САОПШТЕЊА О ЗЛОЧИНИМА ОКУПАТОРА И ЊИХОВИХ ПОМАГАЧА У ВОЈВОДИНИ 1941–1944

САОПШТЕЊА о

ЗЛОЧИНИМА ОКУПАТОРА И ЊИХОВИХ ПОМАГАЧА У ВОЈВОДИНИ

1941–1944

Библиотека ОТКРИВАЊЕ ПРОШЛОСТИ Књига 1

УРЕДНИЦИ

Др Небојша Кузмановић Зоран Колунџија

ФОТОГРАФИЈА НА КОРИЦИ

Депортирци, М. Балаћ

ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ

НАСЛОВ ИЗВОРНИКА

Злочини окупатора у Војводини Саопштења о злочинима окупатора и њихових помагача у Војводини 1941–1944 Књига 1 БАЧКА И БАРАЊА Нови Сад, 1946. године

САОПШТЕЊА о

ЗЛОЧИНИМА ОКУПАТОРА И ЊИХОВИХ ПОМАГАЧА У ВОЈВОДИНИ

1941–1944

КЊИГА 1

БАЧКА И БАРАЊА

ПРОМЕТЕЈ АРХИВ ВОЈВОДИНЕ Нов и С ад

ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ БАЧКА И БАРАЊА 19411944 Забрањена књига

Зашто у поднаслову забрањена књига? Према казивању мог покојног оца Душана Т. Бабића, издање су запленили официри ОЗН-е, а књигу је издала Државна анкетна комисија – Покрајинска комисија за Војводину, 1946. године. Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини, сачинила је већ 1945. године, сажете налазе Комисије за Бачку и Барању (Zločini okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini. III. grupa masovnih zločina, Racija: Ubistvo i pokolji; sistematski teror; mučenja građanskih lica; silovanja; pljačke) и објавила их као књигу под насловом Саопштења о злочинима окупатора и њихових помагача у Војводини 1941–1944, књига 1, Бачка и Барања, у јануару 1946, у тиражу од 4.000 примерака (Одељак о „Рацији” у тој књизи стр. 121–224). Друга књига, објављена је у јулу 1946. године у тиражу од 7.000 примерака, са насловом Саопштења о злочинима окупатора и њихових помагача у Војводини 1941–1944, књига 2, Срем, свеска 1. У обе књиге, најављено је да ће бити објављена и једна књига о злочинима у Банату, као и друга свеска о злочинима у Срему, али се то није догодило. Очигледно је опредељење за неговање братства и јединства утицало на то да објављене књиге буду нагло повучене, али пошто су тиражи били високи, још увек се може пронаћи неки примерак код појединаца или у библиотекама. Важна напомена за данашњег читаоца. Према административној подели из 1922. године, данашња територија АП Војводине, била је подељена на Бачки округ (где је припадала и Барања), Београдски округ (овде је припадао Банат) и Сремски округ. Реорганизацијом административне поделе земље из 1929. на бановине, скоро цела данашња територија АП Војводина са Барањом и са још неким територијама, била је укључена у Дунавску бановину. Из Бановине су у оквиру Београдске управе изузети Земун и ПанV

