Moj prijatelj Pjero - REMON KENO

Naslov originala: Raymond Queneau Pierrot mon ami Copyright © Éditions Gallimard Paris

REMON KENO

MOJ PRIJATELJ PJERO Prevod sa francuskog MIROSLAV KARAULAC

Izdava~ PAIDEIA, Beograd Generalni direktor PETAR @IVADINOVI] Glavni i odgovorni urednik VESNA JANJI] © 2008. PAIDEIA, za ovo izdanje

PAIDEIA BEOGRAD, 2008.

I

– Smakni te |ozluke – re~e Tupi Pjerou – smakni te |ozluke ako misli{ da koristi{ facu.

Pjero ga poslu{a i stavi ih pa`ljivo u futrolu. Video je, otprilike, pet metara ispred sebe, ali izlaz iz {atre i sedi{ta u gledali{tu gubila su se u magli.

– Onda, je li kapira{ – nastavi Tupi – gospodin Tupi – uzima{ ih kada stignu na prelaz, uzme{ ih za {ake, dr`i{ ih ~vrsto i onda ih nabije{ na promaju. Koliko dugo }e{ ih tu dr`ati, to je pitanje takta, a zavisi i od par~eta, te se stvari u~e. U redu. Sad }emo ponoviti, sada sam ja `enska, evo dolazim tu, na prolaz, i upravo se premi{ljam, ti me mazne{ za {ake, tako je, i onda me povu~e{, u redu je, i onda me nabije{ na promaju, vrlo dobro. Kapira{?

– Kapiram, gospodine Tupi.

– Onda si|i napolje do Pal~i}a i An|ela i ~ekaj mu{terije. Jasno?

– Jasno, gospodine Tupi.

Pjero stavi ponovo cvikere i potra`i Pal~i}a i An|ela, koji su }utke pu{ili. Jo{ je bio dan, ali ve} sumra~an; 5

REMON KENO sa dobrom srednjom temperaturom; {to ti je davalo `elju da gustira{ na lepom vremenu, bez pri~e. Kao i ostali, Pjero zapali cigaretu. Ljudi su se zezali na stazama, ali to jo{ nije bila kompaktna masa da bi se stvarno zabavljala... Jedino elektri~ni automobili po~injali su da se krljaju na Moto-pisti... Druge {atre, iako jo{ prazne, krkljale su gromoglasno iz verglova, i njihove nostalgi~ne melodije doprinosile su, izvesno, razvoju unutra{njeg `ivota personala Palate Smeha. Na njenoj kasi Gospo|a Tupi je {trikala.

Parovi i grupe. I jo{ re|i, usamljenici, prolazili su i vra}ali se, i dalje u stanju rasula, jo{ uvek neokupljeni u gomile i osrednje raspolo`eni. Pal~i}, koji je dovr{io cigaretu, ugasi je petom, i palcem i ka`iprstom odbaci opu{ak na pristojnu razdaljinu.

– Pa ka`i, drugar – re~e Pjerou – je li ti se svi|a da {ljaka{ sa nama?

– Za sada, moglo bi se re}i da ba{ nije zamorno.

– Jeste, ali vide}e{ u pono}.

An|eo, okre}u}i se Pjerou, re~e Pal~i}u: – On je napravio {ezdeset pet hiljada na Koni Ajlendu.

Od svih igara na kuglu i za franak Koni Ajlend je bio najzaguljeniji. Treba da napravi{ dvadeset hiljada da bi stekao pravo na besplatnu partiju, a retki su bili oni kojima je to polazilo za rukom. Pjero je pak napravio sa lako}om ~etrdeset hiljada i jednom ~ak, u prisustvu An|ela, {ezdeset pet hiljada, {to je bio i povod njihovog dru`enja.

6

MOJ PRIJATELJ PJERO – Prosto, desilo mi se – re~e Pjero skromno.

– Vide}emo to zajedno – re~e Pal~i} – i ja se u te stvari ne{to razumem.

– Ma kakav ti, pokrij se! – re~e mu An|eo, koji se divio Pjerou, ne pro{iruju}i, ipak, svoje divljenje izvan domena igara na kuglu i za franak, u kojima je ovaj, zbilja, bio sjajan. Kako ovo prijateljstvo nije bilo du`e od osam dana, nije imao vremena a ni `elje da se pozabavi ostalim stranama li~nosti svoga novog drugara.

Na velodromu, trenutno je bio jedan solista koji se upinjao iz petnih `ila da napravi kru`nu putanju u svome kavezu. Po ceni od tri franka za ~etvrt sata. Alpska `eleznica je ve`bala tandrkanje svojim jo{ praznim vagonetima. Ni vrte{ke se jo{ nisu okretale, dansing pista bila je pusta, a ni vidovite gatare jo{ ni{ta nisu imale na vidiku.

– Jo{ nema prave posete – re~e Pjero, okre}u}i pri~u na bezazlenije stvari, jer nije hteo da An|elove hvale u~ine da ga Pal~i} uzme na zub i da mu, na kraju, vi{e ne mogne smisliti facu. Bilo kako bilo, Pjero, koji je imao te{ko detinjstvo, mu~no de~a{tvo i nemilu mladost (koja je jo{ trajala), i koji je, prema tome, znao kako stvari idu u `ivotu, Pjero je sada znao jednu stvar: a to je da }e izme|u njega i Pal~i}a, kad tad, do}i do gustog, a mo`da ~ak i sa An|elom, ko }e mu ga znati?

– To }emo da vidimo – nastavi Pal~i}, ne napu{taju}i temu jer je voleo takmi~enje.

