе, како је истакао Бенедикт Андерсон, историчари у националним државама су често тежили да кроз селективно представљање прошлости представе своју нацију као јако стару, без обзира на то што је она вероватно могла настати тек у деветнаестом веку (Anderson 1991). Уједно, нације или етничке скупине настоје да наметну одређене вредности и схватања свог народа тиме што стварају прошлост која одговара садашњем друштвеном и политичком контексту (Olsen 2002, 248). У свету нација је свака нација јединствена, свака је „изабрана“, па је самим тим и национализам световни и модерни еквивалент премодерног, светог мита о етничком избору (Smit 2010, 134). Када се конкретно ради о формирању националних идентитета западноевропских друштава, као што је већ поменуто, посебну улогу је имала њихова (стварна или замишљена) средњовековна прошлост, али и позивање на антику, односно класичну старину. При томе је средњовековни сегмент прошлости, за разлику од античког, посматран на различите начине, што је зависило од тога о којој се конкретно 2 У том циљу посебан значај имају митови о пореклу и лози, о сеоби и херојској борби народа за сопствену слободу, затим мит о златном добу, херојима, итд. Код појединих народа битну улогу често има и мит о „изабраном народу“, који се изнова рађа и успиње у својој слави, након дугог периода пропадања. Опширније: Smit 2010, гл. 3.

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

нацији ради. Односно, сваки народ је имао сопствено перципирану реалну или фиктивну средњовековну историју која се разликовала и била „славнија“ од средњовековне прошлости неког другог (најчешће суседног) народа, нарочито уколико су између тих етничких заједница кроз историју постојали учестали антагонизми. Класична старина је међутим, иако мање истицана, барем у перцепцији западноевропских, а касније и већине европских друштава посматрана као одређени облик заједничке прошлости, тј. била је подигнута на виши ниво колективитета као кључна референца за одређивање према Другима који не припадају (западној) хришћанској цивилизацији. Све новонастале националне државе Европе неупитно су своје културно порекло налазиле у старој Грчкој, те су самим тим и све појединачне националне историје, које су тада настајале, започињале са тог места, као са заједничког изворишта европске цивилизације (видети Malešević 2009). У таквом скупу чинилаца идеализовање античке Грчке у свим сегментима које је започело још пред крај осамнаестог, а кулминирало током деветнаестог века кроз хумболтовски модел образовања, сврстало је наслеђе античке Грчке у основе академске писмености просветитељске Европе и уграђивано је у темеље националних идентитета европских народа. Далекосежна и свеобухватна реформа целокупног образовног система коју је спровео Вилхелм фон Хумболт (Wilhelm von Humboldt 1767–1835), заправо је класичну старину на известан начин поставила у основни фундамент онога, што би се условно могло формулисати као колективни европски идентитет.

Одређење према Истоку: народи са Истока као Други Општи филхеленизам који је јачао још од иницијалних премиса које је поставио Винкелман, на одређени начин је кулминирао посредовањем западноевропских држава и Русије у стварању модерне грчке националне државе, тј. у ослобађању Грка од османлијске власти. Међутим, античко наслеђе свакако није било једини разлог због кога је Европа гајила наклоност према идеји формирања грчке националне државе: циљ великих сила био је, пре свега, потискивање Отоманске империје са тих простора (Malešević 2010, 15). У том смислу посредовање страних сила у корист Грчке у рату за независност, не може се ни-

Кристијан Обшуст

пошто схватити као подухват који је изведен искључиво због (условно) неких виших идеала, већ се мора првенствено посматрати као облик интервенције, иза које су пре свега стајали одређени геополитички интереси. Ипак, будући да је наратив о старој Грчкој као колевци европске цивилизације већ био формиран, и да је већ дуже време био уграђен у свест припадника западноевропске аристократије, он је свакако фреквентно коришћен, а у извесном смислу и стопљен са тадашњим актуелним политичким констелацијама. Такође, имајући у виду да је овај процес коинцидирао са појавом романтизма, било је неминовно да се на неокласицистичку причу надовеже и „жеља романтичарске Европе“ да се једном за свагда грчке земље ослободе од Турака, и да се формира модерна грчка нација, што упућује на закључак да су савремени Грци до свог античког порекла дошли првенствено преко романтичарског хеленофилства (Malešević 2010, 15). Непосредно након стицања независности и формирања грчке националне државе, западноевропска штампа је била преплављена великом количином новинских текстова у којима се велича победа европске и хришћанске цивилизације над „источном тиранијом“. Опште одушевљење тријумфом имало је својеврсних утопијских тренутака, попут веровања Лудвига I Баварског, да би Грчка могла представљати камен темељац европске слободе и заштитницу хришћанства на Оријенту, и уједно да ће остварена војна победа имати неминовно далекосежне последице и да ће проширити просветљење широм Азије (Marchand 2009, 35). Са становишта европске перцепције деветнаестог века, победа Грка над Османлијама је поистовећивана са победом старих Грка у рату против Персијанаца, односно схваћена је као тријумф цивилизације над варварством, тј. Европе над Оријентом. Уједно је послужила као још један доказ о супериорности грчког, односно европског духа у односу на „примитивни Оријент“. Западноевропски политички ентитети деветнаестог века су историју античке Грчке доживљавали у извесном смислу као део сопствене националне прошлости, па су и поједине догађаје из прошлости старе Грчке тумачили као саставни део сопствене историје и придавали им посебан значај. Тако је британски филозоф и један од оснивача либерализма Џон Стјуарт Мил (John Stuart Mill) истакао да је пораз Ксерксове војске у бици код Саламине, посматран чак и као чињеница у историји Енглеске, значајнији од норманског освајања (Grifin 1999, 11).

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

Формирање стереотипа према Истоку, односно према источним народима доживљеним као непријатељима западне цивилизације и њеним вредностима, вршено је на основу модела за одређивање Другог пренесеног са становишта античке грчке слике о Другима, каква је финално конструисана током четвртог века старе ере, а која је произашла као консеквенца антагонизама са Персијом. Односно, модел за одређивање „источног непријатеља“ посматран кроз призму деветнаестовековне западноевропске перцепције, представља конструкт који је пресликан на основу спектра бројних негативних конотација које су Грци приписивали варварима, па самим тим и Персијанцима.3 Према томе и конструкција модела о Оријенту као културно заосталом и примитивном у односу на хришћанску европску цивилизацију, са чијим је вредностима конфронтиран и коју угрожава, иницијално је формирана преношењем из античког контекста и рефлектовала се по аналогном шаблону. У конструисању разлика Запада према Истоку, наглашавало се постојање непремостивог јаза попут оног који је „цивилизоване Грке“ одвајао од „примитивних варвара“. У том правцу вршена је општа генерализација и тенденциозно приказивање источних народа, кроз пласирање негативних слика о њима. Један од најрепрезентативнијих примера који сведочи о западноевропској перцепцији Истока, а уједно наглашава тријумф супериорно схваћене „европске цивилизације“ над „источним непријатељем“, манифестовао се кроз обнављање храма Атене Нике на Акропољу. Храм је изворно првобитно подигнут по пројекту архитекте Каликратеса (Καλλικράτης), у знак коначне победе уједињених грчких полиса предвођених Атином у финалној бици код Платеје 479. године старе ере, у рату против Персије. Његова реконструкција је започета 1835. године, свега неколико година након стицања независности Грка од Османлијског царства, по пројекту немачког архитекте Лудвига Роса (Ludwig Ross 1806–1859) и имала је изузетан симболички значај. Храм је састављен од остатака првобитне грађевине, која је била у потпуности уништена од стране Турака највероватније 1687. године. Остаци храма, који су искоришћени у реконструкцији, налажени су приликом рушења турског бастиона (Varcl et al. 1978, 407). Имајући у виду временски контекст његове обнове, храм Атене Нике репрезентује слављење победе Запада над источним непријатељем, како су Турци 3

Опширније о овој проблематици, видети: Cartledge 2002; такође: Harrison 2002.

Кристијан Обшуст

често приказивани, и као што су многобројни оновремени путници запазили, тријумф који сведочи о обнови тј. рађању нове државе и уједно плени својом лепотом (Hamilakis 2007, 93). Као што је изворно храм Атене Нике подигнут како би означио победу старих Грка над Персијанцима, његово обнављање (поновно подизање) означава тријумф новостворене државе, а тиме и целе хришћанске Европе над исламском Османлијом. На тај начин се и обнова храма може посматрати као поновно рађање и обнављање цивилизације која тријумфује над варваризмом (Hamilakis 2007, 93).

Сл. 1. Храм Атене Нике на Акропољу, средина петог века п. н. е. (Kalikrat)

Стереотип према Истоку, односно источним народима схваћеним као непријатељима западној цивилизацији и конфронтираним западним вредностима, био је примењен и у овом случају по већ устаљеном и прилично униформном шаблону. Модел Других посматран кроз

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

призму западноевропске перцепције, у периоду изражене колонијалне политике већине водећих европских ентитета, прожет кроз романтичарско схватање историје, представљао је конструкт о Другима који је пресликан са становишта античке грчке слике о Другима (варварима). Свакако да је овако првобитно постављен модел, током историје доживљавао различите модификације што је зависило од конкретног случаја, али је успостављена шема била на неки начин увек стандардизована. Тако су у периоду настанка модерне грчке државе Други виђени у Турцима, који су представљени као „источни непријатељи“, и као такви су заузели место Персијанаца. У данашњим актуелним друштвеним и политичким приликама често се у негативном контексту представљају муслимани, што је нарочито изражено након догађаја који су се одиграли 11. септембра 2001. године. Вилфред Нипел (Wilfried Nipel), који се бавио проблематиком везаном за античку перцепцију Других у смислу формирања стереотипа везаних за њих, односно узроцима који су утицали на формирање модела перцепције Других конструисаног од стране Грка класичног периода, истиче читав фундус констелација наводећи широк дијапазон различитих форми које су утицале на различите модалитете структуре конструкта варваризма као концепта бројних асиметричних опозиција између Грка и Других. Нипел наводи да се униформно на основу првобитно конструисаног шаблона стално изнова одређивала разлика између Европљана (у данашње време свакако шире и условно посматраних) и Других. По њему, овакав модел је аналоган и он се од стране Европљана стално изнова примењује на различите Друге, при чему се користе већ формирани стереотипи пласирани кроз концепт асиметричних опозиција. Тако изнова може бити реч о Персијанцима, паганима, муслиманима или неким другима (видети Harrison 2002). Будући да се као аналитички појам социјалне антропологије, стереотип односи на стандардизоване представе о културној различитости неке групе у односу на Друге (Eriksen 2004), успостављени стереотип о источним народима се као такав изнова понавља и у зависности од контекста је мање или више изражен. Едвард Саид (Edward W. Said) је, изучавајући између осталог формирање оваквог уопштеног концепта перципирања Истока са позиције припадника западне цивилизације, настојао да овакве тенденције подведе под дискурс оријентализма разрађујући га кроз најшире могуће оквире различитих историјских периода. Саид оријентализам употребљава као неку врсту скупног и генеричног термина којим се у виду формиране дисциплине од стране Запада, Ори-

Кристијан Обшуст

јенту приступа систематски као пољу западних научних разматрања.4 Оријентализам није само прилагођен моралним потребама западног хришћанства, већ је дефинисан низом ставова и вредносних судова које Запад шаље на корекцију, не на првом месту оријенталним изворима, већ другим оријенталистичким делима (видети Said 2008). Оријентализам представља базичну дистинкцију формирану између Истока и Запада, која у свом темељу има епистемолошки и онтолошки постављену асиметричност између Окцидента и Оријента, као стално наглашених и непремостивих опозиција. Свакако да је таква дистинкција настала из западног доживљаја и схватања Оријента о чему је већ било речи, па се самим тим мора посматрати стриктно са тих позиција. Према томе, како сам Саид истиче, Оријентализам који је систем европских или западних знања о Истоку, постаје на тај начин синоним за европску доминацију над Оријентом (видети Said 2008).

Формирање националног идентитета Грчке и обрасци западноевропске перцепције о Грцима Све до почетка рата за стицање независности и формирања модерне грчке државе, свест Грка о античком наслеђу и класичној старини такорећи апсолутно није постојала. Известан облик етничког идентитета Грка као и њихова перцепција сопствене прошлости, каква је постојала у периоду док се Грчка налазила у саставу Османлијског царства, била је везана искључиво за византијско и хришћанско средњовековно наслеђе. Односно, свест о прецима и старини се много 4 Саид под термином оријентализам подразумева поље научног проучавања Истока са становишта Запада, које је започело иницијалном одлуком Црквеног савета у Бечу 1312. године, која је означила формирање катедри за проучавање арапског, сиријског и хебрејског језика у водећим универзитетским центрима Европе. Полазећи од западноевропског виђења Оријента (при чему се свакако под овим термином мисли на подручје Блиског истока тј. условно на ислам), Саид разрађује читав корпус целина од филологије, књижевности, социологије и разних других претежно хуманистичких дисциплина, које су временом утицале на формирање конструкта о Оријенту. При томе Саид врши поделу на књижевни и академски оријентализам, указујући на геополитичку позадину у смислу значаја легитимизације империјалистичких циљева (кроз мноштво облика), у различитим временско одређеним контекстима. Детаљније о овој проблематици и дефинисању Оријентализма као форме дискурса, видети: Said 2008.

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

више ослањала на средњи век (под утицајем хришћанства) и на схватање Византије (видети Hamilakis 2007). Током постојања Византије спровођена је интензивна верска и политичка пропаганда, која је свест Грка о прошлости, тј. о антици и хеленизму значајно изменила још у првим вековима царства. Период од неколико векова теократског уређења Византијског царства, па самим тим и интензивна хришћанска, односно црквена пропаганда обликовала је свест Грка о сопственој прошлости, на начин који је био у складу са хришћанским конфесионалним премисама. Античка прошлост која је поистовећивана са паганством и идолопоклонством била је крајње непожељна у Византији, која се (условно) темељила на хришћанским нормама. Консеквентно: античка старина је у потпуности игнорисана, а њени остаци су или уништавани или им је мењана намена. Тако су током византијског периода многобројни древни антички храмови постали хришћанске цркве: најпознатији пример за то је, наравно Партенон, који је најпре постао православна, а затим и католичка црква, затим Ерехтејон који је такође служио као црква, исто као и Тезејев храм (Hamilakis 2007, 66). Свест о античком наслеђу се код Грка динамично и интензивно конструише тек од почетка рата за независност, што постаје још израженије у деценијама које су следиле након формирања самосталне Краљевине Грчке 1832. године. Западноевропске државе се у том контексту могу посматрати као почетни иницијатори у конструисању свести Грка о античком наслеђу. Све до тада делови античких здања, односно камен са њих, коришћен је у изградњи оновремених објеката и то не само током османлијске владавине, него и пре тога. Генерално посматрајући, локално грчко хришћанско становништво није имало никакву изграђену свест о античким рушевинама, нити је знало њихов прави историјски контекст, те се према њима односило са крајњом незаинтересованошћу и једнако попут Турака их је користило као изворишта грађевинског материјала. Међутим, упркос оваквом односу, ипак су постојала многобројна митизована предања о рушевинама, као и специфичне форме поштовања према појединим објектима.5 Тако су забележени и поједини случајеви отпора локал5 Сведочанства о односу локалног становништва Атине према рушевинама Акропоља и осталих античких споменика, оставио је путописац Евлија Челебија, који је Атину и њену околину посетио 1660. године. Он наводи постојање многобројних митова и легенди, које локално становништво препричава о Акропољу. Његови записи пружају сведочанства о многобројним елементима деградиране грчке митологије и прошлости који

Кристијан Обшуст

ног становништва против девастације одређених структура од стране османлијских власти. Међутим, разлог отпора против разградње споменика се код локалног становништва није јављао због тога што их је оно сматрало делом сопственог наслеђа, већ искључиво из разлога што су појединим структурама приписивана натприродна својства и силе, па је постојало уверење да се њиховим уништавањем изазива несрећа (Hamilakis 2007). Рат Грка за независност је уједно означио и почетак позивања на класичну старину, односно грађење свести о старој Грчкој и њеној прошлости као саставном делу националног идентитета Грка. Током трајања грчког рата за независност против Отоманског царства (од 1821. до 1829. године), пракса позивања на стару Грчку и њене идеале, посебно међу устаницима постаје фреквентно практикована и свакако је имала за циљ јачање мобилизацијских капацитета и подизање општег морала, што је вршено константним истицањем сопствено перципиране славне и херојске прошлости. Она је посебно интензивирана и подигнута на институционални ниво непосредно након стицања независности. Тако је убрзо, пошто је млада независна држава почела да уређује своје послове, ова тежња да се класична баштина узида у њене темеље добила организован облик законима који су забрањивали изношење старина из земље и првим корацима у организацији заштите споменика и стручне археолошке службе (Babić 2008, 35). Међутим, упркос интензивним почецима формирања свести Грка о класичној прошлости, она у првих неколико десетина година остаје првенствено ограничена на релативно уске образованије кругове становништва, који су јасно разликовали античко од хришћанског наслеђа. Односно, за већину обичних људи хришћанство је још увек остало организациони канон света, те је стога у извесном смислу утицало на начин на који је доживљавана старина (видети Hamilakis 2007). Самим тим и након успостављања законске регулативе о заштити споменика, већи део становништва их је и даље се уочавају у предањима локалног становништва које је записао. Тако, на пример, како Челебија наводи, хришћани су веровали да се у тзв. „кули ветрова“ (Адроникос кула која је саграђена у другом веку старе ере) налазио гроб Филипа Македонског, те је она била место ходочашћа. Такође, пружа податке о томе да су Турци имали неки облик импровизованог светилишта поред стубова храма Зевса Олимпијског. Опширније о односу локалног становништва према античким рушевинама, видети: Hamilakis 2007, гл. 3.

