Gde ima dima

Gde ima dima Sandra Brown Naslov izvornik: Where There's Smoke

1.

Nikada nije narocito voleo macke.

Njegov problem se, medutim, sastojao u tome sto zena koja lezi pored njega prede poput macke. Od grla do stomaka, njome poput drhtaja struji intenzivno zadovoljstvo. Oci su joj suzene i iskosene, a pokreti vijugavi i svileni. Ona ne hoda, vec se prikrada. Njena predigra bila je koreografski osmisljeno protezanje i trljanje o njega, sto je cinila poput macke u teranju, a kada je dosla do vrhunca, zavristala je i zabila mu svoje kandze u ramena.

Macke deluju podmuklo i prepredeno, i, po njegovom misljenju, ne treba im verovati. Nikada mu nije bilo sasvim prijatno da im okrene leda. „Jesam li bila dobra?“ Glas joj je bio tezak i vreo poput noci izvan plisiranih zavesa na prozorima. „Pa nisam se zalio, zar ne?“ Jos jedna stvar koju je Ki Taket mrzeo bila je postkoitalna evaluacija. Ako je bilo dobro, brbljanje je suvisno. A ako je bilo lose, onda - sto manje price, tim bolje.

Zena je pogresno protumacila njegov duhoviti odgovor kao kompliment pa se spuzala sa sirokog kreveta poput zmije. Presla je gola preko sobe do svog toaletnog stocica pretrpanog stvarima i zapalila cigaretu upaljacem optocenim draguljima. „Hoces i ti jednu?“ „Ne, hvala.“ „Pice?“ „Ako ti je pri ruci. Popio bih jednu na brzaka.“ Posto mu je sada vec bilo dosadno, podigao je pogled do kristalnog lustera na sredini tavanice. Bio je neukusan i izrazito ruzan. Prevelik je za spavacu sobu, cak i ako se sijalice iza staklica u obliku suza priguse tako da samo jedva primetno svetlucaju.

Drecavo ruzicasti tepih je podjednako neukusan, kao i pokretni mesingani bar prepun flasa od bogato ukrasenog brusenog stakla. Sipala mu je casu burbona. „Ne moras da zuris“, rekla mu je s osmehom. „Muz mi je izvan grada, a kcerka ce prespavati kod nekog iz drustva.“ „Kod druga ili kod drugarice?“ „Kod drugarice. Zaboga, pa tek joj je sesnaest.“ Ne bi bilo pristojno sa njegove strane da joj napomene da je ona stekla svoju reputaciju lake zenske mnogo pre nego sto je napunila sesnaestu. Nije joj nista rekao, uglavnom zato sto je bio nezainteresovan. „Zelim da kazem da imamo vremena do jutra.“ Dok je dodavala Kiju pice, sela je pored njega, dodirnuvsi mu kuk svojim.

Podigao je glavu sa svilene jastucnice i otpio gutljaj cistog burbona. „Moram kuci. Stigao sam u grad pre...“, pogledao je na rucni sat, „... tri i po sata, a jos nisam bio kod kuce.“ „Rekao si da te ne ocekuju veceras.“ „Tako je, ali sam obecao da cu doci kuci sto pre budem mogao.“ Obmotala je pramen njegove tamne kose oko prsta. „Ali, nisi racunao na to da ces, cim se pojavis u gradu, u Palmi naleteti na mene, zar ne?“ Dovrsio je pice i pruzio joj casu. „Pitam se zasto se to mesto zove palma. Na petsto kilometara odavde nema ni jedne jedine. Ides tamo cesto?“ „Dovoljno cesto.“ Ki je na njen nestasni osmeh odgovorio istim takvim. „Kad god ti muz ode iz grada?“ „I kada god dosada u ovom mrtvom gradicu postane nepodnosljiva, sto se, sam bog zna, desava skoro svakog dana. Obicno u Palmi nadem neko dobro drustvo.“ Bacio je pogled na njeno bujno poprsje. „Da, mogu da pretpostavim. Kladim se da uzivas u tome da palis muskarce koje tamo pronades sve dok im se ne digne.“ „Tako me dobro poznajes.“ Smejuci se promuklo, sagnula se da svojim vlaznim usnama ovlas prede preko njegovih.

Okrenuo je glavu na drugu stranu. „Uopste te ne poznajem.“ „O, Ki Taket, to nije istina.“ Ponovo je sela, izgledajuci uvredeno. „Zajedno smo isli u skolu.“ „Isao sam u skolu sa mnostvom dece. Ali to ne znaci da sam sa svima njima bio bliskiji od razmenjivanja

2

obicnog pozdrava pri susretu.“ „Ali, mene si poljubio.“ „Lazes.“ Odbacivsi lepo ponasanje, dodao je: „Nisam hteo da cekam na red, pa te nikada nisam cak pozvao ni da izademo.“ Njene macje oci zazmirile su zlobno, ali samo na tren. Uvukla je kandze istom brzinom kojom ih je i izvukla. „Tacno je da nikada nismo izasli na sastanak“, zaprela je milo. „Ali jednog petka uvece, posle pobede nad Glejdvoterom, ti si sa ostatkom ragbi tima pobedonosnim korakom krenuo sa igralista.

Moje prijateljice i ja - kao i skoro citav Idn Pas - poredale smo se duz bocne linije da vas pozdravimo klicanjem dok ste isli ka svlacionici.“ „Ti si“, naglasila je, upiruci snazno noktom u njegove gole grudi, „bio najbolji frajer u citavom timu.

Bi si najznojaviji, dres ti je bio najprljaviji, i naravno, sve su devojke smatrale da si najlepsi. Cini mi se da si i sam tako mislio.“ Zacutala je da bi on nesto rekao na sve ovo, ali ju je Ki posmatrao ravnodusno. Prisecao se gomile noci poput one koju je upravo opisala, kakve su se odvijale petkom. Napetost pre utakmica i odusevljenja nakon pobeda. Bleska stadionskih reflektora. Ritma i muzike orkestra. Mirisa svezih kokica. Skolskih navijacica. Gomila navijaca na tribinama.

I Dzodi, koja navija jace od svih ostalih. Za njega. To je bilo odavno. „Kada si prosao pored mene“, nastavila je, „uhvatio si me oko struka, podigao me visoko u vazduh, priljubio me uz sebe i cmoknuo me pravo u usta. Grubo. Skoro varvarski.“ „Hmm. Jesi li sigurna u to?“ „Naravno da jesam. Ovlazila sam gacice.“ Nagnula se preko njega, priljubivsi bradavice o njegove grudi. „Dugo sam cekala da te nateram da zavrsis ono sto si tada zapoceo.“ „Pa, drago mi je da sam bio od koristi.“ Potapsao ju je po zadnjici i podigao se u sedeci polozaj. „Mrdaj.“ Posegnuvsi rukom iza nje, pronasao je farmerke. „Stvarno odlazis?“ upitala je, iznenadena. „Aha.“ Ugasila je cigaretu u pepeljaru na nocnom stocicu, mrsteci se. „Sranje“, promrmljala je. A onda je, promenivsi taktiku, sisla sa kreveta i brzo mu izmakla farmerke pre nego sto je uspeo da ih obuce.

Zavodnicki mu se priljubila uz struk. „Kasno je, Ki. Kod tvoje majke sigurno svi vec odavno spavaju. Mogao bi da provedes noc sa mnom.“ Posegnula je rukom izmedu njegovih snaznih butina i pocela da ga dodiruje drsko i spretno, gledajuci ga smelo u lice, dok je pokusavala da mu izmami reakciju prstima. „Dok ne probas jedan od specijaliteta koje sluzim za dorucak, nisi probao nista.“ Ki je iskrivio usne u osmeh. „Serviras ih u krevetu?“ „Nego sta. Sa svim prilozima. Cak i.“ Iznenada je zastala u pola recenice, a rukama ga je refleksno stegnula toliko jako da je iskrivio lice. „Hej, pazi malo. To mi je porodicno naslede.“ „Pst! Cuti!“ Pustivsi ga, potrcala je na vrhovima prstiju do otvorenih vrata spavace sobe.

Kada je dotrcala do njih, muski glas je povikao: „Dusice, stigao sam.“ „Sranje!“ Okrenula se prema Kiju, bez trunke klonulosti i zavodljivosti. „Moras da odes“, prosiktala je. „Odmah.“ Ki je vec navukao farmerke i sagnuo se da potrazi cizme. „A kako mislis da to izvedem?“ prosaptao je. „Dusice? Jesi li gore?“ Ki je zacuo korake po mermernim podnim plocama predvorja u prizemlju, a zatim i po tepihu kojim je bilo zastrto stepeniste. „Pobegao sam ranije i odlucio da se vrtim kuci veceras, umesto da sacekam sve do jutra.“ Mahnito je rukom pokazala Kiju na zastakljena vrata balkona u udaljenom delu sobe. Pokupivsi u narucje kosulju i cizme, otvorio je vrata i provukao se napolje. Vec je bio na balkonu kada se setio da se Darsina i Fergusova soba nalazi na spratu. Upiljivsi se preko ograde od kovanog gvozda, nije znao kako da se na lak nacin spusti odatle.

3

Tiho psujuci, brzo je razmotrio opcije koje su mu na raspolaganju. Pa sta? Prezivio je on i gore situacije. Orkane, metke, zemljotres ili dva, nepogode poslate od vise sile i ljudska razaranja. A ni muz koji se iznenada vraca kuci nije novo iskustvo za njega. Samo treba dobro da blefira i da se nada najboljem.

Zakoracio je nazad u sobu, ali je zastao na pragu vrata balkona. Fioka nocnog stocica bila je otvorena. Njegova ljubavnica je sada lezala u krevetu, jednom rukom cvrsto drzeci satenski prekrivac povucen do brade, a u drugoj je drzala pistolj uperen pravo u njega. „Sta to radis, kog davola?“ Zapanjio ga je njen prodoran vrisak. Sekundu kasnije, bubne opne mu je zaglusio pucanj iz njenog pistolja. Tek je nakon nekoliko snaznih otkucaja srca shvatio da je pogoden. Razrogacivsi oci, pogledao je ranu na svom levom boku koja ga je uzasno bolela, a zatim je sa nevericom podigao pogled ka njoj.

Zurni koraci su se sada culi iz predvorja spavace sobe. „Dusice!“ Vrisnula je ponovo, viskom d koga se ledila krv u zilama. Ponovo je naciljala.

Kada je to video, Ki se brzo izmakao upravo u trenutku kada je ispalila metak. Mislio je da je promasila, ali nije imao vremena da to i proveri. Bacio je kosulju i cizme preko ograde, prebacio prvo levu, a potom i desnu nogu preko nje i odrzavao ravnotezu na podlozi sirokoj samo nekoliko centimetara, pre nego sto se kroz tamu bacio na zemlju.

Prizemljio se citavim telom na clanak desne noge. Bol mu je sevnuo kroz cevanicu, butinu i preponu pre nego sto mu je svom snagom udario u utrobu. Trepcuci ubrzano, borio se za vazduh, molio se da ne povrati i trudio se da ostane pri svesti dok je podizao cizme i kosulju sa zemlje, pa je potrcao koliko ga noge nose.

Lara je poskocila kada je zacula snazno lupanje na straznjem ulazu.

Bila se unela u sladunjavi holivudski klasik sa Bet Dejvis u glavnoj ulozi. Utisavsi ton na televizoru daljinskim upravljacem, oslusnula je. Kucanje se ponovilo, jos jace i sugestivnije. Zbacivsi meki vuneni prekrivac sa nogu, napustila je udobnost kauca u dnevnoj sobi i zurno se uputila niz hodnik, usput paleci svetlo. Kada je stigla do straznje prostorije klinike, ugledala je siluetu coveka kako se ocrtava kroz delimicno razgrnute uske rebrenice venecijanera na vratima. Pazljivo se prikrala i provirila kroz otvor u venecijaneru. Covekovo lice je imalo neprirodan izraz i boju pod neprijatnim bleskom reflektora na tremu. Donja polovina lica mu je bila obrasla jednodnevnom bradom.

Nekoliko neposlusnih pramenova kose mu je bilo slepljeno na celu od znoja. Skiljio je kroz venecijanere ispod gustih, tamnih obrva. „Doco?“ Podigao je pesnicu i ponovo zabubnjao po vratima. „Ej, doco, otvori! Pravim ti uzasan nered na straznjem stepenistu.“ Obrisao je celo nadlanicom i Lara je ugledala krv. Ignorisuci mere opreza, ugasila je alarm i otkljucala vrata. Cim je brava popustila, gurnuo je vrata ramenom i posrcuci usao u prostoriju, bos. „Dugo ti je trebalo“, promumlao je. „Ali sve ti je oprosteno ako ovdje jos drzis skrivenu flasu dzek danijelsa.“ Krenuo je pravo ka belom emajliranom ormaricu i sagnuo se da otvori fioku na njegovom dnu. „Nema tu dzek danijelsa.“ Kada je zacuo njen glas, naglo se osvrnuo. Nekoliko sekundi ju je gledao razrogaceno, otvorenih usta. Lara mu je uzvratila istom merom. Bilo je neceg animalnog u njemu sto ju je u isto vreme i privlacilo i odbijalo i, mada je bila sasvim navikla na miris sveze krvi, razaznavala je miris njegove.

Javila joj se instinktivna zelja da se povuce korak unazad, ali ne iz straha. U pitanju je bio zenski impuls samoodbrane. Ipak se nije pomerila sa mesta, ostavsi pod njegovim razrogacenim pogledom koji je izrazavao nevericu i neodobravanje. „Ko ste sad pa vi? Gde je doca?“ Mracno ju je gledao dok je pritiskao okrvavljeni kraj raskopcane kosulje uz bok. „Bolje bi bilo da sednete. Povredeni ste.“

4

„Ma sta kazete, gospodo. Gde je doca?“ „Verovatno spava u svom krevetu, u ribarskoj kolibi na jezeru. Penzionisao se i preselio se tamo pre nekoliko meseci.“ Besno ju je streljao pogledom. Na kraju je zgadeno rekao: „Super. To je bas jebeno super.“ Mumlao je neke psovke dok je silovito provlacio prste kroz kosu. Onda je nacinio nekoliko teturavih koraka u pravcu vrata i srusio se na krevet za preglede.

Lara je instinktivno posegnula da ga uhvati. Odbio je njenu pomoc, ali je i dalje ostao naslonjen na tapacirani krevet. Tesko disuci i trzajuci se od bola, izgovorio je: „Mogu li da dobijem malo viskija?“ „Sta vam se dogodilo?“ „Sta je to vas briga?“ „Ja nisam samo obican stanar nekadasnje kuce doktora Patona. Preuzela sam i njegov posao.“ Njegove oci boje safira sevnule su ka njoj. „Vi ste doktor?“ Klimnula je u znak potvrde i obuhvatila je ordinaciju pokretom ruku. „E, pa, nikad to ne bih pogodio.“ Odmerio ju je od glave do pete. „Mora da ste mnogo popularni u bolnici sa takvom odecom“, rekao je, pokazujuci pokretom brade na njeno odelo. „Je’l to najnoviji kroj uniformi za doktorke?“ Na sebi je imala dugu belu kosulju preko kratkih helanki koje su joj dosezale do kolena. Uprkos tome sto su joj noge bile gole, a stopala bosa, glas joj je poprimio cvrst i nepokolebljiv ton. „Obicno ne nosim svoju uniformu za doktorke nakon ponoci. Radno vreme mi je proslo, ali mi dozvola da se bavim medicinom i dalje vazi, pa zasto lepo ne zanemarite to sto nosim na sebi i ne dopustite mi da vam pregledam ranu? Sta se dogodilo?“ „Mala nezgoda.“ Dok mu je svlacila kosulju sa ramena, primetila je da mu je kais otkopcan, kao i da mu je zakopcano samo nekoliko dugmadi na slicu. Odgurnula je njegovu okrvavljenu ruku sa rane na levom boku, koja je bila priblizno u visini struka. „Ovo je prostrelna rana!“ „Nije. Kao sto sam rekao, dogodila mi se mala nezgoda.“ Ocigledno je laze, i izgleda da je to navikao da cini cesto i bez grize savesti. „A kakva je ’nezgoda’ u pitanju?“ „Pao sam na vile.“ Pokazao je nanize, na ranu. „Samo mi ocistite ranu, stavite flaster preko nje, i sutra cu biti kao nov.“ Ispravila se i ozbiljnog izraza pogledala u njegovo nacereno lice. „Prestanite sa glupostima, u redu?

Znam da prepoznam ranu od metka kada je vidim“, rekla je. „Ne mogu da je saniram ovde. Treba da vas smestim u okruznu bolnicu.“ Okrenuvsi mu leda, otisla je do telefona i pocela da ukucava brojeve. „Ublazicu vam tegobe koliko je u mojoj moci dok ne stignu kola hitne pomoci. Molim vas, lezite. Cim obavim poziv, pokusacu da vam zaustavim krvarenje. Halo“, rekla je u slusalicu kada se neko javio sa druge strane veze. „Ovde doktorska Malori iz Idn Pasa. Imam jedan hitan sluc.“ Njegova ruka se pojavila iza nje i prekinula je vezu. Uznemireno ga je pogledala preko ramena. „Ne idem ni u kakvu prokletu bolnicu“, rekao je kratko i jasno. „Ne treba mi hitna pomoc. Ovo je sasvim beznacajna rana. Beznacajna, razumete li? Samo mi zaustavite krvarenje i stavite mi malo zavoja. To je sve. Imate li viskija?“ upitao je po treci put.

Lara je opet pocela tvrdoglavo da ukucava brojeve. Pre nego sto je uspela da ukuca ceo broj, istrgao joj je slusalicu iz ruke i ljutito ju je otkinuo sa aparata, tako da je kabl ostao da mu visi iz stisnute pesnice.

Okrenula se i suocila se sa njim, ali je prvi put od kada mu je otvorila vrata osetila strah. Cak i u ovoj zabiti istocnog Teksasa ima narkomana. Ubrzo nakon sto je preuzela kliniku, ugradila je alarm protiv provalnika da bi sprecila kradu lekova koji se daju na recept i lekova za umanjivanje bolova koji mogu da se koriste kao narkotici.

