UvodUArhivistikuSkripta

http://www.scribd.com/doc/45738549/Pomocne-nauke-skripta 1 POMOĆNE ISTORIJSKE NAUKE Pod pomoćnim istorijskim naukama podrazumevamo one, tzv. ''praktične'' nauke koje stoje utesnoj vezi sa osnovnim istorijskim naukama (istorijom, arheologijom, arhivistikom, i sl.) i imajuodređenu metodologiju i ciljeve.

PALEOGRAFIJA Jedan od osnovnih zadataka istorijskih nauka jeste izučavanje spomenika iz prošlosti.

Tispomenici mogu biti razni artefakti (grobnice, nameštaj, posude, odeća). No, od svih spomenika prošlostinajveću vrednost i važnost imaju pisani spomenici , jer predstavljaju najdirektnija svedočanstva o jednomvremenu. Međutim, pisani spomenik ima značaja tek ako je pravilno pročitan i ispravno protumačen.Stoga je, recimo, jedan od najvažnijih trenutaka bio Šampolionovo rastumačivanje egipatskih hijeroglifa.Neka pisma, međutim, poput etrurskog ili vinčanskog, ni do danas nisu odgonetnuta.Nijedno pismo nije postalo odjednom, nego se razvijalo po fazama. Takođe, svako pismozahtevalo je i određen materijal za pisanje , kao i sredstva pomoću kojih se zapisivalo.

Nauka koja proučava postanak i razvoj pisma naziva se paleografija . Reč dolazi od grčkih reči(dajemo ih u latiničnoj transkripciji): palaios = star; grafon = pismo.Predmet paleografije se ograničava samo na ono što je zapisano na tzv. mekim materijalima( voštane tablice , papirus , pergament , hartija ). Pisanim izvorima na tzv. tvrdim materijalima (kamenu,metalu) bavi se pomoćna nauka po imenu epigrafija .Paleografija proučava ne samo dokumente, tj. pravne i službene spise i pisma, već i rukopiseknjiževnih dela. Osnovni zadaci paleografije:1. da ispravno pročita i protumači stare tekstove;2. da odredi tačno ili približno vreme i mesto nastanka dokumenta;3.da utvrdi originalnost dokumenta i eventualne prepravke, naknadne dopune i falsifikate;4. da utvrdi koliko je ruku pisalo dokument;5. da prouči eventualne iluminacije i minijature.MATERIJAL RUKOPISANajstariji materijal na kome su ljudi pisali, još od postanka prvoga pisma, jeste kamen , pa onda glinene pločice . Takvi spomenici sačuvali su se u oblasti koju je obuhvatala nekadašnja Mesopotamija, tj.Vavilonci i Asirci. U oblasti Balkana najstariji takav spomenik je Baščanska ploča , s početka 10. veka.

Metal su za pisanje koristili Rimljani. Na metalu su ispisivane vojničke diplome rimskim veteranima.Najčešće je pisano na bronzi. Pisani tekstovi na novcu predmet su pomoćne nauke po imenu numizmatika .

Drvo se najviše koristilo za pisanje u školama, ali na njemu su pisani i ilustrovanisrednjovekovni kalendari. Plinije u svom delu Istorija prirode svedoči da su Rimljani pisali i na 2 palminom lišću . Jevreji, su, pak pisali na liki od drveta, i otuda naziv Biblija, jer je grčka reč biblosnajpre označavala liku, a tek potom knjigu.

Voštane tablice Prvi meki materijal na kome je pisano bile su voštane tablice . To je jeftin materijal, čija obradane zahteva mnogo vremena. To su kvadratne ploče sa uzdignutim ivicama. Obrubljeni prostor seispunjavao tečnim voskom. Vosak se ohladi i otvrdne, ali ostaje dovoljno mekan da bi se u njega urezivaliznakovi.Pisalo se tzv. stilusom . To ''pero'' je s jedne strane bilo oštro, a s druge pljosnato da bi se tekstbrisao. To je i bila najveća prednost voštanih tablica, zato su se njome, pored pisara, služili i učenici.Odatle potiče Horacijev savet mladom piscu: ''Često okreći stilum'', tj. često ispravljaj ono što si napisao.Ispisana tablica zvala se tabula cerata (''tabula cerata'' = puna tablica), a neispisana tabula rasa (''tabula raza'' = prazna tablica). Knjige su se pravile tako što su se tavlice sastavljale. Dve spojene tablicezovu se diptih , tri triptih , itd. Čitava takva knjiga zvala se kodeks . Pošto se po tablic i pisalo tako što seurezivalo, tj. grebalo, to je glagol scribere (''skribere'' = grebsti) vremenom poprimio značenje: pisati.Najstarije sačuvane tablice potiču iz 1. veka naše ere i nađene su u Pompeji (gradu koji je zatrpaovulkan Vezuv). Bili su to neki trgovački ugovori i računi. U Rumuniji su nedavno nađene voštane tabliceiz 2. veka naše ere, u ostacima jednog rimskog naselja u Transilvaniji. Ipak, imamo svedočanstva da suvoštane tablice prvi upotrebljavali Grci, još u 6. veku pre naše ere, ali one nisu sačuvane. Voštane tablicesu se u nekim delovima Italije i Francuske upotrebljavale još i u 14. veku.

Papirus Glavna mana voštanih tablica bila je što su zauzimale previše prostora. Takođe, vremenom supostajale slabo čitljive. Kao mnogo bolji materijal za pisanje pokazao se papirus , jer je po njemu pisano kalamusom , koji je ostavljao trag

mastila . Zato su sva klasična dela grčke i rimske književnosti pisana napapirusu.Papirus je napravljen u Egiptu, pre oko 4500 godina. Pravio se od srčike biljke papirus, koja jerasla u močvarama Gornjeg Nila. Srčika se uzimala samo od dela stabla papirusa koji je pod vodom.Vrpce srčike slagale su se jedna uz drugu uzduž, pa onda poprečno, pa opet uzduž, i tako u slojevima (odbroja slojeva je zavisila debljina papirusa). Prvi sloj se premazivao lepljivim brašnom. posle se takodobijen list papirusa sušio, i onda glačao slonovom kosti, pa se obrezivao. Jedan red srčika zvao se sheda .Kompletan list papirusa zvao se plagula . Dvadeset plagula činilo je skapus.

Skapus konačno pripremljenza pisanje zvao se karta . Ispisani skapusi svijali su se u svitak ( rotulus ), koji se još zvao i volumen .Na papirusu se pisalo do 11. veka. Najduže se na njemu pisalo u papskoj kancelariji. Ali, tada jedošlo do višegodišnje suše, a uz to je i pergament bio sve savršeniji i finiji, te je napuštena upotrebapapirusa.Razlikujemo tri kategorije papirusa:1. egipatski papirusi – nađeni u Egiptu i pisani orijentalnim jezicima i pismima. Čuvaju se u Londonu,Beču i Zagrebu. ovo su najstariji papirusi. Neki potiču i iz 9. veka pre naše ere.2. herkulanski papirusi – nađeni u zatrpanom gradu Herkulanumu, u 1. veku naše ere 3 3. srednjovekovni papirusi – diplomatički i književni spisi od 7. do 11. veka.

Pergament O nastanku pergamenta postoji legenda, po kojoj je Ptolomej Drugi, ponosan na svojuAleksandrijsku biblioteku, zabranio izvoz papirusa iz Egipta u Pergam gde je svoju biblioteku stvaraoEumenej Drugi. Bilo je to u 2. veku pre naše ere. Zato je u Pergamu počela prerada i proizvodnja kožekoja je, po gradu Pergamu, nazvana pergament . Naravno, pergament je nastao mnogo ranije. Herodot jejoš u 5. veku pre naše ere svedočio da su Jonjani pisali na membrani , što je ustvari pergament. Nazivpergament potiče iz 4. veka pre naše ere. Jedino što je tačno iz legende jeste da je Pergam zaista biosredište proizvodnje, i da je pergament po ovom gradu dobio ime.Pergament je imao velike prednosti nad papirusom. Mogao je da se savija, bio je čvršći ikompaktniji, lakše se rezao i obrađivao, a mogao se formirati i kao svitak i kao

kodeks . Pravio se tako štoje odrana koža životinje stajala nekoliko dana u kiselini i živom kreču.

Potom se skidala dlaka i ostacimesa, a koža se razapinjala na drveni okvir i sušila na suncu.

Mazala se uljem da bi dobila na elastičnosti.Na kraju se glačala i obrezivala u željenoj veličini. Koristila se koža teleta (karta vitulina), ovce (kartaovina) ili koze (karta kaprina).

Posebno je cenjen, i najskupoceniji, bio pergament od fetusa životinje.Jedan takav, iz 14. veka, čuva se u Arhivu HAZU u Zagrebu, i finiji je od najfinijeg papira.Najstariji sačuvani pergament je nađebn u Siriji, i to je kupoprodajni ugovor iz 195. godine prenaše ere. On je u obliku svitka. Ciceron svedoči da je video Homerovu Ilijadu ispisanu na tako malompergamentu da je mogao da stane u orahovu ljusku. A najstariji pergament u obliku kodeksa (dakle pravaknjiga) jeste Splitsko Jevanđelje, iz 8. veka.Zbog skupoće pergamenta, često se pisalo preko već postoajećeg teksta. Takođe, tako su pisanihrišćanski tekstovi, preko antičkih. Ovi, ''sakriveni'' tekstovi mogu se nanovo uspostaviti i zovu se palimpsesti .

Papir Ako je pergament simbol srednjega veka, simbol modernog doba, i rukopisne i štampane knjige je papir . Postoje tri faze u proizvodnji i korišćenju papira.Prva faza je tzv. kineska faza . Kinezi su dugo pisali na svili, ali je to bilo preskupo.Upotrebljavali su i bambusove pločice, ali su one bile trošne i kratkotrajne. Prvi papir proizveo je 105.godine Caj Lun , tako što je samleo čahure svilene bube, vlakna bambusove trske, stare krpe i ribarskemreže.

Tu smesu je zamočio u gašeni kreč, pa sušio na situ. Sito se protresalo da se smesa ravnomernorasporedi. Kad se tečnost ocedila, ostala je na situ kompaktna masa – list papira.

Više listova je slagao usvežanj, presovao i glačao, te najzad obrezivao prema željenoj veličini.Kinezi su dugo čuvali ovu tajnu, a prvo su tehniku preuzeli Korejci (u 7. veku) i Japanci (u 8.veku).Druga faza je tzv. arapska faza . Arapi su 751. godine od Kineza zauzeli Samarkand (udanašnjem Uzbekistanu). Tako su saznali tajnu proizvodnje papira. Odmah su otvorili radionicu, potom i uBagdadu, Damasku, Kairu, Rabatu. Kao sirovinu upotrebljavali su lanene krpe, a sita su im bila odmetalnih žica, pa je i papir bio tanji. Živi kontakti Arapa sa Vizantijom doveli su do toga da se papir početkom 11. veka pojavio u Carigradu. Prvi sačuvani vizantijski dokument na papiru je hrisovulja cara 4 Konstantina Monomaha, iz 1052. godine. U 12. veku radionice papira pojavile su se u Španiji iFrancuskoj, u 13. veku u Italiji, a u 14. veku u Nemačkoj. Notarski spisi iz dubrovačkih i kotorskihkancelarija, koji potiču iz 13. veka, pisani su isključivo na papiru uvezenom iz Italije.Treća faza je tzv. moderna faza . Francuski fizičar i biolog Reomir je 1719. godine primetio da suvlakna trulog drveća izuzetna materija za pravljenje papira. To je prvi učinio, po Reomirovoj ideji, jedanpop iz Regensburga, Jakob Kristijan Šefer

, 1750. godine. Tako je drvo postalo sirovina za proizvodnjupapira, što je učinilo da papir postane jeftin. Tehnologija proizvodnje papira otada je stalno napredovala, ito je danas velika i moćna industrijska grana.FILIGRANOLOGIJAPomoćna istorijska nauka koja se razvila sa upotrebom papira.

Filigrani su vodeni znakovi kojise na papiru vide kada se ovaj okrene prema svetlu. Oni su zaštitni znak fabrike koja je proizvela papir.Proučavanjem filigrana može se utvrditi približno vreme nastanka dokumenta (ako znamo kada je radilafabrika čiji vodeni znak se nalazi na papiru na kojem je dokument napisan), kao i da li je neki dokumentfalsifikat.Vodeni znak pravio se od žice i utiskivao dok je smesa još bila na situ.Prvi vodeni znaci nalaze se na papiru proizvedenom u fabrici u Fabrijanu, koja je počela da radi1271. godine. Znak je: †b . Ovaj znak se nalazi na dokumentu Državnog arhiva u Dubrovniku iz 1284.godine. U 13. i 14. veku javljaju se uglavnom slični, jednostavni znakovi – krst, trougao, zvezda, krug.

UItaliji se u 14. veku javljaju znakovi u vidu grbova, a u 15. veku su filigrani sa imenom proizvođača. Od17. veka barokni filigrani su raskošni, sa prikazima životinja i mitoloških bića. Postoje albumi vodenihznakova. najčuveniji je onaj Vladimira Mošina (iz 1957. godine), sa vodenim znakovima iz 13. i 14. veka.OBLIK RUKOPISAOblik rukopisa zavisio je od materijala na kome je dokument napisan. uglavnom pretežu dvaoblika.SVITAK U starom veku je svitak bio najrašireniji oblik rukopisa. Javio se u Egiptu, oko 3000 godina prenaše ere. Preuzeli su ga Grci u 7. veku pre naše ere, a od njih Rimljani. Rimljani su ga zvali volumen (odlatinske reči: volvere = odmotavati), a naziv rotulus , tj. svitak dobio je tek u srednjem veku.Svitak je nastao kao najekonomičniji način čuvanja dokumenata na papirusu, mada se ovaj oblik upotrebljavao i za pergament. Da bi se znalo gde je početak, a gde kraj svitka, na početku je stajalo: incipitliber (''incipit liber'' = početi odmotavanje), a na kraju: explicit liber (''eksplicit liber'' = odmotati do kraja).Svitak se odmotavao uz pomoć štapića od slonove kosti ili drveta. Štapić se zvao umbilikus . Natraci koja je bila zakačena za štapić pisao je naziv dokumenta ili književnog dela – titulus .Svitak je mogao biti ispisan samo sa jedne strane ( anopistograf ), ili sa obe ( opistograf ). U staromveku pisalo se u stupcima ( kolumne ), a u srednjem veku uglavnom po širini svitka, kao danas. Svitak odpergamenta je imao tu prednost što se mogao produžavati prišivanjem. Recimo, povelja Stefana 5 Dečanskog iz 1330. godine o osnivanju manastira Dečani pisana je na pergamentu, a svitak je dugačak preko 5 metara.Antički svitak čuvao se u glinenim ćupovima, a srednjovekovni u tekama

( kapsulama ), tj.kožnim valjcima.KODEKSKao što smo videli, kodeks je prvobitno označavao spojene voštane tablice. U srednjem veku kodeks je dobio novo značenje. Tako se nazivala svaka rukom pisana knjiga , na pergamentu ili papiru.po svom obliku i suštini, kodeksni rukopis je preteča štampane knjige.Prvi kodeksi potiču iz 1. veka naše ere i uglavnom su sastavljani za školsku upotrebu.

Ipak,dominirao je i dalje svitak, sv dok hrišćanska crkva nije, krajem 5. i početkom 6. veka, uvidela da sukodeksi zgodno sredstvo za širenje božje reči. Tada nastaju mnogobrojni prepisi delova Biblije.Najdragoceniji, najlepši, iluminirani kodeksi potiču iz vremena renesanse i baroka (16. i 17. vek).Kodeks se sastoji od listova ( folio ). Najobičnija praksa bila je prošivanje ili lepljenje četiridvostruka lista, pa se takav kodeks zvao kvaternio . Kvaternio je, dakle, imao 8 listova (4x2), tj. 16 strana.Bilo je kodeksa i sa manje (tri dvostruka lista – ternio ) i sa više listova (šest dvostrukih listova – seksternio ). Nisu se obeležavale stranice, nego listovi, i to tek od 12. veka. To se nazivalo folijacija (aobeležavanje stranica počelo je tek u 18. veku, kod štampanih knjiga, i to se naziva paginacija ). Najpšresu se označavali kvaterniji. Da ne bi izgubio nit pisanja, pisar je u donjem desnom uglu upisivao prvu rečsa sledećeg lista. Prednja strana lista zvala se recto (rekto), a zadnja verso (verso), pa se pri citiranjunavodi, recimo: 15 r (29. strana), ili: 23 v (46. strana). ovo se dugo zadržalo i uštampanim knjigama.Pisar je tekst morao da piše pre uvezivanja kodeksa, jer su korice bile tvrde, najčešće od drvetaobloženog kožom. Zato kodeksi imajau velike margine.ILUMINACIJAUz pomoć iluminacija može se ustanoviti provenijencija (poreklo) i vreme nastanka rukopisa, teuticaj prepisivačkih škola.Prv iluminacije bile su zapravo ilustracije , tj. predstavljale su pojedine scene iz rukopisa. Pravaumetnost iluminiranja razvila se u 7. veku u Vizantiji. Naročito su bogato ukrašeni inicijali . Imageometrijskih (neobični oblici slova), zoomorfnih (životinje i mitološka bića), florealnih (biljke) iantropomorfnih (predstave svetaca) inicijala. Ovi inicijali nazivaju se i minijature , jer su najčešćeoslikani posebnom crvenom bojom – minijus . Ima, međutim, i inicijala oslikanih zlatnom ili srebrnombojom. Najčuveniji minijaturist bio je Dalmatinac po imenu Julije Klović, iz 16. veka.SREDSTVA ZA PISANJESredstvo za pisanje zavisilo je od materijala. Tek je pronalazak papirusa zahtevao upotrebusredstava za

pisanje koja bi ostavljala obojeni trag na materijalu (dotle se urezivalo). Za to su najprekorišćene trske, koje su, kao i biljka papirus, rasle u dolini Nila. Zato se pisaljka i zvala kalamus , štoprvobitno znači trska. Vremenom se kao najbolje sredstvo pokazalo ptičje pero, zvano pena . Pena je bilaelastična i omogućavala različitu debljinu linija, što je važno za razvoj pisma i kaligrafiju 6 Podloga za pisanje je najčešće bila skriptorijum , tj. pisaći sto u vidu drvene table pričvršćene zajednu nogu. Pisalo se uglavnom stojeći. Pera su se čuvala u kalamarijumu , tj. pernici. Oštrila su senožićem. Uz pomoć lenjira najpre su se na papirusu ili pergamentu povlačile drvenim šiljkom tanke linije,radi pravilnih redova. Pisalo se uglavnom mastilom.POJAVA PISMAU širem smislu, pismo može biti svaki sistem vidljivih znakova koji daju neka obaveštenja. Uužem smislu, međutim, pismo je sistem koji vizuelno reprodukuje glasovni sistem govornog jezika, tj. pismo je grafički izraz jezika .Najstarije pismo je piktografsko (slikovno) pismo. To je slika predmetâ ( piktogram ) koji uodređenoj kombinaciji tvore ''priču''. Pomoću ovog pisma ne može se dešifrovati jezik, jer znakovi nepredstavljaju zvukovne reči. Prvi tragovi piktografskog pisma nađeni su u Mesopotamiji, i to je tzv. sumersko pismo , koje potiče otprilike od 3900 godina pre naše ere. ovo pismo je prilagođeno pisanju naglinenim pločicama, i naziva se još i klinasto pismo.

