PRIRUČNIK

PRIRUČNIK

za organizovanje letnje škole arhitekture

Autori: Marija Obradović, Katarina Ristić, Daša Spasojević, Ivan Gradišar, Predrag Milić i Miloš Milovanović

Beograd, 2013

IMPRESUM NASLOV KNJIGE: PRIRUČNIK za organizovanje letnje škole arhitekture IZDAVAČ: Univerzitet u Beogradu, Arhitektonski fakultet Bulevar kralja Aleksandra 73/II, Beograd ZA IZDAVAČA: prof. dr Vladan Đokić, dekan PROJEKAT FINANSIRALI: Srpska privredna fondacija Milentija Popovića 7b, Beograd AUTORI: Marija Obradović Katarina Ristić Daša Spasojević Ivan Gradišar Predrag Milić Miloš Milovanović RECENZENTI: prof. dr Vladan Đokić doc. arh. Ivan Rašković PREVOD NA ENGLESKI: Marija Obradović LEKTURA I KOREKTURA: Milica Milovanović DIZAJN: Marija Obradović Katarina Ristić Daša Spasojević Ivan Gradišar Predrag Milić Miloš Milovanović TIRAŽ: 300 ŠTAMPA: Standard 2, Beograd MESTO I GODINA IZDANJA: Beograd, 2013.

ISBN 978–86–7924–098–9

Ova knjiga je objavljena pod creative commons licencom Autorstvo - Nekomercijalno - Bez prerada 3.0 Srbija licence Za detalje o licenci posetite: http://creativecommons.org/licenses/by-nc-nd/3.0/rs/.

SADRŽAJ

Recenzija, prof. dr Vladan Đokić Hronika n(m)ekih emocija, arh.Ivan Rašković, docent

REČ AUTORA VREMENSKI DIJAGRAM PRE POČETKA PRVI SUSRET – DA SE UPOZNAMO! OKRUGLI STO BLOG MANIFEST POTREBAN VAM JE I NOVAC PAKET ZA MENTORE LOKACIJA DRUGA DIMENZIJA TEMATSKOG OKVIRA MENTORI I PREDAVAČI NOVAC I ŠTA SA NJIM OGLAŠAVANJE U ZGRADI FAKULTETA SASTANCI I SAVETOVANJA PROGRAM PRAVLJENJE SAJTA IZBOR UČESNIKA NABAVKA MATERIJALA PAKETI ZA UČESNIKE PREDSTAVLJANJE SASTANAK PRED ODLAZAK U PETNICU ZAHVALNICA 168 SATI NAŠA ISKUSTVA U TOKU ŠKOLE IZVEŠTAVANJE FILM, PRAVLJENJE EVALUACIJA INTERVJUI IZLOŽBA I PROJEKCIJA FILMA DALJI PLANOVI O obnovljenoj LŠA u Petnici, prof. Darko Marušić O Letnjoj školi arhitekture 2012. godine, prof. dr Ksenija Petovar ABOUT SUMMER SCHOOL OF ARCHITECTURE 2012 W1: PETNICA OUTDOOR STATION W2: RES_PUBLICA W3: ARCHITECTURE AND NATURE W4: LIGHTNIGHT W5: RE 1/1

14 52 7 12 44 18 9 23 24 11 20 34 43 8 28 10 62 13 37 55 51 59 60 19 22 29 15 31 40 27 56 16 30 38 39 49 61 17 42 50 53 25 33 41 58 45 54 21 36 47 57 26 35 48 32 46

RECENZIJE „Priručnik za organizovanje Letnje škole arhitekture“ može se posmatrati kao vodič za upoznavanje sa arhitekturom, a sastavljen je tokom Letnje škole arhitekture u Petnici 2012. godine. Autori, Marija Obradović, Katarina Ristić, Daša Spasojević, Ivan Gradišar, Predrag Milić i Miloš Milovanović, su kroz ovu knjigu vrlo uspešno dočarali radnu atmosferu i prikazali svoja otkrića bazirana na timskom radu, tematskim istraživanjima i druženju sa kolegama i polaznicima škole.

Osnovni cilj Letnje škole arhitekture bio je da probudi interesovanje za arhitekturu kod mladih ljudi, ali i da razvije istraživačke metode, tehnike i senzibilitet prema prostornim aspektima transformacije i oblikovanja.

Aktivno su održavane radionice i predavanja tokom kojih su polaznici škole, njihovi mentori, profesori, studenti arhitekture i predavači, mlađi i stariji, jačali timski rad, branili zajedničke ideje i međusobno razmenjivali iskustva. Uz zajednički rad, entuzijazam i veliku želju, autori ovog priručnika su uspeli da ostvare svoj cilj i sada žele da to svoje novo iskustvo podele i prenesu sledećim generacijama koje će učestvovati u Letnjoj školi arhitekture, ali i onima koji vole arhitekturu, koji traže motivaciju i koji veruju da su takvi projekti ostvarivi.

Proces organizovanja Letnje škole arhitekture bio je usmeravan, s jedne strane na upoznavanje i razumevanje njenog programa i očekivanih rezultata, a sa druge strane na individualno angažovanje i uloge u samoj organizaciji. Važno je napomenuti da su autori ove knjige za veoma kratko vreme uradili ogroman posao, od upoznavanja, razgovora, sastanaka pa sve do formulisanja zadataka, manifesta i tematskog okvira.

Celoviti put od ideje do realizacije opisan je u priručniku koji daje smernice za buduće istraživače, zaljubljenike u arhitekturu, kao i one koji žele da pokreću i ostvare svoje ciljeve.

Zbog svega navedenog, ova knjiga predstavlja značajan doprinos u obrazovanju arhitekata i razvoju kreativnog mišljenja i timskog rada.

Zato, sa velikim zadovoljstvom predlažem da knjiga „Priručnik za organizovanje Letnje škole arhitekture“ autora Marije Obradović, Katarine Ristić, Daše Spasojević, Ivana Gradišara, Predraga Milića i Miloša Milovanovića bude publikovana. prof. dr Vladan Djokić

6

Posebno je važno istaći da se ovo štivo posebno bavi i, pomenutim, organizacionim aspektima jednog obrazovnog procesa gde, jasno je, ništa nije propušteno; od prvih susreta i razgovora oko koncepcije i inicijative za obnovu letnje škole pa do, jednako važnih finansijskih, tehničkih i logističkih obezbeđenja.

Hronika n(m)ekih emocija Obrazovna misija Petničkog centra je od neprocenjive vrednosti i predstavlja jedinstvenu pojavu u našoj obrazovnoj mreži i kulturi. Letnja škola arhitekture, održana 2012. godine, ima poseban značaj u činjenici da se njenim održavanjem obnavlja rad letnjih škola iz druge polovine devedesetih godina prošlog veka. Napor koji je grupa mladih ljudi uložila u komplikovan, ozbiljan i težak rad urodio je plodom; pet grupa delatnika, organizovanih u radionice zaokružilo je vredan stručni materijal koji je izrazio njihove intelektualne i emotivne stavove vezane za predmete rada kojima su se bavili.

Prostor, oblici i fenomeni vezani za njih su, u najširem smislu, bili polje delovanja radionica; ostvareni diskursi su ospoljili racionalne i, što je pomenuto, emotivne stavove polaznika, što je posebno važno. Primenjena metodologija se oslanjala na lične itinerere onih koji su se posla i prihvatili; spontano ili racionalno, svejedno, do izražaja je došla svest da se u elaboriranju današnjeg sveta moramo "uhvatiti" i emocija ukoliko želimo da sastavimo potpunu (potpuniju) sliku stvarnosti. Upravo su "te emocije" postale i brend Letnje škole; one se pojavljuju na svakom ostvarenom koraku a krajnji rezultat je njima obeležen; zabeleženi iskazi u sebi sadrže duševnu supstancu bez koje bi predmetni sadržaj bio osiromašen i nepotpun.

Pri tom, sve vreme se iznose i dileme koje su pratile rad; organizatori, budući mladi ljudi koji ovako nešto rade po prvi put, nisu skrivali svoj tok misli, čime su dali vredan doprinos sagledavanju cele stvari i što je krajnje specifično, dodali su i emotivni sloj monografskom sadržaju; upravo to čini jednu od najistaknutijih osobenosti ovog materijala bez koga bi on bio znatno smisaono siromašniji. Monografski sadržaj, sam po sebi predstavlja bitan prilog edukaciji naše sredine jer beleži događaje i čuva ih za sud vremena i pamćenje, čemu mi, budući naglašeno narativna kultura, nismo preterano skloni; zatim, on popunjava jednu sistemsku prazninu: navodeći, kao što je pomenuto i logističke aspekte poduhvata i stavljajući ih u istu ravan sa onim sadržajima višeg reda, ističe se ispravna potreba za svešću šta je sve potrebno da određeni poduhvat uspe te kako to kompletirati i ne propustiti, naizgled "nevažne" stvari.

Najzad, ostvareni rezultati su sledeći: - poznata činjenica da je svuda a pogotovu u našoj sredini, lakše stvari započeti nego nastaviti, u slučaju Letnje škole arhitekture 2012. se postavlja dvostruko; ona se, nesumnjivo, može posmatrati i kao osobeni početak, bez prethodnog podnestka, sa svojom stabilnom originalnošću i zasnovanošću; sa druge strane, ona, nesumnjivo predstavlja i obnovu, te kontinuitet prethodnih škola što predstavlja svojevrsni izazov, izuzetno zahtevan u našoj, za te stvari, neosetljivoj kulturi.

Pojam priručnika u slučaju petničke Letnje škole arhitekture, daleko je nadmašen njenim značajem, značenjem i sadržajem. Koncept teksta koji nam organizatori nude, ima dvostruku strukturu i to: šemu monografije jedne sezone letnje škole i strukturu priručnika što je u ovom konkretnom slučaju od posebne važnosti.

Monografski karakter se ogleda u sveobuhvatnosti teme kojom se tekst bavi; hronološkim nizom, osvetljeni su svi segmenti jednog obrazovnog poduhvata kako oni suštinski tako i formalno-organizacioni čime se, s pravom, ističe stav da u ovakvim akcijama ne postoje nevažni aspekti. Studioznost kojom je formiran pomenuti niz pruža uvid i u mladalačku energiju i iskrenost delatnika škole koji su upravo tim atributima svog napora postigli ostvareni rezultat visokog kvaliteta.

Koraci kojima je koncipirana, pripremana i ostvarena letnja škola nisu jednaki i jednoznačni; to ne treba ni da budu; stvarnost, jednostavno, tako ne funkcioniše, već se razvija oko asimetričnih, randomiziranih grupa samostalnih elemenata i sastavnih delova celina koji je formiraju. Posmatrajući i čitajući ovaj priručnik stiče se utisak ispravnog sagledavanja stvari i raznovrsnosti potencija i značaja različitih mesta jednog događaja.

- zabeleška rezultata Škole, oličena u Priručniku, predstavlja nemerljiv doprinos promeni postojećeg sistema vrednosti u našoj sredini; formiranje nosača informacija za sećanje i ocenu u budućnoti, ovde je od presudnog značaja, pogotovu za oblast arhitekture gde smo posebno "manjkavi".

- rezultati, sećanja i monografija (priručnik) Letnje škole, sveukupno i zajedno predstavljaju jednu integrisanu, malu ali važnu hroniku jednog poduhvata čiji će značaj, prirodno, rasti tokom vremena... arh. Ivan Rašković, docent

7

REČ AUTORA Ovu knjigu predajemo najpre svim studentima arhitekture, a potom i Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Ovaj Priručnik predstavlja skup predloga i saveta koje smo prikupili tokom organizovanja Letnje škole arhitekture u Petnici 2012. godine. On je rezultat rada pokrenutog nekim neobjašnjivim entuzijazmom pre svega nas šestoro, a potom i svih onih koji su nam se u tom procesu pridružili.

Nadamo se da će ovaj Priručnik probuditi sve one zaspale i uljuljkane u svetu pukog serviranja i konzumiranja znanja i pokrenuti ih u pustolovinu za saznanjem i iskustvom. Ono što smo realizovanjem letnje škole otkrili i dosegli prevazilazi sve okvire i mogućnosti sada već uobičajenih, a svakako aktuelnih akademskih okolnosti.

Savremena pozicija i zadatak studenata je da aktivno učestvuju u procesu svog rasta i razvoja i da kritički i argumentovano grade atmosferu i formu svog procesa učenja.

Okruženje na našem fakultetu nije ovakvo, vlada nezainteresovanost, apatija, inercija i površnost. Iskustvo nam je pokazalo da bi motivaciju trebalo tražiti i izvan institucije fakulteta.

Studenti koje smo u toku razvoja ideje o letnjoj školi upoznali i sa kojima smo radili daju nam nadu da do promene ipak može doći. Da li će njihov broj biti dovoljan da na pozitivan način preokrenu situaciju na fakultetu? Ne znamo, ali u taj preokret verujemo. Upravo tim studentima se ovim Priručnikom i obraćamo i ostavljamo im ga kao neku vrstu dokaza da su promene koje su pred njima moguće. Želimo vam puno sreće na tom putu samotraženja, rasta i razvoja.

8

http://arhupetnici.blogspot.com/ http://www.letnjaskolaarhitekture.com/ arhupetnici@gmail.com

9

VREMENSKI DIJAGRAM #b.pavić i škart potvrđuju dolazak #odlazak na gradilište hotela kontinental nabavka materijala #kontakti sa ljudima iz valjeva #odlazak u comtrade

25.08.

26.08.

24.08.

#sastanci sa mentorima #potraga za sponzorima/ časopisi

23.08.

#sastanak sa fondacijom-kontakti #priprema prezentacije #kontaktiranje predavača

22.08.

#sastanci sa mentorima

21.08.

20.08.

#zakazivanje prezentacije LŠA 2012 na AFu #sastanci sa mentorima #dogovor o majicama

19.08.

#i.kucina potvrđuje dolazak #sastanci sa predavačima

#priprema aplikacionog formulara

15.08.

04.08.

#priprema konkursa

februar

mart

april

maj

jun

avg

jul

13.04.

15.02.

{pravljenje paketa za mentore, razgovori sa 08.06. učesnicima 16.06. {početak ranijih škola} 29.06. traženja 01.05.

31.05. budžeta} 25.05.

#sastanci vezani za tematski okvir

#prvi sastanak u 6i400 12.03.

19.03.

04.03.

21.03.

#prvi post na blogu #treći sastanak #prvi sastanak sa zainteresovanima

#apliciranje za grant #dogovor u petnici #spreman dinamički plan finansija

#drugi sastanak

10

#odlazak sa mentorima u petnicu #sastanak sa k.petovar #dobijanje granta fondacije!

28.07.

03.07. 18.07. #početak rada na sajtu

#sastanak sa v.đokicem #potpisivanje ugovora sa fondacijom #sastanak sa svim mentorima #prvi članak u reviji kolubara #aplikacioni formular za mentore

#odlazak u leštane nabavka materijala #kontaktiranje predavača

28.08.

29.08.

#postavljanje filma na vimeo #predstavljanje LŠA na petničkoj konferenciji {rad na publikaciji} #dostavljanje finansijskog izveštaja fondaciji

#otvaranje izložbe i projekcija filma 30.11. #dogovaranje izložbe na fakultetu 22.11. #intervju: lajtnajt 15.11. 07.12.

08.12. #intervju: petnička stanica u prirodi i res publica 08.11.

27.12. #intervju: re 1/1 07.11. #intervju: arh i priroda 05.11. #prvi dogovor sa štamparijom 30.10. o publikaciji #početak pripreme 22.10. finansijskog izveštaja #poslati evaluacioni formulari 07.10. #zajednička večera 03.10. organizatora {pisanje članaka za novine}

20.02. #štampanje publikacije

{rad na publikaciji} {rad na publikaciji, pisanje članaka za novine}

168 sati

ust septembar oktobar

novembar decembar 21.09.

19.09.

03.09.

18.09.

17.09.

#dogovori u valjevu #ponuda za prevoz

januar

februar

#prevoz materijala u petnicu #štampanje majica #sastanak pred odlazak u petnicu #kupovina materijala

04.09.

05.09.

16.09.

06.09.

#kontaktiranje predavača #dogovor oko alata #proradio sajt, kreću aplikacije

13.09.

12.09.

11.09.

#lepljenje plakata na fakultetu #kupovina materijala i pribora #odlazak u stolarsku radionicu #preuzimanje časopisa za pakete

11

#objavljivanje rezultata konkursa #porudžbina majica #prezentacija LŠA 2012, amf AFa

PRE POČETKA Letnju školu arhitekture ne možete organizovati sami. Dakle, za bilo koji početak neophodno je da imate tim. Potrebno je da se poznajete, razumete, volite, nadopunjujete, da budete različiti. Najvažnije od svega je da dobro i stalno komunicirate. Prvi razgovor o Letnjoj školi arhitekture 2012. započet je u kafani. Slagali bismo kada bismo rekli da ono što se desilo u sledećih godinu dana nije prevazišlo maštarije nastale tog popodneva:

„drago mi je što ćemo prirediti nekome nešto što mi nismo imali...”

„napravićemo kolaž svega onoga gde smo do sada bili! Ako nešto imamo, imamo iskustvo sa radionicama, letnjim školama, izletima...”

„kako je dobro kad možeš da uradiš nešto čime znaš da ćeš promeniti način razmišljanja”

12

„konobar je isti Taško Načić!”

„izvinite ljudi, ja sad stvarno moram da krenem...”

„uh (uplašeno)... svi ti ljudi... Petnica... mora odma’ neki plan da napravimo!”

„tri ljute, dve kisele, čaj od nane, dve kafe i čorba”

13

PRVI SUSRET – DA SE UPOZNAMO! Usledilo je osmišljavanje najave sastanka.

Trebalo je obavestiti što više ljudi: organizovali smo čitavu kampanju oglašavanja.

Otvorili smo mejl, napravili blog, a na fakultetu su osvanuli plakati: OBNOVA LETNJE ŠKOLE ARHITEKTURE U PETNICI 2012*, sa datumom i mestom održavanja sastanka.

Mejl sa obaveštenjem o sastanku poslat je na sve kontakte koje smo mogli da sakupimo: 738 mejl adresa.

Pre nego što smo i znali da će biti prvog sastanka, razgovarali smo sa Ivanom Kucinom – sa nekim ko je bio mentor na ranijim letnjim školama. Tek tad smo shvatili koja bi trebalo da bude naša uloga u celom procesu. Pitali smo ga da li želi da se priključi organizovanju Letnje škole, što je on odbio uz savet da bi baš to, samostalna studentska organizacija LŠA, trebalo da bude najveća prednost ove ideje.

Predložio je da aktiviramo i motivišemo što je veći broj studenata, jer je to jedini put da se ovakav program uspešno realizuje.

Naša ideja na samom početku bila je da ostanemo anonimni, jer smo želeli da studente i profesore motiviše ideja, a ne imena onih koji su ideju pokrenuli. Stoga smo se pridružili jedinoj studentskoj organizaciji na fakultetu – Klubu mladih arhitekata. Ova organizacija u tom trenutku nije bila aktivna, pa je ova inicijativa bila na obostranu korist.

Najvažnije od svega jeste to što nam je ova saradnja omogućila adekvatan pravni okvir.

Da bismo rezervisali salu,** morali smo da sastavimo dopis za prodekana nastave. Dostavili smo ga u dekanat 5. 3. 2012. godine.

Sadržaj je bio sledeći.

Obaveštenje o pokretanju inicijative za obnovu Letnje škole arhitekture u Petnici Poštovani profesore, Obaveštavamo Vas da se u organizaciji grupe studenata pokreće inicijativa za obnovu Letnje škole arhitekture u Petnici.

U saradnji sa KMA, uvodna diskusija biće održana 12.

3. 2012. u 15h u 301. sali.

Nadamo se da će inicijativa studenata naići na razumevanje i podršku fakulteta i da će dati rezultate.

Letnja škola arhitekture moguća je samo ukoliko smo zajedno u tome.

Sve najbolje.

14

Nakon sastanka u Šest i 400, nas šestoro bilo je sigurno u ideju o organizovanju Letnje škole, ali nismo bili sigurni kako će na tu ideju odgovoriti ostali – kako studenti, tako i profesori.

Sve što smo saznali o ranijim Letnjim školama (što nije bilo lako***), trenutnoj situaciji u IS Petnica, potrebnim stvarima za organizaciju vannastavnog programa, spojili smo u izlaganje koje je trebalo da traje oko 20 minuta.

Trudili smo se da se baš taj, prvi put, predstavimo najbolje moguće, pa smo prezentaciju više puta prepričavali jedni drugima. Kad god smo nastupali, među nama nije bilo nikakve hijerarhije – uvek je jedan govorio, samo kao predstavnik grupe.

* – napominjemo da ovakav način nedorečenosti može pogrešno da se protumači – morali smo dodatno da objašnjavamo mnoge stvari – bilo je onih koji su došli sa drugim očekivanjima ** Korisno je i olakšavajuće ako ste u dobrim odnosima sa zaposlenima u studentskoj službi!

Koliko god da smo priželjkivali veliki odziv, broj ljudi koji je došao prijatno nas je iznenadio. Pre nego što je sve i počelo, broj prisutnih studenata govorio je o potrebi koja postoji za takvim programom.

Ono što je bilo očigledno, jeste da upravu fakulteta nije interesovala ovakva inicijativa.

Jedini profesori koji su se pojavili su oni koji su bili naši mentori, i sa kojima smo razgovarali – Ivan Kucina i Zoran Lazović.

*** Postoje publikacije samo o dve LŠA – ’96 i ’97, a o ostalima postoje fragmentirani pisani tragovi do kojih je veoma teško doći.

15

OKRUGLI STO Pre drugog sastanka trebalo je osmisliti formu u kojoj će se razgovarati. Imali smo u vidu da se radi o različitim studentima (i po godištu, i po interesovanjima) koji su se okupili oko zajedničke potrebe. Bilo je veoma važno da se svako čuje, da iskaže svoje stavove u vezi sa temom.

* događaj / – hrana + grad – akcije u javnom prostoru – arhitektura kao provokacija – arhitektura pokreta – privremena arhitektura – umetničko u umetnosti i arhitektonsko u arhitekturi – arhitektura za poneti – intimno u javnom * promena uslova / – arhitektura u Borhesovim kratkim pričama – arhitektura u postmodernističkoj prozi – vikend naselje na mesecu – kNOw limit – nudistička arhitektura – arhitektura i film – grad koji živi 24 h * neformalno / – stari načini – parazitska arhitektura – arhitektura bez arhitekata – open source arhitektura * specifično (reakcija na lokaciju) / – pristupačna gradnja (... 80%) – arhitektura u kontekstu savremenog urbanog pejzaža – edukativni centar u kontekstu srpskog ruralnog područja * proces (uloga arhitekte) / – kritička arhitektura – metodologija procesa (...arhitektura izložbi) – prevođenje

U odnosu na naša prethodna iskustva koja smo stekli radom u raznim radionicama i na seminarima, iskoristili smo model okruglog stola, za kojim smo svi jednaki, sa moderatorkom koji održava dinamiku razgovora.

Svaku odluku doneli smo konsenzusom, i smatramo da je ovo jedna od najvećih vrednosti čitave inicijative.