5

Mora da je osetio njen strah. Ispustio je slusalicu, koja je uz glasan tresak pala na ormaric, i sumorno se osmehnuo. „Slusajte, doktorko, da sam dosao ovamo s namerom da vas povredim, vec bih to ucinio i sada bih bio kilometrima daleko odavde. Samo ne zelim da uvlacim gomilu ljudi u ovo. Bez bolnice, u redu? Previjte mi ranu ovde, i odoh ja.“ Jos dok je to izgovarao, usne su mu se zategle i pobledele. Glasno je udahnuo kroz stisnute zube. „Hocete li da se onesvestite?“ „Ne, ako se ja pitam.“ „Trpite velike bolove.“ „Da“, priznao je, sporo klimajuci glavom. „Popizdecu koliko me boli. Hocete li da dopustite da iskrvarim i umrem dok se svadamo oko toga?“ Proucavala je njegov odlucan izraz lica jos jedan tren i zakljucila da mora da uradi kako on kaze, ili ce otici. Prva opcija bila je bolja od druge, u slucaju koje bi dovela zdravlje pacijenta u rizik, a verovatno i njegov zivot. Naredila mu je da legne i da spusti farmerke. „I sam sam koristio tu foru desetak puta“, razvlacio je s juznjackim naglaskom dok se namestao na krevetu za pregled. „Ne cudi me.“ Njegovo hvalisanje je uopste nije impresioniralo, pa je otisla do lavaboa i oprala ruke dezinfekcionim sapunom. „Ako poznajete doktora Patona dovoljno dobro da znate gde krije dzek danijels, mora da ste odavde.“ „Roden sam ovde i tu sam i odrastao.“ „Kako onda niste znali da je u penziji?“ „Bio sam neko vreme u inostranstvu.“ „Jeste li bili njegov stalni pacijent?“ „Od kada znam za sebe. Lecio me je od malih boginja i upale krajnika; izlecio mi je dva slomljena rebra, prelomljenu kljucnu kost i ruku i pomogao mi je u nemilom dogadaju sa zardalom konzervom koja nam je sluzila umesto druge baze. Jos imam oziljak na butini na mestu gde sam se isekao kada sam se okliznuo i pao preko nje.“ „Da niste mozda bili izazvani na dvoboj?“ „Ma gde“, odgovorio je kao da je to nesto sasvim nemoguce. „Vise nego jednom sam dolazio na ova straznja vrata usred noci da me doca zakrpi iz ovog ili onog razloga. On nije bio takva skrtica u vezi s viskijem koji se koristi u medicinske svrhe kao sto ste vi. Sta to tamo pripremate?“ „Sedativ.“ Smireno je pritisnula klip sprica i istisnula mlaz leka u vazduh.

Potom je spustila spric i ocistila mu misicu vatom natopljenom u alkohol. Pre nego sto je shvatila sta namerava, uzeo je spric, gurnuo prst palcem i istisnuo svu tecnost na pod. „Je’l ti mislis da sam ja glup?“ „Gospodine...“ „Ako hoces da mi das anesteziju, daj mi casu viskija. Neces mi u krvotok ubrizgati nista sto ce da me onesvesti i da ti priliku da pozoves bolnicu.“ „I serifa. Zakonski sam obavezana da svaku prostrelnu ranu prijavim vlastima.“ S mukom je pokusavao da se uspravi u sedeci polozaj, a kad je u tome uspeo, iz otvorene rane je siknula krv svetlocrvene boje. Zastenja o je. Lara je hitro navukla hirurske rukavice i pocela da zaustavlja krvarenje jastucicima gaze da bi mogla da odredi koliko je rana ozbiljna. „Plasis se da ti ne prenesem sidu?“ upitao je, pokazavsi pokretom glave na rukavice na njenim rukama. „Profesionalna mera opreza.“ „Ne brini“, rekao je sa osmehom koji mu se sporo sirio preko lica. „Dobro se pazim citavog zivota.“ „Veceras i niste bili tako pazljivi. Da li vas je neko uhvatio kako varate na pokeru? Dok ste flertovali sa pogresnom zenom? Ili ste cistili pistolj kada je iznenada opalio?“ „Rekao sam ti, bile su to.“ „Znam. Vile. Koje bi tkivo probile umesto da otkidaju njegove komade.“ Radila je brzo i efikasno.

6

„Slusajte, moram da isecem tkivo oko rane i da vam stavim duboke savove. To ce biti bolno.

Moram d vam dam anesteziju.“ „Nema sanse.“ Prebacio je kuk preko ivice stola kao da se sprema da krene.

Lara ga je zaustavila tako sto se oslonila donjim delom dlanova na njegova ramena. Prsti rukavica koje je nosila bili su krvavi. „Lidokain? Lokalni anestetik“, objasnila je. Uzela je bocicu iz ormarica i dala mu da procita sta pise na etiketi. „U redu?“ Klimnuo je kratko u znak potvrde i posmatrao je dok je punila drugi spric. Ubrizgala mu je injekciju blizu rane. Kada je okolno tkivo bilo umrtvljeno, isekla je njegove iskidane ostatke oko rane, isprala je slanim rastvorom, usila je iznutra i u nju stavila dren. „Sta je to, kog davola?“ upitao je. Bio je bled i obilno se znojio, ali je sve vreme posmatrao svaki hitar, vest pokret njenih ruku. „To je dren. Sluzi za odvodenje krvi i tecnosti iz rane i pomaze u sprecavanje infekcija. Skinucu vam ga za nekoliko dana.“ Zasila je ranu i preko nje stavila sterilni zavoj.

Nakon sto je bacila okrvavljene rukavice u metalnu kantu za bacanje kontaminiranog materijala, Lara se ponovo vratila do lavaboa da opere ruke. Potom mu je rekla da ustane da bi mu oko torza obavila elasticni zavoj koji ce fiksirati obican zavoj na rani.

Odmakla se od njega i kriticki pogledala svoj rad. „Imate srece sto taj koji je pucao u vas nije bio bolji strelac. Samo nekoliko centimetara udesno i metak bi prodro kroz nekoliko vitalnih organa.“ „A da je promasio za nekoliko centimetara nanize, ja vise nikada ni u sta ne bih mogao da prodrem.“ Lara ga je hladno pogledala. „Bas ste imali srece.“ Zadrzala je profesionalnu distancu u odnosu na njega, mada joj se svaki put kada bi ga obgrlila rukama da mu previje ranu obraz priblizavao njegovim sirokim grudima. Torzo mu je bio preplanuo i vitak, tu i tamo prosaran dlacicama. Elasticni zavoj se nalazio tacno na sredini njegovog cvrstog ravnog stomaka. Radila je na odeljenju za traumatologiju gradskih bolnica na najboljem glasu; i ranije je zasivala rane sumnjivim tipovima - ali ni jedan od njih nije bio toliko vest na recima, duhovit i atraktivan. „Verujte da jesam, doktorko. Sretan sam kao sam davo.“ „Verujem, verujem. Izgledate kao covek koji ume da se snalazi i zivi zivot na ivici. Kada ste se poslednji put vakcinisali protiv tetanusa?“ „Prosle godine.“ Sumnjicavo ga je pogledala. Podigao je desnu ruku kao da daje zakletvu. „Casna rec.“ Polako se postrance spustio sa kreveta za pregled i uspravio se, oslonivsi se kukom na krevet dok je ponovo zakopcavao farmerke. Kais nije zakopcao. „Koliko sam vam duzan?“ „Pedeset dolara za pregled po zavrsetku radnog vremena, jos pedeset za zasivanje i previjanje rane, po dvanaest dolara za svaku injekciju, ukljucujuci i onu koju ste prosuli, i cetrdeset dolara za lekove.“ „Za lekove?“ Otkljucala je ormaric, iz kojeg je izvadila dve plasticne bocice i pruzila mu ih. „Antibiotik i lek protiv bolova. Kada prestane dejstvo lidokaina, pocecete da osecate bolove.“ Izvadio je mali, preklopni novcanik iz prednjeg dzepa uskih farmerki. „Da vidimo, , pedeset i pedeset plus dvadeset cetiri, plus cetrdeset, iznosi ukupno...“ „Sto sezdeset i cetiri.“ Podigao je obrvu, kao da mu se svidelo sto tako brzo sabira. „Tako je. Sto sezdeset i cetiri.“ Izvadio je priblizno tacan iznos iz novcanika i polozio novcanice na krevet za pregled. „Kusur zadrzite“, rekao je kada je izvadio novcanicu od pet dolara umesto cetiri novcanice od jednog dolara.

Laru je iznenadilo sto kod sebe ima toliko gotovine. Cak mu je i nakon sto joj je platio racun, u novcaniku preostala poprilicna svota krupnih novcanica. „Hvala. Popijte dve kapsule antibiotika veceras, a zatim pijte cetiri kapsule dnevno sve dok ih ne potrosite.“ Procitao je natpise na bocicama lekova, otvorio onu sa lekovima za ublazavanje bolova i,

7

protresajuci je, izbacio jednu pilulu na dlan. Ubacio ju je u grlo hitrim pokretom i progutao je bez vode. „Bilo bi mi lakse da je progutam uz casu viskija.“ Podigao je glas ljubopitljivo i s nadom.

Odmahnula je glavom. „Uzimajte po jednu pilulu na svaka cetiri sata. Mozete uzeti duplu dozu samo ako je to bas neophodno. I pijte ih sa vodom“, naglasila je, mada je cisto sumnjala da ce se drzati njenih uputa. „Dodite sutra oko pola cetiri po podne da vam previjem ranu.“ „Pretpostavljam da to kosta jos pedeset dolara.“ „Ne, to je uracunato u cenu.“ „Zahvaljujem.“ „Nemojte mi se zahvaljivati. Cim odete, zvacu serifa Bakstera.“ Pogledao ju je strpljivo, prekrstivsi ruke preko golih grudi. „I probudicete ga u ovo doba noci?“ Sa zaljenjem je odmahnuo glavom. „Poznajem sirotog starog Elmoa Bakstera od rodenja. Druzio se sa moji tatom. Bili su klinci za vreme naftne groznice, znate. Kazu da je to isto kao da su zajedno bili u ratu. Zajedno su se motali oko parcela na kojima su vrsena istrazivanja radi pronalazenja nafte i postali su svojevrsne maskote za radnike na busotinama i tragace za naftom. Slali su ih po hamburgere, cigarete, ilegalni destilovani domaci burbon, i oni bi im donosili sve sto pozele.

Verovatno su radili jos neke stvari kojih stari Elmo verovatno ne bi zeleo da se priseti“, rekao je, namignuvsi joj. „U svakom slucaju, samo napred, zovite ga. Ali ako bude dosao, samo ce mu biti drago sto me vidi. Potapsace me po ledima i reci nesto poput ’Nisam te video sto godina’ i pitace me sta sam, kog davola, radio dok me nije bilo.“ Zacutao je da vidi kako ce sve ovo delovati na Laru. Njen neumoljivi pogled na njega nije imao dejstva. „Elmo mnogo radi, a malo je placen. Ako ga pozovete da dode u ovo doba noci zbog moje tricave nezgode, samo cete ga iznervirati, a on je vec po prirodi mrzovoljan. Ako ikada dodete u neku stvarnu nepriliku, na primer, ako neki ludi narkoman provali u ordinaciju i pocne da trazi nesto sto ce da spreci mala zelena cudovista da ispuze iz njegovih ocnih duplji, serif ce dvaput razmisliti pre nego sto vam pritrci u pomoc.“ „Osim toga“, dodao je stisavajuci glas, „necete se svideti ljudima ako cuju da odajete tajne koje vam povere u ordinaciji. Ljudi iz malih gradova kao sto je Idn Pas veruju u vaznost poverljivih informacija.“ „Sumnjam da mnogi od njih i znaju sta su to poverljive informacije“, odvratila mu je Lara ledenim tonom. „A uprkos tome sto mi govorite, za ovo vreme od kada sam se doselila ovde shvatila sam koliko su ovdasnje glasine proverene i koliko daleko mogu da se sire. U ovom gradicu tajne ne traju dugo. Medutim, poruka koju ste mi uputili u vezi sa serifom Baksterom primljena je sasvim jasno.

Zelite da mi kazete da on primenjuje pravdu tako sto poznanicima gleda kroz prste i da bi se sve zavrsilo na tome cak i kada bih mu prijavila vasu prostrelnu ranu.“ „Najverovatnije“, prounjkao je on iskreno. „Kada bi serif istrazivao svaku pucnjavu u ovim krajevima, ne bi bio ni za sta vec za mesec dana.“ Shvativsi da najverovatnije ima pravo, Lara je uzdahnula. „Jeste li zaradili prostrelnu ranu dok ste ucestvovali u nekom krivicnom delu?“ „Pocinio sam nekoliko grehova, moze biti“, odgovorio je, osmehujuci joj se lenjo i sporo. Njegove plave oci vragolasto su zaskiljile. „Ali ne bih rekao da se kose sa zakonom.“ Konacno je odbacila svoj profesionalni stav i nasmejala se. Nije joj delovao kao kriminalac, mada je gresnik skoro sigurno. Sumnjala je u to da je opasan, osim mozda za zene koje padaju na taj tip muskaraca. „Vidi ti to, doktorka ipak i nije toliko ustogljena. Ume i da se nasmesi. A ima i mnogo lep osmeh.“ Skupivsi oci, upitao ju je tiho: „Sta je jos na vama lepo kao taj osmeh?“ Sada je bio red na njoj da skrsti ruke na grudima. „Da li vam te fraze za muvanje inace pale kod zena?“ „Uvek sam smatrao da je razgovor prakticno suvisna stvar u musko-zenskim odnosima.“ „Zaista?“ „Tako se stedi vreme i energija. Koja moze bolje da se utrosi na neke druge stvari.“ „Prosto se ne usudujem da pitam - kakve?“ „Pitajte, slobodno. Ja nisam stidljiv. A vi?“

8

Proslo je mnogo vremena od kada je poslednji put neki muskarac flertovao sa njom, a jos vise od kada je nekom i uzvratila na flert. Bio je to dobar osecaj, ali samo na nekoliko sekundi. Tada se prisetila zasto sebi ne sme da dopusti da s nekim flertuje, bez obzira na to koliko je situacija bezopasna. Osmeh joj vise nije bio tako sirok, a onda je sasvim nestao. Odlucno se uspravila i ponovo zauzela profesionalni stav. „Ne zaboravite kosulju“, otresito je rekla. „Mozete slobodno da je bacite.“ Koraknuo je da se odmakne od kreveta, ali je ponovo pao na njega, lica zgrcenog od bola. „Jebem ti!“ „Sta se desilo?“ „Moj jebeni clanak. Izvrnuo sam ga kad sam. Mislim da sam ga gadno iscasio.“ Kleknula je na pod i podigla mu desnu nogavicu sto je neznije mogla. „Blagi Boze! Zasto mi ovo niste ranije pokazali?“ Clanak na nozi mu je bio naduven i bled. „Jer sam krvario kao preklano svinjce. A to je bilo vaznije od ovoga. Nije to nista strasno.“ Sagnuo se, odgurnuo njene ruke koje su opipavale povredu da utvrde koliko je ozbiljna, i spustio je nogavicu. „Treba da uradite rendgenski snimak clanka. Mozda je slomljen.“ „Nije.“ „Niste kvalifikovani da dajete strucno medicinsko misljenje.“ „Nisam, ali sam lomio toliko kostiju d umem da prepoznam kada je neka slomljena, a ovde to nije slucaj.“ „Ne zelim da snosim odgovornost u slucaju da.“ „Opustite se. Necu vas tretirati ni za sta.“ Bez kosulje i cipela, poceo je da skakuce na jednoj nozi ka vratima kroz koja je i usao. „Hocete li da operete ruke pre nego sto odete?“ ponudila mu je.

Spustio je pogled na mrlje od krvi i odmahnuo glavom. „Bile su i prljavije.“ Lara je smatrala da kao lekar nije ispunila svoju profesionalnu duznost jer se nije pobrinula za sve njegove povrede. Ali, on je odrastao covek, odgovoran za sopstvene postupke. Ucinila je za njega onoliko koliko joj je dopustio. „Ne zaboravite da popijete antibiotik koji sam vam prepisala“, posavetovala ga je dok mu se podvlacila levim ramenom pod pazuh. Levu ruku je obavila oko njega da bi mu pruzila bolji oslonac dok je skakutao kroz vrata, desne ruke prebacene preko njenih ramena. Na nekoliko metara od stepenista sa straznje strane zgrade, bio je parkiran kamionet. Prednji tockovi su pri parkiranju za dlaku promasili njenu leju petunija koje su tek nicale. „Imate li stake?“ „Ako mi budu potrebne, nabavicu ih.“ „Trebace vam. Nemojte opterecivati clanak nekoliko dana. Kada stignete kuci, stavite led na njega i drzite ga u izdignutom polozaju kad god mozete. I ne zaboravite da dodete na kontrolu sutra...“ „U pola cetiri. Ne bih to propustio ni za sta na svetu.“ Podigla je pogled ka njemu, a on je nakrivio glavu da pogleda u nju. Oci su im se spojile i tako ostale.

Lara je osetila toplinu njegova tela. Bio je misicav i snazan, i bila je uverena da ce se njegovo vitalno telo brzo zaleciti. Imao je neverovatno privlacno telo, na koje je pokusala da gleda samo kao profesionalac, ali u tome nije bas sasvim uspela.

On ju je ispitivao pogledom, pazljivo joj razgledavajuci lice, kosu i usne. „Ne lici ni na jednog doktora koga sam ikada video“, izgovorio je tiho i muklo. Ruka mu je skliznula sa njenog ramena na njen kuk. „Ni kada te dodirnem, ne delujes mi kao doktor.“ „A kako to doktor treba da izgleda pri dodiru?“ „Svakako ne ovako kao ti“, odgovorio je hrapavim glasom, lagano je stegnuvsi.

Tada ju je poljubio. Iznenadno i drsko, grubo je pribio svoje usne na njene.

Iznenadena i ostavljena bez daha, Lara se oslobodila njegovog stiska i poljupca. Srce joj je divlje lupalo i osetila je kako joj citavo telo obuzima vrelina. Kroz glavu joj je proletelo na hiljade mogucnosti kako da odreaguje na ono sto joj se upravo dogodilo, ali je zakljucila da je najbolje da se

9

pretvara da do poljupca uopste nije ni doslo. Rasprava o njemu bi mu samo pridala znacaj. Tako bi bila prisiljena na priznanje da ju je poljubio i da o tome sa njim razgovara, a to bi svakako trebalo izbeci, zakljucila je na brzinu.