U početku su Sumeri pisali s desna na levo, a odotprilike 2600 godina pre naše ere pišu s leva na desno.Sledeće je ideografsko (pojmovno) pismo.

Ideogram više nije slika predmeta, već označavapojam, ili čak simbol . Prvi put se mogu predstavljati i apstraktni pojmovi. Vrč sa vodom više nepredstavlja samo vodu (kao u piktografskom pismu), već i svaku tečnost!. Zmija više nije samo zmija, veći opasnost, itd. U ideografskom pismu znak kao simbol ubrzo je prerastao u grafički znak za reč, i tako jestvorena osnova za razvoj pravog glasovnog pisma. Ovo pismo je nastalo u Egiptu, oko 3500. godine prenaše ere, i naziva se i hijeroglifsko pismo . Vremenom se ovo pismo sve više uprošćavalo i išlo kasilabičkom pismu.Pre toga, stvoreno je silabičko (slogovno)

pismo. Ista glasovna skupina izražava se istim znakomu svim rečima koje tu skupinu sadrže u sebi. Pri tome, te slike su sve apstraktnije, sve manje liče napredmete. Ovaj sistem se sve više pojednostavljivao tako što se smanjivao broj znakova za slogove.Kolevka silabičkog pisma je egejska civilizacija, tj. krit (oko 2000. godine pre naše ere). Zato se i naziva kritsko pismo , i ono još nije do kraja dešifrovano.Vrhunac razvoja je alfabetsko pismo. U njemu svaki glas ima svoj znak, a sistem se sastoji odkombinacije tih znakova.

Smatra se da je alfabetsko pismo nastalo usavršavanjem kritskog pisma, i da sunjegovi tvorci Feničani , tj. da je nastalo u primorskoj oblasti današnje Sirije i Libana, u gradovima Biblos,Tir i Sidon.

Sačuvani su mnogi pomorski i trgovački ugovori pisani feničanskim pismom . ono je potpunoformirano, sa 22 znaka, isključivo suglasnika! Pisalo se s desna na levo. od feničanskog pisma nastala susva moderna pisma. Preko aramejskog pisma došlo se do hebrejskog .

Druga grana razvoja feničanskogpisma dala je arapsko pismo . Treća grana razvoja dala je grčki alfabet ( grčko pismo ). Grci su najprepisali bustrofedon (prvi red s leva na desno, drugi red s desna na levo, i tako naizmenično), a kasnijesamo s leva na desno. Znakove su uzeli iz feničanskog pisma, a dodali su znakove za vokale. Grčko pismoje imalo u proseku od 22 do 27 znakova, a kasnije se ustalio alfabet od 24. znaka.

Od grčkog pisma sunajpre nastala latinska pisma , a potom i slovenska pisma .LATINSKA PALEOGRAFIJAPrvo razdoblje u razvoju latinskih pisama čine oni tipovi latinskog pisma nastali u doba Rimskogcarstva. Nabrojaćemo najvažnije među njima.

7 1. arhajska kapitala – ovo pismo se najviše oslanjalo na grčku varijantu feničanskog pisma. Imalo je 22znaka.

Kaligrafski pisana arhajska kapitala dovela je do kratkotrajne pojave kvadratne kapitale , ali jeodlika arhajske kapitale ipak bila sve brže i nemarnije pisanje, sa brojnim ligaturama (spojenim slovima)i skraćenicama . To je dovelo do pojave sledećeg pisma.2. kurzivna kapitala

– ovom pismom se najpre pisalo na kamenoj podlozi (nadgrobni spomenici, zidovi).Kao praktična, i brza za pisanje, počela se upotrebljavati i na voštanim tablicama i papirusu i dovela dopojave sledećeg, vrlo značajnog starog latinskog pisma.3. kurzivna majuskula – nastala je u 1. veku pre naše ere, i odlikuju je nejednake dimenzije slova, brojneligature. Sve to je uticalo da se slova deformišu i izgube prepoznatljiv oblik, tj. dekomponuju se nasastavne delove. Ovim pismom uglavnom su se pisali trgovački ugovori i poslovni dokumenti.4. kurzivna minuskula – dalji stepen razgradnje pisma, još nečitljivija od kurzivne majuskule. kaoreakcija na nju javilo se knjižno pismo.5. uncijala – tzv. svečano pismo. Knjižno pismo sa pravilnim i čitkim slovima, nastalo početkom 3. vekanaše ere i opstalo sve do 9. veka. Njime su, recimo, pisani prvi novozavetni tekstovi. U ćirilskojpaleografiji ovakvo pismo se naziva ustavno pismo . Odlikuju jga izuzetni kaligrafski potezi i nejednakadebljina linija u okviru jednoga slova.

Ligatura gotovo da nema, a skraćenica ima puno, ali tačnoutvrđenih. Recimo: DS = Deus; IHS = Iesus Hristi; SPS = Spiritus; SCS = Sanctus. Ovakvi pojmovi kojise obavezno skraćuju nazivaju se nomina sacra (''nomina sakra'' = sveta imena). Skraćivali su se takođe itoponimi, pre svega imena gradova. Recimo: MDLN = Mediolanum (Milano); CPLS = Constantinopolis(Konstantinopolj; Carigrad).Naporedo sa uncijalom, i dalje se pisalo kurzivnom majuskulom, čijim su usavršavanjem ireformom dobijena pisma tzv. drugog razdoblja, ili latinska pisma srednjeg veka.1. kurija – specifično pismo nazvano tako jer se njime pisana dokumenta papske kancelarije (kurije).2. nacionalna pisma – pisma koja su nastajala u posebnim delovima Evrope, i koja su pored mnogihsličnosti imala i određene osobenosti. Među tim pismima izdvajaju se vizigotika , merovingika , beneventana (u Italiji, od 8. do kraja 12. veka). Od svih nacionalnih pisama najkarakterističnija, inajuticajnija bila je karolina . Javila se istovremeno sa beneventanom, najpre u južnoj Italiji i Dalmaciji,ali je svoj procvat doživela kao pismo koje se upotrebljavalo na dvoru franačkog kralja Karla Velikog(zato je i dobila takvo ime). Postala je univerzalno pismo, i raširila se po celoj Evropi. Karolina imasledeće odlike: pravilna, jasna i čitljiva slova; nema ligatura, već se svako slovo jasno odvaja od drugih;izbegavaju se svi ukrasi (dakle, karolina nije svečano pismo); skraćenice su izuzetno retke; izbegavaju se diftonzi (dva glasa koja se čitaju kao jedan; tako se rimski diftong za e : æ , sada piše: ę

); sa karolinom jepočelo odvajanje reči u rečenici. Ovim pismom su bili oduševljeni humanisti, i oni su ga uzeli kao model,pa je to bilo i prvo pismo koje je postalo tip slova u štamparstvu.3. gotica – derivat karoline, nastala u 12. veku u univerzitetima i manastirima, i trajala do 15. veka, a uštamparstvu sve do druge polovine 19. veka. Slova su bila izdužena, viša i šiljata, a linije su se lomile.Zbog toga su bila popularna u štamparstvu, jer su se lako pravili kalupi za slova.Razvojem karoline i njenim modulacijama prilikom pisanja knjiga, a još više štampanja, nastalo jemoderno latinsko pismo – latinica , kakvu i danas znamo. Pored univerzalne latinice, postoje i posebnenacionalne latinice slovenskih naroda: poljska, češka i srpska/hrvatska latinica, koje su prilagođeneglasovnim sistemima ovih jezika, i to pomoću dijakritičkih znakova ili diftonga . Tako sesrpska/hrvatska latinica razlikuje od univerzalne po slovima sa dijakritičkim znakovima: č , ć , đ , š , ž ; kao ipo diftonzima (dvoglasima): dž , lj , nj . Latinicom se mogu iskazivati i brojevi. To su tzv. rimski brojevi. Za 8 celokupni brojni sistem dovoljno je sedam slova latinice, tj. njihova kombinacija: I = 1; V = 5; X = 10; L= 50; C = 100; D = 500; M = 1000.SLOVENSKA PISMAPrvo slovensko pismo je glagoljica . Ovo pismo je, naporedo sa prvom slovenskom azbukom (pougledu na grčki alfabet), prema grčkom minuskulnom pismu osmislio solunski Grk Konstantin (Ćirilo) ,polovinom 9. veka. Glagoljicom su se označavali glasovi tzv. staroslovenskog jezika . Iz ovog periodanema pisanih spomenika. Ipak, glagoljski spomenici srpskoslovenskog jezika , koji potiču iz 11. i 12.veka svedoče da je ovo pismo najverovatnije imalo 36 znakova

. Ono je bilo stilizovano, tzv. oblo pismo,čija su slova preuzimana iz raznih varijanata grčke minuskule. U glagoljici je, najzad, uspostvljen azbučnired, a slova su, opet po ugledu na grčki alfabet, imala imena: az, buki, vjedi, glagolji, dobro, est..., i takodalje.Posle smrti Ćirilove u Rimu, a Metodijeve u Moravskoj, njihovi učenici spustili su se na jug, jednido Preslava u Bugarskoj, a drugi do Ohrida u Makedoniji. U to vreme, početkom 10. veka, izvršena jereforma pisma, i novo pismo nazvano je, u čast svetoga Ćirila, ćirilica . I ovo pismo bilo je stilizovano, aline više oblo, već geometrijsko (dakle, sa oštrijim potezima). Ćiriličca je pismo sa puno ligatura iskraćenica, ali i sa tzv. prejotovanim slovima.

Najvažnije je znati da ćirilski alfabet nije bio fonetski.Recimo, za glas o postojala su dva znaka: o , ω , a za glas i : i , І . Brojevi su pisani slovima, s tim što je višeslova bilo u brojnoj funkciji: a = 1; v = 2; g = 3; d = 4; e = 5; ѕ = 6; z = 7; i = 8; ѧ = 9; і = 10.

DIPLOMATIKA Diplomatički izvori su pisani izvori koji svedoče o nekom činu pravnog karaktera.

Diplomatika jepomoćna istorijska nauka koja proučava isprave (diplome) i povelje , i utvrđuje njihovu originalnost iokolnosti nastanka.

Isprava je pisano svedočanstvo o nekom pravnom činu sastavljeno u određenom, tačnoustanovljenom obliku, koji tom činu daje dokaznu vrednost.

Diploma je u grčko doba označavala dopuštenje vlasti da se neko može prevoziti državnimkočijama. U rimsko doba, ovaj izraz označavao je dekret koji se daje veteranima prilikom časnogotpuštanja iz službe. u srednjem veku diploma je označavala vladarske privilegije, to jest ispravu kojuizdaje vladar ili visoki feudalac, dakle neka vlast. To značenje zadržalo se do danas. Pored diplome(isprave) u užem smislu, postoje i isprave u širem smislu koje su specifične i imaju posebne nazive, kao mandata (dokument koji viša vlast upućuje nižoj u obliku uputstva ili naredbe) ili epistula (svako pismoslužbenog karaktera).Diplomatička metoda provere originalnost razvila se vrlo rano. Kada je trebalo utvrditi da li jeisprava kojom je tobože papa Inoćentije III dao ovlašćenja barskom biskupu autentična, lično papi se zasavet obratio srpski župan Vukan (sin Stefana Nemanje i brat kralja Stefana Prvovenčanog). Papa jeVukana poučio da u proveri

autentičnosti treba paziti i na stil isprave. Bilo je to 1200. godine. Isti papa je1207. godine izdao Dekret o falsifikovanju u kome se propisuju postupci kojima se ispituje autentičnostisprave. Međutim, sama diplomatika kao pomoćna istorijska nauka razvila se u 17. veku, a naziv joj jedao Žan Mobijon u svom spisu iz 1681. godine – O diplomatici .ISPRAVA 9 Postoji više vrsta iste isprave, a za arhivistiku je značajno da se prema tim vrstama isprave sređujui klasifikuju u nekom arhivu. Te vrste su:1. izvornik (original) – isprava onakva kakva je došla u ruke primaocu;2. kopija – može biti obična ili overena; ako je overena, poseduje istu vrednost i autentičnost kao original;3. transut (insert) – izvod iz isprave koji je načinio primalac;4. minut (koncept) – prvobitna verzija isprave koja prethodi izvorniku; sačinjava ga autor;5. registar – kratka sadržina isprave; sačinjava ga autor.Tri su činioca koja učestvuju u izradi i procesu odašiljanja isprave:1. autor – onaj čija je volja iskazana ispravom, najčešće vladar ili visoka vlast;2. skriptor – pisar koji zapisuje volju autora;3. destinatar – primalac isprave, tj. onaj na koga se odnosi volja autora iskazana ispravom.Isprave odlikuje formulativnost. Prema tome, svaka isprava ima tri dela, od kojih se svaki sastojiod manjih celina:1. protokol – uvodni deo. Njega čine:a) invokacija – prizivanje božjeg imena, koje može biti iskazano rečima (verbalna invokacija: ''uime Boga'', ''u ime Oca, Sina i Duha Svetoga'') ili nekim znakom (simbolička invokacija: najčešće znak krsta);b) intitulacija – ime i titula autora (''Ja, Stefan Dušan, car Crbljem, Grkom i Arbanasom'');v) inskripcija – ime i titula destinatara (''vernom kralju Vukašinu''; ''podanicima u Hristu'');g) salutacija – formula pozdrava (''pozdravljam te u Hristovo ime'').2. tekst – stvarna sadržina isprave. Čine ga:a) arenga – moralistička sentenca kojom se obrazlaže pravni čin iskazan ispravom (''zapisujemovo, jer je pamćenje ljudsko slabo'');b) promulgacija

– objava autorove volje zainteresovanima (''dajemo na znanje svima kojih se ovotiče'');v) naracija – opis okolnosti koje su dovele do izdavanja isprave (da li je isprava izdata na molbudestinatara, da li je neko intervenisao, da li su zahtevi opravdani, i slično);* g) dispozicija – ključni deo isprave. Volja autora, tj. predmet same isprave. Precizira se šta sedaje ili odobrava ili zabranjuje, uslovi pod kojima se to čini, i rok trajanja;d) sankcija – pretnja onima koji se suprotstave volji autora iskazanoj ispravom;đ) koroboracija – kazuje se čime je isprava učinjena punovažnom (najčešće pečat i potpis) 10 3. eshatokol – zaključni deo isprave. Čine ga:a) subskripcija – potpisi autora i svedoka;b) datacija – mesto i vreme nastanka isprave;v) aprekacija – završna fraza (''svršilo se''; ''amin'').Inače, isprava može biti javna ili privatna . Takođe, može samo da potvrđuje pravni čin ( karta ),ali može biti i konstitutivni deo pravnog čina ( noticija ).FALSIFIKATIFalsifikatom se smatra sve ono što po nameni svoga sastavljača treba da bude ono što suštinskinije.Falsifikovanje se može vršiti pomoću izmena i dodataka u originalnoj ispravi. Naime, deo tekstase mogao strugati ili brisati ( abolicija ), ili se originalu mogao dodavati nepostojeći tekst ( interpolacija ).Takva vrsta falsifikata zove se izmenjeni original .Takođe, moglo se desiti da na osnovu originala destinatar napravi fiktivnu kopiju, ali saodređenim izmenama, a onda uništi original. Takva vrsta falsifikata naziva se imitativni falsifikat .Najčešće se izmišljao potpuno nov tekst, a onda se falsifikovao pečat ili potpis tobožnjeg autora,koji o tome, naravno, nije ništa znao. Ovakva vrsta falsifikata je potpuna, i zove se fiktivni original .Najzad, sam autor može da sastavi ispravu o pravnom činu koji se ustvari nije ni desio. To je istorijski falsifikat .

SFRAGISTIKA Pomoćna istorijska nauka koja proučava pečate . Pečati su sredstva za overavanje isprava. usrednjem veku pečat je obično bio otisak žiga u metalnoj materiji. Pečat je najčešće bio od voska, ali suvladarski pečati mogli biti i od zlata

ili srebra. Pečat je služio za overavanje, kao simbol osobe kojojpripada, ali i za zatvaranje dokumenta. Sfragistika je značajna, jer se pomoću pečata može ustanovitioriginalnost i autentičnost neke isprave, to jest utvrditi falsifikat. Sfragistika proučava:1. način na koji je pečat pričvršćen za ispravu – postoje tzv. utisnuti pečati i viseći pečati (privezani zaispravu);2. materijal od koga je pečat izrađen – postoje voštani pečati (od voska) i metalni pečati (od zlata,srebra ili olova);3. oblik pečata – postoje okrugli i ovalni pečati;4. žig pečata – može biti jednostrani i dvostrani ;5. lik pečata – sastoji se od grba (slike) na kome je najčešće slika vladara čiji je pečat, ili sveca, aponekad neke životinje ili biljke, i od legende, to jest natpisa (bliže liku) i opisa (na rubu pečata).

GENEALOGIJA 11 Pomoćna istorijska nauka koja proučava poreklo, razvoj i granjanje porodica (rodova) . Običajsastavljanja rodoslova je veoma star. Vezan je, uglavnom, za stalež, i rodoslovi su služili da se ustanovistaleška pripadnost i prava koja iz nje proizilaze. U starom Rimu rodoslove – često lažne i fantastične – sastavljale su patricijske porodice u želji da dokažu poreklo od nekog božanstva. Neki od najstarijihrodoslova jesu rodoslovi srpske vlastele. Prvi rodoslov srpskih vladara – doduše sa sumnjivomverodostojnošću – sastavio je u 10. veku Konstantin

Porfirogenit . Sastavljanje rodoslova vršeno je i usrednjem veku, u okviru žitija (u doba Nemanjića), pa i na freskama (kao primitivan vid slikovnogrodoslova), ili kao poseban vid ustanovljenja legitimnosti stečenih prava i titula. Rodoslovi su prepisivaniu manastirima i prenošeni s naraštaja na naraštaj. Englezi su prvi, još u 14. veku, počeli da vodesistematizovane dvorske rodoslove.

Krajem 14. veka i u Srba počinje sistematično sastavljanje rodoslova.Sačuvano je 10 rodoslova iz 14, 15. i 16. veka (porodice Nemanjić, Lazarević, Branković i Jakšić). Usvom delu Kraljevstvo Slovena iz 1601. godine i Mavro Orbin donosi genealoške tablice. To čini i JovanRajić, 1794, u svojoj Istoriji Srba, Hrvata i Bugara . Kapitalno je delo Alekse Ivića iz 1919. godine – Rodoslovne tablice srpskih dinastija i vlastele .U vreme renesanse i baroka cvetali su lažni rodoslovi. To su obično radili pretendenti na presto, ilina plemićku titulu. Najpoznatiji primer je lažni grof Đorđe Branković (1645-1711), inače pisac čuvene Slavenoserbske hronike . Kao deo tog letopisa, Branković je priložio lažni rodoslov kojim je svoje poreklodovodio u vezu sa despotom Đurđem Brankovićem, čime je podupirao svoje pravo na srpski presto. I neki''grof'' Valdemar fon Šmetau priložio je 1774. godine francuskom ministru inostranih poslovamemorandum o vaspostavljanju kneževine Srbije, a uz to je priložio rodoslov kojim je hteo da dokaže daje on legitimni knez, jer je tobože potomak kneza Lazara.

