Prvih 5 predavanja by Miki Maus

Dokumentalistika Dokumentalistika

prvih 5 predavanja 1.predavanje

13.10.2010.

Uvod u informacione nauke

Znanje je nešto čime se bave sve informacione nauke. Ne bave se stvaranjem istih. Postoje dve vrste znanja: 1. znanje o nečemu (informacija) 2. znanje kako doći do informacije (tj. prve vrste znanja) i kako je koristiti Čime se bave informacione nauke? Informacione nauke su zapravo nauke o: - organizaciji(organizacijom znanja-informacija ) -čuvanjem informacija -obradom informacija -širenjem informacija (disimilacija) -korišćenjem (najviše ćemo se baviti ovim) To bi otprilike bili zadaci svih informacionih nauka. Sam pojam informcije se dugo brkao sa pojmom informatike, jer se informacione nauke vezuju za kompjutere. Informatika je uzimana za sinonim informacije. Reč informatika potiče od francuskih reči information automatique. Kod Nemaca reč informatika označava samo nauku o programiranju i ništa više. Jedino Rusi danas govore informacione nauke za sve. U tu informatiku ne spada sadržaj informacije. Informatika – bavi se kompjuterskom obradom podataka. Informacione nauke – nauke o informacijama u najširem smislu. Informacione nauke su osnovne nauke, a informatika je pomoćna nauka. Informatika stavlja težište na pronalaženje podataka, a informacione nauke stavljaju težište na širenje i razmenu znanja. Kako su nastajale informacione nauke? Na ove nauke su uticali pohranjivanje i potraživanje informacija. Kompjuterizacija se razvila sa potrebom da se brže pohrane i pretraže informacije. Prapočeci informacionih nauka sežu u 1895.godinu kada je osnovan međunarodni bibliografski institut (Pol Otle i Anri La Fonten). Pravljena je metodologijačuvanja i širenja informacija. Dakle, počinje

da se razmišlja i dokumentalistički, a ne samo bibliotečki. Zadatak ovog instituta nisu bile samo knjige već svo zapisano ljudsko znanje u svim dokumentima (sve biblioteke, arhivi, muzeji). Osnova je bila sadržaj informacije, a ne oblik (slike, fotografije, geografske karte, dijagrami). Dokumentalistika je u to vreme shvaćena kao postupak sakupljanja, klasifikovanja i distribucije znanja (to su one prve tri osobine: organizacija, čuvanje, obrada). Više je ta dokumentalistika uticala na razvoj bibliotekarstva i arhivistike, umesto sopstvenog razvoja. Informacione nauke kakve danas poznajemo su stvorene 1961.godine. Bibliografski institut se ugasio, a 1961.je stvoren korpus. Ponovo je vraćen zaključak da da je sadržaj važniji od oblika i ponovo se došlo na ono o čemu su Otle i La Fonten govorili. Tada je dokumentalistika postala samo jedna od informacionih nauka. Te informacione nauke se ne bi skupile da već nisu prethodno postojale. Važno je koje su bile prve informacione nauke koje su se pojavile. Zajedničko im je bilo: komunikacija (širenje informacija) i interdisciplinarnost (jedna nastajala iz druge). Prve informacione nauke: - 1938. Semiotika Čarls Moris Slede dve nauke koje su jedna drugu vukle. -1939. Teorija odlučivanja se naslanja na filozofiju i psihologiju -1944. Teorija igara (na sreću) Teorija odlučivanja je tada sa teorijom igara postala nukleus za razvoj informacionih nauka. Da bi se na igrama na sreću (rulet i konjske trke) dobijalo bile su potrebne informacije, pa je ponovo sadržaj postao važan. Prvi kompjuteri korišćeni su u ratne svrhe ali i u SAD u kazinima. -1944. Kompjuterske nauke – Jan fon Nojman i Alan Tjuring su bili začetnici koji su postavili osnovu za kompjuterologiju, za pribavljanje informacija. Kompjuterske nauke (kao tehnika) i informacija (kao fenomen)stvaraju prvu modernu informacionu nauku DOKUMENTALISTIKU 1915.godine. naravno da su bibliotekarstvo i arhivistika prve, ali ih nismo tako shvatali sve do pojave dokumentalistike. Dokumentalistika se vraća osnovi – sadržaju. Kompjuter nam je olakšao praksu, ali još uvek nemamo teoriju sa kojom bi se služili. Zato nastaje -1948. Teorija informacija koja je bila kompatibilna sa dokumentalistikom. Šenon i Viver su prvu informaciju posmatrali kao fenomen koji se ne može definisati (kao život ili elektricitet). Kada se ta teorija informacija pojavila, sve ovo prethodno je dobilo osnovu.

