Ekologija

Ekologija - skripta

tamara d.

2008.godina

Predmetna određenost ekologije Od grčke reči oikos – dom, stanište, habitat. Prvi put je reč ekologija upotrebio Ernest Hekel 1866. u knjizi Prirodna istorija stvaranja. Prvobitno je nastala kao grana zoologije i to kao istraživanje odnosa između životinjskih vrsta i njihove organske i neorganske sredine.

Smatra se i da je njen stvarni tvorac Darvin, jer pojam borbe za opstanak obuhvata splet međusobnih odnosa živih bića, jednih prema drugima i prema neživoj prirodi. Ti odnosi moraju biti u razvitku, dakle uzajamni i promenljivi i prožeti uvek novim suprotnostima, uslovljavajući prilagođavanje organizma na promenljivost spoljašnje sredine.

Dažo definiše ekologiju kao nauku koja izučava uslove stanovanja bića i sredine u kojoj žive.

Siniša Stanković je definiše kao splet međusobnih odnosa između živih bića, jednih prema drugima i prema uslovima nežive prirode.

Osnovni elementi svake definicije ekologije su: živa bića, sredina, međusobni uticaj živih bića u sredini i odnos živih bića i sredine. Prema podeli živih bića razlikuju se: ekologija biljaka, ekologija životinja i humana ekologija. Prvu katedru za humanu ekologiju otvorio je E. L. Benks u Kembridžu.

Humana ekologija Prvi put termin upotrebljavaju Bardžes i Park 1921. godine sa značenjem medicinske nauke koja izučava uticaj sredine na čoveka, njegovo zdravlje i njihovu međuzavisnost. Humana ekologija izučava specifične odnose između čoveka i njegove okoline iako te odnose izučavaju i druge nauke sa različitih aspekata. Cilj humane ekologije je da uspostavi ravnotežu u prirodi i društvu, sa akcentom na društvenim činiocima, te ona istražuje prirodu strukture zajednica.

Orijentacija ekologije na istraživanje fenomena sredine i fenomena habitabilnosti uslovljena je: 1. Sadržajem ekologije koji obuhvata vezu čovek-sredina i sredina-čovek; 2. Specifičnošću sredine koja okružuje čoveka; 3. Razvojem interesovanja za regionalnu problematiku.

Ekologija je sa fundamentalnih pozicija prelazila na teren izučavanja odnosa aktivnosti čoveka i životne sredine, a pošto se čovek vidi kao društveno biće, bilo je potrebno da to izučavanje postane specifičan teren ekologije, koji će uzeti u obzir vrednosti i institucije čovečanstva pri određivanju odnosa prema društvenoj okolini. Četiri osnovne teme humane ekologije su: okolina, stanovništvo, tehnologija i organizacija.

Humana ekologija dakle obuhvata izučavanje strukture i razvoja stanovništva koje se prilagođava okolini uzimajući u obzir tehnologiju i organizaciju.

Humanoj ekologiji i ekologiji se prigovara prognozerska karakteristika jer se vremenom iz biologije pretvorila u nauku sa opštom vrednošću – pravom koje ne može da opravda, kao i da previše unosi biološke zakone u odnosu čoveka i sredine.

Sa druge strane, socijalna ekologija, ondosno ekološka sociologija ide korak napred dalje uvažavajući odnose čoveka i njegove životne sredine, društvene procese i interakcije u kojim se ovi odnosi odvijaju, određujući čoveka kao prirodno i kao društveno biće. Iako polazi sa stanovišta ekologije, odnosno humane ekologije, ona izučava odnos čoveka i sredine sa sociološkog stanovišta.

Ekologija kao prirodna i društvena disciplina Nastajanje socijalne ekologije uslovljeno je dvostrukim tendencijama: 1. razvojem biološke ekologije; 2. nagomilavanjem industijskih objekata i novih tehnologija u društvenoj sredini. Biološka ekologija je angažovala prirodne nauke dok se kasnije udružuju i društvene zahvaljujući narušavanju 2

životne i radne sredine i čovekovog rada. Prvu definiciju biološke ekologije dao je Ernest Hekel, dodavši da je i čovek deo životinjskog sveta.

Lin Vajt i Vladimir Štambuk navode da se reč ekologija prvi put javlja 1893. godine usled brzog razvoja industrijske revolucije koja je imala reperkusije na životnu sredinu, izuzimajući čoveka. Gerhard Miler ističe spis E. Varminga 1895. kao početak ekologije, čije priznavanje počinje tek od 1917. godine.

Prema Mileru je moguće govoriti o pojmu ekologije, istoriji ekologije i o ekologiji kao naučnoj disciplini.

Lamark, utemeljivač transformizma prvi počinje da koristi pojam 1809. Humbolt i Engels ističu značaj Darvinovog spisa Postanak vrsta 1859.

Iako u Političkoj enciklopediji stoji da se ekologija bavi proučavanjem uzajamnih odnosa biljaka, životinja i životnih zajednica kao i proučavanjem njihovih odnosa prema spoljašnjoj sredini, u sociološkom rečniku stoji da pored ekologije životinja i biljaka imamo i humanu, odnosno socijalnu ekologiju. Ona izučava prostorno-vremenske specifične odnose živih bića kao uslove ljudskog zajedničkog života, kao i povratan uticaj postojećih socijalnih struktura na razvitak i preoblikovanje prirodne sredine.

Biološka ekologija izvire iz ekologije životinja i biljaka. Karl Mibius je uveo termin biocenoza što je sinonim za životnu zajednicu. Ramon Margalef smatra da je ekologija biološka naučna disciplina, dok je humana ekologija vrsta ljudske zajednice.

Otvaranjem katedre za humanu ekologiju na Kembridžu došlo je do prelaska sa biljne i životinjske na humanu ekologiju, kada je Banks istraživao povezanost bolesti sa klimatskim uslovima.

Izučavanja sa biološkog aspekta imaju u vidu da se čovek drugačije odnosi prema okolini nego drugi organizmi zahvaljujući jeziku i upotrebi oruđa.

Psihološki aspekt izučavanja ekologije ima u vidu čoveka i njegovo funkcionalno ponašanje prema okolini gde se razlikuju tri varijable: aktivnost, okolina i posmatrana osoba.

Bitan doprinos humanoj ekologiji daje čikaška škola: H. Barou ga je prvi put upotrebio 1922. godine i to u smislu odnosa čoveka i okoline, jer se sa novim tehničkim dostignućima javljaju antropogeni biotopi. Bernhard Glase sagledava humanu ekologiju u geografiji, biologiji, psihologiji i sociologiji.

Prvu harmoničnu definiciju socijalne ekologije dao je Mek Kenzi. Socijalna ekologija je istraživanje prostornih i vremenskih odnosa ljudi na koje utiču selektivne, distributivne i akomodacione snage sredine.

Za društveno-humanističke nauke ekologija je izučavanje tehničko-tehnoloških i društvenoekonomskih povezanosti, te proučavanje velikih industijskih sistema unutar industrije, radne i životne sredine. Pored rada, kapitala i zemlje činilac ekonomije postaje i vazduh. Razvoj industrijskog društva iziskuje izdvajanje znatne sume novca za naučnoistraživački rad u ovoj oblasti kako bi se predupredila degradacija životne sredine.

Pikt ukazuje na neodvojivost fizičkog i socijalnog sveta tako što povezuje socijalno pitanje sa ekološkim i ekonomiju sa stvaranjem ekološke krize. Dojč tvrdi da čovek ne oseća potrebu samo za zaštitom okoline već i za zaštitom čoveka, socijalnom zaštitom. Ovde se radi o posredovanju socijalne ekologije između čoveka i okoline u savremenoj podeli rada.

Huber razlikuje tri sistema: moderni sistem, ljudsku zajednicu i prirodni sistem kojima posreduju određeni aspekti. Između modernog sistema i ljudske zajednice su ekonomski aspekti, a između ljudske zajednice i prirodnog sistema humano-ekološki aspekti. Najsloženiji je socijalno-ekološki aspekt. Iako D. Ž. Marković socijalnu ekologiju svrstava u posebne sociološke nauke, ona se ne može posmatrati isključivo kao sociološka disciplina.

Socijalna ekologija sadrži i teorijsku zasnovanost, ali i istraživačku delatnost. Problemi koje izučava socijalna ekologija mogu biti prirodno-naučni ili socijalno-naučni. A za njen razvoj su bitna tri stanovišta: 1. ona se kao klasična biološka disciplina produbljivala u prirodnim naukama; 2. sve se više 3

orijentiše ka čoveku kao društvenoj grupi, njegovim društvenim aspektima; 3. obuhvata globalne razmere usled sve većeg pogoršavanja stanja čovekove životne okoline.

Nastanak i razvoj ekologije Iako su odnose između živih bića i ostale prirode razmatrali još grčki mislioci Aristotel, Teofrast i Hipokrit, rimski pesnik Vergilije i filozof Lukrecije, ekologija u pravom značenju reči nastaje relativno kasno, tek u drugoj polovini XIX veka, a snažnije se razvija tek polovinom XX veka. Ekologija nastaje onda kada ekonomska aktivnost čoveka degradira prirodnu okolinu dovodeći u pitanje sam opstanak čoveka.

Razvoj ekologije je bio uslovljen saznanjem da je ekonomski razvitak došao u sukob sa društvenim napretkom koji je postao sputan nizom ekoloških pojava.

U razvoju ekologije razlikuju se pet posebnih faza: Proučavanje životne sredine pojedinih vrsta. Razvoj ekologije otpočeo je proučavanjem i opisivanjem prirode, da bi sredinom dvadesetih godina došlo do proučavanja zajednica vrsta, odnosno razvitka sinekologije (ekologije zajednica vrsta) i njena dva osnovna pojma: lanac ishrane i piramida brojeva. Lanac ishrane počinje od nižih ka višim vrstama (biljke, mesožderi, biljojedi, čovek), gde se broj jedinki smanjuje od osnove prema vrhu.

Proučavanje ekosistema. Ekosistem je osnovna jedinica proučavanja u ekologiji. Prvi je reč upotrebio Artur Džordž Tensli 1935. sa značenjem entiteta jasno određenog u prostoru i vremenu, sa svim organima koji ga čine, fizičkim uslovima klime i tla, kao i međusobnim odnosima u njemu samom.

Svi ekosistemi se sastoje iz neživih (abiotičkih) elemenata, životnog prostora i živih bića (biotičkih elemenata) u kojima vlada određena ravnoteža, homeostazija. Ekosistemi mora, vode na kopnu i kopna.

Proučavanje međuuticaja ekosistema. Vezuje se za period pedesetih godina. Dolazi do preklapanja ekosistema, pa je teško odrediti granice među njima jer su međusobno zavisni. Uticaji: razmena energije, lanac ishrane, cirkulacija kiseonika i ugljen-dioksida. Ekosistemi su sposobni za samoregulaciju.

Proučavanje biosfere. Biosfera je jedinstvo svih ekosistema na Zemlji . U biosferi se vrši kruženje materije kroz lanac ishrane. Čine je atmosfera, hidrosfera, litosfera i pedosfera.

Proučavanje čoveka u biosferi. Proučava položaj čoveka u biosferi kao prirodno-društvenog bića. Brzina promena sve više raste sa napretkom civilizacije. Iako želi da je podredi sebi, čovek je u potpunosti zavistan od prirode. U ovom svetlu je potrebno razviti ekološku politiku.

Nastanak i razvoj socijalne ekologije Nastanak socijalne ekologije treba pratiti u kontekstu razvoja biologije i pretvaranja ekologije (pored toga što je ostala prirodna) u društvenu nauku. Biologija se postepeno podizala na nivo širih teorijskih koncepcija kako bi istražila uzajamni odnos prirode i društva. Tako nastaje sozologija – nauka koja bi metodama prirodne nauke istražila socijalne pojave. Istovremeno ekologija počinje da se bavi socijalnom strukturom.

Prirodni i socijalni svet se ne mogu odvojeno posmatrati. Da bi se ovladalo ekološkom problematikom nisu dovoljne samo prirodne već je potrebno da se ovom problematikom bave i društvene nauke.

Mek Kenzi je 1927. ljudsku ekologiju odredio kao nauku o prostornim i vremenskim odnosima ljudi na koje utiču selektivne, distributivne i akomodacione snage sredine. Međutim, interes za proučavanje prostorne dimenzije društvenog života vremenom je doveo do uprošćavanja međuzavisnosti stanovništva i drugih pojava u prostoru što je dovelo u krizu klasičnu ljudsku evoluciju.

4

Neortodoksna koncepcija Amosa Holija se usredsredila na proučavanje forme i menjanje ljudskih zajednica, stavljajući tako zajednicu i funkcionalne međuzavisnosti (adaptacije stanovnika na sredinu) ispred prostornih dimenzija. Šur i Dankan uvode koncepciju ekološkog kompleksa i 4 osnovne varijable: populacija, sredina, tehnologija i organizacija. Svako odstupanje od varijabli udaljuje se od klasične ljudske ekologije.

Pedesetih godina se pokazalo da privredni rast ima svoje granice, koje se moraju uvažavati jer u suprotnom dolazi do ekološke krize.

Socijalna ekologija nastala je i razvijala se pod uticajem bioekologije, koja je definisala i njen predmet izučavanja. Međutim, nije baš održiva teorija da je odnos čoveka prema prirodi jednak odnosu životinja i biljaka prema njoj i da je raspored geografije društva uslovljen konkurentskom saradnjom.

Pošto tehnički progres stalno narušava biotičku i abiotičku sredinu čoveka, to po ovom shvatanju neizbežno vodi narušavanju ravnoteže u biološkom sistemu. Svaki dalji razvitak društva dovodi u pitanje njegovu egzistenciju.

Socijalna ekologija proučava društvene činioce koji utiču na promene u životnoj sredini, kao i uticaj sredine na razvoj društva. Ona je, za razliku od humane ekologije prihvatila pored prirodnih i društvene činioce (društvene procese i tvorevine).

Termin su prvi upotrebili E. R. Park i Barges koji su pri proučavanju ljudskih naselja koristili ekološki pristup. Novi pojmovi u prirodi (biocenoza, ekosistem, biogeocenoza i biosfera) ukazivali su na potrebu da se u istraživanju zakonitosti prirode polazi i od povezanosti prirode i društva.

Biocenoza kao živa komponenta prirode (biocen) je u najtešnjoj vezi sa staništem (biotopom), odnosno uslovima i resursima na njemu (abiocen). Ovakav složeni ekološki sistem predstavlja ekosistem ili biogeocenozu. Ruski ekolog Sukačov je insistirao na terminu biogeocenoza jer ekosistem može biti i veštačka tvorevina.

Slični ekosistemi obrazuju velike ekološke sisteme, regionalne celine označene kao biomi, najčešće karakteristične za klimatske zone te se nazivaju zonobiomi.

Ekosistemi i biomi se ujedinjuju u biocikluse kojih na Zemlji ima tri: biociklus slanih voda, biociklus slatkih voda i biociklus kopna. Svi oni zajedno čine biosferu (ekosfera).

Ugroženost ekološke ravnoteže nastaje kao posledica tri skupine sistema: prirodnog, tehničkog i socijalnog. Socijalna ekologija mora voditi računa i o pozitivnim i o negativnim posledicama razvoja tehničko-tehnološke proizvodnje ljudskog roda na čoveka kao prirodno-društveno biće.

Kroz razvoj ekologije čoveka, sociologije sela, sociologije grada i sociologije zaštite na radu nastala je i socijalna ekologija. Brži razvoj dolazi posle Svetskog kongresa sociologa u Evijanu 1966, a na Svetskom kongresu sociologa u Varni 1970. godine formiran je istraživački Komitet svetskog udruženja sociologa za socijalnu ekologiju.

Predmet socijalne ekologije Iako su sve prihvaćenija gledišta da socijalna ekologija spada u red posebnih socioloških nauka, još uvek ne postoji saglasnost o njenoj predmetnoj određenosti. Socijalna ekologija, pored toga što proučava direktan uticaj okoline na čoveka, bavi se i posrednim odnosima grupa koje su neophodne za eksploataciju prirodnih resursa.

Mek Kenzi je 1927. socijalnu ekologiju odredio kao nauku o prostornim i vremenskim odnosima ljudi na koje utiču selektivne, distributivne i akomodacione snage sredine. Ovde su lako prepoznatljivi tragovi ekologije životinja i ekologije biljaka, ali predmet socijalne ekologije postaje i istraživanje oblika ljudske zajednice i njenog razvitka.

Prema Vajgmanu socijalna ekologija za predmet proučavanja ima primarne aspekte stanovanja i strukturu naselja sa antropogeografskog stanovišta. Ovde je izostavljen uticaj čoveka na 5

prirodu ekosistema, te se može reći da je nepotpuno. Potpunija definicija bi bila da ona za predmet ima prostorno-vremenske specifične odnose živih bića kao uslove ljudskog zajedničkog života, kao i povratan uticaj već postojećih socijalnih struktura na razvitak i preoblikovanje sredine.

Ruska filozofska i sociološka literatura: predmet socijalne ekologije je noosfera (sistem socioprirodnih odnosa koji se formira kao rezultat svesne delatnosti ljudi), koja se ostvaruje dejstvom čoveka na biosferu, predstavljajući tako jedinstvo prirode i društva. Prema Memedovu socijalna ekologija ima za predmet proučavanje ekološkog međudejstva društva i prirode. Solomina smatra da je predmet socijalne ekologije proučavanje globalnih problema opšteg ljudskog razvoja. Socijalna ekologija za predmet proučavanja treba da ima višestruke i višeznačne odnose društvo-čovek-priroda-tehnika, da otkriva opšte zakone međudejstva ljudi i prirode, i da dovede u ravnotežu te odnose. Onda treba da doprinese kako praktičnom rešavanju problema tako i istraživanju koncepta zajednice u kojoj će proizvodnja biti koncipirana prema ekološkim zahtevima. Time se socijalna ekologija oslobađa kritike da je subverzivna nauka, i postaje preventivna. Socijalna ekologija se ne sme reducirati samo na praktični nivo.

Socijalna ekologija za predmet svog proučavanja treba da ima odnos čoveka i njegove životne sredine, shvatajući čovekovu društvenu sredinu kao odnos prirodne i društvene sredine, koje se ne mogu odvojiti jedna od druge. Životnu sredinu čine društveni činioci, društveni procesi i društvene tvorevine.

