Moderna - Srpska knjizevnost XX vek by B.K5

SRPSKA KNJIÅ½EVNOST XX VEKA

A ***

TEORIJA REČNIK KNJIŽEVNIH TERMINA: Javlja se kao reakcija na pozitivizam i na realističko-naturalističku doktrinu u umetnosti i evropi krajem 19. veka – idealistička i metafizička filosofija i moderna umetnost neoromantičkog karaktera. Termin Die Moderne prvi put je upotrebljen osamdesetih godina u Nemačkoj, kao oznaka realističkog programa mladih, a H. Bar 1891. u Beču ustaje protiv naturalizma, propagirajući individualizam i umetnost duše. Kao pokret moderna nije jedinstvena – različito je idejno, estetski i nacionalno obeležena. FRANCUSKA: dekadentno simbolističkog smera; SEVER: psihologizam, unutrašnje i dijabolično-mistično; ČEŠKA: traga se za jakim ličnostima i unutrašnjom istinom. ZAJEDNIČKE CRTE: 1.

disharmonični senzibilitet,

duhovni kontekst klonuća i individualizam,

bežanje od puke realnosti i naginjanje pesimizmu,

obraćanje unutrašnjem životu, i

isticanje osećajnosti, subjektivnosti i iracionalnog,

traženje svega novog što se stvaralački realizuje kao novi senzibilitet izražen novim umetničkim sredstvima i oblicima, u bogatstvu izražajnih formi i raznovrsnosti motivsko-stilskih obeležja.

U celini: NEMIR, TRAŽENJE I PREVRAT U OSEĆAJNOSTI I IZRAZU, OBJEKTIVIZACIJA I NAJAVA NOVIH PUTEVA I OBLIKA, VIŠE DIFUZNO OTVARANJE NEGO SINTEZA. U jugoslovenskim književnostima, koje se nalaze u kontekstu evropskih modernističkih gibanja, javljaju se specifične razlike: susretanje i romantičarskih izdanaka i snažnog toka realizma. Kritički određena prema književnoj tradiciji naša moderna je zaokret prema Evropi, to je novo razdoblje u razvitku nacionalnih književnosti: proširivanje vidika, otkriće novog, unutrašnjeg, psihološkog. Oslobađanje pesničkog izraza i prevlast estetičko-književnih kriterijuma vrednovanja. SRPSKA: Za zaokret u poeziji prvenstveno nije ustaljen naziv moderna, prvo – zbog prisustva francuskog umesto nemačkog uticaja, i drugo – što taj preokret nije bio toliko buran, programski deklarativan, polemičan i divergentan, kao u hrvatskoj književnosti, gde je moderna značila niz pravaca i stilova. Bez većih potresa i sukoba, najavljena od V. Ilića, srpska poezija je oplođena uticajem simbolista i parnasovaca, prvenstveno u smislu sklada vezane forme, mirnog i formalno uglađenog načina izražavanja, slikovne i muzičke harmonije i duhovnog aristokratizma. Centralni časopis je Srpski književni glasnik (1901-1914). U parnaso-simbolističkoj formi izražene su bodlerovske teme prolaznosti, tj. pesimizma i smrti, sopstvenog doživljaja nemira, da bi pod uticajem društvenih kretanja (balkanski ratovi) i autoriteta Skerlićeve kritike krajem razdoblja došle do izražaja i nacionalne društveno-aktivističke teme. Skerlić je u vezi sa Disom pokazao nesporazum sa vitalnom strujom poezije. U Disovoj poeziji slutnje, sna i nagoveštaja, otvoreno je bogato polazište za srpsku modernističku i savremenu poeziju koja kritički odbacije akademizam i stilske kalupe moderne, najavljujući ekspresionizam. Po

intencijama kritičkog metoda Bogdana Popovića, koji je bio pravi teoretičar srpske moderne, ističe se estetski karakter i književna forma u prvi plan, pa nalazi u Dučiću literarni ideal po francuskom uzoru. Artistički usmerena, s prevagom pesimističkih raspoloženja, srpska moderna je donela nove sadržaje, novi izraz i stilske uzore... HRVATSKA: Kao pokret ne traje duže od 1897-1903. a karateriše je programsko-kritička aktivnost, mnoštvo časopisa i heterogenost uticjaja i ideja. Dve različite orijentacije: praška – naprednjačka, socijalno-politička, realistička, koja traži angažovanu književnost (časopis Hrvatska misao), i bečko-zagrebačka – artistička, modernistička, dekadentno-secesionistička, simbolističko-impresionistička, sva u znaku duhovnih strujanja ka slobodi stvaranja, formalno izražajnoj perfekciji i čistoj nezavisnoj umetnosti (časopisi Mladost, Hrvatski salon, Život). zajedničko im je nezadovoljstvo starim i skučenim društvenim i književnim oblicima, težnja za političkim i umetničkim oslobođenjem, sloboda stvaranja i pomak ka subjektivno unutarnjem, tako da pesnik daje pečat svoje osobe. Najpoptunija realizacija težnji moderne i u kritici i u poeziji i u prozi, je Antun Gustav Matoš, jer sažima i izražava osnovne porive mladih: evropeizaciju, slobodu stvaranja, nacionalni osećaj i artizam. SLOVENAČKA: Modernističke zbirke: Cankareva Erotika i Župančićeva Čaša opojnosti. Izraz negodovanja i nezadovoljstva društveno-kulturnim okolnostima, a još i pod udarom katoličke reakcije, koja im spaljuje knjige...

VELEK: TERMIN I POJAM SIMBOLIZAM U ISTORIJI KNJIŽEVNOSTI Razmatra ga kao jedan njen period. Postoje terminološke nevolje (unificiranost upotrebe termina, kao što je npr. moderno). SIMBOLIZAM – termin za dominantan stil nastao posle realizma 19. veka. Predložio ga je E. Vilson. Ne sme se pomešati s drevnim simbolizmom, ili gledištem da je sva umetnost simbolična (večiti simbolizam), jer je i jezik simboličan sistem. Kao oznaku za grupu pesnika predložio ga je Moreas, želeći njime da pruži zamenu za pojam dekadentnih pesnika. Objavio je i manifest, a potom osnovao i ecole romane. Teorija o simbolizmu razvija se ponajviše pošto je on već na zalasku. Različite faze: prethodništvo Bodlera, Verlen i Malarme, treća faza u kojoj je ustanovljeno ime, a potom neosimbolizam. Proza i drama: Uismans, rani Žid, delom Prust, Meterlink. Kajzer se zalaže za šire shvatanje simbolizma u koji uključuje pored Francuza i Denuncija, Jejtsa, Valerija, Prusta, Vulfovu, Foknera.

Ι.

najuže: kao grupa francuskih pesnika

Ι Ι.

šire: kao opšti pokret od Nervala i Bodlera do Valerija

ΙΙ Ι.

na internacionalnom planu: period jasno odeljen od avangarde nakon 1915.

Ι ς.

najviša apstrakcija: upotreba termina simbolizam, književnosti svih doba.

MORIS BAURA: NASLEĐE SIMBOLIZMA Uprkos svojim mnogobrojnim vidovima, simbolizam je bio ujedinjen jedinstvenim kredom koji je određivao karakter simbolističke poezije. U osnovi je mističan, a rečitošću protestvovao protiv naučne umetnosti jednog vremena koje je izgubilo svoju veru u tradicionalnu religiju: Zola, Eredija. Mističan zato što se izricao u ime idealnog sveta, a ne zato što je bio u stogom smislu hrišćanski, i više zbog svog intenziteta i iracionalizma. Mistični oblik ESTETIZMA: engleski estetizam je bio manje strog, i teorijski i mistički, od francuskog: Roseti, Pejter. Ovakva doktrina ima mnogo zajedničkog sa doktrinom ortodoksnih religioznih pesnika (Malarme pokušava da u stihu uhvati idealnu lepotu, Dante isto to pomoću simbola hrišćanstva – Neba i Pakla) – ispoljavanje natprirodnih iskustava jezikom vidljivih stvari. U odanosti svom cilju, simbolisti napuštaju neke karakteristike poezje – izbegavanje javnih i političkih tema i takve gromoglasnosti. Oni su obnovili onaj subjektivni element koji su parnasovci isključili. MOĆ MUZIKE: (Vagner) – postupak sugestije. Simbolisti mrze javnost kao i Flober, kao i njen demokratski karakter: ovo proizilazi iz zahteva koji postavlja estetski senzibilitet. U poeziji ipak postoji jedan stvaran element, jer reči imaju značenja, i to onemogućava da se stvori čisto estetski efekat kao kod muzike.

VAJDA: STRUKTURA SIMBOLISTIČKOG POKRETA Nije bio izolovan pokret, ali se od istovremenih razlikuje po strukturi. Ona se sastoji od:

SLOJA IDEOLOŠKE PRIRODE – filozofska osnova: redak pokret čija ideologija i sistemi vrednosti lepoti daju tako eminentno mesto. Činjenica da je simbolizam bio savremenik naturalizma samo podvlači neobičnost. Dve vrste pesničkog stava: a) dominacija intelekta (Bodler, Malarme, Valeri); b) emotivno-sentimentalni elementi (osetljivost za impresije, Verlen, Rembo, Remen).  Lepota, umetnost, mistika bili su im zajednički elementi.

METODOLOGIJE – poetike: vrhunski primer apstrakcije. Simbol je vrsta kondenzacije, pesnički svet naročito je bogat nijansama značenja. SIMBOLSKA REFERENCA – način na koji se simbol povezuje sa značenjem. Oslanjanje na intuiciju; impresionizam (isprva naturalistička suprotnost akademskom slikarstvu, potom čista impresija). Impersonalnost – bezlični, objektivni lirizam glavna je razlika između romantičarske i simbolističke poezije; pesnik se ne javlja u I licu iako je prisutan u objektivnoj dramskoj strukturi dela. Javno pogubljenje reči KAO.

STILISTIČKOG SLOJA – ukupni zbir formalnih postupaka; Verlenova Pesnička umetnost formira muzikalnost kao primarni estetski ideal simbolizma, preko Šopenhauerovog shvatanja muzike koja transcendira ideje. Slikovitost – simbol je po sebi slika, a to je i poređenje. Ovi elementi otkrivaju napor na stvaranju TOTALNE UMETNOSTI. Eksperimentalno proučavanje muzičkih mogućnosti u jeziku kao sistemu znakova (Sosir).

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------

BOGDAN POPOVIĆ: HOSE-MARIJA DE HEREDIJA Tokovi pesništva zamorenog sentimentalističkom i romantičarskom poezijom Lamartina i Misea. Pojava Viktora Igoa koji preobražava spoljašnji pesnički oblik (proširuje pesnički rečnik i usavršava tehniku stiha do virtuozonosti). Slik postaje bogat, a aleksandrinac gubi krutost i monotoniju. Sve te osobine – opisna priroda poezije, pažljivost i tehničko savršenstvo – javljaju se uvek na kraju razvića pesničkih perioda (Ilić, Dučić, Rakić, Heredija). O Heredijinoj poeziji: uz stil pun sjaja i boja ide kratkoća, zbijenost i sugestivnost u kazivanju koje ostaju nenadmašne. Nijedna reč ili slika nije ustupak učinjen stihu ili sliku. STIH – pokazuje veliku veštinu upotrebe opkoračenja i prenosa. SLIK – nema punijeg, ređeg, bogatijeg. Slogovi koji ga čine uvek su zvučni ili muzikalni. Postoji savršeni sklad između slika i smisla reči, stiha, cele pesme.

JOVAN DUČIĆ: SILI PRIDOM Uziman za najvećeg filizofa među pesnicima i najvećeg pesnika među filozofima. Kao filosof on je stoik; kao pesnik on peva izmirenje i rezignaciju. U njegovom delu sve je metafizika osećaja. Pesnik misli i razuma, pripadao generaciji 60-tih godina 19. veka, koja nasuprot romantizmu stavlja neuzbuđenost, stoičnost, čeličnu fakturu pesme i čistitu rime, pozitivističku filozofiju i nereligioznost. Kredo je bio u savršenom antičkom kultu oblika. Dvojstvo ovog pesnika: jedan je iz starinske parnasističke škole koji pokušava da izmiri poeziju i nauku, drugi – pesnik srca, nežan i melanholičan kao Mise i Lamartin, ali rastužen večnošću. I u najintimnijem stilu ima nešto opšte, svačije i večito. Nema dekoprativnosti, reči su obične svakidašnje. On je istovremeno i pravi renegat parnasovstva. Svuda video crni pečat prolaznosti. -------------------------------------------------------------------------------------------------------------

MANOJLOVIĆ: OSNOVE I RAZVOJ MODERNE POEZIJE Borba plebejskog osećanja i demokratske ideologije sa duboko individualnom prirodom poezije. 19. vek dobija jednu pesimističku potištenost, estetiku po kojoj je tuga sinonimna da poetičnošću uopšte. Šatobrijan, Lamarten, Mise. Još je veći sukob sa moćnom tendencijom materijalizma i racionalizma – načelni sukob pesničkog i opšteg duha. Obnova poezije bila je i plod dublje unutrašnje nužnosti. Diltaj: kategorija phantasiekunst (umetničke mašte) obuhvata pesništvo od Petrarke do Rusoa. Iz čitave atmosfere izdvajaju se silovito prva dva pesnika 19.veka – Bajron i Leopardi. Stendal: individualizam do krajnjih granica. Dendizam – pesnik kao duh aristokratije: d Orviji, Gotje, Bodler – velika prekretnica – od romantike do moderne poezije. Lekont de Lil i fanatici oblika kojima nedostaje unutrašnja nužnost; u opreci sa naturalizmom. Verlen – muzika, prenošenje duhovnog u čulno. Rembo – impresionistički kolorizam, jeretik stiha. Laforg – pobeđuje slobodni stih; drama Pjer Fumist: između umetnika i ćifte ne može biti izmirenja. Malarme – neposredno metaforična priroda pesništva i lepote, intuitivnost.

SIMBOLIZAM: znači pobedu duhovnosti nad materijalizmom. Njegova suština je individualnost, sloboda, misaonost, oduševljenost lepotom. Svoju pobunu ispoljavao je u begu i povlačenju; nedostajao mu je duh koji bi ga uzdigao do borbene kulturno-reformske akcije.

NIČE – spas u prekidanju s vrednostima, dogmama i idolima prošlosti i isceljenju viših i plemenitijih duhova od kojih zavisi sudbina svih ostalih. Transmutacija svih vrednosti i stvaranje nove estetike – filozof sa čekićem, rušilac i revolucionar čija je borba podređena još moćnijem etosu stvaranja. NEGACIJE: hrišćanstvo, demokratizam, germanstvo. Uticao na književnu obnovu neposredno, i kao pesnik i kao estetičar i kao kritičar.

BRETON – vaskrsava metafiziku. Objašnjava umetnost kao jednu neposrednu viziju realnosti, ali kao istinske suštine stvari.

PERO SLIJEPČEVIĆ: MODERNA I MI O pojednostavljenom shvatanju termina kao mode, dok je on tako složen da je nemoguće govoriti o potpunoj definiciji. IDEALIZAM je osnovna spoljašnja osobina moderne. Ideje se pomeraju ka unutrašnjem, spiritualno slobodnom. Razlika u ideji: moderni pesnik peva o tom pounutrašnjenju (o svojoj duši). Nemci: učenje o ubermensch-u, bezuslovni kult individue naspram njega, Tolstoj obara individualni moral pod moral društva. SLOVENSKA MODERNA: potčinjena zapadnom uticaju. Nedostaje joj moderno poznavanje sopstvenog društva, i uopšte, filozofske kulture koja čini epigonstvo suvišnim. -------------------------------------------------------------------------------------------------------------

NOVICA PETKOVIĆ: RITAM I INTONACIJA U RAZVOJU SRPSKOG STIHA I Pesnik se u poeziji ne služi rečima složenim u običan sintaksički niz, nego sintaksičkim nizom koji je preuređen u stihove. Stihovni ritam proističe iz drugostepene organizacije govornog niza, iz potrebe za količinskim ograničenjem i raščlanjivanjem koje seže i u niže ravni od stiha. To se javlja hijerahija granica koje se pojavljuju u procesu stihovnoga raščlanjavanja govornog niza – konstruktivne granice. Njihova konstruktivna shema je sledeća:

početak i kraj stiha;

granice polustiha (cezura);

manji segmenti polazne ritmičke grupe (akcenatska celina, kao tonski takt u muzici);

ritmički signali (naglašenost i nenaglašenost slogova).

Pri ispitivanju stiha bolje je krenuti od većih segmenata. U stihu se glasovna ponavljanja usredsređuju oko obeju njegovih spoljnih granica i oko granice između polustihova. Upravo se tako na kraju stiha i prvog polustiha kanonizuje rima. Za srpski jezik je karakteristična pravilnost smenjivanja polaznih ritmičkih signala i ritmički

značaj, na pomenutim karakterističnim mestima u stihu i polustihu. Dva osnovna vida ritmičkog kretanja (do izraza dolaze na grnicama) su: 1. TROHEJSKO – silazno 2. JAMPSKO – uzlazno Kad na zadnju granicu dođe naglašeni slog – dobija se uzlazno kretanje, a kad je od naglaska deli najmanje jedan slog, dobija se silazno kretanje. Ritmički naboj u stihu preteže na zadnjoj granici naknadno dobijenih segmenata (stvaraju se prekidanjem govorne inercije, samim stihovanjem), jer se upravo tu trenutak prekida, preseca inercija progresivnog kratanja u govornom nizu. Ritam se dobija ponavljanjem manjih jedinica koje tako stvaraju veće. Presudno je što ponavljanja uključuju sve veće i veće segmente govornog niza. Najmanje izgovorno jedinstvo u govornom nizu je slog, dalje je takt, pa sintagma i rečenica. Sintaksička organizacija (pauze, kretanje tona, razmeštaj ekspiratornog pritiska) daje intonacionu krivulju, pa ritam stiha zapravo uključuje sintaksičko-intonacione momente tvoreći zamršenu semantiku. Crnjanski više nego bilo koji drugi srpski pesnik ritam svog stiha zasniva na uključivanju pauze s obe strane ili jednog govornog takta, ili dva spojena, ili čak reči koja podleže antoniranju (prvi stih Stražilova – Lutam, još, vitak, sa zapetim lukom - sva tri slučaja stavljanja pauze). Parcelacija rečenice – pojedine reči izdvajati tačkom, i to je potpuno osamostaljivanje: Leži reka. Mrtva. Češki lingvist Matezijus običan sintaksički poredak nazvao je OBJEKTIVNI RED REČI (neutralna intonacija, ne aktivira se sama radi učešća u govoru), a odstupanja SUBJEKTIVNI RED REČI (intonacija nije neutralna). Narušavanje običnog sintaksičkog poretka podrazumeva da se intonaciona krivulja mora dezautorizovati i ustalasati. Pomoću nje pesnik daje svome stihu ritmičku energiju. Razlika između konstruktivne sheme stiha i njegovog ritma je razlika između metra i ritma. II Oko I svetskog rata Crnjanski, Nastasijević, Dedinac i Rastko napuštaju tradicionalne konstruktivne sheme. Srpski umetnički stih je nakon Vukove reforme postavljen na temelj usmeno-folklornog stiha, koje će ovi pesnici razgrađivati ritmičkim usavršavanjem i aktiviranjem sintaksičke intonacije. USMENI STIH je veštačka tvorevina (kao i svaki drugi). Čak i težak, kanonizovan i zatvoren. Ali ne postavlja stroža ritmička ograničenja utoliko što se ne polazi od apstraktne metričke sheme o rasporedu iktusa (naglašenih ritmičkih signala). Na zadnjoj granici stiha i polustiha ne dopušta se govorni takt s poslednjim naglašenim slogom, što usmerava opštu ritmičku težnju. Inače je raspored naglasaka slobodan. EPSKI 10-ERAC – asimetričan stih: 4+6. intonaciona norma je takva da izaziva čestu upotrebu ponavljanja i nadodavanja. Deveti slog, ako je već naglašen, ima jedan od dva duga naglaska. Tako dolazi do posebnog okoštavanja sintaksičkih obrazaca. Njegošev deseterac pokazuje šta usmeni ne dopušta (da se u nepodudaranju dvaju vrsta granica oseti samostalno kretanje sintaksičke intonacione krivulje). Otuda problem srpskih pesnika – trebalo je odvojiti sintaksu i intonaciju od metričkih obrazaca.

Izbegavaje OPKORAČENJA, suprotno savremenim tradicijama. Naši romantičari povezuju u veću celinu pomoću rime, sintaksičkim paralelizmima, anaforama ili kombinovanjem različitih stihova. Strofični sklop kao unutrašnja celina – tek sa Dučićem. Od Ilića počinje nov razvojni period: parnaso-simbolizam. Izrazito dug stih uz minimalna ograničenja za razmeštaj naglasaka omogućuje da se uključe veće sintaksičke celine koje se slobodno kreću i razvijaju. Zato su opkoračenja česta, ali ne i oštra, uz to ponavljanja i paralelizmi – nemarkirana sintaksa.

Ilić se od narodnog usmenog stiha okrenuo grčkom heksametru, od 1881. kada je napisao ''Vartolomejsku noć'' do kraja života, Ilić će se služiti nacionalizovanim grčkim heksametrom. Heksametar nije nepoznat našim pesnicima, njime su se koristili pripadnici škole objektivne lirike, među kojima su bili Sterija i Ilićev otac, Jovan Ilić. Naši klasicisti nisu preuređivali sintaksički niz nego su ga inverzijama lomili, uz to oni su se koristili modelom knjiškog jezičkog idioma, jezikom koji se ne koristi u običnom saobraćanju jer je to bilo vreme diglosije. Ilić je imao pred sobom nov književni jezik i elastičnu sintaksu. Heksametar se sastoji od 6 mera ili stopa od kojih su prvih 5 daktili (-UU) a poslednji je spondej (--). Heksametar može imati najviše 17 slogova (5 daktila + 1 spondej) a najmanje 12 (5 spondeja ili troheja). Variranje dužine stiha od 17 do 12 slogova govori o oslobađanju od stroge metričke šeme a to je već trasiran put ka slobodnom stihu.

Ono po čemu se Vojislav razlikovao od pripadnika škole objektivne lirike jeste što on nije prosto preuzeo grčki uzor već ga je nacionalizovao. Sličan primer nacionalizovanog heksametra nalazimo kod Italijana, kod Kardučija par godina pre Vojislava. Kako je Vojislav nacionalizovao heksametar i zašto se opredelio za ovaj stih? Pouzdano se zna da je Vojislav stvarao pod uticajem Puškinove rane, klasicističke poezije i da je odatle mogao preuzeti heksametar kao pogodan metar za dalju nacionalizaciju. Ilić je mogao uspešno da nacionalizuje heksametar zahvaljujući tome što u našoj književnoj tradiciji postoji dug stih, stih bugarštica (koji takođe varira do 17, 18 slogova) kao i člankoviti tužbalički stih (12 slogova) koji će kasnije Dis koristiti. Vojislav nije imao na umu narodni dug stih ali je takav stih pogodovao prirodi našeg jezika. Vojislav je odabrao dug stih uz minimalno ograničenje pri razmeštaju naglasaka što je omogućilo: 1. Uključivanje većih sintaksičkih celina 2. Njihovo slobodno kretanje i razvijanje 3. Zato su opkoračenja srazmerno česta ali ne i oštra 4. Parataksička ponavljanja i paralelizme

Kod Ilića je prvi put u srpskom stihu oslobođena obična tzv. nemarkirana sintaksa (u romantizmu je ona markirana folklornim poreklom), otuda su njena intonacija i ritam slobodni. Razvoj srpskog stiha je išao dalje od Vojislava Ilića ka Dučiću. Od Ilića je Dučić preuzeo 11-erac koji će vrlo brzo napustiti u korist francuskog aleksandrinca, odnosno simetričnog 12-erca, a Rakić će ga dovesti do savršenstva. Kao što je Ilić krenuo od klasičnih, antičkih i ruskih stihovnih i strofičnih uzora, tako su Dučić i Rakić krenuli od francuskih. Vrlo je važna, u to vreme, vrsta izbora jer izabrati domaći stih značilo je odabrati stih sa manje ili više osetnom usmenom podlogom.

Drugi značajan podatak jeste redukcija stihovnih oblika. Dučić posle zbirke iz 1901. pa do I svetskog rata gotovo isključivo piše u 12-ercu a Rakić u 11-ercu. Dominacija dva stihovna oblika govori o pesničkoj usresređenosti da isproba ritmičko-intonacione mogućnosti ova dva stiha i da ih usavrši. Iako u asimetričnom 11-

ercu uočavamo težnju ka jampskom rasporedu akcenata a u simetričnom 12-ercu težnju ka trohejskom rasporedu akcenata, Dučić i Rakić nisu hotimično težili ka naročitom razmeštaju naglasaka a to je bilo dovoljno da se ne oseti jači metrički pritisak.

Izbor ova dva stiha omogućio je još jednu značajnu novinu – sintaksičko-intonacioni niz, prvi put u istoriji srpskog stiha, preuzima na sebe ulogu osnovnog ritmotvornog činioca. Zato se stihovi međusobno razlikuju, a metrička šema se ostvaruje strože nego ikad. Da bi stih postao ritmički reljefan trebalo je izraditi složenu a elastičnu sintaksu. Sintaksa u stihu pre Dučića i Rakića i posle njih nije ista. Oni se u vezanom stihu služe celim sintaksičkim repertoarom svog maternjeg jezika. Elastična sintaksa – elastičan ritam i obratno.

Još jedna novina je pojačavanje kontrapunktivnih granica i to ne samo granica među polustihovima i početka i kraja stiha u celini već i granica strofe i cele pesme. Tako granice strofe i pesme imaju osim kompozicione i ritmičku ulogu. Ta novina je usko povezana sa načelom poetike simbolizma koja nalaže – muzika pre svega jer se na pesnički tekst primenjuje muzičko kompoziciono načelo. Kontrapunktivne granice se i pojačavaju zato da bi sintaksiško-intonacioni niz, budući elastičan, mogao s vremena na vreme da ih opkorači i da se tada to opkoračenje i oseti, pri tome se forma stiha i strofe ne sme narušiti, mora ostati besprekorana. Dok je u usmenom narodnom stihu opkoračenju pripadalo najniže mesto, sada mu se dodeljuje najviše.

Pošto je zadnja granica stiha ujedno i najvažnija konstruktivna granica, rima sada dobija osobitu važnost. Naporedo sa oslobađanjem sintaksičko-intonacionog niza i korišćenjem tog niza za ritmičko variranje raste i značaj rime. Vrhunac umetnosti rime i rimovanja ostvario je Rakić. Nigde rima nije tako regularna, pravilna i zvučna kao kod njega. Njegova virtuoznost mu dozvoljava i ironične igre kao u pesmi ''Varijacije''.

Pošto sistem rimovanja služi za uspostavljanje strofičnih celina, govorni niz može sasvim slobodno da prelazi iz strofe u strofu a pri tome se jača percepcija strofičnih celina. Možda to nije nigde tako jasno učinjeno kao u prvoj i drugoj strofi Rakićevog ''Božura''. Poslednji stih prve strofe glasi:''Nesuštastvena mesečina. Sada,...'', a onda sledi oštro opkoračenje iz strofe u strofu tj. kontraprenos i prvi stih druge strofe glasi:''Nad livadama, gde trava miriše...'' Ovde sintaksički niz seče stihovnu granicu ali je strofična celina sačuvana zahvaljujući rimi koja je samo u prvoj strofi parna (AABB) a u drugim dvema ukršetena (ABAB). Osamostaljivanje sintaksičko-intonacionog niza omogućeno je pojačavanjem konstruktivnih granica, suprotnosti se uravnotežuju.

Da ritam zavisi od slobodnog i elastičnog sintaksičko-intonacionog niza možemo se uveriti u istoj Rakićevoj pesmi, u poslednjoj strofi, posebno u poslednjem stihu. ''- Iz mnoge krvi // Izniknuo davno, Crven i plav // Kosovom božur cveta...'' Poslednji stih je jedini u kome je cezura pomerena iz 5. sloga u svim ostalim je iz 6. sloga. Crta na početku prethodnog stiha nije slučajna ona signalizira početak intonacionog penjanja. Intonacija se tako u pretposlednjem stihu penje prema kraju istog stiha, a onda se na početku poslednjeg stiha, do 5. sloga još više diže do najjače pauze upravo pred 5. slogom. Ta pauza se može odrediti kao oštrija kadenca. Pred 5. slogom dolazi do naglog preloma intonacije koji je Rakić iskoristio za završno kadenciranje. U ovom stihu ''Božura'' Rakić je upotrebio i

metrička (pomerio cezuru) i sintaksička sredstva (jača pauza, izmena kretanja tona, veoma oslabljen ekspiratorni pritisak pred pauzom a veoma jak na imenici Kosovo) za kadenciranje.

Dučić takođe kadencira i tako poentira celu pesmu najčešće trotaktom ukoliko je reč o kraju stiha i strofe npr. u pesmi ''Podne'':''Svod se svetli topal,// staklen, iznad vode''. Dučić poentira ne samo pomoću slobodnog sintaksičko intonacionog niza već pomoću šeme konstruktivnih granica u stihu i strofi. Poentirajući Dulić aktivira i početak stiha kao u pesmi ''Jablanovi'' ili ''Zimski pastel''. Dučić zadnjom granicom stiha seče govorni niz tačno ispred one reči koja iza sebe ima ili joj on daje jaču sintaksičku pauzu ili intonacioni prelom.

Na početku 20. veka dominiraju 11erci i 12erci uz silabičko načelo. U izradi složene sintakse u metrički vezanom stihu najveću zaslugu imaju Rakić i Dučić. Takođe muzika se ističe kao programsko simbolističko načelo, što podstiče da se uveć udeo sintaksičke intonacije. ------------------------------------------------------------------------------------------------------

MODERNA se deli na:

Parnasovstvo (prednost daje slici)

Simbolizam (prednost daje muzici)

Impresionizam (stvara se slika pomoću boja, oblika, svetlosti; jedna od najlepših impresionističkih slika naše moderne proze je slika iz Kočićeve ''Mrgude'' – scena pranja veša na potoku – bela košulja + đerdan oko vrata + svetlost sunca + bljesak vode a kasnije bela košulja + crvena krv. U ovoj izvanrednoj impresionističkoj slici prepoznajemo i glasoviti postupak očuđavanja/oneobičavanja V. Školovskog – slika Mrgudinih nogu (erotsko) koje kao da se prelamaju u vodi (čudno).

4. Naturalizam

Celokupna književnost XX veka može se podeliti na:

Moderna – od kraja XIX veka do početka I svetskog rata

Avangarda – 20-e i 30-e godine XX veka

U drugoj polovini XX veka dolazi do obnove moderne književnosti

Modernizam obeležava period od 40/50-ih godina do 70-ih godina XX veka

Književnost s kraja XX veka do danas je postmodernizam, s tim što ovaj naziv nije u potpunosti adekvatan, jer istorija književnosti uvek kaska za razvojem same književnosti.

Stilska formacija je razvojni period u književnosti iza kog se nalazi vremenski period koji se podudara sa razvojem književnosti kao umetnosti. Unutar stilske formacije postoje pravci ili škole, struje. Stilska formacija zapravo predstavlja stilski kompleks, skup crta ili osobina koji nam odmah omogućavaju da prepoznamo neki tekst. Književnost, pre svega, treba shvatiti u modernom smislu, kao komunikacioni sistem, sistem znakova. Pisac inkodira svoju poruku, odnosno, ubacuje je u književni tekst. Čitalac vrši dekodiranje te poruke/informacije izdvajajući je iz teksta. Svaki komunikacioni akt se sastoji iz 6 osnovnih sastavnih delova: 1.

Onaj ko šalje materijalnu poruku.

Onaj ko prima materijalnu poruku.

Kod koji otkriva smisao poruke.

Materijalna poruka

Komunikacioni kanal, skup veza koji omogućava da poruka bude prenešena

Predmet o kome se govori ili referent.

Ako se u centru komunikacionog akta nađe: 1.

Onaj ko šalje poruku onda govorimo o EKSPRESIVNOJ FUNKCIJI.

Onaj kome se šalje – IMPRESIVNA FUNKCIJA.

Ono o čemu se govori – REFERENTNA FUNKCIJA.

Ako proveravamo da li radi komunikacioni kanal – FAKTIČKA FUNKCIJA (Tako kod Rastka Petrovića u ''Ljudi govore'' postoji neprekidan, gotovo besmislen dijalog a on u stvari govori o čovekovoj potrebi za komunikacijom, pričom, kontaktom, za održanjem tog komunikacionog kanala).

Kada je sam kod u centru – METAJEZIČKA FUNKCIJA.

Ako smo usresređeni na samu poruku onda je reč o – PESNIČKOJ KNJIŽEVNO-UMETNIČKOJ FUNKCIJI.

Na osnovu ovih funkcija mi izdvajamo najopštije osobine pojedinih ili svih stilskih formacija. Tako u romantizmu dominiraju pesnikova osećanja, njegovo lirsko ''ja'' što znači da u književnom tekstu i stilskoj formaciji u celini dominira onaj ko prenosi poruku, odnosno ekspresivna funkcija. Realizam je usresređen na stvarnost, na njeno hladno, objektivno, verno prikazivanje. Znači da u realizmu kao stilskoj formaciji koja nastoji da se što preciznije izrazi dominira referentna funkcija.

MODERNA je vreme kada se književnost najzad shvata kao umetnost i kada se teži umetničkom savršenstvu a u centru pažnje je sam knj. tekst, kako je načinjen, kakve su slike, ritam, epoha, stil, stih i otuda u moderni dominira pesnička funkcija. U AVANGARDI pisci se bune protiv svih knj. konvencija, ruše sisteme i tradicije, ruše samu umetnost i okreću se protiv jezika književnosti, protiv samog koda i zato u avangardi dominira metajezička funkcija.

MODERNA

Moderna, kao stilska formacija, u potpunosti je usmerena na književni tekst/poruku. Zato je jedno o dominantnih pitanja u pristupu modrenoj književnosti – Kako je ustrojen knj. tekst? Kako se prenosi estetska informacija? Zato od Nedića na ovamo unutrašnji pristup u proučavanju knj. postaje dominantan.

U Evropi se moderna javila u drugoj polovini XIX veka a kod nas u poslednjoj deceniji XIX veka s tim što u prozi moderna počinje dezintegracijom realizma. U poeziji razlikujemo dva pravca ili škole: parnasovstvo i simbolizam. Promene koje će se desiti u evropskoj poeziji sredinom XIX veka gotovo isključivo dolaze iz Francuske. Knjiga koja će napraviti potpuni preokret na polju poezije je Bodlerovo ''Cveće zla'' iz 1857. Niko Bodlera nije tumačio kao parnasovca već kao preteču simbolizma sa čuvenim ''Vezama''. Svoju zbirku pesama Bodler je posvetio ''čarobnjaku francuskog jezika'', začetniku i najznačajnijem pesniku-parnasovcu, Teofilu Gotjeu. Gotje je 1852. objavio zbirku pesama ''Emajli i kameje'' (emajli – svetlucavi ukrasi na ženskoj haljini, šljokice). To je neangažovana poezija, bez velikih tema, poezija koja beži od sveta i zatvara se u kulu od slonove kosti, poezija čistih osećanja, umetnost radi umetnosti ili larpurlartizam.

Još jedan značajan pesnik-parnasovac koji neguje kult lepote smatrajući da je samo ono što je lepo i dostojno poezije je Lekont de Lil. De Lil je 1852. izdao zbirku pesama ''Varvarske poeme''. Žoze Marija de Heredija sa svojom čuvenom zbirkom ''Trofeji'' insistira na pesničkom zanatu. Sonet je najsavršenija pesnička forma i stoga pogodna za iskazivanje jednako savršene pesničke veštine. Posle Petrarke Heredija piše najbolje sonete a kod nas ih je sjajno preveo Momčilo Nastasijević. Još jedan značajan parnasovac bio je Sili Pridom. ( O francuskim parnasovcima i njihovom uiticaju na našu modernu poeziju više u V. R. Košutić ''Parnasovci i simbolisti u Srba''). parnasovci su se okupljali oko zbornika ''Savremeni Parnas'' koji je izlazio u Parizu 60-ih godina XIX veka. Stilske crte PARNASOVSKE POEZIJE: 1. KULT LEPOTE, lepo je ono što je harmonično, skladno, jasnih proporcija. 2. SAVRŠEN PESNIČKI ZANAT ako je prvi stih pesme opevan u simetričnom 8-ercu (4+4) i trohejskom ritmu, svi stihovi moraju biti takvi. Rima mora biti čista, bogata, ispravna; postoje prenosi i opkoračenja. Naš najbolji pesnik - ''zanatlija'' je M. Rakić. 3. Svaki knj. pravac se oslanja na neku drugu umetnost a u slučaju parnasovstva to je LIKOVNA UMETNOST A KLJUČNO JE VAJARSTVO. Poezija je kao skulptura i zato de Lil savetuje: '' Struži, vajaj, cizeliraj.'' 4. U poeziji parnasovaca preteže SLIKA, deskripcija, opis i ona je plastična, izrazito reljefna, srezana, pomalo statična a dalji razvoj pesništva će je učiniti dinamičnom. 5. MUZIKA, parnasovci zahtevaju metrički regulisan ritam (muzika u poeziji podrazumeva ritam+intonaciju). 6. Tematika, parnasovci se okreću antici, opevaju kip ili statuu otuda ne treba da čudi što je rani Puškin, dok se još ugledao na klasicizam i opevao kip i antičke uzore, postao Ilićev uzor. Poezijom dominira antički svet hetera, Venus, Julija i sl. Ilić kod nas peva o ''Tibulu'', o neprirodnoj, čudnoj ljubavi pesnika Tibula prema kipu Venusa. Ovakve pesme ne treba shvatiti bukvalno jer u poeziji parnasovaca dominira ALEGORIJA.

Dučić 1904. piše parnasovsku poeziju. Kakva je to poezija i šta je to što je alegorija a nije simbol? U bukvalnom prevodu sa grčkog alegorija znači reći jedno a misliti drugo, uspostavljanjem paralelizma između bukvalnog i prenesenog značenja. Ako je to preneseno značenje uvek jednoznačno, ako se može precizno, pojmovno odrediti

onda je reč o alegoriji. Ali ako to značenje nije jednoznačno već višeznačno, ako ne može pojmovno da se izrazi, ako se samo sluti, ako je ono difuzno onda je to simbol. Dučićeva ''Moja poezija'', kasnije samo ''Poezija'' je čista alegorija uz korišćenje personifikacije (žena kao poezija): Mirna kao mramor, hladna kao sena,... Epitet mirna sugeriše statičnost parnasovske poezije dok epitet hladna ukazuje na ohlađene emocije ili, kako je to Nedić rekao za Ilićeve emocije, ima ih ali su hladne, artistične. Ti si bledo tiho devojče što sneva. Apostrofirajući poeziju pesnik je personifikovano doživljava ne kao ženu koja služi, koju su drugi doticali već kao devojku čistu, čednu, nedirnutu. Ona sneva tj. ne živi u realnom svetu. To je poezija koja postoji radi sebe same, neangažovana poezija, larpurlartistička. Pusti pesma drugih neka bude žena, Koja po nečistim ulicama peva. Žena služi ulici, trgu, služi onome što je javno a to je prljavo, nečisto, angažovano. Ja ne mećem na te đinđuve sa trakom,... Ovim stihom Dučić aludira na kitnjasti stil romantizma, pun retorike, sa podignutim tonom. Nego žute ruže u te kose duge: Žute ruže je prvi Dučić uveo u našu poeziju, pre toga imamo Ilićeve bele i romantičarske crvene. Duga kosa je simbol devičanstva i čistote. Budi odveć lepa da se sviđaš svakom, Odveć gorda da bi živela za druge. Epiteti lepa i gorda sugerišu čist larpurlartizam. Prva odlika moderne poezije je svesno smanjivanje auditorijuma, tako nastaje ekskluzivna, neangažovana poezija. Budi odveć tužna sa sopstvenih jada, Da bi išla ikad da tešiš ko strada, A čedna, da voliš gomile što nagle. Dučić govori o umetnosti koja je dovoljna sama sebi. Dučićeva poezija je ''čedna'' za gomile, ne može ih predvoditi jer je to poezija koja se ne izvikuje, ne deklamuje. I stoj ravnodušna, dok oko tvog tela, Mesto kitnjastog i raskošnog odela Lebdi samo pramen tajanstvene magle.

Pominjući retorske, teške ukrase prethodnih stilskih formacija Dučić poslednjim stihom najavljuje dolazeći simbolizam. Pramen tajanstvene magle koji zamagljuje sliku, sugeriše a ne otkriva i unosi dinamiku u statičnu parnasovsku sliku direktna je najava simbolizma. Pitanje koje se često postavlja je da li mi uopšte imamo parnasovsku poeziju? U prethodnim stilskim formacijama naša književnost se nalazila pod uticajem ruske (koja uopšte nema parnasovsku poeziju) i nemačke knj. a vodeće književnosti u XIX veku su francuska i engleska pa

otuda naša poezija, sasvim razumljivo, kasni 50 godina za Evropom. Kakva je ta naša poezija koja ''kasni''? Sve do Ilića, Dučića i Rakića naša poezija ne poznaje opkoračenje a ritam je za naše pesnike pravo mučenje.

Parnasovski pesnik razbija viševekovnu zabludu o poeziji koja donosi i govori o osećanjima. On elimiše samog sebe iz pesme a tako eliminiše i subjektivan momenat u pesmi tj. emociju. Stvara se nova estetska tvorevina, pesnik je vešt da je napravi i zanatski dotera. Emocije su i dalje prisutne kao deo tematike ali se sada i one oblikuju kao i svi ostali ''sastojci'' pesme. Avangarda će ići korak dalje i tražiti smrt autora u delu.

U svom eseju ''Spomenik Vojislavu'' Dučić je prvi Ilića nazvao parnasovcem. Ova kvalifikacija koliko je tačna toliko je izazvala misteriju – Ilić nije poznavao francusku poeziju, gotovo se u potpunosti ugledao na Ruse, pre svih, Puškina, a ruska knj. nema parnasovsku poeziju pa se nameće pitanje otkud Iliću osobine parnasovstva? Odgovor na ovo pitanje zahteva malo širi pristup. Ruski formalisti tvrde da se poezija pa i književnost u celini nikada ne razvija linearno kao nauka na primer. U književnosti nema progresa već je to kretanje jedan korak napred, jedan korak nazad. U književnosti ''sin'' nikad ne nasleđuje ''oca'', ''sin'' je uvek oceubica i nasleđuje neku sporednu liniju npr. ''ujaka''. U Ilićevom slučaju to znači da je Ilić nasledio romantizam i narodni usmeni stih a potom je to potisnuo da bi se okrenuo pseudoklasicistima, pesničkoj školi objektivne lirike ( Sterija i donekle Mušicki, i Jovan Ilić iz perioda ranijeg stvaranja). Ilić sasvim svesno beži od narodnog usmenog stiha i okreće se heksametru koji se sastoji od 6 mera ili stopa od kojih su prvih pet daktili a poslednji je spondej. Heksametar može imati najviše 17 a najmanje 12 slogova jer se svaki daktil može zameniti spondejom. Variranje stiha od 17 do 12 slogova direktno govori o oslobađanju od stroge metričke šeme a to već trasira put slobodnom stihu. Vojislavljev stih nas vodi ka proznoj rečenici i odvaja nas od narodnog stiha i usmene knj.

VUKOVA REFORMA Vukova reforma je svakako bila neophodna ali izbor jednog perifernog govora za osnovu našeg književnog jezika nosio je sa sobom niz neprijatnih stvari. Osnovna odlika narodne poezije jeste formulativnost – spoj nekoliko reči koje se podudaraju sa nekom ritmičkom jedinicom, uklapaju se u nju npr. ''boga moli'', ''vino pije'' itd. U pitanju su dve dvosložne reči koje čine prvi polustih 10-erca. Narodni pevač ne misli u rečima već u formulama. Vuk za osnovicu našeg književnog jezika uzima deseterački jezik a to nije običan jezik već jezik stvaran vekovima, jezik koji nije svež, jezik kojim se peva a ne govori, visokokanonizovan jezik, vrlo težak. Takav stih, bilo da je u pitanju 10-erac, 8-erac, 6-erac ili 12-erac i takav jezik imaju vrlo nesavitljivu sintaksu. Otuda je kod nas veoma dugo sva proza seoska a potpuno je nemoguće napisati pravu dramu. Borba za ''oslobođenje'' jezika počinje sa Ilićem u poslednjoj četvrtini XIX veka. Moderni srpski književni jezik biće tzv. beogradski stil a glavni protivnik Vukove reforme biće Stanislav Vinaver.

Kakve je posledice imala Vukova reforma? Da li je Vinaver bio u pravu? Šta je uopšte književni jezik? Književni jezik je jezik predviđen za oficijelno opštenje u kulturi. XIX vek je vek moderne kulture ali naš jezik nije moderan. U pitanju je jezik periferije, a ne urban jezik a to znači da naš jezik ne poznaje funkcionalne stilove. Kako znamo da je naš narodni jezik star? I koliko je star? Skoro svaka pesma o Marku Kraljeviću počinje sa: ''Vino pije, Kraljeviću Marko''. U bugaršticama, još starijem epskom sloju, o Marku i bratu mu Andrijašu kaže se da se Andrijaš napio vode zabitljive, vode koja briše sećanje. Koja je to voda koja briše sećanje? Mitska Leta. Eto koliko je stara folklorna slika, seže u mitsko vreme.

Kakav je umetnički stih ako je jezik kojim se peva star, kanonizovan? To je stih koji ne zna za rimu izuzev u zagonetkama i poslovicama. Strofa ne postoji osim u kasnijim štampanim izdanjima. Nema opkoračenja, sintaksička jedinica ne može da se vodi iz stiha u stih. Takva sintaksa nije slobodna jer zavisi od metra. Postavlja se pitanje kako su tadašnji pisci stvarali stihove po ugledu na narodni stih? Jovan Hadžić svoj ep ''Boj sile sa zakonom'' počinje ovako: ''Još ni zora nije zaplavila'', i već na početku nam je jasno da ovo nije pravi narodni stih već umetnički koji podražava narodni. Zora u narodnoj pesmi mora da zabeli ne da zaplavi, dakle, i boje su simbolički kodirane u narodnom stihu. Dalje: ''Vojvoda je Janko poslušao/ kralja svoga i u Budim dođe.'' No ovo nije pravi narodni stih! Narodni pevač, ako ne može da završi sintaksičku jedinicu u jednom stihu, on se u narednom stihu služi ponavljanjem – anaforom ili anadiplozom. Pravi narodni stih bi glasio: ''Kralje ga je divno dočekao,/ dočekao pa ga darovao;/ darovao i pomilovao''. Korišćenjem anadiploze dobija se stepenasta struktura ili, ritmički, kretanje napred-nazad što usporava govorni niz. Stih bi otuda mogli definisati kao retardiran, usporen govor.

Vinaver iako kritikuje Vukov jezik, tvrdi da je on spor i svečan i da ništa ne može da zameni Vukov i Daničićev prevod Starog i Novog zaveta. Ova vrsta usporavanja je ponekad nužna. Npr. kada je Laza Kostić pisao ''Santa Maria della Salute'' prvi stih je glasio:'' Oprosti, sveta majko, oprosti'' međutim znamo da je u konačnoj verziji prvog stiha Kostić izvršio postponiranje jer je pesma molitva i njen ritam mora biti svečan i spor: ''Oprosti, majko sveta, oprosti''. Prešavši na heksametar Vojislav Ilić je znatno ubrzao naš jezik. Zato krajem XIX veka svi pišu po ugledu na Ilića i Dučić i Šantić, Nazor, Kranjčević samo ne Rakić jer je on direktno prešao na francuski aleksandrinac.

1881. je godina kada počinje srpska moderna poezija. Tada je Ilić napisao prvu pesmu u heksametru ''Vartolomejska noć''.

ODNOS NARODNI STIH / MODERNA POEZIJA Umesto opkoračenja, koje ne poznaje naš usmeni narodni stih, stoji anadiploza u vidu epifore ili anafore. Anadiploza usporava ritam ali utiče i na sintaksu. Npr. u rečenici ''Milka peva.'' imamo dva iskaza. Red reči ostaje isti ali menjanjem intonacije postižemo različito značenje. Ko peva? Naglasićemo, u govoru, subjekat. Šta radi? Naglasićemo predikat. Artikulacioni govor kakav npr. imaju spikeri je govor kulture a tom kulturom govora srpski pesnici ovladavaju tek u drugoj polovini XIX veka.

Intonacija u deseteračkom stihu je monotona, stalno se ponavlja, mrtva je i neaktivna jer ne dozvoljava slobodna sintaksička pomeranja. Zadatak naših modernih pesnika je bio da se oslobode 10-erca i tako oslobode i rečeničnu intonaciju. Intonaciona kultura narodnog 10-erca je skandiranje, to nije kultura govora već pevanja uz gusle. Šta se moralo promeniti? Pre svega red reči, visina tona, intonacija. Ta promena značila bi i elastičnu sintaksu. Kada je sintaksa srpske rečenice/stih oslobođena u delima Stankovića, Rastka Petrovića, Disa i Crnjanskog aktuelna knj. kritika će ih optužiti da ne poznaju svoj jezik, da su nepismeni!

REZIME Vukova reforma stvorila je nov jezik uzevši za osnovicu književnog jezika dijalekatski govor periferije – novoštokavski, hercegovački. Drugi književni jezici Evrope obrazovani su po ugledu na govor kulturnog, administrativnog, obrazovnog i naučnog centra-prestonice (Pariz, Moskva, London). Međutim, jezik koji je Vuk uzeo za osnovicu srpskog književnog jezika nije jezik kojim se govori već je u pitanju jezik narodne poezije i proze, to je novoštokavski koine (veštački idiom). Vuk menja i uzima ono što se najviše uklapa u taj veštački književni jezik. Ovakav jezik ne poznaje funkcionalne stilove, njime se ne može pisati moderna proza. Nepoznavanje funkcionalnih stilova uslovilo je usporen razvoj naše pripovetke i romana, a najgore je prošla drama. Prvi naš pripovedač koji pomera interesovanje sa sela na grad, koji uvodi nov jezik i likove je Laza Lazarević, a potom i Stanković koji uvodi staru srpsku varoš.

U poeziji Vukova reforma je imala još dalekosežnije posledice: neelastičnu sintaksu toliko krutu da je opkoračenje nemoguće kao i prenos, stih nema muzikalnu strukturu, nepostoji kadenciranje (naglašenog kraja strofe ili kraja pesme). Za Dučića ako nema kadenciranja/poentiranja, nema ni kompozicije pesme. Kako Dučić poentira? U ''Akordima'' (pesma koja označava početak simbolističke faze) pesmi od 5 katrena u petom katrenu postoje tri takta jedan iza drugog: ''mirno, tiho, monotono''. Kadenciranje se možda lakše shvata na primeru iz života. Kako ljudi koji igraju ili plešu znaju kada će doći kraj melodije? Tako što jedan od instrumenata posebno naglasi, odsvira tri takta. U pesmi ''U sumraku'' kadencira prvu strofu tako što je završava sa ''šumu, cvet i reku''. Kadenca znači da je sintaksa u stihu slobodna.

Pre Vojislava Ilića najviše je na izmeni Vukovog jezika radio Laza Kostić. Ilić napušta jezik i metar folklora i to je vreme stvaranja beogradskog stila, modernog srpskog književnog jezika. Pomeranje s periferije u centar omogućila je i moderna kritika i zato se može govoriti o hegemoniji kritike u moderni. Nedić prepoznaje prave vrednosti Ilićeve poezije, Bogdan Popović postavlja merila u poeziji sa Antologijom, Pavle Popović se bavi istorijom književnosti itd. Središnje mesto u tadašnjem kulturnom životu zauzima Srpski Književni Glasnik čiji je prvi broj izašao 1901. SKG je centar iz kog se diktira jezička politika, središte beogradskog stila. To je naš prvi, pravi evropski časopis. U njemu su funkcionalni stilovi, u različitim rubrikama, pokazali prve znake života. Vojislav Ilić je srpsko pesništvo okrenuo grčkim i rimskim uzorima a potom i Parnasu. Svi pesnici moderne posredno ili neposredno su Ilićevi učenici. On je nacionalizovao heksametar 1881. ''Tibulo'' je manifest Ilićeve poezije. Tibulo je bio pesnik elegija i ljubavne poezije. Vojislav ga opisuje u stanju nadahnuća pred kipom Venusa u parku. Da li je ovo usamljen slučaj u istoriji književnosti? Sličnu, čudnu, gotovo nastranu pojavu nalazimo kod Helderlina. Helderlin je uhvaćen kako se skida pred kipom Venusa u jednom parku i proglašen je ludim. Međutim, to je bio trenutak pesničke ekstaze. Oba pesnika, i Helderlin i Ilićev Tibulo, vole nešto što je veštačko, što je veštinom stvoreno, što je umetnost. Upravo moderna poezija ostvaruje ovaj spoj kulta lepote i kulta veštačkog. Prvi Bodler peva o veštačkom, ružnom, grotesknom (Viktor Igo je u ''Predgovoru Kromvelu'' definisao grotesku). Šta je moderna poezija? Šta je Ilić? Moderna poezija je deromantizovani romantizam. Vojislav Ilić nije mogao, kao prvi, odmah da uvede pravu rimu pa se kod njega rima na kraju prvog polustiha – leoninska rima. Tek sa Dučićem i Rakićem dobijamo pravu rimu. Koliko je Ilićeva pojava značajna i dalekosežna pokazuje ciklus pesama ''Heksametri'' Ivana V. Lalića pisan 80-ih godina XX veka direktno vezan za Ilića. Gde još prepoznajemo Ilićev uticaj? Kod Disa u prvom ciklusu ''Kuća mraka'' u pesmi ''Pesma'' Dis koristi simetričan 16-erac koji potpuno

isto zvuči kao Ilićev heksametar. Kod Dučića u pesmi ''Čežnja'' prisutna je erotika vezana za skulpturu opet direktan Ilićev uticaj.

SIMBOLIZAM U eseju ''Spomenik Vojislavu'' Dučić kaže da je Ilić parnasovac ali da naša poezija mora dalje, ka simbolizmu. Utemeljivač simbolizma u evropskoj književnosti je Bodler mada se ime novog pesničkog pravca javlja u članku drugorazrednog francuskog pesnika Žana Moreasa. Bodlerove ''Veze'' su manifest simbolizma dok Verlen doprinosi širenju simbolističke poezije jer je bio najkomunikativniji. Vrhunac simbolizma i apsolutna hermetičnost ostvarena je u poeziji Malarmea.

Odlike simbolističke poetike: 1.

U parnasovstvu dominira slikarstvo, skulptura, u simbolizmu dominira KULT MUZIKE. Uz simbolizam ide i dekadenca (izrođavanje, opadanje), kod nas je prepoznajemo u poeziji V. P. Disa i S. Pandurovića.

Kod parnasovaca dominira zanat, simbolisti unose GREŠKU, NEDOREČENOST I NEPRAVILNU RIMU.

Nema više jasnog značenja u poeziji postoje samo NIJANSE U ZNAČENJU. Nema više jasnih boja već samo prelivi i nijanse. Za Malarmea reći nešto jasno znači uništiti tri četvrtine lepote pesme. Pesma više ne može biti jasna već mutna, ništa više nije rečeno, denotirano već je sve nagovešteno KONOTIRANO.

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------

MANOJLOVIĆ: NAŠA MODERNA POEZIJA Nastaje po završetku romantizma. Formirala se analogno sa onom ostale Evrope, sem u pogledu odnosa sa prethodnom epohom. Naš romantizam propovedao je potčinjavanje nacionalnim i opštim idealima, za razliku od zapadnog. U doba njegovog opadanja isticali su se samo Laza i Šantić. Zamerano je što nova književnost zasnovana na stranim uzorima, mada nije bilo druge mogućnosti. To je više značilo jednu srećnu obnovu, misaonu, kulturnu, artističko-formalnu, jezičku. Zadatak prethodnice: postavio V. Ilić, koji je prvi postavio jedan čistiji, zvučniji umetničkiji stih, otmeniju dikciju, savremeniju kniževnu kulturu. Rakić i Dučić – kristalno čist, strog stih. Oko njih dvojice se javlja kolo mlađih pesnika, a potpuno izdvojen stoji Dis. Afirmišu se slobodni stih i ritmička proza uprkos otporu. Kao tipična predstava naše moderne poezije: S. Stefanović, R. Petrović, Vinaver, Manojlović, Crnjanski, Vasiljev. -------------------------------------------------------------------------------------------------------------

LEON KOJEN: PREDGOVOR „ANTOLOGIJI SRPSKE LIRIKE 1900-1914” I Nekada slavljeno a potom osporavano, pesništvo s početka 20. veka je skoro zaboravljeno. Današnji čitalac u suštini ništa ne gubi ako čita ovu poeziju u manje ili više strogom izboru – to je možda sigurniji put da se uoče

pesnički kvaliteti koji su nadživeli uprkos književnim konvencijama i osećanju sveta od kojih danas kao da nas deli nepremostiv jaz. Za one koji se s ovim mišljenjem slažu, počeci srpske moderne poezije više se ne nalaze u ovom periodu, gde su stvarno bili u deceniji i po pred Prvi svetski rat, već se pomeraju u poratno razdoblje ka Crnjanskom, Vinaveru i Rastku Petroviću. Ovaj zaborav plod je estetičkih predubeđenja, jer ovo pesništvo nije ništa manje značajno od onog s početka dvadesetih godina. Sudovi Vinavera, Marka Ristića i Zorana Mišića u velikoj meri danas određuju recepciju čitavog ovog perioda, jer su oni izrekli neopozivo negativne sudove o Dučiću i Rakiću. Dučić i Rakić, s izuzetkom Disa, poslužili su kao primeri šta nije autentična poezija, kako bi se njihovom detronizacijom otvorio put ka onoj poeziji koja to jeste. Nije čudno što su Dučić i Rakić zato prikazivani kao naivni đaci trećerazrednih francuskih pesnika, jer u Parizu navodno nisu našli boljih uzora od Albera Samena i SiliPridoma. Suština je u stvari da je ta novija kritika želela da podvuče da su tek Crnjanski, Dedinac i Rasto Pertović uhvatili korak sa savremenom evropskom poezijom. U ogledu „Pevanje i mišljenje” (1953), Zorana Mišića Dučić i Rakić se pojavljuju kao primeri svega onoga što je fatalni nedostatak srpske poezije. Rascep između pevanja i mišljenja u osnovi je posledica „tradicionalne vremenske zaostalosti naše poezije za savremenim umetničkim strujama”. Mišić kaže da je najveća nevolja u tome što su Dučić i Rakić sa zakašnjenjem od nekoliko decenija preneli na naše jezičko područje versifikaciju francuskih simbolista i parnasovaca. Ali priznaje im vrhunski značaj doprinosa u formalnim pomeranjima. Za Mišića postoje samo dva istinski velika autentična pesnika: Laza Kostić i Dis, koje povezuje s Crnjanskim, Petrovićem i Nastasijevićem, najvećim pesnicima srpskog modernizma. Ovo bez obzira koliko je uprošćeno i pristrasno ima određeni deo istine.

II U srpskoj poeziji nije lako pronaći ni prave parnasovce ni prave simboliste. Nijedan srpski pesnik, pa ni Vojislav Ilić i Rakić, koji se često proglašavaju parnasovcima nemaju dubljih srodnosti s Lekontom de Lilom ili Eredijom, kao što Dučić i Dis nemaju srodnosti s Malarmeom, kao simbolisti. Tako, određenih pravih programskih pesnika u srpskoj književnosti nema. Stvarni uticaj izvršio je Bodler. Ali kod nas nikako nije postojao neki odrganizovan talas ili grupa pesnika okupljenih oko simbolističke ili parnasovske poetike, jer rezultati su sledeći:

jedna pesma Vojislava Ilića (Kleon i njegov učenik , 1892), u kojoj se jasno ocrtavaju obrisi simbolističke poetike;

jedan Dučićev programski tekst (Spomenik Vojislavu, 1892), koji govori o evoluciji od parnasovaca do dekadenata i simbolista u evropskom pesništvu, nagoveštavajući mogućnost slične evolucije i kod nas;

pregršt Dučićevih pesama iz istog vremena, uglavnom iz ciklusa Senke po vodi, koje imaju dodirnih tačaka s poezijom Anria de Renjea i Albera Samena, dvojice manje značajnih simbolističkih pesnika.

To je očigledano sasvim malo da bi se moglo govoriti o simbolizmu kao zasebnom toku srpskog pesništva 1900-1914, a kamoli o srpskom simbolizmu kao zasebnom književnom pokretu. Dakle, simbolizam jeste neprikladan naziv za ovo pesništvo. Skerlić je dobro video: posle 1900. srpska književnost „daleko je više individualistička no što je bila ranije. U ranijim periodima pisci su stajali pod jednim opštim duhovnim uticajem,

pripadali su manje ili više jednom književnom pravcu, imali istu opštu ideologiju, ista književna shavatnja i ukus. Danas to nije slučaj. Između pojedinih pisaca mogu se uhvatiti zajedničke crte, ali svaki ima svoje zasebno duhovno i književno obeležje, svaki ide svojim putem, pa im je nemoguće davati opšte karakteristike... ali ovi pisci su osobeniji, originalniji, određeniji i većma svoji”. Dakle, srpsku poeziju nije uveo u modernu epohu nikakav pokret. Dučić, Rakić i Pandurović su već negde oko 1907. godine preobrazili srpsko pesništvo, ali ovde nema prelomnih događaja – manifesta, programa, grupa, nema zahteva za uvođenjem nove versifikacije, niti odbacivanja starih formi. Jedino postoji nova poezija sama. Postoji individualno iskustvo i individualan odnos prema tradiciji koji su, manje ili više spontano, vodili pesnike da krenu novim putevima. III Raskid je bio radikalan i kod Dučića i kod Rakića i kod Pandurovića, ali je najmanje bio programskog karaktera. Najveće dalekosežne razlike s prethodnim pesništvom, koje je visoko nadmašilo:

ritmička struktura stiha

semantička svojstva pesničkog jezika

najvažnije odlike pesničkog ja

Primer će biti Rakićevo pesništvo, za koje je Matoš 1903. napisao da osim jezika nemaju ništa zajedničkog s prethodnim pesništvom. Rakićev raskid s tradicijom najočigledmiji je na ritmičkom planu. Sve do pojave njegovih pesama u SKG 1902. i 1903. vladao je ritmički kanon Vojislava Ilića: pesnici devedesetih godina sledili su ga i širinom metričkog repertoara, i jednostavnošću sintaksičko-intonacione organizacije stiha (stalnost cezure u kanonskom položaju, odsustvo opkoračenja, sintaksička zatvorenost strofe), i opštom sklonošću ka nedvosmislenoj metričkoj pravilnosti. Ali dok kod Vojislava sve to doprinosi osobenoj, lako prepoznatljivoj eleganciji, kod epigona to je oduzimalo svaku originalnost. To niko nije znao bolje od Dučića, koji se odrekao gotovo svih svoji pesama iz te faze. Rakićeve Pesme (1903) stavile su taklu na ovu zastarelu versifikaciju, s njenim već ukalupljenim ritmičkim obrascima. On je metrički repertoar suzio na 12erac i jampski 11erac, ali je te metre preobrazio, otkrivši u njima nepoznate mogućnosti:

često pomerao cezuru i uvodio naročito u 12erac opkoračenja kojima se ističu smisaono knjučne reči;

dopuštao da se rečenična melodija, saglasno emociji preliva iz stofe u strofu.

Gotovo u isto vreme Dučić je s desetak pesama objavljenih u SKG uneo slične promene u svoj 12erac, jedini metar kojim će pisati sve do 1914. Ali ovo sužavanje metričkog obrasca do krajnjih ipak je bilo izuzetak, jer su mlađi pesnici pisali ravnopravno trohejskim 12ercem i jampskim 11ercem, dajući jasnu prednost drugom. No može se reći da je s Rakićevim Pesmama uspostavljen ritmički kanon pesništva 1900-1914. Ritmičke inovacije uvek dolaze kao potreba da se izrazi novi senzibilitet, jer omogućavaju da se saopšte značenja i izraze dotle neopažena osećanja. Novi kanon čine dva glavna metra:

TROHEJSKI 12–erac;

JAMPSKI 11–erac (čije se izražajne mogućnosti neprestano istražuju upotrebom već kanonizovanih sredstava kod Dučića i Rakića – opkoračenja, pomeranje cezure, melodijsko otvaranje strofe, metrička fleksibilnost);

TROHEJSKI 10–erac, povremeno uz kraće vrste stihova.

Rakić je čini se počeo da komponuje pesme prema muzičkom obrascu stavova, jer ritmičke celine se uobličavaju na relativno slobodan način, kao nadstrofične celine. U „Želji” se ostvaruje takva kompozicija stavova: posle dva stiha počinje nov stav koji poseduje svoje smisaono i ritmičko jedinstvo. Na kraju, posle katrena, javljaju se strofe od po pet stihova, s posebnom shemom rimovanja (abab dedec) koje ponovo variraju intonacionu figuru prvog stava, a na smisaonom planu razrešavaju pitanje drukčijeg odnosa prema smrti nagoveštenog na početku pesme. Dakle, radi se muzičkom tipu kompozicije, koji se ostvaruje intonacionim sredstvima, i koji se nalazi u nekim od Rakićevih najboljih pesama, s početka veka (Osvit, Jednoj pokojnici, Orhideja). Sasvim je moguće da je Rakić svesno imao na umu analogiju s muzikom – setićemo se šta je pisala Isidora o njegovom sviranju klavira. Rakićevi aleksandrinci prvi su metri u srpskoj poeziji koji uspevaju da izraze senzibilitet modernog doba, bez žanrovskih uslovljenosti i poetskih klišea koji su sve do 1901-1902. bili nepremostiva prepreka čak i Dučićevom talentu. Kao što su donele novu versifikaciju, Rakićeve Pesme donele su i nov pesnički jezik: lišen metafore, tako da se on nalazi na jednom, a Disova samosvojna metaforika na drugom polu poezije 1900-1914. kao struja podjednako daleka i Dučićevoj simbolističkoj slutnji i gotovo blejkovskoj Disovoj viziji. Rakićev rečnik manje je podložan knovencionalnoj poetizaciji i daleko slojevitiji. Njegov stil prirodno uključuje u sebe reči i obrte triju vrsta, koje je Rakić kombinovao i modulirao neprestano:

proznog jezika i tona, dotle neiskorišćenom u poeziji;

tradicionalnih poetskih asocojacija, romatičarskim i ilićevskim;

neutralni, manje leksički specifični bojom, ali koji zato mogu da postanu jezgro novog lirskog izraza, jer unose novu proznu lucidnost, floberovsku „neuzbudljivost”...

Rakić je znao da ništa u jeziku tako ubedljivo ne iskazuje čulno opipljiv svat kao gola prozna konstatacija, lišena svih literarnih, a pogotovu svih poetskih asocojacija. Znatno pre nego što su u Engleskoj Ford Medoks Ford i Ezra Paund, a neku godinu kasnije i T.S. Eliot, izneli načelo da „poezija mora biti isto tako dobro pijana kao proza”, Rakić ga je brilijantno potvrdio u svojim ranim pesmama između 1902-1904. godine. Rakiću je u mladosti omiljeni pisac bio Flober: zato krajnja perciznost u izrazu, savršeno vladanje tonom, lirska sugestivnost opisa uprkos odsustvu metafora, ritmička evokativnost... IV U prvoj fazi su Rakić, Dučić i Pandurović stvorili moderan lirski izraz, idući do kraja u odbacivanju preživelih pesničkih konvencija i arhaičnog pesničkog jezika devedesetih godina. I Ova faza završava se negde oko 1907. godine. Druga faza, posle 1907. godine donosi evoluciju novih stilskih postupaka iz prve faze. Dis je jedini zaokružen do 1914. godine, kada rat preseca ovu evoluciju, i Utopljene duše predstavljaju za drugu fazu sve ono što predstavljaju zbirke Rakića, Dučića i Pandurovića za prvu. Ipak, ceo period trajao je suviše kratko. U njemu nema dominantne škole ili pokreta pa ni pesničkih žanrova, a takođe se i istančana fluidna lirika opire svakom opštijem tematskom razvrstavanju...

POEZIJA

JOVAN DUČIĆ

(1874-1943) NOVICA PETKOVIĆ: Predavanja 23

•

Devedesetih godina 19. veka: vojislavizam.

•

1900. u Parizu, a 1902. piše Spomen Vojislavu; povodom podizanja spomenika od strane Kola srpskih sestara. Osnovna teza: V.Ilić nije znao za francuske parnasovce, jer je došao pod uticaj ruske literature.

Dučić je PRVI: •

stvorio moderni stih i strofu kod nas,

•

ima ujednačen pesnički opus,

•

se odrekao svoje prve zbirke pesama,

•

čitavu zbirku ispeva koristeći se dvema vrstama stiha.

Kao takav, Dučić zauzima visoko mesto na srpskoj književnoj vrednosnoj lestvici. Ono što je u Francuskoj bio Valeri, u Rusiji Pasternak, u Nemačkoj Rilke to je kod nas bio Dučić. Od njega počinje niz izvanrednih pesnika moderne da bi vrhunac dosegao u ekspresionističkoj poeziji M. Crnjanskog. Svoju prvu zbirku pesama ''Pesme'' (sve Dučićeve zbirke se zovu tako) iz 1901. Dučić će ostaviti, odrećiće je se. To je bilo odricanje oko 200 pesama. Zapravo, Dučić zadržava samo nekoliko pesama iako je za zbirku u celini dobio laskave kritike od Skerlića i B. Popovića. U knjizi ''Moji saputnici'' i to su naši najbolji eseji o navedenim autorima. Jedan od najvažnijih eseja, kojim počinje ova knjiga, jeste ''Spomenik Vojislavu'' pisan u Parizu 1902. U njemu Dučić sasvim jasno naziva Ilića parnasovskim pesnikom. Pored toga Dučić objašnjava sve karakteristične elemente ove vrste poezije od boja do plastike, stila, stiha, kompozicije. Dučić je pisao i o pesniku Miloradu Mitroviću. Iz njegovog pesničkog opusa on izdvaja samo jednu dobru pesmu, ''Nenapisanu pesmu'' koja govori o jednom ništa. Pesnik ne može da napiše pesmu, ostaje praznina i on piše o toj praznini. Zašto je Dučić izdvojio baš ovu pesmu? Zato što poezija simbolizma potiskuje tematiku, potiskuje realan svet, simbolistička poezija se kreće ka metafizici, ka vanrealnom svetu. Za Dučića lirika jeste metafizika. I FAZA – PARNASOVSKA POEZIJA SA ROMANTIČARSKIM RUDIMENTIMA: Kao i većina pesnika njegovog vremena Dučić je počeo pod uticajem Vojislava Ilića. Pesme ove stvaralačke faze imaju neujednačenu vrednost i pisane su različitom vrstom stiha. Iste godine u Mostaru odrekao se prve zbirke, tj. preradio je svega nekoliko pesama. Napušta parnasovstvo i to objašnjava upravo u „Spomenu Vojislavu”. Za parnasovce je bitna forma, smisao sadržan u čistoj lepoti, statična, plastična, proporcionalana slika i boje vrlo jasnog značenja. Nasuprot parnasovskom, simbolizam favorizuje muziku; nije važna slika. Umesto značenja – nagoveštaj, zato što simbol ima lepezu značenja koja ukazuju na drugu stranu sveta. Realno TRANSCENDIRA U METAFIZIČKO. Poetika slutnje, od fizičkog ka metafizičkom. Sve slike simbolista su između ovog i onog sveta, između VIDLJIVOG i NEVIDLJIVOG. Umesto o crvenim peva o žutim ružama. To je zaokret od slikarstva ka muzici u poeziji, što predstavlja suštinu razlike između ova dva stila. II FAZA – PARNASO-SIMBOLISTIČKA FAZA – prelaz ka simbolizmu:

Najvažnija faza u Dučićevom radu obeležana je zbirkom iz 1908. u izdanju SKZ. To su pesme iz ciklusa Senke po vodi, Jadranski soneti, Plave legende. Cela zbirka napisana je u dva francuska metra: 1. 11-erac, asimetrični (6+5) gde uočavamo težnju ka jambskom rasporedu akcenata upravo zbog nesimetričnosti stiha; 2. 12-erac, aleksandrinac (6+6) gde preteže trohejski raspored akcenata jer je stih simetričan. Samo je pesma ''Samoća'' ispevana u epskom 10-ercu. Ovu ''odanost'' određenom metru uočavamo još kod Vojislava, od 1881. do kraja života Vojislav piše u heksametru. Dučić i Rakić koriste samo francuske stihove. Ova metrička jednolikost će biti predmet Vinaverove kritike. Od odlaska u Pariz, do objavljivanja zbirke 1908. (Senke na vodi, Jadranski soneti, Plave legende). Programske pesme su u to vreme bile aktuelne. 4 katrena: 1: opis prema parnasizmu + artistička hladnoća, 4: prelaz ka simbolizmu (bela>čedna, žuta>veštačka, crvena>ljubav). Zbirkom „Senke po vodi” prelazi u simbolizam.

•

MORSKA VRBA – vrba je personifikovana nimfa, kao da je u pitanju žena. Nimfa je prokleta da postane drvo – ona je drugorazredno mitološko biće – vila, ali Dučić koristi samo antičku mitologiju. Nimfe Trijade >obitavaju u drveću, a Nereide > u vodi. On obe vrste povezuje u pesmi. Prokleta je Nioba koja je skamenjena, pa zauvek plače na obali. Kad neko umre, duša/sen ulazi u drvo, pa je ono senovito. Međutim, duše se sklanjaju i u vodu tako da je more > najveći rezervoar seni/duša. A to je prelazak na ono šta je sa druge strane.

•

ZALAZAK SUNCA – motiv mrtve drage > zalazak sunca i smiraj dana simbolišu mrtvu simboličku dragu > „Preko triju mora”: na onom svetu (iz ovog u onaj) > more omogućuje prelaz upor > „Prostranstva slana”

•

PONOĆ – staza između sela i groblja > bela, kratka, večno budna. Za simboliste bela boja > koja to nije, upućuje na ono što je onostrano. Sve tople boje idu od nas, a sve hladne boje idu ka nama. Bela je neutralna. Kod Nastasijevića bela boja je vezana za smrt. u našim starim pesmama sve reke su bele – jer nose duše mrtvih. Kratka staza > prelaz između života i smrti, granica između pokreta i mira. Večno budna > večno nas čeka.

•

ČEŽNJA – ljubav prema paganskoj kulturi oličena u lepoj nagoj ženi – statui.

•

AKORDI – cela pesma je simbolička, nema ni traga parnasovstvu. Zvezde trepću – ne šušte. Dinamički sadržaj umesto statičkog. Sinestezija > vid za sluh. Matiz je napustio mimetičko prikazivanje i upotrebu boje. Dučićeva noć je ljubičasta i odgovara mentalnoj strukturi – do tada je bila samotna crna noć. > uvodi simbolistčka vezivanja strofa i stihova > opkoračenja i prenosi stihovnih celina iz strofe u strofu. Ritam je miran tamo gde nema opkoračenja. Prebacivanje > akustički signal za završetak 1. celine.

III FAZA – posle zbirke iz 1908. To je SIMBOLISTIČKA i dobrim delom NEOSIMBOLISTIČKA FAZA. Pesme ove faze su objedinjene u tri ciklusa: Jutarnje, Večernje i Sunčane pesme i sve ih radimo. napušta 11erac i 12erac >>> KRAĆI STIHOVI  6erac: Jutarnje pesme, Večernje pesme Sunčane pesme.

•

MISAONA LIRIKA: ovde znači liriku koja još uvek ostaje u domenu slike i ritma + i dalje govori o bitnim stvarima postojanja. kod njega je to vidljivo u religioznoj lirici, a religioznost kod njega je ono što sadrži put kojim opisuje onostrano. Prelazne pesme imaju dva lica > deskriptivno i misaono. Misaoni koncept se sažima, a takva lirika se svrstava u NEOSIMBOLIZAM. 1906. „Kratka knjiga” - i pesma „Jesen”

•

NATPIS – 3 katrena (epitaf). Prvi i drugi katren su naša sudbina, a treći ono posle. Prvi > večernje more – zalazak sunca – smrt. sunce se diže do brega – breg smrti. U trenu samrtnog časa oko gleda na obe strane, i sa ove i sa one. Spoljašnje i unutrašnje oko. „Ponor po ponor”, „Između istine i sna” – sna i onog što je istina, između večnog sna i istine. Sve u pesmi upućuje na nešto što je izvan sebe, a to je simbolizam.

