КРАТАК КУРС ИСТОРИЈЕ УМЕТНОСТИ 1. ''Праисторијска уметност'' Поставља се питање може ли се уопште говорити о уметности у праисторији. Може се прочитати, рецимо, да постоји палеолитска уметност (30.000 – 20.000 г. пре н. ере). Људи су се у то време организовали у хореде или племена. Године 1860. Едуард Лартет нашао је декорисане предмете из тога доба у пећинама јужне Француске. Потом су у Шпанији, у пећинама Алтамире, нађени цртежи. За разлику од историчара уметности (који чак говоре о фигуративној и нефигуративној праисторијској уметности), археолози, па и музеолози, тврде да ту не може бити речи о правој уметности. Сви ти цртежи имали су, заправо, магијски карактер. Слике ловаца који убијају животиње нису призори из лова, већ су цртани унапред, пре одласка у лов, и значили су магијско призивање успешног похода. Такође, често је сликање истих животиња по контурама старих цртежа, што је опет имало магијски карактер – призивање да се животиње врате у што већем броју. Говори се, такође, и о тзв. пећинској скулптури. То су, уствари, резбарије од костију и рогова, те модели у глини. Најпознатија је Вилендорфска Венера (око 25.000 г. пре н. ере), од камена, висока 15 цм. Она је заправо обредна фигура богиње плодности. Чува се у бечком Музеју историје природе. У доба неолита или млађег каменог доба (10.000-3.000 г. пре н. ере) почеле су да се јављају прве сеоске заједнице. То је условило развој занатства, пре свега грнчарства и ткања. Ти предмети, углавном од камена и глине, такође се тешко могу назвати уметничким, него је реч о занатским, дакле употребним предметима (ћупови, тањири), или обредним. Ипак, из овог периода потичу гипсане скулптуре људских глава. Најпознатија је тзв. Јерихонска глава (7.000 г. пре н. ере). 2. Египатска уметност Тек у старој египатској цивилизацији можемо условно говорити о уметности, и то од краја неолита (3.000 г. пре н. ере) па све до 1. века пре
н. ере. Међутим, и ту је сва уметност подређена религији, фараону (као Богу на земљи) и држави. Дакле, била је обредна и наменска! У почетку, у тзв. прединастичком периоду, доминира керамика. Та керамика декорисана је сликама из живота и обичаја. Најчешћи мотиви су флора и фауна из долине Нила. У доба Старог царства (3.000 г. пре н. ере – 2.100 г. пре н. ере) уједињују се полако Доњи и Горњи Египат, а влада укупно шест династија. Развија се земљорадња и сточарство. Уметност је култног карактера. Везана је за храмове и гробнице, тј. за њихову унутрашњост. Приказиване су сцене из фараоновог живота. Према томе, стварали су одабрани, и то могли да виде само одабрани – свештеници и владари. Из овог периода потиче прво уметничко дело у историји које приказује конкретног човека и конкретан догађај. То је Нармерова палета, на којој је приказано како Нармер, владар Горњег Египта, убија краља Доњег Египта, а над њим бдије Хорус, бог Сунца, у виду сокола. Са стране су две змије испреплетаних вратова – симбол уједињеног Египта. У египатској уметности доминира монументалност, укоченост, једнодимензионалност и фронталност. Такве су и слике и рељефи и бисте. Такође, египатска уметност не познаје перспективу! Примењује се хијерархијско димензионирање, познато као изокефалиј. Наиме, главе личности истога ранга на рељефу су исте величине, с тим што су главе робова најмање, а главе владара највеће. 3. Уметност Истока Као што се неолитска занатска ''уметност'' развила на истоку, тако су се касније развијале уметности у појединим источним царствима. Месопотамска уметност се развијала напоредо са египатском. Не зна се која је култура старија, тј. која је пре изашла из периода неолита. Месопотамија је настала у долинама река Тигар и Еуфрат (данашњи Ирак, део Сирије и део Ирана). Држава се развијала у више фаза, па тако и уметност. Сумерско-акадска култура (2.900-1.900 г. пре н. ере) дала нам је клинасто писмо. Такође, мењали су се административни центри (Ур, Урук, Лагаш). У овој култури нема обредне уметности. За Сумерце смрт је била дефинитиван крај. Нису правили гробнице. Скулптуре које су биле главни вид уметности, приказивале су углавном богове и владаре. Но, има много животињских фигура и елемената. Најпознатије су:
- Женска глава из Урука (2.900 г. пре н. ере). То је, уствари, део мермерне статуе жене у природној величини. - Јарац и дрво. То је жртвени сталак у виду украсне плоче са златним фризом која дочарава два супротстављена принципа – рат (јарац) и мир (дрво). - Харфа из Ура. На овој харфи приказане су животиње како свирају и веселе се на некој гозби. Вавилонска уметност, која такође припада сумерско-акадској култури, више је култна, а доминирају представе владара и фантастичних створења. Тако је украшен и Хамурабијев законик. Асирска култура, пак, развила је тзв. уметност приповедања у сликама. Рељеф је плитак, али велике површине са монументалним фигурама. Углавном су то призори из лова и борби. Посебно упечатљив је рељеф Смртно рањена лавица (650 г. пре н. ере). Персијска уметност развијала се од 6. до 4. века пре н. ере. Персијанци су били номади, нису имали трајне споменике нити писана сведочанства, па из тог доба имамо само предмете које су сахрањивали са мртвима – ножеве, оружје, коњску опрему, врчеве, зделе. Персијанци су освојили Вавилон 539. г. пре н. ере, и за само једну генерацију створили су царство веће од египатског и асирског заједно. То царство срушио је 330. г. пре н. ере Александар Македонски. Пошто су верске обреде вршили на отвореном, Персијанци немају архитектуру нити обредне предмете. Доминирају скулптура и рељефи у палатама. Посебно је упечатљива скулптура у палати Персеполис, и на њу је много утицала месопотамска уметност. Наиме, статична је, и са пуно декоративних елемената. Пред крај царства налазимо трагове римске уметности. 4. Грчка уметност Античка уметност отпочела је у Егејском архипелагу, тј. на Криту, у Микени (на Пелопонезу) и у Малој Азији (Троја). Та егејска уметност настала је дакле у оквиру најстарије европске културе (3.000 – 1.000 г. пре н. ере). Била је углавном ''занатска уметност'' (оруђе и накит). Прављени су углавном од метала. Било је у каснијем периоду и скулптура, а посебно рељефа. Најпознатији је рељеф у палати у Кнососу, познат као Принц са љиљанима. На Криту је посебно цветало зидно сликарство. Неки