Porast interesovanja za proveru kvaliteta života nastao je pedesetih kodina kada su negativne posledice tehničko-tehnološkog razvoja počele da u pitanje dovode pozitivne posledice, a zatim i humanizaciju individualnog života. Saznanja socijalne ekologije ne treba da unaprede samo čovekovu prirodnu već i društvenu sredinu.

Odnos globalne ekologije i socijalne ekologije Odnos čoveka i životne sredine zbog svoje složenosti nije predmet samo jedne naučne discipline.

Socijalna ekologija, kao jedna od tih disciplina, upućena je na druge sa sličnim predmetom proučavanja.

Kao grane posebne ekologije navode se: Autoekologija – proučava interakcije biljaka i životinja na životnu sredinu.

Fitoekologija – proučava biljne vrste i zajednice i njihov odnos sa okolinom.

Zooekologija – proučava životinjske vrste i zajednice i njihov odnos sa okolinom.

Humana ekologija – proučava sve promene u sredini nastale ljudskom aktivnošću, njihove uzroke i posledice.

Ekologija urbanih sredina – proučava odnose u izgrađenoj sredini.

Demekologija – proučava uslove pri formiranju populacije, odnose zajednica unutar njih .

Kulturna ekologija – proučava prilagođavanje društva sredini u kojoj živi. Uveo je Dž. Stjuart, a prvobitno je obrađivala odnos kulture i sredine.

Sinekologija – proučava akcije organizama prema faktorima sredine i međusobno.

Ekologija zagađenih sredina – proučava odnose organizama u zagađenoj sredini.

Ejdekologija – ekologija vrtsa.

Odnos globalne i socijalne ekologije određuje se prema predmetu njihovog proučavanja.

Solomina u okviru globalne ekologije razlikuje: ekologiju biosfere (globalni procesi i mogućnost upravljanja nad njima), problem vode i mogućnost promene klime. U okviru socijalne ekologije ona izučava globalna pitanja u okviru problema ljudskog razvoja (glad, bolesti, energetski resursi).

Globalna i socijalna ekologija se preklapaju u onim predmetima proučavanja koji se odnose na ekološko sadejstvo biosfere i društva.

Vajgman, Odum i Visk ekologiju posmatraju kao integrativnu nauku.

6

Vajgman je deli na bioekologiju, socijalnu ekologiju i humanu ekologiju (specijalna autoekologija čoveka). Socijalna ekologija, za razliku od bioekologije, se bavi prvenstveno aspektima stanovanja i strukturom naselja sa antropogeografskog stanovišta. Ali takvim stanovištem zaobilazi se socijalni uticaj čoveka na prirodnu sredinu.

H. W. Odum je razvio koncept regionalizma, čime pomaže kasniji razvoj nove ekologije. Njegov sin dalje polazi od opšteg pricipa ka pojedinačnim, povezujući ih energijom. On tvrdi da nova ekologija ne stoji između disciplina, već je jedna nova, objedinjujuća disciplina.

Visk navodi da je ekologija usmerena da se bavi gospodarenjem prirode. Ali ne smemo ekologiju reducirati samo na prirodnu nauku.

Humana ekologija prethodila je nastanku socijalne ekologije. Humana ekologija za razliku od bioekologije proučava odnose između čoveka i okoline sa antropogeografskog, biološkog i psihološkog stanovišta. Osniva je Robert Ezra Park (čikaška škola) koji je smatrao da je ljudsko društvo organizovano na biotičkom (borba za opstanak) i kulturnom nivou (komunikacija i saglasnost koja je iznad biotičkog nivoa). Humana ekologija, prema Parku, treba da istražuje biotički nivo.

Mek Kenzi je 1927. humanu ekologiju odredio kao nauku o prostornim i vremenskim odnosima ljudi na koje utiču selektivne, distributivne i akomodacione snage sredine. Prvu katedru za humanu ekologiju otvorio je E. L. Benks u Kembridžu. Predstavnici neortodoksnog pravca u prvi plan ne stavljaju prostor već zajednicu i funkcionalne međuodnose koji su adaptacija stanovništva na sredinu.

Humana ekologija proučava: 1. promene u sredini nastale ljudskom aktivnošću, njihove uzroke i posledice; 2. prostor za potrebe organizovanja naselja i zajednica i čovekovu adaptaciju u njima; 3. uzajamne odnose među ljudima i sve delatnosti u biosferi, prirodne procese i promene koje iz tog procesa proizilaze.

Socijalna ekologija i posebne sociologije Ekološki problemi su zbog svoje složenosti predmet izučavanja velikog broja naučnih disciplina.

Tu su na delu multidisciplinarna izučavanja. Socijalna ekologija istražuje odnos čoveka i njegove sredine sa sociološkog stanovišta, koristeći izučavanja posebnih sociologija: sociologije zaštite na radu, sociologije sela, sociologije grada i socijalne patologije.

Sociologija sela ili ruralna sociologija je sociološka nauka o društvu u ruralnoj sredini. Ona proučava opšte i tipično u ruralnom društvu i to na dva načina: 1. kao konkretne prostorno-vremenski određene pojave i odnose i 2. utvrđuje šta je zajedničko u tim konkretnim odnosima. Kako čovekova sredina ima dve komponente, prirodnu i društvenu, logično je da je socijalna ekologija upućena na saznanja koja sociologija sela pruža o društvenoj komponenti čovekove sredine.

Sociologija grada ili urbana sociologija ima zadatak da proučava grad kao društvenu celinu.

Grad se kao i selo ispoljava u određenom kontaktu sa prirodnom sredinom. Iz tih veza dolazi do degradacije životne sredine. Sociologija grada proučava koncentraciju stanovnika po gradovima, njihov razmeštaj u odnosu na prirodu.

Sociologija zaštite na radu za predmet svog proučavanja ima narušavanje integriteta čoveka u radnoj sredini, njegove uzroke i pojavne oblike, istražujući specifične veze sa društvenim odnosima u radnoj i životnoj sredini. U konkretnoj radnoj sredini gde je narušena ravnoteža posledica je narušavanje integriteta zaposlenih. Radna sredina je deo životne sredine, a kako čovek prerađuje prirodu, dolazi do problema u prirodnoj sredini ali i u položaju čoveka u odnosu na nju. Predmeti proučavanja socijalne ekologije i sociologije zaštite na radu se ovde preklapaju utoliko što se bave zaštitom i unapređenjem čovekove sredine.

Sociologija lokalnih zajednica proučava naselja kao određene celine, odnose među ljudima koji u njima žive, dominaciju jednih i podređenost drugih.

7

Socijalna patologija se bavi proučavanjem značajno neslaganje između prihvaćenih društvenih proučava ne samo devijantna ponašanja, nego i prilagođavanja na dezorganizovanu sredinu. Bliska proučava menatlne bolesti sa društvenog aspekta.

onih društvenih pojava kod kojih se ispoljava standarda i postojećeg društvenog stanja. Ona društvena stanja u kojima je devijacija način joj je sociologija mentalnih poremećaja, koja

Pojmovno određenje životne sredine i njene definicije Sfera definisanja životne sredine obiluje brojnim teoretskim postavkama i definicijama različitih autora. Životna sredina se definiše različito kod domaćih i inostranih autora. Različiti prevodi engleskih pojmova environment ili human environment ne mora da znači da se pod svima njima podrazumeva samo životna sredina. Životna sredina = ekosfera = biosfera + tehnosfera Definicije životne sredine: Opšta enciklopedija – Životnu sredinu čine prirodna i društvena sredina pod uticajem čoveka.

Enciklopedija životne sredine – Životna sredina je kompleks svih uticaja van određenog organizma, koji dolaze kako od nežive prirode, tako i od drugih živih bića.

Kuzmanović – Životna sredina je skup prirodnih, veštačkih, fizičkih, hemijskih i bioloških faktora i sila koje okružuju čoveka.

Marić – Životna sredina je prostor u kome je čovek stalno i aktivno prisutan.

Stojkov – Životnu sredinu čine prirodni faktori, veštački koje je stvorio čovek i apekti ljudskih stanja.

Bakotić – Životna sredina obuhvata sve što je čoveku poznato. Čok – Životna sredina je odnos između čoveka i sredine u kojoj živi. Žorž – U životnoj sredini postoji dijalektički odnos između ljudskih kolektiva.

Definicije ekologije: Hekel – Složeni odnosi koje Darvin naziva borbom za opstanak.

Tekel – Nauka o ekonomiji, životnim organizmima i njihovoj borbi koju Darvin zove borbom za opstanak.

Kiselev – Proučavanje zakonomernosti života u konkretnim sredinama.

Stanković – Nauka o domaćinstvu živih bića. Đorđević – Proučavanje sredine u kojoj žive i uspostavljaju svoje odnose živa bića, a naročito odnos između te prirodne sredine i grupe živih bića.

Janković, Đorđević – Odnos biocenoze prema spoljašnjoj sredini.

Definicije ekosistema: Miljković – Celina biljnog, životinjskog sveta i čoveka i nežive sredine koju živi svet naseljava i sa kojom stoji u neraskidivim međuodnosima.

Crnobrnja – Složen odnos živih vrsta na određenom lokalitetu.

Reč ekologija nastala je od grčke reči oikos – dom, stanište, habitat i logos – reč, misao, tako da se može odrediti kao odnos živih bića prema njihovoj sredini. Prvi put je reč ekologija upotrebio Ernest Hekel 1866. u knjizi Prirodna istorija stvaranja.

Iz navedenih definicija se može zaključiti da je životna sredina jedinstven sistem međusobno povezanih faktora koji okružuju čoveka u prostoru u kome živi i stvara uslove življenja. Životnu sredinu čine tri podsistema: prirodni, društveni i tehnološki.

8

Zakon o zaštiti životne sredine Srbije iz 1991. i Savezni zakon iz 1998. životnu sredinu definišu kao ukupan prostor u kome čovek živi i u kome su smeštena naselja, industrijski i drugi objekti. Prema Ustavu svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju. Trebalo bi da to čini Zavod za zaštitu zdravlja. Svako, a posebno Republika Srbija, odgovoran je za zaštitu životne sredine. 22. decembra 2004. donet je Zakon o zaštiti životne sredine koji važi i sada je u Službenom listu Britanski zakon iz 1990. navodi da se životna sredina sastoji od vazduha, vode i zemljišta, prostora unutar zgrada i prirodnih i radom stvorenih struktura iznad ili ispod zemljišta.

Rečnik američke Agencije za zaštitu životne sredine pojam environment određuje kao zbir eksternih uslova koji utiču na život, razvoj i preživljavanje organizma.

Teorije o žaštiti životne sredine Čovek je vremenom toliko koristio bogatstva prirode da je otpočeo period degradacije sredine.

Kako situacija postaje alarmantna, jer su prirodna bogatstva iscrpiva, javljaju se teorije i predlozi modela za izlazak iz ekološke krize. U zavisnosti od toga u kojoj je zemlji teorija nastala, dolazi do različitih zaključaka i predloga. Početak teorijskih razmatranja potiče iz Velike Britanije iz druge polovine XIX veka, što je i razumljivo zbog njenog industrijskog razvoja. Međutim, sve teorije koje su se pojavile, dale su parcijalna rešenja za izlazak iz krizne situacije. Samo sintezom svih tih teorija može se sagledati celina problema.

Teorija bentamista je dobila ime po Džeremiju Benatmiju, bogatašu koji je živeo u radničkoj klasi. On se zalagao za poboljšanje higijenskih uslova u radničkim četvrtima, zbog čega mu se često zameralo da je glavni cilj bio obezbeđivanje efikasnijih uslova rada. Ovo je bilo doba u kome je napisan roman Oliver Tvist koji najbolje opisuje uslove tog vremena.

Teorija maltuzijanstva je dobila ime po Tomasu Maltusu koji je predvideo nestanak čovečanstva u slučaju da ne dođe do ravnoteže između broja stanovnika i proizvodnje hrane. Ističe rat kao jedno od sredstava za uspostavljanje ravnoteže. Maltus predlaže sklapanje brakova u poznijim godinama i seksualnu uzdržljivost, kontrolu rađanja radničke klase i drugih nižih socijalnih slojeva.

Teorija tiho proleće. Pedesetih naglo kreće primena hlorovanih ugljovodonika, DDT-a kako bi se pospešio doprinos u poljoprivredi. Ali su se vremenom prinosi smanjivali zbog zagađenja životne okoline.

Teorija cene ekonomskog rasta se pojavila 1967. u istoimenoj Mišanovoj knjizi. On se zalaže za stabilnu privredu i ukazuje da se pri proizvodnji i formiranju cene proizvoda mora voditi računa o zagađenjima koja se javljaju kao posledice proizvodnje.

Teorija granica rasta. 1968. godine osniva se Rimski klub, sa stavom da problemi zagađenosti i brzog demografskog rasta imaju svetski karakter i da se rešenje mora tražiti za globalno društvo. Od 5 izveštaja ističu se 2. U prvom se navodi da se katastrofa može sprečiti jedino smanjenjem stope rađanja, ako je potrebno i na drastične načine. Drugi izveštaj navodi da privredni rast iscrpljuje resurse, što ima za posledicu naglo opadanje proizvodnje hrane.

Osnovne sfere zemlje Atmosfera Atmosfera je vazdušni omotač oko zemlje i pruža se nekih 3000km u visinu. Atmosferski omotač štiti Zemlju od prekomernog hlađenja i zagrevanja, kao i od štetnog UV zračenja. Čine je 5 osnovnih slojeva: troposfera, stratosfera, mezosfera, termosfera i egzosfera.

Troposfera je najgušći i najniži sloj i pruža se do prosečno 12km visine. Ona je najosetljiviji sloj atmosfere i u njenim nižim slojevima se održava život. Čini je smesa gasova: 78% azota, 21% kiseonika, 9

0,9% argona, i 0,034% ugljen-dioksida. Vazduh je osnovni uslov života jer sadrži kiseonik koji je neophodan za život i CO2 koji je neophodan za proces fotosinteze.

Statosfera na visini 22-27km koncentriše ozon formirajući ozonski omotač koji štiti Zemlju od UV zračenja, i tako štiti život. Čovekova zagađivanja vazduha utiču na razaranje debljine ozonskog omotača (stvaranje ozonskih rupa), ali i podstiču stvaranje štetnog ozona troposfere.

Atmosfera je zagađena čovekovom aktivnošću. Sagorevanjem fosilnih goriva izbacuje se ugljendioksid u vazduh. Najveći zagađivači atmosfere su: termoelektrane, industrija građevinskog materijala, hemijska industrija, rafinerija nafte, saobraćaj i dimnjak iz domaćinstava. Krčenjem šuma se smanjuje apsorpcija ugljenika i povećava količina CO 2 u atmosferi, ali i emisija metana iz zemlje. Zagađivanje vazduha za posledicu ima promenu klime na Zemlji, što menja i celokupni živi svet.

Litosfera Čvrsti, kameni omotač Zemlje koji čini Zemljinu koru, debljine 6-70km. Sastoji se od magmatskih, sedimentnih i metamorfnih stena.

Litosferu čine dva sloja. Gornji granitni sloj čine silikati aluminijuma (sial), a donji bazaltni jedinjenja silicijuma i magnezijuma (sima). Prema Vašingtonu i Klarku u sastav litosfere ulaze 92 hemijska elementa: kiseonik (47%), silicijum (27%), aluminijum (9%), gvožđe (5%), kalcijum (4%), magnezijum (2%) itd. Iako sadrži sve elemente neophodne biljkama, tek dezintegracijom stena i stvaranjem zemljišta ili pedosfere (prosečna debljina 2m) dolazi do njihove koncentracije. Ali i na slojevima litosfere mogu živeti određene bakterije, lišajevi. Proces nastajanja zemljišta je lagan i dugotrajan.

Ispod litosfere pružaju se omotač jezgra i jezgro Zemlje, na dubini od 6.300km.

Hidrosfera Vodeni sloj na Zemlji koji obuhvata morske (slane), bočate (poluslane), kopnene (slatke) i meteorske vode. Sve su uključene u ciklus kruženja vode more-vazduh-kopno-more pod uticajem Sunčeve sveltosti i sila Zemljine teže. Mora i okeani čine 2/3 površine Zemlje. Na polarnim ledenim površinama nalazi se 2.01% vodene mase, te bi prekomerno otapanje leda dovelo do podizanja nivoa mora.

Hidrosfera ima nestalan hemizam: mineralne soli, kalcijum, fosfor, azot, gasovi i kiseonik.

Biosfera Deo Zemlje na kom se odvija život. Obuhvata delove atmosfere, litosfere i hidrosfere koji se menjaju uspostavljanjem specifičnih ekoloških odnosa, te se može nazvati i ekosferom. Gornja granica se nalazi na oko 10-12km od površine zemlje, dok je donja granica na kopnu na dubini od 2-3km, dok je u moru na dubini od oko 10km u afotičnoj abisalnoj zoni. Najveća koncentracija živih bića je na površinskim delovima kopna, vodenih basena i nižim slojevim vazduha.

Biosfera je osnovni transformator energije zbog fotosinteze. Bez biosfere Zemljom bi dominirala inertna hemijska neorganska jedinjenja.

Na prostornu organizaciju utiče neravnomeran raspored kopnenih i vodenih površina , koje se odražavaju na globalni raspored klime i drugih uslova života. Klima se menja od ekvatora ka polovima za oko 0.6C na svakih 100km. Tako se definišu i biomi, odnosno zonobiomi: tropske šume, savane, pustinje, mediteranska vegetacija, listopadne lišćarske šume, stepe, tajge, tundre do zonobioma polarnih pustinja.

Izvori, uzroci i posledice ugrožavanja životne sredine

10

Sve opasnosti koje ugrožavaju životnu sredinu mogu se svrstati u dve osnovne grupe, mirnodopske i ratne (oružana dejstva, nesreće izazvane ratnim dejstvima), dok se mirnodopske mogu dalje podeliti na prirodne (seizmološke, meteorološke i hidrološke) i tehničko-tehnološke (požarne, saobraćajne, na radu ili razni oblici zračenja).

Neke od ovih opasnosti, kao što su rat i elementarne nepogode su oduvek pogađale civilizaciju, dok drugu grupu predstavljaju zagađenje ekološkog sistema i veliki tehničko-tehnološki udesi.

Opasnosti razlikujemo prema: vremenu pojave i trajanja, intenzitetu dejstva i vrsti opasnosti.

Mirnodopske nesreće se prema obimu i veličini posledica mogu podeliti na: akcidente (1-100), udese (1000-10000), katastrofe (preko 10000) i kataklizme. Rat je svakako najveća opanosti koja preti savremenom čovečanstvu.