-1948. Kibernetika (Viner)- sva se svela na to da bez informacije ne možete pokrenuti robota. -1950. Opšta teorija sistema – omogućava da informacije udružujemo u sisteme i da nambude lakše. Tu je pomogla psihologija, naročito bihevioristička teorija. Osnova leži u tome da podstaknemo čoveka da bira (Roršahove mrlje). -1951. Strukturalna lingvistika (Noam Čomski) omogućila formiranje veštačkih jezika . bavi se jezikom, ali ne samo prirodnim kao semiotika, već i kompjuterskim. Sve ovo je do - 1961.godine dovelo do informacionih nauka. U informacione nauke spada matematička logika, istorija knjige i rukopisa (jer se bavimo istorijom komunikacije između onog ko piše i onog koji čita, pošto je to neka vrsta komunikacije, a komunikacija je razmena informacija). Informaciona nauka proučava komunikacione procese. Ona u svom istorijskom delu proučava istorijske promene, promene oblika informacija i promene u sistemu korišćenja i prenošenja komunikacija.

O teorijskim osnovama informacije Ključni pojam za razumevanje komunikacionog procesa i razmenu informacija je relevantnost. Ona je važnija od tačnosti. Na teoretskom nivou se javljaju problemi imajući u vidu relevantnost. Sa teoretskog nivoa je važno: 1. razmena informacija – moraju teorijski da smisle razmenu informacija 2. razmena zapisanih informacija – prepiske, knjige, pisma 3. informacija kao fenomen – šta je i da li uvek postoji teorija 4. komunikacija kao proces 5. mehanizam komunikacije – čisto tehničko praktično pitanje - praksa (time se bavioBel kako da pošalje informaciju pravovremeno i što brže i kako da eliminiše šum) Prva četiri su ključni pojam relevantnosti. Šta će nam informacija koja nam ne treba! -pravovremeno prenošenje relevantnih informacija Relevantna informacija je neophodna, nužna, tačna i pravovremena. Iz toga sledi definicija šta je relevantnost: Relevantnost je mera delotvornosti između izvora i cilja u procesu komunikacije. Primer – informacija koju jedan šalje drugi prima i ona stiže tačno onako kako je prvi preneo drugom ali i postiže efekat kod tog drugog, da on nešto uradi sa njom. Što je delotvornost veća to je i relevantnost veća.

1. Zakon o distribuciji članaka (Bredfordov zakon) – tiče se relevantnosti. Formulisan je 1948.godine i nema izuzetaka. On je istraživao temu o parenju nojeva i proučavao kakav je odnos relevantnih članaka i novina u kojima se oni objavljuju. Što manje časopisa to je veća verovatnoća. 9 časopisa – 429 relevantih članaka 59 časopisa – 499 relevantnih članaka 258 časopisa – 404 relevantnih članaka 2. Zakon o produktivnosti autora (Lotika ga je formulisao) Svi će reći: što je autor produktivniji on je i relevantniji, ali to ne mora da znači. Kada se zna broj autora koji su napisali samo jedan članak, možemo sa velikom verovatnoćom da kažemo koliko njih je napisalo dva ili više članaka. Biće i h manje. l(el) - broj autora jednog članka n – broj relevantnih članaka A – autori sa više rel.članaka A= l/n2 Ova teorija ne važi za humanističke nauke. 3. Zigfridov model distribucije reči – temelji se na Bredfordu. Važan je za izradu baza podataka. Važan je za indeksiranje pojmova citata. 4. Sola Prajsov zakon o mericitata – broj članaka koji su češće citirani od drugih je na nivou statističke greške. 5. Urkhartov zakon o korišćenju periodike – uočio je nesrazmeru između korisnika i časopisa. Što više korisnika ima biblioteka to e manje čitaju naslovi. Ovaj zakon vrlo malo važi za knjige, ali u potpunosti važi za periodiku.

Dokumentalistika

2.predavanje

201.10.2010.

Podela publikacija Publikacije su grafičkim postupkom umnoženi dokumenti (knjige, časopisi,plakati).