Genealogija kao nauka nastala je u drugoj polovini 18. veka, kada su i ustanovljena prva pravila osastavljanju rodoslova. Rodoslov u principu može biti:verbalni – u vidu knjiga, u kojima se u kontinuitetu beleže imena, srodstvo ili titule članova nekeporodice ili šire zajednice. Takvi su engleski dvorski rodoslovi, ili genealogije dubrovačkih porodica;slikovni – takođe u vidu knjiga, ali sa slikama ili fotografijama članova porodice sa iamenima, titulama igodinama rođenja i smrti;genealoške tablice (ili stablo) – rodoslov koji kreće od najstarijeg poznatog člana, pa se izvode irodoslovi sporednih članova, po muškoj i ženskoj liniji. Ovaj vid rodoslova je najpregledniji inajpotpuniji, a obavezno se beleži rođenje (označava se zvezdicom: * ), venčanje (označava se trouglom: ∆ ) i smrt (označava se krstićem: † ). Inače, tek od 20. veka u rodoslovne tablice unose se i ženski potomci.

HERALDIKA Pomoćna istorijska nauka koja proučava grbove

. U tesnoj je vezi sa genealogijom.Grbovi su nastali relativno kasno, tek krajem 12. veka u zapadnoj Evropi. Prvobitna namenagrbova bila je raspoznavanje učesnika na viteškim turnirima, jer su lica bila prekrivena vizirom. Potom sugrbovi predstavljali simboličnui identifikaciju feudalaca, to jest njihovih porodica, a vremenom su dobili ipravni značaj.Grb se obično sastojao od štita, kacige i plašta, a na štitu se nalazila neka grbovna slika , običnoživotinje, biljke ili geometrijskih figura. Grbovna slika obojena je raznim bojama, s tim što važi pravilo dana grbu ne sme doći boja na boju, ni metal na metal.

12 U Srbiji grbova ima sporadično od 14. veka, ali nisu imali pravni značaj. Iz tog vremena sačuvanisu grbovi Lazarevića, Brankovića, bosanskih vladara Kotromanića i zetskih feudalaca Balšića.Od 16. veka javlja se izmišljena heraldika i lažni grbovi. U bici kod Lepanta, 1571. godine,između Španije i Turske, kao pomorski kapetan učestvovao je i Dubrovčanin Petar Ohmućević . On je,ustvari, Petar Grgurić, običan seljak, a kasnije pomorac iz Slanog kraj Dubrovnika.

Međutim, da bi dobiood Španaca penziju koja se dodeljivala samo plemićima, on je uzeo prezime bosanske vlasteoske porodiceOhmućević, a svoj grb sačinio na osnovu lažnih rodoslova. Sačinio je i grbove ostalih stvarnih i fiktivnihporodica, i tako sastavio prvi grbovnik , tj. heraldički zbornik u svetu, koji je delom tačan, a delomizmišljen, i u kome se nalazi 150 grbova.U 19. veku uspostavila se praksa da grb vladarske porodice bude i grb države. Takav je slučaj saPetrovićima i Crnom Gorom.

HRONOLOGIJA Pomoćna istorijska nauka koja proučava računanje vremena kroz istoriju. Osnovne merne jedinicesu dan , sedmica , mesec , godina , era . Hronologija, uz to, proučava i stilove , tj. označavanje početkagodine.DANOznačavanje dana u datumu ustalilo se tek u 12. veku.

Postoje tri vrste dana:1. prirodni dan – podeljen u dva dela: od izlaska do zalaska sunca (''dnevni dan''), i od zalaska do izlaskasunca (''noćni dan''). Problem je što je dužina dnevnog dana i noćnog dana zavisila od godišnjeg doba izbog toga bila neujednačena;2. veštački dan – trajao je 24 sata, tj. od zore do zore. Ali, opet je bio problem što dan nije počinjao uvek u isto vreme, jer je i svanuće zavisilo od godišnjeg doba;3. građanski dan – traje 24 časa, od ponoći do ponoći. Ovaj dan je ušao u upotrebu u 14. veku, kada jepronađen satni mehanizam, i kada su satovi konačno bili iste dužine.SEDMICAHrišćanski narodi

preuzeli su sedmicu od Jevreja. Pre toga, Rimljani su imali podelu na 9 dana,koje su označavali prvim slovima abecede. Kod Jevreja sedmica počinje nedeljom, a kod hrišćanskihnaroda ponedeljkom.MESECPostoje tri načina datiranja dana u mesecu:1. rimski način – po ovom načinu imamo tri orijentaciona dana u mesecu:kalende ( prvi dan u mesecu); 13 none ( peti dan u svakom mesecu, sem marta, maja, jula i oktobra, kada padaju u sedmi dan umesecu);ide ( trinaesti dan u svakom mesecu, sem marta, maja, jula i oktobra, kada padaju u petnaestidan u mesecu).Inače, po rimskom načinu dani se broje unazad, tako da četvrte ide marta zapravo označavaju 12.mart (jer je prvi dan ida 15. mart);2. bolonjski način – po ovom načinu mesec se deli na dve polovine: intrante (prva polovina koja ima 15ili 16 dana) i restante (druga polovina koja ima 15 dana);3. moderan način – savremeno datiranje dana u mesecu.GODINANajvažnija vremenska jedinica u datumu.

Računanje godina doživelo je kroz istoriju najvećepromene.Rimljani su poznavali tri vrste godina:1. civilna godina – imala je 10 meseci sa po 304 dana (6 x 30; 4 x 31). Zvala se još i Romulova godina;2.

Numina godina – uvedena za vreme petog rimskog kralja Nume. Dodata su još dva meseca i godina jeimala uvek 365 dana;3. julijanski kalendar (julijanska godina) – ovaj kalendar je ozvaničio Julije Cezar 46. godine pre našeere, po Sosigenovom nacrtu. Po toj reformi godina broji 365 dana i 6 sati. Svake četvrte godine umeće sejoš jedan dan, jer se za četiri godine nakupi 24 sata viška. Pošto se u prethodnim vekovima stvorila velikarazlika između kalendarske i prirodne (tzv. sunčane) godine, to je Cezar dodao 67 dana, pa je 46. godinapre naše ere trajala 432 dana. Međutim, i ovj kalendar nije bio precizan.

Naime, sunčana godina traje 365dana, 5 sati, 48 minuta, 46 sekundi. Znači, julijanska godina duža je od prirodne (sunčane) za 11 minuta i14 sekundi. To znači da svakih 128 godina dolazi do razlike od jednog celog dana.

Gregorijanski kalendar

Papa Grgur XIII je 1582. godine usvojio predlog papske komisije za reformu kalendara. Po tojreformi, kalendar mora da se prilagodi sunčanoj godini. Zbog toga je doneto nekoliko odluka:- sa 5. oktobra se prelazi na 15. oktobar i tako se nadoknađuje zaostajanje od 10 dana;godina ima 365 dana, a svaka četvrta godina je prestupna, tj. ima 366 dana;- od milenijumskih godina prestupne su samo one koje se bez ikakvog ostatka dele sa 400 (dakle,prestupne su 1600, 2000, 2400. godina, itd.). Zbog toga u veku koji dolazi posle tih godina razlika se neuvećava za jedan dan, kao u ostalim vekovima (zato i u ovom, 21. veku, razlika između gregorijanskog ijulijanskog kalendara ostaje 13 dana, kao i u 20. veku).Ovaj kalendar odmah su prihvatile italijanske države, Dubrovnik, Španija, Francuska, Portugal.1584. kalendar je prihvatila Austrija, a 1587. Ugarska (sa njom i Hrvatska, Slavonija i Dalmacija). USrbiji je ovaj kalendar prihvaćen tek sa stvaranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1919. godine, aliSrpska pravoslavna crkva još se drži julijanskog kalendara.

14 EREEre predstavljaju označavanje početaka brojanja godina uopšte. Postojalo je nekoliko era.1.

Olimpijska era – nastala je kod starih Grka, ali se održala do srednjeg veka, uglavnom u Vizantiji. Ovueru osmislio je u 3. veku pre naše ere Sicilije Timej , i ona je početak brojanja godina vezivala za prveolimpijske igre. Po ovoj eri, godine se broje od 1. jula 776. godine pre naše ere . Vreme se preračunavatako što se broj olimpijada pomnoži sa 4 (toliko traje olimpijski ciklus), pa se dodaju godine olimpijadekoja je u toku, te se odbije 776 godina (ako se događaj desio posle 1. jula), odnosno 775. godina (ako sedogađaj desio pre 1. jula).PRIMER Jedan dokument u Zadru je datiran: DLIII Olympiadis anno II, 14. iuliis (553. Olimpijada, godina 2, 14. jul) .Pošto je proteklo celih 552 olimpijade (a 553. je tek u svojoj drugoj godini), to se 552 množi sa 4 = 2208 . Na ovaj broj dodaju se 2 godine tekuće olimpijade: 2208 + 2 = 2210 . S obzirom da je datum 14.jul (dakle posle 1. jula), od ovog broja odbija se 776 godina: 2210 – 776 = 1434 . Znači, po današnjemračunanju (hrišćanskoj eri), dokument u Zadru je nastao 14. jula 1434. godine .2.

rimska era – godine se broje od osnivanja Rima, tj. od 21. aprila 753. godine pre naše ere . Zapreračunavanje upotrebljava se isti princip kao i za olimpijsku eru. Od godine navedene u dokumentu porimskoj eri odbije se 753 godine (ako se događaj desio posle 21. aprila), odnosno 752 godine (ako sedogađaj desio pre 21. aprila).PRIMER Jedna isprava nosi datum po rimskoj eri: 26. mart 1602. godine Pošto je datum pre 21. aprila, to se odbijaju 752 godine: 1602 – 752 = 850 . Dakle, po današnjemračunanju (hrišćanskoj eri), isprava je nastala 26. marta 850. godine .3. jevrejska era – godine se broje od stvaranja sveta, a to se, prema Jevrejima, desilo 1. januara 3760.godine pre naše ere . Dakle, pri preračunavanju, od godine navedene u dokumentu po jevrejskoj eri odbijese 3760 godina.PRIMER Isprava datirana po jevrejskoj eri: 24. septembar 4932. godine Jednostavno se odbije 3760 godina: 4932 – 3760 = 1172 . Znači, po današnjem računanju(hrišćanskoj eri), isprava je nastala 24. septembra 1172. godine .4. muhamedanska era – godine se broje od hidžre , tj. od bekstva Muhameda iz Meke u Medinu, a to sedesilo 16. jula 622. godine . Ovde se godine ne odbijaju, nego dodaju (jer je muhamedanska era kraća od 15 hrišćanske). Dakle, ako se događaj desio pre 16. jula dodaju se 622 godine, a ako se događaj desio posle16. jula dodaje se 621 godina.PRIMER Kosovski boj se prema muhamedanskoj eri desio 28. juna 767. godine .Pošto je datum pre 16. jula, to se na ove godine dodaju još 622: 767 + 622 = 1389 . Po današnjemračunanju (hrišćanskoj eri), događaj se zbio 28. juna 1389. godine .5. vizantijska (carigradska) era – po njoj se godine računaju od postanka sveta, a to se desilo 1.septembra 5508. godine pre naše ere

. Pri preračunavanju, ako se događaj desio od 1. januara do 31.avgusta odbija se 5508 godina.

Ako se događaj desio od 1. septembra do 31. decembra odbija se 5509godina.PRIMER Jedna srpska isprava datirana je: 14. avgust 6738. godine Pošto je datum između 1. januara i 31. avgusta, od ove godine odbija se 5508 godina: 6738 – 5508= 1230 . Dakle, po današnjem računanju (hrišćanskoj eri) isprava je nastala 14. avgusta 1230. godine .6. hrišćanska era – danas je u širokoj upotrebi. Godine se računaju od Hristovog rođenja . Ovaj, nultičas, ustanovio je u 6. veku Dionisije Mali . Po njemu je Hrist rođen 1. januara 753. godine rimske ere, i toje početak brojanja godina po hrišćanskoj eri (inače, istorijski je dokazano da se Hrist rodio 6 ili 7 godinakasnije).

Hrišćanska era je počela da se praktikuje najpre u Italiji, a onda u Engleskoj. Kada se nafranačkom dvoru počela dosledno primenjivati, proširila se brzo po zapadnim hrišćanskim zemljama (uHrvatskoj i Dalmaciji već u 9. veku).ZADACIPreračunajte u hrišćansku eru sledeće godine navedene po drugim erama. Pazite kada pada datum,jer od toga zavisi koliko ćete godina oduzeti.1. Olimpijska era: 64. olimpijada, treća godina, 21. septembar.2.

Olimpijska era: 58. olimpijada, prva godina, 2. februar.3. Jevrejska era: 30. septembar 6808. godine.4. Vizantijska era: 1. jul 6804. godine.5. Vizantijska era: 12. decembar 7032. godine.STILOVIStilovi označavaju računanje početka godine. Kroz istoriju je postojalo više stilova, a često su se iuporedo koristili: 16 1. vizantijski stil – po ovom stilu godina počinje 1. septembra . To bi značilo da 2008. godina traje od 1.septembra 2007. do 31. avgusta 2008. godine.

1. septembra 2008. otpočela je po vizantijskom stilu 2009.godina, i trajaće do 31. avgusta 2009. Dakle, godina počinje 4 meseca pre našeg računanja. Ovaj stil jenastao u Vizantiji, a najduže se zadržao u južnoj Italiji, sve do kraja 16. veka.2. stilus nativitatis (stilus nativitatis) – po ovom stilu godina počinje na Božić, dakle 25. decembra , tj.sedam dana pre našeg računanja. Dakle, 2008. godina traje od 25. decembra 2007. do 24. decembra 2008.25. decembra 2008. godine otpočeće 2009. godina.3. stilus incarnationis (stilus inkarnacionis) – po ovom stilu godina počinje na Blagovesti, tj.

25. marta .Ona zaostaje za našim računanjem, pa je 2008. godina počela 25. marta 2008, i trajaće do 24. marta 2009.godine.4. mletački stil (mos venetus) – po ovom računanju godina počinje 1. marta

. Zaostaje za našimračunanjem 2 meseca. Dakle, 2008. godina počela je 1. marta 2008. i trajaće do 28. februara 2009. godine.Ovaj stil se koristio u Veneciji i u Dalmaciji koja je sva (sem Dubrovnika) bila pod mletačkom vlašću, svedo početka 19. veka.5. galski stil – po ovom stilu godina počinje na Uskrs , što znači da početak godine po gregorijanskomkalendaru može da padne od 22. marta do 25. aprila . Kako je Uskrs pomičan praznik, to je veomanezgodno ovako računati početak godine. Ipak, u nekim delovima Francuske ovaj stil se održao do kraja18. veka.6. stilus circumcisionis (stilus cirkumcizionis) – po ovom stilu, koji je danas u upotrebi, i zove se jošmoderni stil , godina počinje na dan Hristovog obrezivanja, tj.

1. januara . Ovaj stil počeo se koristitipočetkom 16. veka, u Italiji (sem Venecije) i Dubrovniku.

Službeno ga je uveo papa Inoćentije XII 1691.godine.dr Bojan Đorđević === Arhivistika 1.predavanje 09. 10. 2009.

I semestar će imati 2 dela 1. deo se polaže u obliku testa pomoćne nauke istorija arhiva 2. deo se polaže i pismeno i usmeno kancelarijsko poslovanje, šta se događa sa građom pre nego što stigne u arhiv, odnosno onom građom koja nije još postala arhivska i kako je arhiv kontroliše.

Predispitna obaveza je izrada genealoškog stabla svoje porodice.

Arhivistika se dugo tretirala kao pomoćma istorijska nauka, a danas je arhivistika uz bibliotekarsvo, kibernetiku i dr. informaciona nauka koja čuva i pruža informacije. Pomoćne istorijske nauke, danas se smatraju i pomoćnim naukama arfivistike.

Pomoćne nauke I PALEOGRAFIJA Paleografija je pomoćna grana arhivistike koja se bavi proučavanjem pisanih spomenika, odnosnom proučavanjem postanka i razvoja pisma, materijala (podloge) za pisanje i proučavanjem sredstava za pisanje.

Sačuvani artefakti takođe svedoče o prošlim vremenima ali oni sami nisu predmet proučavanja paleografije. O artefaktima ima dosta dokumenata koji spadaju u interesovanje paleografije i na osnovu njih moguće je rekonstruisati modu perioda iz kog ti dokumenti datiraju.U Dubrovniku se može pratiti moda dubrovačke gospode od 1487 do 1803. godine.

Pisani spomenici su izuzetno bitni jer predstavljaju direktno svedočanstvo istorijskih događaja i neuporedivo su objektivniji o sećanja. Pisani spomenik ima značaj samo ako može uspešno da se pročita (tek je krajem 19. veka Šampolion uspeo da dešifruje hijeroglife). Vinčansko pismo je samo delimično pročitano, dok etrursko nije uopšte mada je bilo pokušaja da se ono dešifruje od 1860. godine.

Reč paleografija nastala je od reči palaios, što znači star i od reči graphos što znači pismo.

Postoji onoliko paleografija, koliko ima pisama. Za nas su od značaja ćirilska paleografija i latinska paleografija.

Treba istaći da je predmet paleografije samo ono što je pisano na mekim materijalima i to su: voštane tablice papirus pergament papir Epigrafija je nauka koja proučava naptpise na kamenu.

Numizmatika je nauka koja proučava natpise na novcu.

Paleografija se pomoću tekstologije bavi proučavanjem tekstova na mekim materijalima.

Pet je osnovnih zadataka paleografije: 1. Ispravno pročitati i protumačiti stare tekstove 2. Odrediti vreme i mesto nastanka nekog dokumenta (ako je nemoguće odrediti, odnosno utvrditi tačno vreme, onda bar približno vreme nastanka) 3. Utvrditi originalnost dokumenata, odnosno utvrditi da li je neki dokument original ili falsifikat i da li je kasnije došlo do prepravke nekog originalnog teksta.

4. Utvrditi koliko je ruku pisalo neki dokument (Miroslavljevo jevanđelje su radile dve osobe) 5. Proučiti iluminacije i ornamentacije u kojima se vrlo često kriju simboli vladara (Šarl IX, kralj francuske nikada se nije potpisivao na dokumentima, ali su se u ornamentima koji se mogu naći na dokumentima krila početna slova njegovog imena CH (Charles))

Materijal (podloga) za pisanje TVRDE PODLOGE Kamen – je najstarija podloga za pisanje. Od dokumenata pisanih na kamenu kod nas je najpoznatija Baščanska ploča s početka 8. veka, kao i nadgrobni spomenici (stećci) Glinene pločice – Ep o Gilgamešu je najstarije književno djelo za koje znamo i koje je sačuvano na glinenim pločicama.

Metal – je matrijal koji su počeli da upotrebljavaju Rimljani, a najčešče su koristili bronzu Drvo – koristilo se pre svega u školama. Urezivanje u drvetu održalo se sve do kasnog 16. veka u Dubrovniku. dva sednjovekovna kalendara urezana na drvetu, a namenjena siromašnim slojevima stanovništva, danas se čuvaju u Narodnoj biblioteci Srbije.

Palmino lišće – Plinije u delu ''Istorija prirode'' navodi podatak da su Rimljani pisali i na palminom lišću, mada nijedan ovakav zapis nije sačuvan.

Lika – lika je materijal na kom su pisali Jevreji. Stari zavet je bio pisan na liki.

BIBLOS=LIKA. Biblos je grčka reč za knjigu.

