Dejvid Foster Volas - Kratki razgovori s ogavnim muškarcima

ВРТ Дејвид Фостер Волас

РЕВИЗОРСКА СОБА

1

Лејн Дин Ју­ни­ор се­део је за ре­ви­зор­ским сто­лом са зе­ле­ном гу­мом на ма­лом пр­ сту, до­био је тач­но од­ре­ђе­но ме­сто у ни­зу сто­ло­ва ко­ји су чи­ни­ли је­дан сек­тор, онај за по­ре­зни­ке ко­ји су но­ви у по­слу. Пре­гле­дао је две при­ја­ве, па још јед­ну, да би по­ том сте­гао ми­ши­ће зад­њи­це, бро­јао до де­сет и за­ми­шљао при­јат­ну то­пло­т у пла­же са та­ла­си­ма ко­ји се ла­га­но пе­ну­ша­ју, као што су их упу­ти­ли на увод­ном кур­су про­шлог ме­се­ца. Он­да је ура­дио још две при­ја­ве, ба­цио брз по­глед на сат, па још две, за­тим се на­прег­нуо и ура­дио три за­ре­дом, сте­гао ми­ши­ће и при­звао у ми­сли сли­ку, кон­цен­три­ сао се и ура­дио че­ти­ри а да ни­јед­ном ни­је по­гле­дао на­ви­ше, сем то­ли­ко да спу­сти по­пу­ње­не при­ја­ве и до­пи­се на две из­ла­зне пре­гра­де ко­је су ле­жа­ле јед­на до дру­ге у нај­ви­шем ре­ду пре­гра­да, ода­к ле ће их мом­ци са ко­ли­ци­ма по­к у­пи­ти кад бу­ду про­ла­ зи­ли. По­сле са­мо јед­ног са­та пла­жа је по­ста­ла зим­ска пла­жа, хлад­на и си­ва, са мр­твим ал­га­ма на­лик на ко­су уто­пље­ни­ка, и оста­ла је та­ква упр­кос свим по­к у­ша­ји­ма. По­том још три, укљу­чу­ју­ћи и 1040А, где је бру­то до­хо­дак из­ра­чу­нат по­гре­шно, а Мар­тин­сбур­ гов ис­пис то ни­је ре­ги­стро­вао, па је мо­ра­ло да се ис­пра­вља на фор­му­ла­ру 020-Cs из до­ње ле­ве пре­гра­де и исти по­да­ци да се уно­се и у фор­му­лар 20, што је био у оба­ве­зи да ура­ди чак и ако се књи­жи ин­тер­но и пред­мет иде Џу­ли­је­ти, а не у оп­шти­ну, сва­ка ши­фра је мо­ра­ла да се про­ве­ри у упут­ству са ме­ха­ни­змом на из­вла­че­ње, те је био при­си­љен да стал­но ву­че сто­ли­цу за со­бом ка­ко би мо­гао да га про­чи­та. Још јед­на при­ја­ва, а он­да уру­ша­ва­ње из­ну­тра кад је зид­ни сат по­ка­зао да оно за шта је ми­слио да је чи­тав сат ни­је би­ло ни при­бли­жно то­ли­ко. 17. мај 1985. Го­спо­де, сми­луј се на ме­ не гре­шног. Уна­кр­сно про­ве­ра­ва W-2 фор­му­ла­ре упо­ре­ђу­ју­ћи их са 8. ре­дом на Мар­ тин­сбур­го­вом ис­пи­су на ко­јем је пер­фо­ра­ци­ја – ако би­сте раз­дво­ји­ли је­дан лист од сле­де­ћег – ишла тач­но кроз ред по­да­та­ка, те сте мо­ра­ли да га др­жи­те ус­прав­но пре­ ма све­тло­сти, по­не­кад ско­ро па на­су­ми­це по­га­ђа­ју­ћи. Шеф је ре­као да је у пи­та­њу гре­шка у си­сте­му, али је по­ре­зник и да­ље од­го­во­ран. Ово­не­дељ­ни виц гла­си: у че­му је слич­ност из­ме­ђу по­ре­зни­ка и пе­чур­ке? И јед­не и дру­ге др­же у мра­к у и хра­не гов­ни­ ма. Ни­је знао чак ни ка­ко су пе­чур­ке је­сти­ве ако се за­си­па­ју гов­ни­ма. Ше­ри­на ку­хи­ња ни­је до­се­гла ни­во пе­чур­ки. Још јед­на при­ја­ва. Пра­ви­ло је да, што се че­шће гле­да на сат, вре­ме про­ла­зи спо­ри­је. Ни­ко од но­вих по­ре­зни­ка ни­је но­сио сат, ма­да је при­ме­ тио да га не­ки др­же у џе­пу због па­у­зе. На по­ре­ским сто­ло­ви­ма су са­то­ви би­ли за­бра­ ње­ни, као и ка­фа и га­зи­ра­на пи­ћа. Ко­ли­ко год се тру­дио, про­шле не­де­ље ни­је мо­гао да за­ми­сли при­ват­ни жи­вот ста­ри­јих љу­ди ко­ји су се­де­ли с ње­го­ве обе стра­не, и ра­ ди­ли ово из да­на у дан. Ди­ж у се по­не­дељ­ком, жва­ћу тост, обла­че ка­пу­те и ста­вља­ју ше­ши­ре, зна­ју­ћи шта их оче­к у­је на­ред­них осам са­ти по­што иза­ђу из ста­на. Та до­са­да 1

Одломак из недовршеног романа The Pale King, постхумно објављеног 2011.

