МУЗЕОЛОГИЈА 2 1. Елементи музеологије као дисциплине и Кодекс професионалне етике; 2. Етичка дефиниција музеја и у чему се огледа етичност музеја Свако информационо занимање подразумева 9 елемената: знање, вештину, систем напредовања, етички кодекс, законске регулативе, професионалну културу (култура опхођења са људима и стварима које се чувају), аутономију, права и обавезе и мисију. Професија музеолог се још увек профилише, није још увек потпуно прихваћена као професија. Друштво музеолога је 1990. донело кодекс професионалне етике који каже да је музеологија наука која се базира на сакупљању, чувању, истраживању и презентовању грађе. Музеј је било која организована активност која је правилно регулисана која се бави културним наслеђем и има задатак да прикупља, чува, истражује и презентује јавности првенствено тро – и дводимензионалне, али и остале информације. Артефакти су важни као информација. Музеји имају артефакте који имају поруке које нису доступне посетиоцима. Музеј мора да познаје профил корисника да би знао какву поруку да им пошаље и да има дидактички утицај. 3. Посета музеју – врсте послетилаца и врсте посета; 4.Употреба података о учесталости и врстама посета у музеју; 7. Однос: музеј – публика Публика је незаобилазни део музеја. Постављају се питања: ко чини музејску публику и шта очекују да виде у музеју. САД су прве истраживале шта публику интересује (бихевиоризам). Током Другог светског рата су истраживали како распоред експоната утиче на збирку. Постоје четири категорије посетилаца: широка публика (из те земље), туристи (домаћи и страни), школска публика и учена публика (историчари, сликари...). Три врсте посета: индивидуалне, групне и посете уз анимацију (често су групне, Ноћ музеја). Музеј не сме бити задовољан ако га не посети разноврсна публика. Зато треба истраживати и профил корисника музеја. Публика треба што чешће да долази јер музеј због ње постоји. У последњих 20ак година музеј је значајан за културни туризам. На то га приморава и економија. Број посетилаца није мерило ефикасности музеја. Најважнији су подаци о учесталости посета и врсти посетилаца. Проучава се: Варирање броја посетилаца на годишњем нивоу Утицај повремених изложби на учесталост посета Ефекат сталне поставке и медијске промоције Циркулација посетилаца током различитих сезона (музеји на приморју су лети мало посећени) Поређење музеја у разним градовима/областима Процена значаја музеја (из аспекта финансирања) Коришћење података за упоређивање са другим музејима у свету Упоређивање са искуствима других културних институција Наплаћивање улазница - Ватикански и Ермитаж су најскупљи – немају велики број посетилаца, али имају велики проценат бесплатних улазница (за групне посете, пензионере, ђаке...). Народни музеј спровео је статистичко истраживање о посетама да би се идентификовале категорије посетилаца. Већина анкета добила је сличне резултате: образовани људи чешће посећују музеје, ниво прихода није битан чинилац за посетиоце (то је врста навике, врста изласка), школа је одлучујући чинилац (није битна врста школе; редовније иду они који су често ишли са школом у музеје), утицај туризма није толико велики као што се мислило. 5. Служба за истраживање публике у Лувру Успостављена је 1998. године. Од 1860. улаз у Лувр био је бесплатан. Улаз се наплаћује од 1. јануара 1923, а од 1979. води се евиденција бесплатних улазака. Задатак службе је да детаљно, систематски и ажурно процени посетиоце. До 1994. податке је водило рачуноводство. Анкете показују да је број посетилаца константан (5-6 милиона годишње), 70% су странци. 6. Фундаментална истраживања публике у музејима:
1