I nastavio bi pri~u u tome pravcu (u pravcu igara 7

REMON KENO na kuglu, za franak), da mu dve cice, dr`e}i se za ruku, u potrazi za udvara~ima, ne pro|o{e ispred nosa.

– Ova desna nije lo{a – re~e autoritativno. – Ubila se za jahanje.

– [ta je, gospo|ice – re~e An|eo – {ta ka`ete na to da se malo opustite?

– Pri|ite gospo|ice, pri|ite – zagrmi Pal~i}.

One se okrenu{e i pro|o{e tik ispred Pal~i}a.

– [ta je gospo|ice – re~e Pal~i} – uop{te ne zarezujete na{u firmu. Kad bi samo znale koje je zezanje unutra.

– O, znam dobro kako to izgleda – re~e jedna.

– A sem toga, nema `ive ma~ke – re~e druga.

– Upravo – re~e An|eo – samo jo{ ~ekamo va{e dve mace.

– Da vam nije pozlilo? – upita{e ga, jer smisliti tako ne{to, potpuno sam, treba napora, a to mo`e da bude i opasno.

– Auh, pre|o{e te – re~e Pal~i}.

Po~e{e da se smeju svi petoro, koliko ih je tu bilo. ^uv{i i videv{i to, prolaznici po~e{e da se interesuju za Palatu Smeha. Gospo|a Tupi, osetiv{i priliv love, ostavi pletivo i pripremi ulaznice. Na mamac kakav su bile ove dve klinke, filozofi }e sigurno navaliti, a manguparija }e se postaviti na glavu da sedne i posmatra druge cice. Napravi se red pred blagajnom od {egrta, preprodavaca i {iparica, spremnih da pljunu dvadeset kinti da vide par~e butine.

8

MOJ PRIJATELJ PJERO – Ho}emo li da malo napasemo o~i – predlo`i Pal~i}.

To je raskravljivalo publiku, ohrabrivalo filozofe, i jednom kada ve~e krene, to je i{lo iz predstave u predstavu, skoro sve do pono}i, sa lepim prihodom, na kraju krajeva, za gazdu Tupog, i ~upercima mokrim od znoja, za tri atlete. Ali dve klinke, nimalo mutave, smatrale su da su to napasanje o~iju one obezbedile.

– O, hvala – re~e jedna – trebalo bi vi nama da platite da u|emo u tu rupu.

– Ulazite, ulazite, po~injemo – grmio je Pal~i} nekolicini badavad`ija u u{i.

– A ti, na posao – re~e An|eo Pjerou, koji po`uri da ga poslu{a.

I ove dve klinke ostavi{e na miru.

Sve je sada zujalo i grmelo u Luna parku i mu{ka i `enska klijentela, kretala se u vidu pipaka prema svakoj od ovih atrakcija koje su nudile nagrade po visokoj ceni, govore}i relativno: dva, tri franka, uglavnom. Preko puta Palate Smeha kru`ili su avioni vezani ~eli~nim sajlama za jednu visoku kulu, a ispred same Palate bila je prili~na gu`va. Ulaznice su se kupovale, prema Pal~i}evim uputstvima. Oni koji su pristajali da podnesu izvesne tehni~ke neugodnosti, pla}ali su dvadeset sua, dok su filozofi pla}ali tri puta vi{e, budu}i nestrpljivi da se uglave u sedi{te i gledaju program. Pjero ode na svoje mesto, skinu |ozluke i pri~eka. Ve} se ose}alo nestrpljenje i smeh je ve} treptao.

9

REMON KENO Prvi posetioci oba pola pojavi{e se na vrhu pokretnih stepenica, zasenjeni reflektorom, zbunjeni {to su tako, bez upozorenja izlo`eni, mu{karci pakosti, `ene pohotljivosti publike. Po{to su si{li sa stepeni{ta, silom prilika, bili su prinu|eni da klize po jednoj strmoj plohi, bri`ljivo ugla~anoj. Filozofi su mogli da koriste svoje vizuelne mogu}nosti do maksimuma njihovog radnog efekta, zahtevaju}i od ovog ~ula jasno}u, brzinu, preglednost, fotogeni~nost. Ali to jo{ uvek nije bilo bogzna {ta, ni koliko nizak let lasta u nave{tavanju ki{e.

Treba imati na umu da se jedan takav prizor, sveden na svoj minimum, mo`e videti u najobi~nijem dnevnom `ivotu; padanje u metrou, spoticanje pri izlasku iz autobusa, klizanje po dobro ugla~anom parketu. Tu jo{ uvek nije bilo ni~ega od one emotivne izuzetnosti koju su filozofi tra}ili po ceni od tri franka u Palati Smeha.

Me|utim, novi jadi i bede nastavljali bi da sa promi{ljenom zlo}om prate kretanje amatera: stepeni{ta sa basamacima su se uspravljala u horizontalu, daske su se dizale uspravno ili izvijale, pokretni tepih i{ao je sad na jednu sad na drugu stranu, pojavljivale su se podnice sa no`evima, nailazio je hodnik gde su razne, kombinovane zavrzlame ~inile svako dalje kretanje nemogu}im.

Pjero je bio zadu`en da izvla~i ljude iz tog slepog prolaza. Mu{karcima je bilo dovoljno pru`iti ruku, ali kad bi nai{la neka `ena, u`asnuta ovim opasnim prolazom, uzimao bi je za {ake, vukao je, dovla~io k sebi i na kraju nabijao na izduvnu cev sa sna`nim vazdu{nim mla10

MOJ PRIJATELJ PJERO zom koji bi joj naduvavao suknje, prva u`ivancija za filozofe, ukoliko bi udar mlaza otkrivao dovoljno butine.