79

се ни­је мо­гла ме­ри­ти ни са ка­квом до­са­дом ко­ју је ра­ни­је знао. Раз­вр­ста­ва­ње па­ке­та за UPS2 у по­ре­ђе­њу са овим по­слом чи­ни­ло се као дан у за­бав­ном пар­к у. Био је 17. мај ра­но из­ју­тра, или би се то већ мо­гло на­зва­ти ра­ном сре­ди­ном ју­тра. Чуо је пи­ска­ ву шкри­пу ко­ли­ца не­где у да­љи­ни, али мом­ке ко­ји су их гу­ра­ли ни­је мо­гао да ви­ди од пла­стич­них пло­ча из­ме­ђу по­ре­ских сто­ло­ва ње­го­вог сек­то­ра и оног су­сед­ног, у ком је се­део пла­во­ко­си чо­век ори­јен­тал­них цр­та ли­ца. На јед­ним ко­ли­ци­ма то­чак је био рас­к ли­ман па је у по­кре­т у чан­гр­љао; Лејн Дин је увек мо­гао да пре­по­зна кад су та ко­ли­ца сти­за­ла низ ход­ник. Ура­дио је још јед­ну при­ја­ву, об­ра­чун је и ов­де био ускла­ ђен, на фор­му­ла­ру 32 ни­је би­ло од­би­та­ка, а де­ло­ва­ло је и да бро­је­ви ис­пи­са на обра­ сци­ма W-2 и 1099 и фор­му­ла­ри­ма 2440 и 2441 од­го­ва­ра­ју, те је упи­сао сво­ју ши­фру на фор­му­ла­ру 402 из сред­ње пре­гра­де и пот­пи­сао се име­ном и иден­ти­фи­ка­ци­о­ним бро­јем ко­ји је део ње­га још увек од­би­јао да за­пам­ти, због че­га је мо­рао сва­ки пут да ски­да беџ и про­ве­ра­ва, па је спо­јио че­ти­ри­сто­двој­к у за при­ја­ву и ста­вио пред­мет у нај­ви­шу пре­гра­ду с крај­ње де­сне стра­не, за из­ла­зне фор­му­ла­ре, и да­ље не до­зво­ља­ ва­ју­ћи се­би да пре­бро­ји број пред­ме­та у пре­гра­да­ма. Он­да га је из­не­на­да по­го­ди­ла ми­сао да је у ре­чи до­сад­но са­др­жа­на и сли­ка ру­пе ство­ре­не свр­дла­њем.3 Ми­ши­ћи зад­њи­це већ су га бо­ле­ли од сте­за­ња, а са­ма по­ми­сао на за­ми­шља­ње пу­сте пла­же га је обес­хра­бри­ва­ла. Скло­пио је очи, али уме­сто да се мо­ли за уну­тра­шњу сна­гу, са­мо је по­сма­трао чуд­ну цр­вен­ка­сту по­мра­чи­ну и тре­пе­ра­ве искри­це ко­је су хип­но­ти­са­ле кад би се чо­век у њих за­гле­дао. Кад их је опет отво­рио, го­ми­ла пред­ме­та у ула­зној пре­гра­ди из­гле­да­ла је исто као у 7:14, кад се упи­сао у ше­фо­ву бе­ле­жни­цу, а у из­ла­ зним пре­гра­да­ма за фор­му­ла­ре 20 и 402 ни­је би­ло до­вољ­но пред­ме­та да би их ви­ део пре­ко ли­ни­је пре­гра­де; об­у­здао је по­рив да уста­не и пре­бро­ји их, јер је знао да би та­ко би­ло још го­ре. Осе­ћао је огром­ну ру­пу или пра­зни­ну ка­ко се сур­ва­ва низ ње­га, и на­ста­вља бес­кра­јан пут ка дну. Ни­ка­да до тад ни­је по­ми­слио на са­мо­у­би­ство, ни­јед­ном. По­пу­ња­вао је при­ја­ву рву­ћи се са сво­јим ми­сли­ма, са гре­хом и по­ни­же­ њем ко­је је до­не­ла та по­ми­сао, ма­кар и про­ла­зна. У со­би је би­ло ти­хо, из­у­зев зву­ка ма­ши­на за са­би­ра­ње и оних ко­ли­ца са по­ква­ре­ним точ­ком ко­ја је деч­ко гу­рао кроз не­ки од ре­до­ва до­но­се­ћи још пред­ме­та, али у гла­ви је чуо и упо­ран звук це­па­ње па­ пи­ра на­дво­је. Ње­гов сек­тор чи­ни­ло је шест љу­ди ко­ји су се­де­ли у јед­ној че­твр­ти­ни ре­да, раз­дво­је­ни си­вим пла­стич­ним пло­ча­ма. Цео тим је са­ста­вљен од че­ти­ри сек­то­ ра, плус шеф и мо­мак са ко­ли­ци­ма; не­ки од њих са P.C.B., Pe­o­ria Col­le­ge of Bu­si­ness.4 Пло­че су би­ле по­крет­не, а њи­хо­вим по­ме­ра­њем мо­гао се ме­ња­ти из­глед со­бе. Слич­ не је­ди­ни­це по­сто­ја­ле су и у су­сед­ним про­сто­ри­ја­ма. Скроз ле­во, три сек­то­ра да­ље, би­ла је кан­це­ла­ри­ја ме­наџ­мен­та, а до ње и A.G.M.5 со­би­ца оме­ђе­на пло­ча­ма. Гу­ми­це за ма­ле пр­сте слу­жи­ле су да спре­че оште­ће­ња на до­к у­мен­ти­ма. По­врх све­га, тре­ба­ ло је и њих чу­ва­ти. Си­ја­ли­це на пла­фо­ну ни­су ба­ца­ле сен­ке, чак ни кад би ис­пру­жио ру­ке као да же­лиш да по­сег­неш за пре­гра­дом. Да­рен и Да­јен Ло­твис из Елк Кор­та 402, Еди­на, Ми­не­со­та, при­ло­жи­ли су те­мељ­но по­пу­ње­ну ли­сту по­ре­ских олак­ши­ца и 2