Nas šestoro imalo je podeljene uloge: jedan je bio moderator, koji je trebalo da započinje teme, da daje i oduzima reč i da usmerava diskusiju ka rezultatima; jedan je pratio moderatora, u slučaju da nešto promakne; dvoje su zapisivali tok razgovora; dvoje su fotografisali. Svaki sastanak bio je unapred detaljno promišljen i isprogramiran.

Pitanje koje započinje krug služi da se svi upoznaju i opuste kako bi započeli razgovor.

Nakon predstavljanja svako je iznosio temu koja ga interesuje, i koju su svi ostali imali priliku da prokomentarišu. Zaključak prvog sastanka bio je da svako na blogu* postavi temu o kojoj je govorio.

rezultovao formiranjem zajedničke tematske grupe, pod nazivom Promena uslova.

Dinamika održavanja sastanaka bila je takva da nam je omogućavala vremenski raspon od nedelju dana, potreban za obradu informacija sa prethodnog, i pripremu sledećeg sastanka. Pristigle teme grupisali smo prema sličnosti u sedam radnih (fleksibilnih) grupa.

Ideja je bila da se na sledećem sastanku, po krugu, svaka od grupa posebno diskutuje.

Ovo je bilo pokretač brejnstorminga, koji je

Treći sastanak završen je tako što je svako na papiru napisao objašnjenje teme o kojoj smo tokom sastanka diskutovali. Sledećih nedelju dana iskoristili smo za spajanje** ovih zapisa u jedinstven tekst, koji smo nazvali Manifest***.

16

Na blogu je dogovoren sledeći sastanak. Kako otvoriti diskusiju? Kako odabrati temu? Ko su predavači? Koji je sledeći korak?

* Na početku smo blog koristili kao sredstvo oglašavanja, ali je u ovom trenutku on bio nastavak komunikacije koja se odvijala na sastancima. Sada su svi bili odgovorni za njegov dalji razvoj; na ovaj način svi su se osetili delom organizacije, što i jesu bili. ** Veliki problem nastao je prilikom spajanja jedinstvenog teksta, jer on nikako nije trebalo da postane naš novi tekst. *** Mnoge stvari koje su manifestom rečene rezultat su nedovoljnog poznavanja forme letnje škole od strane studenata.

Namerno smo ih ostavili u izvornom obliku, bez obzira na to što se veliki broj njih podrazumeva samom letnjom školom, što je trebalo da posluži kao inspiracija za sadržinsko osmišljavanje škole, kako predavača i mentora, tako i nas šestoro.

Naziv Manifest iskorišćen je kao naslov koji je trebalo da motiviše učesnike, i podstakne ih na razmišljanje o potrebi za ovakvom vrstom edukacije.

17

BLOG* tj. komunikacija sa svetom tj. transparentniji smo od pausa

* Ideja o blogu došla je prirodno, znali smo da nam je potreban brz način komunikacije i obaveštavanja studenata o svemu što se dešava u našem timu. Na taj način mogli smo i da delimo materijal koji smo sakupljali o IS Petnici. Na blogu smo odgovarali na pitanja o inicijativi i trudili se da pružimo što bolje i potpunije odgovore. Posle prvih sastanaka sve ideje su se našle na blogu, odakle smo mogli da ih klasifikujemo.

Iako većina ovih tema nije zaživela u školi, makar su ostale na blogu kao teme za dalju diskusiju i dokumenti o željama studenata, kao i mnoge druge ideje i predlozi.

Posle prvih sastanaka i dogovora uloga bloga se menjala, pa je postao više oglasna tabla gde smo obaveštavali o napretku stvaranja škole nego mesto za diskusiju. Iako nismo to planirali od početka, blog je bio glavni alat za postavljanje fotografija škole i vođenje našeg izveštaja o odmicanju dana u Petnici.

U suštini, blog se pokazao kao odličan način komunikacije i dokumentovanja celokupnog procesa osnivanja i održavanja škole, iako od početka ništa od toga nismo planirali.

Savet: AKO RADITE BILO KOJI PROJEKAT – OTVORITE BLOG!

18

MANIFEST Da li je uopšte moguće napraviti Uputstvo za promenu uslova?

Ako je promena uslova kontrolisana, da li je i proizvod kontrolisan? Kada bi se određeni sistem umetnuo u neki drugačiji, koji postoji sam za sebe i bez onog prvobitnog, tek tada bi nastala nekontrolisana nepredvidivost iz koje se uči. Kada se promeni okolina, menja se i svaka sadržana tačka. Da li svi uslovi svojom međusobnom uslovljenošću formiraju sistem? Ako se promeni neka tačka koja predstavlja nas u tom sistemu, onda se menjaju i tačka – i sistem. Arhitektura je za čoveka, što znači da je onda čovek njen uslov. Da li to inicira i promenu čoveka?

Promenom uslova želimo da utičemo na sopstveni način razmišljanja. Primećujemo da se menjaju uslovi u kojima arhitekte žive i rade: koji su to novi načini bavljenja arhitekturom? Kako preživljavati od arhitekture u tim uslovima? Kako naučnik/režiser/pravnik/programer itd. percipira arhitekturu? Šta se dešava ako se arhitektura posmatra kroz svet prirode (npr. mravinjak kao arhitektura za mrave, proučavanje socijalnog života mrava)? Kako arhitektura reaguje na različite uslove? Da li se sve u potpunosti menja ako se promeni medij izražavanja? Ako bismo proučili proces nečeg drugog, i primenili ga na arhitekturu, da li bi ona bila smislena? Šta su to ekstremni uslovi? Beležiti promene: uticaji–opažaji–osećaji. Ako odlučimo da promenimo ugao posmatranja, da li je moguća promena percepcije?! Da li ćemo videti nove probleme? Hoćemo revoluciju – promenu koja nastaje zbog razvoja, tj. potrebe za napretkom.

U Istraživačkoj stanici Petnici odvija se jedan proces promene. Možemo li nešto da naučimo od toga? Da li novonastalu situaciju možemo da unapredimo?

Uslov je ono čime arhitekta barata.

Uslov je osnovni generator kreativne aktivnosti, koji je, pritom, u stalnom procesu promene. Data promena je jezgro oko kojeg kreacije kruže u različitim energetskim nivoima i imaju potencijal da se oslobode i dođu u vezu sa drugim kreacijama koje isto tako kruže oko svog jezgra promene.

Promena uslova može predstavljati ograničenja, a istovremeno i nove mogućnosti. Hoćemo da proučimo relativitet prevođenja uslova. Prevođenje može da bude prilagođavanje promeni uslova. Kako su ti uslovi tako nestalni? Kojom se brzinom menjaju? Kolika i kakva je naša inertnost u odnosu sa promenama? Kada se radi o promeni uslova, veoma je važna komunikacija – razgovor između – jer su uslovi ti koji omogućuju „razgovor elemenata unutar nekog međuprostora”.

Moramo biti odgovorni za međusobno razumevanje, za svačiji svet i uslove koji vladaju unutar njega. Želimo da istaknemo važnost multidisciplinarnog pristupa, vežbanja sposobnosti prevođenja, različitosti izraza i načina. Probijanje ustaljenih okvira pruža mogućnosti za nastajanje novog, drugačijeg, ličnog. Šta u tom kontekstu znači prilagođavanje? Želimo da promenimo sve, čak i način izvođenja nastave. Promeniti mentore – ne samo arhitekti – promeniti uslove zajedno, uz temu o promeni uslova.

19

POTREBAN VAM JE I NOVAC Druga slučajnost bila je da se baš u godini u kojoj smo otpočeli organizovanje letnje škole menjala uprava fakulteta. I to bi prošlo neopaženo da, naravno opet slučajno, u nekom neformalnom razgovoru sa pojedinim profesorima našeg fakulteta, nismo saznali plan i program buduće uprave. Čitava priča (koju smo imali kao ideju) dobila je novi smisao kada smo čuli da novodolazeća uprava u planu ima restrukturiranje nastavnog programa sa osnivanjem nekoliko novih radnih oblasti, tj. programa – vannastavnih programa.

Kao što za većinu situacija danas morate da imate znanje, da budete snalažljivi, komunikativni, uporni, brzi, odgovorni, tako je i za organizovanje Letnje škole sve to potrebno.

Ono što nemate, a bez čega ne možete, jeste novac. Koliko god to čudno zvučalo prilikom prvog čitanja, bez obzira na to što zadovoljavate sve navedene predispozicije, nećete uspeti da obezbedite novac ako ne posedujete i malo sreće*.

Sreća o kojoj ovde govorimo nije nešto što dođe samo od sebe. Morate da vičete, da je dozivate, da joj se nadate, da je sanjate, i da je, što je najvažnije, prepoznate onda kada dođe. To nije lako, jer je maskirana u čitav splet trenutnih okolnosti sa kojima se suočavate. I dok se vi bavite rešavanjem nekih tekućih problema ili izazova, sreća dođe i prođe i nema je više.

Treća slučajnost bila je da se, baš u godini u kojoj smo počeli da organizujemo letnju školu, ulaže sedam miliona evra u rekonstrukciju Istraživačke stanice Petnica. Uprava IS Petnica odlučuje da proširi svoj spektar nastavno-naučnih programa kao rezultat drastično povećanih kapaciteta.

Šta je nama bila srećna okolnost?

Sasvim slučajno se desilo da se baš u godini u kojoj smo počeli organizovanje letnje škole, osnuje nova fondacija**. To bi prošlo neopaženo da skoro slučajno nismo pročitali deo opisa (jedan poseban pasus) namera i ciljne grupe zbog koje se, i za potrebe čijeg finansiranja, i osniva ova fondacija:

Sve što smo tada prepoznali je naša sreća.

Ona se zvala: Grant Srpske privredne Fondacije Arhitektonskom fakultetu za potrebe organizovanja Letnje škole arhitekture, koja će se održati u periodu od 23–30. 9.

2012. u IS Petnica.

Prvobitnim planom finansiranje Fondacije trebalo je da počne 2013. godine (sa 10% dobiti za 2012). Upravni odbor odlučio je da aktivnosti započne godinu dana ranije izdvajanjem dodatnog budžeta od 30 miliona dinara za prvi projekat. Naš prvi korak bio je podrška znanju kroz konkurs za dodelu finansijskih grantova studentima i obrazovnim institucijama u Srbiji, jer verujemo da je znanje – temelj našeg društvenog napretka.

Kao i u priči o poreklu jajeta i kokoške, i ovde je ta granica između prepoznavanja određenih okolnosti i ideje po sebi direktno zavisna od onog koji tumači taj odnos. Verujemo da su, u našem slučaju, okolnosti prethodile ostvarenju ideje koju smo imali.

Drukčije, verujemo, nije bilo moguće. Ne znamo da li je to ohrabrujuće za sve one kojima je ova knjiga namenjena, ali se uzdamo u ludilo koje sledi bilo koju ideju. To je nepresušan mehanizam.

Prva reakcija bila je „hm, skoro da je to to”. Ali već sledećeg dana, nakon prospavane noći, znali smo da je to stvarno to.

20

O sreći koju nije lako prepoznati. O okolnostima koje su nam išle u korist. O važnosti novca za realizaciju bilo koje ideje. O vašoj ideji.

Potrebna dokumentacija za konkurs za finansijski grant Srpske privredne fondacije***: – popunjeni prijavni formular sa sajta – pismo preporuke Ministarstva – motivaciono pismo predstavnika obrazovne ustanove – fotokopija dokumenta kojim se dokazuje da je ustanova registrovana za obavljanje delatnosti iz oblasti obrazovanja i vaspitanja – fotokopija izvoda iz statuta – spisak i fotokopija relevantnih sertifikata, diploma, nagrada i publikacija obrazovne ustanove – fotokopija razvojnog plana nastave za naredne 4 godine – fotokopija inovativnih programa koje obrazovna ustanova realizuje u nastavi – fotokopija poziva i potvrde organizatora o učešću obrazovne ustanove – spisak učesnika – potvrda o visini troškova učešća

* Važno je da vaše ideje ne čuvate za sebe, već da ih svuda delite, kako bi odjeknule. Tako smo i mi svuda tražili pomoć, pa je posle nekog vremena pomoć počela i da stiže. Veoma nam je bio važan kontakt sa timom „Expeditio”, koji nam je dao savete od ključnog značaja za traženje finansijskih sredstava.

Vidi: www.expeditio.org ** Srpska privredna fondacija osnovana je na inicijativu „Delta Holdinga” sa ciljem da unapredi kvalitet života građana Srbije ulaganjem u strateške projekte iz različitih oblasti društvenog života. Pomaganjem pojedinaca i institucija u sferi obrazovanja, kulture, socijalne zaštite, zdravstva, sporta, zaštite životne sredine i drugih oblasti, SPF želi da doprinese trajnom rešavanju pojedinih društvenih problema. (Tanjug, 10. 5. 2012) Vidi: www.srpskaprivrednafondacija.com *** Čudno je bilo to što naša pozicija u odnosu na fakultet nije bila u potpunosti definisana – imali smo punu podršku AF-a i bili smo u situaciji da, kao studenti, u ime institucije podnosimo prijavu za konkurs. Niko od nas nije se susretao sa sličnim stvarima, ali smo se usputno snalazili. Veliku podršku pružio nam je profesor Vladan Đokić, svojim savetima i kontaktom u Ministarstvu.

21

PAKET ZA MENTORE tj. kako druge ubediti da govorite istinu?

Pitanja koja smo postavili u aplikacionom formularu

Moć ubeđivanja je za potrebe organizovanja (verovatno bilo čega, ali u ovom konkretnom slučaju: za potrebe organizovanja Letnje škole) veoma važna. Sigurni smo da postoje različite tehnike, i to bi se vrlo lako našlo u literaturi, ali tehnika koju smo mi primenili – bez da smo je bili i svesni – je blefiranje. Blefirali smo na svakom koraku. O onome što ne znamo govorili smo kao da ga vrlo dobro poznajemo. Davali smo garancije za stvari za koje nismo ni znali da su moguće. Verovatno je ljudima to bilo potrebno da čuju, a mi smo se samo dobro prilagodili. Može se reći i da smo evoluirali.

1. Podaci o mentorima – ime i prezime – datum rođenja – prethodna iskustva – fotografija 2. Opis predložene radionice – naziv radionice – kratki opis radionice – veza radionice sa temom Letnje škole – očekivani rezultati radionice 3. Potrebe predložene radionice – materijali potrebni za realizaciju radionice – alat i pribor potreban za realizaciju radionice – pretpostavljeni budžet za realizaciju radionice (u odnosu na materijal, aktivnosti...)

– specifičnosti vezane za realizaciju radionice (transport, skladištenje...)

Da bismo uopšte konkurisali za bilo koju stipendiju, ili grant, bilo je potrebno – sve.

Kompletni nastavni programi, planovi, brojevi, specifikacije, rasporedi, SVE. A da bismo imali sve morali smo sve druge, sve one potencijalne učesnike (iako to niko nije smeo da kaže naglas) ubedimo da će se Letnja škola stvarno održati. U tom smislu, daleko pre nego što smo saznali da smo dobili novac i da će se to zaista i odigrati, sa izabranim potencijalnim mentorima morali smo napraviti nastavni program Škole. Sa našim iskustvima uspeli smo da sastavimo nešto što se zove mentorski paket (to se uobičajeno koristi prilikom organizovanja radionica, letnjih škola, seminara...), u okviru kojeg smo, pored informacija o tematskom okviru do kojeg smo došli sa studentima, spakovali i aplikacioni formular. Dati aplikacioni formular sadržao je sva ona pitanja koja su pretpostavljana raspisom bilo kog konkursa za grant, što nam je pružilo konkretne odgovore. Zapravo je to bio pravi potez.

Na distanci od gotovo pola godine možemo da kažemo da je i tih nekoliko prećutanih tačaka zaslužno za organizovanje Letnje škole.

4. Prostorne karakteristike za realizaciju radionice – Kakav prostor radionica pretpostavlja za njenu realizaciju? (otvoren, zatvoren, u okviru stanice, u gradu, selu...)

– Postoji li neka druga specifičnost za prostor u okviru koga bi se realizovala radionica? (mračan prostor, prostor sa mogućnošću video projekcije...)

5. Prezentacija radionice – objasnite na koji način planirate prezentaciju rezultata radionice 6. Dinamički raspored – popuniti polja u rasporedu koja su predviđena za rad na radionicama, u toku Letnje škole (uz pitanje je išao i tabelarni raspored sa fiksnim aktivnostima i slobodnim mestima koje su popunjavali mentori u odnosu na dinamike njihovih predloženih radionica) 7. Dokumentovanje procesa – Na koji način planirate da dokumentujete proces realizacije radionice?

8. Finansiranje radionice – Imate li ideju o načinu finansiranja radionice?

9. Plakat radionice – uz ovaj aplikacioni formular dostaviti u elektronskom formatu i plakat za radionicu (dimenzija a3 u .pdf formatu 150 dpi portret orijentacije)

22

LOKACIJA Sastavni deo organizovanja LŠA 2012 bio je da se ona održi upravo u Istraživačkoj stanici Petnica. Letnja škola gotovo uvek je lokalno-specifičnog karaktera – direktno je uslovljena lokacijom na kojoj se realizujePostojanje ideje o lokaciji pre same organizacije letnje škole neće uvek biti slučaj. Ovo je verovatno trenutak planiranja kada bi se trebalo pozabaviti izborom tj. detaljnim upoznavanjem lokacije.

Znali smo da se stanica trenutno nalazi u procesu promene fizičke i programske strukture – što je veoma zanimljivo studentima arhitekture; da se nalazi u prirodi – što je zanimljivo studentima arhitekture koji uče arhitekturu u gradu; da se radi o specifičnom programu istraživačke stanice – sa kojim studenti verovatno nisu imali prethodnih iskustava i da se radi o prostoru koji tehnički može da zadovolji sve zahteve grupe i programa letnje škole.

Tom prilikom smo sa rukovodstvom IS Petnica dogovorili: okviran period održavanja LŠA, kapacitet (broj učesnika), približnu vrednost troškova smeštaja i ishrane i dinamiku našeg daljeg organizovanja.

Tada smo obišli čitav kompleks IS Petnica, i prikupili smo dovoljno podataka da i ostale ubedimo da je ovo prava lokacija za organizovanje Letnje škole arhitekture 2012. godine.

Veoma je važno da izbor lokacije bude u skladu sa tematskim okvirom, bilo da je on nastao pre ili posle ovog. Celovitost aplikacije (detaljan opis lokacije, troškova, kapaciteta, i usklađenost sa programom) direktno povećava verovatnoću da ćete dobiti tražena novčana sredstva za realizaciju škole.

23

DRUGA DIMENZIJA* TEMATSKOG OKVIRA učestvovao je na brojnim domaćim i međunarodnim stručnim skupovima. Radio je veliki broj konkursa, za koje je više puta bio nagrađivan. Učestvovao je u izradi mnogih urbanističkih studija, planova, urbanističkih i arhitektonskih projekata. Napisao je i publikovao dve autorske knjige – Arhitektstura – eseji o arhitekturi i Urbanistički aspekti socijalnog stanovanja, objavio je preko sto članaka, prikaza, komentara i priloga.

Tema ovogodišnje Letnje škole nastala je u nekoliko navrata, podstaknuta različitim okolnostima. Prvi korak opisan je u priči o Okruglom stolu. Drugi korak nastao je kao posledica analiziranja prethodnih iskustava sa organizovanjem Letnjih škola arhitekture u Petnici.

„Iz njegove bibliografije se vidi šta je on za to relativno kratko vreme uradio, od projekata, od nagrada na urbanističkim konkursima, te dve knjige koje je objavio, od neverovatnog broja tekstova koje je pisao po novinama, po časopisima, to je jedan neverovatno bogat opus, raznovrstan i, mislim, još uvek izuzetno vredan.” Ksenija Petovar

U sred zimske gradske gungule, dok je ideja o LŠA još uvek bila sveža i ne mnogo odmakla od zajedničke maštarije, pojavio se Aleksandar Bobić i dao joj jedan novi smisao. On nam je ukazao na rad Vladimira Milića i njegovu vezu s LŠA, kao i na njegovu želju za organizovanjem sličnih sadržaja. Tada smo počeli da proučavamo njegov rad i da se upoznajemo s njegovom ličnošću kroz priču s njegovim kolegama i prijateljima. Prećutno se među nama ukorenila ideja da ovu Letnju školu organizujemo u njegovu čast.

Jedna od najznačajnijih tema za Vladimira Milića bila je socijalno stanovanje. Bavio se problemom bespravne izgradnje, sanacijom i revitalizacijom neformalnih naselja. Knjiga Urbanistički aspekti socijalnog stanovanja predstavlja izvanredan udžbenik i vodič za planiranje socijalnog stanovanja, temeljan, sveobuhvatan, jasan i višestruko značajan za buduće istraživače. Ona je svedočanstvo izuzetne posvećenosti i etičkih shvatanja autora. Uvidevši njenu vrednost, grupa profesora je ovu knjigu predložila za nagradu Ranko Radović.

Vladimir Milić rođen je 1965. godine u Beogradu. Osnovnu školu i Gimnaziju završio je u Prijedoru, u Republici Srpskoj. Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, kasnije je na istom završio postdiplomske i magistarske studije i doktorirao.

Odmah nakon diplomiranja na Arhitektonskom fakultetu počeo je da radi u zvanju asistenta–pripravnika, nakon postdiplomskih studija u zvanju asistenta, a kasnije mu je dodeljeno zvanje docenta.

Bavio

se

naučnoistraživačkim

Važan deo njegovog rada bila je edukacija.

Veći deo vremena provodio je na terenu sa studentima i zalagao se za reformu nastave na Arhitektonskom fakultetu. To je, svakako, jedan od najvažnijih razloga da ovu letnju školu, prvu posle trinaestogodišnje pauze, posvetimo baš njemu. Učestvovao je kao mentor na više škola arhitekture. Na Letnjoj školi arhitekture u Petnici u okviru njegove

radom, 24

Ko je Vladimir Milić? Zašto baš on, kakva je njegova veza sa ranijim letnjim školama? Kako zaokružiti tematski okvir?

radionice dat je predlog mesta novog gradskog trga na desnoj obali Kolubare, što je kasnije i usvojeno kao deo važećeg regulacionog plana.

radimo i živimo da pokušava da učini boljom, kao i žalost što nismo imali prilike da ga upoznamo i čujemo. Smatrali smo da njegovo ime nosi sa sobom svu energiju koju smo spoznali i da bi ono trebalo da bude pokretač ove naše škole.

O karakteru Vladimira Milića mnogo su nam pričali njegovi crteži. Oni su slobodoručni, crtani grafitnom olovkom, flomasterom, perom, mnogi i, kako smo čuli, čajem i vinom.

Na njima su prikazani pojedinačni objekti, ali i predeli, delovi gradova i sela, ali nijedan nije realan, izgrađen, niti je razrada budućeg projekta. To su slike autorovih razmišljanja i osećanja, njegova istraživanja i lični stavovi prema arhitekturi i njenoj društvenoj vrednosti. U knjizi Crteži skupljen je veliki broj njegovih maštarija, nastalih tokom poslednje decenije života. Nisu poređani hronološki, veći deo ih je bez naslova, svi su bez uputstva i naznaka, bez objašnjenja nas ostavljaju potpuno slobodnima i razoružanima, prepuštaju nam da njihov smisao pronađemo u sebi samima. Ostavljaju nam da ih da gledamo.