Ovaj brzi preludij bio je dopunjen izlaskom iz ba~ve, posle jednog smu{enog lavirinta, obaveznog za u~esnike. Ve} prva vizija pripremala je apoteozu; u gr~evitom i{~ekivanju filozofi su ozna~avali udarnu par~ad i gutali ih ra{irenih o~iju i u`agrenih zenica.

Dakle, posle lavirinta, kulovi su stizali pred jedan valjak koji se okretao oko svoje ose i na koji je trebalo do}i da bi zavr{ili sa svim u`ivanjima koja su sebi priu{tili po ceni od dvadeset sua. Neki bi se izvla~ili ~asno: potpuno nezanimljivi. Drugi, izgubiv{i ravnote`u padali su vu~eni rotacijom, obrtali se, prevrtali, uvrtali, klatili se na op{tu zabavu onih koji su, pro{av{i sve te bede, seli kraj grupe filozofa. Filozofi se pak nisu toliko odu{evljavali ovim piruetama i lomatanjima na valjku. Sme{na strana ovih dileja interesovala ih je manje nego svla~enje `enskih, i evo jedne koja se upravo pojavljuje na ulazu u {atru ali odustaje od poduhvata, pla{e}i se da ne padne. Pal~i} je tu uzme za ruke i, skoro nose}i je, poma`e joj da pro|e; ali na izlazu, stavi je na cev sa vazdu{nim mlazom koji, duvaju}i joj u haljinu, otkri noge i ne{to ve{a; filozofi, odu{evljeni po~e{e da aplaudiraju, dok se osobe nevinije naravi zadovolji{e da se nasmeju neprilici koja je sna{la damu. @enska koja je i{la za njom, videv{i nepriliku u koju je upala njena prethodnica, i `ele}i da je izbegne, odbijala je pomo} Pal~i}a, koji se upravo vratio tra`e}i `rtvu; ali Pal~i} je 11

REMON KENO ipak dohvati. Gledali{te zaurla u znak odobravanja; povu~e je, u op{tem tajcu pred o~ekivanjem otkri}a najvi{e tajne, i stavi je gde je i trebalo da je stavi, i zadr`a je du`e nego njenu prethodnicu, da bi ostvario osvetu filozofa zbog poku{aja neposlu{nosti. Tre}u su satiri i{~ekivali sa vrelim `arom jer prvi vazdu{ni mlaz dozvoljavao je da se o~ekuje donji ve{ sveden na minimum. – Nemoj da je ispusti{ – dovikivao je jedan amater Pal~i}u, dok je An|eo sklanjao prolaznike da ne zaklanjaju vidik prvim redovima.

Pal~i} je ulovi: nastade slavlje! Bilo je nejasno da li je dama uvre|ena ili je pak `elela da istakne svoje ~ari. Nai{le su jo{ tri ili ~etiri manje zanimljive, a sem toga to je bio i kraj prve predstave. Rulja oslobodi prostor, ali fanatici ostado{e. An|eo krenu da pokupi novac, Pal~i} dobi nekoliko napojnica koje je trebalo da ga podstaknu da obrati pa`nju na zgodnije cice. Pjero je brisao znoj sa ~ela jer to je bilo pravo rintanje; tim pre {to je nekoliko cica merilo punu te`inu svojih telesnih ~ari; i od svega toga nije izvla~io nikakvo zadovoljstvo, prezauzet da posetioce prebaci sa jedne strane na drugu; smanjivanje aktivnog radijusa njegovog vidnog polja spre~avalo ga je da u punoj meri u`iva u lepoticama razgoli}enim pri izlasku iz {atre.

Me|utim, Pal~i} i An|eo, urlaju}i na ulazu, namamili su novu grupu ljubitelja smejurije, i nova predstava zapo~e. Filozofi (tu se ra~unaju i ljubitelji ukr{tenih 12

MOJ PRIJATELJ PJERO re~i), smota{e novine, ustremi{e se na sedi{te i u miru se pripremi{e da napare o~i. I ponovo Pjero i Pal~i}, jedan ovde, drugi tamo, {~epavali su nemilice `enskinje koje su se otimale i pra}akale, poni`ene i pozdravljane pljeskom. Pjero se ve} bio izve{tio i sad je mehani~ki obavljao svoj novi posao. Ajde, do|i, ti mala plavu{o, i mislio je na svoga pokojnog oca koji je bio dobar ~ovek, voleo je da cugne ali je bio dobar u pi}u, ukazivao mu se kao `iv sa supom {to se pu{ila u gotovo ljudskom prizoru. Ajde, ne izmotavaj se, ti visoka crnko, i mislio je na svoju majku, pokojnu tako|e, koja ga je toliko puta izmlatila da mu se ~inilo da jo{ ose}a kako mu modrice bride. Nailazi jedna plavu{a, pa crnka, pa starica, pa devoj~ica, i nastavljao je da misli na daleke dane od kojih su ostali samo dronjci; o njima je mislio mo`da slu~ajno, a mo`da i zbog novog posla sa kojim je zapo~injao, ko zna? novi `ivot i pretresaju}i ove krpe dizao je na let jata bledih, lelujavih leptira.

I onda, jednoj visokoj brineti: do|i da te prebacim, i mislio je da nije prijatno imati takvo detinjstvo kao {to je bilo njegovo, to se te{ko pamti, to se ubu|a a njegovi lepi delovi u kojima se video ljubak i pun nade, zatamnjeni su, zauvek, kasnijim doga|ajima. – Hej ti momak, k sebi {ape.