Аме­рич­ка ку­рир­ска слу­жба за до­ста­ву па­ке­та (Прим. прев.)

To bo­re – eнг. до­са­ђи­ва­ти, али и бу­ши­ти, свр­дла­ти. (Прим. прев.)

4 При­па­да Уни­вер­зи­те­т у у Спринг­фил­ду, др­жа­ва Или­но­ис. (Прим. прев.)

5 As­si­stant Ge­ne­ral Ma­na­ger – eнг. по­моћ­ник ди­рек­то­ра. (Прим. прев.)

3

80

ре­ши­ли да до­ни­ра­ју 1 до­лар за пред­сед­нич­к у из­бор­ну кам­па­њу, по­ље број 5 на фор­ му­ла­ру 402, што је од­не­ло не­ко­ли­ко ми­ну­та за упо­ре­ђи­ва­ње свих по­да­та­ка на обра­ сцу А; упр­кос то­ме што је г. Ло­твис имао из­ло­мље­ни ру­ко­пис лу­да­ка, ни­шта ни­је отва­ра­ло про­стор за ре­ви­зи­ју. Лејн Дин је по­пу­нио мно­го ма­ње фор­му­ла­ра 20 не­го што је пра­вил­ник на­ла­гао. У пе­так је имао нај­ма­ње два­де­се­ти­ца од свих у ње­го­вом сек­то­ру. Ни­ко ни­је ни­шта ре­као. Све кор­пе за от­пат­ке су би­ле пу­не из­у­ви­ја­них па­ пир­них тра­чи­ца из ма­ши­на за са­би­ра­ње. На флу­о­ре­сцент­ном све­тлу, ли­ца љу­ди има­ ла су бо­ју вла­жног оло­ва. Од пло­ча се мо­же на­пра­ви­ти по­лу­при­ват­на про­сто­ри­ја, на­лик на ше­фо­ву. Он­да је по­ди­гао по­глед, иако се чвр­сто за­к лео да не­ће. За че­ти­ри ми­ну­та ће би­ти пун сат, по­ла са­та на­кон то­га је па­у­за од де­сет ми­ну­та. Лејн Дин је за­ ми­слио ка­ко тр­чи око­ло за вре­ме па­у­зе, ма­ше ру­ка­ма и ви­че глу­по­сти, пу­ше­ћи де­сет ци­га­ре­та у исто вре­ме, као па­но­ву фру­лу. Го­ди­на за го­ди­ном, и ли­це по­при­ми бо­ју сто­ла. Ису­се Хри­сте. Ка­фа је би­ла за­бра­ње­на због про­ли­ва­ња по до­к у­мен­ти­ма, али за­ми­шљао је ка­ко ће на па­у­зи др­жа­ти у сва­кој ру­ци по ве­ли­к у шо­љу ка­фе, док бу­де тр­чао око згра­де и ур­лао. У ства­ри, знао је да ће, кад до­ђе па­у­за, са­мо се­де­ти у пре­ двор­ју окре­нут ка зид­ном са­т у и, упр­кос на­да­њу и свем тру­ду, бро­ја­ти ка­ко от­к у­ца­ ва­ју се­к ун­де док не бу­де мо­рао да се вра­ти и опет ра­ди исто. Из­но­ва и из­но­ва. Због зву­ка ко­ји је чуо у гла­ви, при­се­ћао се раз­ли­чи­тих при­зо­ра це­па­ња па­пи­ра. По­ми­слио је на цир­к у­ског сна­га­то­ра ко­ји це­па те­ле­фон­ски име­ник: ће­лав, ста­рин­ских, уви­је­них бр­ко­ва, об­у­чен у ду­гач­ки ку­па­ћи ко­стим на пру­ге ка­кав су љу­ди не­кад