Историјски развој универзитетских библиотека у Србији Универзитетске библиотеке својим фондовима и услугама шире образовање, помажу извођење наставе и доприносе научноистраживачком раду. Овај тип библиотека настаје у релативно развијеним земљама. Крајем XIII и у XIV веку јављају се прве високошколске библиотеке на универзитетима и колеџима Европе – у Француској, Италији, Немачкој, Енглеској... универзитетске библиотеке као институције јавњају се крајем XVIII и почетком XIX века. Доживљавају брзи развој и дефинишу своје задатке у Европи и Америци. После другог светског рата ове универзитети су доживели експанзију. Паралелно са развојем високошколског образовања оснивају се универзитетске библиотеке за прачење потреба наставе, образовања и научно-истраживачког рада У Србији почетком XIX века почиње већа пажња да се поклања образовању деце и омладине. У том периоду описмењавање и школовање углавном су део програмске оријентације партија на власти, ретких културних и научних установа, читалишта, удружења грађана попут покрета Уједињене омладине српске. Почетак XX века карактерише организованији систем школовања, а самим тим и интелектуални развој. У том периоду Срби свесни недостатка школа и учених људи доводили су европске наставнике у Србију и слали српку омладину да се образује у европским престоницама. За напредовање образовања у Србији заслужни су и министри просвете и црквених дела попут Стојана Новаковића (донео је Закон о основним школама 1881), филозофи Бранислав Петронијевић и Божидар Кнежевић, Стојан Бошковић, Стеван Поповић, Милан Кујунџић и многи други. За развој високошколских библиотека и целокупну културну и просветну историју српског народа свакако је најзначајнији Лицеј основан 31.10.1838. за време Милоша Обреновића као највиши научни завод. Тако је већ са настанком Лицеја, 1838. године, оформљена и мала Лицејска библиотека, која је законски потврђена Школским устројенијем тек 1844. године. Године 1863. Лицеј прераста у Велику школу у оквиру које постоје 3 факултета: Филозофски, Правни и Технички. При Великој школи основана је Академска библиотека. О њеном раду сведочи и запис да је Стојан Новаковић ишао у Немачку да на немачким универзитетима упозна савремени начин уређења научних кабинета и библиотека. Скромни подаци о постојању библиотеке у Великој школи забележени су у Уредби Велике школе од 18. априла 1897. године у оквиру Општих наређења. Библиотечки послови сврстани су заједно са канцеларијским пословима, а обављао их је секретар Велике школе, који је управљао општом библиотеком, а посебним библиотекама, односно књижницама како су тада називане, у институтима Велике школе руководе управници института, придржавајући се правила о уређењу опште библиотеке. Слично је томе и данас - постоје централизован и децентрализовани вид организације библиотека. Општа библиотека Велике школе постојала је све до 1901. године, када од ње настају семинарске библиотеке. Велика школа 1905. Прераста у Универзитет. Прва „приручна" библиотека у Београду формирана је на Филозофском факултету при Српском семинару, који су чинила три одељења: Одељење за језик, Одељење за књижевност и Одељење за народну историју. Библиотека, која је била заједничка за сва три одељења, расформирана је на три дела 1919. године, али су књиге инвентара за све библиотеке биле заједничке до 1936. године, када се почиње са вођењем засебних инвентара. У то време била је друга по величини фонда у Србији, одмах иза НБС.
Захвањујући залагању управника Српског семинара на Филозофском факултету развија се библиотека која касније захваљујући управо Поповићу, Александру Белићу и Веселину Чајкановићу доприноси и оснивању универзитетске библиотеке. Иначе Павле Попвић је свој допринос дао и оснивању Библиографског института. У њему су студенти под руководством наставника и асистената прикупљали грађу за израду Српске библиографије од 1867. до 1905. године, која је требало да представља наставак библиографије Стојана Новаковића Српска библиографија за новију књижевност 17411867. Универзитетска библиотека саграђена је средствима из фонда задужбине Andrew-a Carnegie-a и од суме коју је библиотеци даровала српска држава. Министарство просвете и ректор Универзитета Јован Рајић залагали су се за подизање библиотеке општенаучног карактера, која би могла да задовољи, не само садашње, већ и будуће потребе Универзитета. Зграду су 1921. године пројектовали професори Техничког факултета, зидање је завршено 1924. године, док је за читаоце библиотека отворена на дан Светог Ћирила и Методија 24. Маја 1926. године, када је у предворју зграде постављена и биста Andrew-a Carnegie-a, а изнад ње мермерна плоча са натписом: „Знано буди да ово књигохранили-ште постаје и основа се као плод благородне мисли и племенитог дара Карнегијеве задужбине и да извољењем бога би отво-рено 24. маја 1926. године". Професор Урош Џонић био је на положају Управника све до Другог светског рата. У раду му је помагао Библиотечки одбор, чији је председник био проф. др Павле Поповић. Библиотечка делатност се развијала али није одмах правно регулисана, јер у првом закону о Универзитету из 1905. нема помена о библиотекама. Тек 1930. у Закону о универзитетима, по постоји посебна одредба која се односи на универзитетску библиотеку. Истовремено са Универзитетском постоје и факултетске библиотеке, 1930. постојало је 6 факултета: Филозофски, Правни, Богословски, Медицински са фармацеутским одсеком, Технички и Пољопривредно-шумарски факултет. Библиотечка делатност на Филозофском факултету се континуирано развијала, тако да до 1930. године већ постоје, поред Библиотеке Српског семинара, и библиотеке Семинара за француски језик и књижевност, енглески језик и књижевност, немачки језик и књижевност, италијански језик и књижевност. Законом из 1931. године дефинише се да оне служе „за допуну предавања и појачање наставе (...) у појединим факултетима у којима ће слушаоци под надзором професора и помоћног особља вршити потребна вежбања, упознавати стручну литературу и упућивати се у самостални рад". Библиотекари који су радили у факултетским библиотекама третирани су као „чиновници који морају имати потпуну средњошколску спрему са завршеним испитом“. Упоредни развој универзитетске и факултетских библиотека био је спор, али континуиран. Успон Београдског универзитета нагло је зауставио Други светски рат. Огромним жртвама у људству придружена је непроцењива материјална штета, а губици које су тада претрпеле високошколске библиотеке били су ненадоместиви. Зграде библиотека биле су порушене и попаљене, а књиге покрадене, или затрпане рушевинама. Године 1945. оформљена је Комисија за обнову Београдског универзитета, која је радила, између осталог, и на утврђивању материјалне штете на Универзитету, организовању наставе и на обнови института и библиотека. Са филозофског факултета, уништени су: Албум Београда, јединствени примерак, завештање краља Милана;
рукопис Јована Цвијића Геоморфологија, грађа за насеље на француском језику; рукописни Минеј за месец фебруар, и за месеце март и мај из 15. века и књига Наук крстјански од Матије Дивковића из 1611. године. Након рата библиотеке су своје фондове употпуњавале на основу поклона. Настава и библиотеке у послератном периоду су поступно доживљавале свој препород. Универзитетска библиотека, која је у току рата ипак мање страдала од Народне библиотеке, јер није била мета непријатељских бомби, била је у првим послератним годинама једина библиотека у Београду која је стварно вршила функције и обављала задатке и општенародне библиотеке, и која је отворила врата не само професорима и студентима, него и свима којима је стручна и научна књига била потребна. Библиотека је од 1931, када су формално законски дефинисани њени задаци, па до данас задржала функцију општенаучне библиотеке, али је постала и информацоно-реферални и документациони центар Универзитета у Београду.