историчари уметности управо ово критско зидно сликарство сматрају правим почетком уметности! На овим зидним сликама углавном су представљане сцене из природе, али и људске фигуре са животињама, као што је Акробата са биком (1.500 г. пре н. ере). Уметност Старе Грчке развијала се од 9. в. пре н. ере до 1. века н. ере. У архајском раздобљу биле су бројне скулптуре. Оне су стилизоване, фигуре представљане у усправном ставу, са рукама уз тело, што је очигледан египатски утицај. Ипак, вајари су се трудили да верно прикажу мишиће и кости. У сликарству, пак, доминирају митолошки призори. Слика се црном бојом на црвеној подлози, или црвеном бојом на тамној подлози. Класично раздобље обележава доминација Атине после Персијских ратова. Развија се књижевност, позориште, али и архитектура (тада је саграђен Акропољ). Тада Фидија ради фризове Партенона. У складу са тим развија се тзв. класично вајарство (Миронов Бацач диска; Аполон Белведерски). Сликарство сасвим стагнира. Хеленистичко раздобље, а посбно у доба Филипа и његовог сина Александра Македонског, доноси процват сликарства. Посебно је славан дворски сликар Апел. Ово сликарство одликује разноврсно мешање боја, као и сенчење, чиме се постизао ефекат дубине. Такође, развија се уметност мозаика. С друге стране, скулптура иде утабаним стазама, само што је још јаче приказан напор тела, као на тзв. Лаокооновој групи. 5. Римска уметност На простору Апенинског полуострва развила се најпре етрурска уметност (9. в. пре н. ере – 3. в. пре н. ере). Етрурци су древни италски народ, пристигао са Блиског Истока. Етрурска уметност ослања се на грчку (грчке колоније на југу Италије), али са многим оригиналностима. Скулптура је везана за погребне ритуале. Посебно су богато украшени саркофази са скулптуром покојника. Такође, рађене су зидне слике у гробницама, углавном са призорима телесног здравља и снаге, не би ли се призвала покојникова снага. Углавном доминирају реалистични призори (лов, атлетске игре), али било је и симболичних представа, као што је фрулаш који води душе мртвих. Римска уметност (2. в. пре н. ере – 5. в. н. ере) претрпела је и грчки и етрурски утицај. Историчари уметности у новије време чак тврде да не постоји римска уметност, већ да је то ''романизована грчка уметност''!
Вајарство је прво било под етрурским утицајем, са јаком натуралношћу. Касније је преовладао грчки утицај. У рељефној уметности потпуно се губи осећај простора и дубине. Сликарство углавном зидно (Помпеја, Херкулану), под грчким је утицајем (натурализам, инсистирање на детаљима, перспектива). Развија се и уметност мозаика. Међутим, у рисмком сликарству нема портрета. 6. Средњовековна уметност Средњовековном уметношћу називамо уметност која се развијала у Европи, на Блиском Истоку и у северној Африци од првих векова хришћанства до ренесансног доба. Рана хришћанска уметност (2. в. – 7. век) развијала се углавном у Медитерану. Ова уметност била је симболичка, развијајући, углавном под утицајем етрурске уметности (боје и фигуре), симболична значења. Доминирају голуб (симбол Светог Духа), маслина (симбол Завета са Богом), риба (симбол хришћана као рибара људских душа), паук (симбол бесмртности), крст. Уметност је била утилитарна, углавном култна. Византијска уметност (5. век – 15. век) дели се на четири раздобља. Класично (''златно'') доба трајало је од 5. до 8. века. Како је у то време цветала архитектура, то је и уметност била подређена њој, и углавном се сводила на рељефе у црквама и палатама. У доба иконоборства (8. и 9. век) било је забрањено представљање људских ликова. Антропоморфизам је прогоњен као тобожњи остатак паганске уметности. Тада су уништене многе иконе. У уметности је доминирала орнаментика, а посебно флореални мотиви. Била је то уствари борба вишег и нижег свештенства за политичку моћ. Најзад је победило ниже свештенство, а симбол те победе је Јован Дамаскин, који је насликао икону Богородице Тројеручице. Многи иконоборци су побијени, и иконосликарство је наставило да цвета са представама светаца и владара. У доба македонске и комненске династије (10. и 11. век) у уметности се десио снажан повратак антици, а посебно је јак грчки утицај. Најзад, касновизантијска уметност (11. в. – 15. в.), у којој је опет доминирала архитектура (византијски мајстори су у 11. веку саградили Цркву светог Марка у Венецији), дошла је у додир са романичком и готичком уметношћу на Западу, и ти утицаји се примећују на иконама и фрескама (то је посебно видљиво и у српској уметности, пре свега на фрескама манастира Грачанице).
Романичка уметност (11. в. – 13. в.) претрпела је утицај уметности Старога Рима. Како је била у тесној вези са архитектуром, доминира зидно сликарство, са врло разноликим представама Христа. Такође, развијена је уметност витража. У сликарству се први пут употребљава тзв. гваш техника. Сликало се углавном на пергаменту од магареће коже. Већина тих слика су пејзажи, а људске фигуре су ретке, и увек у другом плану. Готичка уметност (12. в. – 15. в.) зачела се у Француској и сменила романичку. И она се прилагођавала готичком стилу у архитектури (монументалност, скелетна конструкција, изломљени лукови – пример је катедрала Нотр Дам у Паризу). Доминира скулптура, углавном као украс у катедралама. Мотиви су наравно јеванђеоски, а циљ је био да се представи људско тело у узбудљивим тренуцима (представе молитве, бола, патње), што је касније утицало и на ренесансну уметност. У сликарству су се тражили ред и правилност. Како готичка архитектура није имала равне површине зидова, то у готичкој уметности нема зидног сликарства. У сликарству доминира тзв. просторна илузија, али су представе реалистичне. На сликама увек доминира једна боја (најчешће црвена, жута или плава), док се контрасти и нијансе постижу сенчењем. Слике су обавезно дводимензионалне, дакле без перспективе. Највећи представници су Ђото и његов ученик Чимабуе. Развијали су се и уметнички занати, попут грнчарства, златарства, клесарства, резбарства, израде текстила (везови и гоблени). Исламска уметност се од 8. века развијала на Средњем и Блиском Истоку, у северној Африци, Шпанији и у северној Индији. Са овом уметношћу први пут се у архитектури појављује облик џамије, али још увек без минарета (овај облик прати план Мухамедове куће у Медини). Граде се велелепне гробнице и маузолеји (гробнице у Каиру, Таџ Махал у Индији). Ипак, суштина исламске уметности је декоративна уметност. Нема осликавања људи нити светаца и пророка. То значи да на сликама нема анатомских представа, али ни перспективе. Доминирају флореални мотиви. Развијају се уметнички занати, попут стакларства и златарства. Сликарство се углавном сводило на илустрације светих књига. 7. Ренесансна уметност Ренесансна уметност (друга половина 15. и 16. век) прошла је кроз више фаза. У почетку још су преовлађивали религиозни мотиви, али без средњовековне симболике. У ренесансној уметности тежило се