RHB zagađenje okoline u organizam može dospeti putem vode, vazduha i hrane a uzrokovano je radiološko-hemijsko-biološkim oružjem u ratu. Prodor ovih materija u organizam može biti indirektan ili direktan.

Mirnodopske opasnosti se dešavaju iznenada i na užem području, njihove posledice po životnu sredinu su manje i znatno brže se mogu sanirati. Ratna dejstva se vode na delu ili ukupnoj teritoriji i izazivaju velika razaranja i gubitke civilnog stanovništva, koji rastu iz rata u rat. Savremeni rat je genocidni i ekocidni, te je potrebno organizovati civilnu zaštitu kao komponentu sistema odbrane.

Zahvaljujući civilnoj zaštiti u Drugom svetskom ratu, kao i regionalnim ratovima 1945-1990. smanjeni su gubici u ljudstvu za 35-50%, a materijalna šteta 50-60%. Sa druge strane, učinak civilne zaštite kod mirnodopskih opasnosti nije pokazao značajne učinke.

Mirnodopske opasnosti koje ugrožavaju ljude i životnu sredinu Teška ekonomska i ekološka kriza savremene civilizacije dovela je do nekontrolisanog demografskog rasta u najsiromašnijim delovima sveta (do 2020. bar 10 milijardi stanovnika). Pored toga, bar 1.3 milijarde stanovništva živi u krajnjem siromaštvu i nema čiste vode za piće.

Vanredna stanja u vreme mira mogu biti: elementarne nepogode sa katastrofalnim posledicama, tehničko-tehnološki udesi sa katastrofalnim posledicama i ugrožavanje životne sredine agresivnim toksičnim i opasnim materijalima.

Ako je sistem civilne zaštite nedovoljno stručno organizovan, posledica toga bi bila mala efikasnost.

Prirodno-elementarne nepogode Podrazumevaju vanredna stanja koja nastaju delovanjem prirodnih sila bez ljudske volje. Ovde spadaju seizmološke (zemljotresi, klizišta), meteorološke (snežni nanosi, vetrovi) i hidrološke (poplave) nepogode. Od kraja prošlog veka ove nepogode se prognoziraju, te se može pretpostaviti kada će do njih doći. Elementarne nepogode nastaju i šire se sopstvenom logikom, te se mora ostvariti saradnja sa susednim zemljama i međunarodnim organizacijama kako bi se što efikasnije postupilo.

Frekvecija vanrednih stanja se od 1980. u staroj Jugoslaviji konstantno uvećava, da bi šteta samo od suša 1990. godine bila 2,5 milijarde dolara.

Seizmološke opasnosti Zemljotres Zemljotresi postoje od kad postoji i planeta Zemlja, sa Mediteranom, kome pripada i naša zemlja, kao jednom od najaktivnijih regiona. Ovu oblast karakterišu česti zemljotresi sa plitkim žarištima 11

(od 0-70 km dubine) sa katastrofalnim posledicama (samo u prošlom veku 1,5 milion poginulih). Prema uzroku nastajanja postoje veštački (antropogeni) i prirodni (tektonski, vulkanski i urvinski).

Tektonski spadaju u najjače i oko 90% potresa pripadaju ovoj vrsti. Uzrok je razlamanje Zemljine kore. Svi zemljotresi na prostoru bivše Jugoslavije su tektonskog porekla sa ukupno 13 seizmogenih područja (u SRJ 6, a u Srbiji 5) Vulkanski su uslovljeni vulkanskom aktivnošću. Iako je razorno dejstvo jako, ono je prostorno ograničeno.

Uzroci urvinskih zemljotresa se nalaze na površini Zemlje i dejstvuju na malom prostoru, usled rušenja tavanica pećina i podzemnih šupljina.

Antropogeni zemljotresi nastaju zbog tehničke delatnosti čoveka koji svojim delatnostima narušava ravnotežu u atmosferi, biosferi i geosferi. Jačina dostiže vrednost od 5 stepeni MKS skale.

Rihterovom skalom se meri jačina u žarištu zemljotresa (9 stepeni), a MKS, odnosno MSK skalom se meri rušilačka moć. Prema jačini energije u žarištu zemljotresa u poslednjem veku se izdvajaju: Meksiko 1985. 8,2 stepena (5000 poginulih), Iran 1990. 7,7 stepeni (preko 35000) i 1997. 5,5 stepeni (500), Južni Japan 1995. 7,2 stepena (preko 5000). Zemljotresi nisu mimoišli ni bivšu Jugoslaviju (od 1980-85. više od 1042 zemljotresa, 3-9 MKS na kopaoničkom i banjalučkom području).

Svestan da se prirodni proces ne može sprečiti, čovek nastoji da što bolje upozna njegove osobine i prilagodi mu sebe i svoje građevine. U zavisnosti od jačine zemljotres izaziva više efekata: psihološki (strah, panika), mehanički (rušilački), pedološki i geološki (promene izgleda zemljine površine), i hemijski efekat.

Klizišta U našoj zemlji ima veliki broj klizišta. To su pojave nestabilnosti zemljišta koja nastaju zbog geoloških uslova i čovekove delatnosti. Razlikuju se prirodna (februar-maj) i tehnogena klizišta (ljudska delatnost). U našoj zemlji ih ima nekoliko hiljada. Štetne posledice su smanjenje obradivog zemljišta, uništavanje biljaka, ugrožavanje izvora pijaće vode, prekid u saobraćajnicama.

Saniranje klizišta spada u red najtežih zadataka građevinarstva. Međutim, klizišta ne izazivaju velike ekološke posledice, sem kada se dešavaju udruženo sa drugim nepogodama ili u ratnim uslovima.

Meteorološke nepogode Javljaju se povremeno, nanose velike materijalne štete ali degradiraju i životnu sredinu: električna pražnjenja, ogromne količine kiše, grada, orkanski vetar, visok snežni prekrivač, poledica, magle. Na našim prostorima je najčešći vetar.

Vetar Javlja se povremeno, ali za kratak period može da uzrokuje veliki broj žrtava i počini veliku materijalnu štetu. U Srbiji su prisutni: košava i jugo, čija brzina se kreće 10-50m/s, i prema toj brzini zemlja je podeljena u 2 zone. I zona – kontinentalni deo, umereno jaki vetrovi; II zona podunavlje, jake košave.

Vetar kao faktor ugrožavanja životne sredine se ogleda kroz: Ekološku dimenziju. Razorno, mehaničko dejstvo: uništavanje šuma, voćnjaka, poljoprivrednih kultura.

Hemijski efekat. Širi zagađujuće materije na većim površinama koje mogu biti proizvod požara ili akcidenata.

Deflaciju. Erozije (ogoljavanje korena biljke), premeštanje čestica zemljišta i raznošenje pepela kod termoelektrana (preko zemljišta, što smanjuje njegovu plodnost.

12

Negativne posledice vetrova su stvaranje smetova, rušenje crepova a često i celih krovova, prekid PTT-a, ometanje plovidbe na moru i rekama i otežavanje turizma.

Hidrološke nepogode Čine ih: morski talasi, poplave i lavine. Poplave izazivaju najteže posledice.

Poplave Srbija je hidrološki siromašno područje (oko 84% voda dolazi iz susednih država), ali je vrlo često prilikom padavina dolazilo do izlivanja V. Morave, Dunava i Tise (najveća poplava u Srbiji bila je u maju/junu 1965). Štete od poplava su u SFRJ rasle u periodu 1986-8, zatim nagli pad 1989. i kulminacija 1990. (105 km2 poplavljenog zemljišta) Uzroci nastanka poplava su: ljudski faktor (nepridržavanje zakonskih propisa, seča šuma, nedovoljno čišćenje nanosa u tokovima voda, nedovoljno odbrambenih nasipa, požari) i prirodni faktor (promena klime, erozija).

Od svih prirodnih katastrofa poplave su najzastupljenije, i pritom pričinjavaju ogromne štete: davljenje živog sveta, rušenje kuća, prekid saobraćajnica, uništavanje useva. Velike ekološke štete se dešavaju usled rušenja brana na akumulacijama, čije su karakteristike: manifestuju se u kratkom vremenu, objekti i naselja na putu nestaju za kratko vreme, talas plavi velikom brzinom ogromna područja, a posledice se mogu meriti sa štetama od ratnog razaranja. Rušenje brana se može iskoristiti i u ratne svrhe.

Negativne posledice poplava su: mehanički efekat (rušenje, plavljenje, uništavanje) i zagađenje vode usled prodiranja u izvorišta.

Tehničko-tehnološke nesreće Čine ih havarije na nuklearnim postrojenjima i u hemijskoj industriji, požari i nesreće na radu, prevoz opasnih materija, odlaganje otpada i biološki udesi.

Nuklearni energetski reaktori Nuklearna energija se sve više koristi kao energetski izvor jer zalihe fosilnih goriva neće još dugo trajati. Prva nuklearna elektrana (snage 3 MW) podignuta je u mestu Obninsk 1954. godine. U SAD-u prva elektrana je bila u Šiping Portu.

Danas postoje 442 nuklearna postrojenja, 35 u izgradnji i 95 ugašenih. Snabdevaju 15% struje u svetu, u Francuskoj 75% električne energije. U našem okruženju se nalazi 10 nuklearnih rekatora i još 10 u izgradnji.

U slučaju rata najviše su ugrožene Evropa i SAD jer imaju najviše nuklearnih rekatora, koji predstavljaju strateške ciljeve za uništavanje.

Iako predstavljaju savršenstvo u poređenju sa klasičnom industrijom, ne treba zaboraviti na njihovu razornu moć. 4 havarije pre Černobila (1986) desile su se u SAD u periodu 1960-1979, čije su posledice bile samo mali broj ozračenja i oboljenja. Černobil je, sa druge strane, izazvao posledice po životnu sredinu u celoj Evropi. Radioaktivna prašina se širila oko 2000km od centra akcidenta što za posledicu ima oboljenja unutar narednih 50 generacija, posebno kod onih osoba koje su posle akcidenta živele u regionu velikih kiša.

Kod nas je akcident u Institutu Boris Kidrić u Vinči 1958. imao za posledicu smrt jednog i oboljenje 8 radnika. Brzom intervencijom presađena im je koštana srž.

13

Nuklearni reaktori postavljaju 2 pitanja: njihova bezbednost i zagađivanje životne sredine nuklarnim otpadom. U regionu OECD su doneti moratorijumi po tom pitanju.

Reakcioni udesi ukazuju na sledeće: da su se dešavali iznenada i da ih je teško kontrolisati, da su ljudi malo poznavali posledice, da je najčešći uzrok greška ljudskog faktora, da je neophodno organizovanje efikasnog sistema RHB zaštite.

Postoji 5 osnovnih problema vezanih za upotrebu nuklearne energije: Kontroverzna gledišta o doprinosu nuklearnih postrojenja; nuklearni otpadni materijal i njegovo skladištenje; opravdani strah od havarija na nauklearnim postrojenjima; strah od upotrebe nuklearnog goriva u terorističkim akcijama; enormno skupa cena podizanja i održavanja ovih objekata.

Skladištenje radioaktivnog materijala Nuklearni otpadni materijal sastoji se od fusionih produkata, cepanja jezgra U-235 ili od radioaktivnih izotopa koji se raspadaju i do nekoliko hiljada godina. Vreme poluraspada: U-238 4,47 milijardi godina; U-234 250 hiljada godina; radijum 1600 godina; olovo 22,3 godine.

Posle prestanka rada nuklearne centrale ostaje: visokoradioaktivni materijal (talog i tečnosti) i niskoradioaktvni materijal (reaktorsko gvožđe, cevi, vode). Pitanje skladištenja je veoma složeno, skupo i još uvek otvoreno.

U 15 država SAD postoje zakoni prema kojima je u zabranjeno smeštati radioaktivni materijal.

Ronald Regan je 1983. doneo akt po kome će se radioaktivni materijal odlagati na tri lokacije na zapadu (Nevada, Vašington i Teksas) i na 3 lokacije na istoku čija imena nisu otkrivena. Najpoznatije svetsko skladište je Aiken Kantri u Južnoj Karolini.

Došlo se do zaključka da se materijal mora smestiti u staklene a zatim u čelične kontejnere i zakopati ih na dubini oko 750 metara (granit, basalt, so). Francuska ovaj metod koristi od 1978.

U Srbiji se, sa druge strane, radioaktivni materijal odlaže u kontejnere u istoj zgradi gde se odvija zdravstvena delatnost.

Postoje 2 vrste radijacije: prirodna (kosmičko zračenje i radijacija Zemlje) i veštačka radioaktivnost (nuklearne probe, zračenja, medicinski aparati). Od 1981. primenjuje se SI sistem, jedinica je jedan grej (=100 rada), jedinica od jednog džula koja se apsorbuje u masi od 1kg. Za muškarce je dozvoljeno 0,5-1 Gy, a od 1-2 nastupa sterilitet. Kod žena nastupa sterilitet od 3 Gy.

Hemijska industrija i akcidenti Otrovi su supstancije sintetičkog, biološkog ili prirodnog porekla čiji preparati imaju štetne posledice po organizam sa kojim dođu u kontakt. Savremena dostignuća nauke mogu izazvati velike ljudske i materijalne štete.

Hemijsko zagađivanje životne sredine nastaje usled akcidenata u: proizvodnim pogonima, industrijskim skladištima, sredstvima i putevima za prevoz opasnih supstanci i stovarištima.

Proizvodni pogoni kao izvori hemijskog zagađenja Prema podacima EPA poznato je oko 5 miliona hemijskih supstanci od kojih je tek jedna stotina oporezovana, a svake godine se sintetiše do 1000 novih hemijskih proizvoda. Iz ovoga zaključujemo da ne postoji dovoljno poznavanje toksičnih efekata tih proizvoda, kako bi se ti efekti mogli preduprediti.

Istoriju industrijskog progresa pratili su brojni hemijski akcidenti. ILO je registrovao 1990. oko 1000 većih hemijskih akcidenata.

Najkritičnije godine prošlog veka bile su 1981. (Sajgon), 1984. (Bopal) i 1986. (Bazel); do najviše akcidenata došlo usled ekplozija gasa; naveći broj mrtvih bio 2 500 a povređenih cak 20 puta više.

14

Posle nesreće u Sevezu 1976. (na sreću nije bio radni dan) EU je usvojila Sevezo direktivu: dokument za pripemu, prevenciju i odgovor na hemijske akcidente. „Sevezo vodič“ je 1988. dopunjen APELOM, kojim su posebno razrađeni elementi za formiranje: kriterijuma za procenu lokalne pripremljenosti, plana za odgovor u slučaju akcidenta i matrice za evaluaciju takvih planova. SAD i Kanada su usvojili program „Briga za odgovornost“.

Istovremeno se radilo i na proceni rizika od prisustva štetnih i opasnih hemikalija, a Evropska federacija za hemijsko inženjerstvo 1985. pravi uputstvo „Analiza rizika u procesnim industrijama“.

Pored toga se razvila i Kvantitativna analiza za hemijske procese.

Naša zemlja je prihvatila stragiju WHO „Zdravlje za sve do 2000. godine“. U našoj zemlji je najveći broj akcidenata bio praćen požarom, eksplozijom i emisijom otrovnih gasova, a broj povređenih ne prelazi 10. Najveće ljudske štete su bile 1997. u Petrohemiji u Pančevu (1m, 6p) i Milanu Blagojeviću u Lučanima (4m, 8p).

Industrijska i druga skladišta opasnih supstanci Nepridržavanje mera skladištenja opasnih supstanci može izazvati nesreću. U periodu 1984-89. desio se najveći broj hemijskih nesreća pri skladištenju opasnih supstanci. Najčešći uzroci su eksplozije pri čemu dolazi do oslobađanja otrovnih gasova, dok je u Bajzi 1994. došlo da zagađenja podzemnih voda.

Posledice se manifestuju kroz broj mrtvih i povređenih, rušenje stambenih objekata, uništavanje flore i faune.

Sredstva i putevi za prevoz opasnih materija Hemijski udesi se dešavaju i pri transportu, a tako je nepredvidivo ne samo vreme nego i mesto gde će se oni desiti. Za transport opasnih materijala se koriste: vagon-cisterne, auto-cisterne i brodovitankeri.

Najkritičniji periodi pri transportu hemijskih supstanci bili su 1976-78 (Hjuston, Veles, Los Alfages) i 1984-87. (Železnik, Arizona, Zenica, Šabac, Novi Sad, Niš) kada je dolazilo do eksplozija, izlivanja i oslobađanja hemijskih materija u atmosferu na autoputevima, prugama, sletanjem cisterni ili isticanjem otrova iz cisterne. U Beogradu su se 2002. godine desila 2 ekološka akcidenta, prvi na železničkoj stanici na Dorćolu (izlivanje 607 tona amonijaka), a drugi na putničkoj stanici Topčider.

Posledice su stvaranje otrovnog oblaka, napuštanje stambenih objekata, trovanje, oštećeni disajni organi, prisustvo opasnih materija u pijaćoj vodi i opasnost da toksična materija dođe do reke.

Transport opasnih materija regulisan je Zakonom o transportu opasnih materija.

Najveću opasnost za životnu sredinu predstavlja transport nafte morima i okeanima. U poslednjih 75 godina stradalo je više od hiljadu tankera, a od 1966-76. (Obala Bretanje) 160 tankera nosivosti 5,5 miliona tona. Dolazilo je do izlivanja i do 223 hiljade tona nafte, zagađene su plaže do 100 milja, izlivanjem nafte stvaraju se naftne mrlje (1t = 1km 2). Od marta 1985. svi tankeri veće nosivosti moraju da poseduju zaštitne sisteme sa inertnim gasom.

Stovarišta – skladišta opasnih materijala i vrste otpada Pri odabiranju lokacije za stovarište mora se voditi računa o svim elementima da ne bi usled akcidenta došlo do većih zagađenja. Sa povećanjem čvrstih otpadaka javlja se i problem njihovog uklanjanja.

Otpad može biti: čvrst, komunalni, industrijski, medicinski, radioaktivni i visokoradioaktivni. Čvrsti otpad je svaki neupotrebljivi predmet koji vlasnik odloži, namerava da odloži ili je prinuđen da odloži.

Komunalni otpad je čvrsti otpad nastao u urbanim sredinama koga čine rezidencijalni i komercijalni otpad.

15

Industrijski otpad je otpadni materijal koji nastaje u industrijskom procesu a ne sadrži opasne karakteristike.