Pjero pusti da odlete i poslednji moljci, a onda ugleda jedno prete}e lice koje je, bez sumnje, bilo lice makroa. I pored bliske opasnosti profesionalna savest mu nije otkazala. Hteo je da odvu~e `ensku, ne obazi13

REMON KENO ru}i se na veto njenog podvoda~a. Mala se otimala. Publika po~e da se buni. Pjero ne odustade, cimnu je i povu~e: baraba bi prinu|ena da po|e za njom. Prolomi se pljesak. Ali i razo~aranje je bilo veliko. Makro, koji je ukorak pratio svoju `ensku, pritisnu joj rukama suknju i time u~inak vazdu{nog mlaza bi potpuno poni{ten.

Prolomi{e se jednodu{ni i razjareni povici.

– Rogonjo! – doviknu mu filozof.

– Rogonjo! Rogonjo! – prihvati gomila.

– Eto, vi{e nam ne dozvoljavaju ni da se zabavljamo – re~e jedan vrlo pristojan gospodin.

Onda nai|e moralista i njegova gospo|a, onda jo{ jedan par iste sorte. Ovaj drugi mufljuz uradi {to i njegov prethodnik. Filozofi, dva puta uskra}eni u zadovoljstvu po~e{e da cepte od besa, dok su ove dve bitange nastavljale svojim putem prkose}i protivnoj strani i psovke upu}ivane od jedne grupe drugoj, rasle su pri svakoj replici, kako u snazi tako u drskosti. Najva`nije fiziolo{ke funkcije ljudskog tela behu spomenute kako od jedne tako i od druge strane kao i razli~iti organi sme{teni u predelu izme|u pasa i kolena. Gestovi su dolivali snagu re~ima, ve} pohabanim od preterane upotrebe. Kada je ~etvorka u{la u {atru, gledali{te po~e lupati nogama od nestrpljenja. Dva makroa nisu htela da prepuste svoju sisan~ad u ruke An|elu. Ova gospoda su `u~no raspravljala dok se valjak vrteo uprazno i dok su ~eka~i urlali izra`avaju}i gnu{anje na ovu smernost kojoj ovde nije bilo mesta, tim pre {to je dolazila od ljudi njihove sorte.

14

MOJ PRIJATELJ PJERO – \ubrad! \ubrad! – izra`avali su svoje mi{ljenje.

An|eo tu shvati da je trebalo slediti gazdin savet: nikakvih problema! Povu~e ru~ku, rotacija se zaustavi i dva puta sa svojim `enskama pro|o{e izaziva~ki i likuju}i. Jedan filozof ne moga{e otrpeti ovu uvredu.

O~ajan {to mu iz usta ote{e ovo izuzetno zadovoljstvo za koje je platio tri franka, napusti sedi{te, d`ilitnu se na podijum i zapo~e megdan. [akom opau~i, po oku, jednog od ova dva tipusa, ali njegov drugar, ne oklevaju}i ni ~asa, smlavi napada~evo uvo, udarcem efikasnim i stru~nim. Filozof, izbezumljen od bola, ustremi se glava~ke na svoje du{mane i sva trojica se svali{e na pod.

An|eo i Pal~i} poku{a{e da ih razvade, ali drugi filozofi, ponukani primerom, prisko~i{e; odgurnu{e dva slu`bena lica i krenu{e `ustro prema zagrljenim borcima.

Na to nekoliko mra~nih individua, podstaknutih sopstvenim instinktima i okrenuv{i se svojim simpatijama, re{i{e se da uzmu u za{titu svoje kolege i baci{e se na filozofe mlate}i ih iz sve snage. Jedan pozornik koji je hteo da posreduje bi odba~en izvan mete`a centrifuginom silom borila~ke `estine. An|eo obrisa nos, Pal~i} se po~e{a po rebrima, dok je svetina, na nogama, urlala od zadovoljstva i gnu{anja.

Pjero, koji je bio ostao na svome mestu, pogleda kroz maglu pra{njavu gomilu, i kako se niko nije interesovao za njegovu aktivnost, stavi opet nao~are. Po{to je ispitao situaciju, ne posumnja ni trenutak da je njegova prisutnost potrebna, i, baciv{i se sa ograde, uroni u 15

REMON KENO gu`vu. Prvo mu nao~ari odlete{e, a zatim i on sam sa jednim tamnim podo~njakom. Prona|e nao~are sa jednim staklom naprslim sa strane i sede u }o{ak. Uradio je toliko koliko i njegovi drugovi. Sada su posmatrali maklja`u sa interesovanjem ali hladno. I ako bi se slomljen zub, par~e nosa zagri`enog zatim ispljunutog, dokotrljalo do njih, zadovoljavali su se da ih odgurnu {akom; zatim su brisali krv koja ih je umrljala.

Ali gospodin Tupi, obave{ten, javlja policiji, i ubrzo bele palice odjeknu{e po pomamljenim tintarama.

Ugled policajaca, naro~ito ugled, rasu sumnju kao {to vrh ma~a rastura utvaru, i sala energi~no ispra`njena sada je pokazivala samo dronjavi pli{ sedi{ta i ugacanu pra{inu na tlu. Gazda Palate Smeha obave{ten od nadle`nih vlasti da }e ta atrakcija biti zabranjena, u|e, pogleda pli{ i pra{inu, tobogane i prolaz, {mrknu, pri|e trojici svojih ~inovnika koji su se ~e{ali, ~etkali, poku{avali da koliko-toliko izgledaju pristojno.

– Govnari – pro{apta. – Govnari – izusti muklim glasom. – Govnari – dreknu. Posmatrali su ga }utke.

– Govnari – dreknu jo{ jedared.

– Ah! da ste to videli – re~e An|eo sa poletom. – Jedan razbacan dasa se pribli`i, tra`i{ maklja`u ka`e mi.