MEKANE PODLEGE – materijali za pisanje koje proučava paleografija Voštane tablice su pravougaone ili kvadratne ploče obrubljene izdignutim ivicama. Unutršnjost se ispunjavala voskom, koji se brzo hladio i bio veoma jednostavan za dobijanje. U vosku se urezivalo stilusom (grafijum). Ovo sredstvo za pisanje je sa jedne strane bilo šiljato, a sa druge pljosnato. Tekst se brisao struganjem voska pljosnatom stranom stilusa, dok se šiljastom stranom tekst zapisivao (urezivao) . Zahvaljujući voštanim tablicama (pločicama) razvile su

se i škole iz razloga što se na tim tablicama moglo i pisati i brisati (i po 3 meseca se moglo raditi na jednoj voštanoj pločici, pre nego što se sav vosak usled brisanja sastruže). Jedan njen nedostatak je bio što se lako mogla uništiti. Tabula raza – prazna tablica, tabula cerata – ispisana tablica. Knjige su pravljene spajanjem i povezivanjem 2 tablice (duplices, diptih) ili 3 tablice (triplices, triptih). Gomila takvih spojenih diptiha i triptiha zvala se codex (kodeks).

Tablice su se radi zaštite premazivale premazom koji se zvao lettera (prvobitno je to bio naziv za premaz, a kasnije znači slovo). Najpoznatiji spomenik ispisan na voštanim tablicama je Hamurabijev zakonik.. Od reči scribere, koja je prvobitno značila grebati, proizašlo je i današnje njeno značenje pisati.

Bogati Rimljsni su za neka važna dokumenta koristili gips, koji se takođe stavljao u udubljenje pločica. Gips se sporije sušio i bio je otporniji (npr. na vatru). Ovakve pločice zvale su se albumi, od reči alba što znači belo. Važno je napomenuti da se po gipsu pisalo grafitom, a ne urezivalo. Iz toga vidimo da je grafit kao sredstvo za pisanje mnogo starije od guščjeg pera i mastila, ali da u kasnijem periodu dugo vremena nije korišćen u te svrhe.

Najstarije voštane tablice su iz 1. veka naše ere pronađene u Pompeji u 19. veku.

U Temišvaru se čuvaju voštane tablice iz 2. veka naše ere, koje su pripadale jednom oficiru i to su pisma koje je on slao svojoj ženi i pisma koja je ona njemu pisala. još tokom 14. veka na voštanim tablicama se pisalo u Francuskoj i Severnoj Italiji. U Francuskoj je sačuvano jedno jevanđelje iz 13. veka pisano na voštanim tablicama.

Mane voštanih tablica su te što zauzimaju mnogo prostora i što su posle izvesnog vremena teško čitljive zbog prašine koja na njih napada.

Papirus Na papirusu se pisalo perom koje se zove kalamus i papirus je bio mnogo lakši za rukovanje jer nije bilo urezivanja već se po njemu pisalo kalamusom i mastilom. Bio je dobar za pisanje velikih književnih dela i lak za čuvanje.

Papirus je napravljen pre oko 4500 godina u Egiptu. Pravio se od srčike biljke koja je rasla u močvarama gornjeg toka reke Nil. Biljka je rasla u visinu od 3,5 do 4 metara, ali se za proizvodnju papira koristio samo onaj deo koji se nalazio pod vodom, negde oko 30 cm, jer je samo u njemu bilo srčike. Srčika je bila u obliku traka koje su se ređale jedna pored druge uzduž i poreko. Najčešće se pravio papirus od dva reda traka, jedan uzduž i jedan popreko.

SHEDE – su trake srčike PLAGULA – je jedan složen list papirusa koji se satoji od vise sheda SKAPUS (karta) – predstavlja 20 zajedno spojenih plagula. Jedan skapus je bio jedna jedinica, odnosno volumen.

ROTULUS (svitak) – je jedan ispisan skapus savijen u rolnu.

Na papirusu se pisalo sve do 11. veka, a naročito je pisanje na ovoj podlozi održavala papska kancelarija. U 11. veku velika suša je zahvatila Egipat i trajala je gotovo 6 godina, što je u mnogome doprinelo da se pređe na drugu podlogu za pisanje.

Egipatski papirus – 29 svitaka na hebrejskom jeziku pisanih hjeroglifima je pronađeno i oni se čuvaju u Beču, Londonu i Zagrebu Herkulanski papirus – Zajedno sa gradom Pompejom stradao je još jedan grad Herkulianum koji je po svemu sudeći bio bogatiji grad i veći trgovački centar od Pompeje. U njemu su u ćupovima pronađeni papirusi dok u Pompeji nije pronađen nijedan.

Srednjovekovni papirus – to su papirusi nastali od 7. do 11. veka. Bile su to isključivo povelje

vladara i književni spisi Mane papirusa su ograničenost nalazišta i samim tim njegova velika cena, a problem su bile i sušene godine kada je ovih biljaka bilo neuporedivo manje ili gotovo uopšte. Interesantan je podatak da se papirus ne može veštački napraviti.

Dobra strana papirusa je što se mogao lako čuvati.

Arhivistika 2.predavanje 09. 10. 2009.

Pergament Prema legendi pergament je pronađen kada je vladar Pergama Eumenej u 2. veku p.n.e. poželeo da stvori biblioteku ravnu onoj u Aleksandriji. Ptolomeju se ta ideja nije dopala i da bi ga u tome onemogućio zabranio je dostavu papirusa, koji je bio osnovni matreijal za pisanje. Tada je prema legendi stvoren u Pergamu novi materijal koji se pravio od štavljene životinske kože.

Tako kaže legenda. Ali Herodot daje pouzdane dokaze da je pergament postojao još 5. i 6. veku p.n.e. Počeli su da ga prave Jonjani. Naziv pergament nije se koristio do 4. i 5. veka nove ere. Do tog vremena zvao se membrana (što asocira na elastičnost).

Pergament je kao materijal za pisanje bio skuplji od papirusa ali je po svim ostalim osobinama bio bolji. Mogao je da se savija kao svitak, ali i da se spaja u obliku kodeksa. Bio je čvrst i manje krt od papirusa, lakše se rezao i obrađivao.

Priprema pergamenta se odvijala tako što se koža stavljala u živi kreč da se očisti i da omekša.

Zatim se raširi preko drvenog okvira i suši na suncu ili pri vatri. Nakon toga maže se uljem (sam naziv membrana znači maslinovo ulje). Nakon toga koža se sekla na željene dimenzije.

Obrađena koža zvala se karta. Pergament se najčešće pravio od teleće (charta vitulina), jareće (charta caprina), i jagnjeće (charta ovina) kože. Najskuplji pergament izrađivan je od kože fetusa. Jedan takav se čuva kao Biblija iz 14. veka u Arhivu u Zagrebu. U nekim periodima ljudske istorije pergament je pravljen i od ljudske kože (Pape, velikaši, i u konc. logorima u II svetskom ratu).

Najstariji sačuvani pergament je iz 195. god p.n.e., nađen u Siriji. To je jedan kupoprodajni ugovor na jagnjećoj koži. Postoje i svedočenja Cicerona koji kaže da je video Ilijadu ispisanu na pergamentu koji je mogao da stane u orahovu ljusku.

Od 3 i 4. veka naše ere počinju da se pišu kodeksi i od pergamenta. Nastariji sačuvan dokument u obliku pergamentnog kodeksa je Splitsko jevanđelje iz 8. veka. Pergament je materijal za pisanje koji je obeležio srednji vek, i sve do 14. veka pisalo se najviše na pergamentu. I kod korišćenja pergamenta imamo primer brisanja i ponovnog pisanja na istom dokumentu (zbog skupoće ili nakon zvaničnog priznavanja hrišćanstva kada je došlo do uništavanja antičkih dela). To je palimpsest – kodeks u kojem je tekst pisan preko teksta.

Prethodni tekst je pre toga brisan prevrelim mlekom. Pergament je potapan u mleko i tako se skidao tekst. Danas se u savremenim laboratorijama može pročitati i skriveni tekst, a da se pritom ne ošteti onaj koji je kasnije nastao. U ranijim periodima to nije bilo moguće, veđ se noviji ekst uništavao prilikom otkrivanja onoga što je ispod njega. Sva Ciceronova i Plautova (komediograf) dela su otkrivena u palimpsetu u 16. veku. Ciceronova su otkrivena ispod jednog dela sv. Augustina.

Papirus kao materijal obeležava antiku, pergamnet srednji vek, a simbol modernog doba je papir – hartija.

Papir svoje ime duguje papirusu. Nastao je početkom 2. veka naše ere. Kinez Caj Lun je došao na ideju da samelje čaure svilene bube i pomeša ih sa drugim materijalima (lanene krpe, babusova trska, ribarske mreže). Sve to samleo je smesu, stavio u gašeni kreč i prosejao na situ. Tako se višak tečnosti cedio, a na situ je ostajala kompaktna masa. Nakon toga, kada se masa osuši ona se glača, presuje, obrađuje. Ovaj način proizvodnje papira čuvan je kao tajna do 7. veka. kada su Korejci uspeli da vide jednu takvu radionicu. a nakon njih i Japanci.

Radionice su nicale po celoj Kini.

U gradu Samarkantu, u današnjem Uzbekistanu, počinje arapska faza pravljena papira. Arapi su preneli papir na dve strane. Preko Afrike u Španiju, a s druge starne u Vizantiju prilikom trgovačkih putovanja. Tako da se u Vizantiji prvi put u Evropi proizvodi papir (ovde treba proveiti jer na drugom mestu kaže daje to u Španiji). tehnolgija arapskog papira je od smese lanenih krpa, a finoća se postizala korišćenjem metalnog sita. Najstariji arapski dokumenti na papiru su iz 10. veka. U Vizantiji imamo prvi evropski dokument na papiru. To je povelja Konstantina Monomaha .

Prve radionice papira kod Nemaca i Italijana pojavljuju se od 12. veka. Svi kancelarijski spisi u Dalamciji od 12. veka su na papiru. Dubrovnik i Venecija su zabranjivali proizvodnju papira. Zato je proizvodnja cvetala u drugim krajevima Italije (Napulj). Papir je naročito postao popularan nakon pronalaska štampe (15. vek).

Treća faza, moderna, (nakon kineske i arapske) u istoriji proizvodnje papira počinje u 18. veku. Francuski naučnik Reomir je eksperimentisao sa drvetom i dosao je do zaključka da su vlakna trulog drveta dobra za papir. Nakon tog zaključka zapiao je svoja zapažanja o procesu pravljenja papira. Kasnije, 1750. je Šefer, koji je bio pop, po tom receptu pravio papir i obogatio se. I od tada (1761. je napravljen poslednji papir od lana) se papir proiyvodi samo na taj način. takva proizvodnja je bila jeftinija. Naravno više se nije koristili trulo drvo.

Danas tehnologija papira stalno napreduje i predstavlja petu granu privrede u svetu.

Proizvodnji papira je pogodovala i industrijska revolucija u 19. veku, kada se pronalaze i savremene mašine za proizvodnju papira.

Svim materijalima za pisanje se bavi paleografija (kao i pismima), a sa pronalaskom papira javlja se i filigranologija, koja proučava vodene grbove na papiru. Vodeni grobovi predstavljali su obelezje i simbol fabrika koje su proizvodile papir. Utisuvani su u papir prilikom njegove proizvodjnje. Postojanje filigrana je veoma važno prilikom određivanja starosti i originalnosti nekog dokumenta. Može se sa sigurnošću reći kada neki dokument nije mogao da nastane, ukoliko se zna da tada nije proizvedena ta vrsta papira. Krajem 13. veka i Italiji su se pojavili prvi vodeni znakovi. Najčešće su to u početku bili neki simboli. Prva hartija sa vodenim znakom proizvedena je 1271. godine, a najstariji sačuvani dokument sa filigranom je iz Dubrovnika iz 1284. godine.

U 14.veku se pojavljuju grbovi plemića kao filigrani. Poznato je da plemići nisu imali pravo da se bave zanatima, niti da izdaju prostor zanatlijama, osim za proizvodnju grnčarije i papira.

Tako da u 14. veku nalazimo plemićke grbove utisnute na papiru koji su proiveden u fabrikama u vlasništvu plemića. U 17. veku se javljau razni oblici filigrana, u obliku aždaja, zmajeva, mitoloških bića i sl. Postoje čitavi albumi filigranskih znakova. Takav je i album filigrana iz 13. i 14. veka koje je sakupio Vladimir Mošin, i koji sadrži oko 2000 znakova.

Oblici rukopisa Postoj dva oblika – svitak i kodeks.

Svitak je bio najrašireniji oblik u starom veku. prvi je nađen u Egiptu pre 5000 godina. Ovaj oblik su kasnije preuzeli Grci pa onda i Rimljani koji su ga nazvali volumen. Svitak je nastao sa nastankom papirusa. Čuvao se u ćupovima ili se slagao na policama. Oblik svitka se koristio i za pergament. Sačuvani su mnogi rukopisi u obliku svitka. Problem sa čitanjem svitka je bio u tome što se početak teško nalazio. Zato se na početak teksta stavljala reč incipit (odmotati) a na kraj explicit (zamotati). Tako se znalo sa koje strane odmotati i čitati svitak.

Svitak je bio namoan na štapić koji se zove umbilikus i pravljen je od drveta a ponekad i od slonove kosti. Ukoliko je na svitku napisano neko književno delo naslov bi bio ispisan na kartici koja je onda okačena na umbilikus i zvala se titulus. Svitak je mogao biti ispisan anopistografski – samo s jedne strane ili opistografski – sa obe strane. pisalo se u stupcima zvanim kolumne. Pisanje po širini počelo je sa pojavom knjige u 15, 16. veku.

Svici od pergamenta su bili praktični jer su se mogli prišivati i tako produžavati. To je bilo pogodno naročito za vladarske povelje. Primer je povelja o osnivanju manastira Visoki Dečani 1330. god, koju je izdao Stefan Dečanski. Dugačka je 5, 5 m, i predstavlja naduži pergamentni svitak na svetu. Listovi pergamenta su sastavljani šivenjem ali tako fino i neprimetno da se to može uočiti samo pod mikroskopom. Antički svitak se čuvao u ćupovima a od srednjeg veka u kožnim valjcima – kapislama ili tekama. Svitak je mlađi oblik od kodeksa (kodeks je postojao kao oblik i kod voštanih tablica).

Kodeks je danas reč koja označava zbirku zakona. Od srednjeg veka kodeks dobja značenje – svaka rukom pisana knjiga i na pergamentu i na papiru. Prvi kodeks se pojavio i 1. veku naše ere u školama. Uporedo su i svici bli u upotrebi. Hrišćanska crkva uvodi u 6. veku kodeks radi lakšeg širenja hrišćanstva. Bile su to biblije pauperus- vise slikane sa malo teksta. Takozvane biblije za siromasne.

Najlepši kodeksi potiču iz 14. i 15. veka, iz vremena humanizma i renesanse.

Kodeks se sastoji iz listova- folija. Nije bilo paginacije, već samo folijacije – obeležavanje listova. Obično su prošivana 4 lista (dupla – 8 listova- 16 strana) i tako se dobijao kvaterno.

To se primenjuje i danas. Stranice su se zvale pagine, ali se nisu obeležavale. Folijacija počinje u 12. veku. Pre toga 11 vekova se stranice nisu obeležavale. Folijacija se zadržala do 18. veka. Na kodeksu se pisalo recto – s prve strane lista i verso- s druge strane lista.

Postoja je samo jedan problem kod kodeksa, a to je kako tekst pisati pravo, posto se nije pisalo u stupcima. U tu svrhu se obeležavala visina svakog reda i povlačile su se fine linije.

Pisanje na kodeksu obavlalo se dok on još nije povezan (znači na listovima pergamenta ili papira). Da bi se odrzao red u listovima oni su nekada obeležavani i kustodama- reč napiana na kraju lista ispisivala se i na početku sledećeg.

Korice kodeksa su bile drvene i presvučene kožom (ponekad i ljudskom). Korice su nekada ukrašavane i dragim kamenjem i metalnim kopšama. Sv Jeronim je u 4 i 5. veku prkleo one koji tako ukrašavaju knjige.

Kodeksi sadrže i iluminacije. To su posebno ukrašena slova i obično stoje na početku stranice.

Prve iluminacije su bile jednostavne, obicno su ilustrovale tekst (dela Vergilija i Homera).

Prava umetnost iluminiranja počinje u 7. veku u Vizantiji. Iluminatori su smatrani umetnicima. Inicijali- početna slova u redu su naročito bogato iluminirani. Postoje razni oblici inicijala : geometrijski, zoomorfni, florealni i antropomorfni (slova sa likom svetataca). Svi ovi inicijali se zovu minijature od reci minius – crvena boja. U Miroslavljevom jevanđelju ima i slova ukrašenih pravim zlatom. Najpoznatiji minijaturista u 16. veku je bio Julje Klović, koji je radio za mnoge vladare i bio veoma bogat čovek.

Sredstva za pisanje

Kada kažemo sredstva za pisanje misli se na oruđe i na materujal koji se koristio – cime se ispisivalo.

Prva oruđa za pisanje služila su tačnije za urezivanje znakova. Pravljena su od čvrstih materijala kao što je kost na primer. sa pojavom paprusa javlja se i trska kao sredstvo kojim se piše. Takva pisaljka zvala se kalamus. Kasnije je došlo i ptičije pero, koje je bilo elastičnije i moglo se pisati lepše. ptičije pero se zvalo – penna. Kao materijal korišćeno je mastilo. pero je omogućilo nastanak kaligrafije, jer je savitljivo i moglo se preciznije i lepše pisati. Podloga za pisanje je bio pisaći sto – skriptorijum, ali se pisalo i stojeći. Pernica za čuvanje pera zvala se kalamarijum. Pera su se oštrila nožićem i koristila su se više puta.

Pojam i razvoj pisma Pismo je svaki sistem vidljivih oblika koji daju objašnjenje. Pismo prenosi neku informaciju, tako da u širem smislu, i znakovi i simboli i slike predstavljaju vid pisma. Pismo je grafički izraz jezika i proučava ga nauka koja se zove paleografija.

Postoje 4 vrste pisma kroz istoriju: 1. piktografsko ili slikovno pismo Ljudi su prvo počeli da slikaju i te slike su upotrebljavali kao simbole pisma. Pismo se razvilo tako da se više nisu crtale pune slike, već njihove uprošćene verzije koje imaju neko značenje.

Svaki čovek može da protumači slikovno pismo veoma lako, ali do danas se nije saznalo kako je jezik ljudi koji su te crtali te slike zvučao, na osnovu slika ne može se rekonstruisati jezik.

Piktografsko pismo nastalo je oko 4000. godine pre nove ere u Mesopotamiji (Vavilonu). Oko 1000. godina posle svog nastanka, piktografsko pismo sve više počinje da poprima izgled slova. Zove se još i sumersko ili klinasto pismo. Sumeri su pisali na glinenim tablicama i prvi su počeli da pišu s leva nadesno. I najstarije književno delo na svetu, Ep o Gilgamešu, napisano je na glinenim tablicama klinastim pismom.

2. ideografsko ili pojmovno pismo Ovo pismo i danas postoji i koriste ga Kinezi, Korejci i Japanci. Ono se sastoji iz ideograma, koji više ne predstavljaju predmet, već pojam. To su simbolične predstave određenih pojmova. Vrlo brzo je od tih predmeta postala reč. Simboli se jedan sa drugim stapaju i tako postaje reč.

Prvo ideografsko pismo nastalo je u Egiptu i to je bilo hijeroglifsko pismo. Ono je nastalo oko 3500. godine pre nove ere. Hijeroglifsko pismo je vrlo brzo počelo da se uprošćava i već posle 700-800 godina stvara se od njega neka vrsta simboličkog pisma.