Dve poslednje Dučićeve pesme: PUTNIK – čovek kao putnik na onom svetu; poslednji katren je najjači i govori o našoj sudbini, o našem neznanju o tome šta je na onom svetu > da bi se saznalo mora se biti tamo. Pesma je u suprotnosti. Mi smo strela koju je hitnuo onaj kome ne znamo imena; neznajući zbog čega smo izliveni, a vraćajući se tvorcu neznajući ko je on. Ono najbitnije je nesaznatljivo. POVRATAK – 1943. onome od koga/čega smo došli. Međa koja nas deli od njega kao Večnog, Istine, Tvorca. Pesnik > sličan njemu u prvom i poslednjem trenutku, u momentima graničnih situacija. Naš život kroz opis, pejsaž – kao kad se granica pomeri, ne ostavi traga, tako i naš život. Ovde je usavršio 12erac, uveo opkoračenje, rimu, put od parnasovstva do simbolizma. Poslednja knjiga Dučićeve poezije – LIRIKA, izdata je u Americi a izašla je istog dana kada je Dučić umro. Sadrži 23 pesme. Po njegovoj želji ''Liriku'' je trebalo pridružiti Večernjim pesmama. Ova tri Dučićeva ciklusa su vrh misaone, refleksivne, filozofske lirike u vezanom stihu. To je poezija koja neposredno prethodi pesmama Crnjanskog i Nastasijevića pisanim u slobodnom stihu. 1929. Dučić je izdao Sabrana dela i sam ih priredio. 1943. dodaće im i ''Liriku''. Pesme je podelio na: pesme sunca (Senke po vodi, Jadranski soneti), pesme ljubavi i smrti (pisane u 11-ercu i 12-ercu), rodoljubive (slabe) i pesme u prozi (ljupke i lepe). ''Gradovi i himere'' su posle Isidoinog naš najlepši putopis. U njemu Dučić govori o kulturi naroda kroz čiju zemlju prolazi. Njegov boravak u Jerusalimu odraziće se kasnije na hrišćanske motive njegove poezije. ''Blago cara Radovana'' predstavlja skup proznih razmišljanja o pojavama u ljudskom životu. Tu je Dučić rekao sve ono što nije u poeziji. SENKE PO VODI Zašto ''Senke po vodi''? Dučićeva parnasovske, programska pesma ''Moja poezija'' ili ''Poezija'' počinje:''Mirna kao mramor/hladna kao sena.'' To je čist parnasovski ideal: poezija skulpture, hladna, plastična, statična, impersonalna. Senke po vodi nisu ni mirne, ni hladne, ni statične, one su pokretljive, dinamične, trepere po vodi i to je jasan prelazak ka simbolizmu. Morska vrba  Vrba je personifikovana žena:''rasplela je kosu zelenu i dugu'', ''naliči na nimfu''. Nimfa je mitološko biće, kod nas ona je vila ali ovo je nimfa koja živi u drvetu, drijada, ona umire kada drvo poseku. Ona tužno šumi na vodom, nad morem. More je onaj svet u koje sunce zalazi i umire. More je mesto u koje odlaze duše umrlih. Narod veruje da duša umrlog nastanjuje posečeno drvo pa se zato na panj stavlja kamen da duh ne bi izašao. Od kamena na panju preko kamena na grobu nastao je nadgrobni spomenik (o ovome i sličnim religiozno-mitološkim temama u delima Veselina Čajkanovića). Dovoljan je prelaz sa nečega naizgled materijalnog kao što je pejzaž ka nečem metafizičkom kao što je duša da imamo nagoveštaj simbolizma. Jadranski soneti  Zašto soneti? Sonet je najsavršenija pesnička forma a moderna neguje kult zanata. Veliki pesnik pokazuje svoju veštinu upravo pišući sonet. Ove pesme su vezane za Mediteran a pejzaž je meditativan. Postoje i ''Dubrovačke

poeme'' koje je Dučić posvetio Dubrovniku. To su pesme lakog sadržaja i stilizacije sa primetnom ironijom prema životu Dubrovnika. Zimski pastel  Pesma ima 8 stihova podeljenih u dva katrena. Reč je o opisnoj pesmi u kojoj je sve ispevano u jednom dahu. Rima je paralelna, ženska, čista (kad se podudara i vrsta i mesto akcenta). Stih je simetrični 12-ereac. Slike su srezane po meri dva katrena. Pesma kao da ima okvir, a pesnik ga ''pravi'' dobrim poentiranjem, tek tada slika je završena. Na semantičkom planu sve vodi ka slici praznine i beline a na samo kraju je sat, simbol zle kobi u modernoj poeziji. Kad vreme prestane da teče, prestaće i poezija. Semantički plan se poklapa sa versifikacionim. Tipično opkoračenje: Zgurena na snegu seoska kapela Zebe u sred groblja. Nebesa su bela. Reč je o tzv. blagom opkoračenju jer nas vodi do prve cezure u drugom stihu. Jedna rečenica obuhvata ceo prvi i polovinu drugog stiha. Tako se semantička i stihovna granica ne podudaraju. Kadenciranje kojim se završava prva strofa: Niotkud ni vetra da se javi šumom, I zaplače gdegod za krstom, za humom. Na kraju pesme – novelistički obrt:''Sat, kada je najzad umrlo i vreme.'' U ovom stihu cezura, koja inače stoji iza 6. sloga pomerena je i sada je iza prve reči! Tako nas je Dučić naterao da doživljavamo vreme proticanja ostalih 11 slogova. Ovde Dučić za poentiranje koristi antikadencu (nagoveštene anticipativnom pauzom, upotrebom zareza) i opkoračenje. Jablanovi  Smisao pesme je egzistencijalni strah, strah od smrti. Jablanovi šume strah i on se oseća u celoj prirodi. Pesnik se plaši sebe jer strahuje za sopstveni život. Kada pesma dosegne vrhunac, Dučić će se poslužiti opkoračenjem: ...Ja se noćas bojim, Sebe, i ja strepim sam od svoje seni. Reč je o oštrom opkoračenju (seče se veza između reči koje čine odredbenu sintagmu) i antikadenci. Pesma počinje upitnim rečenicama. One doprinose dinamičkom kretanju intonacije, ona se talasa i tako se dobija muzikalnost stiha i strofe. (Opkoračenje je jedan od postupaka kojim se oblikuje intonacija stiha a podrazumeva nepodudaranje stihovne i sintaksičke granice, sintaksička jedinica se prenosi u naredni stih. Postoje dve vrste opkoračenja: iz stiha u stih i iz strofe u strofu. Prenos podrazumeva prenošenje jedne ili dve reči u narednu strofu. Kontraprenos podrazumeva da u stihu ostaje jedna ili dve reči a sve ostalo se prenosi. Npr. Daleke i crne, ko slutnje; snovi U toj mrtvoj noći pali su na vodu.

Kadenca podrazumeva padanje tona. Antikadenca podrazumeva da ton raste, drži se na visini jer nešto nije završeno često se nagoveštava upotrebom zareza. Polikadenca često se podudara sa cezurom i povezuje polustihove. Akordi  Verlenove programske stavove: sinesteziju, nesimetriju, muzikalnost Dučić prihvata i unosi u svoju programsku pesmu ''Akorde''. Akord, u muzičkoj umetnosti, podrazumeva istovremeno izvođenje tonova. Na početku ''Akorda'' Dučić se služi pomešanim čulnim utiscima – sinestezijom. On sluša u ''ljubičastoj noći''(ljubičasta je sasvim nova boja u našoj poeziji, to je metafizička boja nemačkih filozofa) kako ''zvezde šušte''. Zvezde trepere ali Dučić ovaj vizuelni podatak prenosi na nivo auditivnog. ''Akordi'' se završavaju kadenciranjem: ''mirno, tiho, monotono''. Ova pesma označava prelaz na postsimbolističku fazu. Sinestezija razbija onaj stilski dekor dosegnut u pesmama iz 1908. a s druge strane omogućava pesniku da dokuči nadčulno iskustvo. Dučić, nažalost, nije stigao do onoga do čega je stigao Rembo, približiće mu se Dis a stićiće ga Rastko. Rembo 1875. piše prijatelju: ''Hoću da budem pesnik i radim na tome da budem vidovit. Ne umem to da vam objasnim. Do nepoznatog treba dopreti rastrojstvom čula.'' Ovo je svojevrsno pesničko ludilo, ta vrsta rastrojstva je moguća u poeziji i nalazimo je u Disovoj ''Tamnici'' – komešanje čulnih utisaka. Bodler je, istini za volju, prvi u poeziju uveo pojam nepoznatog i traganje za njim:'' Kapetane, vodi taj brod do nepoznatog pa makar to bila i smrt.'' 1918. Dučić ulazi u novu, postsimbolističku fazu. Za vreme I svetskog rata na Krfu izlazi ''Krfski zabavnik'' kao dodatak ''Novina srpskih'' koji je uređivao Branko Lazarević. U ''Zabavniku'' izlaze prve pesme iz Dučićeve nove faze. U pitanju se opisne, pejzažne pesme kratkog stiha. Retka je i zanimljiva ova Dučićeva promena stiha. Dug stih omogućava razvijen opis i više naracije dok kratak stih traži jezgrovitost i svaka reč se jače oseća jer je važna, sa malo reči se mora puno reći. Prvi put se janije oseća jamb akcenti su u velikoj meri na parnim slogovima. Sunčane pesme su veliki niz deskriptivnih pesama: Polje, Svitanje, Sunce, Kiša, Noć, Nedelja... Sve su to čiste pojave u prirodi. Pesnički subjekat se povlači i ostavlja nas same pred pojavama u prirodi. Želi da pusti prirodu da se sama izrazi. Jutarnjih pesama ima najmanje. Prva pesma je Priča koja predstavlja uvod u sva tri ciklusa. To je na prvi pogled hladan opis. Sve je u odnosu posle-pre, pre-posle. U pitanju je hijastično ukrštanje. Neprekidno nastajenje i nestajanje je čisto zbivanje, stalno događanje u prirodi, točak života i smrti koji nas pokreće. Zato smo mi tragična bića, stalno se krećemo između početka i kraja i zato nikad ne vidimo suštinu, božje lice, jer kad ga vidimo nestajemo. Ogled o pesniku (Blago cara Radovana) je jezgro Dučićeve poetike. On tu kaže da se poezija rađa iz sudara dveju suprotnosti, u dodiru dvaju polova, ona izvire iz tačke sudara te dve suprotnosti. Sličnu teoriju imao je Laza Kostić, a ovaplotio je u svojim najboljim pesmama. Dučićeve Večernje pesme ovaploćuju taj ukrštaj starogrčkog i hrišćanskog. Ovaj ukrštaj antičkog i hrišćanskog daće sam vrh Dučićeve refleksivne lirike. Ta vrhunska misaona, refleksivna lirika je najdublji doživljaj božanstva. Takvu poeziju pisao je Helderlin, Rilke, a kod nas Dučić i Nastasijević.

Međa  Kad se jave na crti, Na kraju tuge i pira, Visoke planine smrti, I hladna jezera mira... Međa, crta je trenutak u kome se čovek suočava sa životnom grozom sopstvenog postojanja. Visoke planine su sam vrh života, životne ekstaze sa kojeg se sunovraćujemo u hladno jezero smrti. Međa je veća i od života i od smrti jer je ona mesto njihovog ukrštaja. Ova pesma potvrđuje Dučićevu tezu da je lirika metafizika. Moderna refleksivna lirika preuzima ulogu filozofije. Međa je ukrštaj života i smrti, crne ponoći i boje sunca, pokreta i mira. Put  Zakoračivši u prostor metafizike, vinuvši se izvan čulnog veliki pesnik uvek traga za božanskim, za nesaznatljivim. Najpre se našao na ''Međi'' a potom krenuo na ''Put''. Da pođem uz reku, sve do vrela, Da znam i izvor i ušće! Put vodi unazad, uz reku, a reka je sam život, proticanje, postojanje sveta. Šta želi pesnik da pronađe? I izvor/početak i ušće/kraj. On traga za iskonom a iskon je istovremeno i početak i kraj. On, putnik, hoće da zhvati vodu s ''čistog vrela''-žive vode, vode koja spaja izvor sa ušćem, sveta voda. Putnik  Ja sam taj putnik što je krenuo U prediskonsko prvo svitanje... Opet prepoznajemo spoj suprotnosti smrti život, tren i trajanje. Sabiranje suprotnosti vodi dubokom, gotovo induktivnom, promišljanju. ''Kao Reč čista nekad bačena'' Reč je logos, ono što tražimo tokom čitavog postojanja. Reč je ''bačena'', posejana. O sejaču i semenu govori Jovanovo jevanjđelje. Pesnik se obrađa Bogu (''Svemoćni!'') duh njegov vapije:'' Za čistim tragom prve kapije''. To je ona kapija preko koje smo ušli u ovaj svet. (''To je onaj život gde sam pao i ja'', ''Tamnica''). Slika čovekove sudbine modelovana je do savršenstva u naredna 4 stiha: Da strela s drugog kopna bačena, Ko zna za koju kob izlivena, Vrati se s ovog puta smračenaSvom strelcu kom i ne zna ime. U ova 4 stiha Dučić je sažeo tragiku ljudskog postojanja, njegov odnos prema Bogu i nesaznatljivost božanskog principa. Idući napred čovek se ustvari vraća onome koje hitnuo strelu/čoveka a da pri tome nikad ne saznaje ko je taj koji gospodari sudbinom njegovom. Mi napredujemo tako što se vraćamo tamo odakle smo krenuli.

Povratak  Kad moj prah, Tvorče, mirno pređe U grumen gline užežene, Tad neće više biti međe Između tebe i između mene. To je trenutak kad nestaju sve protivrečnosti. Poslednji katren sumira sliku čovekovog trajanja: Kao u sjaju novog dana, Dirnuta krilom vetra blaga, Grančica mirte zanjihana Ne ostavivši nigde traga. Grančica/čovek je pomerena i teži povratku u stanje pređašnje ravnoteže a za njom ne ostaje nikakav trag – otuda večita čovekova težnja da za sobom ostavi trag. Ovde je Dučić dosledno sledio stare Grke. Oni su čoveka predstavljali kao sovu koja izleti iz mraka u mlaz svetlosti i ponovo uleti u mrak. Život je tren i to je tema/poenta Dučićeve refleksivne lirike. -------------------------------------------------------------------------------------------------------------

M. PAVLOVIĆ: Dučić je složeniji književno-istorijski slučaj nego što izgleda. Do rata uglavnom umeren pesnik i pun poštovanja za uzore. Pavlović misli da prevazilazi svoje savremenike, francuske pesnike s kraja 19. veka. Argument protiv Dučića bio je taj da je za uzore odabrao drugorazredne pesnike (Sili-Pridom, de Renje, d Eredija), izbegavajući kolokvijalizam La Fajeta i Remboa, koji nije odgovarao nivou pismene normativnosti književnog jezika još neistančanog izraza. Najviše napadan zbog sadržaja (snobovski i monden, ali uistinu takav samo u malom broju pesama). Poezija mu je više koherentna, u izrazu i temama. Obraćao se svim pesničkim temama, postoji uslovna podela na: >istorijske (Carski soneti, Moja otadžbina, Dubrovačke poeme), >ljubavne, pesme >o prirodi i >misaone. Prve su najslabije i neizražavaju dublje saznanje istorije.

•

LJUBAVNE: Ljubavna poezija Dučićeva iako je hvaljena spada u slabiji deo njegovog stvaranja. Obiluju

plačevnim grimasama, enterijerima i galantnom ljubavlju u okruženju starih parkova, pseudoaristikratskih vila i sl. On niti analizira oblike savremene ljubavi, niti beleži moderno kretanje ljubavnog osećanja. Nije tražio niti je nalazio u ljubavi oblast filosofske i duhovne eksploracije. Za njega je ljubav utoliko prijatnija ukoliko se okruži osećajnim zapletima, stihovima i gorčinama koje ne koštaju mnogo. Ipak se izdvajaju: Pesma ljubavi, Pesma sutona i Pesma tišine (iskustva dublje patnje i refleksije). Većina ih čini sentimentalni brevijar, koji obiluje stereotipijama, bolećivošću, tugom, setom, jadom i bolom. Dučić pored navedenih pesama nije napisao nijednu prvorazrednu ljubavnu pesmu.

•

PESME O PRIRODI: poezija prirode je raznolika i razuđena, ponekad povezana sa ljubavnim sižeima, a tada

ima dosta konvencionalnosti i dekora. Neke imaju dodira sa Vojislavljevim realističkim pejzažima, ali sa određenijom poentom ne uvek u vezi sa slikom koja je data (Zalazak sunca, U sumraku, Novembar, Zimski pastel).

U drugim pesmama nastoji da pojača tajanstrvenost pejzaža i to je približavanje žanru simbolističke rafiniranosti. Bravurozni primer je Sat, izvanredna arhitektura akcenata, ali sadrži i poetske stereotipe: dan bolestan, mutan, nebo neprozirno, ruže prečesto umiru). I časovnici kod Dučića često izbijaju, zvona odjekuju. Takođe, u Tišini je to maniristička izveštačenost. Bolje su pesme u kojima je pesnik prikriveno prisutan:

•

Akordi: bogata skala zvukova u gradaciji; naizmeničan ritam zvuka i tišine, noćni pejzaž otkriva prisutnost bića

i uzbuđenost misaonog subjekta). •

Podne: neopisna, a precizna pesma, požarna i simetrična u isti mah, koja je sva u bleštavom kaleidoskopu

površina , tvrdina, agregatnih stanja, boja i mirisa. •

Jablanovi kao i većina „Jadranskih soneta” već su zreli trenuci jednog pesničkog izraza.

Posebno poglavlje i homogenu celinu čine pesme o prirodi i misaone pesme u ciklusima Jutarnji soneti, Večernje pesme, i Sunčane pesme. Ovde ima najbolja ostvarenja. Ovo je treći stupanj njegovih pesama o prirodi. Ponovo je objektivan, bez prisustva lirskog subjekta. Ali sada on ne objektiviše u dekoru nego u prirodi s kojojm pesnik neposredno i intuitivno opšti. Kao dobar pesnik ni ne pokušava da se neposredno izrazi, nego svoj doživljaj razvija do misaonih suština i pojavnih korelata, koje slaže u virtuozne kompozicije. U Večernjim pesmama ređaju se remek-dela jedno za drugim, gde je Dučićev stih, i tako visoko umetnički, zazvučao odjednom i žicom narodne poezije 8erac:

•

Međa: ezgistencijalni drhtaj na razmeđu svetova, pitanje ko čeka ma međi? Majstorski konkretizovan misaoni

prostor na početku pesme, čime je uneo vrhunski dramatski raspon...

•

Pesma: tragika čoveka pred ništavilom, pred prolaznošću (Dan ili ponoć šta li je?)

Sunčane pesme su opet objektivne, homogene, crtane oštro, u širokim prostorima prirode i svemira, ili šapnute u sluh podsvesnog, pesničkog i mitskog čula. Jedna za drugom ređaju se najkompletniji umetnički trenuci naše poezije: Polje, Svitanje, Suša, Ćuk, Mrak; Šuma, Sunce, Kiša, Omorina, Bar, Vetar, Noć, Bukva, Mravi.

•

MISAONE: i ovde ima onih koje su vezane za jednu subjektivnu, intimnu doživljajnu vibraciju, i onih koje su

date u oratorskom, bezličnom maniru.

•

Seta: objektivna pesma; suočava ljudske vrednosti, vrednosti srca, sa neumitnom pretnjom trajanja;

apokaliptični pejsaž – dramatična slika sutona – emotivna intenzifikacija kao nadoknada za prolaznost i kratkotrajnost života – ideja da srce ipak u sebi sadrži delove večitih načela. •

Zavet: iz druge knjige Sabranih dela, primer je uspele grandifikacije koja znači izražajno osvojenje u našoj

poeziji, koja ni u tom pogledu nije obilovala formulama. •

Gnezdo: slika razvijena do vizije sa bogatim misaonim prostorima u pozadini.

•

Beskrajna pesma: je poruka budućim naraštajima

•

Krila: jedna od najlepših Dučićevih pesama – izraz nostalgije za visokim prostorima i čistotom svetlosti. Pesnik

se projektuje u pticu čeznući istovremeno za nezemaljskim oblicima slobode i za smrću koja će biti nastavak uznesenja. Filozofski najambicioznije su Dučićeve pesme o velikim stvarima njegovog pesničkog kosmosa: Pesme Bogu, Pesme smrti, Pesme ženi, ali opet najlepše stvari o tim temema rekao je kada su ovi doživljaji bili u vezi sa

konkretnijim doživljajima, sa ličnijim aspektima. Gorčinom i zrelošću, i manjim insistiranjem oko umetničkih parada osvajaju kasnije pesme koje nisu ušle u izdanje Sabranih dela. Ovde spada i jedno od možda najtiših govorenja u našoj poeziji, pesma Natpis: motivi prostora i mraka, neizmernosti i zapitanosti pred tolikom širinom, more je crna ploča, sve je san i zamor, put između sna i istine; simbol zimzelenog drveta koje se tiho penje uz noć – opet ploču crnog mramora. PARADOKSALNI ZAKLJUČCI: 1.

Dučić je uložio ogroman napor i postigao veliki uspeh, da napiše dobar 12erac na našem jeziku i da postane majstor 11erca kao neparnog stiha preporučenog od simbolista. Ipak većinu najboljih pesama napisao je u metru romantičarske poezije: 7ercu, 8ercu, 9ercu pa i 10ercu.

hteo je da bude sledbenik francuskih učitelja poezije, a prevazišao je simboilizam, kao Rilke, George, Valeri i kasni Jejts.

Upotrebom aleksandrinca Dučić se odužuje ne samo Parnasu i neoparnasovcima, i „filozofskim” pesnicima s kraja 19.veka, nego i romantizmu, i klasicizmu 17.veka i pesnicima Plejade. Ipak sa velikom trojkom francuskog pesništva (Verlen, rembo, Malarme) nema mnogo zajedničkog, iako su mu se dopadali simbolisti. Sklonost simbolista traženjima u oblasti forme on nije preuzeo i tim odbacivanjem približio se Samenu. Čvrstoća njegovog izraza, preciznost njegovog opisa, mimoilaženje savremenog života i kolokvijalnog, živog i uličnog govora, ljubav za 12erac i karakteristično odsustvo smisla za ironiju i humor dovode ga sasvim blizu ranih , a naročito kasnih parnasista, koji nisu toliko apsolutni protivnici subjekta u poeziji koliko se to obično zamišlja. Dučićeva skolnost ka eksplicitnom filozofiranju odvaja ga i od simbolista i od parnasovaca: tu je blizak zauvek pomračenoj veličini pesnika Silija Pridoma. Takođe vezan je jako i za Alberta Samena: Samenova nostalgija za životom u Versaju ima svoju analogiju u Dučićevim evokacijama dubrovačkog života. PESME SIMBOLI: Mravi, Suncokreti, Bukva, Bor, Jablanovi; Igoove „Junske noći” – Sunčane pesme. OSNOVNE ODLIKE DUČIĆEVOG PESNIČKOG IZRAZA:

•

poetika kasnog Parnasa sa primesama simbolizma, ili kasni simbolizam u parnasovskoj prozodiji jasno

ograničavaju poetski prostor u kome se kreću njegove pesme; imao fantazije i ukusa u redukovanju stvarnosti više nego Rakić; •

poetika 12eračkih i 11eračkih katrena. Oko 12erca se najviše trudio;

•

veština dobro poentiranih, zaokrugljanih pesama u kojima se metaforički i deklarativni elementi prepliću u

jedinstveno deklamatorsko tkivo, ukus za fine muzičke ravnoteže i obrte, za male pauze i ne prejake akcente; •

STIH: ekspresivan, zvonak, zaokrugljen, logičan, slikovit, više ili manje povišenog tona, neprezasićen

smislom ali retko prazan; •

PESMA gotovo uvek ima jasnu logičku strukturu i dobro nađenu poentu;

•

METRIČKA PATETIKA – iz potrebe da se ispuni ceo metrički obrazac imao je skonost da bude patetičan i

sentimentalan, i da deklamuje kada nema baš mnogo da kaže; •

SKLONOST KA HIPERBOLI – često se u njegovim pesmama dešavaju sudbonosne stvari, suviše su često

mali drhtaji pitanja života i smrti, često i prečesto sve umire, ili ima tragični smisao koji značenjem simbola nije potkrepljen. -------------------------------------------------

B. POPOVIĆ: 32

•

Dva neprikosnovena elementa dela – TEMA I OBRADA.

•

Dučić je pesnik toplih osećanja, ljubavi i tuge – PRIRODA. ČOVEK, ŽENA

•

Obrada ovih tema stoji vrlo viskoko. Njegova dikcija je svestrano umetnička, a u koloritu uvek ima više

svetlosti i tona nego boje (Podne, Mala princeza) •

SAŽETOST UTISAKA – njegovi opisi su sama zbijena poezija.

-------------------------------------------------------

P. SLIJEPČEVIĆ: •

Prva zbirka 1901. objavljije neprestano u SKG. Pred novom Muzom čini kritičku smotru ranije poezije:

osuđuje naivnost, nerealnost, jezik, naročito raspričanost. Nadasve odbacije deklamaciju, tražeći nijansu osećanja i muziku reči po Verlenovom savetu. Iste godine prevodi Semenovu „Infantkinju”, uzorak svojih kasnijih pesama u prozi, od 1903. •

Pojava razvijenijih metafora i simbola. NOVE TEME – sumnja u mogućnost trajne ljubavi, dosada (MEFISTO –

život je van kategorija dobra i zla; u njemu pobeđuje samo sirova snaga). •

Pesme iz SKZ 1908. – već izgrađen pesnik. Njegova erudicija naginjala je ka fil. Istorije, vizije su sve više

prožete kosmičkim slikama – ciklusi o bogu, smrti, ženi – tri su osnovne poetske teme visoke poezije po Dučiću. •

Nije priznavao biografsku osnovu; njegove pesme nisu hronike već poetski tematski okupljene, U poslednjoj

fazi daje više proze, filozofira o najrazličitijimtemama u obliku pisama, putopisa, ogleda, članaka, meditacija. •

Zbirka LIRIKA se priključuje Večernjim pesmama: mahom pejzaž natopljen filozofijom rastanka. Samo čovek

ovde zna za tragičko suprotstavljanje smrti. NATPIS: rezime života i odlaganja zemne sujete u 3 strofe.

•

PATRIOTSKO NADAHNUĆE: Moja otadžbina – sklonost prema prošlosti; zadržava svoj opšti stav gordosti i

refleksije (pseudoaristokratizam). Slavi rat samo kao veličinu u nevolji; njegov ideal je mir. Carski soneti – nekadašnji sjaj Dušanove Srbije.

•

POETIKA: najveće pesničke inspiracije ne dolaze od društvene sredine ili specifične stvarnosti, nego od

ČOVEKA IZOLOVANOG I VANVREMENSKOG. Ne uvažava čak ni istorijski realizam – „veličina naroda nije u istoriji nego u legendi”. Bio je najdosledniji branitelj pesničkog školovanja koji je srpsku poeziju načinio simultanom s njenim evropskim tokovima.

•

VERSIFIKACIJA: veoma muzikalni stihovi. Počeo da peva u 6, 8, ređe u 10 – sve u trohejskim metrima

narodne poezije, Vojislavljev dugi stih, a od 90-tih 11 i 12erci (skoro isključivo). Varijacije kratkih, posebno neparnih jampskih stihova. Kontrast između kratkoće stihova ispunjenih uzvišenom i setnom filozofijom u Jesenjoj pesmi ovi banalni stihovi tako dobijaju dublje zvučanje i značenje. Muzika stihova još više leži u gustini sadržaja, varijacijama dužine. Tajna njihove mekote možda je u izbegavanju tvrdih suglasničkih grupa i isticanju dugih vokala.

•

JABLANOVI:

glavni dinamički udar nikad ne ostaje na istom mestu, izbegavajući monotoniju. Oskudna je

melodijski, što dolazi od sadržaja – ne radnja već štimung.

•

Stalno doterivanje – prerade pokazuju obogaćenje zapažanja, preciziranje izraza.

•

Uvek piše zaljubljeno – ljubav je izvor vaskolike poezije. Ženi podiže kult i žrtvenik; ona postaje

boginja, načelo, kob. U dodiru sa inostranstvom Dučić se ogrće skepsom i suzbija osećanje; strast se pretvara u filozofiju, a ljubav je viđena kao princip suprotan smrti koja je ipak uvek prati. Nova erotika u ZALASKU SUNCA – nema žene, već samo njenog ideala, himere. „Sve idealne drage su mrtve”. Potom ona nije više slutnja ili priviđenje, nego SAZNANJE. Poezija gubi draž materijalne istine, ali dobija eteričnost. Dučićeva večna draga slična je muzi poezije kojoj se zaveštava ceo život.

•

PRIRODA/PEJZAŽ: u njegovom predelu se iza materijalnih pojava dešava nešto duhovno što se samo

naslućuje. Prvo je pejzaž davao kao stanje duše (more u J. sonetima, šume reke, oblaci, drveće, sat). Kasnije priroda izrasta iz pesničke ličnosti kao zaseban svet: u poznim pesmama kratkog stiha.

•

MUZIKA: skoro programsko opisivanje zvukova ponekad prelazi u manir.

•

PUTOPISI: U pismima s puta pesnik je uvek sam. Turiste pominje samo kao predstavnike naroda, kao i

Nenadović, i to samo u početku. U Plavim legendama sreću se ljudi, ali koji su oličenje sirove snage ali i suviše delikatni. Zato se u pesmama zazivaju vizije o ljudima i narodima koji su tuda prolazili tokom istorije. Putopisi su rezonovanja o kulturi, istoriji i literaturi naroda. Naslov podvalči to što Dučić nigde ne govori o savremenim prilikama. Slike prirode date genijalnim zapaženjem pravog liričara.

•

MISAONI PESNIK: prožimanje emocije meditacijom. Najviše filozofsko-istorijska pitanja – uvek se vraća na

problem kulture, posmatrjući istoriju kao mit. •

Ima kozerskih uopštavanja

U pozadini Dučićeve poezije nazire se STRAH OD SMRTI, ali ne kao takav, već od smrti kao naličja života. Svuda njen ponor, zločinbezuslovnost, negacija smisla i pravde – jedini ugao u kom ne vlada njen užasni zakon jeste srce. S početka, Dučićev bol odista je bio literaran i filozofski nego ličan: epidemia romantica. Kasnije, slika će ostati ista, ali će se držanje promeniti: rezignantna vedrina. Kao pesnik isključivo liričar. Njega zanima sudbina čovečanstva i kosmosa, a ne pojedinca. I kad daje neku istorijsku pojavu, stilizuje je pesnički i filozofski.

•

OGLEDI: „Moji saputnici”; istorisko-naučno delo „Grof Sava Vladisavljević”

-----------------------------------------

N. MIRKOVIĆ: „Mostarski trolist” – Dučić, Šantić, Ćorović. Ispočetka mahom ljubavna poezija, mnogo ječe naglašen lični život. voli aktivnost glagola, izraze s akustičkim značenjem i tehniku koja čini utisak kretanja. Subjektivne refleksije su podređene i proistču iz slike. Prva knjiga (1901) oličenje je dvojnosti njegove poezije toga doba (mostarski period/fra.orjentacija). Francuski uticaj: 1898-1908. do 1900. Igo, Mise. 1900-03: Parnas (statičko slikanje pejzaža), de Lil, Eredija. Posle 1903: Penije, Samen. Posle 1908: zrelo stvaranje – sinteza pravilnosti francuske forme i nacionalnog melodijskog osećanja forme.

•

PESME O STVARALAŠTVU I POEZIJI: Delo, Pesma, Moja poezija – smatra se apologijom parnasovske

impersonabilnosti, dok je njena tendencija suprotna – treba sve okrenuti licem prema duši samog subjekta, pa i najosnovnije osećanje forme bez obzira na spoljašnju lepotu, Put, Sonata, Snovi, Duša, Karaj, Pauk - savršenstvo um.dela je nesvesnost.

•

Odbijao je fr. Vers libre; smatrajući da on preterano olakšava posao, dovodi do ponavljanja i suvišnosti i da

mu nedostaje discipline i određene linije. Zato se držao strogih formi, načela parnasovaca. Povlači se u zatvoren oblik soneta, sužava obim pesama da bi sprečio rasplinjavanje (c. DUŠA – tercine: dve razvijaju, poslednje je prekida i poentira). Problem oblika sa pravim završetkom, a ipak na nacionalnoj melodijskoj osnovi bio je rešen do 1908. Nakon ove godine, sledeća etapa: razlika je u intenzitetu inspiracije i u odnosu svesti prema njoj. I osećanje prirode prelazi ka čvrstom, vidljivom (primorje - kontinentalno). Posle 1908, slike simbola su uvek slike pojmova, nikada slike raspročoženja. Do 1912. najstroža simetrija u strukturi, melodijski element je ograničen; nakon toga prekida sa monofono vođenom melodijom – otud često opkoračenje kao često tehničko sredtvo kojim se uklanja simetrija.

•

Poezija koja se posle 1908. kretala u razmerima aleksandrinca, dobija nakon 1908. najrazličitije ritmove,

mnogo daktila, pokušaje jamba pomoću predmetaka – SETA. Sunčane pesme predstavljaju potpunu sintezu dučićeve poetske filozofije, prema N.

•

PEJZAŽ: prolazi kroz sve mene formalnog razvitka. More (život, žena): Jadranski soneti – pejzaž uglavnom iz

najfinijih utisaka sluha i akustičkih slika. Isto i u Plavim legendama. U Putopisima iz Švajcarske i Jonskog mora: sputavajuća lepota Alpa koja davi / apoteoza mora. GRADOVI I HIMERE: 1930. SabDela, pa 1940. inače po časopisima

ALPI: PROSTOR: simboličko doživljavanje astralne ravni, uzvišenog i transcedencije šv. Glečera. Sve izgelda sjajno, ali tašto. Pejzaž koji nagoni želje da postanu skučene i ograničene. Ekipa iz hotela – pojedinačni predstavnici evropskih naroda služe mu da bi, možda preterano uopšteno izvukao zaključke o nacionalnim osobenostima u generalnom smislu. Ipak, sve to je povod za više filozofske refleksije (o smehu, o poetskom doživljaju prirode – Rusoova postojbina). Lik male poljakinje izvor je refleksija o ženskoj naravi. Priroda večita dihotomija: demijurg / razoriteljka.

ŽENEVA: grad bez duše – ovaj primarni utisak motiviše širu priču o istoriji religije – Luter i kalvinizam – kako ova neljudska religija utiče na moralnu i duhovnu fizionomiju svoje pastve: „tužni produkt kalvinizma”. Svemu nedostaje duboka poezija. „Ceo ovaj raj izgleda kao vrh nekog velikog hotela”. Dva najznatnija duha – KALVIN I RUSO. O Rusoovom begu iz Ženeve: prezrenje sopstvenog naroda velikih ljudi u stvari je „ogorčena i očajna forma lepe i nedodirljive čovekove ljubavi za otadžbinu”, gde je pravi patriotizam – moje u drugom.

IZ FRANCUSKE: PARIZ – E TO JE GRAD S DUHOM! Kulturni centar sveg čovečanstva, zemlja koje je davala najveće kraljeve i vojskovođe, filozofe, književnike i ljubavnike. Raspravlja o duhovitosti i ko je od evropskih naroda poseduje. Opisuje srpske studente i emigraciju u Parizu.

SA JONSKOG MORA: KRF: ŽENA I MORE – dva elementa iz kojih nastaje svet. Otvoreno more – „očajna praznina, pa ipak nije monotona i dosadna” – malarmeovska opsednutost azurom. Suštinska veza postoji i između mora i smrti – misli o njoj specifično opsedaju čoveka koji se nalazi na pučini, zato što baš neizmernost njenog prostora opominje na tužnu ograničenost života. Sve ovo dao je kao dijalog sa Holanđankom. Tipičan postupak može se svesti na ovu vrstu refleksija, širokih i asocijativnih, koje ukazuju na ogromnu erudiciju piščevu, a koje se smenjuju sa opservacijom spoljašnjeg (klasični putpoisni elementi u opisu pejzaža). „Sve je ovde legenda” – skoro manir u pripovedanju.

IZ ITALIJE: RIM: golema kulturno-istorijska tradicija: „Sve je ovde BILO veliko, i dobro i zlo”. Večiti grad će i kod Dučića (bez izuzetka) izazvati večite misli: tragedija velikih ljudi je što žele da potčine smrt, te umiru da bi živeli, da bi izbegli zaborav – kobnijeg paradoksa nema u celoj čovekovoj sudbini.

IZ GRČKE: DELFI – pismo najprožetije mitološkim i legendarnim reminiscencijama – HERONEJSKI GRANITNI LAV (grobnica grčke slobode i državnosti koju je sahranio makedonski kralj Filip), pad Tebe. Neizostavan topos vaskolike književnosti i umetnosti – „savršena ravnosušnost stvari u prirodi prema tragičnim stvarima u ljudskom životu”. OPSESIJA SLUHA – „jer sve je muzika, i samo ono što nije muzičko, mrtvo je zanavek”. PAGANIZAM – „malo je trebalo da Apolon obori Hrista. To se videlo za vreme renesanse...”

IZ ŠPANIJE: AVILA – opis Avile povezuje sa njenom religijskom istorijom; čitavo pismo je svojevrsna pohvala božanstvenog i čudovišnog života sv. Tereze. Španska vera je jezovita, ortodoksna, svirepa – bez milosrđa, osnove hrišćanstva. Daje primere najveće verske netolerancije: Ignacio Lojola i Filip II.

IZ GRČKE: ATINA: tri velike osnove antičkog sveta: LEPOTA – IDEJA – TIŠINA (kosmos – religija arhitektura). Samo narod koji je imao sopstvenu nacionalnu religiju mogao je stvoriti istu takvu umetnost. Da su Sloveni razvili i zadržali stara paganska božanstva... BOL nikada nije bio izvor inspiracije grčkim umetnicima, dok je hrišćanstvo njega napravilo zaveštanjem samog Hrista.

IZ PALESTINE: JERUSALIM – „Sve je ovde aluzija, simbol i opomena”. U nasleđima duha pesnik simbolista uvek traži sopstvenu relaciju: mit, alegorija, parabola. Noć na Getsimanskom jezeru. Zid plača – Jevreji su najveći robovi, a ne mučenici. Srpski narod najveći je Hrišćanin – herojstvo i mučeništvo, a to su Hristovi atributi. Srbi su bili mač slave Hristove na ovoj strani Evrope...

10.

IZ EGIPTA: KAIRO – „savršena praznina zamlje, neba i mora”. Grobnice faraona, Nil...

-------------------------------------------------------

J. DERETIĆ:

Bio je opsednut svetom, naročito „velikim i umnim Zapadom”. Do prvog svetskog rata i između dva rata vršio je razne funkcije u diplomatiji. Određuje ga mirno i postojano kretanje od nizina ka visinama, od skromnih početaka do ranga „kneza pesnika”, a sve to bez prevelikih potresa, sumnji, teškoća. Prva pesma izašla u somborskom listu „Golub”. Sporo i postupno se razvijao do majstora. TRI FAZE:

VOJISLAVOVSKA, do dolaska u Ženevu, u kojoj se razvija u okvirima domaće pesničke tradicije;

PARNASO-SIMBOLISTIČKA, do Prvog svetskog rata, u kojoj radikalno raskida s prethodnom fazom i stvara pod uticajem francuza; ka otmenosti i savršenstvu forme;

POSTSIMBOLISTIČKA, od Prvog svetskog rata pa nadalje, kada dostiže misaonu i umetničku zrelost.

•

Prva zbirka: Pesme (1901), Mostar. Ona predstavlja Dučića na prelazu između prve i druge

faze. Preovlađuje rani Dučić, iz vremena pre odlaska u Ženevu, koji je još pod uticajem Vojislava i Zmaja. Ovde je došla do izražaja još jedna stilska i tematska crta, zajednička romatizmu i vojislavizmu – orijentalizam. Ljubavne čežnje rani Dučić izražava u istočnjačkom ambijentu, preko ženskih likova muslimanskih pesnika. Ideal lepote je istočna Laura – Lejila. Ovde se nalaze i pesme novog Dučića koji se rađao posle odlaska na Zapad – Jadranski soneti, i jedna od najpoznatijih njegovih pesama Zalazak sunca. •

Druga zbirka: Pesme (1908) karakteristična je za drugu, parnasosimbolističku fazu. Sadrži ono što je

preživelo strogi izbor iz prve i pesme nastale u međuvremenu. Ovde se nalaze neki od njegovih najglavnijih pesničkih ciklusa: Senke po vodi, Jadranski soneti, Dubrovačke poeme, Duša i noć i Plave legende, koji će ostati neizmenjeni u konačnoj redakciji, uz ciklus Antički motivi, s poslednjim odjecima vojislavizma koji će kasnije biti odbačen. •

„Sabrana dela” (1929) donose konačne redakcije svih pesama, kao antologijskog izbora, čime se odrekao

svega što nije obuhvatio izborom. •

Lirika (1943), USA je poslednje objavljeno delo, s napomenom da treba da budu uključene u ciklus Večernje

pesme, u I knjizi Sabranih dela. TEŽNJA KA SAVRŠENSTVU – pokretački princip. Stvaralačka samodisciplina, nadilaženje dostignutog, misaono produbljivanje, neprestani RAD, tematizovanje naslova i udruživanje u cikluse koji se slažu u veće celine knjige... POETIKA: tri velike istine: BOG, LJUBAV, SMRT. Programska opredeljenost obeležila je čitavo njegovo delo. Zbog visokog zahteva javlja se i prenapregnutost pesničkog jezika, koja se ispoljava kako u pretencioznom isticanju velikih, sudbinskih tema u naslove pesama i ciklusa tako i u hipertrofiranoj simbolici, u nastojanju da u svakom detalju vidi sudbinsko. Iz ovoga proizilaze i ostale slabosti: nekonkretnost, nedostatak neposrednosti, česta pojava apstraktnih, sentencioznih uopštavanja u stihu, težnja ka uzvišenom stilu i svečanoj, patetičnoj dikciji. LJUBAVNA LIRIKA: nikada o konkretnom doživljaju, o konkretnoj ženi, nego uvek o Ženi kao takvoj, o ljubavi kao takvoj. Iščezava lik idealne drage. Umesto nje – žena „boginja ohola i preka”, koja u sebi nosi „više zakon sveta nego zakon srca”. Pobuđuje više refleksije o ljubavi, životu i smrti nego osećanja. Ljubav – nestvarna, apstraktna, izmišljena, mondenska, pre literarno nego stvarno osećanje – velika tema, ne lični doživljaj. Zalazak sunca:

Najosobenija pesma zasnovana na neobičnoj ideji: dok zalazi sunce pesnik misli o nepoznatoj ženi na drugoj obali mora koja je i sama obuzeta ljubavnom čežnjom prema njemu u tom trenutku, takođe nepoznatom. Tradicionalni motiv – ljubav pesnika prema nepoznatoj – preokrenuo se u ljubav nepoznate prema pesniku. Važna je potreba da se žena uzdigne, da se njen lik obavije velom tajanstvene tuge, da se prikaže u kraljevskom sjaju. Dva kontrastna pejzaža:

prisan, u unutrašnjosti, ali na domaku mora u kome pesnik gradi svoj san;

daleki, „preko triju mora”, s „vrhovima okeana” i znacima drevne kulture u kome nepoznata tuguje za njim. Iz sjajne slike pejzaža rađa se slika pesnikove tužne i setne duše.

Pesma sutona: Izražava duševno stanje kada se ona čeka bez nade da će doći. Ipak, njen nedolazak ne izaziva provalu osećanja, već emocije bivaju potisnute mislima o njenoj ne/pojavi. Pesnik uranja u mirnu filozofski intoniranu kontemplaciju u čijem je središtu misao da je njome ipak ispunjeno sve što ga okružava. Kontemplacija prevladava izvorni doživljaj i otkriva dublji smisao ljubavi, „metafiziku osećanja”. Kasnije je Dučić manje pisao ljubavne pesme, ali sve one se odlikuju zrelom, sublimnom lepotom i subinom misli i osećanja (Pesma ljubavi, Pesma sutona, Pesma tišine, Pesma umiranja i sl.) RODOLJUBIVA LIRIKA: težnja ka velelepnom i izuzetnom. Ciklusi „Carski soneti” i „Moja otadžbina” – slava, pobeda, zastave, carstvo – osnovni su pojmovi o kojima peva, svečanim i uzvišenim tonom. Osećanje ponosa i veličine, trijumfalni marševi ratnika, sentenciozne misli o pobedi. Himna pobednika, Hercegovina ISTORIJSKA LIRIKA: dve udaljene epohe naše prošlosti: Dušanovo carstvo i stari Dubrovnik. Carski soneti pevaju o Dušanu koji je glavni nacionalni junak. Ovde otkriva veličinu i sjaj u punoj snazi carstva. Sve je hiperbolisano. U Dubrovačkim pesmama (9 narativnih pesama od po 4 katrena) donose prizore, ličnisti i događaje starog Dubrovnika s izvanradnim osećajem za ambijent. Izrazit smisao za objektivnu narativnu poeziju, a sa Jadranskim sonetima ovaj ciklus predstavlja najveći domet druge, parnasovske faze. Tu je lirski sveden u objektivnosti i nije raspričan – sentencioznost i zbijenost. PLAVE LEGENDE – pesme u prozi, kratke poetsko-simbolične pripovetke. PESME O PRIRODI – više nego ljubavni i rodoljubivi, Dučić je pesnik prirode. U tom smislu on se kreće od deskriptivnog ka misoano-simboličkom načelu. Deskripcije ima najviše u ranim pesmama a najptpuniji izraz dobila je u ciklusu Jadranski soneti. PEJZAŽ KAO STANJE DUŠE.

•

Raspoloženja: spokoj, melanholičnost, usamljenost, mir, misli o večnosti i breskraju.

•

Depersonalizacija ide uporedo sa dekonkretizacijom slika iz prirode, sa sužavanjem njhovog ubutrašnjeg

prostora i pojačavanjem značenja, prerastanjem slika u simbole. Krajnji izraz tog procesa su pesme-simboli, gde je opis povod za isticanje dubljih, nevidljivih značenja. Takve pesme javljaju se vrlo rano, još u cilklusu „Senke na vodi”:

U sumraku, Morske vrba, Zimski pastel, Jablanovi (emocionalna napetost kroz vezu između

jablanova u mirnoj noći nad mirnim vodama i ustreptalosti pesnikove duše). U poslednjoj fazi – redukcija i deskriptivnog i emocionalnog: važnost misli i simbola, u ciklusima Jutarnje pesme, Večernje pesme i Sunčane pesme – važna je vrlo svetlosna simbolika, kontrasti svetlosti i tame. Sve te pesme su pesnikov napor da misaono dođe u kontakt sa onostranim, metafizičkim.

MISAONE PESME: misaonost je najviše izražena u III periodu. Neke pesme su vrlo pretenciozna i više izraz svetske mudrosti nego subjektivne misaone uznemirenosti, kakva je većina pesama u II fazi. Kasnije se od pomodnog svetskog pesnika preobražava u pesnika filozofa. Smatrao je da je lirika najveći stepen filozofije, i da je lirski pesnik filozof koji ide do krajnje granice transcedentnog i opšteg. Izražava: usamljenost, ljubav, težnju ka visinama, religioznu žudnju, pomirenost sa smrću, u pesmama Nomadi, Srce, Zavet, Krila (izraz duhovnog stremljenja ka visinama, leta u nebeska prstranstva, težnje da se sve posmatra kao delić univerzuma), Zaborav, Čovek govori Bogu. STIL: jednostavan, jasan, precizan, eksplicitan. Omiljeni oblik – SONET, kao romanska tvorevina i STIH: najčešće 11erac i 12erac francuske tradicije, u 7,8,9,10 narodne pesme. PROZA: mnogo obimnija od poezije – GRANIČNE, NEFIKCIONALNE FORME: putopis, filosofske maksime i eseji, književna kritika i esejistika, istorija, umetnička kritika, publicistika. GRADOVI I HIMERE: 10 putopisa koje je stvarao 40 godina. Prvo pismo (iz Ženeve – II iz CH) objavljeno je 1900, a knjiga je u celini izašla 1940. To su savršeno pisani tekstovi, koji spadaju u najviše artističke domete srpske proze. Ovde on ne priča samo o svojim putovanjima, ne pruža putopise u uobičajenom smislu nego daje putopisne eseje prepletene književne i kulturne istorije s poetskim slikama zemalja, gradova, naroda. Sve vreme trudi se da obuhvati davna vremena. Najviše ga zaokuplja helenski svet kojem posvećuje 3 pisma: dva iz Grčke i jedno s Jonskog mora (Delfi, Atina, Krf). Postupak: neposredan doživljaj prirode čoveka od erudicije koji tražeći tragove prošlosti teži da uspostavi duhovni kontakt sa istorijom i kuturom tuđih naroda i zemalja. Sadašnjost se izostavlja, prećutkuje ili prezire, a pred istorijom se otkriva kao egzaltirani zaljubljenik. Ipak u razmišljanja nema dubine ni originalnosti, ali pred prirodom Dučić je uvek pesnik: ponesen, rečit, zaokupljen velikim i sudbinskim.

MILAN RAKIĆ

(1876-1938) J. SKERLIĆ:

PESME (1904): Čitaoci SKG, gde se Rakić pojavio i razvio, osetili su da s njim nešto novije i mislenije ulazi u našu poeziju. Objavljivao pod pseudonimom Z i polako privlačio pažnju, sticao glas solidnog talenta...

•

VRLINA: pesme su JASNE, a to dolazi od uticaja francuske. U preciznom stilu, u odsustvu ukrasa, koje često

ide do izvesne suvoće, on je razvio bitne pesničke motive. •

Pesimistička, gotovo budistička žica, konstatovanje sveopšte ljudske bede i prolaznosti, uverenje da je

ceo život jednoliko večito klaćenje šetalice od obmane do razočaranja, da je naš opstanak samo postupno krhanje lomnih iluzija pod maljem stvarnosti, da je smrt jedini mir i jedina uteha. Ipak, Rakić pred licem smrti uzima filozofsku mirnoću antičkih mudraca, ali on takođe i prkosi toj sili. •

SVAKODNEVNOST: još bedniji uticaj jedne mrtve sredine sa još bednijim interesima, silniji je i kobniji. Tu

čovek stari bez mladosti, vene bez cvetanja, umire bez življenja. To pronalazi u beogradskim pejzažima, iz kojih čita teret i zadah nesrećnoga Istoka. U atmosferi blata život je samo životarenje, i monotonija palanačke egzistencije pritiska kao mora ljudske duše. •

ZAMERKA: Nadanut Alfredom de Vinjiem i Lekontom de Lilom, njihovom poezijom pesimizma i moralnog

stojicizma, i naprijateljski raspoložen prema strujanjima života. Taj kontemplativni pesimizam vidi kao neplodnu vrstu poezije. To je problematika prošlosti, a trebalo bi pisati rečima nade, vere i poleta... I ONO POZNATO ZALAGAJE ZA POEZIJU ZDRAVLJA.

NOVE PESME (1912): Konstatovanje sporog pisanja cele generacije. Od toga pati i Rakić, ali mu oprašta, jer kvalitet u njegovom slučaju nadvladava količinu. Iz njegove zbirke izišla je čitava pesnička škola, a jedna pesma iz nove knjige vredi koliko cele zbirke pesnika koji pesme sipaju iz rukava. Jedini Rakić nije potpao pod uticaj Vojislava kada je počeo. Sada je dao punu meru, i to vrlo visoku. Veliča ga kao Zapadnjaka i intelektualca, pravog čoveka, konačno, među nama, na visini moderne misli, i duha moderno razvijenog čoveka. On za sedam kopalja nadmaša nadničare slika i zanatlije strofe. Od Sterije se nije pojavio intelektualniji pesnik, ali Rakić ima jednu veliku nadmoćnost u odnosu na starije pesnike: istovremeno je i misaon i topao, književan i neposredan, i rečit i prirodan, opštečovečanske poezije i refleksivne u višem smislu.

•

PATRIOTSKE PESME: pokazuju šta je novo uneo u našu poeziju: savremeni patriotizam bez fraza, diskretan i

racionalan. Svesna, razumna ljubav prema svome narodu izražena najbolje u pesmi „Na Gazi-mestanu”. •

DUČIĆ/RAKIĆ: u pogledu forme on je svakako na prvom mestu. Dučić je fluidan pesnik, a Rakić metalan, sa

svojim zvonkim zvukom i čistim stihovima, koji odjekuju zvukom plemenitog metala.

•

STIHOVI: besprekorni u mirnoj euritmiji i mramornoj lepoti, i to Skerlić vidi kao poslednju reč u našoj poeziji.

Na sve strane zaokrugljenost, čistota, jasnost, pravilnost, harmoničnost. Ipak ističe pesmu „Zimska noć”, gde ne preteruje u versifikatorskoj veštini, nego prostim i prirodnim rečima pravi velike umetničke efekte. •

Nove pesme uzima kao najbolje napisano od Vojislava, za 20 godina. Ta zbirka je ponos naše književne

scene. Rakić je uspeo da bude pesnik bez poziranja, dubok bez nejasnosti, rečit bez emfaze, uzbuđen bez patosa. -----------------------------------------------------

JOVAN DUČIĆ: Rezervisano govori o slobodnom stihu, napominjući da su Rakić i on sam u doba njegovog procvata (1895-1915) pisali u najstrože vezanim strofama i odmerenim stihovima. Rakić je 12-erac doveo do savršenstva – ima u njegovoj pesmi nečeg narativnog, nešto što su epske siline kojoj je samo taj formalini obruč odgovarao.

------------------------------------ISIDORA SEKULIĆ: RAKIĆ POET I NJEGOVA POEZIJA Rakić je bio od onih koji po nagonu idu u metamorfoze, u razne egzistencije. Imao je unutrašnje ironično oko, bio nerazdvojan od francuske literature, ali odlično poznavao i Ruse. Rezultat njegovog života, rada i stvaranja ima s jedne strane jednu knjigu, a s druge izvanrednu ličnost. On se ne daje mnogo ni dedukciji ni indukciji. Nikada se nije činio objektom, i kad ga postavite kao objekt, više ga ne poznajete dobro. On ćuti jednom glatkom svilenošću, ironijom, neukrašenošću, odsustvom oznaka i razmaka. Uverena je da nije izvodio zaključke iz svoje poezije, niti iz svoje zbirke, ili je izveo jedan jedini, očišćen od svih senčenja, otkinut od svih mostova, kako se i mora izvoditi zaključak. A taj je bio: dosta za javnost mojih iluzija i snova, mojih istina. Ipak Rakić je jedinom svojom zbirkom dao poeziju jednog života, a ne poeziju „svog slučaja”. PESMA kao mozaički poređan i svileno gladak šljunak preko kojeg teče čista gorska voda. On stoji između dva ekstrema kojima se spreže definicija pesnika, ali stoji na jednoj konkretnoj tačci, čas bliže čas dalje aristokratskoj vrsti misli, jezika i oblika; čas bliže čas dalje pesniku večitog trećeg staleža koji peva radi večne poezje i radi večne revolucije u životu.

•

ORIGINALNA INTONACIJA: imao je dar spoja muzičkog i poetskog. On je u tehniku stihotvorca uneo

NOVU MUZIKU: svaka njegova pesma je jedan zatvoren rezonator, ali jedan zvučni prostor koji ima moć i osetljivost čovečijih grudi pri pevanju. Taman glas, blag manir i mislilačko strpljenje. RITAM pregledan kao partitura, nešto je SUV I OŠTAR, srbijanski, ali je zato kadenca orijentalna, muklo strasna.

•

IDEAL: da pesma bude laka, da stroge proporcije unište težinu. Zato je nekada znao da preseče misao, samo

da mu stihovi ne otežaju.

•

JEZIK MUZIČKE GRACIOZNOSTI: odsustvom raskošnih figura, sitnim opisnim crtama uz minimum reči i

konkretnost potpune iskrenosti. Sklad i ritam – stvar vizije. Malo figura je unosio u pesme. Gradio je na istinu reda i ritma. Rakić je sav postojao materijalno i nije bio romantična priroda, a zato i nema velikih simbola.

•

FIZIČKA DRAMA TELA I PROLAZNOSTI: dobrim svojim delom njegova zbirka predstavlja razvijenu poemu

o lepoti zemaljskog života, sa bogom Erosom i sa ženom u zajednici. Čovek i žena, to je toplota sveta. Ali iz bogatog fizičkog bića izvire PESIMIZAM: radosti su često pomućene i rasvešćene. Ali se i tuge osto tako rasvešćuju. U radostima tela nije lascivan, a u pesimizmu nije malodušan. On je HRABAR. ISKRENA PESMA: inspiracija je došla od usrećenog tela, od napetosti žila i mišića i nadmenosti svakog živca u navali telesnog uzbuđenja i radovanja.

•

PROBLEM LJUBAVI I SEKSA KOD MUŠKARCA : pesimizam od fizičke prirode. Uzbuđeno telo preobraća i

ličnost i duh u prirodna, impersonalna sredstva, a ljubav bi trebalo da vrati princip personalnosti, tj. duha. Ali iskrena pesma iskreno govori da muškarac voli samo svoju žudnju. A ne predmet žudnje. Proizilazi SUKOB: ljubav kao pad u čulnost, i ljubav kao ideja i životni smisao. Praiskonska plot se ne menja: žena voli lasku i laž, koji reduciraju snagu tela i strasti. Muškarac time pada, zadovoljava ćud žene i laska i laže, ali istovremeno i svesti i sveti saznanjem da u ženi voli samo sebe samog. Radost tela nema s ljubavlju duše nikakve veze. Rakić je ispisao poeziju istine fizčke topline u manifestacijama svih čula i organa, a to je snaga i potpunost života. Međutm, pošto je sve buktalo i gorelo pojavi se u životu pesimistički trenutak. Rakić je za to našao dobar izraz: otmeni bol. Rakićev pesimizam je ambivalentan: a) orijentalni pesimizam fizičkog bića koje po nagonu želi sreću, iako svakog trenutka zna da je sreća ona reč u kojoj ima najmanje smisla, a delimično i b) pesimizam inteligencije, pronicanja u stvari, svirepog predviđanja, superiornog mirnog znanja. On je filozofija, a uglavnom moral. Oštro pronicanje nije talenat nego prokletstvo. Zato će Rakić često pevati strast, slast i samozaborav, jer se i telom proniče, a možda pre svega telom.

•

TELO: duboko je je zaronio u gnostičke moći tela, kao u male ekspedicije koje vode do tačke preko koje

čovek ne može dalje, nego da s pesimizmom gleda kraj puta. Telesni pesimizam nad srećom i uživanjem u želji da se zaboravi činjenica života. Za Rakića pesnika život je značio umetnost, veselu ili tužnu, ali umetnost, ostvarivanje sebe svim svojim moćima. Jedna operativna magija čula, pre svega, i zato je izbegavao apstraktnu suvu misao u poeziji, jer nije voleo ograničenost. Ali ostajao je u svakidašnjici pesimizma ne dižući se do religijski svetlih oblasti tuge.

•

ODNOS PREMA PRIRODI: u prirodi je video samo moć koja život daje i život uzima, a između toga

dvoga snabdeva čoveka čudnim snagama i sredstvima za opstanak, za borbu, za uživanja: daje živce i čula, umetničke temperamente i tvoračke odnose prema pojavama sveta i na vrhuncu svega, daje gorčinu, pesimizam, misao. Rakić je pesimizam sublimirao u životnoj misaonoj poeziji, jer je misao pratio kroz fizički život, kroz prirodu a ne metafizičko. U jednoj pesmi optužio je misao za sva zla, smatra je razaračem ideala, vidi je konkretno i čulno kao besnu zver. *** u času kad zavlada mir kraj mene širom...

•

DOLAP: misao teži da uspostavi tehniku života, a tehnika uvek ima numetnički ritam jednolikosti, prisiljavanja,

navike, poslušnosti. Tehnika života je težak društveni problem, a problemu tehnike u životu Rakić je dao jednu od svojih najsugestivnijih pesama. Dužnost i služba prikivaju za jedno mesto, a život i vreme odmiču tačno za meru prikovanosti. Najzad se tehnika i vreme slože u jednoj tačci i prostora i vremena: u grobu. Sve je blato.

•

MOTIV PROPADANJA I PROLAZNOSTI: posmatrao je to bez filozofije i bez religije, sa gorčinom, sa

stradanjem u kojem je možda bilo više gordosti nego hrabrosti. Fizički skroz pozitivan, ritmički silan i neumoljv, Rakić je shvatao smrt kao udarac i prekid, ali nije shvatao starost i bolest, dezagregaciju i aritmiju. Bio

je mučen problemom vremena. REŠENJE: UNIŠTENJE I STAROSTI I SMRTI ŽIVOTOM NA PREČAC, u jednom trenu.

•

STARENJE U SREDIŠTU PESIMIZMA: ono izaziva nemir i predosećanje starosti, i mnoge strofe posvetio je

neminovnosti koja sve u životu, pa i umetničko stvaranje lišava realističkog smisla i radosti. Starenje uništava čula. Zato piše „OČAJNU PESMU”, zato što se grozi od pomisli da će „čula redom da zaneme”. Pre umrtvljenja čula dolazi očaj, ne molitva. Starost je za njega bila veća tragedija od smrti koja dolazi iz života, koja izaziva starenje i bolest, rastakanje, a samim tim i ponižavanje. Sa smrću nema borbe, nema jauka.

•

NEDOSTATAK: na glavnoj tačci – na velikom problemu njegova tela i duha. Nerazvijenost misli o odnosu

života i prolaznosti. Obradio je i temu fizičkog straha od neživota, ali lišena je religiozne mistike.

•

PATRIOTSKA POEZIJA: takođe je bez patetike. To nije poezija oružja i strasti, koliko instikata i

potčinjavanja grubim simbolima sila. To su duga bdenja u brigama raznih pokoljenja koja su davno prošla, ali ostavila za sobom nedovršenosti. Sa svega nekoliko pesama ušao je u tragičnu dijalektiku naše istorijske sudbine. --------------------------------------------------------

PERO SLIJEPČEVIĆ: Milan Rakić Mesečina u njegovim pesmama – niko nema toliko mesečine kao Rakić. Ovo je znak melanholije. Njemu se nikada nije dalo da napiše veselu pesmu od početka do kraja. Sve vreme je bio u borbi, u borbi u tišini. Dva izrazita obeležja: otmenost i melanholija. Objavio 7 pesama u SKG pod pseudonimom Z. Te prve pesme su bile odlične. SVI BITNI MOTIVI: ljubav, tragično otimanje od tuge, život viđen kao žalosna robija, zlo vaseljenskih razmera, prkosno držanje prema sudbini, zadovoljstvo što se imaju sve vrste osećanja, patnje ne samo zbog svojih nego i zbog tuđih jada. Ton prve zbirke ostaje isti s tim što je možda veći raspon između bola i borbe protiv njega, uz višestruko optuživanje samog sebe. Časovi padanja smenjuju se s časovima prkosa i zamaha; ruganja i izazivanja Sudbine. Zatim se sve neosetnije klizi u tamu prolaznosti života. Najsugestivnija ideja u celom pesimističkom stavu bila je ideja smrti. Ona sve ruši već za života, jer nam ubija uspomene, i njeno neprestano prisustvo najviše opterećuje Rakića. Ali radi se o smrti koja se neprestano manifestuje kao starost, starenje, propadanje u sadašnjosti. On nema straha od smrti kao takve. Već ga smrt opetrećuje kao posledica života, kao starenje. Rezignacija, neprestana.

•

LJUBAVNE PESME: ima ih više no drugih. I sve su raznolike po situaciji. Na ljubavni trenutak koji opeva

obično pada senka prošlost ili budućnosti. Nema filozofije niti uopštavanja. Sve je konkretno i lično. Ljubav je u potpunosti pozitivan princip, potvrđivanje života, pribežište i sklonište pred sveopštim zemaljskim zlom. Tu se potvrđuje stav prema kojem nije odvratna samo smrt nego njene propratne ceremonije. Njegova ljubav spaja strast duše, strast tela i prijateljstvo u naglašenoj čulnosti.

•

PATRIOTSKE PESME: najpopularnije. To su neposredne impresije iz njegovog službovanja na Kosovu. To su

slike sa terena, a ne reči hrabrenja i borbenosti. Izraz su patriotskog osećanja koje poznaje svoju dužnost, a ne

deklamacija. Rakić – najveći realista u našoj lirskoj poeziji. Iznad njegovih pesama stoje stvarni doživljaji, i on peva o onome što je lično doživeo.

•

STIL: svedena metaforičnost. On ostaje uglavnom u sferi pesničkog poređenja, i već time je bliži svetu

realnosti. Nikada se ne prenosi u fantastični svet iluzija. Ipak je Rakić u svemu bio neprijatelj izveštačenosti. Takođe on kao da nikada nije ponesen umetničkom igrom stvaralaštva. On se valjda nikada nije osećao neiscrpan. Kod njega misao nosi oblike, a ne oblici misao. Rakić nije bio glagoljiv. Njegova snaga oseća se u pojedinim pesmama gde je uspeo da na izvrstan način uhvati osećajni talas. Naročito u kosovskom ciklusu. Uspevao je da govori vizionarski, a ipak koncizan i jasan. Njegovi stihovi nisu toliko muzikalni po samom jezičkom materijalu, nego po po dramatičnosti osećanja i kompoziciji pesme. Rakić često započinje pesmu u jednom raspoloženju, zatim se u sredini raspline u sporiji ritam i turobnije raspoloženje, da se na kraju opet vrati u prvi ili brži tempo, kao u muzičkom obliku lida. Njegove pesme imaju raspon arije, a njegov jezik je strog, zauzdan, nije više inspirisan isključivo jezikom narodne poezije. Rakić je najbliži neoklasičarima, ali on je klasičar svoje vrste koji se nije zanosio antikom, a osim po dikciji on je svuda suprotan i romantičarima: ne peva o dalekim vremenima i prostorima, ni o snoviđenju i narodnjaštvu, nego samo o svom bolu tu i sada. Njegova ljubav upućena je konkretnoj ženi a ne idealnoj dragoj. Ne zaziva muzu. Njegova poezija je izrazito muška, nije elegična. On nigde ne cvili.

•

STIH: 29 pesama u 12ercu i 28 u 11ercu. Trohejski metar. Čisti jambi u pesmi Rosa pada, u kombinaciji

8eraca i 6eraca. Često kombinuje, kao po principu sinkope.

•

UTICAJI: formirao se u Parizu. Blizak parnasovcima po konciznosti i o racionalnom čuvanju od

sentimentalnosti, uz mramornu plastičnost, koja ipak odudara po svojoj subjektivnoj osećajnosti. Najbliži i najmili pesnik mu je bio Sili Pridom – intimizam bez roptanja, savršena čistota jezika, intelektualnost koja je proosećana i shvatanje da je prirodonst stvar poštenja. Obojica u kosmosu vide nered, borbu i silu, ali Rakić je usamljenički razočaran u ljude... Simbolisti: njima je oprečan. Nikada ne daje pejzaž bez čoveka. Rakić nema mnogo materijala, ali je u svemu originalan.

•

PESIMIZAM: U njegovoj zbirci najčešća misao je SMRT. Život se naprosto pretvara u umiranje. Očaj se

pretvara u jezu, smrt se gleda licem u lice. Njegova misao uvek jedna je ista: o sklopu celoga života, o neminovnosti zala o bespomoćnom propadanju svega. On se ipak ne upušta u borbu sa problemom, on nije pesnik filozof, on daje činjenice praznine života i ne traži dalje. Ali se ne odriče života nikada, i buni se protiv haosa u Prirodi. Suprotnost: želeti nagonski živeti u saznanju da je život neizlečivo zlo. Rakić ima izražen osećaj veltšmerca, koji se odnosi čak i na pokojnike. RAZOČARAN JE U NAUKU. Njegov pesimizam je u temperamentu. Razočaran sadašnjicom okreće se prošlosti, ali jadikuje jer vidi da se uspomene gase. U njegovoj poeziji ima slutnja, ali nema snova ni boemstva. On se do poslednjeg daha otima od rezignacije, iako zna da boljeg od ovog sveta nema pored svih njegovih mana, i iako je svestan da sve gubi u zaboravu. ------------------------------------------

BRANKO LAZAREVIĆ:

•

VERSIFIKACIJA: nije bogata ni jednako muzička prema gradivu, politona, ali tako jednolika. Uvek je solidna,

korektna, uravnotežena. STIH – uglavnom čist parnasovski – vajan, konstruisan, građen, zvučan. Daje utisak uniformisanosti, s uvek jednim ritmom, odesčnim, jakim, jasno tonski obojenim. SLIK – skoro uvek brilijantan, veoma zvučan, bogat opet pažljivi izvajan. STROFA – UVEK CELINA, a njena melodija nije uvek usklađena s melodijom ideja – rezignantne izjave često prati teška, ubojna muzika (Ljubavna, Iskrena, Kob, Soneti I,II). Ipak, one je versifikator koji ima najlepšu poentu.

•

PESME: osnovno osećanje je lirsko-muzičko. Pesme se proživljavaju muzički, što je odlika visoke i

spiritualne poezije. Otuda toliko čisto tonskih efekata. Rakić je čisto unutrašnja priroda – spoljni svet postoji samo kao dekor, pomoć izrazu. Pesništvo mu je apsolutno i vizijsko, što dolazi od osnovnog tonsko-harmonijskog karaktera. Prvi doživljaj pesme ima veze sa spoljašnjošću, sa stvarnošću, ali je njena osnovna emocija unutrašnja, pa je spoljašnje samo projektovano (tonsko + idejno > verbalno i izraz). Poraznim saznanjima on ne daje bučan izraz; čak pokušava da pronađe neku odgonetku neminovnosti zala: POMRČINA – krajnji izlaz. Razrešenje je predaja i nihilizam, ali od toga on ne stvara kanon: najbolje je to osećati i pronalaizti filozofskopesnički izraz tog oseanja. U ranijim pesmama ima mnogo više STAVA; ovde daje čistu lirsku misao. U Pomrčini nije otišao u religiju, jer su mu dovoljniji bili misticizam i nihilizam. ---------------------------------------------------------------------------------------------------

MIODRAG PAVLOVIĆ:

•

ČULNOST/ČUVSTVENOST: i pored diskurzivnog izraza, osnove su Rakićeve poezije.

•

Dovodi u sumnju mogućnost 12-erca u potpunom prilagođavanju srpskom jeziku. Vitak, sa cezurom, slabo

odgovara karakteristično dugim rečima, pa podrazumeva ubrzanje njegovog prirodnog ritma, a to je bio i problem stiha.

•

Rakić nema bogatu riznicu reči, nema verbalnu maštu, već gaji konvencionalni književni jezik – u ime

metra, često dozvoljava pleonazme ili verbalizam. Kosovski ciklus uglavnom dekorativan, lišen dublje istorijske koncepcije. (posebno Na Gazimestanu).

•

Realista u pesničkoj dikciji – očigledan napor u nekim pesmama ka depoetizaciji. Realizam ljubavne

lirike vidljiv je posebno u poređenju sa Dučićem - Rakić je analitičniji i direktniji. Sem najbolje pesme – U kvrgama – on ostaje u okvirima građanskog mentaliteta, bez prave umetničke dubine. Građanska je njegova uzdržanost. Nadmena je njegova anatema na male pesnike u PESNIKU. Ipak, unapredio je izraz, oslobodio ga lažne poetizovanosti. Opisao nekolika nova osećanja za našu poeziju. Ali Dučić i Dis bili su veći pesnici. ----------------------------------------------------------------------

NOVICA PETKOVIĆ: PREDAVANJA Kad se govori o Rakiću govori se i o Dučiću i obratno. Pored evidentne književno-istorijske sličnosti među ovim pesnicima postoje očigledne, suštinske razlike. Rakić se nije razvijao kao Dučić. Kada je 1903. izdao svoju zbirku Pesme Rakić se pojavio kao gotov, formiran pesnik. Dučić je, za razliku od Rakića, imao težak početak koji je podupirao njegovu kasniju tvrdnju da su pravi pesnici samo oni koji se veoma muče i lutaju dok stvaraju. Dučić je prešao put od romantizma i uticaja Vojislava Ilića preko parnaso-simbolizma do simbolizma i postsimbolizma. To je veliki raspon od Puškina, Ljermontova, Igoa preko Lekont de Lila, Gotjea, Sili Pridoma, Samena do Rilkea, Verlena i Pasternaka. Kod Rakića ovog velikog raspona nema, on dalje od svojih prvih uzora nije išao tek pred kraj života napisao je 2-3 pesme na osnovu kojih se može pretpostaviti kuda i kako se Rakić mogao razvijati. Uz to Rakić je rano prestao da piše. Osetio je promenu senzibiliteta mladih pesnika koju sam nije mogao da prati. On 1928. piše ''Oproštajnu pesmu'' i tu staje. Mali opus, svega 65 pesama. Pojavio se kao gotov pesnik za razliku od Dučića. Napisao je tri soneta kao student prava u Parizu, i to anonimno. Kolo književne zadruge 1936. objavilo je sve pesme, i Zaveštajnom pesmom, i sa Jasikom, Na kapitolu i * (bez naslova), koje su nađene posthumno. 1916. diplomata u Oslu, Kopenhagenu – 3 pisma i Pomrčina. Dvadesetih godina u Rimu: Jasika, Na kapitolu, Taj ogromni mesec..., U dansingu /1928 – o mladom pokoljenju. Od Vukove reforme nema rime. Razvoj slika je vrlo mučan i težak. Dučić i Rakić su njegov vrh i oni još koriste rimu, ali posle njih oseća se opadanje, koje ima svoju umetničku vrednost. Suština rime: podudaranje slogova na kraju stihova: PRAVILNA – podudaranje od prvog vokala jAsne – prAsne. NEPRAVILNA – ako nije od prvog vokala u rečima. ČISTA – ako se podudaraju i akcenti, a BOGATA – ako se podudaraju akcenti i glasovi ispred akcentovanih vokala: strasne – prasne.

Milan Rakić se poigrava stilom i pravilima. Ima dve rime u prstenastoj kvinti /ab ab aa bb + abba aaaa/, a nju je preuzeo i Dis. Ona je gotovo ista, razlika je samo akcentovani vokal. Ponavlja istu vrstu glasova u rimovanim rečima. Umetnost presecanja rečenice u nivou stila bez narušavanja ritmovane sadržine – Božur. Prenos – nastavljanje rečenice prethodne strofe u sledećoj; a obrnut je kontraprenos – jedna reč je u prvoj strofi, a cela rečenica u drugoj.

•

KOMPONOVAO JE KNJIGU: uvodna pesma Kondir, a poslednja je Oproštajna pesma, kao epilog. Unutar toga zbirka je podeljena u TRI CELINE:

LJUBAVNE – promenio je odnos prema idealnoj dragoj, tako da pomoću snižavanja eteričnog do čulnog postiže depatetizaciju. Dučićeva draga je sasvim eterična. Depatetizacija ljubavi počinje sa Rakićem (senzualno, fiziološko a nekad i čist seks). Ovu tendenciju nastaviće Pandurović koji prikazuje telo mrtve drage koje se raspada u grobu, koje jedu crvi i ispijaju mu oči.

DRUGE PESME /refleksivne/ - sinoskazanije + alegorijska struktura, poređenje: ukidanje I člana: čisto metaforična struktura: samo drugačije rečena. Nije višeznačna poput simbola. DOLAP: konj ka travi, čovek ka svojoj težnji. Rakić se nije razvijao, ali je 1916. dao svoju najbolju pesmu POMRČINA: napušta 12erac radi 9erca. Bez prave cezure uz napuštanje alegorijske slike. Ova pesma je najbliža kasnijem Disu po prelazu u nirvanino oko. Sami ponor, do same granice životne situacije /po Kjerkegoru/. Tada je doživeo zrelost i prestao da piše.