Zato ga je upitala hladnokrvno i sa visine: „Da li biste hteli da vas odvezem negde?“ Nacerio se od uva do uva, kao da je u potpunosti prozreo njen pokusaj da sakrije da ju je rastrojio. „Ne, hvala“, odgovorio je samouvereno i drsko. „Moj kamionet ima automatski mjenjac. Uspecu da vozim jednom nogom.“ Otresito je klimnula glavom u znak potvrde. „Ako cujem za bilo kakav zlocin koji se dogodio ove noci, bicu u obavezi da ovaj incident prijavim serifu Baksteru.“ Cereci se cak i kroz grimasu bola, popeo se u kabinu kamioneta. „Ne brini. Ne ometas sprovodenje reda i zakona.“ Podigao je saku u vazduh. „Casna izvidacka.“ Motor se upalio uz tandrkanje. Ubaci je mjenjac u rikverc. „Cao, doktorko.“ „Cuvajte se, gospodine...“ „Taket“, dobacio joj je kroz otvoren prozor. „Ali, mozes da me zoves Ki.“ Lara se potpuno sledila. Cinilo joj se da je njeno srce, koje je samo nekoliko trenutaka ranije htelo da joj iskoci iz grudi, sasvim prestalo da kuca. Sva krv joj je pojurila iz glave, usled cega je osetila vrtoglavicu. Mora da je uzasno prebledela, ali bilo je uzasno mracno da bi on to mogao da primeti dok vozi kamionet unazad do glavnog puta. Zatrubio je dvaput i salutirao joj dok je kamionet uz sklopot nestajao u tami.

Lara se srucila na hladne betonske stepenice posute polusasusenim kapljicama krvi. Prekrila je lice vlaznim drhtavim dlanovima. Noc je bila prilicno topla i blaga, ali je ona drhtala u sirokoj, beloj kosulji. Noge su joj se najezile, a usta su joj postala suva.

Ki Taket. Klarkov mladi brat. Konacno je dosao kuci. Ovo je bio dan koji je iscekivala. On je kljucna osoba u smelom planu koji je smisljala i razvijala citave protekle godine. A sada je ovde. Mora da smisli nekakav nacin da ga zamoli da joj pomogne. Ali, kako to da izvede? Doktorka Lara Malori bila je poslednja osoba na svetu koju bi Ki Taket zeleo da upozna.

Dzenelen je ustala iz svoje usamljenicke postelje cim se oglasio budilnik, kao sto je cinila svakog jutra od kada je znala za sebe. Slavine na kadi su zaskripale, a cevi za toplu vodu su glasno odzvonile u zidovima kuce, ali se ona na te zvuke vec bila toliko navikla da ih nije ni primecivala.

Dzenelen je u toj kuci provela citave svoje trideset i tri godine, i nije mogla da zamisli zivot na bilo kojem drugom mestu, niti je mogla da zamisli da u njoj moze da se javi zelja za necim takvim. Njen tata ju je izgradio za svoju nevestu pre vise od cetrdeset godina i, uprkos tome sto je bila preuredivana i modernizovana u prethodnih nekoliko decenija, zidovi i izgrebani podovi od hrastovine i dalje nose neizbrisive tragove Dzenelen i njene brace. Te nesavrsenosti su kuci davale poseban sarm, kao sto ga licu zene pridaju bore, nastale od smejanja.

Za Klarka i Kija, porodicna kuca je predstavljala tek stambeni prostor. Za Dzenelen, ona je bila poput sestog clana porodice, koji je uticao na njeno vaspitanje i formiranje licnosti koliko i njeni roditelji. Istrazivala je kucu sa detaljnoscu ljubitelja toliko puta da je savrseno poznavala svaki njen kutak, od tavana do podruma. Poznavala ju je koliko i sopstveno telo, mozda cak i bolje. Nikada nije usmeravala misli na svoje telo, nikada nije razmisljala o sopstvenom bicu, nikada nije zastala da razmisli o svome zivotu i da se zapita da li je srecna. Jednostavno je prihvatila stvari onakve kakve jesu.

Nakon sto se istusirala, obukla se za posao u suknju kaki boje i jednostavnu pamucnu bluzu. Nosila je najlon-carape boje koze, a njene smede kozne cipele nisu bile moderne, vec udobne. Tamnu kosu je vezala u prakticnu frizuru - konjski rep. Jedini komad nakita na njoj bio je jednostavan rucni sat.

Nanosila je veoma malo sminke. Brzi potez rumenila u prahu preko obraza, malo maskare stavljene na vrh trepavica, trunka ruzicastog sjaja za usne, i bila je spremna za radni dan.

Napolju je svitalo dok se ona spustala niz mracno stepeniste, dok je prelazila preko predvorja u prizemlju i ulazila u kuhinju, gde je upalila svetiljke na plafonu koje su svaki kutak ispunile hladnom svetloscu sale za operacije. Dzenelen je neopisivo mrzela to nametljivo, hladno blestanje

10

jer je kuhinju, inace uredenu u tradicionalnom stilu, cinilo neprijatnom za boravak. Ali, tako je zelela Dzodi.

Po navici, pocela je da priprema kafu instinktivnim pokretima. Jos od vremena kada je otpustena poslednja kucna pomocnica koja je zivela sa porodicom, drzala se gotovo pobozno jedne iste jutarnje rutine. Kada je napunila petnaest godina, Dzenelen je izjavila da joj vise nije potrebna dadilja i da je sposobna da sama ide u skolu, kao i da pre toga majci spremi dorucak.

Mejdejl, kucna pomocnica koja je trenutno bila zaposlena kod njih, radila je samo pet sati dnevno.

Obavljala je teze poslove na odrzavanju cistoce kuce, prala ves i zapocinjala kuhanje rucka. Ali, zapravo je Dzenelen bila ta koja je vodila domacinstvo, uza sve svoje obaveze u Taket naftagasu.

Otvorila je frizider da proveri da li se unutra nalazi bokal sveze iscedenog soka od narandze i ispunila posudu za mleko dopola mlekom, otpola slagom. Dzodi nije smela da dodaje jednaku razmeru mleka i slaga u svoju kafu zbog visokog sadrzaja mlecnih masti, ali je ipak insistirala na tome. Dzodi uvek uspeva da dobije ono sto zeli.

Dok je aparat za kafu klokotao i sistao, Dzenelen je u kanticu za zalivanje cveca nasula destilovanu vodu, pa je izasla na zadnji trem, ograden zicom za zastitu od insekata, da zalije paprat i begonije koje je tamo gajila.

Tek tada je primetila kamione u dvoristu. Nije znala ciji je, ali je bio parkiran nekako kao da pripada tacno tu gde se nalazi, blizu straznjeg ulaza u kucu. Parkiran je tacno na mestu gde Ki uvek.

Ostavila je sve zapocete poslove, umalo ne prosuvsi vodu iz kantice za zalivanje dok ju je vracala na pult. Jurnula je iz kuhinje u predvorje, cvrsto se uhvatila za glavni stub stepenista i okrenula se oko njega poput deteta, praveci spiralu, a onda se stustila uza stepenice. Kada se popela na sprat, otrcala je do poslednje spavace sobe sa desne strane i uletela u nju, ne zastavsi ni da pokuca na vrata. „Ki!“ „Sta je bilo?“ Podigao je glavu sa jastuka, provlaceci prste kroz tamnu, razbarusenu kosu. Zatreptao je u pravcu nje da bi izostrio pogled. Onda je jeknuo, svom snagom se uhvatio za bok i ponovo se srucio u krevet. „Covece! Nemoj vise nikad tako da me prepadas. Jednom mi se beduin tako prisunjao, i zamalo da ga nisam rasporio pre nego sto sam shvatio da je jedan od malobrojnih koji su prema nama prijateljski nastrojeni.“ Ne obracajuci paznju na njegovo prebacivanje, Dzenelen se odmah bacila na brata, zagrlivsi ga. „Ki! Dosao si kuci. Kad si stigao? Zasto si se usunjao u kucu i nisi nas probudio? O, dosao si kuci. Hvala ti, hvala ti, hvala ti sto si dosao.“ Snazno ga je obgrlila oko vrata i obasula ga poljupcima po celu i obrazima. „Okej, okej, shvatio sam. Drago ti je sto me vidis.“ Gundao je i sklanjao se od njenih poljubaca, ali se smesio dok se pridizao. „Cao, sestrice.“ Odmerio ju je zakrvavljenim ocima. „Da te pogledam. Nisi osedela. I dalje imas skoro sve zube. Nisi se ugojila vise od dva-tri kilograma. Sve u svemu, rekao bih da ne izgledas lose za svoje godine.“ „Nisam se ugojila ni grama, samo da znas. I izgledam onako kako sam uvek i izgledala. Nazalost.“ Bez lazne stidljivosti, dodala je: „Ti i Klark ste uvek bili najlepsi u nasoj porodici, *

jesi li zaboravio? Ja sam samo obicna Dzejn ili u mom slucaju, Dzenelen.“ „Zasto moras da me iznerviras cim sam se probudio?“ upitao je. „Zasto govoris takve stvari?“ „Zato sto je to istina.“ Blago je slegnula ramenima kao da joj je to od male, ili gotovo nikakve vaznosti. „Ne trosimo reci na mene. Zelim da saznam sve o tebi. Odakle si dosao i kada si stigao kuci?“ „Dobio sam tvoju poruku preko osobe sa onog telefonskog broja u Londonu koji sam ti dao“, odgovorio je, zevnuvsi sirom otvorenih usta. „Stigla je do mene kada sam bio u Saudijskoj Arabiji.

Putovao sam nazad jedno tri-cetiri dana. Tesko je odrediti koliko dana putujes kada prolazis kroz

11

toliko razlicitih vremenskih zona. Sleteo sam u Hjuston juce i ostavio na aerodromu avion koji pripada kompaniji. U Idn Pas sam stigao sinoc, u neko doba noci.“ „Zasto nas nisi probudio? Ciji je ono kamionet? Koliko dugo mozes da ostanes?“ Zagladio je kosu sakom, i trgnuo se kao da ga je zaboleo koren svake dlake koju je dodirnuo. „Jedno po jedno pitanje, molicu lepo. Nisam vas probudio jer je bilo kasno i zato to nije bilo razloga da vas budim. Kamionet sam pozajmio od drugara iz Hjustona koji za nekoliko dana treba da dovede neki avion do Longvjua. Onda ce ga preuzeti i odvesti se njime u Hjuston.

I. sta bese zadnje pitanje?“ „Koliko dugo mozes da ostanes?“ Skupila je ruke ispod brade, i delovala je kao mala devojcica koja se sprema za vecernju molitvu. „Nemoj da mi govoris ’samo par dana’. Reci da ces ostati dugo.“ Obuhvatio je njene skupljene ruke svojima. „Ugovor koji sam imao sa naftnom kompanijom u Saudijskoj Arabiji ionako je bio pri kraju. Trenutno nemam nista u planu. Ne znam kada cu da odem odavde. Sacekacemo da vidimo kako se stvari odvijaju, u redu?“ „U redu. Hvala ti, Ki.“ Suze su zasjale u njenim neznim, plavim ocima. Ta crta porodicnog nasleda je nije zaobisla. „Nisam zelela da te uznemiravam zbog ovdasnje situacije, ali ______ “ „Uopste me nisi uznemiravala.“ * Plain Jane, izraz koji oznacava neuglednu, neprivlacnu osobu zenskog pola na koju muskarci ne obracaju paznju.

„Pa, ja sam smatrala da te time uznemiravam. Ne bih kontaktirala s tobom da nisam mislila da ce tvoj boravak ovde na izvestan nacin. poboljsati stvari.“ „O cemu je rec, Dzenelen?“ „O mami. Ona je bolesna, Ki.“ „Da li joj je opet skocio krvni pritisak?“ „Jos gore.“ Dzenelen je krsila prste. „Pocele su da joj se javljaju rupe u pamcenju. Ali ne traju dugo. U prvo vreme ih nisam cak ni primecivala. A onda je Mejdejl pomenula kako je mama nekoliko puta zagubila neke stvari, a potom optuzivala nju da ih je negde premestila. Kada razgovaramo, ona prica o stvarima koje smo vec ranije pominjali kao da o njima govorimo prvi put.“ „Sve je starija, Dzenelen. To su verovatno samo rani znaci senilnosti.“ „Mozda, ali ja ne mislim tako. Plasim se da je stvar mnogo ozbiljnija od obicnog starenja, jer ima dana kada vidim da se ne oseca dobro, koliko god se trudila da to prikrije.“ „Sta kaze doktor?“ „Odbija da ode kod doktora“, uzviknula je isfrustrirano. „Doktor Paton joj je prepisao lek za smanjivanje krvnog pritiska, ali to je bilo pre vise od godinu dana. Neprestano primorava apotekara da joj ponovo daje lek na isti recept, ponasajuci se drsko, i govori da joj je on sasvim dovoljan. Uporno je molim da ode na pregled kod drugog doktora, ali me uopste ne slusa.“ Kiselo se osmehnuo. „To sasvim lici na Dzodi. Ona sve zna najbolje.“ „Molim te, Ki, nemoj da je kritikujes. Pomozi joj Pomozi meni.“ Blago ju je potapsao po bradi i rekao: „Suvise si dugo sama snosila odgovornost za nju.

Vreme je da ti malo olaksam muke.“ Skupio je usne. „Ako budem mogao.“ „Moci ces. Ovoga puta bice sve drugacije izmedu tebe i mame.“ Gundajuci jer nije verovao u to, zbacio je carsav sa sebe i jednim pokretom spustio obe noge na pod. „Dodaj mi farmerke, molim te.“ Dzenelen se upravo spremala da se okrene i doda mu farmerke koje su zguzvane lezale na sedistu fotelje, kada je primetila da Ki ima zavoje oko stomaka. „Sta ti se dogodilo?“ uzviknula je. „A pogledaj samo kakav ti je clanak!“ Ki je mirno razgledao nateceni clanak na nozi. „Recimo da sam pri povratku kuci naisao na neke kavgadzije.“ „Kako si se povredio? Jesu li povrede ozbiljne?“ „Nisu. Molim te, dodaj mi farmerke.“

12

Ispruzio je ruku, ne pomerajuci se sa ivice kreveta na kojoj je sedeo. Dzenelen je prepoznala karakteristican, tvrdoglav polozaj neuredne, neobrijane brade svoga brata i dodala mu je farmerke, a onda je kleknula da mu pomogne da navuce nogavice na bose noge. „Clanak ti je toliko naduven da ti je na tom mestu noga dvostruko deblja nego inace“, zabrinuto je promrmljala. „Mozes li da se oslanjas na nju?“ „Doktor mi je posavetovao da to ne cinim“, odgovorio je hladno. „Pomozi mi.“ Pomogla mu je pridrzavajuci ga dok se citavim telom oslanjao na levu nogu i navlacio pantalone.

Dok je zakopcavao slic, osmehnuo joj se bezobraznim osmehom koji je na stotine devojaka oslobodio savrsene reputacije koje su do tada imale.

Dzenelen nije mogla ni da pretpostavi koliko su zena njena braca osvojila svoji mocnim sarmom, a narocito to nije znala kada je u pitanju bio Ki. Oduvek je mastala o tome kako ce razmaziti svoje necake, medu kojima bi bilo i decaka i devojcica, ali to je ostao njen neostvareni san. Ki voli zene, zene svih vrsta, i ona ne primecuje nikakve naznake da ce se u skorije vreme skrasiti i ozeniti. „Veoma si dobra u pomaganju muskarcu da navuce pantalone“, prokomentarisao je, zadirkujuci je. „Jesi li u zadnje vreme pomogla nekom i da ih skine? Nadam se da jesi“, dodao je. „Ki!“ „Pa, jesi li?“ „Nisam!“ Osecala je kako crveni. Ki je uvek mogao da je natera da pocrveni. „Zasto?“ „Zato sto me takve stvari ne zanimaju, eto zato“, odgovorila mu je oholo. „Osim toga, ovo moje zanosno lice i telo jos nikoga nije oborilo s nogu.“ „Ni tvom licu ni tvom telu nista ne fali“, rekao je cvrsto i nepokolebljivo. „Ali, tesko se moze reci da je ijedno od njih dvoje zanosno.“ „Da, zato sto si u tu svoju tvrdu glavu utuvila da si neugledna i obicna, pa se oblacis u skladu sa tom ulogom. Tako si“, s prezirom je pokazao na njenu preozbiljnu bluzu, „stisnuta.“ „Stisnuta?“ „Da. Treba da se opustis. Otkacis. Raspojasas. Da malo ludujes, sestrice.“ Pravila se da je zgranuta njegovim recima. „Kao matoru devojku, vredaju me takve banalne reci.“ „Matoru devojku!“ Ko je, bre.? Slusaj, Dzenelen. Upro je kaziprstom u vrh njenog nosa. „Ti nisi matora.“ „Nisam bas ni u cvetu mladosti.“ „Dve godine si mlada od mene. Znaci da imas trideset i cetiri.“ „Ne bas.“ „Dobro, trideset i tri. Daleko si od matorke. Zaboga, ribe danas cekaju do cetrdesete da pocnu da radaju decu.“ „Onima koje to cine ne bi se dopalo da ih zoves ribe.“ „Kapiras sta sam hteo da ti kazem“, insistirao je. „Nisi cak dostigla ni vrhunac seksualne zrelosti.“ „Zaboga, Ki.“ „A jedini razlog zbog koga si i dalje devojka, ako je to uopste tacno.“ „Jeste.“ „Tim tuznije. jeste taj sto zanemis i pobegnes od svakog tipa koji cak i pomisli da te odvuce u krevet.“ Dzenelen je zurila u njega, ostavsi bez reci od njegove direktnosti. Radila je okruzena muskarcima osam sati dnevno u toku pet radnih dana, a povremeno i vikendom. Reci koje su oni koristili obicno su bile zivopisne i konkretne, ali paze sta govore kada je gospodica Dzenelen blizu da ih cuje. Kada joj se obracaju, njeni radnici se ponasaju sasvim pristojno. Podrazumeva se da bi Dzodi smesta upucala bilo kog muskarca koji bi pred njom ili njenom kcerkom koristio vulgarne izraze.

