Alfredo kolito gvozdeno srce

Naslov originala: Alfredo Colitto Cuore di Ferro

obrada: Lena www.balkandownload.org

Alfredo Kolito

GVOZDENO SRCE S italijanskog prevela Gordana Subotić

Mojoj majci, uz neizmernu zahvalnost.

Prolog Gosparu, Dvanaestog januara leta gospodnjeg 1305, vi i ostali vitezovi templari učestvovali ste u jednoj akciji krajnje okrutnoj, protiv nevina čoveka, u nadi da ćete izvući iz njega tajnu koja bi vas mogla učiniti besmrtnim, osim što bi vas neizmerno obogatila.

Niste bili čak ni sigurni da on poseduje tu tajnu, no uprkos tome, jezivo ste ga mučili i na kraju ubili, ne nateravši ga da prizna. Činjenica da nije reč o nekom Saracenu, neprijatelju vere, već o hrišćaninu poput vas, nije bila dovoljna da zauzda vašu ruku.

Ono što ste učinili gadi mi se, ali to nije razlog zbog kojeg vam pišem.

Tajna za kojom žudite krije se u gradu Bolonji, u Italiji. I ja želim da dođem do nje, ali potrebna mi je pomoć. I umesto da pokušam da uverim u njeno postojanje saučesnike koji bi se mogli pokazati neodlučnim i nepouzdanim, radije se obraćam nekom kao što ste vi, ko je već bez oklevanja ubio, iako pritom tu tajnu nije otkrio.

Ako vas moj predlog zanima, budite u subotu prvog maja 1311, nakon večernje službe, ispred Maslinove gore koju ovde nazivamo Sancta Hierusalem Bononiensis.1 Objasniću vam šta želim od vas u zamenu za ono što vam nudim.

Priloženi predmet smatrajte dokazom moje pouzdanosti.

Iskreno, Prijatelj U jesen 1310, tri viteza templara, jedan u Napulju, drugi na Kipru, treći u Toledu, svaki ponaosob dobili su po jedan primerak ovog pisma napisanog na savršenom latinskom i s izvesnim razlikama u odnosu na mesto i dan sastanka.

Začudili su se i zabrinuli. Sva trojica su znala koji događaj pominje tajanstveni „prijatelj“ i bili su skloni da poveruju u njegovu verodostojnost. Naime, u bakarnom cilindru u kojem se nalazio pergament, svaki od njih pronađe, uvijen u komad crne svile, predmet

koji se odlikovao zlokobnom privlačnošću zmije: odran ljudski prst prekriven tananom mrežom krvnih sudova, bez mišića i bez noktiju.

Krvni sudovi su, međutim, bili hladni, tvrdi i tamni, sačinjeni od metalnih niti.

Predmet je mogao biti delo nekog veštog zanatlije koji je metalom obložio ljudsku kost. Ali neverovatna preciznost izrade navodila je posmatrača na pomisao da je možda reč i o pravom prstu pretvorenom u metal, a ne o delu ljudskih ruku.

Nije postojao način da vitezovi saznaju da su sva trojica dobila isto pismo. Svaki je, sam za sebe, odlučio da valja ispitati mogućnost da ta osoba govori istinu. Ako je neko u stanju da pretvori ljudsku krv u gvožđe, lako je poverovati u to da ju je mogao pretvoriti i u zlato.

A pretvaranje krvi u zlato bilo je suštinski korak ka osvajanju bezgranične moći nad životom i smrću, za kojom su njih trojica čeznula.

Tajna za kojom su godinama tragali i za koju se činilo da je zauvek izgubljena, ponovo ih je mamila. Ali neophodno je bilo preduzeti mere opreza. U Bolonji je, kao i u većini gradova u Evropi, u toku bio sudski proces uperen protiv templara po želji Filipa Lepog, uz odobrenje pape Klimenta Petog.

Prerušeni, jedan u trgovca, drugi u hodočasnika a treći u najamnika, vitezovi krenuše na put. Jedno je svoj trojici bilo jasno: osoba koja je poslala to pismo previše zna i svakako ju je trebalo ukloniti.

1.

Mondino de Lijuci ugleda požar, začu pucketanje plamena i potmulo tutnjanje krovne grede koja se urušavala. Ulica je bila zakrčena kao usred dana, vrvela je od muškaraca, žena, dece, koji su se očigledno navrat-nanos obukli. I svi su vikali kako bi nadjačali tutnjavu. Iz velikog bunara iza Crkve Svetog Antonina i iz onih pored okolnih kuća, žene su vadile jedno vedro za drugim, a muškarci su napravili lanac koji se pružao do poslednjeg sprata zgrade u kojoj se širila vatra.

Mondino se ne zaustavi da im pomogne, dvostruko ih izneverivši: kao građanin i kao sused iz četvrti. Te noći je imao druga posla. Ljudi koje je očekivao morali su brzo i neprimećeno da se reše svog tereta.

Verovatno su se sakrili u nekoj kapiji gde nisu mogli dugo da se zadrže s obzirom na metež koji je unaokolo vladao. Hitro je prešao nekoliko blokova kuća koji su ga delili od njegove medicinske škole, skrivajući se ispod arkada kako ga prolaznici ne bi prepoznali. Niko koga on poznaje ne bi rizikovao da se kreće noću bez pratnje. Osim toga, da se neko i osmelio, koračao bi sredinom ulice. Svakako mu ne bi palo na pamet da se kreće u gustom mraku ispod arkada. Mondino je bio visok i snažniji nego što bi se to moglo naslutiti na osnovu njegovog mršavog tela, ali fizička snaga malo bi mu značila u sukobu s dvojicom-trojicom razbojnika naoružanih bodežima. Kao što mu se često događalo kad bi pomislio na opasnosti kojima mora da se izlaže zarad ljubavi prema nauci, obuzela ga je srdžba i on stisnu pesnice.

Zastade iza stuba dok je ulicom prolazila cela porodica koja se zaputila da pomogne u prenošenju kofa. Muškarac je prošao pored njega ne osvrnuvši se, kao i njegova tri sina, koja su bosonoga gacala po blatnjavoj ulici. Smeđokosa žena izazovnog izgleda kao da je osetila njegovo prisustvo, okrenula se i zagledala u mrak. Onda ga primeti, otvori usta da vrisne, a Mondino učini jedino što je mogao: izviri u polusenu i prisloni kažiprst na usne. Njegovo visoko čelo, izduženo mršavo telo, zelene oči i kestenjasta talasasta kosa srednje dužine obično su ulivali poverenje suprotnom polu. Nadao se da će mu to pomoći i ovoga puta.

Jedna niska ugojena starica okrugle glave umotane u sivu kapuljaču nalete na smeđokosu i promrmljavši nešto što je zvučalo kao „droljo“, dograbi je za mišicu i odvuče. Sigurno joj je bila majka ili svekrva.

Mondino prođe još pola bloka posmatrajući svaku senku, a kad je stigao do škole, izvuče ispod ogrtača veliki ključ, gurnu ga u ključaonicu i uđe, zatvarajući vrata za sobom.

Stade da petlja u mraku kresivom dok nije upalio sveću koju je uvek držao na polici pored ulaza, a zatim produži između praznih klupa paleći usput plamenom fitilje uljanih lampi poređane na postoljima uz četiri ugla stola za seciranje. Za ono što je trebalo da uradi, važno je bilo da dobro vidi. Izvadi iz jedne kadice testeru i dva hirurška noža, dugačak i kratak, i stade da oštri brusom onaj dugačak, trudeći se da ne sluša vrisku i buku koji su dopirali od pogorelaca. Pokušao je da se usredsredi na zvuk noža koji je klizio preko dobro nauljene kožne trake, ali nije uspeo. Nadao se samo da u požaru nema mrtvih i ranjenih.

U jednom trenutku začu se nekoliko odsečnih udaraca o vrata. S uzdahom olakšanja ostavi nož i ode da otvori.

Zinuo je u čudu kad je pred sobom ugledao unezvereno lice svog učenika Frančeska Salimbena. Bio je gologlav, prljave duge crne kose, znojavog lica, s mahnitim sjajem u plavim očima. Čak su se i pod slabom svetlošću uljanih lampi videle mrlje od krvi na njegovoj odori do kolena i crnim čarapama s kožnom potplatom na stopalima.

Mondino pogleda čoveka koga je Frančesko držao oko pasa i zaključi da je to beživotno telo. Pre nego što je stigao da reaguje, momak ga silovito odgurnu unutra i slobodnom rukom žurno zatvori vrata za sobom.

– Molim vas, profesore, ne vičite – reče, dok je pažljivo spuštao leš na mermernu ploču stola. – Sve ću vam objasniti.

Mondino iskoristi trenutak i brzo priđe klupi iskošene površine na kojoj je bio ostavio nož, zgrabi ga odlučnim pokretom i stade između momka i vrata. Pogleda telo ispruženo na stolu i prvi put primeti patrljke bez šaka i odeću natopljenu krvlju u visini grudi.

– Neću vikati – reče. – Ali ne nameravam da prikrivam ubistvo.

Objasni mi otkud ovde moj najgori student s lešom. Onda ćemo pozvati stražare i srediti sve u skladu sa zakonom.

– Ovaj čovek, Anđelo iz Pikcana – reče momak, pošto se osvrnuo i pogledao nož ne pokazujući ni najmanju zabrinutost – ubijen je na jeziv način koji navodi na demonske veštine i na umešanost nečastivog.

– Ti si ga ubio?

Momak raširi ruke. – Naravno da nisam. Mislite da bih u tom slučaju došao da vas molim za pomoć?

Pod prigušenim svetlom uljane lampe oči su mu više izgledale crne nego plave. Mondino je podozrevao da ovaj čeka trenutak njegove nepažnje kako bi ga razoružao. Ali na svojoj će koži osetiti da jedan lekar bolje od vojnika zna gde i kako treba zariti nož.

– Nisam rekao da ću ti pomoći – reče ravnodušnim tonom. – Nastavi.

– Ne mogu vam sve objasniti, profesore – reče mladić. – Molim vas da imate poverenja u mene i da mi pomognete da uklonim leš ovog čoveka. Ako ga nađe inkvizicija, mnogi nedužni bi mogli da stradaju.

Mondino nije mogao da poveruje u takvu drskost. – Je l’ tebi jasno šta tražiš? Prikrivanje dokaza ubistva predstavlja ozbiljan zločin.

Pružanje zaštite ubici još je veći zločin. Ako misliš da sam spreman da ti pomognem, grdno se varaš.

– To znači da mislite da sam ga ja ubio?

Zvučao je pomalo ucveljeno, ali Mondina to nije ganulo. – Sasvim je logično pomisliti na to. Da bih se uverio u suprotno, potrebno mi je nešto više od običnog „imajte poverenja u mene“.

Nije ga se plašio, ali besmisleno je bilo izlagati se nepotrebnim rizicima. Najbolje je bilo odugovlačiti. Ubrzo će doći grobari i doneće leš koji je tražio. Reći će jednom od njih da pozove stražare i sve će se okončati kako treba. Dovoljno je bilo razgovarati s učenikom do tog trenutka.

– Reći ću vam nešto – izjavi momak posle kraćeg oklevanja. – Moje pravo ime nije Frančesko Salimbene, već Ðerardo iz Kastelbretonea.

Ovom čoveku sam se obavezao da ću mu pomoći i da ću ga zaštiti, na šta se i on meni obavezao. Nikad mu ne bih naudio.

– Je l’ ti on bio rođak?

– Nije. Zašto?

Lekar pogleda lice leša. Pokojnik je imao četrdesetak godina i grub izraz lica koji ni smrt nije promenila. Na mišićavom telu imao je samo

tuniku bez opasača i ogrtača.

– Zato što ličite. Više karakterno nego fizički. Ðerardo iz Kastelbretonea – ako mu je to bilo pravo ime – kao da je vodio neku unutrašnju borbu. Onda se gorko osmehnu i slegnu ramenima: – Pronicljivi ste, profesore. Ne, nije mi rođak. Ali spajala nas je jednako jaka veza. Ja sam siromašni Hristov vitez i vitez Solomonovog hrama. Kao što je i on to bio. Sigurno je to sličnost koju ste uočili.

Mondino oćuta kako bi razmislio o tom podatku, a onda prasnu: – Ti si templar! Eto zašto koristiš lažno ime, ne učiš i samo gubiš vreme na mojim predavanjima. Pretvaraš se da si student kako bi izbegao hapšenje i sudski proces koji se vodi protiv tvog reda! – Toliko se rasrdio da je zakoračio prema momku, mašući nožem. – A sad si odlučio da budeš pošten zato što ti je potrebna pomoć. Ali preračunao si se. Mene ne zanimaju crkvene zađevice. Ðerardo podignu obe ruke kao da želi da ga umiri. – Molim vas, pre nego što bilo šta odlučite, saslušajte me.

– Govori – reče Mondino, ne spuštajući nož.

Momak objasni da je Anđelo iz Pikcana bio njegov sabrat izbegao ispred talasa hapšenja koje je naredio papa Kliment Peti po volji Filipa Lepog od Francuske, i da se sklonio u Napulju. Njih dvojica su se upoznali u Raveni u vreme dok se Ðerardo pripremao da se zaredi, i sprijateljili su se, uprkos razlici u godinama. Pre četiri meseca, Anđelo mu je pisao da treba da dođe u Bolonju – naravno, tajno – zbog neodložnih poslova i molio ga je da mu pruži gostoprimstvo na nekoliko dana.

– Odgovorio sam mu da mu je moja kuća na raspolaganju, i pre pet dana on je doputovao.

– Da li ti je rekao kojim je poslom došao u grad? – upita Mondino, koji je, uprkos svojoj volji, bio znatiželjan. Nije shvatio nagoveštaj o umešanosti nečastivog, ali dovoljna mu je bila činjenica da su templaru odsečene šake pa da shvati da on nije ubijen prilikom pljačke ili neke tuče u krčmi.

– Ne, nisam ga ni pitao – odvrati mu Ðerardo. – Ovo su teška vremena za nas. Što manje znamo jedni o drugima, to bolje.

Mondino klimnu glavom, a momak ukratko ispriča svoju priču. Te večeri, Anđelo ga je zamolio da ga ostavi samog u kući. Trebalo je da se sastane s jednom osobom i nije se usuđivao da dogovori susret ni na jednom mestu u gradu, strahujući da je reč o klopci. Ðerardo mu je objasnio kako da pobegne preko krovova u slučaju opasnosti, a onda je otišao da večera u krčmi iza tržnice Meco, trudeći se da izbegne ponude prostitutki i da pritom ne otkrije da je monah.

– Anđelo mi je rekao da sastanak neće dugo trajati i da mogu da se vratim posle večernje molitve – nastavi, pošto se načas okrenuo i krajičkom oka pogledao leš. – Kad sam se vratio kući, zatekao sam ga u svom krevetu, mrtvog. Ali nisam stigao ni da se užasnem zbog prizora koji sam ugledao, a inkvizicija je već lupala na vrata, jer ih je ista osoba koja ga je ubila očigledno već obavestila o ubistvu. Pomislio sam da ne bi bilo dobro da ga nađu u tom stanju. Podmetnuo sam požar u kući i pobegao preko krovova, noseći ga sa sobom.

– I lepo si smislio da meni natovariš taj problem na vrat – reče Mondino, jedva obuzdavajući bes. Ðerardo je bio odgovoran za požar. I za to je morao da odgovara.

Povici koji su dopirali spolja proredili su se, što je bio znak da je požar ukroćen. Grobari neće kasniti.

– Činjenica je da nisam očekivao da ću vas zateći ovde u ovo doba, profesore – reče templar. – Ali video sam svetlo ispod vrata i odlučio sam da pokucam.

– Lažeš! Svi moji učenici znaju da često dolazim ovamo noću da obavljam vežbe iz anatomije, ne privlačeći veliku pažnju.

Momak klimnu glavom, priznajući istinu. – Traže me inkvizitor i stražari i ne bi im trebalo mnogo vremena da me nađu da sam ostao na ulici, zarobljen sa svojim mrtvim prijateljem. Bila mi je potrebna pomoć.

Mondino pomisli na svog strica Lijuca, koji već neko vreme predviđa da će zbog običaja da noću dolazi u njihovu medicinsku školu pre ili kasnije upasti u nevolju. Ali Lijuco je pre svega mislio na mogućnost da ga na ulici napadne neki razbojnik zato što je izlazio sam, bez crvene lekarske odore pa čak i bez pratnje nekog člana porodice. Nikad ne bi mogao da zamisli nešto ovakvo.

– Zašto ga nisi ostavio tamo gde je i bio kad si podmetnuo požar u

kući? – upita. – Inkvizitor bi našao samo ugljenisano neprepoznatljivo telo a ti ne bi toliko rizikovao vukući ga sa sobom. Ðerardo mu okrenu leđa, ćutke zureći u leš opružen na stolu.

Plamen sveće zatitra pod naletom promaje i načas se, zahvaljujući brzom izmeštanju svetlosti i senke, učini da se telo Anđela iz Pikcana pomerilo. Mondino nesvesno ustuknu.

– Odgovori mi, templaru! – uzviknu, besan što je dozvolio sebi da se uplaši. I dalje mu je bilo teško da ga oslovi imenom Ðerardo. Njegova duga kosa, plave oči, mišićavo i skladno telo, sve to je u Mondinovom umu odgovaralo slici nekoga ko je za njega bio Frančesko Salimbene iz Imole. Zato se odupirao pomisli da sada treba da ga zove drugim imenom.

– Možda ne bi izgoreo ceo – odgovori Ðerardo, ne osvrćući se. – A ono što bi od njega ostalo, moglo bi ozbiljno da ugrozi naš red. Optužba da gajimo kult demona, koju su nam prikačili, u tom slučaju bila bi utemeljena.

Već drugi put je nagoveštavao vezu s demonskim veštinama, ali na telu opruženom na stolu nije bilo naznaka ničeg neobičnog, ako se izuzme činjenica da su mu odsečene šake. Na licu mu se ogledalo više čuđenje nego strah. Malo skorele krvi na potiljku i u kratkoj kosi ukazivali su na zaključak da je napadnut s leđa.

– Dakle – reče Mondino – zatekao si ovog čoveka ubijenog i obnaženog u svojoj kući. Obukao si ga, podmetnuo požar i pobegao.

Kako si mislio da ga se oslobodiš? Ðerardo zinu u čudu. – Otkud znate da je bio nag? – Onda klimnu glavom. – A, shvatam, odeća. Činjenica da je njegovo čuđenje kratko trajalo pomalo zasmeta lekaru. Ali nije bio trenutak da razmišlja o takvim glupostima. Trebalo je da nastavi da govori, nadajući se da grobari neće još mnogo kasniti.

– Da, odeća – reče Mondino. – Umrljana je krvlju, ali je neoštećena, što znači da je povreda na grudima naneta tek pošto je čovek skinut. A možda – nastavi i stade sa strane kako bi bolje video – pošto je već umro ili se onesvestio od udarca u glavu.

– Vaša pronicljivost dostojna je slave koja vas prati – reče Ðerardo. – Sve već znate iako ništa niste videli.

Mondina obuze zadovoljstvo zbog te pohvale koja mu je zvučala iskreno i ćutke ukori sebe. Taština je bila jedna od njegovih najvećih mana.

– Nekoliko puta si nagovestio umešanost nečastivog – reče. – Šta je to toliko čudno u vezi s ovom ranom? Ðerardo se okrenu i zagleda se u njega, načas preplašeno a zatim odlučno. – Pogledajte i sami, profesore – reče.

Brzim ali pažljivim pokretima pridignu trup mrtvaca i skinu mu tuniku preko glave. Čim je Mondino ugledao ranu na grudima, savlada ga radoznalost. Zatraži od Ðerarda da se skloni između klupa slušaonice i, ne ispuštajući ga iz vida, priđe stolu prelazeći jednim prstom slobodne ruke preko obrisa rane na hladnoj koži.

– Onaj ko je ovo učinio zna kako se seku kosti i mišići – samouvereno reče. – Meni je trebalo nekoliko dana vežbanja da bih izveo tako čist rez.

Grudna kost dugo je testerisana, a rebra su polomljena na bočnim spojevima, ispod pomodrele kože. S leve strane ugledao je malu trougaonu rupu. Pošto ga je ošamutio udarcem u glavu, ubica ga je sigurno ubo u srce šilom ili bodežom, a onda je prionuo na posao. Kao da je grudni koš tog čoveka bio mala škrinja kojoj je samo trebalo otvoriti vratanca kako bi se videlo šta se krije u njoj.

– Ja sam ga zatvorio – reče Ðerardo, potvrđujući Mondinove misli. – Kad sam ga našao, grudni koš mu je zjapio kao neka nakazna usta. A unutra...

Zastao je, savladan osećajem užasa i bola. Mondino nije više mislio na grobare koje je očekivao niti na činjenicu da je Ðerardo opasan begunac. Samo je želeo da sazna tajnu tog mrtvog templara. Zavrnuo je rukave do laktova i zavukao prste između rubova poderane kože. U glavi mu iskrsnu slika nekog tabernakla. Odlučno potisnu tu bogohulnu pomisao iako mu je intuicija načas nagovestila da je upravo to bio naum tajanstvenog ubice. Narugati se veri stvarajući tabernakl od krvi i mesa u grudima svoje žrtve.

Dosta. Više nije mogao da odugovlači. U neprirodnoj tišini, u kojoj je svako šuštanje tkanine zvučalo kao pucanj biča, zadigao je rubove izranavljene kože i razmakao ih.

Prestravljeno je vrisnuo a njegov vrisak zvučao je još jezivije u praznoj slušaonici, i on nagonski odskoči unazad.

Zatim podignu pogled i zagleda se u Ðerarda koji je i dalje stajao iza klupe kao da prisustvuje uobičajenom času anatomije, ali nije primetio zgražavanje u njegovim plavim očima. Uočio je samo pažljiv pogled, kao da je momak savršeno dobro znao šta je njegov profesor osetio.

Mondino je hteo da kaže nešto, ali užas mu je paralisao glasne žice.

Naterao je sebe da se pribere, prišao je stolu i ponovo pogledao taj izmučeni grudni koš, ne popuštajući pred nagonom koji ga je terao da odvrati pogled. Ono što je video između skorele krvi i polomljenih kostiju oduzelo mu je dah, ali ga je u izvesnom smislu pomalo i smirilo.

Bilo je jezivo, ali potpuno objašnjivo.

– Neko je hteo surovo da se našali s ovim jadnikom – reče usiljeno mirnom glasom. – I slažem se s tobom da ovakvo skrnavljenje ljudskog tela svakako navodi na zaključak da je reč o umešanosti demona. Ubica je hteo da pretvori njegov grudni koš u bogohulni tabernakl, stavljajući u njega, kao da je to mesto gde se čuvaju hostija i osvećene kosti, skulpturu gvozdenog srca namesto onog od krvi i mesa.

– Nije to skulptura – reče Ðerardo toliko tiho da se Mondinu učini da ga nije dobro čuo.

– Šta?

– Srce. Ono nije skulptura. Pogledajte malo bolje.

Mondino ponovo zaviri u taj otvoreni grudni koš i jasno mu se ukaza ono što je, istini za volju, video i pre toga ali je tu sliku potisnuo jer nije mogao da je objasni.

Srce u grudima Anđela iz Pikcana bilo je pravo ljudsko srce, pretvoreno u komad metala.

Nije postojalo drugačije objašnjenje, s obzirom na preciznost kojom je bilo pričvršćeno za vene i arterije koje su ga povezivale s ostalim organima. Nije bilo veštačkog premošćavanja, nisu se videli spojevi. To delo je više ličilo na plod božanskog nego ljudskog savršenstva, ali je ujedno oslikavalo smrt umesto života. U tom trenutku, Mondino nije više sumnjao u to da zaista posmatra demonsko delo.

Okrenuo se prema Ðerardu. Sva njegova malopređašnja samouverenost kao da mu je zapela u grlu, ostavljajući mu u ustima

osećaj suvoće koji ga je sprečavao da govori. Brzim pokretima primaknu stolu četiri uljane lampe na postoljima. Morao je bolje da pogleda. Morao je da otkrije. Morao je da zamisli. Više se nije trudio da drži Ðerarda na oku. Video je samo taj otvoreni grudni koš pun zgrušane krvi, umrtvljene organe bez životnog sjaja i to srce pretvoreno u nešto gnusno.

Vinovnik tog odbojnog prizora bio je čovek, u to Mondino nimalo nije sumnjao. Na kostima grudnog koša videli su se tragovi zubaca testere a đavo, koliko on zna, ne koristi tako jednostavne alatke. Ali ubica je svakako delao podstaknut nekim dijaboličkim nagonom.

Zašto? Šta je hteo da postigne?

Naglo je podigao glavu, strahujući da bi Ðerardo mogao da iskoristi njegovu nepažnju i da pokuša da ga napadne. Ali momak se nije ni pomerio. Zurio je u Mondina oslonjen rukama na klupu iskošene površine na koju je obično spuštao peciae2 knjiga iz kojih su učili, i papir za beleške.

– Ne nameravam ništa da vam učinim, profesore – reče, jer mu je nazreo strah na licu. – Da sam hteo, već bih vas razoružao.

– Pokušaj i iznenadićeš se – odvrati Mondino, ali u njegovom glasu nije bilo neprijateljstva.

Slomila ga je pomisao od koje mu je duša uzdrhtala od straha i radoznalosti. Njegovom učenjačkom umu jasno je bilo da se skrnavljenje srca Anđela iz Pikcana ne može pripisati nekoj maglovitoj veštičjoj čaroliji već daleko opipljivijoj veštini alhemije. Svakako, reč je o izopačenoj alhemiji. Ni u jednom traktatu koje je čitao dok je studirao medicinu nije nagoveštena mogućnost pretvaranja ljudske krvi u metal.

U to doba, Mondino je čak bio nabavio kopiju dela Liber Aneguemis,3 latinskog prevoda arapskog rukopisa koji su svi smatrali knjigom posvećenom mračnoj strani alhemije, ali ni u tom rukopisu nije se pominjalo nešto tako jezivo.

Ipak, da je samo mogao do dođe do formule i da je primeni na neki leš, cela mreža krvnih sudova kroz organe i mišiće ljudskog tela koja mu je uporno izmicala pri svakom pokušaju da je raščlani nožem za seciranje, izašla bi na videlo sasvim jasna, kao mapa savršena do najmanjeg detalja. A on bi mogao da je nacrta u traktatu o anatomiji

koji je pisao za dobrobit medicinske nauke i svih lekara u sadašnjosti i budućnosti.

Mogućnost da se uhvati u koštac s nečim tako mračnim a u isto vreme toliko privlačnim i važnim, nenadoknadivo će biti izgubljena ako Ðerarda i taj leš preda inkviziciji.

Ponovo se zagledao u templara, koji se nije ni pomerio i pažljivo ga je posmatrao. Mondino je stekao jasan utisak da je s njim neka druga osoba, sasvim drugačija u odnosu na rasejanog studenta kojeg je poznavao do te večeri.

– Šta bi uradio ako bih odlučio da te ne prijavim? – upita.

Momak se jedva primetno osmehnu. Bilo je očigledno da je naslutio Mondinovo zanimanje za taj leš i tajnu koju skriva, i pomislio je da bi to mogao da iskoristi.

– Profesore, pomozite mi da se rešim Anđelovog tela. Obaviću službu za pokojnika, a potom ću se srcem i dušom posvetiti potrazi za njegovim ubicom – samouvereno reče, kao da je Mondino već doneo odluku.

U izvesnom smislu, pomisli lekar, bilo je upravo tako. I dalje je govorio sebi da je nedostojno i opasno prikrivati ubistvo, ali budući da je Ðerardo ionako nameravao da uhvati ubicu, pravda će na kraju biti zadovoljena. Pomislio je na opasnost kojoj će izložiti i sebe i svoj položaj profesora Studijuma za koji se mnogo žrtvovao, a možda će ugroziti i svoju porodicu, ako ga otkriju. Ali sve primedbe su se istopile poput snega na plamenu sna koji mu je obuzeo um.

Odjednom, više ne premišljajući, potpuno svestan da će izgovoriti nešto nepromišljeno zbog čega će se kasnije pokajati, Mondino se zagleda Ðerardu pravo u oči, spusti nož na sto i reče: – Pomoći ću ti.

Pre nego što je stigao da doda još nešto, začu se snažno lupanje na vrata i neko neučtivim glasom uzviknu: – Otvorite, u ime svete inkvizicije! Ðerardo se zagleda u njega, preplašen i paralisan, čekajući da vidi šta će on učiniti. To je bio trenutak da održi obećanje koje tek što je bio izgovorio ili da se izvuče iz neprilika.

Dok je posmatrao čoveka za drugim krajem dugačkog stola od

hrastovine koji je delio sobu gotovo napola, Remiđo Sensi oseti kako mu se misli vraćaju u prošlost, u doba kad se još nije vratio u Bolonju iz Aragonskog kraljevstva i postao istaknuti bankar.

Uga iz Narbone upoznao je u Tortozi, u okolnostima kojih nije voleo da se priseća.

Tada su, kao i sada, vitezovi templari bili njegovi najbolji klijenti. Često im je bio potreban novac za novog konja ili za poklon ljubavnici, a za pozajmice te vrste svakako nisu mogli da potpišu kreditno pismo u ime svog reda. Remiđo im je zaračunavao prilično nisku kamatu da ne bi navukao na sebe bes nadbiskupa Taragone. Istini za volju, svaka pozajmica na koju se zaračunavala kamata smatrala se zelenašenjem, ali Crkva je znala da su im vitezovi Hrama neophodni kako bi oteli Mavrima jug Španije, te je bila sklona da zažmuri na jedno oko pred činjenicom da oni pozajmljuju novac.

Ipak, Ugu di Narboni nikada nisu bile potrebne njegove usluge. Bio je zapovednik utvrđenja Svetog Jovana od Akrija,4 odgovoran za templarske brodove i svu robu koja se njima prevozila, a čak je i nakon pada Akrija 1291. godine zadržao značajne položaje u templarskom redu. Novac mu nije nedostajao, kao ni ljubavnice, iako se zavetovao na siromaštvo i čednost. Što se tiče zavetovanja na poslušnost, Remiđo je bio siguran da se Francuz zavetovao da će samo sebe slušati.

Onog dana kad ga je posetio, dokazujući mu da odlično poznaje i njega i njegove poslove iako se nikada do tada nisu videli, Ugo je bez okolišanja zahtevao od njega da prekrši obavezu tajnosti na kojoj je Remiđo zasnivao svoju pouzdanost menjača i pozajmljivača novca i da mu otkrije imena nekih svojih klijenata i visinu njihovih dugova.

Naravno, Remiđo je to odbio da učini, a Ugo se nije ustezao, iako je bio u njegovoj kancelariji, da ga udari pesnicom i da mu raseče usnu.

Nakon toga mu je objasnio da će ga, ako ne progovori, iste ili sledeće noći ubiti plaćeni ubica, da će mu kraljevi vojnici pretresti kancelariju u pokušaju da rasvetle njegovu smrt i da će se on, Ugo, postarati da bude tu dok vojnici budu obavljali svoj zadatak. Tako će svakako saznati ono što ga zanima, a Remiđo će dotad izgubiti život.

Remiđo je otišao da uzme dokumenta a zatim mu ih je pokazao.

Ugo ih je zatim iskoristio da istakne nepoštenje tih vitezova, koji su,

između ostalog i zbog toga, proglašeni krivima za teške zločine i nedostojnim da i dalje služe redu, a onda su osuđeni da godinama veslaju na španskim galijama.

Možda je presuda bila pravična, a možda je Ugo manipulisao podacima kako bi se oslobodio nepoželjnih. Činjenica je da je, zbog odavanja te tajne, Remiđov posao doživeo propast iz koje se nije povratio, dok menjač novca nije odlučio da se vrati u otadžbinu i da otvori banku u Bolonji.

Sad su njegovi klijenti uglavnom bili studenti Studijuma, ali i dalje je održavao veze s vitezovima Hrama i nastavio je da posluje s njima čak i posle sudskog procesa uperenog protiv njihovog reda. Templari iz Bolonje koji su izbegli hapšenje obraćali su mu se za pozajmice i za tajne pregovore o prodaji imovine koju im Crkva još nije bila oduzela i preporučivali su ga i braći iz drugih gradova.

Tog dana, posle večere, kad je kancelarija okrenuta prema ulici već neko vreme bila zatvorena, jedan od dvojice naoružanih slugu koje je bankar držao u kući zbog bezbednosti, došao je da mu kaže da jedan putnik iz Tortoze želi neodložno da ga vidi. Remiđo je sišao u prizemlje već zamišljajući da će tamo zateći nekog viteza templara, ali kad je ugledao Uga iz Narbone kako ga čeka u predsoblju, pozlilo mu je i samo što se nije srušio.

Francuz je, kao i uvek, bio elegantan. Plava odora mu je, u skladu s novom modom koja je diktirala sve kraću mušku odeću, jedva pokrivala kolena, a ispod nje je nosio olovnosive čarape i crne kratke čizme. Ostario je i crne kovrdže koje su mu izvirivale ispod pljosnate beretke više su bile sede nego plave, ali i dalje je ulivao strah. Visok, krupan, četvrtaste glave i okrutnih usana. Ispod rukava odore videle su mu se podlaktice nalik lavljim šapama, prekrivene kratkim plavim maljama. Remiđo je brzo odlučilo da će biti bolje da ga primi i da nasamo razgovara s njim umesto da pokuša da ga otera. Ali rekao je dvojici slugu da ostanu ispred vrata i da odmah uđu ako ih pozove.

Onda je, čim su ostali sami u njegovoj radnoj sobi, izostavivši uobičajene izraze učtivosti, grubo rekao: – Koji god da vas je razlog doveo ovamo, gosparu, ništa neću učiniti za vas. Baš ništa.

Ovog puta je bio siguran da je u povoljnijem položaju, ali kad je

Francuz ustao, spustio stisnute šake na sto i nagnuo se prema njemu, Remiđo Sensi oseti kako mu ponestaje dah.

– Ne treba da vas podsećam na ono što se dogodilo poslednji put kad ste odbili da mi učinite uslugu – reče Ugo iz Narbone, unoseći mu se u lice i zureći u njega sivim očima.

– Vremena su se promenila – odvrati Remiđo, trudeći se da ne pokaže strah. – Protiv vašeg reda vodi se sudski proces, veliki majstor De Mole je u tamnici i rizikuje da ga spale na lomači, inkvizicija vas traži. Dovoljno bi bilo da viknem i opkolili bi vas svi gradski stražari.

– A zašto onda ne vičete? – izazva ga Francuz.

Remiđo je i dalje zurio u njega, ne odgovorivši mu.

– Ja ću vam reći zašto – nastavi Ugo iz Narbone. – Premda se protiv reda vitezova Hrama vodi proces, templari su i dalji vaši najbolji klijenti i ako se pročuje da ste izdali i zapovednika Akrija i doprineli njegovom hapšenju, sve ćete ih izgubiti. Osim toga, kad biste me odali dominikancima, ja bih mogao otkriti da posredujete u mnogim poslovima u korist templara koji su izbegli hapšenje, da znate gde se kriju neki od njih i da je vaša kuća sigurno uporište članovima reda koji prolaze kroz grad. Šta mislite, kako bi reagovali?

– Ne biste učinili tako nešto svojoj sabraći – odgovori Remiđo u čijem glasu više nije ostalo nimalo snage.

Ovoga puta se Francuz ćutke zagledao u njega, a taj pogled je bio rečitiji od čitavog razgovora. Ugo iz Narbone bio je spreman da žrtvuje svakoga kako bi ostvario svoje ciljeve.

U tom trenutku neko pokuca na vrata, Remiđo doviknu: – Napred – i u sobu uđe Fjama. Čula je da je stigao neki klijent i mada je bilo kasno, došla je da mu, kao i obično pomogne da napiše ugovor.

Bila je odevena neupadljivo, kao što i priliči devojci njenih godina.

Ušla je u kućnim papučama i jednostavnoj tunici od mešavine vune i pamuka koja joj je skrivala obline, ali već je bila pustila kosu pred spavanje i nije stigla ponovo da se očešlja, tako da su joj plavi pramenovi, učvršćeni samo rajfom kako joj ne bi padali na čelo, slobodno pokrivali ramena stvarajući utisak kojem je malo koji muškarac mogao odoleti. Okrenula im je poluprofil kako bi gost mogao da vidi samo zdravu stranu njenog lica i Remiđu nije promakao pogled

koji joj je uputio Ugo iz Narbone.

– Ne treba mi pomoć, kćeri moja – brzo reče. – Uostalom, skoro smo završili.

Fjama je delovala iznenađeno. Pogled crnih očiju koje su u odnosu na plavu kosu izgledale još tamnije, radoznalo je i istovremeno sumnjičavo premestila na očevog gosta. Remiđo primeti gotovo fizičko uzbuđenje koje je taj tako neposredan pogled izazvao u Ugu iz Narbone i odbojnost prema Francuzu, ublažena godinama udaljenosti od njega, izbi na površinu kao mladunče iz jajeta koje je dugo sazrevalo.

– Rekao sam da možeš da se povučeš – odsečno reče, obraćajući se Fjami.

– Kako želite – odvrati ona poslušnim glasom, koji je bio u krajnjoj suprotnosti s njenim držanjem i pogledom. Kratko se nakloni posetiocu, pokazavši na trenutak celo lice a zatim bešumno izađe zatvarajući vrata za sobom.

– Kad sam vas upoznao, bili ste udovac – reče Ugo zamišljenim glasom, čim su ponovo ostali sami. – Čak i da ste se odmah nakon toga oženili, devojčica bi, ako je vaša kći, sada mogla imati najviše šestsedam godina. A njeno telo ne izgleda mi kao telo devojčice.

– Fjama je napunila devetnaest godina i ona je moje posvojče. Uzeo sam je u službu još dok sam bio u Tortozi, pošto ste se vi potrudili da me uništite. Vremenom sam je zavoleo i usvojio sam je. Ali ne vidim zašto bi to moglo da vas zanima.

Ugo iz Narbone ponovo sede na jednu od tri klupice s jastučićima od ljubičastocrvene svile i spusti ruke na butine. Imao je proračunat pogled od kojeg je bankaru srce zakucalo kao mahnito. Ali, koliko god da je Francuz imao dobre izvore informacija, nije mogao znati istinu o Fjami.

Niko to nije znao, čak ni Remiđov ispovednik. Bila je to najveća tajna njegovog života.

– Šteta što joj taj ožiljak izobličuje lice – nastavi Ugo. – Ipak, ne verujem da će joj biti teško da nađe muža. Pretpostavljam da mnogi mladi Bolonjci žude da se orode s istaknutim bankarom.

Remiđo nije shvatao kakvu igru ovaj igra. Svaka njegova reč kao da je krila neku pretnju. Ali šta je mogao da mu učini? U sadašnjim

okolnostima nije mu mogao nauditi, no bankara ipak obuze strah. Bio je to iracionalan osećaj, možda zasnovan samo na činjenici da je taj čovek izuzetno krupan, visok i snažan iako je sigurno prešao pedesetu.

Remiđo je nevoljno morao priznati sebi da je Ugo iz Narbone rođeni vođa. Dovoljno je bilo da kaže nešto i sagovornik bi odmah osetio želju da mu udovolji, da ugleda odobravajući sjaj u njegovim svetlim očima. Čak ni činjenica da se izražavao slabim školskim latinskim kako bi se sporazumeo s onima koji nisu govorili njegov jezik, nije umanjivala autoritet tog čoveka. Nije teško bilo zamisliti vojsku templara spremnu da pođe za njim u smrt na bojnom polju.

Možda je, kad se sve uzme u obzir, bolje bilo saslušati šta želi.

– Kažite mi šta vas je dovelo ovamo, gosparu Ugo – reče Remiđo prilično odlučnim tonom, kako bi sam sebi ulio samopouzdanje. – Onda ću odlučiti šta ću da učinim.

Mondino otvori vrata i pred sobom ugleda dominikanskog fratra u pratnji trojice stražara gradskog poglavara, koji su nosili uljane lampe stvarajući svetlosni krug na mračnoj ulici. Kad je prepoznao Uberta iz Riminija, strepnja mu preraste u osećaj vrlo sličan strahu. Inkvizitor je bio čuven po nepopustljivosti i upornosti kojima je proganjao svakog ko bi mu se našao na putu. Otkako je stigao u Bolonju da vodi proces protiv templara, prijave i presude za jeres umnožile su se. Mondino ga nikada do tada nije sreo, ali nekoliko puta ga je video prilikom verskih svečanosti. Bio je sitan čovek, za glavu niži od njega, mršav i potpuno ćelav, tamne i suve kože. Ostavljao je utisak na slušaoce silovitom energijom koja je odavala nervozu i izbijala iz celog njegovog tela uvijenog u crno-belu dominikansku odoru, a naročito iz crnih, pomalo primaknutih očiju koje su sijale na bezdlakoj glavi.

– Mir s vama, oče – reče Mondino. – Otkud vi u ovaj kasni sat?

– To pitanje bih mogao postaviti ja vama – odvrati dominikanac.

Držao je razdaljinu od gotovo tri koraka, što je bio uobičajen trik niskih ljudi, koji im je omogućavao da gledaju u oči više sagovornike a da pritom ne moraju da zabace glavu. – Kad je neko noću budan umesto da spava, treba se zapitati da li se bavi nečim nezakonitim, što nije po volji Bogu.

Mondino je dobro znao da je bolje da ne reaguje na provokacije.

Najpametnije bi bilo da nađe neko opravdanje i da odgovara na pitanja, nadajući se da će žbirovi, kako je narod zvao stražare, ostati mirni i da će inkvizitor brzo otići. Ali naprasita narav prevarila ga je i ovoga puta.

– U ovom gradu uglavnom ljudi posvećeni veri posvećuju noćne sate volji božjoj – reče.

Po izrazu fratrovog lica shvatio je da mu je poznata pomenuta studentska izreka. Budući da je volja božja da se ljudi „umnožavaju i uvećavaju“, razuzdana mladež je smisao te fraze tumačila kao poziv na upražnjavanje seksualnog čina. Da je Uberto potvrdio njegove reči, to bi značilo priznanje da sveštenici noću posećuju prostitutke. Ali nije mogao ni poreći da se njegova braća noću posvećuju službi Bogu.

Kako god bilo, Mondino nije imao vremena da uživa u svojoj dosetki. Uberto iz Riminija obrati se stražarima samo dvema rečima: – Vodite ga. – Dvojica mu stadoše uz bok a treći iza njega pre nego što je stigao da se pomeri.

– Šta ste to naumili, inkvizitore? – ravnodušno upita. – Nisam jeretik i nisam počinio nikakav zločin. Ja sam Mondino de Lijuci, lekar Studijuma.

Fratar načini još prezriviju grimasu. – Dobro znam ko ste vi. Onaj koji je izopačio lekarsku veštinu uvodeći praksu seciranja ljudskih tela, otvoreno se oglušujući o jednu papsku bulu. Nije ni čudo što ste tako drski prema onima koji šire Hristovu reč.

– Bula De sepulturis zabranjuje odsecanje udova i kuvanje leševa, ne protivi se seciranju u naučne svrhe – odvrati Mondino. – Objavljena je upravo s ciljem da se izbegne trgovina lažnim relikvijama i kostima svetaca.

Uberto ga ne udostoji odgovora. – Tražimo jednog surovog ubicu koji je, pošto je podmetnuo požar u kući u kojoj živi, pobegao preko krovova. A možda je sa sobom odneo i leš čoveka kojeg je ubio.

– I tražite ga u mojoj kući?

– Njegovi susedi su nam, pošto su ugasili požar, rekli da je on vaš student. Vaša medicinska škola nalazi se samo ulicu dalje i logično bi bilo da je pomislio da se sakrije kod vas.

– Ali nije logično – procedi Mondino kroz stisnute zube – pomisliti

da bih ja sklonio begunca i ubicu. Ovde nema nikoga.

Eto, izgovorio je to. Slagao je. Kad je otvorio vrata, još nije bio sasvim siguran da je spreman da se izloži tom riziku, uprkos obećanju koje je dao Ðerardu i svom zanimanju za leš s gvozdenim srcem. Ali inkvizitorova nadmenost i nagonska odbojnost koju je izazivao učinili su svoje i više nije mogao da se povuče čak i da je želeo: tu laž mu ne bi oprostili. Spasavanjem Ðerarda spasavao je samog sebe.

– Možemo li da proverimo?

– Ne možete. Moja reč bi trebalo da vam bude dovoljna.

Uberto iz Riminija dade znak stražarima koji dograbiše Mondina za mišice. Lekar pokuša da se oslobodi trzajem, ali onaj koji je stajao iza njega uhvati ga oko pasa. Mondino začu lomljavu stakla. Sigurno je jedna lampa pala na pod.

– Odmah me pustite!

– Želimo samo da pogledamo. Nema razloga za strah ako ništa ne krijete.

– U okolini živi mnogo studenata – reče Mondino, jedva potiskujući bes. – I mnoge sam video maločas, kako gase požar. Zaista hoćete da počnem da dozivam upomoć?

Stražari jedva primetno popustiše stisak. Dobro su znali da studenti sa zadovoljstvom koriste svaku priliku da izazovu nerede, naročito kad je u opasnosti neko od njih ili njihovih profesora. To je, očigledno, znao i Uberto iz Riminija. Tako je pogledao lekara da je ovaj morao prizvati sve svoje samopouzdanje da ne pogne glavu, a onda je tiho izustio: – Pustite ga.

Stražari se izmakoše korak unazad a bodeži im zazveckaše, zadenuti za pojas. Lica su im bila ravnodušna i Mondinu se učini da bi njih trojica poslušali svako inkvizitorovo naređenje, iako su bili odgovorni gradskoj vlasti a ne Crkvi. S druge strane, pretpostavljao je da bi neizvršavanje naređenja Uberta iz Riminija moglo dovesti do neprijatnih posledica.

– Uskoro ćemo uhvatiti tog čoveka i nateraćemo ga da sve prizna – reče dominikanac, zureći u njega prodornim pogledom. – Nadam se, za vaše dobro, da niste slagali.

Naglo se okrenu pri čemu mu se zanjiha crni ogrtač i učkur od like

uvezan oko bele odore, i zaputi se prema Crkvi Svetog Antonina u pratnji nemih stražara.

Iako je silno želeo da dovikne za njim nešto zajedljivo, Mondino sagnu glavu i samo reče: – Mir s vama, oče. Čim je čuo da se zatvaraju vrata, Ðerardo izađe iz klupe u kojoj se, po lekarevom naređenju, bio opružio preko leša svog prijatelja.

– Više nisam mogao da dišem – reče, udišući punim plućima.

– Ni ja – odvrati Mondino. – Iako sam stajao na svežem vazduhu.

Zavlada tišina. Dok je bežao preko krovova, Ðerardo nije imao vremena ni na šta da misli, a dok se krio u klupi, načuljio je uši obuzdavajući mahnite udare srca, spreman da učini neki očajnički gest da je inkvizitor ušao da pretrese kuću ili da ga je Mondino izdao. Sad kad je prošla opasnost, telo mu se, više nego um, prisećalo dodira hladne Anđelove kože, tog bliskog osećaja smrti. Protresla ga je jeza i morao je da sedne na pod. Na kraju mu potekoše suze niz obraze.

Bez i malo saosećanja, Mondino ga grubo povrati u stvarnost.

– Grobari koje očekujem sigurno nisu daleko – reče. – Verovatno su se sakrili da ih ne bi videli ljudi koji su gasili požar i inkvizitor, ali pokucaće čim se na ulice vrati mir.

– Očekujete grobare? – upita Ðerardo, brišući oči nadlakticom. – U ovo doba?

– A šta si mislio da radim ovde usred noći, da tebe čekam? Pomozi mi da podignem tvog prijatelja, moramo da požurimo.

Lekar je upravo rizikovao da ga uhapse i osude na tešku kaznu da su stražari našli ono što su tražili, ali nije delovao preplašeno. Ðerardo se pažljivije zagleda u njega i možda stoga što se njihova veza više nije svodila na odnos profesora i studenta, učini mu se da ga vidi prvi put.

Bio je mladolik čovek od četrdesetak godina, visok i mršav, zelenih prodornih očiju ispod visokog čela. Procenjujući njegovu koščatu figuru obavijenu crnom odorom koja mu je dopirala do gležnjeva, Ðerardo pomisli da je dobro učinio što nije pokušao da ga razoruža. Uprkos svojoj uvežbanosti i razlici u godinama između njih dvojice, ishod sukoba s lekarom mogao je da ga iznenadi.

Dok su izvlačili Anđelovo telo iz klupe i ponovo ga spuštali na

mermerni sto, Mondino mu objasni da čeka da mu donesu leš neke žene pogubljene tog dana, koji je trebalo da secira.

– Poslao sam uredan zahtev sudiji i sve je po zakonu – reče, ponovo otvarajući grudni koš mrtvaca i proučavajući gvozdeno srce kao nešto očaravajuće, a ne kao plod čudovišnog zlodela. – Ali svakako moram da se skrivam pošto se Crkva protivi razvijanju nauke i ne propušta priliku da se umeša. – Zatim se okrenu i pogleda ga kao da je Ðerardo lično odgovoran za ponašanje Crkve prema njemu. – Sve dok se sveštenici mešaju u sve i svašta, umesto da se bave samo spasenjem duša, zaostajaćemo.

Ni za koga nije bila tajna da su Mondinova politička ubeđenja na strani Lambertacijevih, to jest da je on gibelin naklonjen caru i nesklon papi. Svoja uverenja morao je platiti progonstvom iz kojeg se vratio u Bolonju tek pošto je platio paprenu kaznu. Ðerardo se, s obzirom na to da je monah, priklanjao drugoj strani i podržavao je Ðeremeijeve, ali sada svakako nije bio trenutak da mu protivureči. Ćutao je dok je Mondino zarivao nož u meso oko metalnog srca. Dok ga je gledao kako radi, Ðerardo je osetio divljenje prema njemu. Lekar je bio usredsređen i precizan. Pokreti mu ni u jednom trenutku nisu bili brzi, a ipak je za tili čas izvadio taj užasan predmet od mesa i gvožđa iz Anđelovih grudi i predao ga Ðerardu koji ga je sakrio u klupi. Kad je osetio u rukama ono što je nekad bilo srce njegovog prijatelja, Ðerardu je došlo da vrisne, ali se uzdržao i bez reči je izvršio naređenje.

– Kaži mi šta sad nameravaš da učiniš – reče Mondino, ne gledajući ga.

Zatvorio je Anđelov grudni koš i delovao je opuštenije.

– U kom smislu, profesore?

– Želimo da otkrijemo ko je ubio tvog prijatelja, zar ne? – nestrpljivo odvrati Mondino. – Dakle, moraćemo da osmislimo plan delovanja.

– Hoćete da kažete da i u tom poduhvatu želite da mi pomognete? Ðerardo nije mogao da sakrije netrpeljivost. Bilo mu je drago što mu lekar pomaže da sakrije leš, ali nije želeo prepreke koje će usporiti njegovu potragu za krivcem.

Mondino je stajao iza njega, ispred kadice u kojoj je čuvao hirurške instrumente. Naglo se okrenu držeći svilenu nit u jednoj ruci i veliku

iglu u drugoj.

– Dobro me slušaj – reče, strogo ga gledajući. – Slagao sam inkvizitora. Pomogao sam ti, učinio sam nešto nezakonito i sada mi preti opasnost, jednako koliko i tebi. Ne nameravam da mirno posmatram kako jedan neiskusan momak pravi gluposti dopuštajući da ga uhapse i da nas potom obojicu osude. Tražio si da ti pomognem, sad je kasno da se povučeš. Ja ću doneti odluku o svakom sledećem koraku. Je l’ ti jasno?

– Nimalo mi nije jasno – jetko odvrati Ðerardo. – Poštujem vas kao lekara i profesora i zahvalan sam vam što me niste prijavili, ali ne pada mi na pamet da dopustim da me vi vodite kroz ono što moram da učinim.

Nije mu se svidelo to što ga je lekar opisao kao mladog i neiskusnog i nimalo nije verovao u to da bi jedan laik, nenaklonjen Crkvi i uz to bez ikakve vojne obuke, zaista mogao da mu pomogne da nađe ubicu i da istovremeno štiti interese vitezova Hrama.

Mondino ponovo priđe lešu i bez reči stade da ušiva ranu na grudnom košu veštim pokretima ubadajući iglu u kožu i povlačeći konac. Kad je završio, dopustio je Ðerardu da mu pomogne da ponovo odene leš, a onda je rekao šta misli.

– Moje učestvovanje ne dovodi se u pitanje – reče i odlučno se zagleda u njega zelenim očima. – Ti želiš da nađeš ubicu, a ja želim da otkrijem njegovu alhemijsku tajnu. Moraćemo da se udružimo i ne bih ti preporučio da odbiješ tu ponudu.

– Zato što ćete me, u suprotnom, prijaviti? – ratoborno odvrati Ðerardo.

– Ne, nego zato što ćemo, zajedničkim delovanjem, brže postići ono što obojica želimo. Što više vremena izgubimo, veći je rizik da nas otkriju.

– Govorite kao da već imate nešto na umu.

– Tako je. Ali pre nego što nastavimo, moraš bezrezervno prihvatiti moju pomoć. Ðerardo se zamisli. Iako nije prošao vojnu obuku, Mondino je bio jak i odlučan, čovek koga ne treba potceniti u borbi. Pokazao je da je sposoban da delotvorno reaguje u nepredviđenim okolnostima. Osim

toga, predlog da istovremeno deluju u dva smera nije bio nimalo loš.

Ali ostaje činjenica da nije bio siguran da li može da mu veruje pošto se oslobode leša.

– Nećete me izneveriti? – upita.

– Više nisam u prilici da učinim to i već se kajem zbog toga. Sad odluči, nemamo celu noć na raspolaganju.

– U redu, ali zajedno ćemo donositi odluke.

Mondino se načas zamisli, a onda klimnu glavom. – Sad ću ti objasniti šta sam naumio, a onda ćeš mi reći šta ti misliš o tome i naći ćemo zajedničko rešenje.

Njegov način izražavanja verovatno je bio uslovljen položajem profesora. Iako je upravo prihvatio ravnopravnu saradnju, i dalje se ponašao kao da govori s katedre. Čim su počeli da razmatraju mogućnosti, začu se nestrpljivo kucanje na vratima. To su bili grobari koji su se, kao što je Mondino i pretpostavio, u nekoj kapiji sakrili s kolicima na koja su natovarili ženski leš i usudili su se da izađu tek kad je na ulici ponovo zavladao mir. Ðerardo se brzo skloni u drugu prostoriju, a Mondino ode da im otvori. Zaklonjen iza vrata slušao je njihova izvinjenja: prepali su se kad je nedaleko od njih prošao dominikanski inkvizitor u pratnji tri stražara i bacili su telo u jedan odvod. Onda su otišli po leš. Mondino se rasrdi i reče im da ne može da obavi seciranje leša prekrivenog muljem i ko zna kakvim supstancama.

Dvojica grobara zatražiše da im plati za leš koji su morali da donesu.

Lekar se dogovori s njima da im isplati izvesnu sumu, koju je zatim udvostručio pošto je tražio da odnesu i leš muškarca opružen na stolu za seciranje. Objasnio im je da je to telo na kojem je već obavio eksperimente i da ga treba sahraniti u nekoj zajedničkoj grobnici.

Grobari natovariše Anđelovo telo na drvena kolica, preko tela pokojne žene, uzeše ugovorenu sumu i odoše zadovoljni. Ðerardo se vratio u slušaonicu i tek tada su, napokon, mogli na miru da razgovaraju.

– Kao što sam rekao, treba pratiti dve staze – nastavi lekar i nasloni se leđima na jednu klupu. – Najpre treba otkriti s kim je Anđelo trebalo da se sastane večeras i s kim se sastao kad je stigao u grad. Druga staza odnosi se na alhemiju.

– Razumem vaše zanimanje za tajnu pretvaranja ljudske krvi u gvožđe – odvrati Ðerardo. Bio je vrlo umoran i želeo je da sedne, ali iz poštovanja prema profesoru ostao je da stoji. – Ipak, ne vidim kako će nam to pomoći da nađemo ubicu.

– Malo sam proučavao alhemiju u sklopu medicinskog obrazovanja, ali nikad nisam čuo nešto slično – objasni Mondino rasejano ga gledajući, kao da pokušava u jednom trenu da se priseti svega što je pročitao u knjigama. – Takva tajna sigurno je poznata samo malom broju ljudi. Naći ćemo one koji je znaju i na taj način ćemo se približiti ubici. Ðerarda je iznenadila lekareva lucidnost. Nisu imali ni trenutka mira otkako mu je došao na vrata, a Mondino je, ipak, stigao da razradi plan kojem nije trebalo dodati ništa osim ponekog detalja. Nagonski je odlučio da podeli s njim ono što zna. Zavukao je ruku u kožnu torbicu okačenu za pojas i izvadio iz nje parče presavijenog papira.

– Ovo je ispalo iz Anđelove odore dok sam ga oblačio. Možda nema nikakvog značaja, ali to je jedini trag koji imam.

Mondino je proučio cedulju. Izgledala je kao deo na brzinu pocepanog većeg lista papira i na njoj je, suvim perom ili noktom, bilo urezano svega nekoliko reči.

– Filomena, pojilište, tržnica – naglas pročita Mondino. – Ovo je adresa neke žene. Da nije prostitutka?

– I ja sam to pomislio, profesore. Možda Anđelo nije u potpunosti poštovao zavet na čednost.

Mondino razvuče usne u zajedljiv osmeh, a Ðerardo se pripremi da proguta komentar na račun razuzdanih monaha, ali lekar ne reče ništa i ponovo se zagleda u parče papira.

– U gradu postoji mnogo pojilišta za pranje i pojenje stoke i nekoliko tržnica – reče. – Ali mogao bih da se kladim da se ovo odnosi na Pijačni trg.

– Kako možete da budete tako sigurni?

– Tvoj prijatelj je bio stranac. Ako je napisao samo to, bez detaljnijih objašnjenja, jasno je da je mislio na najveću stočnu pijacu u gradu.

Verovatno je bio u pravu, ali Ðerardo nije imao snage da ga pohvali.

– Onda ću tamo započeti svoju potragu – reče. – Noćas...

– Noćas možeš ostati ovde – prekinu ga lekar i pomeri se od klupe. – Nema kreveta, ali možeš da uzmeš prekrivače iz klupe, da ih raširiš preko stola i tu da spavaš.

– Provešću noć moleći se za Anđelovu dušu – odvrati Ðerardo.

Naježio se pri samoj pomisli na to da provede noć na mermernoj ploči na kojoj je lekar izvadio utrobu mnogim leševima.

– Kako hoćeš. Sutra imam predavanje u treći sat,5 ali nastojnik dolazi oko prvog sata da pripremi slušaonicu. Postaraj se da te ne zatekne ovde.

– Otići ću u zoru, ne brinite – odvrati Ðerardo. – Ja ću potražiti ženu. Šta ćete vi učiniti?

– Otići ću da razgovaram s nekim alhemičarima koje poznajem. Po podne ćemo se, pred večernju službu, sastati u Crkvi Svetih Vitalea i Agrikole, nadomak moje kuće. Sedeću na klupi rezervisanoj za moju porodicu.

– Nemojte sumnjati da ću doći.

– Dobro – reče Mondino, otvarajući vrata. – Onda, do sutra.

– Do sutra, profesore – odvrati Ðerardo. – I još jednom hvala za sve.

Lekar se polako okrenu i pažljivo se zagleda u njega. – Uvek sam nagonski donosio odluke – reče. – Nisam napravio izuzetak ni kad sam odlučio da ti pomognem. Nadam se da ćeš sve učiniti da se ne pokajem.

Onda izađe na mračnu ulicu na kojoj nije sijala nijedna svetiljka da mu osvetli put i sigurnim korakom se zaputi prema kući. Ðerardo je nepomično stajao na pragu i osluškivao tihe noćne zvuke. Činjenica da su se susedi već vratili u postelju značila je da požar nije prouzrokovao veliku štetu. Kako god bilo, stražari već imaju njegov opis i od sutra će ga tražiti ne samo inkvizicija već i građanska policija.

Moraće da nađe drugu kuću, pod drugim imenom, i da udvostruči opreznost.

Zatvori vrata, namaknu rezu, provuče prste kroz kosu koja mu je dopirala do ramena, više da bi se smirio nego da bi je namestio, a zatim kleknu ispred klupe. U nedostatku leša, bdeće nad metalnim srcem Anđela iz Pikcana, pohranjenim ispod dva prekrivača u toj drvenoj klupi.

Bio je siguran da je Anđelovoj duši, gde god da se nalazi u tom

trenutku, potrebna uteha.

2.

Uberto iz Riminija sagnuo se na puteljku na groblju Crkve Svetog Domenika i čupao je korov oko grobova pod olovnim nebom. Probudio se rano, besan što još nije našao leš na koji mu je ukazao anonimni doušnik koji mu je već nekoliko puta pomogao, a srdžbu mu svakako nije umanjilo ni prisećanje na nadmeno držanje onog lekara koji je odbio da ga pusti da uđe, zapretivši da će podbuniti studente. Uberto se naljutio na jednog fratra koji je prosuo vrč vode na pod i kaznio ga celodnevnim teškim radom na groblju.

Teoretski, jedino je starešina samostana imao pravo da kažnjava, ali starešina je bio slabić, koji se od dana kad je Uberto došao u samostan trudio da bude neprimetan. Na taj način je, kad se neko ogluši o njegov autoritet, uvek mogao da kaže da nije bio prisutan, da nije video, da nije znao.

Zapravo je Uberto upravljao samostanom i mada mu se to činilo ispravnim s obzirom na sposobnosti, trudio se da ne počini greh oholosti. Zato je posle izvesnog vremena odlučio da se pridruži monahu kojem je naredio da očupa korov na groblju. Bio je zadovoljan što je prema sebi nepopustljiv kao prema bilo kom drugom. Osim toga, jedino je fizički napor mogao da mu ublaži gnev.

Radili su ćutke, svaki udubljen u sopstvene misli. Uberto se sagnu da iščupa maslačak izrastao između dve cigle, ali dugačak kupasti koren pokida se malo ispod površine i u ruci mu ostadoše samo listovi.

To je značilo da će biljka ponovo izrasti za nekoliko dana.

Ispravio se i zagledao se u nizove nadgrobnih spomenika ispred sebe. Iz godine u godinu bilo je sve više zahteva visokih sveštenika i viđenih građana da budu sahranjeni pored groba Svetog Domenika i samostan je muku mučio da im izađe u susret. Groblje je bilo puno grobova i mada su se fratri trudili da ga održavaju, korov je stalno nanovo izbijao.

I jeres je nanovo izbijala nakon svakog pokušaja da je iskorene, pomisli Uberto, pogođen jednostavnošću i istinitošću tog poređenja za koje bi drugi, skloni originalnosti po svaku cenu, rekli da je smešna. Ali

nije jeres bila kriva. Krivi su inkvizitori koji su se, iz brige da ih svetovne vlasti ne omrznu, zadovoljavali površnim suđenjima i blagim kaznama. Kako preplašiti nekog jeretika ako ga, u najgorem slučaju, osude na hodočašće u grad Svetog Petra?

Bujanje jeresi moglo se sprečiti jedino njegovim sasecanjem u korenu, koliko god napora to zahtevalo. Biće i grešaka, naravno. Na lomači će završiti i poneko nevin, ali duša će mu biti spasena zato što će umreti za dobrobit Crkve. Tako je učinjeno s katarima u Langdoku i, u novije vreme, s Dolčinom i njegovim akolitima. Katarima i Dolčinovim sledbenicima potpuno je zatrveno seme.

Tako je trebalo postupiti i s templarima, zadatak svete inkvizicije u tom slučaju ne sastoji se u tome da pronađe pouzdane dokaze krivice ili nevinosti, kao što je zahtevao nadbiskup Ravene, Rinaldo iz Konkoreca.

Optužbe uperene protiv templara previše su ozbiljne, a njihova moć prevelika da bi Crkva mogla dopustiti sebi da ih oslobodi. Taj red se mora uništiti, a njegove vođe moraju završiti na lomači. Zadatak svakog dobrog inkvizitora je da pomogne Crkvi da postigne taj cilj, iako to zahteva donošenje teških odluka.

Uberto iz Riminija sede na stepenik jednog groba da razmisli, dok je drugi fratar i dalje radio bez odmora, ne dižući glavu.

Zločinci ne mare za zakon kad čine svoja zlodela. Zašto bi onaj ko se bori protiv njih morao da nailazi na niz beskorisnih zakonskih prepreka? Ako želi da nađe leš templara na kojem postoje znaci demonske rabote, kao što piše u doušnikovom pismu, Uberto neće moći da se drži zakonitog puta. Poslao je po jednog pouzdanog čoveka, raščinjenog sveštenika koji živi na ivici zakona i svakog trenutka je očekivao njegov dolazak. Ono što namerava da traži od njega ne bi naišlo na nadbiskupovo odobravanje, zato mora da bude vrlo oprezan.

Momak koji je prethodne večeri izbegao hapšenje bio je student Mondina de Lijucija. A činjenica da mu lekar nije dozvolio da uđe u njegovu medicinsku školu i dalje mu je delovala sumnjivo. Trebalo je sprovesti istragu, ali tajno. Zatim će, kad nađe dokaze, Uberto smisliti kako da postupi u skladu sa zakonom. Bio je ubeđen da bi taj slučaj mogao odigrati ključnu ulogu u padu templara. Ako bude uspeo, mnogi visoki sveštenici, a možda čak i sam papa, odobriće ono što je

učinio.

Ako, međutim, ne bude uspeo, prikriće neuspeh. Tako ništa ne rizikuje.

Jedan fratar mu priđe hitrim korakom i reče mu da izvesni Gvido Arloti želi da razgovara s njim o nečem važnom.

Gvido Arloti je bio čovek kojeg je Uberto očekivao. Uprkos nestrpljenju, nije nameravao da se sretne s njim dok čini pokoru, prljav i oznojen kao kakav seljak.

Grubim gestom prekinu fratrovo objašnjavanje i reče mu da uvede posetioca u njegovu radnu sobu. Onda se brzim korakom zaputi prema kapiji koja je vodila u povrtnjak, na brzinu se osveži na bunaru revnosno perući ruke umrljane travom i uđe u samostan na sporedna vrata, dok je u daljini odjekivala grmljavina.

Gvido ga je čekao u radnoj sobi. Bio je to krupan nabijen čovek kratke kestenjaste kose, u tunici do kolena koja mu je otkrivala mišićave ruke i jake listove u vunenim čarapama. Na nogama je imao plitku obuću pričvršćenu jezičkom, ne naročitu elegantnu, ali izrađenu od odlične kože. Na prvi pogled niko ne bi rekao da je on nekada bio sveštenik. Sad je zarađivao za život baveći se sumnjivim zanatom podvođenja, ali je na nekakav svoj način ostao hrišćanin; plašio se pakla i pomagao je Crkvi u potrazi za ljudima optuženim za jeres, a zauzvrat je dobijao novac i oprost grehova.

Uberto se pozdravi s njim i ponudi mu čašu vode iz bokala na stolu, koju ovaj odbi. Odmah povedoše razgovor o razlogu njegove posete, i dalje stojeći. Ubero je na taj način pokazao Gvidu da on ne bi ni trebalo da bude tu i da će susret trajati vrlo kratko. Inkvizitor je bio zadovoljan kad je primetio da nije samo njemu nelagodno. I raščinjeni sveštenik se osećao neprikladno u božjoj kući, zbog čega je fratru bilo lakše da održi neophodno rastojanje između njih.

– Došao sam čim sam dobio vašu poruku, oče – reče Gvido. – Kako mogu da vam pomognem?

Uberto uzmaknu jedan korak. Ne bi se moglo reći da se oko Gvida širio neprijatan vonj, ali u njegovoj koži i odori zadržao se slatkasti miris parfema iz bordela.

– Moram da ti poverim vrlo osetljiv zadatak – reče.

– Slušam vas.

– Podozrevam da je jedan lekar Studijuma sakrio begunca, verovatno viteza templara koji se predstavlja kao student i da mu je pomogao da sakrije leš. Na koji način je to mogao da učini?

Gvido je dugo ćutao, smrknutog lica. Onda pruži ruku prema vrču s vodom, pa je povuče. – Postoji mnogo načina – naposletku reče. – Kako se zove taj lekar?

– Mondino de Lijuci.

Gvido klimnu glavom. – Znam ko je to. Mondino je u kontaktu sa svim grobarima u Bolonji, jer kupuje od njih leševe za seciranje. Možda se obratio za pomoć nekom od njih.

– A ti bio mogao da otkriješ to?

– Neće biti lako – odvrati Gvido. – Kao što znate, u gradu postoje mnoga mala groblja i još više grobara. Ako je neki od njih pomogao Mondinu da ukloni leš, jasno je da će ćutati kao zaliven. Ali uz obećanje da će proći nekažnjeno i, možda, uz neku malu nadoknadu...

– Uradi ono što misliš da je najbolje – prekinu ga Uberto. – Važno je da nađemo dokaze da je Mondino umešan i, naravno, da dođemo do nestalog leša.

Gvido se ponovo smrknu. – To će možda biti nemoguće. Da sam ja grobar zadužen za nešto slično, bacio bih leš u zajedničku jamu, zajedno s leproznima. Tako bi završio ispod živog kreča i uskoro bi postao neprepoznatljiv.

– Nadajmo se da nisu svi pametni kao ti – reče Uberto, odbijajući da razmotri mogućnost neuspeha. – Ako mi nađeš ono što tražim, dobićeš dvostruku nadoknadu u odnosu na uobičajenu.

– Želim i potvrdu o opštem oprostu grehova, s nadbiskupovim potpisom.

– Zaboravi. Rinaldo iz Konkoreca ne sme da zna ni da ti postojiš, barem dok ne okončamo suđenje templarima.

Gvidu nije bilo pravo. – Shvatam. Ali vi znate da se mnogi gresi ne mogu pomenuti prilikom ispovedanja. A prošlo je više od godinu dana od poslednjeg oprosta koji sam dobio.

Njegova primedba odnosila se na kršenje zakona u koje je moglo biti uključeno čak i neko ubistvo počinjeno na svoju ruku ili po naređenju

nekoga iz Crkve. Uberto je znao da nije jedini sveštenik koji se služi Gvidovim uslugama. Morao je da ga umiri.

– Videću šta mogu da učinim – reče. Ti se postaraj da postigneš rezultate. Široko lice Gvida Arlotija ozari osmeh. – Rezultati su mi jača strana – reče. Onda se jedva primetno nakloni i izađe.

Kad se Uberto vratio na crkveno groblje, na nebu su se navukli gusti oblaci, ali on je zaključio da će verovatno moći da radi još neko vreme pre nego što počne kiša. Pogledao je fratra s kojim je delio pokoru. Od ranog jutra je naporno radio bez odmora, nagnut nad grobovima. Bilo mu ga je iskreno žao, ali trebalo je sve uraditi iz početka.

Prišao mu je i blagonaklono mu objasnio kako treba da obavi posao, čupajući jednu po jednu travku.

– Ali tako će mi biti potrebne nedelje da sve očupam – pobuni se fratar podižući prema njemu oznojeno lice.

Blagonaklonost na inkvizitorovom licu iščeznu brzinom munje, a fratar požuri da mu se izvini zbog drskosti. Onda kleknu na zemlju i poče da kopa vrhom srpa između kamenja.

Bila je to dobra ideja. U nastupu skromnosti, Uberto odluči da usvoji njegov način rada. Uze sa zemlje neku oštru krhotinu od pečene gline i stade da kopa oko korena maslačka sve dok ga nije celog iščupao, trudeći se da ne ostavi čak ni vrlo tanak žiličast završetak korena. Onda odbaci maslačak na gomilu korova i zatrpa rupu tako da na uskoj traci zemlje nije ostao ni najmanji trag da je tu nekad rasla biljka. Ðerardo je hodao po kiši s kapuljačom ogrtača namaknutom na oči. Bio je umoran od bdenja i od uzbuđenja koje je obeležilo prethodnu noć i sve mu je delovalo pomalo nestvarno. Osim što se molio za Anđelovu dušu, tražio je i oprost od Boga zbog načina na koji je morao da ukloni telo. Pomisao na to da njegov prijatelj počiva u nekoj zajedničkoj jami, bez krsta sa svojim imenom, delovala mu je gotovo strašnije od same smrti.

U skladu s dogovorom koji je postigao s Mondinom, trebalo je da krene u potragu za osobama s kojima je Anđelo iz Pikcana uspostavio

vezu tokom nekoliko dana svog boravka u Bolonji. Ali pre svega mu je bio potreban novac, budući da je cela njegova imovina ostala u izgoreloj kući i da mu je ostao samo novac koji je nosio sa sobom u torbi.

U svitanje je izašao iz medicinske škole i odmah se posvetio potrazi za novim smeštajem. Naravno, otišao je u drugi deo grada, izabrao je četvrt Borgo del Rondone, nedaleko od Crkve Svetih Naborea i Feličea.

Nije stekao utisak da se u San Feličeu govori narečjem drugačijim od onog koji se čuje u Ulici Mađore, kao što je tvrdio Aligijeri, onaj firentinski pesnik koji je boravio u Bolonji, ali činjenica je i da Ðerardo nije imao sluha za jezike. Poprilično se namučio čak i dok je učio latinski. U svakom slučaju, ako se izuzme problem s narečjem, neće mu biti lako da nađe sobu, zato što je on tražio kuću iz koje bi, u slučaju neprijatnih iznenađenja, mogao jednostavno da pobegne. Srećom, izgledalo je da nema porodice u gradu koja ne iznajmljuje sobe studentima. Našao je jednu u sklopu neke pekare, sa zasebnim zadnjim ulazom. Tako je mogao neprimećeno da ulazi i izlazi. Vlasnicima kuće predstavio se pravim imenom. Više nije mogao da koristi identitet Frančeska Salimbena i s obzirom na to, slobodno je mogao da se predstavi i pravim imenom. Od naređenja za hapšenje templara prošle su već tri godine i sigurno više niko nije tražio tek zaređenog monaha kao što je on.

Bilo je izvesne ironije u tome: Ðerardo je odmalena sanjao da postane templar, a kad se, posle nekoliko godina duhovne i vojne pripreme napokon zamonašio i samo čekao svoje prvo odredište, Filip Lepi se ustremio na njegov red. Kako bi izbegao hapšenje, Ðerardo je napustio Ravenu i došao u Bolonju i pritom je promenio ime i prekinuo veze s porodicom. Promenio je izgled, pustio je kosu, odrekao se brade i odore svog reda. Upisao se na Mondinova predavanja, ali učio je samo onoliko koliko je neophodno da održi privid i čekao je okončanje procesa kako bi odlučio šta mu valja činiti.

A sad je ponovo dopao nevolja, ne samo kao vitez Hrama, već i kao čovek koji je podmetnuo požar.

Pomislio je da se udalji iz grada, a onda se predomislio, ne samo stoga što u tom slučaju ne bi mogao da traga za Anđelovim ubicom već i zato što je bio ubeđen da je lakše kriti se, kao i dosad, izmešan s

četrdeset hiljada žitelja Bolonje, nego u nekom seocu u okolini, gde bi odmah primetili njegovo prisustvo.

Ali sad je morao da se zaputi u centar da zatraži pozajmicu, a bankari su imali kancelarije u delu grada vrlo opasnom za njega, tamo gde su ga mnogi poznavali, između ostalih i njegov prethodni stanodavac, koji je živeo u toj četvrti. Ðerardo se nadao da ga zahvaljujući kapuljači neće prepoznati, ali nije mogao da se opusti i sve vreme se borio protiv iskušenja da se osvrne kako bi proverio da li ga neko prati.

Sipila je uporna kišica i svi su tražili zaklon ispod arkada, prepuštajući ulicu kolima i konjima i ljudima koji su prevozili previše kabast teret da bi mogli da ga provlače između stubova. Ðerardo zastade da propusti malo stado koza koje je prelazilo preko popločanog trga ispred Crkve Svetog Franje. Najkraći put do Treba dei Banki vodio je pored Mondinove škole, ali jasno je bilo da ne treba da se pojavljuje u tom delu grada. U tom trenutku jedno jare uđe kroz otvorena vrata gostionice, ali ga pastir ne nađe kad se zaputio za njim. Usledi glasna prepirka u koju se uključio i pastirov pas, mahnito lajući kako bi zadržao stado na okupu dok se njegov gazda svađao. Ðerardo prođe dalje, pomislivši kako je gostioničareva žena verovatno već preklala jare da ne bi blejalo i da ga pastir više neće videti.

Nastavi kroz tržnicu Meco izblatnjavivši obuću, pređe preko mosta na Apozi i ispred kapele u kojoj se čuvao krst posvećen presvetim apostolima ugleda dva seljaka koji su se sklonili od kiše ispod nadstrešnice i pekli komad svinjetine na ražnju, možda i ne znajući da rizikuju da im gradski stražari naplate paprenu kaznu. Praveći se da želi da ih upozori, prišao im je, zapodenuo razgovor s njima i pritom osmotrio okolinu.

Seljaci mu rekoše da gleda svoja posla, ali Ðerardo se već bio udaljio.

U visini kule Azineli skrenuo je desno i obreo se u četvrti Trebo dei Banki. U jednom trenutku ponovo ga obuze neobuzdana potreba da se osvrne, ali znao je da bi time samo privukao pažnju na sebe i povećao mogućnost da ga neko prepozna. Pokušao je da se smiri, sagnuo je glavu i produžio.

Stigao je pred kancelariju Remiđa Sensija, bankara koji je uživao poverenje templara. Drvena vrata čiji je gornji deo, kad se spusti na dva oslonca, služio kao postolje za brojanje novca i potpisivanje ugovora, nalazila su se ispod uske arkade s nadstrešnicom previše visokom da bi mogla da pruži zaklon od nevremena, tako da su bila zatvorena. Ðerardo onda priđe vratima bankarove kuće koja su bila otvorena.

Iza praga su, u slabo osvetljenom hodniku, stajala dvojica krupnih siledžija u sivim kućnim tunikama. Kad im je za pojasom primetio kratke bodeže, Ðerardo shvati da su stajali unutra ne da bi se zaklonili od kiše, već da ne bi prekršili zabranu nošenja oružja na ulici. On im reče da želi da vidi Remiđa. Njih dvojica se izmakoše propustivši ga da prođe kroz hodnik bez prozora u kojem je i usred dana morala da gori lampa kako bi ga osvetlila. Ðerardo skinu mokar ogrtač, spusti ga na klupu, a zatim uđe u kancelariju kroz dvokrilna hrastova vrata.

Iznenadio se kad je unutra ugledao neku devojku pognute glave i plave kose pokrivene svilenim velom iste zelene boje kao i njena izvezena haljina. Pero u njenoj ruci šuštalo je dok je pisala na listu pergamenta. Prvi put je video ženu koja piše. Čak je i njegova majka, koja je umela da čita, morala da diktira pisma pisaru.

– Samo izvolite, gosparu – začu se muški glas i Ðerardo tek tada primeti bankara kako sedi za dugačkim stolom koji je delio prostoriju na dva dela. Bio je to starac proređene kose, pohlepnog pogleda, spljoštenog nosa i velikog stomaka koji nije mogao da sakrije vešto skrojenom dugačkom crnom odorom. Iza njega se, naslonjena na zid, nalazila kasa s dve brave koja je delovala vrlo pouzdano, a s obe strane kase pružala se po jedna polica pretrpana dokumentima u koricama od krute kože. Ðerardo stade ispred bankara i predstavi se, pomenuvši i ime brata koji ga je uputio na njega, ali ne reče da je i sam vitez Hrama. Nije znao da li može imati poverenja u devojku.

Kao da mu je pročitao misli, Remiđo je zamoli da ode da proveri šta rade žene u kuhinji. Ona položi guščije pero na sto, dunu u list papira na kojem je do tada pisala i uputi bankaru ljutit pogled koji je ukazivao na to da ta ona svakako nije sluškinja. – Maločas sam proverila – odvrati. – Mogu li najpre da završim ovo pismo?

Jednim laktom se oslonila na sto i okrenula je profil prema bankaru kao da namerno izbegava da pogleda Ðerarda.

Remiđo Sensi uzdahnu. Devojka se verovatno nije prvi put usprotivila njegovom naređenju. – Uradi kako sam ti rekao – tiho odvrati.

Devojka se zagleda u njega kao da se sprema da mu odbrusi, ali onda kao da se predomislila. Klimnu glavom, ustade, i da bi mogla da zaobiđe sto okrenu se licem prema Ðerardu otkrivajući ožiljak koji joj je izobličio levu stranu lica. Ðerarda pogodi pogled na taj ožiljak, ali još više ga pogodiše njene oči, crne i duboke, zamagljene senkom beskrajne tuge.

To potraja samo jedan tren, a onda ona spusti pogled kako i dolikuje skromnoj devojci i izađe brzo koračajući u cipelicama od žutog filca koje su joj se slagale s bojom kose.

– Nikada do sada nisam video ženu pisara – oseti Ðerardo potrebu da primeti kad je seo na ljubičastocrveno svileno jastuče na klupi.

Remiđo se nasmeja. – Fjama je moje posvojče. Kad sam je uzeo, nije umela ni da čita ni da piše.

– To je neobično za jednu ženu. Jesu li joj roditelji bili plemići? – Ðerarda zapravo nisu zanimali detalji o Fjaminoj porodici, ali iz nekog razloga nije želeo da promeni temu.

– Otac joj je bio venecijanski trgovac koji je poslovao u Aragonskom kraljevstvu, previše blizu saracenskim zemljama – objasni Remiđo. – Jednog dana, Saraceni su napali grad i ubili su sve članove Fjamine porodice. Ali vitez Hrama svakako nije došao u moju kancelariju da bi razgovarao o tome.

– Svakako. – Ðerardo uzdahnu i dodade: – Da ne dužim, gosparu Remiđo, u jednoj nezgodi sam izgubio sav novac i potrebna mi je pozajmica. U okolini Ravene imam zemlju koju želim da prodam, a deo novca bih iskoristio da vam vratim pozajmicu.

– Nezgoda? Koje vrste?

– Zašto je važno koje vrste?

Remiđo Sensi položi dlanove na taman sto i pogleda ga pravo u oči.

– Vi ste vitez Hrama. Ako nezgoda koju ste pomenuli ima neke veze s inkvizicijom, velika je verovatnoća da će vas uskoro uhapsiti. A ja

moram da znam kakvim se rizicima izlažem. Ðerardo polako klimnu glavom. Nije mogao sve da mu kaže i odlučio je da mu delimično otkrije istinu. – Nema nikakve veze s inkvizicijom – slagao je. – Kuća u kojoj sam živeo izgorela je u požaru pa sam morao da pobegnem jer nisam mogao da platim dug vlasniku kuće.

– Požar? – reče Remiđo, pažljivo ga gledajući. – Da nije reč o kući iza Crkve Svetog Antonina koja je izgorela prošle noći? Poznajem njenog vlasnika, živi nedaleko odavde. Ðerardo shvati da je otkriven. Nije želeo da izmišlja neki izgovor, da se i dalje služi lažima i pošto je predugo oklevao, bankar načini pokret kao da mu govori da nije ni važno.

– Što se mene tiče, vaše tajne su sigurne, ne brinite – reče mu. – Ja vas svakako neću prijaviti. A sad se posvetimo svom poslu.

Onda podignu glavu i zagleda se u veliku sliku koja je prikazivala Svetog Mateju, zaštitnika bankara, kao da u njemu traži nadahnuće.

Potom mu iznese uslove pozajmice.

– Kao što znate, grad dozvoljava pozajmljivanje novca, pod uslovom da kamata nije više od četiri denara mesečno za liru. Naravno, u slučaju da poslujem s nekim beguncem, taj iznos ne pokriva rizike.

– Šta, u tom slučaju, predlažete? – upita Ðerardo, znajući da taj uvod nagoveštava neprijatnu vest.

– To zavisi i od sume koja vam je potrebna ali, kako god bilo, ne mogu prihvatiti manje od petnaest denara mesečno za liru, uz godinu dana otplate duga od dana potpisivanja ugovora. Ðerardo je bio spreman i na veći iznos tako da mu je laknulo. Ali olakšanje je kratko trajalo.

– Osim toga – nastavi bankar – predviđen je i stipulatio poenae,6 u slučaju da ne isplatite dug u ugovorenom roku. – Uzdahnu kao da mu je žao što je morao to da mu kaže i dodade: – Pedeset odsto od cele sume. Ðerardo skoči, zgranut. – Šta? Ali to je zelenašenje! To je veoma težak greh, koji je osudila...

– Polako, gosparu, nemojte me vređati – mirno ga prekinu Remiđo. – Da li ste svesni rizika kojima se izlažem pozajmljujući novac beguncu,

pripadniku reda optuženog za jeres i za nečiste radnje, protiv kojeg se vodi sudski proces? I samo da znate, nisam završio.

– Dovoljno ste rekli – reče Ðerardo zaustavljajući ga pokretom ruke i zaputi se prema vratima. – Potražiću negde drugde bolje uslove.

– Nećete ih naći. Kao što nećete naći ni potpuno pouzdanu osobu kojoj su poznate vaše prilike i koja vas neće izneveriti. Razmislite. U svakom slučaju, ono što sam želeo da tražim od vas osim onoga što sam već naveo nisu dodatne kamate, već dva jemca koji će jamčiti za vas. Ðerardo blago mahnu rukama kako bi uskomešao vazduh između odore i košulje jer ga je zapljusnuo talas toplote. I on se okrenu prema Svetom Mateju i u mislima zatraži oproštaj od Boga, zato što prihvatanjem tih uslova podstiče greh zelenašenja. Onda procedi kroza zube: – Dobro znate da ne mogu da odbijem. Ali ne znam gde da nađem dvojicu jemaca koje tražite.

– Imate sreće – reče bankar pomirljivim tonom. – Zapravo morate da nađete samo jednog. Drugog vam ja mogu preporučiti.

– O kome je reč? – nepoverljivo upita Ðerardo.

– O jednom templaru kao što ste vi. Francuz je, imućan je i nedavno je stigao u grad. Dugo ga poznajem. Razgovaraću s njim o vašoj situaciji i siguran sam da će pristati da pomogne sabratu u nevolji. – Zatim ustade i dodade: – Sad ne mogu da prekinem posao, ali biće mi čast da vas ugostim za svojom trpezom. Otpratiću vas u kuhinju gde će vam Fjama dati tanjir čorbe. Uostalom, skoro je vreme ručka.