Pam, pam, brzo i kratko, raspalim ga po jednom pa po drugom oku, onda tok, nabijem ga levicom u stomak, tropa, dasa se izdu`io da nije rekao ni jao.

– Ma, ajde, dosta – re~e gospodin Tupi. – Mene si na{ao da farba{. Poneli ste se kao dripci, kao kukavice, 16

MOJ PRIJATELJ PJERO kao zvekani. Nesposobni da re{ite jednu tako prostu stvar! Ajde dosta, ~istite se!

– Nemojte ni, vi, gazda, da ste takav – re~e An|eo – budite ~ovek, majku mu, takve stvar~ice se ne de{avaju svaki dan. Sve do sada radnja je i{la dobro. Filozofi su bili zadovoljni. Sve je i{lo glatko.

– Ne ka`em – re~e gospodin Tupi.

– ^uo sam ih ~ak, filozofe – nastavi An|eo – ~uo sam ih kako govore me|u sobom: zbilja ovi momci umeju da uhvate cice, kod njih ti nijedan zalogaj ne mo`e propasti, to nije ba~en novac, stvarno, nau`iva{ se za njega. Eto {ta su govorili, i dodavali su: {to se ti~e mene, do}i }u svako ve~e.

– To je sve tako – re~e Pal~i} – i ja sam ih ~uo: upravo tako govore.

– Vidi{ da to nisu lo{i momci – re~e gospo|a Tupi, koja se upravo izvukla iza kase i pridru`ila mu`u. – Ne}e{ im valjda oduzeti posao zbog jednog odvratnog tipa. Nije bila njihova gre{ka.

– Oh! hvala vam, velika gospo|o – re~e An|eo.

– Ajde u redu – re~e gospodin Tupi. – U redu. Do|ite opet sutra.

– Je l’ da zatvorimo? – upita Pal~i}.

– Da. Posle toga mo`ete da idete na spavanje ako vam se ho}e.

– U redu, gazda. Zabravimo radnju i idemo u {etnju. – Zabravi{e radnju i odo{e u {etnju.

Nisu oti{li daleko, to jest nisu iza{li iz Luna parka, 17

REMON KENO gde se ova junska nedelja izlivala; i lepo vreme, i gomila sveta, spojene u crni tre{tavi mete` koji je preko dvadesetak atrakcija polivalo svojim svetlostima i svojom muzikom. Ovde se okre}e ukrug, tamo se pada sa visine; ovde ide{ prebrzo, tamo naopa~ke, ovde se gura{, tamo se sudara{, ali svuda razmrdava{ utrobu i svuda se smeje, milki se dupe, drpkaju se sifoni, ogleda{ ve{tinu, meri{ snagu, i smeje se, ludira se, `dere{ pra{inu.

Pjero, Pal~i} i An|eo nasloni{e se na ogradu oko piste elektri~nih automobila i ispita{e situaciju. Kao i obi~no bilo je parova (nezanimljivo), usamljenih ljudi, usamljenih `ena. Caka je bila u tome da se usamljeni mu{karci sudare sa usamljenim `enama. Nekoliko samaca, vrlo mladih, jo{ u punom cvetu njihove naivnosti, zadovoljavali su se ta{tinom i nastojali da opi{u elipse bez sudaranja. Ko zna, mo`da su se tako te{ili {to nemaju pravi auto. [to se ti~e samica, moglo se desiti, naravno, da se na|u dve u kolima, to im nikako nije smetalo da budu same, izuzev u izuzetnim slu~ajevima, vi{e-manje lezbijskim.

Pal~i} i An|eo, po{to su stegnuli {apu nekolicini kolega, ~iji se posao sastojao u tome da lete sa kola na kola da bi uzeli novac od ljubitelja ove zabave, (neki nisu napu{tali vozaljku celo ve~e), Pal~i} i An|eo upravo primeti{e jedan od tih parova od dve `enske i prepozna{e u njemu dve klinke koje su poslu`ile za mamac te ve~eri ispred Palate, sa~eka{e strpljivo da iz sudara u sudar pro|u kraj njih, a onda ih zovnu{e bez snebiva18

MOJ PRIJATELJ PJERO nja. U po~etku ove odbi{e njihovo udvaranje i nastavi{e svoje pute{estvije, ali kako ih jedan op{ti krkljanac pritesni upravo ispred njihovih udvara~a, re{i{e da im se nasme{e. ^im zazvoni za slede}u turu, Pal~i} i An|eo prekora~i{e ogradu i baci{e se u jedna kola. ^im zvono najavi nastavak neprijateljstava, po~e{e da jure ova dva deteta ne bi li se sudarili. I {ibaj! Po{to su se temeljito upoznali, kod slede}eg zvona jedno ukr{tanje podneli ove ~etiri osobe na dva raznopolna para. Pal~i} izabra brenovanu crnku, a An|eo uze ofarbanu. I samo {ibaj!

Pjero ne izabra i ne uze ni{ta.

Udobno naslonjen, Pjero je razmi{ljao o smrti Luja XVI, {to naro~ito zna~i, ni{ta odre|eno; u njegovom duhu bila je samo jedna duhovna kotva za spasavanje, laka, skoro svetle}a, kao izmaglica lepog zimskog jutra, kao let bezimenih mu{ica. Automobili su se sna`no sudarali, trole su cvr~ale niz metalnu mre`u, `ene su vikale; a dalje, u ostalom delu Luna parka, bio je `agor svetine koja se zabavlja, i `amor {arlatana i prepredenih lakrdija{a, i tutanj predmeta koji se tro{e i dotrajavaju.