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

уништавао, користећи их за разноврсне сопствене потребе, мењајући им при томе намену, а често и облик.6

Сл. 2. Ferdinand Victor Eugène Delacroix „Покољ на Хиосу: грчке породице у ишчекивању смрти или ропства“ 1824. Лувр, Париз. Уље на платну.

6 Тако је нпр. Лудвиг Рос (Lуdwig Ross), који је одиграо кључну улогу у археолошким активностима у раним годинама нове државе и који је био државни управитељ антиквитета и први професор археологије, истакао „да у свом редовном лову на антиквитете“ често налази да многи људи и даље користе древне натписе за степенике, а камене саркофаге као базене за прање (Hamilakis 2007, 67–68).

Кристијан Обшуст

Модерни Грци, дакле, класичну старину нису доживљавали као део сопствене прошлости практично све до стицања независности, када им је свест о њиховим наводним античким прецима у извесном смислу практично инјектирана од стране Запада и на тај начин уграђена у основе настајућег националног идентитета. До тог периода материјални остаци античке прошлости су за њих представљали само рушевине према којима су се односили без посебног респекта. Међутим, треба напоменути да ни у западноевропским друштвима, материјални остаци из прошлости старе Грчке, нису одувек представљали предмете дивљења и општег глорификовања. Они ће естетски и културни идеал постати тек од средине осамнаестог века са просветитељством, а поготово са појавом немачког романтизма који је у потрази за културним коренима европске цивилизације успео да њено тежиште пребаци из Рима у стару Грчку (Malešević 2009, 22). Пре тога, ни у западноевропским друштвима није постојала никаква изграђена свест о класичним коренима и античкој Грчкој као заједничком претку европских нација, већ је она била доживљавана искључиво као део паганске прошлости. Иако су у деветнаестовековној западноевропској перцепцији Турци доживљавани као варвари, који према античким остацима поступају вандалски и крајње деструктивно, потребно је истаћи да је такорећи аналоган однос према класичној старини постојао и од стране Запада након првих додира са њом. Тако су током Четвртог крсташког рата Франци своје седиште поставили на Акропољу, а Партенон претворили у латинску катедралу; неколико векова касније венецијанска флота је у нападу на турске положаје безобзирно бомбардовала Акропољ, не марећи за храмове и трајно их оштећујући (Malešević 2009, 23). Сам процес формирања свести о класичној старини код Грка почиње под утицајем западноевропских друштава. Рат за независност Грка, а посебно масакр у граду Месалонги 1826. године, изазвали су мноштво реакција и појачали осећај солидарности са грчким устаницима у целој Европи (видети Howarth 1976). Такође, слика Масакр на Хиосу из 1824. године, чији је аутор један од најзначајнијих представника романтизма, француски сликар Ежен Делакроа (Ferdinand Victor Eugène Delacroix), утицала је у великој мери на европско јавно мњење. Романтичарски занос који је владао у западноевропским друштвима као и нарастајући филхеленизам, допринео је да се Британија и Француска директно умешају у грчки рат за ослобођење и у великој мери

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

утичу на његов коначан исход. Бројни добровољци из западноевропских земаља инспирисани Грчком, лично су се прикључили грчким устаницима у њиховој борби за независност. Најпознатији међу њима је свакако био лорд Бајрон (George Gordon Noel 6th Baron Byron), романтичарски песник и ексцентрик, који је уложио већи део сопствене имовине и организовао слање различитих видова помоћи грчким устаницима и напослетку преминуо од грознице током устанка коме се и сам придружио. Уверење које је настало као продукт филхеленизма о томе да су савремени Грци директни наследници старих Грка, почело је постепено да се мења под утисцима неких путника који су посетили Грчку. Тако још 1830. године Јакоб Фалмерајер се у својој књизи Историја полуострва Мореја у средњем веку успротивио овом раширеном убеђењу теоријом да су се стари Грци утопили у касније таласе Словена, који заправо чине расну подлогу савремених Грка, тако да „у венама хришћанског становништва модерне Грчке нема ни капи истинске и чисте хеленске крви“ (цит. по Todorova 2006, 250, 251). Према томе, разлог за деградацију савременог становништва, као и његову драстичну разлику у односу на старе Грке (или боље речено идеализовану слику о старим Грцима каква је постојала на Западу) објашњаван је тумачењем да се савремена деветнаестовековна популација Грчке састоји од византинираних Словена и да као таква нема никакве везе са антиком. Овакво тумачење је у западноевропским друштвима убрзо широко прихваћено и временом се све више интензивирало, убрзо резултирајући тиме да је Грчка посматрана попут свих осталих балканских држава, кроз обрасце перцепције којима се бавила Марија Тодорова и које је подвела под категорију Балканизма. Још знатно пре почетка борбе за независност, многобројни путници са запада који су обилазили Грчку (што је постало све учесталије од друге половине осамнаестог века) у сусрету са савременим становништвом, доживљавали су разочарање имајући у виду општу слику каква је постојала о старим Грцима. Свакодневна реалност Грчке с краја осамнаестог и почетка деветнаестог века заиста није била привлачна, нити је имала много сличности са слављеним идеалом (Babić 2008, 26). Многобројни путници који су посећивали Грчку у различитим временским периодима, описивали су становништво Грчке у прилично негативној конотацији и са при-

Кристијан Обшуст

метном дозом разочарања.7 Дисконтинуитет између старих Грка и искварености њихових модерних наследника или, другачије речено, јаз између салонских очекивања и опоре стварности, присутан је у многим делима, и може се описати као разочарани филхеленизам и много пре времена ком је тај феномен својствен (Todorova 2006, 196). Формирајући овакав образац перцепције савременог грчког становништва, западноевропске државе настојале су да управо себе прикажу као истинске наследнике узвишеног идеала својственог старим Грцима. Међутим, овакви ставови су у великој мери уједно доводили у питање способности Грка да организују сопствену државу и да самостално њом владају. У том смислу посебно је индикативно постављање баварског принца Ота фон Вителбаха (Otto von Wittelsbach), познатијег као краља Ота I Грчког (Otto Friedrich Ludwig von Wittelsbach) на грчки трон. Наиме, на основу одлука Лондонске конференције одржане 1832. године, на којој су учествовале Велика Британија, Француска и Русија, одлучено је да се грчки престо понуди баварском принцу, а да се при томе није ни тражило мишљење Грка. Уосталом, још пре избијања буне преовлађивало је мишљење да би независност била преурањена све док Грци не стекну боље образовање, а то мишљење нису заступали само Европљани, него и неки челници грчког просветитељства, пре свих Адамандиос Кораис (Todorova 2006, 200). Уколико се изузме 7 Тако се у бројним путописима из шеснаестог и седамнаестог века расправљало о проблемима оновремених Грка, при чему се истицала њихова пониженост у односу на славну прошлост својих предака. Међутим, етиолошки аспекти ове појаве су објашњавани настраношћу Грка и силама интерног распада. Без обзира на то што су били хришћани, Грци су на Западу сматрани шизматицима који су доспели у очајно стање услед губитка слободе још под влашћу Византије, а нарочито под окупацијом Турске. Изрази саосећања у овом периоду су били изузетно ретки и није постојала никаква жеља да се таква ситуација промени. Иако се ситуација од друге половине осамнаестог века постепено мења услед „поновног открића Грчке“, описи оновременог становништва Грчке су и даље већином негативни, при чему се стално наглашава разлика између њих и старих Грка. Филхеленизам настао у јеку романтичарског заноса у одређеном смислу свакако је изменио овакву слику, што уједно резултира директним уплитањем Британије и Француске у грчки рат за независност. Међутим, већ пред крај рата он постепено јењава, да би након константне стагнације у потпуности нестао до седме деценије деветнаестог века. Према томе, уколико се изузме краткотрајно величање „модерних Грка“ од стране представника романтизма, а посебно поетски настројених идеалиста попут Шелија и Бајрона који су у њима препознавали врлине својствене старим Грцима као што су храброст, осећајност, али и природна интелигенција, описи о савременом становништву Грчке су прилично негативни. Опширније о приказима становника Грчке у путописима, као и о формирању стереотипова о њима кроз различите обрасце перцепције, видети: Todorova 2006, гл. 3, 4. и 5.

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

релативно кратак период филхеленизма, који је настао као последица романтичарског заноса, оличен кроз личности попут лорда Бајрона и песника Шелија (Percy Busshe Shelley), као и кроз тадашњу перцепцију Запада о грчком рату за независност, стереотипно описивање савременог грчког становништва и истицање њихове неспособности и заосталости било је ипак преовлађујуће. У таквом контексту, Запад се постављао као једини прави наследник супериорно схваћене цивилизације старе Грчке. Стварајући своју државу, Грци ефикасан модел нису тражили у својој непосредној отоманској прошлости ни у византијском наслеђу, него на савременом Западу (Todorova 2006, 325). У том смислу, како је истакао М. Херцфелд (Michael Herzfeld), Грци у својој борби за независност, за разлику од својих европских патрона нису тежили томе да постану оличење класичне прошлости, већ су настојали да се укључе у модерну европску садашњост (видети Babić 2008). Конструкција националног идентитета Грка се ипак, уз свест о колективитету базираном на византијској прошлости, темељила и на класичној старини која је у извесној мери усвојена у периоду формирања независне државе. Млада грчка нација се на тај начин нашла разапета између ова два различита стереотипа: хеленског, који је настојала да усвоји и ромејског који се односио на непосредну прошлост, односно на хришћанство и византијску традицију. Иако је модерна грчка држава настојала да се уреди по моделу западноевропских друштава у административном смислу, прошлост, а самим тим и класична старина, имале су круцијалну улогу како у конструисању националног идентитета, тако и у константном истицању Грка о њиховој „природној“ припадности европској цивилизацији. На тај начин је и њихова класична баштина била драгоцен аргумент у овим настојањима, али је, с друге стране, изазивала непријатна поређења и доводила их у положај инфериорних и недоличних наследника (Babić 2008, 34). У том смислу Грчка је у периоду стицања независности била принуђена да игра две супротстављене улоге, односно да са једне стране буде колевка Европе, а са друге понижени источњачки вазал (видeти Herzfeld 1987). Ове две улоге се могу међусобно чинити некомпатибилне, да није било чињенице да обе подразумевају инфериорности у односу на „праве“ Европљане данас (Herzfeld 1987, 19, 20). Свакако да је овако двострука улога на неки начин проистекла као консеквенца величања старе Грчке, али у исто време и из оновремене опште слике о савременим Грцима. Као што

Кристијан Обшуст

је већ наглашено, разочараност деветнаестовековним становништвом Грчке у западноевропским друштвима, постојало је и током најизраженијег филхеленизма на врхунцу опште глорификације класичне старине. Ту љубав према Грчкој и разочараност према савременим становницима Грчке, најбоље је описао Вудхаус (C. M. Woodhouse): „Они су волели Грчку својих снова: земљу, језик, старине, али не и људе. Кад би ти људи само мало више личили на британске учењаке и џентлмене, прижељкивали су они, а ако то већ не могу, што и јесте мало претерано очекивати, када би само мало више личили на своје претке, или, још боље, када их уопште не би ни било“ (цит. по Todorova 2006, 200).

Веза између антике и националне имагинације Процеси формирања независних националних држава на Балкану у првој половини деветнаестог века, подразумевали су конструисање националних идентитета, између осталог, истицањем сопствене херојске прошлости, прочишћене од ретроградних елемената османлијског периода. Међутим, за успостављање административног, политичког и друштвено-економског уређења новонастали ентитети нису тражили узоре у идеализованим сегментима сопствене прошлости, већ у западноевропским друштвима и њиховим државама. Тако је нпр. у Грчкој баварско намесништво одмах покренуло разрађен програм реформе школства, правног, бирократског, привредног, војног и црквеног система у друштву „у ком људи у пракси не праве разлику између различитих области људских послова: политичке, економске, социјалне или религијске“ (Todorova 2006, 324, 325). Ипак, у исто време се конструише национални идентитет који посебно потенцира класичну старину и античку Грчку као темељ модерне нације. Бенедикт Андерсон је истакао да се национализам не може посматрати као политичка идеологија која би се могла поистоветити са фашизмом и либерализмом (Anderson 1991; Eriksen 2004), већ да га треба попут свих етничких идеологија сврставати у исту раван са религијом, коју често на известан начин замењује као секуларни облик културног система (видети Anderson 1991). Међутим, овакав став се мора у извесном смислу модификовати у случају национализма у Грчкој, какав се појавио након њеног стицања независности. У случају Грчке није

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

била изражена ни извршена замена религије са секуларном религијом национализма, већ су се оне међусобно прожимале у много већем степену него у западноевропским национализмима. У том смислу национализам у Грчкој представља фузију религиозних и националистичких елемената, при чему је као резултат те фузије православље постало саставни део хеленског националног идентитета, што је посебно кулминирало касније током диктатуре „Режима пуковника“ између 1967. и 1974. године (Hamilakis 2007, 84–85). Свакако да је оваквом стапању идеја претходио известан сукоб између цркве као доминантног фактора у друштву и нарастајуће групе која је величала антику, што је било нарочито изражено у првим деценијама након стицања независности, али је тај сукоб ускоро превазиђен успостављањем опште синтезе из чега је проистекао један од сегмената актуелног облика грчког националног идентитета. У деценијама након успостављања независности, а нарочито од друге половине деветнаестог века, све више је јачао иредентистички покрет оличен у такозваној „Мегали идеји“ (Μεγάλη Ιδέα). Наравно, археологија је свакако и овом приликом коришћена за доказивање права на територију. У том смислу границе нове државе (обновљене Византије) у идеалном опсегу су одређиване на просторима где су се између осталог налазили археолошки локалитети, што је на неки начин представљало стварање нове топографије у својству наглашавања старине и територијалних претензија. То је неизбежно довело до рата Грчке са Турском, који је окончан потпуним фијаском Грчке и фаталним консеквенцама по грчко становништво 1922. године. Формирањем везе између антике и национализма креиран је одређени облик имагинације, којим се кроз читав низ механизама наглашавао континуитет између класичне старине и нове грчке нације. На тај начин у процесу изградње самосвести грчке националне државе, засноване на античком наслеђу, односно – усвајања слике о себи формиране на Западу, којим је млада држава настојала да се европеизује, модернизује и ухвати корак са савременим светом, веома важну улогу имао је и национални образовни систем: лекције из језика, географије и, посебно, историје имале су за циљ да истакну идеју непрекинутог трајања и јединства грчке нације од антике до савремености (Malešević 2010, 16). Такође је осмишљаван широк спектар различитих пракси кроз које су се посредством националистичке иконографије и фолклора у најширем смислу, наглашавале величина и старост грчке нације. Без обзира на то да ли се радило о архитектури неокласицизма или неком другом

Кристијан Обшуст

медијуму за вршење политичке и друштвене пропаганде, Грци су попут свих осталих нација настојали да истакну сопствену прошлост и да је уграде у саме темеље сопствене националне имагинације. У том смислу се може посматрати и идеја о обнављању Олимпијских игара, при чему се посебно интересантним чини период у коме су оне по први пут поновно одржане, имајући у виду да је 1896. године занос за класичном старином већ практично био превазиђен, а филхеленизам већ око три деценије практично није постојао.8 Модерне Олимпијске игре настале су, дакле, на самом заласку виталности дуготрајног одушевљења античким светом, као један од последњих у читавом спектру израза адорације и тежњи за обновом његовог духа и његових вредности (Malešević 2009, 17). Иако је током деветнаестог века, након стицања самосталности Грчке, било неколико покушаја појединаца, попут романтичарског песника Пајанотиса Суцоса (Panagiotis Soutsos) и грчког трговца Евангелиса Запаса (Evangelos Zappas), да обнове Олимпијске игре, ти покушаји нису наишли на подршку тадашњих грчких власти (Malešević 2010, 17–18). Тек након иницијативе француског педагога Пјера де Кубертена (Barun Pierre de Cubertain), након бројних потешкоћа долази до остваривања ове идеје и прве модерне Олимпијске игре су одржане управо у Грчкој. Док су у тој земљи сви претходни покушаји оживљавања античких игара прошли без успеха, овога пута су и грчки званичници и грчка јавност са одушевљењем прихватили улогу домаћина инаугуралне манифестације, сматрајући да им – као потомцима древних Хелена и легитимним баштиницима класичне антике – свет на тај начин одаје заслужено признање (Malešević 2009, 21). Тако су од самих почетака модерне Олимпијске игре стекле наглашену политичку димензију, а у случају Грчке су постале и известан облик медијума за пласирање идеје о њеном континуитету са античком прошлошћу.9 Посматране у данашње време, Олимпијске игре и церемоније њиховог отварања представљају глобални феномен у општем политичком контексту и свакако не Као што је већ поменуто, слабљење филхеленистичког расположења на Западу интензивирало се још у првим годинама након формирања независне грчке државе, између осталог, услед константних пљачки путника са Запада, да би филхеленизам у потпуности замро након убиства неколико енглеских путника у Дилесију 1870. године. 9 О политичком контексту и обнављању Олимпијских игара, као и о контексту Олимпијаде одржане у Пекингу 2008. године, у смислу преузимања западних традиција и њиховог инкорпорирања у кинески наратив, видети: Malešević 2009; 2010. 8