Bilo je očigledno da je ta prijateljska ponuda izraz interesa. Remiđo nije želeo da se zamera vitezovima Hrama s kojima je, otkako im se sudi, sklapao još bolje poslove nego ranije. Na pomen devojčinog imena, Ðerardo nagonski odvrati: – Prihvatam kako vas ne bih uvredio, ali nemojte se previše mučiti. Zdela toplog mleka i malo hleba sasvim će mi odgovarati. Ali pre toga želim da vas pitam nešto.

– Samo izvolite.

Možda je bankar znao nešto o Anđelu iz Pikcana. Možda je templar dolazio kod njega tokom svog kratkog boravka u Bolonji.

– Saznao sam da je moj prijatelj Anđelo iz Pikcana, vitez templar kao i ja, odnedavno u gradu – reče. – Da vam se nije kojim slučajem obratio? Bio bih vam zahvalan ako biste mi rekli gde mogu da ga

nađem.

Bankar zavrte glavom i pre nego što je Ðerardo završio. – Nikad nisam čuo to ime – reče. – U svakom slučaju, i da poznajem osobu koju tražite, ne bih vam to priznao. – Onda podignu ruku kako bi sprečio negodovanje mladog viteza. – Moja profesija se zasniva na čuvanju tajni – objasni. – Kad bi neko došao da pita za vas, svakako mu ne bih rekao gde može da vas nađe.

– Znam da su se mnogi templari koji prolaze kroz grad sreli upravo zahvaljujući vama – odvrati Ðerardo s negodovanjem.

– Naravno, ali tek pošto sam se lično uverio da su obe strane zainteresovane za susret.

Objasnio mu je da je sistem jednostavan. Jedan mu saopšti da želi da se sastane s drugim. Remiđo mu odgovori da ne poznaje tog drugog, a zatim ode do njega i prenese mu poruku. Ako taj pristane, on im ugovori sastanak. Ako odbije, sve se završi na tome.

– Zato, ako mi se vaš prijatelj bude obratio tokom narednih dana – zaključi – neću propustiti da mu prosledim vašu molbu. Ako njegov odgovor bude potvrdan, obavestiću vas. U suprotnom, nema svrhe da me ponovo pitate. Siguran sam da me razumete. Ðerardo umorno klimnu glavom. Anđelo neće ustati uz groba da bi razgovarao s Remiđom Sensijem niti s bilo kim drugim. Da bi saznao s kim se njegov prijatelj sastajao tokom svog boravka u Bolonji, moraće da se raspita negde drugde.

Bankar ode da otvori vrata, naredi slugi da spreme gostu hleb i mleko, a zatim se polako vrati za sto.

– Dobro, sad mi kažite koliko vam je novca potrebno. Ðerardo duboko uzdahnu i reče: – Najmanje četrdeset bolonjskih lira.

– Nađite jemca i sklopićemo posao – odvrati Remiđo uz osmeh koji je trebalo da izgleda blagonaklono, ali otkrio je samo pohlepu. – Potom ćemo se postarati i da prodamo imanje koje ste pomenuli. Kad smo kod toga, gde ste odseli?

– To vam zasad radije ne bih rekao – odgovori Ðerardo.

– Kako hoćete.

Osmeh na bankarevom licu zaledi se, kao da želi da mu pokaže da

ne razume taj nedostatak poverenja pošto mu je prethodno podrobno objasnio metod svog poslovanja. Pozdraviše se i Ðerardo izađe prateći slugu koji ga odvede u kuhinju.

Prostranu kuhinju više je osvetljavala vatra u kaminu nego slabašna svetlost koja je prodirala kroz jedini prozor s jakim rešetkama. Fjama je grdila slinavu bosonogu devojčicu ljutitog lica kojoj nije bilo više od devet godina. Druga, starija devojčica sa sivom kapicom na glavi stajala je za radnom površinom obloženom pločicama od pečene gline i čerupala pile.

– Oprostite – brzo reče gospodarica kuće, a tanani zeleni veo koji joj je pokrivao lice zaleprša dok se okretala prema njemu. – Ova glupača nije našla mleko na prvom mestu na koje je otišla i umesto da traži dalje, vratila se praznih ruku. Odmah ću je poslati da ponovo traži, ali moraćete malo da sačekate.

– Ne trudite se, gospo – odvrati Ðerardo. Zatim sede za sto na sredini kuhinje i dodade: – Uzeću malo hleba i sira, ako imate.

Fjama odmah posla devojčicu da donese sir iz ostave i natoči mu pehar vina iz vrča koji je stajao na stolu.

Devojčica ode šmrkćući i ubrzo se opet pojavi s kriškom svežeg sira na velikom parčetu hleba. Ðerardo uze hleb i sir, zahvali i ćutke poče da jede trudeći se da održi ravnotežu između apetita koji su u njemu izazvali miris i izgled hrane i činjenice da se nalazi u prisustvu dame.

Vino je, srećom, bilo razblaženo vodom, ali čak i takvo mu je, možda zbog umora od probdevene noći, odmah udarilo u glavu grejući mu celo telo i izazivajući u njemu osećaj blaženstva, krajnje neprimeren okolnostima. U međuvremenu, starija devojčica je očerupala pile, oprljila ga iznad plamena, a onda izvadila iznutrice odvajajući srce, džigericu i šiju, dok je ostatak bacila u drveno vedro.

– Da li vam prija hrana, gosparu? – upita Fjama. Ðerardo je bio zamišljen i u suprotnosti s pravilima pristojnosti i zakonima templarskog reda kojem se zakleo na poslušnost, podigao je glavu i zagledao joj se u oči. Devojka nije okrenula glavu i zurili su jedno u drugo sve dok Ðerardo, bolno svestan svog nepriličnog pogleda uprtog u devojku, ne reče sanjarskim glasom: – Vrlo je ukusna, gospo.

Zatim začu prigušeno smejuljenje i naglo se okrenu. Mala sluškinja

radila je pored ognjišta okrenuta leđima, ali Ðerardo je bio siguran da je sve videla. Skočio je sa stolice kao oparen.

– Sad moram da idem – reče. – Hvala vam na svemu. Odavno se nisam ovako osećao.

Posle te besmislene rečenice propraćene snažnim kijanjem bosonoge devojčice, izađe iz kuhinje ostavljajući ih da se pitaju šta je time hteo da kaže. Teško da su mogle da dokuče, budući da ni sam to nije znao.

U hodniku je uzeo ogrtač, izašao na ulicu i produžio prema sedam crkava u sastavu benediktinske Bazilike Svetog Stefana, vrhunca arhitektonskog umeća, koja je nekoliko stoleća ranije podignuta po želji biskupa Petronija i pročula se u celom hrišćanskom svetu pod imenom Sancta Hierusalem Bononiensis.

Vođen nagonom, ušao je u prostranu portu prve crkve, Crkve Raspeća. Bio je razdražljiv i kratka poseta božjoj kući samo mu je mogla pomoći. Hitro je prešao preko crkvenog broda i skrenuo levo u crkvu koju je krasila kopija Svetog groba iz Jerusalima. Oko malog osmougaonog svetilišta u kojem su počivali posmrtni ostaci Svetog Petronija, zaštitnika Bolonje, klečala su šestorica monaha okupljenih u molitvi. Ðerardo zastade da osmotri to arhitektonsko delo, malo ali značajno. Pričalo se da je u savršenoj razmeri s originalom, da ispod njega teče sveti izvor čija voda leči sve bolesti, a govorkalo se i da na tom mestu leže ostaci podzemnog hrama izgrađenog pre crkve, nekada davno posvećenog kultu paganske boginje Izide.

Ipak, Ðerardo nije osetio nimalo olakšanja dok je stajao na tom svetom mestu. Bio je još uznemireniji. Krećući se tiho da ne bi uznemirio monahe u molitvi, izašao je na desnu stranu, prešao preko pustog crkvenog dvorišta i ušao u Crkvu Trojice. Upravo je hteo da izađe kad je u jednom uglu ugledao sveštenika kako kleči. Čovek je čuo njegove korake i ćutke se okrenuo da ga pogleda. Ðerardo zastade, obuzet nelagodom. Dok je smišljao šta će reći kako bi opravdao svoje prisustvo, reči mu spontano navreše, kao da je to što je izgovorio bilo jedino što se moglo reći na tom mestu i u tom trenutku.

– Oče, želim da se ispovedim.

Sveštenik klimnu glavom, ustade i pokaza mu da priđe. Ðerardo kleknu ispred njega, sačeka da sveštenik izgovori obredne reči, a onda

poče da ispoveda sve grehe kojih se mogao setiti, tražeći u mislima oproštaj od Boga što nije u stanju da otkrije ono što ga najviše muči.

Teoretski, tajna ispovesti bila je nepovrediva, ali Ðerardo je dobro znao da starešine crkava imaju običaj da oslobode duhovnika obaveze njenog čuvanja u ime višeg cilja i zarad dobra Crkve. U to doba Crkva je razmatrala mogućnost ukidanja reda templara zarad sopstvenog dobra, što znači da Ðerardo nije smeo da rizikuje.

Dok je kopao po duši u potrazi za skrivenim gresima, i dalje omamljen vinom i noćnim bdenjem, u jednom trenutku mu se omaknu priznanje da razmišlja o radostima zasnivanja porodice, o ženi i deci i o delu koje će posvetiti slavi gospodnjoj.

Sveštenik ga prekinu, radoznao: – A zašto misliš da je to greh, sine moj? Ðerardo shvati da je pogrešio. Te misli bile su grešne zato što su u suprotnosti s njegovim zavetovanjem na monaški život, ali taj detalj nije smeo da otkrije.

– Žena koja me je nadahnula na te misli udata je, oče – slagao je. – Počinio sam smrtni greh.

Sveštenik ozbiljno klimnu glavom, kao da je očekivao takvo objašnjenje. Upita ga da li ima još nešto da ispovedi i kad mu Ðerardo odgovori odrečno, naredi mu da se podvrgne teškoj pokori, oslobodi ga greha i udalji se. Ðerardo je ustao, vratio se istim putem, a kad se obreo ispred crkve, osetio je svu težinu umora od besane noći, kao da ga je ispovest oslobodila.

Kiša je padala sve jače. Ponovo je navukao kapuljaču na glavu i dok je nesigurnim korakom prelazio preko trga, doneo je dve odluke: pre nego što krene u potragu za Filomenom pomenutom na cedulji, otići će kući da se malo odmori. Osim toga, trudiće se da više ne bude sam u društvu bankareve ćerke.

Kroz otvoren prozor porodične kuće De Lijucijevih smeštenoj nadomak Ulice San Vitale, prodirala je siva popodnevna svetlost i miris vlažne zemlje iz dvorišta. Bližilo se leto, ali kiša je obojila grad u zimske boje.

Mondino treći put uze guščije pero sa stola, umoči ga u mastionicu, a onda ga treći put odloži. Pred njim je stajao beli list papira, nova sveća i

ceo svežanj ručno pravljenog papira koji je trebalo da ispuni novim beleškama iz anatomije. Ali nikako nije mogao da se usredsredi.

Tog dana je otkazao predavanje iz medicine i celog jutra je razgovarao s trojicom alhemičara koji su živeli u četvrti oko kapije Prokole, nadomak cirkla, kako su građani nazivali ogradu od kolja koja je predstavljala treći krug još neozidanog bolonjskog zaštitnog obruča.

Nažalost, nije saznao ništa korisno od trojice sagovornika, između ostalog i stoga što se nije usudio da im postavljanja previše određena pitanja. Verovao je da ne rizikuje mnogo, budući da alhemičari uglavnom gledaju svoja posla i drže se podalje od sudija i magistrata, no ipak je smatrao da mora da bude oprezan. Pomenuli su mu još jednog alhemičara koji se posle dugogodišnjih putovanja odnedavno skrasio u Bolonji i odlučio je da što pre i njega ispita.

Ipak, nije gajio veliku nadu jer mu je onaj koji ga je uputio na nepoznatog alhemičara skrenuo pažnju na činjenicu da je taj kolega posvećen upotrebi aqua vitae7 i to ne samo u alhemijske i medicinske svrhe.

Snagom volje Mondino se prisili da dovrši jedan crtež vezivnog mišića između ramena i ruke koji je podsećao na naopako grčko slovo delta, tako da su ga pojedini lekari zvali deltoid. Zabeležio je pored crteža uputstva za njegovo odvajanje od kosti i nastavio da crta grudne mišiće. No misli mu istog trena skrenuše ka onom što se u ljudskom telu nalazi ispod tih mišića i u grudnom košu: pomisli na srce. To ga odmah podseti na misteriju na koju je naleteo prošle noći i ponovo se zamisli držeći pero iznad papira, zanesen privlačnim i opasnim snom.

Obuzet očajanjem, ustade da uzme s police svežanj već ispisanog papira i dok je prolazio pored prozora, zastade da osmotri kišu. Čak ni ujednačeno, gotovo uspavljujuće dobovanje kapi po lišću jabukovog drveta u vrtu i po krovovima susednih kuća nije moglo da mu umiri misli. Dok je posmatrao kule Kačanemiči Pikoli i zvonik Crkve Svetih Vitala i Agrikole u Areni koji su se nadvijali nad obližnje kuće, zamislio je Ðerarda kako beži preko krovova vukući sa sobom leš sve dok, kako mu je ispričao, nije uspeo da siđe na tlo preko niza stepenastih terasa koje su se završavale ograđenim povrtnjakom. Mondino je poznavao vlasnika te kuće. Bio je gibelin kao i on i jednom prilikom se, ironijom

sudbine, spasao represalija neke gvelfske porodice povezane s Ðeremeijevima, prešavši isti put kao i Ðerardo, samo u suprotnom smeru. Peo se s terase na terasu i bežao je preko krovova dok nije stigao do kuća Lambertacijevih nadomak Trga Mađore. Tu je stao da zapomaže sve dok mu nisu priskočili u pomoć, a represalija se završila s troje mrtvih i nekoliko ranjenih kojima su Mondino i njegov stric Lijuco ukazali pomoć ne gledajući kojoj strani ranjenici pripadaju.

Prisećajući se tog slučaja, Mondino zavrte glavom. Bolonja nikad neće dostići blagostanje u kojem je uživala u prošlom veku ako Bolonjci budu nastavili međusobno da se kolju zbog suparništva između gvelfa i gibelina, koje su predvodile porodice Ðeremei i Lambertaci. Ipak, ni on sam nije bio spreman da bez borbe popusti nadmoći Crkve nad gradskom vlašću. Idealno bi bilo zadržati slobodu, ne potčinjavajući se ni papi ni caru. Budući da je to bilo nemoguće, smatrao je da je bolje udružiti se s Anrijem Sedmim, koji je nekoliko meseci ranije krunisan u Milanu za kralja Italije. Anri je nekoliko dana ranije preduzeo pohod na Lodi i Kremonu i ako bude uspeo da ih osvoji, učvrstiće svoje kraljevstvo. Mondino se zapita šta bi učinio kad bi vladar stigao pred kapije Bolonje kao što je to pre mnogo godina učinio Fridrih Prvi Barbarosa. Njegovo gibelinsko uverenje navodilo ga je na zaključak da bi u tom slučaju trebalo postići časni mir, ali ako bi grad odlučio da se lati oružja i krene u borbu, i on bi se borio. U nesigurnom svetu kao što je njihov, sloboda grada važnija je od svega.

Grmljavina ga trgnu iz sanjarenja i on se priseti zašto je ustao od stola. Priđe jednoj polici i uze svežanj beleški za svoju knjigu. Bilo je to stotinak listova upotpunjenih napomenama i crtežima, na kojima je, tačku po tačku, opisujući svaki organ, objasnio sklop ljudskog tela.

Mondino je voleo da zamišlja taj traktat kao veliku knjigu u kožnom povezu, jednostavnog naslova u zlatotisku: Anatomija. Razmišljao je o tome kao o knjizi koju će naučnici budućih generacija proučavati s poštovanjem kakvo pravnici ukazuju delu velikog Irnerija i koja će, kao i Irneriovo delo, biti upotpunjena i poboljšanja zahvaljujući razvoju ljudskog znanja, ali će ostati neprevaziđena osnova.

Za sada je, međutim, taj traktat više predstavljao zbirku beleški koje je Mondino stalno dopunjavao, i dalje se ne usuđujući da zapiše

konačnu verziju. Trebalo je još proučavati i istraživati pre nego što ponudi svetu svoje delo kao mapu koju će ljudi moći da slede bez straha da će se izgubiti.

Zato bi otkrivanje tajne pretvaranja krvi u gvožđe moglo da predstavlja izuzetno značajan korak napred. Naravno, to je bilo rizično, ali uporno izbegavanje rizika bilo je Lijucova vrlina, a ne Mondinova.

Njegov stric je bio odličan lekar, međutim nedostajala mu je volja da uči. Zadovoljavao se primenom jadnih pravila koja su drugi uspostavili i možda je upravo zato brzo postigao uspeh u Studijumu.

Cenio je one koji postižu rezultate, ali nije bio spreman da se na bilo koji način potrudi da ih i sam postigne. Mondino je odlučio da mu ne otkrije nijedan detalj te priče. Stric bi se prepao, postavio bi mu klipove u točkove i zagorčao bi mu život.

Kao da ga je prizvao svojim razmišljanjem, Lijuco se pojavi na pragu.

– Dobro veče, striče. Nisam znao da ste stigli.

– Mogao bi povremeno da siđeš da posetiš oca – prekorno mu reče Lijuco. – Rekao mi je da te danas još nije video.

– Nepravedni ste. Maločas sam silazio. Spavao je i nisam hteo da ga budim.

Otac mu je bio bolestan. Mondino je bio siguran da on ima karcinom – ili sarkom, kako je to nazvao Galen – levog plućnog krila. Naime, kad bi se okrenuo na desni bok, ne bi mogao da diše zato što mu je zdravo plućno krilo trpelo pritisak tela a levo plućno krilo, zahvaćeno karcinomom, nije radilo. Bolest je bila neizlečiva i mogao je samo pomoći starcu da mu poslednji meseci proteknu što bezbolnije.

Mondino i trojica njegovih sinova, Gabardino, Ludoviko i Leone, smenjivali su se i dežurali u njegovoj sobi kad god su mogli da izdvoje malo slobodnog vremena.

Lijuco je ušao u radnu sobu i prišao stolu s papirima. – Ove beleške ti oduzimaju sve slobodno vreme – reče. – Kad ne držiš predavanja, pišeš. A noću, umesto da spavaš kao svaki valjan hrišćanin, seciraš leševe. Nije tvoj otac jedini koji te više ne viđa. I tvoji sinovi znaju da se više ne mogu osloniti na tebe. Kad mu zatreba savet, Leone se obraća Pjetru i Lorenci.

Pjetro i Lorenca bili su bračni par koje je Mondino uzeo u službu kad je obudoveo. Bili su mladi i puni snage, a njihova mala ćerka svojim cičanjem je unosila živost u kuću.

– Nemaš ništa da kažeš? – navaljivao je Lijuco.

– Šta hoćete da vam kažem? – obrecnu se Mondino, razdražen. – Da ste u pravu? Pa dobro, u pravu ste. Jeste li sad zadovoljni?

Lijuco se ukoči. – Samo sam svratio da te podsetim da ne propustiš nedeljni svečani ručak – reče zvaničnim tonom. – Očekujem da ćeš doći po mene, što je tvoja obaveza, budući da si mlađi partner u našoj medicinskoj školi.

Pošto je rekao to, okrenuo se i bez pozdrava izašao iz sobe. Mondino je osluškivao bat njegovih koraka po drvenom stepeništu koje je vodilo u prizemlje. Onda se vratio do police i vratio prvu verziju traktata. Bilo je jasno da tog popodneva neće moći da radi.

Kad je Ðerardo stigao na Pijačni trg, kiša je prestala. Radni dan je bio završen i trg je vrveo od ljudi koji su ćaskali i igrali kockice, uživajući u časovima odmora. Prošlogodišnja oskudica koja je izazvala rast cena žita još se nije okončala, ali ljudi su želeli što pre da je zaborave. Tri dečkića su gađala neku zdelu pokušavajući da je izvrnu, dok je na drugoj strani pojila jedan seljak kupao magarca sipajući mu niz leđa vodu iz drvenog vedra učvršćenog kalajnim obručima. Kad ih je Ðerardo upitao da li znaju gde živi izvesna Filomena, dečaci mu uglas odgovoriše: – Dlakava žena? – i razbežaše se kao zečevi. Ðerardo nije želeo da previše privlači pažnju raspitujući se kod odraslih, zato odluči da žrtvuje jedan novčić. Pokaza kovanicu dečacima koji su se zaustavili malo dalje. Onaj koji je izgledao kao kolovođa, plavokos i suvonjav dečak, odranih kolena ispod kratke tunike bez rukava, pođe prema Ðerardu i zaustavi se na bezbednoj udaljenosti. Pokretom mu pokaza da najpre hoće novčić i Ðerardo mu ga baci pred noge. Dečkić mu onda pokaza jednu uličicu nedaleko od pojila i doviknu: – Pretposlednja desno!

Onda se udalji u pratnji drugova ponosno im pokazujući novčić koji je zaradio bez i malo napora. Ðerardo je sledio uputstva, pomalo začuđen ponašanjem dečaka.

Ako je žena koju traži prostitutka, jasno je da su im roditelji rekli da se drže podalje od njene kuće i njenih mušterija.

Ulica je zaudarala kao sve uske uličice u gradu pretrpane smećem i izmetom uprkos budnosti gradskih čuvara koji su imali obavezu da prijave svakog koga zateknu da baca smeće. Taj sistem je bio uspešan u glavnim ulicama, ali u zabačenim uličicama važili su drugačiji običaji, koje je bilo teško iskoreniti. Ðerardo produži do pretposlednje kuće, preskoči mrtvog psa na koga je, srećom, neko bacio kreč i pokuca na vrata.

Otvorila mu je najružnija žena koju je dotad video. Bila je stara, imala je više od pedeset godina, sedu kosu ispod prljave kapice, umazanu haljinu i beživotan pogled. Odmah je shvatio zašto su joj dečaci nadenuli onaj uvredljivi nadimak. Nadlanice su joj bile obrasle čekinjavim tamnim maljama kao u muškarca. Lice joj je bilo glatko, ali na obrazima se video trag britve, a obrve su joj bile guste kao čaure svilenih buba. Ðerardo se naježi zapitavši se kako joj tek izgledaju noge koje su joj, srećom, bile pokrivene sivom odorom dugačkom do poda.

– Vi ste gospa Filomena? – upita u neverici. Anđelo iz Pikcana svakako nije mogao prekršiti zavet na čednost s ovakvom ženom.

– A ko ste vi?

– Moje ime nije važno, šalje me jedan prijatelj. Žena ga upita ko je taj prijatelj i Ðerardo joj reče, ali ona ne prepozna ime. Anđelo joj se, očigledno, bio predstavio pod drugačijim imenom.

Onda joj ga opisa, rekavši joj da je njegov prijatelj dolazio kod nje pre nekoliko dana i da je bio vrlo zadovoljan, a njeno lice se najzad razvedri.

– Slobodno uđite – reče promuklim glasom. – Plaćanje unapred. Ðerardo pokuša da joj objasni, ali žena ne htede ni reč da čuje dok ne vidi novac. On joj onda dade tri novčića uz obećanje da će joj ostatak dati po obavljenom poslu. Nije imao nikakvu nameru da zgreši s njom, ali nadao se da će je pohlepa navesti da odgovori na njegova pitanja. Žena ga uvede u kuhinju zidova pocrnelih od dima, zatvori vrata prema ulici i odmah ode da otvori druga u jednom malom hodniku. Ðerardo uđe, pomislivši da će ona poći za njim, ali babuskera zatvori vrata za njim ostavljajući ga samog.

Zapravo, bilo je gore nego da ga je ostavila samog.

Ðerardu je sve bilo jasno kad je ugledao dečaka od šest-sedam godina koji ga je čekao na prilično čistoj slamarici. U sobi nije bilo prozora i bila je osvetljena samo jednim ostatkom sveće, verovatno ukradenim iz crkve. Dečak bez reči ustade, priđe mu, zavuče mu ruku ispod odore i stade da mu skida čarape. Ðerardo je tek tada reagovao i odgurnuo ga je grublje nego što je to bilo neophodno. Maleni pade zadnjicom na ležaj, ali odmah mu se ponovo približi. Isprva je njegov pogled bio gotovo odsutan, ali sad je delovao prestravljeno. Ðerardo ga ponovo odgurnu, malo nežnije, a dečak još jednom pokuša da mu priđe. Sad je već bio na ivici suza. Ðerardu u trenutku sinu zašto se dete tako ponaša i reče najnežnije što je mogao: – Plašiš se da će te istući ako ne obaviš svoju dužnost?

Dečak naglo zastade, dugo se zagleda u njega, a onda dvaput klimnu glavom.

– Ne brini, to se neće dogoditi. Ali sad ostani tu gde si, molim te. Ja nisam jedan od onih pokvarenih ljudi koji ti dolaze. Kako se zoveš?

Maleni se ponovo nepoverljivo zagleda u njega kao da pokušava da dokuči da li mu Ðerardo govori istinu ili je reč o nekoj prevari. Na kraju pokaza usta jednim prstom, a potom nemoćno raširi ruke.

– Nem si?

Dečak klimnu glavom. Da. – Oteli su te?

Još jedno nemo da. Ðerardo je čuo za ta gnusna zadovoljstva, ali prvi put se lično našao pred tom mogućnošću. Isprva je reagovao žestoko, želeći samo da izbegne greh i preplašio je dečaka. Sad je pokušavao da ga smiri i da mu ulije poverenje. Jedno mu je bilo jasno: došao je s drugim ciljem, ali neće ostaviti to dete s onom veštičarom.

– Ne brini – tiho reče i sede na ležaj pored njega. – Odvešću te odavde.

Kad je video kako se nepoverenje u pogledu dečaka pretvara u nadu, nije više mogao da izdrži. Ustao je s ležaja pri čemu je plamen sveće zatitrao, i pokušao je da izađe. Vrata su bila zamandaljena spolja. Ðerardo stade da lupa i da viče i žena mu odmah otvori.

– Zašto ste me zaključali? – upita Ðerardo, crven u licu.

– Uvek zaključavam – objasni Filomena zapahnuvši ga dahom koji je vonjao na vino. U tom polumraku je, maljavih ruku i čekinjavih obrva, izgledala kao neka prikaza iz pakla. – Da dečak ne bi pobegao.

Skupo sam ga platila i neću da rizikujem. Ako zbriše, ko će ga uhvatiti?

Ja sam stara.

Imala je hrabrosti da se nasmeje, pokazujući požutele zube. Ðerardo izađe, a ona ponovo zamandali vrata drvenom letvom i pođe za njim u kuhinju, zbunjena i pomalo zabrinuta. Na stolu je stajao poluprazan vrč vina.

– Šta je bilo, Mazino vam se ne sviđa? Moram reći da ste prvi kome on nije po volji. Vaš prijatelj...

– Šta je moj prijatelj? – odmah je upita, prisiljavajući sebe da suzbije srdžbu koja ga je obuzela. U tom trenutku najvažnije je bilo da sazna nešto o Anđelu.

– Bio je vrlo zadovoljan. Čak je rekao da će uskoro ponovo doći. Ðerardo ju je zgrabio za gušu. – Lažeš! – reče. – Anđelo nikad ne bi učinio tako nešto.

Veštičara ne odgovori. Ðerardo je u njenom pogledu nazreo inat i podmuklost. Shvatila je da je upala u nevolju što ga je pustila da uđe i odlučila je da mu ništa ne kaže. Ðerardo nije imao mnogo vremena. Biće vrlo rizično ako neko naiđe ili ako ona počne da zapomaže. Mrsko mu je bilo da digne ruku na jednu ženu, ali naterao je sebe da je dvaput ošamari držeći je drugom rukom za gušu da ne bi mogla da vrišti. Ona opsova pokušavajući da ga udari pesnicom. Ðerardo je uhvati za ručni zglob i snažnije je stegnu za gušu, shvativši da mu je zbog njene grube dlakave kože i muškog izgleda lakše da se ne sažali na nju.

Filomena stade da ga preklinje. – Šta hoćete od mene? – zakrklja. – Molim vas...

– Moraš da mi kažeš sve što znaš o Anđelu – oštro odgovori Ðerardo. – Onda ću te pustiti. Ako pokušaš da vičeš, ili ako otkrijem da lažeš, ubiću te.

Ona klimnu glavom i ovoga puta u očima joj zatreperi istinski strah.

– On vam nije prijatelj, je li tako? – reče. – Želite da mu naudite, optužujući ga za sodomiju.

Ðerardo se načas zamisli ne sklanjajući ruku s njene guše. Ako potvrdi njenu sumnju, žena će odbiti da sarađuje zato što bi na suđenju njenom klijentu za sodomiju i ona bila osuđena na smrt. Ali nije želeo da joj kaže da je Anđelo mrtav.

– Hoću samo da mu stavim do znanja da mi se mora skloniti s puta – slagao je. – Sad kad sam saznao njegovu tajnu, biće oprezan. Govori.

Popustio je stisak i žena poče da priča. Rekla je da je njegov prijatelj došao po preporuci čoveka koga ona dobro poznaje i da ga je zato pustila da uđe.

– Kako se zove taj čovek?

Ona odmahnu glavom gledajući ga izazivački. Ðerardo je ponovo stegnu, ovoga puta jače i posle kraćeg oklevanja pogodi je pesnicom posred lica. Pre nego što je stigao još jednom da je udari, Filomena popusti.

– Zove se Frančesko – promuca. – On je sveštenik u samostanu avgustinske braće.

Na te reči Ðerardo se trgnu. Još jedan monah koji izneverava svoje zavete na najgnusniji način.

– A šta je radio Anđelo s dečakom? – upita. U njemu su se mešali bes, gađenje i stid, ali morao je da sazna.

– Ono što svi rade – odgovori žena i slegnu ramenima. Ðerardo još jednom pomisli da neće ostaviti tog jadnog dečkića, po cenu da mora da ubije muškobanju.

Naredi joj da mu ponovi sve ono što je Anđelo rekao te večeri, ali ona ponovo slegnu ramenima. – Ništa nije rekao. Ljudi ne dolaze ovamo da bi razgovarali sa mnom. Ðerardo je ponovo snažno stegnu za gušu. Filomena iskolači oči i pomodre. Pokaza mu da želi da govori i čim ju je pustio, jako se zakašlja.

Kad je napad kašlja prošao, nasloni se rukom o sto kao da mora da se pridrži i reče: – Sećam se nečega.

– Čega?

– Te večeri su me mnogo bolele noge, kao i svaki put kad se magla spusti na grad, tako da nisam ustala da ga ispratim kad je krenuo.

Rekla sam mu da je to boljka koja dolazi s godinama i poželela mu da

uživa u mladosti dok može.

– I onda? – podstaknu je Ðerardo, nestrpljiv.

– On me je čudno pogledao i rekao je...

– Šta je rekao? – Ðerardo nije mogao da se savlada.

– Rekao je: „Ja neću ostariti. Kad se tvoja kuća bude srušila pod teretom vremena, ja ću i dalje postojati.“ Sećam se toga ne samo zbog reči koje je izgovorio već i zbog njegovog pogleda. Kao da je bio mahnit. Ðerardo joj pusti gušu. Bio je zbunjen. Možda je Anđelo znao da će za nekoliko dana umreti, pa je zato rekao da neće ostariti? Ali šta znači ta druga rečenica?

Iskoristivši trenutak njegove nepažnje, Filomena uzmaknu i prosu vrč s vinom. Uspela je da zgrabi nož s police od cigala pored ognjišta i pre nego što je Ðerardo mogao da je stigne, već se obrela s druge strane stola i urlala kao zaposednuta: – Upomoć! Ðeremija! Bernardo! Brzo! Ðerardo shvati da ona ima saučesnike zadužene za rešavanje problema s klijentima. On nije mogao da dovikne susedima da pozovu stražare, jer je susret sa stražarima bilo poslednje što mu je trebalo.

Morao je da pobegne. Jednim skokom se dokopao vrata, otvorio ih i potrčao niz uličicu upravo u času kad su iz jedne kuće istrčale dve snažne prilike. Nije zastao da vidi da li ga prate ili su otrčali starici.

Trčao je koliko su ga noge nosile, a kad se najzad osvrnuo, shvatio je da ga niko ne prati. Tek tada je osetio da su mu čarape mokre. Spustio je pogled i video da su uprljane vinom.

Već se bilo spustilo veče, ali on nije mogao da ode na sastanak s Mondinom tako neuredan i zato odluči da ode kući da se presvuče.

Hodao je obuzet strepnjom, savladan umorom i užasnut onim što je otkrio o sabratu koji mu je bio prijatelj. Uspeo je da se smiri tek kad se, pošto je napokon stigao u svoju sobu, zakleo da će osloboditi jadnog Mazina, čak i po cenu života.

3.

Osvrćući se na trgu punom sveta ispred Bazilike Svetog Stefana, Vilhelm iz Trira pomisli da ono što vidi unaokolo nije vredno dugog puta koji je prešao. Svakako, zamisao da se u Bolonji napravi kopija jerusalimskih svetih mesta bila je zanimljiva, a ime Sancta Hierusalem Bononiensis bilo je poznato u celom hrišćanskom svetu. Ipak, kao čovek koji je svojim očima video pravi Jerusalim, pomislio je da je jadno i gotovo bogohulno što su nazivi kao što je Josafatova dolina, Golgota i Maslinova gora, dodeljeni trgovima i gradskim četvrtima punim trgovaca, gostionica i javnih kuća, iako su ti delovi grada donekle bili oplemenjeni crkvama.

Ipak odluči da će posetiti kopiju svetog groba. Ali to će učiniti tek kad nađe neki smeštaj, kako bi se odmorio i ugrejao, nadajući se da popodne neće biti toliko vlažno. Trebalo je zadovoljiti potrebe poodmaklih godina.

Vilhelm iz Trira je bio star čovek i svakako ne bi ni napuštao Kipar gde je našao sigurno utočište od talasa optužbi koji je zapljusnuo njegov red, samo da bi video kopiju nečega čemu se divio uživo dok je ratovao u Svetoj zemlji. Postojao je još jedan razlog, daleko važniji, koji ga je naveo da se otisne na put uprkos svojim boljkama i neophodnosti da putuje tajno. Nagonski je zavukao ruku pod odoru da napipa džep ušiven u uske pantalone, u koji je sklonio jednu mapu. Zamalo da je ostavi na Kipru, ali potom je u poslednjem trenutku odlučio da je ponese. Ispostavilo se da je ta mapa, oduzeta jednom čoveku podvrgnutom mučenju, potpuno beskorisna. Ipak, bila je previše brižljivo iscrtana da bi mogla biti lažna. Tokom svih tih godina Vilhelm se pitao da li se na njoj krije tajna koju oni nisu uspeli da rastumače, a sad će, možda, napokon dobiti odgovor na to pitanje.

Polako se zaputio prema uličici levo od trga, pomislivši kako bi idealno bilo da upravo tu nađe neku gostionicu u kojoj mu neće postavljati previše pitanja. Tokom putovanja se predstavljao kao hodočasnik na putu za Santjago di Kompostelu. Zapušten izgled i bedna odeća štitili su ga od lopova i razbojnika, ali su ga i primorali da

noći u straćarama. Jedva je čekao da se vrati na Kipar pošto obavi posao.

Tek je trebalo da otkrije šta želi misteriozni „prijatelj“ koji mu je napisao ono pismo, u zamenu za važnu tajnu. Morao je i da smisli način kako da se dokopa te tajne i da zauvek ućutka „prijatelja“. Ali sve će to sačekati da padne veče. Ako je istina ono što piše u pismu, posle večernje službe napokon će sve saznati.

Našao je gostionicu kakvu je tražio, ušao i začudio se kad je shvatio da gazda pristojno govori latinski. Vilhelm je tokom putovanja jedva uspevao da komunicira s ljudima: s obzirom na to da se predstavljao kao hodočasnik, boravio je u bednim konačištima, u kojima su siromasi govorili samo narodni jezik.

Gostioničar mu objasni da su u Bolonji navikli da primaju goste iz celog sveta, sveštenike, učenjake i hodočasnike i da im je zarad posla bilo neophodno kakvo-takvo znanje latinskog. – Kad sam bio dete, otac me je slao na podučavanje jednom benediktinskom monahu iz obližnje bazilike – reče. – A sad vidim da je bio u pravu.

Vilhelm zatraži zasebnu sobu rekavši da pati od nesanice i da ne može da spava u zajedničkim spavaonicama. Gostioničar je imao jednu malu sobu s krevetom za dve osobe, a Vilhelm pristade da plati dvostruko kako bi je uzeo samo za sebe. Zatim se pope uskim drvenim stepeništem na sprat, uđe u sobu, spusti na pod bisage sa stvarima, izu se i s uzdahom olakšanja opruži se na slamaricu obloženu platnom.

Na Kipru je bio navikao da spava na vunenom dušeku i neudobni ležajevi kojima se morao zadovoljiti tokom putovanja podsetili su ga na mladost. I sad je, dok su mu se mišići polako opuštali najavljujući san, Vilhelm iz Trira pomislio na davno vreme kada je počeo svoju potragu.

Vrlo mlad je pristupio redu vitezova Hrama, više zbog pustolovnog duha nego iz verskog poriva i odmah je otišao u Svetu zemlju. Bio je dodeljen templarskom logoru u Tiru i tu mu je jedan saborac pričao o tajni za kojom traga i koja je, od tada, postala smisao Vilhelmovog života.

Al iksir, tako ju je nazvao. Tajna koju arapski alhemičari čuvaju još od pre Hristovog rođenja, verovatno potiče iz daleke Indije. Reč je, zapravo, o nečem što evropski učenjaci nazivaju „eliksirom života“, o

nekakvom suvom prahu koji može u beskonačno da produži život i da zaleči svaku ranu, svaku boljku tela.

Monah je tvrdio da je u gradu Aleksandreta, koji je odavno bio u rukama Saracena, živeo jedan alhemičar čuvar te tajne. Sabrat je dugo pokušavao da otputuje prerušen u Aleksandretu, ali nije uspeo. A onda je saznao da se čovek kojeg traži preselio u mavarske zemlje u Španiji.

– Zato vam i pričam o tome, brate – objasnio je on Vilhelmu. – Treba mi vaša pomoć. Zauzvrat vam nudim da se priključite potrazi.

Posmatrao sam vas tokom poslednjih nekoliko meseci i znam da ste valjana osoba: hrabra, pametna i odlučna.

Vilhelm je prešao preko tih laskavih reči i upitao ga šta zapravo želi od njega. Ovaj mu odmah priznade. Naime, Vilhelm je imao čin podnarednika i bio je zadužen i za pisarske poslove. Kroz njegove ruke prolazila su sva naređenja u vezi s premeštajem. Zato je bio potreban sabratu, kako bi ga premestio u Španiju, gde bi mogao da nastavu svoju potragu.

I tako su, nekoliko meseci pre nego što su padom Svetog Jovana od Akrija hrišćanske snage konačno izgubile Svetu zemlju, njih dvojica premeštena u Tortozu u Španiji, gde im se priključio još jedan vitez Hrama. Njih trojica su se dogovorili da se dokopaju eliksira. Onda je Vilhelmov prijatelj umro od groznice, tako da ih je ponovo ostalo dvojica. U međuvremenu je ubijen turski alhemičar za kojim su tragali, a njegov leš bez srca nađen je pred kapijama Granade, ili Garnate, kako su je zvali Arapi. To je prouzrokovalo zaoštravanje neprijateljstva između Granade, koju su držali Saraceni, i Tortoze, utvrđenja u rukama Aragonskog kraljevstva. Nakon alhemičareve smrti, Vilhelm i njegov prijatelj očajnički su pokušavali da privedu kraju svoju potragu. Onda se iznenada pojavio još jedan saveznik, takođe templar, koji im je ukazao na trag, upravo u Tortozi...

Vilhelm iz Trira nije odmakao dalje u prisećanju. Misli mu se izmešaše s neobičnim slikama koje su mu iskrsavale u umu bez logičnog sleda i već sledećeg trena stari templar zaspa.

Mondino na vrhovima prstiju priđe vratima očeve sobe i krišom proviri unutra. Rajnerio je bio okrenut prema prozoru i posmatrao je sitne

zelene plodove, tek iznikle iz cveta jabuke u vrtu. Smršao je i ubledeo, koža mu je imala čudan sjaj, a izraz lica mu je iz dana u dan postajao sve odsutniji. Mondino potisnu bol i uđe, a zatim sede na stoličicu pored kreveta.

– Dobro veče, oče.

Nikad ga nije pitao kako je. Ionako su to činili svi koju su ulazili u tu sobu. On nije. Kakvog bi smisla imalo pitati čoveka na samrti kako je?

Time su ga samo prisiljavali da laže, da odgovara oveštalim frazama, uz usiljen osmeh. Jer, ako bi rekao istinu, ljudima bi bilo neprijatno i obasuli bi ga ljubaznim prekorima, ispoljavajući licemerni optimizam.

Ni Mondino nije bio iskren prema njemu, zato što je, pre nego što uđe u tu sobu, na lice navlačio masku kako bi sakrio osećanja od njega. Ali to nije bilo licemerje. To je saosećanje. Prema obojici.

Rajnerio se okrenu i osmehnu se. – Mondino. Retko te viđam.

Lekar klimnu glavom, ponovo uronivši u misao koja ga muči od prethodne večeri. Ðerardo nije bio došao na sastanak. Koliko god se trudio da smisli razna logična objašnjenja za njegov nedolazak, jedan jedini strah mučio mu je um: ako su ga uhapsili, stražari će uskoro zakucati i na njegova vrata.

– Upravo sam o tome hteo da razgovaram s vama, oče – reče, potiskujući te nesrećne misli. – Moguće je da u poslednje vreme češće odsustvujem iz kuće. – Odvratio je pogled, pokušavajući da nađe prave reči. – Moram vam reći da nije reč o ravnodušnosti prema vama.

Iako se obuzdavao, načas ga je izdao glas. Ponadao se da njegov otac nije to primetio.

– Naišao si na novu misteriju na svom putu?

– Otkud znate? – iznenađeno upita Mondino, ne mogavši da se uzdrži.

Rajnerio se ne osmehnu, ali u pogledu mu zaigra iskra veselosti. – Treba li da te podsetim na priču o jabuci? Upravo sam o tome razmišljao.

Mondino se dobro sećao tog događaja, između ostalog i zato što ga je koštala žestokih batina. Jednom prilikom je, kad je bio mali, obrao celu jabuku i sve plodove sakrio na tavan, u drveni sanduk postavljen masnim papirom, koji je zatim zakovao. Čuo je kad je stric Lijuco pričao

o spontanom nastajanju crva i odlučio je da se uveri u to. Ako posle dve-tri nedelje, kad bude otvorio sanduk, nađe crve u jabukama, poverovaće da se stvaraju spontano.

– Nema potrebe – odgovori kroz osmeh. – Ali i dan-danas se pitam kako ste me otkrili.

– Poznajem te – odvrati Rajnerio. – Privlači te ono što ne umeš da objasniš i ne možeš da se smiriš dok ne nađeš odgovor koji će te zadovoljiti. Ni božanski Aristotel nije izbegao tvoja preispitivanja. A sad si sigurno naišao na nešto što ti je podstaklo maštu. Zato te više nema u kući.

Mondino i njegov otac nikada nisu mnogo razgovarali. Obojica su imala nezgodnu narav svojstvenu koleričnim ljudima sklonim žučnim ispadima. Između njih dvojice uvek je bilo malo zagrljaja i mnogo svađa. Mondino je bio ubeđen da otac nimalo ne obraća pažnju na ono što on radi. A sada je Rajnerio pokazao da ga poznaje mnogo više nego što je njegov sin mislio. Činjenica je da je voleo da otkriva tajne. Zato je i postao lekar. Na tu odluku više ga je podstakao nagon za otkrivanjem misterija ljudskog tela nego želja da ublaži patnje bližnjima. Iz istog razloga se razvila i njegova strast prema anatomiji. Ali bolje bi bilo da njegov otac i ne posumnja u prirodu tajne kojom se tih dana bavio.

– Eto, oče – priznao je i spustio pogled. – Poučavam nov metod za...

– Pusti – oštro ga prekinu Rajnerio. – Ako ne želiš da mi pričaš o tome, ne mari. To ne znači da moraš da me lažeš.

Mondino pocrvene. Načas pomisli da porekne, a onda reče sebi kako bi nedostojno bilo da to malo vremena koje je preostalo njegovom ocu iskoristi pričajući mu laži. – Oprostite – promrmlja. – Zatim dodade, malo glasnije: – Reč je o nečem opasnom. Što manje znate, utoliko bolje.

Zamoliću vas i da ne pominjete to Lijucu.

– Ta opasnost se odnosi na inkviziciju? – upita Rajnerio.

– Da – odvrati Mondino, izbegavši da napomene da skrivanje leša i pomaganje čoveku koji je izazvao požar kažnjava i građanski sud. Za samo jednu noć nakupio je pravu zbirku zločina. – Ali postoji mogućnost da postignem nešto zaista veliko, za dobrobit celog čovečanstva.

Otac se okrenu prema jabukovom drvetu. Mladi zeleni plodovi provirivali su između lišća, ne znajući da će uskoro istruliti u blatu ispod drveta.

– Budi vrlo oprezan, molim te – reče proročanskim tonom od kojeg Mondinu prostruji jeza niz kičmu. – Imam loše predosećanje.

Kad je izašao iz sobe, Mondino je osetio teskobu u srcu, ne samo zbog očeve sudbine.

Prolazeći ispred velikog plakata okačenog na zid kule Garizendi na kojem je bila objavljena zabrana nošenja oružja u gradu, Ðerardo se seti da je nenaoružan. S obzirom na ono što je naumio da učini, nije znao da li je to dobro ili nije.

Kako ga je naučio jedan templar kojeg je njegov otac unajmio da ga obučava rukovanju oružjem kad mu je Ðerardo objavio svoju odluku da se pridruži redu, za viteza templara mač je važan koliko i krst. To je oružje u borbi protiv zla, ali osvećeno oružje koje treba razumno upotrebljavati. „Treba ga koristiti samo u borbi“, govorio je iskusni bradati monah. „Mi nismo vulgarni plaćenici. Mi smo Hristovi vojnici i dopušteno nam je da se borimo samo protiv neprijatelja vere.“ Bespogovorno pravilo koje je često ponavljao i koje je predstavljalo jedini način da neki templar sa sigurnošću izbegne mogućnost da ubije nekoga iz beznačajnog razloga, u uličnoj ili kafanskoj tuči, glasilo je: ne nosi oružje kad nisi u ratu. „Ako uza se nemam mač, siguran sam da ga neću ni upotrebiti“, imao je običaj da kaže.

Dok je koračao ispod arkada i rasejano posmatrao zanatlije, pekare i prodavce sira koji su pakovali svoju robu i sklapali tezge, Ðerarda obuze gnev zbog činjenice da mu je uskraćen život koji je sanjao. Samo jednom je navukao verižnjaču i belu odoru s krstom na grudima, i to onog dana kad se zaredio. Dobro se sećao težine šlema, štita i mača, ponosa koji ga je ispunio zbog činjenice da je postao moćno oružje u ruci gospodnjoj, pripadnik legendarnog reda, jednog od najznačajnijih u istoriji Crkve. Nedugo pre toga napustio je kuću u kojoj se rodio i odrastao kako bi se preselio u templarski logor u Raveni i čekao je da ga pošalju na prvo odredište, kad je kao grom iz vedrog neba stigao nalog za hapšenje svih pripadnika reda, koji je potpisao papa Kliment Peti

lično.

Mnogi Hristovi vojnici pomislili su da je u pitanju greška i mirno su čekali dolazak inkvizitora, uvereni da nemaju čega da se plaše. Ðerardo je poslušao savet svog učitelja borilačkih veština, koji je navrat-nanos pobegao na Kipar. „Povlačenje nije bekstvo“, rekao mu je. „Sakrij se, posmatraj s nekog sigurnog mesta šta se događa, a onda, kad bude bezbedno, otkrij ko si.“ Ðerardo nikad nije požalio što je poslušao taj savet. Pobegao je u Bolonju, promenio ime, prekinuo veze s članovima porodice – više za njihovo dobro nego za sopstveno – i za tri godine poslao im je samo jedno pismo kojim ih je obavestio da je dobro i da će se vratiti čim se stiša bura. Iskreno se nadao da će se za nekoliko nedelja, kad bi trebalo da se okonča sudski proces, njegova situacija promeniti.

Uprkos svemu, bio bi spokojniji da ima nož za pojasom. Nije nameravao da ubije staricu, iako je i te kako zaslužila da je zadesi ta sudbina zbog onoga što je učinila Mazinu a sigurno i drugoj deci. Ali da ima oružje, možda bi je lakše ubedio da ga posluša, a mogao bi i da se odbrani u slučaju da dođu ona dvojica koju je video prošli put.

Nije imao jasan plan. Odlučio je da pokuca na vrata i da izmeni glas kako bi mu otvorila, a onda da je ugura u kuću i da je nekako spreči da mu naudi kako bi mogao da oslobodi dečaka i da ga odvede. Prethodne večeri bio je vrlo umoran i nije bio u stanju da razmišlja trezveno. Nije otišao ni na sastanak s Mondinom zato što se, čim je stigao u svoju sobu, sručio na slamaricu i prespavao celu noć, jutro i deo popodneva, probudivši se tek kad je sunce već zalazilo na zapadu. Sad je bio svež i odmoran i nije ni sumnjao da će uspeti da ostvari svoj naum.

Kao i prethodne večeri, izbegao je Pijačni trg. Koračao je uza zidove, prošao pored dve poprečne uličice i pošto je ušao sa zadnje strane u malu ulicu, obreo se ispred Filomeninih vrata.

Nije smeo da okleva. Pokucao je i sačekao, spremajući se da izmeni glas.

Niko mu nije otvorio. Ponovo je pokucao, snažnije i pozvao ženu po imenu.

Ništa.

Popeo se uza zid do prozora i provirio kroz prorez između

zatvorenih kapaka, ali unutra je vladao mrak. U kući nije gorela ni jedna jedina lampa, iako se napolju već smrkavalo. Bilo je sasvim moguće da je Filomena otišla u kupovinu ostavivši dečaka u kući, ali Ðerardo je iz nekog razloga znao da nije tako. Sa zebnjom u srcu na silu je otvorio jedan prozorski kapak držeći se drugom rukom da ne padne i doviknuo Mazinu da se na neki način oglasi, da baci nešto na pod ako je zatvoren u svojoj sobi.

Ništa se nije dogodilo. Iza drvenog kapka, kuhinja je delovala potpuno prazno. Vatra nije gorela, a na policama nije bilo nijedne šerpe, nijedne varjače niti noža. Učini mu se da je ispod stola primetio krhotine vrča koji je Filomena razbila prethodne večeri.

Veštičara se, verovatno u strahu da bi joj mogao dovesti stražare u kuću, odselila navrat-nanos i sa sobom je odvela i malog zarobljenika.

Bilo bi previše rizično da pita susede kuda je otišla. Osim toga, sumnjao je da bilo ko zna. Spremao se da siđe kad je osetio da ga je neko uhvatio za gležnjeve. Uspeo je da istrgne jednu nogu i da udari po licu napadača koji opsova i pusti ga. Ðerardo skoči na tlo i pred sobom ugleda čoveka mršavog kao pritka, zapuštene brade, bez prednjih zuba, duge kose, u prekratkoj tunici ispod koje su mu se videle zakrpljene uske pantalone. Ali pažnju mu je pre svega privukao bodež koji ovaj munjevito izvuče ispod odore.

– Bernardo! Požuri, za ime božje!

Kad je čuo to ime, Ðerardo se priseti Filomeninog poziva u pomoć.

To su bili njeni saučesnici, koje je ostavila da nadgledaju kuću, možda baš zato što je znala da će on ponovo doći. Čuo je neki šum iza leđa i ne okrenuvši se da pogleda, napao je čoveka koji je stajao ispred njega, uhvativši ga nespremnog. Zgrabio ga je za ruku u kojoj je ovaj držao nož, izvrnuo mu zglob prisilivši ga da ispusti oružje, a drugom rukom ga udario u grlo tako da se napadač srušio na tlo, krkljajući.

Sagnuo se da uzme nož i odmah se izmakao u stranu izbegavši napad drugog čoveka koji ga je promašio. Ðerardo ga šutnu u glavu, ovaj pade preko svog prijatelja i dok su njih dvojica s naporom ustajala, on se okrenu i otrča prema trgu. Izašao je iz uličice u visini pojila gde su se ista ona trojica dečaka koje je tu zatekao i prethodnog dana igrala krpenom loptom. Pre nego što su mogli da ga prepoznaju, Ðerardo

sakri bodež ispod ruke i skrenu levo, zatim mirno produži sve dok nije stigao do arkada. Tamo se sakri iza jednog stuba i sačeka da ugleda dvojicu razbojnika, koji ubrzo istrčaše iz uličice. Nekoliko trenutaka su se osvrtali unaokolo pokušavajući da dokuče na koju je stranu otišao, a onda odlučiše da pođu desno i udaljiše se trčeći. Ðerardo se napokon opusti i odjednom oseti kako se oslobađa sav strah koji je dotad potiskivao i kako mu se tresu ruke i noge. Prvi put se suočio s neprijateljem od krvi i mesa, ako se izuzmu njegove vežbe s učiteljem borilačkih veština. Zaista je rizikovao život, i to saznanje ga je prestravilo. Strah mu je ublažavala samo činjenica da se spasao zahvaljujući borilačkoj obuci. Sada se pokazalo koliko su korisni bili svi oni sati koje je proveo učeći da se bori, ne dozvoljavajući pritom da ga nadvladaju emocije i razmišljanja. Prisetio se svih zahvata koje je izveo tokom kratke borbe u uličici i morao je da se osmehne. Ona dvojica koljača nisu ljudi koje bi njegov učitelj borilačkih veština nazvao neprijateljima vere, ali kad treba izvući živu glavu, učene definicije gube značaj.

Pažljivo se zagledao u bodež koji je istrgnuo svom napadaču. Imao je drvenu dršku i jako, dobro naoštreno čelično sečivo. Ðerardo ga sakri ispod odore zataknuvši ga za pojas od štofa koji mu je pridržavao pantalone, a onda se zaputi prema unajmljenoj sobi.

Nije mogao da izbavi dečaka i zbog toga je osećao bol koji mu je poput pesnice pritiskao grudni koš. Ali barem više nije nenaoružan.

Naslonjen na pročelje jedne kuće odakle je mogao da vidi celu crkvu Sveti Jovan na brdu, Vilhelm se neprestano osvrtao. Konstrukcija bolonjske crkve simbolizovala je Maslinovu goru pod kojom se, u Gecemanskom vrtu, Hristos bio povukao pre stradanja. Vilhelm iz Trira se zapita zašto je nepoznati „prijatelj“ koji mu je napisao pismo odabrao upravo to mesto za njihov sastanak. Njegova uputstva su bila previše precizna da bi moglo biti reč o slučaju. Zvona su odavno objavila završetak večernje službe i preko trga je prošlo mnogo ljudi, ali niko mu nije prišao. Pitao se kako će ga nepoznati prepoznati, ali shvatio je da zbog toga ne mora da brine. Taj verovatno zna kako on izgleda. Pokazao je da zna i previše toga.

Nakon zalaska sunca, na ulicama više nije bilo mnogo sveta, uskoro je trg gotovo sasvim opusteo i na njemu je, osim Vilhelma, ostao još samo prosjak koji je sedeo ispod arkade dvadesetak koraka dalje i pružao prema malobrojnim prolaznicima osakaćenu desnu ruku i dlan leve kako bi isprosio milostinju. Vilhelm se pažljivo zagleda u njega.

Umesto uobičajene dronjave tunike od suknenog džaka kakvu su nosili mnogi siromasi, čovek je na sebi imao crnu zamašćenu odoru, verovatno isprošenu, načinjenu od dobrog štofa.

U tom trenutku, zvona i drugi put objaviše kraj večernje službe, a prosjak, kao da je čekao upravo taj znak, ustade i brzo pođe prema njemu.

Vilhelm ga pažljivo odmeri pokušavajući da otkrije da li je on zaista prosjak ili prerušeni „prijatelj“. Ali kad se nepoznati približio, nije više nimalo sumnjao; prljavština i vonj koji se širio od njega nisu se mogli postići prerušavanjem. Vilhelm se pripremi da ga otera ako mu bude tražio novac, ali čovek mu se obrati na lošem latinskom i templar prepozna reč „amikus“.

Zbunjen, zamoli ga da ponovi i posle nekoliko pokušaja uspeo je da rastumači poruku: prijatelj s kojim je trebalo da se sastane nije mogao da dođe. Zamolio ga je da se vrati u gostionicu u kojoj je odseo i da ga čeka tamo.

Prosjak ispruži zdravu ruku a Vilhelm mu nevoljno spusti novčić na dlan. Kako je taj „prijatelj“ znao gde se on smestio? Pošto je jeo i odmorio se, tokom popodneva je išao samo u kancelariju jednog bankara koji je uživao poverenje templara kako bi zamenio nekoliko velikih srebrnih florina u bolonjske lire. Ali bankaru svakako nije otkrio da je odseo u neuglednoj gostionici.

Zabrinut i nepoverljiv, vratio se u gostionicu i začudio se jer na ulazu nije zatekao gazdu kako proverava one koji ulaze u gostionicu i napuštaju je. Iz povrtnjaka su dopirale psovke i usplahireno kokodakanje kokoši. Vilhelm proviri u povrtnjak i ugleda vlasnika kako bije psa lutalicu koji je uleteo u kokošinjac i preklao dve kokoške pre nego što ga je čovek uhvatio. Vilhelm zavrte glavom, pope se uza stepenice i uđe u svoju sobu.

Odmah zatim oseti snažan bol u potiljku i oko njega zavlada mrak.

Kad se osvestio, Vilhelm iz Trira shvati da ne može ni da se pomeri ni da govori. Osećao je gorak ukus u ustima. Dok je bio u nesvesti, neko mu je sigurno sasuo u grlo neki otrovan napitak. Shvatio je da je upao u klopku. Lovac se pretvorio u plen. Čuo je neki pokret u sobi i zveckanje metala, kao da neko priprema oružje. Zažmuri praveći se da je i dalje u nesvesti, pokušavajući da otkrije na osnovu zvukova šta se događa i da li postoji mogućnost da se izvuče. Ali ništa nije otkrio. Na kraju, obuzet strahom, polako otvori oči.

Ono što je video, u mislima ga je vratilo na mesto sastanka i odmah je shvatio poruku: za njega je patnja, od latinskog patior, upravo počela.

Ispred kreveta je stajala njegova smrt, gledala ga je u oči i smejala mu se.

4.

Mondino sa zebnjom u srcu uđe u svečanu salu. Kad neki novi lekar priredi svojim profesorima svečanu gozbu kako bi proslavio dan kad mu je dodeljena licentia docendi,8 čak i najstariji i najcenjeniji lekari potisnu poslovičnu ozbiljnost kako bi uživali u razonodi i ukusnoj hrani. Mondino je po godinama bio bliži svojim studentima nego ostalim predavačima, budući da su i oni bili gotovo četrdesetogodišnjaci, i sa zadovoljstvom se prepuštao tim veselim prilikama, uživao je u muzici i pevanju i nikad ga nije trebalo moliti da zapleše stampitu ili farandolu,9 iako nije imao osećaj za ritam i često je gubio korak.

Bio je čvrsto uveren u to da ljudski rod mnogo dobija ulaskom svakog mladog diplomiranog stručnjaka u svet medicine, prava ili slobodnih veština.10 Zato je svaki takav događaj trebalo proslaviti.

Naročito ako se uzme u obzir da je ovu gozbu priredio student iz Sirakuze dubokog džepa koji nije žalio novca, i da se o toj svečanosti nedeljama pričalo na medicinskom fakultetu.

Ipak, dok je prolazio kroz veliku salu pod krstastim svodovima i s podom od firentinske pečene gline, na kojem su stajala tri stola poređana u obliku potkovice i pokrivena snežnobelim stolnjacima, Mondino nije osetio apetit pri pogledu na sluge koje su užurbano raspoređivale činije, poslužavnike i kašike za sipanje. Još nije dobio vesti od Ðerarda i radost mu je kvarila pomisao na to da će, ako su tog momka uhapsili, ovo biti njegova poslednja gozba.

– Profesore, drago mi je što vas vidim za svojom skromnom trpezom – dočeka ga diplomac koračajući mu u susret. Bio je to visok krupan tridesetpetogodišnjak opuštenih obraza. Mondino je bio uveren da će on biti dobar lekar u svojoj dalekoj Sirakuzi.

– Nisam mogao da propustim diplomsku svečanost jednog od svojih najboljih studenata – blagonaklono mu odvrati Mondino. – Mnoge moje kolege su narušile veliki post pri samoj pomisli na ovaj događaj.

Student se osmehnu, odvrati Mondinu da je previše ljubazan i

dodade kako se nada da neće izneveriti očekivanja zvanica. Zatim ga otprati do stola i ode da nadzire poslednje pripreme.

Mondino zadovoljno primeti da su ga postavili za centralnu trpezu, nedaleko od ugla u kojem će se seći pečenje. Bio je to znak velikog poštovanja. Tu su sedeli i rektori dva univerziteta, onog sa severa i onog s ove strane Alpa i dvojica „glavnih nastojnika“,11 s kojima se Mondino pozdravio pre nego što je seo na svoje mesto, pored Lijuca. Crne i smeđe odore uglednih profesora Studijuma smenjivale su se s crvenim odorama lekara. Ostale zvanice su bile šaroliko odevene. Niko nije došao gologlav, a raznovrsnost se primećivala i u izboru kapa, iako su svi odabrali one od tanjeg štofa jer su već bili na pragu tople sezone i znali su da će se znojiti od plesa i vina.

– Striče, svratio sam po vas, kao što smo se dogovorili, ali vi ste već bili otišli – reče Mondino čim je seo.

– Morao sam da izađem zbog jednog neobičnog slučaja – odvrati Lijuco. Nije bio razdražljiv kao prethodnog dana. – Dogodilo se ubistvo u gostionici u blizini Bazilike Svetog Stefana.

– I uznemirili su vas zbog jednog ubistva?

Stric ga pogleda, kao da nije siguran da li treba da mu ispriča šta se dogodilo. Zatim uzdahnu. – Reč je o tome da je na telu ubijenog, Nemca koji je nedavno stigao u grad, bilo nečeg naročito jezivog. Žena koje je otkrila leš izašla je iz gostionice urlajući. Neki prolaznici su je zaustavili i otišli su da vide šta se desilo. Onda je neko otišao da obavesti sudije.

Na osnovu njihovih smušenih iskaza u kojima su pominjali grudni koš otvoren kao da je telo secirano a srce pretvoreno u komad gvožđa, sudija je zaključio da je bolje da povede i lekara i poslao je po mene pre nego što se zaputio u tu gostionicu. Šta ti je, nećače?

Mondino je prikupio svu snagu volje i usiljeno se osmehnuo. – Ništa, striče. Samo sam pomislio da takve priče baš ne podstiču apetit. Ali zanimljivo je to što ste ispričali. Samo nastavite.

– Ne znam, Mondino. Prebledeo si. Jesi li siguran da ti je dobro?

– Jesam, jesam, sasvim sam dobro. Rekli ste da je srce pretvoreno u komad gvožđa. To mi deluje neverovatno.

– I meni – priznade Lijuco. – U svakom slučaju, nismo mogli lično da se uverimo u to. Vlasnik gostionice je u međuvremenu obavestio

sveštenike i kad smo stigli, inkvizicija nas je zadržala ispred. Ja sam već kasnio na gozbu, zato sam se izvinio sudiji i otišao. Izgleda da je ubijeni bio neki prerušeni vitez templar, a dominikanci žele da iskoriste to ubistvo da dokažu kako su templari umešani u demonske rabote.

Zamisli, nisu hteli ni da uklone telo. Zahtevali su da ga najpre vidi Uberto iz Riminija, koji večeras treba da se vrati iz Arđente, iz posete nadbiskupu.

– Hoćete da kažete da je leš i dalje tamo? – upita Mondino. – A dokle će ostati u gostionici?

– Ne znam. Niko se ne usuđuje da donese odluku u odsustvu inkvizitora. Kao da se svi užasno plaše da ne urade nešto pogrešno.

Mondino klimnu glavom. Nakon kratkog susreta s inkvizitorom, zaključio je da to nije čovek sklon praštanju. Hteo je da postavi još neko pitanje kad domaćin zamoli za tišinu kako bi označio početak gozbe.

Sve zvanice su zauzele mesta, a prvo jelo, zdele s raviolima u supi, već je bilo izneto na trpezu.

Diplomac je održao prikladno kratak govor zahvalnosti. Onda se zahvalio i rektor univerziteta s ove strane Alpa koji je pohađao novopečeni lekar, pomolili su se i počeli da jedu. Srećom, jedan tanjir morala su da dele samo dva gosta i svako je imao svoju kašiku, tako da je izbegnut odbojan prizor kojem je Mondino prisustvovao na siromašnijim ručkovima na kojima manje značajni gosti često nisu dobijali tanjir i pribor za jelo tako da su se krajnje nepristojno bacali na činije sa supom, zahvatajući je sastavljenim dlanovima, umazani do laktova.

Sluge im napuniše tanjire vrelom supom u kojoj su plivali ravioli veličine pola kestena i ozbiljni profesori posvetiše hrani svu pažnju koju je zaslužila. Mondino je, međutim, prepustio stricu tanjir koji su delili, pošto je samo probao supu i pojeo dva raviola. Nije znao kako da mu postavi još neka pitanja a da ne izazove njegovo podozrenje, a nije mogao ni da mu otkrije ono što su učinili Ðerardo i on. Lijuco bi pobesneo kad bi saznao za to.

Ipak, nešto se moralo učiniti. Ako se u gradu pojavio još jedan leš unakažen kao telo Anđela iz Pikcana, on mora da ga vidi. Možda će moći da uoči korisne tragove koji će ga odvesti do ubice pre nego što ga

se dočepa inkvizicija. Ako padne u ruke sveštenicima, čovek će, podvrgnut mučenju, svakako priznati da je ubio još jednog templara na isti način, što će dovesti do Ðerardovog hapšenja. Za sada, barem se Mondino nadao da je tako, gradske vlasti imaju preča posla od lova na studenta koji je podmetnuo požar, tim pre što vatra nije prouzrokovala veliki štetu. Ali dvostruko ubistvo Anđela iz Pikcana i tog Nemca izazvalo bi pravu hajku koja ne bi mimoišla ni Ðerarda. A zatim bi uhapsili i njega, Mondina.

Među zvanicama je oživeo razgovor dok su sluge sklanjale prazne činije sa supom i vraćale se s velikim poslužavnicima krcatim zečetinom u sosu pripremljenom na francuski način. Lijuco se nije ni potrudio da se posluži mesom, očekujući da se njegov bratanac postara za obojicu. Mondino uze s poslužavnika tri lepa parčeta mesa bogato natopljena tamnim sosom i stavi ih na debelo isečenu krišku hleba koju je zatim spustio na salvetu između njih dvojice.

– Mondino, tebe nešto muči – reče Lijuco.

Ništa više nije rekao, ali bilo je jasno da očekuje neko objašnjenje.

– Pa dobro, striče, u pravu ste – odvrati Mondino, uze parče zečetine i zagrize ga, više da bi prikrio zbunjenost nego zato što je bio gladan. – Ako baš želite da znate, nimalo mi se ne dopada činjenica da sveštenici zavode pravdu. Ubijeni o kojem ste mi pričali bio je templar? Dobro, neka inkvizicija uključi u istragu građanske sudije i niko im neće uskratiti dozvolu da razmatraju to ubistvo kao svoj problem. Ali ne sviđa mi se ta bahatost i zloupotreba položaja.

Započeo je tu temu pre svega da bi preusmerio stričevu pažnju, ali potom se ozbiljno zagrejao za nju, što mu se događalo kad god bi se poveo razgovor o papskim nadležnostima u svetovnom društvu. Naglo je zaćutao, dok je oblikovao jednu zamisao podstaknutu upravo time što je rekao.

Lijuco sažvaka zalogaj zečetine i pre nego što progovori, brižljivo oliza prste. – Znam ja šta se tebi ne sviđa, Mondino – reče polako, kao da odmerava reči. – A znam i kuda te je odvela tvoja netrpeljivost prema papskoj vlasti. Ne tražim od tebe da odustaneš od svojih principa. Ni od koga to ne bih tražio; šta ostaje čoveku ako se odrekne onoga u šta veruje?

– Ostaje mu da se svede na praznu vreću koja se pomera kako vetar duva – odvrati Mondino jetkim tonom, ne mogavši da se uzdrži.

Lijucovo pitanje bilo je retoričko i nije morao da mu odgovori. Ali Mondinu se nije svidelo podsećanje na njegovo izgnanstvo. Tamo ga je odvela netrpeljivost prema papskoj vlasti, deset godina ranije.

Lijuco zahvati prstima malo sosa, oliza ga i reče: – Znam da bi ti to ponovo uradio. I divim ti se zbog toga, divim se tvojoj sposobnosti da sve isteraš do kraja. Ali – reče, sprečavajući pokretom ruke svog bratanca da mu se usprotivi – sada si profesor Studijuma Bolonje, prvog i najboljeg u Evropi. Ne zaboravi da si otac porodice, da više nemaš ženu pored sebe i da nisi mlad kao pre deset godina.

– I onda? I dalje sam isti čovek. – Mondino je na stričeve blagonaklone primedbe odvraćao oštrije nego što je želeo. – Znam koliko sam vas koštao – dodade. – I vas i svog oca. I nekoliko puta sam vam ponudio da vam vratim dug.

Ovog puta je Lijuco izgubio strpljenje. Obratio mu se još tiše da ga ne bi čuli gosti koji su sedeli naspram njih, ali reči su mu bile prodorne kao zvuk oštrice prislonjene na brusni kamen. – Hiljadu lira koje smo tvoj otac i ja morali da platimo da bi ti mogao da se vratiš jesu bile žrtva, zato što mi nismo bogataši, ali nikada to nismo smatrali tvojim dugom. Ako si ti toliko uskogrud da ne možeš da prihvatiš nesebičnu pomoć sopstvene porodice, to je tvoj problem. Ja hoću da ti kažem da imaš odgovornost prema svojoj deci. Ako upadneš u nevolje, oni će još jednom ispaštati zbog tvog ponosa. A javno optuživanje Crkve za zloupotrebu položaja i bahatost vodi pravo u nevolju.

Lijuco se okrenu prema gostu s leve strane, starom lekaru koji je dve godine ranije prestao da predaje ali su ga, u znak poštovanja, i dalje pozivali na gozbe i reče mu kako propisno ispečena sredina hleba daje gustinu i ukus sosu. Mondino ostade da premišlja u tišini. Zaista nije u stanju da prihvati nesebičnu pomoć? Ta primedba ga je povredila. Ali nije imao vremena da razmišlja o tome.

Vratio se svojoj brizi. Čovek koji je odgovoran za dvostruko ubistvo ne sme da završi u rukama inkvizicije. Dominikancima se svakako mora odati priznanje za vešto izvlačenje priznanja. Ponekad je dovoljan b i o territio verbalis, to jest pretnja mučenjem, dok su u drugim

slučajevima morali da pribegnu mučenju. Kako god bilo, rezultat je bio zajamčen.

Sad kad je mogućnost da će dopasti zatvora postajala sve izvesnija, Mondino se zaista prepao. Čak i ako presuda bude blaga, u šta nimalo nije verovao, svakako će mu biti uskraćena mogućnost da predaje, a možda više neće moći ni da radi kao lekar. Kao što je ispravno primetio njegov stric, on nije odgovoran samo za sebe, već i za svoje sinove. Ako ga uhapse, oni će najviše ispaštati.

Postojala je samo jedna mogućnost da to izbegne. Mogućnost koja će ga naterati da rizikuje, da sve uloži u jednu partiju čiji je ishod krajnje neizvestan. Ali njemu nije bilo svojstveno da pasivno čeka udarce sudbine.

– Uživate li u hrani, profesore Mondino?

Mondino se trgnu kad je čuo Sirakuzaninov glas. Diplomac je kružio između stolova kako bi se uverio da su gosti zadovoljni. – Naravno, ova zečetina je zaista vrlo ukusna, a i ravioli su bili izvanredni.

Bivši student mu zahvali, rekavši mu da će pečenje biti još bolje i produži obraćajući se Lijucu i ostalim gostima. Mondino se ponovo udubi u misli, dok su zvanice oko njega praznile tanjire, proždrljivo trpale zečetinu u usta i zahvatale sos komadićima hleba.

Stigoše i poslužavnici s pečenjem, što je izazvalo odobravajući žamor u sali. Mondino ih gotovo nije ni primetio. Kao da je zapao u neku izmenjenu stvarnost, u san u kojem stvari, ukusi i mirisi ne dopiru do njega. Bilo mu je žao što je uvredio strica, znao je da on očekuje izvinjenje, ali nije uspevao da se oslobodi svojih misli kako bi mogao da mu se izvini.

Uzeo je parče jaretine, spustio ga na krišku hleba i zagrizao, pre svega da ne bi upao u oči ostalima, ali jednostavno nije mogao da jede. Čim započe pauza koju su muzičari ispunili veselim i pomalo skarednim pesmama, gosti ustadoše da protegnu noge i da obave fiziološke potrebe u vrtu. Mondino je samo to i čekao.

– Striče, možemo li da razgovaramo? – upita.

Lijuco se okrenu i kad ga je video na nogama, i sam ustade. – Samo ukoliko nameravaš da mi se izviniš – hladno odvrati.

Udaljiše se nekoliko koraka od stolova s kojih su sluge uklanjale ono

malo ostataka pečenja, kako bi napravile mesta za sireve i poslastice.

– Molim vas da mi oprostite – reče Mondino. – Bio sam glup i sebičan što sam tako razgovarao s vama. – Podigao je pogled i zagledao se u njega. – Sad moram da napustim gozbu i molim vas da mi pomognete da učinim to tako da ne ispadnem nepristojan.

– Da napustiš gozbu? – upita Lijuco, preplašen tim kršenjem pravila ponašanja. – Ali ne možeš! Uvredićeš našeg domaćina koji se namučio da je priredi onako kako dolikuje.

Mondino mu pokaza da govori tiše. Ćutao je dok su pored njih prolazila dva gosta koja su se zaputila u vrt, a zatim je rekao: – Hoću da odem do narodnog predstavnika, da ga zamolim za dopuštenje da vidim taj leš. I moram odmah da pođem, pre nego što ga odnesu. Neću dopustiti da papa izigrava gazdu u našoj kući.

Lijuco je zurio u njega, u tišini rečitijoj od hiljadu reči. Mondino ništa više nije rekao, a njegov stric naposletku procedi kroz stisnute zube: – Reći ću da su te pozvali zbog nekog pacijenta i izviniću se našem domaćinu u tvoje ime. Jasno je da to ne radim zbog tebe, već zbog naše porodice. Sad idi, ako baš moraš. Ali kad se sledeći put budemo videli, želim da ponovo razmotrimo uslove našeg partnerstva. Trebalo mi je petnaest godina da pokrenem sopstvenu školu medicine. Neću ti dozvoliti da sve uništiš zbog svojih ubeđenja.

Kad je to izgovorio, okrenuo mu je leđa i vratio se za sto. Bio je besan, a ipak se osmehivao svima unaokolo i razmenjivao je neobavezne komentare na račun muzike i akrobata koji su ispunjavali pauzu. Mondino mu je zavideo na tom umeću snalaženja u društvu u kojem je on prilično oskudevao. Nisu slučajno osmorica gvelfskih učenjaka prilikom sastavljanja spiska od dve stotine gibelina koje je 1299. trebalo prognati, na listu uvrstili Mondina, a ne njegovog oca ili strica, iako su i njih dvojica gibelini.

Zbog svojih ubeđenja, Mondino je na tri godine prognan u Faencu, i za to vreme su se o porodici starali njegov otac i stric. Da bi mogao da plati kaznu i da se vrati, potrošio je sve što je imao, ali ni to nije bilo dovoljno. Sad kad je napornim radom ponovo sticao imovinu jer je bio dobar lekar, pojavio se Ðerardo i uvalio ga u nevolju.

Ne, pomisli Mondino, to nije istina. Ðerardo jeste došao da ga zamoli

za pomoć, ali on je mogao da ga odbije. Da je Lijuco bio na njegovom mestu, zvao bi stražare i prepustio bi pravdi da obavi svoje.

Osim toga, Lijuco svakako ne bi zapao u iskušenje da otkrije tajnu pretvaranja krvi u metal.

Mondino teškim korakom izađe iz dvorane pre nego što je bilo ko stigao da primeti njegovo odsustvo. Nije želeo ni sa kim da se pozdravi, nije želeo bilo šta da objašnjava. Bolje je tako. Stric će se izviniti u njegovo ime. Čim je izašao na ulicu ugazio je u konjsku balegu zato što je bio zamišljen i nije gledao gde staje. Morao je da zastane da očisti kožnu cipelu štapićem. I dalje je razmišljao o Lijucovim rečima.

Morao je da ga slaže zato što ni po koju cenu nije smeo da mu otkrije istinu. Opasnost u koju je doveo sebe i svoju porodicu pomažući Ðerardu, postala je još veća sad kad se dogodilo još jedno ubistvo. Znao je da bi ga Lijuco oštro kritikovao kad bi mu sve ispričao. Rekao bi mu da je impulsivna i neodgovorna budala, kao što mu je svojevremeno već govorio. A ovoga puta Mondino ne bi to mogao da podnese.

Pre svega zato što je pomišljao da je njegov stric u pravu.

Razgovor se odvijao u pogrešnom pravcu. Uberto iz Riminija otisnuo se na put do Arđenta preko nesigurne i močvarne teritorije, kako bi nadbiskupu Ravene, Rinaldu iz Konkoreca uputio važan zahtev, ubeđen da ima dovoljno argumenata da ga ubedi. Međutim, visoki dostojanstvenik odmah je počeo da kritikuje mere koje je inkvizitor preduzeo u vezi s požarom koji je izbio prošlog četvrtka i kojima nije otkriven nikakav leš.

– Monsinjore, izvinjavam se zbog svoje drskosti – procedi Uberto kroz stisnute zube, trudeći se da izgleda pokorno – ali osoba koja nas je informisala o tome, do sada je uvek bila pouzdana.

– Ne sumnjam – odvrati nadbiskup. – Ali ostaje činjenica da niste našli nikakve dokaze.

Upravo je taj mentalitet drvenog advokata pomogao Rinaldu da napravi karijeru u kuriji. Ali Uberto nije mogao da shvati kako je papa mogao zadužiti čoveka tako blage naravi da vodi proces protiv templara u severnoj Italiji, budući da je taj zadatak zahtevao delovanje

ljudi potpuno drugačijeg kova, ljudi koji su spremni da se ogluše o uvrežene norme, ljudi kao što je on, na primer.

– Nismo našli dokaze zato što je u toj kući bio neko ko je, umesto da nam otvori vrata, podmetnuo požar i pobegao preko krovova odnoseći sa sobom leš.

– Imate li barem dokaze za tu tvrdnju? – ravnodušno upita Rinaldo.

Stajali su u velikoj dvorani u kojoj je nadbiskup primao važne posetioce i Uberto je bio zadovoljan tim znakom poštovanja. Ali Rinaldo iz Konkoreca ničim nije pokazao nameru da sedne, što znači da je i on morao da stoji i da se smrzava u toj sobetini kroz koju je duvala promaja. Posumnjao je da nadbiskup to radi namerno i osetio je kako su mu se obrazi zažarili.

– Ne, monsinjore, nemamo nikakav dokaz da je u kući bilo nekoga, međutim...

– Zašto onda pričate o ubistvu, o umešanosti nečastivog, o bekstvu preko krovova? To su teške reči i ja nisam spreman da ih prihvatim ako mi ne ponudite jasne činjenice koje će ih potvrditi.

Uberto učini primetan napor da se obuzda i reče kako bi sve bilo daleko jednostavnije da mu je nadbiskup dopustio da ispriča sve iz početka.

Rinaldo iz Konkoreca stade leđima okrenut uz otvoren prozor kako bi se ogrejao na suncu ranog popodneva.

– Slobodno mi ispričajte, oče – reče.

Uberto poče od anonimnog pisma koje je tri večeri ranije stiglo u Baziliku Svetog Domenika. Donosilac ga je ubacio ispod vrata samostana, snažno je pokucao i nestao. To nije bilo prvi put da su dobijali informacije na taj način, uvek od iste osobe, kao što je potvrđivao rukopis pisama i svaki put se pokazalo da su te informacije korisne. Mnogi templari koji su izbegli prvi talas hapšenja uhvaćeni su zahvaljujući tajanstvenom doušniku.

– I nikad niste pokušali da otkrijete njegov identitet? – upita Rinaldo iz Konkoreca.

– Ako nam neko pomaže na opipljiv način ali pritom želi da ostane anoniman, monsinjore, ne vidim razloga da gubimo vreme i sredstva kako bismo otkrili njegovo ime.

Uberto se odmah pokaja zbog tih reči. Da se njemu neko od njegovih fratara obratio tim tonom, poslao bi ga da širi reč gospodnju u nekom zabačenom kraju sveta. Zagleda se u nadbiskupovo lice strepeći pri pomisli na cenu koju će morati da plati zbog svoje drskosti, međutim nije mogao da mu vidi oči u senci. Još jednom se zapita da li je nadbiskup namerno tako stao.

– Ja, naprotiv, vidim razlog da ne prihvatate anonimne dojave ili optužbe, oče Uberto – hladno odvrati Rinaldo. – A kako biste i vi mogli da ga uvidite, naređujem vam da razmislite o tome dok budete čupali korov s groblja vaše opatije ceo jedan dan, od izlaska sunca do sutona, bez pauze za jelo, piće ili odmor. Sad nastavite sa svojom pričom i da se više niste usudili da budete neučtivi prema meni.

Uberto proguta poniženje, srećan što je jeftino prošao. A usput je došao i do važne informacije. Rinaldova kazna svakako nije bila slučajna. Neko ga je obavestio o inkvizitorovoj akciji čišćenja groblja.

Uberto napomenu sebi da treba da zapamti da nadbiskup ima uhode u njegovom samostanu. Moraće da udvostruči pažnju.

Zatim je, veoma biranim rečima, ispričao kako je, čim je dobio to pismo, otišao gradskom poglavaru i zatražio da mu dodeli stražare s kojima se zatim zaputio u kuću u kojoj je, kako je pisalo u pismu, trebalo da otkrije jeziv zločin. Jedan monah templar ubijen je na ritualan način kako bi se umilostivio Bafomet, paganski idol kojeg su uzdizali vitezovi Hrama. Međutim, čim su stražari zakucali na kapiju, kroz prozor na drugom spratu pokuljala je vatra. Stražari su pokušali da provale kapiju, ali onda je dotrčao neki čovek koji je živeo u prizemlju i otvorio im je. Ali za to vreme požar se već proširio i nisu mogli da se popnu. A kad je vatra savladana, na zgarištu nisu našli ništa.

– Kome pripada ta kuća? – upita Rinaldo.

– Trgovcu vunom na kojeg nije pala ni senka sumnje, monsinjore – odvrati Uberto. – Ali stan na poslednjem spratu iznajmio je jednom studentu medicine, izvesnom Frančesku Salimbeneu iz Imole.

Podozrevamo da je on vitez templar.

– Podozrevate? Zar njegovo ime nije uvršteno u registre koje ste im oduzeli?

– Jasno je da je reč o lažnom imenu, monsinjore – reče Uberto. – Osim

toga, možda je reč o strancu, što znači da nije mogao biti obuhvaćen spiskom templarskih logora u Bolonji. – On duboko uzdahnu i dodade: – Ali možda ga poznaje neko od uhapšenih templara. Upravo zato sam vas posetio.

– Zaista? Budite malo precizniji, oče.

Uberto je bio siguran da je u glasu visokog sveštenika osetio blagi podsmeh, ali kad ga je pogledao u lice, ponovo nije mogao da mu vidi oči u senci. Zar je moguće da se nadbiskup Hristove crkve podsmeva jednom fratru inkvizitoru?

– Došao sam da vam ponizno iznesem jedan zahtev koji sam vam u prošlosti već bio uputio i koji ste vi odbili. Ali sad je možda...

– Nemojte mi reći da ste došli čak ovamo da biste opet tražili da odobrim mučenje! – prasnu Rinaldo. – Šta vas navodi na pomisao da bih mogao dozvoliti to, ako sam jednom već izrazio svoje odlučno protivljenje toj praksi?

Nadbiskup je napustio dobrodušno držanje i sada se u njegovom tonu jasno osećao autoritet položaja koji je zauzimao. Ipak, Uberto iz Riminija bio je ubeđen da ima dovoljno argumenata da ga navede da popusti.

– Monsinjore, ostalo je malo više od mesec dana do okončanja procesa, a nije iznet nijedan dokaz na štetu templara. Siguran sam da bi naš papa Kliment Peti...

– Da se niste usudili da svojim skučenim umom tumačite volju Hristovog namesnika na Zemlji! – zagrme Rinaldo pomerivši se od prozora i isprsivši se. – Sve dok ja budem odgovoran za to suđenje, neću odobriti izvlačenje priznanja mučenjem. Uzalud ste putovali, oče Uberto. Sad idite i ne zaboravite svoju pokoru. Pitaću starešinu da li ste je valjano izvršili.

Kad je to rekao, okrenu mu leđa i konačno sede na jednu udobnu klupu u dvorani.

– Biće onako kako želite, monsinjore – procedi Uberto kroza stisnute zube. Onda se nakloni i izađe, zatvorivši vrata za sobom.

Brzo siđe niza stepenice, pozva jednog iskušenika i posla ga po dvojicu vojnika iz svoje pratnje koji su sigurno dokoličili u kuhinji. Kad su vojnici stigli, Uberto je već bio u sedlu. Njih dvojica odustaše od

namere da mu se obrate i samo uzjahaše konje.

Nedugo zatim grupa izjaha kroz kapiju zamka i konje potera u kas prema Bolonji. Sunce je iščezlo iza sive mase oblaka koja je bila u savršenom skladu s Ubertovim raspoloženjem. Razgovor je bio pravi promašaj.