чево. До промене овог уређења је дошло 1939. године, после споразума Цветковић–Мачек, када је део Срема припојен новоформираној Хрватској бановини. Тек одлуком Скупштине изасланика народа Војводине 31. јула 1945. у Новом Саду, када је одлучено да Аутономна Покрајина Војводина уђе у састав Народне Републике Србије, данашња Војводина добија статус аутономне покрајине у Србији и постаје административно-управна целина. Веома је важно ово ново објављивање докумената, јер је најбоље кад чињенице говоре, а оне овде на свеобухватан начин сведоче о систематском и масовном хапшењу, мучењу и бруталном убијању Срба и Јевреја од стране представника мађарских полицијских и војних власти 1942. године у селима Шајкашке, Бечеју и у Новом Саду. Операција мађарских окупационих власти трајала је од 4. до 30. јануара 1942. године, а у јавном сећању и историографији, најчешће се назива „Рација у Јужној Бачкој”, иако је њена суштина била много тежа него што то термин рација подразумева. Мађарска, на челу са Миклошем Хортијем, као савезник Немачке, послала је своју војску у Бачку убрзо после бомбардовања Београда, у априлу 1941, иако је само неколико месеци раније, 12. децембра 1940, потписан Уговор о вечном пријатељству Краљевине Мађарске и Краљевине Југославије! Хорти је ову операцију почео без знања парламента. Мађарска влада заседала је 10. априла 1941. године, и одобрила регентову заповест о ратним операцијама у „Јужним крајевима”, објављујући „Прокламацију мађарском народу” да је војна интервенција неопходна зарад наводне заштите мађарског живља. Стварајући привид да је Бачка освојена херојским биткама, Хортијеве трупе су исценирале сукобе, лажно оптуживале локално становништво да крије четнике, зато су отпочела масовна хапшења, физичка злостављања и убиства. У проказивању и хапшењу су учествовали и домаћи Мађари, вођењем војске до кућа познатих Срба и Јевреја. Tи, домаћи Mађари, су добили назив „немзетери” (национални стражари). Немзетери су доказивали своју приврженост новој власти тако што су потказивали своје комшије, пријатеље, кумове, па и родбину, са којима су до тада живели у миру и слози. Прво су спровођена незапамћена понижавања, физичка злостављања и на крају убиства. То је био један од начина обрачуна VI

са Србима и Јеврејима. Други начин обрачуна са Србима и Јеврејима је био увођење појма „АРМИЈА”. Под тим појмом је подразумевано увођење терора са успостављањем органа Мађарске краљевске контрашпијунаже, да би доцније била образована најкрволочнија установа под именом Мађарско-краљевски V/1 иследни пододсек, са седиштем у Новом Саду, који је био централна установа за целу Бачку и Барању. У тој установи су за све време окупације била спровођена сва средства принуде, да би се осигурало све оно што је мађарска солдатеска освојила на војном плану. Наставило се са физичким репресалијама, све до ликвидација. Трећи начин обрачуна са Србима је било присилно исељавање из КОЛОНИЈА. Колоније су биле насеља, која су настала аграрном реформом после Првог светског рата, тако што је земља велепоседника у бившој Аустро-Угарској држави, била додељена солунским добровољцима, беземљашима и осталој сиротињи, по пет хектара једној породици. Колонизација је трајала у периоду 1918– 1922, а коначно је завршена 1928. године. Тако су основане колоније у Бачкој, којих је било 51. У Војводини и Славонији било их је преко 500. Све колоније из Бачке су расељене, а њихови становници преведени преко Дунава у два правца у Независну Државу Хрватску, Срем и Барању. То је било типично етничко чишћење или етноцид, што спада у категорију геноцида. Неколико колонија је потпуно угашено, а у остале колоније вратило се до две трећине становништва, остали су изгубили животе. Бројчано повећање Мађара, мађарска власт је хтела да постигне протеривањем оних српских колониста који су се у Бачку и Барању населили после 1918. године, а насељавањем Мађара Секеља из Буковине. У Бачкој и Барањи су формирани посебни сабирни логори за лица која су планирали да протерају. Логори су формирани у Новом Саду, Визићу, Суботици, Бачкој Тополи, Белом Манастиру, Оџацима, Старом Врбасу, Сомбору итд. Четврти начин елиминације Срба и Јевреја, био је када су мађарске власти почеле са оснивањем логора. У Бачкој је основано 13 логора у које су одвођени сви редом, од деце до старих и изнемоглих лица. У Мађарској је било седам логора. У логорима није било довољно хране, зграде су биле у ужасном стању, прокишњавале су, није било грејања, покривача, основних хигијенских услова за живот. Осим тога, биле су честе заразне болести од којих се много умирало.