Podela publikacija prema sadržaju: 1. primarne publikacije – osnovne publikacije Primarne publikacije sadrže neposredne rezultate naučno-istraživačkog rada. To su ili nova saznanja ili nove interpretacije poznatih saznanja. Tu ubrajamo monografske publikacije, serijske publikacije (novine – jer donose nove vesti), disertacije, magistarski radovi, finansijski izveštaji. 2. sekundarne publikacije – sadrže preglede i prikaze radova objavljenim u primarnim publikacijama. U njih ubrajamo: knjige rezimea, naučni prikazi, književne kritike, biliografije, enciklopedije, antologije, hrestomatije. 3. tercijarne publikacije – to su vodiči do dokumenata. Pomoću njih možemo da dođemo do publikacija od kojih se izrađivala primarna publikacija. Tu spadaju: leksikoni, adresari (pisaca), bibliografije bibliografija.

Podela publikacija prema vremenu: 1. vremenski omeđane – one koje se samo jednom pojave. Tu su: monografije, publikovana građa (iz arhiva, recimo). 2. vremenski neomeđane – sve kontinuacije. Tu su: periodika i tekuća bibliografija.

III

Podela publikacija prema obliku zapisa informacija: 1. konvencionalne – informacija je zapisana prirodnim jezikom i nije potrebno nikakvo tehničko pomagalo za čitanje. Potrbno je samo da poznajemo jezik na kojem je pisano. 2. nekonvencionalne – informacija je zapisana veštačkim jezikom u obliku koda ili je zapisana prirodnim jezikom, ali nam je potrebno tehničko pomagalo da bismo ga pročitali (mikrofilm). Jedan od najvećih problema u informacionoj nauci je pohranjivanje i pretraživanje dokumenata. Zato su nam potrebni dokumentacioni jezici.

Dokumentacioni jezici su veštački jezici. Koriste se u informacionim jezicima za: - pohranjivanje (čuvanje) - pretraživanje - indeksiranje Postoje 3 tipa dokumentacionih jezika: 1. klasifikacioni sistemi – to je hijerarhijski tip dokumentacionih jezika koji grupišu pojmove u klase. Oni mogu biti univerzalni (UDK) i specijalizovani (DDK). 2. liste termina – nisu hijerarhijski tip jezika; kontrolisani su. Služe za koordinirano indeksiranje. Sadržaj dokumenata se dobija pomoću ključnih reči. Predmetni indeks, ključne reči – to su liste termina (jer tu nikada ne ide sve od A do Š, već ono što mi odaberemo, kontrolišemo). 3. tezaurusi – hijerarhijsko su kontrolisani, dinamičko promenljivi jezici. Povezani su semantički i generički. Sastoje se od: a) deskriptori (normirani termini) a sa njima se semantički i generički povezuju b) nedeskriptori (alternativni termini) Rečnici sinonima su tezaurusi. Imamo reč i njen sinonim, koje povezujemo hijerarhijski tako što prvo idu najsličniji sinonimi našoj reči. Prvo najjače veze među rečima, pa slabije. Svaka enciklopedija ima delove koji su tezaurusi zato što imamo recimo reč Srbija, pa opet Srbija, pa onda reč Nikola Pašić pored koje piše Srbija. To se zove uputnica, a svaki tezaurus ima uputnice. Najbolji primer tezaurusa je rečnik pseudonima. Recimo da imamo • Pavle Ugrinov (pseudonim) = Vasilije Popović deskriptor alternativni termin • Ivo Andrić = 7,8 pseudonima deskriptor će ovde biti njegovo ime, a ne pseudonim jer je po imenu daleko poznatiji. Svi tezaurusi određuju: - ekvivalenciju (krasan=divan) - srodnost (ovoga nema u listama termina) - hijerarhiju Svi ovi dokumentacioni jezici se ne prave samo po sebi već služe za proces indeksiranja.