Праћење понашања посетилаца, анкетама, упитницима и разговорима са посетиоцима, установљавају се: мотиви за посету понашање посетилаца – важно је за сталну поставку. Постоје четири врсте посетилаца: мрави (не одлазе док не виде све), лептири (најчешћи су, гледају тематски, најобразованији су), скакавци (најнеобразованији, немају стрпљења), рибе (долазе по препоруци, гледају само најпознатија дела – туристи). Просечан посетилац на 150 артефаката гледа 80-90, од тога највише прочита 60 текстова. друштвеност – прате се интеракције међу самим посетиоцима. Пријем публике: - физички пријем - важна је удобност, треба имати клупа за седење (старији људи су најчешћи посетиоци). - морални пријем – љубазност, контакт са посетиоцима (постављање питања кустосима). - интелектуални пријем – поштовање интелигентне публике. Просторије за пријем публике (све просторије које нису изложбене): тоалети, гардероба, улаз треба да буде велики, у холовима треба да се скупљају групе. Упутни (оријентациони) текстови су обавезни. Музеј мора да се отвори према публици на сваки начин и да гледа како да задржи посетиоце и да привуче нове. Треба схватити да су посетиоци гости а не наметљивци. 8. Дефиниција и обележја изложбе; 9. Дискурс изложбе и улога посетилаца Изложба је јавно представљање уметничких дела, докумената и предмета. То је најуочљивији део музеја и основно средство комуникације музеја са публиком. Она има шест обележја: средство – изложени предмети не припадају класичним језицима; свака изложба је носилац знања сама по себи распоред експоната – артефакти стоје у корелацији једни са другим, не стоје само један поред другог простор – свака изложба је тродимензионална и у њеном средишту је човек као посматрач сврха – основна сврха је представљање доступност – омогућити публици да допре до смисла изложбе социјализација – што више посетилаца Изложба треба да буде семантизована (носилац одређеног значења), а посетилац да допре до смисла. Посетилац треба да препозна пре свега да је реч о изложби, потом експонате и да да схвати однос између експоната, као и да добије што више информација. Повезују се визуелни, текстуални и звучни елементи. Егзибиција – лат. exibit = свући се Експонат – све што је изложено, без обзира на његову суштину, да ли је оригинал или репродукција, дво- или тродимензионалан, без обзира да ли је уметнички или практични артефакт ни да ли је у визуелном или аудио облику. Мање је значајна природа елемента него његова улога. Изложба поред смисла треба да има и поруку. Предмети сами по себи ништа не казују, него изложба треба да има своју причу. Изложба је уметничко дело, заштићено ауторским правима (у великим музејима у Европи). Ако је изложба превише дидактичка, преоптерећује. Посетилац од изложбе очекује: задовољство – естетско и сујетно, откриће и поуку. Основни принцип добре изложбе је хедонизам, изненађење и дидактика. 10. Хронолошка, географска и таксономична структура изложбе Структура изложбе је начин на који се распоређују предмети у простору, с намером да посетилац дође до смисла изложбе. Посетилац би требало да уласком оствари визуелни и физички додир са експонатима. Уметничким музејима се намећу разлике, а не утицаји неког одређеног правца. Типови структура изложби: Хронолошки – експонати су дијахронијски повезани; изложба представља редослед који следи ток времена; заступљени су у историјским, природњачким музејима и музејима науке и технике. Географски – често приступају уметнички музеји (Народни музеј). Тако морају бити структуирани археолошки музеји као и мањи етнографски, завичајни, екомузеји и др. Таксономични – изложба се заснива на класификационим категоријама (уметничке уљане слике, скулптуре...). Природњачки музеји и зоо вртови су често тако структуирани: род, врста, јединка.