VII

Очигледно је преузет концепт логорисања од Аустро-Угарске, где је било много таквих логора. Према подацима Црвеног крста Србије из јуна 1916, види се да су се Срби тада налазили у равно 300 логора на територији Аустро-Угарске и Немачке. По злу и умирању нашег народа у њима, били су најгори Арад (током Првог светског рата, кроз арадске казамате прошло је око 20.000 Срба међу којима су, поред војника, били жене, деца и старци; ту је подлегло око пет хиљада наших сународника; није био намењен само ратним заробљеницима, него и цивилима које су власти сматрале сумњивим и потенцијално опасним – међу интернирцима су биле жене, чак и труднице, особе старе до 101 године, деца од којих су нека рођена и умрла у логору, а да нису видела свет изван зидина, а одбир жртава из свих друштвених слојева, свих узраста, укључујући децу и труднице, елеминише чак и претпоставку да су оне могле било чиме да угрозе Црно-жуту монархију, али је сасвим евидентно да се ради о одмазди која је почела одмах након Сарајевског атентата). Затим, Маутхаузен са више од 8.000 преминулих (најновија истраживања упућују на податак од чак преко 12.000 жртава), Нађмеђер са више од 5.000 умрлих, Јиндриховице где су у спомен-костурници преко 7.100 настрадалих српских заробљеника и 180 руских војника. Континуитет уништавања српског народа, настављен је и у Другом светском рату. Један од најзлогласнијих нових логора био је Шарвар у Мађарској, кроз који је прошло током рата око 15.000 људи (на почетку их је било заточено око 8.500), од тортуре и исцрпљености умрло их је око 1.500, а из логора је, захваљујући тадашњем бачком епископу, Иринеју Ћирићу, спасено 2.812 деце са мајкама. Пети начин за постепено уништавање српског и јеврејског народа био је у виду присилног рада. Ту су људи били излагани нечовечним тортурама, физичком насиљу, понижавању, тако што је било упрезање људи у јарам и још много разних других начина, даноноћни рад уз мало или нимало хране. Током самог уласка мађарске војске у Бачку убијено је 2.460 лица. Што се тиче присилног расељавања, тј. етноцида, тај број расељених из 51 колоније је износио 32.324 лица, без обзира на старост и пол. Једна трећина од укупног броја се никада није вратила у колоније. Неке колоније су после Другог светског рата угаVIII

шене, јер се нико није вратио. Према различитим изворима број укупно протераних, не само из колонија, је близу 56.000 и свакако је доприносио плану да се обезбеди мајоризација мађарског становништва на целој територији. После априла 1941. злокобне и крволочне године, долази још једна крволочна 1942, када долази до стравичног погрома Срба и Јевреја у насељима Шајкашке и града Новог Сада у злочиначкој акцији названој РАЦИЈА (Újvidéki vérengzés – Новосадски масакр). Подаци о броју побијених никада нису тачно утврђени, али пописаних жртава у новосадској Рацији је 2.323, док је у осталим насељима, у којима је спроведена злочиначка акција и ликвидација, забележено око 4.500 жртава. За Барању и пострадале у Барањи постоји књига, коју је написала Нада Лазић, у којој су сабрани подаци о броју жртава (преузела их је из тадашњег Музеја Револуције у Новом Саду, сада у саставу Музеја Војводине). Тако за котар Дарда постоји податак да је укупан број жртава 146, за котар Батина 68. Посебно су наведени подаци за Јевреје – 86, и за борце НОБ-е – 157. Дакле, укупно 389 жртава у Барањи. У октобру 1944. године, када су ослобођени Банат, Бачка и већи део Срема, поред немачке националне мањине, како наводи др Драго Његован у књизи Рација: „[…] Под категорију колективног кривца ослободиоци су сврстали и мађарску националну мањину, пре свега због злочина у Бачкој и Барањи током 1941. године (убиства и протеривање Срба) и због злочина током рације у Јужној Бачкој јануара 1942. године. У прво време деловања Војне управе за Банат, Бачку и Барању (октобар–новембар 1944) било је кажњавања Мађара на основу пријава и самовоље органа ОЗН-е, али се то до краја њеног постојања (јануар 1945) потпуно изменило, тако да се са том праксом престало, а Мађари укључени у коначно ослобођење Југославије преко мађарске бригаде Шандор Петефи. Међутим, прикупљање података о злочинима се наставило тако да су уследила хапшења и суђења најодговорнијих актера злочина и то пред Војним судом Војне области Војводине (Војни суд III армије) и пред Врховним судом Војводине.” У овом податку је вероватно и клица потоњег повлачења и уништавања ове две књиге које сада обнављамо. Оно што је највећи грех те одлуке о IX