дав­но но­си­ли. Лејн Дин је ску­пио сна­гу, дао све од се­бе и ура­дио три при­ја­ве за­ре­дом, да би за­тим по­чео за­ми­шља­ти раз­ли­чи­та уз­ви­ше­ња са ко­јих мо­же да се ско­чи. Осе­ћао је ка­ко сад зна да па­као не­ма ни­ка­кве ве­зе са ва­тром или мра­зом. За­тво­ри­те чо­ве­ка у со­бу без про­зо­ра да оба­вља ме­ха­нич­ке за­дат­ке, та­ман то­ли­ко зах­тев­не да мо­ра да укљу­чи мо­зак, али ипак ме­ха­нич­ке, за­дат­ке ко­ји укљу­чу­ју са­би­ра­ње ци­фа­ра ко­је сам ни­кад не­ће ви­де­ти, ни­ти му ишта зна­че, хр­пу за­да­та­ка ко­ја се ни­кад не сма­њу­је, при­к у­цај­те и зид­ни сат та­ко да га увек ви­ди, и са­мо га пре­пу­сти­те жрв­њу соп­стве­них ми­сли. Ре­ ци­те му да сте­же ду­пе и за­ми­шља пла­ж у кад га ухва­те пун­драв­ци – упра­во ту реч ко­ри­сте, пун­драв­ци, као ње­го­ва мај­ка. Пу­сти­те га да вре­ме­ном от­кри­је ка­ква је ша­ла та реч, ка­ко не опи­су­је ни при­бли­жно. Већ је обри­сао сто ман­жет­на­ма, пре­ме­штао по ње­му сли­к у свог ма­лог си­на у звец­ка­вом ра­му у ком је, кад би се за­тре­сао, спа­да­ ло пред­ње ста­к ло. Про­бао је и да ста­ви гу­ми­цу на дру­ги прст и ра­ди на ма­ши­ни за са­би­ра­ње ле­вом ру­ком, пре­тва­ра­ју­ћи се ка­ко је имао мо­ж да­ни удар па сад хра­бро на­ста­вља да се бо­ри. Врх ма­лог пр­ста ис­под гу­ми­це је по­стао блед и вла­жан. Пла­жа је сад би­ла од чвр­стог це­мен­та уме­сто пе­ска, а во­да си­ва и го­то­во не­по­крет­на, са­мо је бла­го по­дрх­та­ва­ла по­пут же­леа ко­ји се хла­ди. Су­сти­гле су га и не­же­ље­не ми­сли о то­ме ка­ко се све мо­же уби­ти же­ле­ом. Лејн Дин по­к у­ша­вао је да кон­тро­ли­ше от­к у­ца­је ср­ца. Пи­тао се да ли би, уз до­вољ­но ве­жбе и кон­цен­тра­ци­је, мо­гао све­сно да их за­у­ ста­ви, као што се за­др­жи ва­здух – ево, ова­ко. От­к у­ца­ји су се опа­сно ус­по­ри­ли, па се упла­шио и про­бао да др­жи гла­ву наг­ну­том та­ко што је гу­рао оч­не кап­ке на­ви­ше; упо­ ре­дио је пулс са от­к у­ца­ји­ма се­к ун­да­ре, али је она де­ло­ва­ла не­мо­гу­ће спо­ро. Звук це­па­ња па­пи­ра из­но­ва и из­но­ва. Не­ки мом­ци са ко­ли­ци­ма до­но­си­ли су пред­ме­те са ком­плет­ном до­к у­мен­та­ци­јом, не­ки не. Звон­це ко­је их је до­зи­ва­ло би­ло је ис­под са­ме