Pjero nije imao nikakvu odre{enu ideju o javnom moralu niti o budu}nosti civilizacije. Uglavnom su mu ponavljali da se pona{a kao {onja i da je prili~no odlepio. U svakom slu~aju, ovde i sada, bio je neodre|eno sre}an i zadovoljan. Me|u muvama pak bila je jedna ve}a i upornija. Imao je jedan posao, bar za ovu sezonu. U oktobru, vide}e. Za sada tre}ina godine bila je pred njim, 19

REMON KENO sa zvekom novca pri isplati. Imalo se ~emu radovati i biti zadovoljan, naro~ito onaj ko je poznavao uzastopne dane neizvesnosti, ~itave sedmice sa slabim izgledima i porazne mesece. ^voruga na oku ga je malo bolela, ali zar fizi~ka patnja mo`e ikad da spre~i sre}u? [to se ti~e Pal~i}a i An|ela, njima je `ivot bio lep, zaista. S jednom rukom oko struka neke so~ne prepelice, s drugom nehajno okre}u}i volan njihovih malih kola, do~aravali su sebi sre}u po ceni od ~etrdeset sua za pet minuta. Dvostruko su u`ivali ~ulo dodira, direktno dodiruju}i rebro ili dojku kroz minimalnu tkaninu, indirektno sudarima koje su prouzrokovali, ili re|e ~ije su bili `rtve.

Podjednako su u`ivali dvostruko u njihovoj ta{tini, direktno prave}i ~e{}e sudare nego {to su upadali u njih, indirektno misle}i na Pjeroa, koga su ostavili usamljenog za sobom. Povrh svega toga sa muzikom i zvu~nikom koji je rikao „An|ele moj, zauvek sam tvoj“, imalo je zbilja od ~ega da vam ki~mom pro|e drhtaj slasti postojanja, {to dokazuje da se mo`e sasvim lepo ne misliti na smrt Luja XVI, i ipak nastaviti da se postoji, ako ni{ta drugo, bar sa ljudskim oblikom i sa zadovoljstvom u srcu.

Me|utim, u predasima `ivota, Pal~i} nije bio ba{ tako sre}an ~ovek. Jer, bio je o`enjen i to sasvim zakonski. I grizla ga je savest. Sasvim malo, ali ipak ga je grizla. Zatim, vade}i dvadeset kinti, stezao je jo{ ja~e mladu dojku u koju su mu se zasa|ivali prsti.

Kako su mu drugari nastavljali vozanje, Pjero krenu negde od dosade. Pred njim je bilo vavilonsko zdanje Alp20

MOJ PRIJATELJ PJERO ske `eleznice, gde se ponekad spu{tao voz sa vagonetima odnose}i sa sobom histeriju `ena. Desno pred njim bili su filozofi koje je policija rasturila i koji su se ponovo skupili ustremljenog nosa na nekoliko koraka od velodroma u kome je jedna `enetina sa mi{i}ima, mrtva ladna, tu i tamo vrela, pokazivala svoju snagu. Levo pred njim bili su jedno za drugim, streljana, igre i lutrije. Po{ao je na tu stranu. Imao je maglovitu `elju da oproba ve{tinu obaraju}i sa ~etiri lopte piramidu od pet praznih konzervi, ili slikaju}i se na pogodak iz pu{ke. Lunjao je guran gomilom, nekada nepomi~an kao olupina koju su talasi ostavili na {ljunku, zatim je opet nastavljao lunjanje, kao uhva}en u vrtlog jednoga trijumfalnog naleta talasa. Ne ustavi{e ga ni Lov na udicu, ni Bakino blago, ni Lepotica zaspala u {umi. Privu~e ga Ga|anje iz mitraljeza. ^udo, rukovanje tim oru`jem izgleda da nikoga nije privla~ilo. Pucaljka je stvarno delovala zastra{uju}e.

Pjero se pribli`i.

Polo`i ~etrdeset sua i okinu u papirnu metu. Nije bilo bogzna {ta.

– Ni{ta naro~ito – re~e devojci za tezgom. Poku{a jo{ jednom. Jo{ uvek osrednje.

– I ne ~udi me sa ovakvim okom.

– Pomlatili ste se.

– Ne{to malo, malo~as u Palati Smeha.

– Ah! da, ve} su mi pri~ali. [ta se to desilo? – Ispri~a joj.

– Zar vam to nije glupo? – zaklju~i ona.

21

REMON KENO – Nemate mnogo mu{terija – primeti Pjero, koji je sad mogao da govori o poslu budu}i da je dao na znanje da pripada ku}i.

– Na lo{em sam mestu. Zaustavljaju se kod Bakinog blaga onda zaokre}u na Lepoticu u {umi ostavljaju}i me po strani. Privla~e ih idiotske razonode. Vi bar volite sport.

Pjero je pogleda.

– Ja bih do{ao samo zbog vas.

– Pazi, pazi.

– Bez zezanja, uostalom, siguran sam da ima mnogo tipova koji dolaze da vam se nabacuju, naravno, pod izgovorom da dolaze zbog pucaljke.

– I to {to ka`ete. Neki su k’o stenice... Nikako ne mo`e{ da ih se otrese{. I da znate {to su samo glupi... glupi...

– Imate pravo, neki su pravi metilji.

– I jo{ misle da su mudri, a samo lupetaju, da ti pamet stane... A tek {ale, kako samo jedan kulov mo`e da smisli.

– Mogu da pretpostavim – re~e Pjero.

– A vi, vi mi ne li~ite ba{ na njih.

– Ne treba da me za to hvalite – re~e Pjero. – To ne ~inim namerno.