RODOLJUBIVE /na Kosovu/: U ciklusu ''Na Kosovu'' Rakić je objedinio svega 7 pesama. One predstavljaju obnovu naše rodoljubive lirike. Rakić nas sa ovim pesmama vraća u srednji vek. ali bez Dučićeve retoričnosti. Tek će Bojić nastaviti Rakićevim tragom okrećući se Vizantiji a mnogo kasnije i Ivan V. Lalić. Prvi brod u našoj patriotskoj lirici /sledeći je Popa/. MESEČINA – se javlja kao novi spoj između ovog i onog sveta. ZIMSKA NOĆ: pejzaž mesečine i mesec koji sija porede se sa lojanicom kraj mrtvog. DRAGIM POKOJNICIMA: mistika o njihovim dušama.

•MOTIV MESEČINE: vrlo bitan za pesmu Božuru, koja je pesnički izvrsna. Strofično je organizovana,

ritmična. Božur kao crven i plav /pri dnu cveta/. „NESUŠTASTVENA MESEČINA” – sušta stvar, nematerijalna pada, velika duša mesečinu sneva i to sve budi duše ispod tog pejzaža. Isto čini i Popa nizom otkrivanja zapamćenih slika. •SIMONIDA: ne opis freske! Ključno je to što ona nema očiju – kroz važno poređenje: kao zvezde koje su se

odavno ugasile, a mi im pri tom vidimo svetlost. Kao Simonidin pogled bez očiju; mi ga vidimo kao njenu dušu. Ovde je svetlost veza sa metafizičkim. •TAJ OGROMNI MESEC LIMUNOVE BOJE: poslednja je njegova pesma. Večna opomena onoga što se sveti,

krvnika što nam odnosi život. Ovde se dešava suočavanje sa nepersonalnim Bogom (kao kod Dučića). Plaši se meseca! •NAPUŠTENA CRKVA: za vreme konzulovanja u Prištini. Pronalazi ikonu. Sablasna atmosfera, Hrist se diže,

aktivira – tragičan momenat – on sam, očajan i strašan raširenih ruku čeka. Ovde prvi put u poeziji progovara ikonografija. Šta je Rakić čitao? Odrastao je u porodici intelektualaca. Igoa je čitao na francuskom jeziku. Voleo je Gotjea ali ne i prekretničke ''Emajle i kameje'' već pesme iz ranijeg perioda. Voleo je parnasovce de Lila, Banvila, Herediju ali mu je najbliži Sili Pridom. Pridom je bio filozofski orjentisan pesnik, jakih ali prikrivenih osećanja a to je ono što prepoznajemo i kod Rakića. Takođe je voleo Verlena i Samena, simboliste-dekadente koji nisu pripadali samom vrhu simbolizma već popularnijoj simbolističkoj poeziji. Remboa i Malarmea nije voleo a to su pesnici viskog simbolizma. Bili su suviše daleki Rakiću, s druge strane, ovaj odnos sasvim jasno odslikava stanje u našoj tadašnjoj književnosti. Naša tadašnja književnost je nespremna da prihvati takvu poeziju jer još nisu prekinute veze sa romantizmom. Šta je Rakić uradio novo?

Deromantizovao našu poeziju, već je i depatetizovao ljubav kao motiv ili temu, skinuo je sa naše moderne poezije romantičarsku sentimentalnu masku.

Njegova draga gubi romantičarski oreol, postaje obična, STRASNA ŽENA od krvi i mesa. Prema takvoj ženi Rakićev lirski subjekat otvoreno, čak okrutno pokazuje strast i sam.

Ljubav je kod Rakića ogoljena do biofiziologije kao u ''Iskrenoj pesmi'', kada on kaže da je voli samo dok su mu žile nabrekle ''novim, zanosnim životom''.

Piše sasvim novu rodoljubivu liriku. Napisao je 7 rodoljubivih pesama.

Tzv. misaone pesme kao što su ''Dolap'' ili ''U kvrgama'' bile su hvaljene, ali one ne predstavljaju polje interesovanja savremenih proučavalaca književnosti. To su alegorične pesme, bez veće dubine. One su ilustracija jednog pogleda na svet – stoičkog, pesimističkog. Rakić je posebno značajan kao pesnik-

zanatlija koji je usavršio pesnički zanat i u poređenju sa Dučićem. Rima, strofa, opkoračenje, poentiranje sve je kod Rakića dovedeno do virtuoznosti. 6.

29 pesama napisao je u 12-ercu, 28 u 11-ercu, a 9 u 9-ercu.

Rakić nikad nije prihvatio slobodan stih. Bio je ''poeta dactus'' više nego Dučić, dakle, konzervativan, učen pesnik, svestan poetike koju je negovao. TEHNIKA STIHA: Rakić je najbolji primer u srpskom pesništvu kako se tehnika stiha dovodi do savršenstva. Ova konstatacija ujedno znači da je Rakić pravi pesnik svoga vremena. U osnovi on je parnasovac (mada se može govoriti o prelazu iz parnasovstva u simbolizam). Ni jedan pesnik pre a ni posle njega nije bio takav zanatlija, a to je osobina koja se u poeziji čas visoko ceni čas potpuno zanemaruje. 1928. Branimir Ćosić je u Ženevi vodio razgovor sa Rakićem u kome je pesnik izneo svoje mišljenje o stihu kojim se služe Dučić i on – usavršili su 11-erac i 12-erac. Možda će im neko zameriti da su srpsku poeziju sveli na dva stiha ali i violina ima samo 4 žice, cela dubrovačka književnost napisana je u 8-ercu. Rakić prepušta dolazećim generacijama da tragaju za novim ritmom. Ritmičko ''sečenje'' koje su Dučić i on dali u 11-ercu i 12-ercu nije jedino ali bez ova dva stiha, po Rakiću, nema poezije. Rakić, međutim, nije bio u pravu. Trenutak je bio takav da su u njemu mogla i trebala dominirati dva, do savršenstva dovedena stiha. Iznoseći svoje mišljenje o slobodnom stihu Rakić kaže:''Svako ko hoće da piše mora prvo da nauči svoj jezik''. Slobodni stih za njega ne postoji i zato zamera Dučiću ''Plave legende'' (iako nisu pisane slobodnim stihom, reč je o pesmama u prozi). Srpska poezija u vreme moderne nije sazrela da prihvati slobodan stih koji je u Evropi prihvaćen na prelazu XIX u XX vek a kod nas tek posle I svetskog rata sa Crnjanskim. Zato Rakić kaže da njegovo uvo ne prima stihove Crnjanskog. Šta je ''sečenje'' stiha? Podrazumeva nepodudaranje stihovne i semantičke granice. To je opkoračenje. Videli smo kod Dučića da je stih čas melodiozan, bez sečenja i napetosti čas krajnje dramatičan sa sečenjem bez melodije. To je velika umetnost pisanja stiha. Sečenje ili opkoračenje kod Rakića posmatramo na 2 primera najoštrije primene ovog postupka. Ko raskinut đerdan, snizali se moji dani, razbacani, tuđi jedan drugom... ('Tri pisma') U pitanju je najoštrije opkoračenje ili sečenje jer se seče veza između reči koje čine odredbenu sintagmu. Kad se seče odredbena sintagma to je znak pesnikovog svesnog postupka. Rakićeva najlepša rodoljubiva pesma ''Božur'' sva je u opkoračenjima. Rakić je do savršenstva doveo i umetnost rime. Rima povezuje stihove u strofu. Najčvršća veza je kad se rimuju susedni stihovi. Rakić je pravi predstavnik naše moderne poezije. U vreme njegovog stvaranja svi kritičari ga hvale. Prvi je o njemu pisao B. Lazarević, kod B. Popovića u ''Antologiji'' središnje mesto pripada Rakiću. Danas malo knj. kritićara misli da je Rakić veliki pesnik. Rakić je tvrdio da ne postoji jamb u srpskoj poeziji što nije tačno. Rakić je, tvrdeći

ovako nešto, polazio od iskustva francuske poezije koja ne vodi računa o rasporedu akcenata da bi kasnije i sam napisao dve pesme u jambu ''Rosa pada'' i ''Priziv''. ''Priziv'' Ovo je najnežnija Rakićeva ljubavna pesma. Napisana je u 11-ercu sa rasporedom akcenata na parnim slogovima. Rakićeva draga nikada nije mrtva draga već žena koja može fiziološki da ga zadovolji. Posle fizičkog kontakta on je više ne voli i to se prvi put javlja u našoj poeziji. U ovoj pesmi se vidi da kod pravog umetnika nema tuge bez radosti i radosti bez tuge. Rakić se prvi put ponaša prema dragoj kao prema zaštitnici – ide od ljubavi ka apsolutnoj nežnosti. Takvu nežnost može samo majka da pruži zato i kaže: I da se, kao slabo dete, bojim. Ova pesma je priprema za ''Jefimiju'', ona ima nešto od oreola majčinstva: Ti, čista dušo, budi Genoveva. Genoveva je zaštitnica Pariza koja je kao mlada optužena za razbludnost. Da bi im oprostila što su je nepravedno optužili pretvorila se u zaštitnicu. Najveći strah u životu je strah od smrti a od njega nas štiti majka. Kod Stankovića u ''Večitom poljubcu'' u prozu je pretočena ova apsolutna ljubav o kojoj Rakić peva. To je prava ljubav koja se sastoji od nežnosti, zaštite i strasti. ''Kondir'' Počuj, draga, reči iskrene i jasne jedne bolne duše, tvojoj duši prisne, pre no oluj stigne i grom strašni prasne, I nemirno srce najedanput svisne, Počuj ove pesme uzaludno strašne. Prvi stih u strofi se varira kao peti stih i to je lažna kvinta iza koje se krije katren. To je tzv. prstenasta strofa. Rakić je prvi naš pesnik koji koristi ovu strofu, posle njega preuzeće je Dis a svi su učili od Bodlera. Rima ove strofe predstavlja bogatstvo asonanci i aliteracija. Kad je dosegao savršenstvo, Rakić počinje da se poigrava kao u pesmi ''Varijacije''. Virtuozna rima koju prepoznajemo u stihovima ''Varijacija'' služi za podrugljiv odnos prema dragoj, u funkciji je ironije. Najpre pesnik daje pohvalu krhkom ženskom telu a potom sledi obrt: Telo ti je kao filigranska ljuska i onda: Pokazaću ti ja kako se laska. U ovoj pesmi srećemo i osudu savršene umetnosti i pesnikovu nameru da se okrene prirodi: Priroda, taj spas, i uteha, i nada. Rakić je prvi dao opis beogradskog pejzaža: pominje u pesmama Savu, Vračar, Topčidersko brdo. Posle njega o Beogradu će pevati Dis i Pandurović. ''Božur'' Majstorski izvedena pesma u tri katrena, u 11-ercu sa cezurom posle 5-og sloga (osim jednog izuzetka). Strofe se različito rimuju I-parna rima, II i III – ukrštena. Ova pesma ima najkarakterističnije opkoračenje i kontraprenose a u poslednjem stihu ima i grubo opkoračenje cezure: Crven i plav kosovski božur cveta. Stih nije podeljen na 5+5 već na 4+7. Pomeranje cezure ima ulogu kadenciranja čime se signalizira kraj pesme. Nesuštastvena mesečina nas upućuje na ono ispod zemlje gde spavaju duše umrlih, kao i crvena i plava boja. Poslednja Rakićeva pesma ''Taj ogromni mesec limunove boje'' takođe peva o ''nesuštastvenoj mesečini'' koja nas upućuje na nadčulni svet i korak je ka simbolizmu. I u ''Simonidi'' Rakić peva o nesuštastvenom. On peva o iskopanim očima. Oči su nešto materijalno dok je pogled sama suština oka, nematerijalno. Nematerijalno je duhovno. Rakić peva o duhovnoj energiji koja struji kroz istoriju i to čini njegovu rodoljubivu poeziju sasvim novom. On ne zove na borbu i juriš već poziva na duhovne, mentalne ideje.

''Jefimija'' Jefimija se povukla u tamu da veze reči zlatne. Kakve su to reči? Reč se na grčkom kaže ''logos'' a u Jovanovom jevanjđelju stoji: U početku beše reč. Bog beše reč i reč beše u Boga. Iz logosa/reči je izašao Bog, Bog kao duhovna tvorevina obitava u reči, u korenu jezika. ''Napuštena crkva'' Pesma koja govori o tragediji praznine. Svojim rodoljubivim pesmama Rakić je uhvatio nevidljivo, ono što je u dubini našeg bića. Tako je prevazišao parnasovstvo i krenuo ka simbolizmu. Zato je njegova rodoljubiva lirika toliko značajna. Dve Rakićeve pesme, ''Na Kapitolu'' i ''U dancingu'' objavljene su posthumno. Do 1933. Rakić je bio ambasador u Rimu gde mu je sekretar bio Rastko Petrović. Posle I svetskog rata, u vreme kada nastupaju futuristi. Tradicija je sinonim Rima i njegovog središta-Kapitola. Pesmom ''Na Kapitolu'' Rakić je zatvorio krug parnaso-simbolističke lirike. On, predstavnik ''starih'' razmišlja o pritisku tradicije ko ogromna sablast. I on je progovorio o teškoj tradiciji bezbrojnih stoleća. Možda ova pesma i predstavlja toliko iznenađenje ako znamo da je Rakić te dane provodio sa R. Petrovićem.

JOVAN DERETIĆ: Rakić nije imao period početništva i šegrtovanja kao Dučić. On se već u prvim pesmama (1902) javio kao gotov pesnik. Iako beograđanin nije platio dug V. Iliću. A njegovi pesnički uzori bili su od početka strani; francuski parnasovci i simbolitsti; od kojih se, kao i Dučić, učio savršenstvu forme, preciznosti izraza, jasnosti, umetničkoj disciplini. Počeo je kasno, i malo je pisao. Objavio dve tanke zbirke pesama 1903. i 1912, a posle njih samo još nekoliko pesama. Stvaralačka samodisciplina kod njega je za posledicu imala neplodnost. Unosi u poeziju:

•

intelektualnu skepsu i pesimizam, koji nisu bili toliko izaženi ni kod jednog pesnika posle Sterije. Ali Rakić

je mnogo bliži Bodleru nego Steriji. Njegov pesimizam obojen je ironijom i samoironijom – skeptičan je i osmehnut istovremeno. •

prožet osećajem opšte nedovoljnosti, izražava bol bez leka

•

bezizlaz čovekov kao utamničenost, okovanost – SVIH LJUDI, a ne pojedinca kao kod B. Kneževića. U

pesmi Dolap – on na alegoriočan način govori o tom čovekovom robovanju na zemlji. Vranac oličava sudbinu svakog čoveka.

•

INDIVIDUALIZAM i OČAJ: ne ispoljava se u okretanju leđa od drugih, jer pesnik u svima vidi svoju sabraću

u patnji, osećajući bolove svih kao svoje (što boli drugog, boli i mene). Izuzetnost pojedinca ispoljava se kao osećanj intelektualne gorčine, stoicizma, u podrugljivom osmehu koji se baca nevidljivoj neprijateljskoj sili (U kvrgama – žrtva se ruga dželatu svome). JEDINI IZLAZ: SMRT koja mora biti konačna, bez nade u besmrtnost, jer svaka misao o drugom životu je užasna. On spada u pesnike koji su nadublje zagledali u smrt i nepostojanje: GAŠENJE U MRTVILU, PRELAZ IZ BIĆA U NEBIĆE, TONJENJE U TAMAN I DUBOK MIR (Osvit, Pomrčina).

•

Ovu temu počeli su Zmaj i Mileta Jakšić a vrhunac će dobiti u Disovom nirvanizmu (pogled mutan i prazan

duboko). Najdublji izraz fine intelektualne ironije dao je u Oproštajnoj pesmi, u kojoj baca pogled unazad, na pređeni život i pesnički put. On se sa smrću suočava bez straha, vedar i nasmejan, ali se takođe užasava

onoga što prati to suočavanje: zanatskih suza, izveštačenog bola, glupe komedije smrti koju ljudi prave – Želja. Na sličan način odbacuje sentimentalnost i retoriku ljubavi.

•

SENZUALIZAM: javlja se kao protivteža očaju, kao žudnja za punoćom života koji nije mogao postići. Život

je škrto odmerio sva naša očekivanja, u njemu nema ničega dovoljno, ničeg novog, sve je beskrajno monotono ponavljanje (uvek isto piće, uvek iste čaše – SUMORNI DANI). Tome se suprotstavlja život koji bi se proživeo kratko i intenzivno, život u jednom trenutku, naprečac – Jedina želja. U težnji za autentičnim u životu Rakić odbacije sva ulepšavanja i obmane te vrste.

•

ČULNA LJUBAV: u njoj je istinit samo trenutni zanos, predavanje strasti, koja je bezmerna, ali

kratkotrajna, posle čega dolazi zasićenost i ravnodušnost. Njegova draga je prisutna i on joj govori iskrene reči kakve se nisu čule u srpskoj poeziji do tada: Al ne volim, ne volim te draga.

•

DVOSTRUKO LICE LJUBAVI koja stoji iznad svih poetizacija kao deo stvarnog života:

žudnja za telesnim sjedinjenjem, i

nevesela i obična stvarnost života udvoje.

PATRIOTSKE PESME: Rakićev univerzalni bol dobija sasvim konkretno, nacionalno rodoljubivo značenje, kada se iz zavičanog prostora ljubavi on spušta u predele beogradskog pejzaža, melanholično intoniranu, s osvrtom na bol duše patničke nam rase. Ali u čisto patriotskim pesmama, u malom ciklusu (7 pesama) Sa Kosova, Rakić je potpuno odagnao taj bol – u njima nema ni skepse ni pesimizma. On veliča neiscrpnu krepkost starinskih junaka koju ne mogu uništiti tuđi kalemi – Nasleđe. Na Gazimestanu – misao da pripadnici njegove generacije ni u junaštvu ni u spremnosti neće ustupiti slavnim kosovskim oklopnicima. Jefimija i Simonida donose autentičnu aromu našeg, srpsko-vizantijskog srednjeg veka. SLABOSTI: intelektualnoj suvoći i monotoniji njegovog izraza, u jezičkoj i tematskoj oskudnosti, u nedostatku mašte i osećanja, u pedantnoj korektnosti i jednoličnosti 12-eraca. Ipak: pesnik je modernog senzibiliteta više nego Dučić. ------------------------------------------------------------------------------

ALEKSA ŠANTIĆ

(1868-1924)

Vladan Nedić o mostraskom književnom pokretu Najveće trenutke u XIX i donekle XX veku Mostar je doživeo između 1882. i 1908, odnosno od hercegovačkog ustanka do aneksije Bosne i Hercegovine. 1888. osnovano je društvo ''Gusle'' koje je posle gušenja bune i potištenosti koja je zavladala narodom budilo duh čitave pokrajine. Glavni nosioci ''Gusala'' bili su Šantić, Dučić i Ćorović. 1894/5. Ćorović je pokrenuo i izdavao almanah ''Neretvljanin'' koji je okupljao bosansko-hercegovačke i srbijanske saradnike. 1896. Šantić, Dučić i Ćorović pokreću ''Zoru'' koja je nasuprot poučnoj i lokalnoj ''Bosanskoj vili'' htela da postane časopis većih umetničkih i geografskih razmera. ''Zora'' će ubrzo postati jedan od najboljih književnih listova. Saradnici su bili Zmaj, Matavulj, Sremac, Veselinović, Nušić, Ćipiko, kritičari Nedić, Slobodan Jovanović i književni istoričari Pavle Popović i Jovan Skerlić. 1899. iz kruga ''Zore'' nastaće Mala biblioteka koja će objaviti Pandurovićeve pesme, Ćipikove pripovetke, Ćorovićeve i Šantićeve pesme. Kakva je bila sudbina mostarskog pokreta? Neki od njih su umrli kao Jakov Šantić koji je, po Nedićevoj oceni, najviše obećavao. Neki su napustili Mostar kao Dučić. Neki su napustili književni rad i okrenuli se politici kao Atanasije Šola. -------------------------------------------------------------------

BOGDAN POPOVIĆ: O PESMAMA A. ŠANTIĆA Kritika je negativna. Postavljena kao mišljenje imaginarnog prijatelja u razgovoru o književnosti – iz III lica, koji savetuje ispisniku kritike da pokaže sve mane, koji ga provocira da to učini uprkos imenu pesnika. Tek posle govor preuzima sam kritičar... Ovaj „prijatelj” odmah konstatuje da Šantićeve pesme nisu dobit za naše pesništvo. Nema okolišanja. Kritiku upućuje i širim okvirima radi manira iste bolesti, a od slobode da se s jezikom može raditi po volji, od čega pate i pesnici koji su kruna srpske poezije. Tu ubraja čak i Dučića... Takođe, konstatuje da kritičari velikim pesnicima gledaju kroz prste, jer su saradnici časopisa u kojima se kritike objavljuju, ali se zato početnici odmah masakriraju... Pesnici jure za lepim rečima, što više lepih reči to lepša pesma – vladajući je rezon. •TEZA: Ono što je u Šantićevim pesmama dobro nije dovoljno da nadoknadi ono što je rđavo.

Osnovne zamerke u nivou logike, jezika i stila. Posebno u vezi sa rimovanjem radi kojeg se menjaju oblici reči, izostavljaju slova, prekraja, nakarađuju i pesništvo i jezik, u svojevrsnoj akciji silovanja jezičke logike. Izuzima patriotsku poeziju i daje primere iz ljubavne. •GLAVNA MANA: logičke i stilske nekorekcije koje kvare samu osnovu, značenje reči, za razliku od

gramatičkih koje su spoljašnje i preko kojih čovek može i preći, dokle god razume sliku. Ali zato stilističkim

nekorekcijama onemogućen je bilo kakav efekat. Šantić neprestano pokazuje sve mane nekorektnog stila i to mane nekorektnog kitnjastog stila. Nelogično upotrebljavanje reči za posledicu ima neistinitost slike, i zbunjeno gomilanje reči koje postaje brbljanje, ispadanje iz harmonije u napregnutost, visokoparnost, preteranu figurativnost metafore i personifikacije od kojih sve oživljava... najveće su mane ne samo Šantićeve, nego i njegovih drugova. Svuda kakofonije, disonancije, raštimovanost: munje riču, potoci jezde, zvezde su zlatne ruže, grudi takođe... Niko ne pazi na smisao napisanog. Svi pokazuju poluhotimičnu ili nehotičnu nepismenost, a kod Šantića – skoro ništa nije kazano kako se obično kaže i kako treba da se kaže. Frazeološke greške: spadaju u red logičkih – pogrešno spajanje glagola i imenice – sunčev zrak posrnuo. Protivno logici je reći da sjaj pali, da se potok gubi na svetlosti... svuda ekstravagancije, hiperbole i personifikacije protivne prirodi, razumu, smešne hiperbole, detinjaste zamisli, čudnije no što bi čovek mogao očekivati. To je sve krajnja zloupotreba kitnjastog stila. Priznaje mu: iskrenost pesničke namere jer on iskreno misli da tako treba pisati. Za to treba kriviti kritiku koja ne koriguje, nego zabašuruje. Priznaje da ima lepih i zvučnih stihova, dobrih ritmičkih sklopova (Ljubav, Priča, Snivao sam). Dobar je kada ostaje u obrascima Brankove, Zmajeva i Đurine dikcije, kada ne juri za kitnjastim stilom koji pesnici oponašaju naročito posle Vojislava. Posebno ističe pesme Ostajte ovde – rodoljubiva misao, ton muške zbilje s primesom prijatne sete, izuzetna čista pesnička dikcija, ponavljanje prve strofe na kraju, srećna interpunkcija... Šantić ume dobro da peva kada se oslobodi konvencija nesnosnog i pomodnog pesničkog žargona – Moja komšinica. -----------------------------------------------------------DUČIĆ: I pored ličnih iskustava nije verovao u zlo među ljudima; imao je urođen optimizam. Osetljivog duha i pun ukusa za formu, ničim nije pokazivao nedostatak škole. Najveći njegov hendikep – palanka, koja ga je potpuno porobila. Nije bio revolucionar i buntovnik, ali je bio apostol i propovednik... Mostarski pokret, časopis Zora. Avanture mašte i srca nisu mu glavni motivi, oni su povučeni pred veličinom moralnih i nacionalnih problema. Velike simpatije za bosanske muslimane. Po duhu narodnog borca i svojoj nekomplikovanoj poetici najbliži je Zmaju. U paraleli sa Ilićevim temema pokazuje da rodoljubivo pesništvo i dalje bolje odgovara narodu neoslobođenih krajeva. Savremenost prave patriotske poezije, a ne patijarhalne – ona peva ljubav za TLE, koja je najdublja i najmračnija, u osnovi ljubavna s promenjenim simbolom.

•

LJUBAVNA: je slabija, iako je čistog i jednostavnog izraza, ispevana bez većeg poleta, u opštim mestima

narodne poezije, ponekad obojene sevdalinkom. Ljubav: često porodično osećanje, ili lepo duševno raspoloženje: PROLEĆE, METEOR, PAHULJE. Blizina voljene izaziva: dolazak proleća, em-viz. fascinacije, lice drage – proleće. -------------------------------------------------------

PERO SLIJEPČEVIĆ: 53

On je strasno išao za svojim ljudstvom vodeći pesmom i pevajući u ime svih. Kao i kod Zmaja njegovo pesništvo je pola narodno pola lično. Glavne teme njegove prve dve knjige ostaju patriotske i moralno-vaspitne. Stare ideje u novom ruhu, imitacija. Prve godine pevanja ispunjene su revnošću. Vole se knjige, slave pesnici, tepa Prirodi, i naročito, propoveda se srpska sloga. Ljubav se tek nagoveštava. Grobovi tek počinju. Žudnja i strast, ljubavno pijanstvo, koje se postepeno razvija. Od 1895. posle II knjige pesama, naglo se menja u strašno razočaranje. INTIMNI GNEV odražava se i u patriotskoj pesmi – kao mržnja i kletva na tirane. Tako počinje pesimističko razdoblje koje traje sve do 1901/01. Počinje da prevodi. Šantić ima nesvesnu potrebu da beži od sebe, izdaje se za cinika i za viteza na reči, ruga se srži svog bića, i tu patetika ulazi sama sobom. Patos se javlja kao jedna faza evoulcije koju smenjuje ciklus Grivna – gde priznaje da voli – ljubavna poezija u Zmajevom i narodnom tonu, žive i slobodne dikcije. Ali u nedostaku prave ljubavi piše ciklus IZGNANIK kao povratak pesimizmu i depresiji, koju obrazlaže zlom u društvu. Posle toga piše ciklus MIRTE gde je loš i pun deminutiva i usiljenih izjava, naivnih slika. 1904. u III knjizi  nov ton na staru temu: vedri sevdalijski humor, ljubavna pesma za uživanje, a ne za kuknjavu. Katarzično dejstvo kritike B. Popovića: Šantić uviđa da mu nije odrican talenat, nego da mu je ukazano na mane. Ali nije se odmah promenio. To je sve išlo postepeno. Pravi pomak – u nacionalnoj i socijalnoj poeziji, od 1906. kada je inspirisan novom ljubavlju. Tada objavljuje najbolje što je napisao, i to iz svih registara: Gospođici, Naš stari dome, Proleće, Boka, Ribari. Iz iste godine je i crna pesma NOĆ – sva simbolična, neobična, kao neka reminiscencija, usamljena – izrazio bolje nego igde, iako ima naivnosti, svu kosmičku borbu i demoniju zla koje pobeđuje. •

SONET: u tim godinama stihovi se zbijaju. Osnovne teme su: POBOŽNOST, PATRIOTIZAM LJUBAV, PROLAZNOST MLADOSTI. Postaje ozbiljan, kratak i jasan, bez ukrasa i đinđuva, dikcija postaje nepoetizirana. Njegov glas postaje glas naroda. U poslednjim stihovima doseže snagu Njegoševog izraza. U godinama Aneksije dolazi razočaranje, i njegova parola kojom poziva muzu da se sklone od laži i maske, iz te lude praske... Kult sela razvija na račun škole i grada. Daje moćne pesme u slavu seljaka, piše Moju otadžbinu i nalazi jake akcente s mora.

 1907/08. je u zenitu. Već od 1909. crne misli senče vidik sve više – žal za mladošću i motiv narodne sirotinje. CRNI LEPTIR I CRNI ČEMPRESI – simboli pesnikove tuge i sudbine, osvaja ga depresija, piše Pretprazničko veče, jako izražajno kao nekad. On se penjao vrlo polako, a padao vrlo brzo.

•

OSNOVNI MOTIVI – nalaze se i naslućiju već u najranijim pesmama: priroda, srpstvo, sirotinja,

pobožnost, leptir, koji će se neprestano javljati iz godine u godinu. Slike koje se neprestano provlače: Golgota, sveta staza patnje, ljudi s maskom na licu i idealni ratar. Ipak, u celini Šantić deluje da tapka u mestu, uz svu vrednoću i raznolikost. On plevi korov, sve se bolje izražava, uozbiljuje, govori s jačom rezonancijom, ali sve iste stvari. •

POBOŽNOST: lepota u svetu, ozlojeđenost usled nepostojanja dobrote, uzdizanje zla, carevanje greha,

moralno ogorčenje – ima boga jer ima lepote, nema ga jer ima zla. •

PATRIOTIZAM: pun pouzdane vedrine, egzaltiran, optimističan, od srpstva ka jugoslovenstvu, socijalna

misao udružena s nacionalnom...

•

LJUBAV: serafimska u početku, ozbiljna, zatim, sudbonosna, maskirana duhovitim gnevom, mnogobrojna. U

tonu patrijarhalne i čestite iskrenosti. •

PROLAZNOST: gledati u prošlost tipičan je stav romantički. Budućnost se prikazuje kao tama, pa se okreće

prošlosti, u svetlu spoznaje starosti. Do kraja padaće sve dublje u rezignaciju, pevajući sve tamnije, sve mračnije... •

SELO: bilo mu je i telesno i duševno okrepljenje. Njemu peva stalno. Seoska idila: povratak s rada, uskoci a

beskućnici, žetve, pripeka, siluete patnika... sve do zavičajne nostalgije... Mostar kao ideal, atmosfera istočnjačke skrovitosti... PRETPRAZNIČKO VEČE – dugo je radio. 1906. pesma se zove Badnje veče. Najpre pristupa temi gubitkom majke, koja je duša doma, ali širi tugu na sve stvari što umiru, na nestajanje cele naše patrijarhalne kulture. Poslušao je B. Popovića i kraj pesme proširio na sve književnike, jer je u njima video svoju duhovnu braću, svoju familiju, kao što je u književnosti video saradnika za narodni posao. Kasnije će familijarna opsesija otići do kosmičkih razmera. Njemu nije bilo dato da se izdigne iznad svoga afekta, da ga objektivizira i stilizuje po volji. Više sentimentalac nego majstor, nije umeo da stilizuje, da apstrahuje i svodi na ličnu meru. Bez jako individualnog ukusa, patio je od naivnosti i neznanja. Kao devojčica... Najbolji je bio samo tamo gde je uspeo da se oslobodi nabrajanja i da bude koncizan – u periodu kada je voleo strogi sonet. Bio je osetljiv na uticaje: Branko, Zmaj, Vojislav, Hajne, Đura, Dučić (poenta), uglavnom u oblasti versifikacije.

PAVLOVIĆ: PRETPRAZNIČKO VEČE •

Evocira starinsku, patrijarhalnu atmosferu koje je smeštena u perspektivu prošlosti – ona je odsutna –

samoća iz koje se duh izletom l.s. vraća unazad. Izvanredan štimung i regresivne emocije. •

ŽIŽA DOŽIVLJAJA: u samotnoj večeri je evociranje mrtvih, opštenje s njima kroz uspomene; čudna je

koincidencija sa Petrovićevom pesmom Čobanov badnjak + Kostićev Spomen na Ruvarca; •

Kod ranog Šantića bilo je podražavanja nar. poezije, kasnije se opredeljuje za katren i tercinu, ali i tada

ostaje pesnik usmenog shvatanja poezije. •

Psiha pesnika pri intuitivnom zazivanju individualnih sećanja u oblicima mitskog pamćenja;

•

U drugom delu vraća se svojoj samoći još utučeniji. Nestvarni događaji na ivici sna pružaju mu razrešenje i

utehu. •

Literarnu uzor: prvi deo Fausta (Faustov monolog u noći uoči Uskrsa). U Šantićevoj viziji knjige postaju

anđeoska lica – možda naivna personifikacija, ali i divinizacija kulture i stvaralaštva. •

Svojom poezijom Šantić antropološki simbolizuje karakterističan i protivrečan spoj našeg i balkanskog sveta,

do danas aktuelnog – spoj revolucionalnog elana i patrijarhalnog mentalnog okvira. -------------------------------------------------------------------------------------------

JOVAN DERETIĆ: Stvarao je na prelomu dva stoleća, i najviše u svojem delu povezao idejne i pesničke težnje jednog i drugog. Prvu pesmu objavio je 1886. a prvu zbirku 1891. Posle toga je došlo više njih (1895, 1901, 1908, 1911, 1918, 1929 – 7 ukupno). Uticaji: Ilić, Zmaj, Hajne – koga je prevodio. Prvi urednik mostarske Zore. Za razliku od Dučića i Rakića koji su se evropeizirali, on je ostao do kraja veran nacionalnim i socijalnim idealima 19. veka. Pevao o srpstvu, slobodi, socijalnoj pravdi. Beži od „lude vreve” savremenog društva

tražeći lica bez maske i laži, želeći da se u celini posveti narodu. Hrišćanski simboli čine važno obeležje Šantićeve rodoljubive i patriotske poezije. Zaokupljen je tom visokom ulogom koju je video u poeziji i u početku ne obraća više pažnje na formu, pa su njegove pesme često nailazile na nepovoljan prijem kod kritike. Bogdan Popović je u analitičkom prikazu njegove treće zbirke istakao da njegove pesme „pokazuju sve mane nekorektnog stila i naročito mane nekorektno kitnjastog stila”. Ovo je na njega vrlo uticalo pa je težio jednostavnosti i korektnosti. Rado prihvatao SONET radi strogog i konciznog oblika i tako dao neke od svoji najboljih pesama. Njega je kritika usmerila i on se neprestano usavršavao. Punu zrelost dostigao je između 1905 – 1910. godine. Tada je dao najlepše pesme u svim svojim tematskim registrima, kao i dve jednočinke u stihu Pod maglom (1907) i Hasanaginica (1910)... Poezija mu se kreće IZMEĐU TRADICIONALNIH BINARNIH OPOZICIJA:

•

lično / kolektivno

•

ljubav / rodoljublje

•

idealna draga / patnja naroda

LJUBAVNA LIRIKA: pod jakim uticajem muslimanske ljubavne pesme – SEVDALINKE. Ambijent je

orijentalni: bašte, šareni leptiri, behari. DEVOJKA: okićena đerdanima, bujne izazovne, ali ipak skrivene lepote. Pesnik je očaran ali sve to posmatra sa strane, prikriven, iz bojažljive udaljenosti. Čežnjivo, čulno raspoloženje prelazi u tugu zbog neostvarene ljubavi, promašenosti u ličnom životu i usamljenosti. U tom osećanju nastaju neke od najboljih njegovih pesama, među kojima je i Jedna suza. Takođe, toliko je pogađao ton sevdalinke da su neke ušle i u narodnu pesmu – Emina, Na izvoru.

•

PESNIČKA INTIMA: prožeta snažnim PORODIČNIM OSEĆANJEM, u svetlosti domaćeg ognjišta –

patrijarhalnost. Najznačajnija njegova pesma Pretprazničko veče – olovnu težinu usamljenosti u opustelom domu olakšavaju sećanje na detinjstvo i idilične večeri u okruženju porodice, i uteha koju mu donose pesme, i svoje „i drugova sviju”. Osećanje bratske ljubavi širi se na porodicu, na prijatelje i drugove, na žive i mrtve srpske književnike, na ceo srpski narod, na prirodu. I njegova socijalna i patrotska poezija, u kojoj je dao najviše domete, sva je obasjana svetlošću porodičnog ognjišta: Moja otadžbina – zemlja je kao rodni dom, a ceo narod braća. IZRAŽENA VEZANOST ZA RODNU GRUDU – često zato peva o pečalbarima i patnji naroda, seljaka i radnika. Šantić više nego drugi naglašava mučeništvo srpskog naroda i njegove sudbine. Tema mučeništva naroda prožeta je osećanjem njegove nepobedivosti: čak ni smrt ne predstavlja kraj borbe za slobodu, nego samo njen nastavak: Grobovi naši boriće se s vama. Ovde spadaju sve njegove najbolje pesme O klasje moje, Moji očevi, Kovač, Pesma podzemna. Poslednja je posvećena radničkoj klasi i najavljuje hod revolucije.

•

VEČE NA ŠKOLJU (1904): kratka, lirski sažeta, zanimljiva i po obliku i tematski. Struktura nije tipska već je

pravljena posebno za ovu pesmu: dve identične ritmičke celine: jedan 5-erac, dvosložna rima i jedan 6-erac. RIMA: aabbccb, sve su ženske osim b koje su muške. Pesma je bogata asonancama, aliteracijama i impresivno prenosi ritam tihog talasanja mora pred zalazak sunca. Ali, nije to tipična pesma o prirodi – u njenoj osnovi doživljaj ukletosti sudbine siromašnih, slika ubogog puka koji u večernji čas upućuje svoju uzaludnu molitvu raspetom bogu. Prihvaćen u narodu kao Zmaj, od kritike je bio često osporavan zbog umetničke vrednosti, kako u njegovo vreme tako i danas.

------------------------------------------------------------------------------------

D. ŽIVKOVIĆ: VEČE NA ŠKOLJU I - Pesma je već u Brankovom kolu 1908. bila posvećena Ivu Ćipiku, jer Šantić je prema etičko-zadrugarskom i domaćinskom (Slijepčević) shvatanju naše književnosti osećao neku vrstu pesničke obaveze da se oduži ostalim književnicima, pokušavajući da se približi, bilo motivski, bilo raspoloženjem i emocijom, bilo izrazom književnicima kojima posvećuje stihove. Tako je Ivu Ćipiku – primorcu, posvećena pesma s motivom mora, a kao pripovedaču sa socijalnom tematikom – pesma i sama opeva motiv siromašnih seljaka. Šantić je verovatno hteo i svojom inspiracijom i poetskom mišlju da izrazi osećanje beznadežnosti pokornog, bespomoćnog dalmatinskog i hercegovačkog seljaka. U tom rodu stvorio je izvanrednu pesmu, inventivnu po njenoj metrici i ritmičkoj strukturi. II - Metrička i ritmička struktura bitno je izdvaja od ostalih pesama. Šantić se metrički razvijao pod uticajem Branka i Zmaja, zatim V. Ilića da bi se najzad zadržao na popularnoj formi trohejskog 12-erca i jampskog 11-erca, tek posle kritike B. Popovića, kada je ispevao Veče na školju, koja i danas stoji kao njegova izuzetna pesma, modernijeg tona i dublje simbolike. METRIČKA ŠEMA: I stih – 5erac, II – dvosložna rima, III – šesterac >>> to je jedna ritmička celina i sa istom takvom celinom obrazuje strofu. Opkoračenje iz I u II stih ostvario je fraznu melodiju tako da je na kraju I polustiha stvorio polukadencu, a na kraju II – antikadencu, iza čega sledi duži stih sa kadencom na kraju stiha. Čitava ta struktura dočarava ritam tihog talasanja mora pred zalazak sunca: •

I stih (s polukadencom) – udarac talasa,

•

II (dvosložna rima) – zvuk udara talasa o hridi,

•

III stih (grafički uvučen) – interval između dva udara...

Čoveku se čini kao da je stvarao pesmu sedeći na morskoj obali podešavajući ritam ritmičkom talasanju mora ne samo u pogledu vremenskih intervala nego i zvukova. Sve to doprinosi utisku blagog, ujednačenog, monotonog ritma, koji navodi san na oči.. Druga ritmička strana odnosi se na KOMPOZICIJU: I strofa se ponavlja i na kraju pesme čineći njen završetak (koljco, rus. – prsten, krug), pa je tako uokviruje ponavljanjem, čineći da emocionalnost postepeno razvijana na kraju zazvoni u svoj punoći. Šantić je voleo ovaj postupak, i možda trećina pesama tog perioda (1901-1910), kompoziciono jeste rešena na taj način.

Besciljnost i efemernost egzistencije osuđene na

bitisanje sugerisana je zatvorenim kompozicionim oblikom. Pesma tako dočarava osećanje duboke rezignacije pred ukletošću čovekove sudbine, gde u predivnoj i ravnodušnoj prirodi pruža ruke ka takođe ravnodušnom bogu pred njegovim molbama. Talasanje sugeriše dolazak noći i sna kao varljive nade u zaborav blaženstva snova.

DEPRESIVNOST: nije rakićevski stoicizam, ali nije ni šantićevsko prkošenje u rodoljubivim pesmama, a još manje njegov plač u elegijama. Tu je prava rezignacija, puna svest o mučnini bitisanja i puno pomirenje sa zlima. Otuda je i ritmika u punom skladu sa simbolikom – užasan položaj čovekov na zemlji ublažava se prirodnim ritmom dolaženja noći, koja donosi čoveku san i pomirenje sa samim sobom. Nema jauka ni protesta. Molitva postaje automatizovano čovekovo mirenje sa sudbinom. III – TRI SLIKE, DVA MOTIVA: •

vizuelna i taktilna slika zalaska sunca

•

auditivna slika zvonjave zvona

•

vizuelna i auditivna slika klečeće molitve vernika

•

motiv zalaska sunca i

•

motiv večernje molitve

Ovi motivi dugo su bili u njegovoj poeziji, uprkos pokušajima da se pokažu Hajneovi uticaji, a pesma Hercegovac na molitvi vrlo je važna za razvijanje ove poetske ideje, gde se motivi u potpunosti poklapaju. Ova pesma još izražava veru i nade u boga, a potonja predstavlja mirenje bez iluzija sa položajem svojih zemljaka i svoga plemena. Ono što daje života tim, već ustaljenim slikama, jeste njihova kompozicijska postavljenost koja se stalno uklapa u ritamsku strukturu. Ovde je sve urađeno gotovo filmski, pažljivim izborom kadrova i pomeranjem kamere: od totala mora i sunca, preko srednjeg zvonika i crkve, do krupnog plana vernika pred raspećem, da bi se opet film mogao završiti zalaskom sunca u opštem dalekom planu. IV – LEKSIKA I ZVUČNA ORKESTRACIJA: Raznovrsnost spregova reči i izvesna ritmička pravilnost u upotrebi pojedinih vrsta reči ili metričko-leksičkih kategorija: I strofa: pridev – glagol (plava-spava), II strofa: imenica i prilog (zvono-bono, tuge-duge), III strofa: pridev i imenica, prilog i prilog (mršave-glave, tamo-samo)... Što se tiče zvučne ekspresije ona je ostvareno asonancama, i aliteracijama, onomatopejama, rimama... Veče na školju je bez svesne pesnikove intencije dobila karakter pesme s dubljim simboličkim projekcijama. Šantić je u stvari u svojim najboljim pesmama završavao Zmajevu periodu i Zmajevu tradiciju u našoj poeziji, i po svom duhu narodnog borca i po svojoj estetici intimnog pesnika bio je najbliži velikom Zmaju, kojeg je cenio kroz ceo život, kako je ustanovio Dučić. Šantić je pevao liriku neposrednog čuvstva, liriku srca i po svojim osnovnim emocijama – rodoljubivoj i borbenoj, ljubavnoj i elegičnoj, bio je ne samo najbliži Zmaju, nego i celoj našoj nacionalnoj romantici. Na izvestan način i vreme u kojem je pisao bilo je pogodno za obnovu rodoljubive poezije, i za pojavu jedne neoromantike, neposrednije i spontanije ekspresije, nasuprot umetnički produbljenijoj artificijelnosti Ilića, Dučića i Rakića, koja je opet značila drugi vid njenog razvoja.

PROTOAVANGARDA V. P. Dis i S. Pandurović NOVICA PETKOVIĆ

Vreme u kome se na našoj književnoj sceni pojavljuju Dis i Pandurović je vreme preloma u kome se sve do tada ustaljene i utemeljene književne kategorije izvrću u svoju suprotnost. Raniju kategoriju lepog zameniće ružno, nakazno, bolesno, raniju pravilnost zameniće greška, razgradnja. Ovo je vreme pripreme za dolazeću avangardu. Ovaj period, kao i prethodni, obeležiće dva pesnika. Ako su to ranije bili Dučić i Rakić, sada su to Dis i Pandurović. Prvi put se sa Disom i Pandurovićem u srpskoj književnosti pojavljuje mistika kao izraz jedne sasvim osobene religioznosti (ne može se tvrditi da su Dis i Pandurović bili religiozni u onom osnovnom smislu, to je čisto pesnička religioznost). Dotadašnji kritičari su vrlo dobro tumačili Dučićevu i Rakićevu poeziju ali sa pojavom Disa i Pandurovića dolazi do razmimomilaženja. Kritičari nisu bili spremni za ono što najavljuje avangardu. Taj ''novi talas'' bio je svojevrsna najava avangarde – protoavangarda. Jedini koji mogu da prate tu vrstu novine bili su Vinaver i Svetislav Stefanović, oštri oponenti Skerliču. Paradoksalno zvuči, ali tek danas nauka obelodanjuje elementarne činjenice o Disu, njegovom životu i stvaranju. Nedoumice su bile mnogobrojne i doticale su se i najbanalnijih činjenica kao što je mesto pesnikovog rođenja ili školovanja. U pojedinim slučajevima, kao što je ovaj, dobro je poznavati biografske činjenice iako se ne možemo služiti biografskim metodom u tumačenju Disove poezije. Dugo se tvrdilo da je Dis rođen u selu Prlita, nedaleko od Zaječara. Ovaj podatak su mnogi kritičari iskoristili obrazlažući ''omaške'' u Disovom govoru/poeziji jer se u tom delu Srbije govori prizrensko-timočkim dijalektom. Ovaj podatak kao i posledice proistekle iz njega su netačni. Disovi preci su došli iz Makedonije, iz sela u blizini Kumanova, Tabanovci iz Gornje Pčinje (a ako znamo da je otuda potekao i Sofkin Tomča onda 59

nam je jasno o kakvim ljudima je reč – grubi i strašni). Oni su došli u okolinu Čačka i tu se Dis rodio. Još jedan veliki pesnik doselio se iz okoline Ohrida u Srbiju-Momčilo Nastasijević. Ovo su jedina naša dva pesnika koji u svojoj poeziji imaju nešto mistično, religiozno, nešto što baštine iz vizantijske kulture pa ne treba da čudi što je za Nastasijevića Dis bio naš najveći pesnik. Što se tiče Disovog školovanja, svi su ponavljali isto – ni maturu nije završio. Međutim, u vreme Disovog školovanja u Čačku su postojala samo 2 razreda gimnazije. Da bi završio 3. i 4. Dis odlazi kod brata u Zaječar ali mu brata, kao vojno lice, sele za Kruševac i nesrećnim spletom okolnosti Dis ostaje bez diplome. Činjenica je da je bio loš đak i da se, kao većina velikih imena poput Tomasa Mana, nije uklapao u školski sistem. 1903. Dis dolazi u Beograd i nosi svoje pesme u novinske redakcije prodajući ih da bi zaradio za život. Te godine na prvoj strani ''Brankovog kola'' Pavle Marković Adamov štampaće Disovu pesmu koji je, još uvek, nepoznat autor. Potom 11 pesama nosi u LMS koje ostaju neobjavljene a kasnije će ih uključiti u ''Utopljene duše''. Kao i Rakić i Dis se pojavio kao formiran pesnik. Nije imao zvaničnu potvrdu o obrazovanju ali je imao solidno znanje iz književnosti i savladan pesnički zanat. Iste godine, 1903, Dis šalje svoju pesmu ''Idila'' najprestižnijem i najelitnijem časopisu tog vremena, SKG, i objavljuju mu je. Odmah potom pesmu će preštampati ''Carigradski glasnik'' jer mladi pesnik podseća na Remboa (''Spavač u dolu''). Iste godine, 1903, Sima Pandurović objavljuje svoju prvu pesmu takođe u SKG. Ova dva pesnika nisu pripadali akademskoj, elitističkoj struji Bogdana Popovića i Skerlića već tzv. kafanskoj struji, ne Knez Mihajlovoj već Skadarliji. Kakav je bio ''mali boemski kružok'' na Skadarliji? Ko ga je sačinjavao? A. G. Matoš, široko obrazovan, S. Pandurović, filozof i pesnik, Milan Simić, pesnik, Luka Smodlaka (drugi put prof. rekao Prohaska, proveriti!) polihistor, enciklopedista, Dušan Popović, socialdemokrata i Sava Popović, slikar i umetnički kritičar. U ''malom boemsko kružoku''(Matoš ga je tako nazvao) Dis je stekao svoje pravo obrazovanje. Ova ''podvodna'' struja sa Skadarlije pokreće 1904. svoj kratkoveki časopis ''Književnu nedelju''. Prvi urednik ''Književne nedelje'' bio je Matoš a kasnije član redakcije postaje i Dis. Kao što se Rakić ''rodio'' u SKG, tako je Dis otpočeo svoj književni život u ''Književnoj nedelji''. 60

Ovaj konkretan književno-istorijski trenutak je specifičan po tome što su se u njemu ''sukobile'' dve struje: jedna akademska, elitna, univerizetska, bliska dvoru a druga podvodna, subkultura, ona koja ne pripada zvaničnoj kulturi ali koja će na kraju prevladati. To je teorija modernog razvoja književnosti , prelazak s niske na visoku kulturu, kretanje s periferije u sam centar a sve se to dešava sredinom prve decenije XX veka. Prva Disova zbirka ''Utopljene duše'' izlazi 1911. u Beogradu.Za Skerlića to je naša najneobičnija zbirka.Na njenim koricama piše Dis, ''Utopljene duše'' i ništa više ni izdavač, ni mesto izdanja, ni godina jer je Dis, uz pomoć ''malog boemskog kružoka'', sam izdao ovu zbirku. 1908. u Mostaru pojaviće se ''Posmrtne počasti'' S. Pandurovića. 1908. su takođe u Mostaru objavljene do tada napisane Disove pesme. Zašto u Mostaru? Hercegovina je imala ''Zoru'' a Bosna ''Bosansku vilu'' i to su bili časopisi koji su u svom razvoju išli ispred SKG, bili su modernije orjentisani časopisi koji su podržali Disovu i Pandurevićevu poeziju. Kada su izašle ''Posmrtne počasti'' Skerlić je napisao ubitačan tekst a slično se ponovilo povodom ''Utopljenih duša''. Ova dva Skerlićeva teksta nisu obične kritike već programski tekstovi , razračunavanje sa jednom novom, modernom poezijom. Svi kasniji proučavaoci poezije Disa i Pandurovića polaziće od Skerlićeve kritike i njegove glavne zamerke-pesimizma. Ova činjenica zapanjuje jer pesimizam nije književna kategorije i to stanovište mora biti napušteno. Ovo je period u kome SKG gubi primat nad književnim razvojem, postaje konzervativan. Dolazi novo vreme u kome pesnici preuzimaju primat i oni usmeravaju književni razvoj. Ovaj raskorak desio se mnogo ranije, istini za volju ne tako radikalno. Već 1901. Dučić se odrekao svojih ''Pesama'' koje je Skerlić prethodno visoko vrednovao a 1908. Dučić će napustiti parnasovstvo i okrenuti se simbolizmu. Skerlić vrlo oštro ocenjuje ovaj zaokret jer ne može da prati nova književna strujanja. Bogdan Popović je imao istančaniji ukus i protivio se Skerlićevoj oštroj kritici dekadence kao prvoj fazi koja nas uvodi u simbolizam. Dekadenca podrazumeva 61

opadanje – misaono, moralno, fiziološko rasulo. Sve nabrojano dolazi u žižu književnog interesovanja. Tako npr. naturalizam prvi put tematizuje prostituciju. Ovo nije slučaj samo u našoj književnosti. To je opšta atmosfera koja vlada Evropom početkom XX veka. Tako se u Parizu pojavljuje Maneova ''Olimpija'' (gola Venera leži na krevetu sa crnim mačorem i dvori je Crnkinja-tematizacija prostitucije) koja će uzburkati javno mnjenje i izazvati proteste. U isto vreme u Nemačkoj će se pojaviti knjiga Maksa Nordaua ''Ertantung'' uperena protiv dekadentnih pesnika posebno Verlena i njegove homoseksualne afere sa Remboom koja će ga potpuno uništiti. Upravo je ovu knjigu Skerlić imao u vidu kada je napadao Disa i Pandurovića. Posle ovih previranja Dis 1913. objavljuje zbirku ''Mi čekamo cara'' koja tematizuje I i II balkanski rat. Zbirka odgovara ukusu tadašnje kritike a u njoj nema ni traga od nekadašnjeg dekadentnog pesnika. Pandurović 1912. objavljuje ''Dane i noći'' koju Skerlić pozitivno ocenjuje a opet je reč o jednom slabom pesničkom izdanju. Zbirke koje su prethodile ovim dvema potonjim zbirkama biće ono po čemu su Dis i Pandurović veliki u srpskoj književnosti. Osnovne karakteristike protoavangarde:

Pojavljuje se veliki broj stihova i stihovnih oblika. Nekadašnja dominacija 11erca i 12-erca prekinuta je pojavom 8-erca, 4-erca, 13-erca čak i stihova poreklom vezanih za narodnu poeziju što je ranije bilo nezamislivo.

Čim se pojavi veći broj stihova nestaje čistota versifikacije, dolazo do većeg broja pesničkih ''ogrešenja''.

Rima prestaje da bude čista, pravilna i bogata i postaje nepravilna.

Dučićev i Rakićev jezik bio je beogradski stil očišćen od dijalektizama a u skladu sa književnom normom. Dis i Pandurović gotovo u svakoj pesmi odstupaju nepravilnim oblicima što je bio temelj za tvrdnju o Disovoj nepismenosti.

Strofa je nepravilna.

Moglo bi se reći da je opšta karakteristika ovog perioda opšte opadanje, nazadovanje u pesničkoj tehnici.

SIMA PANDUROVIĆ

(1883–1960) J. SKERLIĆ: JEDNA KNJIŽEVNA ZARAZA MANE: Posmrtne počasti izašle u Mostaru u izdanju Male biblioteke. Pandurović je jedan od boljih i originalnijih mlađih pesnika, i njegova je knjiga karakteristična po duševni život i književna shvatanja najmlađeg naraštaja. Ona je povod za govor o opasnoj književnoj bolesti koja čini mnogo zla. Konstatuje pridavljanost pesimizmom mlađeg naraštaja pisaca, ali tako crnog pesimizma još nije bilo, kao kod Pandurovića. On je bezuslovan pesimist uprkos svakom sistemu. On je dosledan pesnik, s nepromenjenom doslednošću ljudi u lažnim idejama i na pogrešnom putu, u kontekstu njegove izjave: Naš bol je isuviše dubok da bismo mogli prezirati druge, a naš život isuviše jadan da bismo sobom bili zadovoljni. Cela knjiga je ređanje samo tužnih pesama. Pesnik je smrtno žalostan, čovek kojeg je život u svemu obmanuo, on ima zamrljan vidik i svuda vidi samo zlokobnu avet smrti – život za njega nema nikakve cene. To je mrska rugoba, mučan teret, pa je jedina želja njegova da legne u grob. Pandurović neprestano peva bolest života, a pesimizam pesama ne da se iskazivati, on se više daje osećati; više je fizičko, nego psihičko osećanje; to je bol koji čoveka muči i davi, koji se ne deli. To nije visoki i filozofski pesimizam, onaj koji ne nagriza. To je pesimizam koji više ne peva ni romantičarski svetski bol, nego bolesnički i bolesni pesimizam iz dekadentske poezije truleži. Posmrtne počasti ostavljaju utisak nečega vrlo teškog i mučnog, kao da je čitalac proveo čitavu noć pored mrtvaca i tela koje se počinje raspadati. Zbirka pokazuje prelaz iz neurastenije u neuropatiju, sa literature na kliniku. Krajnja tačka do koje se palo u trci za originalnošću. To normalne umove i čitaoce zaprepašćuje. To su mesečarske 63

halucinacije i buncanja, ako nisu obično ciljanje za književnim efektom, troma parafraza Bodlera... DOBRE STRANE: Pesme ni u spoljnjem pogledu nisu besprekorne. Ima hotimične nejasnosti, tako da njegove čudne i mutne ideje izgledaju još čudnije i mutnije. Njegov postupak jeste produženje jedne velike književne mistifikacije, a tu cilja na Remboa i fra.simboliste. VERSIFIKACIJA: nije besprekorna, zamorno jednolika, često uglasta, i ponekad vrlo nepravilna. On vrlo greši što gomila i strane reči, što Skerliću predstavlja kamen spoticanja za harmoniju ritma i osećanja, zaustavlja pažnju i kvari književni utisak. Slobodan stih – sasvim njegov, vrlo dobro teče i lepo izgleda. ALI: ima vrlo originalnih, intimnih i jakih osećanja, sasvim osobeno i ponekad vrlo složeno duševno stanje, vrlo ličan akcenat, nešto što se nije nalazilo ni kod jednog našeg ranijeg niti današnjeg našeg pesnika. On uspeva da baci sondu u tragičnu dubinu ljudskoga bola, kazujući ga posebnim rečima tako da one ostaju urezane. On ima jasno, duboko i bolno prodiranje u stvari koje imaju u lucidnim časovima umorni ljudi ili bolesnici u teškoj groznici. Izdvaja pesme U prolazu, Sa svojima, Potres, Rezignacija, Mrtve plamenove. Cela knjiga pokazuje paradoks: da je poezija je odvojena od života, u vremenu nacionalnog poleta, ali sreća je da takve zbirke nemaju veliki uticaj – ali ispravlja se u fusnoti navodeći prmer nekog gimnazijalca koji je posvetio svoju zbirku S.P. i koji peva u njegovom maniru – pa tvrdi da je Pandurović bio žrtva književne zaraze koja je na Zapadu prošla, ali koja tek sada dopire u naše krajeve. To dekadentstvo je uvezeno časopisima iz druge ili treće ruke. Tako je Pandurović žrtva knjževne zablude: da je novo u isti mah i moderno. Nema smisla to presađivanje bolesti umornih rasa u našu mladu i svežu rasu, u naš Jug, gde ima sunca i vedrine, u vreme punog zdravlja i života. Zato je trebalo ukazati na bolest na primeru jednog našeg boljeg pesnika. --------------------------------------------------------------------------------------

I. SEKULIĆ: Pandurović nije čist liričar, emotivac; spada u grupu misaonih liričara, snažnih životom. Najtežim putem dolazi do svojih očajanja u čijoj osnovi ne leži romatika osećaja, već misao, istina. Demon misaonosti u ovom osobenom liričaru više je logičar nego metafizičar. ----------------------------------------------------------------------------------BOŽIDAR KOVAČEVIĆ: PREDGOVOR

•

Pandurovićeva lirika imala je originalnu notu, naročito shvatanje života i

sveta, osobit izraz koji nije bio onoliko dostupan našem čitaocu koliko Dučićev i Rakićev. Kao i Dis, i Pandurović je imao sudbinu da neguje intimnu liriku izvesne utančanosti i dubine, da bude polako otkrivan, da se čitaoci postepeno navikavaju na njegov pesnički rečnik. Njegovu poeziju ceniće najsuptilniji među čitaocima, a on sam nije bio ni u jednom trenutku banalno savremen. On će ostati uvek moderan za one koji ne traže spoljašnji blesak forme, frazu, nego suštinu osećanja i misli.

•

ŠTAMPA: 1902. godine izdaje časopis – Pokret. Posle desetak brojeva ovog

omladinskog lista, 1904-1905. pravi Književnu nedelju. 1903. pojavljuju se njegove prve pesme u SKG. 1919. časopis Misao. 1920 Progres, 1924/26 Reč, i na kraju Volja.

•

Z B I R K E: 1908. Posmrtne počasti; 1912. Dani i noći; a ove dve knjige su

osnovne zbirke koje se posle stapaju u knjigu Okovani slogovi. Prvo izdanje sabranih pesama priredila je SKZ - 1921, a najpotpunija je zbirka Stihovi (1935). Konačan izbor koji je odobrio sam Pandurović nalazi se u izdanju Srpska književnost u 100 knjiga, i dalje se izbor ne sme menjati.

•

PESIMISTIČKI STAV: izazvao osudu kritike po modernističkoj noti koja je i Disa i

njega izdvajala od savremenika. Skerlić je odmah udario na Posmrtne počasti (kod druge zbirke menja stav – pesimizam prešao u filozofsku rezignaciju i duboku melanholiju), ali Bogdan Popović je mislio drugačije, zapazio je vrednost te poezije shvatajući da njen pesimizam nije poza, kao ni Rakićev ni Disov, nego da je ukorenjen u vremenu i prilikama. U Antologiju (1910) uneo je upravo ono što je Skerlić osudio – Svetkovinu. Naš pesimizam između godina 1900 i 1912. bio je 65

revolucionaran i u njemu je bilo klica preporoda i obnavljanja, jer je to nezadovoljstvo sobom izazvalo najčudnije snove, težnju za prevazilaženjem, napor da budemo heroji, želju da se uzdignemo izvan prosečnog života i prosečnih gestova. Pandurovićeva poezija donela je nekoliko visokih kvaliteta:

•

individualizam

•

sveže, još neprimećene motive

•

jaku i neposrednu emociju

•

nove i rafinirane oblike stiha

•

neobične i retke ideje (o prošlim stvarima koje večno žive oko nas)

•

neuobičajen jezik, nove poetske fluide u odnosima reči (+ nove

rime) PANDUROVIĆ / RAKIĆ: bliži je Rakiću nego Disu, iako postoje i velike razlike. Obojica su u vrlo intelektualni, ali intelekt ne isključuje osećanja. Takođe, obojica imaju nečega od racionalističkog načina mišljenja, ali Pandurović pripada finije dekadentnom, manje naivnom pokolenju koje počinje sumnjati u običan zdrav razum i koje slavi dan silaska s uma – kao UZVIŠENJE IZNAD OBIČNOG UMA. S Rakićem najdosledniji je pesimista našeg modernog pesništva, i svaka njegova pesma je fragment jedne jedine ispovesti o bolu života. Kod njega se retko događa da blesne nada, zračak nekog optimističkog finala u individualnom životu ili neko kolebanje u tom smislu. Kod obojice ima tri vrste pesama: ljubavnih, misaonih, patriotskih, ali Pandurović ih jasno ne odvaja: one lako prelaze iz jedne vrste u drugu. Malo je čisto opisnih pesama koje se zadržavaju na jednom štimungu. Obojicu približuje i ARTIZAM u pažnji prema stihu i trudu da spoljašnji oblik odgovara sadržini. Već kod Disa se oseća uticaj Rakićevog stiha, ali kod obojice, Pandurovića i Disa, samo versifikatorski, a ne i u fluidu koji je originalan kod obojice. Ipak, Pandurović je veći majstor stiha i uspeo je da izrazi onaj uzdržani ton cerebralnog i intelektualnog, a da se pri tom sve vreme oseća vrenje osećanja i groznica očajanja. Kao i Rakić, i Pandurović rešava jedan čudan paradox: krajnji pesimist koji u ljudskom životu vidi samo prolaznost, patnju i zlo, zahvaljujući talentu daje velike poetske akcente. 66

•

OBNOVA RODOLJUBIVE POEZIJE: i Rakić i Pandurović i Dis učestvuju u tome.

Pandurović ne mogući da izdrži teški stav krajnjeg individualizma i doslednog pesimizma, u otadžbini nalazi onaj zanos koji će mu zameniti veliku ideju, nadoknaditi razočaranje u život, probuduti veru u svemir, večnost i lepotu. U pitanju su tonovi rodoljublja s novom sadržinom. Zato njegov pesimizam nije apsolutan – pesimizam u mikrokosmosu, čovekovog života na zemlji, a ne makrokozma.

•

TRANSCEDENTNI OPTIMIZAM: kao čovek i umetnik zastupa neku vrstu

transcedentnog optimizma. Tako se može objasniti i njegova patriotska poezija, jer otadžbina priprda večnosti, na ne trenutku. Čak i u ljubavnim pesmama on u dragoj traži jednu stalniju i višu lepotu nego što je krasota tela ili individualne duše. U misaonim pesmama on se nalazi u poentama: Budući dijalog – pesma koja ima motiv šetnje kroz uspomene koje su postale slama, kroz reči knjige koje su se izgubile bez traga, ali kraj donosi veru u buduća stoleća u znaku brzine i tehnike – pomalo futuristički. Ipak, poslednji stih je melanholična, ali impresivna poenta: Ali šta je to što su nekad zvali s r e ć a?

•

O MODERNOJ POEZIJI: „Integralna poezija koja obuhvata i neposredno i

posredno iskustvo, koja ide do dubina instinkta i inspiracije, koja je diferencirana i individualistička i koja... obuhvata sve i sadrži sve što je iskustvu dato, takva poezija je najprirodnija, najistinitija, najrealnija, večito interesantna i moderna. Mi pod modernom poezijom podrazumevamo onu koja je uvek nova. Moderna poezija nije poetska moda, to nisu dela koja privlače pažnju lakoverne i naivne publike za dan ili dva, za mesec ili godinu... Moderna poezija uvek mora biti interesantna za svakoga koji joj pristupi: za umetnika, trgovca, mladića i starca, čoveka i ženu, jednom reči za čoveka”. --------------------------------------------------------------------------NOVICA PETKOVIĆ: PREDAVANJA Skerlić piše svoju Zarazu pod uticajem knjige Opadanje Maksa Noradua, koja je bila u modi krajem 19. veka, gde on osuđuje francusku i nemačku poeziju za rasulo i 67

dekadenciju: Bodler, Rembo, Verlen, navodeći sve žive bolesti za njih, a sam je lekar. Pesma je tu shvaćena kao pojava u sklopu stanja u celoj kulturi. I. ANDRIĆ je Posmrtne počasti nosio u džepu i često iščitavao. U Bosni je zbirka bila prihvaćena, doživljavana kod Mladobosanaca kao svoja poezija, jer im je poimanje smrti bilo blisko. Došla je vreme kada se artistika cenila, a S.P. razbija prošlo, i nema pravila: u rimi, metru, već donosi najveći broj novina. Naslov nije oksimoron kao kod Bodlera, veća bukvalno znači to što kazuje.

•

IDEALNA DRAGA: najveći prelom – stvarna osoba: umrla glumica Bela Megrilova. Ona je sahranjena, data crvima, za razliku od Dučića – nema ni lika; Rakića – čulna, ali koja je?

•

MOTIV ŽUTIH CRVA – slika stvarnosti. Oni su prvo u očima... odmah Mrtvi plamenovi... motivi iz flore i faune (vrbeni motivi po Dučiću) – petao, Sa svojima.

Trenutak ponoći – bela boja nema negativnu konotaciju, beli pokrov donosi mrtve duše + htonsko biće + kuknjava: izaziva ponovljenu moru, na početku i kraju + refren...

•

TEMATSKA NOVINA: Sima u poeziju uvodi VOZ - strašna gvozdena ptica koja ga vraća u detinjstvo, agonalni trenuci kada vidi da nema zavičaja i zavičajne lepote. Voz i stanica – prvi od ključnih motiva naše avangarde samo kod Sime Pandurovića (u Evropi i Rusiji u simbolizmu, moderni, akmeizmu).

MI PO MLADOSTI BOŽIJOJ, DECA OVOG SVETA: Programska pesma, novi motivi: presitost posle ručka, mlohavost (neka živi sumorna misao, uvela, bezvoljna, bez strasti, ravnodušni oci nemoguće dece), ravnodušnost prema ženama, uspeh u pijanstvu (alkohol tupi živce, ubija snagu). SVETKOVINA: Prva je od najboljih i najznačajnija, jer donosi jednu novu oblast, novi OBRT: suprotnost razuma i onog što nije umno – što predstavlja silazak s uma (ludilo). Suprotstavljanost ta dva sveta prikazana je stanjem vrhunske ekstaze ljubavi kontra svetu razumnih i normalnih. Sve ovo je pomeranje granica normalnog i nenormalnog - implicitna promena i tipa kulture. Silazak s uma 68

– sakralni momenat. Tehnička analiza, dubinska psihologija vezana je za snove u kojima kerberi spavaju i trensormišu želje: između svesti i mase želja nalaze se kerberi; SNOVI – transformisane želje. Svetkovasmo otcepljenje... od rana koje zadaje svet, tj. UM – ŽIVOT, an general.

•

PRVA PUKOTINA u srpskom pesništvu koje je do tada nacionalno utemeljeno i prikriva prazninu koju je Sima izneo na videlo. On nastoji da POTRESOM IZBRIŠE SVET: Prošao me strah od Boga davno... što je u potpunosti ničeanski pogled, a prevodio je i Ničea. Prevazilazi strah, čežnju, bol, a sve uz pomoć NEMARA koji vodi ka NESEĆANJU, koje je vidar, higijena koja čisti sve: Higijena nesećanja vida, leči, moj san, savest i duh.... da se svega manje sećam... tako sve nestaje, sve se baca u zaborav u PRAZNINU – kod Disa vrhunac u Nirvani – kao najbublje NIŠTA. Praznina počinje da okupira pesnike (Branko Miljković), a takođe tu su i impusli Sartrovog Bića i ništavila, tj. najava egzistencijalizma. Sve ove pukotine Dis će još više razdvojiti.

•

NOVO:

stihovni plan – dvodelni stih sa cezurom u sredini. O jeseni: 3 dela

stiha – 4+4+4, uz 2 cezure kao kod tužbalica Sestre Batrićeve. Niko pre nije koristio stih tužbalice. Tužbalica, kuknjava koja ima i semantičku vrednost. To je ključ i kod Disa – narativni stil u poeziji Možda spava 4+4+5. Stilsko-tipološke odlike poezije Sime Pandurovića Stilsko-tipološke odlike Pandurovićeve poezije, tačnije zbirke ''Posmrtne počasti'' su krajnje ne tipične za vreme u kojem su se pojavile i otuda je Pandurovićeva poetika ostala nedovoljno rasvetljena do današnjih dana. Dis i Pandurović su bili veoma bliski kao pesnici i prijatelji, gotovo da je nemoguće naći sličnu bliskost u istoriji srpske književnosti, a, ipak, stilske odlike njihove poezije su potpuno oprečne. Kada su se 1908. u Mostaru pojavile ''Posmrtne počasti'' najviše iznenađenja izazvale su u beogradskom akademskom krugu. Skerlićeva ideološka kritika bila je oštra i neumoljiva i zbirka je proglašena ''jednom književnom zarazom''. Predgovor zbirci od svega 5-6 rečenica provocirao je i kritiku i čitaoce donoseći jedan nov pesnički senzibilitet, nov način na koji pesnik vidi, oseća i doživljava svet u sebi i svet oko sebe. ''Posmrtne počasti'' su donele jednu novu filozofiju života i 69

otvorile

vrata

jednoj

drugoj

pesničkoj

struji

srpskom

pesništvu,

uspostavile su nove umetničke, estetske i kritičke kategorije. Pandurović sa ''Posmrtnim počastima'' nastavlja jednu zanemarenu struju u srpskom pesništvu i otuda nerazumevanje sa SKG. Pandurović je najbolji u svojim programskim pesmama za razliku od Disa kod koga dominira imigancija, slika, izvanredna muzika, pomerena sintaksa i novi jezik... Kod Pandurovića nema sinestezije, nema tropa, malo je dobrih sintaksičkih figura, a ako ih ima uglavnom su vezane za retorski momenat u poeziji. Kakav je to novi sezibilitet koji donosi Pandurovićeva poezija? Bedna dušo moja, sudbinu svoju vuci sve do sumraka...

•

DEZILUZIJA I DEPATETIZACIJA: Niko se pre Pandurovića nije ovako obraćao duši. Apostrofirajući dušu Pandurović nas podseća na romantičarske pesnike koji su klasicističku muzu zamenili sopstvenom dušom i stavili je u centar interesovanja (zato se simbolizam naziva neoromantizam). Međutim, ono što Pandurović radi sasvim je oprečno romantizmu. Umesto da uzdiže i veliča dušu on je snižava, negativno je vrednuje nazivajući je ''bednom''. Ovaj postupak

zove

postupak

deziluzije.

Deziluziju

ili

depatetizaciju

prepoznajemo kod Rakića, on je taj koji je ovaj postupak uveo u našu modernu poeziju. Rakić vrši depatetizaciju metafizičkog, nadčulnog. Njegova ''Iskrena pesma'' je programska pesma, pesma-šok, on je taj koji je ''okrenuo list'' u srpskoj modernoj lirici. (Jedan od naših najboljih kritičara, Nikola Mirković, izdvaja

kao

tipičnu

osobinu

srbijanskih

pesnika

nezainteresovanost

metafizičko. Naši pesnici su ljudi od ovog sveta nimalo skloni transendentiranju. Njih interesuje samo ono što je čulno, neposredno, fizičko i fiziološko).

•

MOTIV MRTVE DRAGE: mrtvo telo u rasulu i raspadanju. Ovakav način obrade motiva karakterističan je za period konstituisanje moderne kod nas ali i za njenu dezintegraciju. Pesnici koji su nesumnjivo uticali na Pandurovića su Bodler, 70

Verlen kao dekadent, Dučić i Rakić. Pandurović često citira Rakićeve stihove a česte su i reminiscencije na njega. Malopređašnji stihovi o duši su direktan citat iz Rakićeve

pesme

''Osvit'':

...srčana

budi

bedna

dušo

moja.

osnovu

Pandurovićevih pesnika-uzora možemo reći da je Pandurović bio pesnik simbolista sa elementima dekadence. To je poezija koja slavi ružno, neskladno, degradirano, bolesno, pa otuda i transformacija motiva mrtve drage. Nije Nikola Mirković bio sasvim upravu kada je tvrdio da srbijanski pesnici ne vole metafizičke teme. Demantuje ga Rakićeva rodoljubiva poezija. To je visokoumetnička poezija koja govori o nesuštastvenoj, nematerijalnoj mesečini koja nas dovodi u dodir sa mrtvim dušama. Ali kod Pandurovića nema ni tračka od transcendencije, on depoetizuje poeziju. Depoetizacija je jasan nagoveštaj dezintegracije jedne stilske formacije i početak druge. UNOSI SADIZAM: U Evropi ga je bilo i ranije ali kod nas ne. Postoje pesme u kojima on peva o uživanju koje proizvodi bičevanje voljene žene. Međutim, Pandurović ove pesme nije uneo u ''Posmrtne počasti''. ESTETIKA RUŽNOG: Najpoznatija Pandurovićeva programska pesma je ona koje je ušla u Antologiju B. Popovića ''Mi, po milosti...'' ali njegova prava programska pesma je ''Ispovest''. Prvi stih šokira: Izgubili smo osećanje mere... Pandurović govori o osećanju za lepo. Gubljenje osćenja za lepo vodi direktno u samu srž Pandurovićeve poetike – estetiku ružnog. Naša priroda je bolesna i trula – čista dekadenca. Ovo su kategorije koje Pandurović ističe tokom cele pesme:

1. Životne perspektive su ružne. 2. Mudrost je glupa, nedopustiva oksimoronska karakterizacija. 3. Vrlina je kaljuga zala. 4. Život je samo ružna mrlja. 5. Utisci i likovi su odvratni, nakazni i gadni. 6. Miris je zamenio grobljanski zadah. 71

---------------------------------------------

KARIKATURA+++

MIODRAG PAVLOVIĆ: SVETKOVINA Sime Pandurovića Tekst prirodne iskrenosti saopšten prirodnim pesničkim izražajnim sredstvima. Pesma ima karakter i himne i antihimne, gledana u celini daje utisak balade dvosmislena do parodije. Poredi ga sa Brehtom i Embionom Jovana Subotića. Sastoji se od 2 PARALELNA TOKA koji se uzajamno osporavaju:

1. društvo i svet zdravog razuma, s one strane bolničkog zida, svet koji je normalan, ali izvan sreće i dubine saznanja;

2. par zaljubljenih u bolnici za umobolne, koji ZNA gde je, ali to doživljava kao otkrovenje sreće, nasuprot životu vođenom pre toga. Odnos uzajamnog nerazumevnja, parodiranja i sažaljenja je složen. Balada je sigurno Panduroviću bila daleka kao oblik, jer je negovao diskurzivnu i ispovednu liriku neposrednog saopštavanja i tačnog formulisanja svojih misli, ili ocrtavanja košmarnih grobljanskih slika... njegova zbirka je i zbornik varvarizama. I SEKSTINA: Bitan je prvi stih Sišli smo s uma u sjajan dan... koji kao da prelazi okvire našeg sluha, kao da je trenutak koji vodi van granica realnog stvarajući osećaj trijumfa, pravog, jer je mimo sveta. Taj stih ima karakter otkrovenja. Silaženje s uma upućuje u jedno više i definintivnije saznanje od kojeg sve počinje da blešti. To je prvi revelatorni akcenat koji se dalje definiše kao jasan prostor, nov, otvoren, bremenit saznanjem, saglasan sa nečim što je već postojalo u psihi i omogućava platonovsko prepoznavanje. Ovo otkrovenje se nastavlja u svetkovinu kao produženje novog mesta što ga je ljubavni par stekao. Svetkovina je otcepljenje od ritma svakodnevice, od logike koristi i umešnosti. Ali otcepljenje može da znači i psihološko odvajanje, predvajanje, ali i secesiju od neke ljudske grupe, od jednog načina života. Prva sekstina govori o domašivanju ideala i vrhovnom zanosu u kojem se spaja ljubavno i intelektualno, sa patetikom isceljenja, zarastanja rana, spasavanja od tegoba ovog sveta. II SEKSTINA: 73

Donosi dramatično suprotstavljene elemente naturalizma koji deluju zbunjujuće i bizarno, i potvrđuje doslovnost izjave o silaženju s uma. Pandurović uvodi motiv bolnice i mirisa bolničkog vrta, od kojeg nastaje miris bolnički, u slici šetnje dvoje zaljubljenih za vreme posete bolesnicima. Ovo stvara polarizaciju napetosti između idealizma i naturalizma koja čas izgleda premostiva, čas nepovratno razdvojena... Pandurović je imao elemenata naturalizma i u drugim pesmama ali tradicionalnog tipa: groba, mrtvaca. Ali, ono što šokira u ovoj pesmi jeste spremnost da subjekt prihvati bolnicu i bolest kao svoje opredeljenje, jer on je srećan što ga bolnički zid deli od celog sveta i njegove gužve i buke. Ljubavni par je prihvatio bodlerovski poziv na putovanje, nekud daleko...

