Moj prijatelj Pjero - REMON KENO by B.K5

REMON KENO

MOJ PRIJATELJ PJERO Prevod sa francuskog MIROSLAV KARAULAC

PAIDEIA BEOGRAD, 2008.

– Smakni te |ozluke – re~e Tupi Pjerou – smakni te |ozluke ako misli{ da koristi{ facu. Pjero ga poslu{a i stavi ih pa`ljivo u futrolu. Video je, otprilike, pet metara ispred sebe, ali izlaz iz {atre i sedi{ta u gledali{tu gubila su se u magli. – Onda, je li kapira{ – nastavi Tupi – gospodin Tupi – uzima{ ih kada stignu na prelaz, uzme{ ih za {ake, drì{ ih ~vrsto i onda ih nabije{ na promaju. Koliko dugo }e{ ih tu dràti, to je pitanje takta, a zavisi i od par~eta, te se stvari u~e. U redu. Sad }emo ponoviti, sada sam ja ènska, evo dolazim tu, na prolaz, i upravo se premi{ljam, ti me mazne{ za {ake, tako je, i onda me povu~e{, u redu je, i onda me nabije{ na promaju, vrlo dobro. Kapira{? – Kapiram, gospodine Tupi. – Onda si|i napolje do Pal~i}a i An|ela i ~ekaj mu{terije. Jasno? – Jasno, gospodine Tupi. Pjero stavi ponovo cvikere i potraì Pal~i}a i An|ela, koji su }utke pu{ili. Jo{ je bio dan, ali ve} sumra~an; 5

REMON KENO sa dobrom srednjom temperaturom; {to ti je davalo èlju da gustira{ na lepom vremenu, bez pri~e. Kao i ostali, Pjero zapali cigaretu. Ljudi su se zezali na stazama, ali to jo{ nije bila kompaktna masa da bi se stvarno zabavljala... Jedino elektri~ni automobili po~injali su da se krljaju na Moto-pisti... Druge {atre, iako jo{ prazne, krkljale su gromoglasno iz verglova, i njihove nostalgi~ne melodije doprinosile su, izvesno, razvoju unutra{njeg ìvota personala Palate Smeha. Na njenoj kasi Gospo|a Tupi je {trikala. Parovi i grupe. I jo{ re|i, usamljenici, prolazili su i vra}ali se, i dalje u stanju rasula, jo{ uvek neokupljeni u gomile i osrednje raspoloèni. Pal~i}, koji je dovr{io cigaretu, ugasi je petom, i palcem i kaìprstom odbaci opu{ak na pristojnu razdaljinu. – Pa kaì, drugar – re~e Pjerou – je li ti se svi|a da {ljaka{ sa nama? – Za sada, moglo bi se re}i da ba{ nije zamorno. – Jeste, ali vide}e{ u pono}. An|eo, okre}u}i se Pjerou, re~e Pal~i}u: – On je napravio {ezdeset pet hiljada na Koni Ajlendu. Od svih igara na kuglu i za franak Koni Ajlend je bio najzaguljeniji. Treba da napravi{ dvadeset hiljada da bi stekao pravo na besplatnu partiju, a retki su bili oni kojima je to polazilo za rukom. Pjero je pak napravio sa lako}om ~etrdeset hiljada i jednom ~ak, u prisustvu An|ela, {ezdeset pet hiljada, {to je bio i povod njihovog druènja. 6

MOJ PRIJATELJ PJERO – Prosto, desilo mi se – re~e Pjero skromno. – Vide}emo to zajedno – re~e Pal~i} – i ja se u te stvari ne{to razumem. – Ma kakav ti, pokrij se! – re~e mu An|eo, koji se divio Pjerou, ne pro{iruju}i, ipak, svoje divljenje izvan domena igara na kuglu i za franak, u kojima je ovaj, zbilja, bio sjajan. Kako ovo prijateljstvo nije bilo duè od osam dana, nije imao vremena a ni èlje da se pozabavi ostalim stranama li~nosti svoga novog drugara. Na velodromu, trenutno je bio jedan solista koji se upinjao iz petnih ìla da napravi kru`nu putanju u svome kavezu. Po ceni od tri franka za ~etvrt sata. Alpska èleznica je ve`bala tandrkanje svojim jo{ praznim vagonetima. Ni vrte{ke se jo{ nisu okretale, dansing pista bila je pusta, a ni vidovite gatare jo{ ni{ta nisu imale na vidiku. – Jo{ nema prave posete – re~e Pjero, okre}u}i pri~u na bezazlenije stvari, jer nije hteo da An|elove hvale u~ine da ga Pal~i} uzme na zub i da mu, na kraju, vi{e ne mogne smisliti facu. Bilo kako bilo, Pjero, koji je imao te{ko detinjstvo, mu~no de~a{tvo i nemilu mladost (koja je jo{ trajala), i koji je, prema tome, znao kako stvari idu u ìvotu, Pjero je sada znao jednu stvar: a to je da }e izme|u njega i Pal~i}a, kad tad, do}i do gustog, a mo`da ~ak i sa An|elom, ko }e mu ga znati? – To }emo da vidimo – nastavi Pal~i}, ne napu{taju}i temu jer je voleo takmi~enje. I nastavio bi pri~u u tome pravcu (u pravcu igara 7