Jedino što mu je podiglo moral bila je mogućnost da će Gvido Arloti, čovek kojeg je zadužio da povede istragu o Mondinu, otkriti nešto zanimljivo dok bude ispitivao grobare. Ako bude našao nesumnjive dokaze na štetu lekara, Uberto će se postarati da ga uhapse i ne birajući sredstva, prisiliće ga da mu otkrije gde se nalazi templar koji se predstavlja kao njegov student. Onda će staviti nadbiskupa pred svršen čin.

Uberto nije bio glup, iako se Rinaldo uporno ponašao prema njemu kao da je on budala. Dobro je znao da su mu potrebni dokazi da bi nekoga optužio za nešto. Ali dokaze, pomisli on, grubo zategavši uzde kako bi sprečio konja da zastane da pase travu uz ivicu puta, može da otkrije samo onaj ko zna kako da ih traži. Ðerardo je zurio u tavanicu opružen na krevetu, kad se saznanje da je ispao obična budala obruši na njega kao udarac maljem. Stara Filomena mu je dala jednu važnu informaciju, a on to nije uočio.

Naglo ustade i brzim pokretima navuče pantalone i ogrtač, ne zaboravivši i veliku beretku čiji mu je nabor padao na čelo skrivajući mu deo lica. Zatim izađe iz sobe i zaputi se prema kapiji koja je vodila na ulicu, trudeći se da ne privuče pažnju gazdarice, koja se ponašala vrlo ljubazno i zaštitnički prema njemu otkad joj je unapred platio najamninu za mesec dana.

Međutim, gospa ga presrete u hodniku i zadrža ga razgovorom o padu Lodija i Kremone pod vlast Anrija Sedmog i o nedavno započetoj opsadi Breše.

– Šta mislite, hoće li stići i do nas? – upita žena. – Ježim se pri pomisli da bi se mogao ponoviti događaj s Barbarosom.

– Neće se ponoviti. Ne verujem da će se Anri, čak i ako uspe da pokori Brešu, spustiti do Bolonje. Ako se i zaputi ovamo, spremno ćemo ga dočekati.

Ðerarda nije zanimala ta tema, ali govorio je iskreno. Pomisao na to da bi Bolonja mogla pasti u ruke stranom vladaru, izazivala je gnev u njemu. Žena se ozari i osmehnu mu se pri čemu joj zaigra podvaljak. – Tako govore valjani ljudi. Sve dok budemo mogli da računamo na mlade kao što ste vi, sloboda Bolonje neće biti ugrožena.

Pekarki privuče pažnju iznenadan plač malog deteta koji je dopro iz neke sobe i Ðerardo iskoristi priliku da produži prema vratima oprostivši se pre toga prikladnim osmehom, a zatim se hitro zaputi prema Crkvi Svetih Filipa i Ðakoma iz Savene, u tvrđavi San Ðakomo.

Tamo su živeli avgustinci, dok su čekali da se okonča izgradnja nove bazilike započeta nedaleko odatle, na trgu koji se ukrštao s Ulicom San Donato.

Dok je koračao gotovo pustim ulicama, osvetljenim prigušenim popodnevnim svetlom, Ðerarda je obuzela dobro poznata neobična tuga. Nikada nikome ne bi priznao da ne voli nedelju, dan posvećen Gospodu, ali to je bila istina. Još dok je bio dete, nedelja je za njega uvek bila pust dan koji nije mogao da ispuni ničim zanimljivim, dan kad je bio okružen prevelikim brojem odraslih. Tokom radnih dana osećao se slobodnije i lakše. A taj osećaj zadržao se sve do danas, iako je već odrastao čovek.

Prolazeći pored ribarnice porodice Azineli kod kapije Ravinjani, Ðerardo pokri nos kako bi ublažio vonj trule ribe koji je prodirao čak i kroz zatvorena vrata dućana. Kad je stigao ispred kapije samostana, pokuca a iskušeniku koji je provirio kroz prozorče reče da je došao da razgovara s ocem Frančeskom. Momak mu odvrati da sačeka i zatvori prozorče.

Dok je stajao ispred zatvorene kapije, Ðerardu sinu da nema nikakav plan. Dotrčao je ovamo čim je shvatio svoju grešku, kako bi primorao sveštenika da mu ispriča sve što zna o Anđelu iz Pikcana.

Ako je Anđelo otišao onoj starici na njegovu preporuku, jasno je da su se njih dvojica videli. Možda bi otac Frančesko mogao da mu otkrije neki koristan trag koji bi ga doveo do ubice. Ali sveštenik sigurno neće želeti da razgovara s njim, budući da je s Anđelom delio strast koja bi mogla da ga odvede na lomaču. Jedino mu preostaje, pomisli Ðerardo, da pokuša da ga namami na neko pusto mesto daleko od samostana i da

ga nasmrt preplaši, nožem i činjenicom da zna njegovu tajnu. Čekanje je potrajalo a Ðerardova strepnja je rasla. Šta ako ga je ona veštičara upozorila? Možda je sveštenik već otišao na hodočašće ili se sakrio u nekom drugom samostanu kako bi izbegao nevolje. Ma ne, to je nemoguće. Ðerardo nije mogao da zamisli da je ta žena, ružna kao greh i dlakava kao zver, mogla da dođe jednom od svojih klijenata i da mu prizna da ga je izdala. Šta bi time dobila? Verovatno je odlučila da pobegne ne obavestivši nikoga o onome što se dogodilo. I ko zna gde se zaustavila da potroši novac zarađen svojim sramnim poslom i možda, ne daj bože, pokušava ponovo da ga pokrene.

Prozorče se ponovo otvori i u okviru se pojavi ćosavo iskušenikovo lice. – Nažalost, ocu Frančesku nije dobro – reče. – Spava, i rekli su mi da ga ne budim.

– Šta mu se dogodilo?

– Ništa ozbiljno – odgovori momak. – Imao je jake bolove zbog kile i noćas su ga preneli u ambulantu gde mu je naš apotekar dao napitak za smirenje. – Potom se osmehnu kao da se izvinjava. – Zato ste toliko dugo čekali. Nigde nisam mogao da ga nađem.

– Shvatam – reče Ðerardo. – Doći ću drugi put.

– Hoćete li da mu kažem da ste ga tražili, kad se probudi? Ðerardo se potrudi da mu odgovori ubedljivim tonom. – Ne, hvala.

Bolje da odmara u miru, ako može.

Gostionica se nalazila iza same Bazilike Svetog Stefana, u kratkoj uličici, mračnoj i blatnjavoj. Mondino načini strog izraz lica dok je pokazivao propusnicu vojniku koji je sedeo na stepeniku ispred kapije.

– Moram da vidim leš onog Nemca – reče. – Naređenje narodnog predstavnika.

Bilo je mnogo lakše nego što je predvideo. Otišao je u palatu gradskog poglavara, gde je zatekao jednog sudiju, svog prijatelja, koji ga je otpratio do Pantaleona Bucakarinija, predstavnika naroda sa šestomesečnim mandatom i postarao se da ga ne čeka pred vratima.

Mondino je objasnio da bi mu za njegova proučavanja anatomije koristilo da vidi taj neobičan leš, a narodni predstavnik, gibelin kao i on, postavljen na taj položaj nakon nedavne odluke gvelfske gradske vlasti

da učini izvesne političke ustupke, dao mu je propusnicu i ne trepnuvši.

– Ne možemo da se sukobljavamo s inkvizicijom – rekao je. – Zato nećemo pokrenuti istragu ex officio12 o ovom slučaju, osim ako oni to ne zatraže od nas. Kako god bilo, lekar nije sudija, i inkvizitori ništa ne mogu zameriti učenjačkoj radoznalosti.

Bilo je jasno šta je hteo da kaže: ruke su mu bile vezane, ali bilo mu je drago što će jedan građanin laik otići malo da pogleda. I zato je popunio propusnicu, potpisao je i stavio lični žig uz onaj narodni s poprsjem Svetog Petra.

Vojnik se nije ni pretvarao da ume da pročita tekst na pergamentu, ali je pažljivo proučio oba žiga. Zadovoljan, rekao je samo: – Što se mene tiče, slobodno prođite. Ali moraćete da ubedite dva monaha koji stražare ispred sobe.

– Znaš li ime ubijenog? – upita Mondino.

– Vilhelm iz Trira, tako su mi rekli.

– Kako su saznali da je bio templar? Čovek slegnu ramenima. – Mislim da je imao uza se neko pismo.

Gostioničar zna latinski i kad ga je našao u njegovom prtljagu, otišao je pravo sveštenicima.

Mondino klimnu glavom i pope se uz drvene stepenice na prvi sprat. Odmah pronađe sobu zato što su ispred vrata stajala dvojica, očigledno prestravljena, vrlo mlada dominikanca. Rekoše mu da imaju naređenje da nikoga ne puštaju, ali Mondino se ne osvrnu na to i kao da ništa nisu rekli, gurnu vrata i uđe u sobu. Dvojica mladih monaha predugo su oklevala i Mondino iskoristi njihovu nesigurnost, zatvori vrata i namaknu rezu. Potom izvadi iz torbe polovinu narandžine kore punu osušenih cvetova lavande kojima je ublažavao zadah bolesti i smrti i pritisnu je na nos, ne osvrćući se na povike momaka koji su mu naređivali da izađe.

Lijucove reči nisu ga pripremile na ono što je zatekao. Očekivao je nešto slično, ali prizor je bio mnogo suroviji. Telo je bilo uspravljeno u krevetu, leđa naslonjenih na zid. Bio je to star čovek, visok i mršav, izražene brade. Nije imao košulju, a otvoren grudni koš otkrivao je skaredno preobraženje srca. Ali tajanstveni ubica ovog puta se nije zaustavio na tome. Unakazio je i lice svoje žrtve duboko mu urezavši

krst od čela do brade i od jednog obraza do drugog, preko nosa. Prizor je ledio krv u žilama.

Krvi je bilo svuda unaokolo: na rukama i licu mrtvaca, na platnenim pantalonama, na zidovima i, naravno, na slamarici, koja je bila natopljena.

Odmah mu je upalo u oči da niko nije dodirnuo leš, iako je u sobu ulazilo nekoliko ljudi, o čemu su svedočili zamrljani tragovi u okrvavljenoj prašini na podu. Žena koja je otkrila leš, prolaznici koji su se popeli s njom pošto je istrčala na ulicu i sveštenici koji su ušli da ga vide, niko se nije usudio da poremeti taj zlokobni prizor, možda iz straha od demona, možda zato što su naslutili da to sakaćenje predstavlja neku poruku.

Naime, bilo je očigledno da u tom zločinu, kao i onom izvršenom nad Anđelom iz Pikcana, ima nečeg simboličnog. Gvozdeno srce predstavljalo je neku poruku, kao i Anđelove odsečene šake i krst urezan na lice Vilhelma iz Trira.

Kad bi mogli da otkriju značenje tog sakaćenja, Mondino i Ðerardo bi lakše otkrili vinovnika zločina.

Pomisao na Ðerarda izazva gnev u njemu. Gde je nestao taj nesrećnik, sad kad mu je potreban?

Mondino natera sebe da se ne opterećuje tim uzaludnim mislima.

Načulji uši. Iza vrata nije više dopirao nikakav zvuk. Ako su ona dvojica otišla da dovedu pomoć, nije mu ostalo mnogo vremena.

Brzo je pregledao celu sobu, pažljivo zagledajući svaku stvar. Nije se trudio da pretraži pokojnikove bisage. Ako je gostioničar to već obavio, šta god da je značajno našao osim pisma, već je bilo u njegovom džepu ili u rukama dominikanaca.

Podstaknut iznenadnim nadahnućem, odluči da pretrese leš. Ako postoji nešto, nešto što bi moglo ukazati na ubicu i njegovu alhemijsku tajnu, to može biti jedino na mrtvacu, budući da se još niko nije usudio da ga dotakne.

Bez i malo gađenja, s obzirom na dugo iskustvo u radu s leševima, Mondino stade pažljivo da prepipava telo ubijenog Nemca. Gotovo istog trena oseti neku izbočinu u visini pojasa. Zavuče ruku između kože i tkanine i pronađe parče skupocenog pergamenta, mekog i

brižljivo urolanog, i neki tvrd predmet za koji se, kad ga je izvukao, ispostavilo da je kažiprst, odran, krvnih sudova pretvorenih u metal kao i srce u čovekovim grudima. Ali taj prst nije bio njegov. Pošto je načas pogledao šake leša, uverio se da na njima i dalje postoji svih deset prstiju.

Mondino pomisli da je to možda prst Anđela iz Pikcana, kojem su odsečene šake. Ali nije smeo da gubi vreme na pretpostavke. Svakog trenutka neko je mogao da nahrupi na vrata.

Odvio je pergament i shvatio da je reč o mapi sa znacima koji su, naizgled, označavali šume i gore, s nizom nepoznatih simbola i jednom tačkom obeleženom crvenim mastilom, pored koje su bila ispisana neka arapska slova. Potpuno svestan da je ono što čini prekršaj, zavuče mapu u torbu zajedno s metalnim prstom, a onda naglo otvori vrati preplašivši dvojicu monaha koji su i dalje nepomično stajali u hodniku, zatim baci polovinu narandže i siđe niza stepenice.

Možda je došao do nečeg značajnog, ali to još nije sa sigurnošću znao. Želeo je više nego ikad da sazna tajnu pretvaranja krvi u metal, ali sad je najvažnije da stigne do ubice pre Crkve. Taj čovek – pod uslovom da je reč o jednom čoveku – predstavlja ozbiljnu opasnost i postoji samo jedan siguran način da ga spreči da progovori.

Mondino se, međutim, nije mogao pomiriti s pomišlju da će morati hladnokrvno da ubije nekoga, iako je reč o ubici koji je usmrtio već dve osobe na način koji se, najblaže rečeno, može opisati kao jeziv.

Klimnuo je glavom stražaru u znak pozdrava, izašao na ulicu, i dok se udaljavao hitrim korakom, ispod arkada je naleteo na nekog piljara gotovo ga srušivši. Međutim, piljar se izvinio njemu, preplašen crvenom odorom i ogrtačem obrubljenim veveričjim krznom koji je Mondino obukao za gozbu.

Dok se brzo probijao kroz mnoštvo ljudi na trgu, Mondino se natera da ne razmišlja o tome šta će uraditi ubici kad ga uhvate. Najpre treba da ga nađu. Potom će, Ðerardo i on, zajedno doneti odluku.

U celom svom životu nije video toliko toga što bi radije zaboravio.

5.

Mondino je izašao rano. Tog dana je imao predavanja, ali pre toga je želeo da razgovara s još jednim alhemičarem. Uspeo je da izbegne svakojake ulične prodavce kojih su bile pune ulice, prošao je ispod arkada u Ulici San Donato i napokon stigao do usamljene kuće uz cirkl, u kojoj je alhemičar živeo. Zatekao ga je u dvorištu kako hrani kokoške bacajući im ljuske boba. Bio je krupan čovek guste crne kose i krupnih kestenjastih očiju. Mondinu su rekli da se vrlo lako može dogoditi da će ga zateći pijanog i kako bi izbegao tu mogućnost, posetio ga je ujutru, ali očigledno ni to nije bilo dovoljno. Alhemičar je imao zamagljen pogled i lekaru nije bilo jednostavno da mu objasni šta želi. Ušli su zajedno u njegovu laboratoriju, u kojoj je vazduh bio prožet gustim isparenjima destilisanog alkohola iako je prozor bio otvoren i kao da je delovao i na kokoške koje su smušeno kljuckale usred razbacanih pinceta, čekića i ostalih alatki. Iznad ognjišta je, okačen o kuku, visio lonac, u kojem se krčkala čorba od boba. Na kamenom bloku tinjao je ugalj, na kojem je stajao kazan za destilaciju kakav Mondino nikada do tada nije video. Sâm bakreni kazan, lula i cilindar za hlađenje, bili su postavljeni jedno iznad drugog, a ne jedno pored drugog. Kazan je delovao primitivnije od uobičajenih kotlova sa spiralnim hlađenjem, ali izgledao je vrlo delotvorno.

– Zove se alkitara – reče alhemičar, primetivši njegovo zanimanje. – Rashladni cilindar postavljen je direktno na lulu, tako da se para odmah kondenzuje i kaplje u posudu za prikupljanje tečnosti.

– Sudeći po imenu, reklo bi se da je arapski – reče Mondino. – Već sam viđao kazane iz arapskih zemalja, ali ovakav nikad nisam video.

– Ni ja ranije nisam viđao ovakav, ali uveravam vas da radi bolje od uobičajenih. Nabavio sam ga od neke vračare, preobraćene Arapkinje koja sprema ljubavne napitke. Ustupila mi ga je u zamenu za jednu knjigu. Ali kažite mi, koji je razlog vaše posete?

Zagledao se u njega krupnim mutnim očima i podrignuo. Mondinu je u tom trenutku bilo jasno, ako je dotad sumnjao, da aqua vitae koju alhemičar destiliše u kazanu ne služi u alhemijske svrhe. Mondino

pomisli da mu smrt nemačkog templara dopušta da postavi preciznija pitanja a da pritom ne pobudi sumnju.

– Pretpostavljam da ste čuli za neobičnu smrt onog čoveka kod Crkve Svetog Stefana – reče.

– A ko nije čuo za to? Vest se proširila po celom gradu. Ali ja bih rekao da je to besmisleno.

– Zašto?

– Zato što sam ja alhemičar, gosparu, i savršeno mi je jasno da se čovekovo srce ne može pretvoriti u komad gvožđa.

– Jeste li sasvim sigurni u to? Čovek se isprsio i čak je uspeo da povrati prilično trezven pogled pre nego što je odgovorio: – Sasvim. Ali još mi niste saopštili razlog svoje posete.

Ništa nije znao. Mondino shvati da u tom slučaju nema svrhe da se razotkriva. Osvrnu se unaokolo tražeći nešto što bi mu moglo poslužiti kao izgovor i pogled mu ponovo pade na alkitaru. – Hteo bih da kupim ovakav kazan – reče. – Kome treba da se obratim?

– Možda istoj osobi od koje sam ga i ja nabavio. Ali upozoravam da je reč o čudnoj ženi.

– Vračara? – Mondino nikad nije upoznao nijednu, ali nije mu bilo teško da poveruje da su to čudne žene.

– Da. Ali jeste li vi zaista zbog toga došli?

Mondino samo klimnu glavom, ne zalazeći u detalje. Upravo mu je sinulo nešto. – Ta žena govori arapski, zar ne? – upita.

– Sa mnom je govorila narodnim jezikom – reče čovek i slegnu ramenima. Zatim se primaknu ognjištu i dugačkom drvenom varjačom promeša čorbu.

– Ali govori i arapski.

– Pretpostavljam – razdraženo odvrati alhemičar. – Arapkinja je.

– A zna i da čita, s obzirom na to da je uzela knjigu od vas – reče Mondino, više za sebe. Onda glasnije dodade: – Znate li gde stanuje? Čovek nije mogao da se usredsredi i gledao je čas u lonac, čas u kazan. – Živi u Bovi – reče. – Ne znam gde tačno, ali sigurno je poznaju u tom kraju. Zobe se Adija Bintaba. Sad, ako nemate ništa protiv...

Mondino izađe i s osmehom na usnama zaputi se prema

medicinskoj školi. Zamoliće ženu da prevede rečenice na arapskom ispisane na mapi. Bio je siguran da taj tekst krije važne podatke. Ðerardo je stigao pred kraj predavanja. Prišao je spolja jednom prozoru, razmakao platno koje je omogućavalo strujanje vazduha i ujedno sprečavalo studente da gledaju šta se događa na ulici i mahnuo je Mondinu tako da ga ne vide studenti nagnuti nad peciae iz Aviceninog kanona.

Mondino se načas zagleda u njega dok su mu se na licu mešali iznenađenje, bes i olakšanje, a onda nastavi da govori. Očigledno je već bio završio lectio i sad je prionuo na quaestiones.13 Ðerardo namaknu platno i ostade da sačeka. Nikad nije bio pravi student, ali univerzitetsko okruženje već mu je nedostajalo. Prošlo je nekoliko godina od prvog predavanja kojem je prisustvovao, ali savršeno se sećao kako im je Mondino, jednoličnim glasom čoveka koji je mnogo puta ponovio istu stvar, objasnio da pitanja treba da postavljaju u skladu s Aristotelovom teorijom četiri uzroka. Taj metod je pre Mondina primenjivao njegov profesor Tadeo Alderoti: „Najpre morate razmišljati o materijalnom principu, to jest o temi o kojoj se raspravlja, potom o formalnom uzroku, to jest o načinu izlaganja, zatim o pokretačkom uzroku i na kraju o svrsi. Onda ću ja izneti niz dubia,14 nakon čega će uslediti disputatio15 i, na kraju, dolazimo do solutio“.16 Sećanje na te dane koji svakako nisu bili srećni, ali nisu bili ni komplikovani kao sadašnjost, pomoglo je Ðerardu da ispuni vreme do završetka predavanja.

Pošto se još dugo zadržao u slušaonici, Mondino izađe poslednji, kad je nastojnik već bio počeo da sređuje slušaonicu, i zaputi se prema Trgu Mađore ne osvrćući se. Svestan da moraju biti oprezni, Ðerardo ga pusti da odmakne desetak koraka pre nego što mu je prišao. Htede da se pozdravi s njim kad se lekar naglo okrenu.

– Ti baš nisi žurio – ljutito mu se obrati. – Već sam pomišljao na najgore.

– Molim vas da mi oprostite, profesore. Hajdemo na neko mirno mesto, molim vas, i sve ću vam objasniti. Moram hitno da razgovaram s vama.

– I ja treba s tobom da razgovaram – odvrati Mondino, izgovorivši to kao da nije moglo da ga zadesi ništa mrskije. – Ali prvo moram da svratim kod oštrača da uzmem jednu hiruršku hvataljku koja mi hitno treba. Pođi sa mnom, razgovaraćemo usput.

– Kako hoćete, profesore – odgovori Ðerardo.

– I mani se tog učtivog obraćanja, barem dok smo sami. Nikad nisam bio tvoj profesor, budući da nisi dolazio na moja predavanja da bi nešto naučio, nego da bi se sakrio.

– Profesore – mirno reče Ðerardo. – Mnogo vam dugujem zato što ste mi pomogli i ako ni zbog čega drugog, samo zbog toga osećam potrebu da ispoljim poštovanje prema vama. Osim toga, održavanje privida odnosa profesora i studenta najbolji je način da ne skrećemo previše pažnju na sebe, iako više ne dolazim na vaša predavanja.

Mondino oćuta i na kraju klimnu glavom, gotovo nevoljno. Ðerardo je koračao za njim dok je on prelazio ulicu, pazeći da ne ugazi u blato.

Nedugo zatim zađoše ispod arkada, profesor ispred, a student iza njega, na pola koraka razdaljine.

Mondino ga upita šta je radio tokom tih nekoliko dana i momak mu ispriča da je unajmio sobu u Rondonu, da je posetio bankara, ali nije bio trenutak da ga zamoli za uslugu koju je nameravao da zatraži od njega.

Umesto toga, pričao mu je o Filomeni i o Mazinu, o svojoj poseti toj kući i užasu koji je tamo doživeo.

– Sklon sam da pomislim da je Anđelo iz Pikcana zaista zaslužio tako jezivu smrt – zaključi. – Ali najviše me pogađa to što sad ne znam kako da izbavim dečaka. Filomena se prepala i pobegla, ko zna kud.

– A taj fratar kojeg si pomenuo? – upita Mondino u hodu, ne osvrćući se. – Mislim da znam ko je to. Ako se ne varam, njegov rođak je glavni majstor koji rukovodi izgradnjom nove bazilike San Ðakomo Mađore, u Ulici San Donato.

– Otac Frančesko – Ðerardo prezrivo izgovori njegovo ime. – Pokušao sam da dođem do njega, juče, ali smestili su ga u samostansku ambulantu i nisu mi dozvolili da uđem.

Prelazili su preko Trga Mađore, prolazeći ispred palate gradskog poglavara. Desno se uzdizao niz kuća za koje se već izvesno vreme pričalo da će biti srušene kako bi se na njihovom mestu podigla velika

bazilika posvećena Svetom Petroniju.

– Šta mu je? – upita Mondino.

– Ima preponsku kilu, koliko sam shvatio. To je previše blaga kazna za njegove grehe. I o tome sam želeo da razgovaram s vama.

– O njegovoj kili? – Mondino zastade i okrenu se, gledajući ga nimalo blagonaklono. Ðerardo prikupi hrabrost. – Ovaj – tiho reče, da ga ne bi čuli prolaznici i ulični prodavci kojih je bilo svuda unaokolo – ja mislim da bi pregled tako uvaženog lekara kao što ste vi mogao biti dobar izgovor da ga vidite u četiri oka i da ga naterate da govori. Možda on zna nešto važno o Anđelu iz Pikcana. A možda zna nešto i o Filomeni.

– Ti misliš! – prasnu lekar. – A ko si ti da mi govoriš šta treba da radim? Ðerardo se osvrnu unaokolo i vide kako se ljudi okreću prema njima.

– Privlačimo pažnju – reče, pomirljivo se smeškajući znatiželjnicima.

– Dobro, ako ne želite da mi pomognete, naći ću neki drugi način da razgovaram s tim izopačenim sveštenikom.

Mondino produži, a Ðerardo pođe za njim i posle nekoliko koraka niko više nije obraćao pažnju na njih. Stigli su na drugu stranu trga i skrenuli u Ulicu Peskerije, ostavljajući s desne strane tržnicu svile i kulu Kornakina. Lekar mu se tek tada ponovo obrati.

– To s pregledom je dobar predlog – reče, ne osvrćući se. Kao da više nije bio ljut.

– To znači da ćete otići? – upita Ðerardo. Vonj trule ribe koji je dopirao s tezgi bio je toliko jak da se momku učini da može da ga dotakne.

– Hoću. Ali sad moramo da razgovaramo o nečem važnijem. Jesi li čuo za još jednog ubijenog templara? Ðerardo se trgnu. – Još jedan? Ništa ne znam o tome.

Ispred jedne od najpoznatijih ribarnica u gradu lekar se učtivim naklonom pozdravi sa ženom jednog od Lambertacijevih, ćudljivom gospođom koja je lično išla u ribarnicu da nadgleda sluškinje dok kupuju, a onda ga je izvestio o smrti Vilhelma iz Trira, o tome kako je uspeo da pregleda telo pre inkvizitora i o mapi punoj alhemijskih

simbola koju je pritom ukrao.

– Mapa? Šta je na toj mapi?

– To još ne znam. Kasnije ćemo razgovarati o tome, kad ti je budem pokazao. Od juče je nosim sa sobom, čekajući da te vidim. Sada je najvažnija činjenica da je naš ubica još jednom udario. Nekoliko građana je videlo telo tog Nemca i svi već pričaju o tome da je umesto srca imao komad gvožđa.

– I njemu je odsekao šake?

– Nije. Ali mu je urezao krst na licu. Da li ti to nešto govori?

– Ništa, osim činjenice da ta ubistva kriju neku poruku. Šake, krst, gvozdeno srce... Sve su to simboli. Ali šta simbolizuju?

– Kad to budemo saznali – smrknuto odvrati Mondino – možda ćemo saznati i ko je ubica.

Jedan stolar, pogrbljen pod težinom hrpe dasaka prevelikom za njegova pleća, ispreči se između njih. Ðerardo ga zaobiđe i sustignu Mondina ispred pekare iz kojeg se širio miris hleba i začina. Bio je ubeđen da mu lekar tom raspravom, isprekidanom uličnom bukom, tera inat zato što nije došao na sastanak kao što su se dogovorili.

– Profesore – zausti – nije pametno razgovarati o tome u javnosti.

– Naprotiv – odvrati Mondino, koji je i dalje hodao pola koraka ispred njega. – Više bismo upali u oči ako bismo razgovarali u nekoj gostionici. Ðerardo se nije slagao s tim, ali odlučio je da ne navaljuje. Mondino je imao tešku narav i bolje je bilo da ga ne izaziva, tim pre što je nameravao da ga zamoli za uslugu.

Skrenuše u poprečnu mirniju ulicu, a nedugo zatim uđoše u čisto prostrano predvorje u kojem je odjekivao samo metalni zvuk turpije. Ðerardo iskoristi taj kratkotrajni mir da nastavi razgovor. – Vi mislite da je namamljen na prevaru? – upita.

Mondino klimnu glavom. – Kad sam ga pregledao, primetio sam da i on ima podliv na potiljku kao tvoj prijatelj Anđelo. To je drugo ubistvo izvršeno na taj način, što nam govori nešto o ubici.

– Hoćete da kažete da je reč o fizički ne naročito snažnom čoveku, zar ne?

– Upravo tako – odvrati lekar. Bilo je očigledno da mu nije bilo pravo

što nije stigao sam to da kaže i Ðerardo se jedva uzdržao da se ne nasmeje. – Nije mnogo jak, ali je svakako dovoljno prepreden da je uspeo da ubedi svoje žrtve da mu veruju i da ga puste u svoje odaje.

Zvuk turpije dopirao je iz radnje jednog oštrača noževa, u kojoj je neki momak s kožnom keceljom sedeo na stepeniku ispred ulaza i oštrio nož. Čim ih je ugledao, utrčao je unutra, a trenutak kasnije izašao je noseći hvataljku s tankom ručkom i dva vrha s kukicama, koju su hirurzi koristili tokom operacije da podignu rubove kože i mišiće. – Spremna je od juče, profesore – jednostavno je rekao. Mondino ju je zadovoljno zagledao, platio je ne pogađajući se oko cene i njih dvojica krenuše, mimoišavši se s dvema ženama koje su na glavi nosile po drveno vedro puno rublja za pranje. Izašli su iz dvorišta i Mondino se zaputi prema kući, ali Ðerardo ga zaustavi dodirnuvši ga po ruci.

– Profesore, moram da vas zamolim za jednu uslugu.

– Još jednu? Zar ti nisam već dovoljno učinio? Ðerardo oćuta pognute glave, a lekar ga naposletku upita o čemu je reč.

– Kao što sam vam rekao, išao sam bankaru da uzmem pozajmicu, ali on traži dvojicu jemaca. Jednog već imam, drugi...

– ... bi trebalo da budem ja – završi Mondino.

– Znam da je neprilično što tražim to od vas, ali ne znam kome da se obratim – priznao je Ðerardo. – Kunem vam se da ništa ne rizikujete, imam načina da izvršim svoju obavezu.

– Gde živi taj bankar? – odsečno ga upita Mondino.

– Nedaleko odavde – brzo odvrati Ðerardo. – Ako možete, dobro bi bilo da odemo odmah, pre nego što zatvori kancelariju.

Jedan sluga pokuca na vrata, proviri i izvesti da je Ðerardo iz Kastelbretona došao s jemcem za pozajmicu. Remiđo Sensi klimnu glavom i reče mu da odmah obavesti o tome onog drugog gospodina i da ga zamoli da dođe čim bude mogao. Onda ga otpusti pokretom ruke i ponovo se obrati klijentu koji je sedeo naspram njega.

– Onda, sve smo obavili, gosparu. Moja ćerka je već pripremila dokumenta koja treba da potpišete.

Klijent, krupan čovek, zemljoposednik iz Kazalekja, pažljivo je

pročitao dokumenta prateći prstom svaki red. Onda je uzeo guščije pero koje mu je bankar pružio, umočio ga u mastilo i potpisao se u dnu svakog lista.

– Odlično – reče Remiđo, zadovoljan što je zaključio posao. Potom predade novac čoveku, koji se jedva primetno nakloni njemu i Fjami i pridruži se pratnji koja ga je čekala na ulici. Odmah zatim, Remiđo naredi dvojici slugu da zatvore vratanca ispod arkada i da uvedu Ðerarda i njegovog jemca. Ðerardo mu predstavi Mondina, kojem Remiđo polaska rekavši da nema potrebe predstavljati čuvenog Mondina de Lijucija. Fjama ustade i nakloni se najpre Mondinu, a potom i Ðerardu, povukavši jednu nogu i blago savivši koleno druge. Lekar je klimnuo glavom odvraćajući pozdrav, ali Ðerardo je razmenio s Fjamom pogled koji se Remiđu nimalo nije svideo.

– Moraćemo malo da sačekamo – reče bankar posetiocima. Zatim udari kresivom o kamen i upali tri lampe zato što je u kancelariji bilo mračno i usred dana kad se zatvore vrata. – Ti, kćeri moja, možeš da se povučeš. Sam ću završiti posao s ovom gospodom.

– S vašim dopuštenjem, moram da završim pismo koje ste mi jutros rekli da napišem – odlučno uzvrati Fjama. – Ako i dalje budem odlagala, nećemo uspeti da ga pošaljemo večeras.

Pošto je to rekla, brzo je ponovo sela za sto, kao da time želi da završi raspravu. Zatim je uzela list pergamenta, umočila pero u mastionicu i počela da prepisuje tekst na papir.

Remiđo stisnu usne i obrati se Mondinu: – Moraćete još malo da se strpite, profesore – reče. – Maločas sam poslao sluge da odu po jemca, ali trebaće mu malo vremena da stigne. Ðerardo skoči, obuzet sumnjom. – Niste me izdali, je li tako, gosparu Remiđo?

Pa zavuče ruku ispod odore, pogleda Fjamu, a bankaru se učini da ga je jedino devojčino prisustvo sprečilo da potegne bodež.

Remiđo podignu ruke. – Smirite se, smirite se. Ne znam da li mogu da vam kažem...

– Profesor je u potpunosti upoznat s mojom situacijom – odvrati Ðerardo osvrćući se kao da strahuje da će svakog trenutka ugledati

inkvizitora. – Možete slobodno da govorite pred njim.

– Još bolje – prihvati Remiđo. – U suprotnom bih vas ja morao zamoliti da ga upoznate sa svojim prilikama. Ne mogu da prihvatim jemca koji nije upoznat s rizicima koje preuzima.

– I čovek kojeg ste mi pomenuli upoznat je s rizicima? – upita Ðerardo.

– Naravno. Već sam vam rekao da je on vitez Hrama kao i vi.

Remiđo pokaza prema klupama sa svilenim jastučićima na koje zatim sva trojica sedoše. Jedna lampa stajala je na stolu za kojim je Fjama pisala kako bi mogla bolje da vidi i osvetljavala joj je celo lice.

Mondino je osmotri pogledom profesionalca.

– Kauterizacija usijanim gvožđem – reče gotovo za sebe, vrteći glavom. – Stara pet-šest godina, sudeći po zadebljanu tkiva. – Zatim, obraćajući se Remiđu, upita: – Zar je ta katarakta zaista bila toliko poodmakla da se moralo primeniti spaljivanje na licu jedne devojčice?

Bankar zausti da odgovori, ali Fjama podignu glavu i preduhitri ga: – Trpela sam užasne bolove u celoj levoj strani lica – objasni gledajući ga tužno, kao da se u taj pogled slila sva patnja koju je preživela. – Lekari su rekli da je spaljivanje jedini način da je izleče.

Mondino slegnu ramenima. – Za mene je spaljivanje gvožđem varvarski metod koji se uskoro više neće primenjivati u medicini.

– A šta ćete umesto toga raditi, profesore? – upita Remiđo. Odgovor ga, zapravo, nije zanimao, ali uvek je pomalo podsticao klijente da pričaju o svom poslu. Bio je to način da se opuste, da se osećaju sigurno i da budu popustljiviji. Mondino u nekoliko reči objasni da je spaljivanje teško obaviti na stručan način, da je izuzetno bolno za pacijenta i da, nažalost, u mnogim slučajevima ne daje očekivane rezultate. Lekari ga i dalje primenjuju, ali on radije pribegava lečenju promenom načina ishrane i oblogama na bazi smole, karanfilića, krupnog bibera i kardamona.

– Izvinjavam se – reče Fjama i ustade, čim je lekar završio. – Moram da proverim šta rade žene u kuhinji.

Brzo izađe iz prostorije, a dok je prolazila, zalelujaše fitilji u lampama. Remiđo je bio zadovoljan što ju je Mondinovo zanimanje za njen ožiljak nateralo da izađe. Oseti obavezu da objasni da je veoma

osetljiva u vezi s tim. Gosti ćutke klimnuše glavom.

– Kažite mi barem kako se zove čovek kojeg očekujemo – reče Ðerardo, vraćajući se na razlog njihove posete.

– To je Ugo iz Narbone – odgovori Remiđo. – Bio je zapovednik Akrija, možda se čuli za njega. Ðerardo bez reči razrogači oči i zinu. Bio je veoma iznenađen.

Remiđo se gotovo sažali na njega i okrenu se da spusti poklopac na škrinji kako ne bi morao da ga gleda u oči. Momak je sigurno mislio da je čovek koji zauzima tako visok položaj u hijerarhiji templarskog reda nekakav svetac. Na svojoj koži će otkriti koliko greši. Ugovo zanimanje za njega svakako nije podstaknuto velikodušnošću.

Posle prve Ðerardove posete, Remiđo je odmah obavestio o tome Uga iz Narbone. To je bio zahtev koji mu je Francuz postavio: da ga odmah obavesti o tajnoj poseti svakog viteza Hrama, naročito ako je reč o nekome ko je nedavno došao u grad. Kad mu je bankar rekao da ga je posetio jedan templar koji je tražio pozajmicu zato što mu je sva imovina izgorela u požaru, Ugo se veoma zainteresovao. I odmah je prihvatio da mu bude jemac.

Jedan sluga proviri najavljujući dolazak Francuza. Remiđo mu reče da ga uvede, a čim je Ugo iz Narbone ušao u kancelariju, predstavi ih jedne drugima na latinskom kako bi zadovoljio formu i zato što Ugo nije govorio narodni jezik. Posao u vezi s pozajmicom brzo su obavili, ali budući da Fjama nije bila tu, Remiđu je trebalo malo više vremena da pripremi dokumenta. Dok je on pisao, Ugo je živo ćaskao s posetiocima. Razgovarali su o zamkovima i garnizonima, o plovidbama morem i arapskoj medicini, koju je Ugo smatrao naprednijom od evropske. Mondino mu je na to uzvratio: – Još izvesno vreme.

Ipak, svi su poklonili dužnu pažnju čitanju i razmatranju uslova ugovora, a Remiđo na kraju nije bio toliko zadovoljan koliko je očekivao. Njegovo nezadovoljstvo dostignu vrhunac kad ga Ðerardo upita da li može da im ustupi jednu sobu u kojoj bi mogli da razgovaraju o poverljivim pitanjima. Remiđu nije promaklo ljutito Mondinovo reagovanje na te reči. Bilo je jasno da se nisu tako dogovorili. U svakom slučaju, bankar nije nameravao da udovolji tom

zahtevu.

– Moja kuća nije javno okupljalište – jetko odvrati. – Ako treba da razgovarate, idite u neku gostionicu. Ðerardo i Mondino klimnuše glavom i ustadoše, ali Ugo iz Narbone ostade da sedi. – Kao što svakako znate, gosparu Remiđo – reče uz hladan osmeh – moramo da budemo vrlo obazrivi kad je reč o onome što govorimo i gde to govorimo. Ovaj momak je mudro predložio. Vaša kuća je jedino mesto za koje sa sigurnošću možemo tvrditi da nas niko neće izdati. – Zatim zavuče ruku u kožnu torbicu zakačenu za pojas, izvadi nekoliko novčića i osorno ih baci na sto. – Platićemo vam što vas uznemiravamo.

Iako su ispred vrata stajale njegove siledžije, Remiđo se nije usudio da ih otera, kao što je želeo. Ugo mu je već pokazao koliko može da bude opasan ako mu se suprotstavi. Osim toga, ta usluga bi mogla i da mu koristi ako uspe da otkrije nešto što bi mogao da uperi protiv njega.

A onda će, možda, uspeti zauvek da ga se otarasi.

– Moja kancelarija vam je na raspolaganju – reče i ustade i ne pogledavši novčiće na stolu. – Narediću da vam donesu vino i orahe, ali nemojte se dugo zadržavati. Danas moram da završim još neke poslove. Čim su ostali sami, Ugo iz Narbone se izvini zbog neuljudnog ponašanja i dodade da je to, nažalost, bilo neophodno. – Odavno poznajem gospara Remiđa – objasni. – Znam kako treba razgovarati s njim. – Onda se obrati Ðerardu: – O čemu ste želeli da razgovarate?

Mondino se pažljivo zagleda u njega. Plava odora, vezena košulja i čarape od tankog lanenog prediva nisu mogle da sakriju njegovu zversku prirodu. Ali svetle oči nisu mu delovale nimalo otupelo kao u kakve životinje. Naprotiv, pokazivale su opasnu inteligenciju, uvek spremnu da izvuku korist is svake situacije. Ðerardo, međutim, kao da nije primećivao ništa slično. Radovao se kao dete što mu je pažnju ukazao tako uticajan čovek koji ga u vremena srećnija za templare ne bi ni primetio. I ne čekajući da ga ovaj moli, reče da je zabrinut da bi neobična ubistva koja su se dogodila u gradu mogla uticati na sudski proces koji je u toku.

– Zašto govorite u množini? – odmah upita Ugo. – Koliko ja znam, dogodilo se samo jedno ubistvo.

Mondino značajno pogleda Ðerarda, ali momak kao da nije razumeo znak. Onda objasni da su se dogodila dva ubistva: prvo je uspeo da prikrije zato što se dogodilo u njegovoj kući, ali u vezi s drugim ništa nije mogao da učini. Hteo je da nađe ubicu pre inkvizicije i želeo je da podeli s Ugom informacije do kojih je došao. Zapovednik Akrija svakako zna nešto što običnom vitezu izmiče.

U svemu tome, Mondino je cenio samo jedno: Ðerardo ga nije uvukao u priču i nije pomenuo njegov udeo u uklanjanju tela Anđela iz Pikcana. Ali bio je vrlo zabrinut zbog činjenice da momak ukazuje poverenje tom Francuzu hladnih očiju.

Mondino mu nimalo nije verovao. Njihov susret u kući Remiđa Sensija delovao je namešteno i bio je ubeđen u to da se iza zanimanja Uga iz Narbone za Ðerarda krije mnogo više od jednostavne želje da pomogne sabratu u nevolji.

Da bi sprečio momka da pomene mapu, mogao je jedino pokušati da ga preduhitri. Zato ispriča kako je pre dolaska inkvizitora on pregledao leš Vilhelma iz Trira u ime gradskih vlasti.

Prekinuše ih dvojica Remiđovih slugu koji donesoše vrč vina, kalajne čaše i činiju od maslinovog drveta s orasima, čemu pridodaše i dva izdubljena komada mermera za krckanje oraha. Njihovo ponašanje otkrivalo je čuđenje i nepoverenje prema tim klijentima koji su ubedili gazdu da se udalji iz sopstvene kancelarije. To se možda nikada do tada nije dogodilo.

Kad su sluge izašle, Ugo proveri da li su vrata dobro zatvorena, a onda stade da ispituje Mondina u vezi s Vilhelmom iz Trira, odsečno mu se obraćajući. Mondino mu je odgovarao ne shvatajući kako se dogodilo da Francuz preuzme glavnu reč. Uradio je to sasvim prirodno.

Ugo je želeo da zna kakve je povrede našao na telu, u kakvom stanju je bila soba, da li je bilo tragova vatre, mirisa sumpora i pre svega, da li je materijal u koji je pretvoreno srce zaista gvožđe ili nešto drugo.

Ukratko, ta pitanja otkrila su da je Ugo stručnjak za ubistva, a onda je i sam priznao da je za to bio i zadužen u svom logoru u Aragonskom kraljevstvu, ali da se ne razume u alhemiju. Njegove zamisli

alhemijskih procesa bile su maštovite i nedosledne tako da mu je Mondino, koji je izučavao tekstove Arnalda iz Viljanove, Ramona Ljulja, i pre svega radove Alberta Velikog i Rodžera Bejkona, objasnio da u alhemijskom delu izvršenom u toj bednoj gostionici iza Crkve Svetog Stefana nema ničeg kanonskog. Jednostavno, nije bilo dovoljno vremena da se izvedu četiri operacije i tri faze preobražaja, što zahteva nedelje pa čak i nekoliko meseci.

– Alhemičar nije čudotvorac, kao što misli puk – objasnio je, uzeo jedan orah i spustio ga na malu izdubljenu mermernu ploču. – Nije dovoljno upaliti vatru, izgovoriti nekoliko magičnih reči i pucnuti prstima da bi se došlo do takvog rezultata.

– Kako onda objašnjavate to što ste videli? – upita Ugo iz Narbone.

Mondino pritisnu orah drugim komadom mermera i razbi ljusku. – Ne umem to da objasnim. Znam samo na koji način to nije moglo biti izvedeno.

– I ja sam dugo razmišljao o tome – umeša se Ðerardo. – Da li je moguće da je ubica dao žrtvama da popiju neki napitak, nešto što je dovelo do preobražaja srca iznutra, i da mu je tek posle toga otvorio grudni koš, pokazujući svetu svoje delo?

Francuzu zablistaše oči kad je čuo to pitanje, pokazujući zanimanje koje je, po Mondinovom mišljenju, prevazilazilo želju da se izbori za pravdu za svoj red i za te jadne žrtve. – Nikad nisam čuo za takav otrov – odvrati Mondino. – Ali možda i nije reč o otrovu.

Obojica ga pogledaše, čekajući da nastavi. On je odugovlačio, odvajajući plod oraha od ljuske i žvaćući pre nego što je odlučio da objasni. – Ako mislite da je reč o nekom alhemijskom preparatu – reče na kraju, obraćajući se Francuzu – ne mogu vam reći da grešite. Ali ja nikad nisam čuo za takav preparat. Osim toga, ima tu još nejasnoća.

– Kakvih?

Mondino popi gutljaj vina a ostala dvojica se povedoše za njegovim primerom. – Kako je moguće da neko ispije otrov i da taj otrov, umesto u grlo i stomak, ode pravo u srce? Kuda je prošao? Kako je moguće da nije ostavio trag u ostalim delovima tela kroz koje je prošao? I, pre svega, ako je žrtva najpre bila ošamućena a potom ubodena šilom kao što potvrđuju podlivi na potiljku i rupa na grudima na oba tela, kako je

tečnost prošla kroz telo? Kad se vitalne funkcije ugase, ceo sistem pumpanja, za koji je zaduženo srce, zaustavlja se.

– A kako glasi vaš odgovor na ta pitanja? – upita Ðerardo.

Mondino primeti nestrpljiv sjaj u njegovim očima i bi mu žao što mora da ga razočara. – Nemam odgovore – neraspoloženo odgovori. – Imam samo pitanja.

– Pominjali ste oba tela – reče Ugo iz Narbone, zureći u njega sivim očima. – Zašto mi niste ranije rekli da ste videli i drugi leš?

Mondino shvati da je previše rekao, zanesen stručnim zanimanjem za tu temu. Ali preteći ton Ugovog glasa natera ga da krene u napad.

– Gosparu, ja vas ne poznajem i nisam dužan ništa da vam objašnjavam – reče. – Ðerardo možda mora da vam ukaže poslušnost, ja ne moram.

Francuz zaboravi svoj malopređašnji učtiv ton. Neverovatnom brzinom skoči na noge, uhvati ga za gušu, podignu ga i prikova uza zid.

– Gosparu, možda se za vas otkrivanje ovih ubistava svodi na zadovoljavanje intelektualne radoznalosti – prosikta. – Ja ih doživljavam sasvim drugačije.

Mondino ga uhvati za ručne zglobove kako bi se oslobodio, ali tek kad se Ðerardo umešao, njih dvojica se smiriše.

– Zapovedniče, molim vas – odlučno reče – ostavite ga ili ću biti prisiljen da ga odbranim.

Ugo iz Narbone okrenu glavu i zagleda se u njega, iznenađen tim činom neposlušnosti. Onda promeni taktiku. – Dobro – reče tihim promuklim glasom, popuštajući stisak. – Izvinjavam se što sam preterao, gosparu Mondino. Stvar je u tome što će većina templara biti osuđena na obične purgationes ili na, u najgorem slučaju, na nekoliko godina zatvora, dok će oni koji zauzimaju visok položaj, kao što sam ja, završiti na lomači. Ako i uspeju da pobegnu, do sudnjega dana će morati da se skrivaju živeći u siromaštvu i trudeći se da ne privlače pažnju na sebe. Svakako razumete zašto nameravam sve da učinim kako bih to izbegao.

– Ono što ja razumem, gosparu – odvrati Mondino, zadihan i razgnevljen – jeste da mi se vi ne sviđate i da se ne slažem s

Ðerardovom odlukom da vam otkrije ono što zna o tim ubistvima.

– Molim vas, smirite se – umeša se Ðerardo i stade između njih raširenih ruku. Onda se obrati Ugu: – Profesor je umešan u te događaje mojom krivicom. Molim vas da nas ne pitate više nego što možemo da vam odgovorimo, ali znajte da ne krijemo od vas ništa značajno.

Ugo iz Narbone klimnu glavom i uzmaknu, kao da se ništa nije dogodilo. Mondino je osećao kako mu srce snažno udara, ali trudio se da deluje ravnodušno. Izjavi da je vreme da ih napusti i da ode na ručak sa svojom porodicom. Na kraju krajeva, Francuz mu je pružio dobar izgovor da izbegne taj razgovor. Ðerardo ga nezadovoljno pogleda. – Upravo sam rekao da ne krijemo ništa značajno od zapovednika – reče. – Molim vas da i njemu pokažete mapu o kojoj ste govorili, profesore.

Mondino ga prostreli pogledom, ali šteta je već bila učinjena. Ðerardo je očigledno odlučio da podeli sve što zna s Ugom iz Narbone i to što će pokazati mapu neće im naročito naškoditi. Možda će Francuz moći da kaže nešto korisno u vezi s njom.

Mondino uzdahnu pomiren s neizbežnim i zavuče ruku ispod odore. – Našao sam jednu mapu u skrivenom džepu ušivenom u pantalone Vilhelma iz Trira – objasni i izvadi svitak pergamenta. – Nisam shvatio šta ona predstavlja niti da li je na neki način povezana s njegovom smrću, iako pomišljam da jeste, budući da sam u istom džepu našao i ovo.

Brzim pokretom raširi šaku i pokaza odran prst. Dvojica templara zinuše i razrogačiše oči, a on brzo skloni prst, za slučaj da Ugo pokuša da mu ga uzme.

– Dobro ste videli – reče. – Krvni sudovi prsta pretvoreni su u gvožđe, baš kao i srce oba leša. Ne pripada Vilhelmu uz Trira i ne znam čiji je.

– Ali, profesore, to znači... – reče Ðerardo, ne završivši rečenicu.

– Šta? – upita Mondino. – Da je naš čovek bio namamljen u klopku?

Možda. Upravo o tome sam želeo da razgovaram s tobom.

– Da vidimo mapu – umeša se Ugo. Mondino pomeri vrč s vinom i činiju s orasima, primaknu lampu, a zatim raširi pergament preko stola. Bio je to nevelik list najboljeg

kvaliteta, mekan i bez mrlja, dobijen od unutrašnjeg sloja životinjske kože. Mapa je bila iscrtana vrlo brižljivo, najpre olovnim šiljkom, a zatim pigmentima u tri boje: belom su obeleženi putevi, crvenom planine, crnom polja i šume. U gornjim uglovima bili su naslikani sunce i mesec. U donjim uglovima nacrtani su zeleni i crveni lav, okrenuti jedan prema drugom. Između dva lava stajao je crveni krug ispod kojeg su bila ispisana arapska slova (ovde ubaciti arapska slova, strana 139. u originalu) napisana mastilom od bakarnih soli koja su izbledela i postala zelenkasta. Istim mastilom, ali sitnijim slovima, bile su ispisane grupe reči koje su ispunile gotovo sve beline na mapi. Pri vrhu, na sredini, između crteža sunca i meseca, nalazio se još jedan mali crveni krug bez ikakve napomene. Put iscrtan na mapi povezivao je te dve tačke preko simbola šuma i planina. Mondino je proučio svaki detalj, ali budući da nije znao arapski niti o kom mestu je reč, nije našao nikakav smisao u tim simbolima.

– Da li vam ovo govori nešto? – upita on Uga. Francuz se pažljivo zagleda u mapu. – Ništa – reče naposletku – osim da je reč o jednom mestu u Španiji.

– Otkuda znate? – upita Ðerardo, iznenađen.

– Ispod ugla u dnu piše al-hamrā ili alhambra, kako to izgovaraju Španci. Što znači „crvena“ i označava utvrđenje grada Garnata na jugu Španije. To je mavarsko utvrđenje. Sigurno je polazna tačka obeleženog puta.

– Pošto znate arapski – reče Mondino – možete li nam reći šta znače ostale reči?

– Izgleda da su to stihovi napisani u čast nečijeg venčanja – odgovori Ugo iz Narbone, ne gledajući mapu. – Slave mladence, ali nemaju mnogo smisla i rekao bih da nedostaju neke strofe. Možda su ispisani samo da bi se ispunile beline.

Mondino je znao za običaj bolonjskih pisara da ispunjavaju stihovima margine odluka i dokumenata, kako neovlašćene osobe ne bi dodale lažne odredbe. Možda to rade i Arapi.

– Moguće – hladno reče i stade da savija pergament. – Kako god bilo, ako se ubijeni templar toliko potrudio da je sakrije i držao je zajedno s prstom koji sam vam pokazao, moglo bi nam pomoći da saznamo nešto

više o ovoj mapi.

Ugo isprazni kalajnu čašu i odsečnim pokretom je tresnu o sto tako da je plamen lampe zatreperio. – Gubimo vreme – reče, i dalje stežući čašu. – Moramo stići do tog ubice pre inkvizicije. A za to nam nije potrebna nekakva mapa puna nejasnih simbola. Treba da saznamo s kim su se ta dvojica sastala kad su stigli u Bolonju. Moramo da se razdvojimo i da diskretno ispitamo sve one koji su ih videli, počevši od mesta gde su odseli i da odatle proširimo radijus delovanja. Naravno, pre svega ćete vi, Ðerardo, morati da nam prenesete sve što je Anđelo iz Pikcana rekao ili uradio dok je bio s vama.

Ugo je ponovo preuzeo glavnu reč i sam je odlučivao o načinu delovanja. Zahvaljujući grubom glasu, sivim očima i krupnoj figuri, odlikovao se harizmom kojoj su se ljudi nevoljno suprotstavljali.

Mondino se napregnu i usprotivi mu se.

– Ne slažem se s vama, gosparu. Kao što sam vam rekao, ja vam ne dugujem poslušnost i sprovodiću svoju zamisao dok Ðerardo i vi budete istraživali susrete i kretanje vaše pokojne sabraće.

Ugo pocrvene kao da ga je neko ošamario. Nije navikao da bilo ko dovodi u pitanje njegove odluke. Ćutke se zagleda u Mondina stežući praznu čašu krupnom šakom obraslom plavim maljama.

Lekar ne spusti pogled i Francuz ga na kraju upita kroza stisnute zube: – A koja je to vaša zamisao?

– Tajna pretvaranja ljudske krvi u gvožđe dostupna je malobrojnima. Ni ja nikad nisam čuo za tako nešto, iako sam, uz sticanje medicinskog obrazovanja, proučavao i alhemiju. Ispitujem alhemičare koji žive u gradu u nameri da saznam ko bi mogao da zna tu tajnu. Ako nađemo tu osobu, to će značiti da smo našli ubicu.

Ugo mu se prezrivo osmehnu: – Ispitivanje alhemičara je prvo što je palo na pamet inkviziciji. Pogrešno je slediti njihovu stazu. Ovo je trka u kojoj ne smemo stići drugi.

Iako se i dalje s divljenjem ophodio prema Francuzu, Ðerardo se umešao i stao u Mondinovu zaštitu: – Oprostite, zapovedniče, ali moguće je da su alhemičari rekli vrlo malo fratrima inkvizitorima.

Lakše će se poveriti nekom laiku koji se razume u tu materiju koliko i oni, pa čak i više.

Ugo se načas zamisli pre nego što je odvratio, onda klimnu velikom kosmatom glavom. – Dobro, podelićemo posao. Mi ćemo razgovarati s običnim svetom, a vi s alhemičarima. I obaveštavaćemo jedni druge o rezultatima.

Izgovorio je to kao da je i dalje on taj koji odlučuje o Mondinovom zadatku. Ali lekar odluči da ne poteže previše pitanje svog samostalnog delovanja. Na kraju krajeva, činjenica je da je svoj trojici u interesu da nađu ubicu templara, a pošto im se Ugo priključio, najpametnije je da sarađuju s njim.

– Dobro. Sad bi trebalo da pođemo. Ne bih voleo da onog jadnog bankara pogodi kap.

Ugo iz Narbone ostavi na stolu novčiće koje je pre toga dobacio bankaru i njih trojica izađoše iz kancelarije. Remiđo ne izađe da se pozdravi s njima, ne pojaviše se ni sluge da ih isprate, tako da su sami izašli. Čim su se obreli na ulici, Mondino reče: – Sad moram da vas napustim. Očekujem da mi Ðerardo prenese vesti o vašem napretku.

Pošto je time razjasnio kako ne želi ponovo da vidi Uga iz Narbone osim ako to ne bude zaista neizbežno, okrenu im leđa i zaputi se duž arkada.

6.

Remiđo Sensi odvoji lice od dva mala proreza na portretu Svetog Mateja, kroz koje je gledao i slušao šta se događa u kancelariji i rukavom obrisa znoj s čela.

To skrovište obično je koristio da krišom prati ponašanje klijenata u koje nije imao mnogo poverenja. Ako klijenti preturaju po njegovim papirima, ako su previše veseli ili preplašeni, ako prilaze kasama ili čak (kao što se dogodilo u izvesnim prilikama) tiho razgovaraju o svojim prevarantskim namerama, Remiđo bi se vratio u kancelariju i smislio bi neki bezazlen ali bespogovoran razlog da ne obavi posao s njima, ne dovodeći u pitanje ničije poštenje.

Sada, međutim, nije reč o pozajmici ili kupoprodajnom ugovoru, već o nečem daleko ozbiljnijem. Ono što je saznao zahtevalo je hitno preduzimanje nekih mera.

Izašao je iz skrovišta, pozvao jednog slugu koji je stajao ispred vrata i poslao ga da odnese poruku. Nedugo zatim, u njegovu kancelariju ušao je upadljivo odeven momak u žutom ogrtaču i crvenim pantalonama obrubljenim narandžastim paspulima. Ispod smeđe kape izvezene zlatnim nitima, smeđa kosa spuštala mu se na ramena.

– Upravo sam se spremao da sednem za sto kad sam dobio vašu poruku – reče on umesto pozdrava i sede naspram bankara, ne čekajući njegov znak. – Nadam se da imate dobru vest za mene, kad ste me pozvali ovako naprečac.

– Upravo tako – odvrati Remiđo gledajući ga u oči. – Predlažem vam da poništim sve vaše dugove. Više mi ništa ne dugujete, a vaš otac ne mora da sazna u kakve ste nevolje upali zbog kockanja.

Momak se dugo zagleda u njega, ne ispoljavajući radost. – Šta želite zauzvrat? – upita zatim.

Remiđo mu objasni. Momak ga pažljivo sasluša i na kraju upita: – Zaista ste sigurno da je to toliko jednostavno?

– Dovoljno će biti da brižljivo izaberemo vreme i mesto – odvrati Remiđo. – Za to ću se ja pobrinuti i poslaću nekog da vas obavesti.

– I posle toga vam više ništa ne dugujem.

– Zajedno ćemo pocepati potvrdu o dugovanju, imate moju reč.

– Onda, dogovoreno – reče momak ustajući spretnim pokretom koji je otkrivao njegovu naviku bavljenja gimnastikom i vežbanja s oružjem.

– Očekujem vesti od vas.

Gipkim korakom izađe iz kancelarije a kad je sluga zatvorio vrata, Remiđo se osmehnu. Uskoro će rešiti jedan životni problem a usput će se i osvetiti.

Mondino se odveze dvokolicom do kapije Lame, siđe i nastavi peške do Bove gde su se kanali Moline i Kavadico ulivali u kanal Navile. Tu se malo raspitivao kod sugrađana, a onda je skrenuo desno s glavnog puta, između dva polja još niske zelene pšenice. Okolina grada izvan kapija polako se naseljavala, ali na terenu isparcelisanom vinogradima i njivama još je bilo malo kuća.

Stabljičice pšenice delovale su slabašne jer su nedavne kiše previše natopile zemlju. Još jedan duži period loših vremenskih uslova ozbiljno bi mogao da ošteti useve. Mondino je bio umoran i bolela su ga stopala.

Izašao je iz dvokolica kako bi manje privlačio pažnju, ali već se pokajao zbog toga.

Napokon je ugledao skromnu prizemnu kuću sa slamnatim krovom. Propisi doneti u cilju sprečavanja požara zasad su se primenjivali samo unutar gradskih zidina. Ali uskoro, kad krčenje terena i izgradnja kuća uznapreduju, i vračara će morati da pokrije krov crepom.

– To je to – reče za sebe pošto je prepoznao mesto na osnovu opisa koje je dobio od seljaka. Čvrsti ali nahereni zidovi, gumno popločano kamenom nepravilnog oblika. Magarac sa samarom vezan za kočić, kokošinjac ograđen trskom, gotovo neobezbeđen od upada lisica. Iz dimnjaka se podizao pramen dima koji je vetar povijao skoro pod pravim uglom. Povrtnjak zarastao u korov. Ceo prizor je ostavljao neobičan utisak, kao da onaj ko tu živi zna šta i kako treba da radi ali nema vremena za to. Što je besmisleno, ako se ima u vidu da je vreme jedino u čemu ne oskudevaju žitelji u toj pustari nedaleko od gradske vreve.

– Hej, ima li koga! – uzviknu Mondino punim plućima.

Sačekao je, ali niko nije izašao. Samo se magarac osvrnu da ga pogleda i pritom mu se zanjiha drveni samar.

– Hoću da razgovaram s gospom Adiom! – ponovo doviknu.

Zatim se približi, ali samo što je načinio tri-četiri koraka, iza kuće iskočiše dva ogromna psa čeličnosive dlake, naborane kože oko očiju i njuške. Ćutke se, gotovo tužno zagledaše u njega. Već je video takve pse tokom progonstva u Faenci, a vlasnik mu je objasnio njihovo poreklo. Bila je to drevna rasa koja vodi poreklo od velikih doga opisanih u Kolumelinom delu De Re Rustica. Rimski legionari proširili su ih po celoj Evropi, koristeći ih u bitkama. Zato Mondino nije protumačio njihovo mirno držanje kao izraz krotke naravi i nije se usudio da im priđe. Bio je siguran da u kući ima nekoga. Osim što je iz dimnjaka kuljao dim, prozori su bili otvoreni, a vrata odškrinuta. I nemoguće je da niko nije čuo njegove povike.

Dok je razmišljao šta mu valja činiti, začu se prodoran zvižduk, zatim dve reči na nekom nepoznatom jeziku i psi se, gegajući se, vratiše iza kuće.

– Slobodno uđite, ne bojte se – začu se ženski glas i reči izgovorene na savršenom narodnom jeziku.

Mondino se nepoverljivo približi. Iz kuće izađe žena noseći dve prazne korpe koje okači o samar, a potom se okrenu i osmehnu mu se.

– Spremam se da izađem. Šta želite?

Mondino ju je zamišljao staru i zboranu, a izgledala je sasvim drugačije. Mlada, ćilibarske kože i vitkog tela. Na glavi je nosila beli svileni veo koji je više isticao nego skrivao njenu crnu sjajnu kosu. Duga odora boje indiga isticala je njenu vitku figuru, a oči su joj izgledale kao dva tamna zdenca.

– Jedan alhemičar mi je pričao o vama, gospo Adija – reče, trudeći se da sakrije iznenađenje. – Znam da ste Arapkinja i da znate da čitate.

– I onda?

Iz glasa joj je izbijala izvesna oštrina. Mondino se brzo osmehnu kako bi je umirio. – Želim da vam pokažem jednu mapu s nekoliko rečenica na vašem jeziku – objasni. – I da vas zamolim da mi ih prevedete.

– Jeste li sigurno da vam ne treba neki napitak kojim ćete slomiti

otpor voljene ili povećati moć između slabina? Skoro svi muškarci koji stižu u moju kuću dolaze zbog toga.

– Ja nisam ovde zbog toga – odvrati Mondino. – Došao sam zbog...

– Zbog mape. Nema potrebe da ponavljate, nisam gluva.

– Stvarno? – reče Mondino, koji je već bio pomalo razdražen. – Koliko sam morao da se derem, pomislio sam da ste malo tvrdi na ušima. Žena prasnu u grleni smeh, promukao i melodičan. – Nisam vam odmah odgovorila zato što sam čitala jedan težak deo – reče. – A želela sam da ga završim pre nego što krenem.

Mondina je ljutila činjenica da nije ni razmotrila mogućnost da odustane od izlaska kako bi saslušala njegovu molbu. – Naravno, nadoknadiću vam ovo uznemiravanje, gospo – reče. – Svakako ne očekujem da to uradite besplatno ili za ljubav božju.

– Shvatam – odvrati Adija. – Ali čeka me važna obaveza u Kortičeli, a već kasnim. Možete li da dođete sutra?

Mondino nikada do tada nije upoznao neku vračaru, ali znao je da su izuzetno osetljive na novac. Možda Arapkinja samo hoće da digne cenu.

– Toliko žurite da ne možete ni vrata da zatvorite? – podrugljivo upita. Onda zavuče ruku u torbicu okačenu o pojas. – Slušajte, mogu da vam platim najviše dva novčića – reče. – A sad vas molim da pogledate ovu mapu.

Adija Bintaba se ukoči. Zavuče stopalo u stremen i spretno uskoči u sedlo. Onda mu se obrati odozgo. – U mojoj kući nema šta da se ukrade, i svakako vam savetujem da ne ulazite u mom odsustvu – reče. – Moji psi su dobri čuvari. Što se tiče vaše molbe, dođite ponovo kad se malo naučite redu.

Zatim blago podbode kožnom papučom sapi magarca i udalji se ne osvrćući se.

Mondino ostade da gleda za njom, obuzet nevericom. Bila je još lepša dok je sedela uspravno u sedlu, ali svakako nije došao tu da bi se divio jednoj ženi. Ponovo je uzalud izgubio vreme, ponovo je naišao na slepu ulicu. Možda je tačno, kao što je rekao Ugo iz Narbone, da ispitivanje alhemičara nikuda ne vodi. Ali to je bio jedini trag koji je

mogao da sledi. Ðerardo je gledao Uga iz Narbone ne znajući šta da kaže i šta da učini.

Najlogičnije bi bilo da se pozdravi s njim i da ode, ali to nije želeo. Ako se izuzme jedan templar iz logora u Raveni gde se zaredio, do sada nije upoznao nijednog viteza Hrama koji je živeo u Svetoj zemlji i borio se tamo. Glava mu je bila puna priča i legendi o njima, a sad pred njim stoji zapovednik Akrija lično. Ali šta bi mogao da ga upita? Da li da ga pozove svojoj kući i da ga zamoli da mu priča o nekadašnjim borbama?

Ugo iz Narbone bi mu se s razlogom podsmehnuo kad bi mu to predložio.

Francuz ga je izvukao iz neprilike, kao da mu je pročitao misli. – Zašto ne bismo otišli kod mene na ručak, tamo ćemo moći da popričamo – reče i spusti mu ruku na rame. – Pretpostavljam da želiš da mi postaviš mnogo pitanja.

Tokom razgovora u bankarevoj kući persirao mu je, a sad je prešao na ti. Na osnovu svog položaja u redu imao je pravo na to, ali Ðerardo je pomislio da je to znak poverenja a ne nadmoći. S oduševljenjem je prihvatio poziv i njih dvojica se zaputiše prema četvrti s radionicama za izradu papira, prešavši kratak deo puta uz kanal koji je sprovodio u grad vode Savene. Dok su hodali, Ugo se pokazao kao vešt i predusretljiv sagovornik, a kad su ušli u kuću, slatko se nasmejao Ðerardovom iznenađenju pred neredom koji je vladao u kuhinji.

– Kad sam iznajmio kuću, nisam želeo da zaposlim sluge – reče. – Iz predostrožnosti. Nekoliko puta sam pokušao sâm da spremim jelo, ali onda sam odustao. Hranim se u gostionici ili mi donose kući spremljenu hranu.

Zatim izvadi jedan novčić iz torbe, proviri napolje i zviznu dvojici dečaka koji su preskakali bare uz ivicu ulice. Stariji odmah dotrča i uze kovanicu široko se osmehnuvši.

– Kaži majci da mi donese nešto dobro za jelo – reče Ugo, nesigurno zamuckujući na narodnom jeziku zbog čega se i dečkić i Ðerardo nasmejaše.

Dečak je otrčao, njegov mlađi brat se ispiškio u bari koju je upravo preskočio, a Ugo je zatvorio vrata. – Njegova majka je žena vlasnika

gostionice na uglu – reče i pođe ispred Ðerarda u malu sobu sa stolom, stolicama i dugačkom crnom komodom na kojoj su stajala dva svećnjaka. – Lepa žena, vrlo predusretljiva. Ðerardo nije želeo da komentariše, već sede na stolicu koju mu je Ugo pokazao, ali Francuz, pošto se i sam smestio, nastavi: – Sigurno misliš: „Kako ovaj čovek može tako besramno da se ogluši o svoje zavete?“ Jesam li u pravu?

– Zapovedniče, nisam ni pomislio...

– Pusti, misli ti se čitaju na licu. Ali postoji važnije pitanje: šta predstavlja zavet? Odgovori mi.

– Pa, to je svečana obaveza koju preuzimamo pred Hristom...

– I Presvetom Marijom. Ðerardo oseti kako mu ponestaje dah. Dobro je čuo, ali želeo je još jednom da se uveri. – Šta ste rekli?

– Rekao sam: to je svečana obaveza koju preuzimamo pred Presvetom Marijom.

Bože moj, pomisli Ðerardo. Među desetinama optužbi na račun njegovog reda dobro je zapamtio onu da templari izjednačavaju Hristovu majku s njenim sinom. On to nikad nije radio, iako je ukazivao dužno poštovanje Mariji i mislio je da je ta optužba, kao i sve ostale, plod bolesne mašte Filipa Lepog kojem je u interesu da potisne vitezove Hrama kako ne bi morao da im plati ogromne dugove.

Uga iz Narbone kao da je zabavljala činjenica da se Ðerardo našao u neprilici. – Sad misliš kako su optužbe uperene protiv nas, koje si smatrao lažnim, zapravo istinite. Ðerardo zbunjeno zavrte glavom. – Kažite mi vi šta treba da mislim, zapovedniče. Jeres je izjednačavati Devicu Mariju s Hristom.

– Ja nisam pominjao Devicu Mariju. I ne izjednačavam je s Hristom, već je nadređujem njemu – mirno odvrati Francuz. Ðerardo je poželeo da izađe iz te kuće i da ostavi zapovednika i njegove jeretičke izjave. Položaj koji on zauzima, zapravo, koji je zauzimao, budući da je Akri već više od dvadeset godina u rukama Saracena, sprečavala je Ðerarda da ga otvoreno kritikuje, ali više nije želeo da ima ikakva posla s njim.

Ugo iz Narbone prasnu u srdačan smeh: – Oprosti mi što sam se

malo našalio s tobom – reče. – Izraz tvog lica u ovom trenutku je neprocenjiv. Ðerardo uzdahnu od olakšanja. – Znao sam da je nemoguće da govorite ozbiljno, ali načas sam poverovao...

– Govorio sam sasvim ozbiljno. Izvinio sam ti se ne zbog onoga što sam rekao, već zbog toga kako sam to rekao. Trebalo je da opipam teren, da te pripremim... Ali hteo sam da ponovim ono što je moj učitelj uradio meni, veoma davno. Sad mi je jasno zašto se on onoliko smejao. Ðerardo nije mogao da shvati svoju reakciju. Znao je da je trebalo da ustane i da ode, no ipak je i dalje sedeo, paralisan bujicom pitanja koja su mu nagrnula u misli. Ako zapovednik ne misli na Bogorodicu, koga je onda nazivao Presvetom Marijom? Zašto pominje učitelja kao da je taj jeretički stav prihvaćen unutar reda? Tokom vojne obuke i pripreme za zavetovanje, Ðerardo nikad nije čuo tako nešto. Da li je reč o tajnim saznanjima? Zašto je, u tom slučaju, Ugo iz Narbone odlučio da ga poveri upravo njemu, kad ga nimalo ne poznaje?

– Slušanje nije greh – reče Ugo, još jednom pokazujući da ga čita kao otvorenu knjigu. – Ako ti ono što ću ti reći bude izgledalo kao jeres, nepomirljivo s istinom hrišćanske vere, možeš da odeš i da se više nikad ne vratiš. Ja ti neću uskratiti jemstvo i oslobodiću te obaveze poslušnosti prema meni kao tvom nadređenom. Šta si izabrao? Ðerardo je već odlučio, a Ugove reči samo su ga podstakle da izrazi želju koja ga pekla.

– Govorite – napokon reče.

– Pretpostavljam da si čuo za Bafometa, đavoljeg idola kojeg, kako nas optužuju, mi uzdižemo – započe Francuz.

– Nećete mi valjda reći da je i to istina? – promrmlja Ðerardo slabašnim glasom. Sva njegova uverenja iz temelja su uzdrmana.

Ugo načini blagi pokret rukom, kao da želi da umiri usplahirenog konja. – Istina je da neki među nama, usudio bih se da kažem, oni najbolji, uzdižu nešto što nazivamo Bafometom. Laž je da je reč o idolu, a još manje da to ima veze s đavolom. Sve se svodi na značenje reči.

Onda ustade, ode u kuhinju i donese vrč belog vina, ali ne donese pehare. Zatim otpi poveći gutljaj pa ponudi Ðerarda. – Pij, trebaće ti.

Momak mehanički posluša pa ćutke odloži vrč na sto između njih

dvojice.

– Poznaješ li judejski jezik? – upita Ugo. – Naravno da ga ne poznajem! – odvrati Ðerardo, zgrožen.

Užasavala ga je sama pomisao na to da bi mogao imati nešto zajedničko s ubicama Hristovim.

– Ne znam ga ni ja. Ali znam njihov alfabet. Judejci, kao i Saraceni, odbijaju da prihvate hrišćansku poruku i zato su zauvek prokleti. Ali to ne znači da su glupi ili da su neznalice. Znanje nevernika veoma je temeljno.

– I kakve to veze ima s hebrejskim alfabetom?

Ugo se osmehnu zbog njegovog nestrpljenja. – Sad ću ti reči. – Ispruži ruku i otvori komodu iza sebe, izvadi list papira za pisanje i pribor. Onda stade da ispisuje dva niza tajanstvenih znakova, jedan ispod drugog, dok ga je Ðerardo ćutke posmatrao.

Kad je završio, okrenu papir prema njemu, pokazujući mu dva reda znakova:

‫ת ש ד ק צ פ ע ם נ מ לב יט ח ז ו ה ם נב א‬ ‫אב נ ד ה ו ז חט יב ל מ נ ם ע פ צ ק ד ש ת‬ – Ispisani su unakrsno – reče Ðerardo, pošto ih je proučio.

– Tačno. To je hebrejski šifarnik, poznat kao Atbaš, po nazivima prva dva i poslednja dva slova njihovog alfabeta. Slova se pišu zdesna nalevo, a onda sleva nadesno. Onda se u određenoj reči svako slovo zameni odgovarajućim slovom iz donjeg niza.

– Na kraju se dobije sasvim drugačija reč – umeša se Ðerardo – koju razume samo onaj ko poznaje šifarnik.

– Kakva sposobnost zaključivanja – osmehnu se Ugo, odobravajući.

– Zapravo, šifru nije teško rastumačiti, samo treba znati na kom jeziku je napisana početna reč. A to je tajna koju niko od nas neće otkriti inkvizitorima, čak ni pod najstrašnijim mukama.

– Zašto?

– Uzmimo na primer reč Bafomet – reče Ugo, pokazujući neke simbole iz gornjeg niza. – Na hebrejskom se sastoji od pet slova: Tav,

Mem, Vav, Pe, Bet. – Zatim pokaza ta slova i ispisa ih malo niže.

‫ת מ ך פב‬ – Čitajući ih zdesna nalevo, kao što to rade Judejci, dobijamo reč BA.PH.O.ME.T. Sad uzmimo ova slova i zamenimo ih odgovarajućim znakovima iz donjeg niza. – Obeležio je odgovarajuća slova kratkim pokretima pera, a onda ih ispisao ispod prvih pet.

‫שךפנא‬ Načas se zagledao u njih s neobičnim poštovanjem i pročitao: – Alef, Jod, Pe, Vav, Šin. To jest, ako čitamo sdesna nalevo: S.O.PH.I.A. – Boginja znanja! – izviknu Ðerardo u čudu.

– Upravo tako. Sad mi kaži, zašto bi odavanje počasti znanju bilo jeres?

– Ali onda to treba reći! – uzviknu Ðerardo. Bio je uzbuđen i lice mu je gorelo kao da ima groznicu. – Treba otkriti šifarnik inkvizitorima i pokazati im da u tome nema ničeg lošeg.

Ugo odmahnu glavom i tužno ga pogleda sivim očima. – Naš red je osuđen, nemoj se zavaravati. Postali smo previše moćni čak i za sopstveno dobro. Ne možemo ništa ni da kažemo ni da učinimo kako bismo promenili tu sudbinu, ali možemo da spasemo znanje koje nam je preneto. Ðerardo nagonski dograbi vrč i ispi poveći gutljaj vina. Ugo se povede za njegovim primerom, a onda se upusti u detaljno razmatranje naglašeno prodornim pogledima i isprekidano povremenim pijuckanjem vina. Pričao je o grčkoj boginji Sofiji, nastaloj iz gnostičke duše sveta, o velikoj majci koja je podarila život ljudima na Zemlji i uzdigla se i iznad samog Spasitelja, jer bez nje ne bi ni postojao svet koji treba spasti, a samim tim ne bi bilo ni spasitelja. I zaključi rečima da je taj ženski božanski princip u hrišćanskoj religiji ovaploćen figurom Marije Magdalene, Hristove neveste.

– Hrist se nije ženio! – uzviknu Ðerardo, tresnu pesnicom o sto i

ustade, van sebe od besa. – A Magdalena je bila...

– Nemoj to da izgovoriš! – Ugo se naglim skokom nagnu preko stola i dograbi ga za gušu. – Ne huli na Majku. Ðerardo razjapi usta, ne toliko zbog siline i brzine njegovog pokreta, koliko zbog strasti u rečima tog Francuza, neočekivane s obzirom na cinizam koji je do tog trenutka ispoljavao.

U tom trenutku neko pokuca na vrata. Ugo pusti Ðerarda i ustade da otvori. Iz kuhinje se začu razgovor i prigušeno smejuljenje, a zatim zapovednik uđe u sobu u pratnji žene od tridesetak godina koja je na sebi imala sivu košulju bez rukava i lanenu tuniku, prilično razrezanu na grudima. Bakarnu kosu pokupila je ispod bele kapice. U ruci je držala zemljani lonac, iz kojeg se širio prijatan miris paprikaša, i dve debele kriške hleba. Nagnula se i spustila hranu na sto otkrivajući pritom grudi i skaredno gledajući Ðerarda.

– Ðana nema mnogo vremena, njen muž će uskoro posumnjati i doći će da je potraži – reče Ugo. – Rekao sam joj da imam gosta i spremna je da zadovolji obojicu za novčić više, ali istovremeno, ne jednog za drugim.

Očigledno je, kad je hteo, umeo da se sporazume i s onima koji ne govore latinski. Ðerardo samo odmahnu glavom. Njih dvoje prasnuše u smeh kad su videli kako je pocrveneo i odoše u spavaću sobu. Žena se okrenu na pragu i pogleda ga pomalo čežnjivo, a onda poljubi jagodice prstiju i posla mu poljubac.

– Ako se predomisliš, možeš i kasnije da dođeš – reče.

Ugo joj prošaputa nešto na uvo, ona se raskalašno nasmeja, a potom zatvoriše vrata. Ðerardo je sedeo za stolom ukočen kao pogođen paralizom i pitao se zašto ne ode. Pokušavao je da ućutka glas u sebi koji mu je šaputao da je već zgrešio time što se očigledno uzbudio i da u tom slučaju slobodno može i da uđe u sobu i da se baci na ženu.

Tražeći način da potisne te misli, ponovo se zagleda u papir s ispisanim jevrejskim alfabetom, koji je stajao na stolu. Zamislio se nad svim tim otkrićima do kojih je došao gotovo odjednom. Hrist je bio oženjen. I to Marijom Magdalenom, bludnicom, iako joj je duša bila spasena i posvećena. To ne može biti istina. Možda se optužbe za jeres

uperene protiv njegovog reda, koje je uvek smatrao lažnim i zlonamernim, ipak temelje na istini.

Koliko god da se trudio da razmišlja trezveno, mogao je jedino da ponavlja u mislima isprekidane besmislene rečenice. Najpre je pomislio da premalo zna kako bi mogao da prosudi. Onda je zaključio kako je greh skrivati se iza tog tobožnjeg neznanja. Šta je, onda, njegova dužnost? Da se prijavi i preda inkviziciji, pozivajući se na svoju dobru nameru? Ne, to bi bilo previše opasno. Rizikovao bi da ga podvrgnu ispitivanju i mučenju, a čak i ako bi mu na kraju poverovali i oslobodili ga, zauvek bi ostao bogalj. Posle iskrenog ispitivanja sopstvene savesti, Ðerardo zaključi da nije sklon mučeništvu.

Osim toga, postoji mogućnost da je ono što je rekao Ugo istina.

Možda su templari, kao što se govorkalo, otkrili u Svetoj zemlji tajne koje su u suprotnosti sa zvaničnom istorijom Crkve. Pogledao je reč koja se mogla pročitati kao Bafomet, a zatim i njeno preobraženje u ime boginje mudrosti Sofije. Ko zna koliko tajni bi mogao da otkrije ako bi sledio Uga iz Narbone.

Potisnuo je te bogohulne misli, ali pre no što je uspeo da obuzda uzbuđenje dovoljno da može da donese bilo kakvu odluku, makar to bila i jednostavna odluka da ode, Ðana izađe iz spavaće sobe brzim pokretima nameštajući kapicu.

– Dođi još koji put – prošaputa mu dok je prolazila pored njega. – Postaraću se da izdvojim više vremena za tebe.

Ulazna vrata zatvoriše se uz odsečan zvuk, a odmah zatim u sobu uđe i Ugo iz Narbone. Imao je ozbiljan izraz lica, ali Ðerardo se nije prevario i pripisao ga njegovoj svesti o počinjenom grehu. Zapovednik je očigledno smatrao da je on iznad crkvenih zakona, što znači da je razlog te ozbiljnosti sasvim drugačije prirode. Možda još nije okončao svoju priču. Ðerardo prestade da se bori protiv samoga sebe i spremi se da sluša, rešen da donese odluku tek kad izađe iz te kuće.

– Kad sam pristupio redu – reče Francuz pošto je seo ispred lonca s paprikašem – zaredio sam se, kao i ti, iako sam od samog početka to smatrao besmislenim ograničenjem. Onda je neko odlučio da podeli sa mnom viša znanja i tako sam prevazišao tumačenje zaveta. Ono što si video nije banalno kršenje zaveta na čednost. Hoću da kažem da to nije

greh i da ne moram da se ispovedim da bi mi bilo oprošteno. Ðerardo je shvatio suštinu, iako mu je to delovalo krajnje bogohulno.

Praktično, zapovednik je rekao da za posvećenike u tu tajnu mudrost templara ne važe uobičajena pravila. I da samo neposvećeni moraju da ih se pridržavaju. I dalje mu nije bilo jasno zašto je Ugo odlučio da ga uvede u te tajne budući da je i sam rekao da to ne bi priznao čak ni da ga podvrgnu mukama.

– Zapovedniče – reče kad je uspeo da primiri taj vrtlog zbrkanih pretpostavki koje su mu divljale u mislima. – Zašto ja?

Ugo se nasmeja i udari šakom o sto. – Napokon pravo pitanje! – reče, klimajući velikom kosmatom glavom. – Nisi se zapitao zašto sam prihvatio da jamčim za nekoga koga i ne poznajem?

– Remiđo mi je rekao...

– Pusti bankara, on ništa ne zna. Činjenica je da sam hteo da te upoznam od one večeri kad sam saznao šta si uradio s telom Anđela iz Pikcana.

– Znali ste da ću vam ispričati to! – iznenadio se Ðerardo. – Ali kako je to moguće...

– Jednostavnije je nego što misliš. Poznavao sam Anđela, i kad je stigao u Bolonju, sreli smo se.

Ugo podignu poklopac s lonca i procenjivački se zagleda u njegovu sadržinu, zatim zavuče šaku, izvadi parče mesa dobro natopljeno masnim sosom i stavi ga na krišku hleba.

– Vi ste onaj s kojim je Anđelo trebalo da se sastane te noći kad je ubijen! – uzviknu Ðerardo.

Ugo odmahnu glavom i ponovo zamoči prste u sos, koji zatim razmaza po hlebu kako bi ga dobro natopio. – Nisam. Uverio me je da je taj sastanak zakazao za sutradan. Da nije to uradio, bio bi živ. – Zastao je, a sive oči su mu se smrkle. – Kako god bilo, čim sam saznao za požar, dotrčao sam. Inkvizitori su dojurili kao bez duše, ali ništa nisu našli. Kad sam se raspitao unaokolo, shvatio sam da i nestali student o kojem su svi pričali pripada redu vitezova Hrama. I zaključio sam da je preduzeo nešto teško i rizično kad je odlučio da pobegne ne prepuštajući pritom Anđelovo telo dominikancima.

– Onda ste otišli Remiđu i rekli ste mu da vas poveže sa mnom, ako

mu se ja budem obratio – reče Ðerardo. – Eto zašto je bio toliko radoznao kad sam mu pomenuo da sam doživeo nezgodu.

– Odvijalo se manje-više tako. Svaka čast. Brzina zaključivanja predstavlja važan dar za budućeg posvećenika.

– Još mi niste odgovorili, zapovedniče. Zašto želite da i ja budem upućen u ovu tajnu?

Ugo mu pokretom ruke pokaza da se posluži, ali Ðerardo odmahnu glavom netremice ga gledajući. Francuz slegnu ramenima i otkinu zalogaj mesa, a ostatak ponovo spusti na krišku hleba.