•

BELA BOJA BOLNICE I KOŠULJA – svetlost ozarenja, koja se gotovo

izjednačuje sa svetlom sjajnog dana silaska s uma. To je svetlost modernog raja, u kojem je obavljen obračun s profanim svetom svakodnevice i ljudskog društva. Pandurović u najvećem delu poezije peva o povlačenju u sebe svoje energije iz sveta, o odvajanju, o razočaranju, rezignaciji, o bliskosti smrti i umrlih, o tome da je u životu sve prošlo, brzo, o mladosti koja je od početka bila prošlost.

•

OSNOVNI STAV: introverzija, povlačenje, regresija, sanjarenje o prošlosti,

uzaludnost svega, odsustvo ciljeva i motiva za aktivno učešće u životu. Sve to je bilo ocenjivano kao pesimizam i nihilizam. Njegov pesimizam je bio neosporan i dosledan, i kao takav nije mogao da bude osnova za veliko pesničko delo, a u skladu s tim on je stvorio malo pesničko delo, bez velike brige za formalni i izražajni sjaj. Njegov osnovni stav izražavao je gađenje na oblike svakodnevnog života, u samodestruktivnim vizijama, za fizičke aspekte čovečanske smrti.

•

NATURALIZAM, može da bude otrežnjujući; povratak principu realnosti,

očišćenje od sanjarskih ideala, spremnost za prisustvo u svetu i pesničkog subjekta i pesničkog dela. Takođe i najbespomoćnija, najprovalnija sanjarija jednog duha koji ne nalazi vezu sa stvarnošću zemnog sveta. Svetkovina je velika pesma jer pronalazi nov put regresije libida, nov pravac psihičke energije pesnika. 74

Ona ukida strah od duhovnog poremećaja, širi domen poetičnog: SIMBOLOM LUDILA – glorifikuje psihološko odvajanje od svog vremena.

•

U T I C A J I: Bodler/Pandurović: razlike su među njima ogromne, pre svega u

pesničkoj tipologiji pa i u stavovima prema problemima poezije. Pandurović je povučen, tih, rezignantan, Bodler zvučan, glasan, agresivan, aktivan u izazovima. Bodler napada okolinu, Pandurović se rezignantno povlači. Bodler je ipak frustriran, pogođen, izvan svog vremena, zagledan u estetski ideal poezije. Toga nema kod Pandurovića – kod njega se estetski ideal lomi, pesma se vraća u prirodnu konverzacionu dikciju. Ne traži se lepota reči, niti ukrasi, samo spontansot pesničkog kazivanja u muzici prepuštenoj intuiciji i slučaju. Ipak, među njima postoji homologija – obojica su regresivne psihološke pojave. Pandurović/Ekspresionisti: opsesivno bavljenje temom smrti, moderni i gradski pesmimizam doveden do ekstrema, i tu oslonjen na dimenzije kosmičnosti. Sličnosti sa Gotfidom Benom (pesma o šetnji kroz baraku obolelih od raka). Tema smrti, tj. mrtvaca, opsedala je ekspresioniste. Oni su generalno imali jaku imažističku tendenciju: oni svi iznalaze neočekivane slike, naprežu vizuelnu imaginaciju i zatežu do krajnjih granica i kroz nju napinju sve nerve čitalaca. Kod Pandurovića nema te imaginativne prenadraženosti. On je veran svom osnovnom tonu, koji je za njega zaista vid bivanja u svetu. Misao na smrt ga neprestano oslobađa obaveza, dezangažuje, raskida mu životnu upletenost i smanjuje estetsku ambiciju. Takođe, Pandurović je prethodan ekspresionizmu! Koji započinje 1911. godine.

•

Silazak s uma je ekstaza neke vrste ljubavnog izbezumljenja – više od

polovine pesme čita se kao ljubavna pesma. Subjekat se ljubavno udvaja i sve je šetnja kroz svet idile ostvarenog osećanja ljubavi, zbog kojeg smo s uma silšli slaveći osećanja ta... M o t i v

s r c a – izoritmija srčanog rada, spojenost ljubavnika,

prevazilaženje okvira ne samo društvenih nego i materijalnog kosmosa – predali smo se srcu, sišavši s uma! LJUBAV – NEUMRLI ZNAK. •

DRUGA OSOVINA: kazuje osećanja različita i suprotna od ljubavnih – tu se

govori o odnosu ljubavnog para prema drugima, o jazu i udaljenosti nastalim između njih i okoline, društva – gomila sveta gleda u otcepljene, otuđene, ljubavnike – i tu je parodija ljubavne idile jer se ona smešta u realni okvir, bolničkog, gde se sjatila masa sveta: ljubavnici imaju publiku s kojojm ne mogu da opšte. SATIRIČNO, 75

IRONIČNO, PARODIJSKO: naznačuje se moguća agresija ljubavnika prema bivšoj okolini, sada na domaku ruke.

•

Suprotstavljenost dva tematska toka -

do potkraj pesme oni teku u jasnoj

antitezi, pa je poslednji stih o suzama u očima publike iznenađenje. Barijera je u svakom slučaju prevaziđena, bilo da je tronuće ili sažaljenje – to je povratak osećajnosti, bliskosti, kao katarza. Ovde se konstituiše drugi subjekt pesme: dvoje zaljubljenih pristaju da budu gledani i sagledani do kraja da bi se javili ne kao prisustvo i osećanje, nego i na višem stupnju: kao simbol sopstvene ljubavi.

•

TOPOS POLUDELOG PARA / DEVOJKE: više je iz dramske literature (Hamlet).

Pitanje: da li je ona predvorje, predstadijum motiva mrtve drage? Da li je ona Ofelija ili proročica Kasandra? Da li je ludilo predvorje smrti? LUDILO JE PROBOJ: ka višim sferama, ako se posmatra iz osnovice smrti i uništenja, veliki proboj ka višim oblicima života. Ono probija krug melanholične umrtvljenosti. U tom smislu Svetkovina zaista jeste optimistična i lekovita pesma. ------------------------------------------------------------DERETIĆ:

•

Pandurović je prošao kroz školu francuskog simbolizma, a od svih pesnika najbliži

mu je bio Bodler. Poznavao je nemačku pesimističku filozofiju (Šopenhauera), koja je uticala na njegov pesimizam i sklonost k racionalnom načinu mišljenja.

•

ODLIKE PESIMIZMA: racionalnost i intelektualnost, logika i jasnoća.

Trezven i hladan, bez nejasnosti, bez iracionalnih težnji, izrazio je racionalnu jezu pred zlom u svetu – svemoćno, neograničeno, sveobuhvatno i sveprodiruće – koje zahvata i ljubav i društvo i život. Formalno ostaje u granicama parnasizma, sadržinski otvara nove vidike.

•

Mi, po milosti božijoj, deca ovog veka – gorka je i ironična, i u savremenosti

pronalazi samo sumornu misao, zamagljen pogled, odricanje nemo, čežnju svelu, strast što je buktala i koje sada nije. Tamnica, kao jedna od osnovnih slika epohe, 76

kod njega ima čulnu opipljivost, s njenih zidova sliva se memla i meša s njegovim suzama.

•

ZABORAV: vrhunac intelektualne askeze: Potres – konačno savladava bol i

postiže spokojstvo ali po cenu gašenja osećanja, iščeznuća u lekovitom nesećanju – higijena nesećanja. On u zaboravu nalazi jedino utočište, oslobođenost od groznice života, tišinu i spokojstvo nebića.

•

Svetkovina – slavi ludilo kao oslobođenje od okova u koje je čovek bačen

svojim rođenjem. Ova pesma podseća na Sterijin Spomen jednom s uma sišavšem, gde se bezumlje slavi kao najveća sreća, kao jedini način da se bude pošteđen od bolova i nepravdi sveta. Sumorno bolničko raspoloženje, osećanje opšteg rasula i propadanja dobilo je najpotpuniji izraz u ljubavnoj lirici, gde se javlja kao kontrast ljubavi shvaćenoj na tradicionalni, romantičarski način.

•

LJUBAV: uvek povezana sa smrću i raspadanjem. Ona se nalazi u prošlosti

kao i sve što vredi, s one strane granice koja deli život od smrti. Pandurović je grobar ljubavi. On sahranjuje redom sve, pa i voljenu ženu. MRTVA DRAGA – ona je kod Pandurovića stvarno mrtva, ona nije na nebu, među zvazdama, nego u grobu, sva u jezivom raspadanju. Vizija grobnog mraka data je jasno, precizno, odmereno i hladno, i izaziva jezu.

•

RODOLJUBIVA: izvanredan rodoljubivi pesnik; Rodna gruda – duboko misaona,

bez ijedne reči patriotske emfaze, jednostavna, istinski lirična. Jedina ljubav koja ne čili jeste ljubav prema domovini. Dah života, vere i nade: Dositej, Zora nadanja, Vojnički rastanak, Stari ratnici, San naroda, Beograd u ropstvu... Znatno uticao na Tina Ujevića i Ivu Anrdića, a Matoš ga je smatrao za najdubljeg i najznačajnijeg pesnika moderne. ----------------------------------------------------------------------ZORAN GAVRILOVIĆ: Sima Pandurović Ono što je mutno započeto sa Vojislavom – prerastanje poezije iz deklamatorstva, patetike i emfaze u odnose prema svetu i čoveku, moderno isticanje poetske ličnosti 77

sa svim njenim problemima i asocijacijama u prvi plan; vezivanje naše poezije za senzibilitet zapadne tradicije, ranije nepoznata ironija, pesimizam, čulnost i simbolika, racionalnost i uzdržanost forme – svoj konačan oblik dobilo je kod Pandurovića. Ipak Dis je bio začetnik nove struje modernizma koja nalazi svoj odjek kod poslednjih modernista – Crnjanskog. Zato je Pandurović bio blizi Rakiću, jer je ono njegovo najkarakterističnije – pesimizam i strah od smrti – razvio u bujan i otrovan cvet. Pandurović je otvoreno sišao u svet bolova, ali u registru emotivno suženom, a racionalno produženom, u odnosu na Rakića koji je obratan. Kod Sime logika i jasnoća su dominantni, i onda kada peva o ludilu. Iz njegove intelektualističke poezije sumorno veje odricanje, ili, još sumornije, jasno i racionalno odzvanja negacija života, bespoštedno, potpuno. To više nije bio Rakićev surovi stoicizam i njegova vera u život i mladost, uprkos bolovima. Svest o sopstvenoj bedi, perverzno zadovoljstvo zbog sopstvenog jada značila je uvođenje u srpsku poeziju jednog novog kvaliteta, jedne nepoznate, cinične sumornosti. Po tome je on najviše bio bodlerovac – po opevanju smrti punom hladnoćom ironije. Pandurovićev doživljaj sveta – uvek filtriran kroz intelekt: ali sama struktura doživljaja, ona emocija koja leži iza jasno raspoređenih pojmova i stihova, malog je intenziteta, smrznuta je i onda kada je izražena zvučnim i teškim slikama. Taj niski intenzitet emocije omogućio je da i pred najcrnjom slikom raspadanja poezija sačuva izvesnu nadmoćnost koja ublažava opštu atmosferu. Opšte zlo – konkretan pesnikov svet u kome je ostvario svoju najvišu meru.

• LJUBAV: zlo se najviše ispoljavalo kao svoja antiteza – u ljubavi. Tu se on najpogdnije susreće sa raspadanjem i prolaznošću. Ljubav nije svetao trenutak radosti, ona nikada kao da ne postoji u sadašnjosti, već se doživljava kao nešto minulo i propalo, ili će tek biti i opet propasti. Ljubav je uvek u tragičnom sudaranju sa smrću. Propada i nestaje, ali odlazi u snoviđenje i halucinaciju raspadanja s one strane života.

• OTVORENA NEGACIJA SADAŠNJOSTI – naginjanje ka prošlosti, ispod dana koji iščezavaju ostaje intelektualno miranje s nužnošću. Ničega više nema posle smrti, ljubav postaje bolna uspomena, a čovek jedino može rezignantno da sačuva dostojanstvo. On je miran u svojoj tamnici i perverzno zadovoljan. Među ljudima on se brzo rastuži i umori, a onda ide natrad u crnu tišinu svesnog mirenja sa potpunom otuđenošću. On je prvi raskrstio sa svakim otporon i buntom. Izdvaja pesmu Potres kao primer velikog savlađivanja jednog očajanja. Ipak sve to je zaobišao Dis, Nirvanom. -----------------------------------------------------------------------------------------*** Pandurovićeve ''Posmrtne počasti'' imaju predgovor od 5-6 rečenica koji je sam napisao. U pitanju je programski tekst. Predgovor je šokirao javnost a Skerlić ga je nazvao čistom ludošću. U pitanju je čudan, oštar, polemičan tekst u kome je svaka rečenica žaoka upućena čitaocu i kritičaru. Tako, Pandurović kaže da zbirku objavljuje mimo svoje volje i namere, po želji urednika ''Male biblioteke'' i po nagovoru svojih prijatelja. Ovakva izjava odaje utisak slabosti i odsustva samouverenosti pesnika. Pandurović dalje kaže da će o njegovoj zbirci možda govoriti pohvalno, možda neće a možda neće govoriti uopšte. Taština pesnika je kod njega, kako tvrdi, taština nad taštinama jer nije važno da kritika bude iskrena već da bude pohvalna. Ovaj predgovor je šamar javnom mnjenju i društvenom ukusu. Pojavio se 1908. a uskoro će cela Evropa biti preplavljena tekstovima slične sadržine od kojih je prvi i najvažniji objavljen u francuskom Figarou 1909. – Marinetijev futuristički manifest. Pandurovićev tekst je skandalozan, provokativan i otuda podseća na avangardni manifest. Zato su ga potonji pesnici proglasili knezom poezije. Tako se Pandurović javlja kao preteča avangarde. Ključna je poslednja rečenica predgovora: Naš (prvi put se kod Pandurovića sreće to ''mi'' umetso dotadašnjeg ''ja'' koje je opšta odlika avangardnog manifesta) je bol isuviše dubok da bismo mogli ne prezirati druge, a naš život isuviše jadan da bismo sobom bili zadovoljni. On, dakle, omalovažava i sebe i druge, vidi besmisao života i ne vidi sopstveni smisao u njemu, te se može žrtvovati – revolucionar, nihilista, onaj koji negira sve prethodne vrednosti. Zato Pandurovićev predgovor 79

predstavlja programsko izlaganje jedne nove osećajnosti, jednog novog senzibiliteta, promenjen način na koji pesnik vidi, oseća i doživljava svet oko sebe i svet u sebi.

V. P. D I S

(1880-1917) JOVAN SKERLIĆ: LAŽNI MODERNIZAM U SRPSKOJ KNJIŽEVNOSTI Krajnje zaoštren stav prema Disu. Totalni sarkazam i omalovažavanje: dolazi iz nižerazrednih, „donjih”, krugova naše književnosti. Poslušao je nepametne prijatelje i skrivene neprijatelje pa je štampao Utopljene duše. Čak se ironično osvrće na hrvatski termin moderne. Knjiga je zanimljiva za komentar zato što je književni pojav, i zato kaže da je vidimo izbliza kao da je hirurg koji će da secira leš. To je poezija dekadencije, ona koja teži raju blata i koja traži novo u pokvarenom. Dis ima licemerstvo poroka. Pametno ga povezuje sa Verlenom – ukleti pesnici, i Bodlerom – ljubimcima pakla, ali iz sarkastičnog konteksta. U tom smislu Petković je Porok, Prokletstvo, Zlo, Fatalnost, Pakao, Kajin, Sotona. Njegova poezija kako je Gijo odredio ima sve kliničke crte degenerika: gorko osećanje unutrašnje anomalije i promašene sudbine, raznorodan izraz sujete koja je iznad osrednje, manija za autobiografijom, neprestano posmatranje samog sebe; potreba za sredstvima za razdraživanje (orgije, polna ljubav), u duhovnoj nemoći i u neredu ideja. Poezija S. Pandurovića samo je naglasila poeziju truleži; Petković je s njom doterao do kraja. Njegova muza je polupijana i krmeljiva bludnica koja povraća stihove. Navodeći karakteristične metafore raspadanja, povezuje ga opet s Bodlerom, ali i sa Edgarom Poom – ako ne dekoracije iz radnji za pogrebnu spremu, poezija grobara koji je čitao knjige... Skerlić još otkriva nedoslednosti u stavu u Razumljivoj pesmi, jer posle jadanja i kukanja, Dis govori kako ga se tuđi bolovi ne tiču. Zbog toga ga naziva olimpljaninom, i poziva se na Aristotela koji tvrdi da su samotnjaci ili životinje ili Bog. On je od onih koji su shvatili simbolizam: da izražava sve, jer ne znači ništa. ALI: lepo primećuje da je Dis ono što je snevao – pesmu jednu što sam svu noć slušao...

Poezija Vladislava Petkovića Disa je poezija ne bola duševnog no bolesti duševne, ali ako ne i više od toga, poezija podražavalačka, knjiška, đačka. Danas se u poeziji traži iskrenost i spontanost, a toga u Disovoj poeziji nema – samo afektacija bolova koji nisu proosećani. U Francuskoj je dekadentska poezija prošla pre 20 godina, a do nas je došla preko Hrvata (kakav nacionalista!), koji su je primili preko Čeha, koji su je opet usvojili preko večitih imitatora i književnih majmuma nemačkih. Zatim se obrušava na Disovu ličnost uvredom da nije išao nikuda dalje od Zemuna, da je zato nekultivisan čovek. On je uspeo da dekadentstvo dotera do krajnjih granica apsurda, i da da njegovu grubu i prostačku karikaturu. Njegova poezija podseća na Bodlera ili Verlena koliko Skadarlija na Latinski kvart, koliko rakija podseća na apsint, „bledi apsent sa perverznim očima”. U modernističkoj zbirci pronalazi crte naše stare romantike od pre 50 godina: pesnik kao više biće koje pati od niskosti sredine u koju ga je bacila sudba; alkoholičarska nota; a Petković je samo podražavalac alkoholičarskih pesnika (Sarajlija, Subotić). To je podmlađivaje starog dardanelizma. NOVIJI UTICAJI: Rakić – od kojeg je uzeo nekoliko osećanja: mračan pesimizam i osećanje opšte neminovne bede, ali ne i intelektualizam takvog stava. Mlađi pesnici podražavaoci su primili formu njegovih stihova – rondo. Pandurović – nadahnuće, motivi, osećanja, figure i rečnik. Takođe, Dis ima asimilatorski dar da uđe u tuđa osećanja i da primi tuđ ton, kao kada se maska zalepi za lice. On takođe, ne pravi ekstravagancije u metrici, nađe se i pokoji dobar stih, ali samo onda kad podražava – njegove lične sposobnosti su neznatne. Ima starinski rečnik, i navodi Idilu kao primer. Takva poezija je: književno glumačenje, pesničko verglaštvo, imitacije bez duha, bez ukusa i talenta. KRAJ: razotkrio se sam Skerlić u ličnom motivu, i to kao srpski nacionalista, jer su hrvatski časopisi u Utopljenim dušama videli odsev jedne obolele sredine, pa zaključuje da treba odbiti takvo uopštavanje, i da je Dis pojava za sebe. O knjizi trebalo je pisati jer predstavlja bedan kraj naše „Dekadence”, i kako „Moderna” predstavlja rđavu stvar kao korak unazad, a zbirka pokazuje koliko 82

moralne i duhovne bede, koliko laži i gluposti ima u tom problematičnom modernizmu. Na kraju vijori se maksima Ipolita Tena: „Poezija, to je zdravlje”. -------------------------------------------------------------------MIODRAG PAVLOVIĆ: VLADISLAV PATKOVIĆ DIS

•

NEDOSTACI: najveći je jezik – slab gramatički i semantički, smisao je iskazan

neprecizno, pojmovi upotrebljeni u pogrešnom značenju. Strane reči potiču iz najkonvencionalnijeg

rečnika.

Poetska

ekspresija

kao

samostalna

vrednost

nerazvijena. Mana cele Disove poezije je jednobojnost, izazvana zatvorenim krugom iskustava; stav prema svetu kao da nema nikakvu istoriju. Samo jedna prednost – muzička intuicija, ponekad združena s neobičnim metaforama. Činjenica da je ipak učinio pomak u srpskoj poeziji može zvučati paradoksalno kada se zna „sve” o Disu. Ali ostalo je pitanje kako objasniti očigledan Bodlerov uticaj, kada je poznato da Disova neobrazovanost, kao i uticaj simbolista i Verlena (neke atmosfere i muzika).

•

Prvi pesnik kod koga je BEOGRAD prisutan kao GRAD i ATMOSFERA –

nesumnjiv uticaj kafanskog ambijenta i ulice. Takođe, prvi kome se svet činio kao pakleno priviđenje, ali je imao i viziju drugog sveta, mirnog sveta pokojnika. Osećanje INFERNA – pravi uslov nastanka gradskog pesnika. Njegova pesnička pojava je ishitrena; u vreme uspona našeg Parnasa deluje kao poremećaj ritma u književno-istorijskoj perspektivi. Njegov subjektivitet se zasniva na ličnim i konkretnim odredbama, a ne na tekućim literarnim standardima. Ova poezija znači početak EGZISTENCIJALISTIČKOG STAVA u srpskoj lirici, a Dis je kao pesnička pojava ostvaren.

•

LJUBAV: velika tema. Vid ljubavne čežnje okrenu nemogućem (jer dolazi posle

rastanka i smrti) – motiv mrtve drage kao domen realnosti koja se produžuje u sećanju. Kompleks ljubavi i sna, čini ovaj motiv i postavljen je kao lirski arhetip.

•

PROŠLOST je idilična, a utoliko je sadašnjost crnja (Promenada, Viđenje). Porazno

pesimistički stavovi – u životu sve vodi samo ka smrti, a ono štov redi još brže biva ugrabljeno (Prva zvezda, Grobnica lepote, Plave misli).

•

Pesnički stav se menjao:

1. crna slika ali je situacija čoveka svetlija jer ima utehe u prošlosti i mašti;

2. puna zrelost pesimizma, bezizlaznost, odbacivanje kulta ljubavi, razorena snaga vremena nalazi odjeka i u upotrebi vremenskog priloga (sad, danas) SAD – sinonim RAZOČARANJA I BANALNOSTI. Ovde je LJUBAV – dvostruko mrtva, kao biće i kao osećanje. Svedeno na vremensku dimenziju, ljudsko postojanje postaje neprestana anticipacija smrti. ----------------------------------------------------------------------------------------DIMITRIJE MITRINOVIĆ: DIS: UTOPLJENE DUŠE

•

Umetnička inteligencija neuporedivo je manja od umetničkog instinkta,

kao i književna kultura. Mnogo je nejasnoće i preznoslovlja, dekoracija. Dis nije dekadent samo po svom moralu i koncepciji života, već i po heterogoniji estetskih sredstava – iako ima prave poezije, ova zbirka je opomena kuda se dalje ne sme ići: na granici poezije i psihopatologije. Dis ima najviše fantazije, ali je najbliži bezumlju i zločinu. On je dekadent najbolnije vrste – dvostruk – i po životnom shvatanju i po poetskoj filozofiji (naopaki kult forme). Smatra da je Dis prvenstveno senzualna, a ne kontemplativna priroda koja, ne mogući uništiti život, grize sama sebe. Takođe, osnovna misao je zamagljena, čime je onemogućeno potpuno shvatanje njene poruke ili smisla – pesimizam ostavlja jak, ali amorfan utisak. Pominjući dela istog BGD trenutka (Pandurović, Uskoković) zaključuje da je to izraz nervoze i izmučene kolektivne duše ovog grada. U pogledu dekadentne forme, ima je i kod Štefana Georga i Hofmanstala (suptilna versifikacija i slike). 84

-----------------------------------------------------------------------BRANKO LAZAREVIĆ:

• PESIK SPLINA I NERVOZE: njegov pesnički ugled spasava to što peva iskreno dekadenciju, a ne što joj formalno pripada. Neke rđave crte: preteran pesimizam, banalne asocijacije ili izrazi, pseudomoderno shvatanje. Osnovni ton: ORTODOKSNI PESIMIZAM, nekritičnost samog pesnika: hotimične bizarnosti, mešanje pojmova, neskladne figure. ------------------------------------------------------------------------------KOŠUTIĆ:

• Bez predanja, obrazovanosti i dodira sa zapadom, stvorio pesništvo suštog impresionizma,

izraza

samoniklog,

vrlo

bliskog

verlenovskom

bodlerovskom. U srećnom neznanju, verovao je da je najvažnije pevati, progovoriti nejasnim jezikom čula, ma kako se to zbvalo. Sklapajući oči pred javom, on i nehotice postupa simbolički: da nesvesno bude pokretač poezije (verlenovska neodređenost). Nepodučen, dao je najtančanije sugestivne stihove u srpskom modernizmu. Pod drugačijim okolnostima, Dis bi verovatno bio prvi i pravi pesnik duše, značajniji i veći od Dučića. ----------------------------------------------------------------------------------NOVICA: PREDAVANJA U Evropi pravo, moderno pesništvo počinje sa Malarmeom, a kod nas od Disa, da bi svoj vrhunac doživelo sa Nastasijevićevom poezijom. To je mistična, religiozna poezija koja vodi unazad sve do arhetipskih slika. Dis nije bio ''poeta dactus'', grešio je u jeziku, stihu, kompoziciji i grđenju pesničkih slika. Napisao je dve zbirke pesama ''Utopljene duše'' i ''Mi čekamo cara''. Ostaće upamćen i značajan samo po prvoj zbirci. Ako je Dis svoje neveštine kritikovan, logično je pretpostaviti da je nevešto sastavio i ''Utopljene duše''. Međutim, pokazalo se da su ''Utopljene duše'' najbolje komponovana zbirka kod nas čije su tri najbolje pesme raspoređene na ključnim mestima u zbirci. 85

• CIKLUSI: Prolog je ''Tamnica'', a epilog ''Možda spava'' - San. On govori o ''Kući mraka'' u kojoj su ''Umrli dani''. To je svet umrlih, svet muka, svet ''Tišine'', a ono što ostaje su ''Nedovršene reči'' koje vode oni koji su ostali do ''Sna'', jer san je nada, pokušaj da se iskorači iz ovog sveta, sveta-tamnice. Ova logička

povezanost

ciklusa

govori

''Utopljene

duše''

najbolje

komponovana zbirka u srpskoj poeziji, što pobija tezu o Disovoj nemarnosti i neškolovanosti. On je grešio u detaljima, ali je celina savršena. Dve najbolje pesme izdvojio je na početak i kraj zbirke, a u samo njeno središte stavio je treću najlepšu

pesmu

''Nirvanu''.

Potpuno

svesno

komponovanje!

''Tamnica''/prolog/ govori o rođenju pesnika koji je na ovaj svet bačen kao u tamnicu. Otuda se nazivi svih ciklusa podudaraju sa idejom da je svet tamnica. Ciklus ''Nedovršene reči'' nas vodi iz tog sveta pomoću sna i slutnje i zato je poslednja pesma ''Možda spava''. Šta znače ''Nedovršene reči''? Pred kraj života, boraveći u Francuskoj, Dis je pisao pesme koje su objavljene u ''Novinama srpskim'' na Krfu čiji je urednik bio Branko Lazarević i koje su, kao celina, nedovršene. Ovaj ciklus obuhvata 4 pesme: I, III, VII i ''Glad mira''. Pesme govore o odnosu pesnika prema dragoj i sasvim uslovno se mogu nazvati Disovim ljubavnim pesmama. U I peva o upoznavanju sa njom. Sadržaj ovog ciklusa pesama možemo pratiti i u Disovim lirskim zapisima u prozi. U njima on pominje devojku koju je voleo ali se plašio, kolebao i najzad je ostavio želeći da se posveti nauci (ovo nam sugeriše da je u pitanju bila đačka ljubav). Posle nekog vremena ona se vratila u Beograd sa vereničkim prstenom da bi se ubrzo ubila, utopila. Ovaj lirski zapis u prozi pomalo objašnjava pesmu ''Možda spava''. Pisanje o sopstvenoj poeziji takođe predstavlja svedočanstvo o postojanju jake samokritične svesti. Dis priča jednu ljubavnu istoriju koja u ovom ciklusu postaje njegova opsesivna tema. Tako su pesme iz ciklusa ''Nedovršene reči'' tematsko-motivski povezane. To su ljubavne pesme, pesme o dragoj. Pri tome, sve pesme, njih 4, vezane su ne samo sadržinski već i po formi. Dis koristi redak pesnički oblik u nas koji ćemo pre toga jedino naći u Šantićevim ''Prolećnim tercinama''. U pitanju je Danteova tercina – pesnički oblik koji je Dante uneo u umetničku književnost iz italijanske usmene 86

književnosti. Suština samog oblika je u nizanju terceta sa verižnim rimovanjem: ABA, BCB, CDC... Srednji stih iz niza u niz postaje prvi i dobija ulogu uokvirenja da bi se na kraju pesme pojavio samo jedan stih kao klauza ili završetak. Zašto je Danteova tecina toliko značajna pojava u Disovoj poeziji? Zato što direktno obara tezu o Disovoj neukosti. Mnogo godina posle Disove smrti, praktično do nekoliko poslednjih decenija, niko nije uočio ovaj oblik Disovih pesama niti njihovu tematskomotivsku povezanost. Dis se pojavio kao formiran pesnik a svoju biblioteku je nosio u glavi - znao je napamet Hamleta, Puškinova dela itd. Još jedna od specifičnosti ovog ciklusa je i to da je Dis I i III pesmu objavio pre zbirke, još 1907. pa onda i 1908. i 1909. Godine 1909. Dis je nameravao da napiše knjigu ili ciklus pod nazivom ''Reči''. Zato u kritičkom izdanju Disove poezije stoje dve varijante I i III pesme obeležene kao ''Iz knjige''Reči''. Ovo znači da je Dis nameravao da napiše knjigu koju bi u celini ispevao u tercinama i čije bi pesme tematskomotivski bile vezane za dragu. Dis je na kraju odustao. Nije čak ni ceo ciklus završio već samo 4 pesme jer su ga prijatelji požurivali da izda zbirku. Da li je Dis zaista bio nepismen? U našoj književnosti nepismenim su proglašavani Stanković, Crnjanski, Nastasijević i Rastko Petrović. Za Nastasijevića A. Belić je rekao da ne poznaje srpski jezik, a Dučić je to ''neznanje'' tumačio Nastasijevićevim poreklom – nije bio Srbin, već Cincarin. Rukovodeći se idejom Lea Špicera mi prepoznajemo velikog pisca i značajne novine na mestima na kojim se odstupa od norme, na mestima jezičkih ogrešenja. Tako i kod Disa najviše primera uzimamo iz ''Tamnice''. U prvoj verziji svoje čuvene pesme Dis je svuda pisao ''beže'' zvezde da bi potom u konačnoj verziji napisao ''begaju zvezde''. Skerlić i Isidora Sekulić su izraz ''begaju'' smatrali ispravnim, jer je ''beže'' nastao novom kodifikacijom srpskog književnog jezika. Odstupanje pronalazimo u 3. stihu IV strofe: ...i prostor, trajanje za red stvari sviju... Ovaj stih je smatran tipičnom jezičkom nekorektnošću. Trajanje znači vreme, kao da se u ovoj strofi daje opis biblijskog stvaranja sveta iz Knjige postanja: stvara se nebo i nebeski svod, stvara se prostor i stvara se vreme u kome mi postojimo. Dis je ovaj smisao jezički nevešto formulisao. U prvoj verziji stoji: i prostor, trajanje i red stvari sviju, red u smislu poredak. Međutim, nije ovde u pitanju ni neznanje ni nespretnost. 87

Dalje, u III strofi:...i da nosim oblik san lepote... Šta je ''san lepote''? Zar lepota spava? Očigledno je reč o metafori i to najčešćem obliku metafore – genitivnoj. U prvoj verziji nalazimo san o lepoti, ovo je objekatska sintagma. U objekatskoj sintagmi odnos je zasnovan na kontaktu, dodiru. Dodir nije načelo metafore već metonimije . Metafora je skraćeno poređenje, kriterijum po kom se stvara metafora je sličnost, a metonimija podrazumeva kontakt. ''San o lepoti'' je slika građena po načelu metonimije, a Dis je transformiše i dobija načelo metafore što njegov iskaz čini mutnim. Da li Dis inače ide od jasnog ka nejasnom i ako ide zašto to čini? Zato što je to jedno od načela moderne poezije. U svojoj ''Pesničkoj umetnosti'', pisanoj u zatvoru, Pol Verlen formuliše poetiku simbolizma koja je sva u kretanju od jasnog ka mutnom, od simetričnog ka asimetričnom, neparnom. Skerlić, Disov najoštriji kritičar, nazvao ga je lažnim modernistom zato što je prost podražavalac Verlena a Dis ga nije ni čitao. Međutim, 1908. u ''Bosanskoj vili'' u kojoj je te iste godine Dis objavljuje oko 10-ak pesama u svakom broju izlazi po jedna ili dve Verlenove pesme. Tako je Dis, iako nemamo dokaza, mogao biti upoznat s njegovom poezijom. Disova zbirka u celini ima prstenastu formu, strofe su pisane u lažnoj kvinti – prstenastoj stofi. Dakle, svuda je ostvareno načelo iste kompozicije. Šta se tako dobija? Pojačana muzikalnost. Razbija se simetrija katrena, značenje je pomereno, mutno, povećana je muzikalnost – sve su ovo odlike poetike simbolizma. Stilski, to su ključni momenti za izdvajanje simbolizma od parnasovstva. Dok je Rakić bio celovit, jasan i reljefan, Dis je nejasan, mutan i necelovit. Svi ovi momenti su prelomni u razvoju naše moderne poezije, Rembo traži od pesnika da postane vidovit, a Dis to i radi. Kod Disa je najvažnije proučiti njegov specifičan pesnički jezik tj. njegovu

tobožnju

nepismenost.

Zašto?

jedne

strane,

tako

otkrivamo

specifičnost Disove vizije sveta koja prožima celokupnu njegovu poeziju, a s druge strane, što je važnije, od Disa je počelo ono što će kasnije nastaviti Crnjanski, Rastko i Nastasijević. TAMNICA 88

Tamnica je pesma o stvaranju sveta, a pesnik je bačen u taj svet. Biblija pominje pad, čovek je iz raja izgnan i pao je na zemlju, nije bačen. Ideja da je čovek bačen na zemlju i zbog toga pati potiče od filozofa egzistencijalista. Kad se javlja ova filozofija? Onog trenutka kada su umrli Bogovi, sa Ničeom i Kjerkegorom. Šta ovo znači za samog Disa? Svedoči o njegovoj bliskosti sa velikim umovima, mogao je da misli kao novi mislioci i tako opet pada teza o njegovoj neukosti. Kao i kod Vojislava Ilića i kod Disa možemo govoriti o tzv. uticaju bez uticaja, takav uticaj ''visi u vazduhu'', o njemu gotovo ništa ne znamo. U početku Tamnica je imala jednu strofu manje. Kad ispitamo sadržinu dodate strofe vidimo da nije slučajno naknadno dodata. Pesnik se i u njoj, kao i u celoj pesme, sledeći poetiku simbolizma kreće od jasnog ka mutnom, nejasnom. On kaže da vidi sebe u pogledu trava tj. trave gledaju njega i on gleda njih, on gleda noći i noći gledaju njega, njega oči zovu kao glas tišine, kao govor šuma. Sve je potpuno nejasno! Prvo što treba uočiti pri tumačenju zamršenih pesničkih slika je preplitanje čulnih utisaka. Mi to pre Disa imamo u Dučićevim ''Akordima''. On u ljubičastoj noći čuje šuštanje zvezda. Šuštanje je isprekidano zvučno talasanje, a zvezde trepere, isprekidano sijaju – mešaju se akustični sa vizuelnim utiscima. Disove sinestezije su za razliku od Dučićevih neverovatno zamršene, one podrazumevaju mešanje svih raspoloživih čula, čula miris, dodira i ukusa. Šta pesnik postiže upotrebom sinestezije? Pomeranjem svih čulnih utisaka cela slika koju dobijamo iz stvarnosti, preko naših čula, postaje razbijena, gubi svoj poredak, to više nije svet koji mi automatizovano prepoznajemo i usvajamo. Upotreba sinestezije je u skladu sa poetikom simbolizma. Rembo je tražio od pesnika da postane vidovit, a to može jedino postići sistematskim rastrojstvom čula. Tako će, kaže Rembo, procediti kroz sebe sve otrove ovoga sveta i sačuvati samo njegovu esenciju. Dis je praktično primenjivao ono što je Rembo teorijski formulisao. Kako? Dis je uhvatio ono što je u jeziku središnje i pomerio ga. Šta je to ''središnje'' i gde ga pronalazimo u Disovoj ''Tamnici''? Postoji u II strofi u 2. stihu gramatička greška koja je dirnula u samu srž jezika, koju su svi kritičari primetili i istakli je ali je nisu objasnili. To je stih: nepoznat govoru i nevolji ružnoj. 89

Ako bi analizirali smisao stiha, uverili bi se da je on ispravan i razumljiv. Lirski subjekat je rođenjem bačen na zemlju-tamnicu i potpuno je prirodno da su mu govor kao i nevolja nepoznati, jer je u majčinoj utrobi zaštićen od svih nedaća. Međutim, gramatička nepravilnost ostaje nerešena. Vratimo li se ponovo Rembou, stvari mogu postati jasnije. Rembo kaže, netačno je reći ja mislim, već je ispravno reći mišljen sam. Opet prepoznajemo uticaj bez uticaja. Da bi objasnili grešku koju je Dis počinio u ovom stihu moramo znati par stvari o jeziku kao sistemu. Jezik, kao uređen sistem, omogućava mišljenje i obratno, da bi smo mogli da mislimo, TO o čemu MISLIMO moramo učiniti predmetnim tj. moramo ga učiniti objektom/pacijensom koji trpi, pasivan je. Samo kada postoji agens – onaj koji misli, i pacijens – ono o čemu mislimo, postoji i mišljenje. Kada se ovaj odnos poremeti, prestaje mišljenje i ostaje sama

materija.

Upravo

Dis

učinio

nezamislivo:

Obrnuo

odnos

agens/pacijens: AGENS TRPI, tj. postaje pasivan, a pacijens postaje aktivan, delatan, i tako je promenio celu sliku sveta. Zato Dis u pretposlednjoj strofi ''Tamnice'' može da kaže da oseća sebe u pogledu trava, pogled lirskog subjekta prenesen je, podaren travama, noći, vodama, prirodi. Zato je lirski subjekat nepoznat govoru i nevolji ružnoj, jer to je njegova slika sveta koju prepoznajemo kroz celu zbirku, bez obzira kom ciklusu pesma pripadala, to je svet koji je aktivan, agresivan, koji prilazi pesniku, koji ga ugrožava, dok on pasivno stoji i trpi. Samo ako razumemo ova jezička ''iskliznuća'' i tumačimo ih kao specifičnu sliku sveta i pogleda na svet, bićemo u stanju da razumemo poeziju avangarde, koja jezičke odnosne dodatno usložnjava. ''Utopljene duše'' su u celini rađene u duhu poetike simbolizma koju je pesnik intuitivno osećao i primenjivao. NIRVANA Nirvana je središnja pesma zbirke. Pripada ciklusu Tišine. Ima 9 katrena sa ukrštenom rimom, a ispevana je u epskom desetercu (4+6). Ova pesma je reprezentativni primer obrtanja odnosa agesa i pacijensa koji je dosledno sproveden kroz celu pesmu. Iz strofe u strofu nižu se stvari, predmeti i bića koji prilaze lirskom subjektu. On je pasivna žrtva mrtvih, vekova, groblja, prolaznosti, mora, sreće, ljubavi, sve što postoji njemu dolazi. Potom se u VII katrenu pojavljuje nirvana (ništa), koja ima pogled koji nema ljudsko oko, pogled mrtav, prazan i dubok. Kako jedno ništa koje je nepojamno može imati pogled, pa makar on bio i prazan? Tako što Dis opet primenjuje mehanizam obrtanja agensa i pacijensa – 90

pesnik gleda u mrtvilo i prazninu – mehanizam obrtanja agensa i pacijensa – mrtvilo gleda u njega. Čitanje ove pesme nameće jedno sasvim jednostavno pitanje – odakle Disu pojam nirvane? Šta je to? Nirvana je pojam koji dolazi iz istočnjačke filozofije, indijske. Dis se s ovim pojmom upoznao u ''malom boemskom kružoku'' koji se tokom svojih mnogobrojnih sedeljki morao dotaći i filozofskih tema posebno ako je u tom krugu i filozof po obrazovanju, S. Pandurović. Ako uporedimo Disa i Pandurovića, otkrićemo da im je zajedničko baš ono zašta ih je Skerlić kritikovao – pesimizam. Pesimizam je filozofska kategorija koju oba pesnika baštine iz budističke filozofije koja je u osnovi pesimistična. O toj vrsti filozofije pisao je filozof kog je Pandurović najviše cenio – Artur Šopenhauer. Početkom XIX veka u knjiz Svet kao predstava i volja Šopenhauer piše o nirvani kao prestanku volje za životom, mestu gde nema ničega i gde sve prestaje da postoji. Budisti smatraju da je naš život kao vetar, kao i vetar koji lako i neosetno prestaje, iščezava i čovek. Taj trenutak prestanka života na sanskrtu se zove nirvana, trenutak potpune umrtvljenosti i nepomičnosti. Evropljani su taj trenutak nirvane mogli shvatiti isključivo kao smrt, ali Indusi ga nisu tako shvatali. Ovu zabludu će kasnije otkriti i pravilno protumačiti Maks Miler, proučavalac istočnjačke filozofije – nirvana je blaženstvo. Ono što je znao Pandurović iz oblasti filozofije, znao je i Dis pa je nemoguće da Pandurović nema pesmu sa sličnom tematikom. Takva pesma postoji i to je možda najbolja Pandurovićeva pesma, ''Potres''. U njoj ništa ne postoji i sve ćemo potrti u svom sećanju. Kao poslednja iskra života u svetu koji nestaje javiće se vetar, isti onaj vetar koji pominje budističko učenje. I u našem jeziku postoji izraz za trenutak apsolutne tičine, trenutak kada prestaje vetar – maina. Kada se 1964. pojavila istoimena zbirka pesama Borislava Radovića niko nije umeo da protumači njen naslov. Ako se zna da je Radović neosimbolista treba ga povezati sa simbolizmom i tu pronaći odgovor. Tako se cela književnost XX veka iščitava na fonu intertekstovnih veza. 91

MOŽDA SPAVA Možda spava je jedna od najlepših Disovih pesama i najlepša pesma srpske moderne poezije u celini. To je pesma o snu. Lirski subjekat je imao san koji je nestao kada se probudio, san je, ustvari, pobegao u nesvesni deo njegovog bića. Dok spava i sanja sadržaj podsvesti dopire do njegove svesti, ali u izmenjenom, transformisanom, maskiranom obliku, u čudnoj slici čije mi značenje ne umemo da protumačimo, a kada ga najzad protumačimo postaje kasno, budimo se i on ponovo postaje nesaznatljivi deo podsvesti. Tako možemo razlikovati manifestnu stranu snova koja je simbolična i semantičku stranu snova gde se otkriva simboličko značenje. Pesnik je sanja, zaboravio šta je to bilo, ulaže veliki napor da se priseti, ali saznaje samo delove sanjanog. Iz pesnikove podsvesti dopire sećanje na ljubav – njegovu mrtvu dragu. To je ljubav iz najranijeg detinjstva koje se transformisala u čistu nežnost, a nosilac takve vrste ljubavi može biti samo majka. Od nje Dis nam prikazuje samo oči, krunu kose, u kosi cvet, a lice joj je čisto i dečije. Sve stvarne konture i obrisi su izgubljeni, sve se samo naslućuje i ne vidi do kraja. Ljubav koja potiče od majke, kao čista nežnost ne može biti erotska ljubav i zato su njene oči izvan svakog zla. Dis u ovoj pesmi peva o najnežnijem i najjačem obliku ljubavi, ljubavi majke prema detetu i time se pridružuje Jungovom stavu koji obara Frojdovu tvrdnju da nema jačeg nagona od erotskog. Ima, a to je briga davaoca života prema detetu. Disova pesma je i san Animusa o Animi. Njegova Anima je njegova ''duša'' van njega. To je ovaploćenje apsloutne ljubavi koja u sebi spaja majčinsku nežnost, sestrinu ljubav i ženinu strast. To je ona ljubav za kojom se večito traga i koja stalno izmiče. Lepota ove pesme ne leži u slikovnim detaljima, već u muzici njenog stiha i strofe. Stofa je lažna kvinta, izuzetno muzikalna strofa, prava simbolistička. Stih je 13-erac (8+5) sa rimom ABBAA. Međutim, ni ovde, kao ni u drugim Disovim 92

najboljim pesmama, versifikacija nije jednostavna i jednoznačna. Sada je u pitanju cezura i to ne jedna nego dve! U pesmi ''Naši dani'' postoji stih: ''I ljubavi, mržnje, nade i kajanja''. Stih je segmentovan na tri članka od 4 sloga (4+4+4) – narodni tužbalički stih, stih kojim se kuka nad umrlim a Dis ga nije slučajno odabrao u pesmi u kojoj kuka nad propalim idealima. U pesmi ''Pesma'' javlja se člankoviti 16-erac (4+4+4+4). Dis je tužbaličkom stihu dodao još jedan članak i produžio ga. Znači Dis se vraća narodnom stihu ali ga i produžuje. Odakle mu ovako dugačak stih? Ako se osvrnemo na razvoj srpskog stiha od Vukove reforme na ovamo videćemo da romantičari pišu narodnim stihom, Ilić ga odbacuje i koristi nacionalizovani heksametar, potom slede Dučić i Rakić sa francuskim stihovima, a onda se Dis ponovo vraća narodnom stihu, ali i Iliću. Kako je Ilić nacinalizovao grčki uzor? Tako što se njegov stih deli na dva polustiha 8+8 koji se potom redovno dele, raščlanjavaju na 4+4,4+4. Ovakva deoba je u samoj osnovi srpskog stiha. Dis je u svom stihu objedinio narodni stih i nacionalizovani heksametar.

U pesmi ''Možda spava'' javlja se člankovita podela na 4+4+5. Ovu vrstu stiha Dis pronalazi kod Vuka u pesmi o beogradskoj momi: U livadi pod javorom voda izvire/ Tu dolazi mlada moma vodu zahvata... Ovde je u pitanju višeslogovna muška trohejska rima. Međutim, Dis se ovde ne zadržava. Osvrće se na još jedan narodni stih koji ima jednosložnu jambsku žensku rimu: Bilo staro bilo mlado ljubiću te ja. Tako Dis kombinuje 2 verzije istog narodnog stiha sa muškim i ženskim završetkom i dobija strofu koja je čarobna. To je muzika koja pripada drevnoj tradiciji i koja nas vraća narodnim izvorima. To kasnije radi Nastasijević, Rastko, Dedinac. Reč je o metametričkom obrascu – upućivanju na stari metar novim sadržajem. Kako su Disove jezičke inovacije nastavili avangardni pesnici i pesnici druge polovine XX veka? U svom putopisu ''Ljubav u Toskani'' M. Crnjanski opisuje kako je došao na more, iznajmio čamčić i isplovio. Sa pučine, iz čamca čini mu se da se ostrva ljuljaju, da je stenje lako i da se obala prevrće. Potom ležeći u čamcu pokriven jedrom on gleda obalu – u nebu. Upravo ovaj momenat odslikava Disovo obrtanje – ogledanje u 93

nebu sugeriše izvrnutu perspektivu i inverziju u jeziku. Ili na drugom mestu Crnjanski kaže: ''vrhovi brežuljaka pozeleneše kad me ugledaše''. Umesto da kaže da on vidi brežuljke koji su zeleni, on kaže oni pozeleneše kad ga videše – obrtanje mehanizma agensa i pacijensa. Ili u ''Stražilovu'' on umesto da sledi zeleni tok reke on kaže svojim zelenim pogledom vodi reku – osobina reke preneta je na njegov pogled. U pitanju je vrlo složen trop - HIPALAGA. Hipalagu prepoznajemo i u Rastkovoj ''Helioterapiji afazije''. Kaže Rastko da se jezik izlizao, reči su postale bezizražajne i moramo ih menjati da bi dobile novi smisao. Dodijalo mu je da govori da konj ide nogama kad može da kaže ''noge miču konjem'' – obrtanje odnosa agensa i pacijensa. Ili Rastko kaže: ''Čim u žudnji / opasah bedra / drumom žurnim''. Šta znači ovaj stih? Lirski subjekat žurno hoda nogama po drumu koji je nalik traki, ali Rastko neće uobičajen, automatizovan poredak reči. Koristeći se inverzijom menja deo za celinu (što je sinegdoha) – menja noge za bedra – potom obrće odnos onog ko hoda i prostor kojim se hoda – onaj ko žurno hoda prebacuje svoje atribute na drum pa on postaje žuran. I treći modernizam nastavlja Disovim putem. Vasko Popa piše: ''Veče nas pod pazuhom nosi / putem koji ne ostavlja traga.'' Hipalaga je složena metonimija.

TIHOMIR BRAJOVIĆ: NIHILISTIČKI MODERNIZAM V.P. DISA „U paradoksalnom samoiskušavanju pesničke i artističke individualnosti, spremne da premaši i nadvlada samu sebe zarad izricanja svega onoga što je 94

veće, obuhvatnije i nesvodljivije od nje same, a opet, u isti mah pripravne i na to da neprestano i inventivno otkriva senke svoje personalnosti i odjeke vlastite subjektivnosti protivrečnoj

kao

zaloge

pustolovini

umetničke

sadržana

je,

autentičnostii možda,

originalnosti,

uzbudljiva

baš

kreativna

toj

drama

modernizma, onog neobičnog fenomena samoogledanja i samoizražavanja savremenosti koji se pojavio u svojim različitim oblicima, u potpunosti ispoljio i zaokružio na duhovnom horizontu ukletog dvadesetog stoleća”. Čitanje Disa ostvaruje se prvenstveno putem razumevanja značenja njegovih stihova pesama. Njegovo pesništvo je jedan od opusa u okvirma srpskog modernizma koji najjasnije daju naznake epohalne promene u avangardi koja će i kasnije doneti prevlast pesničke slikovitosti i semantičkih činilaca uopšte nad tzv. formalno-konstruktivnim aspektima lirske pesničke strukture. Njegova poezija, kao i Pandurovićeva, uopte ne taji vlastitu nadahnutost za osporavanje i dovođenje u pitanje tzv. zdravog razuma, i mnogo čega što po nepisanom pravilu ide uz njega.

•

Idila je slika „negativne idile ili pak anti-idile, jer daje stereotipnim mestima i

slikama smislotvorno odlučujuće obrtanje žanrovskih obrazaca i izneveravanje uspostavljenih očekivanja - dejstvo ironijskog tretmana već istrošenih pesničkih toposa. Ovde je otvoren prostor moderne osećajnosti koji se može sažeti u sliku paradoksalnog i duhovno opustošenog sveta u kojem iščezavaju poslednje predstave iskonske harmonije i ustupaju mesto savremenom doživljaju apsurda čovekovog neizvesnog i ugroženog postojanja, prepuštenog na milost i nemilost beslovesnim silama prirode i kosmosa koje deluju protivno logoci i razlozima ljudskog razuma.

•

APSURD, DISKREPANCIJA, PARADOKS – su osećanja koja ostaju posle čitanja

Jutarnje idile: izneveravanje idilskih načela postalo je strukturalno načelo teksta koje se

ispoljava

kompoziciono-smisaonoj

opreci

između

uvodnog

završnog,

lajtmotivskog stiha Imao sam i ja veselih časova. U pesmi dat je obuhvatniji topos sveopšte ili univerzalne smrti – umire vasiona. Figura negativnog, mračnog proroka

kompleksni

topos

smrti

kosmosa-vremena

karakterističan

avangardno-modernističko pesništvo dobili su ovde svoje rano upozorenje i poetsko uobličenje. Zalazak bića – isključivo metafizičko krizno razumevanje – propast 95

bića ovde ima značenje nepovratnog nestajanja i iščezavanja --- ranomodernistički duh: nihilistički pogled na svet. PORIV za dovođenje u pitanje i negaciju oveštalih i civilizacijko-kulturoloških poželjnih predstava, u sebi sažima epohalni duh krize, i prisutan je u celini Utopljenih duša. Lirski subjekt je mračan i vedar: u ravnoteži suprotnosti čime najavljuje i u sebi sažima jedan sasvim nov doživljaj sveta, sasvim nov senzibilitet. •

SREDIŠTE

PESNIČKOG

NIHILIZMA:

neočekivano-začudnoj

uzročno-

posledičnoj vezi između doživljaja lepote, mira, odsustva zala i pustoši i propasti. To je signal onog opštepoznatog uobičajenog razumevanja nihilizma kao stava prema kojem Čovek reaguje protiv natčulnog sveta i protiv viših vrednosti, poriče im njihovo postojanje, odrče im svaku valjanost. Izražajno-imaginativni amblem te suštinski protivrečne vizije otkriva se u slici žive propasti.

•

ŽIVA PROPAST: ukazuje se kao propast koja traje i koja opstojavanjem

razjeda

bitak

podstičući

trajni

zaborav

svega

propadljivog,

efemernog,

incidentalnog, lošeg, a usredsređuje na ono što preostaje i preživljava u miru i pustoši koja prati to propadanje, i što u zbog toga, u svojoj preživljavajućoj bitnosti mora biti lepo.

Nema

smisla

remetiti

besmislenost

svom

toku

–

gest

simboličkog

podvrgavanja ne-razumskom, anti-logičkom, apsurdnom ustrojstvu sveukupnog postojanja, čiji je čovek-pesnik tek živući, samosvesno-rezignirani delić. „Pitanje poezije je uzimanje mere... kojim čovek dobija meru za širinu svoje suštine” – Hajdeger.

•

POKROV OD VREMENA: - samofigurišuća formula Disovog pesnočkog nihilizma.

Dva oblika prošlosti: 1.

mrtva prošlost sa životom pokrivena – minulost koju život nadvladava i zatrpava

prošla prošlost – nemerljivo dublja, suštinska prošlost, sveobuhvatna prošlost prošlosti u koju nezaustavljivo (pro)pada čak i ono s čega buduće skida veo nepoznatosti, postajući i saamo u tom vrtoglavom raskrivanjugubljenju bivše i nestalo. Sveprožimajuća, sveprotežna prošlost, koja guta sadašnjost i budućnost, postaje unutrašnja slika vremena i uzrok svekolike zakrivljenosti pod njegovim sumračnim plaštom... 96

Ova prekrivenost i ophrvanost vremenom je svojstvena modernizmu kao korozivnom duhu sadašnjosti u njegovom ambivalentnom, jednako efemernom i suštinskom, istovremeno i aktualističkom i univerzalističkom značenju onoga što izražava trenutak, ali njegovu trajnu i večitu sliku, s druge strane. Istovremeno upućuje na nihilističku perspektivu kao rodno mesto tog modernističkog duha i njegovoj ranoj, izvornoj fazi. Čovek prepušten vremenu sumnja u natčulni svet bez delotvorne snage. Nihilističko pevanje sa „zgarišta ideala” nije isto što i a-metafizičko pevanje u značenju koje protiv(no)-metafizičko ne može biti isto što i „ne-metafizičko” ili „bezmetafizičko”... to je deziluzionističko svođenje računa sa istorijom urušavanja i iščezavanja vlastitih metafizičkih građevina u prostorima svesti. DELEZ: „U svom prvom značenju, i u osnovi, nihilizam, dakle, znači: ništavnu vrednost pripisanu životu, fikciju viših vrednosti koje mu daju ništavnu vrednost, volju za ništavilom koja se izražava u višim vrednostima”. Disov razočarano-klonuli ili pesimistički rastrežnjujući idealizam javlja se u veličajnim strahnobno-eshatološkim vizijama, i u vidu imanentno podrivajućih slika i lirskih situacija, u kojoj ambivalentno lirsko Ja daje obrise jednog već nagriženog i raspuklog idealiteta. Kod njega postoji posebna kakvoća pesničkog mišljenja, pripravnost i prikladnost za čežnjivo idealizujuće premašivanje ovozemaljskog, iz kojega neminivno nastaje i nestaje, izrasta i samo sebe prevladava, napuštajući granice banalnosti. Ono se javlja kao posledica i odgovor na egzistencijalnu nedovoljnost i pomanjkanje. To mišljenje je od drugačije logike, one koja ne pripada svesnom, odnosno misaono-kauzalno uređenom ustrojstvu, i u kojoj postoje ideje same kao ono što je višega reda i otuda verbalno nesvodivo i neprevodivo.

•

LJUBAV:

nihilistički

kotradiktornog,

utemeljen

idealizam

nihilistički-idealističkog

ljubavi. viđenja

Put

sveta

uspostavljanju nije

pojmovno-

apstraktan, već egizstencijalno-doživljajno konkretan i utemeljen, i vodi preko ljubavi. Ona uvodi u postojanje kao prolazno, jedino dostupni lik onoga što je inače iskustveno, ali i misaono, nedohvatno u svojoj bezmernosti ideje neprolaznoga 97

postojanja. Zemaljsko-nadzemaljsko, prolazno-ovekovečujuće delovanje ljubavi – vremenski opsenjujuća pojava, lelujavo-neuhvatljiva kao san i beskrajno zavodljiva kao nada, obećava vatrice večnosti iako je u stvari krhka, ljudski nepostojana i prolazna – i iluzionističkom dejstvu koje stvara privremeni doživljaj vanvremenskog postojanja. Disov nihilistički raspukli ili nagriženi idealizam objavljuje se u unutrašnjem nalogu odricanja od svakodnevne logike i razuma zarad iracionalnog iskustva ljubavi, čije je podvostručeno, zemaljko-nebesko, disharmonično-harmonizujuće biće moguće nagovestiti tek odgovarajućim radom paradoksalnog pesničkog mišljenja: Sahranio sam ljubav ko dan crne šume/Ko dubine ostarele nepoznati mrak/Sahranio sam ljubav što se ne razume – to je najsažetija formula disovskog poimanja ljubavi kao neshvatljive pojave koju nije moguće izraziti aparatom zdravog razuma i praktične pameti: DAN I MRAK – svetlosni interval u tamno nesaznatljivom bujanju života i obrnuto. ALI: upravo zato je ljubav neodrživa i propadljiva – Dis je sahranjuje... u tom pesništvu dosledno nihilistički nema boga, već onoga koji ne poznaje izraz božijeg sveta, se tu jasno ukazuje svedenost na zemaljski-egzistencijalno postojanje za koje se vreme više ne objavljuje u vidu očekivane istorije spasenja i božanski izbavljujućeg rešenja, već se metafizički ispražnjeno i mrtvo otkriva kao prosta istorija dana, kao besmislenost u svom toku i povest pukog trajanja pod pokrovom od vremena, a u iščekivanju neumitnog svršetka. Visine

prema

kojima

ljubav

podiže

pogled

zapravo

visine

pazne

transcedencije, bez iščezlog Apsoluta, i otuda je sama ljubav u svojoj privremenoj i iluzivnoj idealnosti neminovno udaljena od transcedencije. Ljubavi nije namenjeno da odagna profanost života ili pobedi smrt, nego tek to da nas, kao i smrt sama, kao svest o njoj, na izvestan način probudi iznutra i opomene na najdublju i pri tom relativističku istinu jednog transcedencije i boga lišenog sveta. Ljubav u magnovenskom momentu u kojem je doživljavamo, premda ne možemo da je pojmimo, nosi autentičnu egzistenciju i tako nakratko zaklanja satiruće sivilo metafizički opustošenog postojanja.

Disov magisatralni kompleks umrle

lepote ispoljava de kao: 1. mrtva draga i 2. svepokrivajući san. 98

•

PREEGZISTENCIJA: druga dimenzija postojanja koja nosi nepomućeno i

trajno autentično bivstvovanje. Javlja se kao daleko prisećanje. Vizija iščezlog „onog života” koji je postojao pre, obeležena je – sasvim obratno – idealističkom lakoćom

bezkonfliktnošću.

Ipak,

vizija

naivno-samopotkazujuća

samopodrivajuća, jer za onoga ko pesnički postoji u pokušaju eskapističkog izmicanja satirućem hodu ljudski beznadnog vremena to postojanje je ipak neumitno osenčeno naslućivanjem prolaznosti i smrti. Ta razlika između preegzistencije i egzistencije je toliko prozirna i iluzivno-fiktivna da sama sobom otvara pukotinu u dualistički deklarisanom metafizičkom ustrojstvu i poretku Disovog pesničkog sveta, baš na ovoj sveobuhvatnoj suprotstavljenosti. Najverodostojniji izraz te sumnje jeste saranjivanje ljubavi koje prerasta u topos „grobnice lepote” – što je sublimisana prerada (neo)romantičarski pesimistički egzaltiranog kompleksa mrtve drage, koja postaje plemenita utvara, narcistička samoopsena ili divna varka skrovite duše samog pevanja koje sred sveukupnog raspadanja i truljenja u tananom ogledalu reči i stihova svojim zasenjujućim i nestvarnim očima izvan svakog zla samoraskrivajuće gleda u veliki san, na izvestan način veći od samog života. Neprestano obnovljivo pevanje iz kontradiktorne deziluzionističke čežnje, koje u sebi – možda prvi i jedini put moguće u srpskoj književnosti – u lelujavo-krhkom dualizmu i

diskrepanciji

„celovitošću”

spaja

nihilističko

smislotvornošću,

rastakanje upravo

takvo

apsurd pevanje

poznoidealističkom

najverodostojniji

najupečatljiviji izraz novog književnog senzibiliteta u samim njegovim počecima i samoprepoznavanjima. Otuda, umesto da ga doživljavamo kao pesnika nekoliko izuzetnih, neuporedivih pesama ili pregršti gotovo sentenciozno pamtljivih stihova (...) Vladislava Petkovića Disa i njegovo pesništvo valjalo bi da čitamo u svetlu i danas živog, na svoj način celovitog iskustva, koje možda i dalje podložno nekim stilskim ili zanatskim primedbama (...) zapravo predstavlja možda najautentčniji izraz našega lirskog pesničkog modernizma u nastajanju. ---------------------------------------------------------------99

RAZLIKE DIS / PANDUROVIĆ: Pandurović je bio učen pesnik, dok je Dis proglašavan nepismenim i neukim. Pandurivić je uvek smatran racionalnim pesnikom, dok je Disova poezija izraz iracionalizma. Pandurovićev pesnički izraz je jasan, gotovo nigde kod njega ne nalzimo sinesteziju. On je jednostavan, vešt i piše najčistijim jambom kod nas. Njegove najbolje pesme su programske pesme: ''Ispovest'', ''Mi, po milosti božjoj...'', ''Svetkovina'', ''Veze'', ''Simboli''.

100

MILUTIN BOJIĆ

(1892-1917) JOVAN SKERLIĆ: MILUTIN BOJIĆ: PESME

•

Ističe se u gomili mladih pesnika, zato što mu pesme dobre po sebi. Pesnik je od talenta, s nečim

samoniklim: u njemu peva njegova mladost, ne usiljava se da bude „moderan”, tj. da ropski podražava snobove i mistifikatore jednog trenutka. Mlad je i otuda je prirodno da mahom peva o ljubavi i strasti. Njegova muza – mlada bahantkinja u žarko podne, a ne „bledo devoče što sanja”. Velika himna plotskom životu i animalnoj životnoj radosti (joi de vivre), i mladalačkoj oholosti. •

On je i pesnik prošlosti, snažno shvaćene i savesno i slikovito prikazivane: Poslednji imperator, Zaljubljeni

David, Saloma – oseća se dugo i savesno proučavanje Biblije, i retka snaga izraza. •

Kratak i zvonak stih, vrlo bogat rečnik, novi dobro akcentovani slikovi, retka rečitost podseća na Igoa,

ali ponekad zna da pretera s deklamatorskim tonom. •

Prva knjiga je daleko da bude savršena. Njegov unutrašnji život je još nesređen, još se penuša i previre.

Osećanja su još nerazvijena i jednostrana. Nije baš pesnik od ideja. Kada je ljubavnik suviše se uprošćava, kada hoće da bude mislilac suviše je mutan, neodređen, i smisao se gubi u prelivanju živopisnih reči i zveketu utisaka. Ipak, obećava.

STANISLAV VINAVER: SKERLIĆ I BOJIĆ

•

Kaže da je Bojić bio Skerlićev učenik. Iako je bio pod njegovim uticajem, bio je još odaniji zvanju pesnika.

Verovao u rad na stihu do perfekcije, želeo je da mu slik postane teži, iako francuska muzikalnost ne odgovara srpskim akcentima.

•

Bojićevi stihovi preterano jasni i bogati, ali kao da su deo unapred određenog zbivanja, bez tajanstva i

slutnje. Preterano podudarnim stihovima on je sužavao svaku temu. Pretvorio se u sopstvenu funkciju: osećao se kao pesnik u koga gleda čitava nacija i koji to mora da opravda... ------------------------

MIODRAG PAVLOVIĆ: MILUTIN BOJIĆ

•

BIOGRAFIJA: s 25 godina napisao je četiri zbirke pesama: Pesme (1914), Kain (1915), Pesme bola i

ponosa (1917) i Soneti (posthumno), zatim sedam drama: Kraljeva jesen (1913), Uroševa ženidba, Despotova kruna (trilogija), Lanci, Gospođa Olga (sve posthumno). Pisao je pozorišnu i književnu kritiku. Bio je miljenik Skerlićev – podržao ga kritikom iz 1914. Jedno vreme bio veoma popularan zbog Plave grobnice, ali posle I svetskog rata sve manje ga cene. Ostao je nedovoljno proučen, u senci svojih savremenika koji su duže živeli.

101

Ipak, on jeste stvaralački događaj u našoj poeziji, jer je rekao i sagledao nekolike stvari koje nisu otkrili drugi naši pesnici.

•

LIRIČAR MLADOSTI I SUMNJE: od samog početka razlikovao se od Dučića i Rakića – bio je manje

diskretan, manje preliva, eruptivniji, obojeniji, zvonkiji stihotvorac. Izvesno je da je lektira Biblije, podstaknuta u početku Oskarom Vajldom uticala na formalno i tematsko uobličavanje Bojića. Takođe, tu su i uticaji engleske književnosti koju je čitao u nemačkom prevodu - Svinben, a i Himne životu – Verharena, čije je stavove preuzeo. Korolija – sonet, latinski elementi, mediteranska raspevanost.

•

RANE PESME: između 1910. i 1913. on je pesnik otvorene i isključive čulnosti, bez sentimentalizma,

sanjarija, mondenske psihologije ili pesimizma. Ta čulnost bi se ranije smatrala nepoetskom, i bila je paraderska, pa kod njega nije postala ni prava pesnička tema kasnije. Čulnost koja je oduševljena sama sobom, prava i gola strast koja traži pravo zadovoljenje – VERU U ŽIVOT. Ničeanski svesna generacija i bodlerovska u anatomskom prilaženju ljubavi. Ali ipak to je otvorena i zdrava mladalačka senzualnost. Na drugom mestu STRAST – ŽIVOT, kao da je strast glavna energija i prirode i same istorije (u ranim istorijskim pesmama) Himna pokoljenja. Po čulnosti se izdvajaju pesme: Himna, Vjeruju, Mladost, Grifos, Vetrom šibani, Poljubac, Avet, Bajka o ženi, Pod letnjim suncem, Zaljubljeni David, Saloma... Ipak, Bojić je sebi dopuštao različita raspoloženja smatrajući da se liričar ne treba zatvarati ni u kakve okvire, sisteme, bilo radosti ili pesimizma. Mislio je da biti liričar znači biti impresionista u poeziji, i on je to i bio. Njegove melanholične, pseudodekadentne pesme – znače priklanjanje uzorima starijih pesnika i možda početak puta ka sazrevanju ličnosti, ili odraz promene raspoloženje zbog balkanskih ratova oko 1913. godine. Ta PODVOJENOST bila je nacionalno-psihološka u datom trenutku. Melanholičnu poeziju počinje da piše takođe rano i uporedo sa drugim pesmama u kojima je suprotan, egzaltiran. Može se povući LUK:

•

od subjektivno poletnih, optimističkih – do pesama istorijskih i nacionalnih;

•

iz lirske melanholije – u objektivisanje tmurnih raspoloženja istorijskih razmera.

Malodušnost i sumnja ispoljavaju se u pesmama: Razvejane vatre, Herostrati, Psalm saznanja, Deus Deorum, zatim u dekoru istorijske prošlosti: Poslednji imperator, Strah, Protivnici, Molitva, a za vreme rata u najvećem broju Soneta, u nostalgiji pesme Bez domovine, u ledenom pejzažu Mećave, i u Sejačima.

•

NEDOSTACI: neodređenost doživljaja – više rečitost nego koherentnost. Efektna poetska slika često mu

je važnija od jedva naznačenog smisla, što se paradoksalno pokazuje kao defekt u ekspresiji: slikama i stihovima teško pogađa u centar doživljaja, tako da se čini da sam doživljaj počinje i završava rečima, u raznim pesničkim opštim mestima. Biblijska tematika je činila da bude sigurniji.

•

RATNI PESNIK: nije bio u punom smislu „ratni” pesnik. Pre patriotski, pesnik obuzet pitanjima sudbine i

vrednostima naroda, još ne shvatajući totalitet zbivanja. Ali kako je gazio dublje u rat, on je ono što zovemo patriotskom i delimično herojskom poezijom, stvarao poeziju istorije. On ostaje naš najkarakterističniji pesnik iz perioda I svetskog rata koji odražava pesničku reakciju na sumor i tragiku tog zbivaja, i još jedan je koji se u tom smislu pevanja o ratu, od individualnih preokupacija, vratio maglovitoj celini naroda i ponudio joj svoj glas.

102

•

ISTORIJSKA SVEST: vrlina koju unosi u oblast rodoljubive poezije. Njegova istorijska svest je razvijena,

bliska mu je logika događaja i mišljenja, i on zna da je istorija čak i kao predmet pesništva opipljiva, konkretna, aktuelna, na sve strane nitima povezana stvar. Saopštava lični doživljaj istorije, živu istoriju, rodoljubivu konkretnost: 1.

smisao zbivanja,

profil čoveka otkriven iza njegovog istorijskog delovanja,

entitet naroda i njegovu subinu.

Bojić je svestan da svaka geografija ima svoju istoriju i da svaka mapa na Balkanu jeste istorija: Tu vek vrh veka u stenama stoji.... Jesi li sita krvi što spasava... Sudbina je opredeljena u jednom trenutku: prokletstvom jedne bitke, ćudima jednog cara. Isidora Sekulić prepoznala je da je u Bojiću potres vekova, da je u njemu ustao rod, zemlja, da je započeo san i slutnje epopeje: sprema se nova lirika, lirika epska, bezlična, sveto bolna. Bojić ide sve više u istorijska istkustva i filisofiju otadžbine, u odnos pesnika i njegovog naroda. Prvi svetski rat doneo je osećanje tragičnog podviga, suočenosti sa nizom drugih naroda, a Bojić je lepo izrazio to širenje savremene istorijske panorame u pesmama pisanim neposredno u toku događaja. Izražava neprestano svest o svom mestu i o svojoj tragici, stoičku gordost bez neukusnog razmetanja i optimizam u pogledu ishoda tog stradanja – BEZ UZVIKA: Dolazak u strani svet izgnane vojske nije u takvoj istorijskoj okolnosti iznenađenje: Ni čudnog ni novog za nas nema više... ali izražava i srodnost sa ostalim narodima u blagosti izgnanika veruje u druge verom u sopstvene etičke vrline: Sve su zemlje nama i drage i srodne... jedan stih, koji najbolje predstavlja čitavu pesmu, koji je i određenje naše uloge i našeg poziva u spletu savremene istorije glasi: Mirni smo na gozbi u svetskoj dvorani... Čini nam se svuda već smo jednom bili... •

PLAVA GROBNICA: predstavlja primer poezije herojskog kulta. Pesnik i priroda učestvuju u obrednoj

antifoniji opela nad onima koji su smrću dostigli vrhunac etičke lepote i koji istom smrću treba da dožive žalosnu, a tipično ljudsku degradaciju zaboravom, koji predstavlja i gubitak već ostvarenih vrednosti. U smrti, herojima je poezija jedino uzdanje. U svečanosti učestvuju i priroda i istorija... Noć je okvir unutar kojeg se opšti s mrtvima i živima svog naroda. Pri kraju opela, u ostvarenoj tišini, pesnik pomoću sluha postiže dodir između živih, u borbenoj lavi, i mrtvih pod svetom vodom. U tom trenutku sve je združeno i cilj opela je dostignut... sličnost sa Dučićevim prvim Jadranskim sonetom...

•

PESNIK I POZORIŠTE: dramski rad pokazuje razumevanje istorijskih činilaca, kao što su država, vlast, i

razne njene institucije, istorijska dejstva – politička i jača od političkih, pomeranje naroda, slepa borba za hleb, zemlju, preživljavanje. U dramama je prikazao ono što je shvatio kao bivanje naroda među narodima, u izanastvu, na jednom frontu s mnogo prijatelja i mnogo neprijatelja. Obe istorijske drame: dosta istorijske fantazije, posebno u pogledu aristokratizacije srpskog srednjovekovnog dvora. Obrađuju period srednjeg veka, vreme uspona srpske srednjovekovne države – patriotske, nostalgične, ružičaste vizije, iako su potpuno različite od romantičnih drama. Bojić kao i u svojoj poeziji do rata, tako u u drami ne želi da vidi seljaka, niti heroje sa sela, koji pokrivaju istoriju ustanaka, hajdučiju i borbu protiv Turaka iz 18. i 19. veka, jer on sam jeste izraz urbanizacije srbijanskog društva, kada ona uzima maha. On je pisao patriotsku dramu koju je želeo da proširi novim vidicima, novim periodima istorije, i novim metrom: 12-ercem! – uticaj Edmona Rostana – kao novim razlozima za nacionalno dostojanstvo. Nastojao je da drami u stihu obezbedi dalji život. Imao smisla za vođenje radnje, za ocrtavanje likova koji govore 12-ercem, za izgradnju situacije, za rasplitanje radnje i stvaranje atmosfere. Započeo je novu etapu u razvijanju naše dramske dikcije, čvrsto i neopozivo.