реалистичном представљању, и уметници су настојали да реше проблем дубине простора (перспектива и тродимензионалност). Уметност је постављена на научне основе (студирала се посебно анатомија људскога тела), а сликало се темпером или уљаним бојама. Ренесансну уметност одликује индивидуалност, па доминирају портрети и аутопортрети. Развија се меценатство као облик финансирања уметника, а стварају се и прве збирке, које ће постати основ за каснији настанак музеја. Током ренесансе уметнички центри су се селили. У раној ренесанси (друга половина 15. века) центар је била Тоскана, тј. Фиренца, а у тзв. високој ренесанси (16. век) центар је Рим. Тада је настала идеја о уметнику као генију који је Богом надахнут. Млетачка ренесанса развила се аутономно, под јаким византијским утицајем (а не под утицајем хуманизма као тосканска или римска). Млетачку ренесансу карактерише спонтаност, а највећи значај на сликама придаје се светлости. Тај правац назива се луминизам. Такође, важније су боје од линије, што већ наговештава уметност барока. Најзначајнији представници ренесансе у Италији су Мазачо, Донатело, Брунелески (рана ренесанса), као и Леонардо да Винчи, Микеланђело Буонароти, Рафаел (висока ренесанса). У Холандији слика Јан ван Ајк, у Немачкој Албрехт Дирер, а у Шпанији Ел Греко. 8. Барокна уметност Уметност барока (17. век) заснован је на постулатима супротним ренесанси. Избегавају се затворени и правилни облици, а на сликама и рељефима гомилају се фигуре. То се назива кумулација. У доба барока бришу се границе између појединих уметности. Сликарске композиције су монументалне, а тематика је врло разноврсна. Барокна уметност је натуралистичка, са честим представама ружног. Сликарство се заснива на односу светлости и сенке, као и динамици покрета. Композиција слике је дијагонална. Скулптуре су такође монументалне, са рељефном обрадом (да би се остварио контраст светлости и сенке) и представом снаге тела. Тематика је углавном хришћанска и митолошка. Најзначајнији представници су Микеланђело (из своје касне фазе), Каравађо, Веласкез, Рубенс, Рембрант.
9. Уметност 18. века Уметност 18. века није јединствена, и углавном се дели на три правца. Рококо је заправо завршни облик барока, и доминира у првој половини 18. века. Развио се у Француској, а проширио на Немачку и Аустрију. Највеће домете остварио је у архитектури и примењеној уметности. У скулптури доминира орнаментика, као и раскошни декоративни елементи. У сликарству преовлађује техника тзв. загаситих боја. Класицизам је настао у уметничким круговима окупљеним на двору Луја XIV (тзв. Краљ Сунце). У првој фази класицизма има још доста барокних елемената, а нова фаза наступа са Француском револуцијом. Класицизам тежи да обнови античке идеале. Дубровчанин Рајмунд Кунић чак вели: ''Не постоји лепота у природи. Лепоту су створили Грци''. Класицистичка уметност је умеренија и једноставнија од рококоа. Сликарство се заснива на пропорцији (узор је Леонардо да Винчи). Самим тим, постојали су тачни канони за композицију слике. Има историјских мотива, актова, портрета, али доминира пејзаж (са пуно светлих боја и тонова). Главни представник класицизма у уметности је Жан Доминик Енгр. Академизам је настао као природан завршетак класицизма. Зову га још и традиционални хуманизам. Назив ''академизам'' добио је овај правац по Академији лепих уметности (основаној 1795. године) у Паризу, где су се окупљали и школовали ови уметници. И академизам се ослањао на антику, али више на ренесансу. Мотиви су сада углавном митолошки и историјски, а пејзаж готово да нестаје са слика. 10. Класична уметност 19. века Романтизам у уметности јавио се као реакција на неокласицизам. Није се толико испољавао у вајарству, а готово уопште га нема у архитектури. Врхунац је достигао у сликарству и графици. Сликарство романтизма није уједначено, али се могу издвојити неке особености: изразита колоритност; комбинација светла и сенке; динамичност композиције; контрастирање боја. Својим третирањем светла и сенке и
контрастима романтизам је извршио велики утицај на импресионизам. Најважнији представници романтизма у уметности су Франсиско Гоја, Ежен Делакроа, Теодор Жерико. Реализам је уметнички правац који за циљ има да одражава друштвену стварност. Одбацивала се митолошка и религиозна тематика, а није било ни алегоријских призора. Сликар Гистав Курбе је рекао: ''Не сликам анђеле, јер их никад нисам видео''. Курбе се истицао сликама на којима доминирају призори мукотрпног рада и људске беде. Ипак, нису сви уметници реализма били подједнако ангажовани. Неки сликају пејзаже, при чему доминира тзв. поетизовани пејзаж. Када је у питању пропорција, приметан је на сликама утицај класицизма. У реализму се први пут јавља карикатура као одраз промишљања друштвене стварности (оцем карикатуре сматра се Оноре Домије). Најважнији представници реализма, који се у уметности протегао све до средине 20. века, јесу Гистав Курбе и Иља Рјепин. Реализам је у Срба дао више значајних сликара: Пају Јовановића, Влаха Буковца, Уроша Предића. Прерафаелити су уметничка група основана у Лондону 1848. године, са циљем да реформишу енглеску уметност, а пре свега сликарство и графику. Узор су им били сликари кватрочента (15. века) који су претходили Рафаелу. Отуд и овај назив. Одликовала их је мистичност и занатска перфекција. На њиховим сликама доминирају религиозне теме, или теме из далеке митске прошлости (пуно је слика са призорима из легенди о краљу Артуру). Одликује их натуралистички стил, линеарност и богат колорит. Главни представници су Данте Габријел Росети и Џон Раскин. 11. Модерна уметност 19. века Модерна уметност 19. века настаје у његовој другој половини и природна је спона са модерним тенденцијама у уметности 20. века. Међу многобројним правцима истичу се четири. Импресионизам је уметнички правац настао у француском сликарству између 1860. и 1870. године као реакција на реализам. Покрет је настао када је Едуард Мане у Салону одбијених изложио своја два ремек-дела – Доручак на трави и Олимпија. Уследила је оштра реакција тзв. академичара, па се око Манеа окупила група младих сликара. На импресионисте је утицао и развој фотографије. Они су сматрали да ће сликарство изгубити трку са фотографијом ако не нађе нови пут. Технику