Paradoksalno, Dzodi je i sama koristila obilat broj psovki i bogohulnih reci, sto je ironija koju, izgleda, nije primetila.

Dzenelen se nije dopadala cinjenica da postoji nesto u vezi sa njom sto ne dopusta drugima da se ponasaju opusteno u njenoj blizini i sto ih primorava da paze na svoje ponasanje. To joj je, zapravo,

13

predstavljalo opterecenje. Ta cinjenica ju je izdvajala od svih drugih i predstavljala dokaz da ne privlaci muskarce ni na koji nacin i ni na kom nivou, ukljucujuci i nivo prijateljstva. Nisu je prihvatali cak ni kao sebi ravnu, mada je odrasla sa dva starija brata sa kojima je orala da se nadmece oko svega.

Kijeve direktne reci nisu je toliko uvredile koliko su je zapanjile. Na izvestan nacin ih je shvatila kao kompliment. To Ki, medutim, nikako nije mogao da pretpostavi. „Do davola“, progundao je pokajnicki i pomilovao je po obrazu. „Izvini. Nisam tako mislio. Samo, tako si stroga prema sebi. Razvedri se, za ime boga. Zabavi se malo. Uzmi godinu dana odmora i otputuj u Evropu. Luduj malo po zabavama. Napravi neku guzvu. Izmisli neki skandal. Prosiri malo svoje vidike. Zivot je suvise kratak da bi ga shvatala tako ozbiljno. Prolazi pored tebe, a ti ga ne zivis.“ Dzenelen se osmehnula, uhvatila ga za ruku i poljubila je. „Izvinjenje je prihvaceno. Znam da nisi hteo ni da me uvredis ni da povredis moja osecanja. Ali, nisi u pravu, Ki. Zivot ne prolazi pored mene. Moj zivot je ovde i sasvim sam zadovoljna njime. Toliko sam zauzeta da ne znam kako bih u njega uvrstila neko dodatno interesovanje, bilo da je rec o ljubavi ili necemu drugom. Tacno je da moj zivot nije toliko zanimljiv kao tvoj, ali ja to i ne zelim. Ti si covek koji voli da putuje po svetu, a ja sam kucna muva, i uopste nisam stvorena da pravim neku guzvu i skandale niti da ludujem po zurkama.“ Spustila je ruku na njegovu misicu. „Ne zelim da se svadam sa tobom prvog dana koji provodis kod kuce otkako je Klark...“ Nije mogla preko usana da prevali ostatak recenice. Spustila je ruku. „Hajdemo dole. Kafa je verovatno vec gotova.“ „Dobro je. Prijala bi mi soljica ili dve pre nego sto se suocim sa starom. Kada se obicno budi?“ „Stara je vec budna.“ Na vratima sobe stajala je njihova majka, Dzodi Taket.

Bauija Kejtoa je probudio snazan udarac cizmom u rebra. „Ej, ti, ustaj.“ Baui je otvorio oci i prevrnuo se na leda. Bilo mu je potrebno nekoliko sekundi da se priseti da spava u ostavi Palme, najgoreg od svih bucnih, otrcanih nocnih lokala punih najgorih prostaka, koje se redaju sa obe strane magistrale sa dve trake u predgradu Idn Pasa.

Kao nedavno unajmljeni domar, Baui je vecinu svog posla obavljao nakon dva sata po ponoci, kada se kafana zatvarala, i to tek ako je te noci imala izuzetno slabu posetu. Kao dodatak pisljivoj zaradi koju je za to dobijao, gazda mu je dopustio i da noci na podu ostave u vreci za spavanje. „Sta se desava?“ upitao je pospano. Cinilo mu se da nije proslo vise od nekoliko sati od kada je legao da spava. „Ustaj.“ Ponovo je dobio udarac cizmom u rebra, ovoga puta jos jaci. Prvo sto mu je palo na pamet bilo je da zgrabi napasnika za stopalo i da ga zavitla tako da mu izmakne tlo pod nogama, da se sruci pravo na guzicu.

Ali, Baui je poslednje tri godine proveo u drzavnom zatvoru za izvrsioce tezih prekrsaja bas zbog davanja oduska nasilnickim nagonima, i nije mu se posebno privlacnom cinila ideja da tamo odlezi jos tri.

Bez ikakvog komentara ili rasprave, uspravio se u vreci i zbunjeno protresao glavu. Skiljeci pri suncevoj svetlosti koja je dopirala kroz prozor, ugledao je siluete dvojice ljudi kako stoje nad njim. „Zao mi je, Baui.“ Covek koji je izgovorio te reci bio je Hep Holister, vlasnik Palme. „Rekao sam Gasu da si bio ovde citave noci i da nikako nisi napustao lokal od sedam sati prethodne veceri, ali on je rekao da mora to da proveri u svakom slucaju zato sto si bivsi robijas. Serif i on su se raspitivali naokolo prethodne noci, i po njihovom misljenju, zasada si ti jedini sumnjiv lik u citavom gradu.“ „Cisto sumnjam“, promrmljao je Baui dok se polako uspravljao na noge. „Sve je u redu, Hepe.“ Nasmesio se sumorno svome novom gazdi, a potom se okrenuo ka celavom, naduvenom i debelom serifovom zameniku. „Sta se desilo?“ „Desilo se to“, zlobno je ponovio zamenik, „da neko sinoc umalo nije silovao i ubio gospodu Darsi Vinston u sopstvenom krevetu. Eto sta se desilo.“ Ispricao im je detalje pokusaja provale.

14

„Uzasno mi je zao sto to cujem.“ Baui je naizmenicno gledao u uniformisanog zamenika serifa pa u Hepa, ali oni su nastavili da bez reci zure u njega. Slegnuo je ramenima brzo i upitno. „Ko je gospoda Darsi Vinston?“ „A ti, kao, ne znas“, podrugljivo se nasmesio zamenik. „Ne znam.“ „Ahm. Sinoc si razgovarao sa njom, Baui“, rekao je zalosno Hep. „Bila je u lokalu za vreme tvoje smene. Crvenokosa, velikih sisa, nosila je one ljubicaste pantalone koje se pripijaju uz noge. Imala je mnogo nakita na sebi.“ „A.“ nije se secao nakita, ali su te sise svakako bile uocljive, i zakljucio je da gospoda darsi Vinston to zna bolje od bilo koga. Sipala je margaritu za margaritom u sebe kao da pije gazirane sokice od limuna i davala je svakom muskarcu u lokalu povoda da misli da moze da spava sa njom, pa cak i njemu, obicnom cistacu. „Pricao sam sa njom“, rekao je serifovom zameniku, „ali nismo stigli da razmenimo imena.“ „Razgovarala je sa svakim, Gase“, umesao se Hep. „Ali je samo ovaj sa zatvorskim dosjeom. Samo je ovaj na uslovnoj.“ Baui se premestio sa noge na nogu i pokusao da snagom volje opusti svoje napete misice. Do davola, instinktivno je osecao da je nevolja tu iza ugla, i da punom parom juri ka njemu, spremna da ga obori. Molio se svim davolima da uspe da joj izmakne, ali sanse za to nisu izgledale narocito dobro.

Ovaj zamenik serifa od sto petnaest kila je siledzija. Baui se kacio sa tolikim brojem siledzija u zivotu da na prvi pogled ume da ih prepozna. Nagledao ih se krupnih i misicavih, kao i sitnih i zilavih. Njihova velicina i snaga nisu ono sto ih svrstava u tu kategoriju, vec bezrazlozna zloba koja im izbija iz ociju.

Baui se prvi put susreo sa tom zlobom kod svoga ocuha, ubrzo nakon sto mu se obudovela majka iz ocaja udala za pijanog kurvinog sina koji ga je mlatio do mile volje. Kasnije je tu istu zlobu prepoznao u profesoru fizickog iz visih razreda osnovne skole, koji je svakodnevno i namerno ponizavao decu koja nisu bila rodeni sportisti.

Protivljenje ocuhu koji ga je fizicki maltretirao i to sto je branio tu jadnu decu od profesora fizickog predstavljali su pocetak nevolja koje su na kraju Bauija dovele do drzavnog popravnog doma. Posto nije umeo da uci na svojim greskama, nekoliko godina kasnije premesten je u drzavni zatvor.

Ali, ovo nije bila njegova bitka. Ne poznaje Darsi Vinston, i boli ga uvo za to sto ju je neko napao.

Rekao je sebi da ce sve biti u reu ako samo uspe da ostane miran. „Bio sam cele noci ovde, u Palmi, kao sto vam je i rekao Hep.“ Zamenik ga je odmerio od glave do pete, prvo sa leve, a onda i sa desne strane. „Skidaj se.“ „Molim?“ „Sta je, jesi li gluv? Skidaj se. Skroz.“ „Gase“, rekao je zabrinuto Hep. „Jesi li siguran da je to neophodno? Ovaj ovde momak.“ „Ne mesaj se, Hepe“, obrecnuo se zamenik. „Pusti me d radim svoj posao. Gospoda Vinston je pucala u provalnika. Znamo da ga je pogodila jer je bilo tragova krvi na ogradi balkona njene kuce, kao i pored bazena. Provalnik je ostavio za sobom krvavi trag dok je bezao kroz zbunje.“ Naglim trzajem, zamenik je podigao futrolu pistolja koja se nalazila u dubokoj udolini ispod njegovog debelog, pivskog stomaka koji se prelivao na sve strane. „Da vidimo imas li negde na sebi ranu od metka. Skidaj se, zatvorska pticice.“ Baui je izgubio strpljenje. „Ma, nosi se u pizdu materinu.“ Lice serifovog zamenika postalo je toliko uzareno da je licio na crvenu kuglu za bilijar. Svinjske oci su mu jedva virila iz nabora pocrvenelog sala.

Sada ce dobiti svoje.

Riknuvsi kao vepar, policajac se okomio na Bauija. Baui je uspeo da se izmakne. Zamenik je zamahnuo iz sve snage, ali je Baui opet izbegao udarac. Hep Holister se probio izmedu njih. „Ej,

15

vas dvojica! Ne zelim nikakvu guzvu ovde, a siguran sam da je i vi ne zelite.“ „Slomicu ovom pedercicu svaku kosku koju ima u telu.“ „Ne, neces, Gase.“ Gas je pokusavao da se istrgne obuzdavajuceg stiska, ali Hep se mnogo puta rvao sa besnim pijancima, a ni sam bas nije bio sitne grade. Mogao je da se izbori sa zamenikom. „Serif Bakster bi te udesio ako bi cuo da maltretiras osumnjicenog.“ „Ja nisam osumnjiceni!“ povikao je Baui.

Hep je ljutito gledao u Bauija preko Gasovog mesnatog ramena, i dalje drzeci zamenika i svom obuzdavajucem stisku. „Nemoj tako da pustas jezik, mali. To je glupo. A sada se lepo izvini.“ „Pazi da mu se ne izvinim!“ „Izvini mu se!“ zaurlao je Hep. „Nemoj da zazalim sto sam se zauzeo za tebe.“ Dok je serifov zamenik kljucao od besa, Hep i Baui su razmenili izazivacke poglede. Baui je ponovo razmislio o svojim postupcima. Ako ne zadrzi posao koji ima, socijalni radnik ce mu biti za vratom.

Posao je bedan i bezperspektivan, ali predstavlja zaposlenje koje donosi platu i koje pokazuje zelju da se reintegrise u drustvenu zajednicu.

Nema sanse da se ponovo vrati u Hantsvil. Cak i da bude morao da ljubi u dupe svakog svinjoglavog idiota koji na kosulji nosi znacku, ne vraca se u zatvor. „Izvinjavam se za sve sto sam rekao.“ Kao dodatak tim recima, otkopcao je kosulju i pokazao zameniku grudi i leda. „Nemam rane od metka. Bio sam ovde citave noci.“ „A ima i oko tridesetak svedoka koji to mogu da ti potvrde, Gase“, rekao je Hep. „Neko drugi je sinoc pokusao da provali u spavacu sobu Darsi Vinston, a ne Baui.“ Mada je bilo ocigledno da sumnjici pogresnog coveka, Gas nije bio spreman da to i prizna. „malo je cudno da dobijemo prijavu prvog ozbiljnog krivicnog dela nakon sto godina, cim se ovaj robijas na uslovnoj pojavio u gradu.“ „Slucajnost“, rekao je Hep. „Izgleda“, progundao je zamenik, ali je i dalje sumnjicavo streljao Bauija pogledom.

Hep mu je skrenuo paznju uz pomoc lokalnog traca. „Kad smo vec kod toga, znas li koga je jos sinoc vetar naneo u grad? Kija Taketa.“ „Ma nemoj!“ Hepov manevar je urodio plodom. Zamenik se opustio, naslonio se laktom na jednu od polica u ostavi, privremeno zaboravljajuci Bauija i svrhu svoje posete birtiji. A sve sto je Baui zeleo bilo je da se vrati u vrecu za spavanje i da se malo odmori. Zevnuo je. „Kako izgleda stari Ki? Je’l se vec ugojio?“ upitao je zamenik serifa. Srdacno se pljesnuo po stomaku, smejuci se. „Ma, ne. Nije se ni za dlaku promenio od poslednje godine fakulteta kada je predvodio univerzitetski tim sve do drzavnih sampionata. Visok je, crn i lep kao sam davo. One njegove plave oci i dalje prodiru kroz sve na sta spuste pogled. I dalje je onaj isti stari pametnjakovic, kakav je oduvek i bio.

Ovo je prvi put da je u gradu od bratovljeve sahrane.“ Baui je naculjio usi. Secao se cveka o kome su govorili. Taket je bio covek koji je ostavljao snazan utisak na sve oko sebe - na zene i muskarce podjednako. Muskarci su zeleli da budu poput njega, a zene da budu sa njim. Nije se cestito ni spustio na barsku stolicu kada mu se prilepila pomenuta gospoda, crvene kose i velikih sisa. A bili su i veoma prijateljski raspolozeni, i to vise od pola sata.

Taket je napustio lokal nekoliko minuta posto se ona neprimetno isunjala napolje.

Interesantna slucajnost? Baui se u sebi podsmehnuo. Nije verovao u slucajnost. Ali, pre bi dopustio da mu odseku jezik i da ga bace kojotima nego sto bi serifovom zameniku ispricao ono sto je video. „Klarkova smrt je tesko pala staroj Dzodi“, rekao je Gas. „Jeste.“ „Mnogo se promenila od kada je decko poginuo.“ „A povrh svega, jos se i ona doktorka doselila u grad i ponovo pokrenula traceve.“ Zamenik je nekoliko trenutaka zurio pred sebe, tuzno odmahujuci glavom. „Sto li joj je palo na pamet da dode u Idn Pas posle onoga sto se dogodilo izmedu nje i Klarka Taketa? Da ti je kazem, Hepe,

16

ljudi danas ne vrede ni pisljiva boba. Briga ih je za svacija osecanja osim za svoja.“ „U pravu si, Gase.“ Hep je uzdahnuo i potapsao serifovog zamenika po ramenu. „Slusaj, kad zavrsis smenu, dodi da popijes jedno pivo na racun kuce.“ Baui je bio impresioniran Hepovim diplomatskim vestinama dok ga je gledao kako izvodi zamenika iz ostave kroz prazan bar, razglabajuci usput o tuznom stanju u kome se svet danas nalazi.

Baui je ponovo legao preko vrece za spavanje, stavio ruke pod glavu i zurio u tavanicu. Paucina je formirala zamrseni baldahin pod golim gredama. Dok ju je Baui posmatrao, vredni pauk je i dalje marljivo radio.

Hep se brzo vratio. Spustivsi se na kutiju dzina bifiter, zapalio je cigaretu, pa je ponudio i Bauiju, koji je prihvatio cigaretu i nagnuo glavu ka Hepu da mu pripali. Pusili su u prijateljskoj tisini.

Posle nekog vremena, Hep je rekao: „Mozda je bolje da potrazis drugi posao.“ Baui se izdigao na lakat. Nije bio iznenaden, ali nije hteo da primi tu vest ne cineci nista povodom toga i lezeci - u osnovnom smislu te reci1. „Otpustas me, Hepe?“ „Ne, ne odmah.“ „Nemam nista sa tom kurvom.“ „Znam.“ „Zasto onda ja moram da nadrljam? Ko je ona, uopste? Covek bi pomislio da je engleska kraljica, kada vas cuje kako govorite o njoj.“ Hep se osmehnuo. „Za svoga muza, ona to i jeste. Fergus Vinston je nadzornik obrazovnog sistema u nasem okrugu. Ima motel na drugom kraju grada i prilicno dobro zaraduje od njega.

Stariji je od Darsi oko dvadeset godina. Ruzan je ko lopov, a nije bas ni najbistriji. Svi misle da se za njega udala zbog para. Ko zna?“ filozofski je slegao ramenima. „Ono sto ja znam jeste da Darsi dolazi ovde u potrazi za malo akcije cim uspe da se otrese Fergusa.

Dobro se jebe“, dodao je bez zlobe. „Kresnuo sam je i sam nekoliko puta. Pre mnogo godina, kad smo bili klinci.“ Uperio je zapaljeni kraj cigarete ka Bauiju. „Ako je neki lopov zaista sinoc pokusao da provali u njenu sobu, verovatno je pucala na njega jer nije hteo da je siluje.“ Baui se nasmejao zajedno sa njim, ali je dobro raspolozenje kratko trajalo. „Zasto me otpustas, Hepe?“ „Za tvoje dobro. “ „Moj socijalni radnik je rekao da sve dok licno ne sluzim alkoholna pica.“ „Nije rec o tome. Dobro obavljas posao za koji sam te i unajmio.“ Posmatrao je Bauija pogledom coveka koji je umoran od zivota. „Vlasnik sam lokala koji je manje-vise pristojan, ali svake noci u njega dolazi gomila propalica. Svasta moze da se desi, a ponekad se i desava. Poslusaj moj savet i nadi sebi neki posao ne kome ne postoje tako velike sanse da se uvalis u nevolju. Razumes?“ Baui je razumeo. To mu se uvek dogadalo. Nekako je privlacio nevolju bez obzira na svoje postupke; a postenom, vrednom coveku kao sto je Hep Holister u baru nije trebao radnik roden da privlaci i pravi probleme. „Poslodavci se bas i ne utrkuju u ponudi poslova bivsim robijasima.