– Ne, vi niste kao oni. Niste mi ni predlo`ili da se negde sudarimo.

– ^ekam vas po svr{etku? – upita Pjero.

– Treba da znate da sam ja kao devoj~ica – re~e 22

MOJ PRIJATELJ PJERO klinka. – ]ale me stalno dr`i na oku. Osim toga, imam i ma}ehu, ne ba{ pravu; tata se pri`enio njom u dvadeset prvoj pariskoj op{tini1, ali tako je zaguljena kao da mi je prava ma}eha. A vi?

– Ja sam jedno jadno siro~e – re~e Pjero.

– Imate bra}u i sestre?

– Ne. – Mora da se dosa|ujete.

– A! ne. Nemam takvu narav. Nekad mi tako do|e, ali kao i svima.

– Ja isto tako nisam u stanju da skapavam od dosade.

– [ta velite da se vidimo ovde koji dan? Sutra?

Okrenuv{i glavu, Pjero pogleda iza sebe.

– Gledate tu kamenjarku? – upita ga.

– Ja? Bo`e sa~uvaj. Gledam {ta mi je sa drugovima.

Ostali su tamo u automobilima.

– Je l’ mi pla}ate jednu turu?

– Da. Ali kada?

– Odmah. Ostavi}u ma{inu.

Uvije mitraljez u jedno vo{tano platno, ostavi municiju u jedan sanduk zatvoren katancem i prebaci zaradu u ru~nu ta{nu.

– U redu je – re~e – kre}emo.

Tri {iparca sa izgledom stra{nih dasovana iskrsnu1 Op{tina ne postoji, budu}i da Pariz ima svega dvadeset op{tina.

(Prim. prev.).

23

REMON KENO {e pred njih.

– Lak{e gospo|ice – re~e najbistriji – dede nam izvadite pucaljku da opalimo dvadesetak puta.

Ostala dvojica na|o{e da je caka mrtva. Iskrivi{e se ko majmuni od smeha.

– Treba da navrati{ – re~e mogu}a Pjeroova prijateljica. – Zatvaramo.

– Kako zatvaramo, u ovo doba?

– To ti je tako.

Momci se na|o{e u nedoumici. Pjero skinu nao~are. Ona mu re~e: – Ostavite ih. To su {vorceri.

Osta{e tu kao posrani. Glavni bad`a me|u njima, glasnogovornik, gledao je Pjeroovo oko sa neizvesno{}u. Dokaz agresivne hrabrosti ili lakog poraza? Uostalom, nije ni mogao tako dugo razmi{ljati, jer, uklonjen jednim sigurnim, i boga mi sna`nim pokretom svoje sagovornice, ostalo mu je jedino da posmatra sa radoznalo{}u, s jedne strane le|a dve osobe koje su se udaljavale od njega sa prezirom i dostojanstvom, sa druge strane ma{inku umotanu u crno uvo{tano platno i zavezanu kanapom. Zatim ode oborena nosa sa svoja dva drugara.

Pjerou je bilo ne malo drago {to je izbegao novu maklja`u, ne da je bio kukavica, ali jednostavno to ga nije zanimalo. Devojka ga je uzela ispod ruke. Uz njega je bila sva mlaka i elasti~na. Parfemisala se, stavljala lak na nokte i karminisala usne. Pjero je pipao, udisao 24

MOJ PRIJATELJ PJERO i divio se svemu tome. To mu se ozbiljno svi|alo. Bila je skoro iste visine kao i on, plavu{a, ili skoro, sa dosta produhovljenim licem tuberkulozne zvezde i, {to se ti~e ostalog, dosta izbalansirana. Pjero skinu nao~are i pozva je na jednu turu u elektri~nim automobilima.

Ubaci{e se u jednu od ovih malih vozaljki i, na put.

Pjero se baci na posao. Prva ko~ija na koju naleti sadr`avala je jedan par isto tako stisnut. ^ilager koji se smatrao ve{tim okrenu se da priupamti drznika koji mu je uskratio po{tovanje. Taj ~ile se zvao Pal~i}. Bio je mali, de`mekast, razbacan, star ~etrdeset pet godina, o`enjen ali jo{ uvek u trci za suknjom, na glasa~kom spisku u jedanaestoj op{tini, ve} prili~no o~erupan, ukratko, tip kome je ve}ina klikera radila. A onda, ako je neko bio iznena|en, to je bio Pal~i} kada je video Pjeroa sa ribom pokraj sebe. Pustio je u zaprepa{}enju da ga An|eo potka~i, koji, videv{i isti prizor, be{e sasvim izgubio kontrolu nad vozilom, {to je proizvelo jedan op{ti krkljanac sve u svemu vrlo uspeo.

Pjero je, me|utim, nastavio trku opisuju}i elegantno spirale i krivulje. I divno klin~e se pripijalo uz njega. Usred prili~no bu~ne gu`ve oboje su bili vrlo zadovoljni. Od razli~itih mirisa koji su mu se tiskali po nozdrvama: guma, lim, lak, pra{ina i drugo, Pjero je zadr`avao samo sladostrasni parfem kojim je mala bila sva natopljena. Ovi mirisi su ga uzbu|ivali i prenosili u jednu svetlu i iskri~avu maglu.

I kroz tu maglu naparfemisanih zvezda po~e poste25

REMON KENO peno da razlikuje dve osobe koje su se, izgleda, interesovale za njega. Jedna je bila `ena, dosta mlada, srebrnaste kose, vrlo rasko{no molovana, krupna i jaka.