– Bog nam govori postavljajući na naš put ono s čime se moramo suočiti – reče, punih usta. – Ponekad su to iskušenja i prepreke koja treba da nam očvrsnu karakter. Ponekad je reč o manjem ili većem bogatstvu zbog kojeg se ne smemo uzoholiti. A događa se i da dovede pred nas prave osobe u pravom trenutku. – Zastao je i progutao zalogaj uz gutljaj vina iz vrča. – Mi koji smo spoznali istinsku mudrost u Svetoj zemlji, polako starimo – nastavi. – Mnogi su već umrli. Potrebna nam je sveža krv kako se plamen ne bi ugasio. A ja sam na svom putu naišao na tebe. Zato ću, kad se ovaj slučaj okonča, podeliti s tobom ono što znam, ako ti to budeš želeo. – Ponovo je uzeo komad mesa i zamočio ga u lonac. – A sad jedi. Da bi izvršio zadatak koji sam ti namenio, trebaće ti mnogo snage.

Kad je stigao na gradilište bazilike San Ðakomo Mađore u Ulici San Donato, Mondino zastade pored grupe klesara koji su sedeli na zemlji i ukrašavali kapitele stubova i odmah je prepoznao glavnog majstora, krupnog avgustinca duge sede brade koji je sedeo na kamenom bloku i nadgledao radove.

Pozvao ga je, a monah se naglo okrenuo, skočio i pošao mu u susret između četvrtasto otesanog kamena i greda koji su zatrpali malo proširenje ispred crkve.

– Pax vobiscum,17 profesore – reče, otresajući prašinu s tunike. – Izvinjavam se zbog neuredne odeće.

– Et cum spiritu tuo18 – odvrati Mondino. – Vidim da ste već dobrano odmakli, oče Paolo. Kad ćete je pokriti?

Monah se okrenu prema gradilištu i zagleda se s gotovo očinskim

ponosom. Četiri spoljna ugla već su bila završena, spojena zidovima na kojima su radili zidari i fizički radnici.

– Pre nego što budemo smeli i da pomislimo na postavljanje krova, proći će najmanje dve godine – reče sanjalačkim tonom, kao da u mislima već vidi završenu baziliku. – Ali, kažite mi, šta mogu da učinim za vas?

– Zapravo, mislio sam da bih ja mogao učiniti nešto za vas. To jest, za vašeg rođaka Frančeska.

Sveštenik otvori usta uobličivši ih u skoro savršeno „O“. – Za mog rođaka? Ali zašto?

Mondino se dobrodušno osmehnu. – Jedan moj učenik ga poznaje i pričao mi je o njemu. Kao što znate, preponska kila može se iznenada rasprsnuti i čak ugroziti život pacijenta. Bolje je ukloniti je bez odlaganja nego rizikovati.

Glavni majstor je bio vrlo iznenađen, ali na njegovom zdravo rumenom licu polako se ukazivalo iskreno zadovoljstvo. – Ozbiljno kažete da biste vi to lično obavili? Frančesku će biti drago. U poslednje vreme mnogo se napatio zbog kile. – Odjednom se smrknu i dodirnu bradu, obuzet nelagodom. – Ali, ovaj, ne verujem da bismo mi mogli priuštiti sebi... – Zastade da izgrdi dva radnika što stoje ispod teške grede koju su podizali čekrkom i doviknu im da se sklone s tog opasnog mesta. Njih dvojica se lenjo pomeriše za nekoliko koraka.

– Pre tri nedelje puklo je uže i poginuo im je jedan kolega, a oni iz toga ništa nisu naučili – reče, vrteći glavom. – Ali da se vratimo na mog rođaka...

– Ne brinite za novac – reče Mondino, koji je predvideo to pitanje. – Stalo mi je da obavim tu operaciju iz naučnih pobuda, tako da ću vašem rođaku naplatiti trećinu uobičajene cene.

Sveštenik se razvedri. – Hvala, profesore. To je zaista božji dar.

– Ne preterujmo.

– Ozbiljno vam govorim. Frančesko je pomislio baš na vas kad mu je neko posavetovao da ukloni kilu. Međutim, znajući da ne može da plati vaš rad, pomišljao je da se obrati Bertruču ili Otoneu, koji primenjuju vaš metod.

Bertručo Lombarđanin i Oton iz Lustrulana bili su jedini Mondinovi

učenici koji su bili u stanju da obave tu operaciju ne izlažući pritom pacijenta riziku da umre od sepse ili krvarenja. Mondino se iznenadio kad je shvatio da je glavni majstor upoznat s novom metodom koju je on uveo u lečenje preponske kile, ali odmah je pomislio da zapravo i nema mesta čuđenju. Monasi se uporno suprotstavljaju razvoju nauke, ali spremni su da je iskoriste kad je to njima potrebno. Raniji metod uklanjanja preponske kile, koji je primenjivao njegov profesor Tadei Alderoti, podrazumevao je spaljivanje mošnica i uklanjanje slojeva izgorele kože. Na taj način kastracija pacijenta bila je neizbežna.

Mondinu je bilo sasvim jasno zašto je obeščašćenom svešteniku kao što je rođak glavnog majstora važno da bude operisan njegovim metodom koji u većini slučajeva omogućava očuvanje reproduktivne sposobnosti.

– I ja sam zadovoljan njegovim izborom – odvrati, ne uspevajući ipak da se osmehne. – To uveliko olakšava stvar. Iako moram reći da su, istini za volju, oba lekara koje ste pomenuli u stanju da obave tu operaciju.

– Ne sumnjam. Ipak, ako čovek može da bira, uvek će izabrati profesora, zar ne?

Radost koju je glavni majstor pokazivao bila je dirljiva i Mondino se oseti pomalo krivim što ga je iskoristio.

– Svakako, oče – reče, izbegavajući njegov pogled. – Ako vama odgovara, ja bih sutra po podne svratio u samostan.

– Odlično. Čekaćemo vas i hvala vam još jednom.

Monah se okrenu i ode za svojim poslom. Na bučnom gradilištu punom kamenja, kolica, dleta i zidara, zidovi bez krova crkve San Ðakomo uzdizali su se kao neka ruševina iz davnih vremena.

7.

Koračajući pognute glave duž smrdljive uličice između dva niza kuća. Ðerardo je zaklanjao šakom nos i usta kako bi ublažio zadah. Nadao se samo da neka domaćica neće izabrati baš to vreme da prospe mokraću kroz prozor. Pogledao je uvis i kad je video da su svi kapci zatvoreni, produžio je. Da bi stigao do gostionice u kojoj je ubijen Nemac, trebalo je da pođe glavnom ulicom, ali nije to učinio iz dva razloga.

Pre svega, strahovao je da ga neko ne prepozna. Tri dana ranije, kad mu je Ugo iz Narbone naredio da rekonstruiše kretanje Vilhelma iz Trira od trenutka kad je stigao u grad do njegove smrti, Ðerardo mu je skrenuo pažnju na to da u toj četvrti živi vlasnik izgorele kuće. Ali naređenje je ostalo nepromenjeno, a Ðerardo se nije usudio da mu se suprotstavi. Iako je i dalje bio uznemiren onim što mu je Francuz otkrio, i dalje je bio vitez Hrama, a pravila reda zahtevala su bespogovornu poslušnost nadređenima.

Osim toga, odlučio je da izbegava kretanje glavnom ulicom zato što se četvrt oko Crkve Svetog Stefana graniči s Trebom dei Banki, što znači da je nekoliko puta dnevno morao da prođe pored kuće Remiđa Sensija.

Nije želeo da ga bankar, naslonjen na pokretnu tezgu okrenutu prema ulici, upita zašto se šetka tuda, a pre svega nije želeo da vidi Fjamu kako sedi za dugačkim stolom iza svog poočima i popunjava dokumenta.

Istini za volju, Remiđo je, kad god bi ga ugledao, reagovao vrlo uzdržano i samo bi mu klimnuo glavom, ne uputivši mu nijednu reč.

Fjama, međutim, kao da je predosetila njegovo prisustvo i kad god bi momak prošao pored banke, podigla bi pogled s papira i zagledala bi se u njega pogledom koji nije umeo da protumači.

Uprkos svim svojim nastojanjima, Ðerardo nije mogao da odvrati pogled od nje a srce bi mu svaki put zaigralo. Tih dana je neprekidno razmišljao o onome što mu je rekao Ugo iz Narbone. O mogućnosti da sazna tajne koje poznaje samo mala grupa templara. Te tajne bi mu mogle promeniti život na sasvim nepredviđen način, a možda su ga već menjale.

Ðerardo se često u mislima vraćao onome što su Ugo i ona žena radili u spavaćoj sobi. Nekoliko godina ranije, dok je još živeo u malom porodičnom zamku, jedna služavka po imenu Asunta, udata i majka dvoje dece, uvela ga je u tajne telesnog zadovoljstva. Sastali su se nekoliko puta, tokom najvrelijih letnjih sati, u hladu konjušnice ili pod osunčanom vinovom lozom i pošto se zaredio, najteže mu je bilo da potisne te uspomene. Trebalo mu je nekoliko meseci molitvi i duhovnih vežbi da umiri uzavrelu krv koja ga je uporno podsećala na to, ali na kraju je uspeo.

A sad je otkrio da nije u pravu.

Dovoljna je bila sama pomisao na to da neće počiniti greh ako prekrši pravilo u ime više mudrosti koja je većini uskraćena, da se njegov um grčevito uhvati za tu mogućnost. Ðerardo se tih dana više puta zapitao šta zaista želi od života i prvi put je posumnjao u to da mu je predodređeno da bude monah ratnik koji se zavetovao da će braniti hrišćanstvo. Ali još nije mogao da odgovori na to pitanje.

Došao je dotle da kruži zaobilaznim blatnjavim ulicama punim izmeta i smeća, samo da ne bi prolazio ispred Fjame. Istovremeno je, međutim, čeznuo da je sretne i najmanje jednom dnevno popustio bi pred tom željom i prošao bi kroz glavnu ulicu koja od kapije Ravenjana vodi do četvrti Sankta Hjerusalem.

Izašao je iz uličice i napokon sklonio ruku s usta, slobodno dišući.

Nije želeo ponovo da prođe ispred gostionice kako ne bi izazvao sumnju. Prvog dana je ušao praveći se da je samo radoznao kao mnogi i postavljao je pitanja u vezi s ubistvom Vilhelma iz Trira. Gostioničara su doslovno opsedali ljudi koji su hteli da saznaju nešto o ubijenom templaru i o gvozdenom srcu, tako da nije ni obratio pažnju na činjenicu da ga Ðerardo ispituje podrobnije od ostalih. Ispričao je, njemu i ostaloj petorici-šestorici koji su stali da ga saslušaju, kako je Nemac po dolasku tražio zasebnu sobu, kako je izašao tokom popodneva i da ga on nije video kad se vratio.

– Pas lutalica je ušao u kokošinjac – rekao je, zadovoljan što može da ponovi i svoju pustolovinu. – Čuo sam komešanje kokoši i izašao sam da vidim šta se događa. Siguran sam da je psa ubacio ubica, kako bi se neopaženo uvukao u sobu tog Nemca. Onda se verovatno vratio i moj

gost i popeo se na sprat.

– Ko je našao telo? – upitao je jedan bubuljičav momak.

– Žena koja čisti gostionicu.

– Može li nam ona ispričati šta je videla? – upitao je Ðerardo.

– Više ne radi ovde. Mnogo se uplašila.

– Gde živi?

– U Ulici Galijera, iza tržnice. Ðerardo je saznao i ženino ime i istog popodneva je otišao da je potraži. Dao joj je nešto novca kako bi je naterao da mu ispriča sve što je već rekla ljudima narodnog predstavnika. Nije izvukao mnogo od nje, ako se izuzme činjenica da je posle večernje službe izašla da kupi nešto u pratnji štalskog momka iz gostionice, krupnog mladića koji je u slučaju potrebe trebalo da je zaštiti, i da je primetila Nemca naslonjenog na zid naspram crkve Sveti Jovan na brdu. Razgovarao je s nekim sakatim prosjakom koji se vrzmao u tom delu grada.

Setila se da se čovek, uprkos poodmaklim godinama, sagnuo prema skitnici kao da ga sluša. Ljudi obično oteraju prosjake s nekoliko reči, malim prilogom ili ih jednostavno odgurnu i učinilo joj se neobičnim to što se taj Nemac trudio da sasluša žalopojke sakatog. Odmah zatim se zaputio prema gostionici.

Potom, sutradan ujutru, kad je otvorila vrata njegove sobe kako bi oribala pod, ugledala ga je na slamarici, otvorenog grudnog koša, u kojem je ležalo srce preobraženo u komad gvožđa.

Susret Vilhelma iz Trira s prosjakom verovatno nije imao nikakvog značaja, ali nikad se ne zna. Ðerardo je tražio od žene da mu ga opiše, a zatim je počeo da ga traži po celoj četvrti Sankta Hjerusalem.

Dvaput je obišao crkve koje su predstavljale replike svetih mesta u Jerusalimu, naročito brižljivo pretražio trg i uličice oko crkve Sveti Jovan na brdu, ali nije našao sakatog prosjaka kojeg je opisala žena, iako je bilo lako prepoznati ga: nosio je crnu prljavu odoru koja je nekad sigurno pripadala nekom monahu, imao je bradu i dugu kosu i hodao je uz pomoć jasenovog štapa kakav su koristili hodočasnici. Ðerardo je odlučio da ga potraži malo pre nego što je izbio deveti sat zato što su u to vreme jenjavale dnevne aktivnosti, prodavnice su se zatvarale i mnoštvo ljudi uskoro je trebalo da izađe na ulice kako bi se

vratili svojim kućama. Bilo je to najbolje doba dana za onog ko živi od milostinje.

Obuzet sumnjom da je dobio pogrešan opis od žene, zaustavljao je redom prosjake i od svakog je dobio isti odgovor: sakati je iz Ferare, zapravo tako su ga i zvali, Ferarac, kao da mu je to vlastito ime. Već neko vreme ga nisu viđali i pretpostavili su da se vratio u svoj grad. Ðerardo je nastavio da se raspituje i uz malo truda saznao je da je Ferarac nestao onog dana kad je pronađen leš Vilhelma iz Trira. Bilo je sasvim moguće da je slučajno otišao upravo tog dana, skitnice često menjaju mesto boravka. Ali učinilo mu se da je za taj slučaj vezano previše slučajnosti.

Ako se čovek postarao da ispari posle ubistva, možda zaista zna nešto i nije želeo da rizikuje. Zato je morao da ga nađe. Ali pomisao na to da se zaputi u Feraru u potrazi za prosjakom bez šake delovala mu je sumanuto.

Jedan paralizovani dečak koji je na desetak koraka od kancelarije Remiđa Sensija sedeo na dasci s gvozdenim točkovima jedini mu je dao drugačiju informaciju. Rekao je da sakati možda nije otišao, već se razboleo. U tom slučaju, verovatno je u podzemlju.

– Gde je to podzemlje? – upita Ðerardo.

– Za jednu liru ću vam pokazati – odgovori dečak.

– Za jednu liru? – Ðerardo se nasmeja na taj besmisleni zahtev. – Ne čini ti se da malo preteruješ?

– Nimalo. Onaj drugi kome sam pokazao bez reči mi je dao liru.

– Stvarno? – osmehnu se Ðerardo. – Kaži mi kako se zove ta osoba i poverovaću ti.

Dečak se namršti. – Ne dolazi u obzir. Dao mi je liru upravo zato što nije želeo da niko sazna za to.

– Baš zgodno – odvrati Ðerardo kojeg je taj razgovor pomalo zabavljao. – Ne možeš da kažeš ko je to, ali možeš da otkriješ koliko ti je novca dao.

– Ne lažem – uporan je bio dečak. – Šta vi mislite, zašto vam do sada niko nije pomenuo podzemlje?

– Nisu pomislili da je Ferarac bolestan.

Dečak ozbiljno zavrte glavom. Nije imao više od jedanaest-dvanaest

godina, ali pokušavao je da se ponaša kao odrasla osoba. Gornji deo tela bio mu je normalno razvijen, ali noge savijene na dasci s točkovima izgledale su kao dve suve grane.

– Nisu vam rekli zato što je to tajna prosjaka. Ðerardo čučnu tako da ga je gledao pravo u lice. – A ti poštuješ obećanje koje si dao jednom strancu, ali si spreman da otkriješ tu tajnu.

Zašto?

Dečak ga ljutito pogleda. – Zato što nikad nikome nisam obećao da je neću otkriti! – Zatim stade da se odupire rukama o šljunkovito tlo kako bi okrenuo dasku u nameri da se udalji. – U svakom slučaju, ako vas zanima gde je podzemlje, cena je jedna lira. Ðerardo se uspravi i ugleda Remiđa Sensija kako zuri u njega iz daljine, stojeći iza svoje tezge. Kad su im se pogledi sreli, bankar mu, kao i običnu, klimnu glavom. Ðerardo uzvrati na isti način, a onda sustignu dečaka i zaustavi ga uhvativši ga za rame.

– Zanima me. Ali ne mogu toliko da ti platim. Upravo sam pozajmio novac jer sam ostao bez ičega.

– Ne verujem vam. Pustite me.

Kao da je zaista odlučio da ode i ne pokušavajući da se nagodi. Ðerardo zavuče ruku u torbu. Dečak se zaustavi čim je čuo zveckanje kovanica i na kraju se nagodiše da mu plati deset novčića, koliko je iznosila dvonedeljna plata mnogih poštenih radnika.

– Pet odmah – reče Ðerardo, spuštajući mu novac na dlan toliko prljav i žuljevit da je jedva mogao da ga sklopi – a pet pošto budem video to čuveno podzemlje.

– Dogovoreno – reče dečak. – Pođite sa mnom.

Zatim stavi novac u manju od dve torbe koje su mu visile o ramenu, preko poderane odeće, i odmah pokrenu svoja kolica, odgurujući se rukama. Ðerardo je morao priznati sebi da mu je dečak simpatičan. Odlučio je da će mu ostaviti pet novčića čak i ako se ispostavi da je priča o podzemlju prevara.

– Kako se zoveš? – upita ga.

– Bonagracija,19 vama na usluzi – odgovori on, ne osvrćući se. – Ali svi me zovu Bonaga.

Napustili su trg, prošli su ispred gostionice u kojoj je ubijen Vilhelm iz Trira i zaputili se kroz lavirint uličica između Crkve Svetog Stefana i Ulice Mađore. Bonaga se vešto provlačio svojim kolicima, ali na nekim mestima gomile smeća blokirale su prolaz i da ne bi gubili vreme, Ðerardo ga je prenosio u naručju, ne mareći na vonj koji se iz njega širio.

U jednom trenutku dečak se zaustavi ispred neke razrušene kuće. – Stigli smo – reče. Onda zaobiđe hrpu četvrtasto klesanog kamena, ali naglo zastade, pokazujući Ðerardu da ćuti. Iz veće torbe izvadi praćku, postavi kamenčić na račvasti komad kože i provuče prst kroz prsten na kraju jednog užeta. Onda izuzetno brzim pokretom dvaput zavrte praćku iznad glave i zamahnu. Ðerardo odmah stade pored njega s rukom na dršci noža, ali čim je primetio zadovoljan osmeh na dečakovom licu, opusti se. Pratio je njegov pogled i u busenu trave izniklom između ruševina, na otprilike osam koraka razdaljine, ugleda kosa razbijene glave.

– To je moja večera – reče Bonaga. – Baš sam imao sreće.

– Da. Prilično je udaljen, a ti si ga iz prve pogodio.

Dečak načini uvređen izraz lica. – Pogodio bih ga i s dvostruko veće daljine. Rekao sam da sam imao sreće što sam naišao na kosa.

Gostioničari prave pokolj kosova da bi ih služili svojim gostima u sosu i gotovo da ih više nema u gradu. Ðerardo ode da donese mrtvu pticu i pruži mu je, držeći je za rep.

Bonaga je odmah gurnu u veću torbu, koja je bila dopola napunjena kamenčićima iz reke. Onda okrenu kolica kako bi ušao u kuću kroz otvor na kojem više nije bilo vrata i produži kroz polumrak.

– Dođite. Ovde je. Ðerardo iz predostrožnosti sačeka da mu se oči naviknu na polutamu i tek onda pođe za njim. U razrušenoj kući vladala je neobična tišina, možda stoga što do tog usamljenog mesta nije dopirala buka iz glavnih ulica. Čim je stigao do Bonage, on mu pokaza veliku pukotinu ispod jednog zida.

– To je podzemlje – reče i ispruži ruku očekujući ostatak novca.

– Samo trenutak – zaustavi ga Ðerardo. – Moraš mi reći šta tačno predstavlja to mesto i zašto bi čovek kojeg tražim trebalo da se nalazi tu.

Dečak ne odgovori odmah, a onda tiho reče: – To je tajno sklonište prosjaka. Čuo sam da odavno postoji i da se proteže nekoliko milja ispod grada. Mnogi dolaze ovamo svake noći da prespavaju. Neki ostaju i preko dana, kad su toliko bolesni da ne mogu da izađu na ulicu.

– Kako je moguće da niko ne zna ništa o tome? – upita Ðerardo.

Bonaga mu objasni da je nekada, pre nego što se on rodio, vlasnik kuće želeo da dozida još jedan sprat ali kuća se srušila zato što je ispod nje bila šupljina i zidovi nisu izdržali opterećenje. Tako je otkriveno podzemlje. Kuća je napuštena, jer zbog te šupljine nije vredelo popravljati je, a prosjaci su istražili i naselili podzemlje. Građani su, malo-pomalo, zaboravili na njega.

– Ja nikad nisam silazio – smrknuto reče Bonaga. – Sam ne mogu da se spustim, a niko nije hteo da mi pomogne.

Glas mu je ogrubeo. Možda je zato bio spreman da otkrije tajnu, čak i više nego zbog novca. Osećao je da su ga njegovi drugovi u nevolji napustili.

– Nemaš prijatelje?

Dečak odmahnu glavom, gledajući ga u oči. – Mi siromašni smo neprijatelji jedni drugima. Ja moram odmah da potrošim novac koji isprosim inače će mi ga ukrasti, koristeći to što ne mogu da pobegnem.

– Načas je zaćutao, a onda je dodao: – Ali ako stignem da izvučem praćku i da se postavim leđima uz neki zid, drže se podalje od mene.

– Je l’ bio voleo da vidiš kako je tamo dole? – upita ga Ðerardo, reagujući nagonski.

Dečak slegnu ramenima i ćutke pognu glavu. Ðerardo se sagnu, podignu ga s daske i noseći ga u naručju poče da silazi probijajući se kroz razvaline.

Kad su se spustili u tunel, postavio ga je da sedne na četvrtasto isklesan kamen i osvrnuo se unaokolo. Pod slabašnom svetlošću koja se probijala odozgo ugledao je baklju na zidu, a kad se pažljivije zagledao, primetio je i kresivo i beli kamen. Kresnuo je i baklja natopljena lošim uljem odmah se razgore, ispuštajući gust crni dim.

Dečak iznenađeno uzviknu. Dospeli su u drevni rimski odvodni kanal od kojeg se odvajao još jedan presušen krak i uzan izdignut prolaz s leve strane. U tunelu se osećala blaga promaja. Očigledno je

postojalo još izlaza koji su omogućavali strujanje vazduha, ali miris koji je prodirao s vetrom nije bio nimalo prijatan. Dno kanala, već vekovima suvo, bilo je puno smeća preko kojeg su pretrčavali pacovi.

– Ovuda se stiže do Crkve Svetog groba – reče Bonaga, pokazujući krak tunela koji se pružao s desne strane. – Niko više ne prolazi tuda, kažu da je taj prolaz uklet. Ðerardo se zagleda u mrak koji je vladao u tunelu. Na tom mestu su sva natprirodna objašnjenja delovala uverljivo. – Uklet? U kom smislu?

– Ne znam. Kao što sam vam rekao, niko mi ne priča mnogo. Samo sam čuo da su neki prosjaci nestali i da su zatim pronađeni tamo dole.

Mrtvi.

– Shvatam. A kuda vodi krak s druge strane?

– Ako produžite kroz tunel, posle izvesnog vremena naići ćete na veliku prostoriju – odgovori Bonaga, koji je posmatrao taj turoban prizor kao da je jedno od sedam svetskih čuda. – Ispričali su mi da su u tom delu svi zidovi oslikani, kao u nekoj crkvi. Znam da Ferarac spava tamo.

– Idem da ga potražim – reče Ðerardo. – Ti me sačekaj ovde, izvešću te kad se vratim.

– Ne! – uzviknu dečak, preplašen. – Moramo odmah da izađemo.

Usplahirenim glasom mu je objasnio da neće izaći živ ako produži kroz tunel u toj odeći. I da će, on Bonaga, ako ga ostavi na tom kamenu, ubrzo završiti na isti način jer neće moći sam da izađe. Ðerardo je oklevao. Želeo je da obavi razgovor s Ferarcem kako bi shvatio da li on zna nešto korisno o ubistvu nemačkog templara.

Međutim, strah u glasu, a naročito u pogledu dečaka, natera ga da ozbiljno shvati njegovo upozorenje. Ugasio je baklju, ponovo podigao u naručje malog prosjaka i izašao na površinu.

Bez reči ga je spustio na kolica, dao mu preostalih pet novčića koje mu je obećao, a onda su krenuli natrag. Čim su se ponovo obreli na Trgu Svetog Stefana, Ðerardo se pozdravi s njim i zaputi se prema Ulici San Vitale, gde je trebalo da se sastane s Mondinom. Podigao je pogled.

Sunce se sakrilo iza mase oblaka koji su najavljivali popodnevnu kišu.

U žurbi je nesvesno krenuo glavnom ulicom i nije ni primetio kad se obreo ispred Remiđove tezge. Bankar je već bio naredio slugama da

podignu drvena vratanca i čekao je da izvrše njegovo naređenje kako bi navukao rezu iznutra. Ðerardo iskoristi taj trenutak, zaviri unutra i ugleda Fjamu kako podiže glavu i netremice ga posmatra.

Ukipio se, uzvratio joj pogled i mahnuo joj i ne razmišljajući.

Vratanca se zatvoriše uz odsečan zvuk, a Ðerardu se učini da mu se tren pre toga Fjama osmehnula.

Uberto iz Riminija izađe kroz kapiju pomalo ljutit i zaputi se prema Trebu dei Banki. Dva mlada monaha koje je poveo sa sobom pratila su ga pognute glave zaostajući korak za njim i ne usuđujući se da mu prekinu misli.

Posetio je vlasnika kuće u kojoj je student podmetnuo požar. Umesto da bude zadovoljan što inkvizicija zastupa njegove interese, budući da gradski stražari nisu postigli nikakve rezultate u tom smislu, trgovac vunom nije bio raspoložen da sarađuje. Ubertu nije bilo jasno da li se on tako ponaša zato što je tupavi gibelin ili zato što nešto krije. Pomislio je da je možda u pitanju i jedno i drugo.

Barem mu je ukazao poštovanje, ne toliko njemu samom koliko njegovom zvanju. To je bio jedan od razloga što je Uberto uživao u svom položaju inkvizitora. Ne bi bio zadovoljan da pripada nekom redu koji se ne ističe ni po dobru ni po zlu, kao što su avgustinci ili isposnici Svetog Ðirolama, na primer. Uživao je u strahu koji je crnobela odora dominikanaca ulivala ljudima. Narodu je u prirodi da greši i jedino što ga može dovesti u red jeste zdrav strah od Boga, koji inkvizicija podstiče svojim delima. Uberto je bio ubeđen da će pre ili kasnije privilegija iskorenjivanja jeresi i ponašanja u suprotnosti s verom pripasti isključivo njegovom redu, da će ta privilegija biti ukinuta franjevcima, koji često ispoljavaju previše slabosti.

U svakom slučaju, uspeo je da izvuče od trgovca opis tog studenta, što je bilo značajno s obzirom na to da ga istraga na osnovu imena nikud nije odvela. Bio je siguran da je ime Frančesko Salimbene lažno.

To je, više od bilo čega, ukazivalo na zaključak da je on krivac. Još ne postoji pravni dokaz, ljutito pomisli Uberto, prisetivši se svog nedavnog razgovora s nadbiskupom, ali njemu je to bilo sasvim dovoljno da i dalje sledi taj trag.

Da su našli nestalog momka za kojeg je Uberto bio gotovo sasvim siguran da je vitez templar koji se lažno predstavlja, mnogo toga bi bilo jasnije, a Rinaldo iz Konkoreca ne bi mogao da izbegava donošenje odluka koje je zbog svog kukavičluka odlagao.

Drugi trag koji je trebalo pratiti vodio je do Mondina de Lijucija.

Uberto je bio van sebe od besa kad je saznao da je taj lekar prvi pregledao telo nemačkog templara u četvrti kod Bazilike Svetog Stefana. Ali potom je shvatio da i to predstavlja važan trag. Njegov odlazak na mesto zločina izazivao je sumnju. Kao što je Uberto podozrevao od one večeri kad je u Svetom Antoninu izbio požar, Mondini je nešto krio.

Iskreno se nadao da je Gvido Arloti uspeo da sazna nešto o njemu.

Raščinjeni sveštenik još mu nije podneo izveštaj, ali vremena je bilo sve manje a Uberto nije nameravao da ga čeka unedogled. Odlučio je da porazgovara s njim u gostionici koju je koristio kao bazu za obavljanje svojih poslova. Došao je trenutak da mu stavi do znanja da nije trebalo da daje prazna obećanja.

Hitro koračajući, stigao je do kapije Ravenjana, prošao ulicom uz tržnicu do mosta na Apozi, zatim je skrenuo desno u Kovačku ulicu, a dvojica monaha sve vreme su ga pratila ćaskajući međusobno. Udarci čekića o nakovanj i opori vonj čelika prekaljenog u vodi obavili su ih poput plašta. Hodali su po sasušenom blatu na sredini ulice, probijajući se između mačeva, gvozdenih kazana, noževa i ostale robe izložene ispred radionica.

Običan svet koji su susretali neprijateljski je spuštao pogled. Uberto je znao zašto je to tako: po gradu se proneo glas da je za porast cene hleba kriva Crkva.

Jedan šegrt plave kose guste kao vlakna kanapa glancao je oklop krpom i pljunuo je kad su prošli pored njega. Uberto zastade, okrenu se i ćutke se zagleda u njega dok se dečak ne baci na kolena i stade da se izvinjava na gotovo potpuno nerazumljivom narečju. Nije pljunuo zato što je hteo da ispolji prezir prema njima, rekao je, slučajno se desilo, nije ih video, kome bi moglo pasti na pamet da pljune za dominikanskim inkvizitorom...

Zadovoljan strahom miša uhvaćenog u mišolovku koji je prepoznao

u njegovim očima i činjenicom da ga prepoznaje čak i takva neznalica kao što je taj deran, Uberto ga upozori da ubuduće bude krajnje pažljiv, a zatim nastavi svojim putem. Njegovi pratioci ravnodušno su pratili scenu, a onda su bez reči produžili za inkvizitorom. Bili su to bistri momci koje je Uberto odabrao za svoje lične pomoćnike kako bi ih uveo u posao inkvizitora. Naročito je polagao nade u onog nižeg, fratra po imenu Antonio, koji je znao vrednost poslušanja.

Zato je odlučio da ih povede u jazbinu Gvida Arlotija. Morali su naučiti da se ne može uvek postupati u skladu s pravilima i da je ponekad nužno uprljati ruke kako bi se porazio đavo.

Kad su izašli iz kovačke četvrti zaglušeni bukom čekića, trebalo mu je malo vremena da ponovo čuje uobičajene zvuke ulice. Osvrnuo se da proveri da li ga iskušenici prate i poveo ih je zaobilaznim putem izbegavajući nesigurne uličice, ali i one u kojima bi ga mnogi mogli prepoznati. Napokon stigoše do kule Galijera. Zaustavili su se malo napred, ispred gostionice u jednoj ulici bez imena.

Uberto naredi bratu Antoniju da uđe, da pronađe Gvida i da ga izvede. Želeo je da poštedi sebe prizora koji je mogao zateći u gostionici.

Raspojasane žene, iskvareni muškarci, prljavština i vonj znoja. Momak klimnu glavom i uđe bez oklevanja, odlučnog pogleda i čvrsto stisnute vilice. Ali već sledećeg trenutka je izašao, primetno uznemiren. Rekao je da Gvido Arloti nije u stanju da izađe, a možda ni da govori.

Gostioničar mu je rekao da je on u postelji u svojoj sobi, trešten pijan još od prethodne večeri.

Uberto se zamisli šta mu valja činiti. Pošto je već stigao dotle, želeo je odgovore. Rekao je monasima da pođu za njim i ušao je u gostionicu.

Dočekaše ga prljavština i vonj baš kao što je i zamišljao. Međutim, prostitutke i pijanice iskoristile su tih nekoliko trenutaka da se sklone.

Zatekao je samo tri muškarca koji su ćutke, izbegavajući njegov pogled, sedeli za jednim četvrtastim stolom. Uberto zagazi u sandalama po vlažnoj slami koja je pokrivala pod i zaputi se prema gostioničaru, čoveku širokih ramena i butina nalik deblima. Ovaj mu reče gde se nalazi Gvidova soba i inkvizitor se pope uza stepenice u pratnji dva fratra.

Ostavio ih je pred vratima i ušao je sam, rekavši im kako želi da ih

poštedi prizora čoveka koji se uneredio kao životinja. Zapravo, iako je imao poverenja u obojicu, nije želeo da bilo ko prisustvuje njegovom razgovoru s Gvidom.

Odmah je širom otvorio uzan prozor kako bi vazduh i svetlo ušli u sobu, a kad se krupan čovek opružen na krevetu, pokriven tankim prekrivačem, pobuni, psujući sklopljenih očiju, Uberto mu priđe i reče samo: – Gvido, ja sam.

Rezultat je bio iznenađujuć. Gvido Arloti se ukoči i naglo se uspravi, zakoluta očima i promuklim glasom promuca: – Vi? Ali kako...

– Ne mogu više da čekam, Gvido – prekinu ga Uberto. – Nemoj me razočarati. Jesi li otkrio nešto korisno?

– Boli me glava – požali se i pređe rukama preko lica pokušavajući da razbistri um pomućen vinom. Kad je ponovo pogledao Uberta, osmehivao se. Ali osmeh mu je, možda zbog glavobolje, ličio na grimasu.

– Našao sam grobare – reče. – Pokopali su leš u zajedničkoj jami.

Platio sam im da ga ekshumiraju i otkrio sam nešto zanimljivo.

– Šta?

– Mrtvac je imao šav na grudima. Otvorio sam ga i ništa nisam našao. Taj čovek više nema srce.

Uberto je krajnjim naporom prisilio sebe da ostane miran. Nakon otkrića da je srce nemačkog templara pretvoreno u komad gvožđa, ovaj detalj predstavljao je gotovo priznanje krivice. Mondino će morati mnogo toga da mu objasni. Kako god bilo, njegova sudbina je zapečaćena.

– Znaš li šta se može dogoditi ako te neko prepozna? – upita ga Mondino, ko zna koji put. Ðerardo je samo ćutke slegnuo ramenima. Tamo kuda su se zaputili, mogućnost da ga neko prepozna gotovo nije ni postojala i lekar je to znao. Hodali su kao i obično, profesor ispred studenta koji ga je u stopu pratio. Mondino je prvi rekao da je to samo privid potčinjenosti, a tako je i bilo. Ðerardo ga je poštovao, ali nije primao naređenja od njega.

Kad je profesor pokušao da ga ubedi da se vrati kući obećavši mu da će mu sutradan sve ispričati, odvrati mu je da i ne pomišlja na to i

pridružio mu se.

– Obećaj mi, barem, da nećeš dozvoliti da te obuzme bes – reče mu Mondino.

– Ništa ne mogu da obećam.

Mondino naglo zastade, okrenu se i zagleda se u njega pod prigušenim svetlom sutona. Propustio je četiri žene iz naroda koje su prošle u zbijenoj grupi, pognute glave i stisnutih usana, kako bi izbegle bilo kakvu mogućnost da im se obrati neki muškarac, a kad su žene odmakle, reče: – Onda nema ništa od toga. Spreman sam da rizikujem, ali samo pod uslovom da se ne izlažem nepotrebnom riziku. Ðerardo uzdahnu u očajanju. Ipak, morao je priznati da je lekar donekle u pravu. Nije trebalo povećavati rizik u situaciji koja je ionako dovoljno opasna, i to samo zato što je on poželeo da zgrabi za gušu tog čoveka i da ga natera da zažali što se rodio.

– Obećavam – reče. – Činiću samo ono što mi vi budete rekli i neću dopustiti da me obuzme bes. Možemo li sad da produžimo?

Skrenuli su u Borgo San Ðakomo i nedugo zatim obreli se ispred kapije samostana. Mondino pokuca, predstavi se i objasni da ga otac Frančesko očekuje. Fratar zatvori prozorče, a ubrzo potom otvori kapiju i propusti ih. U hodniku samostana čekao ih je otac Paolo, glavni majstor bazilike San Ðakomo Mađore i široko im se osmehivao iza sede brade. Objasnio im je da su fratri na večeri i da starešina, nažalost, nije mogao lično da sačeka čuvenog lekara kakav je Mondino.

– Biće nam drago ako odlučite da nam se pridružite – dodade. Ðerardo se krišom osmehnu. Mondino mu je rekao da će se upravo to dogoditi. Dobro je znao da mu starešina avgustinaca nije naklonjen i netrpeljivost Crkve prema njemu barem jednom mu je išla naruku. Zato je i odlučio da dođe u samostan u vreme večere. Monasi su našli izgovor, a i njih dvojica su bili zadovoljni što će ih izbeći.

– Nažalost, moram što pre da obiđem još jednog pacijenta – odgovori Mondino. – Ali ne brinite zbog večere. Bolje radim praznog stomaka. Molim vas, odvedite nas svom rođaku.

Otac Paolo, kome je očigledno laknulo, povede Mondina i Ðerarda duž pustih i gotovo mračnih hodnika u kojima još nisu bile upaljene baklje i sveće. Kad su došli do prazne spavaonice, otac Paolo se nije

zaustavio, već im je objasnio da je oca Frančeska smestio u zasebnu sobu koja čak ima vrata.

– Niko nije mogao da spava od njegovog zapomaganja, tako da su monasi ujutru spavali na nogama – objasnio je osmehujući se. – Zato mu je starešina ukazao tu čast i premestio ga u sobu u kojoj borave značajni gosti. – Stigli su do oskudno nameštene ali udobne sobe sa slamaricom na okviru od neobrađenog drveta na kojoj je ležao otac Frančesko odeven i pokriven čaršavom.

Otac Paolo ih predstavi, upita ih da li im je potreban mangal, a Mondino mu vrlo ljubazno odvrati da su poneli sa sobom sve što im je potrebno.

– Kako ćete zatvoriti ranu? – upita glavni majstor.

– Neću koristiti kauter,20 ako je to ono što vas zanima. Zašiću je svilenom niti.

– Shvatam – reče monah, ali je izgledao kao da mu ništa nije jasno.

– Treba mi samo jedna posuda s vodom, ali vidim da ovde već imate jednu – reče Mondino, pokazujući lavor i bokal koji su stajali na stolu ispod prozora. – Za ostalo će se pobrinuti moj asistent. Vi se slobodno vratite na večeru, oče. Kad završite, zateći ćete nas ovde.

Monah klimnu glavom, još jednom zahvali i izađe, zatvorivši vrata.

Mondino zamoli Ðerarda da pripremi pacijenta, proprativši te reči pogledom upozorenja, a zatim poče da vadi svoje instrumente iz torbe i da ih ređa u nizu po stolu. Ðerardo je bio toliko zatečen da je zaboravio svoj bes. Očekivao je da će ugledati ružnog čoveka, zlog ili barem nepouzdanog, a ispostavilo se da je otac Frančesko oličenje blagosti. Imao je svetle oči, vrlo kratku kosu i iskren osmeh, uprkos bolovima prouzrokovanim kilom.

Pripadao je onoj vrsti sveštenika kojima se ljudi spontano obraćaju za savet ili utešnu reč. Ðerardo je bez reči zadigao čaršav, pomogao mu da se uspravi na krevetu, a onda ga je ponovo spustio, ali popreko, tako da su mu leđa bila na slamarici, ali je stopalima dodirivao pod. Objasnio mu je da će morati da ga veže kako bi onemogućili nesvesne pokrete tokom operacije, a otac Frančesko dobroćudno prihvati.

– Učinite ono što morate – reče uz osmeh i ispruži ruke.

Ðerardo ih je vezao za jednu dasku kreveta, a onda je iz torbe izvadio još dva parčeta kanapa. Dok mu je podizao kolena i razdvajao noge, pomislio je kako ne bi trebalo da se čudi. I Anđelo iz Pikcana je izgledao kao uzoran vitez templar, posvećen pravilima reda i odbrani vere. Ipak, radio je gnusne stvari nevinoj deci, istoj toj deci koju je Isus voleo iznad svega. Pustite decu i ne branite im da dolaze k meni...21 Način na koji su ljudi kao što su Anđelo i otac Frančesko izvrtali te reči ponovo pobudi gnev u njemu i on prejako zategnu uže a pacijent bolno jauknu.

– Pazi! – odmah ga ukori Mondino.

– Ne mari, profesore – reče Frančesko uz anđeoski osmeh. – Ja sam kriv, preosetljiv sam. Ðerardo uveza krajeve kanapa u dvostruki čvor, a onda mu zadignu košulju, otkrivajući mu genitalije. Okrenu se da ne bi gledao tog odraslog muškarca raskrečenih nogu poput neke bludnice i reče: – Pacijent je spreman, profesore.

Mondino klimnu glavom, naredi mu da spusti lavor s vodom na pod uz krevet, a onda sede na hoklicu ispred razmaknutih nogu oca Frančeska i veštim pokretima poče da mu brije maljavo međunožje dok mu je slobodnom rukom pomerao ud tamo-amo kako bi britva nesmetano klizila. S vremena na vreme bi isprao britvu u lavoru.

Posmatrajući taj prizor, Ðerardo pomisli da je dobro učinio što nije učio tokom proteklih godina dok se predstavljao kao student; nikad ne bi mogao da bude hirurg.

Kad su mu genitalije bile sasvim izbrijane, Ðerardo provuče između gornje i donje vilice monaha krpu koju je trebalo da zagrize kako bi izdržao bol. Odlučili su da ne koriste sedative, jer kad bi ga uspavali, ne bi mogli da ga ispitaju. Mondino je spustio britvu, uzeo je nož i počeo da zaseca, a Ðerardo je ponovo okrenuo glavu. Nije se gadio krvi, ali jedno je zadati udarac mačem ili bodežom, a nešto sasvim drugo gledati hirurški nož, izum Ðuljelma iz Saličeta, kojim se opsecaju intimni delovi tela. Operacija je trajala kraće nego što je očekivao.

Frančesko je ječao od bolova i škrgutao zubima dok se slamarica natapala krvlju i nečim neprepoznatljivim što se zajedno s krvlju slivalo u lavor s vodom i dlakama. Mondino je nekoliko puta isprao ranu sirćetom, naneo je smesu za zarastanje i sačekao da se smanji krvarenje.

Onda je uzeo iglu i svileni konac i ušio je.

– Sve je u redu – reče zatim, podignu glavu i zagleda se pacijentu u oči. – Operacija je uspela.

Frančesko ispljunu krpu pokušavajući da potisne bolnu grimasu. – Ne znam kako da vam zahvalim – s naporom reče.

– O, to znam ja – odgovori Mondino, ne skidajući osmeh s lica. – Poznavali ste jednog viteza templara, Anđela iz Pikcana. Hteo bih da saznam nešto o njemu.

– Šta? – odvrati Frančesko, još ošamućen od bolova i razrogači svetle iskrene oči. – Ne, ne poznajem nikoga s tim imenom. Zašto me to pitate?

– Zato što je Anđelo iz Pikcana mrtav – odgovori Mondino, obraćajući mu se istim tonom. – A mi pokušavamo da otkrijemo ko ga je ubio. Znamo da ste vi jedna od poslednjih osoba koja ga je videla živog, zato se nemojte truditi da lažete i kažite nam sve što znate o njemu, bilo šta što bi moglo ukazati na njegovog ubicu. – Monah zinu da kaže nešto, ali Mondino nastavi, čvrsto mu uhvativši ud levom rukom i dohvativši nož desnom. – Nema potrebe da vam kažem da bi ishod ove dobre operacije mogao da bude ugrožen ako otkrijem da me lažete. Neprijatno je, ali događa se da je nužno ukloniti i genitalije. Niko me zbog toga ne bi okrivio.

Govorio je mirno, ali pogled mu je bio odlučan. Otac Frančesko shvati da je u klopci. – Zato ste došli ovamo – gnevno prosikta. – Izmamili ste poverenje mog rođaka pričom o operaciji u svrhu svojih proučavanja, samo da biste se raspitali o tom Anđelu iz Pikcana. Pa, žao mi je što ću vas razočarati, ali ja ga ne poznajem. Nikad nisam čuo za njega. A vi se ne biste usudili da me povredite. Ako pokušate, vikaću i moja sabraća će se u tren oka obreti ovde.

Plave oči izazivački su mu sijale, kao da je zaboravio bol. Više nije izgledao kao oličenje dobrote. Ðerardo se primaknu u nameri da ga uhvati za gušu, ali Mondino ga zaustavi.

– Stani – reče, netremice zureći u monaha.

Onda polako primaknu sečivo Frančeskovom udu, trudeći se da ovaj to i vidi kroz razmaknute noge.

– Nećete to učiniti – reče monah.

– Vi me ne poznajete – odvrati Mondino. I spusti nož, spreman da

zaseče.

Otac Frančesko se prodera iz sveg glasa, ali morao je da ućuti zato što mu je naprezanje izazvalo bol u međunožju. Ðerardo se zabrinuto okrenu prema vratima, Mondino ostade miran.

– Vaša sabraća su na večeri u trpezariji – spokojno objasni. – Osim toga, svi znaju da je uklanjanje kile bolno i očekuju da čuju poneki vrisak. Niko neće doći.

U monahovim očima Ðerardo opazi tračak sumnje, ali odmah zatim u njima ponovo blesnu drskost.

– Ako me odmah ne oslobodite, zvaću u pomoć – pripreti Frančesko.

– Vikaću da hoćete da me ubijete. Budite sigurni da će neko doći.

– U tom slučaju – odvrati Mondino – obavestiću vašu sabraću o onome što radite dečacima u jazbini one veštičare. Možda će vas i sami rastrgnuti ili će starešina uspeti na vreme da ih zaustavi i da vas izruči dželatu ili podvrgne sramnom procesu koji će se okončati na lomači. Ðerardo se pekao na tihoj vatri od strepnje. Ako Frančesko pozove u pomoć i ako monasi zaista dođu, neko će obavestiti žbirove, njega će prepoznati i uhapsiti, a ista sudbina zadesiće i Mondina, s obzirom na to da je njegov saučesnik. Činjenica da će Frančesko završiti na lomači predstavljala je slabu utehu. Ceo Mondinov plan zasnivao se na pretpostavci da monah ne može znati da Ðerarda traže, no rizik je, ipak, bio prevelik. Momak nije mogao da shvati kako lekar uspeva da ostane tako hladnokrvan.

U mučeničkom pogledu oca Frančeska blesnu istinski strah. Zagleda se Mondinu u oči i ono što prepozna u njima ubedi ga da odustane od poziva u pomoć.

– Kakva veštičara? – usudi se da pita.

– Zove se Filomena – odgovori Mondino. – Ne pokušavajte da slažete, ona vas je i izdala. Znamo sve, ali nije to razlog zbog kojeg smo došli.

Frančesko cimnu užad kojom su mu bile vezane ruke i novi napor natera ga da zastenje od bola.

– Ako ne prestanete da se ritate i da urlate – reče Mondino, ne gubeći mir – samo ćete izazvati pucanje šava. U tom slučaju može se dogoditi

da ne stignem da vam na vreme ponovo ušijem ranu, a obilno krvarenje moglo bi dovesti do kobnog ishoda.

Ovoga puta monah nije posumnjao u istinitost pretnje. Klimnu glavom i reče: – Šta biste uradili kad bih priznao da poznajem Anđela iz Pikcana?

Zatekao se u očajničkoj situaciji, a ipak je i dalje pokušavao da pregovara. Ðerardo je bio zadovoljan što nije mogao da razgovara s njim tri dana ranije. Ništa ne bi izvukao iz njega i samo bi ga upozorio.

– U tom slučaju – reče Mondino – postavili bismo vam nekoliko pitanja, a potom bismo otišli. Ne zanima nas da vas prijavimo, inače bismo to već učinili. Tu pretnju ćemo ostvariti samo u krajnjem slučaju.

S druge strane, vama nije u interesu da otkrijete o čemu smo razgovarali u ovoj sobi.

Frančesko kao da je razmišljao o toj ponudi. Njegova sposobnost samokontrole ulivala je strah.

– Najpre mi odvežite noge – reče posle nekoliko trenutaka.

– Najpre govorite! – umeša se Ðerardo, ne mogavši više da se obuzda.

– Čuli ste mog asistenta – reče Mondino. – Kažite nam ono što želimo da saznamo i svi ćemo biti zadovoljni.

Monah se predade uz uzdah. – Dobro. Ali upozoravam vas da zaista znam vrlo malo.

Njegova ispovest bila je razočaravajuća. Upoznao je Anđela iz Pikcana nekoliko dana pre njegove smrti u javnom kupatilu nadomak kapije Goveze. Anđelo je primetio da monah gleda momčiće i prišao mu je. Posle kratkog razgovora, Frančesko mu je dao Filomeninu adresu, a zauzvrat je dobio pet novčića.

– Od tada ga više nisam video i nisam znao da je mrtav – završi glasom koji je treperio od bola koji mu je prouzrokovala rana. – Ako mi ne verujete, ne znam šta još mogu da učinim. Ðerardo je bio uveren da im je rekao istinu. Priznao je dovoljno da ga osude na smrt i nije imao razloga da taji bilo šta kako bi prikrio dela mrtvog čoveka. Već je pomislio da su se uzalud izložili velikom riziku, kad Mondino ustade s hoklice.

– Još nešto – reče. – Dajte nam adresu kuće u koju se preselila

Filomena i otići ćemo. Siguran sam da je znate.

Frančesko klimnu glavom. Više nije imao snage da se odupire.

– Borgo del Piratelo – promrmlja. – Kuća sa zelenim vratima, u prvoj uličici iza gostionice Vepar.

Onda zažmuri i stade tiho da stenje, savladan bolom i iscrpljenošću od gubitka krvi. Mondino spakova instrumente u torbu dok je Ðerardo odvezivao pacijenta i pomagao mu da se ispruži u krevetu. Čim su izašli iz sobe naišli su na oca Paola, koji ih je čekao u hodniku.

– Upravo smo završili večeru – reče glavni majstor s nelagodom u glasu. – Nažalost, starešina...

– Ne mari – prekinu ga Mondino. – Kao što sam vam rekao, mi žurimo. Što se tiče mog honorara, poslaću nekog slugu.

– Naravno, kako god vi želite – odvrati monah. – Je l’ sve prošlo kako treba?

Mondino načini nezadovoljan izraz lica koji začudi Ðerarda. – I jeste i nije, oče, i jeste i nije.

– Molim vas, nemojte me držati u neizvesnosti.

Lekar objasni da je operacija uspela i da se Frančesko oseća dobro.

Treba samo promeniti čaršav i slamaricu, pustiti ga da se odmori i narediti ocu domaru da mu dvaput dnevno daje napitak za smirenje.

– Najkasnije za nedelju dana otac Frančesko će ponovo biti na nogama – zaključi.

– U čemu je onda problem?

Mondino uzdahnu. – Kila se nalazila na nezgodnom mestu – odvrati. – Morao sam da uklonim i ono što je onemogućavalo da doprem do nje hirurškim nožem, da bih izbegao rizik da probušim trbušnu maramicu.

– Objasnite mi ukratko, molim vas.

– Ukratko, oče, nisam mogao da izbegnem kastraciju. Savetujem vam da sačekate da se vaš rođak potpuno oporavi pre nego što mu to saopštite.

Napeto lice glavnog majstora se opusti. – Ne brinite zbog toga – reče uz jedva primetan osmeh. – Važno je da je Frančesko dobro. Što se tiče ostalog... Činjenica da ne može da se prepusti telesnim iskušenjima monahu više donosi olakšanje nego što mu predstavlja problem.

Spustio se mrak. Dok su koračali sredinom ulice kako bi izbegli neprijatna iznenađenja koja se možda skrivaju iza stubova arkada, Mondino je razmišljao o onome što je upravo učinio. Prisvojio je pravo da osudi jedno ljudsko biće i da mu presudi.

– Niste morali da ga kastrirate, je li tako? – upita Ðerardo tihim glasom, kao da mu čita misli.

Mondino mu nije odmah odgovorio, ali kad mu se napokon obratio, u njegovom glasu nije više bilo nimalo sumnje. – Morao sam. Ne možemo da ga prijavimo, ali ovako barem neće više činiti zlo.

– Ne, hteo dam da kažem...

Mondino zastade i okrenu se da ga pogleda. – Zaista si mislio da je objašnjenje koje sam dao glavnom majstoru istinito? – uvređeno reče pri pomisli da je momak posumnjao u njegove sposobnosti. – Sasvim sam sposoban da operišem kilu ne ugrožavajući pritom funkcije muških polnih organa. Ðerardo ćutke klimnu glavom i njih dvojica produžiše prema Pratelu. Koračali su rame uz rame, ne trudeći se da poštuju pravila pristojnosti. Mesec još nije bio izašao, a pod slabašnom svetlošću malobrojnih svetiljki okačenih iznad kućnih kapija bilo je vrlo teško razaznati nekoga dok se sasvim ne približi.

– Profesore – ponovo mu se obrati Ðerardo pošto su prešli još nekoliko koraka. – Kako ste znali da je Filomena ostala u gradu i da on zna njenu adresu? Ja sam vam rekao da se prepala i pobegla.

Mondino slegnu ramenima. Nije bio raspoložen da razgovara, no ipak mu je odgovorio. – Takve žene se ničega ne plaše – reče. – Jednostavno je zaključila da ta kuća više nije bezbedna i preselila se na neko verovatno unapred pripremljeno mesto.

– Shvatam, ali kako je Frančesko to znao?

– Ona mu je rekla. Kad se smestila u novoj kući, sigurno je poslala nekog da obavesti o tome sve njene pouzdane klijente. Kome bi inače prodavala tog jadnog dečaka?

Tim rečima završili su razgovor. Nastavili su da koračaju po gotovo opustelim ulicama nailazeći na grupe studenata koji su ulazili i izlazili iz gostionica, na usamljene muškarce sumnjivog izgleda i na

prostitutke koje su im namigivale s prozora. Stigli su do gostionice Vepar, skrenuli u pustu blatnjavu i mračnu uličicu i posle nekoliko koraka obreli su se ispred kuće sa zelenim vratima. Još nije bilo odzvonilo za večernju molitvu.

– Pusti mene da uđem – tiho reče Mondino. – Čak i ako izmeniš glas, prepoznaće te.

– Profesore, ovo je moja obaveza. Obećao sam Mazinu da ću ga osloboditi i nameravam da održim obećanje, ali ne želim da vi bespotrebno rizikujete.

Bilo je više razloga koji su nagnali Mondina da mu pomogne.

Nepodnošljiva mu je bila pomisao da bi dečak mogao ostati u rukama te žene. Osim toga, želeo je da zaštiti Ðerarda i to ne samo zato što mu je ovaj pružao neophodnu pomoć u otkrivanju misterije koja je obojicu kopkala, već i zbog neobičnog osećaja lojalnosti koju nije bio raspoložen da obrazlaže. Uostalom, to i nije bilo vreme za neprijatna objašnjenja.

Zgrabio je Ðerarda za okovratnik odore i priterao ga uza zid. – Ako misliš da ću ostati napolju u mraku i čekati da saznam šta se dogodilo unutra, grdno se varaš – reče, isturivši bradu. – Ući ćemo zajedno, svidelo se to tebi ili ne.

Pustio ga je, i pre nego što je momak stigao da se povrati od iznenađenja, već je pokucao na vrata.

Ono što se zatim dogodilo, odigralo se brzo i protivno zakonima logike, kao u snu. Žena je otvorila vrata, Mondino ju je stegao za gušu kako bi je sprečio da vrisne i ušao je u pratnji Ðerarda, koji je odmah zatvorio vrata. Filomena ovoga puta nije bila sama. Za stolom je sedeo jedan od njenih saučesnika, koji je u trenu skočio i bacio se na njih dvojicu mašući gvozdenom šipkom. Ðerardo mu zari bodež u grudi, ispod samog pleksusa, a kad se čovek srušio na pod, otrčao je da potraži Mazina. Mondino je pustio Filomenu odgurnuvši je na jednu klupicu i izvadio je iz torbe hirurški nož kako bi je držao na odstojanju.

Možda to i nije bilo neophodno, ali pored te čupave žene maljavih ruku osećao se sigurnijim s oružjem u ruci.

Ubrzo zatim Ðerardo se pojavio noseći u naručju dečaka u tunici i s kapom na glavom, bez pantalona i obuće na nogama. Mazino je zagnjurio lice u njegov vrat, a u rukama je stezao malo drveno raspeće,

verovatno jedinu stvar koju je želeo da ponese sa sobom. Žena je iskoristila trenutak u kojem se Mondino zagledao u dečaka i bacila se na njega urlajući. Ispod odeće je izvukla dugačak bodež i zamahnula tako silovito da bi Mondino završio kao pile na ražnju da ga je pogodila.

Nije uspeo sasvim da izbegne udarac i bodež mu podera odoru zahvativši mu i kožu na desnom boku. Reagujući nagonski, Mondino joj zari nož u grkljan, krv šiknu i isprska ga po celom licu. Ðerardo doviknu nešto što lekar nije čuo, ali video je kako momak otvara vrata i pošao je za njim, brišući okrvavljeno lice rukavom odore.

Srećom, napolju je bio mrkli mrak. Mondino je pratio templara i dečaka kroz puste ulice. Prošli su blizu Crkve Svetog Antonina i pored kuće u kojoj je Ðerardo podmetnuo požar, ali nisu zastali da pogledaju pocrnele grede na poslednjem spratu i drvene skele postavljene za radove koji su trebali da započnu naredne nedelje. Mondino je svakoga dana gledao taj prizor dok se vraćao kući iz medicinske škole. Produžili su prema kućama Galucijevih i još dalje, sve do bolnice San Prokolo, gde su odlučili da ostave Mazina. Prihvatanje napuštene dece predstavljalo je glavnu aktivnost monaha u toj ustanovi. Ðerardo je zastao pred vratima, dao je dečaku novac i dugo mu je tiho govorio nešto. Onda su pokucali, ostavili ga i otišli u mrak, svaki svojim putem.

Dok se vraćao kući, poderane odeće i okrvavljen, već smišljajući šta će reći članovima porodice kako bi opravdao svoj izgled – kao da je tom brigom odvraćao misli od činjenice da je ubio jedno ljudsko biće – Mondino je shvatio zašto ubice vole noć.

Pruža im skrovište i omogućava im da se sakriju i od samih sebe.

8.

Dok je koračao prema samostanu Svetog Domenika, Mondino je ponavljao sebi da nema čega da se plaši, iako nije bilo tako. Nijednog trenutka nije prestajao da razmišlja o svemu što je učinio od one noći pre osam dana kad je odlučio da pomogne Ðerardu, mada mu je ta noć delovala tako daleko, kao da pripada nekom tuđem životu. A sada mu je stigao hitan poziv od inkvizitora, koji je u njemu izazvao gotovo nepodnošljivu strepnju.

Dok je hodao, osećao je kako ga žulja zavoj na boku, ispod nove odore. Kod kuće je morao da slaže, ispričao je kako ga je samo čudo spaslo od jednog razbojnika koji je nestao u mraku pošto se zadovoljio time što mu je oteo torbu. Naravno, pre nego što je ušao u kuću, presekao je kaiš i bacio torbu u kanal.

Svi su prihvatili objašnjenje nimalo ne sumnjajući, ali činjenica da ih je tako ubedljivo slagao nimalo ga nije ispunjavala ponosom.

Bio je poslednji dan aprila, i mada je popodne već poodmaklo, i dalje je bilo toplo. Svi su nosili tanju odeću u odnosu na prethodnu nedelju i činilo se da je proleće već na pragu. I on bi se rado odrekao ogrtača s veveričjim krznom koji je nosio preko crvene odore, jer se pod njim znojio čim bi ubrzao korak, ali morao je da ga obuče zbog razgovora na koji se uputio. Želeo je da se pojavi pred inkvizitorom zaštićen simbolima svoje profesije.

Naterao se da uspori i da hoda mirno. Zavideo je Ðerardu, koji je u to vreme blaženo spavao kako bi se pripremio za noćni poduhvat s Ugom iz Narbone. Mondino nije odobravao mešanje tog Francuza u njihovu istragu, ali nije mogao ni da ga izbegne. S druge strane, bilo mu je drago što će se neko drugi upuštati u rizike s Ðerardom.

Te noći skoro da nije ni trenuo, izmučen košmarima u kojima je preovladavao Filomenin lik u različitim obličjima, ali svaki put prepoznatljiv, i osećaj koji ga je obuzeo kad joj je zario nož u grkljan. A kad je ustao, Lorenco ga je izvestio da je došao jedan dominikanski monah s vešću da ga inkvizitor očekuje u deseti sat zbog neodložnog razgovora.

U to doba dana na ulicama nije bilo velike saobraćajne gužve. Radno vreme se završilo i ljudi su delovali opuštenije. Samo je nekoliko češljača vune koji rade po kućama rasparalo dušeke u unutrašnjem dvorištu jedne kuće i ujednačenim pokretima odvajalo vlakna.

Mondino je obično uživao u prizorima svakodnevnog života u svom gradu, ali u tom trenutku jedva ih je primećivao. Već se bio pripremio da objasni inkvizitoru svoju nadležnost u slučaju ubijenog Nemca i usput je tražio slabe tačke te priče. Sigurno ga je zato pozvao. Da je reč o nečem drugom, o prikrivanju tela Anđela iz Pikcana, po njega bi došli stražari.

A možda i ne bi, jer bi svojim dolaskom izazvali negodovanje studenata. Možda je inkvizitor lukavo smislio da ga prozove na prijateljski razgovor, a da ga onda uhapsi čim kroči u samostan. I to bi, verovatno, izazvalo proteste, ali daleko umerenije nego u slučaju javnog hapšenja.

Kako god bilo, Mondino je znao da neće imati izlaza ako inkvizitor dođe do dokaza onoga što je učinio. U tom slučaju njegovi studenti sigurno neće moći da ga odbrane.

Zato mu nije preostalo ništa drugo nego da i dalje igra ulogu lekara koji je u slučaju ubistva nemačkog templara postupio u skladu s ovlašćenjem gradske uprave. Crkveni velikodostojnici sigurno su se razgnevili kad su saznali da je on zahtevao da pregleda leš pre inkvizicije. Zašto onda nisu uložili zvaničan protest gradskom poglavaru ili predstavniku naroda? Mondino je u tu gostionicu ušao s važećom propusnicom.

Besmisleno je bilo mučiti se tim razmišljanjima. U međuvremenu je stigao i uskoro je trebalo da otkrije razlog poziva. Prešao je preko trga prolazeći pored spomen-grobnica Eđidija Foskararija i Rolandina de Paseđerija, čuvenih tumača reči koji su se suprotstavljali caru Fridrihu Drugom, odbijajući u ime Bolonjaca da mu predaju njegovog sina Enca, zatočenog u njihovom gradu. I Mondino bi voleo da mu jednog dana podignu takvu grobnicu zbog njegovih naučnih dostignuća. Ali možda bi trebalo da se ograniči na pisanje svog traktata i da prestane da sanjari o tajni preobražavanja krvnih sudova u gvožđe koja bi mu pomogla da otkrije puteve krvi kroz ljudsko telo. Međutim, već je bilo kasno da se

povuče.

Pokucao je na kapiju samostana, predstavio se starešini i rekao da ga očekuje inkvizitor Uberto iz Riminija. Fratar ga je odmah pustio i naredio jednom iskušeniku da ga otprati.

Mondino je prošao kroz dvorane i hodnike, prateći tihi korak bosonogog iskušenika. Momak na kraju pokuca na neka vrata, sačeka odgovor koji Mondino nije čuo i odmah uđe. Stao je u stranu uz ponizan osmeh, propuštajući lekara, a zatim izašao i zatvorio vrata za sobom.

Mondino ga je zamišljao kako se bosonog udaljava niz hodnik i osetio neodoljivu želju da pođe za njim. Već je osećao kako se guši u tom samostanu.

Zakoračio je kroz prostranu, lepo uređenu dvoranu bez preteranog luksuza. U dnu je, za stolom od orahovine na koji je padala svetlost s otvorenog prozora, sedeo inkvizitor Uberto iz Riminija. Podigao je glavu pognutu nad nekom knjigom i pogledao ga gotovo dobrodušno.

– Mondino de Lijuci – hladno reče. – Hvala vam što ste došli.

– Zadovoljstvo mi je, oče – odvrati Mondino. – Pretpostavio sam da biste želeli da me vidite i baš sam danas hteo da vas zamolim za sastanak. Vaš poziv me je za malo pretekao.

Sitno mršavo inkvizitorovo telo delovalo je još sitnije u odnosu na sto za kojim je sedeo i na ukoričene spise koje je čitao. – Utoliko bolje – reče, gotovo za sebe. – Utoliko bolje. – Zatim je dugo ćutke zurio tamnim očima u lekara.

– Zašto ste me pozvali? – upita ga na kraju Mondino.

– Ah – odvrati inkvizitor uz otmen pokret gotovo dečačkom rukom, koju je izvukao ispod crno-bele odore. – Zbog ubistva onog nemačkog templara, Vilhelma iz Trira. Rekli su mi da ste pregledali leš.

– Shvatam – reče Mondino. Potom, pošto mu monah nije ponudio da sedne, priđe stolu i sede na jednu klupicu s koje je mogao da vidi nebo kroz prozor. – Pitajte me šta god želite.

Taj razgovor ličio je na oprezno mačevanje jer je trebalo pažljivo izbegavati direktna pitanja. Mondino je potvrdio ono što je monah već znao, razmenili su još nekoliko uopštenih pitanja i odgovora, a onda ga Uberto upita da li je utvrdio koliko je bilo smrtonosnih povreda.

– Jedna, oče.

– Samo jedna.

Delovao je razočarano, a Mondino je podozrevao i razlog njegovog razočaranja. Naime, na smrt za ubistvo moglo se osuditi onoliko osoba koliko je smrtnih povreda utvrđeno na lešu žrtve. Inkvizitor je sigurno planirao da jednim udarcem ukloni više neprijatelja.

– Uostalom, to me i ne iznenađuje – reče Uberto.

– Zašto? – upita Mondino.

– Prilikom tih dijaboličkih obreda, žrtvi se često zada samo jedan smrtni udarac pošto je prethodno dugo podvrgavaju mukama.

I eto, stigao je do suštine razgovora. Mondino promisli šta treba da kaže kako ne bi doveo sebe u opasnost, ali ne seti se ničeg boljeg nego da upitno ponovi monahove reči.

– Dijabolički obredi?

– Nadam se da ne želite da poreknete da je o tome reč. – Inkvizitorov glas odjednom je postao oštar. – Taj templar je žrtvovan njihovom idolu Bafometu. A mislim da znam i zašto je to učinjeno.

– Zašto?

Mondino je znao da neće moći u nedogled da ponavlja monahove reči, ali odlučio je da ne kaže ništa značajno sve dok mu on jasno ne stavi do znanja šta hoće od njega.

Uberto iz Riminija skinuo je masku ljubaznosti koju je nosio do tog trenutka. Crte lica mu ogrubeše pretvorivši se u splet pravih linija i oštrih uglova. – Zato što je u toku proces protiv templara – reče. – Nadaju se da će ovakvim gnusnim delima obezbediti zaštitu demonskih sila. Ah, kad pomislim da se to zmijsko gnezdo začelo i razvilo u nedrima Crkve... – Uberto je zavrteo glavom i ništa više nije rekao.

Ovoga puta bi ponavljanje inkvizitorovih reči imalo prizvuk provokacije, zato Mondino odluči da ćuti. Sedeo je ćutke i nepomično naspram inkvizitora, čekajući da on nastavi.

– Dakle – reče Uberto, prelazeći prstom preko žilice na drvenoj ploči stola. – Potvrđujete mi da ste uočili nesumnjive znake idolopoklonstva đavolu i moralne izopačenosti u načinu izvršenja ubistva?

– To ne mogu da potvrdim – odvrati Mondino. – Ja to nisam video.

Sad se otvoreno suprotstavio volji inkvizitora. Granice su bile

postavljene. Bojno polje je odabrano. Došao je trenutak da se ukrste mačevi.

Uberto iz Riminija kao da se zamislio nad njegovim rečima, kao da se zaista u sebi pita da li je pogrešio kad je ubistvu tog Nemca pripisao dijabolička svojstva.

– Ipak – reče, ostavljajući utisak da izvlači konačne zaključke iz svoje unutrašnje borbe. – Srce tog čoveka preobraženo je u komad gvožđa.

Mondino je pažljivo birao reči pre nego što je progovorio. – Ne mogu poreći da sam to video...

– I onda?

– To je neobično, nikad nisam čuo tako nešto niti sam čitao o tome.

Ali to nije dovoljno da bismo mogli sa sigurnošću potvrditi da je reč o umešanosti demona. Mogao je i neki alhemičar...

– Alhemičar!

– Oče – reče Mondino i podignu ruke kako bi ga umirio. – Znam da to može delovati čudno, ali znate i bolje od mene da metalni princip u materiji, kao što to objašnjava Geberus22 u Knjizi o alhemijskim jedinjenjima...

Zastade kad je ugledao okrutan osmeh na inkvizitorovim usnama.

Odmah je shvatio u čemu je pogrešio, ali bilo je kasno da ispravi grešku. Nagonski je povio ramena, očekujući udarac.

– Ja ne posedujem vaše znanje, profesore – sladunjavim glasom reče Uberto. – I ne znam mnogo o metalnom principu kao ni o onom zapaljivom, koje sadrži materija. Ali dobro znam da je taj Geberus o kojem govorite nevernik, Saracen, pripadnik istog onog plemena protiv kojeg smo se borili tokom krstaških ratova, a borimo se i dan-danas na našim obalama. Nećete valjda da mi kažete da svoju tvrdnju o neumešanosti demona u ubistvo o kojem je reč zasnivate na rečima jednog bezbožnika?

– Nema sumnje da je arapska vera pogrešna – požuri da naglasi Mondino. – Ali njihova nauka je temeljna. Avicenin Kanon je, kao što znate, jedan od najčešće primenjivanih medicinskih tekstova u hrišćanstvu, a ceni se i u našem Studijumu...

– Studijum! – reče Uberto, izgovorivši to kao da je pljunuo. – Rulja koja je zaposela grad, spopada poštene žene i bludniči s prostitutkama,

provodi vreme u gostionicama uz vino i kocke i ostale gadosti koje ne želim da imenujem. Ljudi koji, kao što je govorio Mauricio iz San Vitora, „tragaju za znanjem ne radi znanja, već zarad taštine ili novca“. I treba da me čudi to što tekstovi na kojima se zasniva njihovo znanje potiču iz zemlje nevernika?

Uvredio ga je direktnije nego što je Mondino mogao da očekuje.

Govoreći s prezirom o studentima, očigledno je nameravao da povredi njega; profesori te „rulje“ svakako nisu bolji od svojih učenika, po mišljenju inkvizitora. Razgovor je skrenuo u opasnom pravcu. Mondino je znao da bi bolje bilo da zanemari uvredu i da se složi s monahom. Ali to je više bila uvreda nauke nego osobe, što ga je nateralo da odgovori.

– Ipak, čak su se i uvaženi hrišćanski učenjaci bavili alhemijom – odvrati. – Sam Albert Veliki, doctor universalis,23 koji je, između ostalog, bio dominikanac kao i vi i predavao studentima na univerzitetu u Parizu...

– Dosta! – prodera se Uberto, udarajući dlanom o sto i naglo ustade.

– Ne dopuštam vam da poredite jednog uvaženog hrišćanina, koji je bio biskup Crkve, sa svetinom koju sam pomenuo. Albert je bio doctor universalis, ili doctor expertus, upravo stoga što se uzdigao do visina nedostižnih toj rulji. I podsećam vas da je on u Parizu podučavao teologiju! Shvatio je potrebu mnogih mladih ljudi koji su se izlagali opasnosti da izgube dušu prepuštajući se pomodnim zadovoljstvima baveći se bezbožnim naukama i pomogao im je. A mladi su ga cenili.

Da bi prisustvovali njegovim predavanjima propuštali su časove prava i medicine i okupljali se u tolikom broju da je Albert bio prinuđen da podučava na gradskom trgu jer nije bilo dovoljno velikih slušaonica koje bi mogle da prime sve njegove studente.

Ustao je i Mondino, iz pristojnosti ali i zato što nije hteo da dopusti Ubertu da se oseća nadmoćnim u odnosu na njega. Stajao je ispred inkvizitora koji mu je, mršav i niži od njega, ipak ulivao strah.

Zavlada tišina koju se ni jedan ni drugi ne potrudiše da prekinu.

Svetlost koja je prodirala kroz prozor postala je prigušenija, što je bio znak da sunce zalazi. Trebalo je upaliti lampu u dvorani, ali Uberto iz Riminija kao da to nije primetio. Očigledno zadovoljan što je napokon ućutkao protivnika, iskrivio je usne u osmeh u kojem je i dalje bilo

tragova besa.

– Hrišćanska nauka – reče, sada već sasvim mirnim glasom – ubrzo će potpuno odbaciti alhemiju. Izjednačiće je s veštičarenjem i proganjaće njene sledbenike, kao što je i pravo. A kad nastupi to vreme, naučnicima, lekarima i filozofima biće bolje da su na vreme očistili svoje nauke od uticaja nevernika. – U svakom slučaju – dodade, a u osmehu mu ponovo sevnu okrutnost – nisam želeo da razgovaram s vama samo o smrti nemačkog templara.

Mondino oseti kako mu se srce bubnja u grudima. Pokušavajući da deluje hladnokrvno, upita: – Možda su vam potrebne moje lekarske usluge? Rekao bih da ste skloni preteranom uzrujavanju i verovatno patite od čestih napada žuči. Što se toga tiče, svakako bih mogao da vam pomognem.

Uberto ga zaobiđe, prisilivši ga da se okrene. Kretao se s gotovo ženskom gipkošću, ali u izrazu njegovog lica nije bilo ničeg privlačnog.

Mondinu pade na pamet banalno poređenje s mačkom koja se sprema da dokrajči miša. – Ako se vaše lekarske usluge svode, kao što sam saznao – reče monah – na vađenje srca mrtvima i skrivanje njihovih tela, onda mi nisu potrebne. – Zlurado ga pogleda u oči i dodade: – Profesore, otkriveni ste. Ðerardo se osećao izuzetno neprijatno u toj odeći. Bio je bosonog, u košulji natopljenoj znojem, skoreloj od prljavštine i poderanoj na više mesta, a povrh svega, preko toga je navukao platnenu vreću koja se nikako nije mogla nazvati tunikom. Možda je to bio razlog neraspoloženja koje ga je nateralo da se obrati svom zapovedniku ne ukazujući mu dužno poštovanje.

– Mondino tvrdi da ste već videli mapu koju vam je pokazao u bankarevoj kancelariji – iznenada reče. – Je l’ to istina?

Začudi ga iskren odgovor Uga iz Narbone. – Istina je.

– A zašto mi to niste rekli?

Francuz stade nasred ulice. Iako je na sebi imao poderanu odeću prosjaka, isticao se autoritetom vođe. – Ja odlučujem o tome šta ću reći a šta ću prećutati, Ðerardo – odvrati tonom koji nije dopuštao protivljenje.

– Mondino nije jedan od nas i ne znam koliko možemo da mu verujemo.

Dovoljno je da znaš da je ta mapa beskorisna. Neki ljudi su verovali da ih ona može odvesti do mesta gde se čuvala tajna besmrtnosti, ali posle godina pokušaja, morali su da zaključe da je mapa lažna.

– Tajna besmrtnosti – ponovi Ðerardo s nevericom.

Razgovarali su kao i obično na latinskom, ali vrlo tiho, da se ne bi razotkrili. Latinski svakako nije jezik kojim su se služili prosjaci.

– Zamisli šta bi mogli da učine pojedinci nadmoćnih umnih sposobnosti da su besmrtni – reče Ugo. – Mogli bi da brane veru i da istraže ljudska saznanja bolje i temeljitije nego do sada. U pravim rukama, to bi bio neprocenjiv dar.

– Ali sami ste rekli da je mapa lažna.

– I jeste. Ili je njena tajna previše dobro skrivena. Ali možda postoji i drugi način da se dođe do istog ishoda.

– Koji?

– Sad je dosta, Ðerardo. Ako budem smatrao da treba da ti kažem, saopštiću ti to po povratku. – Zatim pokaza ispred sebe. – Evo srušene kuće. Stigli smo, je l’ tako?

– Jeste.

Zašli su među ruševine a Ðerardo se primaknu ulazu u podzemlje, osluškujući. Odozdo je dopirala slabašna svetlost. Ohrabren tišinom, okrenu se prema Ugu iz Narbone. – Put je slobodan – jednostavno reče.

Ugo mu dade znak da siđe. Bosonog i odeven kao prosjak, Francuz je bio neprepoznatljiv. Ðerardo se nadao da je i njegova odeća uverljiva.

Zadah koji se širio s odeće bio je nepodnošljiv, ali već se pomalo navikavao na to.

Stade da se probija između kamenja i cigala, zadovoljan što ima barem cipele na nogama. To je bila Ugova zamisao. Jedini način da se dokopaju informacija za kojima su tragali i da izađu živi iz podzemlja, rekao je, jeste da se preruše u prosjake. Kako bi izgledali uverljivo, tog jutra su udarcem u glavu ošamutili dvojicu pravih prosjaka i oteli im torbe za skupljanje milostinje i odeću krutu kao oklop od skorele prljavštine. Svoju odeću su ostavili u Francuzovoj kući i pre sumraka su krenuli.

Ugu nije smetalo što je bosonog i kretao se sasvim prirodno.

Pokušao je i Ðerardo da hoda bos, ali sve vreme je skakutao i saplitao se

i na kraju su obojica shvatili da će manje upadati u oči ako se obuje.

Niko nikada nije video prosjaka u gotovo novim cipelama, ali Ðerardo ih je isprljao mašću i prašinom i nadao se da će u mraku proći neopaženo.

Kad su stigli do ulaza u tunel, ponovo su zastali i osvrnuli se unaokolo. Baklja koju je Ðerardo upotrebio prethodnog dana više nije bila tu. Verovatno ju je prvi prosjak koji se s večeri vraćao u podzemlje upotrebio da osvetli prolaz.

– Jesmo li se razumeli? – upita Ugo. – Zapamti da samo ti moraš da pričaš. Ja sam nem.

– Zapamtio sam – odvrati Ðerardo, razdražen što mu Francuz već treći put ponavlja to pitanje. – Sad pokušajte što manje da govorite na latinskom, molim vas. Neko bi mogao da nas čuje.

Ugo sigurno nije navikao da prepušta vođstvo nekom drugom, ali u ovom slučaju to je bilo neizbežno. Govorio je samo francuski i latinski i zato su odlučili da se pravi da je nem. Ðerardo je, međutim, trebalo da govori ravenskim narečjem, koji je u detinjstvo dobro naučio od slugu u svojoj kući. Već su bili smislili priču kojom će opravdati svoj silazak u podzemlje i potragu za Ferarcem. Ðerardo se samo nadao da će prosjak zaista moći da im kaže nešto korisno u vezi s ubistvom Vilhelma iz Trira. Nije znao kako će navesti razgovor na tu temu a da ne izazove podozrenje, ali taj problem će rešiti u hodu. Sad je trebalo naći oslikanu dvoranu o kojoj je pričao dečak.

Zaputili su se kroz uzan izdignut prolaz, Ðerardo napred, a Ugo za njim, obojica s torbom prebačenom preko ramena. Iz presušenog kanala dopirao je vonj truleži smeća koje se godinama raspada. Na zidovima su, u razmacima od dvadeset-trideset koraka, bile pričvršćene baklje, koje su osvetljavale prostor tek toliko da im omoguće da se svaki čas ne sapliću. Prodirući dublje, Ðerardo je pomislio da to možda nije nekadašnji odvodni kanal, već stari tajni prolaz. Sam tunel nije bi ni uzan ni širok. Raširenim rukama mogla su se dodirnuti oba zida. Svod sa stranicama pod oštrim uglom bio je jedva nešto viši od njih. Ceo tunel bio je napravljen od kamena i cigala i delovao je vrlo sigurno iako je star možda i desetak vekova.

Samo na jednom mestu, na malom proširenju na kojem je tunel

skretao levo, zid je oslabio i izgledao je kao da će se obrušiti, ali taj deo je bio poduprt vodoravnom gredom između dva zida. Dvojica templara morala su da se sagnu kako bi prošli ispod premošćenja, a nedugo zatim obreli su se u velikoj okrugloj dvorani osvetljenoj malim improvizovanim ognjištima. Ðerardo je izbrojao petnaestak ljudi, ali u tunelu su se čuli i koraci ostalih prosjaka koji su pristizali. Gore je verovatno već odzvonilo za kraj večernje službe.

– Stigli smo – prošaputa Ðerardo.

Ugo ćutke klimnu glavom.

Dim koji se širio iz logorskih vatri i baklji prekrio je zidove skoro crnom patinom, ispod koje su se nazirali ostaci fresaka koje su nekad krasile dvoranu. Pod nije bio ravan već se nizom niskih stepenika spuštao prema tunelu. Ðerardo je sve više bio ubeđen da je to neka stara rimska kuća ili javno kupatilo zatrpano usled naknadnih dograđivanja.

Ipak, nisu došli da bi se divili delima predaka već da bi obavili jednu misiju. Prišli su jednom ognjištu i počeli da se raspituju o Ferarcu.

Prvi prosjak kojem se Ðerardo obratio bio je nejak momak u tunici od grubog platna, s krvavim zavojima oko čela i šaka. I ne pogledavši ih, reče da ne poznaje sakatog kojeg traže, dok je odmotavao zavoje s ručnih zglobova otkrivajući prljave ali sasvim zdrave ruke. Zatim stade da pretura po torbi za skupljanje milostinje i izvadi iz nje mrtvu mačku koju njegovi sapatnici dočekaše uz osmehe i uzvike odobravanja.

Dok se Ðerardo približavao drugoj grupi, Ugo ga je dotakao po ramenu.

– Desno od tebe. Ne okreći se naglo – prošaputa mu na svom grlenom latinskom. Ðerardo se u prvi mah iznervirao. Onda pomisli kako je sigurno reč o nečem važno ako je Ugo odlučio da zanemari svoju ulogu nemog čoveka. Osmehujući se kao da želi da se pozdravi s nekim, okrenu se u smeru koji mu je Francuz pokazao i krv mu se zaledi u žilama. Na nekoliko koraka od njih sedeo je snažno građen čovek pokriven samo komadom tkanine obmotane oko bokova. Još je imao otok i skorelu krv na temenu obrijane glave gde je udaren motkom. Ðerardo užasnut prepozna jednog od prosjaka kojeg je ošamutio da bi mu ukrao odeću.

Ako ih prepozna, naći će se u životnoj opasnosti.

U tom trenutku čovek podignu glavu i uhvati njegov pogled.

Inkvizitor je govorio tiho, bez pretnje u glasu, zbog čega je njegova optužba delovala još moćnije i neumoljivije. Bio je to ton koji potvrđuje činjenicu i ne ostavlja mesta sumnji.

Mondino je shvatio da se njegova lekarska karijera, a verovatno i njegov život, bliže kraju. Začudo, nije pomislio na svoje najmilije niti na muke koje ga očekuju. Jedna jedina misao, jedno jedino žaljenje opsedalo mu je um: njegov traktat o anatomiji nikad neće biti dovršen.

– Ne znam o čemu govorite, oče – reče, ne naročito uverljivo. – Istina je, seciram leševe u naučne svrhe, ali...

– Ali nedavno vam je dopao ruku jedan čije stanje prilično podseća na stanje Nemca nađenog u četvrti Santo Stefano. Otvoren grudni koš, rebra polomljena i razmaknuta. I obojica su bili vitezovi templari. Zar to nije čudno?

Bilo je jasno da inkvizitor sve zna. Besmisleno je bilo poricati, ali priznanje bi bilo ravno samoubistvu. Ako Uberto hoće njegovu glavu, pomisli Mondino, moraće da dođe po nju. On mu je neće spontano ponuditi.

– Šta hoćete da kažete? – upita.

– Jednostavno je: jedina razlika između dva leša jeste u tome što je jednom srce izvađeno, a drugom pretvoreno u komad gvožđa. Logično je pretpostaviti da je i prvi doživeo istu sudbinu. Mogli biste biti optuženi za izvršenje ta dva zločina, ali to verovatno ne bi bila poštena optužba, a Crkvu ne zanima ništa osim istine.

Mondino se napregnuo da kontroliše disanje. Očajnički je želeo ponovo da sedne. Shvatao je inkvizitorovu igru samo do određene tačke. Njegove reči značile su da Crkva ništa ne bi dobila time što bi njega optužila za ubistvo dvojice templara. To je bila dobra vest, ali Mondina je obuzela osnovana sumnja da ga najgore tek očekuje.

– To zaista nije istina, oče. Nisam poznavao osobe o kojima govorite i nisam imao motiv da ih ubijem. Osim toga, nemam dovoljno znanja da bih mogao da učinim ono što je urađeno njima.

– Hoćete da kažete da niste veštac.

– Oče, ne znam da li smo suočeni s delom nekog...

– Naravno, profesore! Naravno da smo suočeni s delom nekog vešca koji se svojih zlokobnih moći dokopao zahvaljujući sporazumu s demonom. O tome ne treba raspravljati.

Mondino ništa ne reče. Uberto iz Riminija može da misli šta god hoće. Dovoljno je da optuži nekog za obožavanje demona.

– Slažete li se sa mnom da je pretvaranje čovekovog srca u komad metala rezultat veštičarenja? – upita monah.

Njegovo pitanje je bilo vrlo precizno. Jasno je bilo da on ima neki cilj, ali koliko god da je mozgao, Mondino nije mogao da dokuči taj cilj.

Imao je neprijatan utisak da se u mraku približava ivici ponora.

– Moglo bi da bude.

Na Ubertovom licu zasija iskren, gotovo prijateljski osmeh. Mondino shvati da bi sve učinio kako bi zadržao taj dobroćudni izraz na inkvizitorovom licu i zgadi se samom sebi zbog svog kukavičluka. Kroz prozor je dopiralo škripanje čekrka. Iako je već pao mrak, neko je zahvatao vodu iz bunara u povrtnjaku.