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

означавају искључиво везу између античке и савремене Грчке, већ је њихова друштвена, политичка, а свакако и спортска димензија уздигнута на општи ниво. Грандиозне церемоније отварања, још од игара одржаних 1936. године у Берлину, имају често изразиту политичку конотацију и неретко представљају медијуме за пласирање најразличитијих облика пропаганде.10 Олимпијске игре одржане у Берлину 1936. године, односно авангардни филм „Olimpya“ из 1938. године, чувене режисерке Лени Рифенштал (Leni Riefenstahl), уједно представља најрепрезентативнији пример о начину на који се може вршити одређена пропаганда посредством церемоније отварања Олимпијаде. Када се ради конкретно о Грчкој, Олимпијада одржана у Атини 2004. године, односно церемонија отварања игара, представљала је врсту глобалног спектакла за пласирање идеје о непрекинутом континуитету између античке старине и савремене грчке нације, па се самим тим може посматрати као својеврсна форма националног имагинаријума. Посебно уочљив сегмент церемоније отварања свакако је приказивао одређени облик представљања „путовања кроз историју Грчке“, кроз приказивање једнолинијског низа препознатљивих слика које јасно указују на различите периоде прошлости, почевши од трећег миленијума старе ере. Алудирање кроз одабир доминантних тема посредством низа људских фигура, почевши од приказивања главе са Киклада у монументалним размерама, преко различитих сегмената античке и византијске прошлости, па све до савременог доба и особеног метафоричног приказа будућности, цела церемонија је конципирана на начин како би се јасно посматрачу указао непрекинути континуитет у прошлости Грчке. Свакако, упадљиво је одсуство приказа периода османске владавине, уколико се изузме неколико нејасних сцена које би се могле протумачити као борба за независност, уз коментар званичног наратора преноса о томе како је успостављањем модерне Грчке окончан период турске тираније.11 10 Тако су Олимпијске игре између осталог често коришћене за наглашавања супериорности расе (Берлин 1936), истицање општег континуитета нације (Атина 2004), показивање нарастујуће војне, политичке и економске моћи (Пекинг 2008), исказивање различитих облика бојкота, неслагања, као и разноврсних политичких и друштвених акција (Мелбурн 1956; Монтреал 1976; Мексико Сити 1968; Москва 1980; Лос Анђелес 1984), па чак до терористичких акција (Минхен 1972; Аталанта 1996). Детаљније видети: Malešević 2009. 11 Опширније о церемонији отварања Олимпијских игара у Атини и о њеном политичком контексту, видети: Hamilakis 2007, 1–9.

Кристијан Обшуст

Сл. 3. Слике са отварања Олимпијских игара у Атини 2004. године

Модерни грчки национални идентитет се, дакле, темељи на класичној старини, али и на средњовековној прошлости, што је донекле аналогни модел својствен већини европских нација, без обзира на то што антички сегмент код њих није толико изражен као у грчком контексту. Међутим, национални идентитет модерне грчке нације такође има карактеристичне сопствене специфичности, нарочито у смислу неке врсте његове двоструке улоге који је у периоду свог формирања одиграо, како је то још Херцфелд приметио. Кроз данашњу призму опсервације, попут свих осталих националних идентитета, и Грци имају вишеструки идентитет који је фрагменталан и само се на вишем ступњу колективитета и формулације дефинише као јединствен, иако и тада поседује сопствену интерну хијерархију и варијабилност.

Прочишћавање прошлости Само неколико година после стицања независности, односно након премештања престонице из Нафпилиона у Атину 1834. године, почиње селективно уклањање материјалних трагова „непожељне“ прошлости, пре свега објеката који су се налазили на Акропољу, а који су били саграђени током владавине Османлија. Рашчишћавање материјалних остатака који су асоцирали на стране „окупаторске“ елементе пракса је која се примењивала посебно у новоформираним државама на Балканском полуострву, где је вршено селективно уклањање оста-

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

така из периода османске владавине и као таква, не може се посматрати као феномен који је искључиво везан за Грчку. Међутим, за разлику од других новоформираних држава на Балкану, у Грчкој је оваква селекција свакако далеко превазилазила националне оквире и није била искључиво везана за учвршћивање националног идентитета, већ је имала далеко шири европски значај и у извесном смислу је представљала ограђивање „цивилизоване“ Европе у односу на „варварски и заостали“ Оријент. Прочишћавање ретроградно схваћених архитектонских елемената прошлости у новим ентитетима на Балкану, свакако није вршено само због отклањања остатака реликата који су асоцирали на вишевековну окупацију од стране Турака, него се мора сагледати у знатно ширем контексту. Новоформиране државе на Балканском полуострву настојале су, након стицања независности, да се што више европеизују. Услед тога, јавила се тенденција која није подразумевала само одбацивање политичке прошлости, него и интензивно отклањање архитектонског наслеђа Турака, а уједно и усвајање актуелних европских традиција у архитектури, пре свега академизма. Овај процес је у неким регионима био бржи, а у неким знатно спорији, тако да је, на пример, за разлику од Грчке, Србија тек четрдесетих година деветнаестог века почела да полаже темеље западњачког типа државног апарата (Todorova 2006, 324–325). Такође је знатно касније у односу на Грчку почело уклањање архитектонског наслеђа Отомана, али је оно нарочито у Београду било крајње темељно и резултирало је тиме, да данас остане сачувано само неколико изолованих објеката из периода турске владавине. Рушење џамија и подизање јавних грађевина на њиховом месту, на пример, управно-административног комплекса у центру Београда на месту Батал-џамије, као и систематска деотоманизација урбане структуре путем планског уређења насеља, чији је један од најважнијих циљева био – како је то сликовито приметила историчарка архитектуре M. Ротер – „уклонити трагове турске вековне присутности“, довољно су упечатљиви примери (Ignjatović 2008, 53). Селекција и идеално представљање „херојски“ доживљене прошлости, уз тенденцију ка убрзаној европеизацији, била је општа карактеристика бројних новонасталих националних ентитета на Балкану, и мора се посматрати као један од аспеката у конструисању националног идентитета. Тај новоформирани деветнаестовековни национални идентитет као облик највише форме групног колективитета, свакако је настојао да се

Кристијан Обшуст

јасно огради од непосредне прошлости и да буде ослобођен од страних „агресорских и окупаторских“ елемената. Управо због тога се са бројних историјских споменика уклањају трагови непожељне прошлости, као реметилачких елемената који представљају препреку тежњи за истицањем херојске и идеално виђене историје. На тај начин и у оквиру архитектонске културе у Србији деветнаестог и двадесетог столећа европеизација је била подржана на више различитих колосека – почев од захвата деотоманизације, која је подразумевала јасан и недвосмислен отклон у односу на историјску културу Србије под влашћу Порте, кроз дуг и динамичан процес уклањања трагова непријатне, али тако блиске прошлости, потискивања и уништавања једних, а проналажења других историјских традиција (Ignjatović 2008, 53). Овакав вид селекције, карактеристичан за бројне новонастале деветнаестовековне државе формиране на Балканском полуострву, свакако је био најизраженији и имао је посебан (европски) значај у Грчкој. Имајући у виду западноевропску перцепцију класичне старине, уз изузетно изражене негативне стереотипе према оријенталним народима, па самим тим и према Турцима, јасно је да су остаци материјалне оставштине класичног периода Грчке, одмах након стварања модерне грчке националне државе, морали бити прочишћени од ретроградних реликата Других и ослобођени од вишевековне декаденције. Оваква селекција се рефлектује посебно на примеру Акропоља, где се након ослобађања од Османског царства врши рашчишћавање (Grin 2003, 53), при чему се Ерехтејон и Партенон ослобађају наметнутих функција харема, тј. џамије (Grin 2003, 321; Hamilakis 2007). Тако већ 1834. године, одмах после проглашења Атине за нову престоницу Грчке, симболично започиње почетак процеса реконструкције Акропоља са циљем да се са њега најпре уклоне непожељни остаци отоманске прошлости (видети Hamilakis 2007). Први задатак грчких археолога и њихових баварских ментора био је, према речима Е. Јалури (E. Yalouri), да са Акропоља уклоне све остатке прошлости који нису припадали класичној ери: „сви каснији споменици (средњовековни, турски и раномодерни) били су уништени у интересу очувања једино споменика петог века пре н. е.“ (цит. по Malešević 2010, 16). Оваквим селективним одабиром материјалних остатака, настојало се да се Акропољ врати у стање какав је био у време „златног доба“ у периоду Перикла и Фидије, да поново заблиста пуним сјајем и да „плени дискретном белином и узвишеношћу“, прочишћен од непожељних

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

елемената. Иронично је међутим, што су Акропољ и Партенон током читаве своје историје, најбељи били управо током османског периода.

Сл. 4. Партенон на Акропољу, пре рушења џамије и других структура посткласичног периода

Избором Атине која је тада бројала свега око осам хиљада становника за нову престоницу Грчке, тежило се истицању континуитета са класичном старином. Избор Атине оштро је заговарао баварски краљ Лудвиг I Август од Вителсбаха, заједно са његовим сином и будућим грчким краљем Отом (Otto Friedrich Ludwig von Wittelsbach), и то првенствено због традиције коју су оживљавале добро очуване рушевине (Hamilakis 2007, 105–106). Управо је хеленофилни краљ Баварске Лудвиг I Август, на известан начин начинио директно „пребацивање“ античког идентитета на савремене Грке (Malešević 2010). Сама церемонија дочека његовог сина Ота (новог грчког краља) у Атини, трајала је три дана уз мноштво свечаних говора и симболичких поступака. Чувени немачки архитекта из Минхена, Лео фон Кленце (Leo von Klenze), који је започео реконструкцију Акропоља, одржао је свечани говор на

Кристијан Обшуст

немачком, у знак добродошлице краља који се искрцао у Пиреју, док су му грађани Атине поклонили сову и маслинову гранчицу, као древне симболе града Атине (видети Hamilakis 2007, 57–64). Уклањање остатака грађевина посткласичног периода са Акропоља може се схватити као чин „ритуалног прочишћења“ локације од свега онога што је виђено као остатак варваризма и материјалних остатака који су асоцирали на окупацију Грчке од страних завојевача (Hamilakis 2007, 88). Због тога су са Акропоља уклоњени не само објекти из периода турске владавине, него и раније грађевине настале током византијског периода. Интересантно је, међутим, што су тек касније грчки археолози порушили средњовековне објекте (кулу на Пропилејима срушену између 1870. и 1875. године и делове млетачког бастиона), што није учињено у првом наврату, док је радовима руководио Лео фон Кленце.12 Kaкo би се јасно нагласила веза са класичном старином, односно да би се млади краљ Ото представио као доследан наследник старих Грка (како га је уједно и Кленце у свом говору још 1834. године представио скептичним Атињанима), коришћен је читав дијапазон различитих симболичких и иконографских пракси, од постављања тријумфалног лука са исписаним Хомеровим стиховима у Нафплиону, па све до неостварених планова за градњу палате цитаделе, по нацртима које је израдио пруски архитекта Карл Фридрих Шинкел још 1834. године. Шинкелов план да се на доминантној и уочљивој стени Акропоља сагради нова краљевска палата, имао је јасну политичку конотацију и може се схватити као настојање за јасним пројектовањем стратегије за симболичко успостављање симбола легитимизације власти, као и тежња за наглашавањем директне везе између монархије и класичне старине (видети Hamilakis 2007). Селективно уклањање објеката из различитих периода на Акропољу свакако није било јединствено, уколико се изузме рушење грађевина насталих током османлијске владавине. Наиме, поменута средњовековна кула на Пропилејима срушена је знатно касније (грчки археолози су у то време заступали тезу да је она турска), као и остаци млетачког бастиона, што је изазвало бројне реакције на Западу, посебно енглеског историчара Едварда Августуса Фримана (Edward Aуgуstуs Freeman, 1823–1892). За разлику од западноевропских, грчки археолози су и структуре изграђене од стране западноевропске цивилизације, односно конкретно остатке млетачког бастиона, свакако доживљавали као сведочанство о страној окупацији (видети: Hamilakis 2007, гл. 3). 12

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

Сл. 5. Пројекат изградње палате – цитаделе на Акропољу који је израдио пруски архитекта Karl Friedrich Schinkel

Уклањање материјалних остатака непожељне прошлости, заједно са интензивним бележењем и истраживањем археолошких локалитета, непосредно је одиграло једну од битнијих улога у контруисању националног идентитета Грка. Класична археологија је, полазећи од западноевропске перцепције античке Грчке, свакако послужила и за остваривање бројних грчких националних интереса, не само у смислу конструкције националног идентитета, већ и као поуздано средство посредством којег се обезбеђивао „научни кредибилитет“ за остваривање различитих политичких и друштвених циљева. *** Перцепција о колективним и етничким идентитетима, каква је постојала крајем осамнаестог века у периоду настанка и консолидације националних идентитета, дефинисала је етнички идентитет као постојан и монолитан. На тај начин је и идентитет старих Грка схватан као јасно разграничен и апсолутно одређен. Уз овакво схватање колективног идентитета старих Грка, као и уз огроман значај класичне старине као оновременог општег идеала, многобројна тадашња европска друштва су настојала да прошлост античке Грчке представе као део сопствене националне историје. Конструктивна изградња националне свести је поред средњовековне прошлости у класичној Грчкој, тада схватаној као врхунцем цивилизације и колевком Европе, проналазила идеалан узор коме треба тежити, али истовремено и погодно средство за успостављање легитимитета у остваривању многобројних политич-

Кристијан Обшуст

ких интереса. У таквим околностима инспирације класичном старином су биле многобројне и свакако су се, између осталог, одразиле и на оновремену уметност у целини. Инспирације античким мотивима, постале су доминантне у ликовној уметности, литератури и архитектури, али и у свим осталим формама уметничког израза. Уметничка дела су изворно настајала, пре свега како би се задовољили тада нарастујући апетити виших класа, али и укуси новоформираног грађанског сталежа. За њих је антика у целини, а посебно класичан период Грчке, оличен кроз дела уметника, филозофа и писаца петог века старе ере, представљао кулминацију савршенства које је човечанство у својој прошлости досегло. Концепт неокласицизма, иницијално покренут Винкелманом, глорификовао је антику у апсолутно сваком њеном сегменту и успоставио је нови референтни систем по коме је она заузимала недостижно место у заједничкој европској и хришћанској прошлости.13 Архитектура неокласицизма, узимајући у обзир њену могућност посебно погодног медијума за пласирање идеолошких порука, коришћена је од стране владајућих елита као средство за наглашавање и истицање континуитета између оновремених политичких ентитета и класичне Грчке. Односно, истакнутом монументалношћу, допуњеном адекватним архитектонским платном, а посебно скулптурама које су јасно алудирале на одређене догађаје из грчке митологије и античке прошлости, при томе узимајући у обзир административну функцију објекта, реформисани и новонастали ентитети су директно наглашавали да су наследници супериорно схваћених старих Грка. Будући да су претходно успели да нагласе везу, бројна западноевропска друштва су сопствену колонијалну политику оправдавала оновременим интерпретацијама грчке колонизације, при чему су своје империјалне интересе 13 Неокласицистичка архитектура је, за разлику од каснијег академизма и његове еклектичке праксе, једину инспирацију проналазила у антици, при чему је посебно место имала класична Грчка, која се сматрала општеприхваћеним савршеним узором. Неокласицизам, посматран у том контексту, свакако да је представљао кулминацију глорификовања античке Грчке, односно врхунац идеје о „оживљавању“ њених „савршених“ тековина и вечне славе старих Грка оличене кроз њену уметност, филозофију, архитектуру и друга достигнућа. Неокласицистички концепт се у суштини у потпуности заснивао на величању античке, а посебно грчке старине кроз визуелне уметности и архитектуру, и као такав у одређеној мери је утицао на материјалну манифестацију наратива о Грчкој као колевци европске културе из којег је црпео непресушне инспирације. Опширније о настанку и значају неокласицизма у том контексту, видети: Honoуr 1968. О архитектури академизма и неокласицизма, као и о утицају антике на њихов настанак, видети: Kadijević 2005; такође: Kuletin Ćulafić 2009.

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

правдали жељом за еманципацијом инфериорних Других. Ти Други су врло често, услед пресликавања античке грчке слике о Другима (варварима), виђени у источним непријатељима. На тај начин деветнаестовековни непријатељ хришћанске Европе постају Турци, као што су за старе Грке непријатељи били Персијанци. У том контексту и модерни европски идентитет се, између осталог, конструише на разликама у односу на Друге, припаднике изван европских друштава, али и на (условно) перцепцији о идеалном класичном периоду Грчке, схваћеном као најзначајнијој епохи у европској прошлости.