2
Не могу се увек применити све структуре. Етнографски музеј код нас је замишљен као комбинација све 3 структуре. Музеји науке и технике и примењених уметности користиће трећу структуру. Основна подела у уметничким музејима је таксономична. 11. Техничка, материјална, тематска, уметничка, локализована и конфронтирајућа структура изложбе Техничка се посебно користи у музејима науке и технике, али је често сусрећемо и у музејима примењене уметности (керамика, посуђе од стакла, месинга...) и у археолошким музејима. Материјална – камен, стакло, метали, теракота, присутни су у музејима свих врста. Потребни су им специјални услови чувања. Тематска – основни принцип организације у музејима природних наука (како се хранимо, бранимо..), археологије (исхрана, занати, уметност, смрт), етнографије (доба живота, кухиња, радови на пољу...). Уметничка – већина музеја посвећених уметности 19. и 20. века: романтизам, модерна, импресионизам... Конфронтација – стављање предмета један поред другог или уметничких дела која су по пореклу врло разнородна. Такав принцип препознаје се на изложби на имању свете Луције у Амбоазу где су идеје Леонарда да Винчија спојене са актуелним технолошким решењима. Локализована изложба може да се организује око докумената/предмета који су од великог локалног значаја. 12. Експонати као основни елемент изложбе Андре Девале: “Експонат је све што јесте или све што може да буде изложено, без обзира на његову природу, било да је реч о оригиналу или репродукцији, предмету у две или три димензије, уметничком објекту или практичном предмету, скулптури, слици, гравири, оружу, машини, моделу, фотографији... ” Смисао изложбе почива на аутентичним предметима који су физички присутни. Библиотеке говоре књигом, архиви документом, а музејски говор остварује се распоредом експоната. Експонати не треба да буду обична илустрација. Музеји су суочени са два избора: избор при набавци избор при излагању – почива на више критеријума: 1) избор с обзиром на дискурс изложбе (највећи посао имају историчари уметности и сценографи) 2) документарна вредност/јединственост (критеријуми за 3) историјски значај сталне поставке) 4) естетска вредност 5) услови чувања (ризик од оштећивања ако је дуго изложено) 6) расположивост артефаката (критеријум за привремене изложбе). Музеје морамо да претворимо у библиотеке уметности. Са аспекта излагања, депо мора да добије већу улогу. Експонат је документ. Већи музеји отварају алтернативне сале (повремене изложбе - стални експонати). Ривијер је инсистирао на научним галеријама, које ће бити са сталном поставком, али неће бити отворене стално, него повремено. У Француској је почела посета депоима – Дани отвореног депоа (посвећено је стручњацима, не туристима). 13. Текстови уз изложбу: наслов, кратак натпис, информативни текст Неки тврде да су текстови неизбежни (помоћ посетиоцима), а неки да су чист вишак (ако су преобимни, досадни). У сваком случају ослања се на кустосе. Текстови треба да буду дискурс изложбе. Текст је информативно средство које помаже да се експонату или поставци додели значење. Посетиоци немају времена ни воље да паралелно гледају експонат и текст. Текстови би требало да: информишу посетиоце о експонатима у сали, да пруже информације о темама сталне поставке, да документују поједине експонате и да пруже додатна обавештења (то треба да знају кустоси). Ниједан посетилац не може да прочита све, не више од ⅓ текста. Највише читају текстове општег информативног карактера. Наслов – ако је стална поставка наслови су називи сале који указују на тему изложбе. Код привремених је назив изложбе. Мора имати неколико речи, да прецизира тему изложбе и да буде велики. Кратак натпис – треба да буде најважнији. Објашњава садржај изложбеног простора и наслов. Основна претпоставка музеја је да посетилац треба да буде добро информисан уз помоћ наслова и натписа. Информативни текст – читање треба да буде брзо и лако и да не траје дуже од пола минута; основно образложење смисла изложбе. Прави се за сваку салу. Треба да има мали наслов (да привуче пажњу). Пасуси не треба да буду зависни један од другог.