– Dobro, vidim da se razumemo – reče Uberto. – Ne želim da vas držim u neizvesnosti, profesore. Grobari su vas odali.

Mondino se preznojavao, imao je utisak da mu je telo istovremeno i hladno i vrelo. Cilj svih tih reči bio je da ga preplaše, da ga pretvore u mekani vosak u monahovim rukama. Ipak, još nije mogao da se preda.

Ponos mu to nije dozvoljavao.

– Nemam nameru da poreknem da sam iskoristio to telo za proučavanje anatomije – reče. – Ipak...

– Ćutite! – grubo ga prekinu Uberto. Dobroćudni osmeh iščezao je. – Ne shvatate da nemate izlaza? U bisagama onog Nemca pronađeno je pismo koje potvrđuje da je on bio vitez Hrama, optužuje ga za svirepo ubistvo jednog hrišćanina, izvršeno uz pomoć njegove sabraće, i poziva ga da dođe u Bolonju kako bi se dokopao neke mračne tajne. Je l’ vama jasno ko su vitezovi Hrama koje vi izgleda branite?

– Nikoga ja ne branim, oče. Osim toga, o templarima ne znam gotovo ništa.

– Utoliko bolje, iako bi se reklo da vaša dela opovrgavaju te reči.

Onda, zar ne mislite da bi, u svetlu onoga što ste učinili, za nas

najjednostavnije bilo da pokrenemo proces protiv vas, optužujući vas za ubistvo prvog templara, a samim tim i za ubistvo onog drugog, s obzirom na isti modus operandi,24 i da se postaramo da vas osude na smrt kao i za oduzimanje imovine vašoj porodici. Odgovorite: verujete u to ili ne?

Inkvizitorov glas postajao je sve glasniji, sve dok se nije pretvorio u viku. U uglovima usana izbila mu je pena, koju je obrisao nadlanicom ne skidajući pogled s njega. Mondino pognu glavu i zagleda se u pločice od pečene gline na podu svestan da više ne želi da je podigne.

Ipak, prisilio je sebe da ponovo pogleda Uberta u oči pre nego što prizna poraz.

– Verujem, oče.

– Tako i treba. Imate priliku da se spasete, nemojte je odbacivati.

Kao što sam vam rekao, uprkos dokazima protiv vas, Crkva je sklona da poveruje u vašu nevinost, barem zasad, i nizašta nećete biti optuženi.

– Zahvalan sam vam zbog toga.

Iz povrtnjaka je dopro žamor. Inkvizitor ode do prozora i zagleda se u mrak. Glasovi iznenada uminuše, a Uberto se okrenu prema njemu.

– Uvereni smo da svoju zahvalnost nećete pokazati samo rečima, profesore – reče. – Ako Veće inkvizitora odluči da vas ispita kao lekara i profesora Studijuma i zatraži da potvrdite da je srce nemačkog monaha pretvoreno u metal zahvaljujući veštičarenju, hoćete li učiniti to?

Odgovorite samo s da ili ne.

Konačno je otkrio svoju igru. Crkva je videla mogućnost da to misteriozno ubistvo iskoristi kao dokaz u procesu koji se vodio protiv templara. Osuda Mondina nije im odgovarala, zato što bi skrenula pažnju s onih koje je inkvizicija htela da prikaže kao prave krivce, iako su dvojica ubijenih templara žrtve, a ne ubice. Zato su mu, u zamenu za svedočenje, ponudili da prođe nekažnjeno. Mondino je bio u klopci, nije imao izbora. Celim svojim bićem želeo je da kaže da, ali reč koja mu je potekla iz grla imala je potpuno suprotno značenje.

– Ne. Uberto je tresnuo malom šakom o sto na kojem odskoči mastionica, prevrnu se, a mastilo se razli po drvenoj površini uglačanoj voskom.

Inkvizitor rasejano uze list kvalitetnog pergamenta i pritisnu ga na mrlju ni za trenutak ne odvajajući od Mondina pogled svojih crnih očiju.

– Ne pokušavajte da izađete iz ove prostorije, bićete zaustavljeni odmah ispred vrata – reče i pruži slobodnu ruku prema srebrnom zvoncetu. – Uskoro će doći stražari da se pobrinu za vas.

– Samo trenutak – reče Mondino, podižući obe ruke u znak predaje, što ga je koštalo strašne unutrašnje borbe. – Možemo li drugačije da razgovaramo?

– Nema više šta da se kaže – odvrati Uberto, zgužva pergament u lopticu i baci je na pod popločan pečenom glinom. – Možete da kažete samo da ili ne.

– Ono što tražite od mene nije tako jednostavno – reče Mondino. – Mogao bih i da učinim to, ali potrebno mi je nekoliko dana da razmislim.

Rekao je to kako bi dobio na vremenu i odložio dolazak stražara, ali istovremeno je shvatio da je to istina. U toku tih nekoliko trenutaka, njegov život je krenuo u drugačijem smeru, zatekao se na raskršću a nijedan put koji se pružao pred njim nije mu se svideo, tako da mu je bilo potrebno da ostane sam i da razmisli.

Uberto iz Riminija iskrivi usne u usiljen osmeh. – Niste više tako drski, profesore – reče. – Tako deluje mogućnost da završite u zatvoru.

Dobro, daću vam dva dana. Ako do nedelje uveče ne odlučite da svedočite, bićete uhapšeni. Verujem da nećete pobeći. Ako to učinite, objaviću optužbu protiv vas. Progoniće vas kuda god da odete i više nećete moći da predajete na svom voljenom univerzitetu.

Mondino bez reči klimnu glavom. Inkvizitor pozvoni srebrnim zvoncetom, a na vratim se pojaviše dva fratra krupna kao junci.

– Ispratite ovog čoveka – reče Uberto. – Za sada je slobodan.

Mondino se kratko nakloni i zaputi se prema vratima, ali inkvizitor ga pozva.

– Još nešto. Osim što ćete svedočiti na suđenju, moraćete i da otkrijete gde se krije osoba koja vam je donela to telo.

Mondino se okrenu i zausti da kaže nešto, ali Uberto ga prekinu pokretom ruke. – Pre nego što slažete, dobro razmislite. Znam da je reč o vašem studentu i pretpostavljam da je taj čovek prerušeni vitez

templar. Siguran sam da je on ubio te ljude na tako nedostojan način.

– Ja sam siguran u suprotno – odvrati Mondino odlučnim tonom. – Taj momak je uvučen u nešto čemu nije dorastao.

– Ako nije on, onda ste vi – spokojno reče inkvizitor. – Neko mora da bude kriv. Vi izaberite ko će to biti. Čim je Mondino izašao, Uberto posla po Gvida Arlotija. Raščinjeni sveštenik čekao je u susednoj sobi i odmah mu se pridružio.

– Od sada moraš biti Mondinova senka – naredi mu inkvizitor. – Hoću da znam kuda ide, šta radi, s kim se sastaje. I pre svega moraš da otkriješ gde se krije tobožnji student koji je živeo u izgoreloj kući.

Predstavljao se kao Frančesko Salimbene, ali to je lažno ime. Sad sigurno koristi neko drugo. Mondino će ga sigurno upozoriti da treba da pobegne.

– Bez brige, oče – odvrati Ðovani. – Ne brinete da će i Mondino pobeći?

– Ne, njegov život je ovde, on neće pobeći. Potreban nam je živ i on to zna.

Gvido Arloti klimnu glavom. – Odmah ću se baciti na posao.

Okrenu se na peti i izađe iz sobe. Ðerardo okrenu leđa prosjaku kojem je ukrao odeću i poče polako da se pomera prema suprotnoj strani podzemne dvorane, praćen Ugom iz Narbone. Nije mogao da ih prepozna zato što su ga napali s leđa, ali nije trebalo potceniti rizik da ih otkrije. Pošto nisu našli Ferarca u tom delu dvorane, bolje im je bilo da odu i da se više ne približavaju mestu na kojem je polunag prosjak glasno prepričavao svoju nepriliku, svakako ne pominjući srebrnjak koji mu je Ugo iz Narbone stavio u ruku u zamenu za torbu i odeću.

Hodali su sitnim koracima, pazeći da ne zgaze drangulije razbacane svud po podu. U međuvremenu, u dvoranu je naviralo sve više muškaraca i žena koji su dolazili u malim grupama. Srećom, izgledalo je da se mnogi ne poznaju međusobno, tako da je prisustvo dvojice templara prošlo neopaženo. Ðerardo ih je redom ispitivao da li znaju gde mogu da nađu Ferarca, ali nije imao mnogo uspeha. Neki ga nisu

poznavali, drugi su rekli da je tokom proteklih dana sve vreme provodio tu, unutra, ali nisu znali da kažu gde se nalazi u tom trenutku. Njih dvojica se premestiše u najizdignutiji deo prostorije sa stepenastim podom i priđoše vatri na kojoj su dva muškarca i jedna žena pekli kisele jabuke u zemljanom lončiću. Ðerardo ih upita za sakatog, a žena ga sumnjičavo pogleda. Imala je dvadesetak godina i mogla je da bude lepa da nije bila izuzetno mršava i da joj nisu nedostajala tri prednja zuba.

– Zašto ga tražite? – upita. Ðerardo joj ispriča priču koju su pripremili. Oterali su ih iz Ravene i usput im je jedna skitnica rekla da potraže sakatog zvanog Ferarac kad stignu u Bolonju. Dobar je čovek i pomoći će im da se snađu u gradu.

– Ferarac dobar čovek? – nasmeja se stariji od dvojice muškaraca, nabijen muškarac kovrdžave sede kose. – Možda je taj koji vam je to rekao bio slep i gluv?

Ono dvoje pored njega se zacerekaše, a žena se nezgrapno pomeri i otkri noge iznad kolena. Ðerardo odvrati pogled.

– Ovde nema dobrih ljudi – reče stariji. – Ima samo lupeža spremnih da učine bilo šta kako bi živeli dan više.

– I u Raveni je tako – odvrati Ðerardo, oponašajući narodni jezik slugu iz svoje kuće i sede pored njih. – Ipak, iako je Ferarac lupež, voleo bih da ga nađem.

Sve troje prosjaka naglo se uozbiljiše. Stariji okrenu drvcetom jednu jabuku u zemljanom lončiću. Mlađi, plavokos čovek duge brade koji je do tog trenutka ćutao, prosikta: – Niko vam nije rekao da možete da sednete. Valjda ne mislite da ćete se tom pričom o sakatom ogrebati za večeru?

Gledajući Ðerarda tako da je pocrveneo, žena reče: – Imamo samo ove jabuke, a to je za nas.

– Kisele jabuke – progunđa sedokosi prosjak. – Moramo da ih pečemo dok se ne pretvore u kašu, inače ćemo dobiti trbobolju.

– Ali ako i vi imate nešto – nastavi žena – slobodno ostanite. Ferarac će uskoro doći.

– Kurvo! – uzviknu bradati mladić. – Znam zašto im nudiš da ostanu.

– Ostavi me na miru – grubo odvrati ona. U ruci joj se u trenu pojavi oštar komad pečene gline. – Da ti ne bih odsekla ono što ti ionako više ničemu ne služi.

Stariji muškarac se nasmeja. Ðerardo i Ugo mu se pridružiše, nadajući se da će ublažiti napetost. Plavokosi ih nepoverljivo pogleda.

– Zar nisi rekao da je tvoj prijatelj gluvonem?

– I onda?

– Zašto se i on smeje, ako je ne čuje? Ðerardo uzdahnu, glumeći nestrpljenje. – Zato što nije slep.

– Kakve veze, dođavola, ima to što nije slep?

– Video je da se svi smeju pa se i on nasmejao. – Ðerardo ustade.

Razgovor je postajao opasan. – Mi sad idemo.

– Zar nećete da saznate gde je Ferarac? – upita žena.

Plavokosi je popreko pogleda, a onda se zagleda u Ðerarda s neskrivenom netrpeljivošću i pridignu se. Ugo se pripremi za tuču blago saviviši noge. Momak ih pogleda obojicu, a onda ponovo sede pored svoje bedne vatre.

– Ako znate gde možemo da ga nađemo, gospo – reče Ðerardo – odmah nam kažite.

– Gospa, kako da ne! – gorko se nasmeja plavokosi i dograbi ženu za mišicu. – Krmača, eto šta je ona.

– Pusti me! – uzviknu žena, naglo ustade i sakri se iza dvojice templara. – Ako pokušaš da me takneš, njih dvojica će me odbraniti. – A onda se obrati Ðerardu: – Onda, imaš li nešto za jelo ili nemaš?

Nisu imali izbora. Ðerardo je samo želeo da se udalje od to troje, ali onda bi delovali previše sumnjivo. – Naravno – reče, lupkajući po torbi koju je nosio preko ramena i čestitajući sebi što je zavirio unutra pre nego što su sišli u podzemlje. – Pet vrabaca i komad hleba. To je mnogo bolje od vaših jabuka.

Na te reči, dvojica prosjaka ga pitomo pogledaše. Stariji sedokosi reče: – Vrapci u sosu od jabuka, prava poslastica. Slobodno sedite s nama.

– Prvo hoću da čujem gde je Ferarac – bio je uporan Ðerardo.

– O, kakav gnjavator – reče žena, osmehujući se. – Ferarac se u poslednje vreme čudno ponaša. Nedelju dana nije izlazio odavde. Nije

rekao zašto. Možda ga je neko uhvatio u krađi, pa se sakrio iz predostrožnosti. Juče je izašao, a kad se vratio, bulaznio je, pričao je da će se obogatiti, da se neko smilostivio prema njemu i da ga ne zanima da li je to Bogorodica ili sâm đavo. Danas je rano izašao, ali još se nije vratio. Obično spava tamo – reče, pokazujući zid nedaleko od njih.

Onda uzdahnu. – To je sve. Sad sedite da jedemo. Jedva čekam da osetim ukus mesa.

Dvosmislenost te izjave nije promakla Ðerardu, između ostalog i zato što mu je žena stegla bedro. Očajnički je žudeo da se izvuče iz te situacije, a Ugo, u ulozi gluvonemog, nije mogao da mu pomogne.

– Pet vrabaca i parče hleba, kažeš?

Glas odjeknu iza njih, promukao i preteći. Ðerardo se okrenu i pred sobom ugleda prosjaka s komadom platna oko bokova.

– Pa šta? – izazivački mu reče, iznenađen sopstvenom spremnošću da odreaguje. – Za tebe nema mesta. Ima nas petoro, ako odmah ne odeš, raskomadaćemo te.

Ostali poustajaše, potvrđujući njegove reči. Bili su spremni da ubiju kako bi odbranili večeru.

– Pet vrabaca i parče hleba – ponovi čovek, previše besan da bi se obeshrabrio – imao sam ja u svojoj torbi. U toj koju si mi ti ukrao – reče, pokazujući je. – I odeća koju nosiš je moja. – Onda se okrenu prema svojim prijateljima. – On me je pokrao! – uzviknu. – Pomozite mi da povratim svoje stvari!

9.

Kad je Mondino izašao iz Crkve Svetog Domenika, već se bilo potpuno smrklo. Odzvonilo je i za kraj večernje službe. Mehanički se zaputi prema kući, ali onda zastade pred jednom gostionicom i odluči da uđe i popije vrč vina. Morao je trezveno da razmisli i zato je želeo da se osami u mnoštvu stranaca umesto da se vrati kući gde su ga čekali svi problemi koje nije rešio.

Seo je na klupu, za sto toliko masivan da ni dva čoveka zajedno ne bi mogla da ga prevrnu i zagledao se u miševe koji su pretrčavali preko sena na podu dok je pijuckao belo vino s brežuljaka.

Gostionica je vrvela od studenata prava i medicine različitih nacionalnosti koji su ispunjavali prostoriju latinskim začinjenim psovkama i dosetkama na drugim jezicima. Mondino prepozna grlene glasove Nemca i Danca, naglasak na poslednjem slogu jednog Francuza i melodični izgovor Španca. Zahvaljujući univerzitetu, Bolonja je bila jedan od najaktivnijih svetskih gradova. Pri pomisli na to da će ostatak života provesti u nekoj mračnoj tamnici, svaki glas i svaki pogled delovali su mu prodornije nego obično. Mondino je pažljivo posmatrao svaki, i najmanji detalj, i možda je zato u gužvi primetio čoveka koji se nije pridružio opštem veselju. Bio je nabijen i mišićav, s jakim rukama i nogama koje su mu provirivale ispod kratke odore od sivog lana. Na širokom licu ogledala mu se dosada i razdraženost zbog tog meteža, no i pored toga nije žurio da ispije svoje vino i da pojede masline u zdelici koja je stajala ispred njega. Mondinu se nekoliko puta učinilo da nepoznati gleda u njegovom pravcu. Možda se pitao šta radi jedan lekar usred te gužve. Popio je još jedan gutljaj vina pravo iz vrča zato što u gostionici čaše nisu bile uključene u uslugu i vratio se svojim mislima.

Mučile su ga samo dve teme: svedočenje protiv templara i potkazivanje Ðerarda. Izneveriti osobu koja ima poverenja u njega delovalo mu je nezamislivo, ali nije mogao ni da žrtvuje sebe i svoju porodicu kako bi spasao Ðerarda. Što se tiče prvog problema, nimalo mu nije smetalo da templari završe na lomači, tako bi ostao jedan

monaški red manje.

Ali to mu nije olakšalo muke. Izjaviti pod zakletvom nešto što je u suprotnosti s naukom, znači lažno svedočiti. Zbog greha lažnog svedočenja mogao bi da traži oprost u crkvi i da učini pokoru. Teže bi mu bilo što bi izgubio poštovanje svojih kolega Italijana i pre svega Francuza. Na medicinskom fakultetu u Monpeljeu grohotom bi mu se smejali iza leđa. Osim toga, to znači da bi jedan opasan ubica ostao nekažnjen i da bi mogao i dalje da ubija.

Odmeravajući za i protiv, ohrabren lažnom lucidnošću koju je podstaklo vino, tas je uporno pretezao na jednu stranu. Mondino je na kraju odlučio.

Naredna dva dana posvetiće potrazi za ubicom. Bio je ubeđen da je rešenje blizu, a ako otkrije bez i trunke sumnje ko je ubio dvojicu templara, optužbe i pretnje same će pasti.

Međutim, ako ne bude uspeo u svom naumu, na vreme će upozoriti Ðerarda da pobegne iz Bolonje, a onda će ga prijaviti kao što mu je rečeno da mora da učini. Bilo mu je žao, ali njegovo čovekoljublje nije obuhvatalo i spremnost na mučeništvo.

Ipak, možda neće ni morati da ode tako daleko, Uberto iz Riminija mu je nehotice dao važnu informaciju otkrivši mu sadržaj pisma pronađenog među ličnim stvarima Vilhelma iz Trira. Time je potvrđena Mondinova teorija da su dvojica ubijenih templara bila namamljena u klopku. Sad je trebalo otkriti ko je spremio mamac.

Trebalo je ponovo da poseti vračaru. Možda je ubica neki Saracen, budući da je mapa napisana na arapskom. A u Bolonji sigurno nema mnogo Arapa. Ako bude mudar, osim što će mu prevesti mapu, žena bi mogla i da mu otkrije neki važan trag.

U tom trenutku priđoše mu dva nemačka studenta. Nijedan nije pohađao njegova predavanja, ali prepoznali su ga i rekli su da se dive njegovom radu i hrabrosti kojom izaziva Crkvu obavljajući anatomska istraživanja.

Mondino se nije osećao nimalo bolje zbog pohvala na račun svoje hrabrosti, ali naterao se da se osmehne: – Ja samo tražim u ljudskom telu ono što će nam jednog dana pomoći da saznamo sve o njemu.

Onda, da ne bi ostavio utisak čistunca, ponudi obojici mladića vino

iz svog vrča, njih dvojica otpiše po nekoliko gutljaja i zahvališe mu drskom pesmicom o nekom nadrilekaru s napevom koji je zapravo predstavljao čuvenu Aviceninu rečenicu: Neuki lekar je namesnik smrti.

Nedugo zatim, Mondino je platio vino i zaputio se prema kući. Veče je donelo zahlađenje i ogrtač s veveričjim krznom sad mu se činio i previše tankim. Ulice su bile puste, čuli su se samo njegovi koraci dok je gacao po blatu. U jednom trenutku podigao je kapuljaču ogrtača i osvrnuo se. Učinilo mu se da čuje korake iza sebe, ali zaključi da se prevario. Iza njega nije bilo nikoga.

Neko vreme je osluškivao dok mu je srce uzbuđeno lupalo, a onda je produžio hodajući sredinom ulice i svaki čas poglédajući u mrak ispod arkada.

Strah i tama podsetiše ga na ono što je uradio prethodne večeri.

Svest o tome da je ubio Filomenu ni na tren ga nije napuštala, ali za vreme razgovora s inkvizitorom i neposredno nakon toga bio je previše zabrinut da bi mogao da razmišlja o tome.

Ponovo je video sebe kako zariva hirurški nož starici u grkljan, ponovo je osetio kako sečivo u njegovim rukama seče kožu, daleko gipkiju od kože leševa.

Ta žena je bila zla i nije ni zaslužila da živi, ali nije želeo da on bude njen krvnik. S druge strane, da nije reagovao, on bi umro, a Filomena ne bi oklevala da raskomada njegovo telo i baci ga psima kako bi prikrila tragove ubistva.

Mondino uzdahnu i stade da izgovara requiescat in pace25 za dušu Filomeninu, iako je sumnjao u to da tamo gde se ona sad nalazi, molitva ima neku moć.

Kad je iz Ulice San Vitale skrenuo u poprečnu u kojoj je živeo, ugledao je osvetljene prozore i isprva pomisli da nije dobro video. Bilo je kasno da bi lampe i dalje gorele, njegov otac i sinovi već je trebalo da spavaju. Prišao je kapiji i shvatio da nije zamandaljena. Zabrinut i spreman da izgrdi Pjetra i Lorencu što pre odlaska na počinak nisu pogasili lampe i namakli rezu, prešao je preko malog dvorišta iz kojeg se ulazilo u kuhinju. U ognjištu je gorela vatra, ali unutra nije bilo nikoga.

Mondino ode u trpezariju i ugleda dvoje slugu nagnutih nad

velikim mangalom, ali pre nego što je stigao da zine, kroz druga vrata uđe Lijuco i napade ga: – Gde si ti kad si nam potreban? Svuda smo te tražili? Tvom ocu je bilo loše, tvoji sinovi nisu znali šta da rade, Gabardino je došao po mene i odmah sam dotrčao ovamo.

Mondino preblede. – Bože moj, je l’ ozbiljno? Hoću da ga vidim.

Zaputi se prema očevoj sobi u pratnji svog strica. Zastori na krevetu bili su razmaknuti, a njegova tri sina ćutke su stajala pored dedinog uzglavlja. Mondino im klimnu glavom a oni ga zauzvrat netrpeljivo pogledaše. Stari Rajnerio je spavao i nije želeo da ga budi. Ipak, na osnovu žućkaste oznojene kože zaključio je da mu se stanje očigledno pogoršalo. Teško je disao, telo ispod mekog vunenog pokrivača kao da je još više smršalo. Mondino kleknu pored postelje, položi glavu na dušek i tiho zaplaka sklopljenih očiju. Niko ne izusti ni reč i izvesno vreme u sobi se čulo samo promuklo starčevo disanje.

Kad se smirio, Mondino izgovori molitvu, otvori oči i ustade.

Pokretom glave pokaza Lijucu da pođe s njim i izađe iz sobe. Dvojica mlađih sinova pođoše za njima, a Gabardino ostade da bdi pored dede.

Mondino načas zastade u hodniku pored vertikalnog razboja prekrivenog platnom otkad ga niko više ne koristi od smrti njegove žene Ðovane. Smrt je ušla u tu kuću da pokosi i drugu žrtvu. Ćutke je odmahnuo glavom i produžio.

Ušli su u trpezariju. Mondino posla dečake u krevet rekavši Ludoviku da ustane pred jutrenje kako bi odmenio Gabardina kraj dedinog uzglavlja. Leoneu je naredio da odmeni brata pred prepodnevnu službu.

Odbio je Lorencinu ponudu da mu spremi nešto za jelo i poslao je na spavanje i nju i njenog muža. Srećom, njihova devojčica se nije probudila dok je trajao taj metež.

Kad su ostali sami, upita Lijuca šta je dao njegovom ocu.

Stari lekar slegnu ramenima. – Uobičajeni uvarak od blagovana i bunike, kako bih podstakao iskašljavanje i ublažio mu bolove. Samo što sam ovog puta udvostručio dozu bunike kako bi mogao malo da odspava.

– Ukinuli ste grejanje toplim ciglama?

– Samo dok spava. Kad se probudi treba nastaviti. Znam da to

ničemu ne služi, ali kao da mu malo ublažava bolove, osim toga, tvoji sinovi imaju utisak da rade nešto korisno.

– Mislite da je vreme da pozovemo sveštenika?

– Ne. Ako se dogodi nešto nepredviđeno, Crkva Svetog Antonina je tu blizu, neko će začas doći. Ali ti ne možeš više tek tako da nestaneš i da niko ne zna gde si. – Strogo se zagledao u njega i prišao velikom stolu za ručavanje na sredini sobe, ne pokazujući da će sesti. Spustio je stisnute šake na drvenu površinu u rekao: – Sad mi kaži gde si bio danas ceo dan.

Došao je trenutak od kojeg je Mondino strahovao. Lijuco se neće zadovoljiti neodređenim objašnjenjima a on ni na koji način nije smeo da ga uvuče u svoje nevolje.

– Ne mogu da vam kažem – odgovori uz uzdah. Nije imao ni snage ni volje da smišlja laži.

Lijuco se brzo primaknu mangalu koji je stajao uza zid ispod prozora s navučenim kapcima i nagnu se kao da hoće da ga podigne i da ga gađa njime. Naravno, nije mu to bila namera. Proverio je da li su sluge dobro pokrile žarom dve cigle, a onda se ispravio i rekao: – Ne nameravam da trpim u svojoj medicinskoj školi ortaka koji nešto krije od mene. – Onda podignu ruku kako bi sprečio proteste svog bratanca.

– Nemoj da poričeš – razdražljivo reče. – Prvo si napustio svečani ručak uz nejasna opravdanja. Onda te svakog dana nema satima i niko ne zna gde da te nađe. Sad si počeo da se vraćaš kući usred noći. Misliš da sam ja glup?

– Ne, striče, ne mislim. U pravu ste što mislite da krijem nešto od vas, ali zaista ne mogu da vam govorim o tome.

Lijuco uzdahnu i vrati se do stola gledajući ga zabrinuto i s očajanjem. – Večeras, dok smo te tražili – reče – neki čovek nam je rekao da je video jednog čoveka s lekarskim ogrtačem kako izlazi iz Crkve Svetog Domenika. Bio je visok, mršav, delovao je nervozno. Jesi li to bio ti?

– Jesam.

– Šta si, dođavola, tražio kod dominikanaca? Nemoj mi reći da si išao da pregledaš nekog bolesnika, molim te.

– Ne, striče, nisam išao da pregledam bolesnika.

– Išao si da razgovaraš s inkvizitorom?

– Da. – Zašto?

– Ja sam prvi pregledao leš onog nemačkog templara koji je prošle subote ubijen u četvrti Santo Stefano. Uberto iz Riminija je zahtevao da svedočim na suđenju templarima. Moram da izjavim pod zakletvom da je reč o veštičarenju.

– Nadam se da si prihvatio.

Ponovo se ispoljila razlika njihovih naravi. Da je Lijuci bio na njegovom mestu, ni trenutka se ne bi dvoumio.

– Odbio sam. Striče, dobro znate da veštičarenje...

Lijuco izgubi strpljenje i udari pesnicom o sto. – Pusti ti to šta ja znam a šta ne znam! – reče, zajapuren od gneva. Je l’ tebi jasno da mi kao lekari i pristalice Lambertacijevih moramo održavati dobre odnose s Crkvom? Znaš li ti šta bi nam značilo da nam inkvizicija duguje uslugu? I kakve to veze ima da li veruješ ili ne veruješ da je reč o veštičarenju? Crkva hoće da raspusti templarski red i traži valjane razloge za to. Od kada to tebe zanima sudbina sveštenika?

Mondino je i dalje stajao s druge strane stola i ništa nije rekao.

Njegov stric je ispravno procenio situaciju zahvaljujući svojim političkim sposobnostima koje su mu dopuštale da nasluti motive skrivene iza reči i da reaguje u skladu s tim. Te sposobnosti Mondinu nisu bile nimalo svojstvene. Njegovo uporno traganje za istinom samo je izazivalo nevolje.

Ipak, odlučio je da ne kaže Lijucu da bi, u slučaju da svedoči, zapravo on dugovao uslugu Crkvi, a ne obrnuto. I da će, ako ne bude svedočio, biti uhapšen i osuđen s ozbiljnim posledicama za porodicu i za medicinsku školu.

Obeshrabren, pomisli da neće uspeti da reši taj problem za dva dana.

Uporno je ćutao. Kad je shvatio da neće dobiti odgovor, Lijuco reče: – Naredio sam da mi spreme krevet u sobi pored one u kojoj ti leži otac.

Noćas ću ostati ovde kako bih se starao o njemu. Ne bih voleo da ti ponovo izađeš zbog nekog tajanstvenog razloga i da ga ostaviš bez nege.

Onda mu okrenu leđa i izađe iz prostorije.

U grupi prijatelja polunagog prosjaka ustade samo jedan čovek, nizak i zlog pogleda. Ðerardo proceni situaciju. Kao da niko nije bio naročito raspoložen da pomogne čoveku koji ga je optužio. Mrska mu je bila pomisao na to da će morati da ga prebije pošto ga je već bio ošamutio i ukrao njegovu bednu svojinu, ali to je bio jedini način da ga ućutka.

Preduhitrio ga je Ugo iz Narbone koji je iskoračio i pesnicom udario prosjaka posred lica tako da je ovaj pao na leđa. Spremio se da ga udari još jednom ali se, krajičkom oka uhvativši jedan pokret, okrenuo prema Ðerardu.

– Heus! Post tergum!26 – uzviknu. Ðerardo se okrenu taman na vreme da izbegne udarac plavokosog, koji je zamahnuo prema njemu kamenom s ognjišta. Odgurnuo ga je, ali ovaj stade da viče: – Jeste li čuli? Nemi govori latinski! Ili je to čudo ili ova dvojica nisu naši!

– Bežimo – reče Ugo u pÔ glasa. I ne čekajući, potrča prema ulazu u tunel između vatri i tela opruženih na podu. Ðerardo se bez oklevanja zaputi za njim. U međuvremenu, podzemna dvorana pretvorila se u prizor iz pakla. Okruženi dimom i vatrom, prosjaci su ustajali, urlali, pljačkali jedni druge koristeći metež, a odmah zatim bi praskali u smeh.

Ali jedna zbijena grupa predvođena plavokosim i pokradenim prosjakom potrča za njima.

Ugo je trčao po sredini odvodnog kanala, između smeća i pacova.

Iako je bio bosonog i dvostruko stariji od Ðerarda, mladi templar jedva je uspevao da ga prati. Iza njih su odjekivali povici pobesnelih prosjaka.

Napokon je stigao Uga na skretanju iz tunela. Francuz je bio zadihan, ali nije zastao zbog iscrpljenosti. Iz sve snage je gurao gredu koja je podupirala zid sklon padu.

– Pomozi mi! – uzviknu.

– Ali tako će svi poginuti! – reče Ðerardo. Užasnula ga je pomisao na to da se mogu spasti jedino po tu cenu.

Ugo iz Narbone oštro ga pogleda. – Ne bih rekao da će poginuti i uveravam te da će mi biti žao ako se to dogodi – zareža, dahćući i upirući u gredu. – Sad prestani da se ponašaš kao derište i pomozi mi.

Ovi će nas poubijati i strpati u kazan.

To upozorenje je imalo neprijatan prizvuk istine. Priče o sklonosti prosjaka da jedu bilo šta, uključujući i ljudsko meso, u tom trenutku mu nisu delovale kao preterivanje. Pokliči progonitelja postajali su sve bliži. Ðerardo stade pored Francuza i poče iz sve snage da gura gredu.

Na četiri-pet koraka udaljenosti ugledao je plavokosog. Na bradatom licu najpre mu zasija zlurad pogled, koji se pretvori u strah kad je shvatio šta ova dvojica rade. Ubrzao je korak kako bi se bacio na njih, ali u tom trenutku greda napokon popusti a zid koji je ostao bez potpore obruši se odnoseći sa sobom i deo svoda i potpuno zatrpavši prilaz tunelu.

– Trči – reče Ugo. – Ne znam koliko će im biti potrebno da raskrče prolaz.

Nastavili su da trče, sada već malo sporije, sve dok nisu stigli do kaskade razvaljenog kamenja na izlazu iz podzemlja. Već je bila mrkla noć, ali gotovo pun mesec osvetljavao je rastureno kamenje.

Ugo se spretno pope, a Ðerardo ovog puta nije dopustio da zaostane za njim. Kad su izašli i obreli se u unutrašnjosti razrušene kuće, zastali su da udahnu punim plućima tek tada svesni koliko je nezdrav zadimljen i smrdljiv vazduh u podzemlju. U tom trenutku nešto je, možda nagon izoštren tokom godina ratovanja, nateralo Francuza da se naglo okrene.

– Dole! – uzviknu i ponovo skoči u otvor. Ðerardo se nagonski baci za njim, ne zastajući da razmisli. Pre bi se moglo reći da je nespretno pao nego da je skočio na gomilu kamenja, kad su im tri strele zafijukale iznad glava. Odozgo se začu prigušena psovka.

– Zaseda – promrmlja Ðerardo s naporom se pridižući i masirajući povređeno rame.

Ugo iz Narbone potvrdi, i dalje teško dišući: – Čekali su nas.

– Spasli ste mi život, zapovedniče.

Ugo odmahnu glavom. – Spasla te je tvoja brzina reagovanja.

– Šta mislite, ko su ovi? – upita Ðerardo pokretom glave pokazujući naviše.

– Nemam pojma. Prvo treba da vidimo kako ćemo izaći odavde, a

onda ćemo ih pitati ko su.

Bilo je očigledno da su ti ljudi čekali baš njih dvojicu i da su navikli da bešumno ubijaju. Ako se izuzme fijukanje strela i promrmljana psovka, nijednim šumom nisu otkrili svoje prisustvo. Ðerardo ih je čuo kako se došaptavaju sakriveni iza stubova razrušene kuće.

– Predajte se i izađite podignutih ruku – začuo se promukao glas. – Nećemo vas povrediti.

Ugo odvrati na francuskom rekavši nešto što Ðerardo nije najbolje razumeo ali mu je zazvučalo prilično vulgarno, naročito ako se ima u vidu da je to izgovorio monah, i to monah vojnik. Zvučalo je kao: „Dabogda vas đavoli naguzili.“ S druge strane je vladala tišina, verovatno prouzrokovana činjenicom da je odgovor koji je stigao bio na nepoznatom jeziku. Iz tunela su dopirali raspomamljeni glasovi prosjaka. Verovatno su već probili prolaz kroz nagomilano kamenje i nije im trebalo mnogo vremena da ga prošire kako bi mogli da prođu.

S jedne strane prosjaci, s druge strelci. Nisu imali izlaza. Ðerardo se okrenu da pogleda Uga iz Narbone i tek tad, pod svetlošću mesečine, primeti da mu je krv umrljala kosu.

– Ranjeni ste – reče.

– Nije to ništa – odvrati Francuz. – Udario sam glavom o kamen.

Kolena mu zaklecaše i on izgubi svest. Ðerardo ga u poslednjem trenutku pridrža kako ne bi udario licem o kamen. Glasovi koji su dopirali iz tunela postajali su sve razgovetniji.

Bilo je jasno da će ih razjareni prosjaci uskoro zaskočiti. Ðerardo se preznojavao. Bio je sam i morao je da odluči da li da sačeka da umre od ruke prosjaka ili da se očajničkom akcijom suoči sa strelama. Tiho se popeo do izlaza, ali čim je promolio glavu u polumrak, jedna strelica mu prolete pored uva nateravši ga da se odmah sagne.

U tom trenutku je začuo bolni jauk. Jedan strelac je bio pogođen. Ali ko je mogao da ga pogodi? Oprezno je provirio i ugledao dve senke kako izlaze iza stuba da bi se suprotstavile nekom ko im je prišao s leđa. To je bio trenutak da reaguje. Drugu priliku neće imati. Drhteći od straha, Ðerardo prikupi hrabrost, izvadi nož i iskoči.

Mondino je dugo sedeo za stolom u trpezariji. U jednom trenutku iz sobe njegovog oca dopro je žamor i on se na vrhovima prstiju primaknu vratima pomislivši da se starac probudio. Kad je video šta se događa, nije mogao da obuzda srdžbu.

– Lorenca! – prosiktao je. Žena se došaptavala s Gabardinom držeći drvenu činijicu punu mleka. Kad je čula svoje ime, žena se naglo okrenu, lica zajapurenog ispod bele kapice koja joj je pokrivala kosu. Mondino joj pokaza da mu se pridruži u kuhinji i tamo je oštro ukori što nije poslušala njegovo naređenje. Lorenca briznu u plač i dalje držeći činijicu u ruci, a Mondinova ljutnja odjednom ustuknu pred osećajem duboke tuge.

– Rekao sam ti da mom ocu ne daješ mleko – reče – zato što mleko podstiče razvoj vlažnih tumora kojih on već ima i previše. – Pomislio je da će žena poštovati njegovo naređenje ako joj ga obrazloži jednostavnim rečima. – Drugim rečima, ako bude pio toplo mleko, pre će umreti.

– Ovo mleko je drugačije – promrmlja ona pognute glave, ali uporna. – I on ga mnogo voli.

U Mondinovom glasu više nije bilo razumevanja. – Ne raspravljaj o mojim naređenjima. Ako te još jednom uhvatim da daješ mleko mom ocu, najuriću te iz ove kuće. Jesi li razumela?

Lorenca dvaput klimnu glavom ne podižući glavu, a onda ga upita da li hoće da jede nešto. Mondino je otpusti odsečnim gestom i ostade sam u kuhinji. Istini za volju, osećao je prazninu u stomaku, ali dobro je znao da nije gladan. Bila je to glad na nervnoj bazi, izazvana strepnjom.

Umesto da pojede nešto ili da se odmori, on odluči da odmeni najstarijeg sina uz očevo uzglavlje.

Dok je sedeo na neudobnoj stolici koju je doneo iz trpezarije, Mondino se pitao zašto mu se ne spava kad se tog dana toliko umorio.

Otac mu umire, a on ne može da bude uz njega. Njegovim sinovima je u ovim okolnostima potreban vođa, autoritativna osoba koja će im pomoći da prihvate misteriju i neminovnost smrti, a on nikad nije kod kuće. Najgore je to što ne može da im objasni razlog svog odsustva.

Da bi potisnuo bol ili stoga što je racionalni deo njegovog uma uvek uspevao da nadvlada emotivni, počeo je da razmišlja o Rajneriovoj

bolesti. Video je mnogo tumora na leševima koje je proučavao. Bili su to spletovi organske materije koji su zaista ličili na rakove priljubljene za organe i kosti, opravdavajući Hipokratov izraz „karcinom“, od grčkog karkinos, rak. Neki su bili kompaktni i definisani, drugi su se fistulama ili metastazama širili i na okolne organe podsećajući na zloćudnu hobotnicu. U takvim slučajevima nije preostajalo ništa drugo osim molitve u nadi da će se dogoditi čudo, ali u slučajevima kad nije bilo metastaza, Mondino je verovao da je moguća hirurška intervencija.

Pokušavao je da izvede operaciju na leševima i često je uspevao da izoluje i ukloni karcinom ne oštećujući vitalne organe.

Nevolja je u tome što se telo živog čoveka nije moglo otvoriti kao telo mrtvaca, zato što bi operacija ubila pacijenta. Mondino je bio ubeđen da će takve operacije jednog dana biti izvodljive, ali mnogo toga je zavisilo od boljeg razumevanja mehanizma funkcionisanja ljudskog tela.

Na primer, krv. Galen je tvrdio da postoje dva toka cirkulisanja krvi, venski i arterijski. Ta teorija potvrđena je metodom posmatranja: venska i arterijska krv razlikovale su se po intenzitetu boje. Ali, kad je reč o teoriji koja tvrdi da desne srčane šupljine snabdevaju krvlju leve, činjenica je da Mondino prilikom seciranja nije naišao na kanale u septumu koji deli komore, niti na „čudesnu mrežu“27 koju je Galen opisao.

A šta ako su vene i arterije na neki način povezane krvnim sudovima tankim kao vlasi kose, tako sićušnim da su do sada izmicali njegovom oku? I šta ako ta veza omogućava zatvaranje jedne ili više vena bez prekida cirkulacije krvi?

Možda će otkrivanje te tajne u budućnosti predstavljati ključ internističke hirurgije. To je bio motiv koji ga je podstakao da pomogne Ðerardu ne razmišljajući o posledicama. Ali sad su ga posledice stigle i više nije mogao da ih otera.

Mondino zavuče ruku u unutrašnji džep odore u kojem je držao mapu od onog dana kad ju je oduzeo ubijenom Nemcu. Nije bio nimalo ubeđen u to da ta mapa nije povezana s tajnom gvozdenog srca kao što je tvrdio Ugo iz Narbone. Izvadio je četvrtasti komad pergamenta, odvio ga i dugo ga posmatrao. Tri boje mastila, crno, belo i crveno nagoveštavale su tri etape alhemijskog procesa, razjedinjavanje,

zgušnjavanje i sjedinjavanje. Zeleni i crveni lav u donjim uglovima predstavljali su početak i kraj procesa. Sunce i Mesec na vrhu pergamenta simbolizovali su zlato i srebro, metale koji ne rđaju, ali i sublimat žive i sumpora.

Ta značenja bila su mu jasna čim je prvi put pogledao mapu. Ipak, koliko god da se trudio, nije mogao da shvati poruku. Bio je ubeđen da se ključ njenog tumačenja krije u arapskim slovima, ali poslednje što je u tom trenutku želeo bila je pomoć nekog sveštenog lica koje bi zatim moglo da svedoči protiv njega. Jedina osoba koju je mogao zamoliti za prevod bila je Adija Bintabam, vračara. Nije mu se svidelo njeno ponašanje, ali ako želi do kraja da razreši taj slučaj, moraće da proguta ponos i da je ponovo poseti, nadajući se da neće ponovo naići u vreme kad ona planira da izađe.

Savladan umorom, Mondino spusti mapu u džep i zatvori oči. Nije hteo da spava, ali misli počeše da mu se mešaju, isprekidane slikama koje ni na koji način nisu bile povezane s mapom niti s inkvizitorovom ucenom. Poslednje što je video dok je stari Rajnerio i dalje spavao nemirnim snom bile su tamne vračarine oči koje su podsmešljivo zurile u njega.

Mesečina koja je prodirala kroz pukotine razrušene kuće omogućila je Ðerardu da izbegne sve prepreke dok se približavao svojim napadačima.

Bilo ih je trojica. Jedan je ležao opružen na zemlji, druga dvojica su za pojasom nosila kratke mačeve, a u ruci samostrele. Bili su mu okrenuti leđima.

Vođen nagonom, Ðerardo se baci na onog bližeg, zgrabi ga za gušu jednom rukom, kao što je to mnogo puta uradio dok je vežbao, ali ovoga puta, umesto da se samo pretvara da je protivniku prerezao grkljan, zario mu je sečivo i snažno ga povukao. Čovek se sručio na zemlju uz jezivo krkljanje, a njegov saučesnik se naglo okrenuo. Upravo je gađao strelom neku priliku šćućurenu u senci desetak koraka dalje i odmah mu je bilo jasno da neće imati vremena da ponovo pripremi samostrel. Bacio ga je Ðerardu u lice i izvukao kratak mač zadenut za pojas.

Ðerardo se izmaknu u stranu i samostrel mu okrznu rame. Zatekao se ispred neprijatelja i shvatio da će umreti. Ovaj je bio krupniji, viši i za razliku od Ðerarda imao je mač.

Ali, ako mu je suđeno da umre, onda više nema šta da izgubi. Nema potrebe da se plaši.

Proučavao je čoveka koji je stajao pred njim, ne dozvoljavajući sebi da mu pažnju odvuče nejasan šum koji u tom trenutku nije mogao da prepozna.

U jednom trenutku, njegov protivnik stade na nestabilan kamen.

Nije izgubio ravnotežu, samo je načas pomerio u stranu ruku u kojoj je držao mač. Ðerardo je predvideo njegov neoprezan pokret i pre nego što ga je načinio, skočio je, zario mu bodež ispod samih rebara a slobodnom rukom ga zgrabio za ručni zglob. Čovek pade na kolena. Pre nego što je Ðerardo stigao da se zapita da li da ga dokrajči ili da mu poštedi život, mač se obruši na glavu strelca i raspoluti je. Ðerardo se naglo okrenu i ugleda pred sobom Uga iz Narbone okrvavljene kovrdžave kose i iskolačenih očiju. U ruci je držao mač onog drugog kojem je Ðerardo prerezao grkljan.

– Bravo, momče – reče. – Odlično obavljeno.

Ni glas nije ličio na njegov. Kao da je dopirao nekud izdaleka.

– Zapovedniče, jeste li dobro? – upita Ðerardo, dok je Ugo spuštao mač i saginjao se da uzme samostrel i strele ubijenog napadača.

– Nisam nimalo dobro – odgovori Ugo. – Idi da vidiš ko je onaj tamo – reče, pokazujući tamnu priliku koja je ječala u senci – i dokrajči ga. Ja ću u međuvremenu dočekati naše prijatelje. Ðerardo je tek tada shvatio da buka koja se čula iza njega dopire od prosjaka koji su izlazili iz tunela. Ugo stisnu zube i s teškom mukom namesti strelu u samostrel, odape je i prvi prosjak koji se pojavio u pukotini na podu kuće pade nauznak uz jauk.

U razrušenoj kući ponovo je zavladala tišina. Ðerardo otrča prema prilici u mraku, sklupčanoj pored ulaza u kuću. Odmah prepozna dasku na točkovima i zakržljale noge malog bogalja Bonage. Jedna strela mu se zarila u rame, a druga u trbuh. Bio je živ, ali s vrlo malim izgledima da se izvuče. Plakao je i prigušeno

stenjao i dalje stežući praćku u ruci. Kad ga je ugledao, napregnuo se da kaže nešto, ali Ðerardo mu prisloni prst na usne.

– Hvala ti što si mi pomogao – reče. – Ne brini, odnećemo te odavde.

Pomerio je kolica iz senke pokušavajući da proceni da li bi mogao da odnese u naručju dečaka do Mondinove kuće a da istovremeno izbegne prosjake.

– Izdao sam te – sasvim tiho promuca Bonaga. Slabašno se osmehnu.

– Onda sam se pokajao. Ali nisam znao da hoće da te ubiju.

Htede da doda još nešto kad mu se osmeh iskrivi u prestravljenu grimasu. Ðerardo se naglo okrenu, ali nije stigao da zaustavi sečivo koje se obrušilo na dečakovo čelo raspolutivši mu glavu na isti način kao i strelčevu.

– Zapovedniče, ne! – uzviknu Ðerardo gotovo plačnim glasom. – On nas je spasao!

– A šta si nameravao, da ga ostaviš živog ovoj rulji koja nadire? – odvrati Ugo koji je i dalje govorio neprepoznatljivim glasom. – Ili si hteo da pobegneš vukući ga za sobom na tim kolicima? Ðerardo je bio užasnut. Pogledao je telo tog jadnog dečaka koji mu je za deset novčića pokazao skrovište prosjaka i osetio je kako mu se srce steže. Iz posekotine koja mu je napola razdelila kestenjastu kosu šikljala je krv. Bonaga je na mestu ostao mrtav. Da je sedeo mirno i tiho u svom uglu, niko ga ne bi video. Ali on je želeo da im pomogne, razotkrio se i izgubio je život upravo od ruke jednog od onih koje je spasao. Ðerardo zavrte glavom, uzalud pokušavajući da potisne suze. Jedno je ubijati neprijatelje. Ubijati prijatelje jednako je izdaji. I nikakva tajna mudrost nije mogla opravdati tako nešto. Prvi put pomisli da je napravio veliku grešku što je poklonio poverenje Ugu iz Narbone.

– Hteo je da nam otkrije nešto važno – grubo reče. – Kazao je da me je izdao, ali da se zatim pokajao.

Francuz kao da nije pridavao nimalo značaja tome. – Sad je kasno da ga pitamo – cinično reče. A onda, primetivši Ðerardov izraz lica, dodade: – Bio je na samrti, je l’ ti to jasno? Samo sam mu skratio muke.

– Stisnuo je zube, ispustio mač i prineo ruke glavi. Zatim se zateturao, ali Ðerardo ga nije pridržao. Ugo je našao njegovo rame napipavajući,

kao da ne vidi dobro. – Odvedi me kući – reče zatim slabašnim glasom.

– Ne mogu više da stojim, a ovi će nas napasti – pokaza prema pukotini među ruševinama – čim shvati da im više ne preti opasnost od samostrela.

10.

Mondino se probudi naglo, ne shvatajući u prvom trenutku odakle dopire buka. Onda mu sinu da neko lupa na kapiju i brzo pođe da vidi šta se događa. Izađe iz kuhinje i pređe preko dvorišta. Pre nego što je otvorio, upita ko je, ali to je, zapravo, već znao.

– Profesore, ja sam, Ðerardo. Otvorite, molim vas.

Mondino otvori kapiju. Ulica je bila utonula u mrak. Nijedno zvono još nije označilo jutarnju službu, noćna tmina već je bledela. Pod tom stidljivom svetlošću, njegov bivši student delovao je umorno, raščupano, crvenih očiju, dok se oko njega širio neprijatan vonj kao da se valjao u smeću.

– Šta je bilo? – smrknuto ga upita Mondino. – Znaš li ti koliko je sati?

– Profesore, morate poći sa mnom. Zapovednik je ranjen i bunca.

– Ranjen? Kako?

– Udario je glavu.

Mondino ga upita šta se dogodilo, ali Ðerardo ga je požurivao, objašnjavajući mu da je Ugo zapao u dubok san iz kojeg nije uspeo da ga probudi.

– Otac mi umire – odgovori lekar. – Neću ga ostaviti da bih otišao da povratim tog Francuza. Ðerardo uzdahnu. – Shvatam, profesore. Ali kad je pao u delirijum, zapovednik je govorio o krvi i gvožđu. I o mrtvacu...

Mondino se nasloni na kapiju kao da čeka da mu, još smetenom od sna, smisao tih reči dopre do uma. – Hoćeš da kažeš – polako reče – da je ubica kojeg tražimo Ugo iz Narbone? Ðerardo načini pokret glavom koji nije značio ni potvrđivanje ni poricanje. – To bih i ja voleo da znam. Ali treba ga probuditi.

Mondino ga ostavi na ulici, ispred otvorene kapije. Uđe u kuću i pope se u svoju sobu, ubaci u torbu instrumente koji bi mu mogli zatrebati, uze neku mast i nekoliko lanenih i svilenih krpa, a potom promeni odeću. Zbog onoga što je trebalo da učini, bolje je bilo da ostane neprepoznatljiv. Skinuo je ogrtač i crvenu odoru, navukao sive pantalone i kratke kožne čizme, a preko košulje je obukao smeđu

tuniku do kolena koja mu je pružala mnogo veću slobodu pokreta nego dugačka odora koju je obično nosio.

Na glavu je stavio kapu od meke vunene tkanine, sivu kao i pantalone, usput se pogledao u srebrno ogledalo okačeno o zid i ponovo sišao u kuhinju.

Dok je koračao prema izlazu u dvorište, oseti nečije prisustvo iza leđa. Naglo se okrenu i ugleda Lijuca kako stoji na vratima velike trpezarije u noćnoj košulji i kapici, s filcanim papučama na nogama.

Gledao ga je netremice, bez reči.

– Striče, moram da idem. Treba da se postaram za jednog ranjenog čoveka.

– Onda ću ja otići. Ti ostani s ocem. Danas mu je možda poslednji dan.

Mondino oseti svu težinu te rečenice. Lijuco je bio u pravu, ali to ne znači da je mogao da ode umesto njega. Ulog u igri bio je prevelik: na kocki je Mondinova sloboda i sloboda njegove porodice. U tom trenutku obuze ga mržnja prema stricu koji ga je priterao uza zid.

– Moram ja da odem – reče kroz stisnute zube. – Ne mogu da vam objasnim, ali...

– Smučili su mi se tvoji izgovori! – uzviknu Lijuco ne pomerajući se s praga trpezarije. – Kaži mi, zaboga, šta to može biti važnije od bdenja uz oca tokom poslednjih sati njegovog života!

Takav način izražavanja bio je toliko neprimeran Lijucu da je Mondinu ostao bez reči. Polako zavrte glavom, a onda reče: – Danas neću moći da držim predavanja. Molim vas da me zamenite, striče.

– Naravno da ću te zameniti, bez brige. Ali neću te zameniti samo danas, već zauvek! Ako izađeš iz ove kuće a da mi ne kažeš kuda i zašto ideš, raskidam naš ortakluk.

Mondino pognu ramena, okrenu se prema Ðerardu, koji ga je čekao na ulici, i ćutke izađe zatvorivši vrata za sobom.

Jedno razdoblje njegovog života bilo je završeno. Sve se oko njega rušilo.

Gvido Arloti je bio zadovoljan sobom što nije popustio pred željom da ode na spavanje. Da je zaspao, propustio bi dobru priliku. Lekar

Mondinovog ugleda ne ustaje u svitanje da bi obišao pacijenta, osim ako nije reč o nekom izuzetno teškom slučaju.

Ili o nekom nezakonitom poslu.

Veoma oprezno je pratio Mondina i Ðerarda na razdaljini od dvadeset koraka. Lekar je imao izoštrena čula i prethodne večeri zamalo da ga otkrije. Verovatno je i ovoga puta imao osećaj da ga neko prati zato što se nekoliko puta osvrnuo dok je prelazio ulicu. Ali Gvido je sad znao s kim ima posla i nije bilo opasnosti da se razotkrije.

Koračao je ispod još mračnih arkada, oprezno se premeštajući od stuba do stuba.

Neki šum ga natera da se naglo okrene, stiskajući pesnice. Noću je uvek bolje hodati sredinom ulice, kao što su to činili Mondino i njegov pratilac. Trebalo je paziti na blatnjave bare, na konjsku balegu i neravno tlo, ali tu su se barem mogla izbeći neprijatna iznenađenja iz mraka ili iza stubova arkada. Gvido je čuo taj šum upravo između dva stuba: šuštanje tkanine praćeno ubrzanim disanjem. Izvukao je bodež koji je skrivao ispod odore i izvirio. U mraku je uočio nejasnu senku za koju se ispostavilo da pripada dvema zagrljenim prilikama, muškarcu i ženi u poderanoj odeći, skitnicama bez doma u kojem bi mogli da provedu noć. Uprkos tome, imali su i vremena i volje za telesna zadovoljstva.

Gvido se opusti i produži, nastavivši krišom da prati lekara i njegovog pratioca. Na raskrsnici ulica u centru, dva muškarca su ponovo izabrala širu i osvetljeniju. Tiho su razgovarali i Gvido bi dao zlatan florin kad bi mogao da čuje o čemu pričaju, ubeđen da bi mu inkvizitor to dvostruko nadoknadio. Nažalost, nije mogao da im se približi. Morao je da se zadovolji prikradanjem između senki i uza zidove koje je zora već bojila u ružičasto. Mondino i njegov pratilac prođoše ispod arkada palate u kojoj se nalazilo sedište esnafa proizvođača svile, uđoše u četvrt s ribarnicama, a zatim u ulicu s bravarskim radionicama, koja je, po toj delatnosti, dobila naziv Ključarska. Zanatlije su već počele da otvaraju radionice, polako iznoseći svoju robu. Siromasi koji su spavali ispod arkada brzo su ustajali, ne čekajući da ih najure. Gvido šutnu dečaka koji ga je uhvatio za rub odore tražeći milostinju, a onda se brzo sakri iza stuba. Mondino sigurno nije čuo prigušen jauk prosjaka, a ako ga je i čuo, verovatno je

pomislio da je reč o svađi skitnica.

Izašao je iz svog skrovišta kad su lekar i njegov pratilac već skrenuli iza ugla i požurio je da ih stigne. Najpre su se zaputili prema jugu, u smeru četvrti San Nikolo dele Vinje, gde se uzdizala Bazilika Svetog Domenika. Onda su skrenuli na istok. Prešli su preko mosta na Saveni i zašli u četvrt proizvođača papira, koji su već iznosili velike pakete hartije namenjene studentima i beležnicima, i gomile listova pergamenta podeljene po kvalitetu i stepenu izbeljenosti, na koje su ređali veliko kamenje iz reke kako ih vetar ne bi razneo.

Bilo je to najgore vreme za praćenje, ljutito pomisli Gvido. Razdanilo se, a na ulicama još nije mnogo sveta kako bi mogao da se izmeša s mnoštvom. Naprotiv, malobrojni prolaznici mogli su da uoče čoveka koji se krišom kreće između stubova i da izazovu nevolje. Odlučio je da promeni taktiku i da korača opušteno, zaustavljajući se povremeno ispred neke tezge da razmeni koju reč sa zanatlijom ili trgovcem, trudeći se da pritom uglavnom bude okrenut leđima Mondinu.

Napokon, njih dvojica se zaustaviše ispred skromne ali pristojne kuće nekog sitnog trgovca ili valjanog zanatlije. Mlađi otključa vrata velikim ključem koji je izvadio iz džepa i njih dvojica uđoše.

Gvido brzo uoči da su svi kapci navučeni, što znači da nije mogao da ih uhodi spolja. Našao je zaklonjen kutak na ulici odakle je mogao da nadzire ulaz u kuću i stao da čeka. Da je otvoren barem jedan prozor, primakao bi se da čuje o čemu razgovaraju, ovako nije bilo svrhe da rizikuje.

Kuća je bila utonula u mrak i Mondino sačeka da Ðerardo upali sveću u svećnjaku od pečene gline, pre nego što produži. Pod treperavom svetlošću primeti da je kuhinja u užasnom neredu. Tanjiri, bokali, šerpe, pribor za jelo, stolice, krpe za brisanje sudova, ništa nije bilo na svom mestu. Kao da je neko namerno povadio sve sudove a ništa nije upotrebio. Ðerardo spusti svećnjak na masku kamina i potvrdi mu da je upravo tako i bilo.

– To sam ja uradio – reče. – Pošto sam smestio zapovednika u krevet, potražio sam nešto za jelo, ali nisam našao ni okrajak suvog hleba. Da,

kad smo već kod toga, ovde nema slugu, možemo slobodno da razgovaramo.

Mondino klimnu glavom. – Odvedi me njemu. Je l’ u spavaćoj sobi?

– Jeste. Ali prvo moramo da završimo razgovor.

– Koji razgovor?

Istini za volju, dobro je znao na šta je Ðerardo mislio. Usput mu je preneo svoj razgovor s inkvizitorom i s posledicama do kojih bi to moglo dovesti.

– Profesore – reče Ðerardo ozbiljnim tonom. – Ne možete mi to uraditi.

Mondino oseti kako ga obuzima nemi bes. – Šta ne mogu da ti uradim? Ko je pokucao na vrata moje laboratorije noseći sa sobom leš?

Upravo si ti kriv što sam dospeo u ovakvu situaciju. Osim toga, nisam rekao da ću te poslati u smrt. Ako budem prinuđen da te prijavim, obavestiću te unapred, kako bi imao vremena da pobegneš. U suštini, tebi je svejedno. Ionako te već traže. Ðerardo je stajao pored stola od hrastovine na kojem je stajao veliki bakarni lavor, gomila tanjira i pribor za jelo. Na te reči, dohvati jednu drvenu varjaču i podignu je kao oružje. Mondino se načas uplaši da Ðerardo hoće da ga povredi, ali momak je uzeo kašiku samo da bi lupkao njome o dlan druge ruke dok govori.

– Traže me kao monaha templara i kao osumnjičenog za paljevinu – reče. – Podmetanje požara je teško dokazati i ako se proces okonča oslobađanjem pripadnika reda, za manje od mesec dana bih mogao da postanem slobodan građanin. Ako me vi prijavite, postaću odbegli ubica. Više neću imati ni otadžbinu ni prijatelje, moraću da pobegnem daleko, da promenim ime i počnem od nule.

– O tome je trebalo da razmišljaš pre nego što si me uvukao u ovo.

– Ne možete tako da govorite! – reče Ðerardo i udari drvenom varjačom o kalajni tanjir, koji tupo zazveča. – Ako niste želeli da mi pomognete, trebalo je to da kažete još one večeri. Ako me prijavite, to će biti izdaja, isto što je uradio i Ugo. Mondino skoči prema njemu zakačivši torbom koja mu je visila o ramenu gomilu tanjira i dve drvene zdele koje su nestabilno stajale na stolu. – Ne usuđuj se da me upoređuješ s tim lupežom i ubicom koji je u

stanju da liši života jednog jadnog bogalja čija se jedina greška sastoji u tome što vam je pomogao – reče, dograbivši Ðerarda za nabore tunike. – Tačno, moja je odluka bila da ti pomognem one večeri, da ubijem onu veštičaru, da dođem sad ovamo napustivši oca u samrtnoj postelji.

Dobro znam da nisam morao, i u potpunosti preuzimam odgovornost za sve to.

Gledao ga je pravo u oči, a Ðerardo je samo klimnuo glavom, ne otimajući se iz njegovog stiska. Mondino udahnu i dodade: – Inkvizitor je bio nedvosmislen: potreban mu je krivac, i to što pre, da bi ga iskoristio kao polugu u suđenju tvom redu. Ako ja ne optužim tebe, on će optužiti mene za ubistva. Ja sam platio grobarima da uklone telo tvog sabrata. Oni su videli samo mene. Osim toga, prvi sam pregledao leš onog Nemca. Neće biti teško tvrditi da sam to učinio kako bih sakrio dokaze svoje krivice. Ako misliš da sam spreman da završim na lomači kako bih te poštedeo izgnanstva u kojem ćeš morati da radiš da bi mogao da preživiš, grdno se varaš. Sad me odvedi svom zapovedniku. Ðerardo polako spusti varjaču u bakarni lavor, uze sveću s kamina i ćutke pođe. Čim je izašao iz kuhinje, okrenu se i reče: – Barem mi obećajte da ćete me prijaviti samo ako ne budemo uspeli da nađemo pravog ubicu.

Mondinu nije bilo teško da mu odgovori: – Obećavam ti. Ako je Ugo iz Narbone zaista ubica kao što podozrevaš, tvoj red će svakako biti umešan, ali nas dvojica ćemo se spasti. Ðerardo klimnu glavom s ozbiljnim izrazom lica. – Razumem vas, profesore – reče. – Kad se ne može više ništa učiniti za druge, glupo je ne misliti na sopstveno spasenje.

– Onda, idemo. Podsećam te da imamo vremena samo do sutra uveče.

Pod prigušenom svetlošću sveće prošli su kroz malu radnu sobu sa stolom i stolicama. Kuća je utonula u tišinu, a nered je vladao svuda unaokolo, ne samo u kuhinji.

Ušli su u sobu u kojoj se isticao krevet s baldahinom bez zastora, prilično propao. Ðerardo spusti sveću na veliku komodu od jablanovog drveta i ode da otvori kapke razmakavši prethodno lanene zavese. Soba se ispuni mlečnobelom svetlošću.

Ugo je bio budan, opružen u postelji, i posmatrao ih je.

Neobično je bilo što ništa nije rekao kad ih je video kako ulaze niti je promenio izraz lica. Mondino primeti njegov staklast pogled, priđe krevetu i pređe mu rukom ispred očiju. Templar trepnu, ali ne zaigra mu nijedan mišić na licu. Mondino mu reče nešto, dodirnu ga, prodrma ga, ali ne uspe da ga otrgne iz tog stanja vegetiranja. Zatim ga bocnu u mišicu vrhom hirurškog noža a Ugo naglo skloni ruku, ne menjajući izraz lica. Reagovao je na nadražaje, ali nije bio pri sebi.

– Rekao si da je udario glavom? – upita Mondino, ne okrećući se.

– Da. Isprva je obilno krvario, a onda se krvarenje zaustavilo.

Onesvestio se, a zatim se povratio. Uspeo je da stigne dovde, ali je buncao. Tada mi je rekao ono što sam vam preneo.

– A šta se zatim dogodilo? – uputa Mondino, pokazavši mu da mu je potrebna pomoć da pridigne Uga u krevetu i da ga prisloni uz uzglavlje.

– Rekao sam vam. U jednom trenutku se onesvestio i više se nije povratio. Šamarao sam ga, polivao vodom po licu... Ništa nije vredelo.

Ako se izuzme činjenica da je disao, izgledao je kao da je mrtav.

– Ali sad je budan, samo što nije priseban – reče Mondino, gotovo za sebe. – Da pogledamo povredu.

Razmakao je kosu ulepljenu skorelom krvlju i ugledao otok i posekotinu dužine četiri prsta. Britvom je uklonio kosu oku posekotine i otoka, a potom ga je opipao, kao što to savetuje Rođerio u svojoj knjizi o hirurgiji, i utvrdio da postoji napuklina na lobanji. Verovatno je gnoj prodro u unutrašnjost, u šupljinu u kojoj se nalazi mozak.

– Treba probušiti lobanju – reče. – Pomozi mi da ga vežem. Ðerardo ode da pronađe kanap, a onda vezaše Ugu ruke i noge za stubove kreveta, ostavivši ga u sedećem položaju. Nažalost, Mondinu je ostala kod kuće spongia somnifera, sunđer natopljen rastvorom s analgetskim dejstvom koji omamljuje i pomaže pacijentu da istrpi bol.

Zato je morao da veže Francuzu krpu preko usta kako ne bi vikao. Nije se opirao i verovatno nije ni bio svestan šta se događa. Mondino izvadi iz torbe malu burgiju i naredi Ðerardu da čvrsto drži glavu pacijenta.

Uprkos gotovo besvesnom stanju, čim je video burgiju, Ugo se uznemirio, cimnuo kanap i pokušao da vikne iza krpe kojom su mu

bila zapušena usta.

Mondino izbegnu njegov pogled, duboko udahnu, na brzinu se pomoli Bogu da vodi njegovu ruku. Već je obavljao takve operacije i znao je da postoji izuzetno veliki rizik da će se okončati smrću ili nepovratnom paralizom pacijenta. Dovoljna je najmanja nepažnja da vrh burgije probije i poslednji sloj koštane mase i da prodre unutar lobanje. Može se dogoditi i da previše proširi frakturu, koju zatim ne bi mogao da zatvori. U tom slučaju pacijent bi preživeo, ali ostao bi prikovan za krevet i bila bi mu neophodna stalna nega kako bi se sprečilo prodiranje kužnih isparenja u mozak. Ipak, pre ili kasnije, dobio bi veoma visoku temperaturu i trpeo bi jake bolove.

Ugo iz Narbone možda i jeste ubica, ali Mondino će ga operisati s jednakom pažnjom s kojom bi operisao Anrija Sedmog lično. Ne samo zato što je Ugo morao preživeti kako bi im otkrio sve tajne koje je dotad prećutkivao, već pre svega zato što je Mondino poštovao sebe i svoju profesiju. Hipokratova zakletva kao da je u ta izopačena vremena bila zaboravljena, svedena na formalnost, ali za njega je i dalje predstavljala osnovu medicine.

Napokon se okrenuo prema Francuzu. U slučaju da je uprkos stanju u kojem se nalazi ipak mogao da ga čuje i razume, lekar mu reče, trudeći se da zvuči mirno i autoritativno: – Moramo da vam probušimo lobanju kako bismo očistili gnoj. Boleće vas, ali posle toga će vam biti bolje.

Ugo nije pokazao da ga je čuo. Pogled mu je ponovo postao staklast i bez opiranja je pustio Ðerarda da ga uhvati za glavu. Kad je burgija počela da mrvi kost, Francuz stade da se trza i da mumla od bolova, a onda izgubi svest, a glava mu pade na grudi, tako da je i nehotice pomogao hirurgu da obavi posao.

Mondino je probušio četiri mala otvora, između rubova posekotine proturio je spatulu, a zatim ih razmakao kako bi mogao da provuče komadić svile, koji se odmah natopi gnojem. Nekoliko puta je ponovio postupak, svaki put koristeći čistu krpicu, sve dok više nije bilo gnoja.

Krv je ponovo potekla niz kožu, ali operacija je bila okončana. Mondino dobro očisti ranu lanenom krpom i nanese na nju mast na bazi smirne i bilja.

– Uradio sam šta sam mogao – reče na kraju. – Ali povreda je ozbiljna, ne znam da li će se povratiti.

– Hoćete da kažete da bi mogao da umre? – upita Ðerardo.

– Zavisi. Ako dobije visoku temperaturu, neće preživeti. U suprotnom, mogao bi da se izvuče, ali još je rano prognozirati da li će biti u stanju da smisleno govori ili razmišlja.

– Kad se to može utvrditi?

Mondino slegnu ramenima. – Za jedan sat, jedan dan, nedelju dana... Kad je reč o oštećenju mozga, vreme oporavka ne može se precizno predvideti, a ti bi to trebalo da znaš, budući da sam pre dva meseca držao predavanje na tu temu.

Mladić ga pogleda kao krivac, a Mondino se gorko osmehnu. Prošlo je samo devet dana od kada je otkrio Ðerardov pravi identitet i odlučio da otkrije tajnu gvozdenog srca, ali vreme ispunjeno predavanjima i bezazlenom brigom o jasnom izlaganju činjenica delovalo mu je veoma daleko, kao san koji posle buđenja sve više bledi.

– Onda, šta ćemo sad? – upita Ðerardo.

Njegov umoran glas natera Mondina da ga pažljivo pogleda na dnevnom svetlu na kojem im plamen sveće spuštene na komodu više nije bio potreban. Mladić je bio iscrpljen. Prethodne noći zamalo da ga ubiju, i sam je ubio, bdeo je nad jednim ranjenikom i ni oka nije sklopio.

Ni Mondino nije spavao.

Lekar nije mogao da zamisli ništa lepše od ležanja na prljavoj slamarici koju je u prolazu video u susednoj sobi. Želeo je da utone u okrepljujuć san, da barem na nekoliko sati zaboravi sve svoje nevolje.

Ali nije bilo vremena za odmor.

– Ja idem da razgovaram s onom arapskom vračarom – reče. – Živi u selu, nedaleko od Bove. Nameravam da je zamolim da mi prevede stihove na mapi. – Pokazao je Uga, i dalje vezanog za krevet i bez svesti. – Ne verujem u ono što nam je rekao tvoj zapovednik.

– Bivši zapovednik – odvrati Ðerardo. – Ubistvo onog jadnog dečaka čin je koji se nimalo ne uklapa u naše zavete.

Mondino klimnu glavom. – Ti bi trebalo da nastaviš potragu za sakatim prosjakom – reče. – Ako je rekao svojim prijateljima da će se obogatiti, možda zaista zna nešto. Ali najpre ću te zamoliti da opet odeš

Remiđu Sensiju i da tražiš da ti dâ imena svih templara koji su nedavno stigli u grad.

– Zašto?

Mondina je iznenadilo to pitanje. Ðerardo je bio vrlo oštrouman, ali izgleda da mu je umor umanjio sposobnost rasuđivanja.

– Ako je tačno da su ubijeni templari bili namamljeni u klopku, postoji mogućnost da ta klopka nije namenjena samo dvema osobama.

– Neko od nedavno pridošlih mogao bi biti sledeća žrtva – zaključi Ðerardo.

– Tačno. Moramo da saznamo ko su ti ljudi i koliko ih je i moramo ih upozoriti. Moramo da otkrijemo ko bi mogao da bude sledeća meta i da ga krišom pratimo. Pomoći ću ti kad se budem vratio, a ti za to vreme nastavi da tražiš prosjaka.

– Odličan predlog – reče Ðerardo. – Odmah ću izaći.

– Zar nećeš pre toga da odspavaš? Rano je, možeš da se odmoriš do trećeg sata.

– Radije ne bih. Spavaću po podne, ako budem stigao. – Okrenuo se prema Ugu iz Narbone, koji je spavao ili je bio u nesvesti. A možda se samo pretvarao. – Šta ćemo s njim?

U njegovom glasu nije više bilo ni traga od onog divljenja i poštovanja koje se osećalo tokom prethodnih dana.

– Daću mu napitak za smirenje kako bih ga uspavao – odgovori Mondino. – Ti kasnije dođi da proveriš kako je, ali pre nego što počneš da ga ispituješ, sačekaj da se ja vratim. Dogovoreno?

– Dogovoreno.

Dati sredstvo za spavanje čoveku koji je zadobio povredu mozga svakako nije bila najbolja terapija. Ali bio je to jedini način da pacijent ostane miran celo prepodne, i čak i ako Ðerardo odluči da se ogluši o njegovo naređenje i da ispita Francuza, neće moći to da uradi. Mondino je strahovao da momak neće biti u stanju da prisili svog zapovednika da kaže istinu niti da prepozna laž, jer nije bio beskrupulozan kao on.

Otišli su u kuhinju. Ðerardo je upalio vatru žarom koji je tinjao od prethodne večeri, a Mondino je uzeo zemljano lonče i napravio uvarak od lavande, pasiflore i valerijana. Zatim je napojio Uga, koji je u međuvremenu otvorio oči ali je i dalje delovao odsutno. Lekar i Ðerardo

se dogovoriše da se po podne ponovo sastanu u tom stanu između šestog i devetog sata i izađoše ostavivši Francuza vezanog za krevet, glave naslonjene na grudi i raširenih ruku kao da je razapet.

Mondino se odmah zaputi prema Trgu Mađore. Ðerardo je zastao da zaključa vrata. Ključ je zatim sakrio u šupljinu stabla ispod prozora, a onda je pošao prema Trebu dei Banki.

Gvido Arloti je video mladića kako sakriva ključ i načas je oklevao.

Inkvizitor mu je naredio da prati Mondina kao senka, ali i da otkrije gde se krije student koji je podmetnuo požar. Međutim, bio je gotovo sasvim siguran u to da su student i momak kojem se Mondino obratio po imenu Ðerardo ista osoba. Zato se zapitao koga bi sad trebalo da prati.

Osim toga, poželeo je da uđe u tu kuću i da malo pogleda unaokolo.

Sudeći po onom što je čuo dok se vrzmao ispod prozora, unutra se nešto čudno događalo.

Ukorio je sebe što nije poveo još nekoga. Odustao je da ne bi morao ni sa kim da deli nadoknadu, međutim da su njegovi prijatelji pošli s njim, mogao je da traži dvostruko više novca od Roberta iz Riminija, osim opšteg oprosta za grehove koje je nakupio tokom godinu dana otkako je, zahvaljujući jednoj važnoj usluzi, poslednji put dobio oprost grehova.

Gvido je nekada bio monah i verovao je u pakao i večne muke. Ali odavno se pomirio s tim da je previše slab da bi se odupro strastima.

Zato je, kad god je trebalo da obavi nešto za nekog moćnog crkvenog dostojanstvenika, koristio priliku da zatraži oprost svih grehova u zamenu za bezazlene pokore. Jednom prilikom je dovoljno bilo da provede noć u krevetu punom koprive kako bi dobio oprost za ubistvo koje je, uostalom, izvršio po naređenju samog prelata koji mu je dao oprost. Zato je Gvido bio uveren da može da živi onako kako se njemu sviđa i da istovremeno ne mora da snosi posledice. Jedino čega se plašio bila je pomisao na to da će umreti nakon počinjenog smrtnog greha, pre nego što dobije oprost i okaje ga. Ali zasad mu je smrt delovala vrlo daleko.

Na kraju je odlučio da prati Mondina, u skladu s prvobitnim

planom. Ionako će njih dvojica morati ponovo da se sastanu tokom popodneva. U međuvremenu će smisliti način da obavesti nekoliko poverljivih ljudi i da ih zaduži da prate templara i lekara. Tako će imati vremena da uđe u kući. A kad dođe do svih informacija, otići će da izvesti inkvizitora.

Dok se momak udaljavao prema Bazilici Svetog Stefana, Gvido izađe iza stuba arkada gde se sakrio i pođe za Mondinom. Nije ga više video, ali čuo je kuda je pošao, zato nije strahovao da će ga izgubiti.

11. Ðerardo je gotovo u magnovenju prolazio kroz ulice koje su razdvajale četvrt s radionicama za izradu papira od Bazilike Svetog Stefana a zatim i od Treba dei Banki. Nije mogao da poveže misli, neprekidno se prisećao detalja iz prethodne noći: podzemlje, prosjaci, bekstvo... Na trenutke je video Bonagin bolan osmeh koji se uobličio u masku jezivog straha časak pre nego što mu je Ugo iz Narbone razbio glavu kao zrelu lubenicu.

Snažno udari o nešto, a zatim začu uzvik i bujicu psovku. Tek tad je shvatio da hoda sklopljenih očiju kao mesečar i da je naleteo na točak kola s povrćem i oborio seljaka koji ih je vukao. Izvinio se i brzo se udaljio, pre nego što su čovekovi povici privukli pažnju prolaznika.

Spavalo mu se, ali morao je da izdrži do popodneva. Ostalo je još mnogo niti koje je trebalo spojiti, vremena je bilo malo a nepoznanica sve više. Ugo iz Narbone je možda ubica i izdajnik svog reda. Trebalo je naći sakatog i nadati se da naporna potraga zaista vredi truda. Trebalo je naći i templare koji su nedavno stigli u grad i odgonetnuti koji bi od njih mogao biti sledeća žrtva.

Na kraju, kao da to nije dovoljno, postojao je još jedan ozbiljan problem kojeg se Mondino i on gotovo nisu ni dotakli, jer nisu imali dovoljno podataka čak ni za nejasne pretpostavke. Ali to pitanje je ostalo nerazrešeno: ko su bili strelci koji su čekali njega i Uga iz Narbone ispred ulaza u podzemlje? Ko ih je poslao? Ðerardo nije mogao ni da nasluti. Pretpostavio je da ih je Bonaga izvestio da su njih dvojica sišla u podzemlje, zato mu je dečak priznao da ga je izdao. Šteta što nije mogao da kaže nešto više.

Postojala je mogućnost da onaj koji je poslao tu trojicu ponovo pošalje nekoga da dovrše posao, kad saznaju za neuspeh. A on nije mogao ništa da preduzme da to spreči, ostalo mu je samo da se pita kada će i gde biti izvršen sledeći napad.

Kad je stigao na Trg Santo Stefano, Ðerardo je naglo zastao pošto je primetio grupu stražara kako izlaze iz jedne od smrdljivih uličica koje vode u tunel prosjaka. Iza stražara su koračala dvojica grobara vukući

kola natovarena leševima. Iako je znao da bi najpametnije bilo da se brzo udalji, Ðerardo se ukopa i ostade da zuri u malu povorku dok je prolazila nedaleko od njega.

Strelci su bili prilično dobro odeveni, u kratkim tunikama od tankog lanenog platna preko košulje, pantalonama od finog prediva, kvalitetnim cipelama i laganim ogrtačima čija je svrha očigledno bila da prikrije oružje koje su nosili sa sobom. Jedan od njih trojice, momak duge kestenjaste kose, bio je odeven elegantnije od ostale dvojice. Ispod ogrtača je imao jaknu od štavljene kože, ali ni to ga, međutim, nije spaslo od Bonaginog kamena koji mu je slomio nos, niti od Ugovog udarca koji ga je gotovo obezglavio. Prolaznici su sa čuđenjem pokazivali jedni drugima taj prozor, kao da ga prepoznaju, ali Ðerardo se nije usudio da upita ko je to.

Kad je ugledao Bonagino slabašno telo i zakržljale noge kako izviruju ispod jednog leša, odmahnuo je glavom, potresen. Radoznalac pored njega pogrešno je protumačio taj gest i reče: – Ovaj grad više nije siguran. Za sve su krivi strani studenti koji dolaze ovamo da se razmeću.

– Da – hladni reče Ðerardo, ne okrenuvši se da ga pogleda.

– Vi niste student, je li tako? – upita čovek, kao da se pokajao zbog svog komentara. – Nisam hteo da vređam, samo... Ðerardo ga umiri pokretom ruke i produži. U vrtlogu misli koje su mu se komešale u glavi, pitao se da li je to što ga tera da ubrza korak samo želja da što pre obavi zadatak i da se konačno naspava ili možda, pre svega, nada da će ponovo videti Fjamu dok bude razgovarao s bankarom.

Kad je stigao pred kuću Remiđa Sensija, odmah mu je bilo jasno da nešto nije kako treba. Vratanca okrenuta prema ulici bila su zatvorena, što je i logično s obzirom na doba dana. Ipak, nelogično je bilo to što su kućna vrata otvorena, a dvojica naoružanih siledžija koji su obično nadgledali posetioce nisu bila na svom mestu. Ugledao je jednog od njih kako izlazi iz uske uličice koja se pružala duž unutrašnjeg dvorišta kuće, a odmah zatim za njim se pojavio i drugi. Obojica su delovala zabrinuto. Ðerardo ih zaustavi i upita šta se događa.

– Tamo pozadi je neki mrtvac – reče jedan.

– Neka skitnica – objasni drugi. – Žene su se strašno uznemirile. Ali nije u tome problem.

– A u čemu je, onda, problem? Čovek zausti da odgovori, ali ga ovaj drugi ćušnu laktom, pokazujući pokretom glave prema ulazu u uličicu. Ovaj naglo zaćuta kad iz uličice izađe Fjama u kućnoj odeći, dok su joj pramenovi plave kose ispadali ispod lanene kapice. Na zajapurenom licu, beli ožiljak isticao joj se više nego obično.

– Gosparu Ðerardo, sam Bog vas je poslao – reče. – Očajna sam.

– Šta se događa? Čuo sam da je neko umro.

U nastupu uzbuđenja, Ðerardo joj spusti ruku na rame ne bi li je umirio. Fjama pocrvene i zagleda se u njega pre nego što se izmakla.

– Dođite da vidite – reče i zaputi se prema uličici. Ðerardo brzo pođe za njom. Uzan prolaz nije bio popločan, a na sasušenom blatu ostali su tragovi smeća koje je neko nabacao uza zidove kako bi omogućio prolaz. Na jednoj gomili ležalo je ljudsko telo. Ðerardo se približi a Fjama se skloni u stranu kako bi ga propustila.

Odmah je primetio hodočasnički jasenov štap i crnu monašku odoru, prljavu i pohabanu. Kad mu je pogled pao na levi ručni zglob bez šake, više nije imao sumnji. To je bio Ferarac. Sakate ruke oblivene krvlju počivale su mu na stomaku u koji je uboden bodežom ili kratkim mačem. Oči su mu bile otvorene, a usta iskrivljena u bolnu grimasu.

– Ko ga je ubio? – upita Ðerardo.

Fjama ga pogleda kao da procenjuje da li može da ima poverenja u njega. – Ne znam – reče zatim i pognu glavu.

– Jeste li zvali stražare?

– Zbog mrtvog prosjaka? Ne bi došli. Poslala sam po grobare. Zašto ste toliko zabrinuti zbog ovog čoveka?

– Ja? Rekao bih da ste vi zabrinuti. Vidim da u vašoj kući vlada pravi metež.

Fjama očajničkim gestom prinese ruke licu kao da se upravo setila nečeg ružnog. Kad ih je sklonila, iz pogleda joj je izbijala odlučnost.

Možda je odlučila da može da mi se poveri, pomisli Ðerardo.

– Uznemirenost koju ste primetili nije prouzrokovana smrću ovog

čoveka – reče plačnim glasom.

– A čime je, onda, prouzrokovana?

– Remiđo je nestao.

Da bi stigao u Bovu, Mondino je odlučio da unajmi čamac na Kavadicu i da tako skrati put. Dodirnuo je džep u kojem je držao mapu. Iskreno se nadao da razgovor s vračarom neće biti gubljenje vremena. Trudio se da se ne prepusti očajanju, ali nije mogao potisnuti pomisao na to da se njegov život survava u ponor. A nije mogao ni da računa na podršku svoje porodice. Naprotiv, morao je ćutke da trpi njihovo neodobravanje i da se suoči sa sopstvenim nezadovoljstvom zbog činjenice da ga je i zaslužio.

Izbio je prvi sat i grad se budio uz karakteristične zvuke pljuvanja i nakašljavanja od kojih se Mondinu uvek prevrtala utroba, ali sada su ga ti zvuci podsećali na žalosno stanje njegovog oca, koji je dobijao napade zrelog kašlja i izbacivao tolike količine sluzi da ih krpe koje su stajale uz postelju nisu mogle upiti.

Kad je stigao pred gvozdenu kapiju ispred kapelice u kojoj se čuva krst apostola, jedan od četiri koje je Sveti Ambrođo postavio gotovo hiljadu godina ranija kako bi čuvali grad, Mondino se, vođen nagonom, naglo okrenu i uđe u kapelicu. U tom trenutku, desetak koraka dalje, ugleda jednu priliku koja kao da je skočila iza stuba. Nije se obazirao na to, već se prepustio molitvi. Obratio se presvetim Hristovim apostolima kojima je krst bio posvećen, moleći ih da pomognu njegovom ocu dok bude odlazio s ovog sveta i da mu oproste što ne sedi uz njegovo uzglavlje. Onda se pomolio Svetom Ambrođu da mu ulije snagu koja mu je potrebna da izađe kao pobednik iz bitke koju vodu i da ga zaštiti od neprijatelja.

Mondina je krepila snaga molitve, ali on je želeo Crkvu bližu Hristovom učenju, a ne ovakvu, opsednutu zemaljskom moći. I to će, verovatno, ostati samo san, kao i želja da otkrije tajnu cirkulacije krvi.

Možda nije neobično to što je jedan učenjak istovremeno i sanjar; suština je u tome da se snovi pravilno usmere. On je dozvolio da ga zanese pogrešan san, a sad su događaji izmakli kontroli i prete da i njega odvuku. Moraće da nađe ubicu templara. To je jedini način da barem

delimično prekine lanac nevolja koje su se obrušile na njega.

Preostalo mu je vrlo malo vremena.

Kako bi potisnuo zebnju koja ga je obuzela, tiho je zapevušio svečanu pesmu Te lucis ante terminum,28 koja se obično peva na večernjoj službi, nakon sutona. Ali to je bila jedina svečana pesma Svetog Ambrođa koju je znao, a smatrao je da je primerena okolnostima. Na njega se spuštala noć puna košmara, iako je bilo rano jutro.

