Istorija srpskih biblioteka

Istorija srpskih biblioteka Beleške studenata sa predavanja tokom 2008.godine

2

Vizantija

Sloveni su se na Balkan doselili u 7. i 8. veku gde su ubrzo dobili svoja dva pisma glagoljicu i ćirilicu kao i prve bogoslužne knjige na svom jeziku. Ovo je omogućilo Slovenima da se postepeno adaptriraju na novu sredinu i nenaslino prihvate hrišćanstvo Vizantija nastaje kao deo Rimskog carstva, ali ne iz želje da se dobiju dva odvojena carstva već iz težnje vladara da državi obezbedi bolju upravu, efikasniju administraciju, lakšu zaštitu granica i mogućnost da svojim naslednicima obezbede podelu vlasti.

1. I 2. vek su period stabilnosti Rimskog carstva kada dolazi do razvoja i otvaranja velikog broja biblioteka, sve veće trgovine knjiga i razvoja pisarskog zanata. U ovom periodu imperatorski presto nije nasledan , već je imperator biran na osnovu svojih uspeha i zasluga.

Ovakva praksa traje sve do početka 3. veka kada imperatori pokušavaju da za svoje naslednike obezbede presto. Godine 381. carstvo će definitivno biti podeljeno na Zapadno i Istočno (Vizantiju). Granica ove podele proteže se od Beograda do Kotora. Ovo je ujedno postala i granica 2 religije, pravoslavne i katoličke.

Godine 313. Milanskim ediktom car Konstantin priznaje hrišćanstvo za ravnopravnu religiju u carstvu. Њиме хришћанство није постало државна религија, нити је било привилеговано, али им је дозвољено да могу јавно да исповедају своју веру а да за то не сносе никакве последице.Tokom 4 veka paganstvo je postepeno uzmicalo pred novom religijom, pa je 381. godine proglašeno za zvaničnu religiju rimskog carstva.

Pre konačne podele carstva na mestu Bizantion na Bosforu Konstantin I počeće da podiže novi grad . Nazvaće ga Konstantinopolj, a podići će ga po uzoru na Rim. Grad je bio opasan sa nekoliko redova bedema . Trebalo je da predstavlja odraz careve moći latiniteta (latinske kulture). Osnivajući ga u samu njegovu osnovu postavio je kosmopolitizam koji je Vizantiju krasio kroz sve vekove njenog postojanja. Izgradnja grada trajala je od 326-334. godine, a grad je 3

inaugurisan 330. U početku je latinski bio zvaničan jezik carstva sve do cara Iraklija u prvoj polovini 7. Veka, a kasnije će to biti grčki. Mada se od samog nastanka grada ova dva jezika u svakodnevnom životu koriste paralelno, jer je većinsko stanovništvo ipak bilo grčko. Ovaj grad postaje administrativni centar.Nakon 2. veka, već početkom trećeg zbog nadiranja Huna i Slovena dolazi do velike nestabilnosti. Novi narodi doveli su do velike ekonomske nestabilnosti carstva.

Vizantijci nisu samo jezik baštinili iz grčke kulture. Negovano je i govorništvo, kao i javne rasprave i diskusije na trgovima bilo da se radi o državnim ili vojnim temama. Razvijeni retorika i govorništvo. Znali su za javno mnenje, kako se formira i kako se na njega utiče. Voleli su pozorište i cenili antičke pisce. Voleli su i sportove, a naročito konjičke trke.Postojalo je puno uvažavanje prema nauci, knjizi, pisanju, pisarskoj delatnosti. Velika ljubav prema knjizi i potreba da se osnivaju biblioteke. Četvrti vek će proći u nastojanjima da se održi jedinstvena država i da se stvore zajednička kultura kao i ideja o ponovnom ujedinjenu carstva.U 6. veku je ta ideja potpuno odbačena. Mada je već tokom 4. i 5. veka istočno carstvo uspelo da se odeli i počelo da vodi relativno samostalnu politiku.

Vizigoti su 476. godine srušili Zapadno rimsko carstvo, razrušili Rim i ubili poslednjeg rimskog cara Romula Avgustula.

U prvoj polovini 6. veka Justinijan I je želeo da ponovo objedini carstvo ali se u naredna četiri veka na granice istočnog rimskog carstva, pa i na samu njegovu teritoriju doselajvaju Sloveni što će predstavljati uzrok prilične nestabilnosti države.

Veliki problem za Vizantiju bili su Persijanci koje će vizantijska vojska uništiti 627. godine, ali već tri godine kasnije na scenu stupaju Arapi (divlja arapska plemena).

U 8., 9. i 10. veku na teritoriji Vizantije Bugari su formirali svoju državu i mada su oni Ugro-finskog porekla potpuno će se slovenizovati.

Carstvo u 10. veku cveta da bi sredinom 11. veka 1054. godine došlo do raskola crkve i njene podele na pravoslavnu i katoličku. Dolazi do krstaških ratova koji završavaju 1204. godine najstrašnijom pljačkom Carigrada predvođene Mlecima-katolicima. Svrgavju vizantijskog cara i 4

postavljaju svog vladara. U sledećem periodu u nardnih par vekova dolazi do opadanja moći Vizantije i ona na početku 15. veka biva svedena samo na Carigrad.

Turci su 1453. godine posle 7 nedelja opsade grada ušli u Carigrad pobili narod i potpuno ga razorili.Tri dana su Turci grad pljačkali i na kraju su ga spalili. Poslednji vizantijski car, Konstantin XI Paleolog Dragaš bio je potomak Nemanjića po majci. Njegova majka Jelena Dragaš bila je udata za Manojla II. Ukupan broj sačuvanih rukopisnih knjiga na starogrčkom jeziku se procenjuje na 55 000 od kojih oko 40 000 pripada periodu Vizantije. Za isto to vreme latinskih rukopisa je bilo oko 300 000.

Posle pada Vizantije mnogi učeni Grci intelektualci počeli su da prelaze u Evropu. Bio je u to vreme u Evropi period humanizma i renesanse (13. i 14. vek) period koji je obeležio obnovu antičke kulture.

Zato je dolazak učenih Grka bio veoma dobrodošao i za razvoj pisma i za razvoj biblioteka, a mnogi od njih se uključuju i u štamparstvo u kasnijem periodu.

14. i 15. vek Evropa je bila stecište učenih Grka.

U 18. veku stav prema grčkoj kulturi i Vizantiji se drastično menja.

A tadašnja intelekualna elita na čelu sa Rusoom i Volterom smatrali su da je Vizantija mračan period u istoriji, period divljaštva i u svojoj neobaveštenosti uticali su na neizučavanje Vizantije.

Tek u 20. veku će se razviti vizantologija, a njen najveći predstavnik biće Francuz, Pol Remer.

Vizantolog Georgije Ostrogorski kod nas počinje sa izučavanjem Vizantije posle II svetskog rata.

Knjige u Vizantiji

5

Vizantija je od grčke nasledila materijal za pisanje tako da na samom početku svog nastanka za pisanje koristi papirus kao materijal na kom se piše i kalamus kao sredstvo za pisanje.

Trgovina knjigama nije bila poznata. Nisu postojale radionice za sistematsko prepisivanje knjiga i dalju prodaju istih.

Ali jesu prepisivali knjige, pozajmljene od prijatelja i ono se vršilo po manastirima u njihovim skriptorijumima.

U 4. veku se kao materijal za pisanje uvodi pergament, a cena knjige raste jer je materijal veoma skup kao i proces prepisivanja koji je uz to i veoma dugotrajan. Sve to je onemogućavalo formiranje privatnih kolekcija.

Za razliku od Evrope gde su prepisivači bili isključivo monasi, u Vizantiji su prepisivači bili I profesori univerziteta, činovnici, notari i sveštenici koji su svoje dnevne poslove dopunjavali pisanjem i prepisivanjem.

Prepisivala su se dela antičkih pisaca, ali i biografije, autobiografije i hronike. Dela svetih otaca prepisivana su u manastirima gde ih prepisuju pisari koji rade za novčanu nadoknadu.

Još u 9. veku postoje povelje pisane na papirusu, mada već od 6. veka pergament potiskuje papirus i preuzima primat kao materijal na kom se piše. Malo je danas papirusnih spomenika iz perioda Vizantije, što je dokaz da se svitak kao oblik knjige rano napušta i da je u upotrebi nov oblik knjige kodeks čije su stranice od pergamenta. Tako da sa pojavom kodeksa knjigovezački zanat postaje veoma unosan.

U 11. veku se javljaju prvi tekstovi pisani na hartiji (bobmbicina – vrsta papira izrađena od pamuka koja je dosta porozna) .U 13, veku papir se potpuno odomaćuje u Evropi.

Vizantijske biblioteke

U Vizantiji je bilo 4 vrste biblioteka:

6

1. CARSKE BIBLIOTEKE – čiji su osnivači bili carevi, nalazile su se u prestonici u Carigradu.

2. JAVNE-NAUČNE BIBLIOTEKE – osnivane pri naučnim ustanovama (u Carigradu, Aleksandriji, Antiohiji) 3. PRIVATNE BIBLIOTEKE – Koje su bila svojina uglavnom Vizantinaca – bibliofila i nalazile su se uglavnom u svim većim gradovima i kulturnim centrima 4. MANASTIRSKE BIBLIOTEKE – osnivane u mnogobrojnim manastirima rasutim po celoj teritorii carstva.

Tačan broj biblioteka u Vizantiji nije nam poznat ali on sigurno nije bio mali. Znamo da je u Vizantiji bila razvijena kultura, filozofija, istorija, književnost i da se uz postojanje svetovnih knjiga paralelno javlja i crkvena literatura.

Pismenost Slovena Pismenost Slovena nastaje na temelju vizantijske pismenosti.U doba kada su se Sloveni spustili na Balkansko poluostrvo više su naseljavali prostor oko Soluna nego teritorije na kojima se danas nalaze.

Bio je to sudar dve civilizacij; vizantijske koja je baštinila antičku kulturu i kulture Slovena koja je predstavljala nekompaktnu nacionalnu skupinu.

Sloveni su u to vreme bili narod koji se stalno selio, sastavljen od plemena na različitom stupnju razvoja.Vizantija je odlučila da omogući Slovenima postepeno adaptiranje novoj sredini i i nenasilno prihvatanje hrišćanstva na sopstvenom jeziku. Rastislav je bio kralj Moravske, teritorije na kojoj se hrišćanstvo među Slovenima prvo i razvilo. Rastislav je tražio od zvanične Vizantije da pošalje misionare koji će na slovenskom jeziku širiti hrišćanstvo.