Mozes li da mi das par dana?“ upitao je pomirljivo.

Hep je klimnuo glavom. „Mozes da spavas ovde dok ne nades drugi posao. Ako ti treba prevoz po kraju, mozes da koristis moj kamionet.“ Dok je stajao, Hep je uhvatio cigaretu krajem usana. „E pa, moram da idem da platim gomilu racuna. Ne moras da zuris, naspavaj se. Nocas nisi imao miran san.“ Kada je ostao sam, Baui je ponovo legao, ali je znao da nece moci da zaspi. Od samog pocetka je znao da posao u Palmi za njega ne nosi neku buducnost, ali je uz njega isao i smestaj. Mislio je nadao se, da ce on za njega predstavljati kratak predah, poput neke vrste prelaznog doma izmedu zatvora i zivota na slobodi. Ali, ne. Zahvaljujuci nekoj zenskoj koju cak ni ne poznaje i nekom kuckinom sinu koji je provalio u njenu kucu, ponovo se vratio na nulu.

1 Engleski izraz ’to take something lying down’ oznacava prihvatanje uvrede ili neceg nepovoljnog bez protesta ili reakcije.

17

Tamo odakle ne uspeva da se pomakne citavog zivota.

Dzodi Taket i njen sin zurili su jedno u drugo preko razdaljine koja ih je razdvajala. Bio je to bezdan koji nisu uspeli da premoste za trideset sest godina, a Ki je sumnjao da ce u tome ikada uspeti.

Osmehnuo se na silu. „Zdravo, Dzodi.“ Prestao je da koristi bilo kakvu izvedenicu od reci ’majka’ pre vise godina. „Ki.“ Usmerila je svoj preteci pogled ka Dzenelen. „Pretpostavljam da si za ovo ti odgovorna.“ Ki je prebacio ruku preko sestrinih ramena. „Nemoj da krivis Dzenelen. Sam sam dosao na ideju da vas iznenadim.“ Dzodi Taket je frknula, sto je bio njen nacin da Kiju stavi do znanja da zna da laze. „Jesam li dobro cula da si rekla da je kafa gotova?“ „Jesi, mama“, rekla je Dzenelen revnosno. „Spremicu tebi i Kiju obilan dorucak da bismo proslavili njegov dolazak kuci.“ „Nisam bas sigurna da njegov dolazak kuci predstavlja razlog za slavlje.“ Rekavsi to, Dzodi se okrenula i izasla iz sobe.

Ki je ispustio dubok uzdah. Nije ocekivao topli zagrljaj, cak ni zagrljaj iz osecanja duznosti.

Njegova majka i on nikada nisu delili takvu vrstu privrzenosti. Od kada je znao za sebe, Dzodi se prema njemu ponasala odbojno i nije mu dopustala da joj se priblizi ni na koji nacin, i on je sledio njen primer.

Godinama su ziveli u precutnom primirju. Kada su provodili vreme zajedno, on je bio ljubazan prema njoj i ocekivao je istu vrstu uljudnosti i sa njene strane. Ponekad je dobijao to sto je ocekivao, a ponekad nije. Ovoga jutra Dzodi je otvoreno izrazavala neprijateljstvo prema njemu, cak i pored cinjenice da je njen jedini sin koji je ostao u zivotu.

Mozda se bas zato tako i ponasa. „Imaj strpljenja sa njom, Ki“, molila ga je Dzenelen. „Bolesna je.“ „Vidim o cemu si govorila“, odgovorio joj je zamisljeno. „Kada je ovoliko ostarila?“ „Proslo je vise od godinu dana, ali se jos nije potpuno oporavila od. znas vec cega.“ „Znam.“ Zacutao je. „Pokusacu da je ne uznemiravam dok sam ovde.“ Pogledao je u sestru i kiselo se osmehnuo. „Imamo li negde u kuci par staka?“ „Imamo, na istom su mestu gde si ih ostavio posle saobracajne nesrece.“ Otisla je do ormara i izvadila aluminijumske stake iz ugla u njegovoj pozadini. „Kad si vec tu, dodaj mi i kosulju“, rekao joj je. „Onu koju sam sinoc nosio nisam uspeo da vratim kuci.“ Pravio se da ne primecuje njen radoznali pogled i mahnuo joj je ka kosuljama koje su visile u ormaru. Dodala mu je obicnu, belu pamucnu kosulju koja je blago mirisala na naftalin. Obukao ju je, ali je nije zakopcao. Kada je udobno smestio tapacirane vrhove staka ispod ruku, pokazao joj je glavom ka vratima. „Hajdemo.“ „Bled si. Mislis li da si sposoban da sides dole?“ „Ne. Ali sam sasvim siguran da ne zelim da odlazem Dzodin dorucak.“ Kada je Ki usao u kuhinju hramajuci, Dzodi je vec sedela za kuhinjskim stolom, pijuckala kafu i pusila cigaretu. Nije ni primetila Dzenelen koja je pocela da sprema dorucak. Ki je seo preko puta majke i naslonio stake na ivicu stola. Odjednom je postao sasvim svestan toga da je neobrijan i da mu je kosa raskustrana.

Dzodi je kao i uvek bila savrseno uredna, mada nije bila atraktivna zena. Teksasko sunce je njenu kozu ucinilo pegavom i izboranom. Posto nikako nije tolerisala tastinu, njen jedini ustupak ublazavanju sopstvenog izgleda bilo je nanosenje blagog sloja jeftinog pudera u prahu iz petparacke parfimerije. Od kada je odrasla, pa sve do danasnjeg dana, imala je stalan nedeljni termin zakazan u salonu za ulepsavanje, u kome bi joj prali kosu i namestali frizuru, ali samo zato sto ju je mrzelo da te stvari obavlja sama. Njenoj kratkoj, sedoj kosi bilo je potrebno dvadeset minuta da se osusi pod haubom. Tokom tih dvadeset minuta, manikirka bi joj isekla i

18

izglacala kratke, cetvrtaste nokte na rukama, koje nikada nije lakirala.

Haljine je nosila samo nedeljom kada bi isla u crkvu i kada bi drustvene prilike to izricito zahtevale. Tog jutra je na sebi imala sportske pantalone i kariranu pamucnu kosulju. Oba odevna predmeta bila su savrseno ustirkana i uredno ispeglana.

Dok je gasila cigaretu u pepeljaru, obratila se Kiju tonom nista manje zastrasujucim od njenog pogleda. „Sta si uradio ovoga puta?“ Te reci su bile optuzivacke i jasno su govorile da je Ki sam kriv za nesrecu koja ga je zadesila. I bio je, ali ne bi cinilo razliku ni da je bio zrtva igre sudbine. Za nesrece koje su ga zadesavale krivac je uvek bio on sam.

Kada je pao sa grane oraha na koji se peo zajedno sa Klarkom, Dzodi je rekla da je slomljena kljucna kost tacno ono sto je i zasluzio zato sto mu je takva neverovatna glupost pala na pamet. Kada ga je udarac juniorske lige igraca bejzbola udario palicom u slepoocnicu, od cega je dobio potres mozga, dobio je predavanje o tome kako nije koncentrisan na utakmicu dok je igra. Kada mu je uskopljeni konj kopitom stao na nogu, Dzodi ga je optuzila da je konja uplasio. Kada mu je cetvrtog jula petarda eksplodirala u ruci, raznevsi mu palac, bio je kaznjen. Klark se izvukao bez i najmanje grdnje, mada je zajedno s bratom bacao petarde.

Ali, jednoga puta Dzodin bes zaista je bio opravdan. Da Ki nije bio toliko pijan, da nije vozio sto pedeset kilometara na sat po onom mracnom seoskom putu, mozda bi uspeo da uhvati krivinu i da izbegne ono drvo, posle cega bi mozda i ispunio ambicije koje je majka gajila u vezi s njim - da postane kvoterbek u prvom timu Nacionalne fudbalske lige. Nikada mu nece oprostiti sto je upropastio planove koje je imala u vezi sa njegovim zivotom.

Poucen predasnjim iskustvom, Ki je znao da s majcine strane ne treba da ocekuje milost, ali ga je ipak iritirao ton njenog glasa koji je jasno odavao da ga osuduje.

Odgovorio joj je lakonski: „Iscasio sam clanak na nozi.“ „A sta ti je to?“ upitala je, pokazujuci soljicom kafe prema sirokom elasticnom zavoju koji mu je bio obavijen oko struka. „Ujela me ajkula.“ Namignuo je prema sestri i dobacio joj sirok osmeh. „Nemoj da mi se pravis pametan!“ osinula ga je Dzodi glasom, poput bica.

Opet pocinjemo istu pricu, sumorno je pomislio Ki. Do davola, ovo je nesto sto nikako ne zeli. „Nije to nista strasno, veruj mi, Dzodi.“ Dzenelen je pred njega spustila soljicu vrele kafe koja se pusila. „Hvala, sestrice. Ne zelim nista vise.“ „Zar neces da pojedes nesto?“ „Ne, hvala. Nisam gladan.“ Sakrila je razocaranje iza nesigurnog osmeha koji mu je slamao srce. Sirota Dzenelen. Svakoga dana mora da trpi uzasno ponasanje stare. Dzodi poseduje neverovatan talent da svako raspitivanje pretvori u inkviziciju, svaki komentar u kritiku, a svaki pogled u osudu. Kako Dzenelen moze da trpi tu njenu netolerantnost iz dana u dan? I zasto je trpi? Zasto ne nade sebi nekog postenog momka i ne uda se za njega? Pa sta ako mozda nije ludo zaljubljena u njega? Ni sa kim zivot ne moze da bude tezi od onoga provedenog sa Dzodi.

A opet, Dzodi nije bila toliko kriticna prema Dzenelen kao sto je kriticna prema njemu. Nije se tako ponasala ni prema Klarku. Njegova zla kob je, izgleda, u tome sto poseduje nekakav talent da pobudi majcin bes. Dosao je do zakljucka da je tako zao sto je pljunuti otac, a sam bog zna da je Klark Junior provocirao Dzodi sve do svoje smrti. Nije prolila ni jednu suzu na njegovoj sahrani.

Ki jeste. Nikada nije plakao ni pre, a ni posle toga, ali je na grobu Klarka Juniora cmizdrio poput bebe, i to ne iz razloga sto mu je otac uvek bio pazljiv roditelj. Vecina Kijevih secanja u vezi sa ocem vrtela su se oko rastanaka koji su u njemu uvek ostavljali nekakav osecaj praznine.

Medutim, ono malo srecnih uspomena iz detinjstva koje su Kiju preostale bile su vezane uz njegovog oca koji je bio zabavan, glasan i zivahan, voleo da se smeje i da prica viceve i uvek je svojom sarmantnom slatkorecivoscu privlacio gomilu obozavalaca.

Kiju je bilo tek devet godina kada mu je otac poginuo, ali je neobjasnjivom mudroscu deteta shvatio

19

da zajedno sa njegovim ocem pod zemlju odlazi i njegova najbolja sansa da ga neko voli.

Kao da mu je procitala misli, Dzodi ga je iznenada upitala: „Jesi li dosao kuci da me gledas kako umirem?“ Ki ju je ostro pogledao. „Jer, ako jesi“, dodala je, „grdno ces se razocarati. Ne nameravam da umrem uskoro.“ Izraz lica joj je bio ratoboran, ali Ki je odabrao da zlovoljno pitanje tretira kao salu. „Drago mi je sto to cujem, Dzodi, posto mi je crno odelo na hemijskom ciscenju. Zapravo, dosao sam kuci da vidim kako se vas dvije snalazite.“ „Nikada te ranije nije bilo briga kako nam je. Zasto se sada odjednom brines?“ Poslednja stvar na svetu do koje je Kiju bilo u tom trenutku bila je svada s majkom. Toga jutra nije bio bas u najboljoj fizickoj formi, a Dzodi mu je uvek uznemiravala psihu. Bila je pogubna po dobro raspolozenje i optimisticki pogled na svet. Zeleo je da ovo ponovno okupljanje porodice ucini sto laksim, ako ni zbog cega drugog, barem radi toga da bi ugodio svojoj sestri, koja je dugo patila. Medutim, cinilo se da je Dzodi bila odlucna da stvari ucini tezim, sto je vise moguce. „Roden sam ovde“, rekao je Ki jednolicnim tonom. „Ovo je moj dom. Ili je to barem nekada bio.

Zar ovde vise nisam dobrodosao?“ „Naravno da jesi, Ki“, rekla je ubedljivo Dzenelen. „Mama, zelis li slaninu ili kobasice?“ „Sta god.“ Dzodi je razdrazljivo odmahnula rukom, kao da tera muvu. Dok je pripaljivala novu cigaretu, upitala je Kija: „Gde si bio sve ovo vreme?“ „Neposredno pre dolaska ovde, bio sam u Saudijskoj Arabiji.“ Dok je ispijao kafu, prepricavao je Dzodi isto ono sto je ranije ispricao i Dzenelen, s tim sto je izostavio cinjenicu da se vratio kuci na Dzenelinu molbu. „Prevozio sam avionom neustrasive ekipe kontrolora do busotina u plamenu i natrag. Ponekad sam im dovozio namirnice, ai mao sam i nekoliko medicinskih slucajeva. Ali, taj se njihov posao blizio kraju, a ja nisam imao novi ugovor pred sobom, pa sam mislio da se malo zadrzim ovde. Mozda ce ti biti tesko da u to poverujes, ali poceo je da mi nedostaje Idn Pas. Nisam bio kuci vise od godinu dana, sve od Klarkove sahrane.“ Otpio je jos jedan gutljaj kafe. Proslo je nekoliko sekundi dok je shvatio da ga Dzenelen posmatra razrogacenih ociju, poput nocne zivotinje koju su obasjali farovi automobila, i da se Dzodi mrsti.

Polako je spustio soljicu na tacnu. „Sta je bilo?“ „Nista“, zurno je rekla Dzenelen. „Hoces li jos kafe?“ „Hocu, ali sipacu je sam. Mislim da ti je zagorela slanina.“ Iz tiganja se dizao dim.

Ki je odskakutao do pulta i dosuo sebi kafu. Bila mu je potrebna jos jedna pilula protiv bolova, ali ih je ostavio u kupatilu na spratu. Uprkos preporuci doktorke, pre odlaska u krevet popio je dve tablete sa casom viskija. To mu je pomoglo da prebrodi noc.

Sada se bol ponovo vratio. Pozeleo je da ima petlju da iz ostave uzme flasu brendija koji Dzenelen koristi za kolace i da njime zacini kafu. Ali, to bi samo dalo Dzodi jos jedan povod da mu drobi.

Zasada ce morati da trpi sevajuci bol u boku i tezak osecaj nelagodnosti u clanku desne noge.

Mada se u vezi sa svojim povredama ponasao nonsalantno, nesvesno se trgnuo dok je skakutao natrag ka svojoj stolici. „Imas li nameru da nam kazes kako si uspeo tako da se udesis?“ upitala je Dzodi. „Ne.“ „Ne volim kada me drzis u neznanju.“ „Veruj mi da ne zelis da znas.“ „U to ni najmanje ne sumnjam“, odvratila je ogorceno. „Samo ne zelim da prljave detalje saznajem od drugih ljudi.“ „Nista se ti ne brini oko toga. To nije tvoja briga.“ „Postace moja briga kada se procuje po gradu da si prve noci po povratku kuci zavrsio u bolnici.“ „Nisam isao u bolnicu. Otisao sam do ordinacije doktora Patona i tamo nasao jednu doktorku, lepu kao slika“, rekao je sa sirokim osmehom. „Ona me je previla.“ Dzenelen je ispustila metalnu spatulu, koja je sa zveketom pala na stednjak. U prvi mah Ki je pomislio da je iz tignja prsnula vrela mast od slanine i da ju je opekla po ruci. A onda je primetio

20

ostar, neumoljiv izraz Dzodinog lica i shvatio da ju je obuzela jarost. Video je taj izraz dovoljan broj puta da bi ga pogresno protumacio. „Sta se desava? Zasto me obe gledate kao da sam se upravo popisao na neciji grob?“ „I jesi.“ Dzodi je ove reci promrmljala tiho i besno. „Upravo si se popisao na grob svoga brata.“ „O cemu ti to govoris, zaboga?“ „Ki...“ „Doktorka“, rekla je Dzodi, ljutito prekidajuci Dzeneleninu zapocetu recenicu, lupivsi pesnicom po stolu. „Zar nisi zapazio kako se zove?“ Ki se zamislio i poceo da se priseca. Nije bio toliko povreden da bi mu promakli izvesni njeni atributi - poput izrazajnih smedih ociju, privlacno razbarusene kose, i dugih, lepo gradenih nogu.

Cak je zapamtio i boju laka njenih noktiju na nogama i miris njenog parfema. Prisecao se takvih intimnih detalja, ali joj ime nije znao. Zasto je ono vazno Dzodi i Dzenelen? Osim ukoliko ne gaje predrasude prema zenama koje se bave medicinom, zbog te jedne zene.

Dzodi ga je samo besno streljala ocima. Pogledao je upitno u Dzenelen. Ona je nervoznim pokretom uvijala suvu krpu za posude u rukama, a svaki delic lica joj je odavao jad. „Kao doktorka, predstavlja se pod imenom Lara Malori“, prosaptala je. „Prezime po muzu joj je.“ „Lara Porter“, dovrsio je Ki recenicu tihim, bezivotnim glasom.

Dzenelen je klimnula u znak potvrde. „Boze.“ Podigao je skupljene sake do ociju i prizvao u secanje zenu koju je upoznao prethodne noci. Nije u njoj prepoznao fuficu sa fotografija koje su osvanule u svim tabloidima. Nijedan od njenih spretnih pokreta niti iskrenih reci nije odgovarao slici koju je u glavi stvorio o Lari Porter, zeni koja je bila zla kob njegovog brata, zeni koja je, po pretpostavkama nekih politickih analiticara, izmenila sam tok americke istorije.