81

иви­це че­лич­ног сто­ла, при­чвр­шће­но жи­цом уз јед­ну ње­го­ву стра­ни­цу и ма­лу за­ва­ ре­ну но­жи­цу, али ни­је ра­ди­ло. Ет­кинс је ре­као ка­ко је по­ре­зник ко­ји је ту се­део пре ње­га, а сад је не­где пре­ме­штен, та­ко сна­жно при­ти­снуо звон­це да је спа­лио струј­но ко­ло. Ни­зо­ви чуд­них ма­лих уду­бље­ња на пред­њој иви­ци фа­сци­к ле са днев­ним из­ве­ шта­јем би­ли су, схва­тио је Лејн Дин, оти­сци зу­ба ко­је је не­ко па­ж љи­во при­ти­снуо на па­пир и трај­но оцр­тао. Осе­тио је да мо­же да раз­у­ме. Те­шко се од­у­пи­рао по­ри­ву да ми­ри­ше прст, код ку­ће би то ра­дио док се­ди за сто­лом, из­гу­бље­но блу­де­ћи по­гле­ дом. Ли­це ње­го­вог ма­лог си­на има­ло је бо­љи ефе­кат од пла­же; за­ми­шљао га је ка­ко ра­ди раз­не ства­ри о ко­ји­ма би он и же­на по­сле при­ча­ли, као кад об­у ­хва­ти пе­сни­цом њи­хов прст, или се на­сме­је кад га Ше­ри по­гле­да оним за­бе­зек­ну­тим по­гле­дом. Во­ лео је да по­сма­тра њу са бе­бом, јед­ну по­ло­ви­ну до­к у­мен­та је ус­пео да за­вр­ши др­же­ ћи их у ми­сли­ма, јер они су би­ли раз­лог због че­га је све има­ло сми­сла, и то мо­ра да за­пам­ти, али су му по­ла­ко из­ми­ца­ли низ ру­пу ко­ја се отва­ра­ла у ње­му. Из­гле­да­ло је да се дво­ји­ца ко­ји су се­де­ли с ње­го­ве ле­ве и де­сне стра­не ни­кад не вр­по­ље или по­ме­ ра­ју са ме­ста, осим да би по­се­гли за па­пи­ри­ма из пре­гра­да на сто­лу, по­пут ма­ши­на, а ни­кад ни­су ни из­ла­зи­ли за вре­ме па­у­за. Ет­кинс је твр­дио да је по­сле го­ди­ну да­на мо­ гао да у исто вре­ме пре­гле­да и уна­кр­сно про­ве­ра­ва два пред­ме­та, али ни­кад га ни­је ви­део да то ра­ди, иако је умео да зви­ж ди јед­ну ме­ло­ди­ју а пе­ву­ши дру­гу. Лејн Дин је ис­под ока по­сма­трао чо­ве­ка с гла­вом па­па­га­ја ко­ји је се­део уз цен­трал­ни про­лаз из­ ме­ђу од­се­ка, с ње­го­вим руч­но ра­ђе­ним ја­сту­чи­ћем и си­вим ше­ши­ром на ку­ки уку­ца­ ној у пре­гра­ду за фор­му­ла­ре 402; из­ву­као је пред­мет из пре­гра­де, из­дво­јио при­ја­ву, от­це­пио ис­пис, и оба до­к у­мен­та сло­жио у фа­сци­к лу са днев­ним из­ве­шта­јем. Лејн Дин је зу­рио у ње­га не­све­стан за­по­че­тог пред­ме­та, за­ми­шља­ју­ћи да је он тип са бед­ ним ја­сту­че­том и бан­кар­ском лам­пом се­риј­ске про­из­вод­ње, и пи­тао се по­сто­ји ли ишта што би у сло­бод­но вре­ме мо­гао да ра­ди или по­се­ду­је, а да мо­же да на­док­на­ди тих осам уби­стве­них са­ти сва­ког да­на од ко­јих још ни че­твр­ти­на ни­је про­шла, све док то ви­ше ни­је мо­гао да под­не­се па је ура­дио три при­ја­ве за­ре­дом у не­кој вр­сти по­ма­ме у ко­јој је мо­ж да и пре­ви­део ко­ји де­таљ, због че­га је на­ред­ни пред­мет ра­дио вр­ло спо­ро и бри­ж љи­во и про­на­шао не­сла­га­ње из­ме­ђу фор­му­ла­ра 1040 Е и R.R.A.6 из­во­да иона­ко бед­не го­ди­шње рен­те ко­ју си­ро­ти ста­ри Клајв А. Те­ри до­би­ја од же­ле­ зни­це у Ал­то­ни, али не­сла­га­ње је би­ло то­ли­ко ма­ло да је те­шко утвр­ди­ти да ли је у пи­та­њу гре­шка на Мар­тин­сбур­го­вом ис­пи­су или је ци­фра са­мо за­о­кру­же­на да би се до­би­ло на вре­ме­ну, има­ју­ћи у ви­ду из­нос о ком је реч, те ни­је би­ло дру­ге не­го да по­ пу­ни оба ме­мо­ран­ду­ма, 020-C и 402-C(1), и вра­ти при­ја­ву ше­фо­ви­ма да од­лу­че ка­ко ће кла­си­фи­ко­ва­ти гре­шку. До­к у­мен­та су мо­ра­ла да се по­пу­не са обе стра­не, да­к ле два пу­та је тре­ба­ло да уно­си исте по­дат­ке, и на кра­ју их пот­пи­ше. Чи­тав по­сао је био не­ве­ро­ват­но бе­сми­слен и сит­ни­чав. По­ми­слио је на реч „сми­сао“ и по­к у­шао да при­ зо­ве бе­би­но ли­це без гле­да­ња у фо­то­гра­фи­ју, али ви­део је са­мо пу­ну пе­ле­ну ка­ко се те­гли под те­ре­том, и пла­стич­ни ви­су­љак над ко­лев­ком ко­ји се окре­ће на по­ве­тар­цу од вен­ти­ла­то­ра по­ста­вље­ног у до­вра­так. За­ми­слио је ка­ко се­к ун­да­ра на са­т у по­се­ 6

Ra­il­road Re­ti­re­ment Act – фе­де­рал­ни за­кон у САД ко­ји омо­гу­ћа­ва по­се­бан си­стем пен­зи­је за за­ по­сле­не у же­ле­зни­ци. (Прим. прев.)