Konstantin (Ćirilo) i Metodije doneli su sa sobom hrišćanske knjige na slovenskom jeziku i tako ga približili Slovenima. Konstantin je bio bibliotekar crkve Svete Sofije kog su zbog učenosti zvali Filozof. On 7

se i ranije nalazio u diplomatskim misijama među drugim narodima.

Metodije se rano zamonašio i postao iguman jednog manastira na Olimpu. Pre puta u Moravsku preveli su crkvene knjige na jezik solunskih Slovena, kojim su dobro vladali. Za potrebe prevoda hrišćanskih knjiga sastavili su pismo na osnovu grčke kurzivne minuskule, mada je glagoljica bila više majuskulno pismo. Godine 864. počela je misija braće Konstantina i Metodija ali je naišla na protivljenje franačkih misionara koji su hrišćanstvo širili na latinskom jeziku. Godine 869. Konstantin i Metodije su stigli u Rim radi odbrane slovenskog bogosluženja. U Rimu se Konstantin zamonašio i dobio ime Ćirilo. U Rimu je i umro. Godine 870. Metodija Papa postavlja za arhiepiskopa panonsko-sremskog i on nastavlja svoj misionarski rad. Sve do 885. godine kada Metodije umire traje sukob sa franačkim sveštenstvom i te godine učenici Ćirila i Metodija bivaju proterani iz Moravske i efekti njihovog rada bivaju poništeni.Posle proterivanja njihovi učenici su se uputili ka jugu u dva pravca. Prva grupa je otišla u Preslav (bugarsku prestonicu). Iz ove grupe su Kliment i Naum poslati u Kutmičevicu da tamo šire hrišćanstvo. Druga grupa se uputila u Dalmaciju i o njoj nema podataka. Postoje iz IX veka papski dokumenti koji govore o širenju hrišćanstva među Srbima u Zeti ali se ne zna da li su ti misionari pripadali ovoj drugoj grupi.

Pismo koje su sastavili Konstantin i Metodije u 9. veku danas zovemo Glagoljicom (glagoljiti – govorirti), 23(?) godine kasnije u Preslavu ili mozda u Ohridu nastaje Ćirilica. Sastavio ju je Kliment – učenik Ćirila i Metodija. On je nazvao Ćirilicu po svom učitelju.

Sastavio ju je iz Uncijalnog grčkog pisma a iz glagoljice je uzeo fonetski princip, sistem i naziv slova (38 slova). Nacrt slova je bio jednostavniji i to je olakšalo upotrebu. Veliki broj slova je identičan sa grčkim pa je ćirilica predstavljala most između Grka i Slovena. Široko je korišćena.

Glagoljica se zadržala do 12-13. veka , a u Hrvatskoj se razvila Uglasta glagoljica i sačuvala se u hrvatskom čakavskom dijalektu do 19. veka.

Poslednji čovek koji je pisao glagoljicom umro je 1904. godine. U 10. i 11. veku glagoljicu u Hrvatskoj čuvaju popovi Glagoljaši, kao vid pisanja kod Hrvata.

Makedonci, Srbi, Bosanci, Rusi i Bugari pišu ćirilicom i na tom pismu počinje da se razvija srpska, bugarska i ruska književnost. Preslav

8

(prestonica Bugarske) je bio kulturni centar slovenske književnosti sve do 917. godine dok carstvo nije razoreno. Za vreme bugarskog cara Simeona slovenski jezik postaje službeni jezik i jezik administracije. Godine 918. javlja se ideja o osnivanju Patrijaršije.

Za vreme cara Simeona i njegovih naslednika nastaju Žitije solunske braće koju pišu njihovi učenici. Pored žitija koje su sve teološkog i religioznog karaktera javljaju se i novi književni žanrovi službe, pohvale, filološke rasprave. Na primer: Služba Ćirila i Metodija, Pohvala Ćirilu i Metodiju(napisao Kliment Ohridski). Filološka rasprava Crnorizca Hrabrog «Slovo o pismenima» je svetovni tekst koji se bavi problemom slovenske pismenosti. To je tekst čoveka koji daje vrlo kompletnu obradu pitanja: otkud Slovenima pismenost.

Prvi staroslovenski tekstovi su vrlo pouzdani. Podaci su precizni, tačni i istorijski proverljivi. U Vizantiji su negovali letopis i hroniku, a žitija imaju istorijsku crtu.

Kliment odlazi u jugozapadnu Makedoniju, Kutmičevicu i tu razvija delatnost. Imao je čak 3,5 hiljade učenika koji su prihvatili hrišćanstvoi dalje ga širili. Sveti Naum je napisao «Žitije Klimentovo».

Kliment je u Makedoniji bio ne samo prosvetitelj nego i autor (20 knjiga).

Napisao je «Žitije Ćirila i Metodija» i dr...........

U isto vreme kad Kliment radi u Makedoniji je mesto gde se pojavljuju i mnogi podvižnici i svetitelji: Prohor Pčinjski, Rilski Jovan i dr. Oko ovih podvižnika formiraće se prvi sloj slovenske književnosti. Na taj način se formira književnost uz crkvu(?).

Spomenici iz ovog vremena

Najstariji glagoljski spomenici s kraja 10 i iz 11 veka su:

9

Glagoljsko-Zografsko jevandjelje nastalo u Makedoniji s kraja 10. veka je najstarije staroslovensko jevanđelje. Ima 303 lista od kojih je najveći deo pisan glagoljicom, a 50 listova je pisano ćirilicom i oni su nastali kasnije. Nađeno je u Manastiru Zografi na Svetoj gori. Danas se nalazi u Sant Petersburgu.

Marinsko jevanđelje s kraja 10. i početka 11. veka. Zove se jos i Marijino ili Bogorodičino. Pronađeno je u skipu rođenja Bogorodice Marije na Svetoj Gori. Ima 174 lista. Nalazi se u Moskvi. Nama Srbima je izuzetno značajno jer se u njemu nalaze prve odlike srpskog govora (verovatno je prepisivač bio Srbin) i verovatno da je srpska redkcija staroslovenskog jezika u to vreme već bila relativno formirana.

Asemanijevo jevanđelje (Asamanovo) u Makedoniji u 11. veku. Ima 158 listova i nabolje je očuvano. Godine 1736 u Vatikan ga je iz Jerusalima odneo bibliotekar vatikanske biblioteke, Jozef Asamani.

Sinajski psaltir u Makedoniji u 11. veku je glagoljski spomenik.

Pronađen je u grčkom manastiru Svete Katarine na Sinajskoj gori. (Danas se nalazi na Sinajskoj gori)? ovde dopuniti i proveriti....

Sinajski trebnik iz 1116. god je zbirka bogoslužbenih, crkvenih tekstova. Ima 109 listova. Spada u letopise i najukrašenije rukopise iz ovog perioda.

Kločev zbornik (Klocov) je zbirka pripovesti (propovedi). Po nekim proračunima ima oko 400 listova a sačuvano je 14. Od toga se dva lista čuvaju u Austriji a 12 listova u Trentu u Italiji.

Spomenici na ćirilici- ćirilske knjige

Suprasaljski zbornik. Suprasalj je manastir u Grčkoj gde je nađen. To je zbirka žitija i crkvenih beseda za razne prilike. Pisan je skraja 11. i početkom 12. veka verovatno na teritoriji Bugarske. Danas se delovi čuvaju u Ljubljani u Sloveniji i Rusiji (Sant Peterzburgu).

10

Savina knjiga – nastala je u 11. veku u severoistočnoj Bugarskoj. Danas se čuva u Moskvi.

Sva ova nabrojana dela spadaju u staroslovensku književnost.

Srpska knjiga srednjeg veka se intenzivnije razvija sa Nemanjićima i Svetim Savom.

GLAGOLJICA I ĆIRILICA

Mada su u ranijem periodu postojale nedoumice oko toga koje je pismo prvo sastavljeno, glagoljica ili ćirilica, u poslednjih 20 do 30 godina na videlo su izašle činjenice na osnovu kojih se sasvim pouzdano može tvrditi da je prvo nastala glagoljica, a zatim dvadesetak godina kasnije i ćirilica.

GLAGOLJICA je pismo nastalo po uzoru na grčki minuskulni kurziv, ali ju je Ćirilo stilizovao u majuskulno (majuskulna slova su velika, štampana slova međusobno nepovezana). Kao tip oblog pisma na teritoriji Makedonije i Bugarske zadržala se do kraja 12 veka. Dok je od 13. veka pa sve do novijeg vremena (do početka 20. veka) među hrišćanima sačuvana na području čakavskog dijalekta uglasta glagoljica. Poslednji čovek koji je pisao Glagoljicom umro je 1904. godine.

ĆIRILICA je pismo za čije sastavljanje je sastavljač uzeo kao predložak grčko uncijalno pismo. Iz glagoljice je zadržan fonetski princip, red slova i naziv slova, ali je oblik slova uprošćen što je čini lakšom i jednostavnijom za upotrebu. Zbog toga će potisnuti glagojicu, a od 10.veka proširiće se među slovenskim narodima. U 11. i 12. veku prerasta u redakcije sa nacionalnim predznakom. Ćirilica je sve do danas ostala najrasprostranjenije pismo među slovenskim narodima. Veliki broj slova

11

je identičan sa grčkim pa je Ćirilica predstavljala most između Grka i Slovena.

12

’’Slovo o pismenima’’ predstavlja jedan od retkih tekstova slovenske pismenosti. Godine, ličnosti i događaji su pouzdano opisani u ovom delu. Značajan je za početak slovenske filologije, za istoriju, dokumentalistiku. Monah Hrabar (Crnorizac Hrabar) je pisac sa početka 10.veka koji je pripadao drugoj generaciji učenika Ćirila i Metodija, živeo je u Makedoniji, a datiran je u taj period zahvaljujući podatku u knjizi.

Samo delo je polemika o vrednosti slovenske pismenosti. Dok opravdava postojanje slovenskih pisaca, pokazuje znanje i poznavanje grčke kulture i istovremeno se zalaže za slovensku pismenost. U samom delu nam otkriva da zna da grčko pismo potiče od jevrejskog. α - u grčkom znači tražiti (alef-alfa-az u 3 pisma)

Jevrejsko pismo je sveto pismo, grčko pismo je sveto pismo, a Crnorizac Hrabar je želeo da i slovensko pismo bude sveto. U svom delu je iznosio mišljenja onih koji su za i onih koji su protiv. Slovensko pismo je imalo 38 slova. Sastavili su ga Konstantin (Ćirilo) i Metodije, a imalo je 22 grčka slova + 14 koje je Konstantin izmislio.

Hebrejski, latinski i grčki su sveta slova – nalaze se na Hristovom krstu.

Za vreme razvoja slovenske pismenosti nemački sveštenici su progonili Ćirila i Metodija.