103

-----------------------------------------------------------------------

IVAN V. LALIĆ: Pokazao je ogroman potencijal. Izrazito svestan da je kao pesnik počeo da izriče svoje prave reči, da je tek osluhnuo prostor svoje pesme. Do poslednjeg trenutka je uprkos bolesti verovao u složene pesničke projekte. Ostavio je delo koje se danas ukazuje kao apoteoza veličine jednog rasta. Imao je svest da je tek počeo uprkos uspehu koji je imao, i uprkos dopadljivoj zrelosti njegovih prvih radova. Znao kojim pravcem treba da se kreće dalje, i bio vrlo autokritičan. Danas u njegovom delu, iako je nezavršeno, vidimo nešto odlučno više od talentovanog epigonstva. Ipak je pokazao da postoji evedentna vrednost onoga što je uspeo da iskaže do kraja.

•

RAZVOJ: Fenomen neusklađenosti pesničke vizije i izražajnih sredstava kojima ta vizija treba da se realizuje. Na samom startu duguje Dučiću, ali njegova različitost nije manje očigledna. Ako je njegova versifikacija oblikovana u zoni iskustava starijih savremenika – neprevreli nemir koji daje boju njegovom osećanju sveta je kvalitetno nov. Nekoliko etapa u naglom razvijanju:

1. I FAZA: (1910–1912) brzo našao suštinski izraz pesničke komunikacije – doveo ga je do granice jednog osvojenog i usvojenog manira. Period komunikacije radi komunikacije. Početničko dokazivanje pesničkog poziva: veća koncentracija na jezik, nego na poruku i preciznost koju jezik treba da ponese – verbalna i muzikalna invencija u postavljenim okvirima. Odmah uspeva da se ostvari u aleksandrincima, u svojem senzibilitetu – pevač mladosti, snage i strasti. Ključna reč je VOLJA, revolt na istovetnost s drugim - Vrane, koji lako prelazi u novi program slavljenja života kao svetkovine čula – Himna. Ovo najbolje uspeva kada nalazi spoljašnje motive iz Biblije – Zaljubljeni David, Saloma. ODLIKE: 12-erac, sklonost za jarko patetično bojenje osećanja, zvonka retoričnost i po cenu da bude šuplja, nedorečenost motiva očiglednog versifikatorskog talenta.

2. II FAZA: (1913-1915) PREVIRANJA – RAT – označava prekretnicu u doživljavanju sveta; naglo je bio suočen s potrebom da iskaže nove sadržaje koji su na sebe uzimali formu krojenu za druge potrebe – počeo je da eksperimentiše, metrikom, formom – modifikacija izgrađenog izražanog idioma novim sadržajima. Nastavlja da piše poeziju strasti – pročišćenije, sublimiranije u ljubavnu liriku. ISTORIJA ULAZI U POEZIJU – peva istoriju kao veliku dramu ljudske sudbine, a realizuje nekoliko pesama koje su daleko više nego obećanje.

•

Svakidašnja pesma – najavljuje načetu viziju sveta iz prethodnih pesama, melanholični impuls čežnje za

„večnim Danas”.

•

Jezera – sonet koji najavljuje ono što je mogao, ali nije stigao da izrazi. Izuzetno miran, sabran trenutak

ljubavne poezije u kojem se javlja čitav fatamorganski fluidni vidik. U ovoj fazi, usled rata i istorijskih događaja, piše ono što je u njemu postojalo kao potencija. Tada je nastao ceo jedan svod: od patriotskih, deklarativno deklamatorskih pesama, do poezije koja doživljaj aktuelnog trenutka uzdiže na višu transmisiju, prelama u viziju istorije kao fenomena što prerasta koordinate jednog

104

prostora i vremena. Velikoj temi istorije prilazi sa najambicioznije strane – peva predstojeću dramu. DVE VRSTE:

1. jedne

koje se obraćaju definisanom trenutku, pevajući njegov smisao transponujući ga poetski kao

proširenu metaforu jedne istorijske situacije;

2. druge kao velike sinteze ka traženju smisla zbira istorijskih situacija i njihovog sleda. •

Razvejane vatre – sumnja u smer ljudske avanture izazvane vizijom vatri ljudskog napora u beskrajnoj noći

vremena; •

Herostrati – proširuje ovu temu, ali je određenije vezuje za konkretan trenutak „našosti”;

•

Deus Deorum – zenit pesnikove skepse; sumnja koja hoće da obezbedi ljudski napor baca senku i na

pesničku vokaciju; •

Hod – izražava očekivanje iskoraka istorije tek dozrele generacije koja oseća teret budućnosti ali mu ne zna

pravu težinu. Ovde sluti užas; •

Zemlja oluje – saznaje istoriju kao konkretni spoj ljudske sudbine i određenog tla, jer istorija se

zbiva tamo gde je prostor nedeljiv od vremena koje ga uvek nanovo imenuje. Ovde peva u ime naroda koji je svoju sudbinu vezao za trusno tlo, za vetrometinu na kojoj „sirovom dušom postao je velik”. Ovde je potvrdio formulu o zemlji na samom pragu katastrofe. Vrlo je važno uzdizanje istorije na stepen vizije s univerzanlnom porukom, unutar konteksa naše pesničke tradicije. Bojić pevajući istorijsku dimenziju bitki čiji odjek još nije zamukao nalazi obrise svoje velike teme o istoriji kao ljudskoj drami, u kojoj epizode čine deo većih i prostranijih celina. On je doživeo rat kao sukcesiju pobeda i poraza. Mrtvi ostaju sami posle tutnjave pobede u večnom bojićevskom zakonu zaborava koji cveta u bokorima. Tu spadaju pesme: Vera, Jesen na Vardaru, Sin velmoža, Himna pokoljenja. U pojedinim pesmama prisutno je dvojstvo spiritualno-kontemplativnog i herojsko akcionog u prirodi istog naroda. Tu ulazi u metafizičke okvire zadane realnosti, u periodu 1915/17 – Strah, Kroz pustinju, Sejači – u kojoj svest o tragičnom u jednoj naciji rađa svest od naddimenziji te tragedije; Belo usijanje – uverenje u ispravnost tragike. U pesmi Bez uzvika uklopljena je jedna nova svest o otadžbini, ona koja može da se rodi samo kod izgnanika: najviša otadžbina je u ljudima, u njihovoj svesti o kontinuitetu ljudskog iskustva. U sistemu istorije kao dimenzije prostor-narod-vreme, ljudsko iskustvo postaje nadređeno elementu prostora; istorija se sažima u smisao kontinuiteta u sećanju, u prepoznavanju sudbine u velikim merama vremena.

•

PLAVA GROBNICA: u plemenitoj patetici njenog retoričnog uzmaha ima istinske snage i lepote; njena

himnična raspevanost može da nas uznese do pravog vrha pesnikovog doživljaja, do sinteze herojskog opela i peana živima koji nastavljaju iskustvo mrtvih. U talasima je sahranjena prolazna radost celog jednog roda. Njegovo pozivanje „galijama carskim” da stanu, njegovo zazivanje tišine nad plavu grobnicu, nema za cilj da obezbedi mir večnog i konačnog sna, nego pesnik zahteva tišinu u ime glasova živih koji su u nju ukorenjeni. I da mrtvi čuju huk borbene lave... U celini gledano njegovo pesničko delo impresionira kao brza uzlazna pesnička linija, kao bujni rast i naglo sazrevanje jednog nesvakidašnjeg talenta, prekinutog negde jedva iz pravog početka. Pogleda okrenuta u

105

budućnost, u kojoj je hteo da sagleda sebe i svoju veliku pesmu, umro je nepomiren sa smrću, nezadovoljan. Paradoks pesnika prerano umrlog i jeste u tome što ga budućnost nastavlja odjekom njegove prošlosti koju je želeo da negira i preraste, u toj budućnosti... ------------------------------------------------------------------------------

DERETIĆ: Pripadao je generaciji koja je dala najveće pisce srpske i hrvatske književnosti 20. veka. Završio je život pre prave književne afirmacije. Ipak je ostavio obimno i značajno delo (Sabrana dela, 4 toma na preko 2ooo strana). U svom pesničkom formiranju pokazao je više širine od drugih savremenika, što se ogleda u raznovrsnoj lektiri i poznavanju stranih tokova književnosti. Težio je formalnom savršenstvu, od svih oblika stiha najviše je voleo 12-erac, koji je kod njega snažan, eruptivan, zvonak... prihvatio izraz i stil naših parnasovaca, posebno Dučića, ALI – ipak ne prihvata njihov pesnički svet, njihovu sentimentalnost, njihovo beznađe i pesimizam. Već u prvim pesmama ispoljio se kao pesnik životne radosti, čulne strasti i volje. On peva o opojnosti života i čulnih uživanja. Čak i kada izražava nezadovoljstvo svetom i sobom, kad počinje da sumnja, on to čini u ključu drugačije emocionalne usmerenosti, u potrebi za delom, samoisticanjem, traženjem izlaza, a ne u očajanju i beznađu.

•

PATRIOTSKA INSPIRACIJA: Prirodom svog dara bio je predodređen da bude pesnik sudbinskih dana

otadžbine. Opsednutost velikim i izuzetnim, praćena averzijiom prema običnosti, eruptivna rečitost njegovog izraza – sasvim su pogodovale težnjama rodoljubive lire, potrebi nacije da u svojim stradanjima vidi ne samo poraz nego i veličinu, da svoju nesreću uzdigne do tragičnog, heroičnog i mitskog. •

Ratna zbirka Pesme bola i ponosa nije samo dalji korak u njegovom pesničkom sazrevanju nego i pesnikovo

otkriće svog pravog predmeta i istinske vokacije. Tragediju I svetskog rata on doživljava i kontekstu čitave naše istorije. Melanholično razmišljanje o istorijskoj tragici srpskog naroda i gorda uverenost u nacionalnu veličinu negde prelazi u himnu budućoj pobedi. Vrhunac himničnog raspoloženja postigao je u Plavoj grobnici, gde se nacionalna apoteoza, svečana i retorična, na momente pompezna i patetična, stapa s lirskom vizijom mira plavih morskih dubina.

•

DRAMA: u istorijskoj drami potpuno se oslobađa patriotskih skrupula koje su sputavale romantičare –

istorijske ličnosti tretira kao građu za dramsku interpretaciju, u kojoj najvažnije momente čine lirizam i psihologija.

•

Kraljeva jesen istoriju je okrenuo tumbe: Milutin – ostareli, onemoćali kralj, ljubomoran na ženu; Simonida –

oličenje ljubavne strasti prema pastorku Stefanu (Dečanskom); Iguman Danilo – žudnja za vlašću. Sve kao da je preuzeo iz Igoa. U •

Uroševoj žendidbi komedija ljubavi predstavlja parodiju političke drame. Sukobi su dati s više smila za

realno. •

Lanci – građanska drama, nemogućnost da se jedinka otrgne od okova društvenih konvencija.

•

Gospođa Olga – porodica u sukobu građanskog i patrijarhalnog morala, smelo prikazano, vrlo otvoreno i

realno, bez malograđanske sentimentalnosti – ironija i komika.

106

JOVAN HRISTIĆ: DRAME MILUTINA BOJIĆA Bojić je pesnik koji se javio na kraju jednog vremena, i koji se s tim vremenom ugasio... Umeo je da živi s pozorištem, da oseti puls predstave, njen život ne samo na pozornici, nego i u publici. Takođe, u svemu što je napisao prisutan je snažan teatarski element. Njegov stih je pre stvoren za recitovanje nego za čitanje u sebi. On izlazi pred nas kao glumac koji izlazi na pozornicu, i govori glasno. Čak i ono što kritika označava kao njegovu čulnu poeziju nije toliko erotska ispovest strasti što krši građanske obzire, koliko je pozorišni monolog u kome sve postoji u rečima, a ništa u telesnom dodiru. A kada je pisao poeziju o sudbini svog naroda, recitovanje je došlo kao nešto sasvim prirodno, pošto se velika kolektivna osećanja mogu izraziti samo glasno, i samo sa pozornice ili podijuma izražavati. Sve njegove velike pesme su obremenjene teatarskim – jezički su usmerene na uglavnom retoričke efekte, povišen ton i slikovnost pozorišnog dekora. Likovi iz Biblije koji se pojavljuju u pojedinim pesmama kao da pred nas izlaze poput glumaca što igraju jednu visoko patetičnu melodramu. Zato je razumljivo što je on pisao za pozorište daleko ambicioznije od bilo kog drugog pesnika njegove generacije. U njega sve se dešava u pozorišnom dekoru. Naizmenice on je pisao istorijske drame u stihu i društvene drame u prozi. Bavljenje velikim temama naše nacionalne istorije bilo je za njega izlaz iz zatvorenog i ne mnogo plodnog kruga senzualističke lirike. Njegove društvene drame prevazilaze vreme u kojem su nastale, za razliku od istorijskih, koje pripadaju jednom prohujalom vremenu. Istorijska drama tada je u opštem kontekstu trebalo da bude ono što je bila narodna pesma u našoj poeziji: izraz snažnih kolektivnih osećanja što održava budnom istorijsku i nacionalnu svest svoga naroda. Atmosfera: građanska publika je želela da na vidi aristokrate sa kojima je želela da se identifikuje kao sa svojim dalekim, ali na žalost izgubljenim, precima. Seljak je kao dramski junak već bio poprilično iskorišćen, pa je pomalo banalizovan.

•

DESPOTOVA KRUNA (1907/09): On je bio još gimnazijalac kada je napisao svoju prvu trilogiju. Istorijska

građa pružala mu je okosnicu za dramsku priču, sa kojom početnici imaju najviše muka. To je bila vežba i istraživanje mogućnosti našeg dramskog stiha. 10-erac (narodna) je bio suviše kratak, 14-erac (od Ilića) suviše dugačak. Ostao je 12-erac (parnasovci), koji je bio dovoljno dugačak da može bez preteranih sažimanja i proširavanja da izrazi jednu misao i jedno osećanje, dok je istovremeno blizak ritmu i dahu običnog govora. Iako početnička, ona pokazuje izvrsno osećanje za pozorišne efekte (igre svetlom i zvukom), što pokazuje da je Bojić jasno umeo da vidi scenu na kojoj se odigrava drama.

•

LANCI (1910): odbijena u Narodnom pozorištu zbog poezije i nemotivisanih postupaka. Pretrpana je

situacijama iz dugih naših građanskih drama. Ali ipak je uspeo da se probije kroz pozajmljenice i kroz „večni trougao” građanske drama 19. i početka 20. veka: novac-ljubav-smrt.

•

KRALJEVA JESEN (1913): jednočinka (vrlo ustaljena forma) bila je uvertira na izvođenju, ali je postala

događaj večeri. Kritika je bila negativna ali je u SKG Milan Predić napisao pravu stvar: „da to nije ni patriotska drama, ni istoriski odlomak, nego duševna, lirska sadržina jednog trenutka u istoriji”, dodajući kako je Bojić prvi u dramu uneo rezultate savremene poezije, njen savitljiv, bogat i pun boje stih...”. Znači: napustio je prenaglašenu didaktičku i rodoljubivu tendenciju, uneo moderan stih, otvorio novu tematsku oblast mimo iscrpljenog kruga tema, uneo moderan element, pomalo dekadentni fin de siecle senzualizam (O. Vajld), Vizantijski sjaj. Pišući ovu

107

jednočinku Bojić kao da je pisao još jednu od svojih lirskih pesama, ali ovoga puta u dijalogu i scenskom obliku, a to mu je savršeno odgovaralo.

•

Istorisjka zbivanja vide se iz ugla jedne dvorske i erotske intrige, i postoji raskorak između pesme u

prologu, gde poziva seni naših predaka da ustanu gordo i drame o ženi ostrelog kralja koja je zaljubljena u svog pastorka i pokušava da ga spase i po cenu da postane ljubavnica prvog ministra svog muža. Istorijska zbivanja jedva da se vide; jedva da se vidi sukob Milutina i Dragutina; ne vidimo Stefanovu pobunu – na sceni vidimo gotovo salonski zaplet, trougao strasti, ambicije u starosti, u istorijskim kostimima. Ovde umire čitava jedna dramska vrsta.

•

GOSPOĐA OLGA (1914): GRAĐANSKA; nije izvedena; nema konačnog oblika; predstavlja prekretnicu za

našu građansku dramu, jer lišena je patetike, daje pozadinu duštvenih odnosa, unosi beogradski brzi govor i majstorski meša komično i ozbiljno. Glavni junak Gidra nije više mladi heroj nego cinik koji usvaja društvene konvencije i okreće ih u svoju korist.

•

UROŠEVA ŽENDIBA (): ISTORIJSKA U STIHU; „herojska komedija”; III čina; prebacivano da nema dovoljno

zbivanja, što nije tačno – zbivanja ima na pretek ali ne onih koja su tipična za istorijsku dramu! Ovde je istorija svedena na dosetku o moćnom kralju i njegovom melanholičnom, dekadentnom sinu koji voli da sanjari, da čita knjige, s životnim ciljem da ode u manastir umesto u osvajanja u šta se upušta Dušan.

•

Bojić je tipičnu temu „Nejakog Uroša” postavio naglavce – to je komedija, gotovo vodvilj. Tu obojica

istorijskih junaka ispadaju rogonje – Siniša, neodoljivi ljubavnik, i Urošu i Dušanu ugrabi voljene žene. Ipak nije ovo do kraja komedija, jer joj zaplet nije komičan i njeni junaci nisu komični. Ovde glavni junaci govore Bojićeve stihove: Dušan, patetične na velike istorijske teme; Uroš, ništa menje patetične stihove o ljubavi i prirodi. To je jedna te ista patetika koja vodi u dva suprotna pravca, ali čiji konačan efekat nije komični raskorak između snažnog oca i melanholičnog sina. Isto tako, drama se razvija kao francuski vodvilj, ali su njeni junaci od sasvim drugačije građe i ne snalaze se sasvim dobro u priči u koju ih je Bojić stavio. Sličnost sa Kornejevim Don Sančom od Aragona i Rostanovim Siranom od Beržeraka. Ipak, nije slučajno izabrao ovu temu. Njome počinje naša istorijska drama: Tregedokomedija Kozačinskog i Smrt Stefana Uroša V Stefana Stefanovića. Tako se luk naše istorijske drame tu završava – počinje kao tragedija, i konačno umire kao ne-sasvim-komedija.

108

PROZA

109

DRAGIŠA VITOŠEVIĆ: UVOD U JUGOSLOVENSKU PRIPOVETKU IZ DOBA MODERNE Kraj 19. veka odmah je u Hrvatskoj i Sloveniji uveo termin moderna, prema austrijskom i češkom primeru, dok će se on u srpskoj književnoj istoriji odomaćiti tek u novije vreme. To je vreme jačanja kapitalizma, propadanja starih patrijarhalnih vrednosti i vreme vladavine realizma. Sve češća tema postaje položaj seljaka u mrežama vlasti, činovništva i zelenaštva, a umetnički oblik podređen je društvenoj kritici. Moderna označava veliki preokret: iako u prozi dobrim delom nastavlja, proširuje i produbljuje nasleđa realizma, ona ide još dalje, upušta se u razna istraživanja, daje složeniju sliku čoveka i poklanja veću pažnju obliku i izradi umetničkog dela. I – JUGOSLOVENSTVO I EVROPEJSTVO: Težak položaj naših naroda na prostorima tadašnje dve carevine, sa izuzetkom Srbije koja je bila slobodna... Svetla tačka je jugoslovensko političko, kulturno, književno i umetničko zbližavanje. Matoš piše: Naša literatura postaje uzajamna u nastojanju da bude jedna, a Antun Barac će kasnije ovo razdoblje nazvati srpskohravatskim modernizmom. Javlja se novo pripovedačko pokoljenje, ali se potreba za obnovom najpre osetila u pesništvu (pokoljenje 70-tih godina). Širenju evropske kuture vrlo dorinosi književna kritika (SRB – Bogdan Popović, Skerlić; HRV – Milan Marjanović i Matoš). I pripovedači su skoro svi rođeni sedamdesetih godina, a u književnost ulaze devedesetih. Njima se pridružuju mlađi, rođeni osamdesetih. Tako se moderna u hrvatskoj, slovenačkoj i srpskoj književnosti pokazuje kao delo jednog, i to mladog, manje ili više, proevropljenog pokoljenja. Ona će biti obeležena svežinom, ali i kratkotrajnošću mladosti, završavajući se u I svetskom ratu. II – ZNAČENJE MODERNE: Nastala isprva kao snažniji (u Hrvatskoj) ili slabiji otpor mladih protiv starih, moderna ubrzo ulazi u mirne vode da bi na kraju obuhvatila razdoblje od 1895 – 1918, s mnogim susedima ili saputnicima. U Hrvatskoj se desio paradoks: ti saputnici postali su njeni predstavnici: Matoš, Šišmunović i Nazor. SADRŽAJNO: izlazak i realizma i to u raznim pravcima, a raznovrsnost puteva i postupaka jeste njeno osnovno obeležje, što otežava stvaranje njene opšte slike. Biće tu izleta na razne strane: od naturalističkog dole, do simbolističkog gore, neretko istog pisca i u istom delu. Sve se događa u duhu Pandurovićevog stiha: Samo ne ovo, samo ne banalnost!. Marjanović je pisao da je moderna bila stanje duha, a ne pravac; moderno je bilo sve. OSNOVNO: izvestan unutrašnji nemir i rastrzanost, uz težnju za pomeranjem granica, tj. za novim. Pesništvo u ovom zaokretu pravi krupniji napredak nego proza, jer se u njoj teško mogao izbeći pritisak teške domovinske stvarnosti, a pesnici su bili i obrazovaniji od pripovedača, koji su po tome bili slični samoniklim talentima realizma. Sve njih je mnogo više oblikovao opšti cajtgajst, na jednoj strani, i dah zavičaja, na drugoj, nego uticaji pojedinih pisaca i pravaca, iako su Hrvatima bili bliži zapadni uzori, dok su nama više pasovali Rusi, o čemu je govorio i Bora Stanković. III – STARI I NOVI: Razdvaja ih: •Opisivanje unutrašnjeg života; •Nemir, strast, čulnost;

110

•Osećanje prirode, lirizam, temperamentnost; •Likovi osobenjaka; •Složeno i ličnije pripovedanje.

Skerlić je 1904. dobro uočio zajedničke odlike novog pripovedačkog talasa, pišući o Ćipikovom romanu Za kruhom: Svi oni imaju jedno nostalgično osećanje punog i intenzivnog života, mnogo strasnosti, senzualnosti, jako socijalno osećanje za male, slabe pritisnute u životu. Svi oni imaju sposobnosti za posmatranje i jaku osetljivost; mnogo prirodnosti i mnogo osobenosti; ličnog, intimnog; realističkog osećanja prirode i sopstvenih lirskih izliva: istovremeno daju romane spoljašnjeg sveta i romane unutrašnjeg života; naturalisti po onome što osećaju i vide oko sebe, a idealisti po onome što osećaju u sebi; cela njihova umetnost je naturalistička, nostalgična, lična, senzualna i socijalna. Do sada srpska književnost nije imala toliko zanimljivu kombinaciju. Moderna je kod nas ipak značila popunjavanje praznina i „uvođenje novih krajeva u književnost”: Zmijanje, Vranje, jadranske obale... ali moderna nije u većoj meri uspela da prevlada reginonalizam, iako mu je dala nova i dublja značenja. Tek izmirivši te stare zavičajne dugove (koje otelovljuje prvi talas – Stanković, Čipiko, Kočić), moderna je u Srba mogla krenuti u složenije gradske i intelektualne teme i prostore (Milićević, Uskoković, Petrović, Sekulićeva). IV – SOCIJALNE I NACIONALNE TEŽNJE: DRUŠTVENA KRITIKA JE POLJE GDE SU SE SUSRELI STARI I NOVI. Ćipiko slika duboku bedu, pljačkanje i zaostalost dalmatinskog sela, Kočić lirski cvili nad dvostrukim, socijalnim i nacionalnim ropstvom, Cankar otkriva patnje slovenačkog proleterijata. Takođe, razobličava se i pljačkanje domaće buržoazije. Mnogo je mirnji Veljko Petrović kada iznosi kritiku vojvođanskog građansko-kapitalističkog grabeža i nacionalnog odnarodnjavanja. Takođe tu je PROTIVKLERIKALNA KRITIKA, kod Ćipika i Hrvata. Jedna od zajedničkih tema je gorka slika malih učmalih sredina, začaurenost, palanaštvo i ćiftinstvo, gde se ništa ne kreće i ne zbiva, nigde vetrića. Socijalni momenat nije bitno naglašen, ali je zato produbljen psihološki i umetnički je ubedljiviji. Kod Stankovića nema pobuna ni optužbi, ali je slika klasnih i kastinskih pregrada među ljudima i na putu njihovoj sreći, duboko ubedljivija. Ljudi su zarobljeni ne samo spolja, svojim položajem i pritiskom poretka, nego i iznutra, opšteusvojenim ropskim shvatanjima. Nacionalno-borbene težnje su prikrivene. Kod Kočića, Simenun Đak nikako nije hvalisavac i pijanac. On je najsloženiji Kočićev lik. Pričalac i teoretičar priče, kao narodnog leka od zle sadašnjosti, sav od starih vremena u kojima najviše i prebiva, zanesenjak koji se duboko uživljava u svoje priče, vrsta junačine iz postojbine Marka Kraljevića i Budaline Tala, pre svega veliki rodoljub Srbenda i borac protiv narodnih neprijatelja, izgubljen i zalutao u novom vremenu, a zato se valjda i propio! (Dis, upor.). Mračajski proto doveden je mukom, patnjama koje je preživeo, u mizantropiju. On ne mrzi iz načela ili nekog principa. Prožimanje socijalnog i nacionalnog momenta ogleda se, dakle, u novoj slici seljaka: nije to više izložba folklornog i prazničnog ruha, niti samo opis paćenika u mrežama gospode. On je i duhovna veličina i snaga, iznad svojih neprijatelja: ON JE NAROD. Ćipiko otkriva seljaka kao rusoovskog prirodnog čoveka, a Petrović daje celu filozofiju sela: kao nacionalnog izvora i oslonca, a zatim i kao iskonskog i živototvornog čovekovog dodira sa majkom zemljom (Antejski mit).

111

V – ŽAL ZA STARIM I NJEGOV SMISAO: U celoj drugoj polovini 19. veka a i u moderni (a bogami i danas), jedno od osnovnih pitanja bio je odnos prema Evropi, Zapadu, civilizaciji i kapitalizmu. Evropa je bila ambivalentna figura: imperativ kulture i otimač. Kapitalizam je narušio ustrojstvo našeg patrijarhalnog morala, za kojim žale realisti, a za kojim će nastaviti da žale i modernisti (Stanković i Šimunović). Pisci su bili bliži narodnom nego buržoaskom, što su videli s pravom kao nenarodno, skorojevićko. Kapitalizam se osećao kao nešto tuđe. Suočeni sa stvarnošću besavesne slobode trgovine i besramne surove eksploatacije, naši pisci nagonski su uzmicali – nazad. Ćipiko je razočaran u civilizaciju u kojoj vidi samo privide i prevare, pa zato pribegava prirodnom čoveku. Ali ipak ljubavlju ne ulepšava seljaka, niti prećutkuje njegove mane, ali još manje skriva pogubne uticaje grada i zakona, pokazujući kako su ti zakoni samo oruđe za pljačkanje seljaka. Ovo ne mimoilazi ni Kočića. Cankar je da u Sluzi Jerneju najbolju sliku i satiru nove buržoaske pravde: sluga se više ne smatra članom porodice i može biti izbačen i kuće, kao pas, a traženje prava ispada prava ludost. U takvoj atmosferi i turska krvava vremena izgledaju bolja od austrijskog birokratsko-buržoaskog sistema tlačenja. Prvi su uzimali zemlju a drugi i dušu, što Šimunović jasno ističe kada kaže da su od Turaka Latini opasniji. Bora Stanković kao niko drugi pre, razobličava lice patrijarhalnog poretka i pokazuje porobljenost čoveka u njemu, ali u Koštani se lepo vidi na čijoj je on strani: Mitke je poetičniji sevdalija suprotstavljen bratu Arsi, predstavniku vlasti i birokratije. U starom je bilo nečeg prisnijeg i ljudskijeg, što nova, hladna, birokratska i računska buržoazija potiskuje i guši. I taj stav je opšti: pobuna protiv filistarskog i buržujskog povezuje sve glavne pisce doba moderne. Tu su saglasni i narodnjak Šimunović i zapadnjak Matoš; rusoist Ćipiko i socijalist Cankar; i Uskoković i Petrović, čak i najmlađi Vinaver u svojim prkosno razbarušenim Pričama koje su izgubile ravnotežu (1913). ANTIBURŽUJSTVO, ANTIFILISTARSTVO! Kao izraz humanizma, žal za starim pokazuje se pre svega kao vapaj za ljudskim, koje se u novom građanskom svetu sve više gušilo.

VI – UKUS ZA GRAD I URBANIZACIJA PROZE: Iako u prozi postoji seoska struja, ona nije pretežna. Moderna za rodno tlo ima GRAD. Ćipiko, Kočić i Šimunović su izuzeci po obnovi seoske pripovetke. Znači, selo izlazi, a palanka i grad ulaze u pripovetku. To sve znači i nove teme ali i novu psihologiju. Trebalo se pokazati evropskim i napraviti diferenciju u odnosu na prethodnike. Uskoković naglašava da je zadatak novih pisaca borba protiv seljaštva u književnosti, što je prva književna borba u ime novog doba koje prema njegovim rečima traži komplikovanije probleme, duše i sredine. Prevlast gradskih tema ne znači i ljubav prema gradu. Grad se samo slika. Uskoković nije ni malo oduševljen ni palankom ni Beogradom, o kojima jedino i piše. Skerlić je primetio njegovu mržnju na mesoždersku buržoaziju. Osnovna njegova tema i jeste sukob razvijenog, naprednog i usamljenog inteligenta i građanskog (ili malograđanskog) društva, koje svog bludnog sina vraća u jato, u palanačko sivilo, gde čovek pije i seća se, užljebljen u vlastitoj samoći, dok se u pozadini ocrtava tamna slika prizemne, palanačkom politikom zaražene Srbije. Veljko Petrović je voleo selo i seljaka, pisao i pevao o njima, ali je postao izrazito gradski pisac. Privlačila ga je velika tema o padanju i propadanju pojedinca, porodica i pokoljenja i staleža. Maturantski sastanak rečita je priča

112

o tome kako najgori uspevaju, a najbolji propadaju, i gde se živi krajnje prizemno, bez ikakvih vidika i ideala. Dva školaska druga predstavljaju dva tipa morala: patrijarhalni – vezanost i žrtvovanje za porodicu, uz časno siromaštvo; i buržujski – drsko i sebično propovedanje guranja kroz život. Novu, gradsko-intelektualnu, lirsko-psihološku prozu doba moderne, odlično predstavlja zbirka Saputnici Isidore Sekulić. Bio je to svojevrstan dnevnik modernog intelektualca, ispunjen slutnjama i sumnjama, samoposmatranjima, unutrašnjim sukobima i bekstvima, nemirima ne samo duha nego i celog jednog doba. To je novi svet modernih bura u kapi vode, nevidljivim i kao nevažnim, a, u stvari, velikim zbivanjima duše, o onom što ne vidim, što nemam i što mora da prođe. To je most ka ekspontovskim nemirima Ive Andrića i čarnojevićevskim lutanjima Miloša Crnjanskog. VII – RASKORENJENI (prema romanu Morisa Baresa):

•

Umor, razočaranost i dosada česti su posetioci u novoj gradskoj prozi, a verovalo se da dolaze iz stranih knjiga. Međutim, oni su bili odraz naših prilika. Kao danas. Mrtvi život Veljka Mililćevića 1903. godine postaje kao neka vrsta natpisa ovog razdoblja. On će u Bespuću dati široki i potpuniji portret čoveka bez korena, koji je istrgnut i oteran u svet da postane gospodin.

•

Osećanje umora i otuđenosti prisutno je u izjavama i naslovima knjiga mladih pisaca. To nije toliko samoća, koliko neka otuđenost ljudi i stvari – Sekulić. Ćipiko se autobiografski bavi osećanjem tuđinstva i izgnanstva čoveka bez korena koji se vraća u zavičaj. Bunja Veljka Petrovića već podnaslovom najavljuje priču o istoj vrsti čoveka, koji je zalutao u gospodu i doživeo potpuni brodolom. VIII – NOVI LIKOVI ŽENA:

Nov pristup i novo mesto – u središte pažnje. To više nije starinska žena, niti samo žena-žrtva, već i stvorenje sasvim od ovog sveta, krvi i mesa, koje voli, žudi, greši i pati. Devojke i žene od Stankovića, iako prigušene patrijarhalnim redom, postaju pravo otkriće. Ljubav žene postaje glavna tema, njena rastrzanost, njena patnja, njene neostvarene želje i primoranost da sve to vari i trpi sama jer je takav red. Neurotičnost između sredine i intime otvorila je put u prostore ispunjene unutrašnjim, psihološkim preživljavanjima iz ženske vizure, što vrhuni u Sofki. Mrguda Kočićeva je pokušaj da se suprotstavljanjem čednim pripovedačima prikaže prava ljubav na selu, devojke vrele krvi, snage i vatre, prirodne i narodne, bez ičeg lažnog i pritvornog. Ona je spremna da voli do kraja i da taj svoj greh iskupi najvišom cenom: svojim životom. Njoj je bliska Maruška (Kroz maglu). Ćipiko pogotovu ima likove novih žena. Najizrazitija je Antica, prava kćer prirode koja rađa vodeći slobodnu ljubav, daleko od bilo čega razvratnog ili izopačenog. Simbolika njenog imena je bitna, iako to nigde nisam našao. Mislim, antica! IX – OSEĆANJE PRIRODE I SVETA: Kod nas moderna ipak ne pravi zaokret ka temama i predmetima grada u punom smislu kao u književnostima Zapada, nego donosi novo, dublje i složenije osećanje prirode, kakvo naše književnosti ranije nisu imale. Razvijenije slikarsko oko, smisao za boje, prelive, tančine, što je došlo pod uticajem slikarskog impresionizma koji je izoštrio i oslobodio čula. Priroda nije više prosta pozornica, okvir ili ukras, lep opis, ona se doživljava i oseća kao deo čovekovog bića kao što je i on njen deo. Priroda se doživljava prisno, u njoj se sluti nešto tajno, trajno, neuništivo, božansko, kao Una u Bespuću npr. Čovek je samo delić njene večnosti. Sve to vodi ka

113

pesničko-panteističkoj filozofiji, koja prelazi u zanos svemirom, u želju za oslobođenjem od zemlje i tela i povratkom čistom plavetnilu i večnosti. Stankovićeva Uvela ruža donosi potpun sklad između radnje i prirode: sneg koji rano dođe, u trenu kada je ljubav mrtva. Ćipiko i Kočić sa svim osobenostima temperamenta pribegavaju prirodi i snažnom, zdravom životu, pa su im i likovi kao prava deca prirode. Junak Petrovićeve Bunje svoju izgubljenost i pometenost u gradu doživljava, pre svega, kao otuđenost od prirode i od samog sebe, onog pravog. Uskoković prirodi daje počasno mesto nasuprot društvu. X – PRODOR LIČNOG I LIRSKOG: Smanjuje se rastojanje između junaka i pisca, kao nikada do tada. Junaci se međusobno javljaju svi skupa kao duhovni srodnici pisca. Uskoković i Ćipiko kao da daju sebe u svojim romanima. Razni umorni ljudi, raskorenjeni, tuđinci dolazili su ponajpre i najviše iz životnje zbilje svojih stvaralaca. Jedini koji izneđuje mnogovrsnošću, i koji odudara jeste Veljko Petrović: on priča ne samo o svojima nego i o drugima, o raznima i mnogima, stilom istinskog pripovedača, koji ipak traga za prisnošću i nežnošću. Svi pripovedači se pojavljuju kao pesnici čežnje, za oslobođenjem ličnosti, za punijim, srećnijim, čovečnijim životom. To je pesnička proza. •

JUNAK: oslobađa se i ispoveda, pa zato i sve više pripovedaka u I licu. Najviše kod Stankovića. A tu su i drugi mali i lirski oblici, od dnevnika do pisma, crtica i do onoga što deluje kao lični dnevnik, kod Isidore i Uskokovića. Izjave većine pripovedača potvrđuju tu subjektivizaciju i presudnost doživljaja. To je nova poetika priče u kojoj se stvarnost i mašta podređuju srcu (tj. ličnom doživljaju). Objektivne umetnosti više nema i ne može je biti... Ako umetnik nešto vredi, svaka pripovetka je deo njega samoga, kap njegove krvi, crta s njegova lika – Cankar. XI – SMANJENJE FABULE; CRTICA:

Povećanje lirskog u prozi znači i pomeranje težišta ka unutrašnjema, pri čemu se udeo spoljašnjeg zbivanja smanjuje. Stankovićeva Nuška može bit primer priče ni o čemu; bez priče, likova, fabule, ona je sva u nemiru devojaštva. Uopšte, kod svih pripovedača ovog perioda primećuje se opadanje radnje, zarad prodora ličnog i lirskog, što se najlepše ogleda u novoj pripovedačkoj vrsti: crtici. Prve dve zbirke Milutina Uskokovića sastavljene su samo od crtica. Matoš je povodom toga pisao: crtica, nervozno, kapriciozno čedo XIX veka, tako je moderna i savremena literarna forma, tako zgodna za hvatanje literarne impresije, toliko liči fotografiji, telegramu, novinarskim vestima i lapidarnosti karikature, da se može smatrati najznačajnijom formom literarnog modernizma. Nemarno kratka ona uvek najavljuje ono što kazuje; često je sva u nagoveštaju. Nekad se tu ništa i ne događa; drugi put je sažet ceo roman. Otuda tri vrste: prva – bliska romanu, druga – bliska pesmi u prozi i treća – eseju. Vidan je uticaj impresionizma: sve je trenutak i utisak; i uticaj simbolizma: sve može biti znak i smibol. Otuda se javljaju kao lirske ispovesti, socijalni protesti, simboličke vizije. Za Uskokovića one su bile obeležje mladosti. Od njih ide ka većoj formi. Za Cankara pak obeležje zrelosti. XII – SIMBOLIKA I ALEGORIJA: Radnja se sažima spolja, a rasteže iznutra. U pravo središte dolaze događaji duše. Uz ovo ide umetnička istančanost, uzdržanost, puna nagoveštaja i podteksta. Sve se kreće ka sugestiji, poluiskazima i znacima, kao kod

114

Stankovića gde svet mnogo pati a malo govori. Nagoveštavanje duševnih zbivanja ogleda se u postupcima likova. Tako izdignuti, i sami likovi lako klize u alegorije, u alegoričko-satirični okvir kod Domanovića, u junake koji predstavljaju sveukupnost patnje celog jednog naroda, širom jugoslovenskog prostora – David Štrbac, Jernej. XIV – STIL I JEZIK: I – pažljivost i pismenost; II – sloboda, spontanost, slikovitost. Na pisanje utiče novi brži ritam modernog doba, kao i dodir drugih umetnosti (muzika, slikarstvo impresionizam). Život, pokret, slike, boje, sve do lirske, ritmičke proze. Paralela i kontrast, kao posledice upoređivanja i suprotstavljanja. U Matoša je najvidljivije jedinstvo suprotnosti: od primesa romantike i lirizma, preko realizma do satire i karikature. Pre Crnjanskog, Stanković je otkrio poeziju zastoja i zareza, njegov stil je označavan kao mucav. Najelepši jezik neosporno ima Kočić, jer pokazuje dubinu i plodotvornost narodnih jezičkih izvora, i smisao za tančinu. JEZIK: pokazuje dvovalentnost: I - zaostaci turcizama (Stanković, Kočić); II – priliv evropeizama (Matoš, Uskoković, Milinčević, Petrović, Isidora), što jasno odslikava dva krila moderne: 1. seosko- zavičajno 2. gradsko intelektualno. *** Sva u znaku prirodnog i neizbežnog zaokreta, pripovedačka moderna ipak to nije bila kao pesnička. Glavni ideal zapadnjaka: udaljavanje od neposredne (društveno-političke) stvarnosti nije bio lako ostvarljiv. Prikazivanje stvarnosti dobija nove vidove, ali ne zanemarujući socijalnu i nacionalnu stranu. Naša moderna je još jedna priča o udesu stvaraoca u malom i nesrećnom narodu; o sudaru pisca i prilika; o teškom putu velikih talenata – do velikih pisaca. Nepodržani ni domaćom kulturnom klimom, ni većom književnom kulturom, ovi pisci obično nemaju pravog razvoja ni napredovanja, pa se moderna kod nas javlja kao mladalački proplamsaj, unapred osuđena da brzo sagori, ali je uvod u plodnu međuratnu književnost, u Andrića, Krležu i Crnjanskog. Dakle:

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8.

JUGOSLOVENSTVO I EVROPEJSTVO ZNAČENJE MODERNE STARI I NOVI SOCIJALNE I NACIONALNE TEŽNJE ŽAL ZA STARIM I NJEGOV SMISAO UKUS ZA GRAD I URBANIZACIJA PROZE RASKORENJENI (prema romanu Morisa Baresa) NOVI LIKOVI ŽENA

115

9. 10. 11. 12. 13.

OSEĆANJE PRIRODE I SVETA PRODOR LIČNOG I LIRSKOG SMANJENJE FABULE; CRTICA SIMBOLIKA I ALEGORIJA STIL I JEZIK

116

PETAR KOČIĆ

(1877 – 1916) SKERLIĆ: S PLANINE I ISPOD PLANINE I – III I - (1903): Zbirkom (Zora) on prvi put izlazi pred širu publiku, iako je objavio dve-tri priče u Bosanskoj vili i Novoj iskri. Odmah hvali priče kao vedre, krepke i pune života – one odaju pisca od stvarnog i originalnog talenta. Skerliću je zadovoljstvo da u pričama vidi zdrav i snažan svet, veliku količinu svedenog života u mladosti i svežini, pisca koji sav odiše zdravljem i poezijom Života. Sedam svežih kraćih, originalnih, simpatičnih priča s puno simpatija za potlačenog seljaka i smisla za slikanje prirode: Jablan – borba seljačkog i carskog bika, Kod Markanova točka – rodoljubiva žica: seosko momče žali za bratom koji je u vojsci u Gracu, i za starom srpskom slavom, i tuži nad današnjim prosjaštvom, izmećarstvom... Osećanje prirode izbija i iz priče Grobnica Slatke Duše – grob staroga Mije u prirodi. Njegova deca su izginula u Buni, a on živi od seoske milostinje i nigde ne pronalazi pravdu. Vedri humor: Zulum Simeona Đaka i Istinit zulum istoga Simeuna Pejića Rudara: manastirski ispičtura večno žedan, dosetljiv, hvališa i lažac, gleda kako da se napoji i najede. Đurini zapisi: najslabija možda u zbirci. Mrguda: uzbudljiva seoska drama izneta u krupnim potezima – devojka žestoke krvi puna života i zdravlja izgubi momka u ratu i na kraju se obesi... OSNOVNI UTISAK: svežina, planinska krepkost KONDENZOVANOG ŽIVOTA, u okviru planinske, životodavne prirode. Opisi: sveži i živi; jezik: veoma čist, neusiljen, lak; dijalog: realističan. Sveža i čestitia slika naše čestite Bosne, topla i uzbuđena pesma životu. II - (1904): Druga knjiga dokazuje ono što je pokazala prva: da je on jedan od ređih pisaca koji daju ličan utisak života, što je možda prvi i poslednji zakon umetnosti. I ovde je punokrvna mladost, svežina i silna osećanja iz prve knjige, stara senzualnost koja se ogleda u narodnim pesmama bosanskim. Intenzivne lirske novele dopašće se svakom ko voli prelivanje osećanja, dah zdravlja i snage, plahost mladosti i rascvetanu prirodu čovečiju. Ovde se jače ističe knjiška crta i to malo smeta osnovnom utisku iskrenosti. Slikarski pejsaž je opet okvir jakog ljubavnog osećanja: Kočić slika kao moderni impresionista – pod vedrim nebom, u treperenju i igrama svetlosti, sa prelivanjima senki: Kroz maglu i Kroz svijetlost: dva impresionistička pandana. Celu polovinu knjige čini živa i vrlo zanimljiva scena iz bosanskog života - Jazavac pred sudom: poučno pokazuje kako se zbog nevinih stvari mogu napraviti čitava istočna pitanja, i kako je tačno staro zapažanje: da opasnih ideja nema, no samo ideja koje su u izvesnim trenucima opasne, po izvesne interese i predrasude, i ništa više. David Štrbac podvrgava podsmehu i ironiji čitav jedan društveni mehanizam, bez izuzetka i bez obzira, u jakoj živopisnosti narodnog jezika, bogatstvu reči koje osvežavaju i dalje razvijaju književni jezik... III (1905):

117

Za tri godine tri uspele zbirke priča, što dokazuje dobar prijem kod publike. Priče koje ulaze u treću zbirku objavljene su mahom u SKG, Delu i Politici. Sve vrline ponavlja, ali unosi i poetski stil. Naročito dijalog dobija više širine i prirodnosti, i pokazuje stare pozorišne odlike. Veći deo knjige su priče Simeuna Pejića Rudara iz manastira Gojmenice, koji kada se napije priča svoje podvige lažući sa žarom i poezijom, uveren da je istina sve što rakija iz njega govori. On je stalna Kočićeva simpatija, ali je malo dosadio Skerliću. Lirizam je dobra Kočićeva žica i u ovoj knjizi uzima maha: žaljenje za domovinom, labudska pesma mladosti, opis turobnog grada Jajca... Melanholična, čak pesimistična žica jača je u ovoj knjizi: Skerlić se pita da li je to od patnje otadžbine i suočavanja sa prolaženjem mladosti? ----------------------------------------------------------BRANKO LAZAREVIĆ: Petar Kočić Prvi radovi nedovoljno upečatljivi, nude spoljašnji pogled: u Jablanu je opis borbe površan, neizrazit i bez rečnika. Ni u Mrgudi ne ide dalje od opšteg utiska – ne razrađuje scenu nagosti na pranju, zahvalnu za prikazivanje. Takođe, Lazarević upućuje i na nerazvijenu likovnu komponentu. Pored toga osvrće se i na Kočićevu kozersku tradiciju (Ljubišini tip intermedija), starinski metod ili rešenje na način Veselinovića ili Glišića – recidivi srpskog realizma. Sa Borom Stankovićem unosi:

jaku dozu lirizma, ali drugačijeg od Stankovićevog: ponekad je tako jak da pripovetka ili slika gube prozni karakter i postaju pesme u prozi;

vrstu tajanstvene, strasne žene – Mrguda, Vida, Maruška.

Takođe unosi i naročito osećanje prirode, Turgenjevski zapažene – PANTEIZAM. Dao je porodicu likova čije je epilog u Davidu: on ima maštu i šeretluk Simeona, ozbiljnost i tragike Vuka, mozaik od svega najboljeg u prethodnom. Nova ličnost je ONAJ IZ KACE – simbolički Mesfistofeles koji drži meru njegovog pričanja – lepota ovog lika je i u tome što se ne javlja kao individua. Na granici IZMEĐU UMETNOSTI I PATRIOTIZMA. Njegov patriotizam je toliko razvijen i impulsivan da nema vremena da bude i visoko umetnički. Promena pogleda na svet: od OPTIMIZMA KA PESIMIZMU. JOVAN DUČIĆ: Pojavo se u prvi mah sa više patriotizma nego literature, i sa više namera nego inspiracije. Bio je pisac buntovnik kakvih u našoj književnosti nije bilo pre njega. Takođe, imao je magiju vrele i žive reči, koja je bila sva

okrvavljena.

Bolje

nego

iko

umeo je

da otkrije jednu zemlju sa

novom sprskom

dušom

nezadovoljnom, ogorčenom, prekipelom i osvetničkom, koja je toliko vezana za kosovski ideal i obilićevsku pravdu. Najbolje je predosetio 1914 – koliko će Bosna biti vezana za sudbinu Evrope.

•

PRIPOVEDAČ BOSANSKOG SELA: odmah je uspeo da povuče novu brazdu i da jednu priču o selu kakve kod

nas nije bilo: naširoko priča o manama naše seoske pripovetke koja seljaka tretira demagoškim ulepšavanjima, koja su opet vrlo bezbojna i bez pravog psihološkog poniranja u taj tip čoveka. Pisac sela mora imati osećaj za primitivno i idilično, i naročitu moć uživljavanja u detinje. Ćipikovi i Kočićevi seljaci bili su ljudi iz srpskog zaleđa od

118

Une ka moru, i ko Ćipika zasebno, ljudi sa ostrva i morske obale. Njima grad nije uneo zbrku u navike, niti im je deformisao osnovne crte. Zato je sa ovom dvojicom zapravo počela naša prava novela o našem pravom seoskom čoveku.

•

DRUGA ZEMLJA I DRUGAČIJI SELJAK: nevesela i porobljenu Bosnu, i SELJAK: ogorčeni i zatrovani

protivnik režima koji mu je nametnut nakon svih njegovih muka. To više nije seljak koji nosi atavizam mržnje na Turčina koliko na Austrijanca, niti na agu koliko na austrijskog poreznika. On je buntovnik, nezadovoljnik na sopstvenom tlu, gde nema svoje zemlje i gde ono što poseje požnju dva pljačkaša – age i poreznici. Sve to u sebi nosi pomešano sa starim legendama o carevima, o junacima, o caricama koje su bile kćeri vizantijskih careva – sa starim srpskim gospodstvom koje još i danas zamagljuje vidik našem čoveku, i omađijava ga svojom legendom. On gladuje i mrzne, ali peva srpsko carstvo i gospodstvo. Tako u Kočićevim novelama zasvetle fatamorgane naših velikih carskih legendi.

•

BOSNA  postala zemlja koja pripada svakom i nikom, a u svakom slučaju najmanje onom ko je zalio

sopstvenom krvlju i znojem, zato bosanski seljak jeste jedini u Evropi koji smatra da ima otadžbinu čak i kada nema očevinu. Ali on je znao da sve njegovo zlo dolazi od stranaca, od toga što prelazi iz ruke u ruku, što svako ima pravo nad njim. Kočić je pripisivao svu nesreću našeg naroda od kosovske propasti slučaju što su Turci samo ovde uspeli da odrode veliki deo srpskih masa i od njih naprave podršku svoje petovekovne tiranije. Ali Turčin nije pravio apostolat i paradu od svog duha kao dve katoličke države pod Habzburgovcima. Zato Kočićev seljak DAVID ŠTRBAC, seoski prorok i buntovnik, istovremeno oplakuje i proklinje. To je jedini sugestivni portret seljaka u našoj književnosti.

•

Kočić je bio pronicljiv duhom i spontan i savršen stilom. Njegova ironija je neodoljiva i plemenita.

Ipak, seljak kao da je čekao na roman gde bi se potpuno uobličio. Njegove pripovetke pokazuju šta je mogao biti nego šta je bio. Kočić je više slikao no što je pripovedao – priče opažanja, manjak fabule, bez sukoba u osećanjima i protivrečnosti sa samim sobom.

•

TIPOVI: Kočić je dao dva najizrazitija lika u našoj noveli. Obojica su tragične pojave i patnički tipovi, ali ipak

dva autentična lica iz života. Kao da je Kočić odista kroz njih progovorio ono za šta je došao na svet da kaže:

DAVID ŠTRBAC: seoski lakrdijaš kojeg je mržnja na stranca napravila duhovitim, a sirotinja otrovnim. On se šegači sa vlastima, rashodovanim austrijskim birokratskim aparatom raznih rasa, špijuna, prezaduženim i halapljivim neprijateljima srpskog naroda. On je mudrac i političar, a seljak iz Zmijanja, seoski Aristofan i Juvenal, propovednik i prorok, prerušen u šerlatana i bufona. Odmerava pravu snagu neprijatelja zamećući dvosmislene razgovore, obilazi kancelarije policijskih patriota... verujući i pored podsmeha da će njegova biti poslednja. On je jedini inteligent u našoj tadašnjoj priči. Ništa nije napisano tako humorističnije i tragičnije kao on.

SIMEUN RUDAR ĐAK: manastirska ispičutura koji se nadlaguje s manastirskom bratijom uz blagu muziku rakijskih kazana. On je drugačiji nego David i vidi se u drugačijoj sredini. On je sav šaljiv u svojoj ubojitosti i pričanju o megdanima s Turcima i Austrijancima, a dobrodušan u opakoj fantaziji. On je takođe polemičar i šeret, kao i David. Ništa manje jedak na lažni austrijski politički moral, niti imalo milosrdniji prema otpadnicima od srpskog imena. -------------------------------------------------------------------------------------------------------

119

ISIDORA SEKULIĆ: PETAR KOČIĆ Kočić svojim rasnim bićem predstavlja tradiciju, srpsko ime, kosovski zavet u smislu zakopane narodne pravde i produžene tradicije. Pisao je čežnju za slobodom i pravdom; patriotizam srpski i bosanski i ljude bez ličnog života, silinu i pasjaluk ćudi i naravi onih koji zanemaruju i gaze lične živote.

•

PATRIOTIZAM: izraz je osobite strasti  da se pamti sve što je bilo, da se ništa ne zaboravi, inače narod

gubi prošlost i istoriju, gubi sebe. Celo Kočićevo delo ima istorijsku direktivu i epskog je karaktera. Njegovi likovi imaju ličnih odlika ali su izraz kolektivnog mentaliteta i herojstva. Oni zaboravljaju lične živote nadneseni nad opštenarodnim stradanjem i čemerom, nad tužnim likom svoje zemlje. Oni takoreći ne spavaju. Kočić je svoj borbeni samopregor istovetovao sa kretanjem u životu cele Bosne, heroizirao Bosnu, izazvao na površinu ono nešto i lirsko, i pasje, i otmeno čega ima u svakom obliku bosanskog života, pa i u obliku nacionalnih borbi.

•

NACIONALNI PESNIK I POLITIČKI BORAC: tribun i vrsta guslara, buntovnik i robijaš, lukav i naivan. Voleo

narodno predanje i zemlju i političkom pameću i romantičkim srcem. Često je političar u njemu usukavao priču, kao kod Jazavca. Srećom, kod njega je prevladavala njegova velika romantika, koja je dolazila od žarkog patriotizma, to su one priče koje je inspirisala Bosna mistične muške snage: čobanče Jablanovo meša svoje snage i srce sa srcem životinje. U najboljim pričama dominiraju jake epske, krupne, muške ličnosti.

•

ČOVEK: a.

orlušina, težak kao kamen, dosledan i veran do ludila – TAMNA;

pokretan kao alkohol, maštar koji stoji usred jada života, koji vedro laže, meša prošlost sa komedijom sadašnjice – FLUORESCENTNA.

ŽENA – Mrguda: biće individualno, a priča o njoj jaka, strasna, kratka i nagla kao vrisak. Ona je jedan od paradoksa bosanske tvrdine, oporine, stidljivosti, gorštačkog asketstva, pasjaluka i inata. Ipak on iz umetnosti briše ženu, i to kao mlad čovek: on je čovek jedne realnosti i Bosna je za njega sve, pa čak i žena.

•

NE – SATIRIČAR: iako je bio duhovit, ogorčen više s bolom nego s gnevom – čovek s kultom, etikom i

estetikom bola, nije zapravo satiričar. Patriotska uzbuđenost, koja je dobra za epska kretanja, nije dobra za pozorište i Jazavac se zato završava melodramski; David se zaplače i govori onu poznatu o milion srca i jezika... kao što je celo Kočićevo delo istorija duša. Kočićev svet zanemaruje lični život i odupire se dušom bar koliko telom – razvio je u sebi, pa i u svom pripovedaču, jednu hladnu, tvrdu, skoro nečovečnu gordost, i služio se njom kao aktivnim i pasivnim oružjem protiv neprijatelja i protiv prijatelja. Prva reakcija ka unutra okrenute gordosti je isključivost, koja se manifestuje kroz čast i ponos, kao stvari metafizičke i skrivene.

•

BOSNA: o Bosni seljaci u pričama govore s ponosom koji izaziva: mjere joj nema – što znači da seljak

operiše s vasionskim pojmom koji isključuje svako poređenje. To je seljački idealizam koji u svom materijalnom svetu zna za najviše i nemerljivo. Zemlja se čini kao prag svih daljina, rakijski kotao je centar oko kojeg se sve stapa u pričanju i raspravljanju o dobru i zlu, o božijoj pomoći i narodnim dužnostima; tu se slio čitav materijalni i nematerijalni svet.

120

•

BOSANAC: Za ženu ima samo čula; za zemlju strast koja je akutna i jaka kao inat; a za neprijatelja reč koja

truje i usmrćuje. Kad god je ponos ujedno i inat, Kočićev Bosanac će s njim ili u ludilo, ili u veliku žrtvu. Kad su osetljivi, onda su to do nedruštvenosti, pasjaluka, neaktivnosti. A kada ovlada njima ideja ili pokret oboriće nešto veliko ili sebe. Često Kočićev Bosanac nema oblika, ali je uvek koherentan, a Mračajski proto je to u svakom smislu i do kraja.

•

Mračajski proto: (nomen est omen!) besumnje je prevrnuo u maniju gonjenja, ali njega su u mladosti

stvarno gonili Turci, izbegao je i kolac... Nikakve vajde od svega što je trpeo. Možda je sve što govori i radi manijački gnev, a možda se od gordosti pravi bezuman, nad svojim užasnim životom. Ponos se u njegovom liku pretvara u porok gneva, a gnev u samomučenje. Divljim karakterom je protiv inteligencije u sebi, a inteligencijom protiv svojih prijatelja i neprijatelja. Njegova suprotnost je Simeun.

•

Simeun Pejić Rudar: kao i svi junaci bufonskog tipa, i šaljivog epa i lakrdije – poremećeno je biće; simbol

haotičnosti života. Takođe i vrsta propalice, ali nije tragičan jer živi u svetu svoje mašte koja je mnogo moćna. On je pijanica, nedouk, fantazija, vrsta glumca, patriota, usmeni narodni pripovedač. On priča i glumi događaje verovatnije i lepše od onih što se stvarno događaju. Iako laže, svima je poznato da u nekoj svojoj stvarnosti on govori istinu, i svi uče od njega. On ima figuru osvetnika raje i borca. On je junak nacionalnog šaljivog epa i kao takav ima dve-tri jake pozitivne i čitav red negativnih osobina. U pozitivnim, on je alegorija o mašti, pameti, srcu i temperamentu narodnom. Kočić je ostavio u njegovom pričanju kompoziciju žive reči bez strogoga reda, sa nadovezivanjima, vraćanjima, kidanim monolozima u koje upada narod. S nekoliko velikih figura (David, Proto, Simeun, Mrguda) Kočić je apsorbovao u svoje delo dušu i narav Bosne. Uz ta lica staju personifikovani manastir i kazan, mećava i junaštvo bika Jablana. Sve to položeno je u jezik koji je sam sobom lik i duh Bosne. -------------------------------------------------------------------------------IVO ANDRIĆ: ZEMLJA, LjUDI I JEZIK KOD PETRA KOČIĆA

•

ZEMLJA: Vilajet Bosna izukrštan je u svima pravcima divljim planinama. Andrić počinje definisanjem specifičnosti Bosne iz geopolitičkog konteksta kao posebnoj vrsti podneblja koje dovodi do borbe za retku obradivu i korisnu zemlju koja dobija ogromnu važnost. Oko nje se kreću sva zbivanja. Tradicija, folklor i narodna pesma puni su te gladi za zemljom. Sve je prožeto borbom za nju, pa ona čak određuje i zagrobni život, jer prema običajima pokojnik treba da otkupi zemlju od onog ko je tu ranije bio sahranjen. Dakle, muka sa zemljom i borba za nju nastavljaju se po seljačkom shvatanju i posle smrti. Ali sva simbolika i metafizika borbe za zemlju u službi su ovozemne stvarnosti, a ona je gotovo istovetna s borbom za zemlju protiv poraboćavanja i eksploatacije. Seljak je sve činio protiv eksploatacije, a zemlja je tako postala svetinjom.

Austro-Ugarska je i dobila Bosnu kao velika sila sposobna da sprovede agrarnu reformu u tom delu Evrope. Tako je jednu dotrajalu imperiju u Bosni smenila imperija u dotrajavanju. Austro-Ugarska za 40 godina nije učinila ništa, a Bosna je ostala prva zemlja po najnižem prinosu i zaostalosti obrade. Kmetski odnos bio je zadržan. Tek je I svetski rat promenio stanje. Ta zemlja je P. Kočiću, i kao čoveku i kao piscu čije pripovedačko delo i nosi naslov S planine i ispod planine, udarila svoj pečat i uslovila i lični život i književno delo, više i sudbonosnije nego što je to slučaj kod drugih naših pisaca.

121

•

LJUDI: Kočićev čovek znači i čoveka iz Kočićevog kraja, i čoveka iz Kočićeve pripovetke i najposle Kočića-čoveka, jer je kod njega retko jedinstvo između čoveka i dela, i čoveka i sredine iz koje je potekao. Krajiški čovek: u stalnoj želji za pokretom i promenom, oštar i eksplozivan u reagovanju, učljiv i nesavitljiv, u kultu svojih osobina koje postaju monomanstvo i tvrdoglavost. Glagol krajiniti u narodnoj pesmi označava buniti se. Nebojazni i jogunasti ljudi, goropadi na goropadnoj zemlji. Kočićevi tipovi lako prelaze u grotesku i slikovitu komiku... Kolektiv: velike i združene porodične i kućne zajednice; o njima je u stvari samo i pisao Kočić, jer je bio vidno vezan za Krajinu i Zmijanje, i ona ga nikada neće ostaviti. Kolektivna volja kuće kao životne zajednice. Sve je svojat i rodbina, i sve je oskudica i zemlja. Svuda je stav prkosnog odricanja i siromaštva: siromasi bogati gordošću. Bendati – zarezivati, priznavati – to je karakteristična Kočićeva reč, koje nema ni u Vukovom rečniku. Podsmeh, satira: ljudi nisu samo otporni i prkosni, nego i duhoviti i raspoloženi za smeh i podsmeh, sa darom za satiru koja lako prelazi u sarkazam i negaciju. Takva je i Kočićeva satira, koja je izišla u mnogom slučaju izvan književnih granica.

Kočić je bio od onih pisaca koji u sebi unapred nosi formiranu sliku sveta koji izražavaju, od onih pisaca kod kojih su književnost i cela egzistencija stavljene u službu života i određenih životnih potreba. On je lako i bez žaljenja napuštao teren književnosti i prelazio na područje politike, publicistike, nauke. Teme iz pripovedaka obrađivao je u saborskim govorima ili člancima. Za njega se, kao čoveka jedne stvarnosti, sve gubilo pred veličinom njegovog strasnog služenja zajednici. On je i svoju poetsku sposobnost smatrao samo jednim sredstvom u velikoj borbi koja je bila sadržina, smisao i cilj njegovog života. To je dalo glavno obeležje i glavni nedostatak njegovom delu – ono počiva na uskoj platformi bosanskog horizonta. U njemu nema čak ni cele Bosne, ni izdaleka: guslarska monokordnost u tonu i siromaštvu tema i varijacija. Ipak, Kočić je prvi pravi pisac i umetnik iz Bosne i Hercegovine, on je uveo bosanskog seljaka u srpsku književnost, pisac koji je oživeo seosku pripovetku. Mnogo više je izražavao Krajinu nego Bosnu, i mnogo više Bosnu nego Hercegovinu, ali je izarazio opšti revolt srpskog čoveka tog vremena.

•

JEZIK: borba za čistotu jezika, ne samo u obliku nego i u duhu, pa i za sam opstanak jezika. Osetio je da se politički želelo odvajanje Bosne preko jezika, tj. uvođenjem bosanskog. Kočić je sa mnogo oštrine govorio o kvarenju jezika. Pitanje jezika Kočić stavlja od samog početka između sebe i okupatora. Za njega je jezik potpuno jedno sa ljudima i zemljom i svet nepovrediv kao i oni. Pisati značilo je i na taj način odupirati se neprijatelju. To je značilo borbu za sveopšte jedinstvo jezik – ljudi – zemlja, iliti: PATRIOTIZAM, KOLEKTIVIZAM, SLOBODOLJUBLJE. -----------------------------------------------------------------------------

DERETIĆ: U književnom sećanju živi ne samo kao pisac već kao i politički borac. Iz svešteničke porodice, Krajišnik, sa Zmijanja. Studirao slavistiku, uređivao časopise Otadžbina i Razvitak. Bio utamničen, živčano oboleo. Književni rad neprekidno povezan sa političkom borbom i prožet njome. Prvu pripovetku objavio je 1901. a zatim slede tri zbirke istog naslova - S planine i ispod planine (1902-1904-1905). Zbog političke aktivnosti bio je zapostavio pisanje pa posle duže pauze objavljuje zbirku Jauci sa Zmijanja (1910), i dužu pripovetku Sudanija (1912). Kočić je pripovedač Bosanske Krajine, a njegovo delo izraz neposrednog doživljaja bosanskog sela i prirode. Voleo je Maksima Gorkog.

122

•

GLAVNI MOMENTI: ljubav prema otadžbini, srpstvu, zavičaju i bosanskom čoveku, tragični doživljaj ropstva,

odnos prema prirodi (duboka mistična vezanost za bosanski predeo pomešana sa strahom od potmulih stihija). Lirsko-patetični stil nekih poetskih pripovedaka. Jablan: jedna od prvih i najboljih. Pričom o borbi bikova daje parabolu o nesalomivosti narodne snage i otpora. Puno topline i lirizma, bez razvijene fabule, ljubav seoskog dečaka prema biku, strepnja za ishod megdana, podsmeh lokalnim slugama vlasti – seoskom knezu i poljaru i njihovoj napadnoj brizi za sve što je carsko. Prožetost dahom planinske prirode. Vukov gaj: poseduje najviši umetnički izraz Kočićeve buntovnosti. Ovde je borba naroda preneta iz alegorijskog u izravno kazivanje: pobuna naroda na Zmijanju protiv izrabljivača. Prisustvo drevnih legendi i predanja. Glavni junak Vuk (nahoče), brine se o šumici koja se po njemu zove. Ona postaje narodno svratište za zborove, skoro sakralna šuma, koju vlasti žele da poseku, a to pokreće pobunu.

•

MISTIČKA VEZANOST ZA PRIRODU ZAVIČAJA prožima celo Kočićevo delo. U više pripovedaka on daje

borbu čoveka sa stihijom. Posebno se izdvajaju one koje u naslovu imaju predloge prostora U i KROZ: U magli, Kroz maglu, Kroz svetlost... Planinska priroda, bujna i neukrotiva, određuje i sudbinu i temperament Kočićevih junaka - MOTIV SMRTI U MEĆAVI: Kroz mećavu: poslednja spada u najbolja ostvarenja – rvanje čveka s nevremenom u surovoj planini samo je završni čin, dramska kulminacija priče o propasti kuće Relje Kneževića, od koje ostaju samo starac i dečak, da i oni nastradaju u mećavi na povratku iz grada, gde su uzaludno pokušavali da prodaju poslednju kravu – sudbina kao uzrok propasti porodice. Relja strada kao Jov, bez svoje krivice. Grob slatke duše: ima isti motiv - planinska priroda određuje sudbinu seljaku koji je krenuo da traži svoju pravicu.

•

ŽENSKI LIKOVI: u pripovetkama Kroz maglu, Kroz svetlost, Tuba i Mrguda, jedre su i zdrave planinke, slatke

krvi – doživljavaju slom zbog nezadovoljene strasti. Ovde je po mestu koje daje erotici Kočić blizak Ćipiku i Stankoviću, a po kobnom uticaju nezadovoljene strasti po psihu čoveka, blizak je Stankoviću. Ali prostor ove teme neuporedivo je sužen. Svi likovi oličenje su zavičajne prirode, njene snage i divljine, a Mračajski proto – pop mizantrop, spada u najneobičnije likove čitave naše proze.

•

HUMORISTA: u nekoliko priča izražena lirska crta podređena je komici i satiri. Tu je najpre ciklus od 5

pripovedaka o Simeunu Đaku: kao neka vrsta proznog komičnog eposa, u kome se u omamljujućoj atmosferi oko rakijskog kazana ispredaju priče o stvarnim i izmišljenim junaštvima. Simeon, slično don Kihotu ili Tartarenu Taraskoncu, ne živi u stvarnosti, nego u svetu priče i pesme, ponašajući se kao junak narodnog eposa u trenucima ratničkog zanosa govori u desetercu. Stalno se u pričama mešaju istina i laž, rakijski zanos i istinsko borbeno oduševljenje, mesijanstvo i lakrdija. Za ove pripovetke karakteristična je i izvesna dramska zasnovanost i GLUMA: radnja se usredsređuje na ograničen prostor, oko rakijskog kazana, veliki udeo dijaloga, pričanje je razovor prekidan upadicama slušalaca, glavni junaci se ponašaju kao glumci. Jazavac pred sudom: David Štrbac uzima masku lude i lakrdijaša kako bi mogao kazati gorku istinu o sudbini naroda. On je tip domišljana i šaljivca. Optužba protiv jazavca prerasta u optužbu protiv austijske uokupacije. Sudanija: najobimnije delo gde gluma postaje kolektivni čin: utamnjenici se igraju suda, gde se improvizacijom ostvaruje duhovito ruganje austrijskom sudu, parodira njegova komplikovana birokratska struktura.

123

IVO ĆIPIKO

(1869-1923) DERETIĆ: Drugi istaknuti pripovedač kojeg je dala Dalmacija. Vrlo je blizak Matavulju iako nije pisao pod njegovim direktnim uticajem – naklonost prema prostom svetu i veličanje prirodne snage u malom čoveku. I tematski su srodni: dalmatinski život, dva dalmatinska područja koja ošto kontrastiraju: Primorje i Zagora. Ćipiko je više od Matavulja ostao veran zavičajnoj regionalnosti. Srbin katolik. Patricijska porodica Cippico, poreklom iz Rima. Rođen u Kaštel-Novom, između Splita i Trogira. DVE BITNE SKLONOSTI:

•

duboka privrženost slobodnom nesputanom životu u prirodi, i

•

snažna simpatija prema težačkom životu.

Bio je naklonjen Srbiji u nacionalnom oduševljenju i razočaranosti zapadnjačkom civilizacijom. Prešao Albaniju kao ratni dopisnik. Tako se priključio i sprskoj književnosti.

•

DELO: Kao zreo pripovedač predstavio se 1897. pričom Pogibe ko od šale, koja je nastala pod neposrednim

uticajem Janka Veselinovića. Prvu knjigu, Primorske duše (1899), objavio je u Zagrebu. Zanimljivo je da se odmah javno odredio kao srpski a ne kao hrvatski pisac, pa su mu ostala dela izlazila u Srbiji i bila su štampana ćirilicom. Objavio je još 4 knjige pripovedaka: Sa jadranskih obala (1900), Sa ostrva (1903), Kraj mora (1913) i Preljub (1914); 2 romana: Za kruhom (1904) i Pauci (1909). Takođe i dve neuspele drame, ali i memoarsku prozu inspirisanu balkanskim i I svetskim ratom, čija je vrednost pretežno dokumentarna i žurnalistička.

•

OKRENUTOST SOCIJALNOJ TEMATICI: socijalna beda i surova borba seljaka za hleb i goli život.

Demaskirani poslodavci koji iskorišćavaju seljačku radnu snagu kao životinjsku u totalnoj ravnodušnosti. Prvi književni obračun sa ovom temom dao je u pripoveci Na povratku s rada (Primorske duše): prirodne nepogode, poplave i suša udružene su sa surovošću gazda koji hoće da iz svojih nadničara isisaju poslednju kap znoja i krvi. Socijalna tema najbolje je ostvarena u romanu Pauci, za koji je Skerlić rekao da predstavlja novi socijalni roman: motiv neprestanog poniranja u dugove, i takvo kruženje koje se ne može prekinuti pod pritiskom zelenaša. Kraj je ubistvo tog novokapitalističkog čudovišta.

•

FILOSOFIJA ŽIVOTA: PANTEIZAM + SUPROTNOST PRIRODE I KULTURE, u osnovi Ćipikovog pogleda na

svet, i prožima se sa socijalnom tematikom: rusoovski impuls bio je neprijatelj svih ograničenja koje nameće građanski moral. Istinski život je u prirodi, u skladu s njenim zakonima, a izvan tog polja sve je laž.

124

Takvim životom žive prosti ljudi, seljaci i ribari. Za njih nema zamršenih situacija u životu: rađa se, živi i umire po prirodnom zakonu, onako kako se to zbiva sa svim što postoji u prirodi, bez duševnih potresa i društvenih sukoba, sve se dešava nagonskim zadovoljavanjem ličnih potreba. Takvim životom mogu da žive i intelektualci.

•

SOCIJALNO ZLO: nevolje počinju kada se u takav život umeša društvo sa svojim stegama i zahtevima. Zlo

dolazi iz civilizacije, iz grada u selo u primarnom obliku ekonomskog iskorišćavanja, a od njega počinju sve druge nevolje. Seljaku su suprotstavljena gospoda – pauci, a ne intelektualci, tj. svi oni koji žive parazitski od tuđeg rada.

•

DVOSTRUKOST: u osnovi celog Ćipikovog dela – panteistička filozofija života u socijalnoj interpretaciji

– najbolje je došla do izražaja u romanu Za kruhom: Ivo Polić, dvojnik autorov, modernizovan je romantični junak dobro vidi bedu sveta i duboko saoseća s nevoljama obespravljenih seljaka, ali ga to sazananje ne pokreće na akciju – on se povlači u sebe, u melanholična razmišljanja.

•

LJUBAV I MORE: još dva tipična motiva.

Ljubav – prepuštanje nagonu bez ikakvog osećaja krivice, bez sentimentalnosti. Njen karakterističan oblik je preljuba, tj. kršenje zabrana koje nameće građanski brak (Preljub). U Antici junakinja koju je slučaj spasao neželjenog braka, živi sama na školju i podaje se slobodno mornarima koji navraćaju. Deca koja se rađaju odlaze u svet i više se ne vraćaju – baš kao lastavice. Ljubav je ovde neodvojiva od mora.

More – nije samo prostor u kome se odigravaju drame junaka, nego se ono doživljava kao – živo biće, u kome se oseća zadah vaseljene, prisutnost slobode, sjaja i istinskog daška života. Čar mora počinje već u naslovima nekih pripovedaka (Kraj mora, Na moru, Na dogledu mora), a nastavlja se u opisu primorskih pejzaža, gde je Ćipiko pravi pesnik, i u slikanju slobodne ljubavi – gde se erotika stapa sa žarom sunca i mirisom mora.

Najizrazitiji pisac među srpskim realistima, Ćipiko je ujedno pesnik prirode, mora i ljubavi, koji je u svom delu dao modernu književnu interpretaciju drevnog mita o vraćanju izvorima, san o izgubljenom i ponovo nađenom raju u krilu prirode. ----------------------------------------------------------

DUČIĆ: IVO ĆIPIKO PORTRET: Bio je veliki samotnik i zato na svoj način pomalo manijak. Iako savršen zapadnjak po formi svoje misli, mrzeo je Zapad. Voleo je Istok iskreno, bez afektacije starih romantičara, voleo je njegove ljude zdrave i lenje, pune pritajene energije i krotke mudrosti. U starijim godinama žalio je što nije mlad da se poturči pa da ide u Anadoliju da čuva stražu karavanima. Uopšte nije voleo polumere: ili asket ili razvratnik. Mrzeo je prosečno pametnog čoveka i radije se družio s budalama. Ličio je na raspopa i svrzimantiju, koji je imao svoj lični dekameron. Naročito upadljiva bila je njegova prikrivena ironija, koja je pribežište protiv prostaštva i intimnih nasrtljivaca: ironija prema ljudima i strast prema ženama bili su jedini mostovi između njega i ostalog sveta. Iako Talijan, bio je do kraja privržen srpstvu – u Brankovom kolu izjavio da je samo srpski pisac, a ne hrvatska zvezda.