импресионизма омогућило је и откриће да светлост има различите таласне дужине (спектрална анализа). Тако се дошло до сазнања да не само што постоје различите нијансе основних боја, већ и да постоје различите нијансе изведених боја. Тако је дошло до открића принципа комплементарности боја. Например, иако је наранџаста боја настала мешавином црвене и жуте, не слаже се свака нијанса наранџасте боје са сваком нијансом црвене или жуте! Импресионисте не занима предмет, већ светлост која је независна од основне боје предмета. Светлост се на њиховим сликама прелива на предмет повезујући га са околином. Временом, на сликама импредсиониста све се више елиминише цртеж. У складу са тим, импресионисти нису поклањали пажњу детаљима. Одликују их широки потези киста. Такође, када су се 1870. године појавиле боје у тубама, то је омогућило импресионистима да боје не мешају на палети, већ директно на платну, тако што су нове слојеве боје додавали пре него што се стари слој осуши. Временом, повећавале су се разлике међу импресионистима и у тематици и у стилу. Ипак, већина њих (сем Реноара) своје фигуре смештала је у природу. Најзначајнији импресионистички сликари су Едуард Мане, Клод Моне, Камиј Писаро, Огист Реноар, Едгар Дега, Пол Сезан. Импресионистичка скулптура људскога тела заснивала се на модулацији и игри светлости и сенке. Најзначајнији вајар импресионизма је Огист Роден, а најпознатија његова скулптура је Мислилац. Постимпресионизам се служио решењима импресиониста, али је донео неке оригиналности. Под утицајем ренесансе слике постају аналитичке и форма се организује структурално. Тражи се, наиме, унутрашња суштина предмета. Постимпресионисти су сматрали да се сви природни облици могу свести на само три геометријске фигуре – купу, лопту и коцку! Под утицајем средњовековних фресака и мозаика, као и прекоокеанске културе (Тахити), постимпресионистичко сликарство одликује декоративност. Најзад, у представљању природе има пуно претеривања. Доминирају јарке боје и оштри контрасти, у чему неки (посебно у касној фази Ван Гоговог сликарства) виде и зачетке апстракције. Посебан вид постимпресионизма јесте сликање тачкама, тзв. поентилизам. Најзначајнији представници су Пол Сезан, Пол Гоген, Винсент ван Гог, Тулуз Лотрек. Најкарактеристичнији поентилиста био је Жорж Сера. Симболизам се јавио у уметности као реакција на реализам, али и на импресионизам. С друге стране, надовезао се на романтизам. Основа свега, по схватању симболиста, јесте симбол као посредник између стварности и душе! Много више био је развијен у књижевности и музици, а
мање у сликарству. Нема изразитих особина, сем што се предмети представљени на сликама појављују као симболи. Доминирају спиритуалне и мистичне теме. Назнака симболизма има већ код Гогена, а најзначајнији симболистички сликари су Одилон Редон и Густав Климт. Сецесија се јавила првенствено у архитектури, као реакција на академизам. Пример је шпански архитекта Гауди. Сецесија није била само уметнички правац, већ и мода и стил живота на прелазу из 19. у 20. век. Цветала је декоративна и примењена уметност, а тада је створен и индустријски дизајн. У сликарству сецесију осликује необична мешавина боја, тако да на истој слици имамо и хармонију и контраст. Доминира крива, која треба да изазове осећај покрета на површини слике. Најбољи пример за то су слике Едварда Мунка, посебно најславнија – Крик. И Пикасо је почео као сецесионистички сликар, а чешки сликар и дизајнер Алфонс Муха прославио се својим уметничким постерима, рекламама и позоришним плакатима. ETNOGRAFSKI MUZEJ: Историјат
Етнографски музеј је основан фебруара 1901. године, али његови корени сежу дубље у прошлост. Сакупљање етнографских предмета отпочело је средином XIX столећа. У оквиру Народног музеја Србије (Сербсконародни музеум) налазио се, још 1844. године, један број етнографских предмета.
Прво значајно систематско сакупљање обављено је ради учешћа на Свесловенској изложби, одржаној у Москви 1867. године. Упркос томе што су сви тада прикупљени предмети остали у Москви, та изложба је важна због тога што је у Србији, и на Балкану уопште, отпочело систематско сакупљање етнографских предмета и етнолошко проучавање тог простора.
Прва зграда Етнографског музеја, завештање Стевче Михаиловића
У оквиру Српског ученог друштва 1872. године дат је конкретан предлог за оснивање музеја који би чувао етнографске предмете. Те године је Стојан Новаковић изложио Предлог и нацрт за оснивање Српског историјскоетнографског музеја и од тада се радило на формирању посебног етнографског музеја. Идеја о таквом музеју коначно је реализована фебруара 1901. године. Тада је из Народног музеја у посебну зграду, поклон Стевче Михаиловића (трговца из Јагодине), пресељена етнографска збирка и та година се сматра датумом оснивања Етнографског музеја.
Стојан НоваковићПрвих дана након оснивања Етнографски музеј је поседовао 909 етнографских предмета, 32 књиге, мањи број фотографија и веома вредан Албум акварела и цртежа народних ношњи Николе Арсеновића. За првог управника постављен је Сима Тројановић. Он је одмах започео обимно сакупљање предмета и већ 1904. године у фонду музеја је било око 8.500 експоната. Сакупљени предмети били су са подручја читавог Балканског полуострва и нису припадали само традиционалној култури Срба, већ и другим етничким групама са тог простора. Етнолошко истраживање и сакупљање предмета на терену отпочело је већ 1902. године.
Стевча Михаиловић, трговац из Јагодине и министар Прва стална поставка Етнографског музеја отворена је 20. септембра 1904. године и од тада кустоси музеја непрестано сакупљају етнографске предмете, тако да се фонд музеја непрекидно увећава. Током Првог и Другог светског рата Етнографски музеј је остао без великог броја предмета који су уништени у ратном вихору.
Захваљујући очуваности традиционалног начина живота на Балкану, после Првог светског рата наставља се са попуном фонда музеја, а 1926. године одштампана је прва свеска Гласника Етнографског музеја, који до данас редовно излази. После Другог светског рата отпочело је систематско етнолошко проучавање етнографских области, обављен је велики број појединачних истраживања, а започиње и рад на систематизованој и научно заснованој конзервацији предмета.
Први управник Етнографског музеја, др Сима Тројановић У Етнографском музеју је до данас отворено осам сталних поставки и приређено око 300 повремених изложби. Стална поставка заузима три нивоа зграде. Данас Етнографски музеј чува велики број етнографских предмета, распоређених у засебне збирке (покућство, накит, обичаји, народне ношње, народна архитектура, привреда, сточарство, саобраћај, култни предмети итд), има једну од најбогатијих стручних библиотека на Балкану и сам издаје стручне публикације, има конзерваторску службу која обрађује готово све врсте материјала, располаже великим изложбеним простором, организује обимна етнографска истраживања и има много воље и знања да етнолошки и антрополошки проучи XIX столеће. О Манаковој кући
Манакова кућа је архитектонски споменик од велике културне вредности. Данас је то депанданс Етнографског музеја Србије у коме се чува и излаже легат „Етнографска спомен-збирка Христифора Црниловића”.