Библиографија: Anderson, Benedict. 1991. Imagined Communities. Reflectionson the Origins and Spread of Nationalism. London: Verso. Babić, Staša. 2008. Grci i drugi – antička percepcija i percepcija antike. Beograd: Clio. Babić, Staša. 2010. „Prošlost kao Drugi – Drugi kao prošlost“. Etnoantropološki problemi 2 (5): 259–268. Cartledge, Paul A. 2002. The Greeks – A Portrait of Self and Others. Oxford: Oxford University Press. Eriksen, Tomas H. 2004. Etnicitet i nacionalizam. Beograd: Biblioteka XX vek. Grifin, Džasper. 1999. „Uvod“. U Oksfordska istorija Grčke i helenističkog sveta, ur. Dž. Bordman, Dž. Grifin i M. Ozvin, 5–12. Beograd: Clio. Grin, Kevin. 2003. Uvod u arheologiju – Istorija, principi i metodi moderne arheologije. Beograd: Clio. Hamilakis, Yannis. 2007. The Nation and its Ruins: Antiquity, Archaeology and National Imagination in Greece. Oxford: Oxford University Press. Harrison, Thomas (ed.). 2002. Greeks and Barbarians. Edinburgh: Edinburgh University Press. Herzfeld, Michael. 1987. Anthropology through the Looking-Glass: Critical Ethnography in the Margins of Europe. Cambridge: Cambridge University Press. Honour, Hugh. 1968. Neo-Classicism. London: Penguin Books. Howarth, David A. 1976. The Greek Adventure, Lord Byron and Other Eccentrics in the War of Independence. New York: Atheneum.

Кристијан Обшуст

Ignjatović, Aleksandar. 2008. „Između žezla i ključa – nacionalni identitet i arhitektonsko nasleđe Beograda i Srbije u XIX i prvoj polovini XX veka“. Nasleđe 9: 51–73. Kadijević, Aleksandar. 2005. Estetika arhitekture akademizma (XIX–XX vek). Beograd: Građevinska knjiga. Kuletin-Ćulafić, Irena. 2009. „Neoklasicizam u zemljama Srednje Evrope“. AG Magazin – arhitektura, građevinarstvo. Malešević, Miroslava. 2009. „Put olimpijskog plamena – Peking kao čuvar kulta antičke prošlosti evropskih nacija (I)“. Glasnik Etnografskog instituta SANU 57 (1): 9–25. Malešević, Miroslava. 2010. „Rađanje olimpijskog plamena – antička Grčka i evropski identitet (II)“. Glasnik Etnografskog instituta SANU 58 (1): 7–25. Marchand, Suzanne. 2009. “What the Greek model can, and cannot, do for the modern state: the German perspective”. In The Making of Modern Greece: Nationalism, Romanticism, & the Uses of the Past (1797– 1896), eds. Roderick Beaton and David Ricks, 33–41. Farnham: Ashgate. Olsen, Bjørnar. 2002. Od predmeta do teksta. Teorijske perspektive arheoloških istraživanja. Beograd: Geopoetika. Said, Edvard. 2008. Orijentalizam. Beograd: Biblioteka XX vek. Settis, Salvatore. 2006. The Future of the “Classical”. Cambridge: Polity Press. Smit, Antoni, D. 2010. Nacionalni identitet. Beograd: Biblioteka XX vek. Todorova, Marija. 2006. Imaginarni Balkan. Beograd: Biblioteka XX vek. Varcl, Ladislav (ed.). 1978. Antika a česká kultura. Praha: Academia.

The Idealization of the Classical Period as the “Cradle of the European Culture”. Ancient Greece as the universal model for establishing modern European nations. The paper is conceptually intervening in numerous issues on the subject of Greek Classical antiquity as inspiration, but, regardless of apparent digressions and its broader volume of comprehended themes, it is, above all, based on studying those issues which are focused on reviewing the significance of Classical antiquity for the establishment of modern national identities, as well as on general consequences of such processes. The paper

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

is analyzing individual aspects of issues concerning the 19th century’s perception of Ancient Greece, resp. the significance of Greek Classical antiquity as inspiration in general, as well as the social and political importance of such understanding at that time. It accentuates distinguished aspects of the establishment of the modern Greek identity which has been induced as the awareness of the ancient past and has been initially “injected“ to the Greek population of the 19th century by West-European societies. Analyzed themes concern determination towards the East, which is essential for understanding the processes regarding the establishment of a collective identity of the Ancient Greeks, whereby the attributes of copying such patterns in the context of the 19th century have also been accentuated. Comprehending a broad diapason of issues was inevitable to review distinguished aspects of the analyzed themes in a broader social context.

УТИЦАЈ ИДЕАЛИЗОВАНЕ ПЕРЦЕПЦИЈЕ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ НА ПРОЦЕСЕ КОНСТРУИСАЊА СЛОВЕНСТВА И ИДЕОЛОГИЈУ ПАНСЛАВИЗМА Комплексни процеси конструисања словенства1 у политици и науци, као специфичног облика наднационалног идентитета, одвијали су се у значајној мери паралелно са процесима стварања словенских националних идентитета и прожимали су се са процесима измишљања широког корпуса (све)словенских традиција (видeти Obšust 2013). Изузев различитих облика митизација насталих у контексту дела романтичарске историографије која су тежила да разоткрију старост и порекло словенског порекла и етнонима, бројне историографске, лингвистичке и литерарне тенденције које су започеле крајем осамнаестог века и које су кулминирале у првим деценијама деветнаестог века, изузев осталог, тежиле су да прошлост Словена на одређени начин вежу за стару Грчку и античке Грке. Оваква жеља носилаца процеса словенских националних еманципација и заговорника различитих форми идеја и идеолошких конструкција везаних за словенство, темељила се и проистицала је из претходно успостављене тенденције везане за глорификацију свих аспеката наслеђа старе Грчке која је још од средине осамнаестог века у западноевропским друштвима сматрана општим узором супериорне цивилизације, односно савршене државе, Термин словенство представља аморфну плазму свега што показује интересовање, афинитет и симпатије ка проблематици Словена са евентуалним преклапањем са контурама неке идеологије. Тако дефинисаног, треба га разликовати од славофилства (представља јасно емотивно обојену љубав ка свему словенском), славјанофилства (дефинише се као руска варијанта словенске идеје која у себи садржи обрисе руске доминације), словенске узајамности (представља концепцију узајамне подршке словенских народа која не мора бити усмерена против неког другог) и панславизма (представља концепцију реалног или потенцијалног словенског културног, литерарног и политичког јединства која је често грађена као одговор идеологији пангерманизма), (видети Pospíšil 2004, 28). Опширније о процесима везаним за конструкцију словенства у политици и науци, као и о стварању (измишљању) (све)словенских традиција, видети: Obšust 2013. 1

Кристијан Обшуст

друштва и културе. Формирање такве перцепције о античкој Грчкој и њеној култури као најрепрезентативнијем примеру „идеалне државе и друштва“, које је изнедрило најзначајније и најсавршеније тековине западне цивилизације, конструисано је у специфичним друштвеним околностима које су постојале у западноевропским друштвима између средине осамнаестог и прве трећине деветнаестог века (видети Obšust 2012). Степен глорификације и идеализације грчке старине вероватно се најбоље рефлектује и сажима кроз формулацију која је иницијално смишљена од стране идеолошког творца неокласицизма Ј. Ј. Винкелмана (Johann Joachim Winckelmann 1717–1768) о Грчкој класичног периода као „колевци европске цивилизације“ (видети Babić 2008; Settis 2006). По Винкелману који је сопствена виђења античке уметности изнео у својим делима Мисли о подражавању грчких дела у сликарству и вајарству из 1755. и Историја древне уметности из 1764. године, уметност, али и целокупно стваралаштво класичног периода оличено кроз слику Атине у петом веку старе ере, представља врхунац и највиши ступањ укупног цивилизацијског развоја уопште.2 Кулминацију фасцинације антиком и глорификовања старе Грчке представљала је далекосежна и свеобухватна реформа целокупног образовног система коју је спровео Вилхелм фон Хумболт (Wilhelm von Humboldt 1767–1835). Том реформом целокупно наслеђе античке Грчке је заправо уграђено у темеље академске писмености просветитељске Европе, а (условно) и у темеље националних идентитета бројних западноевропских народа (Obšust 2012). Процеси стварања словенских националних идентитета који су са изузетком руског започели са одређеним закашњењем у односу на стварање појединих западноевропских национализама, односно, како их Мирослав Хрох назива „великих нација“ (видети Hroch 2000; 2003), такође су у складу са оновременом тенденцијом тежили да се на одређени начин надовежу на наслеђе и прошлост античке Грчке класичног периода. С тим циљем, у процесима конструисања словенских Полазећи од овакве почетне тезе, Винкелман се залагао за усвајање античких облика у свим сегментима уметности и архитектуре, при чему је експлицитно истицао да се противи копирању и тежи ка стварању „истинског грчког духа“ као идеала стваралаштва. Уједно, под његовим утицајем се формирала идеја да елеганција и јединственост античке грчке цивилизације на одређени начин представљају базичне темеље модерне Европе, односно да Грчка представља колевку Европе, видети: Obšust 2012; 2013. 2

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

националних идентитета – које Хрох у својој типологији националних покрета означава термином „мале нације“, односно „недоминантне етничке групе“ (Hroch 2000) – кључни актери, тј. носиоци националних еманципација настојали су да, претежно путем лингвистике и уз помоћ историографије, Словене директно или аналогијама што више вежу и поистовете са старим Грцима. Општа фасцинација антиком која је захватила западноевропска друштва допринела је да се античка Грчка посматра као врхунац достигнућа свих цивилизацијских тековина и идеал коме треба тежити, односно као темељ „природно супериорне“ западне цивилизације у односу на Друге. Уважавајући овакву перцепцију, а уједно желећи да Словене представе као колективитет, односно као „стари и цивилизован“ европски народ који ни по чему не заостаје, а у одређеним аспектима и превазилази своје суседе – посебно Германе посматране са антагонистичких позиција – оновремене словенске интелектуалне елите на простору Хабзбуршког царства, као носиоци процеса стварања словенских националних идентитета, тежиле су да грчку класичну старину усаде у темеље (све)словенског идејног корпуса. Односно, будући да је идеализована античка Грчка нешто раније представљена као „колевка европске културе“ и као таква постала саставни део идентитета новостворених западноевропских национализама, оновремене словенске интелектуалне елите су настојале да по овом шаблону представе и сопствену етничку прошлост, наравно уз уношење појединих додатних специфичности. При томе, класична грчка старина је посебно била битна у раду носилаца словенских идеја, као и у делима твораца идеологије панславизма који су, базирајући се на хердеровским постулатима, тражили бројне аналогије између старих Грка и Словена које су посматрали као јединствени етнички колективитет, умногоме сродан Грцима. Пре него што се укаже на карактеристике и значај оновремене перцепције о грчкој класичној старини за процесе које су се односили на конструкцију словенства и стварање (све)словенских традиција, треба укратко подсетити на поједине аспекте схватања антике у контексту словенских културних израза у периоду између четрнаестог и осамнаестог века, односно у периоду до формирања дискурса о старој Грчкој као колевци европске културе.

100

Кристијан Обшуст

Поједини аспекти перцепције антике на простору Чешке и другим славофоним територијама од четрнаестог до осамнаестог века Одмах на почетку овог дела треба напоменути да се рецепција античких елемената у датом временском периоду јасније може сагледати искључиво у чешком контексту. Први разлог за овакву позицију у контексту истраживања представља практично потпуни дефицит извора за друге територије на којима је живело славофоно становништво. Други разлог је везан за спецификум средњовековног периода у Чешкој, односно за комплексне друштвене, политичке, конфесионалне и културне тенденције које су постојале на овом простору, а које су биле погодне за рецепцију различитих елемената из корпуса који се крајње произвољно и условно може окарактерисати као утицај античког наслеђа и традиције у средњовековној и раној нововековној Европи. Први озбиљнији покушај обнове античког културног и политичког наслеђа у европској средњовековној историји представља тзв. „каролиншка ренесанса“,3 а након ње и „отонска ренесанса“ која је уједно оставила и прве значајније трагове на архитектуру, ликовну уметност и литературу на простору Чешке (Zumr 2006, 178). Како истиче Ј. Бажант, чешке земље су повремено у извесном смислу са мањим закашњењем пратиле ове процесе, тако да су се, на пример, одјеци каролиншке обнове код Чеха појавили са закашњењем од око једног века (видети Bažant 2000). Међутим, отонска ренесанса се за разлику од каролиншке ширила истовремено и паралелно са процесима у окружењу и свакако су се њени утицаји манифестовали на различите форме попут архитектуре, уметности и литературе, при чему су је користили и владари из чешке династије Пшемисловића (Přemyslovci) у остваривању својих политичких интереса (видети Zumr 2006, 178). Овај утицај антике у словенској (чешкој) средини је у почетку био спонтаног карактера, да би постепено временом инспирација антиком постајала све свеснија, обликованија, а касније и програмски потпунија. Утицај 3 Адекватнији термин је „каролиншка обнова“, будући да се под појмом ренесансе подразумева значајније оживљавање антике, што у каролиншкој обнови није имало претерани интензитет без обзира на то што она по појединим ауторима представља први значајнији покушај обнављања античких традиција (видети Zуmr 2006).

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

101

антике добија нарочито на значају током владавине Карла IV Луксембуршког (1316–1378), чешког краља и цара Светог римског царства. Он је посебно подстицао ране хуманисте и, између осталог, контактирао је и са Франческом Петрарком. Током његове владавине долази до убрзаног интелектуалног развоја у чешким земљама.4 Тај општи прогрес се најбоље манифестовао оснивањем Карловог универзитета (Universitas Carolina) 1348. године у Прагу, иначе најстаријег универзитета у централној Европи и на простору словенских земаља. Односи и природа извесног облика корелације између античког културног наслеђа и словенске, тј. чешке средњовековне културе, крајње су комплексни и без обзира на то што се морају сагледати у контексту средњовековне европске културе, они су свакако имали и одређене специфичности типичне за чешку средину.5 Јасно је, међутим, да се код Чеха није радило о директном контакту и односу са антиком, већ да су ови контакти били посредовани. Односно, долазило је заправо до специфичне тенденције апсорбовања различитих античких утицаја. У том смислу, иницијално је инспирација античким културним наслеђем првенствено допирала из западноевропских културних центара, а само у појединим случајевима појављују се антички утицаји посредством византијских структура, као што је то приметно у области ликовне делатности (Varcl et al. 1978, 14). За разлику од простора западнословенских средњовековних држава, у Русији, као и на јужнословенским просторима, антички утицаји у овом периоду нису постојали или су били изузетно ретки и марги4 Термин „чешке земље“ (земље чешке круне) у конкретном случају означава просторе историјских земаља које су се налазиле под наследном влашћу чешког краља у обиму какве су успостављене током владавине Карла IV. 5 Имајући у виду крајњу фрагменталност расположивих података, овај најранији период утицаја антике на поједине сегменте средњовековне културе на простору Чешке још увек представља прилично нејасан и неистражен временски оквир. Поставља се читав низ питања: од особености кристализације етничког карактера, класне диференцијације тадашњег друштва у контексту феудалног система, формирања племства током тринаестог века, па све до конкретних проблема који се тичу перцепције антике и облика њеног инкорпорирања у тадашњу културу, као и евентуалног постојања њеног реалног утицаја на различите структуре оновременог становништва. Одређени индиректни утицаји су уочљиви пре свега у оновременој литератури и ликовним уметностима. Опширније о најранијим утицајима антике на чешку културу током владавине династије Пшемисловића (Přemyslovci) и на почетку владавине династије Луксембурга, видети: Varcl et al. 1978, гл. I. У овој опсежној публикацији детаљно се анализира утицај антике на различите сегменте чешке културе у различитим временским периодима од средњег века па све до времена у коме је публикација настала.