Crnorizac nam u delu ’’Slovo o pismenima’’ kaže da Bog nije razdelio jezike. Zna koja slova je ko od grčkih gramatičara dodao i navodi: ’’Mnogi, u grčkoj, za mnogo godina sabraše 38 slova’’. Pagani (Jelini) njih 7 su sastavili grčka slova a 78 ih je bilo angažovano oko prevoda, a Sv. Ćirilo, Božji čovek, sam sačini slovenska slova i prevod. Dakle, Sloveni su imali samo jednog sastavljača koji je za kratko vreme sastavio pismo sa isto toliko slova i to je jedan od ključnih razloga zbog kojih se Crnorizac zalagao za to da slovensko pismo bude sveto. Ćirilica će posle 20 godina potisnuti glagoljicu.

Ovaj tekst je svetovni i autentičan. Navodi vreme vladara Mihaila (grčkog), Borisa (bugarskog) i kneza Rastislava kao i godinu 6363.po 13

aleksandrijskom računanju vremena što ovaj tekst precizno smešta u 863.godinu.

Crnorizac se zahvaljuje Bogu što nam pokazuje da je način pisanja teksta bio srednjovekovni.

Odnos prema knjizi i pisanju - u Vizantiji oblik knjige je kodeks a u srednjem veku je pergamentni svitak koji će služiti kao vrsta svečanog dokumenta, povelja, darovnica, ugovora; vezan je za kancelarije vladara i crkvenih velikodostojnika, ali će kompletna pismenost biti u obliku kodeksa. Taj kodeks srednjeg veka izrađivan je kao pergamentni; u 14.veku će ući hartija u upotrebu, najpre u Hilandaru i na Svetoj gori, a zatim u srpske zemlje. Uvožena je iz Venecije.

Suština pisanja u Srednjem veku je da se razlikuju poimanje našeg pisanja (u današnje vreme) i autorstva od onog u srednjem veku. Danas se na Internetu može naći svašta a da za to ne tražimo dozvolu od autora. Pojam autorstva je postao dominantan u 19.veku, a u srednjem veku ga nema. Postoji osnovni biblijski tekst koji se sve do pojave štampe ne pojavljuje kao integralni tekst Starog i Novog zaveta. U srednjem veku se prepisuje, bilo u delovima, bilo u različitim kombinacijama koje su naručivali vlastelini za svoje potrebe. Što je više starijeg teksta preuzeto to je tekst bio vredniji i značajniji, a što je manje svoga pisar unosio to je više izlazila na videlo skromnost autora, skrušenost u prenošenje božanske reči, njegovo umanjivanje u odnosu na svetu knjigu i njegov pokušaj da se pisanjem iskupi za ovozemaljske grehe.

Prevođenje

Umnožavanje svetih spisa bilo je važnije od pisanja novih.

Prepisivanje je bilo značajnije od stvaranja. Autor (pisar) knjige dvostruko je zatomljen u svom procesu pisanja, prenosilac je Božijih poruka, nesavršen i nedostojan, smeran, skrušen, ali je i zaklonjen iza 14

ličnosti poručioca teksta. Istinski pokretač svakog posla prepisivanja je osoba koja naruči njegovo umnožavanje, nekada plati a nekada ne.

Pojedinci koji po nalogu formiraju neku vrste kulturnog ambijenta; vladari retko pišu ali naručuju. Đorđe Trifunović navodi koje su knjige naručene od strane Despota Stefana Lazarevića (15.vek). Despot Stefan Lazarević nije bio jedini pismeni vladar jer je pre njega bilo napisano Miroslavljevo jevanđelje (Miroslav je bio brat Simeona Nemanje) i Vukanovo jevanđelje koji svedoče da se još u 12.veku naručivalo za sopstvene potrebe ili potrebe svojih zadužbina. Najviši društveni sloj 12.veka javlja se kao naručilac ambijenta u kojem se ceni knjiga i pisanje. Posao nije bio lak jer je 38 slova postojalo od kojih se 3 nisu koristila a 11 se koristilo doslovno. Pisar se morao obrazovati, morao je imati zavidnu jezičku kulturu i da traga za raznim varijantama teksta, da ih sakupi i oblikuje kako bi za svoj prepis izabrao najbolji izvod.

Predložak je reč koja se koristi i označava knjige po uzoru na koje se tekst prepisuje. Sam proces prepisivanja bio je različit. Benediktinski red sveštenika je prepisivao u velikim manasrirskim skriptorijumima gde je jedan monah diktirao a nekoliko desetina ih je pisalo po njegovom diktatu, dok su Cistercite pisale u osami u svojoj ćeliji.

Naši prepisivači nisu pisali po glasnom diktatu nego su pred sobom na kosom stolu dražao predložak a knjiga na kojoj su pisali bila im je na kolenima. Taj posao je bio jako težak, jer nije bilo grejanja. Pisalo se od ujutru do uveče bez prekida da bi se uštedelo vreme. Postoje zabeleške pisara na težak rad prepisivanja usled čega su im pucale kičme, da su promrzli, molili se Bogu i nadali se da će okajati grehe. Ponekad je ovaj posao bio nagrađen ali je najčešće rađen radi iskupljenja. Taj red pisanja je uveden u srpske manastire po ugledu na Studitski manastir u kojem su postojale rigorozne kazne za slomljeno pero, pogrešno napisanu reč itd.

Kada rukom pišu (kako to Đorđe Trifunović naziva’’unutrašnje tkanje’’ u kojem su bitni pokreti oka i ruku i razumevanje teksta) nikada nije mogla biti identična kopija. U detaljima srednjovekovnih rukopisa se otkrivaju karakteristike pisara pa se na taj način prati razvoj pisanja.

15

Dimitrije Bogdanović nam otkriva da je srpska književnost srpske redakcije staroslovenskog jezika ostavila 9000 pisanih spomenika u periodu od 12.do 18.veka, od kojih nam 2/3 nije sačuvano. Preko 15 000 vrsta različitih zapisa su ostavili pisari. Dva velika zapisa koja su antologijska, jedan je ostavio Isaija monah (Marička bitka) ostavlja zapis o svome radu i vremenu, a drugi je Radoslavljevo jevanđelje – stradanje despotovine pred pad Turaka. Njega je pisao Inok iz Dalše (manastir Dalša) u kome se ona kao prepisivač otimao anonimnosti i pisao o svojoj patnji.. Isaija monah 1371.godine (Marička bitka) prepisuje knjigu Sv Dionisija Pagijata. Maričku bitku istoričari smatraju najznačajnijim događajem pred pad Carigrada jer su njome omogućeni prodori na Balkan.

Pored pisara postoji i iluminator, za razliku od pisca koji crnim ili tamno sivim mastilom piše, iluminator piše početak, crta zastavice crvenom ili retko kada plavom bojom. Za posebne prilike se koristi zlatna boja, a neretko se iznajmljuju posebni majstori slikari minijature.

Iluminatora je u srpskim manastirima bilo jedan do dva, a njihovih lepo ukrašenih knjiga ima mnogo od kojih je najlepše Radoslavljevo jevanđelje.

Minhenski psaltir (15.vek) važi za sam vrh srpskog iluminiranja. Sa pojavom papira kod nas dolazi do pojave upotrebe hartije sa filigranima (vodenim žigovima). Filigrani nam obezbeđuju da nedatirane rukopise datiramo i to prilično precizne tačnosti u 3 do 4 godine. Filigranološki album popisao je 16 000 znakova.

Za vreme bombardovanja Narodne biblioteke 6. aprila1941.godine izgorelo je preko 1 300 rukopisa 12-18.veka. Mnoge najstarije srpske knjige nestale su u tom požaru. Vrednost knjiga nikada nije nadoknađena. Odnošenje knjiga kao ratni plen u ime nauke, radi trgovine (u 18. i 19.veku u srpskim manastirima) predstavljalo je veliko oštećivanje građe.

Naučnici tokom 18.veka ne beleže postojanje uređene biblioteke u Hilandaru. Knjige su razbacane svuda ali ne govore ni o vrednim rukopisima koje su videli. Godine 1845.kada dolazi ruska delegacija

16

manastiru Hilandar cepa se poslednja strana Miroslavljevog jevanđelja koja se iznenada izlaže na izložbi nekoliko godina kasnije gde je Stojan Novaković pronalazi.

Varsemeleon na grčkom znači crvena boja i nalazi se na poslednjoj strani Miroslavljevog jevanđelja – po narudžbini kneza Miroslava za njegovu zadužbinu u Bjelom polju. Od 15-18.veka Miroslavljevo jevanđelje se nalazilo u Hilandaru, a Aleksandru Obrenoviću su poklonjene 2 najveće svetinje kao zahvalnost za plaćanje dugova Hilandara( Nemanjina osnivačka povelja koja je 1198.nestala kada je izneta iz Hilandara).

Godine 1903.Jevanđelje je skonjeno i posle prvog rata našlo svoje mesto u muzeju kneza Pavla.

17

Štamparije u Srbiji

Danas je sačuvano 42 naslova srbuljskih knjiga. Srbulje su rukopisne i štampane knjige u periodu između 12-18.veka pisane na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika. Pisane su do 30-ih godina 18.veka, kada dolaze ruski učitelji i unose rusku redakciju staroslovenskog, koji će u crkvenoj službi ostati u upotrebi do dana današnjeg.

Ceo 18.vek će biti vek naizmeničnog korišćenja ruskoslovenskog, narodnog i slavjanoserbskog jezika.

Iako Vuk nije doživeo pobedu, on je izneo posao do kraja za razliku od Save Mrkalja koji za to nije imao snage. Vuk je omogućio demokratičnost čitanja i obrazovanja. Omogućio je narodu da se obrazuje i da napreduje.

U 19.veku, za svega 50 godina od oslobođenja od Turaka, Srbija je prevalila ogroman put. Vuk je ostavio beleške da nije postojao ni jedan pismen čovek u Srbiji, a i da jeste nije imao kome da piše. Od 25 000 ustanika možda je svega jedan bio pismen. Već 70-ih i 80-ih godina 19.veka Srbija je uhvatila korak sa Evropom. Vuku je često zamerano što je odneo 30 vrednih knjiga u Austrijsku nacionalnu biblioteku.

Objašnjenje za to leži u vremenu u kojem se sve dešavalo kao i u okolnostima koje su na to prisiljavale Vuka. Naime, postojalo je nekakvo pravilo koje je važilo da ako broj srpskih monaha u Hilandaru padne ispod pet, Hilandar postaje bugarski manastir, zbog toga što su Bugari u 17.i 18.veku po 50 godina vladali Hilandarom. Iz straha da Bugari ne preuzmu vredne knjige, Vuk ih je prebacivao u Austriju.