REMON KENO na kuglu, za franak), da mu dve cice, drè}i se za ruku, u potrazi za udvara~ima, ne pro|o{e ispred nosa. – Ova desna nije lo{a – re~e autoritativno. – Ubila se za jahanje. – [ta je, gospo|ice – re~e An|eo – {ta kaète na to da se malo opustite? – Pri|ite gospo|ice, pri|ite – zagrmi Pal~i}. One se okrenu{e i pro|o{e tik ispred Pal~i}a. – [ta je gospo|ice – re~e Pal~i} – uop{te ne zarezujete na{u firmu. Kad bi samo znale koje je zezanje unutra. – O, znam dobro kako to izgleda – re~e jedna. – A sem toga, nema ìve ma~ke – re~e druga. – Upravo – re~e An|eo – samo jo{ ~ekamo va{e dve mace. – Da vam nije pozlilo? – upita{e ga, jer smisliti tako ne{to, potpuno sam, treba napora, a to moè da bude i opasno. – Auh, pre|o{e te – re~e Pal~i}. Po~e{e da se smeju svi petoro, koliko ih je tu bilo. ûv{i i videv{i to, prolaznici po~e{e da se interesuju za Palatu Smeha. Gospo|a Tupi, osetiv{i priliv love, ostavi pletivo i pripremi ulaznice. Na mamac kakav su bile ove dve klinke, filozofi }e sigurno navaliti, a manguparija }e se postaviti na glavu da sedne i posmatra druge cice. Napravi se red pred blagajnom od {egrta, preprodavaca i {iparica, spremnih da pljunu dvadeset kinti da vide par~e butine. 8

MOJ PRIJATELJ PJERO – Ho}emo li da malo napasemo o~i – predloì Pal~i}. To je raskravljivalo publiku, ohrabrivalo filozofe, i jednom kada ve~e krene, to je i{lo iz predstave u predstavu, skoro sve do pono}i, sa lepim prihodom, na kraju krajeva, za gazdu Tupog, i ~upercima mokrim od znoja, za tri atlete. Ali dve klinke, nimalo mutave, smatrale su da su to napasanje o~iju one obezbedile. – O, hvala – re~e jedna – trebalo bi vi nama da platite da u|emo u tu rupu. – Ulazite, ulazite, po~injemo – grmio je Pal~i} nekolicini badavadìja u u{i. – A ti, na posao – re~e An|eo Pjerou, koji poùri da ga poslu{a. I ove dve klinke ostavi{e na miru. Sve je sada zujalo i grmelo u Luna parku i mu{ka i ènska klijentela, kretala se u vidu pipaka prema svakoj od ovih atrakcija koje su nudile nagrade po visokoj ceni, govore}i relativno: dva, tri franka, uglavnom. Preko puta Palate Smeha kruìli su avioni vezani ~eli~nim sajlama za jednu visoku kulu, a ispred same Palate bila je prili~na gu`va. Ulaznice su se kupovale, prema Pal~i}evim uputstvima. Oni koji su pristajali da podnesu izvesne tehni~ke neugodnosti, pla}ali su dvadeset sua, dok su filozofi pla}ali tri puta vi{e, budu}i nestrpljivi da se uglave u sedi{te i gledaju program. Pjero ode na svoje mesto, skinu |ozluke i pri~eka. Ve} se ose}alo nestrpljenje i smeh je ve} treptao. 9

REMON KENO Prvi posetioci oba pola pojavi{e se na vrhu pokretnih stepenica, zasenjeni reflektorom, zbunjeni {to su tako, bez upozorenja izloèni, mu{karci pakosti, ène pohotljivosti publike. Po{to su si{li sa stepeni{ta, silom prilika, bili su prinu|eni da klize po jednoj strmoj plohi, bri`ljivo ugla~anoj. Filozofi su mogli da koriste svoje vizuelne mogu}nosti do maksimuma njihovog radnog efekta, zahtevaju}i od ovog ~ula jasno}u, brzinu, preglednost, fotogeni~nost. Ali to jo{ uvek nije bilo bogzna {ta, ni koliko nizak let lasta u nave{tavanju ki{e. Treba imati na umu da se jedan takav prizor, sveden na svoj minimum, moè videti u najobi~nijem dnevnom ìvotu; padanje u metrou, spoticanje pri izlasku iz autobusa, klizanje po dobro ugla~anom parketu. Tu jo{ uvek nije bilo ni~ega od one emotivne izuzetnosti koju su filozofi tra}ili po ceni od tri franka u Palati Smeha. Me|utim, novi jadi i bede nastavljali bi da sa promi{ljenom zlo}om prate kretanje amatera: stepeni{ta sa basamacima su se uspravljala u horizontalu, daske su se dizale uspravno ili izvijale, pokretni tepih i{ao je sad na jednu sad na drugu stranu, pojavljivale su se podnice sa noèvima, nailazio je hodnik gde su razne, kombinovane zavrzlame ~inile svako dalje kretanje nemogu}im. Pjero je bio zaduèn da izvla~i ljude iz tog slepog prolaza. Mu{karcima je bilo dovoljno pruìti ruku, ali kad bi nai{la neka èna, uàsnuta ovim opasnim prolazom, uzimao bi je za {ake, vukao je, dovla~io k sebi i na kraju nabijao na izduvnu cev sa sna`nim vazdu{nim mla10