Ki je konacno spustio ruke i bespomocno i izvinjavajuce slegnuo ramenima. „Nisam to nikako mogao da znam. Nije mi rekla kako se zove, a ja je nisam pitao. Nisam je prepoznao na osnovu slika koje sam video. To se sve desilo pre koliko bese. pet-sest godina?“ Mrzeo je sebe zbog izgovora koje je brbljao, znajuci dobro da je steta vec ucinjena i da mu Dzodi nece oprostiti, ma sta sada rekao. Zato je promenio temu razgovora i upitao: „Sta, kog davola, Lara Porter uopste radi u Idn Pasu?“ „Zar je vazno?“ upitala je Dzodi osorno. „Vazno je da se nalazi ovde. A ti ne smes nista da imas s njom, jesi li razumeo? Kada ja budem zavrsila sa njom, podvice rep i pokunjeno otici iz grada istim putem kojim je u njega i dosla! Dotle, mi, Taketovi i svi koji zele da nastavimo da i dalje pricamo sa njima, ne smemo da je tretiramo nikako drugacije osim sa prezirom koji zasluzuje. Sto vazi i za tebe. To narocito vazi za tebe.“ Uperila je cigaretu ka njemu da podvuce svoju izjavu. „Mozes da spavas sa svim mogucim droljama, Ki, a sigurna sam i da hoces. Ali, drzi se podalje od nje!“ Ki je istog trenutka presao u defanzivu i podigao glas poput svoje majke. „Zasto se deres na mene?

Nisu mene uhvatili na njoj, nego Klarka!“ Dzodi je polako ustala sa stolice i nagla se preko stola, preteci se nadnoseci preko svog mladeg sina preko flasica kecapa i tabasko-sosa. „Kako se usudujes da tako govoris o njemu! Zar nemas ni trunku pristojnosti, ni grama postovanja za svoga brata?“ „Za Klarka“, povikao je Ki, ustajuci i unoseci se Dzodi u lice sa svoje strane stola. „Zvao se Klark, a kakvo mu ti postovanje odajes time sto mu cak ni ime ne izgovaras naglas?“ „Bolno je govoriti o njemu, Ki.“ „Zasto?“ okomio se na Dzenelen koja je stidljivo izgovorila tu recenicu. „Pa, zbog toga. zbog toga sto je njegova smrt bila toliko preuranjena. I tako tragicna.“ „Jeste. Ali ne treba da se pravimo kao da nije ni postojao.“ Ponovo se okrenuo ka Dzodi. „Pre nego sto je poginuo, tata se pobrinuo da Klark i ja imamo lepe uspomene na svoje detinjstvo. Zeleo je da budemo bliski uprkos tebi, i bili smo. Sam bog zna da smo Klark i ja u svemu bili razliciti kao zemlja i nebo, ali bio mi je brat. Voleo sam ga. Tugovao sam posle njegove smrti. Uprkos svemu

21

tome, odbijam da se pretvaram da nije uopste ni postojao samo da bih postedeo tvoja osecanja.“ „Ti nisi dostojan cak ni da izgovoris ime svoga brata.“ To ga je zabolelo. Cak i sada ga pogada i vreda kada mu kaze takve stvari. Nije mu ostavila drugi izbor nego da joj odgovori istom merom. „Da je bio tako savrsen kao sto ti mislis, sada ne bismo ni vodili ovaj razgovor, Dzodi. U nasim zivotima nikada ne bi bilo nikakve Lare Porter. Ne bi bilo ni zute stampe, ni skandala, ni sramote. Klark bi bio i ostao mlada nada Kapitol Hila.“ „Zavezi!“ „Vrlo rado.“ Zabio je stake ispod ruku i krenuo ka straznjim vratima. „Ki, kuda ces?“ uspaniceno je zapitala Dzenelen. „Imam zakazanu kontrolu kod doktorke.“ Prkosno je prostrelio pogledom Dzodi, a onda je pustio vrata da se zalupe za njim.

Lara je provela gotovo besanu noc. Nije cvrsto spavala cak ni pod najboljim okolnostima; san su joj cesto prekidale nocne more i dugi intervali u kojima nije mogla da zaspi. Osluskivala je vriske koje nikada vise nece cuti. Uzrok njene hronicne nesanice bila je tuga.

S obzirom na to da je prethodne noci upoznala Kija Taketa, narocito je lose spavala. Probudila se sa tupim bolom u glavi. Oko ociju su joj bili tamni kolutovi, koje je kozmetika mogla da sakrije, ali ne i da ukloni. Dve soljice jake kafe bez mleka oslobodile su je glavobolje, ali uznemiravajuce misli o sinocnom posetiocu u kasne sate nije mogla da odagna iz glave.

Nije verovala da ijedan muskarac moze da bude privlacan koliko je to bio Klark Taket, ali Ki ju je u to razuverio. Svakako, braca su imala razliciti tip privlacnosti. Klark je na prvi pogled delovao uglancano i savrseno uredno poput regruta mornaricke pesadije. Svaka dlaka njegove plave kose bila je uvek na svom mestu. Njegova odela savrsenog kroja uvek su bila dobro ispeglana, a cipele su mu se sjajile poput ogledala. Bio je olicenje urednog momka iz susedstva, prototip savrsenog americkog mladica koga bi svaka majka pozelela za zeta.

Ki je, sa druge strane, prototip momka od koga majke sklanjaju svoje kceri. Mada nije nista manje lep od Klarka, na svoga brata lici taman toliko koliko i ulicni razbojnik na najboljeg medu svim izvidacima.

Ki je po profesiji pilot. Klark joj je govorio da avionom upravlja koristeci se svojim instinktima i da vise veruje sopstvenim procenama i motorici nego aeronautickim instrumentima. Na tehnologiju se oslanjao samo kada nije imao drugog izbora. Klark se hvalio kako ne postoji letelica kojom njegov brat ne ume da upravlja, ali je rekao da je Ki odabrao da radi honorarno, onako kako poslovi nailaze, umesto da radi za neku komercijalnu aviokompaniju. „Tamo ima previse pravila i propisa koji bi ga sputavali“, govorio je Klark, smeseci se sa popustljivom naklonoscu za mladeg brata. „Ki voli da bude sam svoj gazda.“ Nakon sto ga je upoznala i licno iskusila neodoljivu draz njegovog vragolastog osmeha, Lara nije mogla da zamisli Kija Taketa u elegantnoj uniformi pilota putnickog aviona kako melodicnim glasom obavestava svoje putnike o vremenskim uslovima koji vladaju u gradu do koga lete.

Posto je vecinu vremena provodio u pilotskoj kabini, imao je atraktivne bore od zmirkanja zbog jakog sunca, koje su se zrakasto sirile iz uglova njegovih ociju - plavih poput Klarkovih. Ali, Klark je bio plavokos i svetle puti. Kijeve oci su obrubljene lukom gustih, crnih trepavica. Nema sumnje da je on crna ovca svoje porodice, cak i kada je rec o fizickom izgledu. Kosa mu je gusta, tamna i neposlusna kao i on sam. Na Klarkovom licu se nikada nije mogla videti ni tek izrasla brada koja se na licu svakog muskarca pojavljuje vec jedno popodne nakon jutarnjeg brijanja. Ki se nije brijao danima. A cudno je to sto ga ta njegova cekinjasta brada cini jos privlacnijim, umesto da bude suprotno.

Dvojica brace predstavljala su savrsen primer zivotinjske strane ljudskog roda. Klark je bio pripitomljeni kucni ljubimac, a Ki i dalje divalj i nepripitomljen. Kada bi bio ljut - ili seksualno uzbuden - Lara je zamisljala da bi rezao. „Dobro jutro.“ Skocila je kao da ju je neko uhvatio na nedelu zbog kojeg bi trebalo da oseca krivicu. „O, dobro

22

jutro, Nensi. Nisam cula da si usla.“ „Vidim. Mislila si o ko zna cemu.“ Njena medicinska sestra i sekretarica spustila je svoju torbu u fioku ormarica sa kartonima pacijenata i preko odela navukla radni mantil pastelne boje. „Sta se desilo sa telefonom u ordinaciji?“ Pre nego sto se pridruzila Lari u maloj nisi u kojoj su drzale zalihe medicinskog pribora i lekova, pice i uzinu, Nensi je u zgradu usla kroz straznji ulaz. Kuhinju kuce koja se nastavljala na malu kliniku Lara je ostavila za svoju licnu upotrebu. „Bio je pokvaren, pa sam odlucila da ga zamenim.“ Nije bila spremna d sa Nensi razgovara o poseti Kija Taketa klinici, jer jos nije preispitala svoja osecanja u vezi s tim. „Hoces li kafu?“ Podigla je bokal. „Jos pitas.“ Medicinska sestra je dodala dve kasicice secera u solju vrele kafe koju joj je Lara pruzila. „Je l’ ostala koja krofna?“ „U ormaricu sa hranom su. Mislila sam da si na dijeti.“ Nensi Bejker je pronasla krofne i prozdrala polovinu jedne u zalogaju, nakon cega je sa prstiju olizala secernu glazuru. „Odustala sam od dijete“, rekla je bez izvinjenja. „Previse sam zauzeta da bih mogla da brojim kalorije. Cak i kada bih drzala dijetu od danas pa do sudnjeg dana, ne bih postala manekenka. Osim toga, Klem me voli ovakvu kakva sam. Kaze da je bolje da ljulja, nego da zulja.“ „Kako si provela slobodan dan?“ upitala ju je Lara sa osmehom. „Lepo“, odgovorila je Nensi cmoknuvsi usnama. „Kada se sve uzme u obzir, bilo je dobro. Kuja nam je u teranju, a Mali Klem je pronasao sestrine cipele a stepovanje, obuo ih i citav dan ih nosio pogresno obuvene. Kada smo pokusali da mu ih skinemo vristao je kao da ga neko kolje, pa nam je bilo lakse da ga pustimo da ih nosi i da izgleda sasavo. Stepovanje mogu da podnesem, a vrisku ne mogu.“ Nensine price o njenoj haoticnoj porodici uvek su bile zabavne. Dobrocudno se zalila na svoj haoticni rutinski dnevni raspored koji se odvijao oko troje aktivne dece, od kojih su sva uvek prolazila kroz neku fazu, ali Lara je znala da njena medicinska sestra voli svoga muza i decu i da se ni sa kim na svetu ne bi menjala.

Nensi se javila na oglas koji je Lara objavila u lokalnim dnevnim novinama i Lara ju je zaposlila posle prvog poslovnog razgovora, delimicno i iz razloga sto je bila jedini kandidat za taj posao.

Nensi je imala dobre kvalifikacije i pored toga sto je pre dve godine napravila pauzu u poslu da bi rodila Malog Klema. „Sada kada je doslo vreme da ga ucim da se navikne na nosu“, rekla je Lari, „radije bih da se vratim na posao i da tu cast prepustim Baki Bejker.“ Lari se Nensi dopala cim ju je upoznala, cak je bila i pomalo ljubomorna na nju. I njen zivot bio je haotican, ali ne u smislu haosa kroz koji je Nensi prolazila svakoga dana - srecnog i mahnitog. Haos koji je ona iskusila bio je od one vrste koja menja citav tok zivota, ranjava i ostavlja duboke oziljke.

Nesrece koje je ona dozivela bile su neizbrisive. „Da nije Klema“, rekla je Nensi dok je dovrsavala sledecu krofnu, „uspavala bih kuju, najverovatnije i decu, a onda bih sebi pocupala svu kosu. Ali, kada se vratio kuci sa posla, insistirao je da decu odvedemo kod njegove majke i da nas dvoje odemo na veceru, sami. Ozdrali smo se od beltbastera2 i luka u kolutovima u Deri Kvinu3. Bilo je super.“ „Kada je Mali Klem otisao na spavanje, sakrila sam plesne cipele na najvisu policu ormara da ih se ne seti i danas. Jutros je Klem odvezao kuju kod veterinara, gde ce se ili pariti sa nekim psom ili cemo je sterilisati. Kad smo vec kod toga, ako nadu raspolozenog muzjaka, zelis li koje stene na poklon?“ „Ne, hvala“, rekla je Lara kroz smeh. „Ne zameram ti. Verovatno cu morati sama da se brinem i citavom prokletom leglu.“ Oprala je ruke 2 Veliki hamburger od oko 200gr govedeg mesa sa dosta priloga od svezeg povrca i senfom. U doslovnom prevodu njegovo ime bi znacilo ’ono od cega ce vam puci kais’.

3 Medunarodni lanac restorana brze hrane.

23

u sudoperi. „Idem da pogledam u knjigu zakazivanja ko nam danas dolazi.“ Obe su znale da u knjizi zakazivanja termini nisu popunjeni. Bilo je mnogo vise praznih termina nego zakazanih pregleda i kontrola. Lara je bila vec sest meseci u Idn Pasu, ali njena borba da poveca broj pacijenata je i dalje trajala. Da nije imala ustedevinu na koju je mogla da se osloni, morala bi odavno da zatvori kliniku.

Od financijskih razloga vazniji su joj bili profesionalni. Bila je dobar doktor i zelela je da se bavi medicinom. mada sama nikada ne bi izabrala da se njome bavi bas u Idn Pasu.

Neko drugi je to odabrao za nju.

Ta klinika bila je dar koji je dobila kada mu se najmanje nadala, ali joj je olaksavala sprovodenje plana koji je kovala vec neko vreme. Trebao joj je dobar izgovor da se priblizi Kiju Taketu. Kada joj se pruzila prilika da ukrsti puteve sa njegovim, ugrabila ju je. Ali, uzela je u obzir i cinjenicu da ce joj biti tesko da se navikne na to da postane jedini lekar u malom mestu.

Znala je da ce ta promena jos teze pasti stanovnicima, koji su se navikli na doktora Patona i njegov mali, pretrpani kabinet na klinici. Svojim radom i trudom zasluzila je diplome koje su sada ukrasavale njegove zidove; medicinske knjige bile su njene; ali, kabinet je i dalje nosio muski pecat svog prethodnog vlasnika. Cim bude imala dovoljno sredstava, prefarbace tamnu lamperiju na zidovima i zameniti smedi kozni namestaj nekim vedrijim i savremenijim komadima.

Promene koje je planirala da uvede bile bi samo kozmeticke prirode. Bice joj potrebno mnogo vremena i ulozenog truda da promeni nacin na koji ljudi razmisljaju. Pre nego sto se povukao u penziju, doktor Stjuart Paton proveo je vise od cetrdeset godina baveci se lekarskim pozivom u Idn Pasu, i za to vreme nije sebi stvorio ni jednog jedinog neprijatelja. Od kada je preuzela posao, Laru su ljudi cesto pitali gde je doktor istim onim sumnjicavim tonom koji je upotrebio Ki Taket kada joj je sinoc postavio to isto pitanje, kao da je ona licno uklonila starog doktora da bi time izvukla korist za sebe.

Doktorki Lari Malori bice potrebno jos mnogo truda da zasluzi nivo poverenja koji je kod stanovnika Idn Pasa uzivao doktor Paton. Znala je da je pacijenti nikada nece voleti kao doktora Patona jer je ona, ipak, gresnica koja je bila u vezi sa Klarkom Taketom. To je ono sto o njoj misle svi iz njegovog rodnog mesta. Zbog toga ih je njen dolazak iznenadio. Lara je neosnovano zakljucivala da ce zaboraviti na skandal kada se oporave od prvobitnog soka i shvate da je dobar lekar.

Nazalost, podcenila je zapanjujuci uticaj koji je Dzodi Taket imala na tamosnju zajednicu.

Mada se nikada nisu uzivo srele, Klarkova majka je osujecivala njene pokusaje da uspe u svom poslu.

Jednoga popodneva, kada se osecala narocito malodusno, pokrenula je tu temu u razgovoru sa Nensi. „Rekla bih da razlog iz kog stanovnici Idn Pasa voze i po trideset kilometara do drugog grada radi lekarskog pregleda nije nikakva misterija.“ „Naravno da nije“, odgovorila je Nensi. „Dzodi Taket je objavila da ce se svako ko se makar priblizi ovoj ordinaciji, ma koliko bolestan bio, istog trenutka naci na njenoj crnoj listi.“ „Zbog Klarka?“ „Hmm. Citavo mesto zna svaki sokantni detalj vase afere. Gotovo svi su prestali da je pominju kada je Klark poginuo. A onda si se pojavila ti, nekoliko meseci nakon toga. Dzodi se iznervirala i odlucila se da te izopsti iz drustva.“ „Zasto onda zelis ti da radis kod mene?“ Nensi je udahnula duboko. „Otac mi je dvadeset pet godina radio na naftnoj pumpi u Taket naftagasu. To je bilo odavno, jos dok je Klark senior bio glavni drmator.“ Zastala je. „Ti znas da je Klark - tvoj Klark - Klark Taket trece generacije, zar ne? Klark senior mu je bio deda, a Klark junior otac.“ „Da. Rekao mi je to.“ „Dobro. U svakom slucaju“, nastavila je Nensi, „na jednoj od busotina doslo je do nesrece i moj otac je u njoj poginuo.“