Štampanje na Cetinju Gutenberg pravi revoluciju u radu i odnosu prema knjizi. Za 50-ak godina nakon izuma štampe, ona se jako brzo raširila po Evropi. Prva štampana 18

knjiga (inkunabula) je ličila na rukopisnu. Slova su ručno slagana, pa štampana, a sličice i zastavice su bile ručno rađene.

Godine 1501.otvoriće se štamparije u Evropi, pa i prva ćirilska štamparija Švajpolta Fiole 1491.godine u Krakovu, a duga ćirilska štamparija će biti štamparija Đurađa Crnojevića.

Prvu svoju knjigu objavljuje 4.1.1494.godine Đurađ Crnojević. Kraj rada te štamparije je 1496.godina kada je Crna Gora zvanično izgubila samostalnost, a vladar Ivan Crnojević prebegao je u Veneciju.

Jezik na kojem je štampano je srpska redakcija staroslovenskog jezika, dakle to su bile srbuljske knjige i zato o toj štampariji govorimo kao srpskoj. Đurađ i Ivan Crnojević su bili velikaši. Smatrali su se dvorjanima srpskih despota. Štampariju je osnovao Đurađ Crnojević donevši iz Venecije štamparsku mašinu i tipove slova. Doveo je prve majstore, štampare i za tri i po godine koliko je radila štamparija, objavljuje 5 knjiga. Ljudi koji su u štampariji radili, o njima znamo iz predgovora Oktoihu prvoglasniku u kojem sam Đurađ Crnojević objašnjava da su u ratovima sa Turcima mnoge knjige propale, da je za njima bila velika potreba i da je on na Cetinju sa osmoricom ljudi radio na prvim štampanim knjigama. Samo jedno ime pominje po imence – monah Makarije koji je bio glavni majstor, a uz njega se Đurađ Crnojević bavio rukodelisanjem ovih knjiga i još sedmorica uz njih.

Izgleda da je prva knjiga koja je štampana na Cetinju, čije je štampanje počelo na Cetinju, bio psaltiri i nema sumnje da je tokom 1493.godine rađeno na izradi tog psaltira, ali je iz nekog razloga rad na njemu prekinut pa je pa je najpre odštampana prva knjiga Oktoih prvoglasnik, ona koja donosi prva četiri glasa, zatim Oktoih petoglasnik, pa je onda dovršen i objavljen psaltir 22.09.1495. nakon toga je urađen Molitvenik, a verovatno odmah za njim se pojavilo Četvorojevanđelje crnojevićko koje je danas izgubljeno.

Znamo da je ta knjiga postojala. Imamo zabelešku da je posedovao jedan manastir u Vojvodini. Od ovih pet, Oktoih osmoglasnik je sačuvan u celini, petoglasniku nije sačuvan ni početak ni kraj, pa su izostali svi podaci iz uvoda i pogovora u kojima se moglo pročitati ko je radio i 19

koliko dugo. U pogovoru psaltiru nalazi se datum kada je objavljen, dok je Četvorojevanđelje u celini izgubljeno. Štamparija je morala raditi najdalje do pred kraj 1496.godine, jer je pred kraj te godine Đurađ izbegao u Mletke i sa sobom poneo štampariju. Đurađ Crnojević bio je kratko vladar Crne Gore od 1490-1496.godine. U to vreme je nosio titulu Vojvode Zete. Cela Zeta više nije bila u njegovom posedu, već pod Turcima, a on je vladao od Crvnice do reke Morače. Nezahvalna mu je bila uloga da manevriše između Mletaka (bio je ozenjen mletačkom princezom) i Turaka, i taj usud da se stalno opire pritisku i jednih i drugih pratio ga je celog života. Đurađ Crnojević je u suštini tragičan lik. Pokušao je u tim danima nestabilnosti zemlje da sačuva tradiciju pisama. Pokušavao je da nastavi rad dvordkih i crkvenih pisarnica koje su u njegovo vreme bile raširene. Njegov otac, Ivan Crnojević, podigao je Bogorodičinu crkvu na Cetinju, a Đurađ je oko nje zasnovao Cetinjski manastir. Ivan Crnojević je na Cetinje preselio i novo sedište Zetske mitropolije i to će biti poslednji izdanci crnogorske države pred pad 1496.godine.

Pošto je 1496.god morao da odustane od odbrane Crne Gore i da se povuče pred Turcima, Đurađ odlazi u Veneciju, u tazbinu, i tu neko vreme pokušava da dobije podršku za borbu protiv Turaka. Međutim, oni nemaju priliku tada da mu pomogni i Đurađ pristupa službi mletačkog dužda i dopada tamnici. Da bi se spasio obratio se za pomoć Turcima i turski vladar mu je ponudio da pređe u Anadoliju. Ostavio je testament svojoj ženi Izabeli (koji nam je ostao na italijanskom), kreće na put u Anadoliju i od tada više nemamo podataka o njemu. Đurađ je imao brata Vuka, ali su Turci na sve načine pokušavali da ih posvađaju. Posle 1506.godine smatra se da Đurađa više nema među živima. Nestaje bez traga, ali ostaje sumnja da su ga Turci likvidirali.

Oktoih prvoglasnik – njime započinje ćirilično štampanje na slovenskom jugu. Jedna je od osnovnih bogoslužbenih knjiga. Sadržaj je podeljen na 8 glasova, svaki glas na dane u nedelji i to počev od subote.

Odeljke u oktoihu čini pevanje za jedan dan koji počinje večernjom službom koja se poje od 18h, zatim se peva polunoćnica pa noćnica, a onda jutarnji krug bogosluženja koji traje i završava se trećim, šestim i devetim časom za naredni dan.

20

Đurađ u predgovoru kaže da ga je godinu dana radilo osam ljudi.

Najbolje je očuvana knjiga od svih Crnojevićkih. Danas znamo za preko 100 knjiga koje su sačuvane cele ili u odeljcima, pa se smatra da je oktoih morao biti štampan u većem tiražu od ostalih. Kasnije štamparije obnavljale su petoglasnik a ne oktoih, te naučnici smatraju da je njegov tiraž vzadovoljavao sve potrebe. Štampana je u folio formatu i to u crnoj i crvenoj boji. Ima 370 listova, odnosno 33 tabaka od 8 listova i jedan tabak od 6 listova – 737 štampanih strana. Ima 3 zastavice, poneki uokvireni inicijal (karakterističan za psaltir) a ima obeležene sveščice (pategione) i to ćiriličnim slovima. Svi počeci poenja za jedan dan rađeni su crvenom bojom, a ostalo crnom.

Oktoih petoglasnik – po svoj prilici je imao Arhimandrit Lukijan Mušicki koji ovoj o knjizi ostavlja zabelešku da ona ima 272 lista. Mi danas imamo sačuvanu otprilike 1/6 tog teksta i to negde iz prvog dela knjige, ali bez samog početka i svih zapisa o datiranju i tempu rada na knjizi. Kao i prvoglasnik, i petoglasnik je doživeo jedno luksuzno fototipsko izdanje, a obe te fototipije ima naša NBS. Psaltir – je treće izdanje Crnojevića. Sačuvan je u celini. Spada u tzv psaltire sa posedovanjem (proširena verzija), sem osnovnog teksta psalama sadrži razne tekstove za bogosluženja. Među tekstovima je kalendar, uspomena na pojedine svece, delovi pohvalnih slova Sv Savi, Simeonu, Ćirilu. Psaltira ovog imamo 25 sačuvanih primeraka. Neki su u celini sačuvani. Veoma je stradao tokom bombardovanja ’’41.god. Tada su u NBS izgorela 4 primerka ove knjige. Psaltir ima 348 listova, ima format četvrtine, a ono što je posebnost su inicijali koji su uokvireni i posebno izrađeni tj otiskivani sa klišea, nekada u crnoj a nekada u crvenoj boji. Sem inicijala ovaj psaltir nema ilustracije, ima svega 4 zastavice koje su, zapravo, grb Crnojevića.

Molitvenik – je četvrta knjiga koja se pojavila. Nepotpuno je sačuvana i to oko 2/3 teksta. Pretpostavlja se da je imala oko 319-320 listova, a danas se najobimniji fragment ove knjige čuva u crkvi Svete Trojice u Pljevljima i ima 184 lista. Postoje još tri fragmenta koji dopunjavaju do 201 lista, a ni početak ni kraj nisu sačuvani kao ni zapis o izradi. Ovaj najveći fragment nema ni zastavice ni inicijale, dok jedan fragment koji se čuva u muzeju srpske pravoslavne crkve ima. Ova knjiga je rađena neposredno posle psaltira i to naučnici dokazuju na osnovu pojedinih 21

slova. Potpuno je, iz tog razloga, nepoznato kada je rađeno četvorojevanđelje.

Dalje, sa procesom štampanja nakon ovih 5 knjiga, Makarije će zajedno sa Đurađem Crnojevićem i sa štamparijom otići u Mletke u Veneciju u vreme prodora Turaka. Makarije je interesantna ličnost.

Makarije od Crne Gore je ličnost koja zasniva srpsko ćirilično štamparstvo i otićiće u Veneciju, pa u Rumuniju i onde zasnivati najstariju rumunsku štampariju i ostaće zabeležen u istoriji knjige kao otac rumunskog štamparstva. Postoje mnoge nedoumice, ali se pouzdano zna da je život završio kao iguman manastira Hilandara i da je sa sobom poneo sve knjige i ćirilične i rumunske, te njemu treba da zahvalimo što Hilandar ima te knjige.

Izuzetno je vrednovan njegov rad. Knjige i motivi ovih knjiga će se javiti u svim kasnijim srpskim štamparijama: u Goraždu, Gračanici, Mileševi, Beogradskoj pa i u štampariji u Mrkšinoj crkvi (zagonetnoj crkvi za koju ne znamo gde se nalazi). Jedina štamparija Božidara Vukovića koja radi u Veneciji od 1519.godine neće ponavljati crnojevićke motive, ali će se jedan kasniji nastavljač rada vukovićke štamparije takođe pozivati na tradiciju štampanja u crnojevićkoj štampariji.

Vremena su teška i smutna, a Mletačka republika se pominje kao oslonac.

Venecija nije bila samo vojna i ekonomska sila, već i veliki centar evropskog štamparstva počev od kraja 15.veka i tokom celog 16.veka(1469).