3. silabičko ili slogovno pismo Kod silabičkog pisma, isti skup znakova koji stvaraju neku reč koristi se na svim mestima gde je potrebno upotrebiti taj slog da bi se sastavila neka reč. U silabičkom pismu pravimo slogove. Polako se formira sistem znakova. Slogovno pismo se danas više ne upotrebljava.

Kolevka prvog silabičkog pisma je egejska civilizacija. Na tim prostorima se formiralo kritsko pismo koje do danas nije dešifrovano, a koje predstavlja prvo silabičko pismo.

4. alfabetsko pismo Alfabetsko pismo nastalo je na Mediteranu. U Maloj Aziji živeli su Feničani, čuveni trgovci, koji su trgovali naročito sa Vavilonom, Egiptom i Kritom. Feničani su stvorili za sebe pismo kojim su pisali trgovačke ugovore. Usavršili su kritsko i egipatsko pismo. Nisu koristili znakove za slogove, već su glasove označavali slovima. Ovo pismo ima 22 slova, a nema oznake za vokale. Od početka je to bio formirani alfabetski sistem. Pisalo se sa desna nalevo.

Sva alfabetska pisma dele se: feničansko pismo (od koga su nastala sledeća): - aramejsko (od kojeg nastaje hebrejsko) - arapsko - grčko (od kojeg nastaju latinska pisma i slovenska pisma) Grci su prvo pisali bustrafedonom, to je pisanje u različitim pravcima. Znakove su uzeli iz feničanskog pisma i dodali vokale. U VIII veku pre nove ere grčko pismo stiže u Italiju i tada ima 24 znaka i postaje osnova za sva kasnija latinska pisma, tj. današnje alfabete.

S obzirom na razlilita pisma, razlikujemo i više vrsta paleografije, pa tako postoje: hebrejska, arapska, latinska i slovenska ili ćirilska paleografija.

Istorijski razvoj pisma Latinska paleografija ima tri razdoblja: staro, drugo i moderno razdoblje.

I. Staro razdoblje je karakteriše dolazak Grka u Italiju u VIII veku pre nove ere kada se razvija latinsko pismo. Tim pismom pisalo se sve do V veka nove ere.

1) Najstarije latinsko pismo je arhajska kapitala. Pisana je na tvrdim materijalima na početku.

Godine 1899. nađen je Crni kamen (Lapis niger) iz 650. godine pre nove ere, koji je pisan arhajskom kapitalom. Taj prvobitni alfabet je bio u potpunosti isti kao feničanski, imali su vokale ali ih nisu pisali. Kad je počeo da se koristi mek materijal za pisanje, počinju da se pišu skraćenice, ligature (spojena slova) i pismo postaje vrlo nečitljivo.

2) Mnogo je urednija bila arhajska kapitala koja se pisala na kamenu, Iz nje se razvila kurzivna kapitala. Slova su bila mnogo urednija, ali se i dalje na mekim materijalima pisalo brzo i nečitko.

3) Iz kurzivne kapitale nastala je kurzivna majuskula, na prelazu iz stare u novu eru. Njome su se pisali ugovori i trgovački spisi. Oblici slova bili su fini, ligature uredne. Slova su bila nejednake dimenzije, a nije postojao razmak između reči. Vremenom su se slova počela rastavljati na sastavne delove, pa se u trgovačkim ugovorima može sresti reč item.

4) Potom nastaje kurzivna minuskula koja je imala sitna i još nečitljivija slova.

5) Svečano pismo uncijala koristilo se od III do IX veka nove ere i njime se završava staro razdoblje u nastanku pisma. Uncijala se koristila za pisanje svečanih povelja. To je kaligrafsko pismo.

Upotreba ptičjeg pera za pisanje omogućila je razvoj uncijale, mogla su se pisati i ukrašavati slova različite debljine. Uncijala se još naziva i ustavno pismo (ustavno=svečano), tako su ga Grci nazivali. A na latinskom se zvalo uncijala.

Prvi biblijski tekstovi pisani su uncijalom. Nema ligatura, ima dosta skraćenica ali sve su normirane (DS – Dios, Bog; IHS – Isusu Hristos; SES – Santus, sveti; CPLS Constantinopolis).

II. Pisma drugog razdoblja postala su od kurzivne majuskule. To su sledeća pisma: 1. kurija 2. nacionalna pisma Pojavljuju se prvi put razlike u latinskom pismu, pa tako nastaju vizigotika, merovindika, beneventana (upotrebljavala se u periodu VIII-XII vek).

3. Naporedo sa beneventanom razvila se karolina. Koristila se do XII veka, ali će se obnoviti u XIV veku sa razvojem štamparstva. Nazvana je po Karlu Velikom, na čijem dvoru se

upotrebljavala. To je doba karolinške renesanse. Karolina se veoma brzo širila. Od svih latinskih pisama to je prvo univerzalno pismo. Humanisti su ga u XII I XIII veku zavoleli i počeli da pišu njime, smatrajući da je to izvorno antičko latinsko pismo, ali to mišljenje je bilo pogrešno.

Karolina je oblo pismo. Imala je pravilna i čitka slova, nije imala ligature (osim dve: ct i st).

Ovo pismo nije svečano, a lepo je i čitko. U njemu se izbegavaju diftonzi. Prvi put se redovno odvajaju reči u rečenici. Nema još uvek znakove za kraj rečenice.

4. gotica To je pismo koje se koristilo od XII do XV veka. Koristilo se i posle u vreme Hitlera, da bi se pokazalo da su Nemci star narod. Gotica je nastala iz karoline pooštravanjem slova. Slova postaju viša i oštra, reči se razdvajaju, nema skraćenica. Nastala je u manastirima i univerzitetima.

III. Karolina i gotica dovele su do formiranja modernog latinskog pisma – latinice.

Latinica je moderno latinsko pismo i ne čuva u sebi veze prema antičkim pismima osim jedne, a to je da se brojevi pišu slovima: I=1, V=5, X=10, L=50, C=100, D=500, M=1000. Ovakav sistem pisanja brojeva slovima pojavio se prvi put sa kurzivnom majuskulom.

Moderna latinica se upotreljaca u većem delu Evrope. Latinicom su pisana prva dela iz narodne književnosti kod nas, u Dubrovniku. Srbi pišu latinicom od XV veka, u Dubrovniku i u Boki Kotorskoj.

Arhivistika 4.predavanje Slovenska pisma Nastala su iz grčkog alfabeta, relativno kasno. Najmlađa su pisma na svetu. Prvo slovensko pismo je glagoljica, koja je nastala u IX veku za potrebe staroslovenskog jezika. Na staroslovenskom jeziku nema sačuvanih spomenika.

Braća Konstantin i Ćirilo, čiji je otac bio službenik zadužen za slovenska pitanja u Solunu na dvoru vizantijskog cara, tvorci su glagoljice. Knez Rastislav ih je pozvao u Veliku Moravsku sa ciljem da suzbiju širenje latinskog jezika.

U IX veku, znači 200 godina pre raskola u crkvi, svi hrišćani priznavali su papu. Konstantin dolazi u Rim i od pape dobija potvrdu da je slovenski jezik četvrti sveti jezik na svetu i da se na njemu mogu pisati svete knjige. Na slovenski jezik prvo su bila prevedena četiri jevanđelja. Četiri sveta jezika su: grčki, latinski, hebrejski i slovenski.

Prvo slovensko pismo je glagoljica, čiji su tvorci Konstantin i Metodije. Ćirilo je za osnovu uzeo grčku minuskulu i uglavnom je preuzeo i grčki alfabet. Glagoljica je imala 36 slova i nije bila fonetsko pismo (nije bilo: 1 glas = 1 slovo). Najstariji sačuvani glagolski spomenici potiču tek iz XI veka.

Glagoljica je nastala što prirodnim putem, što silom. Na ovaj drugi način nastala je na prostoru Hrvatske i Slovenije. Glagoljica se duže održala u krajevima gde je bila proganjana.

Na pojedinim ostrvima su se sve do XV veka zadržali popovi glagoljaši, te ima sačuvanih spomenika i iz XV veka pisanih glagoljicom.

U Srbiji glagoljice nema od XII veka. Nema nijednog sačuvanog glagoljskog spomenika sa prostora Srbije, a dosta ih je pronađeno u Hrvatskoj i Dalmaciji.

Kada je Metodije ubijen, deo učenika otišao je u Bugarsku u grad Preslav, a drugi deo u Makedoniju, u Ohrid. Reformisali su glagoljicu i nazvali je ćirilicom i ćirilica je poslednje slovensko pismo. Ono nastaje već u X veku, a od XII veka potpuno je potisnulo glagoljicu.

Sličnosti između glagoljice i ćirilice: - I glagoljica i ćirilica su stilizovana pisma, imaju visok stepen stabilnosti.

- Oba imaju azbučni red.

Razlike između glagoljice i ćirilice: - Glagoljica je oblo, a ćirilica geometrijsko pismo.

- Kod glagoljice nazivi slova su shvatana simbolično, a kod ćirilice nije tako.

- Ćirilica ima ligature (povezana slova) i puno skraćenica; glagoljica nema.

- Ćirilica nije bila fonetska, već je imala više znakova za jedan glas.

- U ćirilici su se brojevi pisali slovima: a=1, В=2, Г=3, Д=4, Е=5, Ѕ=6, З=7, И=8, ς=100... +Г=3000 Diplomatika Diplomatika je pomoćna istorijska nauka koja proučava diplomatičke izvore (isprave), tj. pisane izvore koji potvrđuju pravnu vrednost nekog čina. Ona proučava povelje, diplome i ukaze vladara, crkvenih velikodostojnika itd. Diplomatika proučava isprave, utvrđuje okolnost nastanka i njihovu originalnost.

Sama isprava je pisano svedočanstvo o pravnom činu. Svaka isprava je imala tačno utvrđen oblik.

Naziv diplomatika je relativno kasno nastao. Diplomatika se kao nauka razvila u XVII veku. Žan Mabijen je 1681. godine uveo taj naziv napisavši prvi put udžbenik iz diplomatike. U XVII veku crkva ponovo jača i nastaje pomama za traženjem tih isprava, Žan Mabijen piše o tome kako prepoznati originale.

Diploma je na grčkom značila dozvola gradskih vlasti da neko može da se vozi kočijama. U rimsko doba je diploma bila dekret kojim je car davao otpust iz službe, tj. vojske i davao bivšim vojnicima zemlju sa kućom i robovima.

Danas se diplomatika pretežno bavi srednjim vekom, kada je diploma bila svečana isprava koju izdaje vladar ili crkveni velikodostojnik.

Diplome u širem smislu su: - mandata – danas je to kancelarijski dokument, administrativnog karaktera, koji izdaje vlast - epistula – službena prepiska između organa vlasti, pisma vladara, itd.

- akta – molbe, ono što privatno lice upućuje vlasti Osnovno što treba utvrditi je da li je isprava autentična. Pod time se podrazumeva da se taj pravni akt zaista dogodio, da li je isprava izdata od strane toga ko je potpisan, da li je naknadno dopunjavana ili brisana. Diplomatička metoda koja je najpouzdanija u utvrđivanju autentičnosti razvila se u početkom XIII veka.

Počeci diplomatika vezuju se za Srbiju.Godine 1200. papa je bio Inoćentije II. On je razvlastio biskupa Dominika, koji odlazi pred Vukana sa ispravom u kojoj piše da mu papa daje čin nadbiskupa. Vukan je napisao pismo papi i sa pismom mu poslao ispravu koju mu je doneo Dominik. Papa mu je nakon nekog vremena odgovorio da su na dvoru ispitivanjem isprave zaključili da je lažna, jer je Dominik u njoj sebe nazvao sinom (kako si se nazivali svetovni vladari), a ne bratom (kako je trebao da se nazove, jer je papa tako oslovljavao sveštena lica).

Podstaknut ovim događajem, papa je 1207. godine izdao dekret o falsifikovanju, kojim se utvrđuje 31 stav kako otkriti falsifikat. Od tada nastaje diplomatika, koja se kao nauka razvila u XVII veku.

Tri su elementa u nastanku diplome: 1. autor – onak ko diplomu izdaje 2. skriptor . omak ko piše diplomu 3. destinatar – onaj kome diploma stiže

Ista vrsta diplome ima više oblika. Prema svojim oblicima diplome se svrstavaju u arhivu.

Ima pet vrsta jeden iste isprave, od kojih prve dve moraju uvek da postoje. To su: 1. original (izvornik) – to je povelja onakva kakva je stigla u ruke primaocu (destinataru) 2. kopija – povelja koja ostaje tvorcu. Ona može biti obična i overena. Obične kopije napravi obično primalac, da ima za svaki slučaj. Overene kopije pravi onak ko je izdaje, jer overena kopija ima apsolutnu pravnu važnost pravnog akta 3. koncept (minut) – minut znači isečak, manji deo nečega; to je nacrt isprave koji još uvek nije odobren.

4. insert (transkript) – nastaje kada onaj ko primi diplomu iz nje izvadi deo koji je njemu najkorisniji i najzanimljiviji 5. registar – pravi ga najčešće onaj ko izdaje ispravu ako je ona veoma dugačka, to je kao mali sadržaj Original i insert ostaju kod autora, a kopija i koncept čuva destinatar.

Sve povelje odlikuje formulativnost. Svaka tačka mora biti ispoštovana, jer čim nešto nedostaje, sumnja se da je diploma falsifikat, naročito u srednjem veku.

Svaka isprava ima tri dela: 1. protokol – svečani uvod u ispravu, koji ima četiri celine: a. invokacija – pozivanje božijeg imena („U ime Boga“, „U ime Hrista“ – vokalna invokacija, ili † - simbolička invokacija) b. intitulacija – ime i titula autora, to je najvažniji deo protokola c. inskripcija – kome je upućena isprava d. salutacija – pozdrav, nekad se stavlja a nekad se izostavlja 2. tekst – to je stvarna sadržina isprave, koja se sastoji iz 5 delova: a. arenga – neko moralitičko obrazloženje zašto se akt radi („S obzirom na tvoje zalaganje dajem ti...“) b. promulgacija – objavljivanje odluke svima koji su zainteresovani („Daje se svima na znanje...“) c. naracija – pripovedanje, vladar priča o okolnostima koje su dovele do toga da napiše ispravu d. dispozicija – volja autora, tj. odluka autora šta se daruje, šta se odobrava ili zabranjuje, tu se pišu i određeni uslovi i rok važenja e. sankcija – obično je to pretnja, preti se božijom ili carskom kaznom onima koji se suprotstave volji autora f. koraboracija – overavanje isprave, rečima se piše kako izgleda pečat kojim se overava da bi isprava bila što sigurnija od falsifikovanja 3. eshatokol (na grčkom eshatokol=izlazak) – završni deo isprave, formalan je kao i protokol.

Ima tri dela: a. subskripcija – potpis autora isprave i svedoka b. datacija – mesto i vreme nastanka isprave c. aprekacija – uvek u određenom izrazu, završetak isprave Postoji nekoliko faza u nastanku isprave: 1. prethodni poslovi – destinatar može da uputi peticiju za izdavanjem isprave vladaru. Ili autor može sam da izda diplomu.

2. pravni čin – svako izdavanje rešenja, on prethodi ispravi, može biti volja autora i volja destinatara 3. autorova naredba – vladara naređuje da se sastavi isprava 4. koncept

5. original 6. odobrenje autroa (rekognicija) 7. konvalidacija – stavljanje potpisa i/ili pečata autora, tim je isprava učinjena punovažnom 8. registracija – izdavanje prepisa 9. tradicija – uglavnom svečano predavanje isprave destinataru, u srednjem veku se isprava uvek predavala pred svedocima Arhivistika 5.predavanje Sfragistika Sfragistika je nauka o pečatima. Pečat predstavlja potvrdu valjanosti, ispravnosti i autentičnosti neke isprave. Pečati su sredstva za overavanje.

U srednjem veku pečati su bili pravljeni najčešće od voska, a otiskivali su se u metalu. Služili su za overavanje, a vrlo često i za zatvaranje koverti. Danas se tako šalju državne prepiske, overene i zatvorene pečatom.

Sfragistika proučava pet stvari u vezi sa pečatima: 1. način pričvršćenja pečata a. utisnut – utiskuje se u materijal kojim se zatvara isprava b. viseći – vise na jednoj ispravi, upotrebljavaju se za isprave savijene u svitak 2. materijal pečata a. od voska – crveni ili žuti vosak b. od metala (olovo, zlato, srebro) - njime su se zatvarale važne isprave 3. oblik pečata a. ovalan b. okrugao 4. žig pečata – to je glavno što treba da se prouči a. jednostran – takav je utisnuti b. dvostran – takav je viseći 5. lik pečata – slično kao numiznatički novac, i pečat ima lik na kome se nalazi neki simbol, a ponekad i natpis Sfragistika je važna zato što ona otkriva falsifikate. Falsifikatom smatramo sve ono što treba da bude ono što nije. Postoje četiri vrste falsifikata: 1. izmenjeni original – kada se nešto izmisli i dopiše. Ova vrsta falsifikata se najlakše otkrivala.

2. imitativni falsifikat – kada destinatar napravi lažnu kopiju, ponekad su to destinatari činili kada izgube original 3. fiktivni original – ovde original više ne postoji, kao pod 1 i 2; destinatar sam sastavlja ispravu i overava je lažnim pečatom; što znači da je teksr originalan, a falsifikuje se potpis ili pečat. Tu se javljaju sfragistika i grafologija kao ključne nauke za otkrivanje falsifikata.

4. istorijski falsifikat – autor sastavlja ispravu o pravnom činu koji se nije dogodio. Takvi falsifikati nisu predmet diplomatike, njih proučava istorija.

Genealogija

Genealogija je pomoćna istorijska nauka koja proučava rodove i sastavlja rodoslove, a heraldika je njena pomoćna disciplina. Rodoslovi su sukcesivno (od starijih ka mlađim) poređane ličnosti povezane među sobom rodbinskim vezama. Jedan od tvoraca moderne genealogije je naš znameniti naučnik Aleksa Ivić.

Genealogija se smatra primarnim istorijskim izvorom. Ona proučava porodice, njihovo poreklo i grananje. Genealogija se kao nauka javlja tek u XVIII veku, a u XIX veku postaje moderna nauka.

Rodoslovne tablice se prvi put izrađuju u Starom Rimu, na kamenim pločicama, a nastaju usled želje plemića da dokažu sa imaju božansko poreklo.

U XIV veku u Engleskoj su izrađivani dvorski rodoslovi koji nisu bili izmišljeni poput onih u Starom Rimu, ljudi su želeli da naprave popis svoje porodice.

Rodoslov se sačinjavao iz dva razloga: iz zabave i da bi se ukazalo na neko pravo. Iz ovog drugog razloga počinju sa se javljaju lažni rodoslovi, koje su sačinjavali pretendenti na presto ili na neko nasledstvo.

Najčuveniji lažni rodoslov je onaj koji je sastavio lažni grof Đorđe Branković. On je imao ambiciju da obnovi kontinuitet srpske države i da preuzme presto. Napravio je lažni rodoslov o tome da je naslednik Đurđa Brankovića. Zbog toga je proveo 18 godina u zatvoru u Austriji, ali nije želeo da prizna da je rodoslov lažan.

Rodoslovi mogu biti u tri oblika: 1. verbalni – sačinjeni su u vidu knjiga. Vrlo su uredni i tačni, ali su nezgodni za korišćenje jer da bismo dobili neku informaciju moramo da pretražimo više takvih rodoslovnih knjiga.

Ovakvi rodoslovi sadrže zapise o svakom čoveku, pa su najčešće vođeni u malim državama u kojima nije živelo puno ljudi, kao što je Dubrovnik.