Kad je izašao iz kapele, osećao se mnogo bolje. Sunce je preplavilo ulice i od tmine koja mu se dotad nadvijala na dušu nije ostalo ni traga.

Mondino se nasloni na jedan od kamenih grifona postavljenih u uglovima male kapije i duboko udahnu, zahvaljujući apostolima i Svetom Ambrođu. U tom trenutku primeti čoveka koji je, okrenut leđima, stajao ispred piljarske tezge. Kao da se cenkao oko korpe trešanja. Gledajući njegovo nabijeno snažno telo učini mu se da je to čovek kojeg je prethodne večeri video u gostionici. Na trenutak se priseti prilike koju je primetio iza sebe kad je izašao iz gostionice i čoveka koji je nestao iza stuba kad se okrenuo i ušao u kapelu s krstom.

Bio je to isti čovek!

Prisilio je sebe da se ponaša hladnokrvno i zaputio se prema kuli kod kapije Goveze. Bio je zbunjen. Taj čovek ga prati, sigurno po inkvizitorovom naređenju. Možda ga je video kako razgovara s Ðerardom, a Mondino je rekao Ubertu iz Riminija da ga ne poznaje. Ne bi valjalo da ga vidi i s vračarom. Šta da učini?

Ne zaustavljajući se, Mondino se osvrtao u potrazi za nečim što će mu omogućiti da pobegne čoveku koji ga je pratio. Kad je stigao do kanala Mlinovi, nedaleko od kapije Goveze, trebalo je da skrene desno prema Kavadicu, ali sada nije bilo svrhe da unajmljuje čamac. Na vodi bi bio previše laka meta za praćenje. Nagonski je skrenuo desno i zaputio se uz vodu, prema mlinovima po kojima je kanal dobio ime. Što se više približavao Pijačnom trgu, na okolnim ulicama je bilo sve više muškaraca, žena i dece. Bila je subota i sajam stoke bio je u punom jeku. Mnogi seljaci i pastiri stigli su prethodne večeri, prespavali su pored svojih životinja kako bi ih zaštitili od lopova i nije im bilo jasno zašto ne bi mogli odmah da započnu trgovinu, ne čekajući zvaničan

početak rada sajma. Beležnici i bankari ionako su učestvovali samo u značajnijim pregovorima. Prilikom prodaje jednog ili dva grla, dovoljan je bio stisak ruke.

U prolazu je video svog poznanika pravnika praćenog povorkom asistenata u svešteničkim odorama i zastao je da popriča s njim, iskoristivši priliku da ponovo potraži pogledom svog progonitelja.

Ovog puta ga nije video, ali znao je da je on tu negde. Oprostio se s pravnikom i umešao se u mnoštvo. Strah se, kao što mu se to često događalo, povukao pred besom.

Palo mu je na pamet da bekstvo nije jedini način da zametne trag.

Nije stigao pažljivije da osmotri čoveka koji ga je pratio, ali bio siguran da je nepoznati niži od njega, iako je svakako krupniji. Ipak, možda bi uspeo da ga savlada.

Pogledom je tražio zgodno mesto. Izdvojio se iz mnoštva i prišao najbliže što je mogao obali kanala, gde su škripale i kloparale lopatice koje pokreću mlin za žito. Tuda gotovo niko nije prolazio. U visini petog mlina, zvanog Fajtulino, primetio je veliko udubljenje iza zida od cigala. Zakoračio je u stranu i sakrio se u senci. Nije čuo ništa osim kloparanja točka na sredini kanala, poduprtim spletom greda razapetim između dve istovetne kućice na suprotnim obalama. Sa zebnjom u srcu čekao je, kako mu se učinilo, beskrajno dugo, iako je prošlo samo nekoliko trenutaka, nedovoljnih ni da zausti Očenaš. Onda je začuo korake i sledećeg trenutka pojavi se njegov progonitelj.

Mondino mu nije dozvolio da išta preduzme. Ispružio je nogu i sapleo ga. Dok je čovek pokušavao da uspostavi ravnotežu kako ne bi pao, dograbio ga je za ramena i uvukao u zaklon. Odlučio je da ga nekako onesposobi pre nego što počne da ga ispituje, ali sudeći po otporu koji je nepoznati pružao, zaključio je da ga je potcenio. Bio je nizak, ali izuzetno snažan.

Srećom, nije želeo da privuče pažnju. Nije vikao, nije zvao u pomoć.

Frkćući kao bik, oslonio se na jednu jaku nogu, oslobodio se stiska, sagnuo glavu i svom silinom naleteo na Mondina udarivši ga posred grudi. Lekar se odbi o zid od cigala. Uspeo je da se izmakne kako ga nepoznati ne bi uhvatio oko pasa i udario ga pesnicom u potiljak. Ćutke su se borili, udarajući iz sve snage, obojica svesni da moraju što pre da

okončaju borbu, dok neko ne naiđe. U jednom trenutku, Mondino oseti jak stisak za gušu od kojeg mu je ponestajao dah. Ne razmišljajući, u žaru borbe gurnu prst u oko protivnika, koji prigušeno jauknu i popusti stisak, a zatim prinese obe ruke licu. Mondino se povrati i odgurnu ga kao vreću prema ivici kanala. Čovek se ukopao ali nije uspeo da pruži dovoljno jak otpor. Pokušao je da uhvati Mondina za kosu, ali u ruci mu ostade samo njegova kapa.

Saplete se o nizak parapet, kolena mu klecnuše i sledećeg trenutka uz pljusak pade u vodu. Ustade gotovo istog časa, potpuno mokar i razjaren i stade da gaca prema obali s okrutnom odlučnošću u očima.

Dva čoveka na drugoj obali uzviknuše i skočiše u kanal, ali ne da bi pomogli ovom u vodi, već da bi uhvatili Mondina, kojeg su očigledno smatrali razbojnikom. Malo napred, još dvojica potrčaše prema mostu kako bi mu presekli put. Znao je da bi se moglo dogoditi i da ga ubiju ako ga uhvate. Nije bio redak slučaj da lopova kojih se dočepaju građani pred sudiju odnesu mrtve ili na samrti. Mondino se okrenu i potrča između kuća, vinograda i povrtnjaka, znajući da neće još dugo izdržati.

Kad je Gvido Arloti izašao iz kanala, mogao je samo da vidi mršavu Mondinovu figuru kako zamiče iza pročelja neke kuće, pošto je već dobrano odmakao svojim progoniteljima. Nadao se da će ga, ako ga uhvate, dobro premlatiti pre nego što ga vrate do mlina.

Besan, ispričao je onima koji su dotrčali da mu pomognu da je Mondino pokušao da ga pokrade ali da, srećom, nije uspeo. Za slučaj da su očevici primetili da lekar ne liči na nekog uličnog lopova, dodao je da je, po njegovom mišljenju, reč o propalom studentu koji se odao nasilju kako bi mogao da plati dugove. Ali okupljene to kao da nije zanimalo.

Uverili su se da je Gvido dobro, on im zahvali i prihvati da uđe u mlin da se osuši i sačeka ishod. Ali pre toga je dao novčić nekom dečkiću i poslao ga u četvrt Galijera po svoje saučesnike, u gostionicu koju je koristio kao bazu za svoje poslove i koja, srećom, nije bila daleko.

Obećao je da će mu dati još jedan novčić ako se brzo vrati s njegovim prijateljima.

Mlin je bio mali ali je vrveo od ljudi; bilo je tu klijenata koji su doneli

vreće žita za mlevenje, onih koji su kupovali brašno od mlinareve žene i ljudi koji su ulazili samo da bi popričali o vremenu i poskupljenjima kojim se nije nazirao kraj. Mlinar mu je pozajmio belu tuniku, a njegova žena, debeljuškasta plavuša bujnih grudi, prostrla je njegov veš da se osuši na suncu. Gvido je morao ko zna koji put da prepriča napad, borbu, pad u vodu i razbojnikovo bekstvo.

Smeškao se i zahvaljivao na pomoći, ali zapravo je bio besan. Kad su se okupljeni najzad umorili od njegove priče, povukao se u jedan ugao da sačeka svoje saučesnike i da smisli osvetu. Čak i ako ljudi koji su mu priskočili u pomoć ne budu uspeli da uhvate Mondina, on će ga naći i nateraće ga da plati. Štaviše, nadao se da ga neće uhvatiti. Ionako je znao gde treba da ga traži.

Njihov sukob pretvorio se u lični obračun.

Kad se uverio da su njegovi progonitelji odustali, Mondino uspori, a onda zastade da predahne naslonivši se rukom o zid neke kuće. Bio je iscrpljen. Takva fizička aktivnost previše zagreva krv i izaziva bol u plućima ali istovremeno izaziva prijatan osećaj sličan euforiji. A možda nije fizička aktivnost izazvala taj osećaj, pomisli. Možda je to rezultat zadovoljstva činjenicom da je savladao protivnika u borbi. Bio je siguran da će ga taj čovek naći i da vrlo dobro zna gde on živi. Ali nije bio zabrinut zbog toga. Sutradan uveče ističe rok koji mu je postavio inkvizitor i slučaj će se razrešiti na ovaj ili onaj način. Tada će se i uhoda vratiti onome ko ga je poslao. Za sada je najvažnije da mu je izmakao.

Mondino je želeo što pre da dođe do prevoda mape i da se odmah zatim vrati u kuću Uga iz Narbone da bi proverio kako se on oseća i da ga ispita pre Ðerardovog povratka, u slučaju da se povratio.

Prešao je preko cirkla nadomak kapije četvrti San Pjetro, prošao pored radionica za valjanje vune i skrenuo desno kroz polja, sve vreme hodajući uz kanal koji je tekao uporedo sa zidinama, prema kapiji Lame.

Unaokolo je bilo više ljudi nego prošli put, možda zato što je bila subota, ali kad se sve uzme u obzir, to mu je više odgovaralo. Bilo mu je lakše da prođe neprimećen. U ranim jutarnjim satima, gotovo svi su se kretali prema gradu. Uglavnom su to bili seljaci i zanatlije koji su pošli

na pijacu, neki praznih ruku, a drugi vukući kolica. Povremeno bi neko projahao na konju koji je lagano kaskao ili projurio u galopu.

Budući da je poznavao put, brže je stigao do vračare. I ovoga puta niko nije izašao da ga dočeka, međutim, čim se oglasio, žena ga je pozvala da uđe. Mondino je nepoverljivo prišao kući, ali psi se nisu pojavili. Stigao je do vrata, odgurnuo ih i zastao na pragu, paralisan od iznenađenja. Jedina prostorija, u kojoj su bile smeštene i kuhinja i radna i spavaća soba, bila je dobro osvetljena i mnogo veća nego što se to moglo naslutiti gledajući spolja. Iako je unutra bilo nezamislivo mnogo stvari, u celoj prostoriji vladao je savršen red. Ipak, ima nečeg neobičnog u tom redu, pomisli Mondino dok je posmatrao knjige naslagane na podu koje su ličile na kule, lekovito bilje koje se, izvrnuto naopako, sušilo u jednom uglu, police pune zemljanih i staklenih tegli, arapski kazan i brojne predmete od bakra i drveta čiju namenu nije mogao ni da zamisli. Međutim, imao je utisak da bi ta žena, nagnuta nad obimnom otvorenom knjigom koja je ležala na stolu u sredini prostorije, mogla da nađe svaku stvar iz prvog pokušaja. Mondino nikada do tada nije video nijednu vračaru, ali zamišljao ih je sasvim drugačije.

– Slobodno uđite – reče ona, osvrnuvši se. – Vratili ste se.

Pretpostavljam da ćete ovoga puta biti učtiviji.

Mondino se blago nakloni, što se moglo protumačiti kao pozdrav ali i kao potvrdan odgovor. Ušao je i zastao u sredini prostorije. Žena zatvori knjigu, osmehnu se i napokon se priseti pravila pristojnosti.

Dostojanstvenim pokretom pokaza mu jedinu klupu u kući i reče: – Sedite, molim vas. Još mi niste rekli ko ste.

Mondino reče da je student Studijuma i predstavi se imenom jednog od svojih učenika. Žena ga prodorno pogleda pa se i sama predstavi: – Hadija Bint Abi Bakr, vama na usluzi. Ali slobodno me zovite Adija Bintaba, kao što me svi zovu. – Onda i sama sede na klupu, na pristojnoj udaljenosti od njega, i reče sasvim prirodno, kao da nastavljaju prekinut razgovor: – Pominjali ste neku mapu.

Mondino brzo izvadi pergament, ovoga puta ne pominjući novac.

Ako ta žena želi nadoknadu za prevod, ovoga puta će morati sama da je traži.

Adija uze mapu i pažljivo se zagleda u nju. – Rečenice na arapskom

zapravo su svadbeni stihovi – reče, potvrđujući tumačenje Uga iz Narbone. – Međutim, nedovršeni su, kao da im nedostaju neke reči.

Ovo što je napisano, nema nikakav smisao. Što se tiče same mape, reč ispisana između dva crteža lava označava nešto crveno, što mi deluje čudno.

– Zašto?

– Zato što je besmisleno napisati „crveno“ ispod crvene tačke. To verovatno ima drugačije značenje.

– Možda je reč o nekom mestu u Španiji?

Adija se ozari. – Pa naravno. To je crvena tvrđava grada Garmata, koji vi zovete Granada. Verovatno je to polazna tačka, dok je neoznačena crvena tačka na vrhu lista krajnje odredište.

Ugo iz Narbone rekao je istinu. Mondino pognu ramena i pokunji se.

Malo je reći da je bio razočaran. Tek u tom trenutku je shvatio da je namerno gajio nepoverenje prema Francuzu kako bi mogao da sanjari da se u tim stihovima krije neka važna poruka. Međutim, ipak su to bile reči bez smisla, a ako se u njima i krilo nešto, bio je to samo putokaz do nekog mesta u Španiji.

– Jeste li sasvim sigurni u to? Hoću da kažem, znate, ova mapa je povezana s alhemijom...

– Zaista? – prekinu ga ona sa zagonetnim sjajem u očima. – Možda želite da kažete da je venčanje koje se pominje u stihovima, zapravo venčanje žive i sumpora, metalnog principa i zapaljivog principa materije? Jesam li pogodila?

– A kako vi to znate? – bilo je jedino što je Mondino uspeo da kaže.

Ta žena ga je sve više iznenađivala. Nije se izražavala kao nekakva seoska vračara. Štaviše, nije se izražavala ni kao žena.

Adija se nalakti na sto i osmehnu se, otkrivajući bele pravilne zube. – Potičem iz porodice alhemičara. Moj otac nije imao sinove i preneo je svoje znanje na mene. To nije uobičajeno, ali događa se.

– Čovek koji vas je preporučio pričao je o vama kao da ste vračara – reče Mondino.

Adija se blago nagnu prema njemu i Mondino primeti da ona i nije naročito mlada. Imala je sigurno dvadeset pet godina, međutim u toj kući se nije primećivalo prisustvo muža i dece. Zar je moguće da jedna

tako lepa žena nije našla muškarca koji bi je zaprosio? A možda nije želela da se uda? To je delovalo gotovo besmisleno, ali s obzirom na njenu narav, bilo je sasvim moguće.

– Ljudi zaziru od vračara – reče Adija ozbiljnim glasom. – Ali zazirali bi mnogo više od žene koja se bavi naukom. Izabrala sam manje zlo. – Ponovo se osmehnula, a Mondinu se učini da u njenim očima vidi senku tuge. – Osim toga, titula vračare pomaže mi da držim muškarce na odstojanju – dodade. – I one dobre i one loše.

– Shvatam – reče Mondino obuzet nelagodom, samo da bi nešto rekao. – Onda, ako kažete da ti stihovi nemaju nikakve veze alhemijom, mogu da vam verujem.

Adija Bintaba se ispravi. – Nisam rekla ništa slično. Ne može biti slučajno to što su na mapi punoj alhemijskih simbola ispisani stihovi o nečijem venčanju. Samo sam rekla da su ti stihovi nedovršeni. Kad bismo znali koje reči nedostaju, sve bi bilo jasnije. Nemate još nešto?

Neko pismo, knjigu... Budite iskreni ako želite da vam pomognem.

– Ova mapa je sve što imam – reče Mondino i slegnu ramenima.

– A kako ste došli do nje?

– To ne mogu da vam kažem.

Adijin pogled bez reči je pokazivao šta ona misli o tom nedostatku poverenja. – Ne možete da kažete – ponovi zamišljeno. – Možete li barem da mi kažete koju tajnu želite da otkrijete ako protumačite ovu mapu?

Mondino nije predvideo to pitanje i načas je ostao bez reči. Želeo je da je usmeri na pravi put u nadi da će ona uočiti vezu koja je njemu možda promakla. Ali svakako nije mogao da joj ispriča šta je učinio.

Potrudio se da smisli nešto na licu mesta.

– Kao što sam vam rekao, studiram medicinu. S nekolicinom prijatelja proučavam cirkulisanje krvi i jednom od njih palo je na pamet da bismo saznali mnogo više kad bi se krv mogla pretvoriti u čvrst metal. Onda se pojavila ova mapa...

– Kome je, tačno, pala na pamet ta mogućnost?

Zbunivši se u trenutku kad ga je prekinula, Mondino odgovori: – Mom profesoru, Mondinu de Lijuciju.

– Mondino – ponovi Adija. – Tadeov učenik?

– Upravo taj – reče lekar, ne mogavši da sakrije iznenađenje kad je shvatio da je žena čula i za njega i za Tadea Alderotija. – Poznajete ga?

– Čula sam za njega. On je neznalica.

Osmeh iščeznu s Mondinovog lica. – Mog profesora smatraju jednim od najvećih lekara današnjice – jetko odvrati.

Adija kao da se s mukom uzdržavala da mu se ne nasmeje u lice.

Podigla je obe ruke kako bi zaustavila njegove proteste i rekla: – Ne dovodim u pitanje njegove zasluge. Naprotiv, izuzetno cenim Mondinovo proučavanje anatomije i s nestrpljenjem očekujem traktat koji piše. Ali za mene je on ipak neznalica koja se bavi samo spoljnim aspektima, zanemarujući unutrašnje.

– Ne razumem vas.

Adija ga pogleda sažaljivo. – Nauka mora da razvija čoveka kao što čovek razvija nauku – reče zatim, kao da je time sve objasnila.

– Šta hoćete da kažete? Nije mi jasno.

– Objasniću vam jednostavnim rečima, kako biste mogli da shvatite – odgovori ona. Bilo je očigledno da mu se podsmeva i Mondinu je bilo neprijatno, kao čoveku koji jedini u nekoj grupi nije razumeo neku dosetku. – Ali najpre mi kažite nešto. Zašto je vaš profesor poslao vas, umesto da lično dođe?

– Nije znao da ste svestrano obrazovana alhemičarka – odgovori Mondino i promeškolji se na klupi. – Mislio je da je za razgovor s vračarom dovoljno da pošalje mene.

Adija Bintaba prestade da se smeška i netremice se zagleda u njega.

– Jednom sam, sasvim slučajno, prerušena u muškarca, prisustvovala času anatomije koji je držao Mondino de Lijuci. Sad mi kažite zašto ste došli u moju kuću lažno se predstavljajući, profesore, i šta očekujete od mene.

12.

Kad je dečak stigao s onom dvojicom po koje ih je poslao, Gvido Arloti je već bio obukao svoju odeću, koja se u međuvremenu osušila, vratio je pozajmljenu tuniku i zahvalio mlinaru. Dečak je ispružio ruku i tražio novčić koji mu je obećao.

– Rekao sam da ću ti ga dati ako se brzo vratiš s mojim prijateljima – odbio ga je Gvido. – Briši, dok te nisam išutirao zato što sam morao toliko da te čekam.

Klijenti i radoznalci koji su stajali ispred mlina osmehnuše se dečakovom razočaranom izrazu lica, a jedan starac mu stavi u ruku parče hleba kako bi ga utešio. Gvido se već bio zaputio prema Kapiji Galijera i udaljavao se gotovo trčećim korakom. Nije znao koliko će se lekar zadržati kod vračare, a želeo je da ih iznenadi dok budu zajedno.

– Kuda idemo? – upita ga jedan od saučesnika.

– Izvan cirkla – odvrati Gvido ne usporavajući korak. – Moramo da nađemo čoveka koji me je gurnuo u kanal.

Kroz prozor ispod kojeg je prisluškivao, čuo je Mondina dok je pričao o pokrštenoj Arapkinji koja se bavi vračanjem. A tek je trebalo utvrditi kako je to pokrštena ako se bavi radnjama koje su u suprotnosti s hrišćanskom verom. Za sada je najvažnije što je saznao da ona živi u Bovi. U tom kraju sigurno nema mnogo Arapkinja.

– Treba li da ga ubijemo?

– Ne. Onome ko mi plaća potreban je živ. Ali nije precizirao u kakvom stanju mora da bude.

Ona dvojica se zasmejaše. Gvido je često koristio njihove usluge kad mu zatreba pomoć. Bili su pouzdani, ništa ih nije moglo zaustaviti i znali su da čuvaju tajnu.

– Jeste li naoružani?

Onaj koji je hodao pored njega zadignu rub tunike od sirove konoplje i pokaza dugačak bodež koji je zadenuo za pojas ispod košulje. Drugi samo klimnu glavom.

– S njim će biti i jedna žena. Veštica.

Rekao je to da bi video kako će njih dvojica reagovati. Nije želeo da

se razbeže, preplašeni pred pretnjom neke zle čini. Njegovi saučesnici su neko vreme ćutali, a onda jedan od njih upita: – Kakva je?

– Ne znam.

Drugi se osmehnu. – Nadajmo se da je mlada i meke puti, a ne neka matora presahla drolja. Treba li i ona da ostane živa?

Gvido je pomislio da inkvizitoru neće smetati ako se njih trojica budu malo zabavili s vešticom.

– Ne – odvrati. – Ona nikome nije potrebna.

Kad je malo bolje razmislio, Gvido je zaključio da bi mu Mondino mogao stvoriti nevolje ako ostane živ. Bio je ugledan čovek, profesor Studijuma, i mogao bi da ga prijavi, da ga otera u zatvor. Vrlo dobro je znao da se, ako dođe do nevolje, inkvizitor neće suprotstaviti gradskim stražarima kako bi ga odbranio. Morao je sam da se postara za svoju bezbednost.

Još neko vreme je razmišljao o tome, ali kad su stigli do kapije Galijera, doneo je odluku. Ubiće i Mondina. Onda će reći inkvizitoru kako ga je ovaj otkrio i kako je morao da se brani. Uberto iz Riminija će pobesneti, ali moraće da se pomiri s onim što se dogodilo.

Gvido napokon izvi usne u osmeh. Posle svega što se dogodilo, to jutro će se povoljno okončati.

Adija Bintaba priđe ognjištu u dnu prostorije, uze lonče neobičnog oblika koje je stajalo pored rešetke i reče: – Zaboravila sam svoju dužnost domaćice. Molim vas, popijte jedan napitak iz moje otadžbine.

Napunila je dve kalajne šolje nekom tečnošću boje ćilibara i vratila se za sto. – Zove se ataj – reče. – Priča se da je u Arabiju stigao iz daleke Kine, pre mnogo vekova. Odličan je za zdravlje, može da razbistri um i da ublaži simptome trovanja.

Mondino prinese šolju ustima i otpi jedan gutljaj. – I ukusan je – reče, iznenađen. – Hvala vam. Ali, molim vas, vratimo se temi. Ne bih želeo da budem neučtiv, ali problem je u tome što, iz razloga koje vam ne mogu objasniti, imam vrlo malo vremena na raspolaganju.

Sve joj je već ispričao. Praćen njenim prodornim pogledom priznao joj je ko je, zašto je došao i šta ga zanima. Pričao joj je i o Vilhelmu iz Trira, ne zalazeći previše u detalje i izbegavši da joj navede poduži

spisak nezakonitih dela koje je počinio tokom poslednjih nekoliko dana.

Nagonski je verovao toj ženi, ali opreznost mu je nalagala da ne preteruje.

Adija popi gutljaj ataja, zatim još jedan, očigledno uživajući. – Vreme je nešto što moramo da iskoristimo a ne da mu robujemo – reče. – U suprotnom postaje pravi kavez. Smirite se i saslušajte me, molim vas.

– Slobodno kažite.

– Hoćete da saznate ko je uspeo da pretvori srce tog nemačkog templara u komad gvožđa – reče Adija. – Jedino što vam mogu reći jeste da je u tom slučaju u pitanju izopačena primena alhemije. Taj put ne može dovesti ni do čega dobrog. Morate ga napustiti.

Mondino se zajapurio od ljutnje. Taj profesorski ton nimalo mu se nije svideo. – Ne slažem se – odvrati, nalakti se i pažljivo joj se zagleda u lice. – Primena jeste izopačena, ali naučna saznanja, neophodna za ostvarivanje tog preobražaja, sama po sebi nisu ni dobra ni loša.

Adija uzdahnu kao da razgovara s tvrdoglavim detetom. – Navešću vam primer. Zamislimo na trenutak da je vaš životni cilj osvajanje nekog planinskog vrha, slažete li se?

– Naravno. Nastavite.

– Počeli ste da se penjete. Hladno vam je i gladni ste. Morate da izbegnete opasnosti koje vam prete od divljih zveri i drumskih razbojnika. Usput naiđete na kolibe pastira i šumara koji vam ponude gostoprimstvo i odmor. Vi im uzvraćate pomažući im malo u obavljanju njihovih poslova, lečeći ih od nekih bolesti budući da ste lekar, a onda se oprostite s njima i produžite. Sve dok jednog dana napokon ne otkrijete da ste stigli na vrh planine. Kako se osećate u tom trenutku?

– Zadovoljno, pretpostavljam. Ali nisam shvatio smisao tog primera, a kao što sam vam maločas rekao...

– Nisam završila. Na drugom obronku planine nalazi se jedan čovek koji ima isti cilj. Počeo je da se penje, a da bi se zaštitio od hladnoće, ukrao je odeću i pokrivače prvom šumaru na kojeg je naišao. Da bi se prehranio ubio je ovce nekog pastira, a kad ga je ovaj uhvatio na delu, ubio je i njega. Da ne bi bio usamljen, oteo je njegovu udovicu i nekoliko dana je vodio sa sobom, ne obazirući se na njen plač. Onda mu je

dosadila pa ju je ostavio u šumi, a on je nastavio da se penje. Usput je sreo još pastira, šumara i od svakog je uzeo ponešto. Mnogima čak i život, nijednom ne pruživši ništa zauzvrat. Jednog dana stigao je na vrh planine, gotovo u isto vreme kad i vi. – Adija zastade, gledajući ga pravo u oči. – Rezultat je isti, ostvaren skoro istovremeno. Ipak, možete li reći da je način na koji je postignut nevažan, i taj cilj, sam po sebi, u odnosu na obojicu, nije ni dobar ni loš?

Mondino se na izvestan način divio Adijinom jasnom i ujedno slikovitom izlaganju sopstvenog stava. Ali nije mogao podneti pomisao na to da mu drži predavanja. On je magister medicinae, čuven i cenjen širom Italije, pa čak i u Francuskoj, i ne može dopustiti da ga neka žena dovede u nepriliku. Nije joj odgovorio iz čiste oholosti.

– Nisam došao ovamo da razmatram filozofska pitanja, gospo – reče. – Moje pitanje je drugačije prirode. Možete li da mi kažete kako je moguće pretvoriti u gvožđe srce, krv i krvne sudove jednog ljudskog bića? I ko je mogao da izvede tako nešto?

Adija ponovo prenaglašeno uzdahnu. Kao da mu se i dalje podsmevala.

– Abu Ali al-Husein Ibn Sina, kojeg vi poznajete pod imenom Avicena – reče – imao je običaj da kaže kako se nijedna pojava ne može spoznati potpuno dok se ne spoznaju njeni uzroci. Slažete li se s tom tvrdnjom?

– Da, ali kakve veze to ima?

– Ja ne znam mnogo o proceduri kojom se ljudska krv preobražava u gvožđe, a zatim i u zlato, ali...

– U zlato? – prekinu je Mondino sumnjičavim tonom.

– Da, u zlato. Vi ste lekar? Onda su vam svakako poznata dela Džabera ibn Hajana, kojeg vi zovete Geberus, Mikela Skota, Arnalda iz Vilanove, Alberta Velikog...

– Poznata su mi – odvrati Mondino, uvređen. – Ali savremeni profesori Studijuma uče studente da iz alhemije treba uzeti ono što je korisno za medicinu, zanemarujući ostalo. Ja sam lično isprobao recept Mikela Skota za pretvaranje olova u zlato i ništa korisno nisam postigao.

– Zaista? – upita Adija. – A šta ste, tačno, radili?

– Sledio sam, korak po korak, njegova uputstva. Uzeo sam olovo, triput sam ga istopio s krečom, crvenim arsenikom, oplemenjenim vitriolom, zašećerenom stipsom, a zatim sam ga potopio u sok od morskog prkosa i divljeg krastavca. Nakon toga...

– Olovo se nije pretvorilo u zlato – prekinu ga ona još jednom – a vi ste zaključili da je receptura lažna.

– Upravo tako.

– E pa, prevarili ste se.

Mondino se iznervirao. Tačno je da se Adija Bintaba bavi naukom, no uprkos tome ispoljavala je tipično žensku sklonost da zanemari činjenice i da uzme u obzir samo sopstvene zamisli.

– Ne može biti istinito što se na osnovu iskustva potvrdilo kao lažno – jetko odvrati.

– Vi zaista ne shvatate da ishod ne zavisi samo od recepture, već i od onoga ko je sprovodi u delo? – odvrati ona obuzeta očajanjem. – A pametan ste čovek. U alhemiji, napredak nauke ogledalo je unutrašnjeg napretka. Alhemičar koji nije usavršio lične kvalitete može da prati formule i procedure opisane u knjigama, ali neće ostvariti nikakav rezultat.

Mondino zaključi da je ta igra i previše trajala. – Slušajte, gospo Adija. Voleo bih da ostanem ovde da raspravljam s vama, ali kao što sam već rekao, nemam vremena. Možete li da pretpostavite kako je neko mogao da ubije tog templara na tako varvarski način ili ne možete?

Adija se od srca nasmeja a Mondino oseti kako ga obuzima vrelina.

Uzalud je došao ovamo: u dva navrata je izgubio gotovo celo jutro, a sad kad su mu preostala samo dva dana, ne može dozvoliti sebi da sedi tu dok mu se ta žena podsmeva.

– Naravno da imam izvesne pretpostavke u vezi s tim – reče Adija kad je prestala da se smeje. – Već neko vreme pokušavam da vam ih izložim, ali vi mi ne dozvoljavate da govorim.

– Ja ne dozvoljavam vama? Ovo je nečuveno. Žena se uozbiljila. – Dosta. Ne mogu vam posvetiti ceo dan. Zato ćutite i slušajte ili idite.

Mondinovo mišljenje o ženama učenjacima naglo se pogoršalo.

Poželeo je da okrene leđa i da izađe iz te kuće. Ipak, naterao je sebe da se smiri. Kad je već došao, treba i da je sasluša do kraja.

– Govorite – reče.

Adija ga zajedljivo pogleda. – Kao što sam rekla, nećete shvatiti tu misteriju ako se ne budete potrudili da dokučite njene uzroke. Morate znati da put do božje kuće, to jest, do savršenstva duha i materije za kojom traga alhemija, nije unapred određen. Krajnje odredište uvek je isto, ali staze koje vode do cilja mogu da budu različite, kao u primeru planine koji sam vam maločas navela. Najuobičajeniji je put koji vodi preko pretvaranja jeftinih metala u zlato. – Mondino zausti da kaže nešto, ali ona ga zaustavi pokretom ruke. – Da bi se to postiglo, nije dovoljno samo čitati neki traktat i primeniti recepturu, kao što ste vi učinili. Preobražaj metala je kao neka merna skala. Što je stepen savršenstva duše viši, to je i preobražaj bliži uspehu. Da li ste razumeli ovo što sam dosad rekla?

Mondino klimnu glavom, a ona nastavi: – Kao što sam vam rekla, nečista duša ne može postići savršen preobražaj. Ipak, neki ljudi to ne prihvataju, oni kojima je cilj moć sama po sebi, koji žele da naprave aliksir, ono što vi nazivate „eliksirom života“, oni koji traže prečice. Ti ljudi sklapaju paktove s mračnim silama, pa čak i ako nikad ne dostignu savršenstvo, ponekad se izbore za moć. Nakratko uživaju u iluziji pobede, a onda se, neizbežno, ista ta moć okrene protiv njih i uništi ih. Da bi se obuzdale prirodne sile, duša mora biti u skladu s vasionom. Ako je duša zatvorena, te sile, kad se probude, zdrobiće je kao orah. Ne zato što su zle, već zato što je to sastavni deo njihove prirode.

– Pređite na suštinu, molim vas – reče Mondino.

– Ubeđena sam – nastavi Adija – da je čovek kojeg tražite našao metod pretvaranja ljudske krvi u primarnu materiju, a zatim i u gvožđe. Onda je, možda, uspeo da stvori i zlato od tog alhemijskog gvožđa koje se potpuno razlikuje od običnog.

– Ali zar niste rekli da nesavršena duša ne može postići taj preobražaj? – upita Mondino, koji se i protiv svoje volje zainteresovao za njene stavove.

– Zaista ne može. Osim ako joj ne pomognu mračne sile, kao što sam

rekla. Mislim da je to motiv ubistva tog templara. Izgleda da je ubistvo neophodan korak u izvođenju tog izopačenog preobražaja.

Adija je govorila o crnoj magiji, preciznije argumentujući taj stav nego što je to uspelo Ubertu iz Riminija, ali suština je bila ista. Mondino je ćutao. Njegov racionalni um opirao se pomisli da je tako nešto moguće, ali suština nije u tome da li on veruje u to ili ne veruje. Suština je u tome što je neko verovatno poverovao. Ako je tako, dvojica ubijenih templara samo su sredstvo nastojanja nekog izopačenog alhemičara da pretvara metale. U tom slučaju, zaključak o klopci ili o osveti postaje neodrživ, a Ðerardova potraga za templarima koji su nedavno stigli u grad beskorisna je.

Izgubili su još malo dragocenog vremena. Morao je odmah da ode.

Već se spremio da izgovori nešto prikladno za rastanak, kad se iznenada vrata širom otvoriše i trojica muškaraca nahrupiše u kuću.

Mondino je odmah prepoznao onog nabijenog kojeg je bacio u kanal.

Ostala dvojica izgledali su kao zlikovci i čim su ugledali Adiju, u očima im zaiskri neki zlokobni sjaj. Sva trojica su imala dugačke bodeže.

– Ne mrdajte – reče onaj nabijeni, koji se postavio kao vođa. – Vi i veštica ste uhapšeni. Ðerardo ustade od kuhinjskog stola i ushoda se tamo-amo dok su ga Fjama i sluškinjice zabrinuto posmatrale. Dok je slušao njenu priču, popio je samo gutljaj mleka i sad nije znao šta treba da misli.

Tog jutra, kao i svakog dana, Fjama je otišla da probudi poočima.

Pokucala je nekoliko puta i pošto joj se on nije oglasio, otvorila je vrata sobe. Krevet je bio netaknut, a njen poočim nije bio u sobi. Niko ga nije video da izlazi, a ulazna vrata bila su zaključana iznutra. Ako je Remiđo otišao nekud, mogao je da izađe jedino kroz kuhinjska vrata okrenuta prema dvorištu u kojem drže kokoši i jednu svinju. Fjama i dve sluškinjice otišle su u dvorište i čim su otvorile kapiju na ogradnom zidu između dvorišta i bočne uličice, otkrile su leš prosjaka. I dalje je pokušavala da shvati šta se dogodilo kad je naišao Ðerardo.

– Mislite da ga je ubio vaš otac? – upita je momak.

Fjama ga nepoverljivo pogleda. – Ako i jeste, učinio je to u samoodbrani. Možda ga je taj čovek napao da bi ga opljačkao, kad ga je

video da izlazi. A možda nestanak mog oca i smrt tog prosjaka nisu ni na koji način povezani.

U isto vreme kad je Remiđo Sensi neobjašnjivo nestao, iza njegove kuće je otkriven leš. A igrom slučaja, ubijeni je bio upravo onaj sakati prosjak za kojim je Ðerardo tragao. Teško je bilo poverovati u mogućnost da ta dva događaja nisu ni na koji način povezana. Ðerardo je i dalje koračao tamo-amo, između ognjišta i stola. Fjama je oštrim tonom naredila devojkama da spreme ručak. Možda je jednostavno želela da ih uposli ili je htela da ubedi sebe da će uskoro sve biti isto kao pre.

Sakati je rekao svojim prijateljima prosjacima da će se obogatiti.

Očigledno je znao nešto o ubistvu nemačkog templara i pokušao je da iznudi novac kako bi čuvao tajnu, ali preračunao se. Ako ga je ubio Remiđo, na šta su ukazivale okolnosti, to znači da je bankar umešan u tajnu gvozdenog srca. Možda je on ubio dvojicu templara, a ne Ugo iz Narbone kao što je Ðerardo mislio do tog trenutka. Ali, zašto je, kao lopov, pobegao iz sopstvene kuće izašavši na zadnja vrata?

Neophodno je bilo pronaći ga što pre, ne samo da bi se Fjama umirila. A šta ako je Remiđo saučesnik Uga iz Narbone? Možda je, posle ubistva prosjaka, otišao njegovoj kući. To je sasvim moguće, pomisli Ðerardo. Na kraju krajeva, Remiđo ga je upoznao s Ugom jer su se njih dvojica odranije poznavali. Ako se templar povratio i ako ga je bankar oslobodio konopaca kojima je bio vezan za krevet, Ðerardo i Mondino neće imati više nikakvih izgleda da se oslobode krivice. Ðerardo naglo zastade i udari pesnicom o sto. Tri žene se istovremeno okrenuše, preplašene.

– Oprostite – reče on. – Palo mi je na pamet nešto što moram da proverim. Gospo Fjama, učiniću sve što je u mojoj moći da vam pomognem i nađem vašeg oca. Sad moram da idem, ali vratiću se čim budem mogao.

Fjama ga ništa nije pitala, samo ga je ispratila do vrata koja vode na ulicu. Dvojica slugu dokono su stajala ispred kuće ne znajući šta im valja činiti. Ðerardo htede da se oprosti od devojke kad ga ona spontano uhvati za ruke. – Remiđo Sensi nije moj otac – ozbiljno reče.

– Znam, gospo, rekao sam „otac“ samo zato što je to kraće.

Fjama odmahnu glavom, pri čemu joj se još nekoliko pramenova plave kose izmigolji ispod kapice. – Nije o tome reč. Samo hoću da kažem da ne treba da strahujete da ćete me potresti ili povrediti ako mi kažete istinu. Zaista mislite da je on ubio tog prosjaka. Ðerardu su u trenutku proletele kroz glavu razne mogućnosti, ali na kraju odluči da bude iskren.

– Sve ukazuje na to, gospo. Ipak, bolje je ne zaključivati naprečac dok ga ne nađemo.

U tom trenu oboje shvatiše da su im prsti i dalje isprepletani.

Posramljeno ih razdvojiše, a Ðerardo se bez reči udalji sa zebnjom u srcu.

Osećao je na leđima Fjamin pogled, ali nije se prepustio iskušenju da se okrene. Ophrvale su ga zbrkane misli o svojim zavetima, o mogućnosti da skine monašku odoru, o činjenici da čak ni u tom slučaju ne bi mogao da zaprosi tu prelepu devojku s ožiljkom na licu, ako se ispostavi da je njen otac ubica. Udubljen u te nemirne misli, sudario se s prolaznikom koji je koračao u suprotno smeru. Čovek, koji je sudeći po odeći bio plemić, zasu ga uvredama i okrenu se da naredi dvojici siledžija iz svoje pratnje da ga nauče pameti, kad se nekoliko koraka dalje razlegnu uzvik.

– To je on! – uzviknu njegov bivši stanodavac, uperivši prst u njega.

– Onaj koji mi je zapalio kuću! Uhvatite ga! On je podmetnuo požar! Ðerardo izbegnu nekog ko je posegnuo da ga uhvati i potrča.

Krajičkom oka video je Fjamu kako istrčava na ulicu pokušavajući da se postavi između njega i njegovih progonitelja, ali nije mogla da mu pomogne. U sledećem trenutku Ðerardo oseti kako ga je neko zgrabio s leđa i pade na tlo povukavši za sobom jednog od slugu onog plemića.

Drugi mu priđe i šutnu ga u bok. Zatim nastavi da ga šutira.

U kratkim predasima između bolnih udaraca, Ðerardo je čuo Fjamu kako zapomaže i pomislio je kako je sve gotovo. Neće moći da bira između zemaljske i božanske ljubavi. Završiće na vešalima.

– Uhapšeni? U ime čega, u ime pravde? – upita Mondino i stade ispred Adije. – Ne bih rekao da predstavnik naroda koristi usluge koljača prilikom sprovođenja pravde.

Čovek se ispravi i isprsi. – Ja sam Gvido Arloti, specijalni agent u službi Uberta iz Riminija, inkvizitora Bolonje. Nemojte pružati otpor, dopustite nam da vam vežemo ruke i neće biti povređenih.

Jedan od njegovih pratilaca razveza kanap koji mu je dotad bio vezan oko pasa umesto kaiša, ali ne pomeri se, već sačeka naređenje.

Mondino je gledao kuda bi mogli da pobegnu. Svakako je istina da je Gvido Arloti u inkvizitorovoj službi. Ipak, teško da je njegovo zaduženje bilo zvanične prirode. Crkva nije volela da se ističe u takvim slučajevima i ne bi poslala agenta da uhapsi zato što bi time otvoreno zaobišla gradske zakone. Gvido Arloti je sigurno pribegao tom triku kako bi ga onesposobio bez rizika. Onda će mu se svakako osvetiti što ga je gurnuo u kanal, a zatim će povrediti Adiju. Njegovi saučesnici su je gutali očima.

U tom trenutku Adija iskorači, nimalo uplašena. – Odmah idite i nećete biti povređeni – mirno reče.

Dvojica siledžija grohotom se nasmejaše, ali onda zbunjeno pogledaše svog vođu.

– Zaista mislite da ćete nas uplašiti svojim zlim činima? – prezrivo upita Gvido Arloti. Onda odlučno priđe Mondinu.

Adija zviznu i uzviknu nešto na arapskom. Ona trojica se zbunjeno zgledaše, ali njihova nesigurnost trajala je samo tren. Sive doge uleteše kroz otvorena vrata i vrlo odlučno, ne lajući i ne režući, napadoše siledžije s leđa.

Soba se u trenu ispuni bukom i vriskom. Gvido Arloti se okrenu da vidi šta se događa, a Mondino skoči na njega i uhvati ga za ruku u kojoj je ovaj držao bodež. Gvido ga dočeka slobodnom rukom stisnutom u pesnicu, a Mondino ga udari kolenima u genitalije, bodež ispade a njih dvojica se u žaru borbe otkotrljaše na pod.

Mondino nije znao šta se događa oko njih, nije znao gde je Adija niti da li su psi savladali onu dvojicu. Video je samo krupne Gvidove šake dok je ovaj pokušavao da ga udari, da mu iskopa oko, da ga zgrabi za gušu, i svu pažnju je usmerio na napor da ga spreči. Uspeo je da ga udari laktom u jagodicu i Gvido jauknu. Kratko je likovao, zato što ga je protivnik udario glavom tako snažno da ga je gotovo onesvestio, ali začudo, nije jauknuo on već Gvido. Dok je, zadihan, pokušavao da

ustane s poda, Mondino oseti sečivo bodeža pod rukom. Podignu ga i sede na pod, ošamućen, ali spreman da se brani.

Osvrnu se oko sebe zgrčene vilice, s bodežom u ruci. Saučesnici Gvida Arlotija ležali su na podu, okrvavljeni i ošamućeni, poderane odeće, a njihove noževe Adija je odložila na sto iza sebe. Dve doge ćutke su ih nadzirale zakrvavljenih očiju, spremne da skoče ako njih dvojica pokušaju da se pomere. Gvido je sedeo na podu i trljao potiljak, crven od besa. Adija Bintaba ga je udarila motkom po glavi i sad ga je izazivački gledala.

Uprkos okolnostima, Mondino je morao da primeti da je prelepa u toj ratničkoj pozi. S naporom je ustao, otresao prašinu s odeće i prišao Gvidu. – Sad nam kažite ko vas je poslao i zašto – reče pretećim tonom. Čovek pljunu na pod tik ispred Mondinovih nogu. – Terajte se u pakao, i vi i ta kurva.

Mondino se sagnu i dograbi ga za gušu, ali Adija ga zaustavi dotakavši ga motkom po grudima.

– Dosta je – reče. – Već ste napravili i previše gužve u mojoj kući.

Mondino nije nameravao da sluša njena naređenja u toj situaciji. – Oprostite – reče, s naporom se uzdržavajući. – Moram da saznam zašto me ovaj čovek od sinoć prati kao senka. To je izuzetno važno pitanje.

– Ja odlučujem o tome šta je važno u mojoj kući – odvrati Adija. – Vas trojica, izlazite napolje inače ću narediti dogama da vas napadnu.

Načinila je zapovedni pokret motkom i ona dvojica se pridigoše, oprezno i s bolnom grimasom na licu. Jednom je gotovo pola ruke bilo zdrobljeno, a drugi je krvario iz bedra. Samo je Gvido Arloti ostao nepovređen, ako se izuzmu brojni podlivi na licu i rukama. Mondino je pretpostavio da ne izgleda nimalo bolje od njega.

– Gospo – reče ljubaznijim tonom. – Informacije koje ovaj čovek poseduje izuzetno su mi važne. Možda je čak reč o životu i smrti.

Adija izgovori dve reči na arapskom i psi joj priđoše i sedoše pored nje. – Odlazite – reče zatim, obraćajući se trojici nasilnika. – Odmah, pre nego što se predomislim.

Njih trojica požuriše prema vratima teturajući se i sledećeg trenutka izađoše pod budnim pogledom Adije i njenih pasa. Kad su dovoljno odmakli, Gvido Arloti doviknu s bezbednog rastojanja: – Ponovo ćemo

se mi videti, veštice! Gorećeš na lomači, zajedno sa svojim demonskim psima.

Onda se okrenu i pridruži se onoj dvojici, koja su bila previše ošamućena da bi mogla da zaprete osvetom.

– Pogrešili ste što ste ih pustili – reče Mondino, dok ih je gledao kako se udaljavaju prema glavnom putu. – Sad ste i vi u opasnosti.

– A šta je trebalo da uradim, po vašem mišljenju? – uzvrati Adija spuštajući štap i saginjući se da pregleda doge. – Da ih ubijem?

– Ne, ali...

– Šta, ali? Kako bih drugačije mogla da ih sprečim da kažu inkvizitoru za mene? Ispravnom primenom alhemije nije predviđeno ubijanje, profesore. Mislila sam da vam je to jasno.

– A šta ćete onda da učinite?

Adija je ćutke posmatrala sobu. Nekoliko knjiga palo je na pod, klupa se izvrnula, ali neobičan red koji je Mondino primetio kad je stigao nije bio previše narušen.

– Bilo mi je dobro ovde – reče ona sa senkom žaljenja u glasu. – Ali došao je trenutak da bez odlaganja odem.

– Nameravate sad da odete? – upita Mondino, iznenađen. – Zauvek?

– Da. Čovek koji je, koliko sam shvatila, u inkvizitorovoj službi, optužio mi je za veštičarenje. S tim se ne treba šaliti, slažete se?

Bila je u pravu, iako joj nije pretila neposredna opasnost kao što je ona mislila. Ubertu iz Riminija bio je važan samo proces protiv templara i proći će mnogo vremena pre nego što odluči da se pobrine za seosku vračaru.

– I sve ćete ostaviti ovako? Sve ovo... znanje? – Nije mogao da nađe prikladniju reč kojom bi opisao ono što je video.

Adija se osmehnu. – Poneću sa sobom sve što budem mogla. Ostalo ću ostaviti vlasnicima kuće kao nadoknadu za novac koji im dugujem.

Nemam vremena da svratim da izmirim dug.

– I kuda ćete otići?

– U Kortičelu. Jedna pouzdana osoba ugostiće me dok ne nađem mesto na brodu za Veneciju. A šta ćete vi?

– Kako šta ću?

– Povratak u Bolonju, peške, nimalo nije bezbedan. Ti ljudi izgledaju

previše izmučeno da bi pokušali nešto, ali mogli bi i da vas sačekaju na nekom pustom mestu, a sami ne biste imali gotovo nikakvih izgleda protiv njih, iako su sada nenaoružani.

Mondina obuze neobična seta pri pomisli na to da će Adija zauvek otići. Ali te reči su ga rasrdile.

– Vi ste krivi što se izlažem tom riziku, zato što ste ih pustili da odu – jetko reče.

– Upravo to sam htela da kažem – mirno odvrati Adija. – Osećam se donekle odgovornom za vašu bezbednost, zato vam predlažem da pođete sa mnom. Udvoje ćemo, s psima, biti sigurniji.

– Ali ja idem na suprotnu stranu.

Ona nestrpljivo uzdahnu. – Zaista sporo shvatate ili se namerno tako ponašate da biste me iznervirali? Jeste, hodaćete malo duže, ali nećete rizikovati život. U Kortičeli možete da se vratite barkom u Bolonju. Sve u svemu, trebaće vam sat više da stignete. Toliko žurite?

– Ne, samo me je iznenadila vaša odluka. Kad pomislim na svoju kuću, na svoje knjige... Zaista možete da ostavite sve to? – upita. – Bez trunke žaljenja, bez razmišljanja?

Adija ga odsutno pogleda. – Svakako mi neće biti prvi put. Iako sam se preobratila u hrišćansku veru, kuda god da odem, jedva me trpe i već mi se događalo da moram da pobegnem. Uostalom – nastavi uz usiljen osmeh – to je način da vidim nova mesta, da upoznam svet i mnoge ljude koji, kao i ja, tragaju za istinom.

Mondino je poželeo da je upita za kakvom istinom traga, ali nije bilo ni vreme ni mesto za takva pitanja.

– Prihvatam vašu ponudu, gospo – reče, rešen da više ne okleva. – Pomoći ću vam da se spakujete, ako dopuštate.

Adija razvuče usne u osmeh. – Ovo je prvi put da mi se ljubazno obraćate otkako ste došli.

13. Ðerardo začu udaljeno škljocanje ključa u bravi i otvori oči, uzalud jer je oko njega vladao mrkli mrak. Lice mu je nateklo od zadobijenih udaraca i osećao je bol pri svakom pokretu.

Nije znao koliko je vremena prošlo. Odmah je osetio prodoran vonj izmeta, isti onaj vonj koji ga je dočekao kad je ušao u ćeliju. Opružio se na goli kamen, što dalje od slamarice u uglu iz koje se širio taj neprijatan zadah i posle izvesnog vremena čak ga ni strah zbog neprilike koja ga je zadesila nije sprečio da zaspi.

Pokušao je da ustane, ali udario je glavom. Zaboravio je da je tavanica niža od pet stopa i da mu ne dozvoljava da se uspravi.

Vazduh je prodirao kroz prozorčić smešten pored vrata, kroz koji su zatvorenicima doturali hranu. Zapravo, Ðerardo je pretpostavljao da je to namena prozorčića, budući da mu nisu doneli ni hranu ni vodu otkako su ga doveli.

Najpre su ga zatvorili u zajedničku ćeliju u kojoj je već bilo četvoropetoro ljudi. Onda su, bez ikakvog objašnjenja, došla dva grmalja i premestila ga u taj sobičak koji je nekada verovatno bio ostava, naknadno pretvorena u ćeliju kad je u palati gradskog poglavara napravljen zatvor.

Od tog trenutka Ðerardo je ostao sam u mraku, čekajući da ga odvedu na ispitivanje.

Vrata se otvoriše i na pragu se pojaviše dvojica naoružanih, toliko visoki i krupni da nisu mogli istovremeno da uđu u taj mali prostor.

Jedan ga uhvati za ručne zglobove i izvuče ga napolje. Kad ga je zapljusnula svetlost, momak oseti prodoran bol u očima i snažno stisnu kapke. Dvojica stražara uhvatiše ga ispod miške i odvukoše ga tako da gotovo nije dodirivao pod stopalima. Prošli su pored nekoliko zajedničkih ćelija iz kojih se širio jak vonj znoja i izmeta, a iz jedne je dopirao smrad leša koji se raspada. Momak ne upita kuda ga vode.

Znao je da bi umesto odgovora dobio udarac. Sišli su niz drvene stepenice, zatim niz još jedan niz kamenih stepenika, a Ðerardo se, osetivši da je svetlost postala prigušenija, usudio da ponovo otvori oči:

obreo se u podzemnoj prostoriji, očigledno namenjenoj mučenju.

Prilično se iznenadio kad je pred sobom ugledao gradskog poglavara i predstavnika naroda. Nije bio upućen u proceduru, ali u tome je svakako bilo nečeg neuobičajenog. Hapšenje studenta koji je podmetnuo požar nije toliko značajno da bi zahtevalo prisustvo gradskog poglavara.

Ipak, Ðerardo nije dozvolio da ga to zaplaši. Uprkos ošamućenosti izazvanoj udarcima, tokom prethodnih nekoliko sati razradio je odbrambenu strategiju, veoma jednostavnu i teško oborivu: sve će poreći.

Jasno je da se požar nije mogao poreći. Ali nije bilo dokaza da ga je on podmetnuo. Niko ga nije video kad je ušao u kuću, niko ga nije video kad je pobegao preko krova. Jedini dokaz na njegovu štetu jeste činjenica da je pobegao ne otišavši kod stanodavca da zatraži objašnjenje niti kod sudije da zahteva odštetu, budući da mu je sva imovina izgorela u požaru. Zašto je tako reagovao, pitaće ga, ako tvrdi da je nevin. Ðerardo će reći da te večeri nije bio kod kuće i da je, pošto je saznao za požar, odlučio da se sakrije iz straha da ga lažno ne optuže.

Odbrana nije bila uverljiva, ali nije bilo lako dokazati suprotno. U svakom slučaju, moraće sve da učini kako bi izbegao osudu. Namerno podmetanje požara predstavljalo je zločin protiv grada i kazne su bile vrlo stroge. Jednom nesrećniku su, samo nekoliko meseci ranije, zbog toga iskopali oči pošto su mu prethodno sipali usijano olovo na leđa.

Međutim, cela Ðerardova strategija zasnivala se na pretpostavci da ga prilikom ispitivanja neće mučiti, ali mesto na kojem se obreo opovrglo je tu pretpostavku. Ćutao je kao što i priliči zatvoreniku, krišom poglédajući Enrika Bernadacija iz Luke, gradskog poglavara sa šestomesečnim mandatom, bradatog čoveka širokog lica koji je gledao nekud neodređeno iznad Ðerardove glave, kao da je ophrvan teškim mislima. Preko žute odore od fine vunene tkanine duge do poda nosio je plavu tuniku bez rukava i kapu od mekog vunenog štofa boje slične boji šlema. Njegova elegantna pojava bila je u krajnjoj suprotnosti s tom vlažnom prostorijom, ne baš čistom i punom zastrašujućih sprava.

Zavladala je teška tišina, ali Ðerardo je strpljivo čekao, pognute glave, sve dok ga gradski poglavar nije upitao svojim toskanskim narečjem: – Jeste li vi Frančesko Salimbene iz Imole, student medicine? Ðerardo pokuša da sakrije olakšanje. Nisu otkrili njegovo pravo ime.

– Jesam, ekselencijo.

– Znate li zašto ste uhapšeni?

– Znam, ekselencijo. Zbog požara za koji se smatra da sam ga ja podmetnuo, ali ja sam nevin.

Predstavnik naroda Pantaleone Bucakarini razmenio je pogled s gradskim poglavarom, a onda je uzeo reč.

– Niste nevini. Jedan svedok vas je video kako ulazite u kuću one večeri kad je izbio požar, ali niko vas nije video da izlazite. – Uzdahnuo je, kao da mu je dosadilo što svaki put mora da ubeđuje zlikovce da nemaju izlaza. – Vaša sudbina je zapečaćena, gosparu. Lako možemo naći i druge svedoke koji će vas optužiti, a osim toga, siguran sam da ćete i sami priznati ako vas podvrgnemo mučenju. – Bio je to čovek šiljatog lica i skladnog tela, istog stasa kao i Ðerardo. Tamni ogrtač preko kratke tunike nalik vojničkoj i pantalone s crnim i crvenim prugama zašuštali su mu je kad je kružnim pokretom ruke pokazao sprave za mučenje raspoređene po celoj prostoriji. Uže, sprava za torturu koja se najčešće koristila zato što je spadala u najblaže, prouzrokovala je samo iščašenje udova. Točak i peć za žarenje gvožđa i klešta, koja je, srećom, bila ugašena. Ðerardo se nevoljno stresao što nije promaklo pažljivom oku predstavnika naroda.

– Ali ovo je građanski proces! – pobuni se. – Mučenje nije dopušteno.

– Podmetanje požara u toj kući u parohiji Sveti Antonino poslednje je što treba da vas brine, verujte mi – umeša se gradski poglavar dodirujući bradu. – Inkvizitor Uberto iz Riminija je, pošto je obavešten o vašem hapšenju, zahtevao da vas prebacimo u dominikanski zatvor u Bazilici Svetog Domenika, ali razlog za taj zahtev prilično je misteriozan. Pre nego što odlučimo da li ćemo mu udovoljiti, želimo da čujemo od vas za šta vas optužuje inkvizicija. Možete da nam kažete svojevoljno ili pod torturom. Sami odlučite. Ðerardo je ćutao. Grozničavo je razmišljao, ali uprkos naporu, nije mogao da proceni kako bi trebalo da odgovori. Mondino mu je objasnio

za šta je inkvizitor naumio da ga optuži: za ubistvo Vilhelma iz Trira i Anđela iz Pikcana, za korišćenje crne magije i pakt s đavolom. Ali nimalo mu nije odgovaralo da to i kaže, iako je nevin, zato što je reč o daleko težoj krivici u poređenju s podmetanjem požara. Osim toga, bilo kakvim priznanjem u vezi s tim umešao bi i Mondina, a to je po svaku cenu trebalo izbeći: ako se izuzmu moralna načela, činjenica je da je lekar u tom trenutku predstavljao njegovu jedinu priliku da se spase. Ðerardo će biti oslobođen samo ako Mondino bude našao pravog krivca. U nedostatku pravog krivca, nema nikakvih izgleda da uveri gradskog poglavara ili inkvizitora u svoju nevinost.

Najviše mu je odgovaralo da odugovlači, i dalje poričući.

– Nemam šta da kažem – reče, gledajući u oči najpre gradskog poglavara, a zatim i predstavnika naroda – osim činjenice da nisam kriv za zločin za koji me optužujete.

Njih dvojica se pogledaše. Pantaleone Bucakarini ukloni prstom mali beli trun na crnoj pruzi svojih pantalona.

– Kao što ste primetili, gosparu – reče zatim, podigavši glavu i pogledavši ga pravo u oči – doveli smo vas ovamo bez sudije i dželata.

Nadali smo se da ćemo na prijateljski način razrešiti ovo pitanje. Vi ćete nam reći ono što želimo da znamo, a mi ćemo vam jamčiti pošteno suđenje i blagu kaznu. Pitam vas poslednji put: zašto je inkvizitoru toliko stalo da dođe do vas? Ðerardo je napokon shvatio. Predstavnici svetovne vlasti Bolonje jesu bili na strani gvelfa a samim tim su podržavali i papsku vlast, ali nisu mogli da podnesu sklonost inkvizicije da se meša u zakonska pitanja. Ubistvo nemačkog templara bilo je, pre svega, krivično delo, što znači da je za taj zločin nadležan gradski poglavar. Predstavnik naroda dopustio je Mondinu da pregleda leš ubijenog Nemca, iznerviran saznanjem da je inkvizicija prisvojila pravo da istražuje to ubistvo.

Doveli su ga ovamo kako bi ga preplašili spravama za mučenje, a sad ublažavaju svoj postupak obećavajući mu blagu kaznu, jer naslućuju da se kuva nešto mnogo krupnije od običnog požara i žele da saznaju šta je to kako bi na vreme preduzeli mere i zaštitili se od eventualnog prekoračenja ovlašćenja.

Ipak, nije mogao da se osloni na obično usmeno obećanje koje bi ova

dvojica uglednih građana mogla bez razmišljanja da poreknu čim saznaju ono što ih zanima. Osim toga, u igri je bio prevelik ulog. Nije reč samo o njegovoj ličnoj bezbednosti, već i o sudbini jednog od najslavnijih monaških redova. Ako prihvati dogovor koji mu je ponudio predstavnik naroda, ne bi mogao da opravda ništa od onoga što je do sada uradio. Podmetanje požara, uklanjanje leša Anđela iz Pikcana, smrt onog jadnog obogaljenog dečaka, laži, bekstvo... Više ne bi postojao nikakav uzvišeni razlog i Ðerardo bi postao, pre svega u svojim očima, a zatim i u očima laičkih vlasti, običan zlikovac.

– Nemam šta da kažem – ponovi.

Pantaleone Bucakarini iskorači i udari ga pesnicom posred lica. Već iscrpljen od boravka u ćeliji i premlaćivanja koje je prethodilo hapšenju, Ðerardo se sručio na pod kao prazna vreća i prineo obe ruke licu. Osetio je kako mu vrela krv lipti iz nosa i prolazi kroz prste, prljajući mu već pohabanu odeću.

– Još niste shvatili da nemate izlaza? – prasnu Pantaleone srditim glasom. – Sad ćete shvatiti. Idem da pozovem krvnika i beležnika. Reći ćete nam ono što nas zanima, ja vam to jamčim.

Okrenu se da izađe, ali gradski poglavar ga zaustavi pokretom ruke. Načas se niko nije pomerio i nad podzemnu prostoriju nadvila se tišina u kojoj su se čuli, istina prigušeni, zvuci životnih aktivnosti na spratovima palate: uzvici, treskanje vratima, škljocanje brava.

– Ne možemo dopustiti sebi da otvoreno prkosimo inkvizitoru – reče Enriko Bernadeci uz prepreden osmeh. – Ali upravo mi je palo na um kako ćemo saznati ono što nas zanima ne zamerajući se pritom Crkvi.

Vratite zatvorenika u ćeliju.

Predstavnik naroda otvori vrata i sledećeg trenutka u prostoriju uđoše ona dva grmalja. Odvukoše Ðerarda tako da nije stigao da čuje o kakvom naumu je reč. Ali bilo mu je svejedno. On će jednako trpeti, bez obzira na to da li će završiti u rukama crkvenog krvnika ili mučitelja laika.

Odmah nakon ručka, Uberto iz Riminija pridruži se starešini ispred bazilike i glumeći ljubaznost stade da posmatra s njim radove na novom zvoniku, koji su nastavljeni tih dana posle jednomesečnog

prekida izazvanog napokon prebrođenim finansijskim teškoćama. Nisu očekivali više nikakve probleme i starešina je bio uveren da će zvonik biti završen za nekoliko godina, leta gospodnjeg 1313.

Na skelama je bilo mnoštvo nadničara i fizičkih radnika odevenih u suknene tunike, među kojima se isticala udobna ali elegantna odeća majstora zidara i crno-bele odore nekolicine dominikanaca koji su se kretali između kamenih blokova izvršavajući različita zaduženja.

– Biće prelep – reče starešina uz iskren osmeh. Bio je krupan i visok čovek, za glavu viši od inkvizitora, ali nesumnjivo glup. Ništa ga nije zanimalo u životu osim da njegovo ime ostane zabeleženo u knjigama bazilike kao ime pokrovitelja izgradnje novog zvonika. – To je poslednji detalj koji nedostaje našoj crkvi.

– Slažem se – reče Uberto. Da se ne bi isprljali, stali su podalje od gradilišta, ispred niskog zida koji je delio trg od crkvene porte pokrivene rečnim šljunkom i od groblja koje se prostiralo iza bazilike. – Uveren sam da će nadbiskup biti oduševljen kad ga bude video.

Starešina istog trena pocrvene kao krivac. – Otkud znate da dolazi?

– upita, i ne pokušavajući da porekne.

Uberto je čuo delić razgovora između ekonoma i fratra kuvara koji su govorili o dolasku velikog broja gostiju na večeru i sve mu je bilo jasno. Ali nije gubio vreme objašnjavajući, već je uzvratio pitanjem.

– Zašto me niko nije obavestio o tome?

– Glasnik je stigao tek jutros – odvrati krupni čovek, izbegavajući njegov pogled – i svi smo bili zatečeni. U žaru priprema zaboravio sam da pošaljem nekoga da vas obavesti.

Možda je bio iskren, a možda i nije. Uberto je podozrevao da je nadbiskup odlučio da ga iznenadi posetom i da je naredio da ga ne obaveste o tome. Kako god bilo, nije mogao da izabere gori trenutak da mu dodijava.

Pogledao je prema ćeliji Bazilike Svetog Domenika, sada pretvorene u kapelu. – Ne mari – reče, glumeći ravnodušnost. – Samo bih voleo da sam imao vremena da se pripremim.

Starešina klimnu glavom još jednom se izvinivši, a onda se ponovo zagleda u svoju „kreaciju“, kako je nazivao zvonik koji je sporo rastao.

Uberto je u međuvremenu pokušavao da smisli kako da ublaži taj

udarac sudbine. Tražio je da prebace studenta koji je podmetnuo požar u zatvor bazilike kako bi mogao na miru da ga ispita i da po svaku cenu izvuče priznanje. Pretpostavio je da bi u tom slučaju neko odmah otrčao da obavesti nadbiskupa o tome, ali kad bi ga stavio pred svršen čin, Rinaldo više ne bi mogao da mu postavlja prepreke a da se pritom ne sukobi s Klimentom Petim. Međutim, sad je saznao da će nadbiskup u smiraj dana doći u Bolonju i da neće odsesti u biskupskoj palati niti u logoru templara u kojem je pre tri godine lično označio početak procesa protiv njih u dogovoru s nadbiskupima Pize i Kremone, već u Bazilici Svetog Domenika. Naravno, starešini to nije delovalo čudno, on je jednostavno bio srećan što će moći da ubeleži još jedan značajan događaj u crkvene knjige, poseta nadbiskupa Ravene svom prioratu.

Rinaldo će zahtevati da se ispitivanje obavi u skladu s pravilima, što znači da neće otkriti ništa značajno. Preostaje mu jedino da privremeno povuče zahtev za izručenje zatvorenika do nadbiskupovog odlaska, ali čak je i ta mogućnost bila neizvesna. Pre svega, nije se znalo koliko će trajati nadbiskupova poseta. Možda će ostati jedan dan, a možda i celu nedelju. A Uberto nije želeo predugo da ostavi zatvorenika u rukama gradskog poglavara. Ako ga osude za podmetanje požara, postoji rizik da će umreti ili da nikada više neće moći da govori.

Srećom, osim njega, niko u samostanu nije znao za to hapšenje. To mu ostavlja malo vremena za razmišljanje, no ipak će morati brzo da donese odluku.

Upravo se opraštao od starešine kad se na šljunkovitoj stazi porte pojavi mladi glasnik iz gradske palate koji se zaputi prema njima čim ih je ugledao. Uberto je pretpostavio da mu momak donosi vesti od gradskog poglavara. Šta god da je trebalo da mu kaže, starešina to nipošto nije smeo da čuje. Odluči da mu pođe u susret, ali krupni starešina ga uhvati za mišicu. – Pustite njega da nam priđe, oče – reče. – Znam koliko ste skromni, ali hijerarhiju treba poštovati.

Pre nego što je Uberto mogao da mu uzvrati, glasnik se već obreo pored njih. Naklonio se, predao inkvizitoru svitak pergamenta s pečatom gradskog poglavara i odmah zatim se povukao na pristojno rastojanje ostavljajući ga da na miru pročita poruku.

– Naređeno mi je da sačekam odgovor – reče. – Ako želite da uđete u

samostan da ga napišete, ja ću vas sačekati ovde.

Uberto klimnu glavom i prekinu ga pokretom ruke, zahvalan za tu izjavu koja mu je pružila izgovor da se udalji. Onda se obrati starešini.

– Molim vas da me izvinite – reče i okrenu mu leđa ne ostavljajući mu mogućnost da odgovori.

Dok je koračao prema samostanu, polomio je pečat i počeo da čita pismo. Gradski poglavar Bolonje, Enriko Bernadaci, udovoljava njegovom zahtevu da ispita Frančeska Salimbenea, ali budući da je student optužen za zločin protiv grada, ne odobrava njegovo prebacivanje u tamnice bazilike. Inkvizitor će morati da dođe u gradski zatvor i da ga ispita u prisustvu gradskog poglavara, predstavnika naroda i beležnika.

Uberto jedva primetno razvuče tanke usne u osmeh. Gradski poglavar svakako misli da se tim pismom neučtivo poneo prema njemu, što bi u uobičajenim okolnostima bilo tačno. Međutim, mogućnost da ispita zatvorenika bez prisustva nadbiskupa u tom trenutku mu se učini kao dar s neba i odgovor na njegove molitve. A možda je i zaista bilo tako.

Ipak, sve je zavisilo od tajnosti i brzog reagovanja. Nije smeo da izgubi nijedan trenutak.

– Lično ću odgovoriti gradskom poglavaru – reče glasniku. – Poći ću s vama u palatu.

Pokaza mu da pođe i zaputi se za njim. Krajičkom oka uhvatio je pogled starešine i načas mu se učini da ga ovaj pomno posmatra. Da li je on Rinaldova uhoda, monah koji ga obaveštava o svakom inkvizitorovom pokretu? To mu je delovalo neverovatno, ali to pitanje više nije imalo nikakvog značaja. Ako uspe da izvuče priznanje od zatvorenika, Rinaldo iz Konkoreca neće mu više podmetati klipove u točkove.

Usput je pocepao pismo na sitne komade i na jednom od brojnih mostova na Saveni bacio ga u reku, a zatim se zagledao u bele mrlje pokrivene crnim mastilom koje su plutale nošene strujom.

Kao mala flota dominikanaca koja juriša u odbranu vere.

Kad je čuo otvaranje vrata, Ðerardo pomisli da su stražari ponovo došli

po njega. Pripremio se za mučenje, nije znao koliko dugo će izdržati i samo se nadao da neće kao neko dete popustiti pred prvom naznakom bola.

Sklopio je oči kako bi izbegao iznenadan talas svetlosti koji je zapljusnuo ćeliju. Začuo je muški glas: – Možete da uđete, ali nemojte se dugo zadržavati – a zatim je osetio neobičan miris čiste odeće i kose.

Miris žene. Širom je otvorio oči ali morao je naglo da ih zatvori. Ono što je ugledao u tom kratkom trenu, nije imalo nikakvog smisla.

– Smeta vam svetlo? – čuo je Fjamin glas. – Ako hoćete, ugasiću lampu.

Verovatno ju je nečim zaklonila, jer je u ćeliji odjednom bilo manje svetlosti. Ponovo je otvorio oči i ugledao je u jednostavnoj beloj haljini s velom na glavi, kako podvijenih nogu sedi na prljavom podu. Lampu je stavila iza sebe, pored zatvorenih vrata. Ðerardo se užasno postideo svog izgleda i kiselkastog smrada koji je vladao u ćeliji. On ga više nije ni osećao, ali Fjama ga sigurno oseća, kao što mu je potvrdila maramica koju je pritisnula uz usta.

– Sad mi ne smeta svetlo, gospo, hvala vam – mucajući prevali preko natečenih usana. – Zašto ste došli?

– Nije vam drago što me vidite? – upita ona. Ðerardo odmahnu glavom. – Nije o tome reč. Naravno da mi je drago. Ali sad su saznali da me poznajete i mogli bi da vas ispituju kako bi izvukli od vas informacije o meni. Ne bih mogao podneti da vas povrede mojom krivicom.

Fjama impulsivno ispruži ruku da mu dodirne lice, a zatim je odmah povuče. U toj maloj ćeliji bili su prisiljeni da sede jedno uz drugo i uprkos bolovima u kostima i mišićima, u Ðerardu su se budili osećaji koji su ga ispunili nelagodom.

Devojka je spustila na pod malu korpu, iz koje je izvadila lanenu krpicu i vrč vode. Potopila je krpicu u vodu i počela nežno da briše prljavštinu i skorelu krv s Ðerardovog lica.

– Ništa mi neće učinite, ne brinite – reče. – Predstavnik naroda duguje mnogo novca Remiđu i sa zadovoljstvom mi je dozvolio da vas posetim u zamenu za pismo kojim se potvrđuje otpis njegovog duga.

– Niste smeli to da učinite! – uzviknu Ðerardo. – Vaš otac...

– Remiđo mi nije otac! – žustro mu odgovori Fjama. – To sam vam već rekla. I kao što znate, on je nestao. Kad se bude vratio, ako se bude vratio, moći će samo da primi k znanju moju odluku. Toliko sam verno krivotvorila njegov rukopis da ni on neće primetiti da je falsifikovan. – Načas je zastala, a zatim dodala: – Sve bih učinila da dođem do vas. Ðerardo oseti kako mu srce divlje zaigra na te reči, ali ne reče ništa.

Iznenadio se kad je shvatio da mu izneveravanje zaveta više ne deluje tako strašno. Možda je za to kriva blizina smrti. Fjama povuče ruku pošto mu je obrisala lice i spusti prljavu krpicu na pod. Sve vreme je govorila preko maramice, osim kad je uzviknula da joj Remiđo nije otac.

– Donela sam vam nešto za jelo i svežu vodu za piće – reče i stavi korpicu ispred njega. – Poslužite se, molim vas. Ðerardo ispruži ruku i izvadi pokrivenu činiju s još mlakom supom.

Halapljivo je ispi uživajući u bogatom slanom ukusu. Onda uze veliki komad mesa i krišku hleba. I dalje držeći maramicu na ustima, Fjama ga je gledala kako jede s izrazom lica koji ga je podsećao na njegovu majku. Na kraju je ispio pola vrča vode, a ostatak stavio sa strane.

– Hvala – reče. – Ovo mi je zaista bilo potrebno.

– Mogu li još nešto da učinim za vas? Ðerardo htede da joj kaže da mu ništa ne treba, ali pošto se okrepio, osećao se trezvenije i snažnije i prvi put se setio u kakvoj je situaciji ostavio Uga iz Narbone.

– Postoji još nešto, gospo.

– Slobodno recite. Ðerardo joj ukratko objasni, ne zalazeći u detalje, kako je prethodne noći Ugo povredio glavu, kako ga je Mondino operisao i kako su morali da ga vežu i da mu zapuše usta da se ne bi pomerao.

– Onda smo ga ostavili tako, iz razloga koje ne mogu da vam objasnim – reče. – Hteo sam da odem po podne da ga oslobodim, posle razgovora s vašim ocem. Onda su me uhapsili i zaboravio sam na njega.

– Hoćete li da odem da vidim kako je? Ðerardo je oklevao. – Ako ga neko ne obiđe, mogao bi da umre.

Trebalo je da se sastanem tamo s profesorom, ali on neće moći da uđe bez mene. Bio sam ubeđen da ću stići pre njega i nisam mu pokazao gde sam sakrio ključ.

– Ja ću ga sačekati, ne brinite. Ðerardo se priseti pogleda koje je Ugo upućivao devojci u Remiđovoj kući i odjednom pomisli da ne bi bilo pametno da je pošalje u vučju jazbinu, iako je Francuz povređen i slab.

– Molim vas – reče, ozbiljno je gledajući. – Nemojte ga odvezivati pre nego što dođe Mondino. Imamo razloga da sumnjamo da je Ugo iz Narbone zaista ono za šta se predstavlja.

– Ne brinite, biću oprezna – uveri ga ona. – Povešću očeve sluge.

Banka je ionako zatvorena. Ðerardo joj onda objasni gde se nalazi Ugova kuća i gde je sakrio ključ. – Od srca vam hvala za vašu ljubaznost, gospo – reče i jedva primetno se osmehnu. – Bog zna koliko mi je to u ovom trenutku potrebno.

Fjama klimnu glavom ali mu ne uzvrati osmeh. Kao da je nešto naumila. Ćutala je i činilo se da se dvoumi. – Nisam došla samo zbog toga – reče zatim. – Moram da razgovaram s vama.

– O čemu?

– O sebi.

Iznenađen, Ðerardo je uspeo samo da kaže: – Slušam vas.

Fjama je dugo ćutala, a onda je duboko udahnula. – Ovo mi nije uradio lekar da bi mi izlečio kataraktu – reče, skloni maramicu s usta i okrenu mu levi obraz. Pod treperavom svetlošću uljane lampe, ožiljak kao da je puzio poput nekakve beličaste zmije s okom u visini devojčinog čela. Ðerardo je bio zbunjen. Kakve veze ima taj ožiljak?

Devojka je bila previše uzbuđena da bi mogla smisleno da mu objasni.

– To sam svima ispričala, čak i Remiđu – nastavi Fjama. Tako šćućurena, s rukama isprepletenim na kolenima, ličila je na devojčicu. – Želela sam da zaboravim.

Zavrtela je glavom kao da nije u stanju da nastavi i ponovo je pritisla maramicu na usta. Ðerardu se učini da će suzama dati sebi oduška, ali nije mogla da zaplače. Grudi su joj se ubrzano podizale i spuštale ispod tanke odeće.

– Gospo, molim vas, smirite se – reče joj i nagonski joj se primaknu i uze je u naručje.

Fjama vrisnu kao da ju je ugrizao. Odskoči unazad i zavuče ruku u pojas, dok ju je Ðerardo zabezeknuto posmatrao misleći da će izvaditi nož. Međutim, devojka je izvukla izvezenu vrećicu u kojoj je držala tri stvari: jedan list ručno izrađenog papira, jedan pergament i nekakvu sveščicu, vrlo malu, kakvu Ðerardo nikada do tada nije video. Načini pokret kao da će mu to staviti u ruku, a onda se predomisli i spusti sve na prljav pod između njih dvoje.

– Prvi list je pismo za vas – reče. – Sveska je dnevnik koji sam odavno vodila, pergament je nešto beskorisno, ali znam da ste tragali za tim. Pročitajte pismo i dnevnik, molim vas. Želim da me razumete, a možda i da nađete opravdanje za mene.

Onda pozva stražara da joj otvori vrata, uze korpicu s posudama i izađe ne osvrnuvši se i ne pozdravivši se s njim, primetno uznemirena. Ðerardo je ponovo ostao sam. Olakšanje koje je osetio kad se zasitio i utolio žeđ iščezlo je i on oseti kako ga nešto steže u stomaku. Uze pismo koje je bilo vrlo kratko i jedva je stigao da ga pročita kad se opet začuše koraci u hodniku. Ðerardo brzo ugasi lampu prstima ovlaženim pljuvačkom i sakri sve što mu je Fjama ostavila na jedinom mogućem mestu, ispod prljave slamarice.

– Izađi sam, da mi ne bismo ulazili da te izvedemo – reče jedan stražar. – Inkvizitor te čeka. Ðerardo puzeći izađe iz ćelije, a zatim se polako uspravi na noge.

Ovoga puta stražari su ga pustili da sam hoda, ne vukući ga.

Dok je zurio u mrak, Ugo iz Narbone oseti kako ga obuzima strah. Kad se povratio, svega se setio, iako malo nejasno, kao da se sve dogodilo u snu. Ðerardo ga je doveo kući, onda ga je ostavio samog i vratio se s lekarom. Setio se užasnog bola u glavi, nekog čudnog osećaja, kao da mu je vazduh prodro u mozak. Verovatno mu je lekar probušio lobanju burgijom, a on se onesvestio.

Operacija je očigledno uspela, s obzirom na to da je sada priseban, uprkos upornom bolu u glavi. Ali zašto ga nisu odvezali pre nego što su otišli? Zar je moguće da su otkrili njegovu tajnu?

Ugo je u mislima zavirio u svaki ugao kuće u potrazi za tragovima na koje su Ðerardo i Mondino mogli da naiđu, ali bio je siguran da nije ostavio nikakav trag. Baš ništa. Knjige, dokumenta i predmete koji su mogli da ga ugroze dobro je sakrio u Toledu, gde se preselio pošto je napustio templarski logor u Tortozi.

Nažalost, morao je da popusti pred telesnim potrebama i smrad sopstvenog izmeta izazivao mu je mučninu. Na osnovu promene svetlosti koja je prodirala ispod zatvorenih prozora zaključio je da je već popodne. Zašto niko ne dolazi? Zar je moguće da su ga ostavili da umre od žeđi i gladi? Ne, to nema smisla. Nemaju razloga da ga ubiju, a da su hteli, učinili bi to na jednostavniji način. I ne bi gubili vreme na operaciju. Ne, očigledno su naumili da se vrate, ali ih je nešto sprečilo.

Ponovo je protresao konopce kojima je, u sedećem položaju, bio vezan za četiri stuba kreveta. Nije uspeo da ih olabavi, čvorovi su bili previše čvrsti. I krpa vezana preko usta bila je tako čvrsto vezana da mu se usekla između usana i razdvojila mu vilice. Već je bio pokušao da vikne punim plućima, ali iz grla mu se otelo samo nerazgovetno mumlanje koje se napolju nije moglo čuti, tim pre što su kapci bili namaknuti.

Osim toga, kad god bi se trzao i pokušavao da viče, bol u glavi postao bi nepodnošljiv. Upornom probadanju u potiljku pridružili su se i bolovi u ručnim zglobovima, u gležnjevima i ramenima. Čim bi mu glava pala na grudi, probudio bi se da bi zatim ponovo pao u lak i nemiran san iz kojeg se ubrzo budio.

U jednom takvom trenutku između sna i jave, učini mu se da čuje neki zvuk. Odjednom se razbudio i osluškivao je, napinjući sva čula.

Još jedan zvuk. Zatvaranje vrata.

Neko je ušao. Ðerardo ili Mondino, a možda i obojica. To je bio trenutak koji je iščekivao, ali još je bilo rano da se oglasi. Najpre će morati da ih ubedi da ga oslobode. Možda će ga odvezati ako budu mislili da spava, barem se nadao tome. A dok ne prozre njihove namere, praviće se da je u nesvesti. Kad je čuo bat koraka, sklopio je oči i spustio glavu na grudi.

– Dobar dan, viteže – začuo je ženski glas.

Iznenađen, Ugo zaboravi svoje namere i naglo otvori oči. Ispred

njega je, sa svećom u jednoj ruci i platnenom torbom u drugoj, stajala Fjama, bankareva ćerka. Nju su poslali da mu pomogne. Ugo iz Narbone napokon oseti kako mu olakšanje struji venama.

– Došla sam čim sam saznala da ste se povredili – reče devojka. – Srećom, još ste živi.

Bilo je ljubazno od nje što je došla da mu pomogne. Kad ju je pažljivije pogledao, Ugu se učini da ga ona podseća na nekoga. Ko zna, možda je upoznao njenu majku u Tortozi. Imao je desetine ljubavnih avantura u aragonskoj zemlji. Ipak, zapamtio bi lepu ženu kakva je, u to je bio siguran, bila Fjamina majka.

Devojka prisloni sveću uz plamen one koja je stajala u zemljanom svećnjaku na komodi i upali fitilj. Onda nakapa malo voska na drvenu površinu i pritisnu sveću kako bi mogla da stoji. Na kraju dogura komodu do kreveta.

– Da bismo bolje videli – objasni. – Ne bih volela da zasečem na pogrešnom mestu.

Kad je zasijalo svetlo, Ugo se posrami videvši mrlju od izmeta na dušeku. To svakako nisu bile idealne okolnosti za susret s jednom devojkom. Čim ga oslobodi, otvoriće prozor kako bi smrad izvetrio i otići će da se opere.

Fjama izvadi nož iz platnene torbe i približi mu se. Uga na trenutak obuze nemir kad je video da je devojka uperila nož prema njegovim grudima umesto prema konopcima, ali smirio se kad je devojka počela da mu seče odeću. Bilo je očigledno da ne želi da dodirne tu doru umazanu krvlju i govnima. Htela je da ih raseče i ostavi na krevetu. To znači da će ga videti nagog, ali ako njoj to ne smeta, on nema ništa protiv. Uprkos godinama, telo mu je i dalje bilo čvrsto i mišićavo i ničega nije trebao da se stidi. Šteta što mu krevet liči na svinjac i što ga muči razdirući bol u glavi. Da je drugačije, privukao bi je sebi čim ga oslobodi. Ali ne mora da znači da to neće i uraditi pošto se opere i okrepi, pomisli uz jedva primetan osmeh.

Fjama mu je razgolitila široke grudi prekrivene gustim plavičastim maljama s tek ponekom sedom. Onda je povukla nož naniže i do kraja mu rasekla košulju, ne dirajući pantalone. Kad je razmakla rubove tkanine, zapahnuo ih je jak vonj, ali ona kao da nije obraćala pažnju na

to. Bila je usredsređena i pažljivo je sekla odeću trudeći se da mu ne zaseče kožu. Ugo pomisli kako je devojka zaista lepa s tom svilenkastom kosom, prodornim pogledom i grudima koje su joj se isticale ispod bele tunike. Ni ožiljak koji joj je nagrdio lice nije mogao da umanji njenu lepotu.

Devojka se odmaknu od njega i isprazni platnenu torbu na komodi, a zatim izdvoji neke metalne predmete koji su zveckali na drvenoj površini. Zašto mu nije isekla konopce oko ručnih zglobova? Ugo zausti da kaže nešto, ali krpa u ustima izobličila mu je reči u nejasno mumlanje.

Fjama se okrenu i dugo mu se, ćutke, zagleda u oči. Onda reče: – Onu dvojicu sam najpre morala da ošamutim, a potom i da ih sasvim onesposobim napitkom koji parališe udove. Vi ste mi učinili zadovoljstvo da vas zateknem već vezanog i zapušenih usta.

Ugu napokon sinu. S jasnoćom misli koja često prethodi smrti, vratilo mu se potisnuto sećanje na jednu devojčicu unakaženog lica. Do sada je nije prepoznao zato što je mislio da je mrtva i zato što žena koja je stajala pred njim nije imala gotovo ništa zajedničko s krhkom figurom te devojčice. Ali više nije sumnjao. Ona je ubila Anđela iz Pikcana i Vilhelma iz Trira, a sad je na njega red.

Kad je Fjama ponovo primakla nož i počela da mu zaseca kožu, urliknuo je iz dubine grla. Ali iza krpe koja mu je pokrivala usta izašao je samo jedan žalostan jauk.

Pošto je završila svoje delo, Fjama ode u kuhinju, skinu odeću umrljanu krvlju i brižljivo se opra nad lavorom koji je pripremila kad je stigla.