сакривању података о злочинима је и уклањање имена жртава. И подсетимо се, имена жртава појављују се у јавном животу тек постављањем споменика на обали Дунава у Новом Саду, на кеју који од тада носи назив Кеј жртава Рације, а то је од 1971. године. Имена страдалих ван Новог Сада нису била ни тада јавно доступна. Уклањањем првог издања књиге која је сада поново пред читаоцем, уклоњена су и имена 4.719 жртава! Тако су страдалници убијени још једном, тада од нове власти! Рацију у Јужној Бачкој, која је највише погодила Шајкашку и Нови Сад, у јануару 1942. године, извеле су снаге Хортијеве Мађарске, војска, жандармерија, полиција и цивилне власти у оквиру мађарског окупационог система, уз учешће значајног броја локалног становништва мађарске националности. Дакле, од државног врха – политичког, војног и полицијског – до тзв. легитимационих одбора у Бечеју, Чуругу, Ђурђеву, Гардиновцима, Госпођинцима, Локу, Мошорину, Новом Саду, Шајкашу, Србобрану, Темерину, Тителу, Вилову и Жабљу. Рација у Јужној Бачкој у јануару 1942. године, представљала је масовни злочин над Србима и Јеврејима, са више хиљада жртава међу мирним цивилним становништвом. Осим Срба и Јевреја, против којих је Рација била уперена, било је жртава и из реда других националности. Већина жртава мушкарци и жене, деца и стари људи бачена је под лед у Тису и Дунав, најчешће без одеће. Посмртни остаци многих убијених никада нису пронађени, нити сахрањени у складу са традицијом и обичајима ова два народа. На основу свега што је наведено у предговору можемо да закључимо да злочиначка акција мађарских фашиста покрива вишеструко већи злочин од саме Рације (Újvidéki vérengzés – Новосадски масакр), јер од 1941. до 1944. године мађарска краљевска војска је одговорна за смрт 17.899 људи, за етничко чишћење или ЕТНОЦИД, за логорисање, те за присилни рад. Дакле, ради се о континуираном злочину мађарских фашиста који је мање видљив кад се акценат стави само на Рацију. Зато, осим саме Рације (Újvidéki vérengzés – Новосадски масакр) у којој је побијено према до сада доступним подацима између 4.500 и 6.000 лица, треба одати пошту и другим жртвама и указати на много већу димензију злочина окупатора. Др Јован Бабић

X

Напомена: Најновији покушај да се дође до прецизних података о жртвама налази се у: Именик страдалих становника АП Војводине 1941– 1948. (руководилац пројекта др Драгољуб Живковић, Именик је публикован у електронском облику 2009). Велика је вредност овог пројекта што доноси конкретна имена жртава, пол, место и годину страдања, али је преглед сачињен тако да се бави и годинама које нису биле ратне. Ако се погледају посебно Бачка и Барања, налазимо податак да је страдало 16.293 + 1.558 лица. Ове бројке се подударају са нашим горе наведеним податком.

XI

САОПШТЕЊА О ЗЛОЧИНИМА ОКУПАТОРА И ЊИХОВИХ ПОМАГАЧА У ВОЈВОДИНИ

1941–1944 Књига 1 БАЧКА И БАРАЊА Издавачи Архив Војводине, Нови Сад ИК Прометеј, Нови Сад За издавачe Др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине Зоран Колунџија, директор ИК Прометеј

Припрема за штампу ИК Прометеј, Нови Сад Штампа ЈП Службени гласник, Београд Тираж 300 ISBN 978-86-80017-80-8 (Архив Војводине) ISBN 978-86-515-1641-5 (Прометеј) Прво издање, 2020.

CIP – Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 94(100):341.322.5(497.113)"1941/1944" САОПШТЕЊА о злочинима окупатора и њихових помагача у Војводини : 1941–1944. Књ. 1, Бачка и Барања / [уредници Небојша Кузмановић, Зоран Колунџија]. Фототипско изд. - Нови Сад : Архив Војводине : Прометеј, 2020 (Београд : Службени гласник). - 335 стр. : илустр. ; 24 cm. - (Библиотека Откривање прошлости ; књ. 1) Тираж 300.

ISBN 978-86-80017-80-8 (Архив Војводине) ISBN 978-86-515-1641-5 (Прометеј) а) Народноослободилачка борба 1941–1945 – Ратни злочини – Војводина – 1941–1944 COBISS.SR-ID 17091849