Druga je bio mu{karac srednjih godina i isto tako zna~ajnih dimenzija. Njega, Pjeroa, `ena je pokazivala prstom. Jedan trenutak Pjero se pitao da li to zbilja njega pokazuju sa toliko `ivahnosti. Ali, kolebanju nije bilo mesta. Ona je zaista pokazivala njega. Ipak, on ne poznaje tu damu. Izgleda kao da likuje, da se keseri, kao da mu preti. Ukratko, ~itava kolekcija ose}anja sliva se niz njeno lice. Magla se razilazi. Pjero je razlikuje sada ve} sasvim dobro. [to se ti~e ~ilca, ima ~udnu tintaru. Gornji deo jo{ i daj bo`e, nekako se dr`i na okupu, ali posle polovine nosa, to se rastura na sve strane. Obrazi su mu procurili sve do kraja vilica, neravnomerno. Jedna nozdrva je {ira od druge. [to se ti~e u{iju nisu im potrebna krila da polete. Na znak zvona kola se zaustavi{e.

Pjero je ba{ hteo da predlo`i da se radnja nastavi kada shvati da }e cinkarenje mu`evne plavu{e prouzrokovati nesre}u. I zbilja, tip koji ju je pratio pre|e ogradu i uputi se prema njemu.

– [ta radi{ tu, kojeg klinca – dreknu. – A ma{inka?

Aaa? A ma{inka?

Zaklju~uju}i da je ova beseda upu}ena uglavnom njegovoj dragani, Pjero se okrenu prema njoj, ali ova ve} be{e i{~ezla. Gomila je, me|utim, i{~a{ivala rebra da vidi stvar, koliko je smatrala doga|aj zanimljivim. [to se ti~e Pal~i}a i An|ela, oni su ve} cmizdrili zbog 26

MOJ PRIJATELJ PJERO basnoslovnosti zeza~ine na vidiku.

Kako je devojka uhvatila d`adu, manijak se okrenu prema zavodni~kom cvikera{u koji se izvla~io iz kola.

– Ti – re~e mu – ti da se ~isti{. Valjda misli{ da si sa tvoja tri franka za kartu otkupio pravo da navodi{ na greh slu`benice, je li aaa?

– Ne, naravno da ne – dopusti Pjero. – Samo, ja nisam platio tri franka.

Nije hteo da dopusti tu malu zabludu.

– [ta, platio si pola tarife? – upita ovaj. – Nisi valjda vojnik?

– Ne – dopusti Pjero. – U{ao sam po vi|enju.

– Ovo je prevr{ilo – zatutnji gromovnik.

U~ini nekoliko pokreta da bi pozvao prisutne da prate kako }e da ga izblamira.

– Je l’ se ti mo`da zeza{, slu~ajno, sa mnom? – upita ga.

Pjero bi dao bogzna {ta da je mogao znati ko je taj grmalj.

– Hteo sam jednostavno da ka`em da sam zaposlen u ku}i.

– Ti? U ku}i? A otkada?

– Od danas.

Zar to nije bila su{ta istina? Inkvizitor se, me|utim, zaprepasti, i, obra}aju}i se ponovo prisutnim osobama, prozbori re~i koje su prikrivale tone ironije: – Misli da me pre|e, seronja! – Zatim nastavi stro`ije.

27

REMON KENO – Ovaj seronja misli da me pre|e – Zatim zaklju~i sasvim strogo: – U tom slu~aju }u mu razbiti njokalicu.

Kada se obra}ao publici, okrenuo je napola le|a Pjerou, koji prosudi da bi bilo mudro da uzme inicijativu u svoje ruke i da iskoristi situaciju. Gurnuv{i ih iznenada nogom, nabi svoja kola u noge velikog megdand`ije. Ra~unao je da }e ga izbaciti iz ravnote`e, i koriste}i situaciju kidnuti. Bio je usvojio to racionalno re{enje znamenitog problema dvaju neprijatelja nejednakih snaga.

Kola do|o{e, dakle, me|u grmaljeve noge koji govora{e bez imalo nepoverenja. Grmalj se zagega unazad kao da je to i bilo predvi|eno, zatim se uglavi sa sve ~etiri u vazduhu izme|u sedi{ta i volana. Kola nastavi{e jo{ nekoliko metara svoj put natovarena neradim putnikom.

Besposli~ari ispusti{e krike odu{evljenja. I Pjero, mesto da uhvati maglu, ostade tu gledaju}i sa interesovanjem posledice svoje sr~anosti, {to dozvoli jednom novom neprijatelju da isko~i pred njega: gospodin Tupi.

– Opet ti – uzviknu. – Opet ti otpo~inje{ tu~u.

Tek tada on primeti da Pjeroova `rtva koja se dizala na noge nije bio niko drugi nego Ezeb Pradone – gospodin Pradone – direktor Luna parka.

– On – re~e.

I Pjerou: 28

MOJ PRIJATELJ PJERO – A ti, imam jedan dobar savet da ti dam. ^isti se odmah, i da se vi{e ne pojavljuje{ ovde. Sutra ne treba ni da dolazi{. Ajde bri{i.

– A moja dnevnica, gospodine Tupi.

Pradone pri|e. Gospodin Tupi, dobar ~ilac, dade Pjerou dve-tri nov~anice. I on, boje}i se gazdinske osvete, uskoro se na|e sam u mraku na nekoliko metara od ble{tavog ulaza u Luna parka. Opet je ostao bez posla.

Neko ga potap{a po ramenu.

– Ajde, stari – re~e mu An|eo – ne beri brigu, do|i s nama da ne{to popije{, sve }e to da se sredi.

Ali se ne sredi. Sutradan, uprkos An|elovom, pa ~ak i Pal~i}evom nastojanju, Tupi, boje}i se Pradonea, odbi da primi Pjeroa natrag.

29