* Vladimir Milić tj. onaj koji je crtao maštarije i napisao onu neverovatno opširnu knjigu koja deluje previše stručno i pomalo zastrašujuće pri prvom čitanju, i koja kao da će ostati ušuškana na polici i sigurno neće biti pročitana na vreme, kao obavezna literatura pri pisanju rada iz Urbane obnove.

„Vrednost njegovog crteža i jeste u gledanju, u onome što kao autor gleda dok misli i u onome što gledajući misli svako ko ovu knjigu vidi pred sobom.”

Reč o crtežu, Ljiljana Blagojević U susretu s njegovom biografijom i bibliografijom osetili smo nevericu i vrtoglavicu.

Nakon priče profesorke Petovar o njenom upoznavanju s Vladom, o batinanju na Arhitektonskom fakultetu i o njegovim visokomoralnim stavovima i zaštitničkom odnosu prema studentima, bili smo zadivljeni i duboko potreseni. U susretu s njegovom ličnošću, kroz brojne razgovore o njemu, osetili smo veliku žalost zbog toga što svoje planove nije mogao da nastavi da ostvaruje i s takvom istom energijom sredinu u kojoj 25

MENTORI I PREDAVAČI Kao što smo i do tematskog okvira došli razgovorom za Okruglim stolom, i izbor mentora napravili smo na osnovu želja studenata.

Na blogu je (nakon trećeg sastanka na kom je definisan tematski okvir) bila otvorena tema „Predlozi mentora i predavača”. Predlozi se nisu odnosili samo na arhitekte i ljude zaposlene na fakultetu već smo pokušali da podstaknemo interdisciplinarni pristup i na taj način letnju školu učinimo drugačijom od fakultetske nastave. Pregledali smo spisak ljudi koji su tom prilikom bili predloženi i na osnovu naših prethodnih iskustava ih odabrali i kontaktirali.

Uskladiti deset mentora, rukovodstvo IS Petnica, nas šestoro, i predstavnike lokalne samouprave u Valjevu nije bilo lako. Tada još uvek nismo imali nikakav budžet, što je značilo da su svi mentori morali da pristanu da sami finansiraju ovaj put. Mi smo morali da (svojom organizacijom) pridobijemo njihovo poverenje da ovakvo ulaganje energije i vremena ima smisla. Naš cilj bio je da mentore aktivno uključimo u celokupan proces, a ne samo u osmišljavanje radionica.

Na taj način u mnogim situacijama nadomestili smo manjak iskustva, jer su nam oni svojim savetima pomagali, a i LŠA su prihvatili kao svoju školu (što i jeste bila).

Mnogo nam je bilo lakše da organizujemo grupu mentora. Spajali smo mentore u parove, kako bi tokom trajanja škole mogli da se organizuju tako da uvek jedan bude sa grupom. U većini slučajeva ti parovi su već na blogu bili određeni: 1. Ana Nikezić i Dragan Marković, 2. Grozdana Šišović i Dejan Milanović, 3. Pavle Stamenović i Davor Ereš, 4. Biljana i Bratislav Branković, 5. Ivan Simić i Danijela Milojkić.

Kada su u pitanju predavači, bilo je mnogo usputnih promena – s obzirom na to da većina nije bila sa AF-a njihovi rasporedi imali su potpuno drugačiju dinamiku od naših.

Mnogi su potvrđivali pa otkazivali predavanja, na mnoge odgovore dugo smo čekali, što je odugovlačilo definisanje programa.

Veoma nam je bila značajna podrška svih koje smo kontaktirali, i njihov entuzijazam i želja za učestvovanjem, bez obzira na mogućnosti.

Tokom ove posete prvi put smo se susreli sa poteškoćama u vezi prevoza jer nismo imali automobil. Odlazak u grupi bio je usporen i zavisio je od rasporeda vozova i autobusa, mnogo novca (koji nismo imali) odlazio je na taksi*.

Sa odabranim mentorima organizovali smo odlazak u IS Petnica. Bilo je važno da se upoznaju sa lokacijom, kako bi dobili inspiraciju za predloge radionica.

* Savet: PRE NEGO ŠTO SE UPUSTITE U BILO KOJU VRSTU ORGANIZACIJE OBAVEZNO OBEZBEDITE MAKAR JEDAN AUTOMOBIL!

26

Kako smo odabrali mentore i predavače. O obilasku Petnice pre smišljanja radionica. Zašto vam je neophodan automobil?

mejl od 3. juna: peđa> ljudi ovako stoje stvari: ide se 8. u petak, jer tako ovima odgovara. jedna kola su grozdana, dejan, pavle i dubravka. druga kola su proces i tu ima jos dva mesta. ivan i danijela se nisu javili. ko od nas sve moze da ide? poz daša> da, trebalo bi sto pre to ugovoriti. ja mogu. da li mi mozemo da organizujemo jos jedna kola? moja moraju kod majstora, jer mogu da voze samo dok se jednom ne iskljuce, a onda moramo da cekamo oko dva sata da bi opet htela da upale :)) ako ne mozemo da organizujemo kola, neki od nas mogu i vozom! kaja> ja ne mogu, imam pregled 8. maša> ja bih mogla da se iskombinujem. kola nemam, a nemam ni polozenu voznju ((( tako da mozete da racunate na mene za taj petak. pozdrav kiki> necu stici u petak, imam zakazane konsultacije...

mejl od 5. juna: daša> sta je bilo za odlazak nas u stanicu? ja nisam uspela da nadjem nikoga da nas vozi, znaci li to da idemo vozom? peđa> imamo voz u 07:27, tamo smo u 09:57, hvatamo bus za petnicu i taman stizemo malo pre njih (mozemo i taksi - cetvoro nas je); karta u jednom pravcu je 384.00; za povratak ima nekoliko varijanti > 16:14 - ista cena karte, stize u bg u 18:24; ili 18:11 - 384.00 + 100 *brzi voz, stize u bg u 20:00. eto. miloš> sto se tice petnice, zvao sam cetvoro ljudi i vecina bi isla ali nije slobodna taj dan, ostaje jos jedan covek da mi se javi, ali meni je i voz potpuno kul resenje, pod uslovom da se zakacimo za teretni vagon sa slamom i nadjemo predoziranog narkomana beskucnika, ciji nas ortak opljacka, ali nam posle vrati stvari i svira nam usnu harmoniku... zalazak sunca... jadan džimi, mogao je toliko toga postići...

27

NOVAC I ŠTA SA NJIM Posle apliciranja na konkurs Srpske privredne fondacije, nastavili smo potragu za fondacijama i institucijama na kojima bismo potencijalno mogli da apliciramo za finansije. Trebalo bi imati u vidu i strane fondove. Evropska Unija i ambasade zemalja u Srbiji često finansiraju projekte u zemlji. Lokalne samouprave – opštine, takođe mogu biti pokrovitelji projekata, posebno u svrhe edukacije.

Odredili smo vrednost od 4 000 dinara - taj novac nam je bio neophodan i njega smo koristili tokom letnje škole. ** Prilikom potpisivanja ugovora sa SPF iskoristili smo priliku i zamolili ih da nas upute na firme sa kojima („Delta Holding”) sarađuju, kako bismo lakše došli do materijala i alata potrebnih za radionice. Dobili smo mogućnost povlašćenog plaćanja pribora i donaciju raznovrsnog materijala.***

Prilikom pisanja projekata, posebno dela o finansijama, trebalo bi biti pažljiv i pametno predvideti količinu novca potrebnu za realizaciju projekta. Mi smo u procesu prikupljanja podataka predvideli troškove smeštaja, ishrane, puta, materijala i alata, ali smo prevideli mnogo drugih stvari. Da bi aplikacija bila prihvatljivija trudili smo se da ukupan iznos za održavanje LŠA što više smanjimo i nekih stvari smo se svesno odrekli.

Podstaknuti entuzijazmom i željom da realizujemo školu, u finansijskom predračunu nismo uračunali troškove našeg angažmana.

Isto tako nismo predvideli ni novac koji smo radno nazvali živi novac*.

Kada smo saznali da smo kao institucija dobili grant SPF-a prvo smo pomislili da se radi o delu pokrića traženih sredstava. Kasnije, u razgovoru sa predstavnicima fondacije, saznali smo da se radi o celokupnom iznosu, uz uslov da ne tražimo dodatna sredstva od drugih fondova, to jest – da SPF bude jedini sponzor LŠA. U novonastaloj situaciji morali smo da se snalazimo. Početna ideja bila je da učestvovanje na LŠA bude besplatno, ali smo kroz razgovor sa mentorima zaključili da se uvođenjem participacije sa jedne strane obezbeđuje živi novac, a sa druge (mnogo važnije) studentima povećava svest o vrednosti učestvovanja i zalaganju na letnjoj školi.

28

Gde aplicirati za novac? Šta kad novac stigne? O živom novcu. O skladištenju.

* To je novac za plaćanje troškova koji se ne mogu platiti preko računa. Našli smo se u situaciji u kojoj novac sa računa ne možemo da koristimo. Na primer, prilikom kupovine materijala po manjim trgovinskim radnjama ili na pijaci morate da platite kešom. Bitno je da obezbedite raspolaganje ovim novcem u svim fazama organizovanja. ** Taj novac koristili smo za: kupovinu materijala i alata na stovarištu i trgovinskim radnjama u Valjevu; troškove taksi prevoza učesnika, organizatora i predavača na relaciji Valjevo–Petnica; kupovinu hrane i pića za svečanosti otvaranja i zatvaranja škole. Bez tog novca ne bismo mogli da realizujemo letnju školu.

Savet: VRLO JE VAŽNO DEFINISATI PARTICIPACIJU ZA UČESNIKE. TREBALO BI VODITI RAČUNA DA IZNOS KOJI UČESNICI PLAĆAJU NE BUDE PREVISOK, NE VEĆI OD 20% UKUPNE CENE KOJA SE PLAĆA PO OSOBI. NA TAJ NAČIN SAMO ĆETE UNAPREDITI KVALITET ŠKOLE. *** Za sve dobijene i kupljene stvari trebalo je organizovati transport i skladištenje. Transport smo plaćali svojim novcem, a prostor za skladištenje smo delom našli na fakultetu, a delom po svojim kućama.

Savet: UKOLIKO STE U MOGUĆNOSTI, OBEZBEDITE SEBI PROSTOR U KOM ĆETE RADITI TOKOM ČITAVOG PROCESA ORGANIZOVANJA. TAJ PROSTOR MOŽE DA POSLUŽI I KAO SKLADIŠNI PROSTOR. VEOMA JE BITNO DRŽATI SVE STVARI I IDEJE NA JEDNOM MESTU.

mejl od 29. juna peđa> LJUUUUUDDDDDDIIIIIII!!!!!!!!!!! DOOOBILI SMO!!!!! Javljajte se pa da pijemo u to ime!!! kiki> AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA! kaja> ne mogu da verujem! najezila sam se, sto biste vi rekli, ali bez zezanja BRAVO SVIMA! kad cemo da podelimo pare, treba mi novi laptop i neke sandale, a i ide mi se na kubu? peđa> sad sam zvao djokica, on je negde na nekom putu (nadam se samo da nije daleko zbog mog racuna) samo sam mu rekao da smo dobili pare, rekao je super super ajde da se cujemo sledece nedelje. eto. lepa vest u svakom slucaju maša> F** JEA ^n-ti, n→beskonacno! svaka cast svima miloš> VUUUUUUUUHHUUUUUUUUUUUUU!!! svaka cast svima, ne mogu da verujem:D daša> poslala sam mejl mentorima da se i oni raduju :)

Prilog koji je trebalo dostaviti fondaciji pre potpisivanja ugovora bio je DINAMIČKI PLAN. Na osnovu toga fondacija vrši uplate na račun, u dogovorenom vremenskom intervalu.

Važno je da predvidite što više situacija, kako kasnije ne biste imali problema sa budžetom.

29

OGLAŠAVANJE U ZGRADI FAKULTETA tj. „Ne bih želeo da pripadam organizaciji koja bi mene prihvatila za člana”, Gručo Marks Ideja o školi bila je od početka privlačna mnogim ljudima jer smo se trudili da im pokažemo kako studenti mogu da uče ono što žele. Ipak, posle nekog vremena morali smo da im predstavimo sve što smo izdvojili i probrali iz mnoštva ideja i priča sa njima i mentorima. Bili smo malo nesigurni kako će studenti reagovati, da li će izabrane teme biti ono što su tražili.

Sve što smo radili na fakultetu u svrhu organizacije škole rađeno je zvanično, uvek smo informisali nadležne o našim aktivnostima.

Kada smo bili spremni da predstavimo svima školu i njen sadržaj odlučili smo da je trebalo predstaviti jasno i glasno u hodnicima, pa smo odštampali tridesetak velikih postera i tražili dozvolu za njihovo kačenje.

Iako je internet odlično mesto za oglašavanje, dobro je ako postoji mesto na kojem vaša ciljna grupa ima prostor gde se okuplja, što je bio naš fakultet. Prisustvo vašeg tima u njegovoj svakodnevnici daje određenu dozu ozbiljnosti i dokaza da se saradnja sa njim odvija kao sa institucijom.

Mentori su nam poslali postere koji predstavljaju njihove radionice, a mi smo unajmili likovnog umetnika Borisa Stanića da nam napravi naše postere sa osnovnim informacijama o školi i najavom prezentacije radionica.

Ispalo je odlično, mentorski plakati izazvali su reakcije i sigurno je već tada bilo ljudi koji su znali da hoće da idu sa nama u Petnicu i to u određenu radionicu. Ovo rano demistifikovanje sadržaja bio je dobar potez, dalo je mnogim studentima priliku da razmisle šta mogu kod koga da naprave i šta ih zanima.

30

Kako biti jasan i glasan? Zaťto se oglaťavati i u realnom svetu, kad već imamo internet? Koje postere odabrati?

31

SASTANCI I SAVETOVANJA

Imali smo tri vrste sastanaka: sa upravom fakulteta, sa mentorima, i sa učesnicima ranijih letnjih škola.

ispričali im koncept LŠA 2012, podelili im mentorske pakete* i dogovorili odlazak u Petnicu**. Ono što je najvažnije, i što je bio cilj ovog sastanka su povratne informacije koje smo od njih dobili: o trajanju škole, prezentaciji škole na fakultetu, učesnicima, temi i lokaciji itd. Kroz filter tih informacija propuštali smo sve ono do čega smo ranije došli, tako da je koncept škole konstantno evoluirao. Ovaj sastanak održan je krajem maja, pre nego što smo znali kako će se škola finansirati. Odlazak u Petnicu dogodio se početkom juna, a aplikacione formulare radionica imali smo tek početkom avgusta***. Sve to bilo je povod za sledeću grupu sastanaka.

U razgovorima sa upravom dobijali smo tehničke informacije kao što su usklađivanje terminskog plana LŠA sa fakultetskim, organizacija sala za sastanke i predavanja, saveti u vezi sa pisanjem administrativnih dokumenata. Profesor Vladan Đokić upoznao nas je sa delom i interesovanjima Vladimira Milića, donirao je knjige za učesnike LŠA, povezao nas je sa kontaktima u Ministarstvu, savetovao u vezi sa fondovima na koje bismo mogli da apliciramo.

Razgovore sa mentorima obavili smo u dva navrata. Na prvom sastanku bili su prisutni svi mentori. Tada smo ih upoznali sa temom,

Organizovali smo pojedinačne sastanke sa svakom od mentorskih grupa. Uz popunjeni

32

Važno je pričati sa svima. Koncept LŠA nastaje postupno, u odnosu na sve prikupljene informacije i iskustva različitih sagovornika.

aplikacioni formular još jednom smo sa mentorima prošli kroz sve tehničke detalje aplikacije: materijal, alat, pribor, dinamiku odvijanja radionice, dodatne specifičnosti radionice itd.

* Strana 23. ** Strane 27. i 28. *** Veliku poteškoću prilikom organizovanja nabavke materijala za radionice predstavljalo je to što su mentorski aplikacioni formulari kasnili. Jedan od razloga je što se LŠA odigrala prve nedelje jeseni, umesto tokom leta. Sve to pomerilo je žižu organizacije za vreme leta, u periodu godišnjih odmora.

Sastanci sa učesnicima ranijih letnjih škola bili su nam najznačajniji. Kroz svoje iskustvo dali su nam veliki broj saveta u vezi sa tim šta bi trebalo uraditi, a šta izbeći. Ovaj Priručnik je pokušaj prenošenja tih i nekih novijih iskustava na sledeće generacije.

Profesor Darko Marušić istakao je važnost odnosa između tematskog i prostornog okvira održavanja LŠA. Tanja Martinović je sa nama podelila iskustva i poteškoće vezane za pokretanje prve ideje o prethodnim LŠA. Milan Maksimović je govorio o institucionalizaciji LŠA i povezao nas sa grupom „Expeditio”. Ivan Rašković nas je uputio na ljude iz Valjeva („Društvo arhitekata Valjeva”, novinari, lokalna samouprava itd.), i dao nam direktna uputstva u vezi sa programskom dinamikom. Ivan Kucina nas je beskrajno motivisao. Ksenija Petovar nam je pružila najviše informacija o Vladi Miliću, o pisanju projekata i interesu tržišta da finansira takve projekte.

Savet: ORGANIZUJTE LETNJU ŠKOLU TOKOM LETA!

33

PROGRAM Prilikom definisanja programa koristili smo se prethodnim iskustvom sa raznih letnjih škola, kampova i seminara na kojima smo učestvovali tokom našeg školovanja. Trudili smo se da što više saznamo i o programu prethodnih LŠA (1996⁄99), kako bismo ta iskustva uvrstili u formulisanje programa.

Razgovori sa starim učesnicima i organizatorima mnogo su nam pomogli. Tako dobijeni program bio je deo svih istraženih, ali i unikatan u isto vreme jer je prilagođen našim potrebama.

(zajedničke aktivnosti svih učesnika – jutarnje razgibavanje, radni sastanak, večernje aktivnosti). Različiti nivoi interakcija učesnika svojom međusobnom dinamikom kombinovanja dali su poseban kvalitet Letnjoj školi.

Struktura programa Letnje škole arhitekture sastoji se iz tri osnovne celine.

Radni sastanak planiran je svakog jutra, posle razgibavanja i pre doručka, kao vrlo važna aktivnost kojoj svi prisustvuju* kako bi bili informisani o svemu onome što se desilo prethodnog dana, o dinamici tog dana i o svim dodatnim informacijama koje su bile aktuelne. Na tom sastanku svi učesnici mogli su da postave pitanje u vezi sa organizacijom.

Ono što je programski razlikovalo ovu od svih prethodnih škola bilo je uvođenje jutarnjeg razgibavanja. Fizička aktivnost je na predlog studenata bila želja i potreba koju su hteli da zadovolje, a mi smo ih poslušali.

Prva je posvećena radionicama i ona predstavlja osnovni modul. Predviđeno je da se odvija svakodnevno u toku trajanja Letnje škole. Mentorima je, u tom smislu, ostavljena potpuna sloboda da svoju dinamiku rada na radionici projektuju u skladu sa pozicijom u odnosu na koju promišljaju tematski okvir.

Drugi modul čine predavanja koja služe dodatnom proširivanju tematskog okvira.

Zamišljeno je da se održavaju svakodnevno, posle radnog dela dana na radionicama, kako bi se stvorila mogućnost za kasniju autorefleksiju učesnika – na osnovu primljenih informacija tog dana.

Treći večernji modul radno je nazvan događaj, a zapravo predstavlja neku vrstu platforme za međusobnu interakciju svih učesnika Letnje škole. Ovaj modul namerno nema definisanu strukturu i način odvijanja, osim jednog jedinog ulaznog podatka, a to je moderator događaja. Sve ostalo – trebalo bi da se dogodi.

* Prisustvo učesnika na radnim sastancima bilo je veoma važno. Rani termin sastanka (8.45) uticao je na to da se na tim sastancima pojavljuje mali broj ljudi. To nam je pravilo komunikacijski problem jer je sve informacije trebalo naknadno i individualno prenositi ostalima.

Savet: RADNE SASTANKE ORGANIZUJTE SA MENTORIMA RADIONICA, ČIJA JE OBAVEZA DA BUDU PRISUTNI I KOJI SU ODGOVORNIJI OD STUDENATA, A KOJI BI KASNIJE TREBALO DA ODRŽE TAKAV ISTI SASTANAK I PRENESU SVE INFORMACIJE SVOJOJ GRUPI.

Sve aktivnosti u toku škole bile su podeljene na individualne, grupne i kolektivne 34

09:00 10:00

polazak za Beograd

radionice

* vođena tura kroz Valjevo obilazak savremene arhitekture Valjeva * dolazak i smeštaj u IS Petnica

14:00 15:00

ručak

doručak

razgibavanje

10:00 14:00

18:00 20:00

radionice

20:00 21:00

radionice

radionice

M. Milosavljević

predavanje/

radionice

Društvo istraživača

D. Maksimović A. MandićMilutinović

finalne prezentacije radionica

“Ništa se neće desiti”

događaj/

I. Kucina

događaj/

prvo prezentovanje radionica

Vladimir Mandić Manda

događaj/

Škart

događaj/

* svečano otvaranje LŠA

21:00 24:00

predavanje/

B. Pavić Škart

predavanje/

* vođena tura kroz IS Petnica * obilazak prirodnog okruženja Petnice * slobodne aktivnosti

15:00 18:00

večera

08:45 09:00

okupljanje ispred fakulteta i polazak

radni dogovor

23.09. nedelja

24.09. ponedeljak

25.09. utorak

26.09. sreda

27.09. četvrtak

28.09. petak

29.09. subota

35

30.09. nedelja

08:00 08:40

*svečano zatvaranje škole

povečerje / razgovor

povečerje / razgovor

povečerje / razgovor

povečerje / razgovor

24:00 08:00

Program škole je najvažnija stvar, ona nastaje i menja se tokom procesa organizovanja. To nije samo skup i raspored, već sistem koji inicira događaje, međusobno dobro sinhronizovane.

PRAVLJENJE SAJTA tj. zašto jednostavno kad može komplikovano

* Pravljenje nečeg originalnog – nestandardnog – zahteva dodatna vremenska ulaganja. Odabiranjem već postojećih templejta za sajtove, isti posao trajao bi mnogo kraće.

Savet: TREBALO BI NAPRAVITI RAVNOTEŽU IZMEĐU STVARI KOJE BI SVOJOM POSEBNOŠĆU TREBALO DA GOVORE O KARAKTERU LETNJE ŠKOLE I DRUGIH STVARI NA KOJIMA MOGU DA SE UŠTEDE VREME I ENERGIJA. ** Međusobnu razmenu fajlova vršili smo platformom dropbox, koja je vrlo praktična kada više ljudi radi istu stvar na različitim lokacijama.

36

Kako napraviti ravnotežu između originalnosti i uštede vremena?

identitet poligon.

Iako je ideja o sajtu postojala od samog početka organizovanja, sajt smo počeli da pravimo pred samu školu.

škole

predstavimo

kao

radni

Jedno veče smo se sastali i na osnovu prethodno definisane strukture sajta tehnikom kolaža pravili kompozicije. Sve to smo fotografisali, pa simulirali funkcionisanje sajta spajajući fotografije u sekvencu.