102

Кристијан Обшуст

нални у односу на византијске традиције које су играле базичну улогу, пре свега у контексту успостављања политичких премиса и имагинарија оновремених руских интелектуалних и политичких елита. Према томе, попут многих осталих делова Европе и културна средина на простору Чешке, а (условно) и Пољске и Словачке, на одређени начин је апсорбовала, односно прихватала инспирације античког културног наслеђа у толикој мери колико је то било могуће с обзиром на географске, културне и друштвене услове. Свакако, ова средина у контексту рецепције античких утицаја није имала јасну етничку сигнификацију, те се не може безусловно одредити као словенска. Снага акцептовања античког садржаја била је спојена и са развојним елементом и конструисањем домаће чешке, а условно и обриса шире словенске традиције. У том правцу, делатност Карла IV могла би се посматрати као кључна, будући да од периода његове владавине Праг као центар чешке културе уједно постаје значајно европско средиште из којег су излазили стари материјали европске латинске литературе. На тај начин је ширење античког утицаја омогућено и чешким културним оквиром, чиме порука античког стваралаштва, наслоњена на развијену домаћу (чешку) традицију, престаје да буде само предмет рецепције и постаје ствар продукције (Varcl et al. 1978, 14). Још од времена Карла IV формирали су се узајамни односи са представницима хуманизма, а касније и са носиоцима италијанске ренесансе, што је уједно доприносило све интензивнијој рецепцији античког наслеђа. То се најбоље уочавало посебно у области литературе, чиме је значај овог простора, а пре свега Прага, превазилазио регионалне оквире. Трагови раног италијанског хуманизма и ренесансе прилично су изражени у различитим сферама културе. Током четрнаестог века посебно се истичу личности као што су хуманистички писац Јан из места Středy (Jan IX. ze Středy – Johannes Noviforensis nebo de Novo Foro), уметник и трећи прашки архиепископ Јаниз Јенштејна (Jan z Jenštejna), затим италијански хуманиста и политичар Кола ди Ренцо (Cola di Rienzo) који је једно време боравио на двору Карла IV у Прагу, као и друге личности које су значајно утицале на оживљавање антике. На основу претходно наведених имена, уочава се да су неке од ових личности сасвим сигурно могле имати словенско, тј. чешко етничко порекло. Период хуситских ратова (1420–1434) није значајније прекинуо ове утицаје, тако да и у овом периоду елементи италијанске ренесансе у значајној мери продиру у словенску и чешку културу. Јан Хус, не само

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

103

да се добро оријентисао у грчкој филозофији и познавао анегдотске доживљаје њених представника, већ је са задовољством то користио у свом стваралаштву, али је такође употребљавао и античке реалије у корист одбране хуситске идеологије (Zumr 2006, 178). У том смислу, Хус је веома често цитирао бројне античке ауторе, односно користио њихове цитате за аргументовање сопствених ставова (Varcl et al. 1978). Након окончања хуситских ратова, наставља се интензивнији продор хуманизма и ренесансе, што временом доводи до стварања одређеног облика синтезе са домаћом реформаторском традицијом. Епоха ренесансе оставила је значајне утицаје у чешкој култури четрнаестог и петнаестог века, и свакако да је антика у овом периоду добила и на простору Чешке значај какав је имала у осталим регионима средње Европе. Зачеци словенских идеја су се на одређени начин рефлектовали управо у контексту деловања хуситског покрета и то пре свега у смислу перцепције хуситских теолога о значају ћирилометодске традиције, као и у расправама о словенском лингвистичком јединству (Obšust 2013, 54). Тако се, током шеснаестог и седамнаестог века, синтеза хуманизма и домаћих реформаторских традиција појављује у раду личности попут хуманисте, теолога и филозофа Јана Амоса Коменског (Jan Amos Komenský), који је био под утицајем неоплатонистичких идеја, као и педагога, хуманистистичког писца и теолога Јана Блахослава, односно у његовом педагошком и естетском схватању чешке језичке културе (Zumr 2006). Дела ове двојице аутора, а посебно Коменског, представљају једну од првих расправа везаних за словенско лингвистичко јединство на коју ће се касније у контексту идеологије панславизма и прокламовања различитих словенских идеја надовезивати бројни аутори. Ипак, перцепција антике у оваквом облику постојала је само на простору који заузима савремена Чешка, донекле Пољска и Словачка, односно код западних Словена. На простору јужнословенских земаља које су у међувремену постале саставни део Османског или Угарског царства, у словенском етничком корпусу, антички утицаји на стваралаштво практично нису постојали. Простор Русије, односно источнословенски простори, још од средњег века су били под утицајем византијског корпуса традиција. Струјање хуманистичких и ренесансних утицаја у Чешкој постојало је и непосредно након битке на Белој Гори 1620. године, нарочито код физичара и лекара Јана Марка Марција (Jan Marcus Marci), који је

104

Кристијан Обшуст

такође био под утицајем неоплатонизма. Међутим, као последица Тридесетогодишњег рата (1618–1648), дошло је до значајније стагнације у смислу продирања античких елемената у чешку и словенску културу. Идеје хуманистичког начина размишљања у области стваралаштва и науке постале су стране снагама које су тежиле да остваре рефеудализацију и рекатолизацију. Продирања античких утицаја у склопу хуманистичких и ренесансних традиција заустављена су језуитском новосколастиком претежно шпанске провенијенције у периоду од једног века (Zumr 2006, 179). Нови носиоци власти трудили су се да свестрано елиминишу културну повезаност са хуситизмом, а самим тим и са тзв. „народним хуманизмом“,6 који је настао особеном синтезом домаћих традиција са идејама италијанског хуманизма (Varcl et al. 1978, 208–212). За период од средине седамнаестог до друге половине осамнаестог века постоји приличан дефицит адекватних извора који би пружили релевантну слику о евентуалним инспирацијама антиком чак и на простору Чешке где су они до овог периода свакако били видљиви. Генерално посматрано, дуги временски период од краја хуситских ратова, па све до почетка чешког и осталих словенских народних препорода, карактерише несиметричност у прихватању елемената античке културе, како на простору Чешке тако и на другим словенским просторима где је респектовање елемената античке културе и током ранијих периода било инцидентно или уопште није постојало. Прилично комплек6 Термин „народни хуманизам“ односи се на облик синтезе који је настао спајањем хуситских реформаторских традиција са елементима италијанског хуманизма. Његов развој је био у тесној вези са формирањем грађанског сталежа који је тражио свој ослонац у развоју против феудалне идеологије. Међутим, свакако да овај развој није био усмерен само у једном правцу и нове снаге су се често сусретале са потешкоћама. Посебно се као проблем истицало уклапање хусизма као облика чешке мисли са јасним етничким предзнаком и тадашњих доминантних хуманистичких премиса. Будући да је након окончања хуситских ратова хуманизам који је долазио изван граница чешких земаља од стране хусизма посматран као страни идејни и језички елемент везан за римску цркву, указала се потреба за извесним прилагођавањима. Тако долази до потискивања искључивог облика „латинског хуманизма“ и до постепеног формирања посебног облика „народног хуманизма“, који је у себи објединио хуманистичке трендове са културном позадином хусизма. Тако устројен, он је одговарао ставовима грађанског сталежа. Оба ова правца, која су се у почетку размимоилазила и један другог искључивала, временом почињу да се зближавају, што води симбиози коју репрезентују писци на латинском и чешком језику. Овом зближавању су вероватно допринеле и старије традиције успостављене током владавине Карла IV, мада само делимично, будући да су се у међувремену значајно промениле социјалне, верске и културне околности (видети Varcl et al. 1978, 208–209).

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

105

сне социјалне, политичке и верске прилике на простору Чешке, као и различити односи према антици традиционалних владајућих елита с једне, и грађанске класе с друге стране, допринели су конфузној ситуацији која карактерише овај период. Остаје, пре свега, отворено питање које се односи на комплексност природе утицаја антике, посебно због тога што је прилично нејасно да ли су инспирације антиком биле систематски прихватане од стране средине као што је то на овом простору било раније, што га чини јединственим у словенском свету, или је преношење утицаја имало спонтани карактер. На основу расположивих индиција не може се говорити о некаквом општем обожавању антике чак ни код припадника елите. Међутим, с друге стране рецепција антике је несумњиво у извесној мери ипак постојала, што је свакако било условљено целокупним претходним развојем. Период од хуситских ратова до народног препорода на простору Чешке, у контексту рецепције антике, у суштини обухвата два оштро подељена периода, а као граница између њих традиционално се узима битка на Белој Гори (видети Varcl et al. 1978).7 Први период се са аспекта ликовне уметности карактерише као ренесансни период – или пак са гледишта развоја литерарног и идеолошког као период хуманизма и реформације, док је други период окарактерисан као раздобље барока, или као период антиреформације (Varcl et al. 1978, 207). Без обзира на овако оштро постављено разграничење у контексту предложене поделе – које би иначе требало додатно преиспитати по питању адекватне утемељености с обзиром на претходно указану тенденциозност у контексту перципирања битке на Белој Гори као преломног тренутка, што представља 7 Иако се често наглашава огроман значај битке на Белој Гори и то посебно у контексту словенских и чешке романтичарске историографије настале у периоду стварања чешког националног идентитета, треба напоменути да последице овог догађаја нису ни приближно биле толико велике и значајне каквим се представљају. Самим тим и постављање овог догађаја приликом конкретне интерпретације као јасно дефинисане границе у контексту рецепције антике, треба узети са приличном дозом резерве. Битка на Белој Гори, упркос томе што се у контексту чешке политичке митологије перципира као национална трагедија, заправо није представљала почетак угњетавања Чеха католицизмом и туђом династијом. Оваква симболика је овом догађају приписана током чешког народног препорода и то првенствено захваљујући тумачењима главног пропагатора аустрославизма Ф. Палацког који је овај догађај означио као „трагедију чешког народа“, а период након њега као „мрачно доба“. Овај мит се посебно интензивирао након стварања прве Чехословачке Републике када је прерастао у мит о „хиљадугодишњем ропству“ и германизацији Чеха у Хабзбуршкој монархији као „затвору народа“ (видети Mannová 2005, 14–15). О митизацији битке на Белој Гори и еволуцији мита о „хиљадугодишњем ропству“ у историјском развоју, видети: Rychlík 2001.

106

Кристијан Обшуст

тенденцију произашлу из перцепције о овом догађају која је створена у процесу чешког националног препорода – јасно је да су оба предложена периода, без обзира на спорност догађаја којим су разграничени, дефинисана на основу сопствених корпуса различитих констелација који су утицали на разноврсне и прилично супротстављене обрасце рецепције елемената антике.8

Утицај грчке класичне старине на конструисање словенства и стварање (све)словенских традиција Настанак идеала о античкој Грчкој класичног периода у Немачкој током друге половине осамнаестог века у контексту опште хеленофилије, истакао је грчки полис и класичну старину као општи универзални узор коме треба тежити, те је у том смислу занесеност антиком и њеним политичким, друштвеним и културним достигнућима допринела да се у Европи тог периода класични корени европске цивилизације перципирају као најбитнији фактор у њеној заједничкој историји. Тиме је створен идеални конструкт „старих Грка“, народа обдареног уметничким, мисаоним и политичким способностима, чији су сви припадници делили исте вредности и исто осећање припадања заједници (Babić 2008, 61). У осамнаестом и на почетку деветнаестог века, када су се распадали феудални сталежи уз прокламовање античких вредности, појављује се такозвани „нови хуманизам“ (Svoboda 1957, 5).9 Опширније о овим сложеним питањима, али и о конкретним манифестацијама утицаја античких елемената на литературу, архитектуру и ликовне уметности, видети: Varcl et al. 1978. гл. IV. 9 Већина аутора који употребљавају термин „нови хуманизам“ или „неохуманизам“ – који се иначе веома ретко употребљава и који је претежно ограничен на старију литературу – истичу како се он разликује од „старијег хуманизма“ оријентисаног на римску старину по томе што неохуманизам ставља акценат искључиво на грчку културу уздижући је на највиши могући степен као културни, друштвени, политички и сваки други идеал. Новохуманизам у суштини на одређени начин обједињује поједине елементе онога што се сматрало народном традицијом, са сегментима новонастајућег глорификовања класичне грчке старине, стварајући на тај начин посебан идеал о старој Грчкој као колевци европске цивилизације. Овај термин се везује првенствено за Немачку и за Вилхелма фон Хумболта (Friedrich Wilhelm Christian Karl Ferdinand von Humboldt), односно за његову реформу школства, али се као две кључне личности које се везују за њега наводе Винкелман (Johann Joachim Winckelmann) и Гете (Johann Wolfgang von Goethe). У суштини, неохуманистички 8

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

107

Струјања која су у том периоду захватила већи део Европе, свакако су допирала и до оновремених интелектуалних елита словенских народа и то пре свега оних личности које су живеле и деловале на простору Хабзбуршке монархије. Тако су почетком деветнаестог века, ослањајући се пре свега на хердеровски опис Словена,10 неколико кључних носилаца процеса везаних за конструкцију словенског идејног корпуса и идеологије панславизма настојали да класичну грчку старину на бројне начине повежу са прошлошћу Словена које су на различите начине перципирали као јединствени колективитет. Узимајући у обзир карактер словенских народних препорода као специфичних културних покрета који су првенствено били усмерени на обнављање и покрет подразумева комплетан опсег пракси и инспирација које су настале „поновним открићем Грчке“ и као такав у себи обухвата идеје филозофа немачког класичног идеализма попут Хердера (Johann Gottfried Herder), Шилера (Johann Christoph Friedrich von Schiller) и осталих интелектуалаца из вајмарског круга. Детаљније о неохуманизму, видети: Dewey 1979; Novak 1910; Svoboda 1957; такође: Zumr 2006. 10 Немачки филозоф Ј. Г. Хердер (Johann Gottfried von Herder 1744–1803) представља кључну личност у контексту настанка (све)словенског идеолошког корпуса, односно фундуса идеја о (све)словенском јединству какве су се касније јављале у радовима многобројних славофила, слависта и панслависта. Хердер је у складу са његовим идеолошким постулатима и перцепцијом народа Словене посматрао као јединствену целину, односно колективитет. Односно, код Хердера се појам „народ“ спаја са термином „људи“, при чему се посебно истиче како основу народа, тј. људи представљају језик и поезија. Држава за Хердера има хијерархијски нижи степен значаја од културе и језика. Хердер све културе поставља у равноправан однос, при чему се залаже за њихову различитост, али при томе не негира постојање позајмљених елемената унутар њих који по њему доживљавају дубоке промене (видети Obšust 2013). Код Хердера, који индивидуализам у извесном смислу маргинализује и на одређени начин преноси на план колективитета, народ заправо представља целину са особеним духом (Volksgeist). Хердер стога историју види као скуп различитих културних идентитета, које сваки посебно изједначава са термином „Volk“, при чему инсистира на разликама и карактеристикама сваког народа засебно (видети Dimon 2004; такође Krejči 2000). Полазећи од оваквих идејних премиса, у свом делу Ideen zуr Philosophie der Geschichte der Menschheit из 1791. године, Хердер описујући Словене ствара идеалистичку слику о њима као о мирољубивом и ненасилном народу коме предстоји „славна будућност“. Јован Скерлић указује како „Хердер даје идиличну слику Словена, пастира и вредних земљорадника, хвали њихов весео и складан живот, питому душу благе нарави, вредноћу, гостољубље, дарежљивост, љубав према природном и питомом животу. Он их жали што су због своје питомости, без трунке ратничког и освајачког духа, остали раса робова, жртве јачих и сурових суседа, Немаца, Мађара, Турака и Татара. Он верује у будућност словенског племена, убеђен је да ће се Словени прилагодити условима цивилизације, ојачати се њоме и ојачати је приновом своје свеже и здраве крви. Он већ види доба када ће се велики словенски народ пренути из вековног дремежа, ослободити се ропских ланаца туђинских и постати господар пространих земаља од Јадранскога мора до Карпата и од Дона до Мулде“ (цит. по Skerlić 1906, 175–176).

108

Кристијан Обшуст

кодификацију језика као и на конструисање свести о националном идентитету, није изненађујуће што је оновремени занос старом Грчком који је у том периоду био на врхунцу кулминације у већини европских друштава утицао и на поједине сегменте самих препорода и то пре свега у контексту литературе и историографије. Носиоци процеса чешког и словачког народног препорода који су класичну грчку старину у складу са оновременим општим трендом постављали као врхунски узор коме треба тежити, заправо су је својим деловањем инкорпорирали у (све)словенски контекст. Ипак, у чешком и општем словенском контексту антички идеал, у облику у каквом је био формулисан новохуманистичким покретом, продирао је међу Чехе и остале Словене са закашњењем, што је било у вези са тадашњим стањем чешког и других словенских друштава која нису имала довољно широку интелектуалну основу која би могла да се са таквим идеалом поистовети (видети Zumr 2006, 180, курзив аутора). Међу представницима словенске интелигенције која је живела и деловала на простору Хабзбуршке монархије током последње трећине и прве половине деветнаестог века, класична старина се првенствено помиње у контексту различитих лингвистичких расправа које су представљале главну особеност словенских народних препорода. Практично код свих словенских аутора је при томе био наглашен мотив о хармоничности, слободи и супериорности старих Грка, што је иначе представљало неку врсту оновременог стандардног шаблона који је изнова понављан приликом описивања старих Грка. У даљем тексту биће указано на значај грчке класичне старине у радовима појединих кључних носилаца словенских идеја, као и у делима најзначајнијих представника чешког и словачког народног препорода који су настојали да наслеђе античке Грчке на одређени начин повежу или инкорпорирају у словенски идејни корпус и словенске национализме. Чешки и аустријски племић Ф. Ј. Кински (František Jozef Kinský 1739–1805) у свом делу Erinnerungen über einen wichtigen Gegenstand из 1773. године бавио се идеолошком проблематиком деловања антике. По његовом мишљењу, најбитнији инструментални значај класичних језика је у томе што они представљају средство ка достизању вишег хуманистичког образовања. Заступајући овакав став Кински је изнео аргументацију у корист чешког језика тврдећи да је он не само близак