Medicinski otpad podrazumeva sav otpad nastao u zdravstvenim ustanovama.

Radioaktivni otpad je materijal kontaminiran radioizotopima koji se koriste u industriji, medicini ili u istraživačke svrhe.

Visokoradioaktivni materijal je otpad iz nuklearnih postrojenja i sastoji se od istrošenih štapina za koje je potreban neprekidan proces hlađenja i koje se moraju pravilno skladištiti.

Odlaganje čvrstih otpadaka – deponije kao izvori ugrožavanja ljudi i materijalnih dobara Iako je još 48. godine pre naše bilo zabranjeno bacati smeće po ulici, tek 1884. se pojavljuje prvi kontejner u Parizu. Sa porastom standarda ide i porast potrošnje. Svaki Evropljanin godišnje proizvede oko 500kg smeća, od kog je 30% organskog porekla, 28% papir, 16% plastika, 8% staklo, 4% aluminijum i čelik, a ostali deo čine opasno smeće i kabasto đubre.

Više od 55% bačenog smeća se reciklira i dobija novi život. Preradi se 80% bačenog aluminijuma, 75% čelika, 50% hartije i 45% plastike. Deo organskog smeća se preradi u đubrivo, a drugi deo ostaje na truli na specijalnim deponijama. Greenpeace se zalaže za reciklažu svakog smeća sem plastike uz parolu: ne kupujte ništa što je u plastičnoj ambalaži.

Mnoge zemlje su iz praktičnih razloga uvele sistem odvojenog odlaganja – više kontejnera od kojih je svaki predviđen za jedan tip otpadaka, a koje kontrolišu kamere ili sistem bar-koda.

Naše deponije su u većini slučajeva locirane blizu naselja gde se zagađuju vode, životna sredina i zdravlje ljudi. Ako dođe do požara, zagađena teritorija se proširuje, a ukoliko je zemljište porozno, može doći do zagađenja udaljenih vodovoda. Sve ovo se kosi sa članom 11 Pravilnika o kriterijumima za određivanje lokacije i uređenje deponija otpadnih materija.

Od mogućih nezgoda na deponijama treba istaći požare, eksplozije, zadimljavanje okoline i smrad deponije.

Jonizujuće zračenje Jonizujuće zračenje može biti elektromagnetne (X i Y zraci) ili korpuskularne prirodne (elektroni, protoni, pozitroni, neutroni). Naelektrisane čestice vrše direktno jonizaciju (direktno jonizujuće zračenje), dok su neutroni elektroneutralne čestice (indirektno jonizujuće zračenje).

Jonizujući zraci se koriste u dijagnostičke i terapijske svrhe, a kao njihovi izvori se koriste rendgen aparati, linearni akceleratori, izotopske mašine, zatim prirodni i veštački radioizotopi.

X zraci su elektromagnetni zraci i kreću se brzinom svetlosti. Kreću se pravolinijski, a zračenje opada sa kvadratom rastojanja.

Jonizujuće zračenje u većim dozama predstavlja veliku opasnost za zdravlje. Čovek nema čula za prepoznavanje zračenja.

Rezultati istraživanja o jonizujućem zračenju pokazuju sledeće: za svaki biološki sistem na Zemlji postoji letalna doza zračenja, a što je biološka vrsta niže na filogenetskoj lestvici, osetljivost na zračenje je manja, a letalna doza je veća (Za čoveka je 50% letalne doze 5 Sv, za protozoe 3000 Sv). Unutar iste filogenetske vrste postoji razlika u osetljivosti u zavisnosti od jedinke, a unutar jedne jedinke postoji razlika u osetljivosti na jonizujuće zračenje pojedinih tkiva i organa (visokosenzitivna, ograničeno senzitivna i rezistentna tkiva na jonizujuće zračenje).

Male doze jonizujućeg zračenja utiču na mutaciju genoma.

Zaštita od jonizujućeg zračenja (kod nas se sprovodi na osnovu Zakona o zaštiti životne sredine) podrazumeva zaštitu od svih materijala, predmeta i uređaja koji proizvode jonizujuće zračenje, kao što

16

su: radioaktivne materije usled nuklearnih eksplozija, nuklearni reaktori, ozračeno nuklearno gorivo i materija, rudnici urana, radioaktivni otpadni materijali, kontaminirani predmeti i materijali.

Na teritoriji SRJ uspostavljen je monitoring sistem.

Požari Vatrena stihija izaziva u čoveku strah najvećih razmera: Kad ti plamen telo liže, strah začas razum prestiže.

U zavisnosti od vrste zahvaćenih objekata razlikujemo požare: u stambenim naslejima; u industriji; u skladištima lakozapaljivih i eksplozivnih materija; u šumama i poljima.

Industrijski požari nanose najveće gubitke, a najveća opasnost prisutna je u industriji hartije i celuloze, boje i lakova, naftnoprerađivačkoj i gumarskoj industriji itd. Požar velikih količina lakozapaljivih materijala teško se gasi i predstavlja dugotrajno žarište.

Akcidenti Akcidenti su slučajne i neočekivane nesreće čiji je stepen učestalosti proporcionalan sa razvojem privrede, posebno industrije i prljave tehnologije (petrohemija, energetika, farmaceutska industrija).

Iako neočekivani, mnogi akcidenti se mogu ublažiti ili čak izbeći, a to u potpunosti zavisi od ljudskog faktora.

U uzroke akcidenata najčešće spadaju: viša sila, nemarnost čoveka, sabotaža i diverzija, i nepoznat uzrok.

Da bi se akcidenti predupredili potrebno je izvršiti objektivnu procenu zone ugroženosti, gde se svaki slučaj mora posebno posmatrati. Specifičnosti akcidenata koje utiču na zone ugroženosti mogu biti raznolike, a njihovo sagledavanje i analiza presudni su za preduzimanje mera. Načelni elementi na kojima se zasniva određivanje zone ugroženosti su određivanje izvora opasnosti, klasifikacija opasnosti, kao i moguće posledice. Procena verovatnoće nastanka akcidenta vrši se na 3 načina: istorijski (statistički podaci), analitički (izražava se numerički) i kombinovani pristup (kombinacija istorijskog i numeričkog).

Stvaranjem baze podataka se analizira verovatnoća zona ugroženosti.

U SRJ su najosetljivije rafinerijska oprema, petrohemijska, hemijske fabrike, prerada plina i dr, a kao uzroci se navode: mehaničke greške, operativne greške, poremećaj u procesu proizvodnje itd.

Ozbiljnije praćenje akcidenata u našoj zemlji ostvaruje se na nivou republike.

Kisele kiše Pod kiselim kišama se podrazumevaju padavine koje sadrže zagađujuće materije. Pojam je prvi put upotrebio Robert Smit 1872. Pominje se i kao kiseli talog, onda kada kisele primese dospeju na tlo u vidu taloga.

Iako same po sebi blago kisele zbog prisustva ugljen-dioksida u atmosferi, padavine u sebi mogu sadržati i sumporastu i azotastu kiselinu, kao posledice antropogenih aktivnosti. Pored kiselih kiša mogu se pojaviti i kisele magle i izmaglice, kao i kisela, suva i vlažna depozicija. Kiseli talozi su veoma opasni za živi svet (šumska vegetacija, lišajevi, organizmi na kopnu i u vodi). Mogu pričiniti i materijalnu štetu ako unište poljoprivrednu površinu, ali isto tako izazivaju oštećenje spomenika i fasada (kamena erozija) i koroziju metala. Ako zagade površinke vode, zagađuju i vodu za piće.

Izuzetno negativno dejstvo kisele kiše izražavaju u sadejstvu sa drugim zagađujućim materijalima: ozonom u troposferi ili silikatnom podlogom zemljišta (Nemačka i Velika Britanija). Na prostoru Balkana (krečnjačka podloga zemljišta) uticaj kiselih kiša je slabiji. U Evropi i Severnoj Americi 17

ugroženo je do 10 miliona km2 površine. Godišnje se atmosferu unese do 284 tone sumpornih do 90 miliona tona azotovih oksida.

Staklena bašta Staklena bašta su gasovi u atmosferi koji utiču na životnu sredinu. Vodena para, ugljen-dioksid i drugi gasovi u atmosferi propuštaju kratkotalasno Sunčevo zračenje koje dopire do površine Zemlje, ili apsorbuju dugotalasno infracrveno zračenje tla. Tako zagrejana atmosfera emituje dugotalasno zračenje prema Zemlji koje zagreva troposferu.

Koncentracija gasova staklene bašte raste kao rezultat čovekovih aktivnosti: proizvodnja i potrošnja energije (dve trećine ugljendioksida, 1/3 metana i 85% azotovih oksida), transport (motori i benzin), seča šuma. Tri velike opasnosti po klimu planete su: ugljendioksid, prašina, čađ, nitrati i sulfati.

Koncentracija pet gasova staklene bašte: ugljen-dioksida, azot-suboksida, troposferskog ozona, metana i hlorofluorougljenika je u stalnom porastu. Međutim, porast ugljeni-dioksida se može usporiti čuvanjem energije i zamenom fosilnih goriva drugom vrstom energije.

Ukoliko bi se u atmosferi duplirala količina ugljen-dioksida došlo bi do porasta globalne temperature za 2-5 stepeni C.

Mesto i uloga ozona u atmosferi Dvoatmoski stabilni molekul O2 čini najveći deo kiseonika u atmosferi, ali u posebnim uslovima može formirati i nestabilni troatomski molekul O 3 (ozon) koji predstavlja veoma agresivno i reaktivno sredstvo za oksidaciju, te njegovo prisustvo u troposferi nije poželjno.

Sa druge strane, u višim slojevima atmosfere ozon igra ključnu ulogu u regulaciji klime i očuvanju biosfere, jer apsorbuje ultraljubičasti deo Sunčevog zračenja. Pre ulaska u atmosferu ultraljubičasti deo učestvuje sa oko 9% a vidljivi deo sa oko 49%. U stratosferi je koncentracija ozona 10 puta veća nego u ostalim delovima atmosfere (ozonski sloj/ozonski omotač/ozonski štit). Pri ulasku u atmosferu sunčevo zračenje slabi, a zaslugom ozona, ultraljubičasto zračenje umanjeno je na 3%. Pod uticajem UV zračenja nastaje i razgrađuje se ozonski sloj.

Iako nedovoljno proučeno, zna se da su male doze UV zračenja neophodne, a velike štetne za organizme. Kod čoveka manje doze omogućavaju stvaranje vitamina D koji reguliše razmenu kalcijuma i fosfora u organizmu. Kod čoveka pojačano UV zračenje najčešće izaziva sunčanicu, a zatim i rak kože.

Negativno utiče na vid, a moguće su i promene u genetskom materijalu. Kod biljaka veća doza onemogućava proces fotosinteze i razara biljne ćelije. Bez ozonskog omotača ne bi bilo života na zemlji.

Smanjenje koncentracije ozona za 1% dovelo bi do povećanja UV zračenja za 2-3% i do četvorostrukog rizika od raka kože. Između 40. 53. podeoka geografske širine smanjenje ozona u atmosferi 1969-1986. iznosilo je 4,7% zimi i 2,1% leti. Na južnoj polulopti se predviđa da će svaki stanovnik mlađi od 50 godina oboleti od raka kože (Australija), a u Čileu su već konstatovana oštećenja morskih algi.

Relane pretnje ozonske krize su: 1. ugrožavanje čoveka i njegovog zdravlja, 2. smanjenje prinosa u poljoprivredi, 3. destabilizacija vodenih ekosistema, 4. remećenje klimatskih uslova.

Smanjenje ozonskog sloja Proces nastajanja i razgradnje ozonskog sloja remeti masivna upotreba hlor-fluor ugljovodonika koji razaraju slojeve ozona. Ova jedinjenja su u komercijalnoj upotrebi poznata kao freoni (dodatak aerosolima, rashlađivači u uređajima, čišćenje električnih postrojenja, sterilizacija medicinskih 18

instrumenata itd). U atmosferi UV zraci ih razgrađuju kada nastaje hlor koji se vezuje za jedan atom kiseonika iz molekula ozona. Tako se razgrađuju slojevi ozona, ali se ne stvaraju bukvalno rupe, jer u tom slučaju život na Zemlji ne bi bio moguć. Najveća oštećenja ozonskog sloja otkrivena su 1985. iznad Antarktika, koja su se proširila na oblast Južne Australije 1989.

Bečka konferencija o zaštiti ozonskog omotača Prema odredbama Bečke konferecije (1985) ozonski omotač je definisan kao omotač ozona u atmosferi iznad planetarnog graničnog sloja. Pod štetnim posledica po ozonski omotač klasifikuju se promene u fizičkoj sredini ili biosferi i promene klime koje imaju znatne posledice po ljudsko zdravlje.

Strane ugovornice Bečke konvencije o zaštiti ozonskog omotača obavezne su da sarađuju i da kontrolišu, ograniče ili smanje one aktivnosti koje su pod njihovom jurisdikcijom a koje su štetne po ozonski omotač. Pored toga one sarađuju i u pogledu skupljanja, kontrole i dostavljanja podataka do kojih se došlo prilikom istraživanja.

Godine 1987. usvojen je Montrealski protokol o supstancama koje oštećuju ozonski omotač kojim se operacionalizuju mere i obaveze predviđene Bečkom konvencijom o zaštiti ozonskog omotača, i u kom se identifikuju glavne supstance koje oštećuju ozonski omotač i specifičnosti ograničavanja njihove proizvodnje i korišćenja, sa određenim izuzecima za zemlje u razvoju i posebnim merama za zemlje koje nisu potpisale ugovor. Ovaj protokol se povremeno inovira, i njime je predviđeno da najbogatije zemlje sveta obezbede sredstva siromašnim zemljama kako bi ove usavršile tehnologiju zaštite ozonskog omotača. Međutim, od previđenih 393 miliona dolara, u periodu 1991-1994. sakupljeno je tek 216 miliona, te je protokol odredio 1996. kao poslednji rok za izbacivanje štetnih hemikalija iz upotrebe. Navedene su dve grupe supstanci koje oštećuju ozonski omotač: 1. hlorofluorougljovodonici (CFC-11 i 12, CFC-113-115) i 2. haloni. U siromašnim zemljama kompanije nisu spremne da odbace ni CFC ni njihove manje štetne zamene (HCFC, HFC i metil-bromid).

Ovu konvenciju Jugoslavija je ratifikovala 1990. i preko Saveznog hidrometeorološkog zavoda delimično otpočela saradnju sa međunarodnim organizacijama po obavezi te Konvencije.

Degradacija životne sredine Čovek, da bi zadovoljio svoje potrebe, koristi ogromne količine mineralnih i energetskih izvora, ali korišćenjem tih izvora on postepeno degradira životnu sredinu. Degradacija životne sredine nije novijeg datuma, ona se kroz epohe razlikuje u uzroku i obimu ispoljavanja. Najčešće je bila vezana za seču šumskog prostora, kada se degradacija ogledala u erozijama, remećenju vodnih režima i opadanju plodnosti tla. Čovek je započeo zagađivanje životne sredine onda kada je proizvode iz prirode prerađivao u one kojih u prirodi nije bilo. U vreme poljoprivredne revolucije zagađenost nije bila velika, uglavnom su to bili dimni gasovi koji su se gubili u atmosferi. Tek po korišćenju fosilih goriva u industrijskoj revoluciji stavlja se opstanak planete pod znak pitanja.

Iz fabričkih dimnjaka štetni gasovi zagađuju vazduh, otpadne vode narušavaju ravnotežu vodotokova, a otpadne čvrste materije ugrožavaju tlo. Potrošnja prirodnih izvora prati ovaj rast. U našoj zemlji se za poslednjih 10 godina 10 puta uvećala potrošnja energije, ali i potrošnja resursa. Industrijski objekti se gomilaju oko tih izvora, privlače ljude sa sela i tako ubrzavaju proces urbanizacije.

Posledice industrijalizacije su: zagađenost vode, vazduha i tla; iscrpljivanje resura i brza urbanizacija.

Zagađenje vazduha (aerozagađenje) 19

Čist vazduh se ne može više naći u prirodi. Zagađenost vazduha se naziva i aerozagađenje. Pod zagađenim vazduhom se podrazumeva svaki vazduh koji je kontaminiran materijama (gasovi, para, prašina, dim, magla) nastalim ljudskom delatnošću ili iz prirodnih izvora, a koje su štetne za zdravlje ili opasne na drugi način. Aerozagađenje nastaje proizvodnjom zagađujućih materija i njihovim prenošenjem vazdušnim strujanjem, tako da može da se prenese na velika rastojanja (od Nemačke do Švedske i Italije, od Engleske do Norveške i Švedske) Posledice aerozagađenja su: umanjena vidljivost, mogući neprijatni mirisi, prljanje materijalnih dobara, korozija metala, oštećenje spomenika, fasada i sl, oštećenje biljnog fonda.

Aerozagađenje zavisi od vrste industrije. Kao najveći zagađivači smatraju se: termoelektrane i nuklearne elektrane; hemijska, tekstilna, prehrambena industrija; industrija gvožđa, gume, nemetala i građevinskog materijala, celuloze i papira; saobraćaj; domaćinstva u gradovima i selima.

Zagađujuće materije su različite vrste i sastava i dospevaju u vazduh kao produkti hemijskih reakcija i sagorevanja. Posebno negativno dejstvo na životnu sredinu imaju sumporni i azotni oksidi.

Sumpordioksid (SO2) zagađuje vazduh pogotovo u urbanim sredinama. Nastaje sagorevanjem fosilnih goriva: od uglja 67%, od nafte 12%, prerade bakra 13%, dok ostali izvori emituju 8% sumpordioksida u vazduh (prirodnim procesima oko 2%). On u atmosferi sa vodonikom pravi sumpornu kiselinu (H2SO4) koja je najjača poznata kiselina, nagriza metal, krečnjak, tkaninu, štetno deluje na disajne organe i glavni je uzrok kiselih kiša. Elektrane na ugalj su najveći zagađivači u SAD. Ugalj može sadržati i do 5% sumpora. Da bi se ovo zagađenje smanjilo, mnoge fabrike su prešle na prirodni gas, ali je njegova visoka cena stimulisala ljude na traženje alternativa.