Johan Despira prvi italijanski štampar, biće i prvi štampar u Veneciji, a od 1488.god radi u Veneciji Aldo Manuci, najznačajniji venecijanski štampar. U tom razmaku od tri decenije, u Veneciji će raditi preko 50 štamparija. U tom periodu objavljeno je oko 4000 knjiga, što je više nego u ijednom evropskom gradu u tom periodu. Jedan među istaknutim venecijanskim štamparima bio je Andrija Paltašić koji je od 1477-1493 objavio 40-ak knjiga na latinskom jeziku. On je rodom bio Kotoranin, poznat je po izvanrednom kvalitetu knjiga i misli se danas da je on bio majstor kod koga je učio jeromonah Makarije. Izgleda da ga je Paltašić finansijski pomagao.

22

Venecija je bila glavni spoljašnji oslonac srpskom štamparstvu i odatle je preneta u crnojevićku štampariju, takođe i u goraždevsku koja je svoj rad i počela u Mlecima. U Veneciji će dalje raditi preko 7 decenija štamparija Božidara Vukovića i njegovih nastavljača. Tu će raditi i knjige štampati Jerolim Zagurović kao poslednji u nizu srpskih štampara u Veneciji u doba srbuljske knjige.

Srbuljske knjige oslonjene su na mletačke štamparije. Božidar Vuković koji je najznačajnije ime vezano za štampanje srpskih knjiga u Veneciji, poznat je pod različitim nazivima – Božidar Podgoričanin, Božidar Vuković Zećanin, a osnivač je i vlasnik najznačajnije srpske štamparije u 16.veku. On je bio izuzetno značajna, moćna i bogata ličnost. Bogatstvo je doneo kao izbeglica iz Crne Gore sa Đurađom Crnojevićem. Veoma mnogo se bavio trgovinom (tkanina i pamuk) i sa Turcima. Bio je omiljen u grčkoj koloniji u Veneciji i pred kraj života je bio predsednik jednog grčkog kluba u Veneciji. Smatra se da mu je Karlo V dao plemićku titulu smatrajući ga izuzetnim građaninom, a sam Vuković smatrao se pripadnikom srpskog plemstva i sanjao je da se vrati u Crnu Goru i da svoju štampariju tamo prenese i bude sahranjen. Sa štamparijom nije uspelo ali jeste sahranjen u Crnoj Gori. Štamparija Vukojevića je radila u dva navrata između 1519-1523.godine, pa zatim ponovo 1539.od kada će početi obnova izdanja koja su objavljena u prvom periodu, da bi od 60-ih godina pa do kraja veka mnogi nastavljači bili zakupci štamparija, štampali 1-2 srpske knjige i ustupali zakup nekom drugom.

Ukupno je bilo knjiga srpskoslovenskih štampanih 42. Ako bi trebalo da ih nabrojimo onda bi trebalo reći da je na tlu tadašnjih srpskih zemalja objavljeno 17 naslova ,onih prvih 5 iz crnojevićke štamparije, pa zatim 3 knjige uz štamparije u Goraždu: Služavnik goraždanski 1519/1520., Psaltir goraždanski 1521., i Molitvenik goraždanski 1523. U manastiru Rujno 1537.godine objavljeno je Četvorojevanđelje rujansko i to po ugledu na crnojevićko. U Gračanici je 1539.godine štampan Oktoih petoglasnik Gračanički kao ponovljeno izdanje crnojevićkog. U Mileševi su štampane 2 knjige, Psaltir mileševski 1544.god i Molitvenik mileševski 1546. U Beogradu se štampa 1552.god tzv Četvorojevanđelje beogradsko. U mileševskoj štampariji se 1557.god ponovo štampa Psaltir mileševski, drugo izdanje, 1562.god štampa se Četvorojevanđelje 23

mrkšinačko – iz Mrkšine crkve. Godine 1563.štampa se u Skadru Triod uvetni skadarski, a 1566.god štampa se Triod uvetni u Mrkšinoj crkvi.

Znamo za 2 knjige koje su objavljene u Rumuniji 1580.godine: Praznični minej, koji je pon ovljeno izdanje jedne knjige Božidara Vukovića 1538.god. I na samom kraju ovog perioda objavljen je Triod uvetni Jovana Crnogorca 1649.godine.

Sve ostale knjige,od onih 42 naslova- 19 gore navedenih, objavljene su u Veneciji od strane Božidara Vukovića, njegovog sina Vićenca Vukovića i nastavljača njegovog rada i dela koji su radili kao zakupci.

Za štampanje knjiga trebala je privilegija.

24

Srpski 18.vek

Ovo je vreme kada se obnavlja izdavaštvo kod Srba. Nakon propasti srpske država 1459.godine još 50-ak godina vući će se tragovi sjajne kulture koja se kod nas razvijala. Nastaviće da deluju manastiri, pisci, prepisivači rukopisnih knjiga, čak će Turci u svojim naletima na srpsko tle prihvatati tekovine srpske kulture. Posle 15.veka Turci su bili česti hodočasnici Mileševe. Verovali su u moć ovog sveca.

Turska je u prvoj polovini veka imala tolerantnu politiku prema Srbima jer joj je ovo tle bilo nesigurno, tek osvojeno. Ugari su često pokušavali da povrate svoj prostor i gurnu Turke južnije. Sa padom despotovine Ugari će potisnuti Turke sa Save i Dunava na današnje granice Makedonije, ali bez uspeha. Na severu je nastupilo prvo pomeranje srpskog življa nakon što su Ugari, u čijoj je vojsci učestvovao despot Vuk (Zmaj Ognjeni – izgubio teritoriju i bio primoran na povlačenje). Kreće nekoliko stotina Srba put Ugarske. Seoba u istorijskom pamćenju je seoba Srba pod Arsenijem II Čarnojevićem (1633-1706); patrijarh je od 1672.god sa sedištem u Peći. Za vreme Turskih pohoda na Beč 1683.god Arsenije III se stavio na stranu Austrougarske monarhije, a 1689.god i zvanično je sklopio sporazum sa Austrougarima o borbi protiv Turaka.

Austrougarska nekoliko decenija gubi i ide iz poraza u poraz, vojska se povlači a patrijarh suočen sa nadiranjem Turaka podiže Srpski živalj na povlačenje preko Save i Dunava. Krajem avgusta 1690.god patrijarh dobija i privilegiju austrougarskog dvora koja garantuje Srbima autonomnost, garantuje srpskoj crkvi autonomiju u odnosu na katoličko okruženje. Od tada on biva proglašen za poglavara srpske crkve u Austriji. Sve do 1706.god (godina smrti patrijarha) u Sent Andreji ta crkvena autonomija nije bila sprovedena, a srpska crkva nije imala ni svoje sedište.

Sent Andreja, nadomak Budimpešte, postala je stecište najbogatijih Srba prema jednom podatku iz 1706.god bilo ih je oko 12 000 i tu je boravio i srpski patrijarh Arsenije III. Iz ovog perioda ostalo je sačuvano 25

desetak knjiga (čuvaju se danas u Patrijaršijskoj biblioteci) koje je poneo iz Pećkog manastira i zaveštao svojim naslednicima. Ovaj fond se smatra rudimentom, početnim fondom, Patrijaršijske biblioteke u Beogradu.

Posle patrijarhove smrti sazvan je prvi narodni sabor u novoj zemlji i za patrijarha je izabran vladika Isaija Đaković za sedište patrijarha određen je manastir Krušedol na Fruškoj gori, međutim, već 1813.god na trećem narodnom saboru doneta je odluka da se sedište vrhovnog poglavara prenese u Sremske Karlovce i od toga se vremena srpska crkva u Austrougarskoj zove Karlovačka mitropolija, a ne patrijaršija, jer je patrijarh pristao da joj se ne prizna. U Sremskim Karlovcima lagano je počela da se popunjava ona biblioteka, ali će proći dosta vremena dok ona bude napunjena.

U Beogradu u to vreme postoji mitropolija, a Beograd je od 17181739.godine pod austrougarskom vlašću. Ova beogradska mitropolija (na turskom tlu) i Karlovačka mitropolija (austrijska) 1726.god će se ujediniti u jednu Beogradsko-karlovačku mitropoliju. Na žalost, ova vrsta crkvene organizacije neće potrajati jer će Turci 1739.god dobiti Beograd.

Ovaj period austrijske vlasti (1718-1739) se smatra najsvetlijim periodom Beograda u 18.veku. Pokušali su da izvuku Beograd iz potpune zaostalosti, formiraju škole i ostale ustanove kulture. Austrougarska je bila dobro organizovana država sa jakim činovničkim aparatom, sa sistemom obrazovanja. Za 20 godina svoje tekovine Austrijanci su pokušali da prenesu u Beograd. Godine 1739. Austrijanci vraćaju Beograd. Turci napadaju i divljački bombarduju tvrđavu i uništavaju dvor despota Stefana Lazarevića, ruše bedem od zoo vrta ka Vasinoj. Postojala je jedna pravoslavna i dve katoličke crkve, jedna škola i nerezidencijalni deo kompleksa despota Stefana Lazarevića. U to vreme se javljaju i trgovci koji padaju u turske ruke.

Godine 1726.na čelu zajedničke mitropolije je mitropolit Mojsije Petrović. Poznat je kao veliki crkveni reformator, pristalica narodnog prosvećivanja i veliki ljubitelj knjiga. Zna se da je u svojoj rezidenciji imao privatnu biblioteku koja je u vreme njegove smrti 1730.god brojala preko 1440 svezaka. Najprestižniji deo u ovoj zbirci bile su srpske i ruske knjige, ali i knjige pisane na grčkom, latinskom i nemačkom, a smatra se da je Mojsije sve ove jezike znao. Za ime mitropolita Mojsija vezana je ona priča o dolasku ruskih učitelja u Srbiji. Još pre nego što je to postao, 26

obratio se ruskom caru Petru Velikom sa molbom da mu pošalje knjige, učitelje i potrebne stvari za narodno prosvećivanje. Bliskost crkava i bliskost jezika i kultura bili su nešto što je ukazivalo da će Rusi pomoći da Srbi u katoličkom okruženju očuvaju jezik i kulturu. Petar Velik je u to vreme imao sluha za molbu Mojsija. Do tada u istoriji u Rusiji nije bilo moćnijeg vladara. On je vladao 50 godina. Udovoljiće želji Mojsija Petrovića i poslati oko 70 gramatika ruskih u Beograd, na desetine ruskosrpskih rečnika, 400 bukvara. U Sremske Karlovce je uskoro došao i Maksim Suvorov koji 1726.god prvo u Karlovcima i u Beogradu otvara Slovensku školu. Od tada raste ruski uticaj među Srbima. U crkvi biva prihvaćen ruskoslovenski za bogosluženja. Smatrali su da sa ruskoslovenskim čuvaju staroslovenski što je zabluda. Ruskoslovenski će u domenu književnosti koja je čuvala srpskoslovenski napraviti bum i pretopiti ga, a posebno će se govoriti narodnim jezikom.