Da bismo napravili konkurs za prijavljivanje studenata morali smo da imamo sajt, blog nismo mogli da koristimo u ovu svrhu. Kao i za sve ostalo, mislili smo da ga je jednostavno napraviti. Trebalo nam je punih mesec dana da ga postavimo na internet!*

Čitav taj paket smo uz materijal (beskonačno fotografisanje i kropovanje) prosledili** programerki Ani Jeličić, sa kojom smo nastavili dalji rad do finalizacije.

S obzirom na temu letnje škole (Promena uslova) hteli smo da ostanemo dosledni i čitav sajt napravimo analogno.

Kada je sve bilo gotovo, ostalo je da se uplati domen kod provajdera (što je bio jedan od troškova predviđenih dinamičkim planom).

Odlučili smo da koristimo raznovrsne radne materijale i da vizuelni (virtuelni)

37

IZBOR UČESNIKA tj. koliko brzo možeš da probereš trideset rebara, a da pasulj za sve bude ukusan Mnogo vremena imali smo na raspolaganju da osmislimo prijavljivanje i prezentaciju, ali smo za realizaciju imali jedva više od nedelju dana*. Prezentaciju škole hteli smo da održimo na fakultetu po početku semestra jer su se tada završavali odmori i veći broj studenata je bio prisutan. Škola se održavala dve nedelje po početku semestra, konkurs je morao biti jednostavan i brz za učešće i žiriranje. Želeli smo da privučemo studente sa svih godina. Stoga nismo tražili pokazivanje znanja koja se stiču tokom studija, pa je i konkurs bio takav da ga mogu uraditi i mlađe generacije. Od početka smo želeli da žiriranje bude neutralno, kako ne bismo favorizovali studente koji su u kontaktu sa nama. Dogovorili smo se sa Ivanom Kucinom da bude žiri, pa je on ponudio temu konkursa koji bi, prema njegovom iskustvu, mogao brzo da oceni.

Konkurs je bio anoniman, odabir polaznika kroz kratku rečenicu i link ka videu savršeno je odgovarao našoj temi, Promena uslova.

Koncept klasičnog konkursa sa motivacionim pismom i biografijom je promenjen – studenti su morali da se snađu u novom okruženju.

Na sastanku smo utvrdili da moramo da se pobrinemo i za pakete koje spremamo polaznicima i razmislimo šta je potrebno za njih. Sve je stalo na jednu stranu u .pdf formatu: lični podaci, izbor radionice, veličine majica i, naravno, konkurs, a mi smo bili nestrpljivi da vidimo rezultate.

Savet: ŠTA GOD DA ORGANIZUJETE U OKVIRU FAKULTETA U SEPTEMBRU MORATE IMATI U VIDU DA VAM OSTAJE MALO VREMENA ZA OGLAŠAVANJE, IZBOR UČESNIKA I PREZENTACIJU. PAŽLJIVO PLANIRAJTE TERMINE UKOLIKO SPREMATE KONKURS, VAŽNO JE DA VREMENSKE KRITERIJUME PRILAGODITE NAČINU ODABIRA UČESNIKA.

Pitanja koja smo postavili u aplikacionom formularu su: 1. ime, 2. prezime, 3. godina studija, 4. kontakt mejl, 5. kontakt telefon, 6. fotografija polaznika, 7. veličina majice (S, M, L, XL), 8. izbor radionica (upisivanje brojeva od 1 do 5, prema želji polaznika).

9. Konkurs: – jedna rečenica koja nema veze sa arhitekturom – jedan link ka videu koji nema veze sa arhitekturom

38

NABAVKA MATERIJALA

Sve što smo plaćali moglo je da se uplati na dva načina: iz našeg džepa, jer nismo imali živi novac (vidi stranu 29), ili preko računa, što je zahtevalo dodatno planiranje. Kupovina materijala na jednom mestu olakšava proces nabavke: plaća se sve odjednom preko računa i prenosi se sa jednog mesta.

Procedura je bila sledeća: najaviti dolazak – odabrati robu – sačekati profakturu – profakturu proslediti finansijskoj službi na fakultetu – sačekati da se novac uplati sa računa – pokupiti robu – organizovati prevoz – smestiti sve u prethodno obezbeđen prostor – preuzeti fakturu – fakturu proslediti finansijskoj službi na fakultetu.

39

PAKETI ZA UČESNIKE Pre odlaska trebalo je spremiti paket za učesnike. Razmišljali smo šta bi trebalo spakovati – da bude korisno, inspirativno, zabavno i da posle škole ostane kao uspomena.

Plan je bio da to bude nešto za pisanje, crtanje, čitanje i naravno – majice. Nedeljama smo komunicirali sa redakcijama arhitektonskih časopisa, tako da smo na kraju dobili mnogo materijala za poklone*. Zbog toga smo odlučili da umesto jednog paketa napravimo dva. U prvom paketu bili su svi časopisi koje smo dobili i podelili pre odlaska (na prvom sastanku sa učesnicima), kako u Petnici ne bi predstavljali dodatni teret. Drugi smo podelili u autobusu, na putu do Petnice, i on je sadržao: majicu, blok za crtanje, olovku i fanzin.

Sav materijal za drugi paket želeli smo da uradimo ručno.

40

Pri pravljenju paketa za učesnike trebalo bi razmisliti o sadržaju paketa, ali i o svakoj stavki posebno. U ovoj fazi najvažnije je bilo dobro se zabaviti.

Majice: potrebno je da nađete proizvođača, odaberete veličine i krojeve (muške i ženske),** da se usaglasite oko cene i vremena dostave. Drugi deo bio je vezan za karakter crteža na majici. Ručno smo skicirali nekoliko verzija, od kojih smo odabrali četiri.

Crteže smo preneli na majice tehnikom sitoštampe u čemu nam je pomogla Bojana Petković.

Napravili smo jedan primerak ručno, kombinacijom ručnog crteža, rukopisa i kolaža. To smo fotokopirali u 47 primeraka, a na svakoj korici otisnuli smo grafiku u boji, presom.

Svaki je bio unikat.

U odnosu na sve što smo radili, pravljenje paketa došlo je kao kreativno osveženje.

Uživali smo.

Blok za crtanje sastojao se od ploče lesonita (A5, d=3 mm), 10 akvarel-papira i gumice za tegle koja je sve to uvezala. Sa zadnje strane ploče preko šablona sprejom smo preneli logo LŠA2012.

savet: RASPOREDITE KREATIVNI DEO POSLA TAKO DA U PRAVOM TRENUTKU MOŽE DA VAS MOTIVIŠE I DA VAM PODSTREK DA NASTAVITE! * Traženje ove vrste sponzorstva trebalo bi početi barem dva meseca ranije, kako bi redakcije imale dovoljno vremena da odgovore, organizuju i dostave časopise. ** Ukoliko želite da učesnici dobiju odgovarajuće majice, morate i to isplanirati.

Fanzin je sadržao informacije o svim učesnicima (fotografija, ime i prezime, broj mobilnog telefona i mejl), mapu stanice, program LŠA i kontakte organizatora. Mislili smo da će ove informacije biti neophodne za dobru komunikaciju tokom LŠA.

41

PREDSTAVLJANJE

SASTANAK

Prezentacija radionica zakazana je za 12. septembar u 19 h u amfiteatru fakulteta. To je bilo prvo zvanično predstavljanje kompletnog programa LŠA 2012 i svih mentora koji su predstavili koncepte svojih radionica zainteresovanim studentima.

Nekoliko dana pre same prezentacije, vest o događaju objavili smo na društvenim mrežama (Facebook i Twitter), blogu, sajtu fakulteta, poslali pozivnice putem mejla i okačili plakate u hodnike fakulteta.

Postojala je strepnja da se neće prijaviti dovoljno učesnika, u prva dva dana prijavilo se samo desetak ljudi. Već smo pozivali prijatelje na put. Dva sata pred kraj konkursa stiglo je još sedamdeset prijava.* S obzirom na to da nismo želeli da budemo u ulozi onog ko bira učesnike kako ne bismo bili pristrasni, naš deo posla bio je da sortiramo sve prijave i da ih šifrovane prosledimo prof. Ivanu Kucini.

Na njemu je bilo da pregleda sve primljene linkove i rečenice i da odabere grupu od 30 učesnika, i 5 rezervi**. Rezultate nam je vratio mejlom, uz komentar (vidi desno).

Kao organizatori, imali smo uvodnu reč. Dali smo osnovne informacije o školi. Zatim su profesor Darko Marušić i arhitekta Đorđe Alfirević govorili o starim Letnjim školama (’96–’99). Nakon toga su mentori predstavili svoje radionice, pojašnjavajući odabranu temu, kako bi studentima olakšali izbor. Na kraju smo objasnili gde i kako se mogu prijaviti na konkurs i poželeli im sreću.

Sada smo imali spisak, i trebalo je napraviti podelu učesnika po radionicama, na osnovu njihovih želja iz aplikacionog formulara. Svako uspostavljanje vrednosnog kriterijuma bilo nam je besmisleno, tako da smo studente dodeljivali radionicama prema rednom broju prijave – tj. prednost u izboru imali

* U Srbiji se sve dešava u poslednjem momentu, ne bi trebalo ni od čega odustajati pre kraja roka. ** Uvek uzmite u obzir što više nepredviđenih okolnosti; obezbedite se u svemu što radite, uvođenje ovih rezervi nama je rešilo situaciju odustajanja studenata koji su bili u prvoj grupi. *** Neki od studenata i mentora smatrali su da ovaj način rasporeda studenata po radionicama nije dobar, i to ostavljamo nekim budućim organizatorima da sami provere. Smatramo da bi se, bez obzira na formu izbora, uvek našao određeni broj „oštećenih” koji su nezadovoljni rasporedom.

Mislimo da nakon održane LŠA niko nije imao zamerku na grupu u kojoj je radio. **** Da bi ugovori bili važeći morali su da budu zavedeni u Opštoj službi fakulteta, što je zahtevalo vreme.

Zbog toga su studenti potpisali ugovore tek po dolasku u IS Petnica. Ovim pravnim dokumentom kao organizatori podelili smo odgovornosti.

Savet: NA PREZENTACIJI ŠKOLE DOBRO JE DATI ŠTO VIŠE INFORMACIJA O TEMI I OSVRNUTI SE NA PROŠLE ŠKOLE, AKO IH JE BILO.

42

PRED ODLAZAK U PETNICU „Evo spiska od 30 koji nisu u redosledu jer on nije važan i spiska dodatnih 5 rezervi u slučaju da neko odustane koji su poređani po redosledu. Kriterijum je potpuno subjektivan. Birao sam one linkove koje sam poželeo da pokažem Barbari koja je sedela u drugoj sobi. Rečenice su bile korekcija. Izvinjavam se ostalima i molim ih da ovaj izbor ne shvate previše kritično.” Vanja

su oni koji su prvi aplicirali.*** Odlučili smo da se prvi sastanak učesnika i mentora održi pre početka škole. Ovim smo želeli da dobijemo na vremenu tj. da vreme provedeno u Petnici bude što kvalitetnije iskorišćeno. Ovakav korak bio je odlično rešenje, jer – ne samo da su sve podele bile gotove još u Beogradu već su učesnici direktno od mentora dobili uputstva vezana za stvari koje bi trebalo da ponesu, neke tekstove koje bi trebalo da pročitaju itd.

Sastanak je održan u utorak, pet dana pre polaska u Petnicu.

Nakon formiranja spiska raspodele polaznika po sobama, podelili smo polaznicima i mentorima pakete arhitektonskih časopisa, kao mali znak pažnje i nešto što će dodatno da ih motiviše u njihovom radu i razmišljanju o arhitekturi.

UGOVOR**** Zaključen između Arhitektonskog fakulteta i Organizacionog tima LŠA u Petnici, sa jedne strane i _______ studenta Arhitektonskog fakulteta sa druge strane.

O pohađanju Lenje škole arhitekture u Petnici Učesnik se obavezuje: 1. da će za vreme trajanja LŠA poštovati raspored škole i ponašati se u skladu sa njim.

2. da će aktivno učestvovati u radu radionice u koju je raspoređen.

3. da će pohađati predavanja i događaje tokom trajanja škole.

4. da će poštovati pravila stanice u kojoj boravi i koja će mu biti dodeljena prilikom dolaska u IS Petnica ili ranije.

Svaki učesnik LŠA je punoletan i odgovoran za svoje postupke, pa je za svako kršenje pravila LŠA u Petnici ili nepoštovanje ugovora on sam odgovoran. U slučaju kršenja pravila može biti udaljen sa Letnje škole.

43

U ovom trenutku više ništa nije moglo da spreči odvijanje Letnje škole arhitekture 2012. godine.

Smeštaj i hrana, prevoz studenata i mentora, prevoz alata, skladištenje materijala, doček u Valjevu, dolazak predavača i dr. bili su dogovoreni i obezbeđeni.

Bez ovih ljudi ne bismo uspeli u tome.

Tim Srpske privredne fondacije Vladan Đokić Svetlana Tolić Jovan Jovanović Ljiljana Ljiljak David Maksimović Igor Rajković Nebojša Fotirić Ivan Kucina Ivan Rašković Ksenija Petovar Darko Marušić Branko Pavić grupa ŠKART Monika Milosavljević Boris Majić Branimir Acković Srđan Verbić Nikola Božić Anđelka Mandić-Milutinović Milan Maksimović Tanja Martinović Zoran Lazović Aleksandar Bobić Mihailo Timotijević Ljiljana Todorović Dragana Ljubić Dragan Vesković Neda Kiselčić Rukovodstvo IS Petnica Tim Expeditio Tim biroa Arhi Pro Tim Copy centra Taš Tim AG Magazina Tim časopisa Oris Tim časopisa Prostor Tim časopisa Arhitekton Tim časopisa Arh Art Hvala Vam.

44

168 sati Kada se misli arhitektura, odmah se misli i – prostor, a kada jedan arhitektonski događaj uspe u pokušaju građenja vremena, onda se mora biti na tragu nekog uspelog eksperimenta.

Bila bi laž kada bismo rekli da je Letnja škola arhitekture trajala sedam dana u Petnici, od 23. do 30. septembra, jer je u tih 168 sati (samo!) bilo upakovano ono što će učesnici još dugo otpakivati.

2

• dan 4. Jutro počinje uz zvuke Slavišine harmonike (postoji li arhitektura narodnog kola?) koje je radionica Lajtnajt (Pavle Stamenović i Davor Ereš) prespavala, jer su do kasno u noć izmišljali svetlosne eksperimente na opšte čuđenje krava i ovaca iz okolnih štala. Razgovor o Vladimiru Miliću (1965–2007), u čiju se čast i sećanje održala škola, vodila je Ksenija Petovar. Prof.

Petovar i Srđan Verbić oštro su kritikovali prve prezentacije koncepata radionica,

Zamislite sada tim od 6 organizatora, 30 studenata–polaznika, 10 mentora, 13 predavača, 8 kritičara, i nebrojeno mnogo pomagača, zgusnutih u nešto što je otprilike ovako izgledalo:

• dan 1. Počelo je arhitektonskom šetnjom kroz Valjevo, uz stručno vođenje arh.

Jovana Jovanovića, predsednika DAV-a, da bi se nastavilo šetnjom sa Srđanom Janevom po novom kompleksu IS Petnica, pa šetnjom valjevskim krajolikom sa Savanom. Nevidljivu traku na otvaranju LŠA presekli su Vigor Majić, direktor ISP, i Darko Marušić, inicijator, osnivač i rukovodilac LŠA od 1996. do 1999. godine predajući makaze u ruke novom timu, za sledeću godinu. Otvaranje se (naravno) završilo valjevskim krofnama i uštipcima,

• dan 5. Mreža za druženje već je počela da se razapinje u šumi: radionica „Stanica u prirodi” (Biljana i Bratislav Branković) smišlja kako da izračuna potrebnu dužinu kanapa!

Monika Milosavljević sa arheološke tačke gledišta raskrinkava „čudovišne priče koje proždiru materijalnu kulturu”, a zatim arh. Ivan Kucina svojim triptih predavanjem otvara bezbroj pitanja (Arhitektura u Srbiji u XXI veku, aktivacija Savamale, radionice kao način saznanja) pod vedrim nebom, sa muzičkim pauzama između,

• dan 2. Rad u radionicama uveliko se zahuktava, koncepti se nižu – radionica „Re: 1/1” (Grozdana Šišović i Dejan Milanović) obilazi gradilište škole jezika u Valjevu kako bi utvrdila polje delovanja. Profesor sa AF u Beogradu Branko Pavić govori o arhitekturi jednog ribara koji gaji bonsai, a Prota i Žole iz grupe Škart o Arsenu Dediću i žvakama koje se crtaju. Veče kulminira horom sastavljenim od svih učesnika na betonskoj livadi uz pesmu „Ko kol’ko da”,

• dan 6. Izgleda kao da se ništa ne dešava, a sve radionice u svojim skrovištima rade punom parom. Nakon polaganja vremenske kapsule u temelje petničke fontane (uz nečujnu muzičku svečanost) sledi i događaj „Ništa se neće desiti” – o šamanima, bajalicama, jogijima, robotima i snovima, • dan 7. U Kući istraživača radionica „Res publica” (Ivan Simić i Danijela Milojkić) održava javnu debatu na kojoj prikazuje istraživanje javnih prostora Valjeva i daje ideje o njihovom prostornom i programskom unapređenju. Sve se završava poslednjim prezentacijama u otvorenom amfiteatru, uz dragocene kritike Nikole Božića, Vladana Đokića, Darka Marušića, Ivana Kucine, Mihaila Timotijevića i Ivana Raškovića.

• dan 3. Radionica „Arhitektura i priroda” (Ana Nikezić i Dragan Marković) uveliko luta krajolikom tražeći čoveka u prirodi i prirodu u čoveku. Valjevsko veče obeležila su predavanja arh. Davida Maksimovića o procesu izgradnje Kuće istraživača i arh.

Anđelke Mandić Milutinović o projektovanju specifičnog programa kao što je istraživačka stanica. Razgovori su se nastavili na večeri – među gostima su bili i ekipa iz Keja, Jovan Jovanović, Milan Maksimović... Nastavak: priča Borisa Majića (ispred istraživača) o Arhitekturi neba,

U stvari, sve tek počinje. •

3

PETNIČKA STANICA U PRIRODI Mentori: Biljana i Bratislav Branković Učesnici: Nikola Tucović Dragana Joksimović Duška Prodanović Sofija Vučeta Jelena Jerinić Slobodan Jevtić

autori teksta >> Biljana i Bratislav Branković http://www.proces.rs/petnica.html

4

Tematski okvir radionice podrazumevao je bavljenje prostorom i programom istraživačke stanice kroz analize potreba korisnika.

Nakon par dana provedenih u stanici, kroz sopstveno iskustvo ritma života i rada u Petnici, kao i dugih istraživačkih šetnji, studenti su kroz međusobne diskusije i razgovore sa mentorima iznedrili koncept proširenja ponude stanice punktovima za odmor i uživanjem u prirodi.

Nasuprot prvobitnoj nameri da se projektuju radni punktovi u prirodi, studenti su želeli da izuzetne ambijente u okolini istraživačke stanice otkriju i približe posetiocima kroz privremene instalacije koje nude priliku za opuštanje u prirodi.

Koncipirano je nekoliko različitih instalacija, a jedna je odabrana za izvođenje – velika viseća mreža u šumi, koja prima 6–8 ljudi. Nakon izrade uzorka mreže i oprobavanja različitih tehnika pletenja, zaputili smo se u šumu, sa 300 metara kanapa.

Dva dana pletenja mreže bila su, zapravo, veliko iskustvo za sve nas „papirne arhitekte” – prošli smo vrlo značajan proces rešavanja različitih praktičnih problema i redefinisanja rešenja u skladu sa uslovima na licu mesta. Rezultat je premašio naša očekivanja od šestodnevne radionice – imali smo izvedenu instalaciju u kojoj su različite grupe posetilaca Petnice uživale narednih mesec dana.

Pored konkretnog rezultata – izvedene instalacije i osmišljenog koncepta otkrivanja petničke okoline korisnicima stanice – veliku vrednost radioničkog procesa vidimo u činjenici da su studenti na zajedničkom rešenju radili kao jedan tim.

Tokom tog procesa, bili su u situaciji da predlažu rešenja, upoređuju ih, vrednuju i biraju ona koja su u funkciji koncepta. Time su interes tima i zajednički cilj postavljeni iznad ličnih afiniteta, a rezultat je prevazišao sve individualne kapacitete baš zato što je bio proizvod istinske timske saradnje. •

5

INTERVJU

zadatak i potrudili se da daju rešenje koje ispunjava taj projektni zadatak, meni je to arhitektonsko u celoj radionici i činjenica da su se borili i snalazili sa velikim ograničenjima. Što mi je super. Ni iz čega praktično, dobili su nešto što u stvari ispunjava njihove namere. Meni je to arhitektonski.

Peđa: Da. I savremeno. Kako ste kao grupa funkcionisali, a kako sad svaki pojedinac u okviru grupe? Kako ste došli do konkretnog onog vašeg odgovora koji ste tamo proizveli, kako je išlo to da ste odjednom svi zajedno rešili da uradite ono što ste uradili?

Kako ste došli do toga?

Nikola: Spontano.

Dragana: Prvo nas je zainteresovalo okruženje. Pa ta šetnja onaj prvi dan što smo imali, onda smo videli da ima super lokacija oko Petnice od kojih nijedna nije nešto sad posebno istražena u tom smislu koji je nas interesovao. Onda smo imali neki dogovor šta bismo mogli, zatim smo prošetali, videli da stvarno ima nekih potencijalnih lokacija za intervenciju, imali neki brejnstorming, i eto, to je ispalo.

Peđa: Ta inicijacija da ćete svi raditi jednu stvar, oko toga ste se isto dogovorili ili je to bio deo programa radionice? Ili ste do toga zajedno došli, da hoćete da napravite u odnosu na okruženje, sredstva, mogućnosti, broj dana, jednu zajedničku stvar?

Sloba: Od početka je to funkcionisalo kao zajednička analiza, istraživanje i sve, onda je i cilj bio zajednički.

Sofija: Mislim da smo mi doživeli uopšte tu letnju školu na taj način. Nikad nismo ni dovodili u pitanje da li ćemo pojedinačno ili kao grupa.

Bilja: Da, išlo je spontano na tu vodenicu, ali mi smo imali dogovor između sebe, u stvari kao opcije da će jedna varijanta biti zajednički projekat, a druga varijanta pojedinačni, ili eventualno dva-tri manja projekta, ako bi se oni podelili u timove.

Peđa: Prvo pitanje koje smo smislili za vas jeste da svako od vas kaže neku prvu asocijaciju na radionicu, bez ikakvog objašnjenja, može da bude jedna reč, može da bude rečenica, može da bude stih, nešto prvo što vas asocira na vašu radionicu.

Sloba: Baš na našu radionicu, ne na Petnicu?

Peđa: Da baš na vašu radionicu.

Bilja: Šuma.

Sloba: Kanap.

Sofija: Mreža.

Dragana: Opuštenost.

Duška: Čvor.

Nikola: Selo.

Braca: Pivo.

Peđa: Vama se radionica zvala Petnica Autdor Stejšn, ali da li nakon svega ovoga, jel’ imate možda neki naslov koji bi nekako okarakterisao iz vašeg ugla ono što se desilo na vašoj radionici? Da li postoji neki drugi naslov vaše radionice?