125

I – TRI GLAVNA MOTIVA: MORE – ŽENA – GLADOVANJE, kao tri elementarna užasa sa kojim se bori čovek. Imao je u sebi talenta i snage Zole i Mopasana, iako sa manje prodorne i suptilne psihologije. Po svemu Ćipiko je bio tipičan realist, a realizam snima, a ništa ne stvara, on umanjuje ljude i život, a naturalizam govori samo o njihovim najnižima strastima. Realizam je slikanje svakidašnjeg i svačijeg, polutanskog i vulgarnog, to je govor o instinktima. Ćipikovi dalmatinski seljaci, mladi i punokrvni, to su primorci u kojima pre svega gospodari spol, temperament, obesna volja za život. To je večni čovek koji živi u borbi sa morem, glađu i ženom. Takve ih opisuje bez ulaženja u psihološke zbrke, najmanje istražujući ideje i principe. Osećanje neposrednosti i opore suštine – postoji u svakoj priči. II – NEMANJE INVENCIJE: nema velikih ljubavnih intriga. Ljubavi kod Ćipika idu bez lukavstva, bez simulacije, bez prepone, savlađivanja i iskušenja. Predmet priče je opisivanje ljubavi mladog i polno snažnog sveta kome je dovoljan najmanji povoda za razbuktavanje strasti, i najmanji kapric da se ona zadovolji. Sve je u prirodi stvoreno za greh. Nedostatak intrige čini priču jednoličnom i pomalo praznom. Žena je izolovana od svakog a čovek oslobođen od svačeg. Ljudi ne robuju nikom nego božijem suncu i svojoj ludoj krvi. Ceo život srca kod Ćipika je jedno praiskonsko ljubavno ludilo svedeno na najmanju meru duševnog i duhovnog. ĆIPIKO/STANKOVIĆ: velika razlika u okviru za ljubav. Kod Stankovića sve je puno malovaroških konvencija, a kod Ćipika u primorskim selima ljubav je prosta i slobodna kao more i vetar koji ništa ne ostavljaju nepomičnim i nemim. Ćipiko je zato u velikom broju priča i bezbožnik i bezakonik. Dve Cvete (U noći / Preljub) – Vranjanka i Dalmatinka: prva je čedna i pobožna, druga raspusna i bezbožna, jedna je Istok, druga je Zapad (Slovenka i Latinka), prva plače i vapi pred grehom, druga se podaje razvratu iz jake strasti i lude glave i lude krvi. U Preljubu – ljubavni trougao preljube i totalna moralna atrofija, slepilo strasti primitivnih ljudi. Seljaku uvek uzimaju pamet novac, vino i žena; i on je uvek na dva prsta daleko od zločina ako su posredi ova dva iskušenja. Ćipiko nije ni voleo ni razumevao Cvetu Stankovićevu, jer istinski nije verovao ni u šta spiritualno, niti ikada razumevao sentimentalne komplikacije. U mnogom on je vrlo ličio na Mopasana.

BRANKO LAZAREVIĆ: •

DETERMINISANOST EPSKOG JUNAKA: tlom, klimom, istorijom, rasom (Ten!). Naslovi zbirki kazuju da

je njihov pisac hroničar Dalmacije. U duhu dobrog socijalnog pisca Ćipiko ulazi i u zanimljiv odnos starog sela sa novim i večiti sukob očeva i dece. Simpatije su nesumnjivo na strani seljaka, jedinog dobrog, prirodnog i iskrenog staleža.

•

Biografski pristupa delu: prvo podvlači vezu između ličnosti pisca i karaktera dela. Osnovna crta: GOLEMA

LJUBAV PREMA PRIRODI (rusoizam, panteizam, osuda kulture koja čoveka svraća s puta prirode). Njegov REZONER je Ivo Polić, a priroda se uvek sagledava subjektivno, kroz svoj temperament, prožeta sopstvenom ličnošću toliko da čovek u njoj nalazi samog sebe – AUTOBIOGRAFSKI KONCEPT JUNAKA.

•

Iako se PANTEIZAM obično vezuje za romantično, Ćipiko ima stav realiste, često nepristrasnog. S vremenom,

unosiće sve više onog gledanog kroz sopstveni temperament. Odličan PEJZAŽISTA, vešt u upotrebi kontrasta i pronalaženju detalja. Glavna osobina pejzaža: SVETLOST I BOJA; ponekad je priča njemu podređena, ceo događaj je samo jedna figura u pejzažu, ali ima i onih sa simboličnom funkcijom. Kao često književni, baš zbog glavne osobine mogu delovati jednostrano. Detalji: tako odabrani da ostavljaju mogućnost da se ličnosti same karakterišu iz raznih situacija što je sasvim moderan metod.

126

•

Pripovedač je koji ume efektno da završi scenu, ali od tog sredstva često pravi manir, šablon koji deluje

neskladno ili nepripremljeno. NEDOSTATAK u Za kruhom: opisom grada nakon suše on vređa „naše osećanje pravde”. To je otud što je hrabar pisac, pa uzima velike i bitne predmete. Ovde teza iz naslova vodi sve za sobom i remeti zakon umetničke harmonije (odnos kazne i pripreme za nju). Često piše po jednoj formuli: daje aktuelni događaj, vraća se na istoriju likova i onda produžava istoriju iz prvog dela: Na povratku, npr. -----------------------------------------------------------------------------------POETIČKI STAVOVI:

•

ZADATAK I SVRHA PROZE – čisto narodne, i u tim okvirima UNIVERZALNE (zahvataju čitav narod i

otadžbinu). Mora da prati

NARODNI ŽIVOT i njegov razvitak (fr.realizam) koristeći se POZITIVNIM

DOSTIGNUĆIMA NAUKE. Usvaja realističko shvatanje književnosti čiji je CILJ da narodni život opiše ISTINITO, BEZ ULEPŠAVANJA, NEPOSREDNO. •

MOTIVI: iz dalmatinskog primorja i Zagorja. METOD PRIKAZIVANJA je realistički i temelji se na opisivanju

karaktera i situacija tipičnih za socijalni, duhovni i moralni život. Težio je stvaranju LOKALNE BOJE, specifičnosti u jezičkom i etničkom smislu. Jaka socijalna tendencija (propadanje seljaštva). •

PISAC EKSTERIJERA: ljudsko sraslo s dalmatinskim pejzažem. Ličnosti određene vladavinom instinkata,

posebno su mu mrska religiozna sputavanja.

127

BORA STANKOVIĆ

(1876-1927) SKERLIĆ: O KOŠTANI, 1901. Sav dramat Stankovićev jeste jedna bolna nostalgija ljubavi, samrtna pesma mladosti koja silazi u grob. Reči prostih Vranjanaca zvone kao reči učenih filozofa pesimizma i nalaze duboka odjeka u našim daleko složenijim i uznemiranijim dušama. Ima mnogo velike bolne solidarnosti koja sjedinjuje sve ljude. Cela Koštana je tužna povest zgaženih srdaca i promešenih života. Svi ti ljudi mnogo se vesele, ali niko od njih nije veseo. Pevaju mnogo, ali labudske pesme. U njima odigrava se tragedija stara kao svet: jedinka traži ljubav, svu sreću, potpun, intenzivan, slobodan život; celina bezlična traži da ljudi podrede ono što im je najdraže njenim neznanim, hladnim računima. Celina patrijarhalna, teška, neprobojna. Tu svi kao jedna duša jecaju Beše moje! Cela priča je prosta: Koštana je mala Ciganka koja ima nemirnu, osetljivu, upečatljivu dušu umetnika, neodređenu potrebu nečega lepšeg, zajednicu duše sa velikim Sve. Ona ne želi da joj se život suši i vene. Njoj je potrebno ono, večito ono, koje čovek nikada nije dostigao, niti će ikada dostići. Ali ona pobuđuje ljude pevanjem! Glavni interes komada je Mitko, vrlo čudna priroda – on svuda nosi svoj dert – brat ga je silom oženio. On oseća kako studena starost dolazi, kako telo slabi, dok duša još iska. ŽAL za izgubljenom mladošću je njegov veliki kara-sevdah. Centralni deo je dijalog njegov s Koštanom kada mu se ona baca pred noge da je odvede, i kada on priznaje da se pokorio, on koji se ceo život borio. Čudna neka nostalgična poezija zagreva celo ovo delo. Poezija naših narodnih pesama, naročito bosanske sevdalinke. U toj poeziji ima nečega mekog, toplog, dubokog, bolnog; ona izražava onu ljubav koja je jača od smrti i koja se najzad i sjedinjuje sa smrću. Tu nešto dolazi od naše osetljive rase slovenske, ona uzdržana i skrivena emocija ljudi koji su mnogo patili i koji se svi u srce povlače, i nečeg senzualnog, plahog što nam je ostalo od Turaka. Nijedno književno delo ne iznosi bolje tu osobitu, zanosnu, fatalnu ljubav. Postoje mane (to nije ni dramat, radnja je jednostavna, troma, rđavo povezana) ali su tehničke mane, stvar zanata. Ipak, to je delo puno života i bolne poezije. IV čin svrstava u najpoetičnije momente naše lit. BORISLAV STANKOVIĆ: BOŽIJI LJUDI, 1902. Nov, odelit svet, za koga nemarno oko ima samo polusažaljiv, poluprezriv pogled. Sve što je Vranje imalo kljastavog i bolesnog duhom i telom, onakaženi udovi, pomračeni umovi, rane, beda, jad, bol, mrak – ceo jedan pandemonijum! I sumanuti su najstrašniji. Skerlić konstatuje da je naša sredina nemilosrdna u borbi

128

za goli život. Tu se svako bori protiv svakoga, tamo gde su naravi varvarske, gde vlada rafinisana istočnjačka svirepost. Tu svi silaze s uma. Sav taj bolesni i bolni svet obavijen je nekom čudnom, strahovitom, zlokobnom atmosferom. Davno je zapaženo da ukoliko umetnost napreduje utoliko se i spušta na socijalnim stepenicama. I otpaci društva i njihov talog, njihove rane, ono što je najniže, nabednije i najprezrenije u našem i inače kljastavom i ubogom čovečanstvu, prosjaci, skitnice, propalice, bivši ljudi, našlo je svoje pesnike. Dalje napominje da se umetnost proširila, prožela više nego ikada simpatijom prema svemu što živi i pati. Nema više lepih i ružnih, blagorodnih i neblagorodnih predmeta; ona je postala kao čovek iz starog mita pod čijim rukama se blato pretvorilo u zlato. Takav isti razvitak se daje zapaziti i u našoj književnosti. Stanković, u realizmu sredine koju opisuje, ide dalje no ijedan naš pisac, on pokazuje u tome više originalnosti i smelosti no iko do sada u nas, i zato Božiji ljudi obeležavaju jedan trenutak u razvitku naše realističke pripovetke. Tu je ona njegova jaka, nešto bolešljica osetljivost, retka sposobnost da nađe ono od čega treperi duša čitaočeva, reč ili pokret koji odjednom osvetli dušu opisivane ličnosti. Veliki broj dramatičnih prizora koji mogu da izrastu u romane. Pored toga, Stanković je sačuvao i staru krupnu manu: forma nije nikakav napredak, nego najslabija napisana njegova knjiga. Stil je labav, nemaran, bez veze, sa čestim ponavljanjima, takav da sve izgleda kao da je od bede ili preko kolena rađeno. Cela knjiga, bogata i topla svojom sadržinom, pisana je nekim mrtvim, bezličnim tonom, bez ljubavi i mržnje prema svetu koji opisuje. Tek na kraju izbija prikrivena iskra nežnosti i topline, u žurbi zabrađenih žena da okupaju božijeg čoveka, nađenog mrtvog u jendeku, jedne mračne noći kada je lila studena jesenja kiša. BORISLAV STANKOVIĆ: NEČISTA KRV, 1911. Dvostuka dobit: roman od velike vrednosti, i razbijanje straha koji je vladao kod onih koji su najviše verovali u originalni i snažan talenat B. Stankovića – postojala je uvek bojazan da njegove pripovetke nisu samo topla sećanja iz mladih dana, da u subjektivnom i tako lirskom delu neće moći da iziđe iz sebe. U Nečistoj krvi ima svega starog i dobrog, ali i sa nečim novim i boljim. Na svakoj strani oseća se zreliji talenat, veće književno iskustvo i sigurnija ruka. Ovde Stanković više nego igde na drugom mestu podseća na Zolu, u opisima života – kako su živeli i kako posvršavali Hadži-Trifunovi, i u portretima. Pored portreta ovaj roman nudi i PROBLEM I SREDINU: •

problem – degeneracija bogate kuće, u kojoj potomci plaćaju raspusan život starih:

•

sredina – Vranje u svoja dva glavna sloja: stara, bogata hadžijska kuća I deo, i u II delu,

seljačka kuća koja se povarošila, starosrbijanski brđani koji unose staru dušu i sirove i grube naravi iz doba Nemanjića. Silazak patricija, uspon plebejaca. U skladu s tim roman ima dva dela: •

I deo – PORTRET – čudesno uznemirujuća lepota Sofkina, njena čežnjiva mladost, nagla udaja i hučna svadba. Ovo ide u najbolje stvari koje imamo na srpskom. Tu ima puno lepe orijentalske poezije čula i puti – Sofkino kupanje...

•

II deo – VENČANJE – nastaje od svadbe, i tu se jasno opaža da je pisac malaksao, ili da je računao ekonomičko, pa žurio da završi do obećanih 15 tabaka. Ovde se sve ubrzava, događaji nagle, stvari se vrše bez psihološkog opravdavanja, u sunovratu. Pričanje je skokovito, a pojava nečiste krvi tek je

129

uzgred i ovlaš dodirnuta. Taj improvizovani, nakalemljeni drugi deo slabi opšti utisak. Stare zamerke se daju ponoviti, ali opet mu oprašta zbog silnog utiska koji ostavlja knjiga. On još nije došao do vrhunca... -----------------------------------------------------------------------------JOVAN DUČIĆ: BORISLAV STANKOVIĆ I - Dučić ga vidi kao pravog turbadura – pravog pesnika ljubavi i viteza srca. Ludilo srca i obest krvi je primarni pokretački motiv strasti i snaga. Osnovna snage je ljubav i čežnja za ženom, od koje propade svet, i za koju nema leka. Sve stoji u službi ljubavi mlade žene i mladog čoveka. Oni su prema Stankoviću i danas kao sutradan posle haosa, jedini stanovnici u vrtu božijem, uz praiskonsku ljubav i iskušenje.

•

MLADOST: jedini princip, jedini pravi život. Ljubav je povod opstanka, čovek i žena su jedini problemi svemira: i to kroz ljubav, koja je i jedina njihova sudbina i misija. Kod Stankovića ona se nalazi u brutalnoj čistoti i neprerađivanoj svežini: u strasti fizičkoj. On je zadivio zato što je prvi u prozi progovorio srcem o srcu, pokazavši kolika je mogućnost naše rase za ljubav i nerede srca, pa je do tada bio najveći predstavnik naše rasne erotike.

Došao je iz oblasti u kojoj su izraziti: SEVDAH – kao osećanje dubokih čežnji, i DERT – kao osećanje životne tegobe. Sofka nije ni Srbijanka ni Srpkinja, ni uopšte slovenska žena. Ona je žena iz južnosrbijanske sevdalinke, i tip južnoslovenski i makedonski – čisto pokrajinski. Osim toga, Stankovićevo delo treba uzeti kao lične doživljaje piščeve, kao autobiografiju u pripovedačkom obliku, i kao sopstveni roman. On je povisio ton, i uopštio svoja zapažanja, i komplikovao duševne navike svojih ljudi prema sopstvenim izrazitim osobinama. Sebe je postavio u delo kao glavni i najsigurniji dokument svoje istine. Toliko je sve istinito i prema životu slikano. Koštana je tužila Stankovića – dokaz kako se u književnosti odista velke stvari nikad ne daju izmisliti. II – uneo jedan skoro prohujali život, intimnu atmosferu punu svakidašnjih mirnih i dubokih kriza dramatične sudbine balkanskih malih ljudi, koji začuđuju svojom prostotom i strogošću, bizarnošću i dubinom, brutalnošću i slabošću... otkrivši Vranje on je otkrio jedan potpuno nov moralni kontingent. Međutim, ima u njegovim pričama i prstupničkih tipova kao u ruskim romanima, degenerisanih ljudi i žena. Takvu sredinu izabrao je da u nju poseje svoje paradokse o ljubavi, koja je jedini izvor zločina i prestupa, što opet iskače iz osnovne predstave, jer je ljubav kod nas porodično osećanje. U najviše slučajeva u Stankovićevoj priči stoji posredi jedna zdrava etička istina: ničeg ovde bolesnog, ni snobovskog, ni izveštačenog. Sukobi i protivurečnosti dolaze od nepomirljivosti zdravog čoveka, kojeg drže okovanog u njegovom železnom etičkom krugu, gde malo društvo nameće čoveku navike, teške kao robija; i uspostavlja poredak hladan kao tamnica. Dučić u odnosu na duhovnu klimu deli naše pripovedače na: istočnjačke, po svom koloritu i ljudstvu; i južnjačke, skoro po svima duhovnim navikama i ličnim naravima svojih lica. Naša zemlja se psihološki nalazi u mnogim psihičkim sferama imoralnim pojasevima. Sevdalinka je ipak ostala razumljivom samo onom tlu na kome je ponikla. Puno ima antipoda, što dokazuje da mi zaista stojim no raskrsnici istoka i zapada. III – Stanković je slikao samo jednu zabačenu mahalu sa životima prostih ljudi i ubogih zanatlija, i to sa njihovim životom, skoro isključivo ljubavnim, a sve su to domaći ljudi. Nigde nema došljaka. Sve običan varoški svet.

130

•

ČOVEK – redak i komplikovan u jednoj rasnoj crti, tako da nije sličan ni jednom drugom naše zemlje: duhovno uzrujan, erotičan, napet u varvarskim strastima, u borbi sa pravoslavnim moralom. Ceo taj svet pun je obesne mladosti i čežnje, vatre i tuge kao da je svakom dvadeseta godina. Svuda čemerna žal za mladost, čak i kod mladih koji ne znaju šta je beda starosti.

•

ŽAL ZA MLADOST– novo osećanje koje je uneo Stanković i koje je lično proživeo. On ga opisuje kao strah mladog sveta da ne propadne mladost, a ne žal starih što je mladost odista prošla. Ovu nepromenljivu dramu niko nije oslikao kao Stanković.

•

ŽENE: sve su uvek prestravljene od same sebe i svoje ljubavi za muškarca. Užasnute, zastiđene, pometene i izgubjene, one su kao usijanim noževima dirnute kad ih podiđe iznenadna požuda za mladim čovekom. Za njih to izgleda kao greh i napast, pravi smak sveta. Takvo osećanje čednosti i čistote nije niko do sada napisao. Fizička želja za čovekom ljulja sve njene etičke temelje.

•

Tamni pejzaž: (U noći) dubina neba i noći, utapanje svega što se vidi, naslućuje, u neku tugu mladosti. Ne postoji ovde podvojenost između pejzaža i duše, materijalnog i nematerijalnog, nevidljivog i vidljivog. Jedan pajsaž, jedna pesma, jedno doba dana ponekad su u stanju da naprave čoveka rđavim ili dobrim. Neodoljiva vranjanska noć je napravila Cvetu prestupnicom. Takve noći su stranputice ljubavi, bespuća strasti, ponori i vratolomije. Stanković je najjači u opisu fine čežnje, neporedeljenog i mutnog maštanja u ljubavi – slučaja duševnog, više nego telesnog.

Cveta je vanredno bolećiva duševno, i moralno duboko osetljiva, i zbog toga njena ljubav nije ovde samo jedan prirodni zakon, nego jedan moralni zločin, u čemu je i tragika sukoba prirode i morala. Ipak Stanković je uspeo da svaki put prikaže čednost isto onako urađenim nagonom kao i požudu, a to je velika odlika njegove čiste i silne ideje o životu. I pored pored sve naizgled krvožedne fizčke ljubavne strasti, Stankovićev svet je ostao čednim romantikom i mističnim sentimentalcem. Za njega je sentiment bio jedina atmosfera u kojoj je disao, a strast jedan književni motiv, bez obzira što je u Nečistoj krvi piše o ovom drugom. IV – LIKOVI: postoji u njima nešto što zbunjuje, i što suzbija svaki zalet i samovolju čovekovu; i što je jače nego i strast za ženu – to je konvencionalni moral našeg malog grada: narodni običaji i porodični propisi, koji su tu svakoga zarobili i okovali, skoro kao verske ideje. Ljubavna strast i osećanje časti tu idu zajedno, i normalno je što je ljubavni život u takvoj sredini podjarmljen, a čovek robom hiljadu obzira. Ipak, oni svi se gube u nečem što je više od njih samih, i višem nego što je čovek uopšte. Njihova ljubav blesne kao otrovani nož, ali uvek bez zloće i bez zle primisli; i nigde ukusa za razvrat, ni slabosti prema sebi. Primer za to je priča Pokojnikova žena: žena koja godinama oplakuje muža kojeg nikada nije ni volela. Pokojnik u varoškom moralu i dalje ima prava nad svojom ženom, pa tako smrt izgleda važnija među njima nego što je bio njihov zajednički život. Čak i posle druge udaje. Ništa ovde nije netačno, iako izgleda preterano; ali je zato u osnovi duboko dramatično i do krajnje mere apsurdno. Sukob čovekovog instinkta sa pravilima malog društva duboko je težak i gorak. Ma koliko taj svet bio punokrvan, u njemu je sve potčinjeno Vranju, kao merilu svega. Ipak, sve je to izraženo u Stankovićevoj priči u vanredno finoj diskreciji, suptilnosti, polutonu, nagoveštajuma... Njegove su ljubavi bez patosa, ispovesti bez emfaze, bolovi bez retorike, smrti bez jauka. Ništa iz glave i mašte, jer bi to značilo iz nečiste krvi. Svuda u njegovim pripovetkama vidi se moralni idealizam, čežnja mesto pohote; lepota strasti mesto lepote poroka strasti; snaga i dubina sna umesto nagon i ludilo krvi; ali i večiti bol čoveka u borbi sa zakonima ljudskim, i običajima narodnim. Stanković nije nikada išao za senzacijama, za šarenilom, za izmišljanjem. Njegova proza ima lepotu jednoobraznosti i prave linije, smisao za pastelne atmosfere...

131

V – SLIKA LJUDSKE DUŠE: dao je ljudsku dušu u njenom opštem i večnom, pisanjem o određenom tipu – Vranjanac, ne kao isključivo čoveku svoga predela, nego i jedne vrlo široke sfere ljudske strasti i morala. Vranje zvuči širinom velikog mora. NEDOSTATAK: sintaksa periferije naše zemlje, a to mu nikako ne oprašta. Ipak vredno je psihološko opažanje, izvanredno kolorističko viđenje i stvari, prirode i ljudskih osećanja. Stanković je prvi uneo u prozu malo vazduha – senzacije boje i zvuka koje su postale početak velikih namera u našoj pripovedačkoj prozi. ----------------------------------------------------------NOVICA PETKOVIĆ – PREDAVANJA + SOFKIN SILAZAK Najznačajniji naš prozaista iz perioda moderne, od čije pojave počinje naša moderna književnost. Već 1898. objavio je nekoliko pripovedaka, tj. zbirku Iz starog jevanđelja. Zatim, vrlo brzo objavljuje, gotovo godinu za godinom. Do 1910. praktično je završio svoj opus. Kasnije je pisao vrlo malo. Radio je u pivari kao pisar. Pred I rat je bio uhvaćen jer je sklanajo po zadatku mošti Stefana Dečanskog. Dospeo u logor; prepoznaju ga kao pisca i vraća se u Beograd, gde radi za neprijatelja, živeći vrlo teško i na kraju bio proglašen za izdajnika. Vrlo nesrećan život; u Nišu imao je dobre profesore u gimnaziji, tako da je bio fino obrazovan iz jezika i književnosti, iako je kasnije pošao u školu. PO ČEMU JE IZUZETAN:

•

ZATVORENI SVET vezan za jednu varoš koja je istovremeno i imaginarna i stvarna. Uvek će biti vezan za taj prostor – Vranje. Varoš ima osobine posebnog prostora; što se prvi put desilo – zatvaranje sveta u AKTIVAN PROSTOR (čije se delovanje ogleda i u jeziku: tu ona tamo). Njegova varoš ima zatvorenu strukturu: od njive – spoljašnjeg – do sobe – unutrašnjeg – do centra – (soba, intimno, incest). Incest , kao najdublje intimno u čoveku koji se kreće svetom definisan je raznim zabranama. VREME je krajnje jednostavno (Stari dani). Suprotan mu je geografski, pasivan prostor bez osobina, svet tačaka, pravilnih linija. Prostor može delovati na put kroz prostor (Lobačevski, Rajman – paralelne prave koje se seku). Znači: SVET NJIVE  GRAD  SOKAK  DVORIŠTE  KUĆA  SOBA

OSNOVNA ORGANIZACIJA: • savremenost: data je deskroptivno i sa gađenjem – SINHRONO; • obrt, okret: neću ovo, staro mi dajte – RETROSPEKTIVNO; • besktvo u prošlost: odakle se pripoveda – TOK RADNJE zatvorenog vremena koje je okrenuto prošlosti;

vreme korespondira sa prostorom. Nema pogleda ka budućem.

•

SOFKA nije fiktivan lik. Ona je bila iz kuće Pogačevića. Ubio je pijani muž. AURA je psihosomatska pojava koja obuzima Sofku da bi ona počela da se seća. Aura je najava epileptičnog napada. BOGOHULNI ELEMENTI: Sofka se u toku erotske razdraženosti seća predaka. Posle je odlučio da nema vraćanja u prošlost, već jednostavni hronološki red. PAD: počinje u trenutku kada ona biva izgnana iz centra na periferiju, u kontekstu stare balkanske kulture u kojoj možete videti sve što se dešava izvan dvorišta: prema spolja

132

otvoren, prema unutra zatvoren. Kultura je i jeste sistem dozvola i zabrana – provincijsko oko koje sve prati. Što je gušća njena mreža, to je čoveku teže. Ona postavlja ograničenja nagonskom, pa

je zato

suprotna prirodi – Ruso. Uvek kada je mreža gusta, nagoni su jaki, zato su tela vrlo strasna kod Stankovića, i vrlo je važan aktivan jezik njihove gestikulacije. •

POKOJNIKOVA ŽENA: bogata hadžijska posledica, umro muž, ostala lepa udovica. Sve zabrane strašno se ustremljuju na Tašanu koja je zagledana u Maneta. Na skupu dvaju porodica nju treba kazniti. Ne otrov, ne otac, ne udaja za rugobu – mora celog života gledati svoj greh – nju uništavaju živu a ona neprekidno pripada društvenom vrhu, a gleda njegovo dno postajući živi mrtvac. Povezana je sa dramom gde Stanković ispituje lik i problem ispaštanja, tj. trpljenja kazni kojima je Tašana podvrgnuta.

•

POSTUPAK: Stanković prvo aktivira neostvarenu želju, što je opšte mesto svih njegovih likova, vezanu za udaju ili ženidbu. Velika ljubav je povezana sa uzimanjem hrane; jabuke, kruške. Tašani je najteže to što u kući koja pripada njenom mužu ne sme ništa da pomeri: ja onda vidim da ne postojim i da je kuća moj grob – žena kao udovica već je u grobu. Ona je figurativno zakopana sa mužem kroz zabrane patrijarhalne kulture, koja određuje i šta je normalno i nenormalno.

•

Motivi sukoba sa telom! – vrlo detaljno se opisuje proces ulaska u sobu, iz čaršije u kojoj je junak potpuno nesiguran, uplašen i sputan, propisom patrijarhalne svesti. Po hodu se zna šta je kazna, i vidi se surovost kulture. Poreklo izvan kruga. Anica doživljava sudbinu Tašane. Njena zabrana je vezana za prostor kuće u kojoj ne može, ne sme dodirnuti i pomeriti ništa.

•

Buđenje ONOG – IDA: otuda Anica govori: Evo ga ono, prokleto bilo. Na kraju ludi od pritisaka kulturnih zabrana koje je unela u sebe. Ovo je odnos između dželata i žrtve, tj. čovek u interakciji pritisaka Ida i Superega.

•

Gazda-Mladen: produkt Superega, on je kastrirani muškarac ogromnog rada i bogatstva, ali nije ljuštura od čoveka. Svi njegovi likovi koji su prisutni autoritetom oca ili majke postaju feminini i pevaju glasom devojke. Čim izgubi mušku volju, dobija ženske osobine, savitljiv je, mek, prilagodljiv.

•

Adet, ritual u uzimanju hrane!!!

Prvi put ko nas u književnosti u smislu analitičke psihologije Frojda i Junga javila se dubina unutrašnjih konflikata i psiholoških motivacija. Incest se pojavljuje u situaciji kada starac dobije kćer, koju veoma voli, ali joj ne daje da se uda. On se u potpunosti širenjem straha okreće zaštiti kćeri, koja će neminovno uraditi nešto suprotno. Starac pada na dno da bi kao prosjak obilazio kuće i svoju kćer; postaje Božiji čovek. BOŽIJI LJUDI nisu mogli da uspostave ravnotežu između Ega i Super-ega. One imaju snažan unutrašnji konflikt koji se graniči s umno bolesnim; tako pripadaju na društvenoj lestvici do samog dna. To je novo i moderno kod Stankovića. On nije bio vešt, ali je zahvatio celu jednu kulturu. Odredio je tip prostora, tip vremena, tip zabrana, tip kulture uopšte.

SOFKIN PAD:

133

•

NASLOV: nečista krv – patrijarhalni zakoni vide nečisto u svemu onome što je suprotno ili što krši uistaljene norme i pravila.

•

TEZA: psihofiziološko izrođavnje dvaju porodičnih stabala koja se ukrštaju u Sofki. Umesto o naslednom prokletsvu nastao je roman o S. kao drama o pomeranjima u kulturi (hadžijska seoska kuća itd.).  Uobličavanje jednog modela stare varoške kulture zatvorene i stroge, sa jasno gradiranom lestvicom vrednosti: pitanje kolektivnih zabrana i individualne mogućnosti saobražavanja sa njima. Ona je obično slaba i nikakva i dovodi do raspemećenja ili progonstva.

•

IZUZETAN POLOŽAJ LIKA: Sofkina svest dignuta je na ravan sa koje se pripoveda. Opis često kreće iznutra, iz subjektivno-telesnog samoosećanja. Ona je predvidela sve izuzevo sopstvene predaje – ta GREŠKA ili NEZNANJE daje tragično osenčenje.

•

PRIPOVEDA NEPRERSONALIZOVANI AUTOR: njegov vidokrug je veoma blizak Sofkinom. Retrospektivno viđenje vezuje se za junakinju, a pripovedanje teče u autorovo ime. Ovo kolebanje vidi se u nesigurnoj kompoziciji. Dakle:

KRETANJE VREMENA UNAZAD – sofkino sećanje

BLISKO, SUBJEKTIVNO GLEDANJE – iz individu ka spolja, nikad suprotno.

VREME se stepenasto vraća. Motivacioni postupak je najbliža asocijacija – odlazaka Todore i Magde na groblje – Sofkino sećanje – SVE KREĆE IZ SOFKINE SVESTI. Tu je i motiv susreta erotskog sa grobljanskim – Eros/Tanatos.

•

TEMPORALNO PREOKRETANJE: smenjivenje prospektivnog (pravac događaja) i retrospektivnog (unazad ka prošlosti). AUTOR IZVODI RETROSPEKCIJU IZ SEĆANJA LIKA. Ovo smenjivanje uklonjeno je iz treće verzije, ali je ostao njegov „proizvod”. Održana je doslednost vremenske uzastopnosti – prospektivno se razvija od Sofke do njenih potomaka, ali sve do IV g. opisivani događaji stilizovani su kao prošli, i vidi se da su propušteni kroz filter Sofkinog sećanja.

•

DINAMIKA: proticanje vremena usporava se od priče o Sofkinom životu i porodici, a još osetnije od dolaska očevog glasnika, oca, prosidba – tu se vreme zgušnjava, sve do Markove pogibije, da bi se ubrzalo prema kraju. U središnjem delu – zakočeno vreme. Ubrzavanje pripovednog vremena ima posebnu kompozicionu funkciju.

TAČKA GLEDIŠTA: AUTOR – često prelomljena u doživljaju nekog lika; može biti i T.G. više likova. Prva rečenica: u autorov govor uneseno je imenovanje koje upućuje na Sofkino – sve se računa sa njene T.G. Zbog te suprotnosti rečenica se raspolućuje iznutra. REFLEKTOR – junakinja dobija ulogu lika u čijoj se svesti prelama opis koji autor daje u svoje ime. Obaveštenja o prelamanju opisa izvlače se iz sintakse. Dovođenje pred oltar Sofka doživljava kao sopstveno prinošenje na porodični žrtvenik.

134

•

PREUZIMANJE TUĐEG GOVORA: glas autora se neprestano smenjuje sa glasovima likova – tipičan postupak neupravnog govora, karakterističan za modernu prozu. KURZIV je isto signal da se radi o preuzimanju tuđeg govora. Zaklanjanje pripovedača iza lika ima funkciju onemogućavanja realističke pozicije pripovedača.

•

OPIS: pažljivo je izgrađeno opisi kuće; imaju dosta zajedničkih crta. PROSTOR kao vrsta zaštinog pred-tela (Kafka!). Sofka gotovo nikada ne napušta kuću, sem u tri situacije

od ritualnog značaja. Povratak iz

amama  KUĆA viđena spolja kao inkarnacija sopstvene smrti.  MOTIV PRODAJE KUĆE: tesno je vezan sa formom pripovedanja pa predstavlja i formalnu i tematsku jedinicu > kad Sofka ne bi bila reflektor, ne bi bilo ni „prodaje”. Rani strah od gubljenja kuće ona upotrebljava kao LAŽNU MOTIVACIJU  to je sadržaj isključivo njene svesti – kupac potiče iz njenog opažanja. Nove ćeramide su njeno meso  SAOBRAŽENOST KUĆNOG PROSTORA S OPAŽANJEM – veza tela i prostora = Rastko. Roman o OPADANJU, nestajanju starog sveta, njegovog hadžijskog vrha  TONE: više tip nego individua. Oštro su kontrastirano varoško i seljačko. Sofka sa svojom hadžijskom samosvešću mora preći u niži svet. Pisac ju je osudio na propast čim ju je izveo iz utopijskog prostora književne varoši. Otuda je težište pomereno na Sofkin bolan i dramatičan odlazak i opraštanje. PARALELIZAM LIKOVA DVAJU KUĆA: dinamizam daje Sofkin prelazak iz jedne u drugu.

•

MOTIV OŠTRIH LOMOVA U PONAŠANJU LIKOVA: Stanković odustaje od čisto psiholoških motivacija (krivica očeva zbog kupovine Sofke ili pokušaj preljube), zamenjujući je nepomirljivom razlikom, mržnjom i osvetom između dva sveta sa različitim poretkom vrednosti.

•

NASLOV, POČETAK I KRAJ: kompozicijski jaka mesta i imaju dopunska svojstva metateksta. Otuda i naturalistička teza – programska – postaje odveć vidljiva kao piščeva namera. Preci i potomci više postoje kao sećanje, nego kao aktivni učesnici radnje.

•

TABU I ZABRANA: kršenje zabrana donosi kaznu, prokletstvo ili propast. Ali isuviše strogo poštovanje njihovo donosi nesreću i postaje porazno – Gazda-Mladen potiskuje sve lično i erotsko jakom svešću o dužnosti i odgovornosti. Kafansko ponašanje na javnom mestu je na naličje okrenut porodnični život, najčešće kao vid pobune ili bekstva. Ali koliko god da je Sofka ustreptala od strasti, njenim bićem upravljaju isti porodični i moralni obziri koji prožimaju Mladena bez ostataka – njeno ponašanje je kolebljivo i motivisano pomoću suprotstavljenih pobuda. Otuda TEGOBNO PSIHOSOMATSKO PONAŠANJE u koje pisac dovodi Sofku pre nego što počne da se otvara njen skriveni unutrašnja životna neodređena ČEŽNJA.

•

Sofkin devojački san u kome je ona dvopolno biće  deo udvojenog Ja  ukazuje na delovanje neke veoma jake ZABRANE. Potiskivanje objekta žudnje uslovljeno je potrebom Sofke da izbegne ličnost koja bi se mogla pojaviti kao voljena. Ona uvek nekog voli, a nesreća dolazi uglavnom od porodične odluke – U noći, Pokojnikova žena, Uvela ruža... ali Sofka ne voli nikoga stvarnog, već idealnu kreaciju sopstvene mašte.

MLADEN: drama osujećivanja sopstvenih emotivnih i čulnih pobuda. Surovo odricanje podstaknuto je autoritetom baba-Stane koja se uvek služi MASKIRANIM postupcima, kao i svaki pravi dobri psihopata. Ono što Mladena kasnije pokreće jesu rad i sticanje bogatstva – on postaje prazan, bezosećajan, skoro bestelesan. I ovde

135

se pojavljuje isti sablasni pejsaž, sa simboličnim nagoveštajima umiranja (Dis). I Sofku kreiraju slični obziri – neobično jaka svest o hadžijskoj lozi sa porodičnim problemima – nasleđe visokog porekla.

•

POSTUPAK DVOSTRUKOG ODRAŽAVANJA SVESTI: Sofkin nemi govor prelama se u autorovom, a u Sofkinom se prelama Todorin, takođe nemi  redovno u svemu pronalazi senku odsutnog oca, pa čak i Todorina ljubav prema njoj možda jeste samo posredovana ljubav i briga za oca.

•

PODVOJENOST: Sofka je do razbludnosti čulna i do samouništenja moralna. Ona je reflektor jedne sumorne porodične hronike. Čim ju je autor učinio takvom, njeno ponašanje je uslovio odnosom prema porodičnoj lozi. Sofka nema samo vanrednu i telesnu lepotu, njoj je data i ona viša i istinska. Takav je i njen umutrašnji život, počev od istančane percepcije i probranih simboličnih slika koje izražavaju i snovi. Uostalom, njena žalosna sudbina ne bi ni mogla biti tragički interpretirana kad njena čula i emocije ne bi bili višeg reda.

•

SNAGA KONVENCIJA: sve je podvrgnuto propisima. Todora kćer ne obaveštava rečima, već postupkom – obe prećutno poštuju konvenciju. SUŠTINA ZABRANE je u PROSTORNIM OGRANIČENJIMA u kojima su OTISNUTI MORALNI PROPISI: držanje tela i kretanje kroz prostor Sofka upotrebljava za karakterisanje lika. Najveći broj socio-kulturnih prepreka vezan je za ženidbu/udaju – jer to je događaj sa najoštijom oprekom među ličnim pobudama i porodičnim interesima. Ovo stvara visoku tenziju - (piscu ne ide uvek dovoljno psihološko motivisaje takvih lomova, ali je to nadoknađeno snažnim opisima telesnih i perceptivnih promena junaka).

RANE PRIČE: Iz starog jevanđelja, Stari dani Stanković je davao prednost I pripovedačkom licu, kad sam junak izlaže svoje sećanje. On je u isti mah učesnik i reflektor  pripovedač priče. Završni oblik Nečiste krvi – vremenski redosled radnje je preokrenut. Ovo je ukinulo retrospektivnost. Samim tim je kompozicijskoj ravni ukinuto i Sofkino sećanje, koje je s početka stepenasto vraćalo čitaoca sve do ranog detinjstva... GAZDA-MLADEN (1903): gazda – to donosi sigurnost, i zato on beži od svake promene. 1. Celog života, uvek, samo je radio ono što jedan čovek treba da radi. Babin autoritist. Detaljan opis kuće. Babina istorija: pruzima ulogu glave porodice kada je spase od kockarske propasti svoga muža. Naspram nje, plačevni karakter majke mu, Kate. Vremena pijanstva njegovog oca čine da se baba koristi maskiranim postupcima, i da Mladen još kao mali to utvrdi. On postaje čovek bez greške, ali i bez duše, starmali: sintagma KAKO TREBA, najčeša je u delu.

•

Ljubav: JOVANKA koju poznaje od malena (anticipacija Mladenova: on predoseća da će biti bola i jedi). Iako svestan da je voli, unapred je se odriče, smatrajući da će drugačije (Pok. žena) zapostaviti dužnost: ali za njega to ništa nije, šta on oseća, trpi.

•

Pejzaž: kao i većina Stankovićevih likova i Mladen doživljava dublje svoju tugu i pušta joj na volju u toplim letnjim noćima.

•

Pošto je roman nedovršen i pun sintaksičkih belina, nedostaje i deo koji govori o tome kako je sam Mladen naterao Jovanku da se vrati mužu, a koji poseduje izvanredan dramski potencijal.

136

•

Baba kod vračare: jedini put izgovara i otvoreno oseća svoju krivicu – on nije znao za igru, mladost i veselje baš zbog nje. Otada se ne menja i posao prepušta ukućanima. Smrt nakon toga (moguća traspozicija savesti koja nagriza život).

•

Istorijski trenutak: oslobođenje Leskovca i Grdelice – Mladen ostaje sam i tek U PUSTOJ KUĆI oseća se SIGURNO I SAMO (eksperimentiše sa životom koji mu i onako ništa ne vredi).

•

Ponovni sastanak. Poslednja tri poglavlja su veoma kratka, svako je kao posebna scena, slika koja ga dodatno karakteriše: deli se sa bratom, postaje suv, nem, star i gord. Takav umire. Naprasno otkrivanje karaktera nakon smrti: UMREĆU RANJAV I ŽELJAN. -------------------------------------------------------------------------------------------

STANISLAV VINAVER – BORA STANKOVIĆ I PUSTO TURSKO Kontekst bliskog poznavanja – zajedno su provodili vreme. Intelektualni portret, bez obzira koliko Stanković nije voleo tu reč. PROGRCANOST, ŠKTROST JEZIKA, NEMUŠTOST: bitnost konteksta u takvoj situaciji, jer tu jedna reč, jedan osećaj, jedan krik – osvaja: javlja se poremećeni pojedinac koji vidi, sluša, oseća izvan jata. Tu dolaze do svog prava svi pojedinini naši doživljaji (makar i neznani), tu vidimo, tu znamo, tu osećamo: da svaki trenutak i potez života ima svoju kob, može da je ima, mora da je ima, i da se nad svakim, ma kako bio skroman, ma kako istoriski neznatan, nad čovekom-pojedincem otvaraju (u časove basnoslovne) nebesa i blagoslova i prokletstva, ponori i dubine živog, istinskog, slatkog života; da ima čoveka i izvan istorije, i vermena i izvan sata-zupčanika skladno navijena. Kao da je mucavost Stankovićeva imala stvarlalački obrazac u Horacijevoj tadeum vitae (splin, težak dert, čama neizlečiva). Tu se muca od uzbuđenja, od važnosti uloge, od igre koja nadmaša svaku igru (a ta je igra da se tričavim rečima iskažu: čovek i život). Kod Bore nije bilo klišea, kao da ih nije ni osećao odbacivao ih je. Osvrće se na Floberovo gnušanje od reči... i Borinu misao da je pisati teže nego orati. On je u kafanama na Dunavu nalazio sitne ljude s apromašenim životnim ciljem i izvitoperenim smernicama. Svaki od njih imao je svoju osnovnu duhovnu ozledu., Forjdovu traumu, svaki se usredsređivao oko nje. Svaki je bio mučenik koji pati kad sagleda svetinju, bez koje nije mogao, koja ga je i činila onim što jeste i nije. Svaki je negovao svoju ranu ne da je isceli, nego da je sačuva, zajedno sa sobom. Svaki je svoju boljku negovao ljubavno, uz tisuću milošta: za sebe i u sebi.

137

PREZIR NA EVROPU: Bora je prezirao Evropu koja se pretvorila u zbirke banalnih sličica što ih deca kupuju i preslikavaju. Mislio je da su izgubili smisao doživljaja, smisao sveta. A izgubili su smisao za stvari tobož neprivlačne. Prazan je bio Rafael – bez slutnje i zebnje. Bora nije voleo Bogdana Popovića – zakonodavca naše književnosti. Nagon i doživljaj mislio je kao da su se izubili u lakoći izraza i klizavoj tečnosti ritmova. Smataro je da treba reći pravu istinu o životu, a ona je tako daleko od ćućora obesvećenih reči! Možda i ne treba reći istinu, ali pisac to mora. On jedini ne sme da laže. Činilo mu se da Evropa više nema ni šta da slaže, da je ostala prazna ljuštura. Bora je voleo ponoran, surov život, bez surogata. Za njega su Ruso, Tolstoj, Rolan bili intelektualno upropašćavanje velikih ljudskih čuvstava, strepnji, slutnji, i još gore. On nije priznavao plačevnu duševnost i zašećeranu prepodobnost. Hteo je po svaku cenu nešto oporo i mađijsko u životu, što nam daje snage i podstreka za snove, što nas drži u atmosferi bajke koja je slatka, dokle je god nepravedna. Turke je omzao što su voleli šećerleme. Za njega je bila neprocenjiva OSEĆAJNA SUŠTINA. U takvim ljudima je pesnička beskrajnost koju je ponekad nazivao PUSTO TURSKO, a koja je u stvari prava, iskonska lirika. Bora je mrzeo spas, prevazilaženje ludila. On je snevao o književnosti retkih, dragocenih smola: ogroman hrast čoveka, s dubokim korenjem, veličanstvenom krošnjom, a ozlojeđen negde. Tu povredu danonoćno brani smolom svojom, kap po kap, iz čitavog bića, vrednijom od plodova. JOVAN DERETIĆ: Jedan od najtalentovanijih i najsnažnijih stvaralalaca u našoj prozi. U tematici je nastavljač realističkog regionalizma, i u tom smislu je natvrđi, najortodoksniji lokalista, ali u poetskom dočaravanju atmosfere zbivanja, u samosvesnoj psihološkoj introspekciji, u pomeranju perspektive pripovedanja ka unutra, spontano i nesvesno je otvorio put ka novim težnjama u umetnosti i postao autentičnio začetnik moderne srpske proze. Spada u one književnika kod kojih uticaji i sećanja iz detinjstva imaju presudnu ulogu u književnom radu. Počeo je rano poezijom, oduševljavao ga je Dostojevski, a prve pripovetke izašle su časopisima Iskra i Nada. Tri zbirke pripovedaka: Iz starog jevađelja (1899), Stari dani (1902) i Božiji ljudi (1902). Koštana se odmah izvodi na sceni Narodnog pozorišta, i izlazi iz štampe 1902. godine. Prve glave Nečiste krvi počele su da izlaze u niškoj Gradini 1900. a celokupno izdanje – 1910. i to krnje, jer nije imao novca za tri tabaka na kraju. Gazda Mladen, čiji su prvi delovi izašli 1903. nije nikada završen. SVET B. STANKOVIĆA: vremenski i prostorno udaljen, regionalan, orijentalno egzotičan, a snagom njegove imaginacije doveden je u našu neporednu blizinu. On nam je istovremeno:

•

tuđ po svojoj spoljašnjosti (atavistički običaji, neobična shvatanja, čvrsto postavljeni društveni

odnosi) – arhaično •

blizak po načinu kako likovi doživljavaju stvari, kako vole i mrze, pate u tajnosti,

proživljavaju unutrašnje lomove, po neobjašnjivim iracionalnim, najčešće autodestruktivnim postupcima – moderno. Sociopsihološki i kulturološki kompleks realizma obogatio je silinom svog temperamenta. Regionalizam i egzotika njegovog dela proističu iz intenzivnog doživljaja prošlosti. Okrenutost starom vremenu i orijentalnom, starobalkanskom životu s osobenom vrstom patrijarhalnosti prati duboka odbojnost prema modernom životu, odbacivanje građanskog društva i ćiftinskog morala.

138

Lajtmotiv – prizivanje starog. Vranje je književna varoš, utopijska koliko i stvarna. Iako vremenski i prostorno udaljen, taj svet nije idiličan, harmoničan i beskonfliktan. Sukobi nastaju ne samo između starog i novog (bogataša – čorbadžija koji propadaju i novih varošana – seljaka koji se bogate) nego i u nedrima starog društva, iz njegovih sopstvenih protivurečnosti, kojima su promenjene okolnosti samo pomagale da se izraze. TEMATIKA: sasvim je socijalno određena, ali u načinu prikazivanja preovladala je unutrašnja, psihološka perspektiva. Kod njega se završava proces započet kod Lazarevića, a nastavlja se u romanima S. Rakovića – od objektivnog ka subjektivnom, lirskom, impresionističkom stilu, od regionalizma ka simbolizmu. U više pripovedaka dao je poeziju mladosti i nekadašnjeg života u rodnom gradu ( U vinogradu, Đurđev dan, Nuška). ŽENA: ima u osnovi pretežno žensku sliku sveta, prvi izrazito ženski pisac. Književna slika minulog sveta posredovana je ženskim doživljajem i pričanjem. Slike, prilike i likovi viđeni su u njavećem broju slučajeva iz ženske perspektive, a ženske sudbine čine okosnicu pripovedanja i u Nečistoj krvi, u Koštani i Tašani.

•

Žena je sputana, najviše podređena patrijarhalnom, najmanje slobodna u ispoljavanju svojih potreba – ponekad obezličena do anonimnosti kao u pripoveci Pokojnikova žena – njena jedina odluka je uperena protiv nje same.

SLIKA DRUŠTVA: u većini pripovedaka vedra slika je pomućena društvenim sukobima i društvenim odnosima. Karakteristična je pripovetka Stari dani, za koju se može reći da je programska i paradigmatična. Pripovedač nas iz sirove i masne sadašnjosti vodi u detinjstvo, u stare dane, na slavsko veselje u kuću bogatog kolenovića. Atmosferu veselja kontrastira Tomča – turobnošću svoje neostvarene ljubavi. Društvena hronika je polazna tačka u slikanju čoveka – u središtu se nalazi pojedinac i njegova sudbina. PATRIJARHALNI MORAL: nija kao ranije kod realista shvaće kao idealan, nego uvek kao moral određene društvene sredine ili socijalne grupe koji se NAMEĆE kao idealan. Moral društva suprotstavlja se erotskom nagonu pojedinca, nameće mu svoja ograničenja i zabrane. Na toj tački počiva individualna drama bezmalo svih junaka – u istinskom povezivanju društvenog interesa i psihičkih nagona, novca i erosa. ČOVEK/JUNACI: težište prikazivanja je unutar ličnosti, na psihičkim lomovima i potresima, ali se pri tom ne gubi iz vida dublja sociološka zasnovanost likova i situacija: sudbina junaka se odigrava u trouglu sila: NOVAC – EROS – MORAL. Samo poslednji činilac deluje naprikriveno, a druga dva se nalaze u pozadini, pa se dobija privid da je moral jedini uređivač ponašanja pojedinca i grupa, da je njemu podređeno i sve ono što se dešava u sferi drugih sila. Stanković demaskira taj privid i snagom istinskog realiste prodire u prirodu sociopsiholoških mehanizama.

•

Svi junaci deluju kao da su zazidani, kao da su vezani nevidljivim i čvrstim vezama koje im nedopuštaju da se oslobode zatvorenog sveta. Nema radosti otvorenog prostora niti spontanosti i srdačnosti u ljudskim odnosima, zbog tvrdih kolektivnih propisa koji sprečavaju prirodnu komunikaciju. To je jedan od najnerazgovorljivijih svetova u našoj književnosti: umesto otvorenih razgovora – škrte rečenice ili uzvici ili najčešće čutanje, zatvaranje u sebe – nemušti govor, samonametnuta nemost u tamnici ćutanja.

139

•

Celog života nose obeležje nedostatka ili zle sudbine, tako da je prozni svet pun unesrećenih, propalih, odbačenih ljudi, koji su izvan ljudske zajednice potpuno nemoćni u svetu, i najmanje sposobni da sami sebi pomognu u fatalnoj svesti o položaju, propadanju nesrećnog ljubavnika, vernosti do groba i preko groba.

LJUBAV: između pripadnika različitih staleža. U noći gazdin sin i sluškinja nasilno su radvojeni jedno od drugog, ona se morala udati za seljaka, a on oženiti bogataškom kćerkom – neostvarenu ljubav skrivaju duboko u sebi i guše je suzama, pesmoom i pićem. Slično se događa i u pripovetkama Stanoja, Oni, Stari dani, Uvela ruža zakopana ljubav, proćerdan život i večna tuga za nečim. Uvela ruža je pravi lirski roman pisan u prvom i drugom licu – ispovedni ton u kojem surova stvarnost kontrastira svetu snova, kao gubo, bezobzirno otrežnjenje, posle koga se nepovratno gubi poezija mladosti. U tonu ličnog obraćanja ispričana je istorija ljubavi između mladića iz osiromašene hadžijske porodice i nadničarske ćerke, čije je jedino imanje izuzetna lepota. Priča je puna mladosti, ljubavi, svežine letnjih večeri i opojnih mirisa orijentalnih bašti. Svi junaci vole duboko, bezumno, do samouništenja. RADNJA: OD UNUTRA KA SPOLJA, OD ZATVORENOG KA OTVORENOM PROSTORU. Sve se začinje negde duboko unutra, u nekom tajnom kutu ili zatvorenoj odaji u kući. KUĆA – svet za sebe, zatvoren u sebe, s težnjom da ostane poptuno odvojen od čaršije, da sve ono što je dobro i zlo ostane unutra , da se svaka nedaća ili sramota sakrije od sveta. KAFANA – ipak dolazi na prvo mesto gde grad živi kao celina, ona je antipod kući ili dopuna. Takođe važno mesto imaju i GROBLJE, SUD I TAMNICA. Ipak, u prvom planu je pojedinac koji u pesmi, piću i destruktivnom ponašanju daje oduška za ono što ga kod kuće sputava ili što na silu mora da skriva.

•

BOŽIJI LJUDI: fenomen bezumlja u najčistijem obliku. Zbirka se izdvaja i po formi (što su kraće to su bolje) i po svetu koji otkriva – ciklus kratkih pripovedaka i crtica. Većina je minijaturnog karaktera. Sve su tematski objedinjene: radnja se odigrava na gradskom groblju (čitava gora od grobova – prostor kulta predaka), a junaci su prosjaci ili umno poremećeni. Za zadušnice groblje se pretvara u zemaljsku trpezu gde jedenje zamenjuje jedenje mrtvih. Izdvojenost iz normalnih ljudskih prilika, predanost nekom drugom svetu, mistička veza sa svetom umrlih, sve to izaziva protivurečna osećanja: kolektivni strah i poštovanje, unižavanje pred ruganjem, osećanje sramote u porodicama gde se nišči javljaju. Oni su pravi junaci knjige – lišeni razuma i odvojeni od sveta, svaki je predan svojoj opsesiji. Svaki ludak ima svoju osobenu formu ludila, koja je precizno, naturalistički opisana, bez ikakve težnje za mističnim, mada je slučaj sam po sebi prepun čudesnog i neshvatljivog.

•

KOŠTANA: komad iz vranjskog života s pevajem. Potresna drama tragičnih ljudskih sudbina. TRI TEME: tuga za prohujalom mladošću – žal za mladost, čulna opsesija ženskom lepotom, PESMA (u kojoj su ove dve Stankovićeve teme sublimisane). Gazda Mitke je jedan od najosobenijih Stankovićevih likova – njegovi monolozi dati su živopisnim vranjanskim narečjem i puni su nostalgije za minulim, za mladošću, erotskih slika, čari pustolovine i odvratnosti prema kući porodici, prema domaćici koja čeka umrljana pepelom i testom.

•

NEČISTA KRV: donosi sumu njegovog iskustva i pripovedačkog umeća. Zasnovana je kao društvena hronika a prerasla je u izrazit ROMAN LIČNOSTI, a da pri tome nije izgubio neke od osnovnih elemenata društvenog romana – sklad socijalnog i psihološkog momenta.

Likovi su dati iznutra, ali se motivacija pokreće sociološkim činjenicama: istorijom dveju porodica različitog staleža, sukobom staro/novo (čorbadžije-seljaci novovarošani). Svet obeležen degeneracijom.

140

SOFKA: glavni događaj je prodaja Sofke Gazda Marku, koji je uzima za svog maloletnog sina s prikrivenom namerom da prema običajeima koji vladaju među seljacima, sam živi s njom. Ipak, trgovačka transakcija ostaje u pozadini – u prvom planu je drama Markova i Sofkina. U njenoj osnovi otkriva se erotika u raznim vidovima – masovne seksualne opsesije svatova (masovni seksualni promiskuitet), markovo mučeničko posrtanje između suprotnih sila – seksualna želja prema Sofki i moralna zabrana, tabu incesta, koji oličavaju njegova žena i snaja. Seksualna želja je neispunjena i ne može se ispuniti. Prepreka je moralna zabrana koja uvek sprečava sjedinjenje erotski privučenih osoba. Privlačnost ne opada nego raste. Stanković je ovde dao razne vidive seksualnih devijacija: narcisoidnost (Sofka), sadizam (Tomča/Sofka), (auto)dekstruktivnost (gazda-Marko).

•

GAZDA MLADEN: još izrazitije predstavlja roman ličnosti – sudbina čoveka koji je postao dobrovoljna žrtva dužnosti, koji prosperitetu i ugledu porodice žrtvuje sve, pa i voljenu ženu. Slika pustoši koji izaziva nezadovoljena ljubav. Ovde vlada avet smrti, jer jedna za drugom umiru glavne ličnosti, nema potomaka, pa nema ni degeneracije, ali nema ni napretka, obnove života. Sve je ovde krajnje sažeto, usmereno na glavno – na lik junaka i njegovu sudbinu, nema epizoda ni digresija, iskaz je najčešće kratak, lapidaran, gotovo epigramatičan, a rečenice ponekad liče na formule. -----------------------------------------------------------------

141

SVETOZAR ĆOROVIĆ

(1875 - 1919) S. BRAJOVIĆ: Ostao u senci savremenika, modernista. Često hvaljen zbog posmatračkog dara, ali B. Misli da je vrednost njegove književna zaostavštine u sposobnosti oblikovanja integralne vizije stvarnosti o kojoj treba rasuđivati s obzirom na sociološko-istorijske istine. Stojan Mutikaša stvara ugled pisca kao tipičnog i značajnog predstavnika kritičkog realizma. Zaplet je razvijen vešto u skladu sa romanesknim konvencijama realizma XIX veka – likovi treba da budu okarakterisani zbivanjima koja će proisticati iz događaja i karaktera. Stojanov put bistrog seljačeta (uzročno-posledinčni motiv; Sremčev Vukadin) koje se nečasno bogati prikazan je kao proces moralnog kvarenja i psihičkog izvitoperavanja. Bolesna gramzivost vodi ka želji da se bude jači i veći od svih; onemogućuje ga to što potcenjuje protivnika, nekadašnjeg ortaka Peru. Suočen sa propašću, duševno se raspada i tajanstveno umire.

•

IRONIJA, SARKAZAM, KARIKATURA – mahom su u službi socijalne kritike. Posebno je ironičan epilog u kojem ga sahranjuju kao narodnog dobrotvora, dok njegovo bogatstvo nasleđuje brat, raspikuća i pijanac Jovan – SOCIJALNE PRAVDE NEMA.

•

STALNI MOTIVI: razlikovanje od okoline je razlog konflikta.

•

PRIPOVETKA: pojam i stuktura novele (Čehov i Mopasan), impresionizam, naturalizam, pripovetka moderne. Tematski su raznovrsne; kvalitativno neujednačene. Realista usredsređen na portretisanje naravi i lica svog kraja, svih staleža i sredina. -------------------------------------------------------------------------------------------

DERETIĆ: Pripadnik mostarskog kruga, treći od slavne trojke koja je uvela Hercegovinu u modernu srpsku književnost, bio je jedan od najplodnijih pripovedača i romanopisaca svog vremena, a bavio se uspešno i dramskim radom. Započeo je rano, ali dugo se razvijao. Napisao je desetak zbirki pripovedaka, gde je prikazao savremeni život Hercegovine, zahvativši podjednako i selo i grad, sve tri veroispovesti. Posebnu naklonost pokazao je prema orijentalnom ambijentu starog Mostara. On je vešt pripovedač, piše brzo i lako, pripovedanje je jednostavno i prirodno, kompozicija spretna, motivi dobro odabrani, a radnja sigurno vođena. Ipak, ne spada u majstore naše pripovetke. Smetaju mu: nedostatak socijalne i psihološke produbljenosti, jednostranost u prikazivanju ljudi i prilika, shematizam strukture. Veoma plodan je bio u romanu.

142

Karakteristična nedovoljna razgranatost pripovetke i romana. Stojan Mutikaša nije lišen shematizma u prikazivanju lika junaka, te njegove socijalne i moralne istorije. Njegov uspon od-do izgleda neuverljivo brz i lak, isto kao i smrti koje se pravilno ređaju (Nedić). Shematizam postoji i u unutrašnje-psihološkom planu dela, u istoriji moralnog pada Stojanovog (preko noći se preobraća u okorelog čoveka suviše sigurnog u sebe), kao i u emocionalnoj sferi (bolećivost prema porodici naprasno nestaje). Slična krutost postoji i u ljubavnoj fabuli – Stojanovo opredeljenje za bogatu gazdaricu razumljivije je sa apstraktnog aspekta književnog ustrojstva lika. Ćorović daje likove čije je ponašanje pravolinijsko. VREDNOSTI: slike sredine, čaršijskih naravi, živopisni sporedni likovi. Najbolji je opis stranačkih borbi oko izbora, stilizovan satirično-groteskno. ----------------------------------------------------------------------------------------------

BOGDAN POPOVIĆ: JEDAN SRPSKI PRIPOVEDAČ Bogojavljenska noć - početna zamisao koja se dalje razvija sa događajima. Pojedinosti psihološki tačne i logički besprekorne, uvek opravdane i pripremljene. Ćorović ima sve osobine dobrog pripovedača – ima invencije, osećanja, opažanja, veštine. Ovo važi za kratku formu. U drugim slučajevima trebao bi da neguje svoje kritičke sposobnosti. Kritičko osećanje u pisca treba da je razvijeno koliko i kod samog kritičara. Druga stvar tiče se „veće kulture”, književne i opšte, koja je vidljiva (ukoliko je ima) u svakoj pojedinosti dela.

Mostarski krug: Dučić. Šantić, Ćorović. Zora, Gusle, Neretljanin. (Zlatno doba: 1882 - 1908).

Anegdota sa dijalogom, bez opisa prirode i psihologije.

Više savremenik realizma nego moderne; uzroci: samoukost i literarna zaostalost Bosne. --------------------------------------------------------------------------------------------------------

PRIPOVETKE: sveznajući pripovedač. Anegdote i situacije presečene živim dijalogom.

1. Bogojavljenska

noć: ponoć gustog mraka. Samo jedna lojanica treperi. Bolesna majka i dečak. Motiv

zvezde padalice – dečak misli da će se otvoriti nebesa. Njegova želja je da mu ozdravi majka. Neprestano nebu ponavlja: Bože, da mi ozdravi majka. Fantastika: motiv blistave svetlosti koja se pojavljuje u trenu pomračenja nebesa. Majka ustane. Ali sve je to bila fantazija. Ujutru majka je bila mrtva. Melodramatski, sentimentalno, za decu.

2. Prijatelji: izveštaj o smrti amidže Marka donosi dečak Petru Lambeti. Portret mrtrvaca. Petrovo naricanje i rakija. Niko ga ne dira. Opet motiv usamljene sveće. Samoorganizovanje oko sahrane; pop ne dolazi jer mu je daleko. Pada kiša. Pogreb je brz i siromašan. Petar od gazde dobija Markovu zemlju na rad, jer bio mu je najbolji prijatelj.

3. Pod pećinama:

(Božiji ljudi – Stanković!!!) Pećine gde prosjaci žive u zadruzi. Izdvaja se blesavi Vasa,

koji ima povlašćen položaj – sme da prosi. To je u stvari prosjačka komuna gde je vođa ćoravi Jovan. On svu prošnju skuplja u svojoj pećini. Vasa im dođe kao izveštač o dešavanjima u varoši. Opisuje njihova

143

sela i razgovore o gazdama u gradu. Sve ih znaju po imenima. Ručavanje, pušenje, najviše uzdišu za rakijom. Pripovedač JA, prekida priču radi događaja koji je pomutio slavu Jovanovu: Vaskrs i proslava, pila se rakija i došlo se do priče o parama. Međusobno se optužuju da neko krade i obracnuli na Jovana koji nemotivisano umre ko od šale. Njima nimalo nije žao. Pronađu u njegovoj kapi 40 forinti (upor. Juda!), ali ga ne sahraniše ni za što. Kupili su rakiju i pili danima.

4. Na vodi: Neretva – crni se i izgleda kao ogromna jegulja koja krivuda. Zora. Ribarska lađa: dva muška i žena. Izašli su na ribarenje, da bacaju mreže. Opisi prirode na vodi. Pronađu utopljenicu, unakaženu – bila je preljubnica, i bacio ju je muž. Todor pravda postupak njenog muža. Dok je Todor otišao po motiku kod prve kuće, Mara i Mitar ostali sami, a Mitar izjavljuje lepotu Mari pored one utopljenice, gde se počnu ljubiti.

5. Na Vaskrs: brat i sestra u crkvi. Služba. Mali je prvi put tu i nadao se da će videti sjaj i veličanstvenost o kojima mu je majka govorila. Hoće da vidi zlato, a sestra ga plaši karanjem božijem. Oca su im odveli u zatvor je se usprotivio rušenju kuće, pa je umro. Komšije su sve to videle kao kaznu božiju i mali se od toga uplašio. Posle, detinje upoređuje boga kojem daju novce a njima niko ništa. Ikonu su darivali uskršnjim jajima, tražeći da im se otac vrati. -------------------------------------------------------------------------------------------------------------

NOVE OSNOVE Epoha moderne je prelazno doba između realističke i moderne proze. Osim, lirskih realista koji dovršavaju vremensko trajanje i strukturno-žanrovsko uobličavanje realističke proze, u njoj započinje i nekoliko pisaca čiji rad predstavlja potencijalni početak moderne srpske proze, to su: Milutin Uskoković, Veljko Petrović i Veljko Milićević, a uz njih je i Isidora Sekulić. S Disom, Simom i Bojićem pripadali su generaciji koja nije dovršila svoj knjuiževni program zbog rata. Ostali su između realista, koji su davali glavni ton sve do I svetskog rata, i posleratnih modernista.

144

VELJKO PETROVIĆ

(1884 – 1967) ISIDORA SEKULIĆ: VELJKO PETROVIĆ KAO PRIPOVEDAČ U noveli daje savremeni život srednjeg i gospodskog staleža Srba u Ugarskoj, Bosni i dalje. Retko se sreću usplahirene strasti, a drame su bez tragičnog kraja – njih nadživljuje život sam > uticaj lenje, kontemplativne vojvođanske sredine. Pisac veoma obuhvatan, geografski i nacionalno-politički. Delovi pod uticajem sentimentalnih i lirskih momenata. EROTSKO: Petrović je realist, ali u njegovom realizmu ima onog što bi kod drugih bilo prećutano. Ne bira prema kriterijumima šminke, artizma, već po impulsu pronalazača pravog, živog života > jaka strana – pisac razume življenje više nego pisanje. Iako je NACIONALNOST česta književna tema, glavna strana života koju posmatra je SENZUALNOST, EROTSKI PROBLEM. Smatra da se Veljko Petrović pesnik i pripovedač veoma razlikuju i formalno i materijalno. U pesmama je filozofski određeniji; rodoljubive pesme imaju skroz opredeljenu modernu nacionalnu ideologiju. Ima toga i u pričama, ali nije jasno iz kakvog raspoloženja i ubeđenja proizilazi (Bunja, Moloh). PROZA  skoro sasvim bez pesimizma, uvodi likove koji žive, vole, ali se čuvaju ekstrema, retko se ubijaju ili zastranjuju. Njihova snaga je u stvaranju na prečac, naglo, ona su individualisane ili tipizovane, ali nikada stilizovane. Takav je i STIL – plastičan, živ, često nedoteran, protkan finom autorovom ironijom ili komentarima o psihološkoj naravi likova. Život se često sroza, ali nikada do čehovljevske praznine. Ima STRASNU POTEBU SITUACIJE, priželjkivanje događaja koji grabi napred impresionističkom tehnikom. To nije parče života, već odabiranje jakog materijala, dramski pretrpanog, koje se potom naglo razrešava. Otud razumljivo izbegavanje tuposti, pauza i intelektualnih zapitkivanja. TEMPERAMENT mu je malo nedisciplinovan i zato žuri da njime iznese priču do kraja, dok se strasti ne ohlade. Umetnik koji piše bez šminke, po jakom umetničkom diktatu. OBJEKTIVNI PESIMIZAM proističe iz samorazumevanja sebe, života i sveta; nikada ne izvire iz svesti, već iz opšteg problema života. Takvim pesimizmom treba tumačiti one laganao davljene živote (kuća pored groblja i Vladislava – Naš učitelj IV razreda – simbol i žrtva takvog života; isto i Bunja – odnos između Bunjevaca i Mađara). Ima puno HUMORA u opisu i frazi (AUTOR!), ali ne i u situaciji. U njegovom osmehu ima oholosti (Janeš i Macko – milostiv odnos, ali dominira plastičnost koja ne humorizuje, već karikira). Kao i Mopasan, piše onako kako mu se dopada. U noveli daje intimno opažanje naročitog društvenog tona, pokrajinskog ophođenja, shvatanja, manira.

145

ČOVEK: on je RASA i TRADICIJA i INDIVIDUA; ŽENA: jeste jaka, ali ostaju na nivou figure, nikada im se ne daje da izgovore jedan Bunjin monolog, npr. one samo žive. Erotika i čar. STIL I JEZIK: izraz često oštar i plastičan potiče od ispoljavanja karaktera i situacije kroz krizu, u pokretu (odgovara sadržinskom htenju). Dijalozi i opisi su naročito plastični. Veoma IMPULSIVAN; MATERIJALNA STRANA stila mnogo je jača od formalne. ---------------------------------------------------------------------------------------SLAVKO GORDIĆ: PRIPOVEDNA UMETNOST VELJKA PETROVIĆA Posle Ive Andrića najviše dobrih pripovedaka u 19. veku napisao je Veljko Petrović. Ipak, postoji situacija zapostavljenosti i zaboravljenosti, izvestan književni hendikep, mlaka recepcija, koja upravo možda i izvire iz njegovih tvoračkih prednosti. Tumači naglašavaju:

•

visoki artizam i složenost konstruktivnog postupka,

•

prikrivene intertekstualne kontakte i inverziju znanih sižea kao strategiju tog postupka,

•

instinkt ekspresionističke poetike kojim se taj postupak u srećnim trenucima otima iz epigonskog realističkog zagrljaja

Njegova pripovedna umetnost je široka i neprekinuta u dugom nizu godina, u svom prostranom hronotopu i tematskom nedogledu, kao da upravo svojom impresivnom nesvodljivošću dezorjentiše i obeshrabruje današnjeg čitaoca. Enciklopedizam – ako nie aleksandrijski, borhesovski – kao da danas samo napominje preživele pretenzije realista na ulogu sekretara istorije. Nema sumnje da je malo ko sačinio književnu panoramu našeg sveta kakvu nam raskriljuje proza Veljka Petrovića. Dao je više imena, više staleža, više vrsta osećanja, nego ijedan naš pripovedač, kao i širu sliku duševnih stanja ljudi u svim vrstama briga i položaja, i strasti, i taština. SREDINE: od Vojvođanskih gradova i sela do Bosne Srbije, Fruške gore, od Pešte do Sarajeva, od Hrvatske preko Mitrovice do Beograda i Niša, Francuske, Švajcarske, Rima; od atmosfere Ugarskih vremena i herojskih godina prvog rata do onako razvlasnog i teško odredljivog, ali dubokog i odlučnog previranja međuratnog, poratno doba; od usnulih palanki i dalekih salaša do olovne urbane sredine novog grada; LIKOVI: od graždana, učitelja, sveštenika, đaka, studenata, profesora, advokata, ratnika, oficira; od blagopristojnih lica do ubica i lovokradaca; pisao tolikoe sudbine, naslikao je tolike tipove, opevao i ožalio tolike i nezaboravne devojke i žene. PREKODIRANOST: verzija koja bi prikazani svet preimenovala u kreaciju osobenog imaginarnog sveta, iz današnje perspektive, koja se pomera sa zadatog na stvoreno, sa percepcije i opservacije na invenciju, sa svedočenja na konstrukciju, stvaraju se preduslovi za plodnije, pa i primerenije čitanje njegove novelistike. Treba se pitati o vizuelnoj i verbalnoj mašti, raznolikoj tvoračkoj snazi i raznolikosti konstruktivnog umeća. Prisnost sa patriotskim i socijalnim tradicijama srpske književnosti u Vojvodini, i posebno, s nacionalnim i političkim težnjama Tihomira Ostojića i Vase Stajića obeležila je u godinama pred I svetski rat ne samo publicistiku nego i njegovo književno delo, u:

146

•

sigurno ambijentiranom društvenom dekoru i lokalnim bojama,

•

uz spontanu i samoniklu anticipaciju tzv. socijalne literature desetak godina pre njene objave,

•

pregnuće složenijeg psihološkog pronicanja gradskog čoveka koje nadmašuje skučenost domaćeg etičkog zapećka.