MOJ PRIJATELJ PJERO zom koji bi joj naduvavao suknje, prva uìvancija za filozofe, ukoliko bi udar mlaza otkrivao dovoljno butine. Ovaj brzi preludij bio je dopunjen izlaskom iz ba~ve, posle jednog smu{enog lavirinta, obaveznog za u~esnike. Ve} prva vizija pripremala je apoteozu; u gr~evitom i{~ekivanju filozofi su ozna~avali udarnu par~ad i gutali ih ra{irenih o~iju i uàgrenih zenica. Dakle, posle lavirinta, kulovi su stizali pred jedan valjak koji se okretao oko svoje ose i na koji je trebalo do}i da bi zavr{ili sa svim uìvanjima koja su sebi priu{tili po ceni od dvadeset sua. Neki bi se izvla~ili ~asno: potpuno nezanimljivi. Drugi, izgubiv{i ravnoteù padali su vu~eni rotacijom, obrtali se, prevrtali, uvrtali, klatili se na op{tu zabavu onih koji su, pro{av{i sve te bede, seli kraj grupe filozofa. Filozofi se pak nisu toliko odu{evljavali ovim piruetama i lomatanjima na valjku. Sme{na strana ovih dileja interesovala ih je manje nego svla~enje ènskih, i evo jedne koja se upravo pojavljuje na ulazu u {atru ali odustaje od poduhvata, pla{e}i se da ne padne. Pal~i} je tu uzme za ruke i, skoro nose}i je, pomaè joj da pro|e; ali na izlazu, stavi je na cev sa vazdu{nim mlazom koji, duvaju}i joj u haljinu, otkri noge i ne{to ve{a; filozofi, odu{evljeni po~e{e da aplaudiraju, dok se osobe nevinije naravi zadovolji{e da se nasmeju neprilici koja je sna{la damu. @enska koja je i{la za njom, videv{i nepriliku u koju je upala njena prethodnica, i èle}i da je izbegne, odbijala je pomo} Pal~i}a, koji se upravo vratio traè}i `rtvu; ali Pal~i} je 11

REMON KENO ipak dohvati. Gledali{te zaurla u znak odobravanja; povu~e je, u op{tem tajcu pred o~ekivanjem otkri}a najvi{e tajne, i stavi je gde je i trebalo da je stavi, i zadrà je duè nego njenu prethodnicu, da bi ostvario osvetu filozofa zbog poku{aja neposlu{nosti. Tre}u su satiri i{~ekivali sa vrelim àrom jer prvi vazdu{ni mlaz dozvoljavao je da se o~ekuje donji ve{ sveden na minimum. â&#x20AC;&#x201C; Nemoj da je ispusti{ â&#x20AC;&#x201C; dovikivao je jedan amater Pal~i}u, dok je An|eo sklanjao prolaznike da ne zaklanjaju vidik prvim redovima. Pal~i} je ulovi: nastade slavlje! Bilo je nejasno da li je dama uvre|ena ili je pak èlela da istakne svoje ~ari. Nai{le su jo{ tri ili ~etiri manje zanimljive, a sem toga to je bio i kraj prve predstave. Rulja oslobodi prostor, ali fanatici ostado{e. An|eo krenu da pokupi novac, Pal~i} dobi nekoliko napojnica koje je trebalo da ga podstaknu da obrati pa`nju na zgodnije cice. Pjero je brisao znoj sa ~ela jer to je bilo pravo rintanje; tim pre {to je nekoliko cica merilo punu teìnu svojih telesnih ~ari; i od svega toga nije izvla~io nikakvo zadovoljstvo, prezauzet da posetioce prebaci sa jedne strane na drugu; smanjivanje aktivnog radijusa njegovog vidnog polja spre~avalo ga je da u punoj meri uìva u lepoticama razgoli}enim pri izlasku iz {atre. Me|utim, Pal~i} i An|eo, urlaju}i na ulazu, namamili su novu grupu ljubitelja smejurije, i nova predstava zapo~e. Filozofi (tu se ra~unaju i ljubitelji ukr{tenih 12

MOJ PRIJATELJ PJERO re~i), smota{e novine, ustremi{e se na sedi{te i u miru se pripremi{e da napare o~i. I ponovo Pjero i Pal~i}, jedan ovde, drugi tamo, {~epavali su nemilice ènskinje koje su se otimale i pra}akale, poniène i pozdravljane pljeskom. Pjero se ve} bio izve{tio i sad je mehani~ki obavljao svoj novi posao. Ajde, do|i, ti mala plavu{o, i mislio je na svoga pokojnog oca koji je bio dobar ~ovek, voleo je da cugne ali je bio dobar u pi}u, ukazivao mu se kao ìv sa supom {to se pu{ila u gotovo ljudskom prizoru. Ajde, ne izmotavaj se, ti visoka crnko, i mislio je na svoju majku, pokojnu tako|e, koja ga je toliko puta izmlatila da mu se ~inilo da jo{ ose}a kako mu modrice bride. Nailazi jedna plavu{a, pa crnka, pa starica, pa devoj~ica, i nastavljao je da misli na daleke dane od kojih su ostali samo dronjci; o njima je mislio mo`da slu~ajno, a mo`da i zbog novog posla sa kojim je zapo~injao, ko zna? novi ìvot i pretresaju}i ove krpe dizao je na let jata bledih, lelujavih leptira. I onda, jednoj visokoj brineti: do|i da te prebacim, i mislio je da nije prijatno imati takvo detinjstvo kao {to je bilo njegovo, to se te{ko pamti, to se ubu|a a njegovi lepi delovi u kojima se video ljubak i pun nade, zatamnjeni su, zauvek, kasnijim doga|ajima. â&#x20AC;&#x201C; Hej ti momak, k sebi {ape. Pjero pusti da odlete i poslednji moljci, a onda ugleda jedno prete}e lice koje je, bez sumnje, bilo lice makroa. I pored bliske opasnosti profesionalna savest mu nije otkazala. Hteo je da odvu~e ènsku, ne obazi13