Sloba: Valjevsko pivo. (smeh) Dragana: Autdor Blejšn. Tako smo je kasnije nazvali.

Braca: Mislim da je to pravi naziv.

Bilja: To su oni u stvari preformulisali.

Sloba: Mislim, to je glavna promena, da to više nije bila neka aktivnost u prirodi, koliko odmor od aktivnosti u prirodi.

Peđa: Šta je, recimo, u toj vašoj radionici bila arhitektura? Da li je bila i šta je bila?

Kako u stvari vidite taj deo arhitekture u vašoj radionici?

Braca: Po meni od arhitekture najzastupljeniji je bio postupak, proces. Taj arhitektonski način dolaska do rešenja, istraživački. Način dolaska do rešenja kroz brejnstorminge... Arhitektonski mozak je došao do tog rešenja. A samo rešenje, sama materijalizacija je prosto...

Bilja: Činjenica da su oni rešavali, prvo prepoznavali neki problem pa onda praktično sami sebi napravili projektni

6

Ali oni uopšte nisu to razmatrali i išli smo zajedno i u šetnju, i onda smo razgovarali svi zajedno o tome i valjda odatle...

Dragana: Mislili smo da je super da zajedno radimo i da tako nekako možemo najviše da uradimo.

Peđa: Da li biste mogli da imenujete neku stvar, da u stvari napravite paralelu između vaše radionice i procesa, realizacije, rezultata, u odnosu na neku životinju, koja bi to recimo životinja bila, ili neku mašinu, koja bi to mašina bila?

Nikola: Možda gusenica, ima isto tri faze.

Dragana: Možda leptir.

Nikola: Tako smo i mi imali tri faze razvitka projekta.

Maša: Ali leptir živi samo jedan dan, a vi ste bogami doživeli...

Bilja: Dvadeset i jedan dan... (smeh) Sloba: Ali kao jedan dan!

Dragana: Figurativno, to je sve tako divno i brzo proletelo.

Peđa: Šta vam je bilo najteže?

Dragana: Jao, ustajanje rano.

Bilja: Ja sam najteže doživela onaj momenat kada smo se popeli sa kanapom u šumu. I kada je trebalo da počnemo da pletemo mrežu.

Nikola: E da.

Bilja: Mislili smo, znamo tačno kako ćemo, šta ćemo, i imamo dovoljno kanapa. Tako je to delovalo u tom momentu, i onda kad smo se popeli gore odjednom je, na dva-tri sata, nastupila blokada. I onda su oni tu na licu mesta imali diskusiju i to suočavanje sa konkretnim. Kojim redosledom te kanape razapinjati, čvorove vezivati... To što su oni morali da reše te konkretne probleme, meni se to činilo kao ta najteža stepenica.

Jer valjda oni na fakultetu uvek stižu samo do papira. I tamo su isto to brzo uradili, i delovalo je na papiru da je to potpuno izvodljivo i savladano, ali kada je trebalo da se izvede, onda je baš trebalo nanovo da se izbore sa tim.

Dragana: Onaj snimak sa Jutjuba koji je

delovao tako savršeno, ona mreža se isplete super brzo... Međutim, kada smo došli na lice mesta, to je... ne baš...

Sloba: Onako random je bolje bilo.

Peđa: A da li ima nešto što vam je bilo neočekivano, ili nešto što je bilo najneočekivanije?

Bilja: Mene je lično iznenadilo koliko su oni bili spremni da rade. Njih šestoro. I u nekim kriznim trenucima su bili izuzetno produktivni, i to me onako iznenadilo. Ta tehnička spremnost. I moram da kažem, Džonijeva snalažljivost u prirodi.

Bilja: I njegov projekat iz detinjstva.

Peđa: Šta je projekat iz detinjstva?

Nikola: Kućica na drvetu.

Bilja: Što nam je priredio momenat srama!

Mi razmatramo koncepciju i on, kao da vam pokažem nešto, kad sam ja bio u osnovnoj školi, i pokaže kućicu na drvetu kao iz Arhitajzera, A10, koju su napravili on i njegovi drugari.

Nikola: Bez skica.

Bilja: I još meni, ja nisam znala da ta kuća, bila je zakovana za te borove, i oni nastavljaju da rastu, i ona se podiže sa njima, ne smeta im. Dobili smo lekciju. Neočekivano.

Peđa: To je negde ono što je profesor Rašković negde rekao na završnoj prezentaciji, ta inicijacija kroz koju ste svi prošli, i mi zajedno sa vama.

Braca: On je rekao: niko više nije isti. Meni je to, recimo, odzvanjalo u sledećih dve nedelje, recimo, kad sam se vratio iz Petnice. Završnica u Petnici, meni lično, bila je dosta emotivna, što ja od sebe ne očekujem, i obično mi se to ne dešava. Tako je nekako ostalo to emotivno u meni, tih narednih nedelju, dve, dok te ovde ponovo ne pregaze obaveze. •

7

RES PUBLICA Mentori: Danijela Milojkić i Ivan Simić Učesnici: Olivera Petrović Tijana Kostić Ana Delipara Bojan Jovančević Sonja Radlovački Jelena Peljević

autori teksta >> Danijela Milojkić i Ivan Simić

8

Promena uslova nego šta! Nove uslove u radu sa studentima u okviru istraživačke stanice ubrzo smo zamenili još friškijim uslovima terenskog rada u gradu Valjevu.

Zatim bi se, pred kraj dana, ponovo vraćali u stare–nove uslove u istraživačkoj stanici.

Tako smo iz dana u dan menjali uslove – pre podne i uveče bili smo neiskusni Petničari, tokom dana Valjevci–početnici. No svoja uporišta srećom smo lako i brzo pronalazili – u ljudima i bićima koja su činila oba naša nova okruženja. Sa onima u Petnici smo se identifikovali na osnovu sličnosti – svi smo se mi tu, svojom istraživačkom voljom denuli, pa smo se snalazili kako smo znali i umeli da ostvarimo svoje zamisli. Mitsko biće Petnička višeglava aždaja (preciznije šestoglava) stala je na našu stranu dok smo boravili na tlu Petnice.

A sa ljudima u Valjevu identifikovali smo se najpre na osnovu razlika – pre svega u pogledu (ne)poznavanja prilika vezanih za javne prostore ovog grada. Mitsko biće Zmaj (Jovan Jovanović, arhitekt) stao je na našu stranu dok smo hodili po tlu Valjeva.

Kao valjani istraživači, predvideli smo nepredviđene okolnosti, stoga smo radionu i uspostavili kao res publica, iliti javnu stvar, tako već na početku velikodušno deleći odgovornost za rezultate sa građanstvom Valjeva. Srećom, pa Valjevo zaista nije bilo koji grad, pre svega zbog ljudi koji u njemu žive i koji nisu bilo koji ljudi, već dobro poznaju svoj grad i žele da razgovaraju na tu temu. Tako se krug aktivnih učesnika radionice već od prvog dana proširio na građane sa kojima smo razgovarali na ulicama, trgovima, na pijaci, na obali Kolubare i duž Tešnjara. Slučajno ili sa namerom susretali smo se i sa delom stručne javnosti grada, koji nas je stručno potkovao, pa je javna diskusija u kući istraživača delovala krajnje suvislo i simpatično. Na finalnoj prezentaciji nam drugari Petničari tapšahu, a bogami, i mi njima. •

9

Peđa: Da li biste imenovali vašu radionicu kao neku životinju ili mašinu?

Ivan: Ja sam nacrtao mašinu, a sad crtam životinju. Možda je to neka višeglava aždaja.

Danijela: Mi smo čuli da će da bude to pitanje, ali nismo ništa uspeli da smislimo. (smeh) Miloš: Baš su teška ova pitanja za kolokvijum.

Ana: Stonoga. (smeh) Ivan: I meni isto.

Olivera: Meni neke ribe, verovatno zbog onih riba u reci.

Ivan: Meni i tiranosaurus reks. Ili možda pre nešto sa mnogo glava i mnogo nogu.

Miloš: Himera ili hidra.

Ivan: Da, da, hidra.

Danijela: Ili njihovo dete. (smeh) Olivera: Neka mutirana životinja.

Danijela: Stvarno smo bili mutirana životinja, je li da? Bili smo neka simbioza.

Olivera: Hibrid.

Ana: Tako su se neki ljudi i plašili kad nas vide na ulici, kada ih spopadamo. (smeh) Ivan: Poprimili smo oblik kretanja kao jedinka.

Peđa: A mašina?

Danijela: Pa ja mislim da smo mi jedna dobra kuća, puna nekih super uređaja, svi su bili toliko različiti i bili su dobri u tome što rade. Poslužili smo onome ko nas je koristio.

Peđa: Šta je za vas arhitektura u ovoj radionici?

Ivan: Arhitektura je bila sredstvo kome smo se uvek vraćali kada nismo znali kako da nastavimo dalje. Struktura, metoda, način mišljenja. Privremena konstrukcija koju smo sklepali ne bi li nešto uradili, više u smislu dogovora, pokušaj da svedemo nešto na plan da bi mogli da ga završimo.

Sama tema nije bila arhitektura. Mi smo urbanisti.

Danijela: Ja mislim da je arhitektura bila podloga, to je ono što nas je sve vezivalo u

INTERVJU Peđa: Koliko je, po vašem utisku, trajala radionica? Da li je trajala svih sedam dana škole?

Danijela: Ili noći. (smeh) Peđa: Ili noći, ili je trajala duže, i da li za nekoga još traje?

Ana: Sedam dana i sedam noći.

Jelena: Slažem se.

Ana: A i traje i dalje.

Danijela: Pamtim najviše ljude i radionice, pamtim koliko ste vi bili fenomenalno organizovani, to mi je bilo skroz za ne poverovati, sa obzirom na koji ste fakultet išli, a sa druge strane su mi studenti ostali u neverovatnom sećanju zato što su transformisali način pogleda na radionice, zadatke, predmet i mentore, bili su puni entuzijazma, vredni i radni, slatki i dobri.

Olivera: To je i meni bio utisak, nikada nisam radila sa boljom ekipom, tj. raspoloženijom za rad, a i daleko više od toga, naravno, i sama ta atmosfera u Petnici i način rada su ostavili utisak na mene i ne verujem da ga išta može pobiti u narednih nekoliko godina i uvek kada imam problem sa motivacijom prisetim se rada u Petnici, odnosa prema radu i ljudima i pokušavam da ih primenim na trenutnu situaciju.

Ivan: Pa za mene je radionica trajala duže zato što sam posle dosta razmišljao šta smo mogli da unapredimo i motao sam film i prisećao se tih najlepših momenata u smislu druženja i odličnih, zanimljivih predavanja koja su bila inspiracija nekim mojim razmišljanjima, tako da sam sa jedne strane bio kritičan, kao mentor, a sa druge, kao jedan od učesnika, jer je ovo bila jedna velika radionica za sve nas, imao sam prilike da čujem i naučim od studenata stvari koje oni bolje znaju i da čujem nešto novo od predavača, a od Kikija sam u šetnji gde smo fotografisali pejzaž naučio dosta trikova.

Bilo mi je zanimljivo zato što sam od svakojakih veština dosta naučio.

10

suštini i ono preko čega smo mogli da se razumemo, iako smo upali na neku temu koju možda nisu svi razumeli, birali, ili nisu znali šta je i slično, a i mi nismo znali šta će da ispadne na kraju, tako da nas je arhitektura vezala, bila je vezivno tkivo. Ok, jeste i urbanizam, ali sve je to isto u stvari.

Peđa: A šta vam je bilo najneočekivanije što vam se desilo?

Danijela: Ja moram da ponovim da nisam očekivala toliki entuzijazam od svih i da nisam očekivala da će tako dobro prihvatiti drugi učesnici Letnje škole, svi su tako prilazili, pričali kako je divno, lepo, kako vam je ovo super, to je bilo baš iznenađujuće na kraju.

Katarina: A da li vam je ovo iskustvo pomoglo u nastavi, da li je uticalo na vas?

Tijana: Meni jeste u onom početnom planiranju na studiju.

Ana: Meni nije baš na studiju, ali jeste u drugim stvarima.

Ivan: U životu. (smeh) Peđa: Vaša radionica ima najveći potencijal, kao nešto što bi trebalo da se nastavi jer ima smisla, posebno u savremenom društvu.

Jelena: Ali mi nismo savremeno društvo.

Ivan: Mislim da bi ovako nešto moglo u Beogradu, čak i sa srednjoškolcima, gde ima građanstva.

Danijela: A meni deluje da je baš zanimljivo raditi ovaj eksperiment negde gde nema građanstva, da dođeš u neku manju sredinu. Mladi imaju neograničeni kreativnost i energiju, to treba primeniti u manjoj sredini gde nema građanske kulture, učestvovanja u donošenju odluka, kreiranju sopstvenog okruženja.

Peđa: Manja je razmera, a veći je impakt.

Danijela: Da, u bržem si i kontaktu sa ljudima oko sebe. Manje je sredina, više se znaju, pa je lakše doći do institucija i odluka, pa je veća šansa da se neki od tih fantastičnih projekata realizuju. •

11

ARHITEKTURA I PRIRODA Mentori: Ana Nikezić i Dragan Marković Učesnici: Đorđe Vasić Ana Uzelac Petar Veselinović Jovan Radisavljević David Bilobrk Jelena Aranđelović

autori teksta >> Ana Nikezić i Dragan Marković

12

Osnovni koncept je usmeravanje učesnika ka dubljem promišljanju odnosa arhitekture i prirode kroz njihove materijalnosti. Cilj je ispitivanje graničnih vrednosti relacije arhitekture i prirode, kroz konkretnu prostornu intervenciju koja bi trebalo da obeleži, ukaže, naglasi ili pak ukine prepoznatu relaciju Arhitektura–Priroda.

Akcenat je postavljen na jasno definisanom stavu prema višeznačnim odnosima artificijelnih i prirodnih karakteristika izabrane prostorne celine, njene pojavnosti, upotrebljivosti, materijalnosti i doživljaju kroz taktilnost i čulnost.

Rad studenata podrazumevao je istraživanje karakteristika sa jedne strane prirodnog i građenog, a sa druge u neposrednom okruženju stanice „Petnica”.

Studenti su birali konkretne ambijente kao karakteristične / konkretne kontekste prirode – u šumi među drvećem, na proplanku, na obali jezera, na livadi, i pristupali njihovoj transformaciji. Od učesnika se očekivalo da kroz prostornu transformaciju odabranog prirodnog ambijenta prate i ispitaju promene uslova njihovog korišćenja, te kreiraju novo mesto susreta, pretakanja i prožimanja čoveka i prirode, ali ne samo kao prostornog dodatka već uspostavljajući višestruke odnose na relaciji čovek–priroda.

Rezultati se kreću u širokom dijapazonu od trajnih do privremenih intervencija u prostoru, koje preispituju poziciju čoveka u prirodnom okruženju ili pak njegovu percepciju prirode (Ana Uzelac i Jovan Radisavljević), preko naglašavanja topografije i artikulacije prirode, te njeno preimenovanje i redefinisanje u utilitarne prostore namenjene dokolici i kontemplaciji (Jelena Aranđelković i Petar Veselinović) do uokviravanja i rekontekstualizacije prirodnog predela (Đorđe Vasić), ili pak angažovanog ukazivanja na promene prirodnog nastale usled ekstremnih uslova izgrađivanja (David Bilobrk). •

13

INTERVJU

čoveka, tog predmeta i prirode. Ne bih volela da kažem da je to samo po sebi bila arhitektura, nego je nekako to predmet koji je time što ste ga uneli u prirodu, sve zajedno sa njom postao arhitektura. Svako je imao neki svoj proces, pri čemu je neko išao principom pojednostavljivanja, neko je išao principom usložnjavanja, od jedne male stvari je polako razvijao svoj sistem, kao na primer, Đorđe. On je imao svoj ram, gde je počeo od jednostavnog rama i hteo je samo da napravi ram, a onda je taj ram dobio dubinu, pa je prestao da bude crven, pa je ostao drven, pa je bilo pitanje kako taj ram da se spusti, pa je dobio postament. Za razliku od njega, Ana je imala gotov predmet, stvar. Išli smo po sistemu da li on treba da bude samo taj predmet ili on treba da se usložni, da dobije neku novu perspektivu, i isprobane su sve moguće varijante. Ana je sama fotografisanjem, u stvari, isprobavala da vidi koji su svi mogući efekti koje to ogledalo pruža i ispostavilo se da ono samo kao element već dovoljnu složenost ima da nema potrebe ništa dalje da se radi.

Jelenina, ne bi čak mogli da kažemo ni da je to predmet, ta ljuljaška, to je u stvari mreža koja je u svojoj gradnji dobila identitet. Ona ga nije ni imala dok nije krenula da se pravi tamo na licu mesta. Čak nije ni predmet sama po sebi. Ona je samo dodatno malo izoblikovala prirodu. Mislim da je svako od njih imao svoj put stvaranja. Mislim da Jovan čak nije ni imao nameru da to bude od armature. To se negde usput desilo. Sva sreća, Dragan je vikao da: „može to da se iseče”, inače ne znam uopšte kako bismo to Jovanovo napravili.

Daša: A David, možda da prokomentarišemo njegov rad?

Ana N.: Pod jedan, David je najstariji student zajedno sa Jelenom, i to se vidi. On je tražio u prirodi šta je to što će da ga inspiriše, isto kao i Jelena, za razliku od mlađih studenata, koji su nekako tražili dodatak u prirodi, šta će da rade u prirodi,

Daša: Prva asocijacija na radionicu, bez objašnjavanja.

Petar: Prva asocijacija je druženje.

Jovan: Jedno novo iskustvo i želja za nečim novim...

Jelena: Napravićemo nešto tamo, lepo.

Ana N.: Meni priroda, šta da radim u njoj...

Ana U.: Meni novi uslovi rada i zabava.

Dragan: Meni je prva asocijacija ogledalo. U suštini – zabava, to mi je prva asocijacija, rad kroz zabavu.

Daša: Kako je tebi bilo Ana, ti si bukvalno tri dana bila sama na onoj poljani s ogledalom? Opiši nam taj jedan dan? Šta si ti radila po ceo dan s tim ogledalom?

Miloš: Bilo je pitanje da li će biti horizontalno ili vertikalno ogledalo. Kako si odlučila?

Ana U.: Mislim da je najviše bilo zbog toga što smo dobili to ogledalo, konkretno, takvo kakvo jeste, i nije mi odgovaralo da bude položeno. Gde taj pravougaoni oblik da postavim na onolikoj poljani? Nemam tu percepciju, kada se uđe na poljanu da će nešto da se desi. Ono leži tamo negde kao da je bačeno. Da ih je stotinu, pa da su tako poređana, možda bi imalo nekog smisla.

Ovako može da se oseti gde treba da se nađe. I onda je Dragan radio.

Dragan: U suštini, to je stvar koje ovde mi nismo svesni. Jednostavno, ne susrećemo se s tim, jer jedna je stvar zamisliti, a druga je stvar stvarno raditi. Poenta je što mi ovde na fakultetu uopšte ne vidimo koliki je napor potreban da se napravi, ne jedna zgrada, nego jedna mala intervencija koja je smešnih razmera, a možete onda tek da zamislite koliko je potrebno da se napravi jedna zgrada cela.

Ana N.: I koliko detalja. Mislim da je svaki pojedinac ovde imao jedan proces razvoja svog predmeta, ne bih volela da pričam o arhitekturi, ali arhitektura je na kraju sve ono što je bilo i što se desilo u kontaktu

14

na koji način. Njih dvoje su iz prirode pokušavali da vide šta je to što oni mogu da urade, ne čak ni nedostatak, dodatak.

Daša: Ana, ti si bila najmlađa u radionici, jel’ tako?

Ana U.: I Petar.

Daša: Koliko je vama bilo zanimljivo ovo iskustvo sa starijim studentima, koliko vam to znači, u smislu da ste čuli kako razmišljaju ljudi sa drugih godina?

Petar: Pre Petnice ja sam listao o Bijenalu, šta su naši uradili u srpskom paviljonu, i meni je to bilo preglupo. Posle Petnice smatram da je to genijalno što su uradili.

Bukvalno mi se mišljenje promenilo za sto posto samo zbog kontakta sa starijim studentima, sa drugačijim načinom rada, sa drugačijim odnosom između profesora i studenta, mentora.

Ana U.: Svakako mi je bilo značajno. Mislim da se nije toliko videla ta razlika tamo u prirodi između nas i starijih studenata, kao što bi se videla na fakultetu. Nema kompjutera, nema nečega što se toliko oseti da je naučeno, nego je više bilo po osećaju. A i saradnja s mentorkom je bila na opuštenijem nivou. Baš je bilo šaljivo i skroz opušteno, a ovde na faksu je ipak drugačije.

Peđa: A kako su mlađi studenti uticali na starije?

Ana N.: Mislim da je ovo direktno, suštinsko pitanje koje se odnosi na Letnju školu arhitekture, i uopšte na jedan ovakav iskorak, i mislim da je ovo sad Peđa što je pitao jedna priča za debatu. Moje mišljenje je da je do mentora, tj. onih koji vode radionice, da osmisle i da mogu da koncipiraju zadatak tako da mogu svi da učestvuju u njemu, jer upravo je suština ovoga da se pokaže da škola ne mora samo da zavisi od nekog bekgraunda i nečeg što je već naučeno do tog određenog trenutka, već da je ona jedno široko polje saznanja, da svaki individualac može u tome da učestvuje. Treba insistirati mentorima da zadaci buduće Letnje škole budu takvi da

to može da se ostvari. Mislim da je to jako važno. Ja moram da priznam da sam se uplašila kad ste rekli da mogu da se prijave i oni koji još nisu upisali fakultet, ali onda mi se posle ta ideja apsolutno dopala kao mogućnost, jer je to još neki dodatak. To je kao da imate nekog ko nije pismen, pod znacima navoda, i on vam daje jednu novu moć.

Daša: On priča priče.

Ana N.: Jeste, upravo tako.

Daša: Pokušajte da zamislite ceo proces vaše radionice kao neku životinju ili kao neku mašinu. Pokušajte da je opišete, a da, u stvari, sve vreme razmišljate o tom mehanizmu radionice, da prevedete taj proces na mašinu ili životinju.

Dragan: Jel mogu ja da kažem, a Ana da se ne ljuti? Životinja kuče, a mašina za mlevenje mesa. Znate kad imate kuče, pa mu date malo veći povodac, pa se ono tripuje da ide samo, a ti ga sve vreme vodiš.

Ana N.: Štap i šargarepa, magare i ispred šargarepa.

Peđa: To je, u stvari, povodac.

Ana N.: Ja moram da kažem da je ovo izuzetni lepo iskustvo za mene. To je meni bio odličan feedback. Mislim da će ovo iskustvo da mi pomogne da bolje razumem i olakšam svoj posao. •

15

LIGHT NIGHT Mentori: Pavle Stamenović i Davor Ereš Učesnici: Maja Morošan Milica Lučić Mirjana Utvić Ivana Zlatković Ivan Sekulić Miloš Kostić

autori teksta >> Pavle Stamenović i Davor Ereš http://lightnightworkshop.tumblr.com/

16

Tema Letnje škole Promena uslova shvaćena je kao mogućnost da se izmenjeni uslovi percepcije tokom noći upotrebe kao operativni postupak za novo razumevanje prostornosti i arhitekture. Direktno, radionica ispituje arhitekturu noći – pejzaž noći; kada ono vidljivo prestane da bude očigledno. Cilj radionice je da se kroz analitički postupak ispitaju odnosi prostora, noćnog pejzaža i percepcije, sa idejom da se proširi razumevanje arhitekture.