Politika bečkog dvora prema Srbima u tim prvim decenijama dolaska bila je izuzetno restriktivna. Srbi nisu imali svoje škole, kulturnu autonomiju, bez knjiga i svojih štamparija. Sve do 1770.god austrijske vlasti nisu dozvolile štampanje srpskih knjiga, jer ako taj jezik nigde nije zabeležen biće potisnit. Sve što je ......... guralo je Rusima. Kada su došle knjige, sa knjima je došao drugačiji jezik i kultura, a taj se jezik ugnezdio u crkvi i školama i tako je za kratko vreme mogao da postane vrlo uticajan.

Vukova pobeda nije bila kada je napisao rečnik, niti 1867.god kada je Njegoš pisao dela, već je 1868.godine kada jezik ulazi u škole i to je godina pobede Vukove reforme. Sve što je pisano pre toga vremena je stara i retka knjiga, a od 1868.godine je nova savremena književnost.

Ruskoslovenski, crkveni i jezik visoke književnosti, dominira u istorijskim delima Pavla Julinca, Zaharija Orfelina, Jovana Rajića koji 1794.god piše Istoriju srpskih naroda. Međutim, i Orfelin i Rajić pisaće na narodnom jeziku, zavisno od teme. (Iskusni podrumar, knjiga o vinu Zaharija Orfelina; Boj zmaja s orlovi – Rajić= narodni jezik, Pesma budnice – budi narodnu svest da budi narod).

Interesntno je da ruskoslovenski postaje popularan kada se u Rusiji završava epoha Petra Velikog (a ovde počinje da se neguje ruskoslovenski), a cela Rusija prolazi kroz jaku fazu antipetrovskog

27

raspoloženja. Delom se taj otpor Petrovim reformama odnosio na jezik, pa će u Rusiji prestati da se štampaju bukvari Teofana Prokofoviča. On je mitropolit ruski koji je u Petrovo vreme bio poznat po svojim bukvarima koji su utemeljavali pismenost, ali će na kraju Petrove smrti zahvatiti reforma u smislu ruske građanske ćirilice, uvođenje elemenata narodnog govora i jezika.

Srbi su nastavili da neguju jezik Petrove reforme. Mojsije Petrović imao je ideju o osnivanju štamparije u Beogradu, ali sve njegove molbe upućene austrougarskoj administraciji ostale su bez odziva. Naslednik Mojsija, mitropolit Vićentije Jovanović, nastavio je kulturno – prosvetni rad svoga prethodnika, otvorio gimnaziju i latinsku školu u Sremskim Karlovcima, a grčku školu u Beogradu. Nabavljao je od ruskih trgovaca ruske knjige i štaviše, izdao naredbu pod kojom su njegovi podčinjeni po mesnim crkvama morali kupovati knjige za svoje manastire. No ni Vićentiju nije pošlo za rukom, kao ni narednom mitropolitu Pavlu Nenadoviću da osnuje štampariju. Zbog toga je jedino mesto u kome se štampa srpska knjiga bilo u Rimniku u Rumuniji (gde još pišu ćirilicom) 1727-1734 biće štampana dva bukvara.

Još jedna institucija – bakarna štamparija Hristifora Žefarovića koja će 1741.god u Beču objaviti Žefarovićevu stematografiju (zbirku vlkadarskih grbova, zaštitnih znakova, zastava) u kojoj se sakupio niz grbova srpskih vladara a nešto je i izmišljenih.

U Veneciji 1758.god Grk Dimitrije Teodosije, rodom iz Janjine u oblasti Epir, dobija privilegiju od mletačkih vlasti da počne da štampa vlaške knjige tj knjige na srpskom jeziku. On je 1761.god počeo rad na srpskim knjigama tako što je slova doneo iz Rusije. Narednih godina mu je posao cvetao do 1815.god kada je ova štamparija prestala sa radom, u njoj su štampana 72 naslova knjiga na srpskom. Godine 1769. Dimitrije Teodosije je uveo svog bratanca Pana Teodosija u posao. Godine 1772.

Pano preuzima štampariju i radi sve do svoje smrti 1815.

U Beču su dozvolili rad jedne štamparije na srpskom 1769.god Nemcu Josifu Kurcbeku. Daje mu se privilegija da u narednih 20 godina štampa knjige, ali je zabranjeno prenošenje knjiga i u školama se moralo učiti iz Kurcbekovih knjiga.

28

Kurcbekova štamparija nije bila naročito omiljena kod Srba, jer su Srbi smatrali da Kurcbek namerno štampa svoje knjige na lošoj hartiji, sa dosta grešaka na brzinu, a da je cena tih knjiga visoka. Ova štamparija je radila pod budim oko austrijske cenzure i objavila je 151 naslov na srpskom. Izneverila je očekivanja Srba. Zato su Srbi sa euforijom dočekali 1792.god kada je štampariju kupio Stefan Novaković, bivši sekretar mitropolije u Karlovcima. Za četiri godine koliko je štamparija bila u Novakovićevim rukama objavljeno je 67 naslova, ali su prihodi od štampanja bili toliko mizerni da je vlasnik počeo da kuburi sa novcem i 1796.bio prinuđen da je proda. Iz nje je izašla ona Istorija Jovana Raića i Sobranija Dositeja Obradovića, kao i niz raznih knjiga i udžbenika za Srbe. Novaković je prodaje Peštanskom univerzitetu i time se gasi njena srpska aktivnost.

1790. - je i Vojvođanin Emanuilo Janković želeo da otvori štampariju, ali nije dobio dozvole i umro je mlad.

1791. – u Novom Sadu Dimitrije Kaulicije pokreće svoju štampariju koja je bila aktivna preko 50 godina. U njoj je štampana raznovrsna literatura za Srbe, crkvena i poučna dela,udžbenici, pesmarice, kalendari.

Kaulicijev kalendar Ružica je izlazio preko 40 godina.

Prvi srpski časopisi i dvoje novina pojavilo se u ovim štamparijama Slavjanoserbski magazin (1768) u štampariji Dimitrija Teodosija u Veneciji, a u Beču u štampariji Stefana Novakovića pojavile su se (1791) Serbskija posvedenija novini, Slavenoserbskija vjedomosti (1792).

Uz 5 poznatih kalendara(spisak vašara, pazarni dani) ovo je kompletna slika srpske periodike 18.veka.

Zaharijev prvi Magazin – Zaharije Orfelin kao jedan izuzetno obrazovan i samouk čovek za svoje vreme, načinio je pokušaj da pokrene srpsku čitalačku publiku i da joj ponudi časopis kakv izlazi u Evropi. On to i kaze u svom predgovoru da Evropa i Rusija treba da vbudu uzor Srbima i da treba razvijati kulturu, a pre svega se odnosi na trgovce.

Struktura časopisa: pojam rubrike, pojam sveske (čast), pojam knjige(tom),periodičnost izlaženja, saradnički princip – mora da objasni svojim čitaocima. U svom sadržaju daje dosta prevoda iz evropskih i ruskih novina, ima poučnih priča iz istorije, geografije, etnologije, poljoprivrede, ima zabavnih tekstova. Daje pregled knjiga koje su se 29

nedavno pojavile i trudi se da praktično Srbe edukuje u smislu korišćenja časopisa. Radio je sa samo dva sardnika, pa ipak je časopis bio dobro uređen, štampan na dobroj hartiji i savremeno povezan. Nažalost srpska čitalačka publika bio je tanak sloj, nisu prihvatili ovaj časopis oduševljeno. Očito je Zaharije Orfelin išao ispred svoga vremena, pa ni drugi broj nije izašao, ugasio se.

(XVIII stoljeća knjiga) Sava Tekelija (kraj 18.i početak 19.veka) ostaviće dalekosežni trag kod Srba. On je naš prvi doktor nauka. Rođen je 1761.god u Aradu, a umro je u Pešti 1842.god. Spada u sjajne ličnosti naše istorije. Bio je prebogat trgovac i potomak stare srpske srednjovekovne loze Popovića, ali i darodavac. U tom smislu osnivač je Zavoda Tekelijanuma. Ovaj Zavod osnovan je u Pešti 1838., tada je postojalo pozorište, a 1826.god Matica srpska, dok se Tekelijanum smatra prvom obrazovnom ustanovom. Od 1838-1914.god kroz Zavod je prošlo 350 polaznika (đaka i studenata). Jovan Jovanović Zmaj je bio upravnik, Nikola Tesla je u njemu živeo 3 godine, a pitomac Tekelijanuma bio je Laza Kostić.

Prvi srpski intelektualci su potekli odatle. Tekelijanum je bio zamišljen kao dom srpskih studenata i fond iz koga se izdržavala ova institucija. Zadužbina je studentima obezbeđivala hranu, smeštaj i stipendiju u Pešti; a u Tekelijanumu je bila smeštena i Matica srpska sve do preseljenja.

Godine 1952. mađarska vlada je nacionalizovala Tekelijanum i zadužbina je prestala da postoji, a krajem 20.veka (1991) donosi uredbu da crkvama na svojoj teritoriji vrati oduzeto. Godine 1996. pola ugrade je vraćeno – Budimska eparhija i ona radi na restauraciji i konzervaciji sa Vojvodinom. Nasojanja su da se Tekelijanum vrati i postane internat srpskim đacima.

Druga zadužbina Tekelije je njegova biblioteka. Znao je nekoliko jezika i bogato je bio obrazovan, pa je imao i najveću privatnu biblioteku kod Srba u 18.veku. brojala je oko 4000 dela u oko 9000 tomova. Dela su bila iz istorije, geografije, prava i to na latinskom, nemačkom, ruskom, francuskom, engleskom. Tekelija je bio bibliofil pa se u njegovoj biblioteci nalazi Biblija inkunabula iz 1482.godine,latinska. Imao je dela Didroa i Rusoa, ali i kompletno izdanje enciklopedije. Njegova 30

biblioteka pominje se 1825.god kao značajna privatna srpska kolekcija, a ’38.god Tekelija svoju biblioteku poklanja Tekelijanumu , Zavodu koji osniva.

Biblioteka je nakon ’38.godine do njegove smrti bila u njegovoj kući u Aradu, a onda je preneta u Tekelijanum. Godine 1843. se znalo da su u Tekelijanumu imenovali nadzornika bibliotekara Tomu Teodorovića koji je sačinio prvi katalog ove biblioteke.