Indeksiranje je proces koji se vrši pomoću dokumentacionih jezika i treba da omogući što bolje i brže pretraživanje. Indeksiranje je skup načela, metoda i postupaka kojima se u nekom momentu dodeljuju termini da bismo opisali sadržaj dokumenta; to se kasnije unosi u bazu podataka i pretrazuje se. načela metode dokument termini postupci opisivanje sadržaja dokumenta pretraživanje

Svako indeksiranje ima 3 faze: 1.faza – analiza dokumenta – moramo da pročitamo dokument - ovde se radi i selekcija pojmova 2.faza – sada ide prevod odabranih pojmova u dokumentacioni jezik 3.faza – slaganje indeksnih termina prema pravilima tog fokumentacionog jezika

odabranog

Indeksiranje može biti: - slobodno – skoro ga više i nema; biramo pojmove bez obzira na oblik i semantičke odnose - kontrolisano – koristimo termine koje smo unapred odredili i ne možemo da ubacimo neki drugi Možemo imati sledeću podelu indeksiranja: 1. koordinatno – više je vezano za prirodne jezike; koriste se pojmovi istog nivoa 2. automatsko – automatska selekija ključnih reči; fale mu neke nijanse - ne možemo još uvek da indeksiramo fraze Posebna vrsta indeksiranja je citiranje indeksa. - Pregled svih citiranih dokumenata u objavljenim radovima - Važno je zbog toga koliko nekoga citiraju - Veza za citiranje mora biti relevantna Na osnovu svih tih citata pravi se lanac citata (umrežava ih Kobson). Dobija se indeks autora i indeks naslova. Tu može da se prati ko koga citira. To je prošireni ili umreženi indeks autora i naslova. Svaki citirani rad posle može da se uzme kao odrednica. Oni se danas prave kao tezaurusi.

Dokumentalistika

3.predavanje

27.10.2010.

Razvoj informacione nauke

Razvoj informacione nauke nije lako prikazati jer se ona različito tumači. Da bi neka nauka bila informaciona ona mora da ima tri faktora: 1. informaciona tehnologija (vezuje se za kompjuterizaciju) In 1=informatika - od pronalaska telegrafa [Bibliotekarstvo je starije od informacione nauke, a informacionih nauka nema pre 50-ih godina XX veka.] Smatralo se da će informacione nauke da reše sve probleme. Dve tehnološke oblasti koje su doživele bum 50-ih i 60-ih godina su reprografija (fotokopir aparati) i telekomunikacija, dok su 70-ih godina to isto doživeli kompjuteri. Informaciona tehnologija je bila primarna za definisanje informacionih nauka. -Francuski rečnik iz 1966.godine o informacionoj nauci kaže da je to nauka o kompjuterskoj obradi informacija. -1967.godine – naučnik Vajsman – Informaciona nauka potiče iz tehnologije (opet je tehnologija starija od nauke) 1968.godine – Borko – Informaciona nauka obuhvata istraživanje prezentacije i u prirodnim i u veštačkim jezicima. Otvorena je mreža za prirodne sisteme informacija. Težište je na sredstvima za proučavanje (kompjuteri). - Ždanova – Informaciona nauka izučava optimalnu organizaciju informacija na osnovu savremenih tehničkih sredstava. Sve definicije su ograničene tehnološkim napredkom. Sve definišu tehniku rada, ali niko ne kaže šta je predmet izučavanja informacione nauke. 2. dokumentacija i pretraživanje informacija in=dokumentalistika U ovoj oblasti se kao sinonim uzima dokumentalistika. I ovo je omeđana stvar (nisu svi na dokumentu, nisu svi na prirodnom jeziku). Dokumentalistika je nastala sa pojavom Bredfordove knjige Documentation 1948.godine. 1