2. slikovni – to su slike članova neke porodice, zajedno sa godinom rođenja i smrti i titulom.

Freske iz manastira su primer slikovnog rodoslova.

3. tablični – takvi se uglavnom danas prave, i to kao stablo u kome se kreće od najstarijeg poznatog člana pa do najmlađeg. Ovakvi rodoslovi zauzimaju mnogo prostora, ali su pregledni.

U doba Nemanjića u Srbiji nije bilo rodoslova. Ulogu rodoslova igrala su žitija, u njima se pisalo ko je sa kim u kakvom rodu. Žitija su vrsta verbalnog rodoslova.

Krajem XIV veka počinje pisanje rodoslova u Srbiji. Od kraja XIV do polovine XVI veka ispisano je 10 rodoslova za četiri vladarske porodice – Nemanjić, Lazarević, Branković i Jakšić.

Krajem XVIII veka Jovan Rajić je napravio rodoslovne tablice srpskih vladara. Ilarion Ruvarac je takođe sastavljao rodoslove da bi na taj način razbio mitove.

Godine 1919. Aleksa Ivić (1881-1948) je napisao „Rodoslovne tablice srpskih dinastija i vlastele“. Prvi put su se tada u rodoslovnim tablicama našle žene. Knjiga je prevedena na engleski i nemački jezik. Mnoge zemlje su tada počele da u svoje stare rodoslove ubacuju i žene.

Aleksa Ivić je u rodoslove uveo tri simbola: * - za rođenje ili krštenje ∆ - simbol braka i druge porodične veze (za ženu i decu) † - za smrt

Naš zadatk je da napravimo genealoško stablo svoje porodice. U stablu ne treba upisivati datume, već je dovoljno upisati godinu. Ako neki podatak nemamo, ostavljamo prazno mesto.

Sa svakom ženskom osobom možemo da vodimo posebne grane stabla, ali ne moramo.

Stefan | | Đorđe (Georgije) *? ∆ Stefanija † 1906 | | Mladen * 1905 ∆ Stanika (1939) 1. ∆ Elza | † 1906 | || || Karolina Miroslav * 1941 ∆ Milica (1963) † 2005 | | Bojan * 1965 ∆ Jelena (1995) | | Nikola * 2002 Heraldika Heraldika je nauka o grbovima u povezana je sa genealogijom. Grbovi su srednjevekovni produkt. Počinju da se pojavljuju u XII veku u Zapadnoj Evropi na viteškim turnirima, da bi se raspoznali učesnici turnira. Grbovi su se sastojali od štita koji je bio u boji, a na štitu se nalazila grbovna slika (ptice, životinje, cveće, mitološka bića). Heraldika se ne bavi proučavanjem takvih grbova.

U XIII veku grbovi postaju oznake porodica i dobijaju pravni karakter.

U Srbiji nije bilo mnogo grbova, javljaju se tek od XIV veka. Grbovi Lazarevića, Brankovića, Kosačae bili su jednokratni, a ne porodični i pracni.

U XIX veku kada su počele da se formiraju nacionalne države dešavalo se da grb vladajuće porodice postane državni grb. Kod nas je grb Obrenovića postao državni grb, i to je u danas državni grb. Grb Crne gore je grb porodice Petrović Njegoš.

Arhivistika 6.predavanje Hronologija Hronologija je pomoćna nauka koja se bavi proučavanjem vremena kroz istoriju. Hronologija nam može pomoći da saznamo o prošlosti, ali isto tako nam može dati uvidu u budućnost, jer postoje hronološke tablice pomoću kojih se može izračunati kada će pasti neki datum.

Prvi odsečak vremena je dan. Tek od XII veka postoji podela dana na dan i noć i na datum.

Dan je počeo da se označava u Italiji, Dubrovačkoj republici i odmah je počeo da se deli na sate. Ranije se nije označavao dan, ali jeste sat (npr. „dan uoči punog meseca u 7 sati“). Sati su najstariji vremenski isečak, ustanovili su ih Holdejci, a posle su ih prihvatili Egipćani.

Holdejci su imali sunčane časovnike, pa podela na sate nije mogla da bude osta u svako godišnje doba.

U srednjem veku počeo je da se deli dan. Podela dana bila je na dan i noć. Radi preciznosti ljudi su počeli da dele dan na dva dela. Postoje tri vrste dana kroz istoriju: 1. prirodni dan – Od svitanja do sumraka je dan, od sumraka do svitanja je noć. Leti je noć počinjala u 21h, tako da je npr. treći sat noću 7. jula – sat između 22h i 23h. Za svako godišnje doba postojao je drugi sat kada je počinjala noć. Ovakvo računanje vremena koristili su Dubrovčani, kod kojih je dan bio podeljen na 12 sati.

2. veštački dan – I ovde dan počinje u različito vreme u zavisnosti od godišnjeg doba. Ovako su vreme računali Francuzi, a oni su dan delili na 24 sata, pa se nije moralo navoditi da li se nešto dogodilo danju ili noću.

3. građanski dan – Dan traje 24 sata, a smena dana i noći je u ponoć, bez obzira na godišnje doba. Ovakav način računanja i danas se upotrebljava.

Sledeći odsečak vremena je sedmica (nedelja). Rimljani su sedmicu delili na devet dana.

Hrišćanski narodi su preuzeli sedmicu od Jevreja, ali su kao sveti dan umesto subote uzeli nedelju. Nedelju su uzeli zbog toga što je nedelja treći dan posle raspeća i to je dan vaskrsenja. Prvi dan sedmice bila je nedelja, a ne ponedeljak. To se primećuje i u našim imenima za dane u nedelji – nedelja (ne delati, ne raditi, sveti dan), ponedeljak (posle nedelje), utorak (vtorij, drugi posle nedelje), sreda (sredina nedelje), četvrtak (četvrti dan posle nedelje), petak (peti dan posle nedelje), subota (ime je preuzeto od naziva jevrejskog praznika Šabat). Zato se u nekim dokumentima može naći „treći dan sedmice“, a to je zapravo četvrtak. Kod Jevreja je prvi dan sedmice bila subota. Rimljani nisu imali imena za dane, već su ih označavali slovima abecede.

Sledeći odsečak vremena je mesec. Mesec je imao tri načina računanja, dva kroz istoriju i jedan koji se i danas koristi.

1. rimski način – To je složen način. Rimljani su imali mesec podeljen na tri celine, imali su tri orjentaciona sveta dana. Prvi dan se zvao kalende, i one su uvek označavale prvi dan u mesecu. Drugi sveti dan su ide. Ide su 5. dan u mesecu, osim u mesecu martu, maju, julu i oktobru, kada ide padaju 7-og dana. Cezar je pred smrt bio upozoren da se čuva martovskih ida, a tada je i ubijen. Važno je znati da ide nisu u svakom mesecu istog dana, već mogu biti 5-og ili 7-og dana. Treći sveti dan su none koje padaju 13-og dana u mesecu, osim u martu, maju, julu i oktobru, kada padaju 15-og u mesecu. Rimljani su računali unazad, tako da ako je 4. dan januarskih ida, onda je to zapravo 9. januara.

2. bolonjski način – Mesec se delio na dva dela. Prva polovina je imala 15 ili 16 dana, a druga 15 dana. Prvi deo se zove intrante(što znači ulaz), a drugi restante(što znači izaći). Brojalo se unazad, npr. ako piše da se nešto dogodilo 8. maja r, to znači da je osmi dan druge polovine maja, a pošto se brojalo unazad, onda to znači da je u pitanju 24. maj. Ovaj način nastao je u

Bolonji, koristio se i u Veneciji, dok Dubrovačka republika nije nikada koristila ovaj način.

3. moderni način – Postoji več od XIII veka i to je način koji se danas koristi. Brojanje kreće od prvog do poslednjeg dana u mesecu i tako se i obeležavalo. Od XV veka ovaj način računanja koristi se u skoro celoj Evropi.

Sledeći isečak vremena je godina. Godina je najvažnija vremenska jedinica u datumu i ona se oduvek obeležavala i pretrpela je najveći broj promena kroz istoriju. Ovakva podela godine kakvu danas imamo, tj. podela na mesece nije uvek postojala. Egipćani su imali tri odsečka kojim su obeležavali godinu: poplave, leto i zimu; tako da su pisali 8. dan drugog meseca poplava. Problem je bio što poplave nisu uvek počinjale u isto vreme, pa je ponekad teško odrediti o kom datumu je zapravo reč.

Podelu na godine mi vezujemo za Rimljane. Oni su tvorci onoga što mi danas nazivamo godina. Imali su tri vrste godine: 1. civilna godina – To je prvi pokušaj da se izvrši zaokruživanje jednog prirodnog ciklusa, što godina zapravo i jeste. Naziva se još i Romulova godina. Ta godina imala je 304 dana podeljena u 10 meseci, i to 6x30 dana i 4x31 dan. To je doba kada je Rimom vladalo sedam kraljeva i nema mnogo dokumenata sačuvanih iz tog perioda. Ne zna se da li su meseci imali imena.

2. Numina godina – Nastala je u doba kralja Nume, šestog rimskog kralja. Godina je tada prvi put podeljena na 12 meseci, a sadržala je 365 dana. Numa je vladao negde u 4. veku pre nove ere. Punih 300 godina je važio Numin kalendar, sve dok ga nije reformisao Julije Cezar.

3. Cezarova godina (Julijanska godina) – Godine 46. pre nove ere Cezar je unajmio čoveka po imenu Sosigena da reformiše do tad važeći Numin kalendar. Cezar je shvatio da godina ne traje 365 dana, već 365 dana i šest sati, zbog čega su se stvorile ogromne vremenske razlike za tih prethodnih 300 godina. Predlog je bio da godina traje 365 dana i šest sati, ili da se tih šest sati spoje u jedan dan pa da svaka četvrta godina ima jedan dan više. Ovaj drugi predlog je prihvaćen, i on se i danas koristi. Od Numinog dana do 46. godine pre nove ere stvorilo se već 67 dana razlike, pa je Cezar produžio 46. godinu na 432 dana, da bi se ta razlika nadoknadila i ti dani su poznatio kao „poklonjeni dani“.

Cezar je mesecima dao imena. U rimsko vreme je godina počinjala 1. marta, a završavala se 28. ili 29. februara. Naziv meseca aprila verovatno je postojao i pre. Mart je dobio naziv po bogu rata Marsu, april – mesec cvetanja, maj – mladost, jun – junona, jul – Julije, avgust – ovaj naziv uveo je Cezarov naslednik, Oktavijan Avgust, septembar – sedmi mesec računajući od marta, oktobar – osmi, novembar – deveti, decembar – deseti mesec, januar – mesec kojim se završava zima, a počinje proleće, po bogu Janusu, bogu sa dva lica. Do danas nije razjašnjeno kakvo je značenje imena meseca februara.

4. Gregorijanska godina – Problem je bio što godina zapravo traje 346 dana, 6 sati, 48 minuta i 46 sekundi. Papa Grgur XIII shvata to i 1582. godine okuplja astronome, naučnike i matematičare iz čitavog sveta da bi rešili taj problem, jer je Cezarova godina kraća od sunčane godine i svakih 128 godina se stvara razlika od jednog dana. Dotle se stvorilo 10 dana razlike. Grgur je sazvao ljude i predloži izmenu kalendara. Srbin Nikola Nalješković poslao je predlog o rešenju problema na 26 stranica i taj njegov predlog je prihvaćen.

Kalendar je donet 5. oktobra 1582. godine. Prvi njegov princip je bio da se sa 5. pređe na 15. oktobar, da bi se nadoknadilo tih 10 dana.

Milenijumske godine su prestupne kada se rezultat deljenja sa 4 završava nulom. Godina 1600. je bila prestupna, takođe i godina 2000. Time je sprečeno da se stvara razlika, tek za nekih 2600 godina će se stvoriti razlika od jednog dana.

Dubrovačka republika, Venecija i druge italijanske države prihvatile su taj kalendar veoma brzo bakon donošenja. Od 1578. godine ovaj kalendar kao zvanični preuzima i Austrija, pa ga koriste i Srbi koji su živeli pod njom. Ugarska ovaj kalendar prihvata 1590. godine, pa i Srbi

pod njom. U Srbiji je gregorijanski kalendar prihvaćen 1919. godine. Do 1919. godine u Srbiji se računalo po julijanskom kalendaru i tako su i datirana sva dokumenta. U crkvi se i danas koristi julijanski kalendar.

U XIX veku razlika je bila 12 dana. Tako je, na primer, Vuk Karadžić rođen na Mitrovdan, ali ne 8. novembra, već 6. novembra, jer je rođen u XIX veku. U XX i XXI veku razlika je 13 dana, jer je XX vek prestupan milenijum.

U pravoslavnoj crkvi (srpskoj, ruskoj, jerusalimskoj, grčkoj i bugarskoj) postoji pomičan praznik Uskrs. Uskrs se pomera zavisno od Pashe, koja je dan kada je Isus Hrist razapet i koja uvek pada u petak, a Uskrs je treći dan posle Pashe i uvek je u nedelju. Pasha zavisi od punog meseca, po julijanskom kalendaru. Pravoslavna crkva drži tradiciju održavanja Uskrsa prema Pashi.

Hronologija (nastavak) Razni narodi su početak godine označavali različitim datumima. To nazivamo stilovima.

Postoje šest stilova kroz novovekovnu istoriju.

1. vizantijski stil – Po ovom stilu, godina počinje 1. septembra, što znači da počinje 4 meseca pre naše godine.

Od 1.9.2008. do 31.8.2009. traje 2009. godina. (kada se prevede u naš kalendar) Od 1.9.2009. do 31.8.2010. traje 2010. godina.

14.11.2009. (po našem) → 14.11.2010. (po vizantijskom stilu) 10.8.2009. = 10.8.2009. isto je sa oba stila, jer je u pitanju avgust 2. stilus navitatus – Godina počinje na Božić, 25.12.

Od 25.12.2008. do 24.12.2009. traje 2009. godina (kada se prevede u naš kalendar) 29.12.2009. (po našem) → 29.12.2010. (po stilusu navitatusu) 3. stilus inarnationis – Godina počinje na Blagovesti, 25.3.

Od 25.3.2009. do 25.3.2010. traje 2009. godina.

1.1.2010. (po našem) → 1.1.2009. (po stilusu inarnationisu) 4. mos venetus – Godina počinje 1.3. Znači, kada je dokument datiran u januaru ili februaru, dodaje se jedna godina.

Od 1.3.2009. do 28.2.2010. traje 2009. godina.

Od 1.3.1566. do 28.2.1567. traje 1566. godina.

27.1.1566. (po stilu mos venetus) → 27.1.1567. (po našem) 5. galski stil – Godina počinje na Uskrs, koji je pomičan praznik, tako da godina ne počinje uvek u isto vreme i ne traje isto. Uskrs može da padne u periodu od 22.marta do 25.aprila.

6. stilus circumcisionis – Godina počinje na praznik Obrezivanje, 1. januara. Prvi januar je zapravo paganski praznik koji se praznuje radi isterivanja zlih duhova. Crkva je iskoristila to

što je ovaj praznik bio popularan u narodu, pa je proglasila da je Hrist bio obrezan sedam dana posle rođenja, 1. januara. Međutim, Hrist zapravo nikada i nije bio obrezan. Službeno je ovaj stil uveo papa Inoćentije XII 1691. godine.

Računanje era Ere predstavljaju početak brojanja godina. Sve do starih Grka nije bilo svesti o početku vremena, nije se brojalo od kada postoji vreme. Tek su stari Grci u III veku p.n.e. uveli početnu tačku vremena i proglasili da istorijsko vreme počinje od 1. jula 776.p.n.e.

1. Olimpijska era – Po njoj, vreme počinje 1.jula 776. godine pre nove ere. Tako su stari Grci, odnosno jedan od njih - Sicilije Timej, odlučili u III veku pre nove ere. Rimljanji su bili ukinuli grčke olimpijske igre i Grci su iz protesta uzeli dan održavanja Olimpijskih igara za početak računanja vremena.

Računa se tako što se redni broj Olimpijade pomnoži sa 4 i na to se doda redna godina tekuće Olimpijade (od 1 do 4). Zatim se ako je datum do 1. jula oduzme 775, a ako je datum posle 1. jula oduzme se 776.

DLIII Olympiades anno II, XIV iulius 2. godina 553. Olimpijade. 14. jul 552x4+2=2208+2=2210 2210-776=1434 Godina je 1434.

2. Rimska era – Početak vremena računa se od osnivanja Rima, tj. od 21. aprila 753. godine pre nove ere. Ovde nema množenja kao kod Olimpijske ere. Rimska era nije bila naročito popularna ni u Rimu, već su Rimljani uglavnom koristili Olimpijsku eru.

Pre 21. aprila oduzima se 752.

Posle 21. aprila oduzima se 753.

3. Jevrejska era – Početak vremena računa se od 1. januara 3760. godine pre nove ere. U Izraelu je računanje vremena po ovoj eri i dalje važeće, svaki dokument mora se datirati i jevrejskom i hrišćanskom erom.

2009. godina → 3760+2009=5769.godina Ako je dokument datiran jevrejskom erom, da bi smo taj datum prebacili u naše računanje, od godine u date u jevrejskom eri oduzmemo 3760.

4818 (po jevrejskoj eri)-3760=1054 (po našoj eri) 4. Muhamedanska era – Za početak računanja vremena uzima se prelazak Muhameda iz Meke u Medinu, što se zaista dogodilo 16.jula 622. godine naše ere. Znači, kao prvi dan nove ere uzima se 16.jul 622. godine.

14.11.2009. → 2009-621= 14.11.1388.

Kada radimo pretvaranje iz Muhamedanske ere u našu eru, ako je datum pre 16. jula dodajemo 622, a kada je datum posle 16. jula dodajemo 621.

5. Carigradska ili vizantijska era – Jedan Rimljanin je u V veku izračunao da je svet postao 1.

septembra 5508. godine pre nove ere, to se uzima kao početak računanja vremena.

Ako je dokument datiran u periodu 1.1-31.8, oduzima se 5508.

Ako je dokument datiran u periodu 1.9-31.12. oduzima se 5509.

15. jun 6897. (vizantijska) → 15. jun 1389. (naša) → 15. jun 767. (muhamedanska) 6. Hrišćanska era - Početak vremena računa se od Hristovog rođenja. Godina počinje 1.1.

Nulti čas Hristovog rođenja ustanovio je Dionisije Mali, čiji je zadatak bio da izradi Uskršnje tablice za narednih 1000 godina, i usput je izračunao godinu Hristovog rođenja. Zapisao je da je, po rimskoj eri, godina Hristovog rođenja 753/754. On je tada izračunao godinu Hristovog rođenja, a posle su drugi ljudi počeli da je obeležavaju kao početak računanja vremena.

U VIII Britanci počinju da računaju vreme po hrišćanskoj eri. U Srbiji se ovo računanje počelo koristiti pod uticajem Rusa.

Primeri izračunavanja: a) Iz Olimpijske ere u našu eru: Primer 1: 506. Olimpijada, 4. godina, 15. decembar 503x4+4=2012+4=2016 2016-776=1240 Datum je: 15.12.1240.

Primer 2: 342. Olimpijada, 3. godina, 14. februar 340x4+3=1360+3=1363 1363-775=588 Datum je: 14.02.588. b) Iz Muhamedanske ere u našu eru: Primer 1: 7.avgust 1198.

1198+621=1819 Datum je: 07.08.1819.

Primer 2: 24. mart 1205.