Azot-dioksid je crvenkasto-smeđi otrovni gas koji nastaje kada se pod uticajem sunčeve svetlosti azot-monokisd veže sa kiseonikom, a kasnije prelazi u neorganske nitrate i azotnu kiselinu. Aktivnostima čoveka azotni oksidi nastaju u gradovima i oko njih, gde su kocentracije ponekad do 100 puta veće nego u ruralnim oblastima (u Pančevu 30 puta veća od dozvoljene). Nastaju iz nafte, uglja, gasa, benzina, rastvarača. 90% oksida azota nastaje prirodnim putem, a samo 10% čovekovom aktivnošću.

Ugljenikovi oksidi (CO2 i CO) nastaju sagorevanjem uglja, nafte, šumskih požara. Vozila godišnje izbace oko 20 miliona tona ugljenmonoksida. Najveći procenat ugljendioksida proizvodi SAD: oko 23%.

Godišnje povećanje ugljendioksida u vazduhu je 0,2%.

Posledice zagađenja vazduha na ljudsko zdravlje Iako je ljudski organizam veoma adaptibilan na vazdušna zagađenja, u određenim uslovima može veoma da se ošteti, tako da ponekad dovodi do masovnih trovanja. Stalna izloženost zagađujućim materijama je veoma štetna i opasna. Kao posledice aerozagađenja javljaju se bronhitis, astma, enfizem pluća, povećan procenat smrtnosti.

Aerozagađenje predstavlja pretnju funkcionisanju ekosistema, u kojima remeti klimatsku i edafsku ravnotežu, što se odnosi na celokupnu biocenozu.

Naučnici treba da ustanove vezu između zagađivača i posledica koje oni izazivaju. Efekti su različiti i ne zavise samo od dužine izlaganja štetnim materijama, već i od samog čoveka, njegovih godina, aktivnosti i genetskog nasleđa.

Moguća klasifikacija bolesti kao posledica zagađivanja vezduha: 1. disajni nadražaji i akutni problemi funkcije pluća, 2. rak, 3. strukturne promene, 4. sistemska trovanja, 5. slabljenje imunološkog sistema, 6. ostali tipovi smanjenja kiseonika u tkivu.

Mere za zaštitu vazduha od zagađenja Savezni nivo: Zakon o hidrometeorološkim poslovima od interesa za celu zemlju + Pravilnik o utvrđivanju mreža i programa rada meteoroloških stanica od interesa za celu zemlju – osnovni propis koji reguliše 20

pojedina pitanja zaštite vazduha na saveznom nivou. Uređuje poslove istraživanja atmosfere i osnovne hidrološke i meteorološke delatnosti od interesa za celu zemlju.

Republika Srbija: Zakon o zaštiti životne sredine – odredbama članova 18-22 regulisana su osnovna pitanja zaštite vazduha, odredbom člana 18 predviđeno je da preduzeće koje ima izvore zagađivanja vazduha ima obavezu da tehnološkim i tehničkim merama obezbedi da emisija u vazduh bude ispod propisanih graničnih vrednosti. U slučaju kvara uređaja kojim se određuju propisane mere preduzeće je dužno da taj kvar otkloni, a na zahtev inspekcijskog organa preduzme potrebne mere za smanjenje emisije.

Na smanjenje stepena zagađenja može se uticati na 8 načina: 1. obezbediti sistem monitoringa za praćenje kvaliteta vazduha 2. inovirati postojeće tehnologije ili opreme i podsticati ekologizaciju procesa proizvodnje 3. ugraditi kolektore, elektrofiltere koji će smanjiti emisiju štetnih gasova 4. koristiti motore u saobraćaju koji smanjuju emisiju zagađujućih materija (visokooktanski benzin bez olova) 5. povremeno zaustaviti rad industrijskih pogona koji prelaze graničnu vrednost emisije u Kruševcu, Pančevu, Nišu, Boru, Šapcu, Subotici, Zrenjaninu i Beogradu.

6. izabrati procese u cilju što veće hermetizacije procesa.

7. u urbanizovanim sredinama zasaditi što veći broj drveća 8. povezati zelene površine sa šumskim masivima

Zagađivanje voda Zagađivanje vode se vrši na dva načina: prirodnim putem i delovanjem čoveka hemijski, biološki ili fizički. U Srbiji su vode uglavnom zagađene ljudskim faktorom. Sedamdesetih godina, tokom migracije stanovništva u gradove, porasla je i potražnja za vodom, ali i njeno zagađivanje. Srbija spada u red vodom siromašnih područja. Potencijali podzemnih voda imaju primat u odnosu na snabdevanje vodom iz reka i jezera, ali su mogućnosti povećanja njihovog korišćenja ograničene. Najmanje vode u Srbiji ima u najnaseljenijim područjima, a doticaji su najmanji u letnjoj sezoni, kada je najpotrebnija.

Pored površinskih (1500m3 po stanovniku godišnje) ni podzemne vode (rečne doline, panonski basen) nisu odolele zagađenju: kruženje atmosferskih voda koje dospevaju do deponija, sredstva koja se koriste u poljoprivredi (mineralna đubriva i pesticidi). Nedostatak izvorske vode uslovljava potrebu za korišćenjem površinskih voda, ali je razvoj industrije zagadio ove vode otpadnim vodama.

Vode se klasifikuju u četiri grupe: 1. vode koje nalazimo u prirodi i vode koje zahtevaju destilaciju, služe za ribnjake i u prehrambenoj industriji (Tara i Piva) 2. vode koje se koriste za kupanje, rekreaciju i druge sportove na vodi, koje pored dezinfekcije imaju i filtraciju. Koriste se u prehrambenoj industriji.

3. vode za navodnjavanje i u bilo kojoj industriji sem prehrambene.

4. sve ostale vode, uglavnom prerađene skupim procesima kako bi se ona koristila za piće. Svi rečni tokovi kod nas pripadaju trećoj i četvrtoj grupi.

Prema odredbama zakona zabranjeno je: 1. unošenje opasnih i štetnih materija u vodu koje dovode do prekoračenja graničnih vrednosti; 2. unošenje čvrstih i tečnih materija koje mogu zagaditi, zamutiti ili zaslaniti vodu; 3. ispuštanje u kanalizaciju otpadnih voda koje je mogu oštetiti; 4. korišćenje napuštenih bunara kao septičkih jama; 5. ostavljanje materijala koji mogu zagaditi vode u korita za veliku vodu prirodnih i veštačkih vodotokova i jezera 21

Jedan od načina da se prevaziđe problem nedostatka vode je izgrađivanje brana i kanala, ali i oni imaju svoje nedostatke, stvara se potencijalna opasnost od prelivanja i stvaranja poplava i kupi se velika količina otpadaka. Erozija obala akumulacije dovodi do gubitka zemljišta.

U sledećim situacijama je civilna zaštita pravoverno reagovala i sprečila katastrofu: 1997. zagađenje reke Pčinje, 1982. otpadne vode rudnika Srebrenice u Drinu, 1985 izlivanje azotne kiseline u Bosnu.

Posledice zagađenja vode na ljudsko zdravlje Voda za piće može lako da se zarazi patogenim mikroorganizmima, izazivačima crevnih infekcija: tifusa, paratifusa, dizenterije i kolere. Oni u vodu dospevaju preko fekalnih voda ili mešanjem sa kanalizacionom vodom. Hemijski zatrovane vode retko izazivaju akutna trovanja.

Uzroci zagađenja voda su: nedostaci na vodovodnim instalacijama i uređajima, neobezbeđenost higijenski ispravne vode za piće, nedovoljna stručnost onih koji rukuju instalacijama i inertnost sanitarne inspekcije.

Mere za zaštitu voda od zagađenja Savezni nivo: Zakon o režimu voda (1998) – uređeno praćenje i održavanje režima površinskih i podzemnih voda od interesa za celu zemlju, međunarodnih voda i režima voda obalnog mora i rada akumulacija.

Zakon o hidrometeorološkim poslovima od interesa za celu zemlju + Pravilnik o utvrđivanju mreža i programa rada hidroloških stanica od interesa za celu zemlju – sadrži izvesne odredbe relevantne za stanje voda.

Republika Srbija: Zakon o vodama (član 56) – treba obezbediti sistem monitoringa za praćenje kvaliteta vode i obezbediti praćenje štetnih materija kroz trogodišnji period i inovirati postojeće tehnologije i opreme za prečišćavanje otpadnih voda.

Sve mere sa zaštitom voda od zagađivanja mogu se podeliti na preventivne i represivne mere.

Preventivne su od dalkeo većeg značaja, jer treba da otklone uzroke zagađivanja.

Na smanjenje zagađena voda može se uticati na 6 načina: 1. klasifikacijom i kategorizacijom voda 2. propisanim standardima o kvalitetu voda 3. preduzimanjem sanacionih mera za zaštitu voda 4. izdavanjem dozvole i odobrenja za izgradnju i rekonstrukciju objekata koji mogu zagaditi vodu 5. uvođenjem poreza i taksi na otpadne vode 6. instaliranjem uređaja za kontrolu zagađenosti.

Zagađivanje zemljišta Srbija raspolaže zemljišnim prostorom od 88.361km 2 od kojih je 64% poljoprivredno, 26% šumsko i 8% ostala zemljišta. Srbija ima 0,62ha poljoprivrednog zemljišta po glavi stanovnika. Zemljište je neobnovljivo ukoliko je trajno oduzeto, ali se može u posebnim uslovima sačuvati ako je degradirano.

Najplodnija popljoprivredna zemljišta nalaze se u Vojvodini, Pomoravlju i Metohiji.

Zemljište ima veliki značaj za život na Zemlji, izvor je energije, minerala, mikro i makroelemenata neophodnih za nastanak, razvoj i održavanje svih živih bića. Zemljište svojim fizičkim, higijenskim, geografskim i topografskim osobinama direktno utiče na čovekovo zdravlje.

22

Mikroorganizmi i otrovi koji su ljudskom aktivnošću dospeli u zemljište mogu ući čoveku u organizam putem biljaka koje čovek koristi za ishranu. Zeljaste biljke apsorbuju živu, olovo, kadmijum.

Zemljište predstavlja izvor vode i minerala za čitavu fitocenozu.

Dosadašnja urbanizacija i industrijalizacija su neopravdano apsorbovale velike količine poljoprivrednog zemljišta u nepoljoprivredne namere. Zemljište se ugrožava na sledeće načine: pretvaranjem u neprirodno, modernom obradom i pretvaranjem u poljoprivredne svrhe, osiromašavanjem biljnog fonda i nekontrolisanim navodnjavanjem.

Jedan od najtežih oblika degradacije zemljišta je erozija. Postoje vodna i eolska erozija. Vodna može biti površinska, brazdasta, jaružasta, fluvijalna ili u obliku klizišta. Eolska erozija je gubitak površinskog sloja zemljišta, izduvavanjem, delovanjem jakih vetrova u suvim i polusuvim oblastima. Oko 38% površine tla ugroženo je procesima ekscesivne, jače ili srednje erozije. Uzroci pojave erozija su: seča šuma, nepravilan tretman biljnog pokrivača, zapuštenost i nepravilna obrada zemljišta.

Pored erozije postoje i hemijska i fizička oštećenja zemljišta. Hemizacija, izazvana ljudskim aktivnostima, predstavlja veliku opasnost po kvalitet i biološku stabilnost zemljišta. Izazvana je: primenom veštačkih đubriva i zaštitnih hemijskih sredstava, industrijskom proizvodnjom i havarijom pri transportu. Dve trećine poljoprivrednog zemljišta Srbije je u ravničarskim predelima a najugroženija su u Vojvodini (povećana salinizacija i alkalinizacija) i na Kosovu (industrija).

Mineralna veštačka đubriva u sastavu imaju najviše azota, fosfora i kalijuma. Pesticidi su hemijska sredstva koja se koriste za uništavanje štetočina u poljoprivredi. Herbicidi uništavaju sve (neselektivni) ili pojedine biljne vrste (selektivni) i obično se koriste u vidu kiselina, kao natrijumove ili sumporne ili uljani rastvori.

Fizička oštećenja su posledica korišćenja teških mašina na zemljištima niske stabilnosne strukture, bez dovoljno vegetacione zaštite i ispaše preteranog broja stoke.

Mere za zaštitu zemljišta Savezni nivo: Zakon o utvrđivanju i razvrstavanju rezervi mineralnih sirovina i prikazivanje podataka geoloških istraživanja Republika Srbija: Zakon o zaštiti životne sredine (član 28-31) Zakon o geološkim istraživanjima Zakon o rudarstvu Zakon o građevinskom zemljištu Zakon o poljoprivrednom zemljištu Zakon o šumama Na smanjenje zagađenog zemljišta može se uticati na 8 načina: 1. utvrditi vrednosti dozvoljenih koncentracija opasnih i štetnih materija 2. zaštititi zemlju od erozije i povećati šumski fond 3. ograničiti korišćenje poljoprivrednog zemljišta u nepoljoprivredne svrhe 4. kontrolisati korišćenje mineralnih đubriva i utvrditi njihovu dozu 5. kontrolisati unošenje u zemljište radionukelida uranovog i torijumovog niza, kao i kadmijuma 6. sprečiti deponovanje industrijskih otpadaka, voda, mulja 7. napraviti prioritete u čišćenju već zagađenog zemljišta 8. organizovati obuku kadrova na svim nivoima za potrebe zaštite zemljišta

Zagađivanje (ugrožavanje) šuma 23

Bez obzira na zanačaj šuma u opstanku života na zemlji, njihova eksploatacija ne jenjava, već sve više raste uporedo sa porastom stanovnika. U bivšoj Jugoslaviji je pod šumom bilo 39,4% površine a u sadašnjoj Srbiji 26,7%, a to je ispod optimalnog nivoa koji se kreće oko 40%. Šumovitost Srbije je neujednačena: Vojvodina 6,6%, srednja Srbija 32,8%, KiM 40,9%. Iz godine u godinu opada obnavljanje šumskog fonda.

Sušenje šuma na prostoru Srbije se prati gubitkom asimilacionih organa, promenom boje i odumiranjem stabala. Samo 1990. je u požaru izgorelo 43000ha šume.

Aerozagađenje iz naše i drugih zemalja, šumski požari i ostala dešavanja utiču da se u atmosferu unose materije koje prouzrokuju stvaranje kiselih padavina koje sprečavaju proces fotosinteze. Posledice ovog stanja su: nedovoljna produkcija biomase i neadekvatno obnavljanje ostalih funkcija od strane šumskih ekosistema.

U eventualnom ratu na našim prostorima se pretpostavlja da agresor neće zaobići ovaj prirodno obnovljivi resurs, a u njegovu zaštitu uključiće se i civilna zaštita. U ratu je jedna od metoda uništavanje šumskog fonda herbicidima, defolijantima i požarnim olujama (dvojaki efekat: ugrožena je životna sredina i dolazi do masovnog gušenja ljudi). U Vijetnamu su šume uništavane operacijama kosačice belih rada i rimski plugovi.

Kosačice belih rada. Od 1962-1970. Amerikanci su bacili preko 50000 tona različitih herbicida. U tom periodu traje Operacija belih rada. Koristili su avione u brišućem letu, na 50m iznad površine zemlje, brzinom od 120-130 km/h. Raspršivali su hemikalije po šumama i zasejanim poljima pirinča. Tretirali su određene površine 2-5 puta u razmaku od 15 dana. Tretirali su oko 56200 km 2 južnog Vijetnama. Postoje 4 vrste recepture: narandžasta (2 hemikalije u odnosu 50:50), purpurna (50+30+20), plava (50+20+30), bela (80+20). Uništeno je preko milion i po ha zasejanih pod šumama i usevima. Uništili su oko 10% šumskog fonda u Vijetnamu od toga po nekim podacima, 90,5% šume i 9,5% useva.

Rimski plugovi. Operacija "Kosačice belih rada" nije dala zadovoljavajući efekat, pa se od 1971. kreće sa operacijom Rimski plugovi, koja traje sve do kraja rata. Operacija ''Rimski plugovi'' je za cilj imala totalno uništenje šumskog fonda u Vijetnamu salinizacijom tla, a trajala je od 1971, pa sve do kraja borbi 1975. Dnevno uništene zelene površine dosezale su i 400ha. Operacija je dobila ime po načinu na koji su Rimljani želeli da unište Kartaginu.

Zaštita šuma Zakon o šumama – određuju se i utvrđuju brojne mere u cilju zaštite šuma, očuvanje njihovih vrednosti, obezbeđivanje njihove trajnosti, stalno povećanje prinosa i opštekorisnih funkcija (zaštitne, hidrološke, klimatološke, higijensko-zdravstvene, turističko-rekreativne, privredne, nastavne, naučnoistraživačke i odbrambene) Šuma štiti naselja, saobraćajnice poljoprivrednog zemljišta, štiti od buke i radioaktivnog zračenja.

Na smanjenje zagađenja šuma može se uticati na 6 načina: 1. izraditi procenu ugroženosti šuma 2. izraditi jedinstveni plan zaštite šume od požara i stacionirati sredstva za otkrivanje požara 3. permanentno pratiti zdravstveno stanje šumskih područja 4 konstantno sprovoditi sanitarne seče obolelih stabala 5. zaštititi od bespravne seče 6. usavršiti tehnička sredstva koja se primenjuju u zaštiti šuma od požara i hemijskih sredstava

Buka kao zagađivač vazduha

24

Čovek je oduvek živeo u prirodi sa bukom (grmljavina, zvižduk vetra, rika divljih životinja). Sa pronalaskom točka oko 3500. godine p. n. e. buka je počela da se pogoršava, izumeli su vodenice, počeli da se bave kovačkim zanatom, i buka tada pocinje da remeti stanište ljudi.

Neki vladari su pokušali da regulišu problem buke određujući norme, prvi je bio Gaj Julije Cezar koji je doneo "Carski zakonik" kojim je zabranio korišćenje kočija noću.

Početkom 13. veka T. Alfonso Mudri je napisao "Las Patridas" i žalio se na trubadure koji su noću izvodili predstave.

Artur Šopenhauer je u 19. veku u "Svakodnevnoj buci" govorio o skandaloznoj buci koju proizvodi udaranje bičem kočijaša na nemačkim ulicama. Jedan trg u Budimpešti bio je popločan drvetom kako bi se smanjila buka od konja i kočija.

Robert Koh je rekao da će doći vreme kada će buka biti veliki problem za čoveka kao što su nekada bile kuga i kolera pa se zato protiv buke treba boriti.

Većina savremenih istraživača tvrdi da nivo smetnji do brujanja u industrijskim društvima već decenijama raste za po jedan dB godišnje, i ove smetnje su postale štetne za ljudsko zdravlje. Mi smo stalno okruženi agresijom buke u našem svakodnevnom životu i radu. Svi tretiraju buku kao zagađivača.