82

ду­је свест, зна да от­к у­ца­ва се­к ун­де и да је њен за­да­так да се веч­но окре­ће у том кру­ гу од бро­је­ва, не­пре­ки­ну­тим, јед­но­лич­ним рит­мом ма­ши­не, по­сма­тра­ју­ћи стал­но исти при­зор, и то је би­ло та­ко стра­шно да му је дах за­стао у гр­лу, па је бр­зо по­гле­дао око­ло да ли га је не­ко у бли­зи­ни чуо или ви­део. Кад је бе­би­но ли­це на сли­ци по­че­ло да се то­пи и из­ду­жу­је док му се до­ња ви­ли­ца ни­је са­свим де­фор­ми­са­ла, за­тим да убр­ за­но ста­ри за са­мо не­ко­ли­ко се­к ун­ди, и ко­нач­но се рас­па­да од ста­ро­сти и одва­ја од ис­ке­же­не жу­те ло­ба­ње, схва­тио је да је у по­лу­сну и са­ња, али ни­је знао да је на­сло­ нио гла­ву на ша­ке све док ни­је за­чуо људ­ски глас и отво­рио очи, и да­ље не успе­ва­ју­ ћи да га спо­ји са по­зна­тим ли­цем, а он­да је на­ми­ри­сао гу­му на ма­лом пр­сту тач­но под но­сом. Мо­ж да је и ба­ла­вио по отво­ре­ном пред­ме­т у. Чи­ни ми се да по­ла­ко схва­таш. Чо­век је био ста­ри­ји и круп­не гра­ђе, са бра­зго­ти­ном на обра­зу и шпи­ца­стим зу­би­ ма. Лејн Дин га ни­је пре то­га при­ме­тио ни у јед­ном од­се­к у. На гла­ви је имао лам­пи­цу при­чвр­шће­ну све­тло­сме­ђом плат­не­ном тра­ком, ка­кву но­се зу­ба­ри, а у џе­пу на гру­ди­ ма де­бе­ли цр­ни мар­кер. Од ње­га се ши­рио ми­рис уља за ко­су и не­ке хра­не. Зад­њи­ цом се на­сло­нио на Леј­нов сто и ти­хо при­чао, чи­сте­ћи пр­љав­шти­ну ис­под нок­та на пал­цу ис­пра­вље­ном спа­ја­ли­цом. Про­ви­де­ла му се пот­ко­шу­ља ис­под ко­шу­ље, кра­ва­ту ни­је но­сио. Тру­пом је пра­вио бла­ге кру­жне по­кре­те, ко­ји као да су оста­вља­ли не­ка­ кав ви­дљив траг. Ни­ко од за­по­сле­них у су­сед­ним ре­до­ви­ма ни­је обра­ћао па­жњу. Дин по­гле­да ма­ле­но ли­це на фо­то­гра­фи­ји да би се уве­рио да ви­ше не са­ња. Они то ни­кад не ка­ж у. Је­си ли при­ме­тио? Из­бе­га­ва­ју. Јер је ису­ви­ше очи­глед­но. Као да при­чаш о ва­зду­х у ко­ји уди­шеш, зар не? Би­ло би као да ка­жеш: ви­дим то и то очи­ма. Шта би то зна­чи­ло? Не­што ни­је би­ло у ре­ду са ње­го­вим оком; зе­ни­ца је би­ла про­ши­ре­на па је за­то из­ гле­да­ло не­по­крет­но. Лам­пи­ца на гла­ви ни­је ра­ди­ла. Спо­рим по­кре­ти­ма тру­пом се час при­бли­жа­вао, па опет уда­ља­вао, стал­но кру­же­ћи. Али сад кад по­ла­ко схва­таш, раз­ми­сли о то­ме, о ре­чи. Знаш ко­јој. Ди­на је об­у­зи­ мао не­ла­год­ни осе­ћај да чо­век не при­ча ди­рект­но ње­му, што би мо­гло зна­чи­ти да бун­ца. Оним фик­си­ра­ним оком је гле­дао не­где ми­мо ње­га. Ма­да, зар ни­је упра­во раз­ми­шљао о ре­чи? Да ли је реч би­ла про­ши­рен? Је ли то из­го­во­рио на­глас? Оба­зри­ во се освр­нуо. Пе­ски­ра­на вра­та ди­рек­тор­ске кан­це­ла­ри­је су би­ла за­тво­ре­на. Реч се по­ја­ви­ла из­не­на­да 1766. Ети­мо­ло­ги­ја не­по­зна­та. Гроф од Мар­ча је ко­ри­сти у пи­сму да опи­ше фран­цу­ског ве­ли­ко­до­стој­ни­ка. Ње­го­ва фи­гу­ра ни­је ба­ца­ла сен­к у, али то ни­је мо­ра­ло ни­шта да зна­чи. Лејн Дин без раз­ло­га сте­же ми­ши­ће зад­њи­це. За­ пра­во, пр­ве три по­ја­ве ре­чи до­са­ђи­ва­ти у ен­гле­ском је­зи­ку по­ве­за­не су са при­де­вом фран­цу­ски – тај фран­цу­ски до­сад­ња­ко­вић, ти до­сад­ни Фран­цу­зи, је л’ та­ко? Фран­цу­ зи су, на­рав­но, има­ли свој ma­la­i­se, en­nui.7 Ви­ди че­твр­ти оде­љак Па­ска­ло­вих Pensées, што је Лејн Дин чуо као pantsy.8 Тра­жио је за­лу­та­ле ка­пљи­це пљу­вач­ке на пред­ме­т у ис­пред се­бе. Зад­њи­ца у там­но­пла­вим рад­ним пан­та­ло­на­ма би­ла је на не­ко­ли­ко цен­ ти­ме­та­ра од ње­го­вог лак­та. Чо­век се бла­го кла­тио на­пред-на­зад, као др­ве­на лут­ка.