Njena osveta je bila gotovo okončana, međutim, nije osećala nimalo zadovoljstva. Bila je umorna i mnogo tužnija nego što je to očekivala dok je tokom dugog niza godina planirala svaki detalj.

Obrisala se krpom od konoplje okačenom o kuku iznad ognjišta, a zatim je izvadila iz torbe čistu odeću i obukla se. Tamnosmeđa tunika, košulja i bela kapica. Neupadljiva odora koja će joj omogućiti da se izmeša s mnoštvom pošto objavi šta se dogodilo. Pre nego što je otišla, vratila se do sobe i zastala na pragu da osmotri svoje delo. Ugo iz Narbone bio je vođa, onaj bez kojeg ostala dvojica možda ne bi toliko

postigli. Zato je zaslužio da pati više od njih. Pre nego što ga je ubila, rekla mu je ko je i uživala je u njegovom bolu dok mu je zasecala kožu, obeležavajući obrise koje je zatim pretesterisala. Čak mu je pokazala i crve koji će mu pojesti mozak. Ugo je i dalje bio vezan za krevet, u istom položaju u kojem ga je zatekla. Soba se crvenela od krvi.

Gvozdeno srce štrčalo je iz grudi kao neki zlokoban cvet, a gornji delo lobanje s ostacima njegovih plavih uvojaka počivao mu je na genitalijama. Otvoren ostatak lobanje, pretesterisan iznad samih očiju, bio je pun beličastih larvi, onih koje nastaju na lešinama pasa lutalica.

Fjama je godinama razmišljala kako će ih ubiti. Odlučila je da će svoj trojici pretvoriti srce u gvožđe, kao simbol njihovog nemilosrdnog ponašanja i bezosećajnosti i da će na svakome ostaviti poseban znak koji ukazuje na specifičnu krivicu tog čoveka. Anđelu, koji je želeo da spreči nasilje ali nije to učinio, odsekla je šake ukazujući time na njegovo izostalo delovanje. Vilhelmu, starcu koji ju je nagrdio, vratila je istom merom, urezavši mu krst na licu. A Ugu, bolesnom mozgu koji je naredio pokolj, lobanja je sada puna crva.

Ona ih je prozvala Pilatom, Longinom i Kajafom, po ugledu na Hristove ubice. Prvi je oprao ruke krvlju Spasitelja, drugi mu je zario koplje u grudni koš, a treći je bio glavni vinovnik njegove smrti. A ona se, premda je znala da je ništavna u poređenju s božjim sinom, poistovetila s njim zbog nasilno oduzete nevinosti, osećala se kao žrtveno jagnje koje ništa ne može da učini kako bi izbeglo svoju sudbinu.

Odlučivši da se više ne zadržava, okrenula je leđa lešu i izašla iz kuće ostavivši otvorena vrata. Ulica je vrvela od sveta a popodnevno sunce obasjalo je sve pod kapom nebeskom toplom zlatastom bojom.

Duboko je udahnula i jezivo urliknula. Onda je potrčala urlajući kako je neko ubijen i rasporen i kako mu je srce pretvoreno u komad gvožđa.

Ulica se u trenu preobrazi u izvrnuti mravinjak. Ljudi su trčali sa svih strana, mnogi su ušli u kuću, trgovci su zatvarali radnje, majstori za izradu papira sklanjali su gomile hartije i beležnica da ih rulja ne bi srušila, žene su vrištale i prenosile vest.

Fjama se mirno udaljila noseći svoju torbu preko ramena. Trebalo je da ubije još nekoga, ali dovoljno je uradila za jedan dan.

14.

Uberto iz Riminija je s neskrivenim zadovoljstvom gledao mladića ispred sebe. Prvo je našao uklonjeno telo, a sad je došao i do osobe koja ga je sklonila nakon ubistva i podmetanja požara.

Ali trebalo mu je priznanje.

S izrazom netrpeljivosti na licu, Uberto zamisli isposničko lice Rinalda iz Konkoreca koji mu govori: „Imamo leš i čoveka koji je podmetnuo požar. Ali gde su dokazi da se leš zaista nalazio u toj kući i da je onaj koji je podmetnuo požar istovremeno i ubica?“ Rinaldova opsednutost poštovanjem zakona graničila se s naivnošću, ako ne i s nečim još gorim. Ko bi svojevoljno priznao da je vinovnik zločina koji će ga odvesti pravo na lomaču?

– Dakle, vi ste Frančesko Salimbene – reče Uberto blagim tonom. – Monah templar koji je živeo u stanu u parohiji Sveti Antonino, u stanu koji je izgoreo pre dve nedelje. Priznajete?

– Priznajem da sam živeo u tom stanu, ali ja sam student medicine, a ne monah templar.

– Ipak, Anđelo iz Pikcana, osoba koju ste primili u kući, bio je templar. A koga bi za gostoprimstvo zamolio jedan templar kojeg traži inkvizicija, ako ne nekog brata?

– Otišao bi nekom prijatelju. Poznavao sam Anđela, poznata mi je bila i njegova situacija, i nisam pomislio da kršim zakon time što sam mu pružio gostoprimstvo na nekoliko dana. Po svetovnim zakonima nisam učinio nikakav zločin.

– Vitezovi templari nemaju prijatelje među običnim svetom.

– To ne znam, ali ako vi to kažete, sigurno je tačno. Znam samo da smo nas dvojica bili prijatelji i da nisam imao razloga da mu uskratim gostoprimstvo.

Zavladala je tišina koju je narušavalo samo škripanje pera. Beležnik je sedeo levo od inkvizitora, za pisarskom klupom iskošene ploče, i zapisivao pitanja i odgovore na listu pergamenta u čijim su gornjim uglovima stajala dva gvozdena pritiskivača za papir pravougaonog oblika. Uberto je zaključio da ih taj metod nikuda neće odvesti. Nadao

se da će navesti optuženog na niz malih priznanja kojima bi on, malopomalo, izgradio oko njega čvrst kavez. Zato mu nije odmah predočio činjenicu da se služi lažnim imenom. Međutim, ispostavilo se da je Frančesko Salimbene veoma prepreden iako je mlad. Postojao je samo jedan način da brzo izvuče priznanje zlodela, ali u toj palati Ubertu su bile vezane ruke.

– Možete li nam reći za šta tačno optužujete ovog mladića, oče?

Bilo je to toskansko narečje gradskog poglavara Enrika Bernadacija.

Uberto se naglo okrenu i ugleda ga na pragu, u pratnji mračnog tipa Pantaleona Bucakarinija, predstavnika naroda.

– Nismo se tako dogovorili, ekselencijo – pobuni se dominikanac. – Pristao sam da dođem ovamo da ispitam zatvorenika samo zato što ste me uverili da ću moći da radim potpuno samostalno.

– Pristali ste zato što niste imali izbora – umeša se predstavnik naroda. – Kako god bilo, uslovi su neizmenjeni. Zaista mislite da ćete ugroziti svoju samostalnost ako nam kažete za šta je zatvorenik optužen?

Pantaleone Bucakarini bio je čuveni gibelin koji je položaj predstavnika naroda stekao zahvaljujući odluci gvelfa da uključe i suparnike u gradsku vlast, ostavljajući ih, naravno, u manjini. S njim je morao da udvostruči opreznost.

– Nije reč o tome – odvrati Uberto, odabravši taktiku opreznog pristupa. – Jednostavno ne želim da govorim o tome dok ne dođem do nekog čvrstog dokaza. Ne volim da optužujem ljude bez dokaza.

– Ja bih rekao da je baš suprotno – tiho procedi Pantaleone kroza zube, na šta se gradski poglavar nasmeja iako je bio ubeđeni gvelf.

– Šta ste rekli? – upita Uberto, koji je, zapravo, odlično čuo.

– Ništa značajno. Ali ako ne kažete ni zatvoreniku za šta ga optužujete, kako može da prizna krivicu?

Uberto bi rado podvrgao predstavnika naroda mučenju na točku. To pomanjkanje poštovanja bilo je direktna posledica slabosti sveštenika kao što je nadbiskup Ravene.

Prekrstio je ruke na grudima preko bele odore koju je nosio ispod crnog ogrtača s kapuljačom, zaštitnog znaka svog reda; ta poza je obično ulivala strah njegovim potčinjenima i onima koje ispituje.

– Kako ću i kada ću mu saopštiti, to je moja stvar, predstavniče.

Sada bih, ako mi dozvolite, voleo da nastavim ispitivanje.

Beležnik je prestao da piše i posmatrao je svu trojicu sa svoje klupe, češkajući uvo guščijim perom.

Za to vreme, Frančesko Salimbene nije propustio nijednu njihovu reč, a nada i razočaranje smenjivali su se na njegovom licu kao igra svetlosti i senki koju stvaraju sunčevi zraci dok se probijaju kroz krošnje.

– Slobodno nastavite – reče gradski poglavar i stade iza beležnike, a Pantaleone se zaputi za njim. – Nećemo vam smetati.

Na Ðerardovo lice spustila se teška senka, ali Uberto se previše rasrdio da bi mogao da likuje zbog toga. Nažalost, taj drski predstavnik naroda bio je u pravu. S obzirom na okolnosti, nije mu preostalo ništa drugo nego da ispituje zatvorenika pod njihovim uslovima. Osim toga, morao je što pre da dođe do rezultata.

Ali možda je postojao način da razreši tu situaciju u svoju korist.

– Koliko ja znam – obrati se gradskom poglavaru ne obraćajući pažnju na predstavnika naroda – ozbiljni tragovi optužuju ovog čoveka da je podmetnuo požar. Međutim, on tvrdi da je požar izbio u njegovom odsustvu.

– Tačno, ali to je zločin koji treba da utvrdi gradska vlast.

– A kako ćete to utvrditi, budući da optuženi ne priznaje?

Gradski poglavar zbunjeno ga pogleda. – Dokazi koji ga terete dovoljno su teški da opravdaju primenu torture. Ali vi to vrlo dobro znate.

– Onda, slobodno nastavite.

– Hoćete da kažete da ćete radije odustati od ispitivanja nego što ćete nam otkriti za šta ga optužujete?

– Ni slučajno – odvrati Uberto. – Odlučio sam da budem iskren prema vama. Zločin za koji nameravam da ga optužim jeste ubistvo jednog monaha templara koji je nestao posle požara u parohiji Sveti Antonino; ubica se služio crnom magijom, a ime žrtve još mi nije poznato... – Primetio je da predstavnik naroda hoće da ga prekine i ućutkao ga je pogledom. – Znam da je ubistvo izvršeno – reče, preduhitrivši njegovu primedbu – zato što sam našao leš. Mogu li sad

da nastavim?

– Nastavite – umeša se gradski poglavar.

– Osim toga, nameravam da optužim ovog momka, koji se, najverovatnije, ne zove Frančesko Salimbene, i za ubistvo Vilhelma iz Trira, nemačkog templara koji je nađen mrtav, sa srcem pretvorenim u komad gvožđa, u jednoj gostionici u okolini Bazilike Svetog Stefana.

Međutim, da bih mogao da dokažem te optužbe, neophodno je da zatvorenik pre toga prizna da je kriv za podmetanje požara. Zato ću se ja, ako smatrate da je to potrebno, povući dok ga vi budete ispitivali u vezi s tim, a kad bude priznao krivicu, nadovezaću se s ostalim optužbama.

Predstavnik naroda poče polako da tapše. Taj prostački čin bio je svojstven puku koji je na taj način izražavao zadovoljstvo nastupima uličnih zabavljača i pripovedača. Uberto, gradski poglavar i beležnik – pa čak i zatvorenik – svi se okrenuše da ga pogledaju.

– Svaka čast, inkvizitore – reče Pantaleone. – Nisam znao da ste toliko prepredeni.

– Šta hoćete da kažete? Nisam vas razumeo – umeša se gradski poglavar strogim glasom.

– Svi znaju da nadbiskup Rinaldo iz Konkoreca zabranjuje torturu – objasni predstavnik naroda. – A kao što znate, inkvizitoru je potrebna nadbiskupova dozvola za mučenje optuženog. Budući da zatvorenik nije priznao cospectu tormentorum, pri pogledu na sprave za mučenje, inkvizitor je lukavo smislio da nama prepusti podvrgavanje optuženog torturi, kako bi zatim iskoristio naše rezultate.

– Pa šta? – žustro odvrati Uberto. – Vi ste me pozvali da ovde obavim ispitivanje, umesto da mi prepustite optuženog. Ja vam sad nudim saradnju koja bi koristila i Crkvi i gradu. Kakvi vas razlozi navode da odbijete taj predlog?

Predstavnik naroda zausti da mu odgovori, ali gradski poglavar ga prekinu pokretom ruke. – Dovoljno ste rekli, Pantaleone. Nemojte dopustiti da vaše gibelinske sklonosti utiču na vaš razum. Ako je ovaj momak zaista odgovoran za zločine protiv grada i protiv Crkve, najbolje bi bilo da, u opštem interesu, nastavimo zajedničkim snagama, ostavljajući na stranu nesuglasice. Pozovite krvnika, molim vas.

Ovoga puta Uberto se jedva uzdržao da ne počne da tapše. – Pravo govorite! – uzviknu, dok je predstavnik naroda napuštao prostoriju.

Njegove reči bile su propraćene napetom tišinom koja je potrajala sve dok se Pantaleone Bucakarini nije vratio s krvnikom. Uberto stade pored gradskog poglavara prepustivši predstavniku naroda da ispita zatvorenika koji je ponovio svoju tvrdnju i odmah potom je podvrgnut rastezanju konopcima. Krvnik mu je vezao ruke iza leđa, prikačio ih za sajlu prebačenu preko vitla pričvršćenog za tavanicu, i preko niza povezanih kolotura podignu ga odvojivši ga otprilike dva lakta od poda. Ostavio ga je u tom položaju dovoljno dugo da oseti bol u ramenima izloženim neprirodnom naprezanju, a onda, na znak predstavnika naroda, naglo otpusti sajlu da bi je odmah zatim zaustavio trzajem. Mladić ispusti bolni krik a ruke vezane iza leđa poleteše mu uvis preteći da izlete iz zglobova.

– Ovo je tek prva faza – objasni Pantaleone Bucakarini. – Priznajte odmah i poštedećemo vas druge. U trećoj fazi gotovo svi priznaju.

– Nisam... nisam podmetnuo požar, verujte mi – izusti Ðerardo isprekidanim glasom. – Vratio sam se kući i video vatru. Uplašio sam se da će mene okriviti i pobegao sam.

Beležnik zapisa pitanje i odgovor. Predstavnik naroda se okrenu da pogleda gradskog poglavara i uz njegovo odobrenje naredi krvniku da ponovo podigne zatvorenika. Ovoga puta, kad ga je sajla podigla s tla, suze mu potekoše od bola i on prigušeno zaječa.

– Još imate vremena da poštedite sebe jačeg bola – upozorio ga je kapetan. – Priznajete li?

– Nisam ja to uradio – jedva je izgovorio mladić kroza stisnute zube.

– Molim vas, nevin sam.

Krvnik popusti sajlu a onda je ponovo naglo zaustavi. Ovoga puta urlik zatvorenika završio se jecajem.

– Jeste li vi pre dve nedelje podmetnuli požar u kući u parohiji Sveti Antonino? – upita ga predstavnik naroda jednoličnim glasom.

Uberto je stajao pored gradskog poglavara i netremice je posmatrao mladićevo lice tražeći nagoveštaje predaje koji su se malo-pomalo pojavljivali. Uskoro će priznati. A onda, onemoćao od istezanja sajlom, neće imati snage da izdrži prilikom ispitivanja u vezi s dvostrukim

ubistvom. Čak i da izdrži, to će ih samo naterati da nastave da ga muče dok sve ne prizna. Nakon toga neće biti teško ubediti ga da ponovi priznanje sponte non vi, to jest bez primene torture. Uberto je iz iskustva znao da optuženi koji jednom popusti, više ne može da smogne snagu i na kraju učini sve što se od njega traži.

– Nevin sam – ponovi mladić, ispoljavajući neuobičajenu upornost – u vezi s ovom optužbom i u vezi s ostalim koje inkvizitor želi da mi pripiše.

Predstavnik naroda klimnu glavom gledajući u krvnika, koji ponovno zategnu uže. U tom trenutku u dnu hodnika začuše se glasovi i bat koraka, a zatim u prostoriju uđe jedan stražar i reče da neko uporno zahteva da vidi predstavnika naroda i inkvizitora.

– Ko je to? – upita Uberto.

– Jedan dominikanski fratar i jedan majstor za izradu papira.

Dominikanac kaže da ima poruku od nadbiskupa, drugi hoće da razgovara s gosparom Pantaleonom, da bi prijavio jedan svirepi zločin.

Razmenivši netrpeljiv pogled, Uberto i Pantaleone Bucakarini izađoše i pođoše za stražarem do kraja hodnika. Dvojica koja su ih čekala bili su primetno zabrinuti. Najpre je progovorio majstor. Kad su mu se približili na nekoliko koraka, nije više mogao da se uzdrži i uzviknuo je: – Predstavniče, u četvrti papirnica nađen je neki čovek vezan za krevet u svojoj kući, s lobanjom punom crva i s komadom gvožđa umesto srca!

Kad je čuo te reči, Uberto se namah zaustavi. Još jedna žrtva ubijena na isti način! To nužno oslobađa Mondinovog studenta, koji nije mogao izvršiti treće ubistvo zato što se nalazi u zatvori. Kula optužbi koju je gradio pretila je da se bedno obruši.

Ali nije imao vremena da razmisli zato što iza njega iskrsnu otac Antonio, njegov pomoćnik. Mladić, još niži od inkvizitora, bio je zadihan i zajapuren kao da je sve vreme trčao, no ipak se nakloni kako su nalagala pravila. – Nadbiskup je stigao i zahteva hitno da vas vidi.

– Baš je rekao „hitno“?

Fratar potvrdi. – Već je otišao u vašu radnu sobu i proučava sva dokumenta u vezi s procesom, kako bi se uverio da nije bilo nekih nepravilnosti.

Uberto iz Riminija nikad u svom životu nije psovao, pa ne opsova ni u tom trenutku. Ali morao je da primenu svu svoju veštinu obuzdavanja da ne upita Boga zašto tako uporno osujećuje njegove napore. Dovoljno bi mu bilo manje od sat vremena da iznudi priznanje od lažnog studenta, ali više nije smeo da se zadržava. Najvažnije je bilo da zadrži to hapšenje u tajnosti, i zato odluči da o tome ne obavesti ni oca Antonija. Uz božju pomoć, sutra će nastaviti ispitivanje.

– Kao što ste čuli, hitno moram da se vratim u samostan – reče predstavniku naroda, koji je za to vreme tiho razgovarao s majstorom. – U ime dogovora o saradnji na ovom slučaju, zahtevam da se ispitivanje prekine i da se nastavi u mom prisustvu.

– Dogovoreno – odvrati gradski poglavar iza njegovih leđa, pošto im se u međuvremenu pridružio. – Ali sutra ću vas čekati samo do šestog sata. Onda ću nastaviti bez obzira na to da li ćete vi doći. Okrenu se prema sobi za ispitivanje, gde su ostali samo beležnik i krvnik, i doviknu: – Odvežite zatvorenika i vratite ga u ćeliju. Nastavićemo sutra.

Uberto mu se jedva primetno nakloni i brzo se udalji prateći mladog fratra.

– Ima još nešto – tiho dodade dominikanac dok su izlazili iz palate i probijali se kroz gužvu ispred radnji koje su zauzimale veliki deo prostora ispod arkada, ostavljajući samo uzan prolaz za pešake i ručna kolica. – Nisam hteo da pominjem to pred strancima.

– O čemu je reč?

– O onom raščinjenom, Gvidu Arlotiju. Došao je u samostan i traži vas, kaže da ima važne informacije. Sav je u modricama, odeća mu je poderana. Pošto vi niste bili tu, otišao je da se presvuče i da se postara za rane, ali rekao je da će doći kasnije.

Uberto klimnu glavom i uzdahnu. Previše toga se dogodilo u isto vreme i morao je malo da razmisli i da bez pritiska odluči šta mu valja činiti. Da bi to izveo, potreban mu je mir. Nadao se da će se nadbiskup što pre vratiti tamo odakle je došao.

Putovanje do pristaništa u Kortičeli proteklo je mirno i prijatno. Hodali su duž obale velikog kanala praćeni povicima mlinara koji su gonili

uzvodno mazge za vuču čamaca i zvižducima čamdžija koji su upozoravali jedan drugog kad bi im se putevi ukrstili. Ta gužva na kanalu bila je sama po sebi dovoljna zaštita od Gvida Arlotija i njegovih saučesnika, u slučaju da su odlučili da im se osvete. Ali Adija je sumnjala da su onako isprebijani i izujedani imali snage da pokušaju nešto, a Mondino se složio s njom.

Hodali su u povorci: magarac natovaren prtljagom, pričvršćenim spletom užadi; za njim Adija i Mondino koji su ga naizmenično, blagim udarcem u leđa, podsticali da produži kad bi zastao, i na kraju psi, koji su sve vreme išli napred-nazad, zadihani, ispruženih jezika, prateći svaki pokret.

Nastavili su da razgovaraju o ubistvu nemačkog templara i Adija ga upita da li je možda na grudima leša video ubodnu ranu od šila.

Mondino je pogleda s mešavinom čuđenja i podozrenja: – Otkud znate za to?

Iako je javnost već znala sve o opštem stanju leša, taj detalj nije otkriven. Štaviše, moguće je da ga je jedino Mondino zapazio i to samo zato što je istu ranu imao i Anđelo iz Pikcana.

Adija se zagonetno osmehnu: – Zahvaljujući svojim magijskim veštinama, naravno. Oni koji su vam pričali o meni nisu vam rekli da umem da čitam prošlost i budućnost?

– Nemojte se šaliti, molim vas, i odgovorite mi na pitanje.

Adija pljesnu magarca i istovremeno zacokta jezikom, a životinja koja je načas zastala i zagledala se u kanal s desne strane poslušno produži.

– To je samo pretpostavka, gosparu – reče Adija, ozbiljna, ali ne previše. – Ako je taj čovek ubijen prahom kojim se krv pretvara u gvožđe, nije ga mogao progutati rastvorenog u nekoj tečnosti, zar ne?

– Već sam razmišljao o tome – reče Mondino. – Da ga je progutao, svi krvni sudovi kroz koje je otrov prošao pretvorili bi se u metal. Međutim, taj preobražaj dogodio se samo sa srcem i okolnim krvnim sudovima.

To pitanje na koje nije umeo da odgovori Ðerardu i Ugu iz Narbone više ga je mučilo s naučne tačke gledišta.

– To znači – nastavi Adija – da je otrov, kako ga vi zovete, ubrizgan direktno u srce. Šupljim šilom ili nečim sličnim.

– Ali takav instrument ne postoji! – uzviknu Mondino. – Ja pratim sva savremena dostignuća medicine i nikad nisam čuo za tanko šuplje sečivo koje je istovremeno toliko jako da može da prodre u srce a da se pritom ne iskrivi.

Iza leve krivine ispred njih iskrsnu neki seljak koji je vukao kolica puna povrća. Njegov pas, krupan mešanac spuštenih ušiju, stade da reži i laje na dve doge i Mondino se uplaši da će se potući. Adija kratko naredi nešto na arapskom i doge se ukopaše na obodu puta, ne pokazujući nimalo netrpeljivosti prema seljakovom psu, koji je i dalje režao i balavio, ali nije se usudio da im priđe. Pošto je razderao grlo bezuspešno ga dozivajući, seljak ispusti rude na kolima i udari ga nekoliko puta terajući ga da produži. Dok se udaljavao, Mondino primeti da se prekrstio levom rukom.

– Ljudi u okolini misle da su moje pse zaposeli demoni, zato što se ponašaju razumno – objasni Adija i slegnu ramenima.

– I mene zbunjuje njihova poslušnost – odvrati Mondino.

– U mojoj zemlji, dresura pasa, konja i sokolova je hiljadugodišnja tradicija – reče Adija. – Moj narod odavno je otkrio da se poslušnost bolje postiže blagošću nego kažnjavanjem.

Mondino se jedva uzdrža da ne kaže nešto zajedljivo na račun muslimanskih hordi koje zagađuju Svetu zemlju i na njihov nemilosrdan način borbe. U tome nije bilo nimalo blagosti.

– Pričali ste o onom instrumentu – reče, nastavljajući razgovor koji ga je kopkao.

– Nema više šta da se kaže – odvrati Adija, odjednom se oneraspoloživši. Onaj gest kojim se seljak branio od uroka sigurno ju je pogodio više nego što je htela da prizna. – Ono što nikom ne treba i ne postoji. Čim čoveku nešto zatreba, on će to pre ili kasnije napraviti.

Mondino se zamisli i složi se u sebi s tom tvrdnjom. Nijedan lekar nikad do sada nije morao da ubrizga lek direktno u krv, ali ta zamisao je bila zadivljujuća. Na taj način lekovi bi sigurno daleko brže delovali.

Ipak, da bi se taj metod primenio, potrebno je dobro utvrditi kako funkcioniše sistem cirkulacije krvi. To ga je podsetilo na sopstvene probleme, pa se i sam ućuta. Ćutke su prešli dobar deo puta. Tek kad se pred njima ukazala

Kortičela, malo ali bučno naselje u kojem je vrilo kao u košnici, nastavili su razgovor. Mondino je trebalo da se ukrca u prvi brodić za Bolonju, ali iz nekog nejasnog razloga nije bio raspoložen da se rastane od te žene s kožom boje ćilibara i promuklog glasa, a čak ni pomisao na inkvizitora i njegov ultimatum nisu ga sprečili da otprati Adiju do porodice koja će je ugostiti.

Pristanište je vrvelo od raznih vrsta plovila, od jednostavnih dereglija koje su spretno plovile i u vrlo plitkim vodama i služile za prevoz sitne robe, do velikih jedrenjaka s trapezoidnim jedrom koji plove po širokom Pou pa čak i na otvorenom moru. Mondino je zadivljeno posmatrao barke i ljude koji su trgovali na sve strane: na nasipu, na improvizovanim klupama, u velikim zidanim skladištima izniklim na obalama. Jedno skladište mu je posebno privuklo pažnju zato što je izlazilo na malo pristanište tako da su najmanje barke mogle da uplove pod krov i da istovare robu. Taj prizor ga je podsetio na priče koje je čuo o Veneciji i odjednom ga, možda zbog pogleda na sve te brodice, obuze neodoljiva želja da putuje, da vidi druga mesta, da ne ograniči svoj život samo na jedan grad.

Adija se razumela u barke, jedra i katarke i usput mu je objašnjavala čemu služe delovi broda. Mondino je upita da li je mnogo putovala, a ona mu odgovori kako bi satima mogla da mu priča o svim mestima koja je posetila.

Napokon stigoše do gostionice u koju se uputila, smeštene u građevini prevelikoj za to mestašce, s krčmom u prizemlju i nekoliko soba na spratovima. Gostioničar se izuzetno obradovao Adiji, rekao joj je da može da ostane koliko god želi i nije hteo ni da čuje da mu plati boravak.

– Izlečila sam mu ćerku od gadnog oblika vatre Svetog Antonija29 – objasni Adija dok su vodili životinje u dvorište iza kuće.

– Šta ste koristili? – znatiželjno upita Mondino.

– Lišće zove, u uvarku i kao obloge. Ali, da budem iskrena – dodade uz osmeh – stekla sam utisak da se bolest sama povukla pošto je prešla uobičajeni tok.

Kad su se osvežili, Adija u svojoj sobi a Mondino nad bunarom u dvorištu, ona mu predloži da pojedu nešto pre nego što se rastanu.

– Posle silnog uzbuđenja koje je usledilo nakon vašeg dolaska u moju kuću, stomak me podseća da još nisam ručala. A ovde služe odličnu zečetinu u vinu.

Mondino odmah prihvati s oduševljenjem krajnje neprimerenim okolnostima i njih dvoje uđoše u krčmu. Unutra je vladala gužva.

Gostioničar im reče da nema mesta i zamoli ih da ručaju na spratu, uverivši ih da će im brzo doneti hranu. Mondino shvati da je čovek pomislio kako su njih dvoje par i htede da ga ispravi, ali Adija ga povuče za rukav dajući mu znak da ćuti.

Dok su se peli uza stepenice, objasnila mu je: – Previše je učtiv da bi to rekao, ali ovde me mnogi poznaju, a on ne želi da se gosti prepadnu kad ugledaju vešticu u krčmi.

Ručali su u privatnoj prostoriji pored Adijine sobe, u kojoj su se, osim niskog stola, nalazile i dve male sofe presvučene crvenim baršunom. Istini za volju, već je bilo vreme za večeru, sunce je zalazilo na obzorju prema Modeni i obasjavalo je prostor toplim crvenkastim tonovima.

Dok su jeli zečetinu umačući komadiće hleba u sos i pijuckajući svež i samo naizgled slab trebijano,30 ponovo su razgovarali o alhemiji i Adija mu navede sva mesta u koja ju je odvela njena žeđ za znanjem.

Bila je u Grčkoj, gde je videla ostatke Partenona i Atininu stenu. Zatim na Siciliji, odakle je otplovila u Barselonu, peške je putovala do bazilike u Santjago di Komposteli, a odatle je prešla preko Pirineja i došla u Bolonju.

Sada je želela da ode u Veneciju kako bi upoznala jednog jevrejskog učenjaka o kojem je mnogo slušala, a zatim će produžiti u Francusku.

Mondino reče kako bi voleo da poseti medicinski fakultet u Monpeljeu, ali je svestan da je u njegovim godinama i uz sve porodične i profesionalne obaveze teško odvojiti vreme za tako dugo putovanje.

– Svoje obaveze sami biramo – odvrati Adija, gledajući ga u oči. – Što se tiče godina, nisam shvatila šta ste hteli da kažete.

– Ne podsmevajte mi se, gospo Adija – reče Mondino, pomalo nezadovoljan što je ona pokrenula to pitanje. – Dobro znam da nisam u cvetu mladosti i...

– Ne pričajte gluposti, molim vas – prekinu ga ona. – Zar ne vidite

da odmah tražite izgovor da ne ispunite nijednu svoju želju? Ne shvatate da to samo od vas zavisi?

– Ne shvatam i molim vas da ne insistirate da ne biste pokvarili ovaj lep trenutak svađom. Recimo da sam jednostavno previše slab i lenj da bih se zaputio čak u Monpelje.

– Slab? – nasmeja se ona. – Sudeći po tome kako ste se tukli s onim koljačem, osećala bih se sigurno uz vas čak i da nemam svoje doge.

Mondino oseti kako se zajapurio, ali potrudi se da deluje ravnodušno i ništa ne reče.

Adija ga pogleda i od srca se nasmeja. – Stvarno ste smešni, je l’ znate? Trudite se da delujete ravnodušno kao kip, ali vi uopšte niste takvi.

– Čini se da vi znate mnogo toga o meni i mojim željama.

– Tako je – odgovori ona s drskošću od koje Mondino nije ni stigao da se pribere zbog reči koje je Adija izgovorila odmah zatim, gledajući ga pravo u oči, blago razmaknutih usana. – A znam i šta ja želim.

Ošamućen vinom, Mondino nije shvatio kako su se odjednom našli zagrljeni dok su žudno spajali usne. Adija mu promrmlja na uvo da je odnese u njenu sobu, a on je posluša i to doslovno, podigavši je u naručje i ne prestajući da je ljubi. Pomalo se osećao kao bogohulnik kad ju je preneo preko praga, budući da je taj čin bio svojstven mladencima.

Nije gubio vreme u traženju sveće, dovoljan mu je bio tračak svetlosti koji je prodirao kroz namaknute kapke. Nežno je spustio Adiju na sirotinjsku slamaricu preko koje je bio zategnut čist čaršav. Pomogla mu je da skine tuniku i pantalone, a njeni brzi i vešti pokreti izazvaše ljubomoru u njemu. Zatim se i sama skinula i sela dok je on i dalje stajao ispred nje.

Načas su se ćutke pogledali u oči. Želja je govorila umesto njih, a ono što je Adija potom učinila Mondinu nije delovalo vulgarno, već kao gest ljubavi, nežan i neverovatno uzbudljiv. Pomilovao joj je smeđu kosu, mrmljajući besmislice, dvaput je pokušao da se izmakne tim požudnim ustima i da se spoji s njom i dvaput ga je Adija sprečila pokretom ruke, a onda se Mondino prepustio tom plesu uzdaha.

U jednom trenutku Adija uzmaknu i ispruži se na slamaricu zavodljivim pokretima, netremice ga gledajući u oči. Mondino potisnu

nagon da se baci na nju kao zver i nastavi da je posmatra u polumraku, naslutivši da ona upravo to želi.

– Dođi – reče mu Adija promuklim glasom, pozivajući ga pokretom ruke.

Mondino kleknu na slamaricu i poče lagano da je miluje, od kolena prema grudima. Adija zastenja i pokuša da ga privuče sebi, ali ovoga puta je on uzmakao. Svaki pogled, svaki pokret, izazivao je u njemu zadovoljstvo za koje do tog trenutka nije ni znao da postoji.

– Brzo učiš – tiho se nasmeja ona.

Uhvatila ga je za ručni zglob i ponovo ga povukla prema sebi a ovoga puta Mondino silovito nasrnu na nju poput bujice, nimalo se ne uzdržavajući.

Vodili su ljubav najpre strasno, a zatim, posle kratkog predaha tokom kojeg nisu morali da izgovore nijednu reč, ponovili su to mirnije, ali s jednakim zadovoljstvom. Mondino je zaspao pomislivši kako je propustio i poslednju barku za Bolonju i sanjao je zbrkane snove obuhvativši njima sve događaje koji su se odigrali tokom tog dugog dana: operacija mozga koju je obavio na Ugu iz Narbone, trojica naoružanih koji su upali u Adijinu kuću, psi tužnih njuški i njen miris koji budi toplinu.

Uberto iz Riminija bezuspešno je pokušavao da prikrije srdžbu. Nije mogao da se prepusti izlivu besa pred nadbiskupom Ravene. Međutim, Rinaldo iz Konkoreca kao da je namerno sve činio da ga iznervira. Čim je stigao, ušao je u njegovu radnu sobu, tražio je da mu donesu sva dokumenta u vezi s procesom protiv templara, a tek onda je poslao jednog fratra po njega. Sada, posle skromne večere, podvrgao ga je pravom ispitivanju. Uberto se samo molio da nije ostavio među papirima nešto što bi ga moglo ugroziti.

Ali činilo se da Rinalda najviše zanima ubistvo onog Nemca.

– Monsinjore – reče Uberto, trudeći se da njegove reči ne zvuče prkosno – uveren sam da je ubistvo tog templara Vilhelma iz Trira, koji je nađen mrtav u Svetom Stefanu, drugo ubistvo te vrste ovde u Bolonji.

Prvo, kao što sam vam rekao prošli put, nije otkriveno samo stoga što je leš nestao, zajedno s ubicom.

– Ne sumnjam ja da ste vi uvereni u to – odgovori nadbiskup. – Čak sam spreman da poverujem da je zaista bilo tako kao što vi kažete, oče Uberto. – Zastao je, zureći u listove pergamenta raširene na stolu, kao da traži nadahnuće. – Ali suština našeg upornog međusobnog nerazumevanja leži u činjenici da se lična uverenja u vezi s nekim procesom, kako bi bila valjana, moraju potkrepiti dokazima.

Uberto požele da mu kaže da dokazi postoje, i te kako. Leš s rupom umesto srca i čovek koji je platio grobarima da ga uklone tako što će ga sahraniti u zajedničku grobnicu. Ali, da je popustio pred iskušenjem da mu otkrije istinu, Rinaldo iz Konkoreca sve bi upropastio svojom opsednutošću delovanjem u okviru zakona po svaku cenu i upornim odbijanjem da primeni torturu kao sredstvo za iznuđivanje priznanja. Čak bi bio u stanju da ga kazni, samo da je saznao da je ucenio Mondina de Lijucija kako bi ga ubedio da svedoči u procesu.

– Slažem se s vama, monsinjore – reče. – Činim sve što je u mojoj moći da dođem do neophodnih dokaza.

Osećao se čudno dok je sedeo na neudobnoj stolici s druge strane pisaćeg stola u sopstvenoj radnoj sobi. Poželeo je da ustane, da sredi svoja dokumenta, ali pravila ponašanja nalagala su mu da ne uradi ništa dok mu to nadbiskup ne naredi.

– Šta, tačno, činite? – upita Rinaldo.

Došao je i taj trenutak. Do tada, Uberto se izvlačio poluistinama i prećutkivanjem. Sada je trebalo duboko da udahne i svesno da slaže svog nadbiskupa. Laž u ime vere zapravo i nije greh, ali Rinaldo se svakako ne bi složio s tim. Ako ga prozre, smeniće ga. Dok je zurio u tavanicu kao da sređuje misli, Uberta obuze osećaj vrlo sličan mržnji.

Zašto nadbiskup nije ostao još koji dan u svom zamku u Arđenti, usred močvara Ferare? Da je stigao da iznudi priznanje od mladog zatvorenika u gradskoj palati i da dobije pismeno svedočenje Mondina de Lijucija, način na koji je to ostvario prešao bi u drugi plan, važan bi bio rezultat. U slučaju da izbije neki problem, Uberto bi čak mogao da preskoči nadbiskupa i da pošalje izveštaj direktno papi.

Međutim, Rinaldo je odlučio baš sada da dođe da napravi zbrku i Uberto je morao da se prilagodi okolnostima.

Dok se spremao da saspe bujicu laži, neko pokuca na vrata, a zatim

jedan iskušenik proviri u sobu. Pošto se duboko naklonio nadbiskupu, sav zajapuren, objavi da izvesni Gvido Arloti čeka oca Uberta u prizemlju i da zahteva da hitno razgovara s njim. Dodade kako ga nikako nisu mogli ubediti da ne smeju da uznemiravaju inkvizitora.

Zatim upita šta treba da učini.

Ako se Gvido usudio da uporno zahteva da ga vidi u ovim okolnostima, pomisli Uberto, sigurno se dogodilo nešto ozbiljno. Ipak, koliko god je goreo od želje da sazna o čemu je reč, nije mogao da prekine razgovor s nadbiskupom.

– Kaži mu da dođe kasnije – reče iskušeniku. – Sad sam zauzet.

– Zašto ta osoba toliko insistira da vas vidi? – umeša se Rinaldo iz Konkoreca.

– To je jedan nekadašnji fratar, koji je već godinama na putu da izgubi dušu – reče Uberto, vrativši se na stazu poluistina. – U poslednje vreme se ponovo približava veri, ali njegove krize savesti mogu da sačekaju da završimo razgovor.

– Dozvolite mi da vas ispravim, oče – reče Rinaldo. – Ništa nije važnije od povratka zabludelog sina na pravi put. Slobodno idite, sačekaću vas ovde.

Uberto proguta prekor, zahvali nadbiskupu za njegovu velikodušnost i požuri za iskušenikom u prizemlje, zabrinut zbog vesti koja ga očekuje, ali zadovoljan zbog te neočekivane prilike.

Gvido Arloti ga je čekao stojeći u predvorju. Na sebi je imao čistu tuniku i pantalone zagasitozelene boje i meku kapu čiji su mu rubovi pokrivali uši, ali nisu mogli da mu sakriju ogrebotine i podlive. Usne su mu bile natečene, jedno oko potpuno modro. Uberto ga uvede u oskudno namešten sobičak s raspećem naslikanim na zidu u kojem je otac starešina samostana primao buduće monahe. Soba je bila slabo osvetljena jednom svećom upaljenom ispred raspeća, ali inkvizitor se nije potrudio da upali uljanu lampu koja je stajala na komodici pored niskog stočića niti je seo na jednu od dve klupe. Pokazao je Gvidu da govori tiho, a onda ga je upitao šta se dogodilo. Bivši fratar ga je upoznao s detaljima svoje nezgode s Mondinom, Adiom i dogama.

– I šta ste uradili kad vas je žena oterala?

– Svoj trojici nam je bio potreban vidar i zato smo se vratili u grad. –

Pre nego što je inkvizitor stigao da mu zameri, Gvido se zagleda u njega i dodade: – Veštica će mi pre ili kasnije platiti, a Mondina mogu da nađem kad god hoću. Ali nisam zato došao. Jeste li čuli za još jedno ubistvo?

Uberto raširi ruke. – Maločas sam saznao, dok sam bio u gradskoj palati. To predstavlja ozbiljan problem, jer momak kojeg sam hteo da optužim za prva dva ubistva nije mogao počiniti treće, budući da je od jutros u zatvoru.

– Upravo o tome sam želeo da razgovaram s vama – odvrati Gvido s pobedničkim izrazom na širokom licu. – Ubice su Mondino i neki momak po imenu Ðerardo. Gotovo sam siguran da je lažni student kojeg ste mi pomenuli upravo taj koji se sad nalazi u zatvoru.

To je zvučalo previše dobro da bi bilo istinito. Uberto je saznao pravo ime Frančeska Salimbenea i sutradan bi mogao da iskoristi taj podatak da ga slomi. Ipak, bilo je izuzetno važno proveriti te informacije. Nije smeo da načini nijedan pogrešan korak.

– Jesi li sasvim siguran? – upita.

– Jesam – odvrati Gvido, nimalo ne oklevajući. – Telo je otkriveno u smiraj dana, ali čovek je ubijen između prve molitve i prvog sata. Sve sam video.

Uberto iz Riminija je dugo zurio u njega pre nego što je progovorio.

Ako je Gvido zaista bio svedok ubistva, slučaj je praktično okončan. A proces protiv templara će se, uprkos nadbiskupovim bubicama, završiti primerenom presudom. Monah prerušen u studenta, koji je na svirep način ubio trojicu sabraće uz pomoć lekara koji se oduvek protivi Crkvi.

Ta činjenica će uticati čak i na inkvizitore franjevce čije neprimereno saosećanje predstavlja poslednju prepreku čupanju korova templarskog reda poniklog u vrtu Crkve.

– Ako si sve video, zašto nisi odmah zvao stražare kako bi ih uhvatili na delu? – upita, obuzet iznenadnim podozrenjem. – A pod uslovom da si iz određenog razloga, koji ćeš mi objasniti, bio sprečen, zašto nisi odmah nakon doga došao kod mene? U odnosu na takvu vest, sve ostalo je nevažno.

Gvido je verovatno shvatio koliko je važno da se izražava na primeren način i zato je razmislio pre nego što je progovorio. – Zapravo,

nisam baš video ubistvo – ispravio se. – Sakrio sam se ispred kuće i čuo sam šta rade. Pričali su o operaciji mozga, ali nisam mogao pretpostaviti da mu otvaraju lobanju kako bi je napunili crvima. Kad su izašli, mislio sam da je taj čovek živ i odlučio sam da kasnije proverim šta je s njim.

Tek kad sam se vratio u grad saznao sam novost i shvatio sam šta se dogodilo.

– Jesu li pominjali i srce?

Gvido Arloti ponovo sačeka pre nego što je odgovorio. – Nisu, ali za dobrobit Crkve spreman sam da se zakunem pred beležnikom da jesu.

Naravno, zauzvrat očekujem potpuni oprost grehova. Lažno svedočenje je smrtni greh.

Uberto se ushoda po skučenom prostoru između vrata i zida s raspećem. Sad je najvažnije uhapsiti Mondina. Više nema svrhe prisiljavati ga da svedoči protiv templara, pošto se ispostavilo da je i on ubica. Lekar još nije saznao da je otkriven i trebalo ga je privesti pravdi pre nego što pokuša da pobegne.

Uberto otvori četvrtastu komodicu pored stola i izvadi pribor za pisanje: debeo list papira, polupraznu mastionicu i štapić crvenog voska. Nagnu se nad sto, napisa kratku poruku za gradskog poglavara i osuši mastilo mašući listom papira. Potom, pošto ga je presavio, uze sveću koja je stajala ispred naslikanog Isusa i prisloni je uz komad voska koji je, topeći se, kapao na papir. Onda utisnu prsten u meki vosak i predade poruku Gvidu.

– Tu piše da zahtevam da se odmah uhapsi Mondino de Lijuci, čuveni lekar Studijuma, optužen da je, s Frančeskom Salimbeneom, koji je već zatvoren, izvršio trostruko ubistvo uz primenu crne magije – reče.

– Odnesi to gradskom poglavaru i ponovi mu ono što si čuo i video, sve što si meni ispričao, osim podatka da je pravo ime tog momka Ðerardo.

Taj podatak ću zasad radije zadržati za sebe. Jesi li razumeo?

– Jesam, oče.

– Onda idi. I vrati se što pre da me izvestiš.

Gvido izađe iz samostana, a Uberto se polako pope uza stepenice kako bi se ponovo pridružio nadbiskupu. Sad je spreman da ga slaže bez griže savesti. Partija se bliži kraju, a posle hapšenja Mondina de Lijucija, Rinaldo iz Konkoreca neće više moći da mu podmeće klipove u

točkove.

Samo treba da sakrije sve od njega tokom narednih nekoliko dana.

Dragi Ðerardo, Dok ti pišem ovo pismo, ti si zatvoren u ćeliji. Kad budeš saznao istinu, pomislićeš da sam čudovište, a možda i jeste tako. Ožiljak koji mi je nagrdio lice nije ništa u odnosu na onaj koji nosim u duši. Znam da je ono što sam učinila neoprostivo, zato i ne tražim ničiji oproštaj.

Uskoro ću počivati u svom grobu, pod zaštitom onog ko štiti i Bolonju. Sreli smo se onda kad više nije bilo moguće promeniti tok naših života. Bog je nepravedan, nekome daje šakom i kapom, drugima sve oduzme.

Ali želim barem da sprečim mogućnost da te osude za zločin koji nisi počinio.

Pročitaj moju priču, to je sve što tražim od tebe.

Fjama Te reči urezale su se Ðerardu u um. Stigao je da pročita samo to pismo pre nego što su ga stražari odveli pred inkvizitora. Čim se vratio u ćeliju, iscrpljen, izmučen bolovima, iščašene leve ruke, najpre je odlučio da pročita i ostalo.

Zavukao je ruku u mrak ispod vlažne slamarice i odahnuo je kad je shvatio da je dnevnik još tu. Našao je i lampu, ali onda je morao da predahne zato što su ga ti jednostavni pokreti prilično zamorili. Kad se povratio, spustio se na kolena i četvoronoške je prešao preko ćelije, prelazeći usput rukom preko zidova i tavanice u potrazi za nečim što bi mogao da upotrebi kao kremen.

U jednom uglu oseti pukotinu pod prstima i stade da upire noktima sve dok nije odlomio komad cigle.

Toliko su ga bolele ruke i ramena da nikako nije uspevao dovoljno snažno da kresne komadom cigle o pod kako bi izazvao varnicu. Posle nekoliko bezuspešnih pokušaja, opružio se na ledeni pod.

Uprkos ispitivanju i mogućnosti da sutradan ponovo bude podvrgnut torturi, mislio je samo na Fjamino pismo. Prisan ton njenih reči izazvao je u njemu osećaj koji nije mogao da objasni. Ipak, smisao tih rečenica ulivao mu je strah. Šta je tako strašno učinila da joj se ne bi

moglo oprostiti? Kad je pomenula zločin koji on nije počinio, da li je mislila na ubistvo Anđela iz Pikcana? I kako je ona saznala za to?

Odgovori na ta pitanja sigurno se kriju u svesci, međutim da bi mogao da ih pročita, moraće da upali lampu.

Pokušao je da se pridigne, ali nije uspeo. Kao da su mu se udovi još više ukrutili od kratkog odmora i vlage. Na kraju je zaspao na podu, sklupčan na boku kao pas, glave oslonjene na ruku.

15.

Kad su mu se u polubudnom stanju u svest uvukle slike njegovog oca, Rajnerija, na samrtnoj postelji, Mondino naglo otvori oči obuzet osećajem krivice. Kako je mogao da zaboravi svog oca?

Brzo je ustao, tiho se obukao i izašao iz sobe ne usudivši se da probudi Adiju. Možda se više nikada neće videti, ali u tom trenutku nije bio spreman da podnese bolan rastanak.

Napolju je još bio mrak, ali gostioničar je već bio na nogama u prizemlju i vilama je postavljao čistu slamu na pod, šmrkćući, kašljući i pljujući. Iako je bilo toplo, izgledao je kao da se prehladio. Mondino promrmlja nešto u znak pozdrava ne gledajući ga u lice, dade mu novac za sinoćnu večeru i izađe na ulicu. U pristaništu je ušao u prvu barku koju je zatekao, bez cenkanja prihvatio paprenu cenu koju je čamdžija izgovorio i nestrpljivo čekao da se okonča spora uzvodna plovidba čamcem koji je mula vukla duž nasipa za tegljenje brodova. U Bolonju je stigao u svitanje, dok je sunce obasjavalo crvene opeke kuća.

Iskrcao se čim su prošli pored cirkla, ispred skladišta soli odmah je našao prevoz kolicima u koja je bio upregnut magarac i nedugo zatim ušao je u svoju kuću, krišom kao lopov, svim srcem se moleći da njegov otac nije u međuvremenu umro.

Uberto je ustao rano s namerom da sazna vesti od Gvida pre nego što ga nadbiskup pozove na celodnevno razmatranje dokumenata, ali visoki sveštenik upade u inkvizitorovu radnu sobu upravo dok ga je Gvido izveštavao.

– Kakva je to priča o studentu i lekaru optuženima za ubistvo i veštičarenje? – upita, ne mareći što je u sobi i Gvido, koji je odmah ustao s klupe i sklonio se u stranu, a zatim brzo izašao čim je nadbiskup prošao pored njega. – Zašto me niste obavestili da je student za kog se sumnja da je počinio ubistva utamničen u gradskoj palati?

– Nameravao sam jutros da vas obavestim, monsinjore – slaga Uberto, pitajući se od koga je to mogao da čuje. – Samo sam čekao da ustanete. Čudi me što je neko uspeo da me preduhitri.

Rinaldo iz Konkoreca ga hladno pogleda. – Ostavite se tih nespretnih pokušaja da saznate ko su moji izvori informacija. Dovoljno je da znate da u svakom samostanu u svojoj diocezi imam poverljive ljude koji me o svemu obaveštavaju. Zato ne pokušavajte više da sakrijete nešto od mene jer ću se postarati da se pokajete zbog toga. – Uberto pognu glavu ne uzvrativši mu, a nadbiskup nastavi: – Dogovorite se s gradskim poglavarem. Hoću lično da ispitam tog momka.

– Ali, monsinjore, šta ćemo s razmatranjem procesa? – pokušao je Uberto da dobije na vremenu.

– To je manje važno u odnosu na ubistva koja su tokom poslednjih nedelja uznemirila Bolonju. Ako su templari zaista umešani u nešto takvo, naš prevashodni zadatak je da to utvrdimo. Siguran sam da možemo računati na potpunu saradnju gradskog poglavara.

Uberto nije znao kako da se izvuče. Ako Rinaldo ode u gradsku palatu, otkriće da je on prethodnog dana već započeo ispitivanje templara, iako ga nije obavestio o tome. Osim toga, saznaće da je zatvorenik bio podvrgnut mučenju i ne treba ni da se nada da će ga ubediti da on nema nikakve veze s tim. Čak bi se moglo dogoditi i da ga onaj gibelin, predstavnik naroda, otvoreno optuži da je manipulisanjem prebacio odgovornost za mučenje zatvorenika na gradsku vlast, kako bi se i sam okoristio o ishod takvog ispitivanja.

Prethodnog dana to je i rekao jasno i glasno, u prisustvu gradskog poglavara.

U tom trenutku, Uberto je shvatio će morati što pre da deluje, ne obazirući se na moralne skrupule, ako ne želi da završi kao paroh u nekoj planinskoj parohiji.

– Biće onako kako vi želite, monsinjore – reče, naklonivši se. – Budite tako ljubazni da me sačekate dok ne izdam naređenja.

Gvido ga je sačekao u hodniku ispred radne sobe. Kad su se dovoljno udaljili da niko ne može da ih čuje, tiho ga upita: – Šta treba da uradim?

Uberto mu ukratko objasni. Trebalo je proširiti vest da je jedan templar po imenu Ðerardo, koji se krije iza imena Frančesko Salimbene, ubio trojicu ljudi na čudovišan način, kako bi ostvario pakt s đavolom.

Trebalo je nahuškati rulju protiv njega.

– To neće biti teško – reče Gvido. – Nezadovoljstvo izazvano cenom hleba ne pokazuje znake smirivanja i dovoljna će biti jedna iskra da izbije požar.

Moglo bi se desiti i da razjarena svetina nahrupi u gradsku palatu i rastrgne zatvorenika. Ili će, kao što se u izvesnim prilikama već događalo, gradski poglavar narediti da bace Ðerarda s balkona među rulju, kako bi izbegao veće nevolje. Kako god bilo, rusvaj koji će nastati poslužiće Ubertu da ubedi nadbiskupa da je napuštanje samostana previše rizično, a čak i ako Ðerardo preživi, inkvizitor će imati dovoljno vremena da osmisli strategiju.

– To će vas mnogo koštati – reče Gvido. – Jednom sam već izveo nešto slično i znam da su za dobre rezultate potrebna najmanje šestorica-sedmorica dobrih govornika koji će se razmileti po tržnicama i gostionicama.

Za tu operaciju, Uberto nije mogao da iskoristi novac koji pripada samostanu. Ekonom bi to primetio i obavestio bi starešinu. A nije mogao ni da se posluži posebnim fondovima kojim je raspolagala inkvizicija, zato što bi Rinaldo iz Konkoreca proverio svaku, i najmanju stavku. Ostalo mu je samo da plati iz svog džepa.

– Plati ti koliko treba – reče on Gvidu. – Nadoknadiću ti čim nadbiskup otputuje.

Kad je video grimasu na Gvidovom licu, krv mu je jurnula u glavu od besa. Znao je šta će ovaj reći i pre nego što je progovorio.

– Oče, ja nažalost nemam toliko novca – reče Gvido. – Da sam samo ja u pitanju, čekao bih, ali huškačima se mora odmah platiti. Osim toga, treba im dati i dovoljno novca da plaćaju ljudima piće kako bi dobili podršku za ono što će reći.

Uberto je stisnuo usne u tanku liniju i dugo je zurio u njega, ali Gvido nije spustio pogled. Taj čovek koji je živeo od prevara, u društvu ubica i prostitutki, izazivao ga je. Naslutio je da je inkvizitor u nadbiskupovoj nemilosti i više nije bio spreman da rizikuje bez visoke nadoknade. Uberta zapljusnu iznenadna želja za osvetom, ali uspeo je da se obuzda. Nije Gvido njegov neprijatelj, neprijatelji su mu drugi ljudi, oni na visokim i niskim položajima koji se udružuju protiv njega.

Njih treba zaustaviti, a Gvido je jedino sredstvo kojim inkvizitor raspolaže.

– Pođi sa mnom – reče na kraju i zaputi se prema svojoj sobi.

Kad su stigli do vrata, pustio ga je da uđe, uzeo je jednu torbu od meke kože i prezrivo mu je dobacio. Gvido je uhvati u letu, načas je odmeri u rukama i zavuče je pod tuniku.

– Tu ima dovoljno florina i bolonjina da platiš sve što treba – reče Ugo. – Potrudi se da dobro odradiš posao.

– Bićete zadovoljni, oče – odvrati raščinjeni monah uz prepreden osmeh. Onda dodade, gotovo zabrinuto: – U ovakvim prilikama uvek neko nastrada. Žene silovane i ubijene u uličicama, izgažena deca, ranjavanja nožem... Kad se rulja pomami, teško je obuzdati je.

– Znam, i žao mi je zbog toga – odvrati Uberto, stresavši se pri pomisli na ono što će uslediti. – Ali treba odbraniti hrišćansku veru od ubice koji nije oklevao da proda dušu u zamenu za ko zna kakve prljave usluge i od jednog uglednog sveštenika koji je previše slab za položaj koji zauzima. Nažalost, žrtve su neizbežne.

– Ako je cilj odbrana vere, meni to ne smeta – reče Gvido. – Ali, kad sve bude gotovo, hoću da me bez odlaganja oslobodite svih grehova koje sam počinio sprovodeći vaša naređenja.

– Dobićeš oprost, ne brini – odvrati Uberto. – Sad idi, ne smemo gubiti vreme.

Gvido Arloti izađe a Uberto pođe za njim, ali obuzet iznenadnim nagonom, baci se na kolena i stade revnosno da se moli. Gvido će dobiti svoj oprost, ali ko će njega osloboditi? Nekoliko puta je zatražio od Boga da mu oprosti zbog onih koji će zbog njega izgubiti život i zbog laži koje će morati da izgovori. Jedino mu je uverenje da postupa ispravno ulivalo snagu da nastavi. Naravno, želeo je i sebe da spase, ali samo zato što je mogao još mnogo da pruži Crkvi i odbrani vere. Njegova je dužnost da se bori, budući da je nadbiskup slabić. Ako ostvari uspeh, ako se ispostavi da su inkvizitorova dela odlučujuće uticala na osudu templara, što je Njegova svetost Kliment Peti svakako priželjkivao, nije sumnjao u to da će neko na visokom položaju umeti da nagradi njegovu lojalnost.

Ohrabren tim mislima, izašao je iz sobe i naredio prvom fratru na

kojeg je naišao u hodniku da odmah ode gradskom poglavaru i da ga obavesti o nadbiskupovoj poseti. Onda se vratio u radnu sobu kako bi obavestio Rinalda iz Konkoreca da je izvršio naređenje i da gradskom poglavaru treba ostaviti nekoliko sati da se pripremi za njegovu posetu.

– Onda možemo da nastavimo svoj posao – reče nadbiskup. – Kasnije ćemo napustiti samostan.

– Kako želite, monsinjore.

Ako Gvido valjano obavi svoj zadatak, za dva-tri sata neće moći da se prođe kroz centar grada. Uberto se naoruža strpljenjem i smernošću i ode da uzme dokumenta iz velikog zaključanog ormana u dnu sobe. Ðerardo otvori oči u mraku, i ne naslućujući koliko je vremena prošlo otkad je zaspao. Pomisao na Fjamin dnevnik nije mu dozvoljavala da razmišlja ni o čemu drugom, ali telo izmučeno torturom i ukočeno od hladnoće odbijalo je poslušnost tako da nije mogao čak ni da sedne.

Morao je da se naoruža strpljenjem i da malo-pomalo pomera ruke i noge, da se pažljivo okrene najpre na jedan bok a zatim i na drugi i da, na kraju, savije vrat i podigne ramena i tek pošto je dugo privikavao svoje telo na osnovne pokrete kao čovek vaskrsao iz mrtvih, uspeo je da se pridigne na kolena, uzme lampu i da dovoljno odsečno kresne komadom cigle o pod kako bi napravio iskru.

Međutim, ništa se nije dogodilo.

Da bi upalio fitilj nije bila dovoljna samo jedna iskra, trebalo mu je i nešto za pripalu, a slama je bila previše vlažna. Ðerardo dograbi zdravom rukom rub odore i prinese ga ustima.

Stade da kida zubima sve dok nije uspeo da pocepa tkaninu. Onda se strpljivo posveti paranju štofa, napravivši hrpicu vlakana na podu. Na tu gomilu spustio je nekoliko najsuvljih slamčica, a zatim je ponovo pokušao da napravi iskru. Prilikom četvrtog ili petog pokušaja vlakna i slamčice zapališe se i razgoreše se bez plamena. Ðerardo stade polako da duva trudeći se da ne ugasi žar i na hrpici napokon buknu plamen.

Brzo uze jednu zapaljenu slamčicu i prinese je fitilju. Sledećeg trenutka u ćeliji zasija treperava svetlost. U lampi je ostalo malo ulja i Ðerardo poče brzo da čita dnevnik. Pisala je na latinskom, s datumom u vrhu svake stranice.

18. januar leta gospodnjeg 1305.

Prošlo je nedelju dana otkako sam u ovoj pećini, a možda je prošlo i više. Bol u licu malo je uminuo, ali koža mi se zategla kao da nije moja.

Ne znam kako sam dospela ovamo. Dugo sam hodala, plačući i stežući zube, onda sam zaspala a uspomene na te dane ostale su nejasne.

Međutim, pamtim svaki detalj onoga što se dogodilo pre toga, kao da ga vidim. U početku, zapravo, ništa nisam ni videla, samo sam slušala, šćućurena u tajnom skloništu ispod poda gde mi je otac naredio da se sakrijem kad su ona trojica zaustavili konje pred našom kućom.

Bila su to trojica viteza Hrama. Ušli su u kuću, vezali su ga i mučili usijanim gvožđem, zahtevajući da im otkrije tajnu eliksira. On je poricao da zna bilo šta o tome, ali nisu mu verovali. Pričali su o nekom ubijenom turskom alhemičaru koga su pronašli ispred kapija Garnate bez srca u grudima. Otac je ponovo poricao, ali ja sam shvatila da laže.

Shvatila sam zašto je godinu dana ranije prestao da se bavi alhemijom, zato što je prestao da me uči o lekovitim svojstvima trava i zahtevao da naučim da sečem kosti i mišiće kao neki hirurg, terajući me da vežbam najpre na lešinama pasa i mačaka, a zatim i na ljudskim leševima koje je ko zna kako nabavljao.

Zapravo, nisam ni bila svesna da sam ga prozrela. Tek kasnije sam, kada sam stigla ovamo, rekonstruisala ceo događaj. U tim trenucima drhtala sam od straha i molila Isusa da ti ljudi prestanu da muče mog oca i da me ne nađu.

Međutim, našli su me. Verovatno sam nesvesno napravila neki šum, jer je u sobi odjednom zavladala tišina, a onda je jedan od pridošlica naglo zadigao tepih, podigao poklopac i izvukao me. Vrištala sam i plakala, urlao je i moj otac. Ali oni su bili nemilosrdni. Vezali su me, postavili ispred njega i rekli mu da će me ubiti ako ne bude progovorio.

Otac je, kroz suze, rekao da ne postoji nikakva tajna koju bi mogao da im otkrije, da je celog života pokušavao da napravi eliksir, ali da nikad nije uspeo. Najstariji i najmlađi templar načas su se pokolebali i okrenuli se da pogledaju onog koji im je izgleda bio vođa, krupnog čoveka plave kovrdžave kose i maljavih ruku. On je pokazao mangal s užarenim gvožđem kojim su mučili mog oca.

– Da vidimo da li je tvoja tajna vredna patnji tvoje kćeri – rekao je.

Najmlađi, koji je imao gotovo dobrodušno lice, stao je ispred mangala i rekao: – Zapovedniče, devojčica nema veze s tim! Ne možemo uprljati ruke takvim zločinom!

Onaj drugi, koji je govorio latinski s francuskim naglaskom, odvratio je: – Prekasno je za odustajanje, Anđelo. On mora da progovori. Ako ga sopstveni bol ne može ubediti, možda će ga ubediti bol koji će trpeti njegova ćerka.

Nadala sam se da će mu se mlađi suprotstaviti, da će me zaštititi. Ja nisam bila ni za šta kriva! Međutim, on je pognuo glavu i sklonio se.

Onda je najstariji templar, kojeg su zvali Vilhelm, uzeo usijano gvožđe i prineo ga mom licu. Otac je vikao da me ne povredi, da će im reći ono što ih zanima. Starac je povukao ruku, a otac je počeo da priča. Rekao je da je tajna spravljanja eliksira previše značajna da bi je čuvao u kući i da ju je sakrio u jednoj pećini na brežuljcima, da u kući drži samo mapu pećine. Pokretom glave pokazao je najveću policu. Njih trojica su je bezobzirno izvrnula i u zidu su otkrili tajnu nišu s mapom.

Onda je vođa pokazao onom starcu da mi ponovo priđe.

– Ali, Ugo – rekao je ovaj. – Već je priznao.

– Nemamo mnogo vremena – neumoljiv je bio zapovednik. – Mora shvatiti da je pogrešio ako nas je prevario i poslao ko zna kud u potragu za eliksirom. Unakazi joj lice. Ako nam odmah ne kaže sve, oslepećemo je. Prvo jedno oko, a onda drugo.

– Ne, molim vas! – uzviknuo je moj otac. – Rekao sam vam istinu!

Ali starac se ovog puta nije zaustavio. Videla sam kako se gvožđe primiče mom licu, vrisnula sam, najpre sam osetila udar vrelog vazduha, kao da sam otvorila pećnicu da proverim da li se hleb ispekao, a zatim i bol, toliko snažan da prevazilazi i najizopačeniju maštu, i vonj izgorele kože. Ispustila sam zastrašujuć vrisak, a onda je sve postalo nejasno.

Ne sećam se najbolje šta se zatim događalo. U jednom trenutku sam otvorila oči i videla sam da je kuća u plamenu. Ðerardo podignu glavu i duboko uzdahnu. To ne može biti istina.

Vitezovi templari, ljudi koji su se zakleli da će preoteti Svetu zemlju

nevernicima i po svaku cenu sačuvati pravu Hristovu veru, nisu se mogli okaljati takvom sramotom. Mučenje, ubistvo, nasilje nad devojčicom... Ipak, taj dnevnik tvrdi suprotno. Ožiljak na Fjaminom licu posledica je tog zverskog ponašanja.

A imena trojice templara, odgovornih za tu sramotu, bila su mu više nego poznata.

Ponovo je spustio pogled na stranice dnevnika i nastavio da čita.

6. februar leta gospodnjeg 1305.

Ubila sam jednog čoveka, ali to ničemu nije služilo.

Bio je pastir s pet koza. Namamila sam ga zamolivši ga da mi pomogne i razbila sam mu glavu kamenom. Ubila sam i jednu kozu da bih utolila glad, jednu sam zadržala živu, a ostale sam pustila.

Onda sam pastiru otvorila grudni koš kao što me je otac naučio i izvadila sam mu srce pažljivo prerezavši vene i arterije i prateći korak po korak uputstva koja sam našla u pećini, stavila sam sastojke da odstoje ispod đubriva sačinjenog od sopstvenog izmeta.

Posle tri dana otišla sam da proverim mešavinu i videla sam da se pretvorila u neku sivu jednoobraznu materiju, iako je, kako je pisalo u uputstvu, trebalo da postane crvena. Ipak sam nastavila dodajući ostale sastojke koje sam zatim samlela u vrlo sitan prah. Onda sam, moleći se bogu da mi oprosti zbog onoga što sam učinila, pokvasila komadić tkanine i nanela njime malo praha na svoj ožiljak.

Ništa se nije dogodilo.

Obuzeta bezimenom strepnjom, dala sam onoj kozi da popije eliksir rastvoren u vodi da bih videla šta će se dogoditi pre nego što se usudim da ga i sama popijem.

Ništa se nije dogodilo.

Briznula sam u plač i odlučila da se ubijem. Sve sam učinila u nadi da ću izlečiti svoju ranu koja mi je unakazila lice, nabrekla kao uže u vodi. Međutim, izgleda da je moj otac pogrešno prepisao tajnu recepturu koju je izvukao od onog turskog alhemičara. Ili je tajna receptura od početka bila lažna. Pošto sam pronašla sveščicu s tajnim uputstvima, shvatila sam zašto je taj čovek pronađen ispred kapija Garnate, bez srca. Ubio ga je moj otac, kako bi mogao da napravi eliksir.

Ali verovatno ni on nije uspeo. U suprotnom bi sigurno to otkrio trojici templara koji su ga mučili. Naročito u trenucima kad se njihova okrutnost okrenula protiv mene.

Ne mogu ni da pomislim da je hteo da sačuva tajnu po cenu svog života. I mog.

Kad sam shvatila da sam uzalud ubila jedno ljudsko biće, jasno mi je bilo da nisam nimalo bolja od one trojice koja su mi ubila oca. I odlučila sam da umrem.

Odlučila sam da prerežem sebi grkljan, ali najpre sam htela da napravim probu, jer sam se plašila da će mi zadrhtati ruka, da ću naneti sebi povredu i umreti u mukama. Dovukla sam kozu u pećinu i preklala sam je odsečnim pokretom, ali ona se i dalje opirala i uspela je da me ugrize za ruku. Nesvesno sam povukla ruku i srušila činiju u kojoj se nalazio lažni eliksir i malo praha palo je na grkljan koze koja se još trzala u samrtnim mukama.

Onda se dogodilo nešto što se kosi sa zdravim razumom: na moje oči krv koze počela je da se pretvara u metal sličan gvožđu. Videla sam kako joj se vene nadimaju i probijaju kožu, dok se preobražavaju u metalna vlakna. Preobražaj je trajao sve dok jadna životinja nije uginula, a onda se prekinuo, zato što krv nije više prenosila kroz organizam granule sivog praha.

U tom trenutku u meni je počela da klija gorkoslatka biljka osvete.

Još nisam znala kako ću je i kada ostvariti, ali shvatila sam da se ne mogu ubiti dok ne oduzmem život ubicama svog oca i vinovnicima mog čudovišnog izgleda. Ðerardo je sedeo na podu ćelije ali misli su mu odlutale nekud daleko. Činilo mu se da može da vidi strah te devojčice koja je jedva uspela da izađe iz kuće u plamenu, unakažena, s bolom u duši i telu i više nagonski nego zahvaljujući svesnoj odluci stigla u očevo skrovište među planinama u okolini Granade. Sigurno je to ono mesto označeno na mapi koju je Mondino uzeo od Nemca. Ali kako to da se templari nisu dokopali mape ako im je njen otac, podvrgnut mučenju, otkrio gde se nalazi?

Možda se odgovor nalazi na narednim stranicama, ali Ðerardo nije

imao vremena da nastavi da čita. Bilo je očigledno da je Fjama ubica za kojim su tragali i trebalo ju je što pre zaustaviti. Sigurno je već ubila Uga iz Narbone. Uprkos krivici tog Francuza, Ðerardu se steglo srce kad je pomislio da ga je upravo on predao devojci u ruke, vezanog i zapušenih usta.

Odjednom mu se u misli vratiše reči iz Fjaminog pisma: uskoro ću počivati u svom grobu. Ne misleći više ni na šta, Ðerardo stade da udara pesnicama o vrata ćelije, glasno dozivajući stražara.

Mondino se probudio naglo, uz prigušen uzvik. Tek kad je uspeo da primiri disanje, shvatio je da se nalazi u svojoj spavaćoj sobi, da nije upao u muljevitu močvaru bežeći od neprijatelja naoružanih oštrim kratkim kopljima.

Uspravio se u postelji i pri dodiru stopala s hladnim podom sasvim se razbudio. Stigao je dok su ostali spavali. Proverio je da li je njegov otac u krevetu, popeo se u svoju sobu, jedva stigao da izuje cipele i zaspao obučen.

Na osnovu svetlosti koja se probijala kroz prozor shvatio je da je jutro dobrano poodmaklo. Otići će da nađe Ðerarda, ostaviće mu na raspolaganju jedan dan da se udalji iz grada, a uveče će otići u Baziliku Svetog Domenika da razgovara s inkvizitorom. Besmisleno je bilo i dalje se nadati da će naći ubicu Anđela iz Pikcana i Vilhelma iz Trira.

Bio je ubeđen da ni Ðerardo nije otkrio ništa korisno. Mondino se nije pokajao zbog svega što je učinio od one večeri kad mu je pomogao da ukloni telo njegovog prijatelja, do sukoba s Gvidom Arlotijem, koji ga je mogao koštati života da nije bilo Adijinih doga. San o kompletnoj šemi sistema krvnih sudova u ljudskom telu bio je vredan tolikog rizika. Ali taj put ga više nikud nije mogao odvesti.

Izvukao je ispod kreveta noćnu posudu, ispraznio je kroz prozor okrenut prema vrtu i vratio je na mesto. To je obično obavljala Lorenca, ali ona je već imala previše posla oko njegovog oca.

Prišao je komodi, napunio kalajni lavor vodom iz bokala i umio se, uživajući u osećaju koji je izazivala hladna voda na njegovom licu.

Onda je uzeo britvu, brižljivo se nasapunjao i počeo da se brije gledajući svoj odraz u srebrnom ogledalu okačenom o zid. Crvene oči, lice zaraslo

u bradu, prljava kosa. Ono što je video svakako nije bilo verna slika velikog poznavaoca anatomije, čuvenog širom Italije i Francuske. Više je ličio na nekog secikesu kova Gvida Arlotija i njegovih saučesnika.

Ali od sutra će se sve to promeniti. Njegov život će se ponovo sastojati od proučavanja, predavanja i svakodnevnih obaveza, bez bežanja, jurnjave i tuče. Bez pitanja koja odlučuju o životu i smrti.

Izviniće se Lijucu i zamoliće ga da povuče svoju odluku da raskine njihov lekarski ortakluk. I pokušaće da ne misli na Ðerarda, koji će morati da počne iz početka, u nekoj stranoj zemlji.

Kad se obrijao, obukao je čistu košulju i pantalone i novu jarkocrvenu odoru koju je čuvao za važne prilike. Nije želeo da ode pred inkvizitora umoran i poražen. Važno je bilo sačuvati privid. Zato je, pre nego što je sišao u prizemlje, navukao i ogrtač obrubljen veveričjim krznom.

Tako doteran, otišao je u očevu sobu. Rajnerio je bio budan i činilo se da mu je malo bolje, ali umesto uobičajenog umornog osmeha na licu mu se ukaza zabrinutost, gotovo strah.

– Mondino! Otkud si se ti stvorio?

– Vratio sam se u zoru, oče. Niko me nije video.

– Sva sreća. Moraš odmah da pobegneš.

Mondino oseti kako mu ponestaje dah. – Da pobegnem? Zašto?

– Sinoć je svratio jedan gradski sudija, moj stari prijatelj, Toskanac, da me upozori da će te stražari danas uhapsiti.

– Za šta me optužuju?

Rajnerio se pridignu na laktove. Mondino pritrča kako bi mu pomogao da se uspravi. Kad je starac seo naslonivši se na veliki perjani jastuk, ćutke se zagledao u njega. – Mondino, moraš biti iskren prema meni – reče zatim. – Otac sve može da razume. Ali mora da zna istinu. – Zastade, a onda dodade, jedva čujnim glasom: – Jesi li ubio nekoga?

Mondino prvo pomisli da je Gvido izdahnuo od povreda. Ali ne, to je bilo nemoguće. Kad ga je ostavio, bio je iscrpljen, ali ništa više od samog Mondina. Onda je sigurno reč o onoj starici. Ipak, teško da su mogli otkriti da je to njegovo delo.

Nije želeo da slaže oca, ali još nije bio spreman ni samom sebi da prizna da je ubio Filomenu.

– Optužen sam da sam ubio nekoga? – oprezno upita.

Rajnerio potvrdi. – Nekog Francuza, Uga, ne znam ni ja odakle, ne sećam se. Nađen je vezan za krevet u svojoj kući, pretesterisane lobanje pune crva. A srce...

– Pretvoreno u komad gvožđa – promrmlja Mondino, gotovo za sebe.

Nije mogao da veruje svojim ušima. Kad je otac pomenuo Uga, pomislio je da je Francuz umro usled komplikacija nastalih posle operacije i da su ga zato optužili za ubistvo. Međutim, ubica ga je našao u ubio ga je, a sad optužuju njega, Mondina.

– Dakle znaš za to – reče Rajnerio, gledajući ga u oči. – Jesi li ga ti ubio?

– Nisam, kunem vam se – odgovori Mondino, zadovoljan što barem u vezi s tim može da kaže istinu. – Ali bio sam u toj kući i neko me je sigurno video.

– Ne postoji način da dokažeš da si nevin?

Mondino odmahnu glavom, obuzet očajanjem. Jedino bi Ðerardo mogao da svedoči u njegovu korist, da i njega ne traže.

– Onda moraš pobeći – reče mu otac. – Zamoliću Lijuca da se obrati nekom od svojih prijatelja advokata i sve ćemo učiniti da te ne osude.

Ako uspemo, moći ćeš da se vratiš.

– Siguran sam da će se sve razrešiti – slagao je Mondino, izbegavajući da ga pogleda u oči. – Kad budete videli Lijuca, kažite mu, molim vas, da ću mu se, čim budem mogao, izviniti za svoje neoprostivo ponašanje prema njemu.

Osećao se bolje kad je izgovorio te reči. Pomisao na to da će mu se pružiti prilika da se izvini stricu pomogla mu je da ubedi sebe da ga i dalje čeka budućnost.

– Hoću. Sad idi. Stražari samo što nisu došli.

Mondino se pozdravi s ocem, poljubi ga u čelo i brzo se zaputi u kuhinju. Umalo se nije sudario s Lorencom, koja je, čim ga je ugledala, detinjastim gestom pokušala da sakrije iza leđa drvenu činiju koju je držala u ruci.

– Opet! – srdito uzviknu Mondino.

– Oprostite mi – reče Lorenca, prestravljena, gledajući u pod. –

Molim vas...

Obuzet besom, Mondino ispruži ruku prema činiji koja pade na pod, a njen sadržaj se proli.

– Odmah ću obrisati – promrmlja žena, okrenu se i uđe u kuhinju.

Vonj pljuvačke koji se širio s poda podsetio ga je na nešto. Nagonski se sagnu i umoči prst u ostatke prolivenog mleka, a zatim ga prinese ustima. Oštar, prepoznatljiv ukus izazva u njegovom umu provalu osećaja i nejasnih sećanja za koja je verovao da su zauvek iščezla.

Odjednom je shvatio Lorencine namere i kad se žena vratila noseći krpu, obrati joj se: – Daješ mom ocu svoje mleko umesto kravljeg. Žena pokuša da porekne odmahujući glavom.

– Ne, nije istina...

– Ne moraš da lažeš, Lorenca. Mene ne moraš da lažeš.

Lorenca je davala Rajneriju svoje mleko povodeći se za narodnim verovanjem da majčino mleko ima isceliteljska svojstva i da može da izleči svaku boljku.

– Molim vas – reče i zajeca. – Nemojte nas oterati... Ne znam kuda da odemo...

Drhtala je od straha. Njen postupak bio je plod običnog praznoverja, no uprkos tome, ta žena koja je uskraćivala svoje mleko sopstvenom detetu kako bi ga dala Rajneriju, zbog tog gesta zaslužila je poštovanje a ne prekore. Da bi je smirio, Mondino učini nešto što ga je i samog iznenadilo. Zagrli je i čvrsto je privi na grudi.

– Oprosti mi, Lorenca – tiho reče. – Slobodno radi ono što misliš da je ispravno. Sve će biti u redu.

Onda je ostavi, zgranutu i još u suzama, s krpom u ruci, brzo pređe preko kuhinje i otvori vrata prema ulici.

U tom trenutku, grupa stražara predvođena zapovednikom skrenula je u ulicu. Mondino uzmaknu da ga ne bi videli i pribi se uz vrata ne znajući šta da učini. Bilo je kasno da beži. Spas je mogao naći jedino u kući. Okrenu se i otrča u kuhinju.

Lorenca je klečala u hodniku i brisala proliveno mleko. Mondino se sagnu i dotaknu je po ramenu. – Dolaze stražari da me uhapse – prošaputa joj. – Nemoj me izdati.

Onda otrča uza stepenice u trenutku kad su stražari ušli u kuću i

glasno pitali za njega. Ušao je u radnu sobu i osvrnuo se u potrazi za skrovištem. Načas je pomislio da izađe kroz prozor i da pobegne preko krovova, kao što je to Ðerardo učinio one noći kad je počeo taj košmar.

Ali zid je bio previsok i ako ne bude uspeo da se popne na krov, ostaće da visi kao šunka. Ako skoči u dvorište, rizikuje da polomi nogu. U tom trenutku na stepeništu se začuše koraci i glasovi. Ne razmišljajući, izašao je kroz prozor i šćućurio se na krovnom vencu koji se pružao oko cele kuće.

U poslednjem trenutku. Sledećeg časa vrata se širom otvoriše i neko reče: – Vas dvojica proverite u spavaćoj sobi. Ovde ću ja da pogledam.

Mondinu se taj glas učini poznatim. Nepomično je klečao na svom improvizovanom skrovištu i prigušeno disao, nadajući se da ga niko neće videti iz okolnih kuća. Trudio se da ne misli na ono što ga čeka ako ga uhvate. Sramne optužbe, suđenje na kojem neće moći da dokaže nevinost, gotovo izvesna smrtna presuda. Dok je stražar pretresao svaki ugao sobe, Mondino pomisli na beleške svog traktata o anatomiji. Čovek bi mogao da ih nađe i da ih oduzme kao dokazni materijal. Ko zna šta bi se dogodilo s njima.

Ali kad je čuo korake kako se približavaju prozoru, nije mogao više ni o čemu da razmišlja.

Još nekoliko trenutaka u njemu je tinjala nada. Stražar zastade, a Mondino se sa žarom pomoli da ovaj ne pogleda kroz prozor. Oslonjen na sve četiri na krovnom vencu, spustio je glavu kako bi bolje održavao ravnotežu. Spolja je sigurno ličio na one figure grotesknih lica s pročelja crkava. Čuo je disanje stražara, osećao je njegov miris, mešavinu vonja luka i znoja, snažnog, ali ne i neprijatnog. U jednom trenutku je osetio da je miris postao još prodorniji i shvatio je. Polako je podigao glavu i pogledao stražara pravo u oči.

Odmah ga je prepoznao, između ostalog i zbog ožiljka koji mu je izobličio usnu. Momak ga je posetio godinu dana ranije, očajan zbog tumora na gornjoj usni koji vidar kome se obratio nije smeo ni da dodirne. Operisao ga je i momak je ozdravio, rekavši kako će mu zauvek biti zahvalan. Dok su ćutke zurili jedan u drugog tokom tih nekoliko trenutaka, Mondino se setio da se on zove Luka, kao svetac zaštitnik lekara.

– Poslali su mene zato što vas poznajem – tiho reče stražar.

Ponovo zaćuta. Na licu mu se ukaza očigledna nedoumica. Mondino se ponadao.

Onda se taj tračak nade naglo ugasi.

– Našao sam ga! – uzviknu stražar. – Dođite!

Uhvati ga za okovratnik i povuče ga, pomažući mu da preskoči prozorsku dasku. Na lice je navukao strogu masku.

Pomiren sa sudbinom, Mondino se predade dvojici stražara koja su u međuvremenu utrčala u sobu.

– Mondino de Lijuci – reče Luka. – Hapsim vas u ime gradskog poglavara.

16.

Uberto iz Riminija radio je je laka srca. Nadbiskup je revnosno čitao svaki dokument u vezi s procesom. Bio je to očigledan znak nepoverenja prema njemu, ali inkvizitor se nije uzrujavao. Sat ranije, Gvido Arloti lično je došao da mu kaže da je plan uspeo. Rulja okupljena na trgu sigurno se neće razići dok ne vidi leš lažnog studenta, a predstavnik naroda poslao je grupu stražara da uhapse Mondina de Lijucija.

Fratar kojeg je Uberto poslao da obavesti gradskog poglavara o njihovom dolasku vratio se sa zabrinjavajućom vešću da trg vrvi od razjarene svetine i da nije mogao da se probije do palate. Nadbiskup je izjavio da neće dozvoliti da ga zaplaše, ali Uberto je zaključio da se on samo pretvara. Bio je uveren da će Rinaldo na kraju odustati od ispitivanja i da će ostati unutar bezbednih zidova samostana. A sutra će već biti kasno.

Sve je isplanirano. Sad je samo trebalo čekati.

– Ovde piše da je ispitanik, optužen za sprovođenja obreda osculum sub cauda, slagao tvrdeći da je nevin – reče Rinaldo iz Konkoreca i podignu pogled s beleški izjava optuženih.

– Tako je – zamišljeno potvrdi Uberto. – Uporno tvrde da su nevini.

– Nisam na to mislio – odsečno odvrati nadbiskup. – Želeo sam da vam skrenem pažnju na reči koje ste upotrebili. Niste rekli: „Izjasnio se da je nevin“, već: „Slagao je, tvrdeći da je nevin.“ Kako možete biti tako sigurni da je slagao?

– Oprostite mi, monsinjore – odvrati Uberto, koji je već bio na ivici strpljenja. – Moj propust. Jednostavno sam pretpostavio da kancelarija svetog oca ne bi uvrstila u spisak tako skaredno delo kao što je običaj da se od iskušenika traži da poljube anus starije braće, a da prethodno nije utvrđeno da je ta optužba zasnovana na dokazima. Zato sam zabeležio da je poricanje krivice laž. U suprotnom bih doveo u sumnju navode kancelarije svetog oca.

Nadbiskup klimnu glavom. – Vidim da vi i ja, oče Uberto, govorimo različitim jezicima – reče. – Vama se sve svodi na to da li verujete ili ne

verujete nekome na osnovu predrasuda o pouzdanosti te osobe.

Utvrđivanje dokaza potpuno je nepoznato vašem načinu razmišljanja.

– Vi, dakle, smatrate, da bi bilo logično primeniti isti metod prilikom utvrđivanja ljudskih grehova i Hristovog učenja, kao da je to isto – nastavi nadbiskup.

– Nisam to rekao, monsinjore.

– Niste rekli, ali vaša dela to jasno govore. Biću iskren, oče Uberto.

Počinjem ozbiljno da sumnjam da ste vi prikladna osoba za ovaj položaj.

Bio je to nizak udarac, koji Uberto nije očekivao. Dvaput je zaustio da kaže nešto i dvaput je zatvorio usta, da bi na kraju izjavio: – Hoćete da me smenite? Ali ne možete to da učinite. Ostale su još samo dve nedelje do okončanja procesa. Već kasnimo u odnosu na rok koji nam je postavio papa i...

– Smirite se, znam da je kasno za promene. Samo nameravam da vam dodelim dva pouzdana brata franjevca kako biste, kroz konstruktivno sučeljavanje, donosili ispravne odluke.

Ovoga puta Uberto je zaista ostao bez reči. Mogućnost da franjevci procenjuju svaku njegovu odluku predstavljala je veće poniženje i od samog smenjivanja. Bilo je jasno: nadbiskup mu je objavio rat.

– Ako je tako, poštovaću vašu odluku i bez pogovora ću je prihvatiti – reče, primetno se trudeći da sačuva mir. – Ipak, ako postoji nešto što mogu da učinim kako bih povratio vaše poverenje, molim vas da mi kažete.

Nadbiskup uzdahnu. – Videćemo. To umnogome zavisi i od onoga što će reći zatvorenik kad ga budemo ispitali. Ako se nedvosmisleno ispostavi da je kriv za ubistva koja su mu pripisana, i ako utvrdimo da za ta zlodela nije odgovoran samo on, već i drugi pripadnici njegovog reda kao što vi izgleda mislite, proces će se brzo okončati bez potrebe da bilo koga smenjujemo.