REMON KENO ru}i se na veto njenog podvoda~a. Mala se otimala. Publika po~e da se buni. Pjero ne odustade, cimnu je i povu~e: baraba bi prinu|ena da po|e za njom. Prolomi se pljesak. Ali i razo~aranje je bilo veliko. Makro, koji je ukorak pratio svoju ènsku, pritisnu joj rukama suknju i time u~inak vazdu{nog mlaza bi potpuno poni{ten. Prolomi{e se jednodu{ni i razjareni povici. – Rogonjo! – doviknu mu filozof. – Rogonjo! Rogonjo! – prihvati gomila. – Eto, vi{e nam ne dozvoljavaju ni da se zabavljamo – re~e jedan vrlo pristojan gospodin. Onda nai|e moralista i njegova gospo|a, onda jo{ jedan par iste sorte. Ovaj drugi mufljuz uradi {to i njegov prethodnik. Filozofi, dva puta uskra}eni u zadovoljstvu po~e{e da cepte od besa, dok su ove dve bitange nastavljale svojim putem prkose}i protivnoj strani i psovke upu}ivane od jedne grupe drugoj, rasle su pri svakoj replici, kako u snazi tako u drskosti. Najva`nije fiziolo{ke funkcije ljudskog tela behu spomenute kako od jedne tako i od druge strane kao i razli~iti organi sme{teni u predelu izme|u pasa i kolena. Gestovi su dolivali snagu re~ima, ve} pohabanim od preterane upotrebe. Kada je ~etvorka u{la u {atru, gledali{te po~e lupati nogama od nestrpljenja. Dva makroa nisu htela da prepuste svoju sisan~ad u ruke An|elu. Ova gospoda su ù~no raspravljala dok se valjak vrteo uprazno i dok su ~eka~i urlali izraàvaju}i gnu{anje na ovu smernost kojoj ovde nije bilo mesta, tim pre {to je dolazila od ljudi njihove sorte. 14

MOJ PRIJATELJ PJERO – \ubrad! \ubrad! – izraàvali su svoje mi{ljenje. An|eo tu shvati da je trebalo slediti gazdin savet: nikakvih problema! Povu~e ru~ku, rotacija se zaustavi i dva puta sa svojim ènskama pro|o{e izaziva~ki i likuju}i. Jedan filozof ne moga{e otrpeti ovu uvredu. O~ajan {to mu iz usta ote{e ovo izuzetno zadovoljstvo za koje je platio tri franka, napusti sedi{te, dìlitnu se na podijum i zapo~e megdan. [akom opau~i, po oku, jednog od ova dva tipusa, ali njegov drugar, ne oklevaju}i ni ~asa, smlavi napada~evo uvo, udarcem efikasnim i stru~nim. Filozof, izbezumljen od bola, ustremi se glava~ke na svoje du{mane i sva trojica se svali{e na pod. An|eo i Pal~i} poku{a{e da ih razvade, ali drugi filozofi, ponukani primerom, prisko~i{e; odgurnu{e dva slu`bena lica i krenu{e ùstro prema zagrljenim borcima. Na to nekoliko mra~nih individua, podstaknutih sopstvenim instinktima i okrenuv{i se svojim simpatijama, re{i{e se da uzmu u za{titu svoje kolege i baci{e se na filozofe mlate}i ih iz sve snage. Jedan pozornik koji je hteo da posreduje bi odba~en izvan meteà centrifuginom silom borila~ke èstine. An|eo obrisa nos, Pal~i} se po~e{a po rebrima, dok je svetina, na nogama, urlala od zadovoljstva i gnu{anja. Pjero, koji je bio ostao na svome mestu, pogleda kroz maglu pra{njavu gomilu, i kako se niko nije interesovao za njegovu aktivnost, stavi opet nao~are. Po{to je ispitao situaciju, ne posumnja ni trenutak da je njegova prisutnost potrebna, i, baciv{i se sa ograde, uroni u 15

REMON KENO gu`vu. Prvo mu nao~ari odlete{e, a zatim i on sam sa jednim tamnim podo~njakom. Prona|e nao~are sa jednim staklom naprslim sa strane i sede u }o{ak. Uradio je toliko koliko i njegovi drugovi. Sada su posmatrali makljaù sa interesovanjem ali hladno. I ako bi se slomljen zub, par~e nosa zagriènog zatim ispljunutog, dokotrljalo do njih, zadovoljavali su se da ih odgurnu {akom; zatim su brisali krv koja ih je umrljala. Ali gospodin Tupi, obave{ten, javlja policiji, i ubrzo bele palice odjeknu{e po pomamljenim tintarama. Ugled policajaca, naro~ito ugled, rasu sumnju kao {to vrh ma~a rastura utvaru, i sala energi~no ispra`njena sada je pokazivala samo dronjavi pli{ sedi{ta i ugacanu pra{inu na tlu. Gazda Palate Smeha obave{ten od nadle`nih vlasti da }e ta atrakcija biti zabranjena, u|e, pogleda pli{ i pra{inu, tobogane i prolaz, {mrknu, pri|e trojici svojih ~inovnika koji su se ~e{ali, ~etkali, poku{avali da koliko-toliko izgledaju pristojno. – Govnari – pro{apta. – Govnari – izusti muklim glasom. – Govnari – dreknu. Posmatrali su ga }utke. – Govnari – dreknu jo{ jedared. – Ah! da ste to videli – re~e An|eo sa poletom. – Jedan razbacan dasa se pribliì, traì{ makljaù kaè mi. Pam, pam, brzo i kratko, raspalim ga po jednom pa po drugom oku, onda tok, nabijem ga levicom u stomak, tropa, dasa se izduìo da nije rekao ni jao. – Ma, ajde, dosta – re~e gospodin Tupi. – Mene si na{ao da farba{. Poneli ste se kao dripci, kao kukavice, 16