24

„Jesu li Taketovi prihvatili odgovornost za taj dogadaj?“ „Ucinili su sve na sta ih je zakon obavezivao. Mama je dobila pun iznos osiguranja na koji je imala pravo. Ali, niko od Taketovih nije dosao na tatinu sahranu. Niko od njih nas nije ni telefonom nazvao. Narucili su veliki buket hrizantema koje je cvecara isporucila u crkvu, ali niko od njih nije nasao za shodno da poseti moju mamu. Bila sam mala devojcica kada se to dogodilo, ali i tada sam mislila da je ruzno s njihove strane sto su se prema nama ponasali tako hladno i distancirano, i jos to mislim. Tacno je da smrt moga oca za njih nije bila vredna ni koliko jedan jedini barel njihove prljave nafte, ali on je bio odan i vredan radnik. Od tada imam lose misljenje o svim Taketovima, a narocito od Dzodi.“ „Zasto narocito o njoj?“ „Zbog toga sto se za Klarka juniora udala samo da bi se svojim gramzivim rukama dokopala Taket naftagasa.“ Nensi se malo nagnula u pravcu nje. „Vidis, Klark senior je bio tragac za naftom u vreme vrhunca naftne groznice. Pronasao je naftu pri prvom pokusaju, bukvalno preko noci stekao gomilu novca i sve od tada nastavio da ga stice. A onda se rodio Klark junior. Glavna njegova zivotna ambicija bilo je da se dobro provede i da trosi sto je vise moguce ocevog novca, uglavnom na viski, kocku i zene.“ Uzdahnula je, prisecajuci se. „On je bio najzgodniji muskarac koga sam ikada videla. Skoro sve zene iz mesta i okoline bile su u zalosti kada je poginuo. Ali Dzodi, svakako, nije. Kada je on umro, dobila je ono sto je sve vreme i zelela.“ „Taket naftagas?“ „Neogranicenu kontrolu. Stariji Klark u to doba vec nije bio medu zivima. Kada se Klark junior okliznuo i pao niz padine one zaledene planine - mislim da su u pitanju bili Himalaji - i kada je slomio vrat, Dzodi je zasukala rukave i dala se na posao.“ Nensi nije bio potreban podstrek da bi pricala. „Dzodi je tvrda srca i nesalomiva. Potice iz siromasne farmerske porodice. Tornado im je oduvao kucu i svi su poginuli, osim nje. Jedna udovica ju je uzela pod svoje, prihvatila je kao kcerku i nastavila da je vaspitava i odgaja. Dzodi je bila veoma bistra pa je dobila stipendiju za Teksaski tehnicko-tehnoloski univerzitet. Cim je zavrsila koledz, zaposlila se kod Klarka seniora. On je bio zemljoposednik i uspeo je da pribavi dozvole za zakup najboljih komada zemlje cak i u doba kada se mislilo da su sva naftna polja istocnog Teksasa vec bila raspodeljena. Starome se svidala Dzodi. Bila je sve ono sto Klark junior nije bio - odgovorna, ambiciozna, zena sa ciljem u zivotu. Mislim da je Klark senior bio odgovoran za sklapanje braka izmedu njih dvoje.“ „Kako to mislis?“ „Prica se da je Klark junior napravio dete jednoj debitantkinji iz Fort Vorta. Njen otac je imao veze sa mafijom i uprkos svom novcu i socijalnom statusu koji je posedovao, nije bio nista vise od obicnog podvodaca. Klark senior nije zeleo da ima ikakve veze sa tim stvarima, pa je brze-bolje nagovorio Klarka juniora na brak sa Dzodi. Ne znam da li je to istina, ali moguce je da je bilo tako. Klark junior je voleo da se zabavlja. Mogao je da izabere koju god je hteo od stotina zena. Zasto bi pristao da sebi zauvek nakaci Dzodi oko vrata osim ako nije hteo da izbegne sukob sa mafijasem? Bilo kako bilo, njih dvoje su se vencali. Godinama su cekali na rodenje Klarka Treceg. Zli jezici tvrde da je to zato sto su Klarku junioru bile potrebne godine da bi uspeo da mu se digne na Dzodi, koja nikada nije bila neka lepotica. Zapravo, cini sve sto je u njenoj moci da bude ruzna. Pretpostavljam da, po njenom misljenju, ne mozes biti i lep i pametan u isto vreme.“ „Zar joj nije smetalo sto Klark junior juri za drugim zenama?“ Nensi je slegnula ramenima. „Ako joj je i smetalo, to nikome nije govorila. Ignorisala je njegova svrljanja i koncentrisala se na vodenje poslova. Pretpostavljam da joj do njega nije bilo stalo ni priblizno koliko do toga kolika ce biti cena sirove nafte. Da je on upravljao Taket naftagasom, verovatno bi doveo preduzece do bankrota. A Dzodi je bila sasvim suprotan slucaj. Ona uspeva i kada drugi propadaju ili odustaju. Dzodi je nemilosrdna poslovna zena.“ „To sam osetila na svojoj kozi“, tiho je rekla Lara.

25

„Pa kad smo vec kod toga, moras da razumes zasto to radi.“ Nensi se jos vise nagla ka Lari i spustila glas, mada nije bilo nikoga ko bi mogao da ih cuje. „Jedino sto je Dzodi volela vise od Taket naftagasa bio je njen sin Klark. Idolopoklonicki ga je obozavala. Pretpostavljam da je on nikada nije sekirao. U svakom slucaju, isplanirala je citavu buducnost za njega, u koju je spadao i mandat u Beloj kuci. A za rusenje i neispunjenje toga sna krivi tebe.“ „Da, ona i svi ostali.“ Nakon trenutka provedenog u mislima, Nensi je rekla: „Cuvajte se, doktorko Malori. Dzodi ima i novac, i moc, i licni razlog za osvetu. To je cini opasnom.“ Potapsala je Laru po ruci. „Licno, navijam za svakoga koga ona ne voli.“ Nensi je bila u manjini. U mesecima koji su usledili nakon tog razgovora, nije bilo znatnog porasta u broju pacijenata koji su posecivali kliniku. Samo nekoliko stanovnika Idn Pasa usudivalo se da riskira da protiv sebe okrene Dzodi tako sto ce koristiti Larine medicinske usluge. Da ironija bude jos veca, jedan od njih bio je Dzodin rodeni sin.

Do sada je Ki Taket vec sigurno otkrio svoju gresku. Njeno ime je verovatno odzvanjalo od zidova kuce Taketovih, odbijajuci se o njih poput metaka, zestokom brzinom teniske lopte. Neka je proklinju u psuju. Dosla je u Idn Pas sa konkretnim ciljem, a to nije da osvoji postovanje porodice Taket.

Postoji nesto sto od njih zeli, ali to nije njihovo prihvatanje.

Kada dode vreme da od njih trazi ono sto joj duguju, nece je biti briga da li im se svida ili ne.

Tog jutra imala je relativno mnogo pacijenata. Imala je pet zakazanih pregleda pre podne.

Prva pacijentkinja bila je zena koja se zalila na gomilu problema. Nakon sto ju je pregledala, Lara je ustanovila da je zdrava kao dren, mozda tek malo usamljena. Prepisala joj je pilule - zapravo multivitaminske tablete - i preporucila joj zabavne casove gimnastike u metodistickoj crkvi.

Nensi je u ordinaciju uvela sledeceg pacijenta, zlovoljnog trogodisnjeg decacica sa upalom uha i temperaturom od trideset i devet stepeni. Lara je uzimala podatke o njegovoj bolesti od njegove premorene majke kada je cula da se nesto desava na recepciji, sa prednje strane zgrade.

Vracajuci trogodisnjaka koji je na sav glas vristao u narucje majke, izvinila joj se i izasla u hodnik. „Sta se desava, Nensi?“ pozvala ju je.

Ali, kroz susedna vrata nije banula njena sekretarica, vec Ki Taket. Stake nisu usporavale njegov preteci juris ka njoj. Bilo je jasno da je besan.

Mada se zaustavio tek na nekoliko centimetara od nje, Lara se nije ni pomerila. „Vasa kontrola je zakazana tek za popodne, gospodine Takete.“ Majka decaka je izasla za Larom u hodnik i zastala iza nje. Vrisak deteta je postao zaglusujuc i nepodnosljiv. Nensi se pojavila iza Kija, izgledajuci spremna da brani Laru u slucaju napada.

Izmedu njih dve stajali su Lara i Ki, ali se samo ona od njih dvoje osecala zarobljenom. „Zasto mi sinoc nisi rekla ko si?“ Ignorisuci pitanje koje joj je postavio, rekla je: „Kao sto mozete i sami da vidite, veoma sam zauzeta ovoga jutra. Cekaju me pacijenti. Ako nesto zelite da raspravite sa mnom, molim vas da zakazete termin kod moje sekretarice.“ „O da, imam nesto da raspravim sa tobom.“ Niz slepoocnicu mu se sjurila kap znoja. Bio je gotovo sasvim bled. Oba znaka su bili simptomi trpljenja jakih bolova. „Mislim da bi trebalo da sednete, gospodine Taket. Slabi ste i svakako niste u stanju da.“ „Dosta vise tih medicinskih sranja“, povikao je. „Zasto mi sinoc nisi rekla da si ti kurva koja je upropastila zivot mom bratu.“ Svaka ruzna rec koju joj je uputio udarila ju je poput samara. Osecajuci kako je hvata vrtoglavica, Lara je duboko udahnula i zadrzala dah. Pod i zidovi hodnika ucinili su joj se opasno nakrivljenim.

Cvrsto se uhvatila za lamperiju da se ni bi srusila na pod.

Nensi se laktovima progurala pored Kija. „Slusaj, Ki Takete, ne mozes tek tako da upadas kod doktorke u ordinaciju i da stvaras ovakvu guzvu.“ „Tako bih voleo da procaskam sa tobom i da se prisetim starih dobrih vremena, Nensi, ali dosao sam da posetim doktorku.“ Poslednju rec izgovorio je naglaseno, kao da je izgovorio psovku.

26

Do tada je Lara povratila prisebnost. Pokazala je Nensi ka majci i rasplakanom detetu. „Molim te, pobrini se za gospodu Adams i Stivija. Posveticu im se cim budem mogla.“ Nensi ju je nerado poslusala, ali je, nakon preteceg pogleda u pravcu Kija, uvela zenu i dete nazad u ordinaciju i cvrsto zatvorila vrata za njima.

Lara je zaobisla Kija i obratila se radoznalim pacijentima koji su se okupili na vratima i zurili niz hodnik. „Molim vas da se vratite na svoja mesta“, rekla je Lara sto je mirnije mogla. „Imamo manjih smetnji u redosledu primanja pacijenata. Kao sto vidite, gospodin Taket je povreden i potrebna mu je hitna medicinska pomoc, ali brzo cu se pobrinuti za njega pa ce uskoro otici.“ „Nemoj da se kladis u to.“ Pacijenti u cekaonici su ga culi, pa su zbunjeno pogledali u Laru. „Pobrinucu se za vas cim pre budem mogla“, ponovo je pokusala da ih umiri. Potom se okrenula Kiju i rekla mu: „Dodite u moj kabinet.“ Cim je zatvorila vrata kabineta, dala je oduska svom besu. „Kako se usudujete da mi se tako obracate pred cekaonicom punom pacijenata?! Trebalo bi da pozovem policiju da vas uhapsi!“ „Do te scene“, rekao je pokazujuci glavom ka hodniku, „ne bi doslo da si mi sinoc rekla ko si.“ „Niste me ni pitali za ime, niti sam ja saznala za vase do pre par sekundi pre vaseg odlaska.“ „Pa, sada ga znas.“ „Da, sada znam ko ste, i uopste me ne iznenaduje sto ste od Taketovih. Osionost vam je porodicna crta.“ „Ovde se ne radi o Taketovima. Rec je o tebi. Sta, kog davola, trazis u nasem gradu?“ „Vasem gradu? Cudan izbor reci za nekoga ko vrlo malo vremena provodi u njemu. Klark mi je rekao da vrlo retko boravite u Idn Pasu. Cemu dugujemo cast sto ste sada u njega svratili?“ Preteci joj se priblizio za jos jedan korak. „Vec sam ti rekao da prekines sa glupostima. Nisam ovde dosao da se igramo igara reci, doktorko, pa ne pokusavaj da skreces sa teme.“ „A to je?“ „Sta, kog mog, radis ovde?“ Vrata su se iznenada otvorila i na njima se promolila Nensina glava. „Doktorko Malori? Zelite li da. ucinim nesto ?“ Ki se nije pomerio ni za milimetar, ni na koji nacin ne pokazujuci da je uopste cuo Nensine reci, niti da je primetio da ih prekida u razgovoru.

Lara se podsvesno pripremila za ovaj okrsaj, tako da je nije iznenadila njegova ljutita pojava. Posto se konacni obracun izmedu njih dvoje cinio neizbeznim, odlucila je da ga sto pre okonca.

Bacila je pogled na svoju medicinsku sestru. „Ne, hvala, Nensi. Pokusaj da smiris pacijente dok ne stignem da se pozabavim njima.“ Potom je, pogledavsi u Kijevo razdrazeno lice, dodala: Pokusacu da drzim neuracunljivo ponasanje gospodina Taketa pod kontrolom.

Nensi je ocigledno imala los predosecaj u vezi sa Larinom odlukom, ali ih je ipak ostavila nasamo. Lara je pokazala na fotelju. „Molim vas, sedite, gospodine Taket. Bledi ste kao krpa.“ „Dobro mi je.“ „Ne bih rekla. Teturate se.“ „Rekao sam da sam dobro!“ ponovio je ljutito, ponovo podizuci glas. „U redu, kako zelite. Ali mislim da nijedno od nas dvoje ne zeli da neko cuje nas razgovor.

Da li biste bili ljubazni da stisate glas?“ Oslanjajuci se na stake, nagnuo se na nju sve dok mu lice nije postalo sasvim blizu njenog. „Ne zelis da neko cuje nas razgovor jer se plasis da ce onih nekoliko ljudi koji to jos ne znaju otkriti da te muz uhvatio golu golcatu u krevetu sa mojim bratom.“ Ovu optuzbu je cula vec vise puta, i cinilo se da ne postoji lek za uzasni bol koji je u njoj

27

izazivala. Vreme nije umanjivalo njen efekat.

Okrenuvsi mu leda, otisla je do prozora koji je gledao na posljuncani parking. Jedna od pacijentkinja koja je ranije cekala na pregled, ulazila je u svoja kola. Izraz lica joj ne bi mogao biti smeteniji ni da je izlazila iz knjizare sa neprovidnom kesom punom porno-magazina. Automobil kojim je bezala podigao je oblak prasine.

Dok ju je posmatrala, Lara je imala dovoljno vremena da smisli odgovor. „Trudim se, s velikom mukom, da incident sa vasim bratom ostavim iza sebe i da nastavim sa svojim zivotom.“ Ponovo se okrenula ka njemu i bilo joj je mnogo prijatnije sto se sada nalaze na izvesnoj razdaljini, mada je njegovo prisustvo snazno delovalo na nju cak i odatle. Jos se nije bio obrijao i izgledao je jos opasnije nego prethodne noci. Ali, od toga ju je jos vise uznemiravala sirova seksualnost kojom je zracio. Osecala ju je, i to snazno. Cinilo joj se da to opravdava njegovo nisko misljenje o njoj, i to joj je strasno zasmetalo.

Spustivsi pogled, rekla je: „Zar ne zasluzujem drugu sansu, gospodine Takete? To je bilo odavno.“ „Znam koliko je proslo od tada. Pet godina. Citava nacija tacno zna kada je doslo do tog dogadaja jer je jutro ada su te uhvatili u krevetu sa mojim bratom oznacilo pocetak njegovog kraja. Zivot mu posle toga vise nije bio isti.“ „Ni moj zivot vise nije bio isti!“ „Da, pretpostavljam“, frknuo je sarkasticno. „Sigurno nije nakon sto si postala najslavnija americka femme fatale.“ „To nisam postala svojevoljno.“ „Trebalo je da mislis na to pre nego sto si se usunjala u Klarkovu sobu. Boze“, rekao je zbunjeno odmahujuci glavom, „zar si toliko glupa da si mogla da pocinis preljubu dok ti je muz spavao samo nekoliko soba dalje, na istom spratu?“ Za Laru je postala stvar opstanka da nauci da skriva svoja osecanja. Na vrhuncu skandala, razvila je odbrambeni sistem koji se sastojao u tome da ukoci crte lica tako da ne pokazuju nista od onoga sto misli i oseca. Sada je pribegla toj tehnici. Da je glas ne bi odao, ocutala je. „Pojedini detalji mi nisu bas najjasniji“, rekao je. „Razjasni mi ih.“ „Ne zelim da pricam o tome sa vama. Osim toga, cekaju me pacijenti.“ „I ja sam pacijent, ako si zaboravila.“ Naslonio je stake na ivicu njenog radnog stola i, koristeci ga kao oslonac, doskakutao do nje na levoj nozi. „Zahtevam da mi pruzis svoj kompletan tretman.“ Ta insinuacija nije bila nehoticna. Podvukao je njeno znacenje zlobnim osmehom. Lara nije odgovarala, bar ne tako da bi on to mogao da vidi. „Hajde, doktorko. Reci mi sve detalje. Klark je prethodne noci odrzao banket za neke zvanice, je li tako?“ Lara je tvrdoglavo nastavila da cuti. „Imam pred sobom citav dan“, tiho ju je upozorio. „Nemam sta da radim pod milim bogom nego da pazim da se oslanjam na desnu nogu. To mogu da radim i negde drugde, a mogu bas i ovde. Meni je svejedno.“ Mogla je da pozove serifa Bakstera pa da ga tako na silu izbaci iz ordinacije, ali joj je vec rekao da je on stari prijatelj njegove porodice. Ako bi njega umesala u sve ovo, to bi incidentu samo dalo na jacini. Sta moze da joj donese odugovlacenje ove situacije sem toga da joj sacuva obraz? To je nesto sto je odavno zrtvovala. Od tog doba, postala je sampion u gutanju svoga ponosa. „Klark je pozvao grupu ljudi iz Vasingtona da provedu vece kod njega u kuci na selu“, objasnila mu je. „Medu zvanicama smo bili i Rendal i ja.“ „Nije ti bio prvi put da boravis u Klarkovoj vili u Virdziniji, zar ne?“ „Nije.“ „Poznavala si kucu.“ „Da.“

28

„Zapravo, posto je Klark bio nezenja, ti si dosta puta bila zvanicna domacica koja je docekivala goste na njegovim zabavama.“ „Pomogla sam mu da organizuje nekoliko banketa.“ „I tu ste, nekako, zapoceli vezu.“ „Naravno, trebalo je da isplaniramo jelovnike...“ „Naravno.“ „Klark je bio u drzavnoj sluzbi. Cak su i neobavezna okupljanja koja je organizovao zahtevala planiranje i pripremu.“ „Jesam li ista osporio do sada?“ Njegova arogancija ju je dovodila do besa isto koliko i njegove optuzbe izrecene u ljutnji.

Lara je odjedanput shvatila da je sake grcevito stisnula u pesnice. Prisilila se snagom volje da ih opusti. „Organizacija svih tih banketa“, nastavio je, „planiranje, pripreme i tome slicno mora da su ti oduzimali dosta vremena.“ „Uzivala sam u tome. To je za mene predstavljalo divan odmor od bolnickih duznosti.“ „Aha. Znaci, dok se vas dvoje - ti i Klark - zajednickim snagama planirali sve te bankete, postali ste veoma, hm, bliski.“ „Da“, tiho je odgovorila. „Vas brat je bio karizmatican covek. Imao je magnetski privlacnu licnost. Mislim da nikada nisam srela nekog ko ima toliko energije, ko je bio toliko zanesen.