Light night radionica postavljena je kao otvoreni proces u odnosu na koji je svaki učesnik tokom sedam dana radionice trebalo da razvije sopstveni odnos prema fenomenu noći u kontekstu arhitekture. Ovakav pristup afirmisan je kroz pojedinačne projekte kroz koje su učesnici razvijali pojedinačne teme. Istovremeno, uz rad na malim projektima, radionica se odvijala kroz grupni rad; prvo opažajno i čulno, a nakon toga delovanjem, kroz intervencije i interakciju sa noćnim pejzažom.

U odnosu na tematski okvir i prostorni kontekst radionice izabrani su fotosenzitivni materijali, signalna svetla i svetlosni izvori koji su svojim primarnim svojstvima aplikativni i lako prilagodljivi u uslovima otvorenog prostora.

Ovakav pristup materijalima, uz različite tehnike prilagođavanja i dokumentovanja, imao je za cilj da kroz promišljanje razmere i veličine otvori pitanje arhitekture i prirode. Arhitektura i priroda posmatrane su kroz pojam vidljivosti, koliko ona određuje, i kako i gde se manifestuje granica; oblik svetla, noć i mrak, istraživani su kao prostorno polje od površine, strukture, do pojavnosti noći. U širem smislu, radionica otvara pitanje lakoće arhitektonskog delovanja u otvorenom prostoru.

Prostorni rezultati radionice light night po svojoj prirodi su privremeni. Te prostorne situacije imaju dvostruku pojavnost u smislu trajanja, i samim tim konstruišu slike koje angažuju posmatrača i otvaraju polje tumačenja. U skladu sa početnim namerama, radionica nije ponudila odgovore, već celokupni proces i rezultati ostaju otvoreni i izloženi za dalje promišljanje i tumačenje. •

17

INTERVJU

senzibilitet, neko razumevanje te arhitekture u noći. Ili arhitekture noći, ili noćnog pejzaža, ili sad već sve neke teme koje su tu otvorene. Tako da u tome je nama bila želja da traje i dalje, da je to sad nekako, proces jedan koji svako nosi sa sobom dalje. ...

Daša: A ti Davore, sad si rekao da bi opisao ono što se desilo, šta se to desilo? Ne moraš u dve reči, rečenice.

Davor: Desilo se, ajde da kažemo, različiti mali projekti. Nekoliko pojedinačnih malih odvojenih projekata. Koji možda i nemaju veze direktno sa samom namerom radionice, ali mislim da su negde u tematskom i prostornom okviru toga što smo mi očekivali, vrlo, vrlo, vrlo ispunili to sto je radionica trebala da bude.

Hteo bih da se vratim na sam naziv, da mi to light nismo umeli da prevedemo na srpski, i to je ono što je nama bio problem kod samog naziva radionice. A opet na engleskom to light ima to dvostruko značenje, i light kao i lako i light, kao i svetlo. To je ta igra reči koja je nama bila onako zanimljiva kao provokacija za učesnike.

Daša: Sad u skladu sa tim što ste do sada pričali, treba da nekako kažete šta mislite da je bila arhitektura u vašoj radionici, u nekom najširem smislu.

Peđa: I u najužem može.

Ivan S.: Meni je to za pećinu bilo zanimljivo što se dešava, pošto je u pećini mrak i ništa se ne vidi, i odjednom kada ste, na primer, sa foto-aparatom, sa tim blicom, potpuno se pojavi neka druga slika, i zaslepi se i ono što postoji, i potpuno se stvara neki drugi obris od onoga što već postoji. I to je po meni ta neka, da kažemo, nije nepostojeća arhitektura, nešto tako, na granici između postojanja i nepostojanja. To trenutno što se desi, to mi je bilo nekako zanimljivo, to i onda tako da kažem.

Daša: Super.

Mirjana: Ja mislim, možda u svim tim radovima, šta je tu arhitektura, kao nešto

Peđa: Kad se setite radionice šta vam je prva slika, prva stvar koju vidite?

Ivan G.: Kad kažem radionica mislim na...

Pavle Stamenović: Noć.

Davor Ereš: Mrak.

Ivan S.: Slepi miš.

Davor: Žuća.

Daša: Pas koji vas je pratio?

Davor: Da. Pavle: Cela ekipa pasa nas je pratila.

Pavle: A to je malo frustriralo, mene je, iskreno, to malo nerviralo. Jer je uzburkivalo te duhove teritorijalne ostalih petničkih pasa, i onda u stvari nisi imao uopšte taj mir, tu taj zen koji sam ja nekako očekivao tokom te noći, jer je sve vreme bilo strašno tenzično, ovi su išli okolo lajali, onda su teritorijalno branili svoje, onda dođu pa ih sve iskasape, jer su ovi naši svi bili skraćeni.

Peđa: Agresivni su bili?

Pavle: Dizala se tenzija, pa ovi cvile.

Davor: Nije, to je samo značilo da noć nije gluva, da ima nekih zvukova, a to je vrlo u vezi sa temom radionice. Da noć nije mrak.

Daša: Dobro, sledeće pitanje – koliko je vremena, u bilo kakvoj veličini iskazano, trajala vaša radionica.

Davor: Ona i dalje traje, ja mislim.

Daša: A ono vreme tamo, kako vam je proteklo?

Davor: Uglavnom u iščekivanju noći.

Daša: Sad kad bi rekao, Davore, koliko je trajala radionica, koliko dana je trajala?

Ivan S.: Četiri noći.

Pavle: Ja bih rekao pet, onako…

Milica: Ja i duže, čitava radionica, možda i deset dana. Meni je stalno vreme bilo ispunjeno, uvek smo imali nešto da radimo što ste nam vi organizovali stalno, deset dana. To je moj subjektivan osećaj.

Pavle: Pa dobro, to što ste rekli da traje i dalje, možda stvarno i traje dalje, u smislu da je i namera negde bila da se razvije neki

18

što jeste odlika arhitekture, jeste to kadriranje, da li je to u našim pojedinačnim radovima, ili je u grupnim, mi smo svi odlučili šta je to nešto što se prikazuje, znači ovim instalacijama i svako u svom radu, arhitekta svaki donosi te odluke, od ličnog preispitivanja arhitekture, do kolektivnog, opet da probamo svi da nađemo taj zajednički pogled na čitavu priču. Uvek krene od nekog pojedinačnog, pa se odvaja ka nekom širem.

Maja: Ti odnosi, šta je meni potrebno da ja sagledam, ili percipiram prostor, pošto još uvek imam problem sa mrakom, i sa nepostojanjem ničega oko mene, kad njega ima, ja nemam tu neku, meni je mrak i crno, i nema, to je to. Još uvek mi je, ja sad pokušavam da proguram tu temu na predmetima na kojima sam sada, ne znam, ti neki odnosi, da li je svetlo to što pravi prostor ili ne mogu da artikulišem potpuno, pošto meni nije skroz jasno, ali eto načela sam neku temu koja mi je interesantna.

Daša: Treba da zamislite vašu radionicu kao životinju ili mašinu?

Pavle: Definitivno mašina, zbog simulacije, ima nečega što nije organsko. A koja mašina? Razmisliću.

Mirjana: Ja vidim moje dalekovode kao velike životinje koje su oživele, kao reflektori u zatvoru, životinja koja baca neki snop svetlosti.

Pavle: Neka proteza, pomagalo koje prevazilazi osnovne mogućnosti organizma.

Davor: To je nešto u skladu sa Petnicom.

Ivan S.: Mi smo na neki način bili slepi miševi u tom prostoru. Pokušavali smo da se snađemo u mraku.

Davor: Mislim da smo mnogo gledali objektivom.

Pavle: Da, da.

Peđa: Da li gledate na to kao nešto što vam je odvuklo pažnju ili vas je dovelo na pravo mesto?

Mirjana: Mi smo svaki dan fotkali okolinu.

Sada se baš pitam, šta bi se desilo da nas

niko nije puštao tokom dana da gledamo, kako bismo reagovali na prostor noću?

Mirjana: Ti si bio najusamljeniji, Ivane, nisi znao nikoga, vraćao si se uzbuđen iz pećine.

Ivan S.: Meni je bilo zanimljivo da radim, niko da ti priča sa strane, sam si sa sobom, i dolazi ti sto ideja odjednom, za moju temu radionice smislio sam pedeset rešenja koja mogu da radim.

Davor: Mi smo puno pričali o vidljivosti, koliko nam je to bitno i gde je ta granica, imali smo blog, kojim smo održavali otvorenost projekta, hteli smo da pokažemo da smo deo letnje škole i da ostali učesnici vide čime se mi bavimo.

Peđa: Šta je bilo najneočekivanije? Možda komentari o vašoj radionici kao fotoradionici?

Pavle: Nema iznenađenja jer nismo ništa očekivali.

Daša: Očekivali ste neočekivano.

Peđa: Kako vidite nastavak vaše radionice?

Da li se nastavlja?

Pavle: Da, radionica se nastavlja kao jedan novi nivo osetljivosti prema temi i mog odnosa prema njoj.

Davor: Imali smo ideju o izlaganju, ali je trebalo razmisliti šta je to što se izlaže. Došli smo do zaključka da...

Pavle: ... da treba da izložimo nešto novo...

Davor: ... tj. da proizvedemo nešto novo, a ne da izložimo ono što smo radili.

Pavle: To je taj nedostatak dokumentovanja. Nemogućnost.

Peđa: Neuhvatljivost?

Davor: Da, to je to. •

19

RE: 1/1 Mentori: Grozdana Šišović i Dejan Milanović Učesnici: Nikola Milanović Hristina Stojanović Vukša Marvučić Aleksandra Mihajlović Luka Jovićević Aleksandra Bogdanović

autori teksta >> Dejan Milanović i Grozdana Šišović http://re-a-c-t.blogspot.com/2012/10/re11.html

20

Cilj radionice bio je da se o arhitekturi razgovara i uči „jedan na jedan”, kroz direktni kontakt sa konkretnom temom i kontekstom u kome se ona realizuje i u realnim uslovima projektovanja i izgradnje.

Radionica je tematski vezana za projekat škole za srpski jezik i kulturu u Valjevu. Kroz direktan kontakt sa gradilištem i upoznavanje sa projektom i investitorom studenti su imali priliku da se uključe u proces razrade projekta, kritički preispitaju njegove određene aspekte i ponude konceptualna rešenja ili konkretne ideje koje bi mogle biti direktno primenjene u daljoj realizaciji objekta. Arhitektonsko projektovanje posmatra se kao otvoren proces, koji u periodu izgradnje objekta prolazi kroz faze preispitivanja, korekcije i usaglašavanja sa novim uvidima.

Iskustvo koncentrisanog i kontinuiranog bavljenja temom u periodu od nedelju dana polaznicima i mentorima omogućilo je da kroz intenzivni proces upoznavanja razmene znanja i iskustva rada na konceptima i intervencijama ostvare produktivnu saradnju kakvu je u uslovima standardnog školskog modela teško realizovati. „Jedan na jedan” iz nazva radionice jeste razmera u kojoj su intervencije realizovane, ali i opis direktnog odnosa sa arhitekturom kao temom, diskursom i otvorenim procesom, sa konkretnim arhitektonskim konceptom, sa objektom i prostorom u nastajanju.

Pored nekoliko realizovanih projekata (istraživanja tekstura betona kroz direktne realizacije uzoraka, koncipiranje prototipa nadstrešnice, istraživanje oblikovanja ambijenata, koncept o uvođenju vode u vrt i slično) glavni rezultat radionice je upravo iskustvo tog direktnog odnosa. •

21

INTERVJU

Dobra vest, a ne Dobro mesto. Nekako, to je odjeknulo. Mi kad smo se vratili samo je odjeknula ta Petnica.

Daša: Šta je arhitektura u ovoj radionici?

Aleksandra M.: Taj proces našeg razmišljanja, ne proces stvaranja kao fizičkog stvaranja, nego taj razgovor.

Nikola: Primenjena arhitektura u razmeri 1:1.

Grozdana: Složila bih se – sve, ali možda zvuči pretenciozno, možda se ne razume onda šta to sve znači. Meni je bilo važno to uključivanje grupe u proces projektovanja, taj grupni rad, čak i proces nekog međusobnog inspirisanja na rad.

Daša: Kako ste vas dvoje (Grozdana i Dejane) doživeli to što vam se neko sad meša u projekat, kako ste vi doživeli ove intrudere?

Dejan: Pa stalno nam se neko meša u projekat. Investitor, i sve ostalo – ljudi iz opštine... Mi se trudimo da što je moguće više saradnika, što više mišljenja uključimo u tok rada.

Grozdana: Pričali smo o tome kad smo pričali o procesu onih prvih nekoliko dana, kako je u stvari cela stvar postavljena imajući u vidu da mi posmatramo arhitekturu i arhitektonsko projektovanje kao jedan konstrukt, u svakom smislu te reči. Ali taj konstrukt nije istovremeno neki intelektualni konstrukt tih nekih autora isključivo, već je jedna grupna energija u to uložena.

To što Deki kaže „već nam se svi mešaju” – to je u prirodi samog procesa. Taj proces je otvoren za nekakvu stalnu reviziju polaznih ideja.

Daša: Kako je funkcionisala grupa, a kako svako od vas u okviru grupe?

Hristina: Super smo funkcionisali. Kad smo zaista seli da razmišljamo o tome šta ćemo da radimo, zajedno smo svi diskutovali i došli do zajedničkih zaključaka.

Daša: Sećam se da ste svi uvek sedeli zajedno u nekom krugu, svakog dana.

Hristina: Da, pa tako se to i odvijalo. Onda

Daša: Šta vam prvo padne na pamet na temu vaše radionice?

Grozdana Šišović: Meni neka dobra atmosfera. Ja sam se super osećala sa ovom grupom i to mi je prva asocijacija.

Luka Jovićević: Investitor. To mi je baš onako poseban utisak ostavilo.

Aleksandra Bogdanović: Gradilište.

Građenje.

Grozdana: Pa uz to ide i zidarsko pivo. (smeh) Hristina Stojanović: Beton!

Aleksandra Mihajlović: Meni je šljivik. Jel se šljivik kaže? Mi smo to zvali šljivik, ali ne znam šta je to bilo.

Nikola Milanović: Setio sam se asocijacije – dobro mesto. To smo tražili sve vreme.

Hristina: Aha, ono naše mesto.

Dejan Milanović: Drugi život.

Daša: Koliko je vremena trajala vaša radionica?

Vukša: Nešto između jednog dana i dosta, ne znam da li je jedan dan ili petnaest.

Grozdana: Intenzivna nedelja – dan/noć.

Hristina: Meni traje do sad, i dalje. Zato što se i dalje priča o tome, možda je to moje lično iskustvo, ostavilo je jak utisak na mene. Možda će to da ispari nekad, a možda i neće. Oseća se nekako uticaj te radionice i sad.

Aleksandra M.: Meni nije nešto mnogo trajalo, meni je to brzo prošlo, a opet ostavilo tako neki trag, veliki trag. Posle mi je bilo žao što je prošlo. Kao da je trajalo četiri dana.

Aleksandra B.: Meni taman koliko treba.

Bilo bi bolje da je trajalo duplo više, jer bi i tad bilo koliko treba.

Luka: Pa dve nedelje.

Daša: Koji bi naslov svako od vas sada dao radionici?

Nikola: Dobro mesto.

Vukša: Mućo bueno.

Aleksandra M.: Ja mislim da bi se zvala

22

smo se vezali za te neke tri teme – beton, teksture, pergola i ambijenti.

Grozdana: Zaboravila si česmu.

Nikola: I ogledala.

Grozdana: Bila je još jedna, zid.

Nikola: Podelili smo se jedino iz tehničkih razloga, dok smo izvodili neke od ideja.

Grozdana: Za betoniranje je takođe bila potrebna fizička spretnost, zna se ko je nosio kofe, a ko je polagao armaturu. (smeh) Daša: Kako ste došli do ideje za konačne realizacije?

Nikola: Upravo je to stvar što arhitektura nije bila ograničena sa tih sedam dana u Petnici. Nešto je nastalo kao ideja koju smo projektovali u budućnost, da se to desi na gradilištu kada bude vreme za to.

Daša: I onda ste u stvari one prototipove napravili da biste pokazali način razmišljanja i planove.

Daša: Da li biste opisali radionicu kao neku životinju ili mašinu, ili oba?

Nikola: To je verovatno neka izmišljena životinja.

Luka: Šest mačaka, koje vuku kavez u kome je orao i gušter. To je naša radionica.

Daša: Čekaj, znači vi ste šest mačaka...

Grozdana: Mislim da sam ja gušter. (smeh) Grozdana: Meni je to neka životinja koja ima sposobnost da mašta. Sedi i mašta.

Luka: Maštavac. Krznati maštavac.

Hristina: Ne može krznati, bilo je toplo.

Petnički maštavac.

Daša: Šta vam je bilo najteže na radionici?

Aleksandra B.: Prva dva dana.

Luka: Da se probudim.

Nikola: Meni uz Dašine vežbe nije bilo teško da se budim. (smeh) Aleksandra B.: Ona šetnja prvog dana, to je bilo najteže.

Hristina: Teško je bilo rastati se.

Aleksandra M.: Meni je fascinantno na koji način se čovek navikne na onu lepotu tamo.

Mnogo je lep osećaj kad se stopiš sa tom prirodom.

Hristina: Teško je bilo potrošiti hiljadu dinara. (smeh) Luka: Pa i ne baš.

Grozdana: Kako kome – ko kupuje gajbu piva...

Daša: Šta vam je bilo najneočekivanije što se desilo?

Vukša: Klopa je bila mnogo bolja nego što sam očekivao.

Nikola: Ja nisam očekivao takav sklop ljudi.

Svi su se super slagali.

Luka: Meni je cela Petnica bila neočekivana. Ja sam već bio jedanput, i očekivao sam to isto. Nisam očekivao staklo, i gomilu požarnih ulaza i izlaza...

Daša: Jel planirate da nastavite sa idejama i iskustvom sa radionice i dalje?

Luka: Već smo imali jedan sastanak.

Grozdana: (smeh) Na kom nismo uopšte pomenuli radionicu. (smeh) Grozdana: Mislim da je i ovo što smo se i danas ovako skupili svih osmoro u duhu cele te ideje da ćemo i dalje da radimo nešto, potpuno prema njihovim interesovanjima i slobodnom vremenu. Mi smo i dalje otvoreni, jer gradilište još uvek traje.

Hristina: Dogovorili smo se da radimo konkurs. Pronašli smo se. U Petnici smo se upoznali, prvi put smo se videli. Dobro, njih dvoje su zajedno. I onda smo shvatili da slično razmišljamo i da možemo to da iskoristimo.

Nikola: Tek počinjemo. •

23

FINALNE PREZENTACIJE RADIONICA

Gostujući kritičari: Ivan Kucina Sa vrlo malo materijala, čak i vrlo malo poteza, ali sa jasnom namerom, čini mi se da može da se postigne mnogo. Ako ova radionica služi za uvežbavanje tog postupka, onda je jako važno da se takvo nastupanje i nastavi, recimo sad već u sledećem semestru. Sledeće nedelje, kad se vratite u školu, pa onda krenete da radite, da ovo sve ne zaboravite i da probate isto tako, kada dođete u neku veću razmeru, da se setite ovoga što ste ovde radili, da ta veća razmera ne znači više materijala i više postupaka i više poteza da bi se dobila ta poetika. Moguće je isto raditi kao što ste i ovde radili. Mi obično mnogo

24

imamo tu veliku raznolikost radova, koji se kreću od te neke mladalačke inercije i emocionalne formule, zabave, s karakteristikama jednog sjajnog ambijenta kao što je priroda, do možda i odsustva svesti, prolaska pored tih zlatnih rudnika koji nam sve otkrivaju, a to je novac, novac i samo novac, i to će sve rešiti. Sve to zajedno, u stvari, inicira ljude, više niste isti kao što ste bili. Teško da se iz ovoga išta naučilo, ali ono što je najvažnije je to što je senzibilitet skočio i ha haj.

vremena provodimo na projektu, pokušavamo u njemu da shvatimo sve te detalje. Čak je moguće neke stvari raditi bez projekta, bez onog crteža, ako imate jasnu nameru u glavi. Ovakva mesta i služe da se to razvije. Ove radionice imaju vrlo jasno i vrlo potrebno mesto, ne samo u obrazovanju vas kao studenata, nego i nas kao nastavnika.

Vladan Đokić Radovi su stvarno interesantni i dobro je što su različiti u pristupu, različiti u prezentaciji, različiti u načinu i izboru onoga što je rađeno, takve bi trebalo da budu radionice.

Mihajlo Timotijević Stvar je u bliskosti sa sasvim konkretnim prostorom, sa materijalom, sa hladnoćom betona, sa tom teksturom, koja se retko doživljava. Za vas je to samo jedna prilika da vidite tu čarobnost gradilišta, tog mirisa, i svega ostalog što može da vas motiviše, svakog na svoj način. To je zaista divno, i šta god ste tamo videli verujem da će vas to motivisati da i svoje buduće gradilište obilazite. Čini mi se da je večeras, ili će sutra biti, pun mesec, a posle će biti sasvim drugačije, biće strašna noć, bez ikakvog svetla.

Nikola Božić Počeću time da sam i ja vezan za tu Letnju školu arhitekture od pre šesnaest godina, zato što sam te 1996. godine bio treći razred srednje škole i bio polaznik seminara Astronomije u Petnici, koja je bila istovremeno kao i Letnja škola arhitekture, tako da se sećam tih starijih studentkinja koje su u učionici sekle karton, lepile, i tako sam znao da je ta Letnja škola lepa stvar.

Darko Marušić Čini mi se da je ta brza reakcija, sažeta, komprimovana, kad je u pitanju rok koji osećate, možda jedna iskrenija, neposrednija reakcija na temu, i ovde se to oseća.

Oseća se jedna energija, oseća se da se živelo sa prirodom, da se živelo sa arhitekturom, intenzivno, i da su te interpretacije tema, i različite i slične, jedno bogatstvo ove letnje škole.

Jer šta je, u stvari, ta letnja škola, šta su njene prednosti? To je jedna vrsta kreativne slobode, nesputanosti određenim normama, kanonima, nastavnim planovima, bez čega škola i ne može. Alternacija, eksperiment i sloboda su velika vrednost. •

Ivan Rašković Kada čovek pogleda sve ove radove, bez obzira da li u njima traži racionalnu ili iracionalnu vrednost, jedno stoji, a to je da se ponovo ponavlja ono najvažnije u svakoj edukaciji, a to je inicijacija. Svi ljudi koji su učestvovali i bili stvaraoci ovih radova koje smo sad pogledali su prošli jednu inicijaciju i više nisu iste osobe.