3
14. Текстови уз изложбу: легенде, додатни текст Легенде – натпис уз појединачни експонат који садржи минималне одреднице. Јасне су и стручне. Стоји: назив експоната, назив аутора, година/време настанка, порекло, техника (код слика). Зависе од врсте музеја: ако је музеј науке и технике, у легенди стоји и функција. Не пишу се инвентарске ознаке. Не морају сви експонати да имају легенде. Може уз групу експоната да стоји колективна легенда. Додатни текст – у већим музејима, у салама где се људи највише задржавају. Стоје у кутијама одакле их људи сами узимају. Не треба да буду предуги ни престручни. Најчешће стоје уз клупе. Стоје занимљивости, судбина експоната. Нису важни за дискурс изложбе. Изложба није намењена само стручњацима. Текстови су намењени широј публици, не треба да буду предуги и претрпани информацијама. 15. Писано окружење изложбе Публикације које музеј ставља посетиоцима на располагање. Каталог (научни) – ради се за сталне поставке. Чешћи су ”популарни” каталози који пружају детаљне информације о сликару, уметнику. Шири опис експоната ради се за привремене излозбе. Скупи су. Водич музеја – кроз сталну поставку. Представља општи увид у то шта посетиоци могу да очекују од музеја. Ту стоји историјат музеја, називи сала. Кроз водич се музеј рекламира, представља се дискурс изложбе. Проспекти и брошуре – деле се на улазу; распоред просторија у музеју, указују на поставку (пропагандни материјал). Користе се током посете музеју. Постоје дидактичке бришуре које су обимније и намењене су адолесцентској публици. CD ромови – иду на тематику, значење поставке. Најчешће су дигитализовани облици тродимензионалних публикација. У последње време има и мултимедијалних презентација на дисковима. 16. Аналогна музеографија: собе епохе, диораме Посебне презентације које омогућавају да просечан посетилац схвати смисао поставке иако нема претходног знања. Метод изложбене поставке где се посетиоцима представљају оригинални експонати или репродукције, изложени у одређеном простору али тако повезани да асоцирају на место, време или ситуацију изван музеја. Користе се за “оживљавање прошлости”. Посетиоцима се ствара илузија како је нешто изгледало у одређено време. Собе епохе – први пут у Метрополитену 1924. године, тема грађански рат. Овај систем обједињује више музеја: уметнички и етнографски, у амбијенту који је реконструисан као да је из те епохе. Често се мешају уметнички, етнографкси и музеј примењене уметности. Овим се посебно користе завичајни музеји. Диораме – добија се увид у неки догађај. У основи су тродимензионалне слике (посебна врста фотографија, аликане посебном техником); илузија тродимензионалности неког природног окружења. Највише их имају природњачки музеји. 17. Аналогна музеографија: реконституције, реконституисани декори Реконституције – имају их класични етнографски музеји. Врши се реконституција ентеријера (први пут у Холандији и Данској крајем 19. века), са намештајем (одећом) који личи на намештај из неке епохе (није соба епохе). На повременим изложбама има живих реконституција (са људима, а не луткама). Реконституисани декори – музеји на отвореном. Први пут се појавило у Паризу 1900. Пример: једна улица у паризу направљена је да личи на Кнез Михаилову. При томе се користе аутентични материјали. У Европи је постао тренд 70их година 20. века. У Шпанији се праве илузије праисторијских пећина. 18. Сценографија и стилови изложбе Једна од старијих музеолошких дисциплина (19.век). Сценографија обухвата елементе поставке (осветљење, распоред експоната, боја зидова...). Не сме да загуши експонате и не сме да буде само декоративни елемент. Треба да буде у функцији поставке. Помоћу ње се могу остварити различити стилови изложбе. Клинички стил – бели зидови, или пастелних бија (монотони, једнобојни). Ноктурно стил – тамне боје.