In – informaciona nauka

Dokumentalistika je postupak prikupljanja, klasifikovanje i distribucija dokumenata, bez obzira na vrstu, sadržaj i oblik dokumenta. Takođe, ne bi postojala bez kompjutera. Težište je ovde na dokumentu. Ne vodi se računa o sadržaju, već je ovde težište na pohrani i čuvanju dokumenta (dokumentalistika u praktičnom smislu). Bredford je želeo da postoji šifra za sve ljudske delatnosti (izum savršenog jezika za sve). Tako nešto nije bilo moguće. Za dokumentalistiku su važna 4 područja: 1. organizacija informacija - prikupljanje, pohranjivanje i klasifikovanje informacija 2. oprema za pohranjivanje i pretraživanje informacija 3. mehaničko prevođenje – trebada osmislimo veštački jezik 4. informacione potrebe korisnika (istraživača) Dokumentalistika se najranije preorijentisala na kompletiranje pre svih nauka. Nerazdvojna je sa kompjuterima. 3. savremene komunikacione nauke Igre na sreću pojavile su se 30-ih godina. Ovde se misli i na kibernetiku i lingvistiku. - Vezano je za distribuciju informacija (kako ćemo je preneti) Trebalo bi da postoje sva tri faktora. Šta je područje informacionih nauka u celini? Informaciona nauka nema definiciju predmeta. Ona barata sa samim predmetom po sebi (kao elektricitet, kao zdravlje). Ne može se dati definicija informacione nauke. Nju određuju područja a ne predmeti. Tehnološki institut u Džordžiji (1961/1962) predložio je definiciju informacionih nauka: to je nauka koja proučava osobine i ponašanje informacija, sile koje upravljaju protokom informacija i sredstva za obradu informacija (radi njihovog širenja i dostupnosti). Iz te definicije nastaje 8 oblasti kojima se bavi svaka: 1. nastajanje informacija (kako nastaju, kakve su po svom kvalitetu, vrednosti) 2.diseminacija (širenje ili distribucija informacija - protok) 3. prikupljanje informacija 4. organizacija informacija (baze podataka) 5. pohranjivanje informacija 6. pretraživanje informacija 7. interpretacija informacija

8. upotreba informacija Recimo, novinarstvo, bibliotekarstvo, matematika, logika nemaju svih 8 oblasti. Ovo bi bile definicije područja a sada idu definicije ciljeva. - Gofman : Informaciona nauka je svaki organizovani korpus znanja koji je zasnovan na načelima koja tumače uslove pod kojima se stvaraju i prenose informacije (ne uslovljava upotrebu tehnologije). - Versing i Neveling : Informaciona nauka proučava osobine, strukturu i prenos informacija. Sve ove definicije imaju informacionu tehnologiju, ali informaciona tehnologija nije sve. Sve nauke informacionih nauka su starije od informacione nauke, a pripadaju informacionim naukama (bile su pomoćne nauke). Važnu ulogu u svemu ima informaciono-dokumentaciona delatnost (spaja naučni i stručni potencijal). Informaciono-dokumentacione službe imaju informaciono-dokumentacionu delatnost. Informaciona nauka je jedna, a ima više disciplina. Informaciona nauka ima 3 ključna određenja u odnosu na samu informaciju: 1. proces – šta je osnovni proces? Osnovni proces za informacionu nauku je komunikacija. Informaciona nauka proučava razne procese, a ovo je osnovni. 2. feneomen – osnovni fenomen je informacija. Fenomen je uvek stariji od nauke. 3. pojam – osnovni pojam je relevantnost. Pojmova ima više. Pojam mora biti ključno važan za fenomen. Relevantna informacija nam je najvažnija. To znači da je informacija tačna i pravovremena.

Dokumentalistika

4.predavanje (II deo i početak III)

03.11.2010.

Informacija i relevantnost Pomenuli smo da postoje tri određenja fenomen – informacija, pojam – relevantnost i proces – komunikacija. Sva tri su uvek u simbiozi. Informacija je postala od Šenonove i Viverove teorije 1949.godine koja kaže da je informacija osnovni faktor komunikacije. Ona je starija od informacione nauke i važna je za ogroman broj nauka. Bilo koji oblik simbolične komunikacije zahteva informaciju (zašto komuniciramo ako nemamo šta da kažemo). -Jezik je simbolična komunikacija, na primer Informacija je interdisciplinarni fenomen. Dugo je shvatana sa tehničke strane a to je kako je preneti (glas, zvuk, signal). Šenon i Viver su upozoravali da svaka informacija ima 3 nivoa: • tehnički • semantički i • bihevioristički (psihološki i socijalni) Informaciju posmatramo kroz proces komunikacije. Osnovni proces komunikacije je kako da se informacija koja nastaje u jednoj tački (izvoru) što tačnije reprodukuje na drugu tačku. [tehnički nivo] Važno je da sačuvamo značenje informacije. [semantika] Važno je da otklonimo izvore šumova. [tehnika i bihevioristika] Idealna šema izvor predajnik Informacija signal šum (pitanje bihevioristike)

prijemnik signal

tačka ukrštanja

odredište informacija

šum (pitanje tehnike)