Сама збирка представља својеврстан музеј; садржи око 2600 предмета велике културне вредности, 1617 негатив-плоча предмета из ове збирке и објеката снимљених на терену, око 23000 страница рукописне грађе и преко 700 књига и часописа историјско-етнографске садржине.
ЗБИРКЕ Фонд Етнографског музеја садржи преко 160000 предмета и структуриран је тако да представља образац традиционалне сеоске, али и градске културе читавог Балканског полуострва. Подељен је у већи број збирки, које су формиране тако да се не могу посматрати изоловано, већ само као део укупног фонда музеја, а самим тим и као део система традиционалне културе.
Ношња удате жене, Србија, друга половина XIX века Народне ношње Накит Вез и чипка Текстилно покућство Справе и помагала за производњу текстилних влакана Делови народне архитектуре Сеоско покућство Градска архитектура Градско покућство Земљорадња Сточарство Занати Керамика Саобраћај и транспорт добара
Лов и риболов Музички инструменти Предмети уз обичаје Народна знања и веровања Опрема ратника Мере и рабоши Стакло Прибор за пушење Дечје играчке Стари негативи и фотографије Ликовна збирка Филмски и видео записи Предмети европских и ваневропских култура Архив Музеја
Prirodnjački muzej u Beogradu - VIŠE O MUZEJU Prirodnjački muzej u Beogradu je jedna od najstarijih muzeoloških i najstarijih specijalizovanih naučnih institucija u Srbiji. To je jedini muzej takve vrste u Srbiji. Sa blizu milion i po primeraka spada u najveće prirodnjačke muzeje u Jugoistočnoj Evropi. To je Muzej bogate tradicije i iskustva sa veoma razvijenom mrežom međunarodnih veza.
Istorija Muzeja Prirodnjački muzej u Beogradu osnovan je 1895. kao Jestastvenički muzej Srpske zemlje. Pre osnivanja muzeja, još u prvoj polovini 19. veka u tadašnjoj
Kneževini Srbiji postojao je veliki broj prirodnjačkih zbirki, koje su čuvane u Prirodnjačkom kabinetu Velike škole (Liceja).
Josif Pančić je veoma značajna ličnost iz oblasti prirodnih nauka ne samo kod nas već i u svetu. Bio je prvi predsednik Srpske Kraljevske Akademije i profesor Velike škole. Njegov naučni rad je značajan za skoro sve biološke discipline, a njegov doprinos u botanici je od neprocenjive vrednosti. Iako je njegov rad pionirskog karaktera, to je ujedno bilo i zlatno doba botanike u Srbiji. Detaljno je istražio floru tadašnje Srbije, a otkrio je i opisao oko 50 i danas validnih, za nauku novih vrsta (Picea omorica, Ramonda sebica, Eryngium serbicum, Centaurea derventana i druge). Smatra se utemeljivačem Prirodnjačkog muzeja, jer je sa grupom svojih saradnika i učenika sistematski prikupljao i proučavao primerke iz prirode.
Pančićevi učenici i naslednici: mineralozi, geolozi, botaničari i zoolozi su svojim radom na proučavanju prirode u Srbiji doprineli obogaćivanju budućih zbirki muzeja. Zbirke ovih prirodnjaka i danas se čuvaju u Muzeju, a pored naučne imaju i veliku istorijsku vrednost.
Prva izložba muzeja otvorena je 1904. godine u Beogradu u prisustvu Kralja Petra I i zvaničnika, a prvo gostovanje prirodnjačkih eksponata u inostranstvu bilo je iste godine na Svetskoj izložbi u Parizu.
Prvi upravnik Muzeja bio je akademik Petar Pavlović, geolog i predavač na Velikoj školi. Na mestu upravnika proveo je trideset godina, potpuno posvećen svome radu, tako da Muzej predstavlja njegovo životno delo.
Tokom Prvog i Drugog Svetskog rata mnoge zbirke muzeja su oštećene ili uništene, i nepovratno su izgubljeni jedinstveni prirodnjački predmeti, arhiva i
deo biblioteke. Nakon Drugog Svetskog rata Muzej je pokušao da otkloni posledice rata. Muzej danas Danas muzej ima 117 zbirki sa preko 1 500 000 predmeta.
Značaj fonda prirodnjačkih zbirki je ogroman, jer dokumentuje prirodu ne samo Srbije već i susednih balkanskih područja i prikazuje njihov razvoj, od drevnih vremena do danas. U muzeju se čuvaju primerci vrsta biljaka i životinja koje se više ne mogu naći na terenima Srbije jer su usled uticaja čoveka iščezle ili migrirale u druge predele.
Muzej uživa svetsku reputaciju jer se u zbirkama nalazi nekoliko stotina holotipova i unikatnih primeraka minerala, stena, botaničkih i zooloških predmeta.
Prirodnjačkom muzeju je 1972. godine pripojen Muzej šumarstva i lova, sa svojim zbirkama lovačkih trofeja i lovačkog oružja.
Muzej ima četiri sektora: Geološki sektor (koji se bavi mineralogijom, petrologijom i paleontologijom), Biološki sektor ( koji se bavi botanikom, zoologijom i mikologijom), Sektor za edukaciju i odnose s javnošću i Sektor zajedničkih službi.
Prirodnjački muzej je jedan od retkih muzeja kod nas, u čijem sastavu je i Naučno-istraživačka jedinica.
Jedna od značajnih zbirki Muzeja je Generalni herbarijum Balkanskog poluostrva, koji predstavlja bazu podataka flore regiona bivše Jugoslavije,
uključujući i primerke iz Bugarske, Grčke i Albanije. Procenjuje se da ima oko pola miliona primeraka viših biljaka.
Još neke od značajnih zbirki se nalaze u muzeju: zbirka minerala Trepče, zbirka minerala i ruda Srbije, zbirka meteorita, bogate zbirke paleoflore i paleofaune Srbije, zbirka vodozemaca, gmizavaca, ptica, sisara, entomološka zbirka i druge.
U okviru muzeja je i specijalizovana naučna biblioteka, koja sadrži preko 22 000 naslova knjiga, rukopisa, naučnih časopisa, geografskih i geoloških karata.
Pedagoška služba muzeja sarađuje sa brojnim školama u Beogradu i Srbiji.