Ipak on je češće rešavao ne književno estetske probleme nego druge vrste, ipak mu književnost nije bila sredstvo političke borbe. Srećom, nadliterarni motivacijski zamah živog, modernog, pametnog nacionalizma, tj. humane ali idealističke nacionalne i socijalne patetike nije striktno funkcionalizovao glavni ton njegove novelistike. Ipak je više artist nego ideolog. I da je hteo, nije mogao da stvaralačke pobude podredi utilitarno delatnim. Bunja i Salašar i danas stoje uprkos što su se izgubili socijalni povodi i nastojanja. TEME: •odnarođavanje i degeneracija gornjeg sloja građanstva u Vojvodini; •veza sa zemljom i selom kao zalog moralnog zdravlja i nacionalnog opstanka; •antejski oslon duha o tle; •objave i probražaji erotskog; •čudesa prirode; •primeri i prizori veličine i stradalništva u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje; •odnos prečanskog i beogradskog sveta;

Pripovetke nije sputavao žanrovskim i poetičkim ograničenjima slike ili isečka iz posebnih sredina i atmosfera, jer to sve biva tek povod i okvir univerzalnijem poetskom i psihološkom sagledavanju ljudskih situacija i sudbina. On istražuje ljudske sudbine zadivljen pred njenim licem unutar prostora antropološkog iskustva bola bez nade, u pojedinim pričama. Najbolje među njima hvataju u laži normativističko poimanje i upražnjavanje moralne ispravnosti. Blizak D.H. Lorensu po: vitalističkom viđenju stvarnosti, koje ne isključuje ni afinitet za njene brutalističke manifestacije, obuzetost histerijom nagonskog i erotskog, otpor predrasudama u tumačenju i vrednovanju ljudske sreće. Ipak, njegova interpretacija sveta i čoveka ne ide predaleko ni u stavu ni u izrazu, a nameće se pre svega punoćom i vedrim tonom. Retko zaviruje u podsvesno i iracionalno, u mrak skrivene, obrnute i prećutkivane strane, usled žanrovskih konvencija novinske priče, kojoj je verno i izdašno služio, a koja svojom podrazumevanom prozirnošću i nije najpogodnija forma za dubinska istraživanja sveta, psihe i jezika. Retko je i oprezno stavljao na kocku svoju dvosmislenu reputaciju pisca zainteresovanog pretežno za svesne, voljne etičke manifestacije, koji postupke svojih junaka objašnjava spoljašnjim, socijalnim činiocima, odgojem, običajima, temperamentom i karakterom. POETIKA PROSTORA I LIKOVA: jednako poznaje stvarnost i rečnik svih uzrasta i zanimanja, oba pola, mirskog i crkvenog sveta, vojske i civilstva, lova i vinarstva, njive i tora, polja išume, ravnice i planine, prirode i kulture. Njegov imaginativni svet preuzima iz empirijskog i nedogledan niz univerzalnih, ponovljivih fenomena. Živi repertoar prirode i životinja, nepomenuti predeli i bića, čini poetiku prostora njegove proze izuzetno razuđenom, naseljenom i gustom. Slično obilje nijansi i preliva odlikuje i percepciju ljudskog sveta: kadrirao je

147

toliko fizionomija, očiju, pokreta, glasova, načina hoda i držanja, duševnih stanja i promena u njima. Samo tajnu ženstva i materinstva odgonetao je u širokom spektru kakav je retko ko domašio. JEZIK I STIL: velika jezička invencija  uvek izraz događaja preobraća u događaj izraza – njegov iskaz pokazuje pre svojstvo i dejstvo poetske slike nego sračunatost duhovitog obrta. On nije zabavljač nego stvaralac. Jezičko-stilsko bogatstvo i invencija objavljuju se u širokim sintaksičkim zamasima opsesivno-meditativnih uzleta i tananim anatomskim česticama izraza. Nepredvidv je u morfostilističkim i frazeološkim pomeranjima i čudesnim semantičko-ekspresivnim probojima... Deminutivi su signali velikih nijansi, ili glagol krhati. Njegova optika preobražava sve čega se dotakne u širokoj igri metamorfoza. VITALITET I VIRTUOZITET: svojstva koja retko idu zajedno, ključno su i integralno obeležje njegove proze, koje se ukazuje kako u estetskoj transpoziciji predmetne, animalne, i floralne šarolikosti i punoće sveta, tako i u antropološko-simboličnoj interpretaciji ljudske prirode i međuljudskih odnosa. Njemu više odgovara poetska deskripcija spoljašnjih manifestacija unutrašnjeg života negoli potanko raščlanjavanje njegovih izvorišta i tokova u psihološkom ključu. S Nabokovim deli nenadmašan dar za detalj i čudesnu, igru i preobražavalačku percepciju. -------------------------------------------------------------------------------------------

DERETIĆ: Jedini književnik svoje generacije koji je prebrodio ratove i nastavio da stvara. Bio je plodan i raznovrstan pisac, pesnik, publicista, književni i likovni kritičar, istoričar umetnosti i pripovedač. Bio upravnik Narodnog muzeja, radio u diplomatiji, bio u Banjičkom logoru. Najpre se pročuo kao pesnik rodoljubive poezije. 1902. Skerlić je i u njemu pored Šantića video obnovitelje ove vrste. Petrović je pevao čovekovu iskonsku, mitsku vezanost za zemlju. Drevni mit o Anteju koji snagu crpi iz zemlje kod njega je dobio specifičnu nacionalni-rodoljubivu interpretaciju. Soneo je nove misli, ali je formalno ostao u tradicionalnim okvirima. Kao pripovedač zauzima istaknuto mesto. Prvu pripovetku objavio je 1905. a najpoznatiju Bunja 1909. Do I rata imao je spremne dve zbirke koje su izašle tek posle oslobođenja: Bunja i drugi iz Ravangrada i Varljivo proleće, obe 1921. posle toga sledi niz zbirki pripovedaka: Pomerene savesti (1922), Izdanci iz opaljena grma (1932), Prepelica u ruci i druge slične pripovetke (1948) i Dah života (1964)... TEMATIKA: tematski i regionalno najraznovsniji naš pripovedač ovog perioda. Osim Vojvodine koju je najviše prikazivao, obuhvatao je i Bosnu, Srbiju, Beograd, slikajući ličnosti raznih socijalnih slojeva i etničke pripadnosti: Srba, Mađare, Bunjevce, Hrvate, Slovake, muslimane, Nemce... u različitim vremenima: do I rata, rat i izbeglištvo, međuratna stvarnost, život u Beogradu pod okupacijom. Ovome treba dodati i čitav niz poipovedaka čiji su junaci deca i životinje, ili samo životinje. OSNOVNO OSEĆANJE: duboka vezanost za zemlju. Čovek je ponikao iz zemlje i pripada joj kako u životu tako i u smrti, a tako razmišlja Sremac u pripovetki Zemlja, koja u izvesnom smislu ima programski karakter. RAVNICA – ima isto značenje kao mora kod Ćipika, ili Planina kod Kočića – rodno tlo na kojem čovek stoji čvrsto, obema nogama, nepokolebljiv i moćan, kao Baća Babijan iz pripovetke Salašar.

148

Petrović uvek sa simpatijama gleda na život čoveka u njegovoj prirodnoj sredini, bez realističke nostalgije za starim dobrim vremenima. Prikazao je postojanost seljaka, ali i tegobe, ekonomsko izrabljivanje i revolt. Takođe, slikao je i tragične induvidualne sudbine, strasti na selu uvek povezane s nasiljem (kako gospoda zavodi lepe seljanke). Nasuprot tome, u tamnim, sumornim bojama prikazao vojvođansko građansko društvo pre i posle I svetskog rata, iskorenjenost i odnarođavanje inteligencije, propadanje viših slojeva. U više navrata pisao je o tragičnoj sudbini seljačke dece koja su bačena u stvarnost modernog grada, gde se ne mogu snaći – Bunja: povest o čoveku bez korena. Njen junak, dr Stipe Paštrović, Bunjevac, posle materijalnog i psihičkog sloma o svom udesu govori ovako: Ja sam pšenica koju su preneli u staklenu baštu. Moloh – je suprotnog značenja, i daje i negativne aspekte vezanosti za zemlju. Uspešni svetski naučnik po povratku u rodno mesto tone u banalnom i sivom životu, bez ambicija i ciljeva. Zemlja je mitsko čudovište Moloh koje jede decu. Dekadencija grđanskog društva i izgubljenost pojedinca dati su u mnogim drugim pripovetkama – Maturski sastanak, Fedor, Mikošićeve sirene... Takođe je u tamnim bojama zahvatio još jedan vojvođanski životni aspekt: život u bogatim manastirima, sit, prazan i dosadan, s dugim pijankama u kojima učestvuju kaluđeri i gospoda iz grada, s glupim i bezdušnim šalama na račun povređenih. IPAK, NIKADA PESIMISTA: slikanje raspadanja građanskog društva nikada ne ide do beznađa pa se po tome razlikuje od svoje generacije. Uvek postoji mogućnost povratka pravom životu ili mogućnost da se takvim životom živi uprkos okolnostima što čoveka sputavaju. Poput Matavulja, on veruje u životnu snagu, a slično Ćipiku slika ljubav bez patrijarhalnih predrasuda, bez sentimentalnosti i idiličnosti, kao prirodni nagon koji nikakva sila ne može zaustaviti. KULT OBIČNOG ČOVEKA: prirodnost i sponatanost, jer je nenačet uticajima kulture i modernog života. Najplemenitiji i najmoralniji su oni koji postupaju onako kako priodna dobrota uči, kao anonimni vojnik iz pripovetke Ni imena mu ne znam. Pripovetke iz I rata uglavnom govore o veličini malih ljudi koji čine podvige, bez ikakve želje da budu heroji i bez svesti o vrednosti učinjenog. RAT: sudbinu čoveka u ratu daje bez ikakvih nacionalnih i političkih isključivosti, pokazujući simpatije i prema neprijateljskim vojnicima. U vreme Okupacije prikazivao je skromne i požrvovane ljude, koji pomažu oslobodilački pokret, iako u njega nisu neposredno uključeni, ili se žrtvuju za pravednu stvar kada ih okolnosti na to primoraju. Prepelica u ruci je takva pripovetka, a ovde se otkriva i kao pripovedač koji ima ljubavi i za slikanje životinja – saglasnost koja postoji između čoveka i životinje u okupacijskoj hladnoj noći. ŽIVOTINJE: oplemenjene su poezijom i romantikom, pune su lepote i gracije, njihov život je sav u znaku nagona, sav ponesen egzaltacijom plahe krvi, i otuda su bliske detinjstvu i mladosti čoveka. Petrović se nadovezuje na tradiciju srpske pripovetke XIX veka. Po ambijentu koji prikazuje najbliži su mu Ignjatović i Sremac, a po doživljaju stvarnosti najbliži mu je Matavulj, iz zrelog perioda. Tematski je proširio pripovetku i oslobodio je regionalizama, folklorizama, socijalne periferije – u sve o čemu je pisao unosio je poglede modernog čoveka koji nikada nije izgubio živu vezu s narodom. Manje se oslanjao na psihologiju i psihoanalizu u slikanju čoveka, a više je davao voljne, svesne manifestacije ličnosti. Postupke junaka objašnjavao je spoljašnjim, socijalnim činiocima, odgojem, običajima, uticajem sredine, ali nije zapostavljao važnost karaktera i temperament.

149

PRIPOVEDANJE: usmerenost na živu, izgovorenu reč, bilo da je govor upravan ili ne. Pričanje je često propraćeno refleksijama o razvoju, prilikama, opisima sredine i vremena koji oblikuju junakovu ličnost. Kompozicijski voli paralelizme i kontraste, jer je težio da u svemu pronađe znake istovetnosti svega što živi, ali i znake suprotnosti tome. Ekonomija u izradi, unutarnje jedinstvo, skladnost...

ISIDORA SEKULIĆ

(1877 - 1958) Umetnost je okrenuta večitim problemima ljudske egzistencije, umetničko delo ne može da bude od praktične koristi u rešavanju aktuelnih problema.

DERETIĆ: Prva velika žena srpske književnosti i jedan od najznačajnijih i najosobenijih naših pisaca u XX stoleću. Književno se razvijala sporo. Njena sabrana dela sadrže 12 knjiga. Do I svetskog rata izišle su dve knjige Saputnici (1913) i Pisma iz Norveške (1914), kojima se pojavila kao zreo pisac. Objavila je 4 knjige narativne proze: roman Đakon Bogorodičine crkve (1920), i zbirke pripovedaka Iz prošlosti (1919); Hronika palanačkog groblja I-II (1940, 1958) i Zapisi o mom narodu (1948). Još plodniji je njen rad na kritici i esejistici. Njen svet čine knjige, književnost, kultura uopšte, neno obrazovanje je humanističko u smislu u kojem se ono tumači u Srednjoj Evropi, u zemljama poglavito pod uticajem nemačke tradicije; ono obuhvata latinsku antiku i evropsku kulturu od renesanse do našeg vremena. LIRSKO-MEDITATIVNA PROZA:

Saputnici: zbirka impresionističkih crtica, skica i zapisa. Teme su opšteg karaktera, što se vidi i u naslovima. Po stavu i postupku knjiga je izrazito subjektivna. Misli i aforizmi o opštim temama čine glavni tok, a usklađeni su s određenom ličnom situacijom i subjektivnim raspoloženjem pisca. Stil je virtuozan i Matoš ga je nazvao ples reči. Ipak, knjiga ima malo neposrednosti, malo osećanja, ona je sva u znaku intelektualnih samoanaliza i aforističkih uoopštavanja, bez veće dubine i originalnosti. Njen briljantni, bizarni stil, u svoje vreme izazvao je čuđenje, a danas pre svega deluje hladno.

Pisma iz Norveške: oslobađanje od egzaltiranog subjektivizma i okretanje svetu izvan sebe. Poetski doživljaj surove norveška prirode čini osnovu knjige. Isidoru privlači ono što je iskonsko, uzvišeno, tragično i groteskno u prirodi. Nju više privlači sever od juga, gorostasne planine više od valovitih pejzaža ili širina ravničarskih predela. Slike krajeva kroz koje prolazi udružene s razmišljanjima o ljudima i njihovom životu, o neraskidivoj povezanosti prirode i ljudske sudbine. Zapažanja o ljudima, etičkom karakteru naroda, o istoriji i kulturi su oštroumna. Više putopisni esej o zemlji nego putopisni izveštaj.

PRIPOVETKE:

150

Teme iz života vojvođanskog građanskog staleža, s posebnim osvrtom na sudbinu malovaroških porodica. Većina njenih pripovedaka predstavlja neku vrstu porodične sage, što se vidi i po naslovima koji su često prezimena. Isidora se najviše bavi propadanjem, te moralnim i biološkim izrođavanjem uglednih i bogatih porodica. Propadanje je tu neizbežno i strahovito brzo. Fatumom prolaznosti i naročito je obelažena najena najbolja zbirka Hronika palanačkog groblja, gde svih sedam pripovedaka predstavljaju male romane. Perspektiva iz koje su date sudbine originalna je i simbolična. Sve pripovetke počinju na isti način – opisom zapuštenog groba junaka, a u Gospa Noli, opisom svih drugih ličnosti. To je početak posle kraja, od groba a ne kolevke: saznanje da su oni o kojima se radi odavno mrtvi neprestano lebdi nad celom pripovetkom, dajući joj fatalistički i melanholičan prizvuk. Isidora obično bira snažne i prekaljene ličnosti, ali opet se bilans njihove sudbine završava na isti način: porazom koji prethodi smrti, zatiranjem imena, zaboravom koji pada na sve. Porodični fatum dobija ponekad i nacionalnu dimenziju. – Gospa Nola. POSTUPAK: esejistički, naratvini eseji, studije palanačkih karaktera i palanačkog mentaliteta. Okosnica je hroničarska, ali je izlaganje dato u asocijativnom ključu. Preovlađuje psihološki pristup u slikanju likova, ali u najboljim Isidora je umela da ga sjedini sa sociološkim podacima i dagleda ličnosti u vezi sa prilikama date sredine i vremena. Takođe, u pripovetkama živi jedan kolektivni lika palanke, jer inošenje istorije junaka često podrazumeva i mišljenje javnog mnjenja, šta se pričalo i mislilo o pojedinim slučajevima u palanci... glas pripovedača meša se sa istaknutijim glasovima javnog mišljenja, kao da postaje jedan od njih, najaktivniji ali ne sasvim izdvojen. ESEJI: Osnovna forma njenog dela, jer njemu teže svi ostali žanrovi kojima se bavila. Pisala je o svemu u velikoj raznovrsnosti tema koje se tiču umetnosti uopšte, u kojoj je videla najviši izraz duhovnosti, jedini oblik delatnosti u kojem čovek može nadrasti ograničenost lične egzistencije. Umetnost je za isidoru u osnovi religiozna i tragična, a veliki umetnici svoju izuzetnost plaćaju nedaćama koje trpe u životu. U umetnosti je tražila, pored mističkog i iracionalnog, i više racionalne i pozitivne težnje: slobodu, moral i jezik, u kojima je videla tri najviše lljudske vrednosti. Njen jezički ideal je romantičarski, vukovski – autentični jezik je samo onaj kojim narod govori i stvara. U kritikama i esejima bila je više tumač, nego književni sudija. Smatrala je da je autentična kritika uvek više interpretacija nego presuda i bila je blagonaklona u označavanju nečijih grešaka. Njena stvarna snaga je intrepretacijama koje su manje zasnovane na naučnom proučavanju i

književnoj analizi a više slobodno,

asocijativno nizanje misli, zapažanja, slika i primera, pri čemu su pisac i knjiga više povod nego pravi predmet, jer u onome što ona govori nije najvažniji predmet o kome govori, nego ličnost interpretatora, njegove ideje i stil.

SKERLIĆ: SAPUTNICI, 1913: povezuje se sa Milicom Janković i D. Marković kao pripadnicama iste književne genracije. Saputnici, su mu prvo izazivali ČUĐENJE (koje je i jedna vrsta priznanja) – početnica iz Vojvodine pojavljuje se kao izgrađen pisac sa književnim stilom i koja ume da piše o najtežim problemima duha i duše i to besprekornim beogradskim stilom. Skerlić: vazda ideal umetničke iskrenosti, objektivnosti i društvenog angažmana.

151

Radi se o knjizi skroz ličnoj, u potpunosti subjektivnoj, deo je ekspozicije ženske iskrenosti, osobine žena koje pišu. Ali nju ne treba shvatati kao morlanu autobiografiju, iako Isidora ima vrlo razvijeu moć introspekcije i često daje detaljne psihološke ili fiziološke analize stanja svoje svesti – apstraktni naslovi sastava. Čak i u OPISIMA, priroda je viđena kao ogledalo svesti. MANIJA ZA ANALIZOM (Glavobolja - patologija, naturalizam), kao da ona ne zna za meru u samoposmatranju i da tu sposobnosti zloupotrebljava – LITERARNI EGOIZAM. INTELEKTUALNI TIP - u čistom intelektualizmu nalazi se njena snaga ličnosti i slabost pisca. Suviše je intelektualizovana čitanjem i umovanjem, ona gubi moć pravog pisca da pojave prime neposredno (kako nas tehnika može sjebati, ili zašto škole razaraju talente) – literarno posredovana ličnost. Između nje i života uvek stoji zid od knjiga. Ona PRAVI literaturu (oseća se traženo i usiljeno u tome). Njena literatura je POSREDNA (bolje: posredovana). U svemu ovome, Isidora ostaje van pojave Naivnih snobova – sve neobične stvari o kojima govori ona JESTE doživela, ali način na koji ih otkriva ukazuje na sumnju u iskrenost pisca čija je druga priroda literatura. Ni vreme kada se delo pojavilo – balkanski ratovi – nije vreme u kome bi se neko posebno zanimao za neurastenične krize, obrtanja jednog malog ja i aristokratskog ispredanja fraza – neumesnost dela u istorijskom kontekstu. SADRŽINA, DUH I TON knjige su u književnoj egzotici, simbolizmu ideja, atrofiji sećanja, paralizi volje. Isidora zna da piše, ali i u tome preteruje – gomila usiljene reči i preterane figure radi stilističkog efekta. --------------------------------------------------------------------------------MANOJLOVIĆ: Spoljašnja forma knjige otkriva da jedva ima pripovedanja, sižea; događaji su sporedni, a glavne su filizofske i lirske ispovesti i razmišljanja koje oni povlače. Priče liče na niz portreta, varijacija koje čine jedno lice: DUŠEVNI PEJZAŽI pisca. Otkrivaju panteističu vezu s prirodom u kojoj se ona ogleda. Srdačni način jednak za pristup najvažnijim temama i najsitnijim pojedinostima (pauk, kristal ili šahovska figura imaju svoju sudbinu tajanstveno povezanu sa našom) – SENTIMENTALNO PANTEISTIČKO SAOSEĆANJE. Večito skeptičko ZAŠTO? Nije kod nje uvek i samo usmereno ka unutra: Pitanje je poema otadžbinske ljubavi, Mučenje stvara polubogovsku ničeovsku figuru, Umor o slovačkom profesoru kojeg je slomio život. Sjajna erudicija, duboka misaonost, izuzetna duhovna kultura i jezik – kao stilista, Isidora označava novu etapu u našoj pismenosti. I on ne želi da prefinjena i nerealna intelektualnost i veristika u nas postanu nešto opšte, iako pozdravlja njenu književnu osobenost.

VIDAKOVIĆ: Ako sadržina ponekad podbaci, stil uvek ostaje na visini. On je čist, uravnotežen, skladan i ličan.

• SAMOĆA: tišina sobe, šahovski problem čije rešavanje povlači razmišljanje o suštini stvari i samosvesti čoveka. I kao pisac retko se ustručava da direktno progovori o svom unutrašnjem životu koga očevidno ne smatra srećnim: njoj nedostaje oponent, otuda potreba za stalnim preispitivanjem: Dosadna mi je i misao i pobeda u samoći. Dijalektika samoće u atmosferi omore: nema kretanja, dimanzija vremena takođe nestaje, a čoveka muče poznate i bliske stvari. Krajnja i apsolutna samoća je smrt – tek ona prekida sve veze tela, srca i uma – čovek koji umire shvata da je (bio) večito sam, i tada odbacuje sve, jer mu ništa više ne može pomoći da živi. PRIPOVEDANJE: čest odmak aktuelnog pripovedača prema pripovedanome – vremenu u kom je ona sama bila dete (predmet pripovedanja), gde uvodi sve svoje poetske teme. Priča je

152

sva iz takvih preloma: predstavljanje dečijeg sveta isprekidano je komentarima tog ostarelog Ja o samom sebi. Doživljajno ja = pripovedni oblik teksta. •MRAK: muzička himna zalazećem suncu. Tišina sutona opet donosi razmišljanja o neizbežnoj samoći.

•KRUG: sve je u krugu, pa i čovek koji ne može izvan njegovih ivica. Sva životna zadovoljstva prikazana su kao

zamke koje čoveka uvode u kavez kružnice, krug je kazna i za svekoliku taštinu, i za samoljublje voljenog čoveka kome se obraća: I od toga doba sve češće zastaješ na jednom istom mestu, jer ti se dopada da svetliš, i od toga doba se STEŽE KRUG OKO TEBE, JER SI POŽELEO DA TE LJUDI VOLE – (seti se Crnjanskog). Uvek prisutna svest o tome da izvan kruga postoji PROSTOR koji je nedostižan: odnos ljudskih težnji i mogućnosti. Ni pisac ne može van njega – njen krug je ona sama, njena ličnost, misli, osećanje koji je neminovno fokusiraju. Pokušava da izađe van sebe/njega opisujući ga spolj, ne mešajući ga sa sobom, ali se u sebe uvek vraća, bez snage da se razdeli. •BURE: prerano razvijena svest deteta o prolaznosti. •ČEŽNJA: nejasne misli o religijskim polovima. Možda njena naklonost Satani treba da otkrije priklanjanje

grešnom, ovozemaljskom koje kao takvo utvrđuje sam njen racio. I Satana me zatim spusti, i nestade ga, i prođe lepi san pakla. – iskušenje? •UMOR: krvava pripovetka umornog Čoveka, profesora fizike, Slovaka: Moja je kuća dom bez ljubavi, ostrvo

isušenih života. Umorilo nam se nadanje, umorilo nam se plakanje. Niti se molimo Bogu, niti hulimo Boga. Precizno filozofsko razdeljavanje značenja reči (dosada –rezignacija - umor). •PITANJE: priča s vojnikom – u srcu otadžbine nema ljubavi ni pravde – ništa nas ne boli – crno. •LIGTURIJA: čista lirika, pejzaš sasvim subjektivistički povezan da nekim stalnim temama – starost, smrt

propadljivost. Isto i •GLEČER: pripovedni esejizam, intimizam, fragmentarnost. •RASTANAK: njaviše izgleda otvoreno biografski, ne-lepa pametna žena. Dijalog smenjuje objektivna autorska

naracija. PISMA IZ NORVEŠKE (1914): Prava putopisna forma (obavezuje na objektivnost i vernost istorijski – stvara uspelu poetsku viziju - ekspresioniz) iz koje se može saznati mnogo o geopolitičkom položaju Norveške (savazi sa Danskom i Švedskom, podudarnost nacionalne sudbine), ali i o samoj Isidori, njenom moralu i duhovnom životu. Vremenske odrednice nisu sasvim precizne; o samom trenutku saznaje se više iz teksta. Pisma započinju uvodom u stilskom ključu bajke: Živeo je u staro vreme jedan kralj..., što je zapravo mitološka uvodnica u Norvešku, čitavu viđenu kao neko antropomorfno biće čiji su razgolićeni fjordovi okrenuti živci te zemlje.

Socijalno-kulturološka

uslovljenost:

neuobičajen

način

prilaženje

diktira

sasvim

drugačiju

svakodnevnu uličnu komunikaciju. Drugačiji je doživljaj prostora i odnos prema ljudima koji karakteriše prvenstveno bezuslovno poverenje (nema krađa, letnjikovci se ostavljaju otključani). FORMA PRIPOVEDANJA: autorska naracija – često se smenjuje s fiktivnim dijalogom u kome se autor razotkriva pričajući sa nepoznatim. Tada posebno postoji utisak epistolarne forme. Slike jakog kolorita, idu u ekpresionizam (crveno).

153

Podudarnost postoji između čovečije prirode i prirode same – PANTEISTIČKO prilaženje pejzažu – zemlja kamena. Leda i tuge odgovara joj zato što volim muku i anatemu. Volim kad USPROPNICE TREBA SKAKATI ZA SVAKU MRVICU ŽIVOTA... upor. sa samomučenjem iz Glavobolje. Uticaj prirode na individualan karakter i celo nacionalno biće: Toliko je priroda u ovoj zemlji i po lepoti i po strahoti i po snazi SUPERIORNA nad ljudima, da je sva važnost i interesantnost norveške prošlosti VIŠE SUDBINA KRAJA NEGO SUDBINA NARODA. Ekstremi prirode  ektremi duše. Nacionalni principi slični su srpskim: Norvežani su prerano postali evropski kulturni, brže individualci nego narodnjaci. MRAČNA ŠUMA  alegorija celog norveškog života. ZIMA  čitanje i sviranje su omiljene zabave. To povlačenje u sebe razlog je mnogim čudnovatim pojavama i izvor te posebne, samo skandinavske neiscrpne tuge. NO MORE HEROES: Isidorina svest o različitosti – u nama je urođena potreba za herojima i njihovom obožavanju. I ljudi čije su zasluge nesumnjivo velike ostaju ljudi za dlaku iznad drugih. EKONOMSKO-SOCIJALNE POJAVE: stare devojke je nešto što Isidoru i samu veoma zanima. Usamljenost čini da se drugi ljudi vole, jer se tako retko viđaju. Norvežanin stoji u samoj sredini PROBLEMA SAMOĆE. U njoj ima neka tuga koja isisava radnu snagu i tera čoveka u ludilo. EPILOG: u haosu elementarnih sila nikad nema smrti. Baš kao što i u inerciji večite materije nikada nema smrti.

S. VELMAR – JANKOVIĆ: Opsesivna tema – melanholičan i silan doživljaj prolaznosti. Isidora je moderan pisac zato što se bavi osećajem nesigurnosti karakterističnim za savršenog čoveka. Telesni doživljaj smrti... Bergman: Ja ne, ali moje telo se plaši... Njenu prozu obeležava prividan psihološki paradoks – duboko je volela život, ali se ozbiljno i smireno bavila mišlju o smrti. U tom doživljaju ima nečeg materijalnog i čulnog: strah tela od budućeg nestajanja; u naporu da se odbrani od toga, život pokušava da se ispuni, a vreme – konstanta – prolazi, bez obzira na napore i iluzije. Najpotpunije moguće (samo)ostvarenje u životu je pokušaj da se shvati sva njegova složenost, veliki napori i samoodricanje sve ovo zavisi od individualnih snaga – zato su njeni junaci jaki, zato bira Norvešku. Kao umetnik, u Saputnicima i Pismima iz Norveške, sledila je vlastitu orijentaciju, odbijajući da prihvati Skerlićev ideal literature prilagođene nacionalnim interesima. U eseju i kritičkom radu, pak, neposrednije je osećala dužnost prema zajednici i otuda kolebljivost u iskazima o dekorativnoj književnosti??? ------------------------------------------TIHOMIR BRAJOVIĆ: ISIDORA SEKULIĆ ILI ČEŽNJA ZA IZLASKOM IZ KRUGA Isidora Sekulić predstavlja zasebnu, izdvojenu figuru u istoriji srpske književnosti. Ta zasebnost obeležila je već i pojavu Saputnika, 1913. godine, jer to je bio jedan od nazapaženihih debija u novijoj našoj književnosti. SKERLIĆ je imao laskava zapažanja, ali je osporio značaj knjige sa stanovišta utulitarističko-naprednjačkog

154

ocenjivanja. MATOŠ je, kao veliki Skerlićev oponent, ipak bolje pronikao u suštinu dela primećujući zajedništvo kulta romantike, pesimizma i patriotizma, koji je veže za sesnike srpske moderne. PUKOTINA: Otvorila se ne oko estetskih nego oko generičkih, rodovskih odlika Isidorinog stila. Matoš je bio veoma zbunjen jer je mislio da se iza pseudonima krije muški pisac. Sličnu pometnju u odnosu na tradicijsko-konvencionalne predstave o svojstvima ženskog pisanja imao je i Skerlić. To je odraz kulturoliških posledica promene odnosa među polovima u vreme pojave modernizma, a ne inherentnih obeležja ženskog i muškog pisma. Isidora je u književnost

ušla

besprimernim

ulaženjem

mušku

teritoriju,

zauzimanjem

muških

poseda

prisvajanjem muških povlastica. Ne volim ja što sam žena i ... najviše bih volela da sam riba u Sredozemnom moru – ova fantazma otkriva njenu snažnu teskobu od života u stegama socijalnih i kuturoloških stereotipa i zadatosti, pre svega, a potom i žudnju za slobodom. Tu se pomalja jedan svekoliko samozatajni modernistički senzibilitet, ona naročita, ultimativna osećajnost koja se nezatomljivo opire kanonima i konvencijama, a individualnu doživljajnost i vizuru vidi kao meru autentičnosti, i u krajnjoj liniji, istinitosti stvari. Saputnici kao delo ispostavljaju dvosmisleno i dvogubo ustrojstvo koje na površini pokazuje sklad, sređenost i pristajanje uz konvencije, a odmah ispod toga dozvoljava da se nasluti opiranje kanonima i običajima, rvanje sa zadatostima i samoraspoznavanje u različitosti i nesvodivosti. Kulturološke razlike bile su represivne za Isidoru koja je bila mnogo bliža današnjem liku emancipovane intelektualke, nego ondašnjem balkanskom modelu pasivne ženske prirode. Tek kada se ima u vidu ova magistralna AMBIVALENCIJA IZMEĐU SPOLJAŠNJE SABRANOSTI I UNITRAŠNJE KRHKOSTI, koja vodi ka kreativnom središtu njene ličnosti, mogu se razumeti reči upućene Milanu Ćurčinu: Treba dakle da dođe nešto eruptivno da me digne ili odnese. Pa i to je kadgod slabo. Ja imam ludačku glavu, volim bankrotstvo, neuspehe i ruševine, i merenje snage na novim počecima... Danas njena prva knjiga izgleda previše sentimentalno-melodramatski obojena, ali u u svojim redovima skriva dublje strukturalne znakove jedne umetnosti, koja će se opsesivno razvijati oko vlastitog doživljanog i misaonog jezgra. Otuda u AUTOFIKCIONALNOJ PROZI Saputnika i njenoj ophrvanosti samoćom može se prepoznati upravo otpor provincijalno-palanačkom duhu i prostoru, sasvim rasaznatljiv, iako diskretno ocrtan, u pasažima kao u SAMOĆI: ...za kolima se razmotava oblak suhe i sitne prašine, i zasipa kuće... i davi baštice sede i otrcane prvincijalne varošice. MEDITATIVNA JUNAKINJA u ČEŽNJI tvdi: Ja sam iz zemlje gde niko ne stanuje... Ja sam iz zemlje čežnje gde je večnost vatre i žeđi, iz zemlje tihe tuge gde je najveću radost život uzeo... i to valja čitati kao fantazmatsko naličje istog poriva, dovedenog do dimenzija narativno-diskursnog manira, koji je Skerlić posmatrao kao zloupotrebu stila. Ako Saputnike čitamo kao niz labavih poglavlja iste ispovedno-meditativne povesti čija (neo)romantičarski nastrojena junakinja pati i snatri, posmatra i zamišlja, grca u zanosu i lamentaciji, suprotstavljajući neprestance svoju unutrašnju stvarnost nezadovoljavajućoj spoljašnjoj realnosti, mereći pustoš svakodnevice izuzetnosšću svog idealnog ljubavnika – koji ima kosmološke dimenzije (asocira na Andrićevu Jelenu, ženu koje nema, kao simbolično svetlosno biće), onda se otvara složeno interpretativno polje koje nas izvodi na prostor širi od pukih pitanja stila ili sentimenta. FIKTIVNI SAGOVORNIK I BIĆE ZA KOJIM SE ČEZNE: nije biće svetlosti i prirodnog sklada, ne svojim najvećim delom: Jer u tebi ima i bolesti i grobova i zmja i draži od užasa. Ima i onih veselih pogreba kad se sahranjuju strasti mahnitig temperamenta, i ima onih tužnih opela kad crne mumakaze počnu da gase kandila i sveće... pažnja se svraća na negaciju svih negacija i mrak teškog odricanja, na prijemčivost za eminentno

155

modernističke porive pobune i poricanja zadatosti, isto što se nalazi i u prepisci u vezi sa ruševinama i merenju snage na novim počecima. Saputnici se moraju posmatrati kao osobeno mnoštvo meštovitog žanra u kojem se prepliću i stapaju liričnost i refleksivnost, narativnost i meditativnost, konkretna opservacija i krajnja simboličnost, a difuzno naznačeni junaci poprimaju obličja i dimenzije reflektujućih figura što u jednom sveobuhvatno autofikcionalnom zahvatu odražavaju apokrifne, prikrivene sadržaje autorove samosvesti. KOMPOZICIJA SAPUTNIKA: slobodno shvaćena realizacija kontrapunktskog načela:

prozne celine u obliku samo(raz)govora, odnosno solilokvija meditativne junakinje (Bure, Samoća, Umor);

obraćanja fikcionalnom sagovorniku-ljubavniku (Čežnja, Tuga);

proze u kojima progovara fiktivni muški glas (Nostalgja).

Celu njenu knjiga prožima neoromantičko-modernistički revolt. Ne dodirujući nihilističko područje disovskog tipa,

deklarativni

demonizam meditativne

junakinje ovde

uspostavlja

kao

neoromantičarsko-

modernistički topos, figurativno drugo lice pobune protiv oveštalog reda, one pobune koja nije ultimativna i ništiteljska, nego paradoksalna pobuna u ime prizivanog ideala, jednog još-nepostojećeg, vizionarno višeg, sveobuhvatnog reda, i stoga se izražava kontrapunktskom složenošću u kojoj iskrsavaju slike osvećene čežnje bez nadanja i verovanja, čežnje dragog kamena koji je suza i vatra u isti mah. PALANKA: Pisma iz Norveške ponavljaju i variraju veliku i osnovnu njenu temu opiranja duhu i prostoru provincije, istina diskretno i posredno kao odblesak, odnosno u vidu motivskog negativa fascinacije nordijskim podnebljem, pejzažom i severnjačkim duhom uopšte. Tu se afirmiše herojsko-tragička, romantičarsko-modernistička linija poimanja umetnosti koja se javlja upravo kao estetički vid otpora sveprisutnom malograđansko-provincijalnom, nivelizujuće ćiftinskom duhu novog, liberalno-demokratskog i merkantilno-industrijskog doba, doba gotovo despotske vladavine zdravog razuma i empirijsko-pragmatske logike. Palanka, sve što se ne usaglašava sa njenom jednoobraznošću označava kao ludilo, i zato je genije u neposrednoj vezi s ludilom. Isidorina neoromantičarska fascinacija božanskim ludilom umetnika u isti mah, po načelu afektivno-negacijske vezanosti svedoči o njanoj aficiranosti jednoobraznim, ujednačavajuće-represivnim duhom palanke, koji je na različite načine opsedao njenu svest. Ono što je pri tom neprestano uznemirava i uzbuđuje nije umetnikova nedodirljivost i uznesenost iznad sivkastog mediokritetstva, nego upravo obratno – njegova uronjenost u taj milje jednoličnosti i oskudnosti i unureašnje rvanje sa njim. To će sve doći do izažaja u Kronici palanačkog groblja kao agresivna kolektivna zatvorenost ili jednoobraznost – kako bi mogla da glasi definicija sve-mogućeg i večito potencijalnog palanačkog duha: U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost... to je teritorija i istinsko rodno mesto nevoljnog, prinudnog autsajderstva u duhovnom prostoru palanke. Ona je opsednuta autsajderima i ona stvara autsajdere, ljude koji u drugačijim okolnostima i okruženju to sigurno ne bi bili, upravo zbog toga što ona ne trpi ličnost u suštinskom smislu reči, a to znači – individualnost, različitost,

156

nekonvencionalnost i nestereotipnost. A od netrpeljivosti prema različitoj individui do netrpeljivosti prema različitim grupacijama individua, nema ni pola koraka. HIPERBOREJSKI MIT: Tema odlaska i putovanja, utopijskog isto koliko i stvarnog, tema priželjkivanja i zamišljanja, imaginaranja geografskog ili duhovnog prostora koji je sasvim izvan horizonta poznatoga i skučujućeg, ta tema izbavljujućeg odlaska preko granica prepoznatljivog i dostupnog predstavlja komplementarni, projektivno-imaginativni okvir celokupnog proznog opusa Isidore Sekulić. Pre nego što će u potpunosti obeležiti esejističko-diskurzivni horizont Pisama iz Norveške i pojedinih proznih celina u Kronici, ova tema više nego jasno nagoveštena je u Saputnicima: već mala junakinja Bureta, devočica koja se diogenesovski zatvara u dvorišnu kacu i čitajući knjige snatri o jednoj fantastičnoj geografiji, smelo priznaje da ima mnogo jačih simpatija za poeziju nadimljenih sibirskih koliba i za teški život severnjaka koji su uvek borci i junaci, nego za otužni i šareni jug sa lenjim i zagušljivim vetrovima i zagrejanim i razmaženim stanovnicima. To je ljubav prema dalekom i nepoznatom, prema poeziji priželjkivanog, uobraziljom oplemenjenog severa, očigledna sklonost ka hiperborejskom kao kreativni odgovor na provincijalizovanost, popalančenost svekolikog miljea poznate i dostupne civilizacije. I iako pripadaju empirijskom, epistolarno-putopisnom žanru, Pisma iz Norveške velikim delom i sama su obasjana belom svetlošću hiperborejskog mita. To je sanjana i priželjkivana Norveška, a njena priroda je zapravo Isidorina Hiperboreja, ogromni prostor slobode elementarnih sila i čudesnih prizora kojima čoveg gotovo nije potreban. To je prostor u koji zbog svoje nepoznatosti i neistraženosti može da se stavi sve ono čega nema ovde, sve ono što bi moglo predstavljati imaginarno izbavljenje od tiranije satiruće uskoga i skučujuće poznatoga. A filozofija palanke je filozofija zatvorenog kruga. KRUG: Figura kruga sažima misaono i duhovno delovanje palanke – Radomir Konstantinović. Veliki gradovi su sastavljeni iz malih krugova, a KRUG u svojoj dovršenosti i skladnosti, ali i svojoj zatvorenosti i represivnosti neraskidivog okvira – to je protivrečni, ambivalentni amblem palanačkog duha u njegovom univerzalno-civilizacijskom ispoljavanju. Isidorina samovanja i ljubav prema samoći svedoče o njenom unutrašnjem, tvoračkom otporu tiraniji kruga kao simbola palanačko-civilizacijske jednoobraznosti, kao što cela njena celoživotna patnja zbog nasrtaja i nerazumevanja palanačkog mentaliteta svedoči o dramatičnoj psihološkoj zatočenosti u nevidljive obrise tog kruga: Svugde gde je krug i svugde određuje i pobeđuje centrum.... Krug je odvartni simbol ropstva... Mrzim obožavanje središta, i strah me od robovanja njemu. I zato želim da dođe neki strašan prevrat, i u tom prevratu da se satre instinkt i ideja kruga, i kao posledica toga de se rastvore i raspadnu oblici i mogućnosti kruga. U Norveškoj, Sve ima mučni, neprirodni, istegljeni položaj čežnjivosti koja izbačenih ruku i ukočenih prstiju hoće da dostigne ono što joj je odrečeno i oteto. Zazor od obožavanja središta i centruma, ova teskoba sama sobom odaje fiksiranost za ono od čega zazire, odnosi se i na estetičko samoosećanje onoga ko je iskazuje... Modernistički zadojen pisac koji je bio sklon individualističkom ispoljavanju i njemu primerenim disharmoničnim, hibridnim žanrovskim formama, izbrušenog i uglađenog izraza, hrabar u celini svog rada....

157

VELJKO MILIĆEVIĆ (1886 - 1929) DERETIĆ: U stvaranju lika iskorenjenog intelektualca prethodi Uskokoviću dve godine. Još jedna figura tragične generacije pregažene ratom. O njemu se govorilo kao o vunderkindu kada je s 17 godina u SKG objavio pripovetku Mrtav život, kao najmlađi saradnik kojeg je časopis ikada imao. Desetak godina kasnije Skerlić je pisao da je on skoro zaboravljen pisac. Zaborav je bio potpun posle rata iz kojeg je Milićević izašao duševno i fizički slomljen. Danas, u njegovom nevelikom opusu najviše pažnje privlači roman Bespuće, isprva objavljen u Glasniku, a zasebni 1912. godine, a moderan je i po temi i po strukutri i po izrazu.

•

Roman o povratku iskorenjenog intelektualca u zavičaj (Ćipiko – Za kruhom; Krleža – Povratak Filipa Latinovića), i bliži je Krleži. Gavri Đakoviću susret sa zavičajem pojačava krizu u koju je bio zapao pa se ubrzava i njegov konačni slom.

•

jedan od prvih ogleda lirsko-asocijativne proze, ROMAN ATMOSFERE, skoro bez događaja, s malim brojem likova, roman u kojem preovlađuju statički nad dinamičkim motivima, deskripcija nad naracijom, u kojem se predmeti i pojave pretvaraju u metafore i simbole. Zato se Bespuće može porediti i sa još jednim međuratnim romanom , s Dnevnikom o Čarnojeviću, Miloša Crnjanskog. --------------------------------------------------------------------------

DRAGIŠA VITOŠEVIĆ: PRVI SRPSKI MODERNI ROMAN I NJEGOV PISAC Neverovatna i čudna književna sudbina i autora i romana – nedovoljna uočenost i krajnja neistraženost i neosvetljenost. Milićević se kretao među krajnostima: vunderkind SKG 1903. godine; objavljuje u periodici

158

(Pregled, Nada, Mala biblioteka); dobija krupne Skerlićeve i Popovićeve pohvale, a zagrebački Savremenik ga obeležava kao jednu od najvećih nada. 1906. počinje objavljivanje Bespuća u SKG. Ovaj roman ide u najuži izbor naših najboljih ostvarenja tog doba, a napisao ga je dvadesotogodišnjak. Ali on je dočekao da bude živ zaboravljen. I – ŽIVOT, LIK, DOBA: Slavonac rodom, preseljeni u Liku, pisao već sa deset godina za Zmajeve listove, prešao na prozu koje je u početku sva u vodama srpskog romantičnog rodoljublja, kasnije postaje socijalista – pesnik velike bure u budućnosti što ima da donese svima jednaka pravi i slobodu. Odlazi iz Zagreba u Beograd, gde ulazi u krugove jugoslovenskog nacionalizma. Studira preko – Ženeva, London, Pariz, Tuluz. Mladi dani puni su suprotnih uticaja i ukrštaja: seoba, promena, udara razočarenja. Bespuće, knjigu neizlečive klonulosti, ali i neumoljivog, konačnog otkrivanja svih naličja, piše već kao apatrid, nemajući izbora ni izlaza. Tu je i vera nešto zaostalo... DOBA: kraj 19. i početak 20. veka označava u nas razdoblje zaokreta ka Evropi. To je pokoljenje mladih koje uglavnom uči od stranih učitelja, često na stranim školama, i povezuje se osećanjem zajedničkog otpora prema prethodnicima, kao i prema građanskom društvu u celini (pljačka pod plaštom civilizacije). Vidovi otpora:

•

naturalizam, satira i alegorija + udaljavanje i bekstvo u slutnje i snove. U potrazi za novim primetna je smena tema: od sela ka gradu, koji je nov predmet pažnje, ali ne i nova ljubav. Smanjuje se obim spoljnih zbivanja, a povećavaju prostori unutrašnjih preživljavanja. Proza dobija ličniji pečat, a u isto vreme je stilski izgrađenija, pismenija. Kultura postaje jedan od osnovnih zahteva novog doba.

Međutim oseća se ogroman JAZ: teret probuđene misli je težak, ali i nezaboravljiv i taj prazan prostor ispunjava se klonulošću, razočaranošću, beznađem. Ipak slika je dvojna: pesimizam ide sa snažnim nacionalnim osećanjem i sve življim nacionalnim radom. Milićević je u sebi spojio starovremeni patirotizam sa ideologijom omladinca iz Miletićevog doba i sa neobičnim simpatijama za romantiku Crne Gore. Veljko Milićević je samo izrazit, bolno upadljiv slučaj svoga doba. Čudo od deteta, pobunjenik, socijalist, samotnik, skeptik, pesimist, rodoljub, ultranacionalista izvan svih grupa i stranaka, povratnik, ratnik, i do smrti tuđinac i boem, ma koliko izgedao kao osobenjak i čudak, u stvari je tipski lik svoga vremena i svog modernističkog naraštaja. Vrstan poznavalac literature. II – PUT DO BESPUĆA: Svestan je bio suprotstavljenosti sa „starima”. Njegov prevod Mopasanove pripovetke Orla, istorija jednog luđenja, ostaviće traga u Bespuću, a u predgovoru prevoda vidi se da su ga privlačile psihopatološke priče. Domaći uticajii: Ranković, Ćipiko, Lazarević. Stanković – likovi

slabovoljnika i psihopatološke ličnosti; Vojislav i moderni s

pesimizmom, hamletstvom, sve do onog sveopšteg simbola mršavog malenog kljuseta. Takođe, on se razvijao i koristio iskustvima hrvatske književnosti – pratio je pokret moderne i učio do nje (Matoš, Leskovar, Đalski). Opšte osećanje: prerana ostarelost i nemoć, bezenergičnost. Od starnih uticaja mogu se navesti gotovio svi najvažniji pesnici i pisci vremena. Pram onome za šta se zanimao može se reći da je Milićević bio zainteresovan ne za junaka u društvu, nego za junaka van društva koji je sam sa sobom. On je vrlo lepo uhvatio osnovnu težnju evropskog romana: pomeranje interesovanja od istorijskog i društvenog ka unutrašnjem i estetskom. U svega tri priče pre romana (Mrtvi život, Mlake duše, Vihor), Milićević je obeležio svoj tematski krug: tri osnovne teme i dva osnovna načina ulaženja našega čoveka u civilizaciju: •

ličko selo,

159

•

malograđanski sloj oko ovoga i

•

lik inteligenta-samotnika, suvišnog čoveka.

•

ogrubljivanje i omekšavanje – ka porazu i pesimizmu

BESPUĆE: rukopis je objavljivan u razmacima; označen kao pripovetka, što možda znači da nije bio gotov, da je iz Londona pristizao u delovima. Milićević je bio potpuno zaboravio na roman, i nije imao nameru da ga štampa u celini. Ipak publika nije. Tek 1912. u Sarajevu ga štampa o svom trošku. Novost je način datiranja: London, 1905. i 1906, i Pariz, 1907. pravi trenutak ove knjige je bio prošao, a pokoljenje poratnih, kojem bi ono bilo blisko, još nije bilo stiglo. I tu počinje njegov udes. III – DRUŠTVENA STVARNOST U BESPUĆU: Milićević je našao treće rešenje: junaka doba koji nije ni primer ni uzor, ali nije ni negativan, u smislu da ne čini zlo. On je negativan jer prosto ne čini ništa. Istorija Gavre Đokovića dosta je prosta i može se svesti na boravak u gradu pun dosađivanja, kao i na selu, dve male ljubavi i odlazak u svet. Dubinski, ona je vrlo složena i više u nagoveštajima, što se nekada smatralo nedostatkom, ali je odlika modernog i otvorenosti; skrivanje suštine. Sa svojim patnjama, teskobama, grozomorijama kao i vrlinama i slabostima Gavra ima nečeg osobenjačkog i bolesničkog; ali i odbiojanjem da se povinuje i služi – nečeg pobunjeničkog. PRISTUP SREDINI: KROZ JUNKA  on ne želi sa slika, nego da skicira spoljašnji svet i to samo onim što dopire od njegovog junaka, što se uzgredno zapaža i naročito odslikava i lomi u junakovoj duši. O mnogim društvenim činjenicama doznaje se posredno. Junak prebiva na svom čudnom, pustom, mrtvom ostrvu, izvan svega što se događa.

•

GRAD, KAFANA, MASA, GUNGULA: Prvo i uvodno poglavlje jedino se dešava u gradu i daje njegovo

sasvim novo viđenje: kafana kao presek gradskog društva. Tu je gungula, gomila kao jednolična masa otuđenih pojedinaca. Ona je glavni junak i način odbrane od života. Sve što sledi samo su vidovi te gungule, kao administrativnog spiska pojava, ljudi i stvari koji se mimoilaze – u potpunoj obezličenosti. Nema učesnika – samo radnje: naručivaje, udaranje, raspravljanje, smeh, graja... sve je ponavljanje i dosađivanje, a to je jedna od osnovnih odrednica romana. Otuđenja koje se leči u gomili, samo zato što je teško i bolno biti sam. Novajlija – znak obnavljanja kruga.

•

CRKVA: Takođe i vera se posmatra s podsmehom u kontrastu prema građanskoj kafanskoj gomili: klerici

koji izgledaju kao ovčice u kao pogrebnoj povorci, dok kanonik izgleda rumeno i čisto što nagoveštava zemaljske ideale pod kukuljicom. Takođe i pravoslavlje je potkačio kao grubo, nemarno, nebrušeno. Ova dva detalje dala su junak između dveju vera, ali i opšte stanje crkve na Balkanu.

•

STANICA I VOZ: slika porobljenosti data nemačkim i mađarskim govorom – oficiri, činovnici. Svuda

tuđinština koja pritiska, mori i gospodari. Kontrast se pravi i prema iseljenicima koji veselo pesmom odlaze preko mora. Ipak u vozu se sve svodi na meru ljudskog položaja i drugačiju simboliku. Tu je SAPUTNIK, čovečuljak mršav, izgubljen i poplašen – simbol bespomoći, nad kojim stoji teret koji ga pritiska: golem zavežljaj, koji kao da raste iznad čovečuljka koji se smanjuje.

160

•

PONAVLJANJE, KRUŽENJE: gradske gužve i gungule kreću se u nekom kruženju, kao odvojene

mehaničke radnje, u nekoj vrsti mrtvog mora u kojem nigde vetrića, kao i kod Domanovića. APSURD!!! Uz to na početku imamo atmosferu tuđinštine, na kraju tuđinci uzimaju zemlju a domaći odlaze.

•

SELO: dato nizom sličica i odlomaka, svedočanstava o seljačkoj bedi, o ludoj, očajnoj ljubavi prema

zemlji, o iskonskoj utesi u pesmi koja prožima ceo seljački život. ALI: sa selom je u vezi i pitanje pogospođivanja svih onih koji su zaboravili svoj jezik čim su pripasali oficirsku sablju ili postali deo vlasti – to je odnarođavanje, zapanjujuće brzo i lako. Tu je i Gavrin otac koji je odan psić pred vlastima i krvožedni lovac na seljake – on je upao u opojnu zamku vlasti bežeći od seoske bede i poniženosti. Njegov otac Manojlo je groteskna slika čoveka koji je rođen za junaka a koji je postao činovničić koji tlači svoje. U gradu se raspravlja u kafani o narodnim pitanjima s puno nemačkih reči, a u selu se taj isti narod tlači najbezdušnije od onih koji su potekli iz njega. IV – JUNAK (I DRUGI) U BESPUĆU: Nema predistorije i razvoja, detinjstva, obrazovanja junaka, nema uzroka i pobjašnjenja osim nekoliko prizora iz njegove prošlosti i nekoliko nagoveštaja. OPIS JUNAKA: uzgredan, bez podrobnih pojedinosti. To je svesno autorovo odbijanje da piše socijalni roman. Prvi podatak: kratak opis iz njegovog očito dugogodišnjeg kafanskog života i dosađivanja. On je mali, krupan, crn, zavaljen u kanabetu i zagledan. Srećemo ga u času kada je prezasićen zabavama koje guše duh, i kada rešava da sa takvim životom prekine – javlja se zov za promenom, zov za zavičajem i prirodom. Dolazi do raskida sa životom koji živi. •DVOJSTVO: iskorenjenost je manji deo nevolje. On je GURNUT u gospodstvo i škole, a tu je ključ

njegove neurotičnosti. On je razlomljen između patrijarhalnog i modernog. U njemu se potvrđuje žilava snaga umirućeg starog sveta i isto tako otkrivaju (i okrivljuju) hladnoća i otuđenost novog, građanskog društva. Gavra pati od nejasnih, nejakih želja – on pati od pretpostavki. •TEMA OČEVA I DECE: život oca opterećuje, ali i objašnjava sina. Grub otac, mek, duševan sin nalaze se već

u Mrtvom životu. Odnos prema ocu konstituiše se u interakciji sa selom. Ne mogući da se potpuno poistoveti sa ocem ali i gomilom sela, iz koje je izdvojen očevim delom i položajem, ne može da se poistoveti sa selom koje je premlatilo oca. To je prvo bolno dvojstvo. Prema ocu i prema selu. Detinjstvo je neizgovoreno – ono je tajno, nešto skriva. Takođe je nedorečen i dvostruki odnos prema majci. Deslio se ono što se dešava prema prastarom narodnom iskustvu – miljenik umire, ostaje mrzan. Deretić je primetio da je majčina hladnoća možda ključ Gavrinog neobičnog slučaja. Ona je sva data kroz smrt mezmca. Jedino je odnos sa tim bratom jasan: oni su suprotnosti. Milan kao galant, ženskar i kockar lako stiže do samoubistva. Ubrzo odlaze svi najrođeniji – junak je sam na svetu, između dva sveta: seoskog, kojem nije pripadao i gradskog, u koji se nikada nije uklopio. •ODSUSTVO LJUBAVI: to je treće i možda najsudbonosnije i najteže. Junak ne samo što se nije prilagodio,

nego nije uspeo ni da voli. Ljubav nije ni kao uspomena u tom jednolikom tavorenju. Samo gomila žena s plaćenom ljubavlju – opet gomila i ništa da se izdvoji. U trenu kada se oseća tuđ, prestario, zakasneo javlja se mogućnost ljubavi u liku Čehinje Irene, sa kojom je sve u mogućnostima i nagoveštajima, u slutnjama i trzajima. Sve je jedno veliko možda, i on propušta šansu da počne novo – Irena odlazi. Ostaje samo poslednje bekstvo: u tuđinu.

161

•BEZVOLJNIK:

neprilagođen,

odvojen,

neodlučan,

pometen,

iznad

svega

PREOSETLJIV

RAVNODUŠAN. On je vrlo ranjiv i istančanih živaca i zato zazire od ljudi, naročito od mnoštva. Sve ga uznemirava i draži. Zato ima odbrambenu masku, podsmešljiv je prema sebi. On je osvešćeni i ohlađeni romantik. Uz gubitak vere i iluzija on gubi i volju i snagu, a braneći se od svoje osetljivosti on ruši mostove prema drugima, ostajući sam. On je predodrećen za bekstvo u bolest – u neurotičnost. U takvom stanju on postaje žrtva svojih misli, a to je momenat kada se otvaraju košmarna stanja svesti, i prostor za udvajanje ličnosti, a to je par ekselans svojstvo modernizma: on oseća da je u vlasti drugog, jačeg i zlobnijeg. STRAH: najveći strah je biti kao drugi. On je ukrštaj socioloških i subjektivnih činilaca, a bolest je njihov proizvod. •ODNOS AUTOR/JUNAK: autobiografski impuls koji je suzdržan u skladu sa Floberovim imperativom o

nepristrasnosti, ravnodušnosti. Milićević namerno svog junaka spušta, prizemljava radi izbegavanja idealizacije – nastoji da ga neobičnog učini što običnijim. On se ne izdvaja po interesovanjima, nego samo po svom stanju. Ne zanima ga umetnost, a misli su mu glupe, pokreti teški, pogledi prazni. Nigde jasnog puta te ličnosti, koja reprezentuje stare mlade, suvišne ljude s kraja veka koji život osećaju kao teret, koji se teško vuče. To stanje obeležiće književnost celog stoleća. •EPIZODNE ULOGE: 3 MUŠKARCA (otac Manojlo, brat Milan i Čeh Panek) i 3 ŽENE (majka i devojke: Jelena

i Irina). Tu su samo onoliko koliko se tiču glavnog junaka, i samo da iz svog ugla objasne i osvetle njegovo stanje, kao siluete, ali nisu lišeni unutrašnje složenosti. Žene su neka poluzaboravljena stvorenja. Jelka je prava kći polja i prirode, od strasti i smelosti da zavoli i da pogreši i da se na čas otrgne iz sive svakodnevice. Lepota njenog lika je u pokroviteljskom odnosu, ali one se utiša kada je Gavra odbije. Primer je patrijarhalnog odnosa prema ženi – pokorava se kao žena-senka osuđena da život provede u ropskom radu i potčinjavajnju. Irena je takođe poetični lik romana i ona je patila u manastiru i od porodičnih trvenja i zato se zagrejala za smušenjaka. Ona je kovitlacu suprotnih osećanja, u Katulovom odi et amo. Mnogo je dobila umetnutim poglavljem. •U Bespuću sve sporedno dopunjuje i objašnjava ono glavno. Nije samo glavni junak u bespuću, nego i

svi ostali, celo društvo, i selo i grad, i obe vere, i ljubav. Na taj način pesimistička nota je zaokružena. Sve postaje predmet, pa i glavni junak: čovek sveden na predmet – to je prvi izvor nesreće, a drugi je mišljenje bledo, turobno i izlišno. Čudno je što je novac stavljen u etički plan: zarađen bezdušnim progonom seljaka, a prema narodnom uverenju kao da se dokazuje da zlo dobra donijeti neće. Jedan sin se ubija, drugi trune živ. V – FORMA: Bespuće je puno tek naznačenih i dodirnutih pojedinosti: SAŽETOST u zbivanju, jer se tu ništa ne pripoveda, kroz zbivanje vidimo predmete, prilike prirodu. NAGOVEŠTAJNOST, jer nema pojašnjavanja – pripovedačka škrtost koja priča samo najvažnije, najbliže, ono što se kao slučajno nameće, ali bez čega se ne može. Ali ništa tu nije slučajno, sve je u vezi. Novost je doslednoj podređenosti „sporednog”. Nema naglašavanja ni uveličavanja. Pripovedanje je ispunjeno podtekstom i simbolikom (naročito u odnosu prema crkvi i veri). Doslednom i strogom gradnjom romana ličnosti ostvaruje se subjektivizam: u središtu je junak koji doživljava svet. Sve potiče i doživljava se kroz njega. Svet je ono što pojedinac o njemu doznaje i oseća. Zato se društveno podređuje – psihološkom, a svet – junaku. Ipak pojedini postupci junaka kao novog čoveka dešavaju se bez punog učešća njegove svesti o razlozima za pojedine postupke – on se često pita zašto nešto radi.

162

POZICIJA PRIPOVEDAČA: napušta tačku sveznajućeg i ima više tačaka s kojih prati. Često je samo spoljni posmatrač koji ide zajedno sa čitaocem. Otuda ono tako česti i tako moderno možda. Pisac rado izbegava punu izvesnost i koristi se posrednim, mogućim izskazima. Takođe, ono najvažnije o junaku dato je iz druge ruke i ovlašno. SIMBOLIKA: kafana, gungula, čovečuljak u vozu, VOZ – kao životinja koja juri tražeći put kojeg nema. JABLAN – uporedni pratilac junaka kroz život kao korespodencija: prvo je zelen a potom sparušen. TALJIGE – najteži i najnaglašeniji simbol nemoga podsmeha životu, pune đubreta, koje vuče krupan, star i lenj konj, i na kojim spava prljav radnik koji valjda sniva nešto lepo. KRUG – simbolika ponavljanja i dosade, ali i bezizlaznikrug udesa. Početak i kraj romana imaju nečeg kružnog. Godišnja doba – roman počinje sparinom, a završava se na jesen s naznakama bliske zime. UNA – pokazuje da junak nema više veštine mladosti, to više nije (onaj) on. Ona je kao živo biće, sve se zbiva ko nje, ona je svedok svega i znamen večne svežine i životnosti. Opisana je majstorski. STIL: filmski; prikazivanje spiskom, snimcima, utisak šetanja ravnodušnog oka kamere. Sve je prikazano živo i snažno kao na nekom platnu. Radnja, slika, zbivanje su važni: ispriča se događaj pa se tek posle kratko objasni, kao kod sahrane oca. Obilje sitnih pojedinosti iz seoskog života, iz prirode, sa svežom slikovitošću – pokazuju veliku pažnju autora pri gradnji rečenice i slika: svuda su prelivi i senčenje. Najčešći pridevi su lagan i lenj – dočaravaju opštu atmosferu čame i dosade. Učestalo ponavljanje veznika I na počecima pasusa: opet doprinosi utisku dosade – sve se nastavlja, nadovezuje, utapa jedno u drugo. Ceo roman je napisan znalački, čvrsto, odnegovanim stilom, čak i suviše izgrađenim, a svu složenost junaka i teme, sve teskobe i kobi, prosijava kristalna jednostavnost, čiste i mirne linije, lakoća i neusiljenost. Posebno pleni svežina zavičajnih izraza i jedva primetnih kovanica, hrvatskog idioma, termina, žargona... u Bespuću se oseća život, a ne neki književni uticaji. Još jedna novina je proširien pojam nesreće – ona može biti sasvim nevidljiva, kao ponornica. To je roman apsurda iz današnje perspektive: život viđen kao čama i teret.

MILUTIN USKOKOVIĆ

(1884 - 1915) SKERLIĆ: ČEDOMIR ILIĆ, (1914) Od Došljaka, 1910. nije izašla ni jedna veća beogradska književna slika. Uskoković je jedini koji radi na tom polju i u tom pravcu. Hvalio je Došljake kao dobar roman, a postavlja sličnosti sa Čedomirom Ilićem. Oba su đački romani, nevesele povesti mladih u Beogradu, njihovih sanjarenja u školi, njihovih prvih koraka, prvih spoticanja, klecanja i padanja u životu. Oba romana izučavaju jedan tip naše mlade inteligencije: čoveka slabe volje, borca bez otpornosti i snage, onih tipova koje je slikao Turgenjev. Oba romana svedena su na jednu ličnost, kod obe se dešava jedna ista katastrofa u životu: zbog Miloša Kremića ubija se devojka koju je voleo, i on se slomljen vraća u svoj rodni kut; Čedomir Ilić, žalosni junak, svršava revolverskim hicem u

163

slepoočnicu, a junakinja slomljenaduševno, odlazi da vegetuje kao učiteljica na selu. U drugom romanu on se ubija, a ona beži. Radi se o dva varijeteta iste vrste ličnosti. Čedomir izgleda kao jasan tip, bez obzira koliko mu je duša maglovita. On je povučen, prvi đak, čitalac, samostalan u životu. Familija mu je dala ovaj savet: Idi kud te oči vode i noge nose, pa traži sebi devojku. A kad je nađeš seti se koliko je Vićentije uzeo, pa ti traži dvostruko. JUNAK: na univerzitetu čita, sanja, bori se. Socijalista i materijalista. Mlad, zdrav. Lep, ambiciozan, i ne nada se u preporođaj proleterijata. Nema asketskih ideala, ali ima ljubav – Višnju, koju je probudio i za duhovni život i za ljubav, i sa kojom preživljava večitu đačku idilu. Sreće radikalsku kćer, vođen plebejskom žilijen-sorelovskom ambicijom – Bela se zaljubljuje u njega. On je demokrata i alturista, ali egoista u duši. On ima priličnu dozu epikurejstva, voli sve što je prijatno, lako, novo, lepo. Mrzeo bogatašku klasu više no što je voleo puk, zato što mrzi novac i vlast samo jer nisu u njegovim rukama. I pored sve načitanosti, ostao je neostvaren, nesrećan, izvan principa sopstvene volje. On je sjajna inteligencija, priroda vrlo simpatična, ali karakter neodređen, nestalan, neodvažan, slab. Zbog života on je pogriženo drvo.

•

DEVOJKE/LJUBAV: su za njega simbolička oličenja dva puta: VIŠNJA – idealizam, borba, vernost sebi i načelima; BELA – ostvarenje ličnih ambicija, utrven put kroz život, gotova karijera. I on ne može da reši. Pre umire i od gladi i od žeđi. Umire u računskom braku.

Tu se bez čvrstina stavova, bez izgrađenosti povija pod udarcima života. Ispražnjen, usamljen, bez ljubavi i porodice, lišen čak i iluzija, on sebi oduzima život pucnjem.

•

ČOVEK ILI TIP?: Uskoković je pre slikao tip čoveka nerešljiva, slabe volje, bez energije, živo biće svedeno na hrpu sivoga pepela. Tip koji voli frazu a opija se rečima. Uzimaju u mladosti teret koji prilikom prve prepreka odbacuju, a završavaju kao samoubice, očajnici. Tragična krivica je što nemaju volje. Godine između 25-30 su za njega fatalne, a to je vreme u kojem se slabi skrhaju, a jaki izlaze prekaljeni. Ovaj tip je redak ali ga ima kod nas – tipičan životni brodolomnik. Ipak naši brodolmnici u životu ne ubijaju se lako. Književna nužnost ne poklapa se uvek sa životnom. Njegov kraj je plod fikcije u poređenju sa stvarnošću koja mu je pripisana poreklom.

•

TIP: predstavnik celog jednog naraštaja – velikoškolac-političar. Uskoković je uopštavao: sakupio je sve rđave osobine koje su se javljale kod ljudi te vrste i napravio jednu opštu, sintetičnu sliku. Ipak ti ljudi imali su moralni idealizam koji je bio naprednjački, pored svih drugih njihovih slabosti. Greška je prigrliti suviše visoke ideale. On je kao junak naših dana, arivist današnjice, slično kao kod Veselinovića.

ROMAN S TEZOM: Uskoković ne bi bio moderan romansijer kada ne bi pisao romane s tezom. Ovde je to: ne leti suviše visoko, no drži se zemlje, ne stavljaj na svoja leđa teret koji ne možeš poneti, radi skroman, sitan rad u svome najužem krugu, treba delati svoj vrt. Prvi naslov romana HROMI IDEALI, daje osnovnu misao pisca. Roman nije samo slika tipa nego i OSUDA: AMBICIOZNE I NEJASNE IDEOLOGIJE NARAŠTAJA. On ima konzertvativnu tendenciju u moralno-tradicionalističkom, više nego u socijalno-političkom smislu. U prvom delu jasno je protiv socijalizma u omladini. REZONER ROMANA: Višnja, koja govori umesto pisca, i kojoj daje zdrave instinkte i duševnu ravnotežu stare i solidne patrijarhalne porodice – ona je vrlina koja zna svoje granice u granicama datog prostora u vremenu, vrlina mere postrebnog znanja. Ona tačnije ocenjuje svet no sebe samu. Nasuprot Čedomiru postavljen je RADOJE OSTOJIĆ (simbolično ime) radan i pozitivan čovek. Pobornik sitnog rada i progresa koji završava na alkoholu jer je finansijski propao od elementarne nepogode. I on propada ipak, unutar morala koji veruje u materijalistički napredak.

164

•

PROBLEM: propast naraštaja koji su se hvatali u koštac sa problemima preko svoje mere. To je sudbina rano došlih proroka koji su došli da propovedaju u pustinji. I oni su se izgubili u gomili. Ipak, oni su bili zaneti nečim velikim i to je ono vredno, ona razlika koja ih izdvaja. Oni su žrtve misli i brodolmomnici ideala u pogrešnom vremenu i ma koliko isprazni, nisu za osudu. Radi se o kukavnoj ljudskoj prirodi koja ne može da se digne iznad blata. Ideali su ispravni.

STRUKTURA: napredak u odnosu na Došljake. Zbijeniji, gradivo je dobro raspoređeno, uneto je samo najvažnije. Izlaganje – mirno, trezveno, pouzdano i staloženo. Možda najbolje komponovan srpski roman. Ima širokog života, više opštečovečanskog, sažetog stvarnog života. Pojedine sredine i ljudi kao da su fotografisani, pisan zrelije prostim, iskrenijim, prirodnim izražavanjem. Stil je čistiji iako nije oslobođen karakterističnog sentimentalnog verbalizma.

DERETIĆ: Skerlićev miljenik, poznat kao tvorac beogradskog romana. Rano ušao u književnost kraćim formama, a punu zrelost dostigao u romanima Došljaci (1910) i Čedomir Ilić (1914). Od ranijih pisaca najbliži mu je bio Svetolik Ranković, o kojem je pisao kao o začetniku srbijanskog romana. Preko Rankovića vraća se tradiciji romantičarskog romana čiji je veći dužnik nego realističkog. PRISUTNOST ROMANTIZMA: oseća se kako u zamisli romanesknog junaka – idealista koji se ne snalazi u životu, tako i u konstrukciji fabule, gde nije teško prepoznati tradicionalne, romantičarske sheme. Oba romana u osnovi imaju sentimentalnu ljubanu priču, a obe se završavaju beznađem i samoubistvom. Takođe, oni nas uvode i u jedan drugi svet koji je nov, drugačiji od onog u realističkoj prozi. U oba romana radi se o došljacima u Beograd – došljaci koje je oblikovala naša realistička pripovetka. U novoj sredini oni se osećaju iščupani iz tla, iskorenjeni. SITUACIJA: MODERNI ČOVEK BAČEN U SVET KOJI NIJE NJEGOV, a to je isto i za Petrovića i za Milćevića. Moderan čovek bačen u svet je došljak, stranac, bez vlastitih korena, i zato uvek iznova traži put u svoj izgubljeni zavičaj. Tema povratka u rodno mesto kod sve trojice pisaca javlja se sa pojmom iskorenjenosti. Čedomir ilić je za razliku od svog prethodnika Miloša Kremića, izgubio svaku vezu sa zavičajem, prepušten je samom sebi, zalutao u lavirintu modernog grada, bez snage da pronađe vlastiti put. LIK ISKORENJENOG INTELEKTUALCA. ----------------------------------------------------------------------------------MILAN NEDIĆ: POGOVOR Zajedno s nekolicinom pisaca svoje generacije bio je nosilac promena. Pesimizam, osećanje umora i bezvoljosti koje pokazuju njegovi junaci, dezintegracija njihovih ličnosti, neostvarenost ideala, opšta tragična slika njihovih života, Uskokovićeva težnja ka subjektivizaciji prozne sadržine, ka izražajnom savršenstvu i jednostavnosti, maksimalno se podudaraju sa književnom i duhovnom klimom njegovog vremena. Kritički odnos prema društvenoj stvarnosti vidno je ispoljen i podudara se sa društvenim i stvaralačkim potrebama vremena i sredine, kao što i ostvaruju značajan tematski, stilski i semantički sloj njegovog dela u celini.

165

Subjektivizacija prozne sadržine, korišćenje autobiografskih podataka kao početnih motiva za nastajaje proznog dela, uvođenje PASIVNOG JUNAKA, afimrmisanje gradskog života i prostora bile su izraz svesnog opredeljenja za novu književnu temu i nov način oblikovanja, kao i nov način stvaralačkog suprotstavljanja ostacima seoske pripovetke, ali se nije lako mogao odvojiti od njenih uticaja, u opisivanju društvenog života gradske sredine. On je bio za modernizaciju života i društva, ali i literarnu kritiku deformacija moralnih i humanističkih težnji. On je ipak ostao na razmeđu dva vremena, dve kulture – patrijarhalne i moderne, dva pogleda na književnost – tradicionalnog i modernog. Svoje pripovetke i romane gradio je na bogatom nasleđu našeg realizma ali i oblikovnim principima evropske proze u kojoj je književna tema bila vezana za gradski život, a psihološka analiza i slikanje protivurečnih stanja u psihologiji i postupaka u životu ličnosti jedno od osnovnih sredstava novog proznog oblikovanja. Ipak, ovo dvojstvo nije uvek mogao da prevlada, da ga stvaralački prevaziđe, da ga odgovarajućim umetničkim sredstvima umetnički integriše u jedinstveno jezičko tkivo dela, iako ono predstavlja važnu njegovu oznaku. MODERNIZACIJA PROZE: gradske teme, savremeni junaci i psihološka analiza, uključivanje raznih društvenih slojeva (od činovnika do intelektualaca, studenata, novinara, radnika, zanatlija, đaka i beskućnika), ali i za slikanje patrijarhalnih običaja i morala, idiličnih porodičnih odnosa i sentimentalnih sudbina usamljenih pojedinaca. Jačanje autobiografskog elementa, moderno osećanje života, morala i psihologije, otvorena melanholična i prigušivana ljubav prema životu, kao i nastavljanje kritičkog posmatranja stvarnosti, karakteristično za prozu realizma. Linija razvoja gradskog romana: Vidaković – Bogoboj Atanacković – Ignjatović – Lazarević – Ranković. DELO: 5 proznih knjiga od 1905 1914: 2 zbirke kratke proze, 2 romana i zbirka pripovedaka, i jedna iz zaostavštine. Kratke priče su najbolje, kao i Čedomir Ilić, roman koji ponavlja greške prethodnog, ali ga i prevazilazi. Neke odlike Uskokovićevog dela (pasivni junak intelektualac, socijalna, autobiografska, idejana i psihološko-etička osnova) kasnije će ostaviti traga u prozi posleratnih modernista, kod Crnjanskog, Vuča, Matića, pa sve do Tišme, Pekića, Ugrinova... STIL I SADRŽAJ:

•

SLOJEVI: emotivni, socijalni, ideološki, etički. Uskoković ih je varirao i preplitao u većini radova. U Čedomiru Iliću emotivno i ideološko ispoljavaje čovekove ličnosti čine najzanimljiviji sloj sadržine romana. Sve to je jasno osenčeno težnjom ka tipizaciji likova i situacija i otvorenije izrečenom književnom porukom, naročito uočljivoj u romanima.

•

STIL: je individualizovao u okvirima beogradskog stila (čijim se značajnim predstavnikom smatra – jezik dela zasniva se na književnom, a ne individualizovanom jeziku književnog junaka ili naratora).

•

PREPLITANJE: suprotstavljanje i spajanje pojedinačnog i opšteg, novog i starog, patrijarhalnog i gradskog, emotivnog i etičkog.

KRATKA PROZA: dominantan vid njegovog književnog izražavanja: formalno savršenstvo, jedinstvo intonacije i izražavanja subjektivne slike sveta. Ostale linije (lirska, etička, egzistencijalna, psihološka, socijalna) razvijaju se iz ova osnovna III TIPA: •

poetski (ritmizacija odlomaka, eksprsivnost prizora, refrensko ponavljanje ključnih rečenica i slika);

•

pesimistički (psihička stanja usamljenih jedinki, osećanje otuđenosti i umora gradskog čoveka u svakodnevici bez rešenja);

166

•

socijalno-moralistički (tendencija koja nija naglašena).

PRIPOVETKE: konzervativniji. Raznovrsnost: autobiografske, ljubavne, socijalne, psihološke, alegorične, ratne, humorističke. Oslanjao se mnogo više na realistički tradiciju slikanja seoske i palanačke sredine. Oseća se uticaj Stendala, Balzaka i Turgenjeva, ali se on umanjuje u romanima. Dve slike: beogradska i užička; teme: sivilo i jednoličnost života, tragične sudbine pobunjenih pojedinaca promašenih i neostvarenih ideala, nemogućnost ispunjenja čiste ljubavi, umor od života. Bogatije od romana. Fabula se uvek završava porazom junaka i mirenjem iz nemoći sa postojećom stvarnošću. Lako pričanje, jednostavnost stila u kompoziciji skaza (lik koji učestvuuje u događajima priče). NOVINA: razbijanje fabule ka impresionističkom pričanju bez čvršćeg zapleta, uvođenje nekoliko paralelnih motiva – ka stvaranju mozaičke slike stvarnosti koja se ne menja. ROMANI: oba zauzimaju značajno mesto i sinhronijski i dijahronijski jer su važni za razvoj srpskog romana u vremenu kada je on hvatao zaokret ka moedrnim načinima izražavanja.

•

Došljaci – prvi pravi roman sa sadržinom iz beogradskog života. Novina teme: savremena beogradska stvarnost i život, savremene ličnosti i moderna psihologija. Dobar deo zauzimaju opisi grada i ljudi. Veliki momenat prepoznavanja književne publike u romanu izazvala je normalnu popularnost. Roman s tezom koja nema dovoljno umetničkog opravdanja u delu, kao i obično: neuspeh mladog došljaka u Beogradu zbog odbojnosti građanske klase (ovoje bilo učestalo kod pisaca kao stav, iako nije realno opravdan). Uskoković je povezao psiholške i socijalne momente u dilemi junaka Miloša Kremića: da li da prihvati moral građanskog društva, ambicioznu i bespoštednu borbu za uspeh i sticanje materijalnog bogatstva u društvenoj hijerarhiji, ili da ne odbaci ljubav starije devojke Zorke, da prihvati moral srca i porodične sreće i mira i tako se unapred isključi iz borbe za društveni prestiž. Zorkinim samoubistvom onemogućena je njegova ambicioznost, ali i ostvarivanje drugog principa. Odlazi u provinciju opredeljen za konzervativniji način života: ni prvo, ni drugo nego povlačenje u treće. MOTIVACIJA: psihološki odnos i etički stav prema sredini, skrivenim ispod emocionalne drame – priča o sukobima unutar svesti i morala, usamljene jedinke koja problematizuje svoj moralni lik; slike svakodnevice života u gradu: metode psihičkog i kritičkog realizma.