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

109

него и сродан са грчким или латинским и да има сличне високо цењене квалитете (видети Zumr 2006, 180).11 Први значајнији аутор који је у својим радовима везаним за расправе о чешком језику указао на значај класичне старине био је један од најбитнијих представника чешког народног препорода, писац, филолог, лексикограф и преводилац Јосеф Јунгман (Josef Jungmann 1773– 1847). У свом значајном тексту из 1827. године „О класичној литератури и њеној важности“ Јунгман је истакао значај ослањања на античку традицију као на неприкосновени идеал. По његовом мишљењу је литература, која своје узоре треба да црпи из класичне књижевности, кључни услов и средство за успостављање „народне свести и народног језика“. Руководећи се мишљу да суштину народности и народне свести ствара језик и свест историјског континуитета, Јунгман наглашава потребу за праћењем узора својственог Грцима код којих је литература била условљена слободом, па је могла постати класична и узвишена (видети Zumr 2006). Он указује на потребу ка постизању класичности у литератури која се одликује хармонијом, умереношћу, као и јединством садржаја и форме. Овакве идеје Јунгман је у одређеној мери црпео и из Аристотелових дела. Код Јунгмана се није радило о проучавању естетских категорија у ужем смислу речи, већ је његов интерес такорећи био социолошки: код њега се радило о сазнању, под каквим условима се литература и језик могу оптимално развијати, шта утиче на њихов развој, и када и како могу достићи врхунац, односно класични степен (Zumr 2006, 181). Његова тежња ка стварању адекватних услова за уздизање чешког језика на степен савршенства какво је он поседовао у периоду пре трагично перципираних догађаја на Белој Гори, односно пре његове рурализације, неоспорно је могла видети узор само у литератури класичног периода, односно у делима античких писаца која су по Јунгману карактерисала склад и савршенство.12 Јунгман је у својим радовима био у потпуности ин11 Овакве тенденциозне тврдње о сличности између чешког, а (условно) и словенских језика са старогрчким, присутне су и у радовима старијих аутора. Тако се нпр. сличне тврдње срећу у радовима хусита попут Јеронима Прашког (Jeroným Pražský 1378/80–1415), Јана Блахослава (1523–1571), као и у делима професора грчког Вацлава Писецког (Václav Písecký 1482–1511). 12 Чешки језик се у последњим деценијама осамнаестог века налазио у прилично лошем стању и није био кодификован. Будући да је јако дуги временски период био плански и интензивно потискиван од стране Хабзбурговаца у склопу опште политике германизације, постепено је истиснут из државне управе и културе. Поред тога, након пораза реформатор-

110

Кристијан Обшуст

спирисан античком књижевношћу, али не само у форми узора, већ као елементом који може послужити изградњи особене класичности чешке књижевности и језика (видети Svoboda 1957). За постизање степена класичности у литератури, Јунгман као кључни предуслов наводи постојање грађанске слободе, истичући при томе да на развој књижевности утичу друштвено уређење, религија, али и друштвени морал. Деловање Јунгмана се мора посматрати у ширим оквирима, тј. у контексту оновременог европског неокласицистичког покрета. Од његовог времена антички идеал постаје основна референца даљег народног и литерарног развоја, те се самим тим може посматрати и као новоуспостављена парадигма (Zumr 2006). Филолог и професор грчког језика Р. Данковски (Řehoř Dankovský 1781–1857) тежећи да докаже етимолошку везу између словенских језика и грчког, изнео је тумачење о сродности између Словена и Грка. У свом делу Die Griechen als Stammverwandte und Sprachverwandte der Slaven из 1828. године, Данковски је истакао како је источна Европа била настањена народом из којег су настали Словени и Грци, при чему је Орфеја назвао славним праоцем Словена (Obšust 2013, 182). Такође, често је измишљајући поједине термине настојао да докаже сродност словенских језика са грчким, при чему је тенденциозно усклађивао имена старословенских и грчких богова. По сличном систему је изнео и тумачење да у мађарском језику постоји доста грчких речи, на основу чега је претпоставио да су Мађари живели у близини Грка, недалеко од Црног мора (Obšust 2013, 182). Без обзира на то што је рад Данковског код појединаца изазивао одушевљење „што су Словени браћа по крви старим Грцима“, аутори попут Человског и Шафарика су га назвали „филолошким лудаком, који и себе и Словене изазива општем подсмеху“. Помало парадоксално, његове произвољне теорије ских снага на просторе тзв. чешких земаља, доселио се велики број страног племства које се служило немачким језиком, док је старије домаће чешко племство или покатоличено или је емигрирало током контрареформације. Међутим, упркос овој чињеници, на простору Чешке средином осамнаестог века чешким језиком је говорило више од две трећине становништва и то не само у сеоским срединама већ и у градским центрима. Ипак, чешки језик су претежно употребљавали припадници ниже и средње класе који нису имали значајнији политички утицај. У таквим околностима указала се потреба за проналажењем адекватног узора за његово „обнављање“ и тај узор су носиоци чешког народног препорода пронашли управо у антици, тј. у старој Грчкој. Преводећи и имитирајући античка дела, носиоци чешког народног препорода су при томе тежили да народну писменост уздижу на основама које су биле независне од све израженијих тенденција немачког национализма (видети Svoboda 1957, 36).

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

111

је нападао и Колар, да би касније у својим радовима приступио и сам сличним анализама (видети Svoboda 1957, 85–86). Ф. Палацки (František Palacký 1798–1876) био је чешки историчар, политичар и један од најзначајнијих носилаца чешког народног препорода у деветнаестом веку. Под утицајем немачког песника Шилера (Johann Christoph Friedrich von Schiller) Палацки је естетску културу сматрао одлучујућим фактором у стварању народног карактера и остваривању тежње за хармонијом и људскошћу, при чему као пример за стварање оваквог јединства истиче старе Грке (Zumr 2006, 185–186). Полазећи од Шилера, који је сматрао да се живот народа без естетске културе креће између деспотског варварства и егоизма, Палацки естетику и уметност сматра средством за постизање крајњих циљева које човечанство себи поставља. У свом тексту „Преглед историје естетике“ („Přehled dějin krásovědy“) Палацки истиче да у томе посебну улогу могу одиграти словенски народи, који управо почињу да испуњавају своје историјско послање, а за то послање имају основне претпоставке јер су својим хармоничким карактером слични Грцима – овде је опет присутан хердеровско-коларовски мотив (Zumr 2006, 186). Класична старина, као и код осталих аутора и за Палацког представља неприкосновени узор и као таква се употребљава у (све)словенском контексту уз компарацију старих Грка са словенским народима, а све у циљу наглашавања значаја и особености Словена који имају узвишене особине попут старих Грка. Иако ове идеје изворно потичу из немачке средине, оне су коришћене у многобројним европским друштвима, чије су националне елите настојале да кроз њихово поређење са супериорно схваћеним старим Грцима, управо своју новонасталу нацију означе за јединствену, посебну и најбољу. Јер, као што је А. Смит приметио, у свету нација је свака нација најбоља и најстарија и свака тежи истицању себе као носиоца правих вредности (видети Smit 2010). Овакво формирање националне имагинације, у којој је поред средњовековне прошлости битну улогу у овом периоду играла и класична старина, коришћено је и у процесима еманципације својствене периоду народних препорода словенских народа, а посебно у контексту изградње (све)словенског идејног корпуса. Међутим, конкретно код Палацког, не сагледава се све само у оквирима словенства и панславизма, већ он посебно истиче значај Чеха којима предстоји светла будућност, будући да су имали значајну прошлост. Палацки је желео да чешки народ створи такву културу какву су имали Грци, и како би се то постигло,

112

Кристијан Обшуст

наглашава да је потребно народне снаге довести у хармонију са развојем који је почео са Француском револуцијом, пошто ће у противном чешки народ нестати (Zumr 2006, 186). Његово дело, а у оквиру њега и истицање значаја грчке класичне старине, мора се посматрати у оновременом друштвеном и политичком оквиру. Палацки износећи сопствену концепцију историје Чеха у капиталном и првом синтетичком приказу чешке историје Dějiny národu českého v Čechách i v Moravě, целокупну историју Чеха посматра као непрекидну борбу чешког елемента са немачким. Палацки за врхунац чешке историје сматра хуситски реформаторски покрет. Његов политички анганжман се креће од првобитног залагања за политичко преуређење Аустроугарске кроз концепт аустрославизма, до значајног критиковања постојања вишенационалне Хабзбуршке монархије. Естетско становиште Ф. Палацког и његова филозофија историје произлазиле су из његове ноетике, филозофске дисциплине која је имала основ у Кантовој критици, али је због приличног субјективизма и интелектуализма – са својим последицама на естетику – она била за Палацког превише једнострана (Zumr 2006, 186).13 Палацки Грке посматра као најзначајнији хармоничан народ у коме је утелотворено савршенство и они за њега као такви не представљају само обичну инспирацију, већ узвишени и непревазиђени узор (Varcl et al. 1978; Svoboda 1957; Zumr 2006). Иначе, генерално посматрајући, у контексту чешког и словачког препорода као и у оквиру процеса формирања (све)словенског идејног корпуса, бројни аутори су истицали сродност чешког и словенских језика са грчким. Свакако, њихов рад у овом сегменту није био разрађен на истом нивоу и није имао подједнак утицај. Тако се нпр. овакви ставови појављују и у радовима аутора попут песника и преводиоца В. А. Свободе (Vaclav Alois Svoboda 1791–1849), код писца и педагога Ј. Хмела (Jozef Chmela 1793–1847), као и код многих других личности које су проучавале античке писце. Ј. Зумр истиче да је тенденција која се односила на тражење везе између грчког и чешког језика у контексту њене идеолошке функције представљала један од првих знакова чешке тежње за еманципацијом (видети Zumr 2006). Овакво тумачење свакако има упориште и кореспондира са чињеницом да су се процеси везани за словенске националне еманципације прожимали са процесима 13 Опширније о неким филозофским становиштима Палацког у својству његове инспирације Платоновим делима и идејама чешког платонизма, видети: Zumr 2006.

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

113

везаним за конструисање (све)словенских тенденција (видети Obšust 2013), али и са процесима који су се односили на формирање словенских грађанских сталежа. Овај последњи процес је свакако несумњиво утицао на прихватање различитих форми инспирација антиком, посебно старом Грчком. Изузев у раду Ф. Палацког и Ј. Јунгмана, посебан значај класичној старини у контексту стварања словенског идејног и идеолошког корпуса као и у правцу токова чешког и словачког народног препорода, придодаван је од две кључне личности које су својим радом пресудно утицале на формирање словенског паннационалног идентитета. Оба ова аутора – Јан Колар и Павел Јозеф Шафарик – потицали су из протестантске, односно лутеранске средине. Њих двојица, заједно са Ф. Палацким, представљају главне личности које су оновремену перцепцију о грчкој класичној средини практично инкорпорирали у (све) словенски контекст. Сва тројица аутора (Колар, Шафарик и Палацки), потицали су из словачко-моравске средине, били су инспирисани антиком и новохуманистичким покретом, и сматрали су да модификован антички идеал представља суштински елеменат, тј. сегмент еманципационих тенденција Чеха, свих Словена и коначно целокупног човечанства (Zumr 2006, 182–183). Истакнути слависта, писац, историчар и лингвиста П. Ј. Шафарик (Pavel Jozef Šafárik 1795–1861), изузев што је у својим делима често употребљавао разноврсне античке елементе, истицао је и значај класичне литературе. Своја новохуманистичка убеђења Шафарик је најјасније изразио у свом чланку у часопису Крок из 1833. године у коме пише: „грчка и римска литература је основ разумне и уметничке просвете новијих народа, њена дела су неспорно мерило укуса у домену лепих уметности, тако да, како то и искуство потврђује, сваки народ који својевољно ове вековне узоре лепоте и правде одбацује, самим тим своју литературу у варварску пребражава“ (цит. по Svoboda 1957, 62). Код Шафарика антика ствара хоризонт према којем заузимају однос сви критеријуми вредности његовог целог уметничког и научног стваралаштва. Шафарик, попут других оновремених словенских аутора, такође приступа поређењу старих Грка са Словенима. Тако у свом најзначајнијем делу Словенске старине (Slovanské starožitnosti) из 1837. године, разрађује читав концепт словенског лингвистичког јединства у прошлости на основама поређења чешког са грчким и ла-

114

Кристијан Обшуст

тинским језиком.14 Шафарик је у својим радовима често величао слободу народа, при чему је као пример и идеал те слободе управо наводио старе Грке. У том правцу он је, између осталог, истицао како се величина грчког и римског народа као и њихова историјска улога у европској прошлости заснивају на њиховој старости, стога настоји да докаже како су и Словени поред Грка, Римљана, Келта и Германа, стари, односно историјски становници Европе, а не варварски освајачи из каснијих периода (видети Zumr 2006, 184). Износећи овакву тезу о аутохтоности, Шафарик је истицао како су словенска старинска култура, начин живота, али и узвишени морал вредни поштовања, у чему се свакако може видети политичка димензија његових тумачења произашла из оновремених комплексних процеса и окружења као и из његових личних славофилских тенденција. Односно, Шафарик који се у својим радовима у значајној мери ослањао на Хердерову перцепцију о Словенима као и на многа друга хердеровска становишта, одбијао је да Словене посматра као варваре и робове, што је у оновременој немачкој литератури била иначе јако честа тенденција (видети Šoltés 2004; такође Obšust 2013, 155–160). Ставови које је Шафарик изнео у свом делу Словенске старине дуго су сматрани за релевантне и између осталог они су подржавали став о равноправности народа и у приличној мери су оснажили демократске елементе чешког националног програма (Zumr 2006, 184). У Шафариковим лингвистичким, али и историографским радовима, уочава се истицање значаја грчке класичне старине и старих Грка као општег узора, иако не на тако директан начин као што је то уочљиво у радовима Ф. Палацког и посебно у делима Ј. Колара. Односно, иако се у делима Шафарика уочава инкорпорирање класичне старине у (све)словенски концепт, манифестација њеног глорификовања није претерано и директно наглашена као у делима других носилаца словенских идеја и представника словенских препорода, у првом реду Ј. Колара. Словенске старине иначе представљају прву обимнију студију о историји и култури Словена чији је аутор словенског порекла. Шафарик у овом делу служећи се историографијом истиче равноправност Словена са осталим народима, односно садржај књиге обилује читавим низом политизација. Одмах након публиковања, Словенске старине су имале приличан одјек код представника оновремене интелигенције већине словенских народа и значајно су утицале на процесе еманципације словенских народа на простору Хабзбуршке монархије. Опширније о овом делу, као и о осталим Шафариковим историографским радовима и њиховом значају у контексту словачког народног препорода и у процесима стварања (све)словенских традиција, видети: Obšust 2013; такође: Podolan 2007. 14

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

115

Лутерански свештеник, писац, политичар и први професор словенске археологије на Универзитету у Бечу, Ј. Колар (Jan Kollár 1793– 1852), представља кључну личност заслужну за инкорпорирање деветнаестовековне перцепције о грчкој класичној старини у (све)словенски контекст. Као један од најбитнијих носилаца словачког народног препорода, значајан актер чешког народног препорода и творац концепције о словенској културној, литерарној и језичкој узајамности (видети Obšust 2013), Колар је у оновременом схватању старих Грка као јединственог колективитета у одређеном смислу видео механизам погодан за доказивање његове тезе о Словенима као једном народу са више језичких дијалеката. Полазећи од примарних расправа о словенском језичком јединству, Колар је створио сопствени концепт панславизма као идеје која је у први план истицала културно јединство Словена (видети Vlček 2011; Krejči 2000; Obšust 2013; Žilíková 2010). При томе је грчка класична старина, односно перцепција о старим Грцима као јединственом колективитету који је у првом реду повезивао заједнички језик са неколико дијалеката, за Колара у контексту његове визије словенског јединства била од круцијаланог значаја. Тако у свом утицајном делу O literarnéj vzájemnosti mezi kmeny a nářečími slavskými из 1836. године Колар, прокламујући концепт словенске узајамности и сопствену визију културног аспекта панславизма, износи особено схватање Словена и њихове историје често се позивајући на пример старих Грка. Колар у поменутој расправи О литерарној узајамности између племена и словенских дијалеката, која је иначе несумњиво имала круцијалан значај у формирању панславистичког дискурса (Obšust 2013), истиче како сви Словени представљају један народ чији је језик подељен на четири различита дијалекта. Односно, Колар је сматрао да код Словена постоје четири наречја (чешко, пољско, руско и илирско), исто као што је грчки језик био раздељен на четири дијалекта (јонски, еолски, дорски и атички). Наводећи ову аналогију, Колар је истицао да следећи пример старих Грка, који су упркос великим разликама у дијалектима били узајамно спојени у језику и култури, оваквом јединству треба да теже и сви Словени (видети Svoboda 1957, 66–67). Дакле, у складу са оновременом општом глорификацијом старих Грка, као и сваког сегмента њиховог стваралаштва и историје, стари Грци су и за Колара представљали највиши могући узор. Управо због тога, према мишљењу Колара, требало је да стари Грци представљају и својеврстан узор за стварање нове словенске културе. Односно, по Колару је савре-

116

Кристијан Обшуст

мени задатак времена да Словени створе нову европску културну епоху, како то изискује дијалектика историје (Zumr 2006, 184–185). Овакво становиште Колар је базирао на идејама Ј. Г. Хердера које су иначе пресудно утицале на Коларов рад у контексту његове визије словенског јединства и будућности Словена. Наиме, Хердер у помињаном делу Ideen zur Philosophie der Geschichte der Menschheit, стварајући идеалистичку представу о Словенима, истиче како им предстоји „славна будућност“, што је у складу са његовим схватањем историје по коме сваки народ у одређеном периоду представља целокупно човечанство. Односно, у Хердеровој филозофији је у свакој историјској епохи један народ посебно истакнут (народи Старог истока, Грци, Римљани, Германи, Словени), док су сви други народи потиснути у други план. Поистовећивање једног народа са целим човечанством, у одређеном периоду историје, присутно је иначе и у радовима немачких мислилаца након Хердера (видети Dimon 2004, 139). Дакле, без обзира на тенденцију бројних славофила и панслависта, укључујући и Колара, који су настојали да у складу са Хердеровим тумачењем Словене представе као јединствен народ коме предстоји „славна будућност“ и водеће место у даљем развоју цивилизације, односно као „Грке новог доба“, Хердерово истицање Словена заправо није било ни по чему особено и јединствено. Ипак, с друге стране, како је приметио О. Крејчи, Хердерова перцепција цивилизацијске мисије Словена била је органски спојена са хуманистичким идеалима као и мишљу о основним правима свих народа, и управо је овај филозоф на интелектуалном пољу допринео формирању тезе која је, уз помоћ просветитељске представе праведности, иницирала враћање самоспознаје неслободних словенских народа (Krejči 2000, 113). Дакле, глорификација Словена и визија њихове славне будућности, коју је први у складу са његовим схватањем историје прокламовао Хердер, за бројне славофиле, слависте и панслависте, а нарочито за Колара, представљала је својеврсну базу за даљи развој (све)словенског идејног и идеолошког корпуса. У том контексту Колар је, попут Хердера, али уз израженију дозу глорификације, Словене перципирао као будуће носиоце свих цивилизацијских тековина, односно као „Грке новог доба“. Он је додатно стварао идеалистичку представу о Словенима и њиховим врлинама, тенденциозно глорификујући њихове карактеристике и дух по принципу Хердеровог Volksgeist-a. Колар је био свестан приличне разједињености између Словена, па је те многоструке разлике настојао да смањи или да их у