MOJ PRIJATELJ PJERO kao zvekani. Nesposobni da re{ite jednu tako prostu stvar! Ajde dosta, ~istite se! – Nemojte ni, vi, gazda, da ste takav – re~e An|eo – budite ~ovek, majku mu, takve stvar~ice se ne de{avaju svaki dan. Sve do sada radnja je i{la dobro. Filozofi su bili zadovoljni. Sve je i{lo glatko. – Ne kaèm – re~e gospodin Tupi. – ûo sam ih ~ak, filozofe – nastavi An|eo – ~uo sam ih kako govore me|u sobom: zbilja ovi momci umeju da uhvate cice, kod njih ti nijedan zalogaj ne moè propasti, to nije ba~en novac, stvarno, nauìva{ se za njega. Eto {ta su govorili, i dodavali su: {to se ti~e mene, do}i }u svako ve~e. – To je sve tako – re~e Pal~i} – i ja sam ih ~uo: upravo tako govore. – Vidi{ da to nisu lo{i momci – re~e gospo|a Tupi, koja se upravo izvukla iza kase i pridruìla muù. – Ne}e{ im valjda oduzeti posao zbog jednog odvratnog tipa. Nije bila njihova gre{ka. – Oh! hvala vam, velika gospo|o – re~e An|eo. – Ajde u redu – re~e gospodin Tupi. – U redu. Do|ite opet sutra. – Je l’ da zatvorimo? – upita Pal~i}. – Da. Posle toga moète da idete na spavanje ako vam se ho}e. – U redu, gazda. Zabravimo radnju i idemo u {etnju. – Zabravi{e radnju i odo{e u {etnju. Nisu oti{li daleko, to jest nisu iza{li iz Luna parka, 17

REMON KENO gde se ova junska nedelja izlivala; i lepo vreme, i gomila sveta, spojene u crni tre{tavi mete` koji je preko dvadesetak atrakcija polivalo svojim svetlostima i svojom muzikom. Ovde se okre}e ukrug, tamo se pada sa visine; ovde ide{ prebrzo, tamo naopa~ke, ovde se gura{, tamo se sudara{, ali svuda razmrdava{ utrobu i svuda se smeje, milki se dupe, drpkaju se sifoni, ogleda{ ve{tinu, meri{ snagu, i smeje se, ludira se, `dere{ pra{inu. Pjero, Pal~i} i An|eo nasloni{e se na ogradu oko piste elektri~nih automobila i ispita{e situaciju. Kao i obi~no bilo je parova (nezanimljivo), usamljenih ljudi, usamljenih èna. Caka je bila u tome da se usamljeni mu{karci sudare sa usamljenim ènama. Nekoliko samaca, vrlo mladih, jo{ u punom cvetu njihove naivnosti, zadovoljavali su se ta{tinom i nastojali da opi{u elipse bez sudaranja. Ko zna, mo`da su se tako te{ili {to nemaju pravi auto. [to se ti~e samica, moglo se desiti, naravno, da se na|u dve u kolima, to im nikako nije smetalo da budu same, izuzev u izuzetnim slu~ajevima, vi{e-manje lezbijskim. Pal~i} i An|eo, po{to su stegnuli {apu nekolicini kolega, ~iji se posao sastojao u tome da lete sa kola na kola da bi uzeli novac od ljubitelja ove zabave, (neki nisu napu{tali vozaljku celo ve~e), Pal~i} i An|eo upravo primeti{e jedan od tih parova od dve ènske i prepozna{e u njemu dve klinke koje su posluìle za mamac te ve~eri ispred Palate, sa~eka{e strpljivo da iz sudara u sudar pro|u kraj njih, a onda ih zovnu{e bez snebiva18

MOJ PRIJATELJ PJERO nja. U po~etku ove odbi{e njihovo udvaranje i nastavi{e svoje pute{estvije, ali kako ih jedan op{ti krkljanac pritesni upravo ispred njihovih udvara~a, re{i{e da im se nasme{e. îm zazvoni za slede}u turu, Pal~i} i An|eo prekora~i{e ogradu i baci{e se u jedna kola. îm zvono najavi nastavak neprijateljstava, po~e{e da jure ova dva deteta ne bi li se sudarili. I {ibaj! Po{to su se temeljito upoznali, kod slede}eg zvona jedno ukr{tanje podneli ove ~etiri osobe na dva raznopolna para. Pal~i} izabra brenovanu crnku, a An|eo uze ofarbanu. I samo {ibaj! Pjero ne izabra i ne uze ni{ta. Udobno naslonjen, Pjero je razmi{ljao o smrti Luja XVI, {to naro~ito zna~i, ni{ta odre|eno; u njegovom duhu bila je samo jedna duhovna kotva za spasavanje, laka, skoro svetle}a, kao izmaglica lepog zimskog jutra, kao let bezimenih mu{ica. Automobili su se sna`no sudarali, trole su cvr~ale niz metalnu mreù, ène su vikale; a dalje, u ostalom delu Luna parka, bio je àgor svetine koja se zabavlja, i àmor {arlatana i prepredenih lakrdija{a, i tutanj predmeta koji se tro{e i dotrajavaju. Pjero nije imao nikakvu odre{enu ideju o javnom moralu niti o budu}nosti civilizacije. Uglavnom su mu ponavljali da se pona{a kao {onja i da je prili~no odlepio. U svakom slu~aju, ovde i sada, bio je neodre|eno sre}an i zadovoljan. Me|u muvama pak bila je jedna ve}a i upornija. Imao je jedan posao, bar za ovu sezonu. U oktobru, vide}e. Za sada tre}ina godine bila je pred njim, 19