Kada je Matica srpska 1846.god preseljena u Novi Sad, biblioteka Tekelije je ostala u Budimu, a onda je Jovan Subotić predložio da se ona preseli u Novi Sad. Tako je i učinjeno, ali su 1874.god stigle primedbe na rukovanje ovom bibliotekom i ministarstvo je naredilo da se fond vrati u Peštu. Sve do 1942.godine biblioteka se nalazila u Pešti kada se vratila Matici srpskoj. Međutim, i u Matici se u narednih 50 godina ne odnose dostojno, da bi u poslednjoj deceniji 20.veka bio izrađen katalog, urađeni mikrofilmovi i propraćene studije vezane za Tekelijinu biblioteku.

Osamdesetih godina restaurirane su knjige i ona predstavlja jedan od najvrednijih fondova biblioteke Matice srpske.

Tekelijina biblioteka spada u spomenike prvog reda.

31

Kraj 18. i početak 19.veka

Ideja znanja i obrazovanja za razvoj čitališta. Francuzi su bili glavni propagatori ideje prosvećenja. Građanski stalež se u SAD i Nemačkoj borio da dođe do vlasi i uspeo je da pomakne granice i da utiče na razvoj građanske kulture.

Uredba o obaveznom osnovnom obrazovanju. Država utiče na nivo pismenosti građanstva.

U Srbiji 1844.godine je donet obrazovanju→Jovan Sterija Popović.

prvi

zakon

o

osnovnom

Srbija 19.vek Srpsko stanovništvo posle pada Kalemegdana će u poslednjoj deceniji 18.veka otpočeti ideju o oslobođenju od Turaka. Granica je Dunav-Sava (Turska-Austrougarska). U Vojvodini je u to vreme izraženo arhiviranje. U toj situaciji kada je zulum dahijski u Beogradu veliki pojedine srpske starešine pokušavaju da organizuju ustanak. Stanovništvo je agrarno i ima oko 500 000 Srba.

Prvi srpski ustanak (1804)- Vuk ostavlja zapis "Ni u sto sela nije bilo jednog pismenog".

Grad Beograd na početku 19.veka - turska statistika kaže da žive 64 hrišćanske duše, tu se misli na muške glave, što će reći oko 400-500 ljudi. U gradu živi tursko stanovništvo (vojnici ili trgovci). Od današnje gradske biblioteke dole ka zoo vrtu bio je turski deo, a ka patrijaršiji srpski.

1816.godine - 16 000 hrišćana u oviru kalemegdanskih zidina. Vraćalo se stanovništvo iz južne Ugarske. Vratilo se oko 200 000 stanovnika. Knez Miloš je pomagao ljude, kreditirao ih, davao im zemlju.

1806.godine – Srbi su ušli u Beograd, preuzeli vlast, organizovali administraciju, škole i pozvali Dositeja da bude ministar prosvete (1806).

Naredne decenije smatraju se najsvetlijim periodom za Srbiju kada se ona pretvorila u modernu evropsku državu. Radilo se na osnivanju

32

obrazovnih i kulturnih ustanova (škole, muzeji, pozorišta, galerije). Srbija se brzo izvukla iz zaostalosti.

Znameniti pojedinci prave istoriju: Vuk, Dositej, Sterija...

Osnivale su se i biblioteke. Janko Šafarik, Filip Nikolić, Martin Šlezinger će svoje znanje doneti sa strane i uložiti u temelje bibliotekarstva.

Nakon pobede, ulaska u Beograd i organizovanja države, odnos snaga u svetu i na Balkanu će se promeniti. Turska će učiniti ustupke kulturne autonomije. Srbi će podići i Drugi ustanak, koji će biti manje uspešan, a Turci će do 1829.godine odbijati povlastice Srbima.

Rusko-turski rat (1829), okolnosti dovode do toga da 1830.godine Turci objave Hatišerif1 kojim garantuju kulturnu autonomiju, organizovanje vlasti, neka vrsta unutrašnje samouprave od kojih je jedna bila i ta da Srbi imaju pravo da otvaraju škole i štamparije.

Još jedan hatišerif iz 1833.god kojim je Turska bila primorana da Srbiji vrati 6 nahija uzetih u prvom ustanku – aleksinačka, knjaževačka, kruševačka, krajinska, podrinjska, crnorečka. Srbija je time svoju teritoriju zaokružila.

Knez Miloš, nepismen, prek, vlastoljubiv, imao je lukav i perfidan odnos sa Turcima. Pokušavao je da za Srbiju dobije što više. Upravljajući Srbijom preko svoje knjaževske kancelarije, koja je od 1818.god bila u Kragujevcu, većinu odluka je donosio sam. Pošto je uprava po nahijam bila podeljena knezovima, Miloš je bio u strahu da se neko od njih ne osili, pa će se tokom njegove vladavine voditi velika borba sa njima.

Kneza su pritiskale strane sile, Rusija i Austrija, pa je formirana prva narodna skupština. Međutim, sednice se sazivaju retko a na njih poziva samo one koje on hoće.

Period 1815-1839 je period stalnih buna koje podižu pojedini knezovi u oblastima u pokušaju da se ograniči kneževa ili Miloševa vlast.

Sve bune su gušene u krvi, a Miloš je i dalje ostajao na vlasti. Ono što je zakomplikovalo situaciju u Srbiji 1835.godine kada je donet Sretenjski ustav, koji je donela grupa naprednijih građana (ustavobranitelja). Oni su prva organizovana opozicija Miloševoj vlasti. Nametnuli su ga knezu.

1

Pismeno naređenje sultanovo koje mora odmah da bude izvršeno, najviši turski državni dekret

33

Ustav je bio toliko liberalan da iza njega nisu želele da stanu ni Austrija ni Rusija, jer je bio isuviše liberalan za to vreme. Rusija podtiče Tursku da nametne Srbiji ustav.

Turci 1839.godine donose Srbiji novi ustav, tzv Turski ustav. Miloš je nezadovoljan. Turski ustav su prišili ustavobranitelji, a knez Miloš 1839.god napušta Srbiju.

Ustavobranitelji čiji su predstavnici uspeli da uđu u Sovjet, doveli su na vlast Mihajla Obrenovića, ali su od toga brzo odustali i posle 2 godine su iz inostranstva pozvali Karađorđevića na vlast. Dve decenije, do 1858.godine – vreme kada Aleksandar Karađorđević i ustavobraniteljska struja udaraju temelje građanskoj Srbiji. Vreme donošenja prvih zakona – osnovno školstvo 1844.god, privredni i trgovinski zakoni; otvaraju se prve škole oko kojih se stvaraju mali krugovi pismenih koji putuju, školuju se u inostranstvu,stvara se klasa zanatlija u varošicama, ali i prvi intelektualci, što je bilo važno. Jedan od podataka iz 1834.godine kaže da je u Srbiji ukupno stanovnika bilo 680 000 od čega je 90% bilo seljaka. Sredinom veka se javlja oko 40-ak varoši u Srbiji, mesta za ekonomski i kulturni razvoj Srbije.

Prvi pokušaj ustanovljivanja obrazovanja bio je nakon Prvog srpskog ustanka sa Velikom školom. Godine 1807.se otvaraju prve osnovne škole umesto manastirskih škola. Dositej će pisati u svojim delima kako je izgledalo njegovo opismenjavanje. Bio je u manastiru, a onda je iguman shvatio da je Dositej sve naučio i da je prerastao manastir iz kojeg beži. Postaće ogorčeni borac za obrazovanje u manastirima.

Nikada neće skinuti svešteničku mantiju, ali će biti protiv širenja verskog fanatizna, protiv veze crkve i države i slabog obrazovanja. Živeo je u Trstu, a došao je u Srbiju kao star i bolestan da preuzme ministarstvo prosvete. Umro je 1811. U Beogradu se 1808.godine osniva Velika škola.

Njen osnivač je Ivan Jugović, predstavlja zametak ideje o osnivanju univerziteta kod Srba. Cilj je bio da se odškoluju činovnici za državnu službu. Imala je 3 razreda, a u prvoj godini 40 polaznika.Većina su bili sinovi ustaničkih vođa. Među njima je bio Vuk, Sima Milutinović, a profesori su bili Dositej i Ivan Jugović.

Još jedna škola je ubrzo otvorena u tom rangu 1810.god – Klirikalna škola, na čijem je čelu bio bogoslov i pisac Vikentije Rakić.

34

Dositej je sa sobom doneo i svoju biblioteku i nju je zaveštao Velikoj školi, koju smatramo prvom srpskom školskom bibliotekom. Postavio je osnov za osnivanje školskih biblioteka. Ali već 1813.god, sa početkom Drugog srpskog ustanka, zgrada Velike škole biće spaljena zajedno sa Dositejevom bibliotekom.

- Zgrada muzeja Dositeja i Vuka je najstarija civilna zgrada u Beogradu, podignute 17.. i neke Naredni pokušaji osnivanja biblioteka (školskih), bili su prvi centri okupljanja. Knjiga se mogla koristiti iako niste bili đak. To je bio prvi zametak javnog rada. Jedna od biblioteka je biblioteka Bogoslovije, jer je autonomna kneževina 1813.god stekla pravo na svog mitropolita i odmah se pristupilo pripremama za školovanje sveštenika. Godine 1836.zvanično je počela da radi Bogoslovija u Beogradu. Beleške kažu da je od početka imala biblioteku i to jednu od većih u beogradu. Od 1856.god biblioteka Bogoslovije odlukom Aleksandra Karađorđevića dobija pravo na 2 obavezna primerka svega što se štampa u Srbiji.

Jedna od značajnih institucija je i Licej osnovan 1839.god u Kragujevcu jer se državna ustanova nalazi tamo. Iz te godine imamo izjavu da je nužno da Licej formira biblioteku. Ipak, biblioteka će početi sa radom 1841.godine, ali je u tom momentu bio seljen za Beograd (1841) pa je ovde 1844.god osnovana Licejska biblioteka. Zvala se Velikog učilišta biblioteka i prema odluci uprave Liceja njome su se mogli služiti i gimnazijalci.

Sa dosta problema je teklo osnivanje licejske biblioteke. Najpre uz donacije sveštenika, građana, nešto od ministarstva prosvete, a početkom 1845.godine doneta je uredba kojom će Licej primati obavezniprimerak iz državne štamparije. Od osnivanja biblioteka je imala svog upravnika Janka Šafarika.

Još jedna školska biblioteka bila je Biblioteka vojne i artiljerijske škole. Nalazila se u Požarevcu (varošica u Miloševo vreme, tu je bio knežev konak i dobro Ljubičevo-ergela konja) trgovačkom centru, ali tu su osnovani prvi vojni odredi i udaren je temelj vojnoj instituciji.

Godine 1837.u Požarevcu je osnovana prva vojna škola i Knjaževsko srpska vojna akademija za koju postoje naznake da je od osnivanja imala 35

biblioteku. Posle nepune godine rada, 1838.god se seli u Beograd gde je u beogradskoj kasarini dobila 4 učionice, jednu sobu za biblioteku i 3 prostorije za stanovanje kadeta. Iste godine Aleksandar je seli u Kragujevac i posle se gasi. Nema podataka o biblioteci.