1205+622=1827 Datum je: 24.03.1827. c) Iz Carigradske ere u našu eru: Primer 1: 20.02.7092.

7092-5508=1584 Datum je: 20.02.1584.

Primer 2: 1.12.6804.

6804-5509=1295 Datum je: 01.12.1259.

Arhivistika 8.predavanje Istorija arhiva Za istoriju arhiva može se reći da je i duga i kratka. Duga – zato što ideja o osnivanju arhiva seže još u Staru Grčku, a kratka – zato što su do Francuske buržoaske revolucije osnovana samo dva arhiva.

Ne zna se pravo poreklo reči arhiv. Smatra se da je najverovatnije postala od grčke reči

аркеон, što je značilo palata suda, magistrat, jer su prvi spisi koji su bili čuvani bili baš sudski spisi. I u latinskom jeziku postoji reč archivium.

U celom svetu reč arhiv i danas ima dva značenja: 1. mesto gde se čuva arhivska građa (u Srbiji reč arhiv znači samo to) 2. sama arhivska građa (u Srbiji je to arhiva) Arhivom se nazivaju i skriptarnice na određenim institucijama, gde se čuva građa pre nego što dospe u arhiv. Šta su zapravo arhivi?

Arhivi su ustanove koje skupljaju, sređuju i čuvaju dokumenta i spise koje su proizvele svojim radom javne ustanove, državni i društveni organi i pojedinci, i njihov je zadatak da ta dokumenta i spise daju na korišćenje državi, pojedincima i nauci.

Arhiv je s jedne strane državna institucija, a s druge strane kulturno-naučna institucija.

Ne postoje privatni arhivi u smislu institucija, ni jedan pojedinac ne može da dođe u posed nekog važnog državnog dokumenta.

Arhivi mogu biti opšti i specijalizovani. Opšti se najčešće nazivaju i državni ili istorijski arhivi i nadležnost nad njima u našoj državi ima Arhiv Srbije. Pod nadležnosti Arhiva Srbije su i specijalizovani arhivi.

-Arhiv kao fizičko čuvanje građe i arhiv kao institucija¬Arhivska građa je najčešće čuvana tamo gde se proizvodila, na dvorovima, pri crkvama. Ta građa se čuvala pod određenim uslovima, ali nije se sistematski prikupljala i obrađivala.

Sedište vladara i crkve se često menjalo, a arhiv se selio zajedno sa njima, tako da je veliki deo građe na taj način izgubljen.

Srbija nije uopšte imala prestonicu sve do despota Stefana Lazarevića, čija je prestonica bila prvo Beograd, a potom Manasija. Sedište njegovog naslednika Đurđa Brankovića bilo je Smederevo.

Različiti su kriterijumi kada se može govoriti da postoji arhiv kao institucija. Od 1278. godine, od kada se vode notarski spisi, postoji Dubrovački arhiv koji je drugi najstariji arhiv u svetu koji i danas radi. Godine 1293. donet je zakon o postojanju arhiva u Dubrovniku. Od 1326. godine postoji Kotorski arhiv, ali on ne postoji kao institucija zato što Kotor tada nije bio samostalan i zato što nije postojala svest o važnosti dokumenata za istoriju.

Da bi arhiv bio institucija, morao je da ispoštuje sve tačke iz definicije arhiva. Dubrovačke vlasti imale su svest o vrednosti arhiva za istoriju i strašnim kaznama bili su kažnjavani oni koji bi ukrali dokument iz arhiva. Kralo se zbog materijalne koristi, krale su se tapije, knjige dugova, da bi se uništile ili falsifikovale. Čuvanje dokumenata od početka je bila administrativna potreba. Često su se dokumenta krala i to je jedan od načina da se uništi građa, a arhivi su takođe stradali i u požarima, dokumenta su se gubila i tokom selidbi.

Prva najstarija arhivska građa potiče iz XIV veka pre nove ere. Radi se o egipatskim glinenim pločicama i one predstavljaju sudske zapise. Pronađene su 23 pločice.

Prva naredba da se čuvaju dokumenti jeste iz VI veka p.n.e. i potiče iz Atine. Tada je organizovano nešto što liči na arhiv. Rešeno je da se u svetom hramu Metreonu zauvek čuvaju sva dokumenta koja donosi Veće staraca (Aeropag), a to su bili zakoni. Postojali su nomofilaci (čuvari zakona), koji su čuvali dokumenta od oštećenja i krađe.

Samo 100-ak godina kasnije, u V veku p.n.e. Rimljani su doneli odluku da se u hramu Boga Saturna čuvaju dokumenta Senata i dokumenta državne blagajne.

Ipak, za sve ovo vreme nema svesti o arhivu kao modernoj instituciji, mada postoji svest o

potrebi da se dokumenta sačuvaju.

Prvi arhiv koji i danas postoji je Vatikanski arhiv. On pokazuje kako se razvija jedan arhiv, od ideje da se nešto treba čuvati do moderne institucije. U IV veku hrišćanska crkva postaje privilegovana u Rimu, i da dobija određene zemljišne posede. Papa je naredio da se sve tapije i sva dokumenta koja svedoče o imovini srkve čuvaju na jednom mestu. Prvi cilj arhiva bio je da se vodi knjiga prihoda. U VI veku Vatikanski arhiv postao je moderni, kada je tadašnji papa doneo odluku da se skupljaju sva dokumenta, da se organizuju i da se na svakih 5 godina građa iz cele zemlje šalje u arhiv i da se ta građa čuva večno. Vatikanski arhiv je i crkveni arhiv (jer se u njemu čuvaju i duhovni dokumenti) i državni arhiv (u njemu se čuvaju i državni dokumenti i odluke). To je najveći arhiv dokumenata, danas ih ima preko milijardu, i to je najstariji živi arhiv koji danas postoji na svetu (živ je zato što država još uvek postoji).

Posle Vatikanskog arhiva najstariji je Dubrovački arhiv.

U VI veku postoji pokušaj cara Justinijana da oformi arhiv u Vizantiji. On naređuje da se u svakoj temi (provinciji) u najvećem njenom gradu uredi „javna zgrada u koju će da se smeste svi pisani spomenici nastali u toj temi“, a glavna zgrada će biti u Carigradu, i da ta građa bude svima dostupna.. Ipak, to nikada nije ostvareno, ali sama ta ideja koja je postojala bila je veoma moderna, kao što je i danas. Doduše, u nekoliko provincija postojali su arhivi, što je doprinelo da se razvije istorijska nauka.

Srednji vek je doba kada nema mnogo svesti o važnosti dokumenata za istoriju. Dokumenta se čuvaju pri crkvama ili vladarskim dvorovima koji se često sele. U kasnom srednjem veku počinju da se čuvaju ne samo vladarska dokumenta već i trgovački spisi.

Mnogi gradovi u Italiji su veoma uredno čuvali dokumenta, čuvali su ih po esnafskom principu, ali nije postojao arhiv.

Posle Vizantije, tek u XVIII veku postoji pokušaj da se stvori moderan arhiv. Radi se o Rusiji u doba Petra Velikog. On je 1720. godine izdao propis o tome da se građa svih ministarstava prenese i čuva u dva arhiva. Kada je Petar Veliki umor, ova ideja je zaboravljena, dokumenta su rasturena i pokušaj osnivanja arhiva je propao.

Moderni arhivi se vezuju za Francusku, za Francusku buržoasku revoluciju iz 1789. godine.

Arhivi se razvijaju kao nacionalne institucije. Arhivi se u Evropi stvaraju u XIX veku.

Po izbijanju revolucije, Francuska narodna skupština je bila sve – zakonodavna, izvšna i sudska vlat. Ona je zbog toga istakla potrebu da se njena dokumenta čuvaju. Zato je formiran arhiv Narodne skupštine, a 1790. godine donet je zakon kojim se ovaj arhiv imenuje za nacionalni.Godine 1794. formirana je glavna direkcija francuskih arhiva, popisana su 23 grada u Francuskoj koja su bila dužna da formiraju arhive, a nad njima je bio Nacionalni arhiv Francuske. Prvi moderni arhiv postao je nadležan za sve, ne samo za provincijalne državne arhive, već i za crkvene. Ni danas crkvena dokumenta nastala na području Francuske ne idu u Vatikanski (gde ih šalju sve ostale katoličke zemlje), već ostaju u Nacionalnom arhivu Francuske,a u Vatikanski arhiv šalju se kopije.

Od 1794. godine arhiv je regulisan kao institucija. Godie 1842. Francuska je završila stvaranje arhivske mreže. Arhiv Francuske u Parizu ima preko 4300 hektara, a građa je smeštena po raznim palatama u Parizu.

Arhivi su nastajlai u XIX veku. Kraljevina Dveju Sicilija osnovala je arhiv 1813. godine, ali je ubrzo osvojena od strane Nemaca, a arhiv je uništen.

Godine 1802. donet je dekret, a 1804. godine osnovan je arhiv. Argentina arhiv formira 1821. godine, Meksiko 1823., Brazil 1838. Centralni arhiv u Londonu osnovan je 1838. Španija je 1858. godine osnovala Antikvarijum. To je bila institucija koja je sadržala arhiv, biblioteku i muzej, koje su se posle razdvojile.

Mađarska arhiv osniva 1877. godine u Pešti, a u Beču je arhiv osnovan tek 1894. godine.

Nemačka je ujedinjena 1878. a arhiv je stvoren tek 1919. godine.

SAD su osnovale arhiv 1934. godine. Te godine arhivu su poverene samo dve vrste građe – najstarija građa od doseljavanja kolonista do formiranja Amerika, i sva federalna građa, ona koja je pod nadležnošću predsednika i FBI. Sve ostalo se čuva u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu. Povelja za deklaraciju nezavisnosti čuva se takođe u biblioteci, zato što to nije federalni dokument, nije ga doneo predsednik. Amerika nema mrežu arhiva, već sve federalne države svoju građu čuvaju u centralnim bibliotekama i nemaju nikakvu obavezu prema arhivu.

Arhivistika 9.predavanje Arhivi u Srbiji U srednjem veku građa se uglavnom čuvala u dvorovima, gde je i nastajala, a samo mali deo toga je sačuvan. Srpska arhivska građa ostala je u arhivima mnogobrojnih država koje su vladale ovim prostorima (Venecija, Austrija, Austrougarska, Turska, a crkvenih spisa ima u arhivima u Grčkoj), pa su za nas važni i arhivi u tim zemljama.

Posebno su značajni Dubrovački i Kotorski arhiv.

Kako je kod nas u samostalnoj Srbiji nastao arhiv?

Ideja o osnivanju arhiva potiče od Društva srpske slovesnosti (slovesnost=mudrost), koje je 1846. godine predložilo da jedan od njegovih zadataka bude prikupljanje građe za srpsku istoriju, a naročito građu iz Prvog srpskog ustanka. Tako zamašan posao nije mogla da ostvari jedna instistucija, ali ova građa ipak je poslužila za nešto – od nje je nastao arhiv SANU. Smatra se da je arhiv u Srbiji nastao 1898. godine, kada je država donela prvi zakon na državnom nivou – Zakon o državnoj arhivi. Tada je jačala ideja jugoslovenstva. Iste godine donet je Zakon o arhivu u Zagrebu. Godine 1900., 1. maja po novom kalendaru formiran je i zvanično otvoren državni arhiv, koji je od početka tretiran kao državna i nacionalna institucija. Osnovu tog prvog državnog arhiva predstavlja građa knjaževske kancelarije, popečiteljstva inostranih dela, veliki narodni sud. Sva građa do 1870. godine odnah je preuzeta i odmah se počela primenjivati praksa da se građa šalje u arhiv nakon 30 godina od nastanka.

Arhiv Srbije je u početku imao četiri odseka: 1. politički odsek – u njemu se nalazi građa iz knjaževske kancelarije i ministarstva inostranih poslova, državni odnosi sa drugim vladama 2. istorijski odsek – u njemu se nalaze crkveni dokumenti, vojni dokumenti, politička istorija, tj. istorijski događaji u Srbiji 3. administrativni odsek – i njemu se nalaze fondovi organa državne uprave, policijski fondovi 4. zakonodavni odsek – u njemu se nalazi građa svih sudova u Srbiji Naš arhiv je najbogatiji arhiv što se tiče pečata. Već od samog početka rada arhiva formirano je i Odeljenje za čuvanje starih pečata, već tada je postojala svest o sfragistici. Arhiv Srbije imao je veliku zbirku rimskih pečata. Postojao je i Odbor državne arhive, nešto kao upravni odbor.

Nije se mnogo razvila mreža arhiva do Drugog svetskog rata. Kada je formirana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca postojala su tri arhiva: Beogradski, Dubrovački i Zagrebački arhiv, a Kotorski je prebačen u Zadar koji je bio pod Italijom. Do 1941. godine formiran je i Državni arhiv u Novom Sadu, arhiv SANU i Arhiv Ministarstva inostranih poslova. Već se tada začela ideja o formiranju državnog arhiva Jugoslavije.

Arhiv Srbije je u Prvom svetskom ratu više opustošen nego u Drugom. Deo dokumenata je

odnet u Beč, a posle rata je veći deo toga vraćen. Deo koji je odnet u Sofiju vraćen je samo delimično.

U Drugom svetskom ratu arhiv nije rušen, jer je u njemu bilo sedište Gestapoa. Građa je tokom rata prebačena u zgradu dabašnjeg Mašinskog fakulteta (tada je to bio Tehnički fakultet), a tamo ju je sredio Milan Jovanović Stoimirović. Godine 1944. moderno sređivanje arhivske građe nastavio je Petar Kolendić.

Godine 1948. Vlada Srbije je naredila svim gradskim i sreskim vlastima da popišu svu građu u svojim oblastima i da obezbede prostor gde će se ona skladištiti i čuvati. Tako nastaje mreža arhiva, a danas ih u mreži ima 26. Pre ove naredbe iz 1948. godine osnovan je Istorijski arhiv Beograda, on je osnovan 1946. godine.

Godine 1951. osnovan je Državni arhiv FNRJ, odnosno Državni arhiv Jugoslavije, koji je danas mrtav arhiv. U njemu se čuva građa od 1.12.1918. do 23.05.2006. i to je građa iz fondova Kraljevine Jugoslavije, FNRJ i Srbije i Crne Gore.

Arhiv Srbije je danas javna ustanova koja ima zadatak da vrši zaštitu, sređivanje u obradu arhivske građe i da tu građu daje na korišćenje i da je publikuje. U njegovom su sastavu dev zgrade: jedna u Karnegijevoj ulici, kod Univerzitetske biblioteke, a druga je zgrada u Železniku i to je depo. Građa koja u arhivu postoji je građa od 1914. do 1979. godine. Ima nešto preko 1000 fondova u Arhivu Srbije. Ima oko 50 zbirki, a građa iznosi nešto preko 12 km. U Arhiv Srbije ne dolaze istoričari koji se bave srednjim vekom, jer se naša srednjevekovna građa nalazi u Dubrovniku.

Najstariji dokument u Arhivu Srbije je Dečanska povelja o osnivanju manastira Dečani iz 1330. godine. Imamo još samo nekoliko dokumenata od pre XIX veka. Uglavnom su to dokumenta od 1804. godine, tj. od Prvog srpskog ustanka.

Najstariji fond je fond Baranjske županije. Baranja je bila deo Vojvodine, a taj fond je bio zaturen u Belom manastiru i tek pre tri godine je prebačen u Beograd.

Sva dokumenta državnih organa u Arhivu Srbije podeljena su na stari i novi period. Stari period je pre formiranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, od 1918. do 1941. godine.

Fondovi u Arhivu Srbije koji pripadaju starom periodu: Najznačajniji fond od kojeg je sve počelo je fond Knjaževske kancelarije (KK). U njemu se nalaze dokumenta od Drugog srpskog ustanka, tj. od 1818. do 1839. godine. Knjaževska kancelarija je obavljala sve dužnosti. U ovom fondu se nalaze dokumenta lične kancelarije kneza Miloša, iz inostranog i unutrašnjeg odeljenja. Ta građa podrazumeva uredbe, neredbe, prepise Miloša kao vladra, ali lna i njegovih ličnih dokumenata. Građa je na raznim jezicima.

Fond Državnog saveta (DS). U njemu se nalazi građa od 1835. do 1915. godine. Državni savet je formiran da bi ogranićio vlast kneza Miloša, i opstao je punih 80 godina. U ovom fondu se nalazi premerak Sretenjskog ustava - prvog srpskog ustava, koji je doneo državni savet. Državni savet ima uredbeno i sudbeno odeljenje, odnosno imao je i zakonodavnu i sudsku vlast.

Fond Narodne skupštine (NS). U njemu se nalazi građa od 1858. do 1918. godine.

Svetoandrejskom skupštinom počinje parlamentarni živpt u Srbiji, a tada još uvek ne postoje političke partije. Svaki kraj u Srbiji davao je poslanike za skupštinu. Fond Narodne skupštine veoma je zanimljiv i sadrži i stari i novi deo (novi deo je od 1944. godine do sada). U njemu se nalazi zanimljiv izborni materijal, pisma, rukom pisani zapisnici, koji su bili drugačiji od onih za javnost.

Fond Ministarstva unutrašnjih dela (MUD). U njemu se nalazi građa od 1838. do 1915. godine. Ovaj fond podeljen je na dva dela, u jednom se nalazi građa od 1838. fo 1962. godine, a u drugom od 1862. do 1915. godine. U sklopu Ministarstva unutrašnjih dela postojala su sledeća odeljenja: ekonomsko, karantisko-sanitetsko (odeljenje zdravlja), vojno, poštansko, građevinsko, prosvetno odeljenje (do 1859. godine). Srbija je treća zemlja u svetu koja je

formirala antropometrijsko odeljenje (forenzičarsko) 1894. godine Fond Ministarstva inostranih dela (MID). U njemu se nalazi građa od 1862. do 1918. godine.

Bilo je podeljeno na: političko (diplomatija, političke veze sa strancima, koje je imalo odsek za štampu) i administrativno.

Fond Ministarstva pravde (MP). U njemu se nalazi građa od 1838. do _____ godine. Imalo je dva odeljenja: administrativno i sudbeno. U periodu 1839.-1918. godine ovde je bilo i prosvetno odeljenje.

Fond Ministarstva finansija (MF). U njemu se nalazi građa od 1839. do 1918. godine. Ovo ministarstvo formirano je kada je sa vlasti zbačen knez Miloš.

Postoje i četiri fonda prosvetnih ustanova Ministarstvo prosvete (MPs), Licej, Velika škola i Univerzitet. Ministarstvo prosvete imalo je dva odeljenja: prosvetno i crkveno. Prosvetno odeljenje imalo je nastavni, školski i književni odsek.

Fond Liceja (L). U njemu se nalazi građa od 1838. do 1863. godine. Licej se ne smatra pravom pretečom Univerziteta. Imao je samo filozofski odsek, a tek 1853. gdoine podeljen je na opšti odsek, pravni odsek i jestarstveno-tehnički odsek.

Fond Velike škole (VŠ). Prava preteča Univerziteta je Velika škola. U ovom fodnu se nalazi građa od 1863. do 1905. godine, koliko je i trajala Velika škola. U njenom sklopu su postojali Filozofski, Pravni i Tehnički fakultet.

Fond Univerziteta. Nalazi se u novom periodu, zbog toga što Univerzitet još uvek postoji.

Arhivistika 10.predavanje Arhivi u Srbiji – nastavak - Novi period Od kulturnih ustanova u novom periodu su fondovi raznih zadužbina. Najvažniji je fond Arhive Srbije, u kome se nalazi građa od 1898. godine do danas, zatim fond Narodne biblioteke Srbije, fond Društva Seti Sava, fond Narodnog pozorišta, fond Mitropolije beogradske.