REMON KENO sa zvekom novca pri isplati. Imalo se ~emu radovati i biti zadovoljan, naro~ito onaj ko je poznavao uzastopne dane neizvesnosti, ~itave sedmice sa slabim izgledima i porazne mesece. ^voruga na oku ga je malo bolela, ali zar fizi~ka patnja moè ikad da spre~i sre}u? [to se ti~e Pal~i}a i An|ela, njima je ìvot bio lep, zaista. S jednom rukom oko struka neke so~ne prepelice, s drugom nehajno okre}u}i volan njihovih malih kola, do~aravali su sebi sre}u po ceni od ~etrdeset sua za pet minuta. Dvostruko su uìvali ~ulo dodira, direktno dodiruju}i rebro ili dojku kroz minimalnu tkaninu, indirektno sudarima koje su prouzrokovali, ili re|e ~ije su bili `rtve. Podjednako su uìvali dvostruko u njihovoj ta{tini, direktno prave}i ~e{}e sudare nego {to su upadali u njih, indirektno misle}i na Pjeroa, koga su ostavili usamljenog za sobom. Povrh svega toga sa muzikom i zvu~nikom koji je rikao „An|ele moj, zauvek sam tvoj“, imalo je zbilja od ~ega da vam ki~mom pro|e drhtaj slasti postojanja, {to dokazuje da se moè sasvim lepo ne misliti na smrt Luja XVI, i ipak nastaviti da se postoji, ako ni{ta drugo, bar sa ljudskim oblikom i sa zadovoljstvom u srcu. Me|utim, u predasima ìvota, Pal~i} nije bio ba{ tako sre}an ~ovek. Jer, bio je oènjen i to sasvim zakonski. I grizla ga je savest. Sasvim malo, ali ipak ga je grizla. Zatim, vade}i dvadeset kinti, stezao je jo{ ja~e mladu dojku u koju su mu se zasa|ivali prsti. Kako su mu drugari nastavljali vozanje, Pjero krenu negde od dosade. Pred njim je bilo vavilonsko zdanje Alp20

MOJ PRIJATELJ PJERO ske èleznice, gde se ponekad spu{tao voz sa vagonetima odnose}i sa sobom histeriju èna. Desno pred njim bili su filozofi koje je policija rasturila i koji su se ponovo skupili ustremljenog nosa na nekoliko koraka od velodroma u kome je jedna ènetina sa mi{i}ima, mrtva ladna, tu i tamo vrela, pokazivala svoju snagu. Levo pred njim bili su jedno za drugim, streljana, igre i lutrije. Po{ao je na tu stranu. Imao je maglovitu èlju da oproba ve{tinu obaraju}i sa ~etiri lopte piramidu od pet praznih konzervi, ili slikaju}i se na pogodak iz pu{ke. Lunjao je guran gomilom, nekada nepomi~an kao olupina koju su talasi ostavili na {ljunku, zatim je opet nastavljao lunjanje, kao uhva}en u vrtlog jednoga trijumfalnog naleta talasa. Ne ustavi{e ga ni Lov na udicu, ni Bakino blago, ni Lepotica zaspala u {umi. Privu~e ga Ga|anje iz mitraljeza. ûdo, rukovanje tim oru`jem izgleda da nikoga nije privla~ilo. Pucaljka je stvarno delovala zastra{uju}e. Pjero se pribliì. Poloì ~etrdeset sua i okinu u papirnu metu. Nije bilo bogzna {ta. – Ni{ta naro~ito – re~e devojci za tezgom. Poku{a jo{ jednom. Jo{ uvek osrednje. – I ne ~udi me sa ovakvim okom. – Pomlatili ste se. – Ne{to malo, malo~as u Palati Smeha. – Ah! da, ve} su mi pri~ali. [ta se to desilo? – Ispri~a joj. – Zar vam to nije glupo? – zaklju~i ona. 21

REMON KENO – Nemate mnogo mu{terija – primeti Pjero, koji je sad mogao da govori o poslu budu}i da je dao na znanje da pripada ku}i. – Na lo{em sam mestu. Zaustavljaju se kod Bakinog blaga onda zaokre}u na Lepoticu u {umi ostavljaju}i me po strani. Privla~e ih idiotske razonode. Vi bar volite sport. Pjero je pogleda. – Ja bih do{ao samo zbog vas. – Pazi, pazi. – Bez zezanja, uostalom, siguran sam da ima mnogo tipova koji dolaze da vam se nabacuju, naravno, pod izgovorom da dolaze zbog pucaljke. – I to {to kaète. Neki su k’o stenice... Nikako ne moè{ da ih se otrese{. I da znate {to su samo glupi... glupi... – Imate pravo, neki su pravi metilji. – I jo{ misle da su mudri, a samo lupetaju, da ti pamet stane... A tek {ale, kako samo jedan kulov moè da smisli. – Mogu da pretpostavim – re~e Pjero. – A vi, vi mi ne li~ite ba{ na njih. – Ne treba da me za to hvalite – re~e Pjero. – To ne ~inim namerno. – Ne, vi niste kao oni. Niste mi ni predloìli da se negde sudarimo. – êkam vas po svr{etku? – upita Pjero. – Treba da znate da sam ja kao devoj~ica – re~e 22