Predajnik je posrednik. Od njega ne ide informacija, već signal. U tački ukrštanja i u prijemniku mogu biti izvori šuma. U tački ukrštanja je najprisutnija semantika (između predajnika i prijemnika). Tek u novije vreme se informacija izučava sa više aspekata. Relevantnost Kao što informacija ne postoji bez procesa prenošenja, tako ni relevantnost ne može bez procesa komunikacije. -povratna veza postoji samo ako imamo relevantnu informaciju Izvor može da preuzme ulogu odredišta. Relevantnost je mera delotvornosti između izvora i odredišta u komunikacionom procesu. Pojednostavljeno, to je razumevanje. Ako pričamo o pojmu vreme, ono se može različito shvatiti: kao mera (dimenzija), merenje (sam čin merenja), merna jedinica (sec, min, h, dan..), merenje uz pomoć instrumenata, meteorološka činjenica (samo u našem jeziku). Nigde nisu sinonimi informacija i znanje. Informacija će biti tačna i pravovremena, ali neće biti relevantna. (primer podvodni ribolov) Relevantna informacija je razmena znanja. Znanje je organizovano prema područjima, uvek mora biti predstavljeno jezikom (prirodnim ili veštačkim) i pohranjeno je u dokumentima. Za razmenu znanja – datoteka na izvoru i datoteka na odredištu. Biblioteke su najbolje mesto za razmenu znanja jer je knjiga najbolji i najpouzdaniji izvor iz kojeg ljudi uče. Pouzdanija je od datoteka na drugim medijima, sigurnija. Primeri datoteka: ljudska memorija, knjiga, katalog, fondovi, zbirke, naučno-informativna sredstva. Definicija relevantnosti: razmena znanja je efikasna ako informacija koja se prenosi iz jednog fonda (izvora) proizvede što više promena na odredištu. Princip promene – važna je povratna informacija. Idealna shema: dokument

znanje

izvor

odredište informacija

na sve ovo utiču šumovi (socijalni, ideološki, vremenski)

Informacija se prenosi jezikom (tehničko pitanje – da li je prirodan ili veštački jezik). Postavlja se pitanje odakle izvoru informacija? Iz dokumenta (pišem knjigu, a podatke sam dobio iz dokumenta). Dokumenti su izvor znanja. Oni se mogu direktno uključiti u informaciju, recimo niko još nije pročitao knjigu a mi smo došli do novih saznanja, to je put do znanja. Korisnik koji čita knjigu takođe stvara nekakvo apstraktno znanje. Ako neko ko je pročitao knjigu napiše kritiku na našu knjigu (odredište - znanje), sada uvećavamo znanje i onaj ko je pisao knjigu dobija povratnu informaciju (put od znanja do izvora), pa će knjiga koja je došla do odredišta sada postati dokument iz koga će neko uzimati informacije kao što smo mi uzimali za našu knjigu. U svakom segmentu komunikacije mora da se obezbedi relevantnost -informacija može da proizvede razne efekte. Povećati relevantnost znači što više umanjiti šum ili ga potpuno eliminisati.

III deo Sve vreme govorimo o prenosu informacija, ali kakve te informacije mogu da budu? Povezivanje tj. pakovanje informacija se zove konsolidacija informacija. Taj pojam je uveo UNESCO, kako bi se naučni radovi priznavali. Nema naučnog rada bez konsolidovanih informacija. Cilj razmene informacija je da se korisniku ponudi relevantna informacija. Kod indeksiranja se prenose sve informacije, što je i razlika indeksiranja u odnosu na konsolidovanje informacija. Ni jedan pretraživač pa ni Google nemaju konsolidaciju informacija. Konsolidacija informacija predstavlja javno znanje koje je selektovano na specifičan način, analitički obrađeno (istraženo), vrednovano i prestruktuirano (prepakovano). Svaka knjiga je upravo to.

Dokumentalistika

5.predavanje

10.11.2010.