Ona može da se smanji ali to zahteva ulaganje.

Glasni i neželjeni zvuci utiču na ljude na tri načina: 1. jaki zvuci oštećuju sluh čime utiču na funkcionisanje našeg tela; 2. veoma jaki zvuci izazivaju i druge negativne fiziološke efekte (kardiovaskularne); 3. neželjeni i iznenadni zvuci utiču i na ljudsku psihu. Oštećenje sluha javlja se između 80 i 90 dB. Buka utiče i na komunikaciju među ljudima. Radnici koji rade u bučnim proizvodnim pogonima imaju više problema u međuljudskim odnosima.

Buka i ljudsko zdravlje Buka se klasifikuje na 4 stepena: 1. 40-50 dB izaziva psihičke reakcije 2. 60-80 dB izaziva rastrojstvo vegetativnog nervnog sistema 3. 90-110 dB izaziva slabljenje sluha 4. više od 120 dB izaziva povredu sluha i slušnog aparata, a pri buci od 170 dB nastupa smrt Postoje 4 načina za kontrolisanje buke: 1. prilagoditi način rada kako bi se stvarala manja buka 2. obezbediti štitnike aparata koji stvaraju buku 3. zaštititi primaoca zvuka 4. ukolniti izvor buke van ljudskog dometa

Normativno-pravna regulativa zaštite životne sredine Propisi o zaštiti životne sredine javljaju se još u starom Egiptu, Indiji, Grčkoj, Rimu, a kasnije se nalaze i u statutima srednjevekovnih država, posebno Mediterana. Članom 123 Dušanovog zakonika zabranjuje se prosipanje otpadnih voda i bacanje smeća na ulice. Sve zemlje koje su sprovele zakonodavne mere u cilju zaštite životne sredine mogu se podeliti u dve grupe: 1. države koje problem zaštite životne sredine sređuju kompleksno, globalno i koje su problem zaštite životne sredine postavile u ustave (npr. Portugalija kao prva, Kuba, Kina, Švajcarska, SFRJ); 2. države koje su problem zaštite životne sredine postavile parcijalno, kroz pojedine zakonodavnopravne tekstove ili koje uopšte ne tretiraju to pitanje.

Propisi o zaštiti čovekove okoline u Srbiji u XIX veku 25

Posle hatišerifa 1830. kojim je turski sultan Mahmud II ozakonio unutrašnju političku samoupravu, u Srbiji počinju da se poboljšavaju zdrastvene, ekononske, prosvetne i kulturne prilike, koje su do tada bile na katastrofalnom nivou. Osnovan je Licej 1838. godine koji je prvo imao osobine filozofskog fakulteta, a tri godine kasnije na njemu se izučava i pravo.

Novosadski advokat Jovan Raić je za platu od 600 talira bio prvi profesor pravoslovija na Liceju, ali se 1842. sa knezom Mihailom sklonio u Austriju. Rođen je u Osijeku 1805. i završio inženjerske i pravne nauke u Pešti. Pre nego što je došao u Srbiju spremio je predavanje Policija i 1841. u državnoj štampariji u Beogradu štampao knjigu Načalni osnovi umnopravoslavne i položitelne policije, spisani za potrebu mladeži srbske u liceumu knjaževstva srbskog u kojoj su opisane razne uredbe o organizaciji vlasti, organizaciji preventivne medicinske službe i zaštiti životne sredine. Pravoslovije je nauka o pravu, a policija se stara da predupredi svako moguće narušavanje bezbednosti.

Promet životnih namirnica regulisan je Ukazom od 8. aprila 1839, broj 997, kojim je predviđeno da se jasno definišu pravila o prodaji hrane Zabranjena je prodaja mesa od bolesne stoke, a propisan je i lekarski pregled. Prekršioci su strogo kažnjavani. Još teže kazne propisane su za one koji radi lakše i veće prodaje sipaju u hranu i piće nezdrave i otrovne stvari.

U uredbi broj 875 iz 21. avgusta 1839, Raić se zalaže za očuvanje čistog vazduha u naseljima i gradovima i po istoj uredbi reguliše održavanje kanala otpadnih voda i obezbeđenje dovoljnog broja česama. Na ulice je zabranjeno bacati smetlište i pomije. Čišćenje ulica (đubre, blato, sneg, led) je namenjeno samim žiteljima koji su morali čistiti od ispred svoje kuće do sredine ulice.

Za zdravlje građana predviđena je izgradnja šetališta, igrališta, kupališta, a zalagao se i za higijenu u zdravstvenim, školskim i zatvorskim ustanovama.

Propisi o zaštiti čovekove sredine u XX veku Ustavom iz 1974. garantuje se u SFRJ pravo čoveka na zdravu i životnu sredinu. Ali se iz ove perspektive radilo samo o deklarativnom pravu bez pravih ustavnih garancija. Umesto realizacije ustavne obaveze uveden je Društveni dogovor o zaštiti i unapređivanju čovekove sredine i uređivanju prostora u SFRJ. Sistem pravnih normi činili su veki broj zakona i propisa o: prostornom i urbainističkom planiranju, zaštiti od jonizujućih zračenja, zdravstvenoj ispravnosti namirnica, zaštiti od zaraznih bolesti, prometu lekova i otrova, zaštiti biljaka, životinja, vazduha i voda, spomenika kulture, šuma i zaštiti od buke. Jugoslavija je ratifikovala 27 od 80 međunarodnih sporazuma i protokola o zaštiti životne sredine, a doneto je više od 150 zakona i 100 pravnih propisa, što je činilo materiju nepreglednom, nekonzistentnom i neusklađenom. To je bila karakteristika jugoslovenskog pravnog sistema do raspada SFRJ. U SRJ su tri ustava: SRJ, Republike Srbije i Republike Crne Gore. Članom 52 iz ustava SRJ garantuje se pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno obaveštavanje o stanju životne sredine.

Najneposrednije je oblast životne sredine uređena trima zakonima: Savezni zakon o osnovama zaštite životne sredine (1998), Zakon o životnoj sredini Republike Crne Gore (1996), Zakon o zaštiti životne sredine Republike Srbije. Pored ovih osnovnih izvora prava, odredbe kojima se regulišu određena pitanja o zaštiti životne sredine nalaze se u brojnim propisima o poljoprivredi, šumartsvu, vodoprivredi, energetici, zdravstvu, turizmu.

U Republici Srbiji pravnu regulativu o zaštiti životne sredine čine veliki broj zakona i propisa.

Zavođenje sankcija međunarodne zajednice (1992) imalo je uticaja na mogućnost izvršavanja međunarodnih obaveza iz oblasti zaštite životne sredine. Nakon promene vlasti 2000. godine je status u međunarodnim ugovorima regulisan, ali je ostao i određeni broj slučajeva koji SRJ nije ratifikovala. Zakon o zaštiti životne sredine Srbije iz 1991. i Savezni zakon iz 1998. životnu sredinu definišu kao ukupan 26

prostor u kome čovek živi i u kome su smeštena naselja, industrijski i drugi objekti. Prema Ustavu svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju.

Trebalo bi da to čini Zavod za zaštitu zdravlja. Svako, a posebno Republika Srbija, odgovoran je za zaštitu životne sredine. 22. decembra 2004. donet je Zakon o zaštiti životne sredine koji važi i sada je u Službenom listu.

Međunarodno-pravna regulativa životne sredine Veze koje se uspostavljaju između unutrašnje i međunarodne legislacije uslovljene su činjenicom da zagađenja životne sredine ne poznaju granice. Prve korake o pravu čoveka na zdravu sredinu nalazimo u Starom zavetu, Hamurabijevom zakonu, rimskim propisima. Pravni procesi iz sudske prakse engleskog prava iz XVII veka imaju prizvuk problematike životne sredine, da bi se u XVIII veku pojavili sporovi u vezi sa preteranom proizvodnjom dima. U XIX veku dolazi do industrijske revolucije koju prate propisi koji imaju veze sa životnom sredinom. U XX veku zaštita životne sredine postaje globalni problem.

Do 1977. prema Registru međunarodnih konvencija i protokola u oblasti sredine (UNEP) zaključeni su mnogi multilateralni odnosi koji se tiču zaštite životne sredine. Sazivanje I konferencije UN o čovekovoj sredini (Stokolmska konferencija) 1972. inicirao je Rimski klub.

Rimski klub i ekološki problemi Sve veća industrijalizacija i urbanizacija od 50ih godina prošlog veka odvojile su čoveka od prirode. Čovek narušava ekološku ravnotežu, dovodeći prirodu do ekološke krize i tako dovodi u pitanje i sam svoj opstanak. Tada se javlja sve veće interesovanje nauka za ekologiju, i to ne samo prirodnih, kako bi se ukazalo na opasnosti.

Godine 1968. Aurelio Pilćei, potpredsednik FIAT-a sazvao je konferenciju ekonomista, genetičara, politikologa, sociologa, menadžera i rukovodilaca svetskih istraživačkih institucija u cilju razmatranja ekoloških problema, verujući da su ekološki problemi zajednički za ceo svet. Tako je oformljen Rimski klub koji je imao za zadatak da primenom tačnih metoda istraži stanje čovekove sredine i predloži strategiju za rešavanje ekoloških problema.

Na prvom sastanku kluba doneta su dva zaključka 1. stopa rasta stanovništva i upotreba prirodnih resursa ukazuju na brzu iscrpljenost prirodnih resursa do zaustavljanja materijalnog progresa i izazivanja društvenih sukoba i bede.

2. u savremenom društvu se ovi problemi na globalnom planu ne uzimaju ozbiljno u obzir. U tom cilju klub je angažovao grupu naučnika sa Masačusetskog instituta za tehnologiju.

Prvi izveštaj – Granica rasta Pripremila ga je grupa naučnika sa Masačusetskog instituta za tehnologiju na čelu sa Denisom Midousom i objavljen je u vidu knjige Granica rasta (1972). Zaključci su formulisani u 3 tačke: 1. ako se ubrzana industrijalizacija, brzi porast stanovništva, iscrpljivanje prirodnih resursa, svetski raširenoma nedohranjenot i narušavanje čovekove okoline nastave bez promena, granice rasta biće dostignute za sledećih 100 godina.

2. moguće je menjati raspoređenost rasta stanovništva i uspostaviti ekološke i ekonomske stabilnosti.

3. ako čovečanstvo usmeri svoje napore prema ovom drugom zaključku, i to što pre, imaće veće šanse za uspeh.

27

U ovom izveštaju je ukazano da eksponencijalni privredni rast dovodi do iscrpljivanja svih raspoloživih rezervi. Ulaganje kapitala za dobijanje sirovina i energije imaće za posledicu slom industrijskog sistema, a onda i slom poljoprivrede. Do katastrofe bi došlo do 2020, čak iako se veruje da su resursi mnogo veći, jer će se povećati zagađenost u nesavladivoj meri.

Kako bi došli do rešenja sastavljači izveštaja su pošli od shvatanja da u razvoju društva postoje 3 alternative: neograničen rast, samonametnuto i prirodom nametnuto ograničenje rasta.

Samonametnuto ograničenje rasta treba da osigura svakoj osobi razumno dug život i održi stanje ravnoteže. Stopa rađanja se mora izjednačiti sa stopom smrtnosti, stopa kapitalnih ulaganja sa stopom depresijacije i stope ulaza i izlaza moraju biti održavane na minimumu ali usklađene sa vrednostima društva.

Autorima je prebacivano da su koristili delimične i neproverene podatke, da su potcenili uticaj tehnološkog razvoja na razvoj poljoprivrede, da nedostaju dublje vrednosti i promene vrednosti. Predlog da se zaustavi privredni rast u celom svetu bi ovekovečio sadašnji jaz između razvijenih i nerazvijenih zemalja.

Drugi izveštaj – Čovečanstvo na raskršću Autori su nastojali da ublaže pesimističke poruke prvog izveštaja i da odgovore na 5 pitanja: 1. da li su krize energije, hrane, sirovina stalne ili proizvod našeg neshvatanja i nepažnje 2. mogu li se krize rešiti loklano ili rešenja treba tražiti u svetskim razmerama 3. mogu li se krize rešiti primenom tradicionalnih mera ili strategija treba biti sveobuhvatna 4. da li je rešavanje krize hitno 5. da li postoji mogućnost rešenja u svetskim okvirima U traženju rešenja pisci su pošli od shvatanja da se svet ne može posmatrati uniformno, već kao organizam od različitih, ali međusobno povezanih organa. Oni su svetski sistem podelili u deset područja na osnovu različitih kriterijuma. Da bi se izbegla katastrofa treba odmah usporiti ekonomski rast.

Nastaje i nova svestska etika koja će tražiti promene u ponašanju ljudi iskazane u četiri tačke: 1. svaki pojedinac mora postati svestan da je član svetske zajednice 2. pojedinci moraju razviti novu etiku pri upotrebi materijalnih izvora 3. odnos prema prirodi mora se zasnivati na usklađenosti sa prirodom 4. mora se razviti osećaj zajedništva sa budućim naraštajima Autori nisu vodili računa o tome da se otkrivaju i novi izvori energije i nisu uzimali u obzir svojinske odnose.

Treći izveštaj – Preoblikovanje međunarodnog poretka Sadrži kritičku analizu svetskog ekonomskog sistema, glavni problem je u nejednakoj podeli moći i bogatstva. Osnovno pitanje: koliko vremena treba da prođe da bi se u ovakvom društvu zadovoljile osnovne potrebe svakog pojedinca u hrani, obrazovanju i stanovanju. Odgovor: u razijenim zemljama u toku nekoliko godina, u Latinskoj Americi početkom devedesetih, u Africi oko 2008, a u Aziji posle 2020. katastrofalna beda... Jedini spas se vidi u međunarodnoj solidarnosti od 1980. (razvijene zemlje treba da izdvajaju 2-4% nacionalnog dohotka za Aziju i Afriku) Četvrti izveštaj – Ciljevi čovečanstva Svet je posmatran kroz prizmu političkog i ekonomskog uređenja, uticaja multinacionalnih kompanija, religija i međunarodnih organizacija. U izveštaju se navode: 1. Globalni ciljevi bezbednosti čije bi ugrožavanje dovelo do uništenja civilizacije 2. Obezbeđivanje hrane za sve. 40% stanovništva trpi od nekog oblika neishranjenosti. Samo 10% zemljine površine se obrađuje. Glad među siromašnima i obilata hrana među bogatima pokazatelji su neravnopravnosti sadašnjeg sistema raspodele hrane.

28

3. Briga o energiji. Zemlje i korporacije treba da proizvodu više sa manje resursa i ne bi trebalo da teže njihovoj maksimalnoj eksploataciji.. Pitanje energije ne treba posmatrati samo ekonomski već socioekološki.

U Ciljevima čovečanstva se polazilo od tadašnje ekonomske i političke podele zemalja na razvijene i nerazvijene. Kritikovano je i svođenje problema savremene civilizacije na probleme hrane, energije i resursa, uz zapostavljanje zagađenja i pojačanog nataliteta. Ukazano je i na neostvarljivost predloga da razvijene zemlje pomognu nerazvijenim.

Peti izveštaj – Nakon ere rasipanja Objavljen 1978. Istraživači su nastojali da utvrde mogućnost nauke i tehnike u rešavanju problema oskudice. Za sve materijale se mogu naći alternativne zamene, ali se ne vidi način za dovoljnu proizvodnju ekonomski prihvatljive energije. Najveći problem čovečanstva nije samo pitanje fizičkih granica već pitanje institucija koje su rade da pomognu.

U okviru Rimskog kluba postojale su još tri naučne studije. Jedna je studija japanske grupe pod nazivom Nova vizija razvoja, druga južnoameričke grupe Katastrofa ili Novo društvo. Treća je optimistička studija Hermana Kana, Sledećih 200 godina, koja smatra da se u tom periodu mogu prevazići problemi nastali kao posledica brze industrijalizacije i stvoriti uslovi za ravnomerniji i brži napredak čovečanstva na osnovu bogatstva kojim raspolaže Zemlja i korišćenjem svemira. Za povećanje svetskog proizvoda 60 puta potrebno je povećanje energije za 15 puta (nuklearnom fisijom, korišćenjem sunčeve energije).

Stokholmska konferencija – I konferencija Ujedinjenih nacija Koferencija Ujedinjenih nacija u Stokholmu (5-16. juni 1972) bila je posvećena zaštiti životne sredine. Stokholmska konferencija je značajna po tome što se zaključilo da se problem zagađivanja životne sredine može rešiti jedino paralelno sa rešavanjem ekonomskih i socijalnih problema, dakle podizanjem, odnosno izjednačavanjem globalnog standarda putem koordinirane međunarodne saradnje. Po prvi put su uneta osnovna načela međunarodne saradnje po pitanju životne sredine, te je neki nazivaju i Svetskim ekološkim ustavom. Deklaracija sadrži smernice koje se odnose ne samo na globalni nego i na nacionalni plan. Resursi planete Zemlje se moraju sačuvati i za buduće generacije. U Deklaraciji se, između ostalog, navodi: 1. Čovek je istovremeno proizvod i tvorac okoline koja mu daje sredstva i omogućava napredak. Čovek je tokom svoj razvitka stekao moć da menja svoju okolinu na nebrojeno načina. Oba vida čovekove okoline, prirodna i društvena, bitna su za njegovo blagostanje i uživanje osnovnih prava.

2. Od zaštite i unapređivanja čovekove okoline zavisi blagostanje naroda i privredni razvoj širom sveta, to je ozbiljan zahtev naroda sveta i dužnost svih vlada.

Doktrina neograničenog teritorijalnog suvereniteta, po kojoj država na svom posedu može da raspolaže dobrima i stvarima bez obzira na to što to može da izazove negativne posledice po drugu stranu zamenjena je novim pogledima koji je ograničavaju. Države su dužne da vode računa o tome kakvu štetu nanose drugim, jer je utvrđeno da narodi egzistencijalno međusobno zavise.

Deklaracija sadrži 26 načela, a značajno je ukazati na princip 1 koji se odnosi na vezu između ljudskih prava i životne sredine, i princip 24 o međunarodnoj zaštiti, prema kome bi trebalo da sve zemlje ravnopravno sarađuju u cilju očuvanja životne sredine. Ta prava su dalje razrašena na osnovu Deklaracije o pravima čoveka (1948) i Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i drugim pravima (1966).

29

Najveći broj pravila i zakona orijentisan je na zaštitu pojedinih vidova životne sredine. Neka pravila su regionalna, neka dvostrana, a neka univerzalna. Međunarodni okvir stvara se pod OUN, a posebnu ulogu ima Program za čovekovu sredinu (UNEP).