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

117

потпуности заобиђе залажући се за словенско културно и језичко јединство, при чему је указивао на пример старих Грка. За Колара је, као и за Хердера, језик представљао једну од основних карактеристика народа, а језик Словена, који је перципирао као јединствен, по њему је на простору Хабзбуршке монархије био угрожен, чиме су уједно била угрожена и права Словена у смислу равноправности са осталим народима унутар царства. Истичући угроженост језика и словенске културе, Колар је истицао како је јединство Словена неопходно, будући да је дошло време када ће словенски народи, односно словенски принцип преузети „духовно вођство човечанства“ (видети Žilíková 2010, 56). Са циљем да укаже на словенско природно јединство у прошлости, Колар је инсистирао на општој словенској литерарној узајамности, користећи као пример племенске и језичке поделе код старих Грка (видети Svoboda 1957), који су упркос тим интерним поделама по Колару чинили један народ, односно јединствени монолитни колективитет. У том правцу, модел за свесловенску концепцију народа Колар је црпео из класицистичког схватања грчко-словенске сличности, будући да је код Грка (Хелена) подела језика на дијалекте била у вези и са „племенским поретком“ (Podolan 2007, 8). Компарирајући старе Грке са савременим Словенима, Колар је у својим радовима истицао да се језичке и племенске поделе међу Словенима могу превазићи (видети Obšust 2013). Поред тога, Колар је сматрао да се класични језици (грчки и латински) могу на адекватан начин преводити једино у словенски језик/ језике, с обзиром на то да је једино у њима могуће имитирати (опонашати) слободан редослед речи и реченица, прозаички ритам и песничку метрику онако како је то изворно у грчком, али и латинском језику (Svoboda 1957, 66–67). Ипак, форма грчког поимања времена није се у потпуности могла применити на све њих (нпр. на руски и пољски), али у случају чешког и словачког ипак је доносила задовољавајуће резултате (Podolan 2007, 5). Грци и Римљани су за Колара представљали ствараоце прве културе у европској историји (Varcl et al. 1978; Zumr 2006, 184). Уједно, језици ових народа су по Колару били мелодични и са богатством облика, тј. имали су попут словенских прозаички ритам и осећај за време, док су насупрот томе нови германски и романски језици били крути и са искривљеним коренима (видети Svoboda 1957). Оновремено интересовање за језик као најзначајнији знак народа појачавало је покушаје за имплементацију античког естетског канона на словенске језике (Podolan 2007, 5). Колар је у том контексту истицао

118

Кристијан Обшуст

како Словени у себи носе бројне античке елементе, односно како је словенски језик најчистији и најближи језику старих Грка, при чему је своје ставове настојао да поткрепи бројним прилично произвољним и некритичким анализама, односно сопственим проучавањима у форми невештих лингвистичких компарација (видети Obšust 2013, 79–80).15 Као што је указано, Коларова идеја о свесловенском културном и језичком јединству темељила се у извесној мери, између осталог, и на његовом схватању идентитета старих Грка, који су, иако су припадали различитим полисима и говорили различитим дијалектима, успели да остваре културно јединство (Obšust 2013, 81). Колар је, заправо, грчку класичну старину на одређени начин инкорпорирао у (све)словенски контекст у циљу пропагирања словенске узајамности, односно у циљу стварања (све)словенског идентитета. Међутим, без обзира на висок степен глорификације класичне грчке старине и тенденције различитих поређења старих Грка са Словенима, Колар није сматрао да је улога историје у имитирању „грчкости“, већ у пресликавању грчке „људскости“ (видети Zumr 2006, 184). Ипак, с друге стране, без обзира на идеализовање антике које је уочљиво код Колара, он је у својим радовима често критиковао тадашњи положај робова као супротан људскости при чему је, насупрот примера старих Грка и њиховог третмана робова, истицао пример старих Словена који су, како је био уверен, омогућавали заточеницима да се искупе и врате нормалном животу (видети Zumr 2006, 185). Оваква перцепција код Колара је такође у складу са Хердеровим принципима код којих је принцип слободе најбитнији. Посматрано у целини, мотив идиличне слике о Словенима као о народу (народима) за кога слобода представља највиши идеал, почевши од Хердера стално се провлачио кроз дела аутора романтичарске историографије и заступника различитих форми панславистичких идеја (Obšust 2013, 80). Коларов однос према антици формиран је током његових студија у протестантској средини Јене и поред примарног Хердеровог утицаја, на њега су такође утицале и идеје других филозофа немачког класичког идеализма. Коларова перцепција антике се у том контексту у приличној мери базирала на ставовима његовог јенског професора, Ј. Ф. Фриса (Jakob Friedrich Fries, 1773–1843) (видети Zumr 2006). Колар говори о постојању два принципа: принцип У том контексту, Колар се између осталог позивао и на рад дубровачког писца Стјепана Градића (1613–1683), дипломате, научника и руководиоца Ватиканске библиотеке (видети Svoboda 1957, 67). 15

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

119

антике, који је био пагански и народни и модерни германско-хришћански принцип, али су по њему оба принципа временски превазиђена и због тога наступа нови „принцип људскости“, ношен младим словенским народима (Svoboda 1957, 67). За Колара су Грци и Римљани као ствараоци прве културе у европској историји представљали кључ за решавање савремених задатака (Varcl et al. 1978; Zumr 2006, 184). У том правцу грчки узор који је за Колара био неприкосновен, требало је да послужи за остваривање основног циља који је за њега било стварање словенског јединства. По Колару, Грци и Римљани су тежили ка реалности, природи, лепоти, имали су чулност, машту и укус, били су објективни; док нови народи теже ка идеалима, духу, логици, имају осећај, и субјективни су (Svoboda 1957, 67). Из овакве констатације се можда најбоље уочава место грчке класичне старине, односно степен њене глорификације који је био присутан код Колара. Античко вајарство, за Колара, тешко да ће бити превазиђено, али зато се поезија, природне науке и филозофија стално усавршавају и управо Словени као блиски старим Грцима, са којима баштине сличности у структури језика, могу да изврше спајање антике са модерним образовањем (видети Svoboda 1957). Из свега претходно наведеног уочава се да Колар, полазећи од деветнаестовековног обрасца схватања колективног идентитета старих Грка као јединственог и монолитног (видети Obšust 2012), настоји да овај модел примени као погодно средство словенских еманципационих процеса, како у контексту (све)словенског корпуса идеја, тако и у одређеним сегментима словачког и у мањој мери чешког народног препорода. Како би се у потпуности сагледало Коларово перципирање антике и имплементација античких елемената у (све)словенски контекст, односно у фундус словенских традиција, потребно је укратко указати на још један аспект његовог рада који је био присутан и наглашен у његовим историографским списима. Његова дела која су се бавила прошлошћу Словена, односно проблематиком словенског етнонима и прапостојбине су, заједно са Шафариковим радовима, имала кључну улогу у процесима стварања (све)словенских традиција (видети Obšust 2013; такође Podolan 2007). Колар је питањима везаним за историју Словена веома често приступао кроз тезу о насилној асимилацији Словена од стране других народа у прошлости. Тако нпр. у својим делима Staroitalia slavjanská и Cestopis obsahující cestu do Horní Italie a odtud přes Tyrolsko a Bavorsko, se zvláštním ohledem na slavjanské živly roku 1841 konanou a sepsanou od Jana Kolára, Колар говори о Слове-

120

Кристијан Обшуст

нима у Италији, који су временом асимиловани. Односно, Колар у овим делима помиње старе Словене које назива Венетима (Vendove) као блиске сроднике италских племена и становнике Апенинског полуострва на коме су живели од антике, при чему „аргументе“ за оваква тврђења поткрепљује крајње произвољним и некритичким анализама неких властитих именица. У том контексту треба поменути и дело Staroitalia slavjanská из 1853. године, у коме Колар тврди како је латински језик заправо један од старословенских дијалеката који је измењен (видети Svoboda 1957). У истом раду је, како би доказао старословенско порекло италских племена, наводио и неке сличности у култовима и религији између италских племена и старих Словена (Obšust 2013, 161).16 Анализирајући Коларове хипотезе и интерпретације о прошлости Словена, П. Подолан је указао на то како је заправо одређена доза носталгије која је присутна у Коларовим коментарима можда представљала израз песимистичког погледа на успех словенске еманципације, а вероватно и Коларову свест о нарочито слабој позицији Словака у Угарској (видети Podolan 2007, 10. и даље). На крају треба поменути и активност Колара у смислу његове тенденциозне интерпретације појединих археолошких налаза. Колар, који је након револуције 1849. године радио као професор на Бечком универзитету где је предавао словенске старине, односно словенску археологију, у последњим годинама свог живота у значајној мери се усмеравао на проучавање словенских топонима на простору Немачке, али и на доказивање аутохтоности Словена на различитим просторима Европе. Износећи различите тврдње као аргументацију, често је указивао на материјалне остатке којима је произвољно приписивао словенску етничку атрибуцију. Изузев Колара и други словенски аутори су се често користили археологијом како би између осталог указали на блиске везе или чак сродност између Словена и старих Грка (видети Obšust 2013). Оваква тенденција је свакако проистицала из оновремене идеализоване перцепције о античкој Грчкој и старим Грцима, односно из жеље да се тадашњи народи (у конкретном случају Словени) у што већој мери повежу са супериорно схваћеним старим Грцима. 16 Опширније о Коларовим, али и о Шафариковим историографским радовима и њиховом значају у контексту процеса стварања словачког националног идентитета, видети: Podolan 2007. О значају ових радова, као и других радова слависта, славофила и панслависта за процесе конструкције словенства и измишљања (све)словенских традиција опширније: Obšust 2013.

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

121

Закључак У претходном тексту је указано на то како је рецепција антике на одређеним славофоним просторима постојала практично од четрнаестог века и како је зависила од комплексног политичког, конфесионалног и читавог сета других констелација. Такође, истакнуто је да се схватање и рецепција антике у периоду између четрнаестог и осамнаестог века, с обзиром на корпус података којима се диспонује, најбоље може пратити на простору Чешке. Специфичност овог простора посматраног у контексту сложених политичких, економских, конфесионалних и културних тенденција које су на конкретној територији постојале у датом периоду, у значајној мери су условиле и омогућиле значајније познавање антике од стране оновремених интелектуалних елита. У том контексту, градски центри на простору данашње Чешке, а посебно Праг, у одређеном смислу су представљали урбана средишта у којима је познавање и изучавање различитих сегмената антике продирало и у сфере (условно) чешке и словенске културе. Након што је током друге половине осамнаестог века створена идеализована слика о старој Грчкој као колевци европске културе, оваква доминантна перцепција, односно оновремени дискурс о старој Грчкој, иницијално изграђен на основу идеалистички доживљене слике Периклове Атине и њеног уређења у петом веку старе ере који је постао доминантан у бројним сферама културних израза и образовања западноевропских друштава, са малим закашњењем је постао актуелан и у круговима јачајућих словенских интелектуалних елита, посебно на простору Хабзбуршке монархије. У ову средину он је продирао у специфичним формама, првенствено из немачке протестантске средине. Односно, у словенске контексте уносили су га представници словенских интелектуалних елита који су се школовали у протестантским срединама и који су били под утицајем филозофа немачког класичног идеализма. Тако је у периоду када су започети процеси формирања и консолидације западнословенских националних идентитета, као и процеси везани за покушаје стварања (све)словенског идеолошког корпуса, доминантна перцепција о грчкој класичној старини и супериорно схваћеним старим Грцима, носиоцима процеса словенских еманципација на простору Хабзбуршке монархије у одређеном смислу

122

Кристијан Обшуст

послужила као специфична врста механизма за остваривање њихових тежњи. Из тог разлога, користећи различите аналогије и компарације између старих Грка и Словена, славофили и актери словенских народних препорода попут Колара, Шафарика, Палацког и многих других, настојали су да различите сегменте класичне старине инкорпорирају у (све)словенски контекст, односно у настајуће идентитете словенских народа. Треба напоменути да је само акцептовање оновремених идеја о старим Грцима и античкој Грчкој код представника словенских препорода, који су се већином школовали у либералнијим немачким срединама, било знатно интензивније него код појединих представника интелектуалних елита какве су постојале на простору Хабзбуршког царства. Односно, представници словенских народних препорода били су ослобођени конзервативних утицаја који су проистицали из различитих постојећих политичких аспеката које је наметала Хабзбуршка монархија, као и од клерикалних утицаја римокатоличке цркве која је све тенденције које су долазиле из протестантске средине посматрала са антагонистичких позиција (видети Zumr 2006). Ипак, постепено су се и у Хабзбуршкој монархији почеле уважавати идеје које су продирале из француског класицизма, али и са простора Немачке. Оне су свакако прилагођаване и модификоване од стране оновремених политичких естаблишмената. Тако је са постепеним продором новохуманистичких идеја, од почетка деветнаестог века, долазило и до придавања веће пажње старогрчком језику у контексту образовног система у Монархији (видети Svoboda 1957, 7. и даље), иако су се утицаји заправо највише рефлектовали у контексту ликовних уметности и архитектуре неокласицизма. Генерално посматрано, у почетним фазама значај који је имала грчка класична старина није био ни приближно толики као у немачкој протестантској средини где су неохуманистичке идеје на универзитетима и у гимназијама имале снажан утицај (Dewey 1979, 290). Ипак, без обзира на лимитирани значај, на простору Хабзбуршке монархије, а посебно међу припадницима јачајућих словенских интелектуалних елита, старогрчки језик, али и различити аспекти старогрчког наслеђа, постављани су и истицани од самог почетка као највиши могући узор. Иако се Ј. Јунгману, пре свега у контексту литературе, неупитно приписује заслуга за увођење класичног идеала у чешки идентитет-

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

123

ски корпус, односно у чешку националну културу, личности попут Ф. Палацког, П. Ј. Шафарика и посебно Ј. Колара, имале су круцијалну улогу у уношењу идеализоване перцепције о класичној грчкој старини у (све)словенски идеолошки фундус. Служећи се различитим елементима које су црпели из оновремене перцепције о античкој Грчкој и старим Грцима, Колар и Шафарик су у својим делима и интерпретацијама прошлости Словена – које су приказали као јединствен народ (Колар) или блиске и сродне народе тј. гране у оквиру једног народа са бројним заједничким цртама и интересима (тумачење ближе Шафарику) – извршили огроман утицај на целокупну тадашњу словенску интелектуалну елиту на простору Хабзбуршке монархије, али и генерално на све оновремене словенске ауторе (видети Obšust 2013, 140). Њима двојици, као и осталим славистима и славофилима, било је изузетно битно да у складу са оновременом општом тенденцијом покренутом Ј. Г. Хердером, Словене у што већој мери на сваки могући начин поистовете и чак уздигну у односу на старе Грке, истичући при томе њихову водећу улогу међу народима у будућем развоју цивилизације.