•

ČEDOMIR ILIĆ (1914): mnogo uspelija replika Došljaka, kao umetnička ispravka. Ipak nema mnogo inventivnosti u svaranju novog fabularnog okvira. TEMA: ljubavna istorija s tragičnim završetkom, vera i razočaranje u određene ideale i potpuni pad mladog intelektualca. I jedan i drugi roman započinju poznanstvom koja rađa ljubav, oba imaju samoubistvo (s izmenjenim ulogama), junak napušta Beograd. Ovde Uskoković mnogo bolje barata egzistencijama i stvarnost gleda bez iluzija, ali ne i bez drugog senzibiliteta.

•

Bavi se sudbinom pojedinca u stvarnosti. Jasni elementi društvenog romana, romana ideja, ljubavnog romana, romana s tezom. ALI: mnogo više je to roman karaktera, roman o sudbini pojedinca u određenom kontekstu; roman o onim preokupacijama i problemima mladog čoveka pred izborom životnog puta. TEZA: nemoć pojedinca da se suprotstavi spontanom tragičnom razvoju vlastite sudbine.

•

TEMA: Izdvojeni su samo oni trenuci života pasivnog intelektualca, idealiste, razočaranog socijaliste, koji čine ključne momente u nastanku njegove drame u određenim društvenim okolnostima. TRAGEDIJA spoznaje da se osnovne životne vrednosti – ljubav, moralna čistota, porodica, stvaranje – ne mogu realizovati u čistom, idealnom obliku, da ih je teško uopšte i realizovati. PRVA TEMA: ljubav Čedomira Ilića, studenta filozofije, i Višnje Lazarević, učenice završnog razreda devojačke škole, docnije studentkinje filozofije, takođe. DRUGA TEMA: prepreke objektivne i subjektivne prirode koje onemogućavaju ostvarenje

167

ljubavi (veza s Belom, ženidba, mirenje s Višnjom i njeno odbijanje, samoubistvo). Roman se, dakle, razvija spontanim sjedinjavanjem i neminovnim razdvajanjem dvoje mladih, jačanjem, stišavanjem i obnavljanjem emocija, i na kraju, konačnim emocionalnim nesporazumom koji dovodi do tragičnog završetka životne priče. Osnova je stari motiv o neostvarenoj ljubavi, i novi motiv o nemogućnosti ostvarenja idealnog, potpunog jedinstva života i o neminovnosti dezintegracije ličnosti u građanskom društvu.

•

SLIKE DRUŠTVENE STVARNOSTI: dopuna sudbinama junaka, i njihove književne konkretizacije u određenom vremenu i prostoru, što proširuje i galeriju likova zahvaćenih prikazivanjem nekoliko nivoa sredine. PRVA: pojedinačna slika stvarnosti; DRUGA: slika stanja opšteg duha vremena i društva; integralno se ostvaruju i na fabulativnom, i na opštije duhovnom planu dela. Na fakultetu postoje dve grupe studenata: I – pod devizom uživati i uspeti; gotovog plana školovanja; arivisti, koji dobijaju mesta po Skupštinama, osnivaju tantule; imaju veze na svi stranama, savitljivi, pomirljivi, udružljivi i bezlični, mahom postaju glave parlamentarnih režima; II – velikoškolci-političari, ne paze na spoljašnjost, radikali, demokrati, socijalisti, republikanci, revolucionari – stvari shvataju materijalistički; za njih postoji Nauka i pozitivistička filozofija; obično sa sela ili propale varoške kuće; bune se protiv vlasti ne da je učine boljom nego da bi je se dočepali – zastavnici progresa, oni su njegovi najljući protivnici; ne čitaju ništa a polažu mnogo na besedništvo. Ilić se družio sa njima.

•

Epizodne ličnosti su važne dopune, u tom smislu. Radoje Ostojić: najveći praktičar i hudi optimista, uvećava trgični bilans. Suprotstavljen je Čedomiru i njegova sudbina relativizuje sve kranje oblike života i življenja: pozitivizam je vrsta idealizma, takođe nemoćna da ostvari potpuniji integritet čoveka u svetu. Zarija Ristić: beskućnik i boem, relativista i skeptik, nihilista, postavljen autorskom namerom u središte dela, naročito po okončanju Čedomirove sudbine. Anica i Kaja: patrijarhalni pogled; govore da život treba prihvatiti onakvim kakav jeste, i da se treba pokoravati nepisanim pravilima života, jer je pokoravanje uslov za životni mir i stabilnost ličnosti u zajednici.

•

VIŠNJA LAZAREVIĆ: njena sudbina je postala tragična jer je kasno došla do saznanja o pokoravanju. Njen lik je vrlo blizak konceptu tragedije moderne ličnosti, koja je iz patrijarhalne kuture htela nepripremljena da zakorači u građansku. Prigušivani emotivni i erotski nagoni koji se oslobađaju na kraju svedoče koliko je njeno prihvatanje tragedije bilo trpljenje i očajanje. Uskoković je ipak brzo prešao preko važnih trenutaka jednog života prepričavanjem, a tako propustio da izgradi do kraja jedan od najupečatljivijih ženskih likova naše književnosti. Ona zna granice svojih moći i nemoći i svoje biološke potrebe za ljubavlju. Njen erotski san na kraju relativizuje te njene moći.

•

ČEDOMIR ILIĆ: kažnjen samoubistvom u momentu odricanja od mladalačkih ideala (demokratija i socijalizam, pozitivne vrednosti života). On je potvrda bezizlaza u građanskom društvu. On je ostvarenje ideološke strane ličnosti. On svoj neuspeh pravda i objašnjava prevelikom vezanošću za pozitivističku nauku i materijalističku filozofiju svog doba. On previđa subjektivne razloge i konkretne društvene okolnosti koje utiču na njegove postupke. On

je karakter neodređen, nestalan, neodvažan, slab, u šakama slučaja.

Višnja ga upozorava da je intelekualac koji se nalazi u neusaglašenosti i sukobu sa ćiftinskom sredinom malograđanštine koju on ne poznaje, jer ne želi da je upozna. On želi da posmatra svet isključivo svojim očima, da ga vidi u idealnom obliku, a istovremeno svojim neodlučnim karakterom dozvoljava da neidealni svet uvlači i vuče tamo gde on sam ne želi da ide. On nije potpuni idealista – nalazi oslonac u drugima, a ne u samom sebi. On se razočarava kao deo generacije.

•

SAMOUBISTVO – rešenje za neostanak sa samim sobom, nesuočavanje sa vlastitom sudbinom, koja vrhuni u sumnji u život. Njegova drama je tipična drama čoveka prelaznog doba, koji bez svoje volje i izbora ulazi u

168

prekretnicu dveju kultura, dva načina života, dve filozofije. Ostvarenja tipova života ogledaju se u ženskim likovima: Višnja i Bela. Čedomir bira drugi, ne po srodnosti, već po nametnutosti od drugih – a to je njegova tragička greška (upor. Žilijen Sorel). Pod prividom građanskog on bira malograđansko. Sumnja u identitet i integritet vodi ga preko slabosti karaktera u samoubistvo. U nemoći da se otrgne od praktičnog života, koji ga istovremeno i privlači i odbija, nalazi se jedan od osnovnih razloga tragične sudbine Čedomira Ilića u sredini u kojoj živi. Samoubistvo možda i nije bilo potrebno, jer se on na kraju sav dezintegrisao.

•

DVOJSTVO SVIH PLANOVA - DVA ČOVEKA U JEDNOM : I – miran student iz unutrašnjosti koji gleda svoje knjige, trudi se da odgovori svim dužnostima, vodi brigu o dnevnim potrebama, raspoređuje svoja sredstva; II – nemiran duh zaljubljen u beskrajnost, fantast koji zahteva sve lepote od života, usamljeno asocojalno biće, idealista na krupno. Najbolji je kada se ostvaruje u ovoj protivurečnosti. PRIHVATAO, PORIČUĆI

•

Autor je pokušao da njegov pad objasni i spoljašnjim okolnostima, ali one na kraju uplivavaju u unutrašnje. Razočaranje u ideale dolazi posle istorijskih promena i nije uslovljeno samo karakterom junaka: neostvarivanje prave demokratije Majskim prevratom, 1903. godine. Pogled na svet proizilazio je iz psihološke i intelektualne prirode junaka više nego iz njihovih političkih uverenja.

•

DISTANCA AUTOR/JUNAK: Uskoković je naslutio da mu preti poistovećivanje idejnog plana romana sa njegovim vlastitim stavovima, pa je u odnosu na Hrome ideale – prototip, uneo značajnu apoziciju: „Čedomir Ilić, glavno lice ovog romana”, čime se unapred distancirao. Slično je vršio i u daljem toku romana: narator ne staje na junakovu stranu čak ni kada junak napušta svoje napredne ideje iz mladosti – NEUTRALAN. Uskoković bi se mogao odrediti kao ideološki glas Višnjinog lika – ona se nije odrekla, prihvatajući.

•

DOŽIVLJEN GOVOR/UNUTRAŠNJI MONOLOG – izjave autor ne iznosi svojim rečima, odnosno naratora, već isključivo jezikom i tačkom gledišta svojeg junaka. Autorovo mišljenje iznose ostali likovi u romanu – ukidanje autorske visine i ispoljavanje likova vlastitim postupcima i govorom. Zato se likovi mog u ispitivati etički a da se ne dovodi u pitanje njihovnu književnu opravdanost.

KOMPOZICJSKI EKSPERIMENT: PARALELNA KOMPOZICIJA

•

poremećeno hronološko predstavljanje priče – roman se odvija u različitim vremenskim i prostornim ovirima od 1899 – 1905. u Beogradu, Čačku, Valjevu, Pariz.

•

retrospektiva, često razbijanje pripovedanja i vraćanje na prošlost, uslovila je dvojnost romaneskne sadržine – ali i udvajanje lika.

•

samostalnost nekih epizoda (Radoje Ostojić) – neočekivana uloga stvaranja paralele: prate se sudbine glavnog junaka i njegove partnerke.

Neprestano spajajući, razdvajajući i suprotstavljajući dve ljudske prirode u dva književna lika, a povremeno i u idejnom, znatno se dinamizovala ritmička osnova dela – neujednačeni propovedački ritam pri prelasku sa jedne vrste svesti na drugu – s Višnjine uzburkane na opise atmosfere – bio je jedna od nužnih posledica takve kompozicije. DVOJSTVO JEZIKA: planovi pripadanja dvema kulturama: tradicionalnoj i novoj. Otkrivanjem jezika u suštini se otkriva stanje i sadržina svesti autora u svom vremenu, istovremeno i njegovih junaka. Sve troje Uskoković ostvarivao spontano u toku pisanja, a ne prema planu. Čedomir Ilić iz tih razloga predstavlja roman,

169

koji pored izvesnih nedostataka u strukturi, pripada manjem broju knjiga preko kojih savremeni čitalac može da uspostavi realne duhovne veze sa znacima i senzibilitetom vremena i sredine u kojima su pisane. Opšta predstava o životu, širina pogleda u stvarnost, osećanje za raznovrsnost motiva i dimenziju prostora i vremena, slika ljudskih karaktera i njihovih tragičnih sudbina uslovljenih tragičnim nesporazumom s vremenom i sredinom daju ovom romanu književnu sveobuhvatnost i specifičnost.

170

KRITIKA

171

LJUBOMIR NEDIĆ (1858-1901) Prvi osetio kritiku kao stvaralačku, a književno stvaranje kao oblik EGZISTENCIJE, a ne način tumačenja sveta. Važnost: INTUICIJE, STILA I FORME. DERETIĆ: Pokreće prvi moderni književni časopis u Srbiji Srpski pregled (1895), koji je bio preteča SKG, i uglavnom časopis kritike. Tu je pisao uvodne članke iz književnosti o najkrupnijim pitanjima. Oslobađa se Vulovićevog bigrafizma i impresionizma i stvara modernu analitičku estetičko-psihološku kritiku. Glavni doprinos u kritičkoj metodologiji: odbacivši podjednako estetički relativizam i pozitivistički istoricizam, dogmatsku i impresionističku kritiku, zalagao se za strogo unutrašnji pristup, oslobođen svih spoljašnjih, vanknjiževnih primesa. Pravi razliku između estetičke i životne istine, razdvajajući građanski lik pisca od njegovog književnog lika, zahteva da se kritika bavi ne čovekom nego piscem, ne onim koji je iza knjige nego onim koji je u knjizi. Proučavati delo samo za sebe. Daje primat formi za koji smatra da, iako nije sama sebi dovoljna, predstavlja životni princip svakog književnog dela. U formi razlikuje dva momenta: spoljašnji – obrada, i unutrašnji – izraz, složaj reči (svaka reč komunicira sa svojim sporednim značenjima, asocira, izaziva sećanja, a pesnici otkrivaju te skrivene veze). Osnovno vrednosno merilo je emotivnost. POSTUPAK: α.

posmatra pisca u celini, izjedna, a ne kroz pojedinačna dela;

β.

analizom izdvaja glavne osobine koje izlaže estetičkim merilima;

χ.

REZULTAT: sinteza slike piščeve književne fizionomije i kritički sud o vrednosti dela.

Vrednost njegovih ogleda je više u unutrašnjem opisu pisca nego u kritičkoj oceni, gde je često pristrasan, isključiv, dogmatičan. Dao je izvrsne psihološko-književne portrete. Bio je pristrasan po političkim simpatijama, ali ipak pored svih nedostataka on je začetnik moderne srpske kritike. NOVIJA SPRSKA LIRIKA I NJENI KRITIČARI (1893): U mladoj srpskoj književnosti jedino je poezija toliko napredovala da se u njoj već počinju javljati produkti prefinjenog ukusa, ali to ne važi i za kritiku koja je u povoju. Ima nameru da se prvenstveno bavi onim KAKO? I KUDA? Kritike, pa sve kritičke pokušaje svrstava u nekoliko tipova. Smatra da Vuk nije prvi srpski kritičar – informacije je dobijao sa strane.

STEVAN POPOVIĆ – o Jakšićevoj poeziji – metod konjičkog skoka – pogoditi u tri koraka relevantno.

Ovaj način kritike ostaje bez uopštavanja i zapravo je nekritičan, nesistematičan i bez poetike, jer se može reći šta se hoće. Ovim metodom služi se ponekad i Svetislav Vulović, iako on uvek ima duha i lepog stila.

SVETISLAV VULOVIĆ – prirodna kritika – neka vrsta spoljašnje, subjektivne kritike koja ne zna za

pravila, već se upravlja po osećaju, ali time gubi, jer ne utvrđuje nikakve opštije norme. Ova vrsta kritike stekla je puno sledbenika, jer je u skladu sa našom prirodom uvek sklonom da rado prihvata samo svoj autoritet. Od

172

Brenea je, sem ovoga, primio i uskogrudu procenu pisaca prema njihovoj privatnoj ličnosti. Podvrsta – POLITIČKA KRITIKA (kritika kao odjek političkih ideja).

SVETOZAR MARKOVIĆ – realna kritika – koja objavljuje rat svakoj estetici i propoveda njeno

uništenje. Sadržaj je merilo vrednosti, dok sam Nedić ističe da je forma pretežnija. ŠTETNA JE, ali i pored sve utilitarnosti, donela je i neke koristi za književnost: pre svega utcala je na nestanak bljutavo patetične poezije romantičarskih epigona. O KNJIŽEVNOJ KRITICI: posvećena Bogdanu Popoviću; Veliko doba kritike koja se razvija više od samog književnog stvaralaštva, što joj služi kao osnov za postojanje. ŠTA JE PRAVI ZADATAK KRITIKE? Navodi njene tri vrste: KRITIKA KOJA PRATI – dnevna, tekuća sa prolaznom vrednošću – posebo ovaj tip kritike ne može

uticati na pisce , niti nekoga načiniti piscem. Ona ima hroničarsku ulogu. KRITIKA KOJA UPUĆUJE – velika, opšta književna pitanja – može doprineti razvitku književnosti, ali

Nedić uvek ostaje veran shvatanju da književnost ide svojim putem, kao izraz opšteg duha vremena, i velikih tvoračkih duhova. Zato je kritika vođena književnošću, a ne obrnuto. U tom, smislu, njena prava uloga je da upoznaje nove ideje u književnosti, da im daje jasan izraz, da ih formuliše i širi. KRITIKA KOJA PROUČAVA – predmet: pretres i ocena – INTERPRETACIJA. Nevolja nastaje oko

jasnog utvrđivanja njenog domena, jer se knjigama bavi i istorija književnosti, a ni zadatak kritike nije jasno utvrđen. ISTORIJA KNJIŽEVNOSTI – književna dela posmatra kao POJAVE koje pokušava da uhvati u njihovoj vezi sa drugim srodnim pojavama. KRITIKA – ih vidi kao DELA i traži da ih oceni. Zato je bitno ne mešati ih, jer kritika treba da ih posmatra samostalno, nezavisno od svega spoljašnjeg.

•

PROŽIMANJE DISCIPLINA: naučni i književni način se ne mogu strogo odvojiti jedan od drugog. Međutim

one nemraju jedan predmet nego svaka svoj. Podvlači da je njegovo shvatanje kritike SUBJEKTIVNO, ali da time ne isključuje i druga, suprotna.

•

PRAVA KRITIKA JE UMETNOST – kritičar mora biti sposoban da otkriva ono što je umetnost. Na njega

su uticali Nemci i idealistička filosofija – estetika odozdo (Baumgarden, Kant) za poniranje u skriveno potrebna je inspiracija kao i za stvaranje. Zato greše oni koji kao kritičari polažu na duhovnost ili favorizuju lep stil u kritici koji tu nije najvažniji. Nekada je i sam isticao biografski momenat, ali misli da on ne može da objasni delo, iako u tome može biti od pomoći. Ovaj metod često je nepouzdan i pruža lažnu sliku o piscu i delu. Pisac i čovek dve su odvojene ličnosti: jednu otkriva kritika, drugu biografija. Razlika čovek/stvaralac. Delo daje samo neke stavove, ne život.

•

METODA KRITIKE: analiza i sinteza - analiza knjige i sinteza čoveka iz knjige. Nedić ne nudi konkretan

odgovor na koji način se to čini, smatrajući da je kritika ISTINIT, UROĐEN DAR. Mogu se utvrditi jedino neki opšti zahtevi (čak i oni spadaju u krug estetskih rasprava). Proučavati SKLOP I SKLAD. NOVO: IMANENTNI PRISTUP! U kritici mora biti:

JEDINSTVA: iznošenje u celo onoga što je u delima pisca opšte;

173

ISKRENOSTI: pravi umetnik nikada ne ide za efektom. Bez unurašnje potrebe nema ni kritike ni kritičara. Ovo se odnosi i na spoljašnje – kritičar može da se prevari u oceni, ali ne sme dati lažnu.

Srpska kritika je neiskrena, povodi se za raznim obzirima, tuđim mišljenjima; to se vidi i u bolećivom odnosu prema srpskoj književnosti kao nejakoj. ----------------------------------------------------------------------------------------------ZORAN GAVRILOVIĆ: ZASNIVANJE UMETNIČKOG PRISTUPA Naš najistaknutiji kritičar sve do početka II svetskog rata. Kod Vunta završio filozofske nauke. Njegove kritike su prve koje imaju određeni metod koga razvijaju u analizu. Bio je protivnik filozofskih i stilski apstraktnih analiza, niti je voleo metod zasnovan samo na osećajnosti. Napad na pesnika sa najviše respekta: trebalo je imati smelosti i intelektualnih uverenja, pa napasti Zmaja. Nedićev politički konzevrativizam bio je štetan po pozitivni trend u srpskom društvu – kritika koja se koleba između ideoloških stavaova i estetičkih analiza. Njegovu objektivnost mutila je politička antipatija. Pravi obazac njegove kritike je tudija o Vojislavu Iliću – početak moderne kritike, pokušaj da se estetsko kao vrednost i delo kao tvorevina počnu ispitivati kao jedini predmet. Zaključivao je da će se artizam Ilićev sviđati samo uskom krugu ljudi prefinjenog ukusa, što može samo više da vredi nego glasna slova velike publike. Kritičar izrazito negatorskog tipa – jedina afirmativna kritika je ona o Vojislavu. Kriterijum smisla je često uprošćeno izjednačavao sa zdravim razumom: pokopao Lazu Kostića. Ipak, uvek insistira kritičko-estetičkim razlozima svojih ocena. Njegov racionalizam je moderan spoj psihološkog i formalnog, i estetskog i kritičarskog. On je prvi kritičar koji pravi razliku između estetske istine i stvarnosti. Insistirao je na unutrašnjoj motivaciji i izvedenosti umetničkih struktura. DRAGAN M. JEREMIĆ: ESTETIČKI PRINCIPI KRITIKE LJUBOMIRA NEDIĆA Gotovo svi krtičari su tvrdili da je Nedić bio logičar, i da su logička strogost i hladnoća osnovne karakteristike njegove kritike. A to je baš ono što ne stoji – svoje kritičke ocene zasnovao je izrazito emocionalistički. Ono što ga izdvaja i u čemu leži njegov istorijski značaj jeste činjenica da je stvorio kritiku doslednu estetičkim principima – prvi je pisao na osnovu jedne kritičke metode. Na bazi njegovih studija Skerlić je mogao da izvrši istorijsko-književnu sintezu, a Bogdan Popović da obarti pažnju na estetsku stranu književnosti. Morao je da se bori protiv biografske (prirodne) kritike, bez čvstih estetičkih principa, i protiv utilitarne (realne) kritike na jakim neestretičkim principima. Svestranog talenta, dobar portretist, duhovit opservator, strasan polemičar. Mogao je u kritici da bude impresionista, a ne samo dogmatičar.

Prvo merilo: PRINCIP OSEĆAJNOSTI – isticao izuzetan značaj srca i osećanja: u studiji o V. Iliću kaže, da ne treba nikad smetati s uma da je umetnost rodila osećajna potreba ljudske duše, i da se ono, otuda, i ceni po tome koliko se u nju duše unese.

Iz tog stava izvukao je sve ostale principe svoje kritike, među kojima je princip osećajnosti ostao uvek osnovni. OSEĆAJNOST je osnovni kvalitet distinkcije između velikog umetnika i virtuoza, velikog pesnika i stihotvorca. Zato se on i bavio više poezijom nego prozom. Štaviše, po njemu je KRITIKA – jedna vrsta umetnosti za koju treba inspiracije kao i za stvaranje, umetnost koja u književnom delu ne vidi samo nešto što treba oceniti i proživeti, vidi čoveka koji se u njoj ogleda i čiju sliku treba iz nje izvesti. Kritičareva prva sposobnost je osećanje,

174

a pored toga on mora da ima duha i da ima pameti; duha da pronikne, pameti da shvati i proceni. Pod osećajem je u stvari shvatao sve što nije misaono, refleksivno, racionalno...

Drugo merilo: FORMA – oblik koji umetnik daje osećanju. Pišući o Vojislavu kaže: svaka je umetnost doduše u formi; ali ona nije jedino u spoljnoj formi, u pravilnosti i kalupu, no u formi zadahnutoj dušom umetnikovom.

ESTETIČKA ISTINA: sasvim je nezavisna od onoga što je stvarno istinito. Ona se može slagati sa stvarnošću ali i ne mora, jer može postojati pored ili mimo nje. Ako ne odgovara stvarnosti ona ima svojeg unutrašnjeg života, a više se i ne traži do to: život. Tu istinu on uzima za najdublju osnovu i najveću vrednost umetničkog dela. Ovo je dovoljno da se njegova kritika potpuno suprotstavila logičkom, racionalnom, cerebralnom tretiranju umetnosti. Dakle, cenio dva momenta:

a.osećanje – živost i istinitost osećanja b.

formu – oblik kojim je izraženo osećanje; često ima negativno značenje.

Samo se u jednom kolebao: u procenjivanju vrednosti tendencije: osuđivao je tendenciju u političkim i satiričnim pesmama Zmajevim (pesma govori srcu, a ne razumu), ali je hvalio to isto kod Đure Jakšića, jer je tobože patriotska tendencija viša i opravdanija od socijalne. Hvalio humor, osuđivao satiru...

175

BOGDAN POPOVIĆ (1863-1944) DERETIĆ: Bio je kao i Nedić, vršnjak realista. U književnost je ušao rano, krajem 80-tih godina, a vrhunac je dostigao u doba SKG. Prvi naš književni kritičar koji se bavio pitanjima drugih umetnosti – spojio književnu i umetničku kritiku. Profesor Velike škole (1893) i Univerziteta (1905). Njegovo delo nije obimno, niti obuhvata veliki broj pisaca i problema iako je pisao duže od 60 godina: Ogledi iz književnosti i umetnosti, 1-2 (1914, 1927); Bomarše, (1925); a u celini je obeleženo didaktičkim i pedagoškim težnjama jednog profesora književnosti, u kojoj je video veliku bibliju čovečanstva, a u proučavanju literature najbolji način da se čovek duhovno uzigne, da profini i oplemeni svoja osećanja, da odgaji ukus (O vaspitanju ukusa). ESTETSKI ENTUZIJAZAM I METODOLOŠKI ZAHTEV ZA NAUČNOM EGZAKTNOŠĆU KRITIKE: odbacuje istorijsku kritiku Ipolota Tena koja je delo posmatrala kao dokument i zalaže se da se umetnost proučava kao umetnost, s estetičkog, a ne istorijskog stanovišta. Estetika se mora osloboditi svake podređenosti graničnim disciplinama i apstraktnih spekulacija o prirodi lepog u umetnosti, te se mora postaviti na naučnu eksperimentalnu osnovu, kao u prirodnim naukama. Delo posmatrati za sebe, iznutra, kao umetničku formu. Od Nedića se razlikuje po konstantnoj analitičnosti kritike, po ulaženju u najsitnije pojedinosti, ali bez dovoljnog uvida u celinu, koja je kod Nedića bila središnji pojam. MIKROANALITIČKI METOD: TEORIJA „REDA-PO-RED” pokazuje prednosti u proučavanju formalne i tehničke strane umetničkog dela, dok se teže primenjuje kod složenijih aspekta strukture i značenja. Njen značaj je pretežno pedagoški (pisana kao predavanje), više u nastavi nego u nauci o književnosti. Popović je više propagator i tumač modernih estetičkih i metodoloških shvatanja nego izvorni mislilac. Svoj najpotpuniji izraz ostvario je u poduhvatima koji su uključivali i druge učesnike: ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE POEZIJE (1911) – gde je izborom i osobenim rasporedom tuđih tekstova stvorio skladnu umetničku celinu, jedinstvenu knjigu poezije u našoj književnoj istoriji; takođe i u radu na SKG. On je pre svega bio pokretač, animator, vaspitač – estetički, književni i stilistčki. Bio je vlasnik i urednik SKG koji je vezan za trajanje moderne. Program časopisa je dao u članku Književni listovi. Izlazio je vrlo precizno, svakog 1. i 15. u mesecu. Pazio je na svaki detalj, čak je analizirao svoje priloge iz prethodnih brojeva. ----------------------------------------------

NOVICA PETKOVIĆ: PREDAVANJA OSNOVNI STAV: negativni odnos prema teoriji pozitivizma 19. veka. Smatra da se primena pozitivističke kritike se svodi samo na ono što nauka u njoj može da otkrije, pa se tako ne može u umetničkom delu pronaći ono što je umetničko. Zato treba ispitati šta izaziva umetnička osećanja, ukus i negovanje umetničkih emocija.

176

POSTUPAK: analiza sastavnih delova – sastojaka – naših utisaka, a sve to čitajući pažljivo, da bi čitanje vodilo dobroj analizi; znači reč po reč. Daje uporednu analizu Dučićeve pesme kao konkretnu primenu metoda. SREDSTVA ANALIZE: poznavanje jezika, znanje i upotreba termina. TEORIJA RED-PO-RED: to je njegova teorija književnosti; vrlo bitna za uvođenje u proučavanje književnog dela. Polazi od najizrazitijeg – prirodne nauke, koje su tada bile modelom svakog proučavanja. UKUS – od njega zavisi sposobnost osećanja tankoće dela, i za njega je vezana estetska vrednost književnog teksta. EMOCIJE – su u osnovi estetskog kvaliteta. Treba ići ododzdo (Maks Desoar, 1908). Popović je potpuno bio u toku sa aktuelnim momentom (Georg Fehner – psihologija književnosti, i Desoar: obojica pripadaju antipozitivističkoj pobuni; Francuzi su učili od Nemaca – Leo Špicer: stilistička kritika). Prihvata zasnivanje nauka o umetnosti, a ideal su mu Englezi i empirija, od kojih uzima pažljivo čitanje teksta: ALEKSANDDAR BEN – čitati reč po reč, komadić po komadić. POLAZIŠTE: interpunkcija (od toga tada niko ne bi pošao) – onaj ko je usmeren na književnost, taj je usmeren na tekst, a on podrazumeva interpunkciju, koja je vezana za raspored reči u rečenici, koji je vezan za način mišljenja: menjanjem rasporeda reči menja se i smisao poruke: Dobar čovek preoprezno postupa > Čovek, dobar, postupa, preoprezno Ukidanje predikacije: čovek je dobar > čovek dobar > dobar čovek (Čomski) Interpunkcijskim intervencijama vraćamo se na ono što je primitivnije u jeziku (ide se ka novom u povratku na primitivno - avangarda). KNJIŽEVNOST – ODNOS KULTURE I PRIRODE u kojem kultura pritiska i goni da se okrenemo prirodi. TERMINI: ističe njihovu važnost, jer su pojmovi koji u sebi sadrže stručno znanje. Ovde već uvodi u teoriju mišljenja. Suština je što je želeo da prođe kroz sve, kroz proces mišljenja primenjen na problem književnosti. U Antologiji novije srpske lirike prolanalazi i primenjuje svoja stanovišta čisto teorijski. Knjiga koja pokazuje po čemu je zastarela njegova teorija, i zbog čega je moralo doći do sukoba između njega i avangardista. ---------------------------------------------------------------------------------------------

ZORAN GAVRILOVIĆ: Dalje razvijanje unutrašnjeg pristupa. Za nešto više od 20 godina, Nedić, Popović i Skerlić razvili su kritiku toliko da su se u njoj počele javljati unutrašnje protivurečnosti koje je najdublje i oličavaju. Udaljava se od shvatanja da je umetničko delo duboko vezano za društvenu osnovu, iako mu je ispočetka blizak. Istorijski trenutak i njegov uticaj: suočen sa književnošću i poezijom koja pokazuje sve elemente poetske strukture što više nije neposredno u službi istorijskog vremena. Gijoov uticaj: kao i na Skerlića; čudno jer se Popović i Skerlić razlikuju i ideološki i teorijsko-estetički. Uverenje da je književnost afektivni deo bića i da je nejna suština u prevođenju utisaka – modernija varijanta senzualističke estetike. Teorija R-P-R je racionalizacija tog sentimentalističkog uosećavanja. To je pravi obazac

formulisanja

jednog

konkretnog

kritičkog

metoda.

Njegovo

kritičarsko

uverenje

metodološki

konsekventno izvedeno i vrlo oštro povlači granicu prema spoljašnjem pristupu. Preterivanje: unutrašnji pristup

177

počinje da se pretvara u sopstvenu suprotnost (ispraznost i formalizam). Kriterijumi jezičke pravilnosti prouzrokovali su težnju ka strogoj usavršenosti (Šantić!). Poetski smisao iskazuje se pesničkim jezikom. Antologija: razvijen smisao kategorizaciju i precizno određeni zahtevi koji se stavljaju pred poeziju. Opet istorijske nužnosti: književnost posle I svetskog rata izmakla je njegovom estetičkim principima, prerasla je epohu u kojoj je on bio najznačajniji. ----------------------------------------------------------------------

TEORIJA „REDA-PO-RED” Konstatuje da se u poslednje vreme književna kritka vraća starom, dobrom shvatanju da su književna dela umetnička, dela lepa i da ih dosledno tome i treba proučavati s tog estetičkog gledišta. Odbacuje pozitivističku kritiku Ipolita Tena. Takvo proučavanje književnog dela proizvoljno sužava problem. Dela nisu istorijski dokumenti, ona niču iz osećanja, na njih apeluju, postala su radi uživanja kao oblik zamisli mašte. Pitanje. Šta čini lepotu tih dela, bez ozira šta ona znače kao dokument rase ili vremena u kome je umetnik živeo. Paradoksalno, književna dela je teže proučavati sa estetčkog nego sa etičkog stanovišta, jer građa proučavanja su osećanja u stalnom kolebanju. Govori o naglom i brzom razvoju estetike kao jedne od naučnih grana koje su u središtu naučnog interesa. Dakle, estetičko proučavanje književnih dela i umetnosti postavljeno je na naučnu osnovu – sudovi se ne donose na osnovu slučajnih i neproverenih opažanja. Uz nauku ide i nastava kao bitan faktor naučnog obrazovanja. Najviše se u estetičkom pristupu, ali i nastavi književnosti i ukusa, odmaklo u Engleskoj (Benova Retorika kao prva široko zasnovana i naučno izgrađena teorija književnosti – to mu je uzor za teoriju koju pokazuje predavanjima), i Americi (teorija stila). Vaspitanje ukusa kao složene osobine pretpostavlja znanja, iskustva, tančine osećanja koje idu u najviše ljudske sposobnosti – nastavnici se vaspitaju kao i đaci. U Francuskoj i Nemačkoj takođe se puno radi na književnoj estetici kroz neprestano istraživanje i pisanje, ali ovde postoji izvesno kašnjenje. Citira Maksa Desorara i pasus iz njegove Estetike (1906) gde kaže da Desoarov ideal estete podražumeva čoveka naučnika visokog reda, književno-umetnički kritičar sa stručno usavršenim ukusom. Kod nas Andra Nikolić, i Teorija književnosti kao predmet na Univerzitetu od 1897. METODA REDA-PO-RED: metod podrobnog ispitivanja, otkrivanja pozadine, crtica, detalja, površina, tonova, akorda... od kojih se sastoji naročiti umetnički utisak. To je metod delića-po-delić kojim kritika treba da pokaže te i sve pojedinosti, što podrobnije, što konkretnije. Ova metoda se od ostalih razlikuje silaženjem do sitnih pojedinosti. Mogao bi se nazvati još i analitičkim, konkretnim, prema metodi sintetičkoj i apstraktnoj. Svako je pravo znanje naučno, teorijsko. Generalizacija, apstrakcija. Metod R-P-R pokazuje izvrsne mogućnosti u nastavi za:

predavanje teorije

vaspitanje ukusa

Primenjiva je i pokazna kao predavanje i vežba; ističe važnost razvijanja sposobnosti za uočavanje sličnosti i razlika među predmetima i pojavama radi izvođenja zaključaka o zajedničkim osobinama – ka stvaranju termina. Za to je vrlo važna sposobnost mogućnosti dugotrajnog mišljenja o predmetu. To je lako ali obrnut proces mišljenja – odozdo – je komplikovaniji i zahteva strpljenje, posvećenost, obrazovanje, osećanje, iskustvo...

178

Relativnost sudova u moralnim naukama – menja se neprestano, umnožavaju se stavovi, ali se ne dolazi do generalne istine, opšteg pravila kao u prirodnim naukama. Navodi neka načela za proučavanje književnog teksta: interpunkcija, red reči... Ističe neophodnost stvaranja tačnih termina i važnost jezika kao neophodnog, ali i nesavršenog oruđa našeg mišljenja. Ne treba misliti da je moguće znati književne osobine, a ne znati termine koji ih beleže. Ko ne zna termine ne zna ni pojmove. U stvari, i reč i rečenicu razumeće samo onaj koji već zna stvari njima saopštene. Odgovor je uvek dat u tačnoj meri u kojoj poznajemo stvar koja stoji iza imena. Međutim, apstraktni pojmovi nikada nemaju jasnost konkretnih predstava i lako je prevariti se, a tu dolazi i problem višeznačnosti reči, i trebalo bi moći razpoznavati sva značenja jedne reči zarad pravilnog razumevanja. Iza svake reči se krije neki utisak, nekakva predstava o kakvoći predmeta ili svojstva koje označava. Smisla imaju termini samo za onoga ko ih tačno vezuje za stvari, ko iza termina vidi ili oseća sve ili glavne činjenice iz kojih su izvedeni pojmovi njima označeni. Pravi način tumačenja jeste pružanje dovoljno konkretnih pojedinosti, konkretnih primera, pa tako TEORIJA R-PR proučavajući pojedinosti istovremeno daje stvarnu podlogu pojmu i terminu. Daje dovoljan broj konkretnih primera, što će pomoći da se u književnosti iste stvari znaju već dve hiljde godina, pa da se ipak ne znaju, i da se na jednoj nauci toliko radi, a napredak da je neprestano tako mali. PREDGOVOR ANTOLOGIJI NOVIJE SRPSKE LIRIKE (Matica hrvatska, 1911) I – JEDNO OBELEŽJE: sastavljena je prema čisto estetičkim merilima. Izbor je vršen prema lepoti: da je istovremeno toliko lepo koliko je i karakteristično za neko doba. Namera mu je da predstavi zbirku cveća novije srpske lirike. Čvrsto se držao svojeg merila i nije odstupao – mnogi pesnici su izuzeti. Estetika zna samo za dobre pesme. Antologije zato daju čitaocu dobro pesništvo, jer kritičar izdvaja samo najbolje od svih pesama svih pesnika. Tako sve pesme u nekoj antologiji, kao okviru, dobijaju novu vrednost i lepotu. II – LIRSKA PESMA: ona kod koje preovladava osećanje, koje omogućava distinkciju od čisto opisnih, didaktičnih i pripovednih, hladnijih, nižih u tonu – balade, satirične, humorističke, političke i prigodne nisu ušle u Antologiju. III – NOVIJA SRPSKA LIRIKA (moderna - Hrvati): od Branka i Jovana Ilića nadalje. Odlučio se za ovakvu podelu jer bi ono najnovije bilo premalo, a i zbog povoda, jer Hrvatima prikazuje srpsku noviju poeziju. Antologija najnovijeg pesništva prirodno treba da dođe posle ove. Razvoj – od narodnog ritma ka dvaneastercu:

od oslanjanja na narodno lirsko pesništvo (Branko),

preko onog koje produbljuje osećanja i temperament (Jakšić),

i onog u kojem počinje da preovladava mašta sa živopisnom dikcijom (Ilić),

do pesništva s najvišim umetničkim oblikom i uglađenosšću, stilističko, razgranato, virtuozno (Dučić, Rakić, Šantić),

ka onom koje donosi uznemirenost, iznurenost, pesimizam, finija i složenija osećanja, ironiju, nešto anarhije, razlabavljene oblike, stil nepravilan i mutan – neovarvarstvo.

IV – MERILA: tri osnovna:

179

EMOCIJA – definicija umetničkog dela: ono je emocionalno. Pesma koja ne budi emociju nije lepa. Osećanja idu na najviši stepen vrednosti, iznad misli, stila, snage; ton čitanja treba da postane mekši i topliji; ovde ide i intenzivnost;

JASNOST – u celini i svim delovima u jednoj osnovnoj misli; od nje zavisi i snaga; u poslednjih desetak godina ima mnogo nejasnog pesništva;

CELA LEPA (bez grešaka) – bez pojedinosti koje vređaju: slabih početaka i svršetaka i stihova; sve mora da je na istoj visini, bez naivnosti misli i oblika; ovde se ogleda istančan stil pisca, ali i ukus kritičara da prepozna savršenstvo umetničkog dela u pojedinostima.

V – O UREĐIVANJU: izbor iz zbirki i periodike do zaključivanja. Uređivanje izvan okvira pripadanja određenim školama, pokretima ili pesničkih pravaca; izvan lične jednačine. Izbor je vršen sa simpatijama prema pesnicima i bez kruto primenjivani navedenih merila; da vrlina bude veća od nekorekcija. Vodio je računa o dobu u kojem je nastala pesma. Sastavljana je objektivno; predrasude su izbegavane. Nisu unošene pesme koje su muzikalne i pevane, koje su deo niza. Ovde je u drugom izadnju umetnuo nov paragraf (VI), gde kaže da bi mu bilo žao da se u izboru raziđe s pesnicima; sastavljao je antologiju po svom ukusu iza kojeg teorijski stoji. Nema nameru da daje pojedinačne vrednosne ocene o pesnicima. VI – RASPORED: izbegavao hronološko nizanje jer je kruto, rečničko; želeo je da bude zaokružena kao i umetničko delo, pa je zadržao hronološku podelu na tri doba, a pesme su postavljane prema međusobnom skladu (ugledao se na Pelgrejva) – stil, metar, motivi, utisak, ton, dužina... Cilj je uravnoteženost opšteg estetskog utiska. VII – TEKST: poštovao je original, iako je ispravljao nesumnjive aljkavosti u stilu i gramatici. VII – NAMENA: vaspitanje ukusa i duše najšire publike, lepotom poezije... Prva knjiga u nizu dela iz srpske književnosti koja će Matica hrvatska objavljivati – jugoslovenstvo.

180

PAVLE POPOVIĆ (1868-1939) ISTORIJSKA KRITIKA – prethodnica današnjeg krit. proučavanja „TEKSTA U KONTEKSU” DERETĆ: Istorija književnosti doživljavala je preobražaj. Oslobađa se zastarelih filoloških metoda i izgrađuje se pod uticajem evropske, posebno francuske književne istorije. Pavle Popović je pored Skerlića njen glavni predstavnik. Pavle je predavao staru, a Skerlić novu književnost. Osnivač Društva za srpski jezik i književnost (1910). Korpus srpske književnosti, po njemu i Skerliću (Istorija nove srpske književnosti), obuhvatao je četiri dela ili "oblasti" (Popovićev izraz): narodnu, staru, srednju (tj. dubrovačku) i novu književnost. Takvo sagledavanje korpusa srpske književnosti nije bilo lično mišljenje dvojice mladih beogradskih profesora. Ono je proisticalo iz već stogodišnjeg bavljenja jugoslovenskom i srpskom književnošću kojem su značajne priloge dali: Kopitar, Šafarik, Pipin, Jagić, Stojan Novaković i drugi. Slična podela važila je i za hrvatsku književnost koja je često obrađivana zajedno ili komplementarno sa srpskom... Predgled srpske književnosti (1909) – pokušao je da spoji modernu francusku kritiku s tradicionalnom slavistikom, Sent-Beva, s Vatroslavom Jagićem. Njegove KNJIŽEVNE STUDIJE imaju trostruku osnovu:

α.

arhivska istraživanja – rekonstrukcija slika epoha i biografije pisaca;

β.

komparativna proučavnja – veze domaće sa drugim literaturama;

χ.

kritička analiza književnih dela – uzor Sent-Bev

METODOLOGIJA – ograničenja: pozitivistički isuviše zaokupljen detaljem, tako da obično često iz vida gubi celinu. U književnoj analizi pokazuje dosta školske pedanterije i formalizma, ponekad i lične zagrižljivosti, ali osećao je vrednost teksta, kozerski i familijarno izlaže, zanimljivo, ponekad duhovito, ali i neobavezno i ponekad đačko. Zajedno sa Bogdanom dao je glavni pravac našoj univerzitetskoj i akademskoj kritici u prve četiri decenija 20. veka, u vreme „zlatnog doba” kritike i poezije -------------------------------------------------------------------------------------

PROUČAVANJE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI Predavanje iz 1904. godine. Uvod – o znamenitim profesorima (Daničić, Vuk, Novak), ranije glavnu reč imali su filolozi. Naročito je bilo važno odvajanje katedri književne istorije od slovenske filologijje 1873. a ono se opaža u

181

samoj nauci – za ocenu književnih dela potrebnija je sposobnost za književnu kritiku, dobar i uzvišen ukus. Filološki pravac: usled takvih okolnosti proučavanja književnog dela svodi se na spoljašnje-jezički okvir. Mana mu je to što je negovao isključivo kritiku teksta. Literarni pravac: Maletić, Vulov, Nedić. Zasluge: preispitivanje ranije donetih sudova, unošenje strožeg merila, pažnje za stil, posmatranje kjiževnog dela kao takvog. Ali ovaj pravac negovao je (opet) isključivo čistu literaturu, estetičku kritiku ukusa, što nije dovoljno. Kritika ukusa odlučujuća je kada treba razumeti velika dela; ona je naučna disciplina u službi estetike. U 19. veku literarna kritika postaje ISTORIJSKA (tumačenje književnih dela kao istorije ljudskog duha), prema francuskim uzorima. Suprotstavlja je gore navedenim metodima kao sintezu tri odnosa književnog dela:

1. PREMA PISCU – biografska, psilološka, fiziološka, prirodna kritika; 2. PREMA SREDINI 3. PREMA MOMENTU: kritika treba da traži odnos prema ranijim delima iste vrste, mesto koje delu pripada prema tom razvitku, odnos pream uzorima: kritika izvora, komparativna, filološka u širem smislu. Vrlo je važna i kod nekih dela samo se ona može primeniti (Danteova Komedija). Ima slučajeva kada su potrebni i oni podaci kojima Nedić odbija doprinos u razumevanju književnog dela (Brankov Julije). Od ovih, u našim uslovima najbolje se pokazuju istorijska i kritika ukusa – primeri stare, dubrovačke i nove književnosti. U staroj književnosti kritika ukusa ima najmanje primene; problemi ukusa koje ona pruža su mahom elementarni. Isto važi i za istorijsko-biografsku kritiku. Momenat se može najviše proučavati. U dubrovačkoj kritika ukusa već ima veći značaj, a i istorijska je potkrepljena postojanjem mnogih arhiva. U novoj književnosti, kritika ukusa je neophodna i primarna. Završna reč pripada jednom citatu iz Sen-Beva o uništenom uživanju u čitanju kada se njime kritički bavimo – epikurejstvo ukusa zanavek je propalo. ------------------------------------------------------------------------------------------D. PAVLOVIĆ: Pavle Popović započeo je rad u doba koje je prekretnica u razvoju srpske istorije i kulture, na kraju 19. veka. Njegovo predavanje ima svoj istorijski značaj i obeleževa prekretinicu. Prvi je naglasio potrebu svestranog ispitivanja pisaca i dela, dajući iscrpnu analizu više kritičkih metoda. Osnovne poglede izgradio pod uticajem Sent-Beva i Gastona Parisa, ali je naučnoistaživački rad u našoj književnoj istoriji postavio na moderne osnove. Najznačajnije su njegove studije iz narodne i dubrovačke književnosti mada se podjednako bavio i novom (Gorski vijenac, Srpske drame 19. veka). Radio i na proučavanju slovenačke i hrvatske književnosti – ka stvaranju zajedničke, jugoslovenske književnosti. Najplodniji period proučavanja nastupa nakon 1918. godine. U akademskoj besedi Jugoslovenske književnosti kao celina dao je detaljan plan o periodizaciji naše književnosti. Zasluge za pokretanje časopisa „Prilozi za književnost, jezik i pravopis”.

182

JOVAN SKERLIĆ

(1877-1914) JOVAN DERETIĆ: U svojoj kratkotrajnoj kniževnoj karijeri razvio je aktivnost čije su zahuktalost i plodnost bez premca. U 16. godini počeo da objavljuje književne priloge. Đak B. Popovića kao student književnosti i francuskog; uređivao kulturne rubrike u socijalističkim časopisima. Usmerio se prema nauci, posebno istoriji književnosti. Izvanredno povezao književnu kritiku i istoriju. Ostavio obimno delo, potpuno zaokruženo i završeno, iako je rano preminuo. Objavio: Pisci i knjige 1-9, 6 književnih monografija, dok. tezu, Jakov Ignjatović (1901), Omladina i njena književnost (1906), Srpska književnost u 18. veku (1909), Svetozar Marković (1910), Istorijski pregled srpske štampe (1911), i sintezu rada: Istorija novije srpske književnosti (1912 – školska, 1914 – šira verzija), i čitavog stoleća naše književnosti: od Vuka; Srpskih narodnih pjesama (1814); do Skerlićeve Istorije ravno sto godina posle. U shvatanjima ostao je sledbenik prvog srpskog socijaliste Svetozara Markovića. Od njega je prihvatio: estetički utilitarizam – shvatanje da književnost treba da bude tesno povezana s naprednim težnjama doba, da izražava stvarni život i služi narodu. Ipak on nikada nije prihvatio Markovićevu tezu o uništenju estetike, ali je ostao veran ideji deomkratizacije umetnosti smatrajući da je u njoj najbolji izraz doba – duboko ubeđen u potrebu umetnosti. Uticaj Bogdana Popovića važan je za njegovo naučno formiranje.

•

METOD: odbacio Nedićevu i Popovićevu formalno-estetsku kritiku (unutrašnji pristup), obnavljajući neke

momente koje su oni odbacili: impresionistički, biografski i sociološko–istorijski. Kao kritičar proizišao iz vladajuće pozitivističke estetike. Učitelji: Ipolit Ten, Gijo, Renar. U metodu javljaju se razlike zavisno od predmeta i žanra kritike, a njegov unutrašnji razvoj: pojedninačni prikaz (impresionistički postupak), ogled o piscu (impresionizam i biografizam) i književnoistorijska monografija i istorija književnosti (nadogadnja prethodnih uz metod istorijske kritike). Kod njega nema logičke strogosti i naučne egzaktnosti njegovih prethodnika, ali ni suvoće i oporosti njihovog izraza. Skerlić nije uzoran stilist, ali je odličan pisac. Rečenica je isuviše francuska, ipak: prodoran, upečatljiv, ponesen. Često se koristio slikama da bi ilustorvao svoje misli. On je i društveni kritičar, moralista sa snažnom satiričnom žicom. O epohama daje slike širokog plana književnih prilika, društvenog života i duhovne atmosfere, on je u kritici više sintetičan nego analitičan, a u izrazu koncizan, lapidaran. Književnu kritiku oslobodio od filoloških šema i uveo u nju čisto književne kategorije kao što su romantizam, realizam... pomoću kojih je istakao kako nacionalnu tako i evropsku dimenziju srpske literature, a akcentom na drugoj. On je ipak previše suzio okvire i osiromašio našu književnost. U oceni pisaca polazio je od dogmatskih, apriornih stavova. Bliži mu je bio racionalizam od romantizma, davao je prednost Dositeju nad

183

Vukom, i realistima nad romantičarima. Isticao je vraćanje književnosti narodu, ali mu nisu bili bliski pisci narodsko-folklorističkog karaktera, nego moderni realisti poput Matavulja. Smatrao je da književnost treba da služi progresivnim ciljevima društva. Zalagao se za optimizam, za nacionalnu energiju, pa je odbacio pesimističku poeziju očajanja Pandurovića i Disa. Zapadnjak po kulturi i obrazovanju, užasavao se od istočnjačkog otrova koji je otkrivao u našem mentalitetu i načinu života, i zato nije mario za pisce koji su opisivali Istok. Uskoković mu je bliži od Stankovića. Bio više sklon prozi nego poeziji. S. Milutinovića i Kostića odbacio je kao lude glave, fantaste, ali uprkos tim ograničenjima Skerlić je najmanje grešio u kritičkom sudu od bilo kog drugog našeg kritičara pre i posle njega. GLAVNO OBELEŽJE: tačnost ocene, smisao za sintezu i snažan književni dar. ----------------------------------------------------------------------BOGDAN POPOVIĆ: JOVAN SKERLIĆ KAO KNJIŽEVNI KRITIČAR, nekrolog, 1914. Piše o Skerliću posle smrti. Ističe neophodnost izrade studije koja će pravilno da oceni njegov rad. Bio je čovek pravilnog suda u oceni književnih dela, i čovek pouzdanog i zrelog ukusa. On je izvesno najjača i najmarkantnija ličnost u književnoj kritici, prema rečima Sime Pandurovića. Niko mu ne osporava bogati naučni rad na književnosti, ali oprečna su mišljenja u vezi sa njegovim estetskim sudovima. O Istoriji se govorilo da je to istorija srpskih književnika „s kojima pisac govori”, a da tek dolazi druga sveska o književnicima „s kojim ne govori”. Ali ta dosetka nije istinita. Nezavisno od pogrešaka koje ima i koje su ponegde neosporne, on je grešio jednom u 50 puta. On je bio prava dobra glava, jasna i prava pamet, izvanredno prijemčiv za utiske, s darom pravilnog zapažanja i osećanja. Imao je tri osobine pravilnog mišljenja i osećanja: osetljivost, sposobnost pravilne analize utisaka i moć da pravilno kategorira utiske – u pravilna osećaja i pravilne pojmove, a sve to je dobra kritičarska intuicija. On je bio rođen kritičar.

•

OSOBINE KRITIKE: često je bila opisna, tj. više opisuje nego što sudi, ili sudi opisujući – kao smanjene

kopije dela o kojima su pisane, i niko nije znao dati bolju sliku i utisak koje delo ostavlja. Zbijen i duhovit izraz koji jasno karakteriše osobine dela i odmah klasira urezujući je u pamet kao etiketa misli. Grešio je u potpunsti svojih ocena a ne u njihovoj tačnosti. On je jako osećao pa je jako i govorio. Što se tiče potpunosti ocene Skerlić je tu i tamo izostavljao poneke dobre osobine. Popović dalje brani njegovu Istoriju. •

ZAŠTO JE GREŠIO?: imao je ograničenja kao i svaki kritičar. Nije hvatao suptilnije osobine nekih pesnika.

Ostao nepravedan prema Dučiću, odbijao neurastenična osećanja, i nedostajala su mu neka tehnička znanja: suptilnije osećanje versifikacije, naročito ređih i manje pravilnih oblika. On je takođe ponekad suviše uprošćavao stvari. Ali razumeo je celu osnovnu građu književnosti, i visinu i dubinu i stasti i meru i snagu i nežnost, i tragediju i humor, i optimizam i pesimizam, iako poslednji nije odobravao kao teoriju života. Takođe, osećao je i nezrelost, izvitoperenost, pozajmljeni polutanski pesimizam socijalnih i nazovi-moralističkih pisaca nemačkih i skandinavskih. On osim toga sudio pouzdano. Drugi razlog - često, bio je ličan, a to u kritici znači ne moći odvojiti delo od pisca, i u kritiku unositi obzire koji s delom nemaju nikakve veze, ali i tu je grešio na sitno i to mu se opet oprašta. On je moralno bio dostojan kritičar, i neprestano je stajao u borbi, prateći pomno sva strujanja, često bivajući na udaru. Treći razlog – radikalizam: političke prirode kojeg nije mogao da se oslobodi. Bio je progresista, pobornik zdravog i intenzivnog života i čovek koji o književnosti sudi po svojim političkim, moralnim i društvenim pogledima, zbog čega se ogrešio o Rakićev pesimizam kao jedno od najotmenijih pesničkih raspoloženja, na

184

primer. Takođe nije imao dovoljno akribije (tačnosti i čistote u radu) – radio je brzo, i nije ponekad stizao da dobro vidi stvari. Ipak svi ti uzroci zbog kojih je grašio ne ometaju tačnost njegovog suda. Voleo je istinu. Nije bio tvrdoglav i umeo je da koriguje mišljenje i da posluša savet; to Popović navodi prema ličnom iskustvu s njim, a u vezi s piscima koje nije uvrstio u Istoriju, ali ih je u konačnoj verziji ubacio (Marko Car, Svetomir Nikolajević). Ipak je imao pravilnost suda, a to je najviša osobina od svih. -----------------------------------------------------------------------------------------------DOGMATIČKA I IMPRESIONISTIČKA KRITIKA (dopunjeno i promenjeno predavanje Istrorije i metoda književne kritike, na Velikoj školi 5. Novembra 1901) I – Polazi od def. kritike: etimološki – ispitivanje, rasuđivanje. Prema tome, književna kritika bila bi suđenje o književnim proizvodima, ocenjivanje njihovih mana i vrlina. Za dogmatičara – nauka o ocenjivanju, klasifikovanju i objašnjavanju književnih dela, i sastoji se u analiziranju dela jednog pisca, objašnjavaju njegovih uzroka suđenju njegove estetičke vrednosti (naveo prema Bruietieru). Za impresionistu – kritika je samo umetnost kojom se služimo da uživamo u knjigama i da pomoću njih utančavamo svoje lične utiske. Književna kritika u stvari stoji na međi između umetnosti i nauke, istovremeno oslanjajući se i na razum i na osećanje, pa je zato i pitanje činjenice i pitanje ukusa. Ona zahteva obostrano i intelektualne i osećajne osobine i sposobnosti duha. Teži da postane što naučnija. Ipak dosta je neodređena, pošto zavisi od apstraktnog pojma lepote i apsolutne istine. Umetnost je večito stvaranje, stalna promena. Postoje samo prolazne, relativne, delimične, čovečanske istine... II – DOGMATIČARSKA: u klasicizmu verovalo se u suverenost apsolutnog razuma koji je trebalo da bude kriterijum u književnoj lepoti. Tražilo se racionalno podražavanje Prirode – u onome što je u njoj svuda i uvek, ne individualno, nego u onome što je potčinjeno večitim zakonima, što je razumno, logično i sobrazno njenom planu – razum činio lepotu, apsolutnu, stalnu i univerzalnu – večiti tip lepote. Suština: podjarmljivanje individualnog razuma opštem. Delo se ceni prema odnosu sa celom književnošću, idealu. Ovde je Ipolit Ten kao tvorac istorijske kritike, koja odbacuje individualnost i unutrašnju vrednost dela. Sve je podređivao unapred utvrđenoj zamisli. Dedukcija kao metod zaključivanja. Savremeni kritičar takvog smera je Brinetijer (darvinista, spenserista – evoluiranje književnih vrsta), koji misli da kritika mora da postane nauka, tj. da odstrani lična osećanja i utiske, da izvuče opštu ideju, zakon: književna kritika izdvaja slučajne, prolazne elemente, i iznosi stvarnu, bitnu lepotu. Brinetijer je podelio književnost na:

a.nižu, ličnu – samo zabavlja, i na b.

višu, bezličnu – iznosi samo ono što je opštečovečansko, zabavom i poukom.

Osnovna mana dogmatičarske kritike je što ona stoji na trošnom temelju uzimajući ukus i ideje jedne izvesne epohe i primenjuje ih kao apsolutne zakone ljudskog duha, kao nepromenljiva pravila lepote. To je samo besplodan napor da se ono što je večito stavi u ono što je prolazno. Za dogmatičara ukus se ne menja. Književnost je večito u promeni, u novim idejama i novim osećanjima. Danas čovek oseća potrebu slobodnog ispitivanja.

185

III – IMPRESIONISTIČKA: cveta u Francuskoj, samo je jedna umetnost. Njena filozofska podloga je Kantov kriticizam i Hegelov transcedentalni pozitivizam – svet ne vidimo onakvim kakav jeste, već preobražen našim čulima i preko njih, nikako nismo u stanju da izađemo iz nas samih . Ideje se neprestano stvaraju, istina u sebi ne postoji. Jedino načelo je: ne priznavati nikakva načela. Kritičar u svoja dela stavlja lični temperament, svoje

shvatanje

osećanje

života,

kao

pisac,

koji

iznosi

ono

njegovo

osobeno,

originalno.

Način

preobražavanja stvarnosti u duhu pisca – to nas zanima. Zato kritičar iznosi svoj lični utisak (Anatol Frans: Gospodo, ja ću vam o sebi govoriti povodom Šekspira...). Skerlić zamera što ova kritika odbija postojanje nauke o književnosti, malo vodeći računa o pravilima i teorijama. U stvarnosti ova škola ima prikrivenu teoriju već samim tim što odabira prema merilima. Njihova kritika nije individualistička: drže da je bolje oslanjati se na neposredne utiske, nego na sporna suđenja. Oni ne iznose estetiku jer nisu sigurni u nju znajući da je sve kolebljivo i relativno. Ona se služi indukcijom a to je pozitivno. Ipak ona je mnogo tačnija od dogmatičarske i nema neiskrenih pretenzija. IV – književna kritika OSCILUJE između ova dva mišljenja, ujedinjujući ih. Za ocenu jednog dela neophodno je razumeti ga, shvatiti mu suštinu, a kritičar mora da ima sposobnost intelektualne nesebičnosti i udvajanja, da živi i životom dela, slobodno, bez predrasuda. Nepristrasnost, naučnost, savesnost – ka stvaranju realne, pozitivne kritike.

MLADA SRPSKA POEZIJA I PRIPOVETKA UVOD – o relativnom značaju književnih sudova koje obara vreme. Razlog je molba Matice hrvatske da upozna hrvatske čitaoce sa najnovijom srpskom književnošću, posebno s poezijom i pripovetkom. U izlaganju i izboru držao se samo onoga što jeste najbolje, najreprezentativnije, najtipičnije s isključivo književnog gledišta. I – POEZIJA: mnogo se peva. Kao 40-tih u vreme Radičevića, Nenadovića, i 60-tih u vreme Omladinskog pokreta. Tada je poezija odražavala polet i optimizam osvešćenog mladog naroda. Ipak, današnja raspevanost nije lako razumljiva. Danas je došao do izražaja pesimizam, posle teških godina iskušenja, kao uvek posle neuspeha kojima se nije nadalo. Nakon Zmaja i Jovana Ilića, 1890. došao je Vojislav čiji je uticaj bio neobično jak kao vojislavizam, koji je postao književna zaraza. On je bio pesnik nesumnjive vrednosti, i bio zasićen ne samo stare poezije, nego i starog gledanja na stvari. On potpuno raskida, i oblikom i sadržinom, s klasičnom srpskom poezijom Branka Zmaja i Đure. Vratio klasične heksametre tonom otmenog pesimizma. Tog kulta nema više. Videlo se da manjka fantazijom koja stavra i oživljava. Ipak. Važan je: uveo kult umetnosti radi umetnosti. Od njegovog doba još peva Milorad Mitrović koji se vraća u doba starinske poezije, oblicima balade i romanse, o ljubavi. Postao je pesnik u službi savesti naroda i građanske slobode – prigodna poezija koja se brzo zaboravlja. Iz istog pokoljenja, Mileta Jakšić i Aleksa Šantić se ne javljaju često. Šantić je pao zbog pesničkih sloboda koje su nažalost uhvatile maha kod mlađih pesnika, ali on uvek može napisti iskrenu i jaku rodoljubivu pesmu.

•

NOVA ŠKOLA: Dučić: poezija je gotovo isključivo opisna, tu se misli i oseća uhom: više nema osećanja

nego samo osećaja. Samo pesnički uhvaćeni i iskazani zvuci. Zato su njegovi opisi vrlo impresivni i retko viđani u srpskoj poeziji. Ipak, Dučić postaje savestan đak francuskih simbolista i dekadenata, što Skerlić vidi kao štetno. Mnogo napora za elegancijom. Rakić: doneo nešto mislenije i otmenije u srpsku poeziju; mnogo moralne otmenosti i probranih osećanja, znatnih pesničkih lepota. Glavni motiv – posmatrački pesimizam i moralni stoicizam, konstatovanje opšte ljudske bede i prolaznosti... Njegova poezija ide u najbolje domete. Stevan

186

Luković – takođe francuski đak: eterična tuga, ustreptalost, panteizam, intimni i bolni pejzaži umiranja. Milorad Petrović – seoska tematika. Milan Ćurčin, Danica Marković. OPŠTI UTISAK: pozitivan. Ozbiljni talenti, manje banalnosti, lična je i književna, nova i složenija osećanja, odabraniji izrazi, ali istovremeno udaljavanje od života ka knjiškom tipu poezije. II – PRIPOVETKA: jedna od odlika mlade književnosti u mladom srpskom narodu jeste što talenti brzo zru i brzo venu. Svi stariji pripovedači ne pišu i ostavili su polje mlađima. Osvrće se na radove Glišića, Marković-Adamova, Veselinovća, Matavulja (najbolji), Sremca, Nušića, Ćorovića – kojeg označava kao najplodnijeg i najsavesnijeg pripovedača starije generacije.

•

NOVA ČETVORKA: kombinacija - naturalisti koji smelo vide i kažu; idealisti po onome što osećaju u dubini

duša i što im kao krik poleće sa srca. Domanović – najjači i najoštriji satiričar, i Juvenal i Svift ujedno. Stanković – lirske i senzualne ljubavne priče iz vranjskog života, s vrelim dahom mladosti, nečim zanošljivim i strasnim. Priznaje mu radak talenat i toplinu, on je najjači pisac, iako mu je stil nemaran i ispod visine osnovnog nadahunuća, i što je zastao pa ništa ne piše. Kočić – vedre, tople priče iz Bosanske krajine, sa mnogo zdravlja i još više poezije. Jezik tečan, kristalno čist, dijalog lak i prirodan sa svim bogatstvom provincijalnog govora koji obnavljaju sasušene književne jezike. Ćipiko – realističke slike mučnog dalmatinskog života nisu samo fotografske reprodukcije: uvek se oseća piščeva ljubav za puk. Uzdržana toplina i mirna uzdržanost, tako da se iza pisca uvek vidi čovek. OPŠTI SUD: pripovetka je postala jedan nacionalni rad, ono što je najtipičnije i najbolje, ali roman je i dalje nerazvijen, kržljav i brojem i kvalitetom. Ipak, svi mlađi pripovedači imaju zajedničku crtu: nostalgija putnog, ekspanzivnog života cele prirode ljudske; čežnja i senzualnost; osećanje socijalne pravde, ljubav za ponižene i male, za narodne slojeve. U svoju naturalističku, nostalgičnu, čulnu i socijalnu umetnost unose i sposobnosti za opažanje i beleženje spoljnog sveta i jaku umetničku osetljivost i duševnu toplotu, intimne akcente koji podsećaju na lirske ispovesti. Istovremeno: romani vidljivog sveta i drame unutrašnjeg života.

187

BRANKO LAZAREVIĆ (1883-1963) JOVAN DERETIĆ: Nastavljač B. Popovića i J. Skerlića, u kritiku ušao rano i bio najaktivniji do I svetskog rata, pišući prikaze knjiga, pozorišne kritike i oglede o vodećim piscima tog doba. Tada je objavio svoju prvu knjigu Impresije iz književnosti (1912, II izdanje - 1924), i zbirku pozorišnih kritika Pozorišni život (1912). Tokom rata urđivao je Srpske novine i Zabavnik na Krfu. Radio u diplomatiji posle rata sve do početka II svetskog posle kojeg se bio povukao sve do 1961, kada ponovo počinje da objavljuje. Umesto kritike posvetio se proučavanju estetike, filosofije umetnosti i velikih stvaralaca. Kao kritičar nadovezuje se na tradicije francuske impresionističke kritike, oslobađajući se podjednako Skerlićevog sociologizma i Popovićevog formalizma nastojeći da precizno zabeleži sve treptaje lepote književnog dela. Najviše tako piše o piscima moderne, a posebno o lirski nastrojenim prozaistima Ćipiku, Stankoviću i Kočiću, u kojima je video najznačajnije pripovedače svog doba. Njegov rad – spona između rane modernističke i međuratne kritike i esejistike. -----------------------------------------------------------------------------------------------DUŠAN PUVAČIĆ: BRANKO LAZAREVIĆ KAO KNJIŽEVNI KRITIČAR O njemu se uvek malo govorilo, i uvek fragmentarno i uzgredno, po diktatu dnevnih kritičkih potreba i na osnovu nekih njegovih knjiga, a ne na temelju širokog i obuhvatnog posmatranja njegovog celokupnog rada. Branko Lazarević je izabrao ulogu nepristrasnog tutora koji duboko i postojano ostaje veran svojim istinama i koji nastoji da zavađene protivnike nauči nekim osnovnim iskustvima o umetnosti. Ali i tada je delovao kao vrhovni sudija koji deli pravdu, a ne kao kritičar koji aktivno sudeluje u životu jedne literature.

•

OSNOVNI ESTETIČKI STAVOVI: polazi od stanovišta da je umetnost samo jedan deo opšteg stvaranja.

Umetnik pod groznicom čula pristupa prirodi kao građi, uobličava je i oživotvoruje, povisuje, oplemenjuje, popravlja je, daje pluseve. Sva umetnost je materijalna projekcija i objektivizacija jedne umetnički nastrojene ličnosti. Cilj umetničkog stvaranja je lepota, a ne istina, ali kada se lepo, istinito i dobro nađu sjedinjeni dobija se najviši izraz. Umetničko stvaranje je nezainteresovano, oslobođeno nagona i utilitarističkih refleksa, a velika umetnost je uvek opštečovečanska i univerzalna. Umetnost nije antiracionalna, iako je u suštini intuitivna. Velika dela nastaju sintezom nadahnuća i invencije, mašte i emocionalnosti, osećanja i osećaja, znanja i iskustva. Cilj stvaralaštva: da nađe pravo mesto u ovom neverovatno složenom bespuću i ništavilu koje se zove svemir. Ono je rascvetavanje svih snaga jednog velikog čoveka, i on sebe daje celog kroz uniju svih činilaca. U umetnosti nema starog i novog, modernog i konzervativnog; postoji samo dobro i rđavo. •

POGLEDI NA KNJIŽEVNU KRITIKU: povodom Disa piše o kritičarima kao beskućnicima koji ulaze u bezbroj

tuđih kuća i tamo uzimaju dobro koje nađu. Ističe da se ne treba povoditi za školama, jer prolazeći kroz dela na osnovu stila koji su pisci izabrali za svoj daje se kritika tog stila. Svoje kritičarsko stanovište odmah je u periodici nazvao impresionističkim (u Francuskoj u zenitu krajem 19. i početkom 20. veka; kritičari veruju su svoj senzibilitet tvrdeći da je umetnik-stvaralac jedini pravi kritičar, a da je veliki kritičar istinski umetnik; A. Frans – govoriti o sebi povodom pisca kojim se bavi kritičar;), a Skerlić je u Istoriji napomenuo da on više

188

no iko drugi u delima traži samo lepotu. Ipak on je tražio prvo lepotu ne previđajući ni druge aspekte književnog dela. Kasnije kritiku naziva stvaralačkom, a stilističkom veštinom prelazi u virtuoznost. Odbacio sve isključive i jednostrane kritičke metode i zalaže se za jedan integralni kritički postupak koji će objediniti sve metode. Odbacuje svaki doktrinarizam, traži od kritičara da se oslobodi opštih ideja, metoda i zakona. Tvrdi da je impresionistička kritika neposredni izraz jednog utiska koji je neposredna reakcija na jedan unutrašnji ili spoljašnji nadražaj, i nema za osnovu akt suđenja. Kritika je u svojim ciljevima stvaranje, a samo u svom povodu suđenje.

•

BITNA SVOJSTVA KRITIČARA: slobodan i nezinteresovan pogled na stvari, spontanost izraza i nadahnuća,

univerzalna radoznalost, znanje i razumevanje svega. Mora da ima sposobnost udvajanja: kritičar može da primi jedno stanovišta, ali tek pošto ga je udvojivši se primio – to je sposobnost menjanja planova u zavisnosti od prirode i vrste dela koje kritikuje – treba da bude protejski duh. Ako je zazidan u jednu dogmu kritičar je kao i umetnik u mraku, u jednoj boji. Kritičar mora raspolaže onim što poseduju svi veliki umetnici: kritičkim duhom, intuicijom, maštom, opservacijom, sposobnošću plodnog reagovanja na građu, veštinom biranja značajnih pojedinosti. Tako i kritičar stvara svoje umetničko delo, govori o sebi preko i povodom umetničkog dela.

•

POSTUPAK: više je deskriptivne nego impresionističke prirode, ali sastavljen od mnogih uglova

posmatranja i puteva prilaženja delu. Ponekad – sistematizovano ređanje utisaka, ili iscrpno analiziranje ličnosti u delu, ali ponekad i ličnosti pisca. Uvek opisuje piščeve teze, intencije, ideje. Zanima se za piščev dar i njegovo ostvarivanje u delu, digresira u inostrane primere. Voli složenost pogleda na svet. Ispituje osećanje mere, stepen složene jednostavnosti svojstvene samo velikim piscima. Rado se zadržava pejzažu i nastoji da otkije piščeva inspirativna izvorišta. On delo razlaže, opisuje ga, utkiva piščev tekst u svoje obrazlaganje kao ilistraciju ili dokaz teorijskih i estetičkih polazišta i stavova, pa su mu kritike često prošarane i teoretskim uopštavanjima. Poredi pisca sa svremenicima u kontekstu momenta. Ako je više puta pristupio istom piscu, koriguje i kontroliše svoj raniji utisak. Cenio Ćipikovu inventivnost, ljudsku dokumentarnost, fine opservacije i veštinu komponovanja. Stankovića zbog antiracionalizma, snage i svežine dara, smisla za detalj, dubokog i iskrenog uranjanja u ljudsku prirodu. Kod Kočića voleo otresanje od šablona, njegove strasne žene, moć zapažanja, originalne ličnosti, ali je kasnije zamerao insistiranje na patriotizmu i socijalnom momentu. Pod uticajem Skerlića u kritici Disa. Uvek su ga privlačili najveći umetnički duhovi: Betoven, Dostojevski u posebnim studijama, vrlo temperamentno, egzaltirano. Njegoša, Meštrovića, narodnu pesmu i freske video je kao najviše približenim izrazima svetske umetnosti. U drugoj fazi rada eksplicitno prevazilazi svoj esteticizam: ukoliko je sve u izrazu tu ima umetnosti, ali nema krupne vesti o čoveku i svetu. Smetalo mu je što je naša literatura suviše lokalna i jednosmislena, bez velikih akcenata opšteljudskog. Iskonsko je otkrivao kod Stankovića i Krleže, Andrić se spustio duboko, ali okno mu je suviše usko. Napisao je tri teksta o tri knjige pesama: Crnjanski, Ujević, Rakić. Blagonaklon prema Rakiću, rezigniran prema Ujeviću, gnevan prema Crnjanskom (mistifikatorski pokušaj jalovog buntovnika. Na kraju je izneverio spontanost radi šablonskog metoda.

„S T V A R A L A Č K A K R I T I K A” 189

Sve kritičarske škole (pravci) samo čine sastavne delove prave kritike. Njihove manjkavosti najvidljivije su kada one bivaju uzete kao integralna kritika: Ten. Osnovni imperativ kritike – PUNA SLOBODA. Ona treba da bude slobodna reakcija cele duhovne prirode. KRITIKA je stvaralačko delo/izraz (dnevna i informativna kritika izlaze iz ove teze), stvara sebe iz umetničkog dela. KRITIČAR – prima impresiju od ekspresije i od nje pravi sopstvenu ekspresiju.

„K R I T I Č K I P O S T U P A K” Kritika je filozofski i integralan postupak stvaranja vrednosti povodom dane vrednosti, i uzimanja one procedure koju ta vrednost izazove.

DAR I GRAĐA – kritički duh radi s građom koja je već prerađena – njen karakter je isto što i za drugog kojeg umetnika. Razlika je samo u stvaralačkom stepenu. Kritičar mora imati crtu PRAGMATIČNOSTI, ali i UNIVEZALNOSTI – njegov duh živi pod svim podnebljima. Jasno je koliki je ljudski duh nekritičan i neslobodan apriorno – zato je imperativ slobodan i nezainteresovan pogled, pluralistički i liberalan duh.

UKUS: je izbor i kontrola. Ne treba preterivati jer suvišni racionalizam podseca krila mašti. Nevolja je u tome što praktičnost mora da uništi celost – nedeljivost kritike, te iz ciljeva koji ne spadaju u njenu pravu oblast biva podeljena, ne sudi iz svoje bitnosti, nego da gledišta drugih interesa i ciljeva.

POLU-METAMORFOZA: kritičar mora umeti da se postavi na mesto pisca i na tačku gledišta ispitivanog predmeta – kritičar je beskućnik u šetnji po tuđim kućama. Sve u svemu: KRITIKA KAO PRODUKTIVNA UMETNOST.

190

ЈОВАН ДУЧИЋ (1874–1943)

МИЛАН РАКИЋ (1876−1938)

АЛЕКСА ШАНТИЋ (1868−1924)

ПРОТОАВАНГАРДА - В.П.Дис и Сима Пандуровић

СИМА ПАНДУРОВИЋ (1883−1960)

ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS (1880−1917)

МИЛУТИН БОЈИЋ (1892−1917)

ПЕТАР КОЧИЋ (1877−1916)

ИВО ЋИПИКО (1869−1923)

106

БО РИСАВ СТАНКОВИЋ(1876−1927)

110

СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ(1875−1919)

124

ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ(1884−1967)

127 191

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ (1877−1958)

132

ВЕЉКО МИЛИЋЕВИЋ(1886–1929)

140

МИЛУТИН УСКОКОВИЋ(1884–1915)

145

ЉУБОМИР НЕДИЋ(1858−1901)

153

БОГДАН ПОПОВИЋ(1863−1944)

157

ПАВЛЕ ПОПОВИЋ (1868−1939)

162

ЈОВАН СКЕРЛИЋ (1877−1914)

164

БРАНКО ЛАЗАРЕВИЋ (1883−1968)

169

192