U sastavu Muzeja je Galerija, koja se nalazi u sklopu Beogradske tvrđave Kalemegdan, i u kojoj se održavaju izložbe, prezentacije, predavanja i promocije.
Godišnje se pripremi 5 do 7 postavki različitih izložbi. Muzej svake godine ima intenzivan multimedijalni program, pri čemu se obeležavaju značajni ekološki datumi: Dan vlažnih staništa, Dan biodiverziteta, Svetski dan vode, Evropska noć slepih miševa, Dani evropske baštine.
Problemi i potrebe muzeja
Površina muzeja je 1200 m2 a Galerije na Kalemegdanu oko 200 m2. Nedostatak prostora stvara probleme oko postavljanja stalne izložbene postavke, smeštaja zbirki, bogatijih tematskih izložbi i organizovanja posebnih programa, naročito za decu.
Rešenje ovih problema bi bilo dobijanje nove i odgovarajuće muzejske zgrade.
Današnje aktivnosti muzeja
Muzej ima mlad i visoko obrazovan kadar. U muzeju radi 43 osobe, pet doktora nauka, osam magistara i nekoliko poslediplomaca. Muzej ima internu računarsku mrežu, pri čemu gotovo svaki zaposleni stručnjak ima svoj računar i pristup internetu; veoma intenzivno učešće kustosa na domaćim i međunarodnim naučnim i stručnim skupovima i seminarima; učestalo izlaganje naučnih radova u stručnim i naučnim časopisima i učešće u brojnim domaćim i međunarodnim projektima.
Muzej sarađuje sa drugim muzejskim ustanovama u Srbiji, vladinim i nevladinim organizacijama, Univerzitetom i fakultetima i SANU. Zaposleni u Muzeju su veoma aktivni u radu Muzejskog društva Srbije i Međunarodne muzejske organizacije IKOM Srbija.
Muzej ima dobru saradnju sa medijima (snimaju se specijalne TV emisije i filmovi, gostovanja u radio i TV programu, prilozi, izjave, novinski članci). Postoji saradnja i sa izdavačkim kućama i učešće muzeja u priremi za izdavanje stručnih i monografskih dela.
Vizija budućnosti muzeja
Prirodnjački muzej je ostvario status ustanove od nacionalnog značaja kulture, kao i nauke, u vidu važnog naučnog centra za područje ekologije, zaštite životne sredine i biodiverziteta.
Muzej u svojoj dugoročnoj strategiji ima zadatak da i dalje vrši akumulaciju znanja i personalnih kapaciteta, da uvećava zbirke, da osnažuje uticaje na društvo i pokreće nove procese, da ostvaruje bolju komunikaciju sa publikom i zadovolji ne samo kulturne i obrazovne, već i emotivne potrebe publike.
Prioriteti muzeja u budućnosti su postavljanje stalne izložbene postavke i organizovanje atraktivnijih tematskih i studijskih izložbi, izrada dobrih muzejskih programa i stvaranje brenda muzeja, kao jedinstvenog centra kulturnih, naučnih i edukativnih delatnosti. Teritorijalna nadležnost Republika Srbija
Promene teritorijalne nadležnosti:
1895: Kraljevina Srbija
1956: FNR Jugoslavija (u prvom redu NR Srbija)
1957: NR Srbija
1973: Teritorija SR Srbije van teritorija autonomnih pokrajina
1990: Republika Srbija
U vreme osnivanja nadležnost Muzeja zvanično je obuhvatala tadašnju Kraljevinu Srbiju. Međutim, preko poverenika, prosvetnih radnika u srpskim
školama u tadašnjoj Turskoj, ili diplomata, muzejski predmeti sakupljani su i iz predela od Turske neoslobođene "Srpske Zemlje": Južna Srbija, Kosovo i Metohija, Makedonija (grčka i bivša jugoslovenska), uključujući i morsku faunu Solunskog zaliva. Kasnije, posle svakog rata, Muzej je na novooslobođene teritorije odmah slao ekipe koje su prikupljale prirodnjački materijal.
S obzirom na to da živi organizmi u prirodi niti poznaju niti priznaju teritorijalno-političke granice, a da se prirodnjački muzeji bave predmetima koji su nedeljivi deo ukupne prirode, stroga teritorijalna ograničenja nisu preporučljiva. U tom smislu Prirodnjački muzej sakuplja predmete iz celog Sveta, kako bi narodu svoje formalne teritorijalne nadležnosti, omogućio uvid u celokupnost i jedinstvenost prirodnih vrednosti. Ipak, težište rada Muzeja je teritorija Srbije, ali i susednih zemalja i dodirnih područja, ukoliko pojedinačni prirodni procesi to zahtevaju. Zato se u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu nalaze i zbirke regionalnog i subkontinentalnog značaja (naročito iz Bugarske, Albanije i Grčke). U periodu do 1991. Prirodnjački muzej je bio najaktivniji prirodnjački muzej na teritoriji jugoslovenskih zemalja, tako da su njegove zbirke bogate predmetima iz Slovenije, Hrvatske, Dalmacije, Bosne i Hercegovine i Makedonije. Nepostojanje Prirodnjačkog muzeja Crne Gore sve do 1996. prirodno je nametnulo potrebu da Prirodnjački muzej u Beogradu svojom delatnošću intenzivnije obuhvati i teritoriju Crne Gore.
Adresa Sedište: 11000 Beograd, Njegoševa 51
Galerija: 11000 Beograd, Mali Kalemegdan 5
Promene adrese:
1899: Zadužbinska kuća Stevče Mihajlovića na Vračaru (ugao ulica Miloša Velikog br. 15, kasnije 31, i Birčaninove)
1939: Zgrade Prve ženske gimnazije u Njegoševoj 51 i Knjeginje Zorke 57.
Pre osnivanja Muzeja, jestastveničke (prirodnjačke) zbirke nalazile su se u Velikoj školi u Kapetan-Mišinom zdanju, a delom i u Ministarstvu privrede. Odobrenjem Ministra prosvete Andre Đorđevića, od 28. oktobra 1899. Muzej je zajedno sa etnografskim zbirkama Narodnog muzeja privremeno, dok se ne izgradi nova zajednička zgrada (Akademija/Muzej/Biblioteka), smešten u Zadužbinskoj kući Stevče Mihajlovića. Nakon 40 godina privremenog smeštaja Muzeja, zgrada zadužbine Stevče Mihajlovića je srušena da bi se na istom mestu izgradila nova muzejska zgrada. Muzej je 1939. ponovo privremeno, prema Rešenju Ministra prosvete Dimitrija Magaraševića od 3. maja 1938. smešten u prostorijama Prve ženske gimnazije.