Rio deklaracija – II konferencija Ujedinjenih nacija Razvijeni svet je već dobro shvatio da je čovečanstvo suočeno sa dramatičnim posledicama ljudskih aktivnosti na životnu sredinu: rizici nuklearnog otpada, zemljišta, havarija, širenje pustinja. Ta saznanja teraju na promenu ponašanja budućih generacija. Nova strategija zaštite životne sredine utvrđena je na Konferenciji Ujedinjenih nacija o životnoj sredini i razvoju (UNCED), održanoj juna 1992. u Rio de Žaneiru.

Interesi za životnu sredinu su se polarizovali po regionalnim grupacijama: zemlje u razvoju i Kina, EU, nordijske zemlje, zemlje Centralne i Istočne Evrope. Siromaštvo je nateži oblik degradacije sredine, problem se mora rešiti ako se želi zaštititi životna sredina.

Rio deklaracija proklamuje 27 principa koji se smatraju osnovnim principima savremene politike i prava životne sredine. Najbitniji princip odnosi se na obavezivanje zemalja potpisnica na ostvarivanje održivog razvoja (ostvarivanje ekonomskog rasta u skladu sa uslovima i kapacitetom životne sredine) kroz obavezu da zagađivač plaća troškove i štete uticaja aktivnosti na životnu sredinu. Kada se radi o ekološkim principima zaštite životne sredine i razvoja, ovo treba shvatiti kao potvrdu Međunarodne zajednice o teškom stanju životne sredine.

Na konferenciji su doneseni i dokumenti koje su usvojile države-članice: Rio deklaracija o životnoj sredini i razvoju, Konvencija o promeni klime, Konvencija o biološkoj raznovrsnosti, principi o upravljanju, zaštiti i održivom razvoju šuma kao i Agenda 21. Kada su u pitanju zagađenja vazduha ili voda utvrđene su maksimalne dozvoljene količine zagađujućih materija. U Konvenciji o biološkom diverzitetu dat je značaj univerzalne vrednosti biosfere, ali se svođenjem biodiverziteta na opšte korišćenje ne mogu očuvati njegove opšte vrednosti, jer se on osiromašuje pod uticajem održivog razvoja. Zato su otvrđena pravila za očuvanje određenih vrsta, područja ili ekosistema.

Agenda 21 predstavlja uputstvo za primenu i sprovođenje koncepta održivog razvoja u svim sektorima razvoja i korišćenja životne sredine u 21. veku. Razvijene zemlje su prihatile obavezu da u narednom periodu odvajaju 0,7% svog nacionalnog dohotka za pomoć nerazvijenim zemljama kako bi ove prevazišle problem zagađenosti.

Samit Planete+5 Konferencija UN pod ovim nazivom održana je u Njujorku (23-27. jun 1997) u cilju provere sprovođenja Agende 21, ali i celokupnog napretka dogovora postignutih na Konferenciji UN u Rio de Žaneiru. Učestvovalo je preko 50 šefova država, 150 ministara pojedinih zemalja, direktora ili predstavnika velikih međunarodnih organizacija. Zaključeno je da je, iako je bilo izvesnog napretka, veoma malo učinjeno od onoga što je bilo dogovoreno na Rio Samitu. Najveća zabrinutost bila je ispoljena u dve oblasti: 1. povećavanje globalne temperature i promena klime (do 2010. od 2-3 stepena), topljenje lednika i povećanje površine mora do 1m, potapanje ostrvskih zemalja i podizanja nivoa podzemnih voda. Zaključak samita: zbog toga što do povećanja temperature dolazi zbog efekta staklene bašte, doneta je odluka da se sve članice obavežu da će smanjiti emisiju ugljendioksida i azotovih oksida za 15%. Naglašeno je da su SAD najveći zagađivač vazduha i da proizvode 20% od ukupne količine gasova.

Amerika se nije obavezala na smanjenje tih gasova. Kako je u Riu već usvojena Konvencija o promeni klime, odlučeno je da se održi posebna konferencija po ovom pitanju u Japanu (Kjoto).

30

2. šumski fond se drastično smanjuje, brzinom 11 miliona ha godišnje. Šume su značajne za klimu zbog proizvodnje kiseonika i apsorbovanja ugljendioksida. Predloženo je da se donese Konvencija o zaštiti šuma. Najveći broj zemalja čija pokrivenost šumama iznosi 1/5 izglasio se pozitivno za konvenciju. Međutim, do konsenzusa nije došlo zbog toga što su SAD, Brazil i Kanada odbili da potpišu.

Iskazana je zajednička zabrinutost zbog toga što su siromaštvo i zagađenost veći nego 1992.

Jedine zemlje koje su sprovele obavezu da potpomognu zemlje u razvoju su Holandija, Norveška, Danska i Japan.

Kjoto protokol Usvojen je u japanskom gradu Kjotu 1997. kao protokol uz Konvenciju o klimatskim promenama.

Njime su određene konkretne obaveze država članica u pogledu ograničenja emisija gasova staklene bašte (ugljen-dioksid, metan, azotni oksidi, vodonik, fluorougljovodonici). Zemlje navedene u Aneksu treba da smanje emisije gasova staklene bašte za najmanje 5% u odnosu na nivoe iz 1990. Za SAD je predviđeno smanjenje gasova za 7%, za EU 8%, Japan i Kanadu 6%, dok su neke zemlje dobile mogućnost da povećaju emisiju (Australija, Island, Norveška). Rusiji, Novom Zelandu i Ukrajini je određeno da zamrznu emisije na trenutnom nivou.

Primena mera zaštite prirode i istorijat zaštite prirode u Srbiji Zaštita prirode predstavlja sistem izdvajanja, vrednovanja i zaštite predeonih celina, prirodnih retkosti, bio i geodiverzieta.

Svojom delatnošću čovek je izmenio izgled Zemlje i u znatnoj meri oštetio biosferu, a mnogi ekosistemi su u potpunosti nestali. Zaštita svih organizama, biocenoza i ekosistema u celini je najvažniji imperativ i zadatak za opstanak čovečanstva. Zaštita prirode je ekološka revolucija savremene civilizacije, i zakonski je regulisana. Retke i ugrožene vrste se zaštićuju zakonom, a njihova staništa se proglašavaju strogim prirodnim rezervatima.

Nacionalni parkovi obuhvataju šira područja izuzetnih prirodnih vrednosti i lepota i u njihovom domenu se obično nalazi veći broj rezervata. Oni pored zaštite imaju i naučni i turistički značaj. Najstariji je Jelouston (19. vek), a najveći Krigerov NP u Južnoafričkoj Republici. U Srbiji se nalazi 5 nacionalnih parkova: Šar-planina, Đerdap, Kopaonik, Tara i Fruška Gora.

Objekti zaštite prirode mogu biti pojedinačni primerci (stabla), grupe organizama posebnih osobina (grupe drveća), objekti specifičnih fizičko-hemijskih osobina ili posebnog reljefa (pećine, vrela, slapovi) koji su staništa endemskih i reliktnih organizama. Pojedine oblasti imaju globalne vrednosti i proglašavaju se rezervatima biosfere, kao što su kanjon Tare i planina Golija.

U Srbiji su zakonom zaštićene mnoge endemske vrste, kao što su Pančićeva omorika, biljka mesožderka rosulja, runolist, gorocvet, tisa, bor molika, skoro sve ptice, vidra, slepi miš, crni daždevnjak, lipljan, mladica, apolonov leptir.

Ideja o potrebi zaštite prirodnih bogatstava u Srbiji začeta je još u srednjem veku u Dušanovom zakoniku, a posle perioda ropstva u 19. veku doneti su mnogi zakoni u kojima je iskazana briga društva za prirodna bogaststva i vrednosti. Prvi objekti zaštićeni su tek 1949. nakon osnivanja Zavoda za zaštitu i naučno proučavanje prirodnih retkosti NR Srbije.

Razvoj zaštite prirode kretao se od konzervatorske faze zaštite prirode do faze uređivanja, regeneracije, obnove i stalnog unapređivanja prirodne sredine.

Zavod za zaštitu prirode Srbije osnovala je Vlada Republike Srbije. Zavod se bavi delatnostima u okviru: 1. sektora za zaštitu prirode i zaštićena prirodna dobra sa muzejskom službom, 2. istraživačko31

razvojnog sektora, 3. sektora za očuvanje biodiverziteta i sektora opštih poslova. Zavod je u Srbiji organizovan po regionalnom principu. Zavod operiše po principima Zakona o zaštiti životne sredine.

Na osnovu Prostornog plana Republike Srbije predviđeno je da se pod zaštitu stavi 10% Republike Srbije.

Nacionalni parkovi u Srbiji Nacionalni park je veće područje sa prirodnim ekosistemima visoke vrednosti u pogledu očuvanosti, složenosti građe i biogeografskih obeležja. U Srbiji je Fruška Gora prvi nacionalni park proglašen 1960, a potom su usledili Đerdap (74), Tara i Kopaonik (81) i Šar-planina (86). U Srbiji je pod zaštitu stavljeno 215 biljnih (Pančićeva omorika, bor krivulj, kosovski božur, kasna kruška) i 427 životinjskih vrsta (mladica, crni daždevnjak, beloglavi sup, vidra).

NP „Šar-planina“ Odlike: veliki broj endemskih i reliktnih biljnih i životinjskih vrsta, lepi visokoplaninski pejzaži i mnoštvo ledničkih oblika i jezera. Osobena etnološka slika srpske duhovnosti, arhitekture i umetnosti.

Karakteristike flore: procenjuje se na preko 1500 vrsta vaskularne flore.

Karakteristike faune: bogata, visokoplaninska fauna srednjoevropskog alpskog i glacijalnog tipa Faktori ugrožavanja biodiverziteta: ekstenzivno stočarstvo, krčenje i paljenje šuma, nekonstrolisani razvoj turizma.

NP „Đerdap“ Odlike: prostire se na 63.680ha, grandiozna Đerdapska klisura, četiri klisure: Golubačka klisura, Gospođin vir, Kazan i Sipska klisura. Naselje Lepenski vir, Trajanova tabla i put, raznovrsni kasteli i primeri narodne slovenske kulture. Jedinstveni je rezervat tercijarne flore i faune.

Karakteristike flore: oko 900 vrsta vaskularne flore. Drevna flora: mečja leska, koprivić, orah, jorgovan, srebrna lipa, maklen, medunac.

Karakteristike faune: ihtiofauna Dunava, fauna srednjoevropskog tipa u šumama, ptice močvarnice, medved, ris, vuk, šakal, suri orao, sova ušara, crna roda...

Faktori ugrožavanja biodiverziteta: izgradnja brane i sprečavanje migracionih puteva riba, krčenje šuma.

NP „Kopaonik“ Odlike: tragovi srednjevekovnog rudarstva, obnovljena crkva u Krivoj reci u Jošanici i reprezentativni primeri narodne arhitekture u Mijatovića jazu. Evropski ski centar.

Karakteristike flore: oko 1000 vrsta vaskularne flore, 91 endemska i 82 subendemske biljne vrste vrste: kopaonička čuvarkuća, kopaonička ljubičica i Pančićeva rezuha.

Karakteristike faune: fauna borealnog i srednjoevrospkog tipa u šumskim zonama i fauna alpskog tipa iznad gornje granice šume; 148 vrsta ptica; živorodni gušter, suri orao, planinska ševa, krstokljun i dr.

Faktori ugrožavanja biodiverziteta: planinski turizam, urbanizacija, korišćenje prirodnih resursa i šumskog fonda.

NP „Tara“ Odlike: izvorne populacije Pančićeve omorike, očuvane šumske zajednice Karakteristike flore: oko 970 vrsta vaskularne flore (2% balkanskih endemita)

32

Karakteristike faune: srednjoevropski i borealni tip; sisari: 53 vrste (medved, vuk, kune, vidra, divlja svinja, srna, divokoze); ptice: 153 vrste Faktori ugrožavanja: potapanje kanjona Drine izgradnjom brane na Tari, korišćenje šumskog fonda.

NP „Fruška Gora“ Odlike: površina od 25.525ha, blage padavine, stoletne šume hrasta kitnjaka i belog graba, obuhvataju 90% parka, čuveno vinogorje i 17 starih manastira (15. i 16. vek).

Karakteristike flore: oko 900 vrsta vaskularne flore a sa okolnim ritovima preko 1400 vrsta (lovorasti jeremičak, gorocvet, niska perunika i dvadesetak vrsta iz porodice orhideja) Karakteristike faune: srednjoevropski šumski i stepski; fauna ptica karaketrisična za listopadne šume sa preko 200 vrsta (crna roda, orao krstaš, patuljasti orao, stepski soko, detlić, siva senica i mnoge druge); sisari se retko sreću.

Faktori ugrožavanja biodiverziteta: izgradnja vikend naselja, turizam, korišćenje šumskog fonda.

Posledice bombardovanja nacionalnih parkova Bogatstvo živog sveta (prema IUCN i WCMC oko 1600 divljih biljnih i životnijskih vrsta) na području SCG bilo je pod direktnim i indirektnim rizikom od NATO agresije, sprovedene u periodu 24. mart – 10. jun 1999. Ukupan broj zemalja koji je učestvovao se povećao sa 19 na 27. Četiri od pet nacionalnih parkova kao i područje budućih nacionalih parkova, niz rezervata, parkovi prirode, predeli izuzetnih odlika, ambijentalne celine i prirodni kompleksi oko spomenika kulture bili su pod bombama i drugim vidovima agresije.

Permanentna ratna dejstva dešavala su se tokom proleća, u periodu biološke reprodukcije živog sveta. Neposredno su uništene brojne životinjske i biljne vrste, a druge su našle staništa izvan granica naše zemlje. Broj jedinki ptica koje su stradale ili nisu mogle biti rođene prelazi 100 000 primeraka.

Eksplozijama granata uništen je šumski pokrivač, a posebne posledice izazvane su gađanjem više od 100 hemijskih i industrijskih postrojenja. U procesu kruženja materije, opasni sadržaji iz rafinerija (hlor, okdisi, amonijak, nafta) uzrokuju višestruke posledice po živi svet.

Tokom agresije izvršeno je 35 000 vazdušnih napada, a korišćeno je i nedozvoljeno oružje. Na području Jugoslavije bačeno je čak 152 kontejnera sa 450 kasatnih bombi. NATO je tokom agresije prekršio na desetine međunarodnih konvencija. Oslobađanje 1000 tona opasnih supstanci dovelo je do ekološke katastrofe.

Tokom bombardovanja rafinerije u Novom Sadu ispušteno je 74.000 tona nafte, u Pančevu 62.000. Bombardovanjem transformatorskih stanica oslobođeno je 1152 litre piralenskog ulja, na Azotaru Pančevo izliveno je 200 tona amonijaka i 8 tona žive.

U NP Fruška Gora te godine nije došlo do reprodukcije orla krstaša, crne rode i orla kliktavca.

Uginulo je oko 1500 kg šarana.

Na Kopaonik ispaljeno je 72 projektila i oko 10 kontejnera kasatnih bombi. Oskrnavljen je mauzolej svetski priznatog prirodnjaka Josifa Pančića. U podnožju Gobelja uništena su staništa runolista, 150 stabala smrče.

Ništa bolje nisu prošle ni Šar-planina (dejstvo na područje klisure Rusenice) i Prokletije (prostor Gazimestana).

Pojam i uzroci ekološke krize Ekološka kriza se ispoljava na 3 međusobno različita nivoa: 33

1. kao ekološki problem, a obuhvata štetne uticaje čoveka na ekosisteme koji se ipak mogu sami regenerisati. Ekološka kriza počinje sa zagađivanjem koje ne remeti prirodnu ravnotežu.

2. stepen ugrožavanja egzistencije ekosistema. Razvojem industrijalizacije i urbanizacije dolazi do narušavanja ravnoteže ekosistema.

3. ekološka katastrofa, tj. stepen destrukcije i ugroženosti ekosistema kada može doći do uništenja celokupnih vrsta. U ovom stupnju opstanak nije moguć zbog prevelike kontaminacije životne sredine. Čovekovo narušavanje ekološke ravnotreže nije nov problem, prisutno je u svim stupnjevima u razvoju čovečanstva. Bitna razlika je u tome što su ranija narušavanja imala lokalni ili regionalni karakter, koja je priroda mogla sama da izniveliše. Tako se može dokazati i da je nestanak civilizacija povezan sa ekološkim ponašanjem, čak iako se radilo o neznanju.

Može se pretpostaviti da je nestanak sumerske civilizacije uzrokovan neznanjem pri ekološkom ponašanju, jer jedini način zemljoradnje zbog nedostatka kiše bilo je povremeno plavljenje reka Eufrata i Tigra, kada su Sumeri razvili i sistem za navodnjavanje. Jedino što oni nisu znali je da je čestim navodnjavanjem dolazilo do salinizacije tla, te je i zemlja davala sve manje roda, a samim tim i manje pšenice i ovasi.

Drugi primer je dolina reke Ind koja je bila teško narušena erozijom, a sa šumom otišla je još jedna lokalna civilizacija. Slična sudbina pogodila je i Grčku.

Slučajeva lokalnog ili regionalnog narušavanja ekološke ravnoteže bilo je sve do druge polovine 19. veka, do razvoja industrije. Od tada se problem širi na globalni plan, kada celokupna populacija sveta stoji zabrinuta pred svojom sudbinom, na koju je i sama uticala, direktno ili indirektno. Tako je ekološka kriza povezana i sa socijalnim faktorima, a na socijalnoj ekologiji je da svojim istraživanjima potpomogne ili uskladi proizvodnju materijalnih dobara sa ekološkim zahtevima društva.

Nesrećna kombinacija apokaliptičkih tehnologija, produbljivanja jaza bogatog Severa i siromašnog Juga, demografske eksplozije i ekološke degradacije ozbiljno preti opstanku čovečanstva.

Industrijalizacija i problem prirodnih resursa Tehnički progres, a posebno razvoj industrije imao je za posledicu zagađenje biosfere štetnim otpacima koji nastaju kao posledica čovekove proizvodne delatnosti. U razdoblju 1950-2000. potrošeno je više fosilnih goriva nego u svim ranijim epohama ljudske istorije. Rezerve uglja zadovoljile su potrebe u 21. veku, ali zlata ima za narednih 30 godina, cinka za 11, bakra za 21, a aluminijuma za 31 godinu.