4
Најбитнији је зид. Постоје тимови зидних концепција. Зид је ограничавајући фактор, а може бити и помагач – “природни водич посетиоцу”. На зид се каче експонати. Непокретни елементи сценографије осим зида су плафон и под. 19. Мобилијар као елемент сценографије Део изложбе; покретни елементи: панои везани за текст, витрине. Витрине штите елементе од прашине, могу се боље осветлити. Ограничавају – одвајају посетиоце од експоната. Неки кажу да је та одвојеност нужна, а неки да је вештачка; симболичка одвојеност је права природа музеја. Сваки артефакт је одвојен од творца. Музеј није у свему реалан. Модерна сценографија каже да треба што мање користити витрине – само за конзервацију. Све мање се праве од стакла јер оно мења осветљење (перцепцију). Користи се плексиглас јер пропушта више светлости, али брже се хвата прашина. Експонати у витринама се осветљавају халогеним лампама. 20. Макете као елемент сценографије Тродимензионална умањена репродукција неког већег објекта. Имају пратећу и дидактичку функцију. Њима се највише служе археолошки, етнографски и природњачки музеји. 4 дидактичке функције: да се неки експонат који је сачуван у деловима, прикаже у целини (скелети) да се дочарају просторне целине у музејима архитектуре приказују различите фазе изградње археолошка налазишта. Макете се могу правити од разних материјала. Замера им се што су често рађене на претпоставкама. Макете и диораме не треба мешати, макете немају ништа аутентично. 21. Осветљење као елемент сценографије Светлост је најважнија за дискурс изложбе. Светлост је средство комуникације са посетиоцима. Истиче вредност експоната, прави амбијент. Избор светлости мора да буде део концепције изложбе од самог почетка. Мора се водити рачуна да светлост не оштети експонате. Осветљење зависи од природе експоната – од материјала и да ли су дво- или тродимензионални. Тродимензионални морају бити осветљени са свих страна. Врсте осветљења: Природно – централно (кроз стаклени кров) или бочно (кроз врата и прозоре); увек је слабије. Централно је најбоље за слике. У сали која је бочно осветљена не може бити много предмета. Вештачко – све сале могу бити једнако осветљене и лако се контролише Прецизно – светлост се прецизно усмерава на одређене експонате. Углавном се користе код скулптура (код слика не, јер штети платну); равномерно осветљава скулптуре. Погодни су за рељефне приказе, макете. Витринско – вештачко и прецизно. Искључиво се врши помоћу оптичких влакана јер не оштећују предмете и равномерно распоређују светлост. Влакна имају микроскопски танке снопове светлости. 22. Мултимедијални аспект изложбе Свака изложба би требало да буде мултимедијални догађај. За мултимедијални аспект најважнија је дигитализација. Технологија обједињује податке различите природе – експонат, музика и могућност читања. Експонат се повезује и са биографијом уметника (сними се кратак филм о њему). Ограничавајући фактор су финансијска средства, јер је технологија скупа. Мултимедијалне презентације раде се углавном за повремене изложбе. Сценографи се противе мултимедијалним изложбама. Постављање мултимедијских интерактивних пултова у ток изложбе представља први начин и најчешћи вид коришћења технологија у музеографској поставци. Они су усмерени на различите циљеве: Обезбедити богату чињеничну информацију (текстови, сликовни или звучни документи) о изложеним предметима у њиховој близини; то је на неки начин много богатији и динамичнији облик текстова на изложби; Проширити значење изложбе додатним информацијама које превазилазе сам значај предмета – то је еквивалент текстовима 'сазнај више'; Предложити посетиоцима упитник/квиз који треба да их подстакне на размишљање, како би објединили примљене информације забављајући се у потрази за одговорима;
5