MOJ PRIJATELJ PJERO klinka. – ]ale me stalno drì na oku. Osim toga, imam i ma}ehu, ne ba{ pravu; tata se priènio njom u dvadeset prvoj pariskoj op{tini1, ali tako je zaguljena kao da mi je prava ma}eha. A vi? – Ja sam jedno jadno siro~e – re~e Pjero. – Imate bra}u i sestre? – Ne. – Mora da se dosa|ujete. – A! ne. Nemam takvu narav. Nekad mi tako do|e, ali kao i svima. – Ja isto tako nisam u stanju da skapavam od dosade. – [ta velite da se vidimo ovde koji dan? Sutra? Okrenuv{i glavu, Pjero pogleda iza sebe. – Gledate tu kamenjarku? – upita ga. – Ja? Boè sa~uvaj. Gledam {ta mi je sa drugovima. Ostali su tamo u automobilima. – Je l’ mi pla}ate jednu turu? – Da. Ali kada? – Odmah. Ostavi}u ma{inu. Uvije mitraljez u jedno vo{tano platno, ostavi municiju u jedan sanduk zatvoren katancem i prebaci zaradu u ru~nu ta{nu. – U redu je – re~e – kre}emo. Tri {iparca sa izgledom stra{nih dasovana iskrsnu1 Op{tina ne postoji, budu}i da Pariz ima svega dvadeset op{tina. (Prim. prev.).

REMON KENO {e pred njih. – Lak{e gospo|ice – re~e najbistriji – dede nam izvadite pucaljku da opalimo dvadesetak puta. Ostala dvojica na|o{e da je caka mrtva. Iskrivi{e se ko majmuni od smeha. – Treba da navrati{ – re~e mogu}a Pjeroova prijateljica. – Zatvaramo. – Kako zatvaramo, u ovo doba? – To ti je tako. Momci se na|o{e u nedoumici. Pjero skinu nao~are. Ona mu re~e: – Ostavite ih. To su {vorceri. Osta{e tu kao posrani. Glavni bad`a me|u njima, glasnogovornik, gledao je Pjeroovo oko sa neizvesno{}u. Dokaz agresivne hrabrosti ili lakog poraza? Uostalom, nije ni mogao tako dugo razmi{ljati, jer, uklonjen jednim sigurnim, i boga mi sna`nim pokretom svoje sagovornice, ostalo mu je jedino da posmatra sa radoznalo{}u, s jedne strane le|a dve osobe koje su se udaljavale od njega sa prezirom i dostojanstvom, sa druge strane ma{inku umotanu u crno uvo{tano platno i zavezanu kanapom. Zatim ode oborena nosa sa svoja dva drugara. Pjerou je bilo ne malo drago {to je izbegao novu maklja`u, ne da je bio kukavica, ali jednostavno to ga nije zanimalo. Devojka ga je uzela ispod ruke. Uz njega je bila sva mlaka i elasti~na. Parfemisala se, stavljala lak na nokte i karminisala usne. Pjero je pipao, udisao 24

MOJ PRIJATELJ PJERO i divio se svemu tome. To mu se ozbiljno svi|alo. Bila je skoro iste visine kao i on, plavu{a, ili skoro, sa dosta produhovljenim licem tuberkulozne zvezde i, {to se ti~e ostalog, dosta izbalansirana. Pjero skinu nao~are i pozva je na jednu turu u elektri~nim automobilima. Ubaci{e se u jednu od ovih malih vozaljki i, na put. Pjero se baci na posao. Prva ko~ija na koju naleti sadràvala je jedan par isto tako stisnut. îlager koji se smatrao ve{tim okrenu se da priupamti drznika koji mu je uskratio po{tovanje. Taj ~ile se zvao Pal~i}. Bio je mali, de`mekast, razbacan, star ~etrdeset pet godina, oènjen ali jo{ uvek u trci za suknjom, na glasa~kom spisku u jedanaestoj op{tini, ve} prili~no o~erupan, ukratko, tip kome je ve}ina klikera radila. A onda, ako je neko bio iznena|en, to je bio Pal~i} kada je video Pjeroa sa ribom pokraj sebe. Pustio je u zaprepa{}enju da ga An|eo potka~i, koji, videv{i isti prizor, be{e sasvim izgubio kontrolu nad vozilom, {to je proizvelo jedan op{ti krkljanac sve u svemu vrlo uspeo. Pjero je, me|utim, nastavio trku opisuju}i elegantno spirale i krivulje. I divno klin~e se pripijalo uz njega. Usred prili~no bu~ne gu`ve oboje su bili vrlo zadovoljni. Od razli~itih mirisa koji su mu se tiskali po nozdrvama: guma, lim, lak, pra{ina i drugo, Pjero je zadràvao samo sladostrasni parfem kojim je mala bila sva natopljena. Ovi mirisi su ga uzbu|ivali i prenosili u jednu svetlu i iskri~avu maglu. I kroz tu maglu naparfemisanih zvezda po~e poste25