7 8

Фр. не­рас­по­ло­же­ње, до­са­да. (Прим. прев.)

Pants – eнг. до­њи веш, га­ће. (Прим. прев.)

83

Из­гле­да­ло је да те­мељ­но про­у­ча­ва Лејн Ди­нов тор­зо и ли­це, де­лић по де­лић. Обр­ве су му ра­сле у свим прав­ци­ма. Тра­ка за ко­су мо­кра од зно­ја или ума­за­на. По­гле­дај Ла­ рош­фу­коа,9 или по­зна­та пи­сма мар­ки­за Де­фа­на Хо­ра­су Вол­по­лу,10 по­го­то­во, ми­слим, пи­смо 96. Али ни­шта на ен­гле­ском пре гро­фа од Мар­ча. Што зна­чи до­брих пет­сто го­ди­на без од­го­ва­ра­ју­ће ре­чи, је ли та­ко? Бла­го се за­ро­ти­рао уна­зад. Ово ни­ка­ко не мо­же би­ти ви­зи­ја. Лејн Дин је чуо за фан­то­ма, али га ни­је ни­кад ви­део. Ха­лу­ци­нант­ни фан­том ко­јег ра­ђа пре­ду­га кон­цен­тра­ци­ја на не­ком мо­но­то­ном по­слу, као кад се иста реч по­на­вља док се не рас­тво­ри и по­ста­не не­по­зна­та. Са­мо че­ти­ри сто­ла да­ље мо­гао је ви­де­ти ус­прав­ну, чвр­сту се­ду ко­су го­спо­ди­на Бон­ду­ра­на. Ни­је би­ло од­го­ва­ра­ ју­ће ре­чи за ла­тин­ску ac­ci­dia,11 ко­ју су то­ли­ко уз­ди­за­ли ка­лу­ђе­ри за вре­ме Бе­не­дик­та. За грч­к у реч άκηδία. Или такозвани daemon meridianus12 код египатских пустињака у трећем веку, који је упропашћивао молитве монотонијом, бесмислом и чежњом за насилном смрћу. Лејн Дин се сад отворено освртао, као да пита: ко је овај тип? Оком је фиксирао тачку иза реда пластичних плоча. Звук цепања је утихнуо, као и пискава шкрипа колица. Човек се накашљао. Дон13 је, наравно, користио израз lethargie, а једно време чинило се да је значење исто као меланхолија, saturninia, otiositas, tristitia; мешали су га са лењошћу, тромошћу, клонулошћу, eremia, као и узнемиреношћу, зловољношћу и сплином – видети, на пример, „црну жуч“ леди Винчилси,14 или, наравно, Бартона.15 Човек је и даље фиксирао исту тачку. Квекер Грин је, ако се не варам, 1750. то назвао „измаглицом сплина“. Због уља за косу Лејн Дин је помислио на берберницу, и стуб са спиралним пругама које су изгледале као да се бескрајно увијају нагоре, али је у питању варка, што се види кад се радња затвори. Уље за косу је било познате марке, није га користио нико млађи од шездесет година. Господин Бондуран употребљавао је спреј за косу. Деловало је да тип уопште није свестан да горњим делом тела прави ротације у облику слова X, као да је под водом. Двојица порезника са дугим брадама и црним полуцилиндрима, у реду до врата, климала су над својим столовима док су пре­ гле­дали пријаве, али њихово кретање је било нагло и само у правцу напред-назад, што није било ни слично овоме. Службеници са обе стране нису подизали поглед, нити обраћали пажњу, њихови прсти ударали су по машинама за сабирање једнаком брзи­ ном. Лејн Дин није знао да ли је то знак њихове професионалности, или нешто друго. Поједини су носили гуму на левом малом прсту, већина на десном. Аткинс је био амбидекстер – могао је да истовремено попуњава две пријаве. Тип са десне стране 9

Фран­соа Ла­рош­фу­ко (1613-1680), фран­цу­ски пле­мић нај­по­зна­ти­ји по де­лу Мак­си­ме. (Прим. прев.)

10 Хо­рас Вол­пол (1717-1797), ен­гле­ски исто­ри­чар умет­но­сти. (Прим. прев.)

11 Флег­ма­тич­ност, апа­ти­ја. (Прим. прев.)

12 Ђаво који искушава пустињаке измучене једноличношћу и монотонијом. (Прим. прев.)