Kako namenska zgrada na placu zadužbine Stevče Mijhajlovića nikada nije izgrađena, a do sada nije nađeno ni neko drugo odgovarajuće rešenje za smeštaj, Muzej se i dalje nalazi u svakom pogledu nepodesnim zgradama nekadašnje Prve ženske gimnazije. Površina od oko 1200 m2 apsolutno je nedovoljna za potrebe i aktivnosti Prirodnjačkog muzeja, za odgovarajući smeštaj i bezbedno čuvanje zbirki, kao i za radne prostorije. Shodno tome Muzej nema uslove za realizaciju stalne izložbene postavke i nije u mogućnosti da javnosti pokaže bogatstvo zbirki koje poseduje. Galerija Prirodnjačkog muzeja na Kalemegdanu, površine 196 m2, podesna je samo za manje tematske izložbe.
Zbirke Muzej poseduje 117 većih i manjih zbirki
Pre nego što je Muzej formalno osnovan, bilo je uobičajeno da se zbirke Jestastveničkih (prirodnjačkih) kabineta Velike Škole nazivaju Jestatsveničkim muzejem, jer je već bila postignuta opšta saglasnost da će one predstavljati osnovni fond budućeg novog muzeja. To je ozvaničeno odobrenjem Ministra prosvete od 19. aprila 1901. i do 1903. prenete su u Stevčinu zgradu za ono vreme vrlo bogate i značajne prirodnjačke zbirke koje su obuhvatale blizu 4000 predmeta. Vrlo brzo Muzej je u vidu poklona dobio još oko 1000 primeraka. Ukupan broj obrađenih predmeta procenjuje se danas na preko 1.300000. Tačnu specifikaciju nije moguće dati iz nekoliko razloga. U zavisnosti od organizacije zbirki dokumentacione jedinice su različito definisane, pa je na primer u Herbarijumu jedinica herbarski list u kome se najčešće nalazi više od jednog primerka. Oko 400000 predmeta samo zbirno zavedenih u knjigu ulaza (kolektorska knjiga) usled nedostatka prostora nije moguće razvrstati i inventarisati, dok oko 100000 predmeta nije inventarisano jer u zemlji nema specijalista koji bi mogli da izvrše kompetentnu identifikaciju. U Muzeju se čuva više stotina holotipova i unikatnih mineroloških, petroloških, botaničkih i zooloških primeraka od izuzetnog naučnog značaja.
Delatnost muzeja Kultura, nauka, obrazovanje
Kao ustanova specijalizovana za prikupljanje, čuvanje, proučavanja i izlaganje pokretnih kulturnih dobara prirode Muzej ima 3 osnovne delatnosti: kulturnu, naučnu i obrazovnu, koje su tesno povezane i u procesu rada neodvojive. Sakupljanje i čuvanje predmeta iz prirode dobijaju punu vrednost i ostvaruju svoju svrhu tek nakon proučavanja i naučnog vrednovanja, a tek tada predmeti mogu da ispune i svoju kulturno-prosvetnu ulogu.
НАРОДНИ МУЗЕЈ - КАБИНЕТ ДИРЕКТОРА
ЦЕНТАР ЗБИРКИ И ИСТРАЖИВАЊА, у чијем саставу су:
Одељење за археологију Музеј Лепенски Вир Археолошки музеј Ђердапа Одељење за средњи век Галеријa фресака Одељење за историју новије уметности Музеј Вука и Доситеја Спомен-музеј Надежде и Растка Петровића Одељење за нумизматику Научна јединица/ Истраживачко-развојна јединица ЦЕНТАР ЗА ЗАШТИТУ, у чијем саставу су:
Одељење за превентивну заштиту Дијана Одељење за конзервацију и рестаурацију Истраживачка лабораторија ЦЕНТАР КОМУНИКАЦИЈЕ, у чијем саставу су:
Одељење документације (са одсеком централне документације, музејским архивом, информационим одсеком и фото-лабораторијом /мултимедијалном лабораторијом) Библиотека Одељење за едукацију и рад са публиком Одељење за реализацију програма (са одсеком изложбене и издавачке делатности и службом манипуланата)
ОДЕЉЕЊЕ ЗА ЗАЈЕДНИЧКЕ ПОСЛОВЕ, у чијем саставу су:
Служба правних, кадровских и општих послова Финансијска служба Служба одржавања Служба обезбеђења О музеју
Музеји су били кабинети реткости, културни архиви друштва, катедрале уметности, храмови прошлости; они данас поред своје основне улоге заштите баштине имају и улогу научне институције, атељеа, библиотеке или школе. Постају места за забаву и уживање, места за одмор, за сновиђење, али и места за критику и дијалог. Народни музеј у Београду мењао се, од свог оснивања 1844. године како се мењало и његово друштвено, културно, политичко и економско окружење. Највише су га, ипак, мењали појединци који су радећи у Музеју знали да је савременост један од његових најлепших задатка. И најтежих. Информације које ћете наћи на нашим страницама омогућиће вам да упознате богатство и значај наших збирки, основне активности музеја, амбициозне планове. И нашу жељу да у центру промена буду посетиоци, Ваше задовољство и интересовања. др Татјана Цвјетићанин, директор Народног музеја у Београду Сачувајмо културно наслеђе, сакупимо га на једно место – у музеј. Јован Стерија Поповић, 1843.
Народни музеј у Београду, музеј комплексног типа, најзначајнији, најстарији и централни музеј Србије, има у свом саставу данас, након сто шездесет година раста и развоја - од сакупљања раритета до свеобухватне презентације културне баштине Србије, централног Балкана али и Европе, 34 археолошке, нумизматичке, уметничке и историјске збирке.
Другачији, нов однос према прошлости јавља се у Србији у другој половини 18. века, разбуктан националним заносом почетком 19. века, уобличен у новим историјским и културним приликама тадашње Србије. Указом Министра просвете Јована Стерије Поповића, 10. маја 1844. године основан је Народни музеј под именом Музеум сербски. Иако се музеј и његов садржај увелико променио од оснивања, његовa улога је остала константна: Народни музеј посвећен је заштити, интерпретацији и промоцији слојевитог културног наслеђа Србије и њеног окружења. Музеј је растао и развијао се, најчешће захваљујући ентузијазму и дубокој посвећености појединаца, од једне касе у Министарству просвете, са фондом заведеним под 79 редних бројева, до садашњих колекција које садрже најважнија, највреднија и најрепрезентативнија сведочанства о историјском и културном развоју овог подручја.