Понудити друге облике игара, пре намењених деци и адолесцентима, користећи све више могућности мултимедија и подстичући интересовање младих посетилаца. Некада су понуђени 'програми' трајали превише дуго, данас су засновани на кратким секвенцама. Прескакање и брзо премотавање видео програма на тактилним екранима је свакако привлачан ефекат у музејима. 'Сазнај више' мултимедијални пултови обично су смештени у дискретно издвојеним просторима, са седиштима, и намењени су нарочито заинтересованој публици. Аудио водичи – предлажу шта посетиоци треба да виде, куда да иду, погодни су за слабовиде. Има их на више језика. 23. Водичи + 32. Посете са водичима Посета са водичем део је активности анимације музеја. У питању је културна пракса која није искључиво везана за музеје... При посети са водичем тумачи се неки локалитет, тема, изложба... свака посета је особена и резултат је више чинилаца: изложбе, личности водича, особина групе посетилаца, времена одвојеног за посету и од самог одвијања посете. Водич припрема посету у складу са групом коју прима: широка публика одраслих, стручњаци, предузећа... Посета с водичем је средтво комуникације. Нарочито је цене особе које не посећују музеје често – она је средство да се публика прошири и учини што разноврснијом. Посета с водичем не ослања се на текстове изложбе, већ сопствена средства гради у облику коментара. Водич бира експонате на које скреће пажњу групе и које коментарише. Може се десити да водичево тумачење буде доста различито од оног које заговара сам аутор изложбе. Аудиоводич је мобилно средство које помало подсећа на телефон. Посетилац га носи током посете и из њега нсе на захтев емитују коментари на посетиочевом језику. Коментар може да буде еквивалент легенде која прати предмет, а може да буде и много општији информативни текст. Предности: коментари су на више језика, по избору посетиоца, економски су исплативији од правих водича, посета је угоднија јер посетилац слуша шта жели и у ритму који жели. Недостаци (због којих је употреба ограничена): високи трошкови, лако ломљив систем (редовно мењање апарата је скупо), недовољан број расположивих аудиоводича током протока великог броја посетилаца, посетиоци који теже да више слушају коментаре него да посматрају предмете, додатни неугодан ефекат због ношења слушалица (посетиоци говоре гласније). Аудиоводич, као ни прави водич, не замењује музеографска дидактичка средства, а нарочито не текстове. Он је помоћно средство... 24. Евалуација изложби Систематско праћење и анализа понашања посетилаца и њихових очекивања. На основу евалуације мења се стална поставка, план програма. То треба да буде непрекидан и континуиран процес. Врсте: претходећа – евалуација која се односи на тематске, повремене изложбе. Ради се пре изложбе, Односи се на тему изложбе формативна – користи се за сталне поставке. Треба да се ради пре отварања изложбе, кад је већ постављена, са пробном групом. Корисна је за текстове. Посетиоцима се морају понудити фиксне тачке – сугерише се шта треба да се види збирна – најређе се ради, најповршнија је. Заснива се искључиво на понашању – како изложба утиче на посетиоце. Постоје два главна предуслова за успешну евалуацију – прво, ваља одредити циљеве и сврху изложбе и формулисати мерљиве циљеве. Затим је потребан минимум знања и умећа. Треба одабрати добра средства евалуације како бисмо добили одговоре на питања која смо поставили. Евалуација је посебно погодна за музеје са образовном тематиком који омогућавају посетиоцима да стекну прецизна сазнања. Евалуација има и противнике, оне које мисле да је прескупа, да захтева превише времена или да нас не учи ничему што већ не знамо. 25. Научни и културни пројекат музеја Први пут је француска влада 1992. потписала да ниједан музеј не може бити обновљен ни изграђен, ако нема научни и културни пројекат. Научни и културни пројекат (НКП) ради се за 4 или 5 година и треба да прикаже план музеја; исказују се приоритети. Кад држава прихвати НКП, дужна је да финансира музеј. Откако је менаџмент важнији у музејима, тако су важнији НКП (у задњих 20 година). Кључни елемент НКП је отвореност
6