Potrošnja energije neprestano se povećava, sa povećanjem broja stanovnika. 6,5 milijardi stanovnika troši više od 25% energije u odnosu na 1985. SAD troši oko 1/3 svetske energije. Neophodno je usaglasiti društveno-ekonomske ciljeve sa mogućnostima prirode. Ekološka kriza je nastala uporedo sa energetskom krizom.

Urbanizacija kao uzrok ekološke krize Gradovi su ljudska naselja, veštački zatvoreni ekosistemi koji koriste energiju obradom prirodnih resursa. Procesi industrijalizacije uticali su na ruralni egzodus stanovnika u gradove, te se stvaraju megalopolisi. Njihov broj se stalno povećavao, danas ih ima preko 200. Najveći problem za životnu sredinu stvaraju gradovi od preko 20 miliona stanovnika.

Dvadeseti vek je vek urbane revolucije. Jedan grad od 100 000 stanovnika dnevno uveze i do 200 tona hrane, hiljadu tona goriva i 62 hiljade tona vode. Godišnje taj grad proizvede 100 000 tona đubreta.

Gradovi smanjuju i površinu plodnog zemljišta, 8% poljoprivrednog zemljišnog fonda u SAD je pretvoreno u gradove.

34

Siromašni delovi gradova su zbog količine otpada karakteristični po zagađenosti. Nova sredina čovekovog življenja postaje sve nehumanija.

Brz i nekontrolisan priraštaj stanovništva Eksponecijalni rast stanovništva je još jedan od uzroka narušavanja ekološke ravnoteže jer zahteva i eksponencijalni rast proizvodnje. Višak stanovništva uvećava i proizvodnju energije. Ljudsko društvo se udvostručuje svakih 30 godina, svake sekunde se na planeti rode 3 nova stanovnika ili 250 hiljada ljudi dnevno. Najveći priraštaj stanovništva imaju nerazvijene zemlje. Najveći priraštaj u narednom periodu imaće Indija, Kina, Pakistan, Nigerija, Bangladeš i Indonezija.

Klimatske promene Klimatske promene nastaju kao posledica globalnog zagrevanja. UN upozorava da povećanje za 1 stepen svetske temperature ima ozbiljan uticaj na živi svet.

Industrijski sistem bazira svoju tehnologiju na korišćenju velikih količina fosilnih goriva pri čijem se sagorevanju stvaraju štetne materije, najviše ugljen-dioksid koji doprinosi stvaranju efekta staklene bašte. Svako dupliranje ugljen-dioksida u atmosferi ima za posledicu povećanje temperature za 2-3 stepena. U prethodnih 18.000 godina prosečna temperatura nije varirala više od 2 stepena, a danas se u Zemljinoj atmosferi nalazi 30% više ugljen-dioksida nego 1950. Godišnje od posledica zagađenja umre i do 3 miliona ljudi. Prosečna temperatura bi do 2010. trebalo da se poveća i do 5 stepeni.

Povećanje temperature uzrokuje mnoge promene: promene u šemama padavina, povećanje pustinja, podizanje nivoa mora, smanjenje ribljeg fonda, smanjenje biodiverziteta.

Najveći zagađivači ugljen-dioksidom su SAD 24,4%, Kina 13,4%, Rusija 7,1%, Indija 3,7, Nemačka 3,5%, V. Britanija 2,4%, Kanada 2%, Ukrajina 1,8%, Italija 1,7%, ostali svet 37%.

Smanjenje biološke raznovrsnosti (biodiverzitet) Biodiverzitet obuhvata ukupnu različitost i variranje gena svih vrtsa mikroorganizama, biljaka i životinja i raznolikost ekosistema, on je sve oko nas. Biodiverzitet se realizuje hijerarhijski kroz tri međusobno uslovljena nivoa: 1. genetički biodiverzitet podrazumeva ukupan broj genetičkih informacija sadržanih u svim pojedinačnim vrstama svih živih organizama na Zemlji.

2. specijski diverzitet obuhvata ukupan broj organskih vrsta na Zemlji od nastanka života do danas. Od skoro 80 miliona vrsta poznat je i opisan samo 1,5 milion.

3. ekosistemski diverzitet označava ukupnu raznovrsnost staništa, biocenoza i ekoloških procesa na Zemlji.

Biološka raznovrsnost u istoriji Zemlje nikad nije bila stalna. Biodiverzitet ima značaja za celu biosferu i njeno funkcionisanje (biodiverzitet organizama u strukturi zemljišta), ali i opstanak planete (biodiverzitet akvatičkih i teristričkih ekosistema) i opstanak čoveka. On ima veliku ulogu u funkcionisanju ekosistema, u razmeni materije u procesu fotosinteze (šume) što ima značaj za klimu na planeti.

Ljudska aktivnost, industrija, tehnologija, rast stanovništva, širenje naselja, zagađivanje, kisele kiše, požari, krčenje šuma, lov i ribolov imali su za posledicu narušavanje biodiverziteta. Smanjenje biološke raznovrsnosti dolazi i za vreme ratova (Nagasaki, Hirošima, Vijetnam, Irak).

Iako su se nalazila alternativna rešenja za resurse, došlo se do zaključka da se oni ne mogu meriti sa prirodnim. Zato održiva budućnost zavisi od pravične ravnoteže između nauke i prirode.

35

Najozbiljnije pretnje opstanku pojedinih vrtsa dolaze od uništavanja njihovih staništa (močvare, šume). Tropske šume su staništa 1/3 živih bića na svetu, a njihovo naglo smanjenje imaće ozbiljne ekološke posledice i za siromašne i za bogate zemlje. Dovode se u opasnost lanci ishrane, ekološka stabilnost, i sam opstanak čovečanstva.

Za rešavanje problema smanjenja biološke raznovrsnosti važnu ulogu ima Konvencija o biolškom diverzitetu usvojena na Konferenciji o životnoj sredini u Rio de Žaneiru 1992. koju su potpisale 163 članice. Prema članu 2 te konvencije održivo korišćenje podrazumeva korišćenje komponenti biološkog diverziteta koji za posledicu nema njegovo drastično smanjenje.

Stanovništvo Rat, bolest i glad su tri najvažnija faktora koja služe kao indikatori stanja čovečanstva.

Rat utiče na populaciju direktno, ubijanjem ljudi, ili indirektno kada stvara uslove za glad i bolest.

Bolest može poprimiti ogromne razmere, a najbolji primer je kuga u XIV veku koja počistila četvrtinu centralne Evrope i prepolovila stanovništvo Engleske.

Glad, odnosno nedostatak hrane, može da dovede do društvenog regulisanja populacionog rasta.

Pojam i ciljevi obrazovanja za zaštitu i unapređenje životne sredine U zaključcima Međunarodnog savetovanja o ekološkoj edukaciji (1975, Beograd) zaključeno je da ekološko obrazovanje treba da: 1. obuhvati celokupna znanja o životnoj sredini, prirodi, ljudskoj proizvodnji, ekologiji, politici, ekonomiji, socijalnom životu, zakonskoj regulativi, kulturi i estetici 2. bude neprekidan proces tokom celog života 3. bude multidiscpilinarno 4. naglasi aktivno učešće u zaštiti i rešavanju ekoloških problema 5. se bavi važnim ekološkim pitanjima sa svetskog stanovišta ali sa regionalnim razlikama 6. sagledava tekuća i buduća ekološka stanja 7. ispita celokupan razvoj i rast iz ekološke perspektive 8. utemelji vrednosti i potrebe lokalne, nacionalne i međunarodne saradnje po pitanju zaštite ž.s.

Dok je ranije nauka išla za industrijom, sada ona ima tendenciju da industriju dostigne i da je vodi. Prikupljanje, obrada i prenošenje informacija zahteva malu količinu energije i sirovina. Vrši se promena hard-work-a u soft-work (znanjem bogat rad).

Iako je ovaj proces delimično oslobodio čoveka patnji mukotrpnog fizičkog rada, on je besomučno uništavao prirodu, što se odrazilo na narušavanje ravnoteže između čoveka i sredine, društvenih i prirodnih struktura, čovekove ličnosti i njegove fiziološke konstitucije.

Povodom ovih poražavajućih saznanja oformljavaju se mnogi naučno-istraživački instituti koji bi rešili ove probleme na različitim nivoima. Pored državnih postoje i mešoviti i privatni instituti. Poseban napor u razvijanju ekološke svesti učinjen je u svetu, ali i kod nas, mada još uvek nedovoljno. Kod nas postoje specijalozovane više škole i fakulteti za studije ekologije, ili pak odseci pri višim školama i fakultetima, a na Filozofskom, Pravnom, Ekomskom fakultetu i FPN u Beogradu odbranjen je veći broj magistarskih i doktorskih disertacija iz oblasti socijalne ekologije.

Cilj obrazovanja je da čuva i unapređuje čovekovu sredinu i da ona postane sastavni deo čoveka i njegovog života. Ranije je obrazovanje bilo od zemlje do zemlje različito i ne uvek dobro osmišljeno. Ali u poslednje vreme učinjeni su napori kod nas i na međunarodnom planu u okviru obrazovno-vaspitnog 36

rada. Uočena je potreba da se jasnije odredi teorijsko-metodološka osnova konkretnog obrazovanja na osnovu nivoa uzrasta. Posebno je posvećena pažnja osnovnom do srednjoškolskog obrazovanja.

Fakultet zaštite na radu u Nišu već 3 decenije obrazuje kadrove zaštite na radu. Viša železnička škola u Beogradu i Viša tehnička škola u Novom Sadu imaju odsek na kome se obrazuju inženjeri zaštite na radu.

Mogućnost ostvarivanja koncepcije ekološkog obrazovanja i vaspitanja Obrazovanje ne prestaje sa institucionalnim obrazovanjem već traje čitav život. Obrazovni sadržaj mora biti adekvatan uzrastu i stalno dopunjavan i inoviran.

Predškolsko obrazovanje treba da kod dece razvije potrebu za ekologijom putem praktičnih radova, negovanja i gajenja cveća i ptica i odlaženjem u prirodu. Vaspitači moraju biti diplomirani stručnjaci.

Osnovna škola. Đaci stiču određena znanja o životnoj sredini, čemu su doprineli nastavni planovi u koje je inkorporiran ekološki sadržaj. Zahvaljujući sticanju znanja osnovci razvijaju ljubav i odgovornost prema prirodi. Ekološki sadržaji će uveliko pomoći osnovcima da upoznaju osnovne pojmove, steknu znanja o zagađenom vazduhu, rekama, negativnom dejstvu buke itd. Osnovcima se pružaju teorijska znanja iz ove oblasti, ali s obzirom na uzrast treba ih uputiti i na vannastavne aktivnosti i društveno koristan rad gde se pored znanja razvija i umenje. Preporučljiva je i nastava u prirodi.

Srednje obrazovanje. Znanja iz zaštite životne sredine u prvom i drugom razredu su postojala sve do 1990. Stečena znanja su se produbljivala u odnosu na ranija. Znanja su se sticala kako iz predmeta prirodnih nauka, tako i iz društvenih. Praktikovani su i dodatni programi kao aktivnost kroz sekcije i društveno koristan rad. Učenici srednjih škola učestvuju u gajenju cveća i brinu o svom radnom prostoru, mere zagađenost vazduha, sakupljaju otpatke.

Univerzitetsko obrazovanje se javlja u trostrukoj ulozi: 1. obrazuju stručnjake, buduće inženjere ekologije, zaštite čovekove sredine, zaštite na radu (Fakultet zaštite rada u Nišu, Fakultet za civilnu zaštitu u Beogradu); 2. neki fakulteti imaju predmete iz ove oblasti i kroz nastavne planove studenti stiču potrebno znanje; 3. jedan broj fakulteta oformio je zavode ili institute, centre za razvoj i izučavanje ekologije (Centar za multidiscplinarne studije u Beogradu). Na dvema višim školama oformljen je odsek za zaštitu na radu od saobraćaja (Viša železnička škola u Beogradu).

Naučno-istraživački rad i obrazovanje na unapređenju zaštite na radu Današnje vreme je vreme skokovite izmene sveta, degradacije radne i prirodne sredine i vreme snažnih profesionalnih oboljenja (invalidski prenzioneri, povrede, nesreće na radu), nedovoljne zaštite na radu, nedovoljno dobre organizacije i neobučenog kadra. Sve to utiče na odlazak na bolovanje, te se kod nas gubi 5% nacionalnog dohotka zbog odsustvovanja sa posla.

Ovi veoma veliki problemi iz oblasti zaštite na radu nisu se primećivali sve do XIX veka. Ova pitanja se nisu postavljala kada su zanatstvo i poljoprivreda bili osnovni vidovi rada. Tek nastajanje kapitalizma i razvoj industrije, tehnike i tehnologije impliciraju probleme zaštite na radu, oboljenja, invalidnosti. Tako su stvoreni uslovi za humanizaciju rada.

Od neprocenjivog je značaja razvoj naučno-istraživačkog rada, kako na polju zaštite na radu, tako i na profiliranju kadrova koji su završili ovaj fakultet. Od otvaranja Fakulteta zaštite na radu u Nišu došlo je do promene slike u našem društvu, u industijskim, železničkim i drugim velikim centrima i kolektivima.

Međuzavisnost nauke, obrazovanja i prakse mora ostati stalna briga društva. Pojave povreda na radu se ne mogu rešavati ako se istovremeno ne razvija svest o potrebi za celokupnom zaštitom i pirodne

37

sredine i pravilnog odnosa žive i nežive prirode putem raznih vrsta edukacije i borbe protiv degradacije životne sredine.

Uspešna akcija na polju zaštite radne i životne sredine je ekološki način mišljenja, kako korišćenjem prirodnih izvora i energije ne bismo potonjim generacijama ostavili pustoš. Za izgrađivanje valjanog odnosa prema prirodi neophodno je znanje iz te oblasti. Zato je zaštita čovekove okoline neophodni deo obrazovanja od početka školovanja.

Učenici se još u srednjoj školi sreću sa osnovama ekologije, prvo kroz biologiju a u srednjoj kroz samu ekologiju, kada stiču znanja koja će ima kasnije kada stupe u radni odnos omogućiti da ekološki misle.

U Deklaraciji UN se navodi da sadržaj vaspitanja i obrazovanja za pravilan odnos prema životnoj sredini treba da obuhvati: formiranje svesti pojedinca, upoznavanje pojedinca sa osnovnim pitanjima i problemima, njegovo prisustvo i aktivnost, odgovornost i kritičku ulogu, pa i samo njegovo ponašanje u odnosu na životnu sredinu i njenu zaštitu.

Predmet zaštite na radu je različito definisan i predaje se pod različitim imenima: Tehnička zaštita, Uvod u zaštitu na radu, Zaštita na radu i sl. Izučavanje ove nastavne discipline je od ogromnog značaja za buduće inženjere, kao i za izučavanje socijalne ekologije.

Zašto se danas u žiži interesovanja sveta nalazi obrazovanje za održivi razvoj?

Jedan od ključnih zaključaka Svetske konferencije o održivom razvoju u Johanesburgu 2002. bila je naglašena potreba da se održivi razvoj integriše u obrazovne sisteme u svim nivoima obrazovanja, kako bi to obrazovanje poslužilo kao poluga svih daljih promena.

Obrazovanje o životnoj sredini je suštinska osnova za razumevanje svih principa održivog razvoja. Filozofija obrazovanja o održivom razvoju ima za cilj unapređenje načina proizvodnje i potrošnje, razvoj tehnologija koje će moći da unaprede kvalitet životne sredine, i građane kroz učenje i stvaranje svesti podstakne na akciju po pitanju životne sredine. Ti građani će tako doći do pravih informacija i doneti važne odluke koje su od interesa za sveopšte zdravlje.

Svetska konferencija o održivom razvoju u Johanesburgu promovisala je kao najvažnije principe: 1. ekonomski, ekološki i socijalni problemi su sastavni deo koncepta održivog razvoja.

Obrazovanje o održivom razvoju mora biti interdiscplinarno obrazovanje koje počiva na svestranom i globalnom pristupu.

2. nastavnici moraju podsticati kritičko mišljenje studenata i učenika kako bi razvili njihovu viziju održivog razvoja.

3. održivi razvoj treba da bude uključen u sve obrazovne programe na svim nivoima.

4. obrazovanje je proces koji traje čitavog života, bilo neformalno ili formalno.

5. ono mora osposobiti ljude da se bore za pozitivne promene u životnoj sredini.

Ko je prvi ukazao na populacionu bombu?

Pol Elrih je svojom knjigom Populaciona bomba 1968. na dramatičan način upozorio na opsanosti eksponencijalnog rasta stanovništva. Upozorio je da će se tadašnje stanovništvo (3 milijarde) udvostručiti u narednih 30 godina ako nastavi da raste po postojećoj stopi. Za 170 godina bi se učetvorostručilo. 1850. je na svetu bila 1 milijarda, već 1930 dve milijarde. U slučaju da se ovako nastavi, za devet vekova bi na svetu živelo 60.000 triliona ljudi.

FAO je došao do zaključka da porast prehrambenih proizvoda u svetu ne prelazi 1% godišnje dok svetsko stanovništvo raste 2 puta brže.

38

Šta čovečanstvo može očekivati sa one strane granice?

Istraživački tim MIT-a je 20 godina kasnije sa knjigom S onu stranu granica - Globalni kolaps ili održiva budućnost došao do saznanja da je svet već prešao granice: ljudska upotreba prirodnih resursa i razvoj zagađujućih materija su već premašili fizičku održivost. Pad u proizvodnji je neizbežan. Da bi se izbegao pad potrebne su dvojake promene: 1. sveobuhvatno preispitivanje politike i prakse koje ovekovečuju rast u materijalnoj potrošnji i populaciji, 2. drastično uvećanje efikasnosti kojom se upotrebljavaju materijali i energija.

Šta sadrži ideja dubinske ekologije?

U Bukureštu je 1972. norveški filozof i ekolog Arne Nes izložio svoju koncepciju dubinske ekologije. Površni ekološki pokreti se bave pitanjima zagađenja i iscrpljenja resursa, a duboki ekološki pokreti se bave pitanjima kao što su: principi diverziteta, kompleksnosti, autonomije, decentralizacije, simbioze, egalitarizma, besklasnosti. Nes naziva sve površne ekološke pokrete antropocentričnim jer se zalažu za zaštitu prirode motivisane čovekovim interesima, a druge ekocentričnim jer polaze od stanovišta da prirodni svet ima pravo da postoji nezavisno od čoveka.

39