Zloupotreba informacija je česta, ali je odgovornost isključivo na korisniku. Ona je moguća najčešće prilikom prepakivanja informacija kada spakujemo priču koja ne postoji, tako što koristimo tačne i polutačne informacije. To se zove spinovanje. Spiner je čovek koji se bavi konsolidacijom informacija. Marketing je prvi primer spinovanja. Postoje zakonski procenti dozvoljenog spinovanja. Zašto se informacije konsoliduju? 1. konsolidovane informacije mogu da smanje neizvesnost – pr: pretražite Google, nađite sve o dokumentalistici i izađite na ispit. Informacije konsolidujemo u skladu sa potrebama korisnika. 2. konsolidovane informacije moraju da podlegnu nekim konvencijama prilikom prezentovanja korisnicima, u skladu sa načelima oblasti kojoj pripada korisnik. 3. konsolidovane informacije moraju da prodube znanje korisnika, uskladu sa potrebama korisnika – da kao korisnik znamo malo više o proizvodu. 4. konsolidovane informacije bi trebalo da imaju uticaj na informacije tj. da imamo povratnu informaciju nakon, recimo, odlaska proizvoda u promet. Osnovni proces informacione nauke je komunikacija. Sve ovo o čemu smo govorili je deo procesa komunikacije (neverbalne, verbalne, telekomunikacije..). Poreklo reči je od latinske reči komunikacio – deljenje; podelimo znanje sa drugima. Komunikacija je proces kojim se informacije prenose putem zajedničkog sistema simbola određenim kanalima od izvora do odredišta. Proces komunikacije uključuje i povratnu informaciju u idealnim slučajevima od odredišta do izvora. Takođe, komunikacija može sadržati i izvor šuma (nameran ili nenameran). Šum je uvek vezan za faktor okoline a to je zato što nema komunikacije koja nema smetnje (nema vakuum komunikacije). U toku komunikacije moramo da rešimo 3 problema: 1. tehnički problemi – odnose se na tačnost informacija. Od izvora do cilja informacija mora biti tačna. Simboli koji stignu na odredište moraju biti verni kao kod izvora. 2. semantički problemi – odnose se na preciznost. Informacija je tačna, ali nije dovoljno precizna. Da li i izvor i odredište isto razumeju informaciju? 3. problemi relevantnosti – odnose se na delotvornost (efekat). Čuvaju značenje, sve je dobro odrađeno ali nam ništa te informacije ne znače.

- primer sa ljuljaškom Da bi informacije bile relevantne, informacije moramo da vrednujemo i konsolidujemo. Sve bi bilo lako da imamo dvosmernu komunikaciju. Problem je sa marketingom i političkom propagandom. Posebna vrsta komunikacije je difuzija (širenje). To je komunikacija u kojoj se informacije šire u više zajednica (smerova, grupa). Tračevi su dobar primer difuzije. Kod difuzije prvi glas od kojeg kreće informacija gubi trag o toj informaciji. Zato se rade ankete i ispitivanja javnog mnjenja. Tek tu moramo da konsolidujemo informacije. Za difuziju uopšte nije važna novina informacija. Ona podrazumeva da mi imamo te nove informacije. Računa se na relevantnost relativne novine informacija (sada sam ovakav, ali buću takav). Postoje 2 vrste difuzija: - Homofilija – transfer informacija se javlja između ljudi koji su slični. To je komunikacija po sličnosti. Filios-sličnost (slični ljudi). - Heterofilija – komunikacija po suprotnosti. Što je homofiličnost veća to je komunikacija delotvornija. Ali, ne spinuju se informacije da bi političari dobili glas ljudi čiju podršku već imaju, već se ide na neopredeljene, a to nisu ni homofilični ni heterofilični. Ne postoji apsolutna homofilija. Struktura informacionih sistema (jer informacija ne postoji u vakuumu) Sistem je skup elemenata u interakciji. Sistem koji je napravio čovek (humani sistem) je skup elemenata koji spajaju interakciju sa zadatim ciljem. Informacioni sistemi (napravio ih je čovek) su vrsta komunikacionih sistema koji odabiraju, organizuju (konsoliduju), pohranjuju (čuvaju) i šire informacije sa ciljem da one postanu dostupne korisnicima. Cilj im je da uvećaju javno znanje, među homofiličnim grupama. Svi informacioni sistemi moraju da reše ona 3 problema. Postoje informacioni sistemi koji se bave samo konsolidacijom informacija, to su analitički izvori (CESiD) koji analiziraju informacije. Oni se sve vreme bave konsolidacijom informacija.

Svaki informacioni sistem mora da ima 6 osnovnih funkcija: 1. odabir izvora informacija – već ovim počinje konsolidacija informacija 2. pribavljanje informacija 3. prestrukturisanje informacija – obrada informacija koje smo pribavili (novinar pravi vest) 4. organizovanje i pohrana (već obrađenih informacija) 5. pretraživanje i pronalaženje informacija 6. širenje (diseminacija) informacija Ovo je jedan informacioni sistem. Na svakom koraku se javlja šum.

TV stanica je jedan informacioni sistem