Kad bih pokušao da uporedim to (Letnju školu) sa nečim, što ja lično volim da poredim, to mu dođe kao razvoj vojne misli i tehnologije koji je danas takav kakav je, a pre tri hiljade godina je bio onakav kakav je, ali je marširanje i strojeva obuka oduvek bila ista. Ali ona u stvari nije ista, zato što onaj ko se njome uči, ko je prvi put doživi, doživi inicijaciju. E, to je tako. Svi ti slojevi su viđeni ovde. Osnovni kvalitet je što

25

PREDAVANJA I DOGAĐAJI Branko Pavić Da se vratimo na našeg Masahira. On je čovek koji živi sam na ovom ostrvu, žena mu je umrla i ima dvojicu sinova koji rade i žive preko puta, u Kobe-u. On živi na jedno pet ari zemlje i sve što radi u životu sada i što ga interesuje je – bonsai. Ovaj čovek se stvarno bavi prirodom. Mene je oduševila činjenica da on nije progovorio gotovo ni reč dok smo bili tamo, a smatram ga jednim od važnijih ljudi koje sam sreo u životu. Ta mirnoća koju je pokazao, on je samo nas pustio da vidimo tu njegovu baštu.

Uglavnom je šetao iza nas. Čini mi se da nisam ništa mogao da ga pitam, i nisam ništa imao da ga pitam, sve je bilo jasno. Đorđe Balmazović Žole Piše meni drugarica Svetlana jednog dana: „Moraš da dođeš, Ben je uradio neverovatnu stvar”, i opiše ona meni šta je u pitanju. Ben je slikao žvake i nailazio je neki tip i rekao: „Šta ti tu radiš? Slikaš neke žvake? Za mene to što ti radiš nije umetnost.” Pita Ben njega: „A šta ti misliš da je umetnost? Šta je za tebe umetnost?” Kaže ovaj: „Pa Gernika, Pikaso – to je za mene umetnost.” I sledećeg dana Ben nađe veliku žvaku, lepo je razvuče i nacrta Gerniku.

Dragan Protić Prota „U sjeni ovog grada vrtovi mali žive, Oni su iza svega, na kraju perspektive.

Od novina i ručka do kraja zadnje smjene Samo se neba plave i vrtovi zelene.”

26

David Maksimović ... priča je trajala šest godina i prilično je bazirana na nekom entuzijazmu i volonterizmu ljudi koji su u svemu tome učestvovali.

Ono što bih hteo da naglasim odmah je da za ovakav poduhvat nisu zaslužna dva čoveka što u ovom trenutku vama kao i mojim kolegama to izgleda, kao da su arhitekte u ovom slučaju najbitnije. Ali iza celog procesa stoji mnogo ljudi koji su dali nenormalan doprinos i bez kojih ovaj objekat ne bi mogao da doživi svetlost dana i ne bi mogao da bude stavljen u funkciju.

pozicije gotovo ne možemo da poverujemo da je bilo moguće tako nešto reći za neku arhitekturu, ili za neku prošlost. Čemu nas to uči? Po mom dubokom uverenju to nas uči da vidimo šta je mitsko u ovom kako mi danas mislimo... o filmu Avatar ...Verujem da sve što osvajamo u svojim pojedinačnim životima ili naučnim zajednicama, prvo nastaje u imaginaciji, i da je zapravo najvažnije naše kolonizovanje maštom. Da onog trenutka kada smo u stanju da osvojimo, i do kog nivoa osvajamo u svojoj mašti u svojim mislima, da je to ono što zapravo u sledećem koraku možemo raditi. Ne možemo raditi mnogo onog o čemu ili u odnosu na šta nismo mislili. Zato je važno do koje antropološke širine danas mislimo. U tom smislu film Avatar može da bude dobro ogledalo, kao jedna dobra epruveta, nešto što imamo u svojim rukama, kao neki prostor za ogledanje, za ogled u tom naučnom smislu, i za ogledanje u smislu ogledala. Ko smo mi danas? Koje su to teme koje su do te mere važne da se Holivudska industrija njima bavi, da su izuzetno profitabilne na tržištu?

Koje su to teme koje su tako snažne? I onda možemo zamisliti da se jedno antropološko istraživanje o nama samima može uraditi kroz analizu tog filma.

Ivan Kucina U ovoj situaciji kada stvarnost počinje da grize i kada počinje da se oseća u tom procesu sva njena snaga, onda se uglavnom svi žale na tu stvarnost i pokušavaju da je smatraju jednom vrstom smetnje koja onemogućava arhitekte da proizvedu tu vrstu idealne vrednosti koju su zamislili. A ono što se zapravo dešava u stvarnosti je da ta serija tih pojedinačnih ikona i objekata kad se sabere i nađe na jednom mestu u stvari ne stvara sredinu i okruženje koje arhitekte zamišljaju kao tu vrstu uređene sredine gde su sve stvari podređene toj ideji univerzalnog formalizma.

Kako bih rekao, opasno zavaravanje. Jedna ogromna iluzija sa kojom arhitekte moraju da se suoče, inače će nestati.

Dakle, ja sad da vodim radionicu ja bih sad svojim studentima rekao: „Slušajte ovaj lavež pasa, napravite strukturu i sutra da ste mi došli sa kućom koja nastaje iz ovog laveža pasa.”

Srđan Verbić Dođem ja sa željom i to je samo moja želja i niko je ne zna i ubacim novčić i okrenem se i čujem iz fontane da neko pročita nešto što me strefi ono kao – kako je znala šta je bila moja želja?! Na taj način u toj vremenskoj kapsuli može da bude kolekcija replika na sve ono što su pre sto godina ljudi želeli kad su dolazili do fontane. •

Monika Milosavljević ...kad posmatramo istoriju discipline, istoriju moje ili istoriju vaše discipline, mnoge stvari koje su se u određenom kontekstu, tadašnjem, činile utemeljene, izrazito utemeljene, izrazito jasne, činile su se kao objektivne, činile su se kao najbolje moguće interpretacije, zapravo sa ove

27

28

29

30

Ksenija Petovar (razgovor o Vladi Miliću) „Ja o Vladi govorim kao o svom vrlo dobrom prijatelju. Ja kad god govorim o Vladi, kada pomislim na Vladu, prvo što mi padne na um je da je to bio jedan toliko vanserijski čovek, toliko neuobičajena ličnost za ove naše prostore, jedan čovek izuzetno visokih etičkih standarda. To je ono što mislim da je njega posebno odlikovalo. Ono što se meni stalno nameće je da je Arhitektonski fakultet toliko izgubio odlaskom Vlade Milića. On je bio docent i trebalo je da bude izabran u zvanje vanrednog profesora i mislim da bi, da je Vlada došao u poziciju da ima neku veću ulogu na Arhitektonskom fakultetu, u mnogom pogledu unapredio i rad i odnose na fakultetu. Al’ eto, naprosto se nije dalo.

Bio je visok, nosio je crni šešir, brijao se pošto je rano izgubio kosu. Bio je jako impozantan. I nosio je kaubojke.

Meni je bilo izuzetno drago kada ste mi poslali mejl, to mi je, naravno, vratilo sećanje na Vladu. Onda sam pomislila: Bože, koliko je to divno sa vaše strane što ste videli i uočili vrednost tog čoveka i što ste na neki način ponovo vratili njega u našu profesiju. Nažalost, što se fakulteta tiče, on je na neki način zaboravljen, ali ste ga vi ovim – sa ovom školom, ponovo vratili. Hvala vam.”

31

NAŠA ISKUSTVA U TOKU ŠKOLE Pre nego što smo otišli u Petnicu plan je bio da nas šestoro podeli uloge tokom trajanja škole. Neko je trebalo da fotografiše, neko da piše, neko da govori itd. Međutim, već po dolasku u IS shvatili smo da će takva raspodela posla biti dosta komplikovana.

Iako smo tražili spiskove od mentora za nabavku materijala i alata svako veče, kako bismo na vreme sve obezbedili za sutrašnji radni dan, te spiskove često smo dobijali polovinom sledećeg dana. To nam je ostavljalo malo ili nimalo vremena da sve obezbedimo. Neke su stvari kasnile i na taj način usporile rad radionica.

Iako nismo odašiljali takvu poruku, problem nam je bio da se organizujemo. Naša želja je bila da svi u svakom trenutku budu obavešteni o aktuelnoj dinamici, a to je zahtevalo angažman svih nas. Dokumentovanje procesa LŠA moralo je da sačeka.

Nakon trećeg dana, sve radionice uhodale su se i počele razradu, čime smo dobili vreme da se posvetimo stvarima koje smo planirali pre škole.

Svako veče, na kraju napornog radnog dana, ostajali smo do kasno u noć u kancelariji gde smo pisali izveštaje, diskutovali o tome šta je bilo dobro a šta loše, planirali dinamiku sledećeg dana i pravili spisak stvari koje je trebalo podeliti sa svima na jutarnjem radnom sastanku.

Svaka radionica imala je svoju nezavisnu dinamiku. Dostupnost materijala i alata, promena lokacije, potrebe dodatne opreme i tome slično, zahtevale su naše zalaganje.

Morali smo da vodimo računa o tome ko šta uzima ili koristi i o tome gde je neko u svakom trenutku, da ne bi došlo do međusobnog preklapanja radionica. Depo materijala i alata sve radionice koristile su zajedno. Naša greška bila je ta što nismo dovoljno jasno objasnili način korišćenja i važnost održavanja depoa. Više puta smo morali da raspremamo depo i tražimo materijale i alate koji pripadaju drugim radionicama, a vreme za to nismo imali.

Savet: MORATE USPOSTAVITI DOBRU KOMUNIKACIJU SA MENTORIMA KOJI SA DRUGE STRANE MORAJU DA ISPOŠTUJU ONO ŠTO STE MEĐUSOBNO DOGOVORILI. OBJASNITE IM DA KAŠNJENJE SAMO JEDNOG TIMA KOČI I USPORAVA SVE OSTALE.

Imali smo dostupno vozilo za jednu radionicu koja je to jasno precizirala u aplikacionom formularu. U toku škole pojavila se potreba da još ljudi ide za Valjevo i nazad, tako da smo te stvari morali usputno da rešavamo. Da smo imali barem jedno privatno vozilo na raspolaganju sve bi bilo lakše.

Dolazak predavača i gostiju iz Beograda zahtevao je, pored organizovanja njihovog prevoza, posebnu pažnju tokom boravka u stanici. I ovde se pokazalo da je dobro što nas je bilo šestoro, jer smo mogli da delimo zaduženja.

Tehnička priprema predavanja i događaja, pored instalacije potrebne opreme, podrazumevala je i našu najavu predavača. Uvek je jedan od nas bio u ulozi moderatora predavanja, odnosno događaja.

Savet: JASNO DEFINIŠITE PRAVILA KORIŠĆENJA ALATA I MATERIJALA, USPOSTAVITE RESTRIKTIVNE MERE KORIŠĆENJA UKOLIKO JE POTREBNO, NPR. AKO PREKRŠITE TO – NE MOŽETE OVO.

45

Nakon trećeg dana održana je prezentacija radionica u prisustvu gostujućih kritičara.

Učesnici radionica tom prilikom predstavili su svoje koncepte i ideje. Ovo se pokazalo kao odličan model jer je u odnosu na trajanje škole poslužilo da ubrza uobličavanje ideja.

Savet: TRAJANJE LETNJE ŠKOLE DIREKTNO UTIČE NA DINAMIKU I PLAN RADA. ZAKLJUČILI SMO DA JE TEMPO SEDMODNEVNE ŠKOLE ZA OVAKO DEFINISAN PROGRAM TEŠKO ISPRATITI. POVEĆANJEM BROJA DANA PROGRAM BI SE RASTERETIO.

Kao i pre početka škole tako nam je i tokom rada u Stanici bio potreban kreativan podstrek. Trećeg dana sami sebi smo osmislili zadatak – napraviti stepenice za ulazak/izlazak kroz prozor naše kancelarije. To nam je pomoglo da se malo opustimo i motivišemo ostale učesnike škole za dalji rad.

Osim organizatora imali smo i ulogu animatora. Trudili smo se da uočimo zastoje u radu grupa i organizujemo akcije kako bismo ih pokrenuli (polaganje vremenske kapsule u temelje fontane, performans sa najlonima na vetru, stepenik za terasu i sl.).

Prvi put smo se našli u dvostrukoj ulozi. Bili smo organizatori škole, što je podrazumevalo određenu ozbiljnost i nosilo veliku odgovornost, ali smo po godinama bili bliski učesnicima. Stalno smo morali da održavamo ravnotežu između tih uloga.

Veče otvaranja i zatvaranja škole prošlo je uz specijalna iznenađenja koja smo planirali pre početka škole. Pored učesnika škole trebalo bi predvideti sve potencijalne goste zbog količine hrane i pića koju nabavljate.

Finalne prezentacije radionica trebalo bi da budu drugačije od svega prethodno organizovanog. Veče smo završili podelom diploma i paketa sa knjigama svim učesnicima, za uspomenu.

46

IZVEŠTAVANJE

FILM, PRAVLJENJE

tj. kako postati poznat

tj. kako preneti osećaj na traku

Marketing i promovisanje nekog događaja sastavni su deo rada na projektu. Uspostavljanje kontakta sa medijima započeto je tačno mesec dana pre početka Letnje škole. Listu medija koje smo kontaktirali uglavnom su činili stručni časopisi, studentski magazini, kako štampani tako i virtuelni. Na spisku su bile i pojedine radio-stanice, brojni web sajtovi i jedna izdavačka kuća.

Snimanje filma počelo je tek četvrtog dana LŠA. Ideja je bila da dokumentujemo rad svih radionica, tako da se svaka prikaže kroz samo jedan obilazak. Imali smo dilemu da li bi trebalo da prikazujemo ono što učesnici i mentori misle da bi trebalo, ili ono što mi, padobranci, u tom momentu vidimo i osećamo. Odlučili smo se za drugu varijantu, ali uz malu pripremu: na prepad smo porazgovarali s mentorima o njihovom radu.

Potom smo sve prepustili slučaju. Naše je bilo da širom otvorimo oči i uši. Tada su događaji počeli da se nižu.

Sa radio-stanicama nismo uspostavili nikakav kontakt, ali uspešno smo sarađivali sa nekolicinom stručnih časopisa i imali smo određen broj oglašavanja na internet mreži.

Kako prikazati zelenu, mrežastu ljuljašku, utopljenu u šumi, ako se niko ne ljulja na njoj?

Tada se pojavio list. Kako pokazati kanap za penjanje preko klanca bez igde ikoga?

Penjanjem. Kako pokazati neobičnost ogledala na poljani? Tako što će po njemu prošetati četvorostruki mrav. Kako za sat vremena pokazati karakter nečijeg šestonoćnog rada? Tako što mesec, šum i svetlo uskoče u pomoć.

Najava održavanja Letnje škole arhitekture u Petnici 2012. godine objavljena je u „Reviji Kolubara” u saradnji sa novinarkom Ljiljanom Ljiljak iz Valjeva, u časopisu „ArhArt”, i na internet stranici novosadskog studentskog časopisa „Architectural Approach”.

Uspešnu saradnju u vidu donacije časopisa ostvarili smo sa časopisom „PROSTOR” iz Banje Luke, „AG” magazinom iz Beograda i časopisom „ORIS” iz Zagreba.

Doneli smo haotičnu količinu isečaka u Beograd. Tada je počela druga faza, faza upoznavanja sa sopstvenim radom, ali takva da prilikom pregledanja čovek kao da se s njim prvi put susreće. Počeo je da nam priča svoju priču, mi smo ga samo poslušali.

Podršku smo dobili i od časopisa „ARHITEKTON”, i časopisa „FORUM”, ali smo zbog vremenskog tesnaca i približavanja datumu početka Letnje škole dogovorili da saradnju ostvarimo po završetku Letnje škole.

47

EVALUACIJA Evaluacione formulare poslali smo na mejling listu učesnika 10 dana nakon LŠA. Kako biste imali objektivniju sliku o kvalitetu onoga što ste uradili, najznačajnije je da dobijete povratnu informaciju od onih za koje ste sve i organizovali.

Tekst koji je bio uvod za formular bio je sledeći.

Upitnik koji je pred vama napravljen je u cilju poboljšanja kvaliteta svih budućih letnjih škola. Molimo vas da na pitanja odgovarate slobodno i iskreno. Nemojte štedeti reči.

Podaci će se obrađivati zbirno i anonimno i biće dostupni jedino organizacionom timu LŠA. Postoji i mogućnost da se odgovori koriste kao materijal za publikaciju, ali uz vašu dozvolu, pa ćemo vas u tu svrhu naknadno kontaktirati.

– Pohvaljujemo izbor radionica u smislu različitih pristupa temi i metodologijama rada. Najveća vrednost LŠA je raznolikost rezultata.

– Sve radionice su imale jako raznovrsne i zanimljive rezultate, mnogi su bili drugačiji od onog što sam očekivala na početku, ali to nije loše, to je ono što je i bilo najzanimljivije. Teško je postaviti rezultate svake radionice u neki međusobni odnos jer je svaka imala neki jedinstveni cilj. Sve je zavisilo od mentora, članova grupe i ideje.

– Smatram da su svi pre svega prošli kroz jedan zaista edukativan i istraživački proces, te svaki rezultat smatram uspehom, razlike koje postoje su više opšti kvalitet cele LŠA. 3A. Šta mislite o radu mentora u okviru vaše radionice – šta je ono što je bilo dobro, a šta je ono što je moglo da bude bolje?

– Oduševilo me je to što su nam pristupili kao da smo na istom nivou. Sve što smo razmatrali, sve odluke koje smo doneli, i sve ideje koje su nam padale na pamet – sve smo radili apsolutno timski. Ipak, u trenucima kada je to bilo potrebno, istupili su sa svojim znanjem i iskustvom. Mislim da se tako najviše može naučiti.

4. Šta mislite o kvalitetu organizovanih predavanja?

– Nama je bilo ok što su bila „šarena”, odnosno ne samo arhitektonska. Poseban kvalitet i predavanjima i prezentacijama su dali nearhitekti.

1. Prva asocijacija na LŠA 2012: – edutainment – lako usvajanje novih i nepoznatih tema kroz zabavu i edukaciju u okruženju koje podstiče naučnu misao, – posebno mesto koje te odalji od svakodnevnice, u kom se istovremeno družiš, istražuješ, učiš, slušaš, pevaš, trčiš itd., mala škola koja ti pruža i više nego što očekuješ. :)

5. Da li biste izdvojili nekog od predavača? Zbog čega?

– Š k a r t o v c i - jer njihove ideje izuvaju iz cipela (kad si već došao na livadu – trči bos:) – David Maksimović, entuzijazam, radost, istrajnost, primer.

– Profesor Kucina – predavanje sa prezentacijama projekata koji utiču na način gledanja i rešavanja problema u stvarnom životu, a isto tako i rešavanje projekata na fakultetu.

2. Prokomentarišite ostvarene rezultate i uslove rada u okviru vaše radionice.

– Rezultatima sam zadovoljna, trebalo je studente još bolje motivisati pre samog početka LŠA, za šta sam sama kriva, organizacija je isto predvidela i mislim da je to korisno. Uslovi rada su bili idealni.

–Bilo je potrebno brzo razmišljati, reagovati u trenutku i predvideti situacije koje će nas dočekati u šumi.

–Manje grupe studenata, pažljivo organizovano, drugačiji uslovi i nekakva prijatna „izolacija”, pomalo štapa&kanapa. :)

6. Da li biste prokomentarisali nešto u programu LŠA 2012 kao višak, ili postoji nešto što vam je nedostajalo?

– Nema viškova. Nedostajao je dinamičniji raspored događanja i izbor mesta događaja, npr. šuma, jezero, jutro, pred ručak... čini mi se da bi se na taj način fokus sa radionica preneo na školu.

– Radionica nije imala viškova. Postojao je mali nedostatak praznog hoda predviđenog rasporedom i zabavnih i edukativno-zabavnih zajedničkih aktivnosti za sve učesnike. Takođe, aktivnost/zadatak oko kojeg bi se zajednički organizovali mentori.

– Bilo je svega, ali viška nikako. Bilo je zaista zanimljivih

3. Prokomentarišite rezultate drugih radionica.

– Čini mi se da su svi podjednako vredno radili i naučili nešto novo i drugačije; možda samo da imamo mešane timove mentora sa različitih fakulteta ili goste mentore koji nisu arhitekti.

48

INTERVJUI animacija i predavanja tokom dana: harmonika na razgibavanju, točilica prvi put u Petnici, posmatranje meseca, kad se setim, jedino trubače nismo imali.

– Pa predložio bih da ubuduće postoji jedan završni obilazak gotovih intervencija, makar onih čija forma dozvoljava da budu stvarno viđene…

7. Da li mislite da bi LŠA trebalo da nastavi da se održava u IS Petnica? Zbog čega?

– Smatramo da nije neophodno, letnja škola svakako treba da se održava ali ne uslovno u Petnici. Svaki novi kontekst omogućava drukčije pristupe. Druga lokacija bi nametnula možda teže uslove ali nije isključeno da bi i iz takvih okolnosti i izazova rezultati mogli da budu isto tako dobri.

– Da. Najviše mi se svidelo to sto se nalazite u savremenim objektima, okruženi modernom tehnikom, a samo za par minuta ste u šumi i slušate zrikavce ležeći na travi.

Mesec dana nakon održane LŠA sastali smo se sa svakom od grupa. Pored evaluacija, želeli smo i da porazgovaramo sa svim učesnicima. Kako bi se svim pričama zadao početan okvir, smislili smo set pitanja.

Razgovori su bili dokumentovani diktafonom, pa prebačeni u transkribovan oblik. Tekst smo koristili na izložbi u auli fakulteta, a objavljen je u celosti u ovoj publikaciji. Najvažnija za LŠA 2012 bila su upravo nastala iskustva učesnika, a ovi dokumentovani razgovori su naš pokušaj da ih sačuvamo.

8. Šta je ono što je bilo dobro, i šta je ono što je moglo da bude bolje u celokupnoj organizaciji?

– Smatram da je poslednji dan trebalo da bude organizovan na drugi način. Umesto da studenti budu posvećeni radu na prezentacijama, trebalo je da se gosti pozovu da provedu ceo dan u Petnici, i da se kroz zajedničke diskusije prođe kroz sve radionice, studenti pitaju o utiscima sa predavanja, komentariše proces kao i rezultati. Tako bi svi učesnici postali na jedan dan deo cele škole. Prezentacija rezultata uvek može da se dogodi i u Beogradu u okviru neke manifestacije ili jednostavno u nekom terminu u školi.

– Organizacija je bila besprekorna. Izuzetna preciznost, van svih kulturoloških obrazaca karakterističnih za Srbiju.

Pitanja za intervju * Nacrtajte kroki radionice, nečeg što je vama u njoj bilo najupečatljivije.

1. Prva slobodna asocijacija na radionicu.

2. Koliko je vremena, prema vašim subjektivnim mišljenjima, trajala ova radionica?

3. Koji bi naslov svako od učesnika dao ovoj radionici i zašto?

4. Sta je arhitektura u ovoj radionici?

5. Kako je funkcionisala grupa, a kako vi u okviru grupe (svako pojedinačno)?

6. Da li bi neko opisao kako ste došli do ideje za konačnu realizaciju? Kako ste je odabrali?

7. Najteže vam je bilo da...?

8. Najneočekivanije što se desilo...?

9. Jel planirate da nastavite sa radionicom (idejama) i dalje?

9. Nešto što smo zaboravili da pitamo, a vi biste da kažete?

– Super je bilo ove godine, prijaviću se i sledeći put!