Библиографија: Babić, Staša. 2008. Grci i drugi – antička percepcija i percepcija antike. Beograd: Clio. Bažant, Jan. 2000. Umění českého středověku a antika. Praha: Koniasch Latin Press. Dewey, John. 1979. “Neo-humanism”. The middle works 1899–1924, vol. 7, ed. Jo Ann Boydston. Carbondale: Southern Illinois University Press. Dimon, Luj. 2004. Ogledi o individualizmu: antropološki pristup modernoj ideologiji. Beograd: Clio. Krejči, Oskar. 2000. Geopolitika středoevropského prostoru. Horizonty zahraniční politiky České republiky a Slovenské republiky. Praha: Ekopress. Mannová, Elena. 2005. „Myty nie su slovenskym specifikom (Uvod)“. In Mýty naše slovenské, eds. Eduard Krekovič, Elena Mannová and Eva Krekovičová, 7–18. Bratislava: Academic Electronic Press. Novák, Arne. 1910. „Jungmannův článek o klassičnosti v literatuře“. Listy filologické XXXVII. Praha. Dostupno na: http://knihovna.phil.muni.cz/

124

Кристијан Обшуст

dl/books/jungmannuv-clanek-o-klassicnosti-v-literature-novak-1910, (pristupljeno 15. 7. 2014). Obšust, Kristijan. 2012. „Idealizovanje antičke Grčke klasičnog perioda kao kolevke evropske kulture. Stara Grčka kao univerzalni uzor za stvaranje modernih evropskih nacija“. Casca – elektronski časopis za društvene nauke, kulturu i umetnost 1 (1). Dostupno na: http://www.journal.casca. org.rs/ 2012/12/24/br1-sadrzaj/, (pristupljeno 15. 7. 2014). Obšust, Kristijan. 2013. Konstrukcija slovenstva u politici i nauci: stvaranje (sve)slovenskih tradicija, ideološke koncepcije o slovenskom jedinstvu i njihove refleksije. Beograd: Centar za alternativno društveno i kulturno delovanje. Pospíšil, Ivo. 2004. „Slovanství a střední Evropa“. In Slovanství ve středoevropském prostoru: Iluze, deziluze a realita. Pardubická konference (22. – 24. dubna 2004), ed. Dominik Hrodek, 23–35. Praha: Libri. Rychlík, Jan. 2001. „Bitva na Bílé hoře a mýtus o třistaleté porobě (transformace mýtu v dějinném vývoji)“. In Literární mystifikace, etnické mýty a jejich úloha při formování národního vědomí: sborník příspěvků z mezinárodní konference konané ve dnech 20. – 21. 10. 2001, ed. Blanka Rašticova, 85–93. Uherské Hradiště: Slovácké muzeum. Settis, Salvatore. 2006. The Future of the “Classical”. Cambridge: Polity Press. Skerlić, Jovan. 1906. Omladina i njena književnost (1848–1871). Izučavanja o nacionalnom i književnom romantizmu kod Srba. Beograd: Srpska kraljevska akademija. Smit, Antoni D. 2010. Nacionalni identitet. Beograd: Biblioteka XX vek. Svoboda, Karel. 1957. Antika a česká vzdělanost od obrození do první války světové. Praha: Nakladatelství ČSAV. Šoltés, Peter 2004. „Stereotypy o uhorských Slovanoch v uhorských a nemeckých cestopisoch a tzv. štatistikách na konci 18. a v prvej polovici 19. storočia“. In Slovanství ve středoevropském prostoru: Iluze, deziluze a realita. Pardubická konference (22–24. dubna 2004), ed. Dominik Hrodek, 73–91. Praha: Libri. Varcl, Ladislav (ed.). 1978. Antika a česká kultura. Praha: Academia. Vlček, Radomír. 2011. Slovanství a panslavismus v 19. a 20. století. Odlišnosti české a ruské podoby. Dostupno na: http://www.moderni-dejiny. cz/clanek-slovanstvi-a-panslavismus-v-19-a20-stoleti-odlisnosti-ceske-a-ruske-podoby-2160/, (pristupljeno 15. 7. 2014). Zumr, Josef. 2006. „Úloha antiky v národním obrození“. Listy filologické 1–2 (129): 177–188.

ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ

125

Žilinkova, Tatiana. 2010. „Panslavizmus a austroslavizmus: dve koncepcie riešenia postavenia Slovanov v Európe a v habsburskej monarchii“. Historia Nova 1 (1): 51–64.

The impact of idealized perception of the Greek classical antiquity to the process of constructing the Slavdom and the ideology of Pan-Slavism This paper analyzes influence of the 19th century dominant perception of Greek classical antiquity and of Ancient Greece as the “Cradle of European Culture” on the construction process of Slavdom and on the ideology of Pan-Slavism. The basic characteristics of the influence of idealization of Ancient Greece on the construction process of the Slavic pan-national identity, namely on the creation of the conception of all-Slavic reciprocity and on ideology of Pan-Slavism during the first half of the 19th century, have been considered. Accordingly, the properties of influence of contemporary West-European tendency of idealization of Greek classical antiquity on the works of the leading Slavists and Slavophiles, i. e. on the works of the key figures of the Slovak and Czech national revival, have also been analyzed. In addition, this paper also indicates certain aspects of the perception of antiquity in Czech Republic and other slavophone territories between the 14th and 18th century.

ПРИЛОЗИ

О КЊИЗИ

Др Бојана Богдановић, научни сарадник Етнографски институт Српске академије наука и уметности У складу са вокацијама аутора, монографија Огледи о грчкој класичној старини и словенству: утицај перцепције о грчкој класичној старини на формирање европских нација и конструисање словенства припада пресеку скупова два основна домена истраживања: археолошких интерпретација, те антрополошких студија конструкције етничких и националних облика колективних идентитета. Садржај монографије чине уводна разматрања и три научне студије које су међусобно логички повезане тако да омогућују целовито разумевање проблема проучавања. Уводни део монографије, у коме аутор ревидира појам, динамику формирања и карактеристике идентитета као релационе категорије са дистинктивном функцијом, представља пролегомену за читање огледа о колективном идентитету античких Грка и утицају перцепције о грчкој класичној старини на формирање европских нација и конструисање словенства. Аутор, полазећи од савремених теоријских приступа према којима идентитет није „једном и коначно дат“, већ управо супротно – динамична појава која се „гради кроз процесе“, ставља акценат на флуидност наведеног појма, наглашавајући да га је потребно посматрати као „фрагментарну и разломљену, а не као монолитну и постојану категорију“. Ауторову пажњу привлачи један изузетно сложен аспект идентитета којим се повезују порекло и историја, прошлост и будућност, укорењеност у традицију и ритуале помоћу којих се учвршћује осећање припадности и солидарности у симбиози са другима – колективни идентитет. Овом приликом, позивајући се на неке од најпризнатијих теоретичара попут Aндерсона, Ериксена,

130

Смита итд., аутор разматра два вида наведеног појма – историјским, друштвеним и политичким околностима условљен етнички идентитет, и то на две разине: индивидуалној („етницитет индивидуе“) и колективној и национални идентитет који се ствара са настанком и развојем нације као културне и политичке заједнице. Имајући у виду да се у наведеним аспектима колективног идентитета „манифестују и откривају одређени степени сличности и разлика, односно интеграција и маргинализација“, идентитетска обележја етније/нације аутор препознаје као оперативне у процесу (само)идентификације категорије Ми, односно категорије Други. Општа теоријска разматрања о колективном идентитету аутор транспонује и на разину археолошке праксе, стављајући акценат на однос материјалне културе и њене потенцијалне везе са некадашњим етничким заједницама и указујући на бројне негативне (па чак и погрешне) интерпретације колерација између одређене материјалне културе и њене етничке атрибуције које су у археологији биле присутне све до успостављања нове парадигме шездесетих година двадесетог века (нова или процесна археологија). У првом раду објављеном у овој публикацији под називом „Значај грчко-персијских ратова за конструисање колективног идентитета античких Грка и формирање представа о Другом“ анализиран jе вишедеценијски војни сукоб Грка са Персијом као спецификум конструисања хеленског идентитета као највишег облика идентификације старих Грка током петог и већег дела четвртог века старе ере. Аутор, на првом месту, уочава да се процес изградње колективног идентитета античких Грка базира на опозиционирању категорија Ми/Други, односно Грци/варвари, што одговара моделу позитивне аскрипције (дивинизације) и негативне дескрипције (демонизације). Дајући низ изузетно занимљивих примера различитих пракси и формулација којима су Грци конструисали слику о себи као о супериорним у односу на категорију „оних који нису Грци“, аутор наглашава да је у годинама након окончања веома тешког и дугог сукоба идеалан образац хомогенизовања колективног ентитета античких Грка било стално диференцирање у односу на Друге. Аутор, такође, примећује да је у процесу изградње колективног идентитета античких Грка постојао и процес обостране демаркације (коју Ериксен назива дихотомизација), односно да је перцепцију Персијанаца од стране Грка класичног периода пратила и перцепција Грка из персијске перспективе, што осликава динамичност односа посматраних „колективних етничких категорија“. Најзад, ауто-

131

рово запажање да је „без обзира на интензивну пропаганду пласирану од стране атинског полиса о инфериорности и заосталости варвара, управо овај полис преузимао бројне елементе – од архитектуре до појединих концепата политичког устројства – са простора Ахеменидског царства“, указује на сложеност етничких граница (у овом случају пропустљивих етничких граница) које поједини теоретичари, попут Baрта, сматрају кључним у формирању етничких група. Друго поглавље монографије под насловом „Идеализовање античке Грчке класичног периода као ’колевке европске културе’ – Стара Грчка као универзални узор за стварање модерних европских нација“ ревидира значај класичне старине која је, од стране аутора, препозната као круцијална у формирању модерних националних идентитета. У овој научној студији, грчко-варварска антитеза транспонована је у други временски контекст – на крај осамнаестог и током деветнаестог века. Како аутор примећује, формирање стереотипа према Истоку (према источним народима доживљеним као непријатељима западне цивилизације и њеним вредностима), вршено је на основу античког модела за одређивање Другог. Имагинарни опозит „европска цивилизација“ / „источни непријатељ“ је постао „кључна и општа референца за скоро све новоформиране националне идентитете и инкорпорирана је у њихово историјско памћење заједно са специфичном перцепцијом сопствено схваћеног (национализованог) средњовековног периода“. У светлу специфичних историјских околности наведеног периода, аутор прати и процес интроспекције, односно формирање националног идентитета модерне грчке државе у којој су кључну улогу имале класична старина, тј. свест о старој Грчкој и њеној прошлости. У трећој научној анализи под насловом „Утицај идеализоване перцепције о грчкој класичној старини на процесе конструисања словенства и идеологију панславизма“ словенство, панславизам, колективни идентитет, перцепција класичне старине и стварање (измишљање) традиције су кључни конструкти око којих се разија аналитички поступак. Стављајући акценат, у контексту сложених политичких, економских, конфесионалних и културних тенденција, на простор Чешке и личности које су имале круцијалну улогу у уношењу идеализоване перцепције о класичној грчкој старини у (све)словенски идеолошки фундус (попут Јунгмана, Палацког, Шафарика и посебно Колара), аутор у завршном делу монографије иде корак даље и анализира утицај доминантне деветнаестовековне перцепције о грчкој класичној стари-

132

ни и античкој Грчкој као „колевци европске културе“ на процесе конструисања наднационалног идентитета – словенства и идеологију панславизма. Дакле, допринос овог рукописа се може читати на више нивоа: као допринос, за сада, ретким прилозима из области археолошких интерпретација конструкције етничких и националних облика колективних идентитета; као пажљива и вишеслојна анализа настанка групних идентитета старих Грка, као и утицаја елемената грчке класичне културе на европске, посебно на словенске, а тиме и на српски национални идентитет и културу у целини; и на крају, али не мање важно, као значајан прилог продубљивању антрополошког разумевања процеса конструисања етничких и националних облика колективних идентитета. Најзад, пред читаоцима су три, надасве, занимљива наратива о грчкој класичној старини и њеној улози у конструисању етничких и националних облика колективних идентитета још од времена грчкоперсијских ратова па све до (и током) деветнаестог века. Они су, захваљујући ауторовој методолошкој доследности као и особеној форми приповедања, заокружени у јединствену причу која, чини се, трага за одговорима на често постављана питања: „Kо смо ми?“, а „Kо је други?“. „Ништа необично“, рекла би професорка Загорка Голубовић, „јер је појам идентитета својство људске егзистенције“. У Београду, априла 2019. године

Проф. др Владимир Рибић Одељење за етнологију и антропологију Филозофски факултет Универзитета у Београду Књига Огледи о грчкој класичној старини и словенству: утицај перцепције о грчкој старини на формирање европских нација и конструисање словенства аутора Кристијана Обшуста састоји се, поред Предговора, од четири поглавља: „Уместо увода: укратко о формирању и карактеристикама колективних идентитета, као и о облицима перцепције о колективним и етничким идентитетима у археологији“; „Значај грчко-персијских ратова за конструисање колективног идентитета античких Грка и формирање представа о Другом“; „Идеализовање античке Грчке класичног периода као ‘колевке европске културе’ – Стара Грчка као универзални узор за стварање модерних европских нација“; и „Утицај идеализоване перцепције о грчкој класичној старини на процесе конструисања словенства и идеологију панславизма“. У поглављу „Уместо увода: укратко о формирању и карактеристикама колективних идентитета, као и о облицима перцепције о колективним и етничким идентитетима у археологији“, Кристијан Обшуст поставља теоријско-методолошки оквир за анализу проблема обрађених у преостала три поглавља. Истовремено, он наглашава флуидност, непостојаност и динамичност колективних идентитета, указујући на специфичности настанка националних идентитета. Поред тога, Обшуст се бави и проблемом поимања етницитета у археологији. У поглављу „Значај грчко-персијских ратова за конструисање колективног идентитета античких Грка и формирање представа о Другом“, указује се на значај грчко-персијских ратова за формирање колективног идентитета старих Грка, као и формирање грчко-варварске антитезе, тј. биполарне дихотомије између Грка и Других. У поглављу „Идеализовање античке Грчке класичног периода као ‘колевке европске културе’ – Стара Грчка као универзални узор за стварање модерних европских нација“, аутор показује како су западноевропске политичке и интелектуалне елите представљале своја друштва као наследнике античке грчке цивилизације и, самим тим, супериорна у односу на остатак света. Истовремено, под утицајем Запада,

134

представа о античком пореклу је уграђена и у национални идентитет модерних Грка. Коначно, у поглављу „Утицај идеализоване перцепције о грчкој класичној старини на процесе конструисања словенства и идеологију панславизма“, Кристијан Обшуст показује како је представа о античкој Грчкој као „колевци европске културе“ уграђена у западноевропске национализме и панславизам, као и како су аутори попут Шафарика и Колара поистовећивали Словене са старим Грцима, приписијући им водећу улогу у будућем развоју цивилизације. У овој књизи, Кристијан Обшуст исцрпно анализира процес који је довео до настанка колективног идентитета старих Грка, као и значај представа о античкој Грчкој за деветнаестовековне национализме, чиме је дао важан допринос проучавању конструисања идентитета, како модерних, тако и предмодерних. У Београду, априла 2019. године

О АУТОРУ

Кристијан Обшуст је социјални антрополог и археолог. Завршио је студије на Одељењу за археологију и на Одељењу за етнологију и антропологију Филозофског факултета, Универзитета у Београду. Независни је истраживач, оснивач Центра за истраживање колективних идентитета и политичке митологије, стручни сарадник више културних и научних институција, невладиних организација, научних часописа и интернет портала. Аутор је научне студије Конструкција словенства у политици и науци: стварање (све)словенских традиција, идеолошке концепције о словенском јединству и њихове рефлексије (Београд 2013) и књиге Огледи о прошлости: избор текстова из археологије (Београд 2014). До сада је написао више радова публикованих у научним часописима и већи број научно-популарних чланака, стручних радова, критика и новинских текстова. Координисао је и учествовао у реализацији неколико едукативних, културних и научнопопуларних пројеката. Запослен је у Архиву Војводине. Живи и ради у Београду и Новом Саду. Области академског истраживања: колективни идентитети (етнички, национални, паннационални, регионални, верски); политичка митологија; студије национализма; измишљање традиције; конструкција словенства и словенских национализама; етнички, национални и паннационални идентитети славофоних заједница; колективна меморија, култура сећања, антропологија смрти и танатологија. Остала поља академског интересовања: политичка антропологија; словенске и балканске студије; оријентализам; национализам у археологији и политички аспекти археолошке интерпретације; етногенеза Словена и ранословенска археологија; културна историја и археологија Старог истока; материјално наслеђе социјализма; заштита и презентација културне баштине. Комплетна библиографија аутора доступна је на: http://www.cikipm.org/obsust

САДРЖАЈ

Предговор . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 Уместо увода: укратко о формирању и карактеристикама колективних идентитета и о облицима перцепције о колективним и етничким идентитетима у археологији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9 Значај грчко-персијских ратова за конструисање колективног идентитета античких Грка и формирање представа о Другом . . . . . . . . . 33 Идеализовање класичног периода античке Грчке као „колевке европске културе“ – Стара Грчка као универзални узор за стварање модерних европских нација ......................... . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61 Утицај идеализоване перцепције о грчкој класичној старини на процесе конструисања словенства и идеологију панславизма . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95 Прилози О књизи ..................................... . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 127 О аутору .................................... . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133

СТУДИЈЕ И ОГЛЕДИ Кристијан Обшуст, Mср ОГЛЕДИ О ГРЧКОЈ КЛАСИЧНОЈ СТАРИНИ И СЛОВЕНСТВУ Утицај перцепције о грчкој класичној старини на формирање европских нација и конструисање словенства

*** Издавач Архив Војводине Жарка Васиљевића 2А, Нови Сад За издавача Др Небојша Кузмановић, директор Уредник Др Драгана Бедов Лектура и коректура Ивана Гојковић, Мср Припрема за штампу Татјана Цавнић Тираж 300 Штампа Службени гласник, Београд ISBN: 978-86-80017-58-7

CIP - Каталогизација у публикацији Библиотеке Матице српске, Нови Сад 930.85(38+4) ОБШУСТ, Кристијан Огледи о грчкој класичној старини и словенству : утицај перцепције о грчкој класичној старини на формирање европских нација и конструисање словенства / Кристијан Обшуст. - Нови Сад : Архив Војводине, 2019 (Београд : Службени гласник). - 135 стр. : илустр. ; 24 cm - (Библиотека Студије и огледи / Архив Војводине) Тираж 300. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија после сваког поглавља. - Резиме на енгл. језику уз свако поглавље. ISBN 978-86-80017-58-7 а) Античка Грчка - Европска култура - Утицаји б) Историја европске културе COBISS.SR-ID 329850631