REMON KENO peno da razlikuje dve osobe koje su se, izgleda, interesovale za njega. Jedna je bila èna, dosta mlada, srebrnaste kose, vrlo rasko{no molovana, krupna i jaka. Druga je bio mu{karac srednjih godina i isto tako zna~ajnih dimenzija. Njega, Pjeroa, èna je pokazivala prstom. Jedan trenutak Pjero se pitao da li to zbilja njega pokazuju sa toliko ìvahnosti. Ali, kolebanju nije bilo mesta. Ona je zaista pokazivala njega. Ipak, on ne poznaje tu damu. Izgleda kao da likuje, da se keseri, kao da mu preti. Ukratko, ~itava kolekcija ose}anja sliva se niz njeno lice. Magla se razilazi. Pjero je razlikuje sada ve} sasvim dobro. [to se ti~e ~ilca, ima ~udnu tintaru. Gornji deo jo{ i daj boè, nekako se drì na okupu, ali posle polovine nosa, to se rastura na sve strane. Obrazi su mu procurili sve do kraja vilica, neravnomerno. Jedna nozdrva je {ira od druge. [to se ti~e u{iju nisu im potrebna krila da polete. Na znak zvona kola se zaustavi{e. Pjero je ba{ hteo da predloì da se radnja nastavi kada shvati da }e cinkarenje muèvne plavu{e prouzrokovati nesre}u. I zbilja, tip koji ju je pratio pre|e ogradu i uputi se prema njemu. – [ta radi{ tu, kojeg klinca – dreknu. – A ma{inka? Aaa? A ma{inka? Zaklju~uju}i da je ova beseda upu}ena uglavnom njegovoj dragani, Pjero se okrenu prema njoj, ali ova ve} be{e i{~ezla. Gomila je, me|utim, i{~a{ivala rebra da vidi stvar, koliko je smatrala doga|aj zanimljivim. [to se ti~e Pal~i}a i An|ela, oni su ve} cmizdrili zbog 26

MOJ PRIJATELJ PJERO basnoslovnosti zeza~ine na vidiku. Kako je devojka uhvatila dàdu, manijak se okrenu prema zavodni~kom cvikera{u koji se izvla~io iz kola. – Ti – re~e mu – ti da se ~isti{. Valjda misli{ da si sa tvoja tri franka za kartu otkupio pravo da navodi{ na greh slu`benice, je li aaa? – Ne, naravno da ne – dopusti Pjero. – Samo, ja nisam platio tri franka. Nije hteo da dopusti tu malu zabludu. – [ta, platio si pola tarife? – upita ovaj. – Nisi valjda vojnik? – Ne – dopusti Pjero. – U{ao sam po vi|enju. – Ovo je prevr{ilo – zatutnji gromovnik. U~ini nekoliko pokreta da bi pozvao prisutne da prate kako }e da ga izblamira. – Je l’ se ti mo`da zeza{, slu~ajno, sa mnom? – upita ga. Pjero bi dao bogzna {ta da je mogao znati ko je taj grmalj. – Hteo sam jednostavno da kaèm da sam zaposlen u ku}i. – Ti? U ku}i? A otkada? – Od danas. Zar to nije bila su{ta istina? Inkvizitor se, me|utim, zaprepasti, i, obra}aju}i se ponovo prisutnim osobama, prozbori re~i koje su prikrivale tone ironije: – Misli da me pre|e, seronja! – Zatim nastavi stroìje. 27

REMON KENO – Ovaj seronja misli da me pre|e – Zatim zaklju~i sasvim strogo: – U tom slu~aju }u mu razbiti njokalicu. Kada se obra}ao publici, okrenuo je napola le|a Pjerou, koji prosudi da bi bilo mudro da uzme inicijativu u svoje ruke i da iskoristi situaciju. Gurnuv{i ih iznenada nogom, nabi svoja kola u noge velikog megdand`ije. Ra~unao je da }e ga izbaciti iz ravnote`e, i koriste}i situaciju kidnuti. Bio je usvojio to racionalno re{enje znamenitog problema dvaju neprijatelja nejednakih snaga. Kola do|o{e, dakle, me|u grmaljeve noge koji govora{e bez imalo nepoverenja. Grmalj se zagega unazad kao da je to i bilo predvi|eno, zatim se uglavi sa sve ~etiri u vazduhu izme|u sedi{ta i volana. Kola nastavi{e jo{ nekoliko metara svoj put natovarena neradim putnikom. Besposli~ari ispusti{e krike odu{evljenja. I Pjero, mesto da uhvati maglu, ostade tu gledaju}i sa interesovanjem posledice svoje sr~anosti, {to dozvoli jednom novom neprijatelju da isko~i pred njega: gospodin Tupi. – Opet ti – uzviknu. – Opet ti otpo~inje{ tu~u. Tek tada on primeti da Pjeroova `rtva koja se dizala na noge nije bio niko drugi nego Ezeb Pradone – gospodin Pradone – direktor Luna parka. – On – re~e. I Pjerou: 28

MOJ PRIJATELJ PJERO – A ti, imam jedan dobar savet da ti dam. ^isti se odmah, i da se vi{e ne pojavljuje{ ovde. Sutra ne treba ni da dolazi{. Ajde bri{i. – A moja dnevnica, gospodine Tupi. Pradone pri|e. Gospodin Tupi, dobar ~ilac, dade Pjerou dve-tri nov~anice. I on, boje}i se gazdinske osvete, uskoro se na|e sam u mraku na nekoliko metara od ble{tavog ulaza u Luna parka. Opet je ostao bez posla. Neko ga potap{a po ramenu. – Ajde, stari – re~e mu An|eo – ne beri brigu, do|i s nama da ne{to popije{, sve }e to da se sredi. Ali se ne sredi. Sutradan, uprkos An|elovom, pa ~ak i Pal~i}evom nastojanju, Tupi, boje}i se Pradonea, odbi da primi Pjeroa natrag.