Postoje posebni fondovi za novi period koji se tiču okupacije. Od 1941. do 1949. godine imamo fondove tzv. Nedićeve Srbije. Ta građa je dugo posle rata bila nedostupna za javnost.

U ovom novom periodu nalazi se i fond Univerziteta. Univerzitet je nastao 1905. godine, kada su pored Filozofskog, Pravnog i Tehničkog fakulteta, otvoreni još i Medicinski, Bogoslovski, Poljoprivredno-šumarski i Veterinarski fakultet. Vremenom su počeli da se otvaraju i fakulteti van Beograda.

U novom periodu postoje i tzv. fondovi političko-društvenih organizacija i fondovi radnih akcija.

U Arhivu Srbije postoji i 47 ličnih fondova. Neki od važnijih su fond Ilije Garašanina, fond Nikole Pašića (koji je podeljen na dva dela: poslovni fond se nalazi u Arhivu Srbije, a lični fond je u Arhivu SANU), zatim fond Stojana Novakovića, fond Nikolaja Velimirovića.

U Arhivu Srbije nalazi se i zbirka pečata i zbirka geografskih karata od XIV do XX veka.

Biblioteka Arhiva Srbije je veoma bogata. Ima uglavnom specifične knjige, a ima i neke knjige kojih nema u Narodnoj biblioteci Srbije. Fond knjiga je oko 83.000.

U Arhivu Srbije postoji 7 posebnih dokumenata i za njih se izrađuje regest. Ti dokumenti su sledeći: 1. Dečanska povelja – To je povelja o osnivanju manastira Dečani, doneo ju je Stefan Dečanski 1330. godine. To je jedini naš srednjevekovni dokument koji se čuva u Srbiji (ostali

se nalaze u Beču, Pešti i Dubrovniku).

2. Povelja austrijskog cara Leopolda – Doneta je 1695. godine. Njome je srpska opština u Budimu proglašena privilegovanom, što znači da nije više bila u obavezi da plaća porez caru.

3. bakropis manastira Hilandara – Nastao je 1757. godine i to je najstariji prikaz manastira Hilandara.

4. Sretenjski ustav – Donet je 15,2.1835. godine, ima 15 listova. U Arhiv je primljen 1901. godine, potom je nestao, a u Arhiv Srbije vraćen je 1946. godine.

5. rukopis Memoara prote Mateje Nenadovića 6. dva pasoša Vuka Karadžića 7. venčani list kralja Aleksandra Karađorđevića i kraljice Drage Mašin – To je crkveni venčani list iz 1922. godine.

Arhiv Srbije nadležan je za mrežu arhiva u Srbiji, a svaki od njih nosi naziv istorijski arhiv i ukupno ih ima 36. U mrežu arhiva spada i Arhiv Jugoslavije koji je danas mrtav arhiv, a spada takođe i pokrajinski arhiv u Novom Sadu.

Arhiv Jugoslavije osnovan je 1953. godine, kao državni arhiv FNRJ. Njegov zadatak bio je da uspostavi celinu dokumenata svihorgana više država pod imenom Jugoslavija. To je danas mrtav arhiv. Ovde imamo podelu na fondove Kraljevine Jugoslavije i fondove Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Ti fondovi su iz perioda 1.12.1918. – 23.5.2006. U Arhivu Jugoslavije nalaze se fondovi privatnih škola, štamparija... Ima skoro 7000 fondova i još ima 51 lični fond ili zbirku. Jedna od ličnih zbirki je zbirka predsednika Vlade Milana Stojadinovića. Arhiv Srbije ima bogatu biblioteku sa oko 17.000 knjiga.

Istorijski arhiv Beograda. Pre Zakona o osnivanju arhiva, donet je zakon da se osnuje ovaj arhiv, što je i učinjeno 1945. godine. Zadatak je bio da se u njemu smesti građa Zemunskog magistrata. Zemun je tek 1934. godine ušao u sastav Beograda. Fond Zemunskog magistrata sadrži građu od 1749. do 1934. godine, i to je najstariji fond u Istorijskom arhivu Beograda.

Ovaj fond sadrži 1532 matične knjige i 2323 kutije sa građom.

Pored fonda Zemunskog magistrata, u Istorijskom arhivu Srbije nalazi se i fond Uprave grada Beograda. U njemu se nalazi građa od 1839. do 1944. godine. Uprava grada Beograda imala je dve funkcije: sudsko-administrativnu i policijsku. Narodno pozorište je delom bilo državno, a delom ga je finansirala uprava grada.

Veoma je značajna građa od 1941. do 1949, godine, jer ukazuje na kulturni život tokom okupacije.

Fond specijalne policije takođe postoji u Istorijskom arhivu Beograda. Građa iz ovog fonda je posebno obrađena. Godine 2005. ovde je pristigla građa Odeljenja za zaštitu naroda.

Ovde se nalazi i fond Skupštine grada Beograda, koja je nasledila upravu grada Beograda. Taj fond datira od 1944. godine do danas. Za sada ima više od 3000 knjiga i 2500 kutija građe.

Posebnu dragocenost čine crkvene matične knjige, kojih ima 509. Tu se nalaze pravoslavne, rimokatoličke i jevrejske crkvene knjige u periodu od 1721. do 1913. godine.

Lični fondovi nisu mnogu bogati, ali zato postoji velika zbirka geografskih karata i plakata.

Istorijski arhiv Beograda imao je veliki broj dokumenata iz drugih arhiva koja se tiču Beograda i tu građu je objavio u 4 toma. Nalazi se takođe i snimljena građa iz Dubrovnika, Beča, Istambula.

Najstariji dokument je poseban dokument – turski spis Razgovor hrišćanina i Osmanlije o raju iz 1691. godine.

Arhivistika 11.predavanje

Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti Društvo srpske slovesnosti osnovano je 26.11.1841. godine, a 1846. došlo je na ideju da sakupi dokumenta iz I i II srpskog ustanka. Jedan od članova Društva, Avram Petronijević, izradio je i plan prikupljanja te građe, ali ta ideja nije uspela.

Godine 1844. Društvo srpske slovesnosi preraslo je u Srpsko učeno društvo. Stalo se sa idejom o osnivanju Arhiva Srbije, a ta građa koja je do tada bila prikupljena ostala je u Srpskom učenom društvu i 1870. godine je inventarisana.

Godine 1882. kralj Milan je ukazom i zakonom osnovao Srpsku kraljevsku akademiju, kojoj je pripala građa Srpskog učenog društva. Tada je prvi put ta građa arhivistički obrađena.

Srpska kraljevska akademija je celokupnu građu podelila u dve zbirke: 1. stara zbirka – koja ima 263 rukopisne i štampane knjige pre XIX veka; taj fond se sada nalazi u biblioteci 2. istorijska zbirka – koja sadrži 1397 dokumenata; iz nje je nastao arhiv Zakonski je arhiv Srpske kraljevske akademije nastao 1899. godine, kada je donet Zakon o Srpskoj kraljevskoj akademiji i u njenu se arhiv pominje kao javna ustanova. Akademija je bila smeštena u Brankovoj 15, a 1952. godine dobija novu zgradu i tada arhiv počinje da radi po svim arhivističkim principima. Predsedništvo Srpske akademije nauka i umetnosti donelo je 1956. godine Pravilnik o radu arhiva.

Arhiv SANU podeljen je na dva dela 1. arhiv same ustanove – SANU ne šalje svoja dokumenta u Arhiv Srbije, već ih čuva u Arhivu SANU. Ovde se nalaze svi tekući fondovi koji proističu iz rada SANU. To su: - fondovi same Akademije (fond Društva srpske slovesnosti, fond Srpskog učenog društva, fond Srpske kraljevske akademije i fond Srpske akademije nauka i umetnosti) - fondovi zapisnika sa skupšine, odbora itd.

- fondovi dosijea preminulih članova Akademije 2. fondovi koji ovaj arhiv čine specijalizovanim - zbirka rukopisnih knjiga od XIII do XIX veka koja se čuva u biblioteci, ali pripada arhivu - istorijska zbirka – koja sadrži oko 50.000 dokumenata, to so isprave, povelje iz srednjeg veka, raznorazni prepisi, memoari, sećanja, beleške, rukopisi književnih dela, foto-albumi, notni zapisi; lični i porodični fondovi se takođe čuvaju u istorijskoj zbirci, npr. deo ličnog fonda Nikole Pašića, lični fond Vuka Kradžića, Jovana Cvijića, Pavla Popovića, Aleksandra Belića, Danila Kiša - etnografska zbirka - rukopisne zbirke etnografske građe, narodne pesme, tu se npr. nalazi lični fond akademika Veselina Čajkanovića) - orijentalna zbirka - to je najvažnija orijentalna zbirka u Evropi, ima 262 rukopisne knjige i dokumenta na turskom i arapskom jeziku, od XV do XX veka - zbirka medalja Akademija nauka ima odeljenje i u Sremskim Karlovcima.

Rukopisno odeljenje Matice srpske Matica srpska je najdugovečnija ustanova u Evropi. Osnovana je 1826. godine u Pešti, a jedan od osnivača bio je i Jovan Sterija Popović.

Rukopisno odeljenje Matice srpske bilo je u sklopu Matice srpske od 1826. do 1847. godine.

Onda se shvatila potreba da ga treba izdvojiti od Matice, tako da je od 1847. do 1945. godine postojala Srbsko-narodna zbirka, ali to još uvek nije bilo Rukopisno odeljenje.

Od 1945. do 1961. godine formiran je poseban Odsek za građu i rukopise pri biblioteci Matice srpske. Tek od 1961. godine postoji arhiv, tj. Rukopisno odeljenje Matice srpske, tek tada se on odvojio od biblioteke i postao samostalan. To je arhiv iako nema reč arhiv u svom nazivu.

U ovom arhivu se nalazi fond Matice srpske (od 1826. godine do danas), koja svoju građu ostavlja u svom arhivu, a ne daje je pokrajinskom arhivu u Novom Sadu. Arhiv u Novom Sadu radi restauraciju i konzervaciju građe.

Rukopisno odeljenje Matice srpske sadrži: - fond Matice srpske – koji je obrađen do 1945. godine, i do tada ima 130.000 dokumenata i 158 knjiga zapisnika - zbirka pisama – to je najvažnija zbirka, za sada je obrađeno oko 60.000 pisama, a još 3x više ih ima koja još uvek nisu obrađena. Najstariji dokument je jedno pismo iz 1669. godine. Tu se između ostalog nalazi prepiska Janka Veselinovića, Jovana Jovanovića Zmaja, Stojana Novakovića, Isidore Sekulić, Vuka Karadžića, Miloša Crnjanskog, Alekse Šantića, Ive Andrića, Tome Vučića Perišića... U ovoj zbirci se ne nalazi zvanična prepiska ovih ličnosti, već su tu samo njihova lična pisma koja su dospela u arhiv. Zvanična pisma se nalaze u fondu Matice srpske.

- zbirka rukopisa – najvažniji u ovoj zbirci su rukopisi kniga, od kojih su neke objavljene a neke nisu, ima oko 20.000 originala i 2.000 kopija iz inostranih arhiva. Ovde se nalaze dela Jovana Dučića, Alekse Šantića, Sime Matavulja, Miloša Crnjanskog... 80% građe iz ove zbirke čine rukopisi književnih dela, ali ima i ugovora, molbi, žalbi, testamenti...

- zbirka fotografija – ima oko 18.000 najrazličitijih fotografija. U ovoj zbirci postoji i podzbirka koju čini oko 2.000 fotografija srpskih pisaca.

Dubrovački arhiv Dubrovački arhiv je drugi najstariji živi arhiv u svetu, posle Vatikanskog. Takođe, posle Vatikanskog arhiva, to je drugi arhiv u svetu po godišnjoj posećenosti. Od njega su veći jedino Vatikanski arhiv, Nacionalni arhiv Francuske i možda Nacionalni arhiv Nemačke (za ovaj treći se ne zna tačno da li je veći).

Za nas je značajan zato što se u njemu nalazi veliki broj srpskih srednjovekovnih dokumenata.

U Dubrovniku se čuvalo svaki, pa i najmanji dokument, npr. svako je morao, kada dobije pismo i pročita ga, da ga preda arhivu. Beležilo se sve što su građani radili. Zato je broj dokumenata u arhivu danas dostigao brojku od skoro milijardu. Od samog početka postojala je svest da se sva dokumenta moraju čuvati na jednom mestu i ona su se obrađivala po određenim principima, ta je građa veoma lepo sređena.

Kotorski arhiv U njemu postoje dokumenta iz XIV veka, a sam arhiv formiran je tek u XIX veku. U njemu se nalaze srpska dokumenta iz srednjeg veka.

Zaštita registraturskog materijala i arhivske građe van arhiva Šta je registraturski materijal?

Registraturski materijal je su sva dokumenta koja nastaju radom neke institucije. Samo deo toga, ali veći deo, izdvaja se i postaje arhivska građa. Registraturski materijal je sa jedne strane operativna dokumentacija, a sa druge strane izvor arhivske građe.

Pošto se nikada ne zna šta će biti arhivska građa, tj. šta će biti vredno, arhiv po zakonu ima pravo uvida i nadelžnosti nad registraturskim materijalom sve dok se iz njega ne odvoji arhivska građa. Ništa ne sme biti uništeno dok nadležni arhiv ne da dozvolu za to.

Tvorci građe imaju obavezu u toku i posle rada sa dokumentima, koja je propisana i zakonom: „Tvorac građe je obavezan da uz pomoć nadležnog arhiva čuva o štiti građu od njenog nastanka do predaje nadležnom arhivu.“ Obaveze tvorca građe proističu iz kancelarijskog poslovanja i glavna njegova obaveza je da vodi arhivsku knjigu i to u dva primerka. Arhivska knjiga je evidencija celokupnog registraturskog materijala. Tvorac građe dužan je da svake godine preda jedan primerak arhivske knjige nadležnom arhivu. Arhiv tako ima globalnu predstavu o registraturskom materijalu i pre dolaska građe u arhiv, pa otprilike može da pretpostavi šta će od toga postati arhivska građa.

U arhivskoj knjizi mora da stoji: 1. količina registraturskog materijala – broj dokumenata i dužina u metrima 2. vrsta registraturskog materijala – npr. da li je diploma, upisnica, zapisnik...

3. vreme nastanka svakog dokumenta 4. očuvanost – u kakvom je stanju građa 5. smeštaj – gde je smeštene građa Pored arhivske knjige tvorac mora da datira svaki dokument, mora da formira predmet i mora da izrađuje delovodni protokol u kome uvek mora da se napiše o čemu se radi.

Arhivistika 12.predavanje Obaveza arhiva je da vodi računa i da utiče na čuvanje i smeštaj građe u registraturi. Arhiv ima odlučujuću ulogu pri izlučivanju bezvrednog materijala. Moderni arhivi imaju nadležnost tako da niko osim njih, bez dozvole ne može da izvadi ni papirić.

Arhiv formira arhivsku građu već u registraturi. On može odmah da da dozvolu da sami tvorci izlučuju materijal koji nema svojstvo arhivske građe. Ono što nema operativni značaj, kao na primer poslovne beleške, može biti izlučeno. Obaveza tvorca građe pored arhivske knjige je da obavesti arhiv o svim promenama u registraturi. Obaveza tvorca je da vodi računa o predaji građe u arhiv. Građa koja se sredi za arhiv ostaje kod tvorca građe najduže 30 godina i ne sme ništa da se doda ili izuzme kada se tako pripremi. Ta građa nije nedodirljiva kada se pripremi za arhiv, ona može da se koristi, vali pre toga moraju da se donesu tri akta kako bi se zaštitila sama građa (tvorci se ponašaju kao arhiv). Ova akta se donose na nivou ustanove, jer građa može biti različita od ustanove do ustanove.

Ta akta su: 1. Propisi o evidentiranju, čuvanju i klasifikaciji građe 2. Propisi o korišćenju dokumenata 3. Lista kategorija sa rokovima čuvanja.

Lista kategorija se odnosi na ceo registraturski materijal. Važna je kao i arhivska knjiga , s tim što lista kategorija predstavlja prvi korak u određivanju bezvrednog arhivskog materijala i odabiru arhivske građe. Lista kategorija se pravi tek kada je arhivski materijal sređen. Ona sadrži istorijat tvorca registratora materijala i to sa što detaljnijim promenama. Dostavlja se nadležnom arhivu koji može da uzvrati primedbama i u tom slučaju ne postoji pravo žalbe na primedbu, već se ona mora poštovati.

Kada istekne rok čuvanja materijala (rok može biti različit, duži – do 30 godina, srednji-od 3 do 5 godina i krači – do 6 meseci) izdvoji se bezvredni materijal i ono što ostane dobija svojstvo arhivske građe.

Postoji posebna procedura sa poverljivim dokumentima kao što su poslovne tajne preduzeća (recept Coca Cola-e).

Obaveze arhiva i tvorca građe se prepliću, što i jeste poenta. Obaveze arhiva su da vodi četiri evidencije o svim registraturama u državi (sve firme, preduzeća, sve),zaštita registraturskog materijala i odabir arhivskog materijal.

Prema tome, arhiv na osnovu liste kategorija vodi četiri evidencije : 1. Registar (katalog) aktivnih registratura : - redni broj upisa u registraturu - datum upisa (od tog datuma počinje da se stvara registarski materijal) - naziv registrature - adresa - oznaka registrature Ovde se pišu sve promene naziva, a fond se uvek vodi po poslednjoj promeni. Naziv registrature mora da odražava sve promene.

2. Kartoteka registrature - daje prvi opis materijala.

Na prvoj strani se ponavlja sve sa registra aktivne registrature i piše se šifra delatnosti.

Na drugoj strani se pišu važni podaci o tome koliko arhiv kontroliše tu registraturu.

- datum izvršenog stručnog nadzora (kada je došao neko iz arhiva) - datum preuzimanja arhivske knjige - datum izlučivanja bezvrednog materijala (može da nema bezvrednog materijala) - datum preuzimanja arhivske građe - period iz kog je registraturski materijal - približna dužina u metrima ukupnog registraturskog materijala - približna dužina u metrima izlučenog materijala Sve ovo vode i arhiv i tvorac građe i sve mora da se poklopi.

Tak na osnovu ovoga vodi se dosije registratura za svaku registraturu posebno.

3.Dosije registratura - istorijat tvorca građe (prepiše se iz liste kategorija;može se dodati neka nova informacija) - organizaciona struktura tvorca građe (važno je zato što se strukture menjaju) - arhivske knjige (pridodaju se sve arhivske knjige registrature,svake godine po jedna) - zapisnici o reviziji registraturskog materijala (svaki put kada dođe službenik iz arhiva on pravi zapisnik; obično na 5 godina) - zapisnici o izlučivanju bezvrednog materijala (kada je dokument nastao, po kom osnovu se izlučuje) - zapisnik o preuzimanju arhivske građe (od strane nadležnog arhiva) – obično je kraći od prethodnih, doda se možda nešto što nadležni potpiše i to je to.

- prepiska registrature sa arhivom – potvrda registrature da nije greška

4.Registar registratura čiji je rad prestao (pasivna) Dodaće se pored onih navedenih kod registra aktivnih registratura sledeće: - datum prestanka rada registrature

- osnova prestanka rada registrature Registraturski materijal je do trenutka izluÄ?ivanja bezvrednog materijala, a ono ĹĄto ostane postaje arhivska graÄ‘a.