Nakon toga 1850.godine ustavobranitelji ponoivo osnivaju vojnu školu – Artiljerijska škola. Nastaviće sa radom sve dxo 1880.god kada prelazi u Vojnu akademiju u Beogradu. U artiljerijskoj školi od osnivanja postoji vojna biblioteka, a zasluge pripadaju Čehu Franju Zahi koji je bio upravnik 9 godina ove škole, i kao vrlo obrazovan, on je svojim novcem kupovao knjige.

Godine 1863.u Beogradu je formirano ministarstvo vojno i često unosi zabunu sa prethodnom institucijom. Fond ministarstva vojnog 1877.god imao je preko 1600 knjiga pretežno na francuskom i nemačkom. Bio je kompletno katalogiziran. Taj fond je osnova fonda sadašnje vojne akademije.

Prve škole donele su prve biblioteke. Obrazovanje i biblioteke idu zajedno.

Specijalna biblioteka – muzička. Josip Šlezinger koji 1835.god nudi knezu Milošu mogućnost da otkupi njegovu muzičku biblioteku i u tom pismu kaze da biblioteka ima 3480 svezaka muzičkih kompozicija, da je dugo stvarao sa velikom upornošću. Za svaku publikaciju traži 20 krajcara, a vlasti u Beogradu nalaze da je to preskupo, pa će prepiska trajati 7 godina sve do 1842.god kada je biblioteka otkupljena po daleko nižoj ceni. Ostalo je zapisano da su se u njoj nalazili vojni marševi, građanske igre (popularne), Betovenova i mocartova dela, ali danas ni jedna kompozicija nije dospela do nas. Šlezinger je bio Čeh i u Srbiju je došo kao kapel majstor (dirigent) knjaževsko srpskog orkestra i kao muzičar.

Prvo pozorište u Beogradu – narodno srpsko pozorište Teatar na Đumruku (deo na Dorćolu)osnovano je 1845.god i odmah je imao problem sa rolama (tekstom) za pozorišni repertoar. Zato je počela da se stvara biblioteka. U Beograd 1842.god dolaze prvi profesionalni glumci iz Novog Sada i Zagreba i sa sobom donose svoje tekstove. Leteće glumačko diletantsko društvo iz Novog Sada i Domorodni teatar ilirskog

36

društva iz Zagreba. Donose svoje role koje se posrbljavaju i te role jesu osnova prve pozorišne biblioteke.

Postoje čak i neki računi beogradskih trgovaca po kojima se može pratiti nabavka knjiga za ovu biblioteku, a postoje i proglasi koje je uprava pozorišta uputila piscima da za pozorišta pišu. I komediografi i pisci tragedija su se oprobali, prevodili strane tekstove, a u toku te prve godine je izvedeno 56 dela po prvi put. Na osnovu popisa fonda koji i danas postoji može se utvrditi šta je bilo.

Ovo je bio razvoj školskog i specijalnog bibliotekarstva, kasnije i čitaonice, kao i narodna biblioteka i biblioteka SANU. To su počeci.

37

Gligorije Vozarović

Gligorije Vozarović nas je zadužio na nekoliko načina: osnivanjem prve knjigovezarske i knjižarske radnje u Beogradu 1827.godine, prvom pričom o počecima Narodne biblioteke Srbije koji su datirani 1832.godine, prvim sabranim delima u istoriji srpske kulture, jer je 1832.godine počeo sa izdavanjem sabranih dela Dositeja. Vratio je u srpsku kulturu pomen na Dositeja i na Sv. Savu. Bio je jedan od onih pojedinaca koji su zaslužni za to što u XIX veku Sv. Sava postaje Školska slava - dan obrazovanja u Srbiji. U okviru te svoje kampanje za vraćanje kulta Sv. Save, Gligorije Vozarović neumorno je tragao za mestom gde je Sv. Sava spaljen, jer se znalo da su Turci mošti preneli na Vračar i spalili ih. Po postajećoj arhivskoj građi došao je do saznanja da se na jednoj njivi nalazi, kupio je i postavio drveni krst crvene boje koji je trajao 50 godina. Kasnije je društvo Sv. Save podiglo betonski krst koji je dobio naziv Crveni krst.

Gligorije Vozarović je poreklom iz Bosne, a porodica se doselila u Ležimir na Fruškoj gori. Pobegli su od turskog zuluma, a zatim se nastanili pored Save i bavili se vozarskim zanatom. Ležimir nije na samoj Savi, ali je jedna grupa porodice otišla na Frušku goru i od tih je potekao Gligotije Vozarović. Rođen je 1.8.1790.godine. Ovaj podatak je uzet sa spomenika koji mu podigla supruga Sara, jer su matične knjige crkve vodile tek od 1792.godine.

Nemamo podataka kako se školovao, mislimo da je samouk.

Imamo podatak da je od 1812. do 1816.godine bio poslužitelj u prvoj zemunskoj gostionici. U Zemunu je upoznao Dimitrija Davidovića, Jovana Hadžića, ali i Aleksu Simića koji je u tom ranom periodu momaštva bio šegrt, a posle se obogatio i u vladi kneza Miloša, sa Davidovićem i Hadžićem bio sponzor Gligorija Vozarovića. Oženio se udovicom Sarom i u toj zajednicci nisu imali dece.

Ogroman deo njihovih aktivnosti bile su dobrotvorne i kulturne aktivnosti u Srbiji, a prva je bila ideja Gligorija Vozarovića da ode u Beč i da se obuči za knjigovesca. Puno mu je pomogla Petrija Bajić, ćerka kneza, i uputio se u Beč 1824.godine i 3 godine je boravio tamo. Imao je

38

izuzetnog prijatelja i pomagača, Vuka, koji ga smešta kod Jakova Hermana koji ga uči zanat.

Godine 1826. postaje kalfa, a oktobra 1827.godine je u Beogradu, i moli Aleksu Simića da za njegovu radnju nabavi knjigovezački alat. Tako će početi svoj rad u Beogradu, prvo kao knjigovezac, knjižar, pa izdavač.

Radnja kod kafane. Siromašan dućan. U blizini je bio književni konak, mitropolija i škola i to je bio centar srpskog života.

Preselio se u kuću istočno od Saborne crkve, gde je sada O.Š. Kralj Petar I i ta radnja je bila bolje uređena. Kada u XIX veku nemački putopisac prolazi kroz Beograd, na shvata o kakvoj se značajnoj radnji radi. Još uvek mi nije jasno štaje.

Ono što će se razviti iz ove knjižare biće za nas značajno. Postaće mesto okupljanja malobrojnih intelektualaca, stecište onih koji dolaze da knjigu povežu, kupe, poklone, jer se do tada knjigama trgovalo na vašarima crkvenih praznika. Počela je da se razvija čitalačka publika.

Najbliža knjižara je bila u Zemunu, pre ove Gligorijeve i na nju se nije moglo računati, jer se preko granice teško prelazilo i taj prelazak nije bio lak.

Godine 1832, nakon što je u Beograd stigla štamparija i počelo štampanje prvih knjiga. Za prvog njenog rukovodioca postavljen je nemac Adolf Berman. Štampanje knjiga počinje 1832.godine i u narednih 7 godina (1832-1839) štampano je 90-ak naslova knjiga (20 je izašlo troškom i trudom Gligorija Vozarovića). Do smrti, 1846.godine, Gligorije Vozarović će kao izdavač objaviti preko 30 knjiga. Svoj izdavački rad je počeo knjigom „Srpska stihotvorenija”, a radilo se o pesmama dvojice autora, Gavrila Kovačevića i Pavla Stamatovice. Štampano je u tiražu od 500 primeraka i znamo da Gligorije Vozarović od tih 500 prva tri poslao knezu Milošu.

U narednim godinama ređaće se naslovi. Prva knjiga naišla je na dobar prijem kod skromne čitalačke publike koja je volela Dositejeva dela.

Vozarović je imao ideju o izdavanju celokupnih dela Dositeja koje bi se sačuvale za sledeće generacije. Godine 1832.u ovoj kući je počela priča o osnivanju Narodne biblioteke u Beogradu. Jedna grupa naših 39

istoričara smatra da su tu udareni temelji Narodne biblioteke, ali biblioteka Gligorija Vozarovića je prvo počela da deluje kao vrsta čitališta. Ne znamo kako je od čitališta došlo do biblioteke. Znamo da je 15.februara 1832.godine u kući Vozarovića osveštana biblioteka i čin osveštenja izvršen je pod pokroviteljstvom Jevrema Obrenovića. Niz uglednih ličnosti je prisustvovao: Dimitrije Davidović, Dimitrije Isailović, Dimitrije Tirol, Sava Tekeloja i Jovan Hadžić koji su bili prvi priložnici biblioteke. U decembru 1832.godine, knez Miloš je naredio de ova biblioteka dobija obavezni primerak od svega što se štampa u državnoj štampariji, a 1833.godine biblioteka je iz Vozarovićeve radnje preseljena u zgradu državne štamparije (do tada se zvala Biblioteka naša narodna), ali se od 1833.godine zxove Knjažesko tipografičeska biblioteka. To je početak rada biblioteke kao državne institucije. Radiće pod pokroviteljstvom ministarstva prosvete. Gligorije Vozarović zaslužan je za osnivanje ove prve biblioteke.

Razlike između čitaonica i javnih biblioteka (mora imati kontinuitet i mora proisticati jedna iz druge): 1. Čitalište – privetna institucija, izdržava je grupa građana; Javan biblioteka – budžetska institucija, finansira se iz poreza. Čitaonice su pandan social subscrptional; 2. Odnos prema bibliotečkoj građi; Samo će Beogradsko i Kragujevačko čitalište imati uređene zbirke knjiga, čuvaju svoj fond. Čitališta nemaju tu vrstu odnosa, nabavljaju se novine , a ne knjige, ne čuvaju se i ne izrađuju se katalozi. Čitalištima rukovodi privatni interes (balovi, književne večeri, izložbe knjiga i slika). Rade na osnovu osnivačkog akta. Moraju da izrade pravila i sastave nadzorni odbor i moraju da dobiju dozvolu od srpske vlade koja nije finansijski podržavala čitalište.

40

3. Javne biblioteke su imale ljude koji su pretendovali da budu profesionalno osoblje u bibliotekama. U Ä?italiĹĄtima je postoja o sekretar ili blagajnik koji je brinuo o imovini, knjigama i novinama.

41

i

Psaltir- objašnjenje u knjizi ’’Knjiga i biblioteke kod Srba u Srednjem veku’’ strana 76.