– Hvala vam, monsinjore. Verujem da će se sve odvijati onako kao što ste upravo rekli.

Rinaldo načini pokret rukom kao da kaže da je rano za zahvaljivanje, a onda pogleda kroz prozor i reče: – Mislim da je vreme da prekinemo rad u samostanu i da odemo u gradsku palatu.

Uberto je očekivao taj trenutak. Najpre je hteo da ubedi prelata da odustane od te zamisli i bio je uveren da bi Rinaldo popustio nakon kratkog formalnog ubeđivanja. Ali inkvizitor je bio previše besan. Neka se nadbiskup suoči s posledicama svoje tvrdoglavosti, pomisli.

– Svakako, monsinjore. Odmah ću narediti da se pripremi mala povorka.

– Ne želim nikakvu povorku i pompu – odvrati Rinaldo. – Ne treba da izazivamo narod. Poći ćemo samo nas dvojica s krstonošom i s dvojicom monaha koji će nositi kandila.

Uberto klimnu glavom kao da je ta budalaština vrlo razuman predlog. – Kako želite – reče i izađe iz sobe.

Dok je silazio niza stepenice, već je odlučio ko će ih pratiti. Bio je gotovo siguran u to da je jedan od njih uhoda koja o svemu obaveštava nadbiskupa. Prethodnog dana ga je dvaput zatekao u razgovoru s Rinaldom. Njega će zadužiti da nosi krst. Treba da snosi rizik situacije kojoj je i sam doprineo. Povešće i dvojicu krupnih momaka koji će u slučaju potrebe moći da ih odbrane.

Kad je stigao ispred vrata starešinine sobe, Uberto zastade obuzet iznenadnom mišlju. U tako važnom trenutku, pre nego što bilo šta preduzme, trebalo bi da se pomoli. Brzo se udaljio i zaputio se prema maloj kapeli napravljenoj u odaji u kojoj je izdahnuo Sveti Domeniko. Čim je ušao, pao je na kolena i obratio se svecu, moleći ga da se zauzme za njega kod Gospoda. Uberto je bio svestan da mu je karijera na zalasku. Ako ne budu uspeli da ispitaju zatvorenika, nadbiskup će ga poniziti zahtevajući da polaže račune dvojici franjevaca, što je gore nego da ga smeni. Ako stignu živi i zdravi u gradsku palatu, Rinaldo će saznati da je templar prilikom ispitivanja podvrgnut mukama u Ubertovom prisustvu i kazniće ga a divinis.31 Samo ga je božja volja mogla spasti.

Uberto je preispitao savest i zaključio da je obavio svoju dužnost kako bi iskorenio jeres. U tom smislu ne snosi više nikakvu odgovornost. Ako Bog želi da on i dalje štiti veru, moraće da mu pošalje neki znak, da ukloni prepreke na njegovom putu.

Upravo u tom trenutku u misli mu se uvuče slika svetine koja ubija nadbiskupa.

Uberto prinese ruke licu, užasnut. Zar je moguće da ga Sveti Domeniko, sveti propovednik i osnivač njegovog reda, navodi na to gnusno delo? Ne priznajući sebi da nije odbacio mogućnost ubistva jednog crkvenog velikodostojnika, hladnokrvno je razmatrao to kao da se prepušta nekoj mentalnoj vežbi. Ako ukloni nadbiskupa s puta, učiniće Crkvi uslugu, a on će, umesto da se oprosti od svoje karijere, napredovati. U slučaju nadbiskupove smrti, moglo bi se desiti da papa Kliment Peti njemu poveri vođenje procesa. Čak i ako bi se u najkraćem roku izabrao drugi nadbiskup, ipak bi Uberto vodio proces in pectore,32 budući da ga je pratio od samog početka i da je bolje od bilo koga poznavao njegov tok.

I dalje razmišljajući o tome samo kao o neostvarivoj mogućnosti, inkvizitor je razmotrio način na koji bi neki plaćenik mogao da izvrši ubistvo i oneraspoložio se. Takve zadatke mogao je da poveri samo Gvidu Arlotiju, a raščinjeni sveštenik nikad ne bi pristao da ubije nadbiskupa Hristove crkve, osim kad bi mu to naredio lično papa.

Jedino mu preostaje da sam izvrši volju sveca. Ali ni to nije bilo izvodljivo. Nadbiskupa je trebalo odmah ukloniti, a čak i kad bi hteo, Uberto svakako ne bi mogao da mu zarije nož u svojoj radnoj sobi ili nasred ulice, naočigled sveta.

Pomiren s činjenicama, bez reči je priznao Svetom Domeniku da ne razume njegovu poruku, prekrstio se i otvorio oči.

I u tom trenu sve mu se razbistrilo.

Nekadašnja postelja Svetog Domenika, mesto gde je izdahnuo, bilo je osvetljeno sunčevim zrakom koji se probijao kroz pritvorene kapke.

Ostatak odaje bio je u seni, ali ta skromna slamarica u ramu od neobrađenog drveta blistala je kao kraljevski presto. Uberto shvati da je počinio greh oholosti i ganut, brzo zatraži oproštaj, a oči mu se napuniše suzama.

Pomislio je da je pravilno protumačio onu poruku, da je on taj koji treba da reaguje. Obuzet ohološću, razmatrao je, premda samo apstraktno, pomisao da izvrši ubistvo i da time zauvek osudi svoju dušu na prokletstvo. Slika rulje koja ubija nadbiskupa zapravo je bila samo upozorenje, koje mu je Sveti Domeniko poslao kako bi ga umirio.

Bog i sveci sami će ukloniti svaku prepreku na njegovom putu. Kako je

mogao i pomisliti da bi trebalo da preduzme nešto umesto njih? Uberto obeća sebi da će se podvrgnuti teškoj pokori, da će, unizivši telo i duh, okajati greh oholosti. Odmah zatim zahvalio je za ono što mu je pruženo: za mogućnost da napreduje pod okriljem Crkve, kako bi mogao još delotvornije da se bori protiv jeresi.

Kao odgovor na njegova razmišljanja, blistavi zrak polako se povukao i odaja je ponovo utonula u senu. Uberto ustade i izađe iz kapele, ispunjen snagom. Svratio je u starešinine odaje i zatražio dozvolu da povede sa sobom trojicu monaha i da ponese krst. Suočen sa starešininim neodobravanjem, objasnio mu je da je to nadbiskupov izričit zahtev i dobio je dozvolu da obavesti odabrane monahe da se pripreme. Onda se ponovo popeo u svoju radnu sobu. Bio je ubeđen da je Rinaldu iz Konkoreca odzvonilo. Vođen božanskom rukom, neki kamen ili motka ubiće ga već danas.

Uberto je bio zadovoljan što neće morati da uprlja ruke. Ipak, otvoriće četvore oči, i ako mu se ukaže prilika da pomogne proviđenju, neće je propustiti.

Da bi sproveli Mondina u gradsku palatu, stražari su pošli zaobilaznim putem kako bi izbegli Trg Mađore, na koji se slivalo sve više ljudi. Iz daljine, sa trga, dopirali su povici i buka iako je nedeljom tržnica bila zatvorena.

– Šta se događa? – upita lekar, ne obraćajući se nijednom stražaru posebno.

Nisu ga vezali. Da ne bi mogao da pobegne, dvojica stražara postavila su ga između sebe, a zapovednik Luka je koračao nekoliko koraka ispred njih.

Luka mu je odgovorio, ne okrenuvši se da ga pogleda. – Proneo se glas da je uhapšen veštac koji je ubio onu dvojicu i pretvorio im srce u komad gvožđa, a pošto je reč o monahu templaru, gradski poglavar razmišlja o tome da ga oslobodi i da zataška slučaj kako se ne bi sukobio s Crkvom. Narod traži da se izvrši pravda ne čekajući suđenje.

Mondino oseti kako mu srce divlje lupa. S tim rečima nestala je i njegova poslednja nada u spas.

– Kako se zove taj čovek kojeg ste uhapsili? – upita samo da bi se

uverio u ono što je već znao.

– Frančesko Salimbene. Ali priča se da mu je to lažno ime. Rekao bih da ga vi poznajete.

– A gradski poglavar zaista hoće da ga oslobodi?

– Šalite se? Ne znam ko je proneo tu priču.

Prolazili su iza palate Akursio, koju je grad otkupio i smestio u nju sedište Veća staraca. Misa se završila, ljudi su izlazili iz crkava i u grupama se kretali prema trgu. Niko nije obraćao pažnju na grupicu stražara.

– Savetujem vam da ćutite i da ne stvarate probleme – reče Luka pošto je naglo zastao i okrenuo se da ga pogleda. – Kad bi znali da ste i vi umešani u ta ubistva, rastrgli bi vas, a mi ne bismo mogli ništa učiniti da vas odbranimo.

– Ja sam nevin – reče Mondino, gledajući ga u oči.

– Onda je zaista bolje da ćutite – odvrati Luka s prizvukom sarkazma u glasu.

Produžili su i uskoro su izašli na trg nedaleko od Trga Mađore, gde su tokom prazničnih dana tezge držale kazandžije. Ceo prostor između palate Veća staraca i stare gradske palate u kojoj je nekada bio zatvoren kralj Enco vrveo je od ljudi. Na trgu je vladala gužva kao da je Dan Svetog Vartolomeja, kad se jede pečena prasetina. Ali okupljen narod nije bio veseo kao dok čeka tradicionalno bacanje hrane i novčića s balkona gradske palate. Sudeći po žamoru i povicima, jasno je bilo da je razjarena rulja žedna krvi.

Mondino pognu glavu i produži.

Nekoliko desetina koraka koji su ga delili od zadnjeg ulaza u gradsku palatu delovali su mu kao milje. Da ga neko ne bi prepoznao, nije podigao glavu ni kad su ušli pod krstasti svod koji je podupirao kulu Arengo. Ako se izuzmu vojnici koji su nadzirali ulaz u tri susedne zgrade: gradsku palatu, palatu predstavnika naroda i palatu kralja Enca kako ju je narod zvao, ulice koje su se ukrštale ispod svoda bile su puste. Sve se odvijalo na trgu.

Prošlo je mnogo vremena otkako je Mondino prisustvovao javnom smaknuću, ali dobro je pamtio jednostavan ritual. Osuđenik je izašao na balkon između fratara, stražara i dželata. Jedan fratar mu je držao

ispred lica tablu s crtežima da ne bi video lica svetine koja urla. Onda su mu namakli omču na vrata i dželat ga je bacio preko ograde balkona. Događalo se da se konopac pokida i da jadnik završi usred rulje.

Pomisao na to da bi slična sudbina mogla zadesiti i njega, delovala mu je nestvarno.

Stražari ih propustiše i oni se popeše uza stepenice praćeni horskim povicima okupljenih koji su zahtevali da im odmah predaju okrivljenog. Na prvom spratu, gde obično sede sudije, grbovi s prikazima jednoroga, orla, jelena i drugih životinja, bili su prazni, kao i stolice za beležnike. Ta palata koja je uvek bila puna života, nedeljom je bila pusta.

Stražari zastadoše i obratiše se nekom čoveku u togi koji ih uputi na dvokrilna zasvođena vrata. Luka pokuca, sačeka da ga pozovu, ali pošto se s druge strane niko nije oglasio, uđe u prostoriju uvodeći Mondina.

Mondino napokon podignu glavu. Obreli su se u velikoj dvorani u kojoj su, u jednom uglu na drugom kraju, za dugačkim stolom sedeli Enriko Bernadaci iz Luke i Pantaleone Bucakarini iz Padove, gradski poglavar i predstavnik naroda. Ispred njih je stajao Ðerardo i uzbuđeno govorio.

Mondino primeti te detalje pomalo ravnodušno. Otkako su ga uhapsili, ništa nije delovalo na njega. Čak je i buku svetine, nimalo ublaženu običnim lanenim zastorom koji se nadimao na otvorenom prozoru, doživljavao kao žamor u pozadini koji nema nikakve veze s njim, kao hučanje nabujale vode. Ali nešto ga je trglo iz te obamrlosti. Ðerardo nije bio okovan. Jedna ruka mu je nepomično visila uz bok, kao dokaz da je mučen, ali nije se ponašao kao zatvorenik kojeg ispituju.

Pre bi se reklo da žustro zastupa neki stav.

U svakom slučaju, uskoro će dobiti objašnjenje. Kad su Mondino i stražari ušli, ona trojica prekinuše razgovor i istovremeno se okrenuše prema vratima. Mondino se nadao da je Ðerardo dovoljno pribran da ne pokaže da se poznaju, ali razočarao se.

– Profesore! – uzviknu momak. – Sámo nebo vas je poslalo.

– Niko me nije poslao, uhapšen sam.

Stražari zastadoše tri koraka dalje od gradskog poglavara, a zapovednik istupi, čekajući naređenja.

– Ostavite nas same – reče Enriko Bernadaci.

Njih trojica poslušaše i kad su izašli zatvorivši vrata za sobom, predstavnik naroda pozdravi se s Mondinom i izloži mu situaciju govoreći prilično glasno kako bi nadjačao buku. Ali to što je rekao nije bilo lako razumeti: Mondino nije mogao da veruje da je mlada bankareva ćerka okrutni ubica za kojim su tragali. Um kao da mu se paralisao i sporo je reagovao na svaku novu informaciju. Za manje od sat vremena saznao je da ga traže zbog ubistva, uhapšen je, a sad mu saopštavaju da je slobodan. U jednom trenutku se čak uplašio da je reč o klopci koju su mu postavili u dosluhu s Ðerardom, kako bi ga naveli na neku protivrečnu izjavu i naterali ga da prizna nešto što nije počinio.

Smirio se tek kad mu je Pantaleone Bucakarini pokazao Fjamin dnevnik i pismo, koji su ležali na stolu. Mondino ih uze, prelista dnevnik čitajući poneku rečenicu i napokon se nešto u njemu pokrenu.

– Bože moj – tiho reče.

Predstavnik naroda i gradski poglavar istovremeno klimnuše glavom. – To smo i mi rekli kad nam je ovaj momak pokazao te papire – reče Enriko Bernadaci. – Dopustili smo mu da razgovara s nama uvereni da želi da prizna krivicu. Ne možete da zamislite s kakvom smo nevericom i iznenađenjem prihvatili to otkriće.

– Zapravo mogu da zamislim – reče Mondino, i dalje zgranut.

Zatim, pošto se pribrao, dodade: – Znači li to da mogu da idem kući?

– Treba zaustaviti Fjamu! – uzviknu Ðerardo, koji je do tog trenutka ćutao. – Ubiće se!

Momak je očigledno bio u stanju pojačanog zanosa. Oči su mu se caklile i trzao se kao da sve vreme potiskuje nagon da skoči ili da otrči.

Leva ruka bila mu je jedini nepomičan deo tela.

– Zašto misliš da hoće da se ubije? – upita Mondino. – U pismu piše uskoro ću počivati u svom grobu, ali ne piše kad će i kako će umreti.

– Mislim da je Ðerardo iz Kastelbretonea u pravu – umeša se predstavnik naroda. Mondino je shvatio da im je Ðerardo otkrio svoje pravo ime i bilo mu je drago zbog toga. Ostala je jedna laž manje. – Izvršila je osvetu i predala je dokaze svoje krivice. To znači da se već

pripremila da ode kako bi izbegla kaznu, u neku drugu zemlju ili na onaj svet.

– Onda treba da je pustimo da se ubije – hladno reče Mondino. Nije osećao nimalo sažaljenja prema toj ženi koja zamalo da mu uništi život.

– Profesore! – umeša se Ðerardo prekornim tonom. Kao da je bio u stanju da se izražava samo uzvicima.

Gradski poglavar podignu ruku kako bi sprečio Mondinov netrpeljivi odgovor. – Dnevnik i pismo predstavljaju jak dokaz krivice – reče, nadjačavajući buku. Međutim, ako Fjama Sensi oduzme sebi život i ne stigne da prizna, trebaće nam mnogo više vremena da vas oslobodimo.

Mondino je ćutao. S trga je dopirala samo jedna reč izvikivana u pravilnim razmacima: – Pre-daj-te ga! Pre-daj-te ga!

– Onda idite po nju – reče zatim. – Ne razumem u čemu je problem.

– Ne razumete? – umeša se predstavnik naroda, a zatim priđe prozoru i podignu zastor. – Evo u čemu je problem.

Mondino je pogledao kroz prozor i užasnuo se. Prizor je odozgo delovao zastrašujuće. Gradska milicija, raspoređena u borbenu formaciju ispred palate, delovala je nemoćno u odnosu na reke ljudi koje su se slivale na trg. Sigurno je već bilo povređenih, a neko je možda čak izgubio život izgažen u metežu.

– Prete da će upasti u palatu – reče Pantaleone Bucakarini i spusti laneni zastor. – Ne mogu da se lišim nijednog čoveka kako bih ga poslao da dovede tu ženu. Osim toga, ne znamo gde je.

– A šta nameravate da preduzmete kako biste rasterali rulju? – upita Mondino.

– Da bismo izbegli neprilike, najlakše bi bilo da obesimo ovog momka o ogradu balkona – reče gradski poglavar. – Slažem se da bi to bila nepravda, ali nepravda za dobrobit grada.

– Valjda ne mislite ozbiljno! – pobuni se Mondino. Ðerardo se naglo okrenu, ali ne reče ništa, kao da mu ta zamisao ne deluje naročito strašno. – To ne samo da bi bilo krajnje nepravedno već bi predstavljalo korak nazad u zaštiti građanskih prava.

– Naravno da ne mislim ozbiljno – odvrati Enriko Bernadaci uz pogled koji nije potvrdio njegovu izjavu. – Ali problem treba rešiti.

Svakog trenutka bi mogli da nas napadnu i ne možemo nikoga poslati da uhapsi Fjamu Sensi. Osim toga, grupa stražara teško da bi se mogla bezbedno provući pored te svetine.

– Mi ćemo otići! – reče Ðerardo.

– Kuda?

– Da dovedemo Fjamu. Nema vremena za gubljenje. Mislim da znam gde ćemo je naći.

Zavlada tišina dok su ostala trojica razmišljala o predlogu.

– Kao čovek odgovoran za sprovođenje zakona u gradu – reče zatim predstavnik naroda – ne mogu to da dozvolim. Previše je rizično, osim toga, građani ne mogu da obave hapšenje. Da i ne pominjem da ste vas dvojica i dalje okrivljeni za podmetanje požara i skrivanje leša, iako ste oslobođeni optužbe za ubistvo.

Mondino je posle tih reči doneo konačnu odluku. Nimalo mu se nije svidela pomisao na to da će morati da izađe među razjarenu svetinu i da rizikuje život, ali to je bio jedini način da ga za kratko vreme oslobode optužbe koja bi ga mogla koštati života ili bi mu, u najblažem slučaju, uništila karijeru. Osim toga, u misli mu se ponovo uvukao san koji je pokrenuo sve ovo: kad Fjama padne u ruke gradskih vlasti, više neće moći da dođe do nje. Jedina mogućnost da se dokopa njene tajne jeste da sad dođe do nje. Previše je rizikovao da bi se povukao u poslednjem trenutku.

– Reč je o optužbama koje ćemo lako oboriti uz pomoć nekog dobrog advokata – reče, obraćajući se obojici gradskih poglavara. – I sami znate da je tako. Jamčim svojom kućom da nećemo iskoristiti slobodu da pobegnemo. Mogu odmah da potpišem kreditno pismo.

Na te reči Ðerardo mu uputi zahvalan pogled koji Mondino namerno previde. – Dovoljno će biti da pošaljete s nama samo jednog stražara, prerušenog u običnog građanina – dodade. – On će uhapsiti Fjamu Sensi kako bi sve bilo u skladu s pravilima.

Gradski poglavar i predstavnik naroda se pogledaše, neodlučni.

– Čak i da izuzmemo sve ostale razloge – zaključi Mondino – ako svetina uspe da uđe u palatu, biće bolje da nas ne zatekne.

– Zaista znate gde je ona? – upita gradski poglavar Ðerarda. – Zaista bi me iznenadilo da posle svega što je uradila jednostavno sedi kod

kuće i čeka nas.

– Sad joj više ništa nije važno – odvrati Ðerardo. – Ipak, u pravu ste što mislite da nije kod kuće. Reći ću vam gde nameravam da je potražim samo ako mi date reč da ćete mi dopustiti da pođem sa stražarima koji će je uhapsiti. Ako ih ja povedem, manje će vremena izgubiti tražeći to mesto.

– U redu – reče gradski poglavar, rešen da više ne oklevaju. – Poslaću s vama trojicu ljudi i nijednog više. Sad pripremimo pismo.

Naredio je da mu donesu pergament, pero i mastilo, ali u celoj zgradi nisu mogli da nađu nijednog beležnika. Zato je gradski poglavar lično sastavio kreditno pismo i potpisao ga. Onda je pozvao trojicu stražara koji su i dalje čekali ispred vrata. Predstavnik naroda ih je odveo u svoje privatne odaje i pozajmio im građansku odeću, dovoljno široku da ispod nje mogu da sakriju bodeže zadenute za opasač vezan preko košulje.

– Bilo bi dobro da se i mi naoružamo – reče Mondino.

– Zakon je jasan i ja ga svakako neću kršiti – odvrati Pantaleone. – Građanima je zabranjeno da nose oružje unutar gradskih zidina. Držite se mojih stražara i ništa vam se neće dogoditi.

Nedugo zatim, petorica muškaraca napustiše palatu na zadnja vrata, izlazeći jedan po jedan. Ljudi okupljeni ispred zgrade nisu ih primetili. Ali nisu prešli ni deset koraka prema praznim tezgama tržnice Meco kad se iza njih razlegnu uzvik: – Ubica beži!

Okrenuše se sva petorica, a Mondinu se stegnu srce kad je prepoznao nabijenu figuru Gvida Arlotija, koji je optužujuće uperio prst u njih.

Rulja se zatalasa kao vlati pšenice na vetru. Mnogi se okrenuše prema grupici i desetine ljudi ponovi uzvik „Ubica beži!“. Ðerardo primeti da se mnogi izdvajaju iz mnoštva i kreću prema njima, najpre polako, kao da ne znaju šta im valja činiti, a onda sve brže.

– Potrčite! – uzviknu Mondino iza njega. Ðerardo bez oklevanja potrča za njim najbrže što je mogao iscrpljen torturom i zatvoreništvom.

Međutim, trojica stražara nagonski, iz straha, načiniše grešku i izvukoše noževe. Iz mnoštva se prolomi jedan nejasan poklič i u tren

oka rulja se baci na njih. Ðerardo začu bolne jauke dok ih je svetina doslovno komadala i stisnu pesnice ne osvrćući se. Ne bi mogao da im pomogne čak ni da su mu obe ruke zdrave, a s jednom iščašenom bio je potpuno bespomoćan. Mondino je dugim koracima trčao nekoliko koraka ispred njega pridržavajući rubove crvene odore koja mu je dopirala do gležnjeva. Pre nego što su stigli na most na Apozi, ugledali su dve grupe raskošno odevenih ljudi koji su svečanim korakom hodali u susret jedni drugima. Ðerardo shvati da su to svadbene povorke.

Nevesta je prilazila s leve strane, na konju, uz nju su išli roditelji, a iza njih rodbina. Mladoženja je dolazio s desne strane, peške, noseći sokola na ručnom zglobom. I on je bio okružen prijateljima i rodbinom.

Verovatno je trebalo da se venčaju u Katedrali Svetog Petra i odlučili su da se sastanu u Ulici kraj tržnice Mec kako bi ostatak puta prešli zajedno. Ðerardo je uspeo da primeti da je nevesta veoma lepa, plavokosa, u beloj i zlatastoj odeći, sa izvezenim velom koji se nadimao na blagom vetru. Konjska oprema bila je ukrašena isto kao devojčina haljina.

Video je kako se iznenađenje na licima svatova povlači pred strahom. Mladoženja je oslobodio sokola koji je brzo uzleteo u plavo nebo i potegao je ukrasni kratki mač, praćen ostalim muškarcima iz povorke. Rulja se bez oklevanja baci na njih pouzdajući se u brojčanu nadmoć ili jednostavno podstaknuta samoubilačkim besom. Dve grupe sukobiše se uz povike i zveckanje metala, što je značilo da su mnogi progonitelji bili naoružani uprkos zabrani. Ðerardo se ponadao da je nevesta stigla da okrene konja i pobegne.

Uprkos napetom bekstvu, Mondino nije zaboravio kuda su se uputili i dvaput je pokušao da skrene prema Svetom Stefanu, ali oba puta im grupe naoružane svetine preprečiše put. Uglavnom su to bili radoznalci koji su se zaputili prema trgu i možda su mogli i da ih zavaraju, ali Mondino odluči da ne rizikuju. Potera ih je na kraju potisnula na jug, prema Crkvi Svetog Domenika, poslednjem mestu koje je Ðerardo želeo da vidi. Sama pomisao na grozničavi pogled Uberta iz Riminija izazivala mu je grčeve u stomaku.

Mondino načas zastade i okrenu se prema njemu, pritiskajući rukom podrebricu.

– Još nas prate? Ðerardo klimnu glavom, pošto nije imao snage da mu odgovori.

Progonitelja je bilo sve manje jer se većina sukobila s učesnicima svadbene povorke, ali njihovi povici bili su sve bliži. Bilo ih je najmanje šestorica ili sedmorica: previše za dva nenaoružana čoveka.

Osim toga, ostale grupe naoružane motkama slivale su se niz okolne ulice urlajući. Kao da se svetina podelila i umesto da ostane na trgu, počela da divlja po gradu. Iz poprečnih ulica povremeno su dopirali zvuci borbi ili uvrede upućene nekom plemiću koji se usudio da proviri kroz prozor. Čuli su se i povici: – Hleba! Hleba! – Sve kapije bile su zaključane. Ðerardo i Mondino obreli su se pored visokog ogradnog zida na kojem nije bilo izlaza. Nigde nisu mogli da zastanu. S naporom su nastavili sve dok nisi stigli gotovo do same Bazilike Svetog Domenika.

Zavukli su se u mračnu uličicu između dva niza kuća i napokon stali da predahnu. U tom trenutku Ðerardo ugleda neobičnu procesiju na malom trgu ispred crkve. Dva krupna monaha dominikanca u belim odorama i crnim ogrtačima hodala su mašući kandilima. Pratio ih je monah s pozlaćenim krstom, a iza njih je koračao nadbiskup lično u svečanoj odori; na glavi je imao mitru, dalmatiku s dve crvene pruge na grudima i na leđima i posrebreni štap. Iza njega se nazirala ćelava lobanja i uobičajeni nadmen pogled Uberta iz Riminija. Ðerardo se zapita kuda su se zaputili i da li znaju kakvom se riziku izlažu. Narod je poštovao sveštena lica i plašio ih se, ali ih je i mrzeo i zato je u ovakvim prilikama kad u gradu izbiju neredi, za njih najbolje da ostanu na sigurnom, u crkvama i samostanima. Ðerardo bi čak otrčao da ih upozori da nije bilo inkvizitora. Uberto iz Riminija nije bio upoznat s razvojem situacije i kad bi ga video slobodnog, moglo se dogoditi da odreaguje prenagljeno. I Mondino je začuđeno gledao grupicu monaha koja se kretala u susret katastrofi.

Možda bi na kraju ipak odlučili da ih upozore, ali nisu imali vremena. Iz bočne ulice iskrsnu grupa ljudi koji su urlali i udarali motkama po vratim kuća. Čim su ugledali monahe zastali su, obeshrabreni pri pogledu na biskupa u svečanoj odori. Ali dovoljno je bilo da jedan od njih uzme kamen sa zemlje i da ga baci uz poklič, pa

da svi jurnu prema monasima, mašući motkama.

Nastade strahovit metež. Dvojica krupnih monaha zavitlaše kadionicama iz kojih se širio dim tamjana ispresecan varnicama. Jedan udari u glavu najbližeg napadača koji pade na leđa kao proštac.

Drugom žar zapade za okovratnike i on ispusti motku i stade da skače kako bi se oslobodio žiške. Ali to je samo još više razjarilo ostale, koji se u zbijenoj gomili ustremiše na monahe. Nadbiskup i inkvizitor mirno su stajali kao da se ništa ne događa. U jednom trenutku nasilnici udariše motkom monaha s kandilom i oboriše ga, a trojica se baciše na nadbiskupa, toliko zaslepljeni besom da ih nije mogla obeshrabriti ni njegova svečana odora.

Iza zatvorenih prozora dopirala je vriska žena. Ðerardo je do tog trenutka nemo posmatrao prizor a onda je potrčao ne osvrćući se na Mondinovo dozivanje. Rado bi ostavio Uberta iz Riminija da se sam snalazi, ali nije mogao mirno da posmatra kako rulja napada nadbiskupa Rimske crkve, i to Rinalda iz Konkoreca, čoveka kojeg su svi smatrali pravednim. Dok je izlazio iz svog skrovišta i jurio prema poprištu, u misli mu se urezao zanos na licu inkvizitora koji je posmatrao taj prizor kao da ne prisustvuje jezivom nasilju već nekom čudesnom događaju. Ðerardo ugleda dvojicu kako podižu motke u nameri da udare nadbiskupa, dok je Uberto mirno stajao ne učinivši ništa da mu pomogne. Naprotiv, gledao ga je s neizmernom radošću na licu i načas je izgledalo da ga je čak odgurnuo prema napadačima.

Rinaldo iz Konkoreca se savi pod udarcima, mitra mu skliznu s glave i on pade na kolena.

Dvojica nasilnika se pogledaše kao da su se i sami uplašili svog nedela i u tom trenutku Ðerardo ulete između njih nasumice ih udarajući zdravom rukom i udaljavajući ih od nadbiskupa. Krajičkom oka ugledao je Mondina, koji je pošao za njim, kako podiže sa zemlje motku koja je ispala jednom od nasilnika i okreće je ispruženom rukom pokušavajući da zadrži ostale na odstojanju. Ðerardo je pomogao nadbiskupu da ustane, ali u tom trenutku Uberto iz Riminija skoči na njega stežući ga za gušu. Ðerardo ugleda u njegovim crnim očima ubilački poriv koji ga uplaši. Ali inkvizitor je bio niži i slabiji od njega i nije umeo da se bori. Dovoljna su bila dva brza

udarca u lice da se inkvizitor sruši na zemlju gde je i ostao da leži, ošamućen. U tom trenutku pridruži im se grupa monaha koja je dotrčala iz samostana. Bili su nenaoružani, ali spremni da odmere snage s nasilnicima. I iz okolnih kuća počeše da izlaze ljudi, ali napadači se nisu predavali. Nova grupa, privučena bukom, osnažila je njihove redove s leđa gađajući monahe kamenjem. To su uglavnom bili seljaci, muškarci i žene u gruboj suknenoj odeći i čarapama zarozanim oko gležnjeva.

– Hajdemo, nismo im više potrebni – reče Mondino kad mu je prišao. Ðerardo uvide da je lekar u pravu. Tuča se nastavila, ali monasi i oni koji su istrčali iz kuća da im pomognu bili su u prednosti. Nije bio trenutak da gube vreme i da daju objašnjenja u koja monasi i njihovi branioci možda ne bi poverovali.

U tom trenutku oseti kako ga neko steže za iščašenu ruku i protrese ga jeziv bol dok je inkvizitor urlao na sav glas: – Evo vešca! On je ubica!

– i pokušavao da ga zadrži iznenađujućom snagom svojih sitnih šaka. Ðerardo se naglo okrenu i udari ga kolenom posred lica. Mondino zavidnom brzinom udari Uberta motkom po ćelavoj lobanji i ovaj se ponovo opruži na tlo.

– Trči! – uzviknu, osvrćući se unaokolo u potrazi za najbezbednijim putem.

Srećom, inkvizitorov uzvik nadjačala je buka sukobljenih i niko nije obratio pažnju na njih. Ðerardo nagonski kleknu ispred nadbiskupa i poljubi mu prsten. – Nevini smo, monsinjore – reče. – Gradski poglavar nas je oslobodio. Molim vas, kažite to inkvizitoru kad se bude povratio.

Rinaldo iz Konkoreca mu se blagonaklono osmehnu i pomno se zagleda u njega kao da unaokolo ne besni borba, kao da su njih dvojica sami na trgu.

– Verujem ti, sine moj, iako ne znam ko si – reče, podižući desnu ruku. – I blagosiljam te. Ðerardo načas pognu glavu, a onda skoči na noge i otrča za Mondinom koji je već dobrano odmakao prema Svetom Stefanu.

Gvido Arloti nije dozvolio da ga omete sukob s članovima svadbene povorke, ali njegove ljude ponelo je uzbuđenje i nasilje koje se u

međuvremenu proširilo na ceo grad, i upustili su se u tuču s nevestinim rođacima, pesnicama su udarali konje u skočne zglobove, a životinje su se njišteći rušile na tlo praćene vriskom žena. Nevesta je uspela da se spase; spremno je okrenula konja i podbola ga vezenim cipelicama. Ali njeni roditelji su ostali na zemlji, u lokvi krvi, ranjeni, možda i mrtvi, a nasilnici su ih odmah lišili torbica i nakita. Zov plena bio je još jači od poriva koji ih je terao na nasilje i Gvido je na jedvite jade uspeo da okupi petoricu svojih ljudi zaduženih da podbunjuju rulju. Tek kad im je obećao dvostruku nagradu u odnosu na ugovorenu, ubedio ih je da pođu za njim i njih šestorica se udaljiše s mesta sukoba skrivajući usput ispod odore ono što su ukrali.

Otrčali su prema ulici u koju su ušli Ðerardo i Mondino. Njih dvojica su se izgubila iz vidokruga, ali Gvido je pratio glasove onih koji su već pošli u poteru za njima. Nije smeo dopustiti da pobegnu. Ako ih je gradski poglavar oslobodio, to znači da veruje u njihovu nevinost i upravo zato ih mora sprečiti da govore.

Njih dvojica moraju da umru. A Gvido je bio zadovoljan što će on izvršiti smaknuće. Ionako će dobiti oprost svih grehova.

Ali najpre mora da ih stigne.

Udario je jednog od svojih saučesnika koji se spremao da skrene u poprečnu uličicu u nameri da odmah potroši deo plena na kurve. – Zaboravi na žene dok ne obavimo zadatak – reče. – Požurite, ostalo nam je vrlo malo vremena.

Naoružani bodežima kako bi obeshrabrili napadače u centru Bolonje, koji se pretvorio na haotično bojno polje, stigli su nadomak Bazilike Svetog Domenika gde je grupa dominikanaca u zbijenim redovima potiskivala nasilnike.

Gvido ugleda nadbiskupa s mitrom na glavi i biskupskim štapom u ruci, koji se isticao u tom prizoru iako je samo mirno stajao, ništa ne preduzimajući. Uberto iz Riminija se u tom trenutku pridizao s tla otkrivajući grimiznocrvenu krvavu mrlju na ćelavoj lobanji. Pogledi im se ukrstiše i inkvizitor mu naredbodavnim pokretom pokaza desno niz ulicu koja je vodila prema Svetom Stefanu i crkvama Sankta Hjerusalem. Sigurno su Mondino i Ðerardo otišli na tu stranu.

Gvido se osvrnu unaokolo. Dvojicu saučesnika više nije video i

zaključi da su pobegli. Ali trojica koja su ostala biće mu sasvim dovoljna za ono što mora da učini.

– Ovo je to mesto? – upita Mondino, sumnjičavo gledajući otvor koji je zjapio u razrušenoj kući na kraju uličice. – Jesi li siguran da je ona ovde?

– Nisam, ali kad bih morao da se kladim, uradio bih to bez razmišljanja.

Delovao je samouvereno, ali Mondinu je bilo teško da zamisli da je bankareva ćerka ušla kroz taj mračan prolaz razjapljen poput bezubih usta, i probijajući se kroz ruševine sakrila se u podzemlju koje je, po Ðerardovim rečima, predstavljalo mešavinu drevnog rimskog odvodnog kanala i katakombe.

Onda se setio da je Fjama odgovorna za najjezivija ubistva koja je do tada video. Nije se moglo pretpostaviti za šta je sve sposobna ta devojka.

Zaputili su se prema kući ne mareći za kamenje i smeće razasuto po tlu, ali prešli su svega nekoliko koraka kad su iza sebe začuli glas: – Pomolite se Bogu za spas svojih duša.

Mondino ga je odmah prepoznao i kad se okrenuo, nimalo se nije iznenadio što pred sobom vidi nisku snažnu figuru Gvida Arlotija u pratnji dugokosog čoveka kojem dugi pramenovi nisu mogli da prikriju ožiljke od odsečenih ušiju. Ali zaista se uplašio kad je ugledao još dvojicu koja su zatvorila izlaz na drugom kraju uličice. Ðerardo i Mondino stadoše leđa uz leđa, ali bilo je jasno da nemaju nikakvih izgleda. Dvojica golorukih protiv četvorice koljača naoružanih bodežima. Ovoga puta se nisu ni pretvarali da hoće da ih uhapse.

Zaista je došao kraj.

– Da vidimo kako se snalazite bez pomoći veštica i pasa – reče Gvido, približavajući im se.

– Moramo razoružati barem jednog – promrmlja Ðerardo.

Mondino slegnu ramenima. Bilo je besmisleno praviti plan. Trebalo je umreti dostojanstveno i, ako je moguće, povesti u smrt i nekog od njih četvorice.

– Na moj znak, bacićemo se obojica na bezuhog – prošaputa Ðerardo. – Ako uspem da mu otmem nož, imamo izgleda da se

izvučemo. – Onda je, ne čekajući da mu Mondino potvrdi, uzviknuo: – Sad! – i potrčao.

Mondino potrča za njim rešen da skupo proda kožu. Obojica su izgubila kape u tuči oko nadbiskupa i Ðerardova duga kosa ošinula ga je po licu na trenutak mu zaklonivši vid. Taj trenutak je bio koban. Kad je momak bez oklevanja jurnuo na bezuhog, izbegavši jedan udarac i prišavši mu u nezaštićen prostor, Mondino oseti oštar bol u desnom ramenu i tek kad se srušio na tlo usred smeća i izmeta, shvatio je da je zadobio udarac nožem namenjen Ðerardu.

U trenu mu kroz glavu prolete pomisao na Adiju i na ono što se između njih dvoje moglo roditi. Onda pomisli na svoj traktat, koji će ostati nedovršen, i na tajnu koju nije uspeo da otkrije.

Video je kako se neko obrušava na njega i otkotrljao se u poslednjem trenutku. Bio je to bezuhi, koji je obema rukama pritiskao ranu na stomaku. Sigurno je Ðerardo uspeo da ga razoruža i ubode njegovim nožem, ali ostala su još trojica koju sâm nije mogao savladati.

Snagom volje, Mondino se prisili da podigne glavu. Ðerardo je bio naoružan i borio se s dvojicom Gvidovih saučesnika.

Koristeći skučen prostor, naterao ih je da se sapletu jedan o drugog kako ne bi morao da se bori s obojicom istovremeno. Ali Gvido Arloti se spremao da mu zada udarac s leđa.

Mondino se ponovo okrenu na bok i podmetnu noge među Gvidove tako da je ovaj, ne očekujući taj potez, izgubio ravnotežu. Ne ispuštajući iz vida dvojicu protivnika ispred sebe, Ðerardo ga udari drškom noža u lice i Gvido se uz jauk sruši preko Mondina.

Udarac je bio snažan, ali Gvido je bio jak i odmah je pokušao da se osovi na noge. Mondino nije mogao da pomeri desnu ruku, ali mogao je da se služi nogama. Pridigao se na lakat zdrave ruke i šutnuo protivnika u lice, ponovo ga srušivši na tlo. Onda mu je, svom snagom koja mu je preostala, zadao još jedan udarac i uhvatio ga za gušu.

Obnevideo, dok su odozgo dopirali jauci i zvuci Ðerardove borbe, bacio se na Gvida i zadao mu niz udaraca pesnicom u lice, istom rukom i na isto mesto, zaustavivši se tek kad je osetio da ovaj više ne pruža otpor. Tek tada je pogledao uvis, na vreme da vidi poslednjeg napadača kako beži pošto je Ðerardo ubo u srce njegovog saučesnika.

– Profesore, kako ste? – upita momak saginjući se prema njemu.

– Loše, ali povreda nije opasna – odvrati Mondino. – Ostavi me ovde i nađi Fjamu.

– Jeste li sigurni? – sumnjičavo upita Ðerardo.

– Video sam dovoljno povreda da mogu da procenim kako ova nije opasna po život, iako je vrlo bolna. Pomozi mi da zaustavim krvarenje, a onda idi. Nemamo vremena za gubljenje. Ðerardo zavuče ruke ispod odore Gvida Arlotija, koji je i dalje bio u nesvesti, i izvuče rubove lanene košulje. Odseče komad tkanine i dade je Mondinu, koji je pritisnu na ranu. Zatim skinu opasač Gvidu i uveza mu ruke iza leđa. Vezao je i bezuhog, koji je još bio živ, ali njemu je vezao samo noge. Na kraju, pošto je dao Mondinu jedan bodež kako bi mogao da nadzire zarobljenike, uđe u razrušenu kuću i izgubi se između obrušenog kamenja koje je zatrpalo unutrašnjost.

U gradskoj palati pripreme su se odvijale punom parom. Svetina okupljena na Trgu Mađore počela je da se razilazi nedugo nakon Ðerardovog i Mondinovog izlaska sa stražarima, ali gradski poglavar i predstavnik naroda dobro su znali da to ne nagoveštava povratak mira.

Naprotiv. I dalje su stizale vesti o grupama građana naoružanim motkama ili improvizovanim oružjem, koji su napadali svakoga na koga naiđu, ali uglavnom plemiće i predstavnike vlasti. Čuli su da je čak i nadbiskup jedva izvukao živu glavu, ali Enriko Bernadaci nije poverovao u to. Zašto bi nadbiskup izašao u ovakvu gungulu? Smatrao je to izmišljenom glasinom koja se prenošenjem naduvavala.

U svakom slučaju, ta pošast se morala zaustaviti.

– Jesmo li spremni? – upita Bernadaci predstavnika naroda, koji je gledao kroz prozor.

– Još malo. Ljudi se već raspoređuju. Čim se rasporede, i ja ću sići.

Pantaleone Bucakarini izdao je naređenje da se ispred palate okupe svi pripadnici gradske milicije i dobrovoljci do kojih se moglo doći.

Podeliće ih u grupe, lično će predvoditi najbrojniju i patroliraće gradom kako bi uspostavili red, ne udaljavajući se previše jedni od drugih i održavajući vezu uz pomoć glasnika. Enriko je imao poverenja u predstavnika naroda, koji je nekoliko meseci ranije već uspešno izveo

sličnu akciju, u vreme dok su još obojica bili novajlije na svojim položajima. Ipak, morao je da se zapita zašto se takvi problemi događaju upravo njemu, gotovo pred sam kraj šestomesečnog mandata. Iskreno je zažalio što onog mladog templara nije ponudio razjarenoj rulji. Odustao je samo stoga što u takvim akcijama svi moraju biti saglasni, a Mondino se usprotivio. Enriko je načas bio pomislio da ih obojicu prepusti svetini, ali to bi mu donelo nevolje.

Povela bi se istraga, morao bi da odgovara na pitanja i slučaj bi se mogao okončati vrlo loše.

Međutim, i da je mogao da predvidi ovakvu pobunu, možda bi ishod bio isti. Sada će morati da podnese izveštaj Veću staraca i preti mu opasnost da poslednji mesec na tom položaju provede braneći se od optužbi da je nesposoban, gubeći vreme i novac.

Jedini častan izlaz predstavlja odlučno smirivanje nereda i povratak dvojice optuženih, u nadi da su uspeli da se domognu ćerke Remiđa Sensija. U tom slučaju sve će se završiti kako treba a Veće staraca odobriće njegovu odluku da ih oslobodi. Međutim, ako je rulja ubila njih dvojicu, natovariće mu još jednu krivicu za koju će morati da odgovara.

– Idem i ja s vama – reče Enriko predstavniku naroda.

– Ali ne možemo se obojica udaljiti. Jedan od nas mora da ostane da čeka vesti i da koordinira akcije.

Bio je u pravu. Ostaviti palatu bez vođe koji je u stanju da pruži podršku i izdaje naređenja predstavlja prizivanje katastrofe. Enriko nevoljno klimnu glavom. Nažalost, niko mu nije mogao jamčiti da će se problem uskoro rešiti niti je znao gde treba da traže Ðerarda iz Kastelbretona i Mondina de Lijucija. Posle svega što se dogodilo tokom poslednjih nekoliko dana, gradski poglavar je bio spreman da poveruje u najneobičnije stvari, ali sasvim je moguće da je podzemlje o kojem je momak pričao samo plod njegovog zbunjenog uma.

– Dobro. Ali moraćete da mi šaljete glasnike na svakih pola sata – reče on predstavniku naroda.

Pantaleone ga uveri da će to i učiniti i izađe. Gradski poglavar stade nasred odaje, pripremajući se za neizvesno čekanje.

Za sat-dva, njegova sudbina će biti rešena.

Kad se spustio u podzemlje, Ðerardo se zaputio kroz tunel s desne strane, u smeru koji, po rečima jadnog Bonage, vodi do sedam crkava Bazilike Svetog Stefana, ispod samog Svetog groba. Fjama nije mogla naslutiti da Ðerardo zna za podzemlje, zato je pomislila da može da nagovesti gde je odlučila da umre, bez bojazni da će je neko naći. Pod zaštitom onog ko štiti Bolonju, pisalo je u pismu. A u Crkvi Svetog groba čuvale su se mošti Svetog Petronija, jednog od svetaca zaštitnika grada.

Ali to što je naslutio gde se sakrila ne znači i da će uspeti da je spase. Ðerardo nije bio siguran šta zaista želi. S jedne strane, kako bi potpuno oslobodio krivice sebe i svoj red, važno je bilo da Fjamu ispitaju u sudu.

S druge strane, pomisao na to da će je mučiti bila mu je nepodnošljiva, iako je ta devojka ubica. Ðerardo je sada na ličnom primeru shvatio kako izgleda tortura.

Osećaj nemoćnog straha koji ga je obuzeo dok je bio prepušten krvniku bio je jači od fizičkog bola.

Fjama je, uprkos svom ludilu, bila žrtva.

Zaputio se prema svetlosti koja se nazirala na kraju tunela i nedugo zatim je na vrhovima prstiju ušao u malu salu oslikanu freskama, gotovo sasvim izbledelim od vlage. Odevena u crno od glave do pete, Fjama je okrenuta leđima stajala na četvrtastoj ploči na drugom kraju odaje.

Pod svetlošću dve visoke sveće postavljene na kamenim blokovima, Ðerardo prepozna Remiđa Sensija, opruženog na kamenom bloku kao na žrtvenom oltaru. Čovek je na sebi imao samo lanenu košulju.

Unaokolo, u poluseni, nazirali su se ostaci dva ili tri ljudska tela u različitim fazama raspadanja. Svakom je grudni koš bio uzduž pretesterisan, a rebra polomljena. To su sigurno bili prosjaci o kojima je pričao Bonaga. Fjama ih je iskoristila da vežba na njima.

– Fjama – tiho izusti Ðerardo, kao da se nalazi u crkvi.

Ona se polako okrenu i iznenađeno se zagleda u njega. Odora od crnog brokata protkana zlatnim nitima dopirala joj je do poda, a na ramenu je bila pričvršćena zlatnom kopčom. Tamni veo pokrivao joj je plavu kosu i padao joj na ramena. Uokvireno tim crnilom, bledilo njenog lica blistalo je kao svetlost.

– Ðerardo. Kako si uspeo da me pronađeš?

– Jedan paralizovani dečak pokazao mi je podzemlje. Kad sam pročitao tvoje pismo, shvatio sam da se u njemu pominje ovo mesto.

Fjama klimnu glavom. – Bonaga. I meni ga je pokazao, pre godinu i po dana. Tada sam shvatila da je došlo vreme.

U dnevniku se nisu pominjali ni Bonaga ni podzemlje, ali bio je označen dan kad je Fjama odlučila da započne svoju osvetu. Imala je pristup svim poočimovim dokumentima i odavno je znala gde će naći svoje žrtve. Napisala im je pismo kojim ih je namamila u klopku, a kako bi ih ubedila da dođu, uz svako pismo je priložila prst pretvoren u gvožđe, koji je odsekla ubijenim prosjacima. Istovremeno je anonimnim pismima počela da potkazuje inkviziciji templare koji su izbegli hapšenje i po dolasku u Bolonju posećivali Remiđovu kancelariju.

– Nemoj to da govoriš, molim te – reče Ðerardo. – Još ima vremena da...

– Za šta? Da me spale živu kao vešticu i ubicu? Godinama sam pripremala sve ovo i završiće se onako kako sam ja odlučila. Ne približavaj se! Ðerardo je zakoračio prema njoj, ali se naglo zaustavio. Fjama dograbi s kamene ploče neko neobično šilo s trougaonim sečivom, prislonjeno uz čašu od raznobojnog stakla koje se presijavalo pod svetlošću sveća.

– Drška ovog noža puna je praha koji pretvara krv u gvožđe – reče Fjama. – A sečivo mu je šuplje. Dovoljna će biti jedna ogrebotina da umreš jezivom smrću. Molim te, ne prisiljavaj me da učinim to. Ðerardo je nepomično stajao, uznemiren unutrašnjom borbom. Znao je šta Fjama namerava da učini, ali nije znao kako će ona to izvesti.

Devojka je zaobišla kamenu ploču ni za trenutak mu ne okrećući leđa, a onda hitrim pokretom zari šilo u jedno pa u drugo Remiđovo stopalo.

Bankar se jedva primetno trgnu ali ne ispusti nikakav zvuk.

– Telo mu je paralizovano, ali može da oseti sav bol koji zaslužuje – reče Fjama. Ðerardo je pročitao u dnevniku deo u vezi s Remiđom koji je usvojio Fjamu, ali se ponašao prema njoj kao da mu je žena i vršio je nasilje nad njom otkako je napunila trinaest godina. Toliko se zgrozio da je i sam

poželeo da povredi bankara. Međutim, dok je posmatrao nehumano kažnjavanje kojem ga je podvrgla devojka, sažalio se nad njim.

Vene Remiđa Sensija naočigled su se nadimale i stvrdnjavale, probijajući kožu na više mesta, kao čvornovato korenje koje puzi duž nogu. Zenice, jedini pokretni deo njegovog tela, mahnito su mu se pomerale, ali možda više nisu mogle da vide, izgubljene u moru bola i straha.

– Pilat, Longin i Kajafa brzo su umrli – reče Fjama. – On je mene koristio šest dugih godina. Zato zaslužuje sporiju smrt.

Kad je shvatio da devojka tim imenima naziva ubijene templare, Ðerardo je u potpunosti sagledao stepen njenog ludila. Fjama u tom trenutku nije bila tu s njim, kao što nikad nije ni bila svesna bilo čijeg prisustva. Duša joj je ostala zatvorena u onoj pećini u Španiji gde je morala da se suoči s očajanjem koje ju je obuzelo nakon iznenadnog gubitka porodice, kuće i lepote, očajanje koje nije mogla da savlada.

Poistovetila se ništa manje nego s Isusom Hristom, nevinim žrtvenim jagnjetom. Ali za razliku od Isusa, ona nije oprostila onima koji su je povredili. Strpljivo je pripremala svoju osvetu, potrudila se da se zaposli kod Remiđa, a zatim i da je on usvoji, kako bi zahvaljujući njegovim vezama s vitezovima Hrama mogla da uđe u trag ubicama svog oca, a da bi ostvarila svoj naum, godinama je trpela nasilje bankara. Međutim, dok je sve to radila, duša joj je bila mrtva i samo je njeno telo sačuvalo privid života. Ðerardo nije sumnjao u to da bi ga Fjama ubola otrovnim šilom kad bi pokušao da je razoruža. Postiđen, morao je priznati sebi da nije toliko hrabar da bi rizikovao tako jezivu smrt.

Bankareve noge udrvenile su se kao debla, premrežene spletom gvozdenih niti koje su izbijale ispod napete, na više mesta ispucale kože. Na nezaustavljivom putu do srca otrov je već prodro ispod košulje, u gornji deo tela, ali Remiđo je još bio živ. Fjama ga je gledala u oči, pažljivo prateći svaki, i najmanji trzaj tela.

– Kako si ga ubedila da dođe ovamo? – upita Ðerardo.

Odgovorila mu je ne odvajajući pogled od poočima. – Najpre sam pomislila da se poslužim zavođenjem, kao i u slučaju prosjaka koje vidiš unaokolo.

Ðerardo osmotri ta jasna izmučena tela, ostavljena bez i malo obzira uza zidove dvorane.

– Poslužili su ti da uvežbaš rukovanje testerom i nožem – reče. – Žrtvovala si nevine ljude da bi izvršila svoju osvetu.

– Nisu bili nevini! – uzviknu Fjama. – Plašili su se ovog mesta, ali požuda je nadvladala njihov strah. Svoj greh su platili smrću.

– A Remiđo? Kako si njega ubedila da dođe ovamo?

Fjama iskrivi gornju usnu otkrivajući zube ispod grimase koja nimalo nije ličila na osmeh.

– Pomislila sam i da ga ubijem u kući i da zatim sama dođem ovamo kako bih izvela poslednje delo – zamišljeno reče. – Ali on mi je olakšao zadatak.

Podsmešljivim tonom, možda više iz želje da podseti bankara na njegovu grešku nego iz potrebe da iznese činjenice, objasnila je da je Remiđo krišom slušao razgovor između Ðerarda, Mondina i Uga iz Narbone i odlučio da to što je čuo iskoristi da se oslobodi svog neprijatelja. Poslao je po jednom mladog plemića koji mu je dugovao veliku sumu novca i ponudio mu da mu oprosti dug ako ubije njegovog neprijatelja. Nekoliko dana kasnije video je Bonagu kako razgovara s Ðerardom i platio mu da mu kaže o čemu su pričali. Tako je saznao za podzemlje i zadužio je dečaka da nadgleda ulaz. Jedne večeri, Bonaga ga je izvestio da su Ðerardo i još neki čovek, krupan i stariji, sišli u podzemlje. Remiđo je shvatio da je reč o Ugu iz Narbone i ponovo je poslao po onog mladog plemića, koji ih je s dvojicom strelaca sačekao ispred izlaza iz tunela. Ali nesuđene žrtve ubile su svu trojicu, a kad je Remiđo saznao ishod sukoba, prepao se.

– Plašio se da će otac onog momka doći da se osveti za sinovljevu smrt. Bio je prestravljen. Posavetovala sam ga da se na nekoliko dana sakrije u podzemlju, u tajnom skrovištu u kojem ga niko neće naći.

Rekla sam mu da ću za to vreme otići ocu onog mladića da izgladim stvari. Ova budala mi je čak i zahvalila. Ðerardo zavrte glavom. – A kad je stigao ovamo i video ova tela, shvatio je da je pogrešio.

Fjama slegnu ramenima. – Tada je već bilo prekasno – smrknuto reče.

Nad podzemnu dvoranu nadvila se teška tišina narušena samo hučanjem podzemne vode i Remiđovim isprekidanim disanjem. Telo mu je sve više ličilo na statuu. Ðerardo više nije imao ništa da kaže. Ono što nije saznao mogao je da zamisli. Fjama je nekako zarobila oca u podzemnoj dvorani, vratila se kući i svima ispričala da je nestao. Onda je Ðerardo uhapšen, a ona ga je posetila u zatvoru, možda zato što nije želela da osude nevinog čoveka ili stoga što je htela da objavi ono što je učinila. Verovatno je već bila isplanirala ubistvo Uga iz Narbone, ali Ðerardo joj je svojim otkrićima olakšao posao. Ðerardo je bio užasnut onim što je ta žena bila u stanju da učini.

Ipak, privlačnost koju je osećao prema njoj nadvladala je gnušanje.

Fjama je bila kriva što se prepustila žeđi za osvetom, međutim previše je istrpela pre nego što je postala žrtva ludila! Gledajući njenu pravu figuru, bledo lice uokvireno plavom kosom, ožiljak koji je naglašavao njenu privlačnost umesto da je umanjuje, momak je više osećao želju da je uzme u naručje i zaspe poljupcima nego da je veže i odvuče pred gradskog poglavara, kao što se obavezao.

Devojka je razrešila njegovu nedoumicu. U trenutku kad je Remiđo izdahnuo uz prigušeno stenjanje i trzaj koji mu je iskrivio usne u grimasu uprkos tečnosti s parališućim svojstvima, Fjama ga odgurnu s oltara. Telo pade, kruto poput drveta. Devojka zatim uze slobodnom rukom čašu od raznobojnog stakla koja je dotad stajala uz bankarevu glavu, nadušak ispi njen sadržaj i ispruži se na kamenu ploču.

Njen cilj je bio jasan. Ðerardo joj pritrča ne obazirući se na šilo koje je devojka i dalje držala u ruci. Podignu joj glavu u nameri da je uspravi na noge i natera da povrati otrov, ali devojka promrmlja tužnim glasom od kojeg mu se steglo srce: – Prekasno je. Poljubi me, molim te.

Pogledali su se u oči, a onda se Ðerardo polako sagnu prema njoj i prisloni usne uz njene.

Rekao je sebi da je to učinio iz sažaljenja prema ženi na umoru.

Očekivao je da će osetiti gađenje dok bude ljubio vinovnicu jezivih zločina. Međutim, taj poljubac oslobodio je svu ljubav koju su oboje nosili u sebi, ljubav koja je samo čekala da izbije na površinu. Ðerardu se učinilo da su im usne beskrajno dugo bile spojene dok su im se jezici preplitali, a ruke se mahnito tražile u eksploziji čula koja je prethodila

smrti. Onda joj disanje postade nepravilno, ruke joj padoše uz bokove a šilo skliznu na pod. Ðerardo se odvoji od nje plačući i mrmljajući nepovezane reči, a ona razmaknu usne u umoran osmeh. – Hvala – promrmlja, gledajući ga u oči.

Jecaj joj prekinu dah a usta joj se napuniše žućkastom penom, obuze je drhtavica, protrese je nagon za povraćanjem, ali uspela je da se savlada. Oblio ju je hladan znoj dok joj je Ðerardo suzama kvasio lice.

Ubrzo život iščeznu iz nje i ona ostade da leži u svojoj crnoj odori.

Mladić ju je još dugo čvrsto privijao uza se, neutešno plačući. Onda ju je spustio na taj drevni oltar koji je izabrala za svoj grob i rukavom odore obrisao je bale i tečnost koju je njeno telo stvorilo boreći se protiv otrova.

Tek kad joj je barem donekle povratio lepotu koja ju je krasila za života, podigao ju je u naručje i pošao da pomogne Mondinu. Mogao je da kaže predstavniku naroda da pošalje nekoga da iznese oba tela, ali njegov postupak nije bio plod racionalne odluke.

Mondino se usredsredio na svoju ranu pokušavajući da zaustavi krvarenje i nimalo nije obraćao pažnju na pretnje i negodovanje Gvida Arlotija, koji je sedeo na tlu vezanih ruku i nogu. Bezuhom su bile vezane samo noge, ali nije mogao da se odveže zato što je rukama morao da pritiska stomak kako bi usporio krvarenje i zadržao utrobu, koja je sa svakim pokretom pretila da mu ispadne među smeće na ulici.

– Moj prijatelj će umreti, a i vi ćete umreti ako me ne pustite da odem po pomoć. Kad je iscrpeo sve pretnje, pokušao je da izazove u Mondinu strah i saosećanje.

– Radije bih umro od krvarenja nego što bih vas oslobodio – reče Mondino. – Zato prištedite dah. U svakom slučaju – dodade uz pokret bradom: – Stižu ljudi gradskog poglavara.

I zaista, na ulazu u uličicu pojavila su se dvojica naoružanih muškaraca u ratnoj opremi, a za njima su koračali Pantaleone Bucakarini, u vojničkoj tunici i s kožnim oklopom, i ostali vojnici. Uličica je bila toliko skučena da su morali da uđu u koloni, dvojica po dvojica, pribijeni jedan uz drugog. Mondino upozna predstavnika naroda s onim što se dogodilo, a Pantaleone odmah preuze komandu.

Jednim pogledom je procenio povredu bezuhog i mačem mu je

skratio muke. – Ionako bi umro tokom transporta – reče i slegnu ramenima. Onda stade ispred Gvida Arlotija.

– Čuo si šta je rekao Mondino – reče preduzimljivim tonom. – Optužuje te da si ti raširio neosnovane glasine koje su izazvale ovu pobunu, a ja nemam razloga da mu ne verujem. – Gvido poče da negoduje, ali ga predstavnik naroda prekinu pokretom ruke. – Ne zanimaju me tvoje pobude. Odmah priznaj kako si, zašto i u čije ime to učinio i postaraću se da stigneš čitav u zatvor. U suprotnom ću ti odseći šake pre nego što te predam svojim ljudima.

Ne čekajući odgovor, dade znak jednom vojniku i podignu mač dok je ovaj spuštao Gvida na zemlju držeći ga za ramena.

– Samo trenutak! – uzviknu Gvido Arloti. Mondino je prvi put u njegovim očima ugledao strah. – Ja sam u službi inkvizitora Uberta iz Riminija. Da se niste usudili da me pipnete jer ćete to skupo platiti.

Pre nego što je predstavnik naroda stigao da mu uzvrati, vojnici se okrenuše a u ulici zavlada napeta tišina. Mondino se okrenu za njihovim pogledima i ugleda Ðerarda kako izlazi iz urušene kuće s istim pomalo mahnitim izrazom lica koji je imao one večeri kad je pokucao na vrata njegove laboratorije. I kao i te večeri, u naručju je nosio leš. Ðerardo im se polako približavao noseći Fjamu kao da mu je nevesta. Plavokosa devojčina glava bila je prislonjena na grudi tako da joj se nije video ožiljak, a crna odora spuštala joj se u mekim naborima prema tlu. U tom turobnom okruženju, njena lepota još više se isticala.

– To je ubica za kojim smo tragali? – promrmlja jedan vojnik u neverici.

– To je ona – potvrdi Ðerardo umornim glasom. – U podzemlju iza mojih leđa naći ćete njenu poslednju žrtvu, Remiđa Sensija, Fjaminog poočima.

Predstavnik naroda spusti mač otrgnuvši se iz čarolije koja kao da se spustila na sve prisutne i stade da izdaje naređenja. Trojicu je zadužio da sprovedu Gvida Arlotija u palatu pošto su mu prethodno zapušili usta kako bi ga sprečili da usput viče i podbunjuje svetinu. Pantaleone ih pogleda u oči jednog po jednog i reče im da će mu glavom platiti ako im zarobljenik pobegne. Onda nežno uze telo devojke iz Ðerardovog

naručja i dodade ga dvojici vojnika pa i njih posla u gradsku palatu. Na kraju postavi dvojicu da stražare ispred ulaza u razrušenu kuću i zaputi se u podzemlje pošto mu je Ðerardo objasnio kojim putem treba da krene kad siđe. Tek tada se mladi templar obratio Mondinu.

– Profesore, kako ste?

– Loše. Treba mi Lijuco.

– Hoćete li da odem po njega i da ga dovedem ovamo?

– Ne, ulice su i dalje opasne – odvrati Mondino. – Otići ćemo do njegove kuće. Mogu da hodam ako mi pomogneš. Ðerardo stade pored njega. Mondino mu prebaci zdravu ruku preko ramena pritiskajući drugom rukom krpu uz ranu i njih dvojica polako krenuše. Ðerardo je ćutao i hodao je kao da mu je glava odvojena od tela. Naslućivalo se da je prema Fjami Sensi gajio nešto više od obične naklonosti i Mondino nije želeo da ga uznemirava u njegovom bolu.

Međutim, kad su izbili na Trg Svetog Stefana, pust i tih, više nije mogao da se uzdrži.

– Tajna gvožđa? – upita.

– Izgubljena – rasejano odgovori Ðerardo. – Fjama je ubrizgavala preparat u srce žrtava šupljim šilom. Kad je ispila otrov, šilo joj je ispalo iz ruke i prah se rasuo po podu.

Mondino je primio tu vest s istinskom bolom, kao da su ga još jednom uboli nožem. Adija je bila u pravu u vezi sa šilom, ali tajna je na kraju izgubljena i sve je bilo uzalud.

– Fjama je ubrizgala otrov Remiđu u stopala – nastavi Ðerardo. – Krv mu se na moje oči pretvorila u gvožđe. Ako mislite da takav užas može poslužiti nauci, mogli biste da proučavate njegovo telo.

Mondino ga je čuo ali nije mogao da mu odgovori. Osetio je kako ga napušta snaga i usredsredio se na neposredan zadatak koračajući nogu pred nogu ritmom koji će ga odvesti do spasenja. O svemu ostalom će razmišljati kasnije.

Hodali su nesigurnim korakom prema Ulici San Vitale, zagrljeni kao dva pijanca posle noćne terevenke.

Epilog Kao i uvek, pristanište u Kortičeli, obasjano junskim suncem, vrvelo je od aktivnosti. Mondino oprezno izađe iz barke trudeći se da ne pravi nagle pokrete desnom rukom. Rana na ramenu se zatvorila i bila je na dobrom putu da potpuno zaceli, ali Lijuco mu je savetovao da izbegava napore narednih mesec dana.

Otvorio je torbicu koju je nosio za pojasom, izvadio jedan novčić i platio čamdžiji. Onda se zaputio prema gostionici u kojoj je odsela Adija, trudeći se da ne hoda prebrzo.

Nije mogao da sačeka da je zagrli. Tokom suđenja za ubistva ljudi sa gvozdenim srcem, kako je narod nazvao taj proces, da je ne bi izdao, odlučio je da je izbriše iz svog života. Ðerardo i on su uskladili izjave i pomenuli su samo bezimenu vračaru koja im nije otkrila ništa korisno i koja se, posle napada Gvida Arlotija i njegovih saučesnika, uplašila i pobegla u nepoznatom pravcu. Niko nije porekao njihovu izjavu. Jedna misterija je razotkrivena. Ispostavilo se da je ono što je moglo postati mrlja na službi gradskog poglavara i predstavnika naroda zapravo najveći uspeh u njihovoj karijeri, tako da nijedan od njih dvojice nije bio zainteresovan da produbljuje istragu. Utoliko pre što je suđenje za zločine koje je počinila Fjama Sensi potisnuto u drugi plan daleko važnijim procesom: onim koji je pokrenut protiv templara iz ravenske oblasti i okončan dvadeset prvog juna odlukom o odbacivanju svih optužbi protiv njih. Rinaldo iz Konkoreca samo je naložio vitezovima da okaju grehe. To znači da su morali da se jave svojim biskupima i da se izjasne kao sledbenici prave vere, uz potvrdu najmanje sedmoro svedoka, osvedočenih vernika. Nakon toga su bili slobodni.

I dalje se nije znalo kako će na tu odluku reagovati Filip Lepi i papa Kliment Peti, ali vest o tome proširila se po celoj Evropi. Mondina, iskreno, nimalo nije zanimala sudbina templara, a koliko je mogao da shvati, i sam Ðerardo je naumio da se odrekne zaveta. Suočio se sa zastranjivanjima kojih nije bio pošteđen ni najčistiji i najposvećeniji monaški red i odlučio je da služi Bogu delima u laičkom životu.

Međutim, obojica su bila zadovoljna odlukom o smenjivanju Uberta

iz Riminija s položaja inkvizitora.

Kad je obavešten o nepravilnostima u njegovom radu, o manipulacijama i ucenama kojima je pribegavao dominikanski inkvizitor, nadbiskup ga je osudio na hodočašće: morao je peške da stigne do Rima, bez pratilaca i bez novca, uz obavezu da se sam pobrine za svoje potrebe proseći usput. Posle toga je morao da se brine za spas duša u nekoj zabačenoj planinskoj parohiji na Franačkom putu.33 Za to vreme koje se proteglo na svega nekoliko nedelja ali je Mondinu delovalo kao večnost, lekar je samo jednom video Adiju kad ga je ona obišla pošto je saznala da je ranjen. Dva dana ranije sahranjen je Rajnerio i senka tuge koja se navukla na kuću prisilila ih je da razgovaraju kao dva stranca. Ali sada, kada se obzorje njegovog života ponovo razvedrilo, Mondino je jedva čekao da je ponovo zagrli. Dok je hodao, unapred se radovao mirisu i toploti njene ćilibarske kože.

Najpre je hteo da odloži posetu Adiji dok sasvim ne ozdravi, ali ona mu je prethodnog dana poslala poruku da mora da mu saopšti nešto važno. Sporo napredujući između kola, robe, čamdžija i seljaka, Mondino se i dalje pitao šta ona to želi da mu kaže. Možda je napokon našla prevoz do Venecije barkom koja je dovoljno velika da može da je primi sa svim njenim knjigama, psima i magarcem, pa je poželela da se oprosti od njega. Ipak, nadao se da je u pitanju drugačija novost na koju ni sam ne zna kako će odreagovati.

Zatekao ju je u povrtnjaku iza gostionice kako hrani svoje doge vezane za isti lanac. Nosila je belu haljinu bez rukava, usku bluzu od zelenog brokata i kožne sandale. Ispod jednostavne lanene kapice kakvu nose služavke izvirivale su joj crne kovrdže. Čim ga je ugledala spustila je na zemlju kofu punu iznutrica i suvog hleba i dotrčala da ga zagrli.

Mondino je poželeo da je poljubi u usta, ali ona se izmaknu i blago se namršti.

– Šta se događa? – upita on, zabrinut. – Nije ti drago što me vidiš?

– Nije u tome stvar – odvrati Adija.

Kad su videli hranu, psi su počeli da guraju kofu i da balave, ali nisu lajali niti zavijali kao što bi to učinile druge životinje njihove vrste.

Mondino se odmaknu od kofe.

– Onda mi odmah reci o kakvoj je novosti reč, molim te. Noćas nisam oka sklopio zamišljajući ovaj trenutak.

Adija uzmaknu i pognu glavu. U trenutku kad mu je potrčala u susret delovala je iskreno radosna, ali sad se unervozila. Zbunjen, Mondino izgovori ono što ga je mučilo prethodne noći.

– Trudna si? Jesi li to htela da mi kažeš? Ako je tako, ne treba da brineš, ja...

Prekinu ga Adijin zvonak smeh, a on zaćuta, začuđen i ljutit.

– Zaista si plemenit čovek, ali od tebe ništa manje nisam ni očekivala – reče ona veselo ga gledajući. – Ali nije reč o tome.

– A o čemu je onda reč? – Mondinu je laknulo što neće morati da se brine o nezakonitom detetu, no uprkos tome, nije mogao da sakrije izvesno razočaranje.

– Sačekaj, prvo moram da nahranim pse.

Uzela je kofu, prišla dogama i ispraznila sadržaj na tlo. Životinje su obilno balavile ali su sačekale da se ona udalji pre nego što su se bacile na hranu zadovoljno mumlajući.

– Idemo gore – reče Adija. – Moram nešto da ti pokažem.

Popeli su se na prvi sprat. Uvela ga je u svoju sobu i smestila ga na jedinu stolicu ispred stola na kojem je počivala velika otvorena knjiga i ugašena sveća u zemljanom svećnjaku. Mondinu je bio dovoljan jedan pogled da prepozna tekst.

– Kako uspevaš da ubediš ljude da si seoska vračara – našali se – kad na stolu držiš Averoesov Destructio Destructionis Philosophirum?34 – Što se tiče mojih klijenata, to bi mogla da bude bilo koja knjiga – odvrati ona, uze s mangala lonče pocrnelo od gara i nasu mu šolju ataja.

– Niko od njih ne ume da čita.

Dok je Mondino pijuckao tečnost ćilibarske boje, Adija izvuče iz slamarice krpenu torbu. Zatim priđe stolu, sklopi knjigu i spusti pred Mondina dve mape s obeleženom tajnom pećinom u Španiji.

– Dakle, novost je povezana s ovim pergamentima? – upita Mondino. – Ali sad je već jasno da su mape lažne.

Kad ga je Adija posetila, uručio joj je i drugu mapu, onu koju je Fjama dala Ðerardu u zatvoru. Ali budući da je i Fjama rekla da je

mapa beskorisna, Mondino nije očekivao nikakva značajna otkrića.

– Kaže se da se od dve pogrešne stvari ne može napraviti jedna ispravna – reče Adija. – Ali ne mora uvek da bude tako.

– Šta hoćeš da kažeš? Žena se nagnu kako bi mu pokazala tačku na prvom pergamentu, obeleženu crvenom bojom.

– Ovo nije polazna tačka, kao što sam mislila, već krajnje odredište – reče. – Fjamin otac je dobro sakrio svoju tajnu.

Objasnila mu je da reč al-hambra u ovom slučaju ne znači Alhambra, crveno utvrđenje arapskog grada Granada, već je to poslednja faza alhemijskog procesa koja se tako i zove, „crvena“.

– Ne razumem – reče Mondino. – Šta to znači?

– To znači da obeleženi put ne predstavlja razdaljinu koju treba preći peške ili na konju, već opisuje faze stvaranja alhemijskog zlata.

– Na osnovu čega si tako sigurna u to?

– Na osnovu činjenice da su ove dve mape povezane. Nijedna se ne može protumačiti ako se ne pogleda u onu drugu. Sećaš li se nedovršenih stihova na prvom pergamentu? Reči koje nedostaju nalaze se na drugom. Zbunjujuće je to što su podaci tako dobro prikriveni da se proučavanjem obe mape zaista stiče utisak da opisuju položaje stvarnih mesta.

– Drugim rečima – prekinu je Mondino – hoćeš da mi kažeš da si otkrila tajnu alhemijskog zlata za kojom mnogi učenjaci vekovima tragaju?

– Hoću da kažem da sam pažljivim proučavanjem ovih pergamenata otkrila „jedan“ način da se napravi zlato.

Setivši se poučne priče o planinskom vrhu, koju mu je ispričala kad su prvi put razgovarali, Mondino klimnu glavom. – Pretpostavljam da to nije pravi način.

– Tako je.

– No uprkos tome, rezultat je isti.

– Jeste. Doslednim sprovođenjem faza procesa, bez problema se može dobiti alhemijsko zlato, koje je, kao što znaš, sasvim drugačije od pravog zlata.

– Da je isto – promrmlja Mondino – bilo bi mnogo dragocenije od

običnog zlata: eliksir koji zaceljuje sve rane, leči sve bolesti i produžava život na nekoliko stotina godina... Ali to je nemoguće. Verovatno je reč o legendi.

Adija ćutke odmahnu glavom. Bila je prelepa kao i uvek, ali u tom trenutku Mondino je mislio samo na otkrivenu tajnu, osnovni motiv njegovog lova na ubicu zbog kojeg je rizikovao život i karijeru. U Fjaminom dnevniku nije bilo zapisano kako je došla do praha kojim je pretvorila vene i krv u gvožđe, a Mondano je u međuvremenu odustao od sna da napravi detaljnu šemu ljudskog sistema krvnih sudova. Niko nije želeo ni da dotakne telo Remiđa Sensija, plašeći se ko zna kakvog uroka, i bankar je ostavljen tamo gde je i umro. Gradska vlast je naredila da se podzemni prolaz zatvori i pošto su isterali sve prosjake koji su dole boravili, kuća iznad tunela potpuno je srušena i tone kamenja i cigala zatrpale su prolaz. Zadovoljan što je izvukao živu glavu i nastavio da radi s Lijucom, Mondino nije želeo da izaziva sudbinu i nije zahtevao da prouči Remiđov leš. Naterao je sebe da ne misli ni na šta drugo osim na posao i porodične obaveze, naročito otkako je njegov otac preminuo.

A sad mu Adija ponovo nadražuje taj deo duše koji je bolje ostaviti da spava.

– Jesi li ti pokušala? – upita je dok mu je glas podrhtavao.

Bilo mu je gotovo drago kad je odgovorila da nije.

– Onda ne možeš znati da li je zaista delotvorno.

– Ne mogu. I ne želim da saznam. Previše je krvi proliveno zbog te tajne.

– Ja bih voleo da saznam.

Adija se zagleda u njega, užasnuta. – Ne znaš šta govoriš.

– Grešiš. Razumem tvoja razmatranja o značaju načina na koji se nešto postiže, ali pomisli samo kakav bi veliki dar ljudskom rodu predstavljao taj eliksir.

Dok je govorio, Adija nije prestajala da vrti glavom. – Razmisli, molim te – reče zatim tužnim glasom. – Fjamin otac ubio je čoveka koji mu je otkrio tu tajnu, Turčina koga su našli bez srca ispred kapija Garnate. Onda je i on ubijen, a njegova ćerka je zbog te tajne ostala unakažene duše i lica. Templari koji su hteli da je se dokopaju počinili

su neizrecive gadosti, a onda su doživeli jeziv kraj. Fjama je ubijala a na kraju je i sama ubijena posle života ispunjenog patnjom. Zaista želiš da okončaš kao oni?

– Ne, ali...

– Ali šta? Ne shvataš šta bi pokrenuo? I ti bi ubio nekog. Pohlepni i moćni ljudi poklali bi se međusobno otimajući je jedni drugima, zato što pohlepni cene moć samo ako je malobrojni imaju. A kad bi se proširila vest da je otkriven eliksir života, bilo bi još više mrtvih. Možda bi čak izbio i neki rat u koji bi se uključila i Crkva. Zaista želiš sve to?

Adija ga je gledala toliko prodorno da je Mondino gotovo osetio strah. Naslućivao je da će ona na osnovu njegovog odgovora proceniti njegove ljudske vrednosti i želeo je po svaku cenu da joj udovolji. Ipak, njegov učenjački um nije mu to dopustio. Poučna priča o planini bila je privlačna ali neuverljiva. Kad lekar operiše pacijenta, najvažnije je kako je izveo operaciju. Ako ju je izveo kako treba, pacijent će ozdraviti čak i ako je lekar ubica ili nedostojan čovek.

– Šta onda želiš da učiniš? – upita na kraju, odlučivši se da na pitanje uzvrati pitanjem.

– Hoću da uništim te mape – reče ona. – Ali pošto nisu moje, potrebna mi je tvoja dozvola.

Mondino je dugo ćutao, svestan posledica koje će izazvati njegove reči, ali nije mogao da prećuti.

– Ja bih voleo da vidim alhemijsko zlato, barem jednom – tiho reče na kraju. – Ako ne želiš da mi pomogneš, makar mi kaži šta treba da uradim. Pokušaću sam.

Adija se zagleda u njega nedokučivim pogledom. – Samo ti možeš da odlučuješ o sopstvenoj sudbini – reče, pokazujući mu pero i mastionicu na stolu. – Piši.

Mondino je osetio netrpeljivost u njenom glasu, no uprkos tome uzeo je guščije pero, umočio ga u mastilo i počeo da beleži na poleđini jedne mape sve što mu je Adija diktirala. Kad je ispunio list, nastavio je da piše na poleđini druge mape, ispunivši polovinu pergamenta.

– To je sve? – upita.

– Nedostaje još nešto. Ono najvažnije.

– Šta?

Adija se okrenu prema mangalu gde je ugalj tinjao ispod tankog sloja pepela. Uzdahnu, a kad se okrenula, u ruci je držala mali bodež s drškom od izrezbarenog drveta koji je verovatno izvukla ispod odeće.

Mondino se u neverici zagleda u nju, previše iznenađen da bi pokazao makar nagoveštaj bilo kakve reakcije. Adija mu priđe s nožem u ruci, okrenu ga i pruži mu stranu s drškom. Oči su joj bile pune suza, ali pogled joj je bio odlučan.

– Dokaži – reče.

– Šta?

– Da si u stanju da uradiš to sam.

Začuđen, Mondino iskrivi usne u nervozan osmeh. – Molim te, skloni taj nož.

– Ako hoćeš da napraviš eliksir koristeći metod koji sam ti izdiktirala – reče Adija, vrlo ozbiljna – potrebno ti je ljudsko srce, još živo. Uzmi moje.

Mondino nije znao šta da misli. Ubedio je sebe da je reč o nekoj šali i pokušao je da otkrije u čemu je trik, ali nije uspeo. Ona je i dalje zurila u njega držeći nož sa sečivo.

– Adija, nikad ne bih mogao da te povredim...

– Ali mogao bi da povrediš nekog drugog? – izazivala ga je svađalačkim tonom. – Da pred tobom stoji neka nepoznata žena, ubio bi je da bi ispunio svoj san?

– Hoćeš da kažeš da je neophodno izvršiti ubistvo da bi se napravio eliksir?

– Da bi se napravio na „taj“ način, neophodno je – odvrati Adija, netremice ga gledajući. – To ti govorim od početka, ali ti ne želiš da slušaš.

– Nisam shvatio – tiho reče Mondino.

– Lažove. – Adijin pogled bio je neumoljiv. – Odlično si razumeo, ali si se trudio da ne misliš na to. Na taj način ljudi su u stanju da počine najsramnija zlodela: izbegavajući da razmišljaju. Sad odluči.

Mondino pognu glavu. Nije bilo svrhe da joj odgovori. Ostalo je prostora samo za jednu odlučnu akciju kojom će pokazati Adiji, ali pre svega samome sebi, kakav je čovek. Koliko je zaista spreman da prokocka u ime nauke.

Ne oklevajući, uzeo joj je nož iz ruke i spustio ga na sto pored Averoesove knjige. Onda joj je prebacio ruku preko ramena, a drugom je bacio mape na užareni ugalj.

Okrenuo se da je poljubi i dok su se rubovi pergamenata s tajnom besmrtnosti izvijali i pretvarali u pepeo, Mondino se začudi shvativši da sve ostalo nema nikakvog značaja.

Zahvalnost Želim da zahvalim svima koji su mi pomogli u različitim fazama nastajanja i stvaranja ovog romana. Prijateljima piscima Silviji Torealti i Mateu Bortolotiju što su ga pročitali i posavetovali me. Pjeru P. Ðorđiju, vanrednom profesoru na Univerzitetu Kvinslend za sve ono što obuhvata Mondinov život i rad, profesoru Rolandu Dondariniju, stručnjaku za srednji vek sa Odseka za istorijske nauke na Univerzitetu u Bolonji, koji je proverio istorijske i urbanističke podatke. Timu izdavačke kuće Pijeme, koji svaki poslovni razgovor ume da pretvori u prijatno ćaskanje, a naročito zahvaljujem glavnoj urednici Mariji Ðuliji Kastanjone što je verovala u ovu priču od prvih beleški i urednici ove knjige, Frančeski Lang. Ne mogu izostaviti zahvalnost svojoj agentkinji Roberti Olivi i Ðankarlu Narčisu, bez kojih ne bih postao pisac.

Beleška o autoru Pisac i prevodilac Alfredo Kolito široj publici je poznat pre svega po izuzetnim istorijskim trilerima.

Gvozdeno srce je prvi roman istorijske trilogije čiji je glavni junak lekar i profesor bolonjskog Studijuma Mondino de Lijuci. Ova uzbudljiva trilogija već je prevedena na nekoliko jezika, našla se u najužem izboru za ugledne književne nagrade Salgari i Azzeccagarbugli i osvojila je nagradu Premio Mediterraneo del Giallo e del Noir.

Alfredo Kolito živi u Bolonji, gde predaje kreativno pisanje u školi Beli očnjak.

1*

Lat.: Bolonjski Jerusalim, to jest Bazilika Svetog Stefana; kompleks poznat i pod nazivom Sedam crkava. (Prim. prev.)

2 Lat.: prepisi delova knjiga. (Prim. prev.)

3 Prevod kasnije izgubljenog arapskog apokrifa iz IX veka Kitab’annavamis za koji se pretpostavlja da je prevod s grčkog jednog Galenovog dela i delova Platonovih Zakona. (Prim. prev.)

4 Današnji grad i luka Ako u Izraelu, nekadašnje utvrđenje krstaša.

(Prim. prev.)

5 Računanje vremena u skladu s oglašavanjem crkvenih zvona; šest sati, kad se oglasi prvo jutarnje zvonom odgovara prvom satu, tako da treći sat zapravo označava otprilike devet sati. (Prim. prev.)

6 Lat.: Plaćanje penala u slučaju nepoštovanja ugovora. (Prim. prev.)

7 Lat.: lozova rakija. (Prim. prev.)

8 Lat.: dozvola za podučavanje. (Prim. prev.)

9 Provansalski plesovi. (Prim. prev.)

10 Slobodnim veštinama smatrale su se u srednjem veku profesije koje su zahtevale pre svega intelektualno delovanje, za razliku od „mehaničkih veština“ koje su zahtevale fizički napor. (Prim. prev.)

11 U srednjem veku, fakultetski nastojnici bili su pismeni i obrazovani ljudi čiji je zadatak bio ne samo da održavaju slušaonice i da brinu o redu na fakultetu već i da obavljaju beležničke dužnosti i da posreduju između studenata i grada u kojem se određeni fakultet nalazi. (Prim. prev.)

12 Lat.: po službenoj dužnosti. (Prim. prev.)

13 Lat.: predavanja; ispitivanje. (Prim. prev.)

14 Lat.: sumnje. (Prim. prev.)

15 Lat.: rasprava. (Prim prev.)

16 Lat.: rešenje. (Prim. prev.)

17 Lat.: Mir s vama. (Prim. prev.)

18 Lat.: I s duhom tvojim. (Prim. prev.)

19 It.: učtivost, ljubaznost. (Prom. prev.)

20 Instrument za spaljivanje tkiva. (Prim. prev.)

21

Jevanđelje po Mateju, XIX, 14; Novi zavjet, izdanje Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve. (Prim. prev.)

22 Džabir ibn Hajan, najčuveniji muslimanski alhemičar, živeo u IX veku. (Prim. prev.)

23 Počasno zvanje koje se dodeljivalo izuzetno učenim profesorima.

(Prim. prev.)

24 Lat.: način izvršenja. (Prim. prev.)

25 Lat.: počivaj u miru. (Prim. prev.)

26 Lat.: Pazi! Iza tebe! (Prim. prev.)

27 Splet vena i arterija. (Prim. prev.)

28 Lat.: tebi, pre no što umine svetlost. (Prim. prev.)

29 Bolest koju izazivaju toksične gljivice (mikotoksini). (Prim. prev.)

30 Vista belog vina iz Abruca. (Prim. prev.)

31 Lat.: zabrana obavljanja božjih službi. (Prim. prev.)

32 Lat.: u grudima (doslovno); ovde: iz senke. (Prim. prev.)

33 Drevni put koji vodi od Rima do Kanterberija u Engleskoj, preko Italije, Švajcarske i Francuske. (Prim. prev.)

34 Lat.: Nedoslednost nedoslednosti u filozofiji. (Prim. prev.)