Датум оснивања Народног музеја означава истовремено и почетак институционализоване, систематске заштите културних добара у Србији, почетак прикупљања и истраживања, почетак систематске брига о покретној али и непокретној културној баштини. Овај почетак обележен је и сталним трагањем, сталним покушајима да се осамостали, законски уреди, образује кадрове, окући и публици на прави начин представи древности и уметничка дела која Србија баштини. То је време кад када у Музеј стижу прве две слике страних аутора, као поклон књегиње Јулије (1864), када се на Руднику врше прва археолошка истраживања у Србији (1865), Музеј се први пут отвара за посетиоце 1871, када организује прву изложбу савремене скулптуре, аутора Петра Убавкића, а прву изложбу слика уметнице, Катарине Ивановић 1882, Убрзо затим се оснива збирка
стране уметности, на основу поклона радова италијанског сликарства од стране сликара словачког порекла, Бертолда Липаја (1891). Први каталог се штампа 1900.године, а стална поставка у којој су представљене све збирке 1904.,а у иностранству по први пут се излаже 1924. године.
Све до тридесетих година 20. века, иако покреће многе активности и делује као савремена установа, Музеј је највише обележен «кобном привременошћу», одређен културном политиком,у посебно турбулентној историји Балкана..
Упркос незавидиним условима, селидбама, страдању колекција у Првом светском рату, Музеј се развија, од почетка 20. века са јасним концептом прикупљања. Богатство почетног фонда послужио је оснивању других значајних музеја у Србији, између осталих Етнографског, Историјског и Природњачког музеја. Музеј - у једном периоду и под именом Историјскоуметнички - започиње своју другу важну фазу: уз бригу о покретним и непокретним споменицима, постаје извор драгоцених информација о вредности о значају националне, али сада и светске, културне баштине. Коначно, са сталним смештајем у згради Новог двора Музеј (1935), постаје привлачна и жива кућа, разгранате изложбене делатности.У том здању Историјско-уметнички музеј,спојен са Музејом савремене уметности, 1936. године свечано је отворен под именом Музеј кнеза Павла. Стална поставка, у којој су место заузела и дела која је поклонио кнез Павле поклонодавци из иностранства, привлачила је разноврсношћу, значајем и савременошћу. Међународне изложбе су се смењивале изузетном динамиком, а паралелно су се обављала интензивна истраживања и археолошка ископавања веома значајних локалитета, од Требеништа, преко Стоба до Хераклеје. Савременици сведоче: “Добили смо најзад један музеј европског стила, у коме су са љубављу, отменим укусом и у једном до сада невиђеном обиљу сабрани споменици и сведочанства наше историје и наше културе, један прави репрезентативни музеј наше историје и наше културе, један прави репрезентативни музеј наше земље који, у једном угледном, богатом и разноликом низу уметничких дела и
историјских старина, пружа једну веома живу и импозантну слику, евокације вековног културног и уметничког-стваралачког подвига наше нације, као и њених разних претеча из античког, па све до преисторијског, односно, преисторијских доба – чији нам тмурни остаци предочавају, или барем наговештавају, оне древне темеље, на којима је после касније, наш народ узео да гради даље.” (Тодор Манојловић,1936)
Након Другог светског рата Музеју се 1950. додељује зграда тадашње Хипотекарне банке, у којој се и данас налази, а која се, након краће санације, отвара 1952. године за публику. Име музеја је поново Народни музеј. Народни музеј расте и захваљујући музејима у саставу: 1973. године придружена му је Галерија фресака - специфичан музеј копија зидног сликарства и декоративне пластике српских средњовековних манастира, 1975. Музеј Вука и Доситеја - музеј два великана, српска просветитеља и реформатора језика и Спомен-музеј Надежде и Растка Петровића - музеј два изузетна уметника, Музеј Лепенски Вир, у Доњем Милановцу - на месту најзначајнијег мезолитског локалитета у Европи, а 1996. Археолошки музеј Ђердапа, у Кладову, који представља археолошка богатства подунавске регије. Укупно, преко 1400 организованих изложби и преко 500 издатих публикација, највећим делом реализованих од 1952. године, резултат су 160 година активности.
Данас, збирке Музеја чувају преко 400.000 археолошких и историјскоуметничких предмета - најзначајнијих сведочанства за познавање археологије и историје уметности, која представљају развој и цивилизацијске промене на подручју данашње Србије, и најближег окружења, од праисторијских времена до позног средњег века, као и кључне уметничке правце и стилове, врхунске уметничке домете у националној и европској уметности од средњовековног периода до савременог стваралаштва. Само неки од јединствених примерака су:скулптуре са Лепенског Вира (7. миленијум п.н.е.), Винчанске статуе (65. миленијум п.н.е.), Дупљајска колица (16-13. век п.н.е.), златне маске из Требеништа (6. век п.н.е.), оставу из Јабучја (1. век н.е.), Београдску камеју
(4. век), Мирослављево јеванђеље (12. век), новац краља Радослава (13. век), средњовековне иконе и фреске, здела из Враћевшнице (17. век), слике Паје Јовановића (19. век) или Саве Шумановића (20. век), доспеле у Музеј махом истраживањима или поклоном добротвора, којих је у дугој и богатој историји Народног музеја било како међу владарима, тако још више међу обичним грађанима. Сви су они допринели томе да Народни музеј постане истински симбол културе Србије.
Збирке одељења за археологију
Археолошке збирке Народног музеја издељене су хронолошки. Предмети материјалне културе омогућују истраживања и упознавање са начином живота у периодима палеолита, мезолита, неолита, бронзаног и гвозденог доба, културама класичне Грчке, хеленизма и античког Рима, све до првих векова хришћанства и Сеобе народа. Музејски предмети приспевају поколонима, откупом, или са бројних археолошких истраживања, која организују или на којима участвују стручњаци ове институције ... наставак Збирке средњовековног одељења
Средњовековно одељење Народног музеја чува уметничка дела и предмете настале у Србији, Византији и другим областима православног света, у широком временском распону од 7. до 16. века. Међу њима су репрезентативна дела која припадају главним токовима српске средњовековне и византијске уметности, a често воде порекло из задужбина владара и врха православне цркве ... наставак Збирке одељења за новију уметност
Уметничка дела националних и страних школа сачињавају богате фондове овог одељења. Сликарство, скулптура, цртеж и графика представљају целовит и најпотпунији преглед уметничких токова на територији Србије од 18. до 20. века, као и вредна дела углавном европске уметности из периода од 14. до 20. века ... наставак Збирке одељења за нумизматику
Дуги период сакупљања, са јасном концепцијом развоја, набавке и проучавања, створио је данас једну познату нумизматичку колекцију од преко 300.000 примерака новца, медаља, печата и ордења из периода од антике до дањашњих дана, а коју сачињавају пре свега примерци са нашег тла. Систематски сређена она је подељена на збирке: грчког, варварског, римског, касно-античког, византијског, средњовековног и модерног новца и збирке медаља, ордења и печата ... наставак