49

IZLOŽBA I PROJEKCIJA FILMA tj. od guštera do krokodila; valjda nećemo morati da vraćamo mnogo kokica 140 cm trebalo da bude visina printa, a širina onda 3/2= 210 cm * ko što smo sinoć pričali).

U ponedeljak to nosimo na štampu; — da gušter 3 napravi spisak materijala i alata koji su nam potrebni za postavku izložbe (ekseri, čekić, štipaljke...) do ponedeljka — da bismo sve nabavili; — da gušter 4 napravi pozivnicu koju ćemo do ponedeljka poslati mejlom i postaviti na blog i sajt; — da gušter 5 napravi event (ili kako to već ide) na fejs i pozove ljude, čim pre; — da gušter 1 stavi to na twitter, čim pre; — da ja napišem obaveštenje za sajt faksa i zovem krokodila 2; — da pokušam da spasim fajlove sa gušterovog 1 uginulog kompa — jer su nam na njemu one folije koje smo napravili, a koje ako ne uspeju (a uspeće sigurno) moramo ponovo da pravimo. * U četvrtak u 20.00 (danas smo se dogovorili

Ova dva događaja smestila su se u vreme dok smo i dalje bili u fazi planiranja i izrade publikacije, tako da smo imali svega nekoliko dana da se dogovorimo šta će biti na izložbi i kako ćemo to predstaviti. Posle više meseci zajedničkog rada dobro smo se uvežbali i jedan mejl detaljno je opisao način na koji smo se organizovali, kako bi bez ikakvih frustracija održali ovaj događaj: Zdravo drugari, ovako stoje stvari, konačno smo gušter 1 i ja došli do krokodila 1 i imamo svu podršku i dozvolu.

Zakazali smo u petak amf. u 20.00 za projekciju filma, što znači da bi do tad trebalo da imamo postavljenu izložbu, a za to nam je potrebno sledeće: — da gušter 2 spremi 5 fotografija za print u toku vikenda (dimenzija širine rolne je 160 cm, sa po 10 cm belog okolo. To znaci da bi

50

Ovo je bio prvi put da smo se nakon Letnje škole našli svi na jednom mestu, u novim, promenjenim i svečanim uslovima. Film u mraku, izložba u mraku, a ljudi svetle.

sa tetkicama) dolazimo na faks sa svim alatom i printovima i postavljamo izložbu koja će osvanuti u petak.

Izložba i projekcija filma pravi su način da se svim učesnicima, pomagačima i prijateljima zahvalite, a da buduće učesnike motivišete da se priključe. Cilj vam je da na ovaj događaj dođe što više ljudi. Pripremili smo pozivnice koje smo poslali celoj mejling listi, a neke smo i usmeno pozivali u znak poštovanja.

Veliku pažnju trebalo bi posvetiti tehničkoj pripremi događaja*. Momci iz računarskog centra mnogo su nam pomogli, samo bi sve trebalo organizovati na vreme.

Savet: RAZMIŠLJAJTE UVEK O DETALJIMA, SVAKI DOGAĐAJ KOJI ORGANIZUJETE PAMTIĆE SE PO ONOME ŠTO JE BILA NJEGOVA SPECIFIČNOST**.

* Iako je tokom dana izložba izgledala sjajno, nismo ni slutili da je moguće da u ulaznoj auli fakulteta čitav red svetala nije u funkciji.

Nažalost, izložba je otvorena nakon projekcije filma (oko 20.30), u mraku. ** Izložba je postavljena u praznom prostoru aule na neuobičajeni način, i mogla je da se posmatra sa lica i naličja.

Nije bilo ravnodušnih.

Filmsko veče pamtiće se po koktelu od kokica. Iako je bilo komplikovano pronaći mesto koje će nam prodati kokice preko računa, uspeli smo.

51

DALJI PLANOVI

smo bili odgovorni što do te škole nije došlo ranije. U tom smislu, prihvatili smo punu odgovornost kao inicijatori ove ideje. Ovim Priručnikom želimo da podelimo tu odgovornost sa svima, sada kada znamo da je LŠA ipak moguća.

Prvi od daljih planova je publikacija koja je pred vama. Namerno je napravljena u formi uputstva. Smatramo da je ovo najveći doprinos nas šestoro ideji o Letnjoj školi.

Prikazivanje rezultata radionica LŠA 2012 služi da inspiriše, zbog čega je našlo svoje mesto kao poseban, sažeti deo ovog Priručnika. To jeste dobar motiv, ali na Letnjoj školi se uči jedino učestvovanjem. Da bi što veći broj ljudi učestvovao, potrudili smo se da sva svoja iskustva u organizovanju LŠA struktuiramo i predstavimo u ovoj publikaciji.

Prva novoorganizovana Letnja škola arhitekture bila je poligon i test izdržljivosti za sve nas: organizatore, fakultet, fondaciju, studente, mentore. Da bi LŠA nastavila da postoji potrebno je da postane redovna aktivnost. Priručnik bi trebalo da predstavlja modul za formulisanje nečeg sledećeg. Borba je svačija.

Ponovićemo da stojimo pri mišljenju da imena nas šestoro nisu bila bitna na početku organizovanja LŠA. Bili smo studenti završne godine, i predstavljali smo sve studente AF-a.

Osetili smo potrebu za ovakvom vrstom učenja u toku našeg školovanja, koju nismo mogli da zadovoljimo na našem fakultetu. Svi

52

„Svi su znali da to nije moguće, onda je došla budala koja to nije znala i uradila je to.”

Marsel Panjol

53

O LETNJOJ ŠKOLI ARHITEKTURE 2012. GODINE O obnovljenoj LŠA u Petnici Čestitke... Daši, Katarini, Maši, Ivanu, Peđi i Milošu, Organizacionom timu Letnje škole arhitekture održane u Petnici septembra 2012.

Sa izraženom motivacijom i pokretačkom energijom, plenili su kreativnošću i organizacionim sposobnostima u pripremi i realizaciji ovog složenog edukativnog programa.

Prihvatajući poziv da napišem prilog za publikaciju o LŠA 2012. osećam da tekst ne ostaje u formalnim i konvencionalnim okvirima lišen nostalgične primese sećanja na četvorogodišnji ciklus Letnjih škola arhitekture u Petnici održanih 1996.,1997.,1998. i 1999. godine, u kojima sam učestvovao u funkciji rukovodioca.

Plakat... najava LŠA 2012. Kada sam negde s proleća, 2012. ugledao na zidovima fakultetskih hodnika plakate sa najavom Obnove Letnje škole arhitekture u Petnici, neverica je bila prva reakcija. Prošlo je, naime, šesnaest godina od prve i dvanaest godina od poslednje. LŠA je, razmišljao sam, vremenom (po)tonula u sećanje i zaborav...Reakciju je posebno intezivirao pojam obnova. Otvorila su se tri pitanja. Prvo, da li je LŠA 96.-99. toliko vredno fakultetsko iskustvo da se, nakon decenije i po, obnavlja. Doživljavam ovu obnovu kao svojevrsno priznanje novih generacija učesnicima LŠA 96.-99. Drugo, da li je u ovom nemilom vremenu preostalo entuzijazma tako neophodnog za ostvarivanje ovakvih poduhvata. I treće, obnova znači kontinuitet, nadovezivanje što nije česta pojava u našoj praksi, koja se u glavnom rukovodi geslom „svet počinje od nas“. U tom kontekstu sam, na poziv Organizacionog tima, sa Đorđem Alfirevićem, učesnikom prethodnih letnjih škola, održao predavanje na fakultetu o „Petničkim iskustvima“, polazinicima LŠA 2012.

U Petnici... u LŠA, održanoj u poslednjoj nedelji septembra 2012. bio sam u dva navrata, nakratko. Prvog dana, na otvaranju i poslednjeg, na zatvaranju. Ukazana mi je posebna čast da uz obraćanje Vigora Majića, direktora IS Petnica,

54

prigodnim izlaganjem otvorim Letnju školu.

Beležim neke poruke polaznicima Letnje škole iz tog izlaganja: „U Petnici se ne živi samo intezivno sa arhitekturom... u Petnici se arhitektura živi... otkrivaju se novi prostori arhitekture... eksperimentalnim i alternativnim metodima preispituju se neki fakultetski standardi... u Petnici se najzad, otkrivaju i bude i skriveni lični kreativni potencijali...“ Poslednjeg dana, uveče, u otvorenom amfiteatru kompleksa Istraživačke stanice studenti i mentori su prezentirali rezultate – „proizvode“ pet radionica u mediju filmske projekcije. I ta dva odlaska u Petnicu i kratki susreti bili su dovoljni da se prepozna i oseti taj, u mnogo čemu, specifičan i autentičan duh Letnje škole.

Primenjen programsko - organizacioni model škole sa „krovnom“ temom definisanom kao Promena uslova i individualiziranim programima mentora pet studentskih radionica uspešno je funkcionisao i rezultirao kvalitetnim studentskim radovima i u LŠA 2012. Treba istaći i plemenit gest posvećivanja ovogodišnje Letnje škole rano preminulom arhitekti Vladimiru Miliću, jednom od ključnih aktera prethodnih škola.

Refleksije... utisci sa završne večeri o radovima studenata su uzbuđujuće lepi. Opredeljenje da se arhitektonski odgovor na postavljenu temu „elaborira“ i prezentuje u mediju desetominutnih filmova, transformisali su uobičajeni i standardni dvodimenzionalni prikazi u prikaz događaja u prostoru. Po karakteru i nivou obrade radovi se mogu svrstati u (pred)konceptualnu fazu procesa projektovanja.

U ovoj fazi se definiše odnos prema kontekstualnoj situaciji i programu. Naslućuju se konceptualna opredeljenja. Zapisujem blic utiske. Šuma... na padini iznad kompleksa Istraživačke stanice... U mrežu rastera drveća studenti vešto razapinju i upisuju rasternu mrežu od kanapa.

Iznad tla. Omeđuje se mesto. Zahvata se, dimenzioniše i oblikuje novi prostor. (radionica „Petnička stanica u prirodi“) Jezero... nedaleko od Istraživačke stanice u morfološki ustalasanom predelu prirode...

Istražuje se ambijentalni i perceptivni identitet priobalnog pejzaža. Iz celovite slike predela, zumiranjem se vrši selekcija i izdvajanje – „zamrzavanje“ karakterističnih kadrova. (radionica „Arhitektura i priroda“) Noć... u toku je prezentacija radionica – završni čin LŠA. Iz amfiteatra IS Petnica pogled seže kroz mrak do naspramne padine i zaustavlja se na linijskom, razređenom tačkastom rasteru svetiljki koje su prethodnih dana postavili učesnici radionice. Uzbudljiv i višeznačan prizor... (radionica „Lajtnajt“) Gradilište objekta „Škole jezika“ u Valjevu.

Edukativno višeslojan kontakt sa „živom“, nastajućom arhitekturom građevine, sa njenom pojavnošću u gradskom prostoru. (radionica „Re: 1/1”) Valjevo... tema transformacije javnih prostora grada sa ciljem njihovog približavanja građanima – korisnicima... Celinu prikaza funkcionalno prožimaju nadahnuti intervjui studenata sa građanima na licu mesta. (radionica „Res Publika“).

LŠA 2013., 14.,15.,...? Kako na prethodnim, tako i nad ovogodišnjom LŠA, u toku priprema i u toku realizacije, nekako, kao po pravilu, nadvilo se pitanje: kako i gde dalje sa LŠA... Jedna od ideja za opstanak LŠA nalazi se u integrisanju LŠA u redovni Nastavni program Arhitektonskog fakulteta. Mišljenja sam da je statusnoorganizaciona podrška Uprave fakulteta logična i značajna. To je uostalom Letnja škola arhitekture Arhitektonskog fakulteta. Načelni stav je da Letnja škola treba da zadrži i sačuva kreativnu, dijalošku distancu prema tekućoj redovnoj nastavi i nastavnim programima, kao „program plus“. „Unošenje“ LŠA u formi nastavno-programske jedinice u okvire celine Nastavnog plana i programa, po mom mišljenju, suštinski menja karakter i smisao Letnje škole.

*** Odluka mladih kolega da obnove Letnju školu arhitekture u Petnici je izuzetno vredna inicijativa koja zaslužuje da bude podržana kako od stručne javnosti tako i od drugih aktera kojima je cilj unapređenje kvaliteta prirodne i građene sredine u ovoj zemlji.

Koncept i metodologija rada u radionicama i pokazani rezultati potvrđuju važnost dodatnih, možemo ih nazvati i alternativnih formi obrazovanja i praktičnog rada u oblasti arhitekture i urbanističkog/prostornog planiranja. Osvajanje novih i drukčijih znanja i rada/saradnje u zajedničkim aktivnostima, s jedne strane, širi prostore slobodnog promišljanja i razumevanja prostora, ali s druge strane, postavlja i jasne granice i kriterijume lične odgovornosti u definisanju i razradi ponuđenih projekata i analiza. Poseban pečat ovogodišnjoj Letnjoj školi arhitekture u Petnici daje njena posvećenost rano preminulom profesoru Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, dr Vladimiru A. Miliću.

Mlade kolege koji su organizovali i učestvovali u ovogodišnjoj školi najvećim brojem nisu lično poznavali kolegu Milića, ali su uspeli da naprave jedan izuzetno vredan i jedinstven obrazovni program koji je u potpunosti po meri Vlade Milića, kako u pogledu prikazanog stručnog nivoa, tako i u pogledu pristupa i načina rada, po kome je on bio prepoznatljiv u stručnoj javnosti. Nadamo se da će Letnja škola arhitekture u Petnici uspeti u nastojanju da nastavi traganje za novim formama obrazovanja u oblasti arhitekture i urbanističkog planiranja.

prof. Darko Marušić

U Beogradu, 22. 11. 2012.

Dr Ksenija Petovar, Profesor Arhitektonskog fakulteta u penziji.

55

ABOUT SUMMER SCHOOL OF ARCHITECTURE 2012 Thirteen years after the last time Summer School of Architecture was held in Petnica (1999), and after the seminar "Architecture in the Universe" (2009), students felt attendance at school as a necessity , as the counterweight to the Faculty, where was a new way of thinking in architecture, and in 2012. they managed to achieve their goal.

What was characteristic for this year's Summer school is that it was initiated by students, with the support of the Faculty of Architecture and the funds of Serbian Chamber Foundation.

A team of six students of the final year (Katarina Ristic, Milos Milovanovic, Marija Obradovic, Ivan Gradisar, Predrag Milic and Dasa Spasojevic) attempted to gather as many students, professors, and all other, to supplement form of education with a content that we felt was necessary to us. In a series of meetings that followed, attended by students from all levels of the Faculty of Architecture, they discussed about the lack of practical work, about specific tasks, about the expansion of horizons and connecting with other disciplines. The result was the thematic frame of school — Change of conditions — which was specified by Manifest — text made by the first associations on the chosen topic by all students who were present. The whole process was transparent and could have been seen off at the blog: arhupetnici.blogspot.com.

Summer school of Architecture 2012 was organized in honor and in memory of Vladimir Milić (1965 - 2007), a person who was a strong link between the university and the School of Architecture in Petnica. He participated in the Summer School since 1996. until 1999. year. He also advocated for the improvement of education, and left behind two books and invaluable collection of texts and hand drawings.

56

WORKSHOP 1: PETNICA OUTDOOR STATION The frame of the workshop was dealing with the space and programme of research station through analysis of the user needs. After a few days spent in the station, through their own experience of life and work rhythm in Petnica science centre, as well as long research walks, students created, through discussions with their mentors and between themselves, the concept of expanding station supply with points for rest and enjoyment in nature.

Contrary to the original intention — designing the points for work in nature — the students wanted to discover and reach out the extreme ambience around the research station to visitors through temporary installations that offer a chance to relax in nature. Several different installations were designed and one was selected to be fulfilled — a big hanging net in the forest, which can support from 6 to 8 people. After network sample developing and testing different knitting techniques, we went straight to forest with 300 meters of rope.

Two days of knitting network were, in fact, a great experience for all of us “paper architects” — we passed a very important process of solving various practical problems and redefining solutions according to the site conditions. In the end, the result has ultimately exceeded our expectations of a six-day workshop — we made the installation in which different groups of visitors enjoyed Petnica during the next month, and which passed the endurance test on the second night of its existence, when seven people spent the night there. In addition to the specific results- performed installation and designed concept of environmental disclosure of Petnica to station users — the great value of workshop process, we could see in fact that the students worked as a team on finding the same solution. During the process they were in a position to propose the solutions, compare them, evaluate and choose those that are in function of the concept. Thus, the interest of the team and the common aim were placed above the personal preferences, and the result has surpassed all their individual capacities precisely because it was the product of a true team work.

57

WORKSHOP 2: RES_PUBLICA Changing conditions of course! The new requirements in working with students within the research centre have been quickly replaced by renewed fieldwork conditions in Valjevo town. Afterwards, in the end of the day we would go back to old-new conditions in the research centre. So we were on a daily-changing conditions – in the morning and in the evening we were inexperienced PETNICARI, during the day Valjevci-beginners. But luckily, we were able to find our footholds easily and quickly — the people and creatures that have made our new environment. In Petnica, we identified with people based on similarities — we were all there because of our will to explore, so we somehow managed to get by in order to achieve our ideas. Mythical creature, Petnica’s multi-headed dragon (specifically six-headed) stood by our side while we were on Petnica’s ground.

And we firstly identified with people from Valjevo, based on the difference — especially in terms of un/knowing the circumstances related to public spaces of the city. The mythical creature Dragon (Jovan Jovanovic, architect) stood by our side as we walked along the Valjevo town.

As good researchers we were able to predict unforeseen circumstances, therefore we established the workshop as a res public, aka a public matter, and from the very beginning, we generously started sharing the responsibility for the results with the residents of Valjevo. Fortunately, Valjevo really isn’t any city, mainly because of the people who live there, and they are not any people, they are already familiar with their city and very interested in talking about it. So the circle of active participants of the workshop from the first day spread to the citizens we spoke to on the streets, squares, in the market, on the coast of Kolubara and along the Tresnjar. Accidentally or with the intention, we met with the public experts, who adviced us professionally, so the public discussion in the house of researches seemed extremely sensible and likable. At the final presentation friends from Petnica applauded us, and we applauded them too.

58

WORKSHOP 3: ARCHITECTURE AND NATURE The basic concept is directing participants to a deeper consideration of the relationship between architecture and nature through their materiality.

The aim is to examine the limit of the relationship between architecture and nature, through specific spatial intervention which is to mark, indicate, highlight or terminate the recognized relationship Architecture — Nature. The emphasis is placed on clearly defined attitude towards multilayered relationships of artificial and natural characteristics of the selected spatial areas, their appearance, usage, materiality, and the experience of tactility and sensuality.

The work of students involved a survey of characteristic of natural on one hand and survey of built in an immediate surrounding of Petnica science centre, on the other. The students were choosing specific environments as characteristic /specific context of nature- the trees in the forest, glade, and bank of the lake, a meadow — and they accessed to their transformations. Participants were expected to, through spatial transformation of selected natural environment, monitor and examine the changes in the condition of their use, to create new meeting places, transfusion of man and nature, not only as a physical addition, but by establishing multiple relationships between man and nature. In this way, each micro ambient which was recognized as a break from their immediate environment, took on a new meaning as an individual or common area, as a place of relaxation, vacation, meeting or to be secluded.

The results varied from a wide range of permanent and temporary interventions in space, which questioned the position of a man in the natural environment, or his perception of nature (Ana Uzelac and Jovan Radosavljević), to the emphasis of the topography and articulation of nature, its renaming and redefining into utilitarian spaces for leisure and contemplation(Jelena Aranđelovic and Petar Veselinović), framing and recontextualization of nature landscape (Đorđe Vasić), or engaged emphasis of natural changes caused by the extreme conditions of building (David BIlobrk).

59

WORKSHOP 4: LIGHTNIGHT The topic of Summer School, Change of conditions, is taken as an opportunity to use changed conditions of perception as an operating procedure for a new understanding of space and architecture. Directly, the workshop researches the architecture of night — night landscape; when the visible stops being obvious. The aim of the workshop is to, by analytical procedures, examine relations of space, night landscape and perception, with the idea of expanding the understanding of architecture. Light night workshop was set up as an open process in relation to which each participant during the seven-day workshop should develop its own relationship to the phenomenon of night in the context of architecture.

This approach has been established through various individual projects through which participants develop individual themes. At the same time, except the work on small projects, workshop took place in group work; perceptional and sensual first, followed by action, through intervention and interaction with the night landscape. Photosensitive materials, warning lights and light sources were selected in the relationship with the topic and spatial context of workshop, which are by their primary properties, applicable and easily adaptable in terms of open space. This approach to materials with a variety of techniques to adapt and document, aimed to reflect the scale and size, raise the question of architecture and nature. Architecture and nature are seen through the concept of visibility, how much it determines and how and where it manifests borders; form of light, night and darkness were studied as a spatial field of the surface, structure, to the incidence of night. Broadly, the workshop raises the issue of ease of architectural activity in the outdoors. Spatial results of workshop Light night are by their nature temporary. These spatial situations have a dual appearance in a sense of duration, and thus construct images that engage the viewer and open up the field of interpretation. In accordance with initial intentions, the workshop did not provide answers, but the overall process and the results remain open and exposed to further reflection and interpretation.

60

WORKSHOP 5: RE 1/1 The aim of the workshop was to discuss and learn about architecture “1 on 1” through direct contact with a specific topic and context in which it was realized, and in real terms of design and construction.

The workshop was thematically related to a project of school for Serbian language and culture in Valjevo. Through direct contact with the construction site and learning about the project with investors, students had the opportunity to get involved in the development of the project, critically review its specific aspects and to give a conceptual solutions or concrete ideas that could be directly applied in further development of the object. Architectural design is considered as an open process, which is going through stages of review, correction and compliance with new insights in period of construction of object.

The experience of concentrated and continual dealing with the subject, in a period of a week, allowed students and mentors, through an intensive process of acquaintance, share the knowledge and work experience based on concepts, and with the help of interventions to achieve the kind of productive cooperation which was difficult to implement in terms of standard studying model.

The title of workshop ”One on one” represented a scale in which interventions were accomplished as well as a description of a direct relationship with the architecture as a topic, discourse and open process, including architectural concept to the point, with the object and space formation. Besides several finished projects (texture research of concrete through direct sampling, designing the marquees prototype, research of environmental modeling, the concept of bringing the water into the garden, etc.) the main result of the workshop was truly the experience of that explicit relationship.

61

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 378.147.336:72](497.11)"2012" ПРИРУЧНИК за организовање летње школе архитектуре / аутори Марија Обрадовић ... [и др.]. - Београд : Архитектонски факултет, 2013 (Београд : Стандард 2). - 45, 62 стр. : илустр. ; 24 cm Тираж 300. - Стр. 7-8: Рецензије / Владан Дјокић, Иван Рашковић.

ISBN 978-86-7924-098-9 1. Обрадовић, Марија [аутор], 1988a) Летња школа архитектуре (2012 ; Петница) COBISS.SR-ID 196848140