за јавност. За израду пројекта потребно је: темељно познавање музеја и његових збирки, познавање публике, познавање средине у којој се делује, познавање концепције културне политике и државе и креативност. Важно је имати стратегију и бити селективан. Циљеви морају бити јасни и прецизни, и морају бити мерљиви. Спровођење пројекта ограничено је на 3-5 година. Израда пројекта заснива се на збирци, публици, окружењу и згради. Пресудна је политика музеја према публици. То је највидљивији доказ да музеј ради. Научни део пројекта односи се на чување и истраживање збирке. Културни део односи се на дидактичке акције (анимација, популаризација). 26. Фазе израде научног и културног пројекта музеја I. Фаза биланса – постојеће стање музеја: врста музеја, стање зграде, стање збирке, опремљеност. Врши се и анализа постојеће публике: образовни ниво, врсте посета; стање особља. II. Фаза осмишљавања – питања: шта желимо да саопштимо, коме се обраћамо, какав је смисао збирки које поседујемо, шта желимо да истакнемо, шта наши артефакти казују публици која нема посебно знање III. Анализа средине и публике: Важно је анализирати политику власти, културну праксу становништва, туристичку политику града у ком је музеј и урадити детаљну анализу публике. Сваки музеј поставља циљеве на 3 нивоа: на локалном плану (привући публику), на националном (како успети и бити прихваћен) и на међународном (како бити познат) IV. Избор конкретних активности – музеј не може да задовољи разнородне публике у исто време V. Саветовање са сарадницима – потребно је правилно распоредити особље. За сваки циљ, потребан је одређени тим. Музеји никад немају довољно научника да врше истраживања. VI. Фаза формализације – писање пројекта VII. Фаза валоризације 27. Научна функција музеја и истраживање у музеју Спаја све функције музеја – истраживачку функцију и функцију представљања; научни рад је и у функцији чувања. Истраживачки рад претходи функцији набавке. Научно истраживање врши се у два нивоа: музеј врши сопствено истраживање (ретко, само велики музеји), већа истраживања музеј врши са “спољним” истраживачима (професори, археолози)... Најмање истраживања се врши у малим музејима. Они се умрежавају. Сарађивање са спољним истраживачима добро је за пропаганду (преко часописа). У функцији истраживања музеј има: библиотеку (специјализовану) – публикације су прилагођене музеју и његовим збиркама. На располагању је истраживач информационо-документациони центар – ту се налази архива, лабораторија (неопходна за текуће одржавање; ту се може вршити једноставно истраживање микроскопом, лупом...), студијски кабинет (читаоница). 28. Каталог Служи радницима у музеју, мало и истраживачима. То је административни попис докумената. Служи да се утврди порекло артефаката и за ревизију збирки. Углавном се израђује хронолошки, оним редом којим су артефакти уврстани у музеј. Ретроактивно инвентарисање = усклађивање са старим инвентарима. Ради се кад се врши аутоматизовање базе података. Каталог је први основни ниво научне документације. Мора да саржи идентификацију артефаката (слика, скулптура, аутор), локацију артефакта у збирци, детаљан опис артефакта, порекло и правни статус артефакта, стање артефакта, таксономију (класификацију по врсти: уље на платну, акварели...). Проблем за израду каталога је тај што су збирке разнородне. Они треба да буду поливалентни и не могу да задовоље све истраживаче. У националним музејима присутни су каталошки листићи. Обично су смештени у сали за документацију (доступни су свима, и посетиоцима), а ретко у студијском кабинету. Музеји често објављују штампани каталог неке целе збирке. Зову се описни методолошки каталози. Односе се на једну хомогену целину. У последње време делови инвентара се дигитализују и стављају на дискове. Добра страна: има сликовну представу. 29. Рад истраживача у музеју
7