13 Џон Дон (1572-1631), енглески песник. (Прим. прев.)

14 Ен Финч, грофица Винчилси (1661–1720), дворска дама Марије од Модене, позната по стихо­ ва­ним описима сплина и депресије. (Прим. прев.)

15 Роберт Бартон (1577–1640), енглески свештеник и учењак, аутор књиге Анатомија мелан­хо­ лије. (Прим. прев.)

84

није ни трепнуо од јутрос, или Дин није приметио. А онда се изненада појављује. До­ сада. Као из Атинине главе. Именица и глагол, партицип у значењу придева, све по реду. Порекло, заправо, непознато. Не зна се. Ништа о томе код Џонсона.16 Партриџ17 по­миње само облик „bored“ као именски део предиката, пошто би „bored of“, у су­ прот­ности са „bored with“, било обележје класе, а то је једино што занима Партриџа. Класа, класа, класа. Једини Партриџ за ког је Лејн Дин чуо је онај Партриџ са ТВ-а, за ког сви знају. Није имао појма о чему човек прича, али га је истовремено бринуло што је и сам размишљао управо о речи „досадно“, још пре неколико пријава. Филолози кажу да је то неологизам, баш у време индустријализације, зар не? Човек гомиле, ауто­ матска турбина, бургије и бушење, је л’ тако? Избушено? Заборави Фридкина, јеси ли гледао Метрополис? Дин је већ био престрављен. Ништа није успевао да одговори овом типу, нити да га пита шта у ствари хоће, и зато се осећао као заглибљен у неком ужасном сну. У ноћи после првог радног дана уснио је штап који се изнова и изнова ломио, али се није смањивао. Као Француз који вечно гура тај камен узбрдо. Погле­ дај, на пример, Л. П. Смитов18 Енглески језик, из ‘56, верујем, је л’ тако? Његово боле­ сно, непокретно око, испитивало је простор ка ком се нагињао. Он уводи одређене неологизме који произилазе из аутентичне културне потребе – његове речи, ако се не варам. Да, тако каже. Кад неко ново, важно искуство постане свакодневица, реч се сама појављује. Настаје термин. Сад је чистио испод другог нокта. Трака са лам­пи­ цом била је натопљена виталисом,19 због чега је све више личила на завој. На врати­ма директорове канцеларије исписано је његово име, на пескираном стаклу какво се може наћи у старим средњим школама. И врата кадровске службе су иста. Реви­зор­ ске собе имале су метална противпожарна врата без стакала, одозго причвршћена подупирачима – новији модел. Узми у обзир да народ Оглок у области Лабрадор има преко стотину различитих израза за снег. Смит каже да све што је довољно важно до­бије и назив. Он се појављује под притиском културе. Заиста интересантно кад боље размислиш. Сад се, по први пут, службеник за столом десно овлаш окренуо да баци поглед на човека, али се намах вратио кад је овај поставио шаке као канџе и уперио их ка њему попут демона, или неког поседнутог. Читава ствар се догодила толико брзо да Лејн Дин није био сигуран да је добро видео. Службеник је отворио предмет пред собом. Неко други је то назвао и убијањем душе. Што ћеш сад и ти учи­ нити, зар не? Потом је, у деветнаестом веку, реч наједном свуда; види, на пример, Кјер­кегора: Необично да досада, сама по себи тако неизразита и пасивна, може по­ кре­нути такве снажне силе. Кад је склизнуо својом великом задњицом са стола, по­ крет је појачао задах: виталис и кинеска храна, она која се пакује у беле кутијице са ручком од жице, име је почињало на „му-гу“. Светлост која је допирала од пескира16

Речник енглеског језика Семјуела Џонсона из 1755, један од најпознатијих речника у историји. (Прим. прев.)

17 Ерик Партриџ (1894–1979), новозеландско-британски лексикограф, посебно се бавио сленгом. (Прим. прев.)

18 Логан Парсал Смит (1865–1946), амерички есејиста и критичар. (Прим. прев.)

19 Позната марка тоника за косу у Америци 40-их година. (Прим. прев.)

85

ног стакла се променила јер су врата била благо одшкринута, мада Лејн Дин није видео кад су их отворили. Помислио је како би могао да се моли. Човек сад стајао, и даље правећи исте механичке кружне покрете. Једно око му је било на одшкринутим вратима директорске канцеларије. Запази и да се реч за­ нимљиво први пут јавља само две године након речи досадно. 1768. Размисли, две го­ди­не касније. Је ли то могуће? Стигао је већ до половине реда; човек са јастуком је сад погледао навише и брзо спустио поглед. Саме се појаве, је ли тако? И то није све. Онда рече нешто што је Лејн Дин чуо као bone after tea.20 Дошао је до краја реда и не­ стао. Формулари A/B, предмет и испис били су тачно где их је оставио, али слика Лејновог сина је била положена лицем ка столу. Подигао је поглед, и видео како се ка­заљка још увек није померила. (С енглеског превела Тијана Спасић)

20

Bon appetit – фр. пријатно. (Прим. прев.)

86