Као и архиви, музеји поседују изворну грађу, али бољи увид у артефакте има широка публика него истраживачи. Многи музеји се понашају као приватне галерије (кустоси износе слике, а не воде публику). Сви артефакти треба да буду доступни за специјализована истраживања. Два проблема: чување и заштита су сложенији него у архивима и како омогућити истраживање предмета из сталне поставке тако да се концепт не наруши. Заштита је увек примарна ствар. Ривијер је рекао да складиштење треба да буде ефикасно; истраживачи су манипуланти. У музејима често има покретних полица (са точкићима) и оних које се растежу и скупљају (као хармоника). Ривијер је предложио да постоји посебна просторија за ширу публику и за истраживаче. То је добро за мање музеје. У таквим салама је немогуће детаљно изучавати одређени артефакт. Најбоље решење су студијски кабинети. Код музеја на отвореном је лакше. Циљеви истраживања: 1) документовање (проналажење и евидентирање) – уметнички музеји имају политику набавке, археолошки не. Не носе се сви артефакти у музеј. 2) увећање збирке 3) дидактичко-научни циљ Добро је да музеји имају информационо-документационе центре. Подаци о артефактима из тог центра морају бити доступни свима. Истраживачке циљеве музеји могу остварити објављивањем публикација (часописи, годишњаци у којима стоји шта је све музеј набавио протекле године, шта је све конзервирано и рестаурирано). У то се укључују истраживачи са стране, ступа се у везу са другим институцијама (факултетима, архивима, позориштима). Музеји могу бити издавачи монографија. И сами музеји су предмет истраживања: музејске функције, изложбе, сталне поставке. Французи врше истраживања сталних поставки широм Европе. Истраживања музеја обједињује Међународни комитет за музеологију (МКМ) – чине га национална музеолошка удружења... Сви они издају своје часописе (осим нас). Истраживања су везана само за националне музеје јер су скупа. У музејима има најмање истраживања у односу на библиотеке и архиве. Прва истраживања започео је Ривијер у свом музеју. 30. Тилденови принципи тумачења Фримен Тилден покушао је да наговори музеје да паркове третирају као музеје. Да би убедио председника и Конгрес да улажу паре у националне паркове, рекао је да је тумачење баштине важно. То је дидактичка активност која треба да открије значење одређених ствари кроз коришћење оригиналних артефаката. Дао је шест принципа тумачења баштине: тумачење мора да повезује артефакте са посетиочевом личношћу информација није довољна јер информација није тумачење свака уметност може да се тумачи тумачење је боље ако му је сврха провокација тумачење треба да обухвати целину/музеј, а не поједине делове тумачење усмерено деци не сме да буде поједностављено тумачење за одрасле. 31. Привремене изложбе Експерименталне, скупе. Најлакше је тако анимирати публику. То не треба да буде једини циљ музеја. Привремене изложбе користе музеју на пет начина: ротација збирки – публика може да види недоступне збирке (из других музеја и свог депоа) продубљивање знања – имају више научну него културну анимацију оживљавање интересовања за музеј – за сталне посетиоце атрактивне изложбе формирају разноврсну публику повећање прихода – улазнице су скупље и до пет пута, каталози су скупљи. 33. Музеји и деца Са традиционалног становишта, музеј није направљен за децу, сметају јер су немирна, гласна, трче... У великим музејима постоје посебна одељења намењена деци, са едукативном службом (педагози, предавачи). Долазе са родитељима или са школом. Музејски артефакти не могу да се обраде као у лекцији (отежавајућа околност), олакшавајућа – деца се лакше анимирају кад поосету схвате као необавезну. Треба да
8
им се омогући да додирну предмете, не треба их упућивати на текстове. Уметнички музеји не могу много да анимирају децу. 34. Адолесцентска публика Најтеже је анимирати их. Углавном размишљају о музејима као о другој школи, а музејски радници мисле да њих ништа не занима. Они чешће посећују музеје у великим градовима; више је посета ако је добра срадња са школама. Већа је посета ако музеји привуку бар део адолесцената. У Паризу постоји муез деце, у Бриселу музеј младих... 35. Културне активности у музеју Посета с водичем (32. питање) Предавања – организују се предавања о тој изложби или о њој блиским темама Колоквијуми – за стручну публику. Теме су збирке, музеологија, утицај музеја на локални културни живот... Сусрети – са уметницима, истраживачима и другим личностима Радионице – углавном за децу Излазак музеја изван зидова – шетња градом, манифестације, фестивали... Улазак необичних активности у музеј – Ноћ музеја Концерти – класичне и савремене музике.
9