Cinilo se da je u pokretu cak i kada je stajao mirno. Brinule su ga tolike stvari i imao je tako visoke ideale i tako ambiciozne ciljeve, ne samo za sebe, vec i za citavu naciju. Uopste me nije cudilo sto ga je Teksas odabrao za svog kandidata u Kongresu.“ „I to odmah po zavrsetku studija prava“, rekao joj je, kao da ona to vec ne zna. „Odsluzio je tek jedan mandat u Predstavnickom Domu Kongresa pre nego sto se odlucio da pokusa da se kandiduje za Senat. Pobedio je bivseg mandatara ogromnom vecinom.“ „Vas brat je bio covek sa vizijom. Mogla sam satima da ga slusam kako govori. Njegov entuzijazam i ubedenje bili su prosto zarazni.“ „Zvuci kao da je u pitanju ljubav.“ „Priznala sam da smo bili bliski.“ „Ali, ti si bila udata.“ „Zapravo, Klark i Rendal su bili prijatelji i pre nego sto me je Rendal upoznao sa njim.“ „Aha.“ Podigao je kaziprst. „Na sceni se pojavljuje muz. Siroti rogonja. Kakav klise. Muz uvek poslednji sazna da ga zena vara. I to bas sa najboljim prijateljem. Zar stari dobri Rendal nije ni u sta posumnjao kada si insistirala na tome da noc o kojoj govorimo provedete u Virdziniji, umesto da se vratite u Vasington sa svim ostalim gostima?“ „Klark je dosao na tu ideju. On i Rendal su planirali da igraju golf narednog dana. Bilo bi suludo da se odvezemo u Vasington pa da se iduceg jutra vratimo u Virdziniju. Rendal je shvatio da je to logicno.“ „To mora da ti je odlicno islo na ruku, doktorko. Mislim, to da muz pristane da spavate u kuci tvoga ljubavnika. Jesi li se te noci pojebala i sa njim samo da bi ga odvratila sa traga?“ Snazno ga je osamarila. Taj samar je zapanjio i nju samu, koliko i Kija. Nikada u zivotu nikoga nije udarila. Nije mislila da ucini tako nesto.

Najvaznija stvar koju je Lara tokom odrastanja bila primorana da nauci bilo je kako da kontrolise svoja osecanja. Davanje oduska emocijama bilo je nezamislivo u kuci njenih roditelja. Napadi placa, grohotan smeh i svaki oblik neobuzdanog ispoljavanja osecanja smatrani su neprihvatljivim ponasanjem. Sposobnost da se distancira od svojih emocija, koju je tada stekla, dobro joj je dosla u Vasingtonu.

Nije shvatala kako je Ki uspeo da je natera da izgubi kontrolu i ne primeni svoju uslovljenu naviku da se suzdrzava, ali uspeo je. Da nije osecala ostar bol u dlanu, ne bi poverovala da ga je zaista udarila.

Pre nego sto je mogla da shvati sta joj se desava, uhvatio ju je oko clanka na ruci kojom ga je udarila,

29

privukao je k sebi, a ruku joj gurnuo navise, iza leda. „Da to vise nikad nisi uradila.“ Izgovorio je te reci veoma jasno kroz tanke, stisnute usne koje gotovo da nije ni pomerao. Pogled mu je bio direktan i prodoran poput lasera. „Ne mozete tako da razgovarate sa mnom.“ „Ma nije valjda? A sto?“ „Nemate prava da sudite o mojim postupcima.“ „Bavola nemam. U nekim delovima sveta zene koje su bile neverne svojim muzevima i dalje kamenuju.“ „Da li biste se bolje osecali ako bih bila kamenovana? Verujte mi, kada vas neko satanizuje u medijima, to vas ubija isto kao da vas je neko kamenova.“ Ruka koju je drzao u svom stisku pocela je da joj trne. Promrdala je prstima. „Nanosite mi bol.“ Ki joj je polako pustio ruku i udaljio se za jedan korak. „To je bio refleks.“ To je bilo nesto najblize izvinjenju sto je nameravao da joj pruzi. Bilo je cudno pod datim okolnostima, ali mislila je da se zaista kaje sto ju je fizicki povredio.

Ki se trgao i uhvatio se za bok. „Boli li vas?“ „Nista strasno.“ „Treba li vam nesto ?“ „Ne.“ Njen prvi instinkt, kao doktora, bio je da pruzi ruke ka njemu i ponudi mu pomoc. Ali nije to ucinila.

Pre svega, zato sto bi je odbio. Ali najvise se radilo o tome da se plasila da ga dodirne iz bilo kog razloga. Tek sada kada se udaljio od nje, shvatila je koliko ju je blizu bio privukao sebi.

Dok je masirala saku da u nju povrati cirkulaciju, pokusala je da citavu situaciju okrene na salu, da bi umirila i njega i sebe. „Obicno ne udaram svoje pacijente.“ Larin pokusaj da ga oraspolozi nije uspeo. Nije se cak ni nasmesio, vec je proucavao njeno lice sa nekom odredenom namerom. „Nisam te sinoc povezao sa osobom sa slika koje sam video u novinama“, rekao je. „Sada izgledas drugacije.“ „Imam pet godina vise nego tada.“ Odmahnuo je glavom. „Nije to u pitanju. Kosa ti je drugacija.“ Uznemireno je dotakla svoju kosu. „Ne farbam se vise u svetliju nijansu. Rendal je voleo da mi kosa bude svetlija.“ „Opet se vracamo na muza. Siroti Rendal. Mora da se osecao kao da mu je neko izmakao tepih ispod nogu, a? Pitam se zasto li je ostao s tobom posle svega?“ U glasu mu se osetio sarkazam. „Mislim, eto tebe, zakonite supruge Rendala Portera, na naslovnoj strani Nejsenel inkvajrera, razotkrivene kao udata ljubavnica senatora Klarka Taketa. Na fotografijama je bio Rendal kako te zurno odvodi iz vile, ogrnutu samo spavacicom.“ „Ne morate da mi prepricavate sta je bilo u novinama. Veoma se dobro secam toga.“ „I sta je Rendal uradio?“ upitao je kao da nista nije rekla. „On je u Ministarstvu spoljnih poslova, je l’ tako? Diplomata. Trebalo bi da je jak na recima, da ima odlican i spreman odgovor na sve. Ali, da li opovrgava optuzbe? Ne. Da li kaze da nisi drolja koja ga vara? Ne. Da li objavljuje citavom svetu da si shvatila da si bila na pogresnom putu i da si postala preporodena hriscanka? Ne.“ Nagnuo se napred i oslonio se rukama na kolena. „Rendal je zacutao kao jebena mula. Nije dao nikakvu zvanicnu izjavu pre nego sto je zapalio u onu banana-republiku i odvukao te sa sobom. Sve sto su mediji ikada uspeli da izvuku od njega bilo je da nema komentara.“ Zalosno je slegnuo ramenima. „Ali, opet, pretpostavljam da nema mnogo toga sto moze da se kaze kada ti uhvate zenu u sevi sa najboljim prijateljem ispred rodenog nosa i kada njihova afera postane politicki incident nacionalnih razmera.“ „I ja bih rekla.“ Odlucila je da ni po koju cenu ponovo ne dopusti sebi da izgubi kontrolu, bez obzira na njegove provokacije. „Uprkos tome sto je Rendal umro mucenickom smrcu u sluzbi drzave, ako mene pitas, on je ispao

30

kukavica.“ „E, pa, nisam vas pitala, gospodine Taket. Stavise, odbijam da razgovaram sa vama o svom pokojnom muzu i nasem privatnom zivotu. Ali, kad smo vec kod teme kukavicluka, sta mislite o kukavicluku svoga brata? Ni on nije zvanicno demantovao nasu vezu niti je ustao u odbranu moje casti.“ Kao ni njen muz, ni Klark nije dao izjavu u kojoj bi se opravdao ili objasnio svoje postupke.

Ostavio ju je na cedilu da se sama suocava sa njihovom sramotom. To sto ni jedan od njih dvojice nije rekao nista u njenu korist bilo je isto kao da su je time javno osudili, i to je bilo najgore ponizenje koje je morala da trpi, i u javnosti i u privatnom zivotu. „Sve je izaslo na videlo. Sta je on mogao da uradi?“ „O, uradio je on i vise nego dovoljno. Zar zaista mislite da je Rendal tek tako poslat u Montesangre?“ „O tome nikada nisam ni razmisljao.“ „Pa, razmislite sada. Ta drzava je pravi pakao“, rekla je odlucno. „Septicka jama prepuna najgoreg sljama. Runa, prljava, korumpirana malena republika. Politickim recnikom, tempirana bomba u kojoj nasilje svakoga casa moze da eskalira. Rendal u nju nije otisao svojevoljno, gospodine Takete. Nije sam trazio da tamo dobije premestaj. Vas brat se pobrinuo da nas tamo posalju“, rekla je prezirno. „Njegov nacin da se sa skandalom izbori bio je da ga sakrije pod tepih, a ne da se suoci sa njim.“ „Kako je mogao to da uradi? Zahvaljujuci tebi, niko vise nije hteo ni da prizna da ga poznaje. A za njegove prijatelje se ispostavilo da su uz njega samo kada mu dobro ide.“ „Ali, postojala je nekolicina u Ministarstvu spoljnih poslova koji su Klarku dugovali neke usluge.

Pozvao ih je i - paf! Dok udaris dlanom o dlan, Rendal je dobio premestaj u potencijalno najopasniju oblast u svetu u to doba. Znate li biblijsku pricu o Davidu i Vitsaveji?“ Ne dajuci mu vremena da odgovori, objasnila je: „Kralj David je poslao Vitsavejinog muza u prve borbene redove, sto mu je prakticno garantovalo da ce biti ubijen. I bio je.“ „Ali tu se tvoje poredenje sa njom zavrsava“, rekao je, skliznuvsi sa ivice stola na koji se oslanjao i ponovo stajuci pravo ispred nje. „Kralj David je zadrzao Vitsaveju, sto o tebi ne govori nista dobro, zar ne?“ rekao je sa podrugljivim smeskom. „Klark nije smatrao da si dovoljno vredna da bi te zadrzao uz sebe. Mora da si bila jako losa u krevetu.“ Na Larinim obrazima pojavili su se crveni pecati gneva. „Za Klarka i mene nije bilo buducnosti posto je skandal obelodanjen.“ „Nije bilo buducnosti za njega. Ti si ga kostala politicke karijere. Nije cak hteo ni da sramoti svoju partiju time sto bi se ponovo kandidovao za senatora. Znao je da je Amerikancima dosta politicara na visokim drzavnim funkcijama koje su uhvatili u kompromitirajucim situacijama sa fuficama.“ „Ja nisam fufica.“ „O, izvini. Ti verovatno umes cak i da kucas na kompjutoru“, rekao je zajedljivo. „Rec je o tome da je moj brat bio najperspektivniji mladi poslanik koji je imao sanse da postane predsednik sve dok ti nisi usla u njegov zivot. Nakon tog jutra u Virdziniji, postao je nepozeljan u Kongresu.“ „Nemoj preda mnom da pokusavas da zalis Klarka! Tvoj brat je znao kakve posledice mogu da izazovu njegovi postupci.“ „I bio je spreman da rizikuje, je l’ da?“ „Upravo tako.“ „Sta li je to sto ti tako dobro radis u krevetu da mozes da pomutis razum coveku?“ „Na to pitanje se necu udostojiti ni da odgovorim“, ljutito se obrecnula na njega. „Zar mislite da je samo Klark trpeo posledice?“ Stavila je saku na grudi. „I ja sam pretrpela gubitke. Izgubila sam, na primer, karijeru koju sam gradila i koja je za mene bila isto toliko vazna koliko i Klarkova njemu.“ „Napustila si zemlju.“ „Kakve to veze ima? Cak i da nisam otisla sa Rendalom u Montesangre, nikada vise ne bih imala prilike da se bavim medicinom u Vasingtonu i njegovoj okolini. I dalje bih se mucila da se uopste

31

igde bavim svojim poslom da Klarka osecanje krivice nije nateralo da mi kupi ovu kliniku.“ „Sta?“ naglo je okrenuo glavu ka njoj.

Lara je udahnula naglo i kratko, a usne su joj se razdvojile od zaprepascenja. Bila je sigurna da nije odglumio sok koji mu se ocrtavao na licu. „Vi niste znali za to?“ Obrve su mu se cvrsto skupile iznad nosa. „Ne mogu da verujem“, protisnula je. Pazljivo odmeravajuci njegovu reakciju, rekla je: „Klark je otkupio ovu kliniku od doktora Patona kada se penzionisao, a potom je preko svojih advokata vlasnistvo prebacio na mene.“ Ki ju je nekolik trenutaka posmatrao zapanjeno, razmisljajuci o onome sto mu je upravo rekla, gledajuci toliko prodorno da je bilo tesko ne skrenuti svoje oci pred njim, ali ga je ona ipak netremice gledala. Oci su mu odrazavale zbunjenost i sumnju. „Lazes.“ „Ne morate da mi verujete na rec. Postoje dokumenta koja to potvrduju i koja su svima slobodna na uvid.“ „Bio sam prisutan kada je procitan Klarkov testament. Nije bilo ni pomena o tebi. Toga bih se setio.“ „On je uredio da bude tako. Pitajte vasu sestru. Pitajte vasu majku. Stalno mi je pretila da ce osporiti moje zakonsko pravo na vlasnistvo, ali se Klark pobrinuo da ono bude nepovredivo.“ Uspravila se. Cinjenica da Ki nije znao za podatak o kome su govorili dala joj je jasnu prednost u odnosu na njega. „I sama sam saznala za to tek posle njegove smrti. O tome me je obavestio njegov advokat. Bila sam zapanjena i pomislila sam da je u pitanju greska jer nisam imala nikakvih kontakata sa Klarkom sve od izbijanja skandala.“ „Mislis li da cu da poverujem u to?“ „Uopste me ne zanima da li cete povervati u to ili necete“, odbrusila mu je. „Znaci, moj brat tek tako, iz vedra neba, kupuje nekretninu koja vredi... koliko otprilike?

Nekoliko stotina hiljada? I daje je tebi.“ Prezrivo je frknuo. „Seres. Mora da si ga ti na to nagovorila.“ „Rekla sam vam da se sa njim godinama nisam niti videla, niti sam sa njim razgovarala“, bila je uporna Lara. „Jer to nisam zelela. Zasto bih zelela da se vidim sa covekom koji je dopustio da sama snosim krivicu za javni skandal, koji me je prognao u onu drzavu bogu iza nogu, sa covekom koji je indirektno odgovoran za smrt mo.“ Iznenada je zacutala. „Tvog muza?“ nasmesio se Ki podmuklo. „Ah, kako brzo zene zaboravljaju na svoje pokojne muzev.“ „Ne, gospodine Taket, vec moje kcerke!“ Okrenula se nakratko, samo da uzme uramljenu fotografiju sa pisaceg stola. Drzeci je u sasvim ispruzenoj ruci, gurnula mu ju je u lice tako da mu se nalazila tacno ispred nosa. „Da vas upoznam. Ovo je Esli, moja devojcica. Moja prelepa kcerkica. I nju su ubili u Montesangreu. To jest, da se posluzim vasim recitim izrazom, umrla je mucenickom smrcu u sluzbi drzave.“ Larine oci preplavile su suze, zamagljujuci joj pogled na Kija koji je stajao pred njom. Skupila je ruke snaznim, mehanickim pokretom i pribila uramljenu fotografiju na grudi.

Ki je promrmljao nekakvu psovku. Nakon poduze pauze, rekao je: „Zao mi je zbog vaseg deteta.

Kada se to dogodilo bio sam u Francuskoj i saznao sam za njenu smrt iz jednih engleskih novina.

Secam se i da sam procitao da je Klark prisustvovao sahrani Portera i vase kcerke.“ „Da, Klark jeste, ali ja nisam. U to vreme sam jos bila u bolnici u Majamiju i oporavljala se od povreda.“ Zagladila je pramen kose sa lica umornim pokretom ruke i vratila fotografiju na sto. „Vas brat se nije potrudio da stupi u kontakt sa mnom, i laknulo mi je zbog toga. Mislima da bih tada bila u stanju da ga ubijem da sam ga videla, zbog njegovog udela u proterivanju moje porodice u Montesangre.“ „Ali niste bili toliko uvredeni da odbijete ono sto vam je ostavio testamentom.“ „Ne, nisam. Zbog loseg glasa koji me je pratio, niko nije hteo nigde da me zaposli. Za sve ove godine nakon oporavka od povreda nisam uspela da se na nekom poslu zadrzim dugo - samo dok

32

bolnicke glavonje ne povezu doktorku Laru Malori sa Larom Porter. Bez obzira na to sa kolikom sam sposobnoscu, marljivoscu i strucnoscu obavljala voje duznosti, uvek sam dobijala otkaz. Klark je verovatno saznao za to i ocigledno je smatrao da mi duguje nesto za uzvrat u nadoknadu za sve gubitke koje sam podnela. Pokusao je da mi osigura poslovnu buducnost. Zasto bi mi inace kupio ovu kompletno opremljenu kliniku, spremnu da pocnem da radim u njoj kad god pozelim?“ Zamisljeno je nakrivila glavu u stranu. „Cudno je to sto se udavio samo nekoliko dana nakon sto je ubacio taj dodatak u svoj testament.“ Kijeva reakcija na njene poslednje reci bila je divlja i defanzivna. Lara je to shvatila cak i pre nego sto je progovorio. „Sta, kog davola, time zelis da kazes?“ „Do vas su sigurno doprle glasine o Klarkovoj davljenickoj smrti. Postoje nagadanja da se uopste ne radi o nesrecnom slucaju, vec o samoubistvu.“ „Nemas ti pojma“, rekao je, prezrivo nakrivivsi gornju usnu. „Ti i svako ko i sekundu razmislja o mogucnosti da su takve glasine istinite. Klark se izvezao camcem na jezero da bi pecao. Koliko ga ja poznajem, bio je i suvise jebeno tvrdoglav da na sebi nosi prsluk za spasavanje. Ni ja na njegovom mestu ne bih nosio to sranje.“ „Klark je bio odlican plivac. U tom slucaju bi mogao da se spase.“ „Pod uobicajenim okolnostima“, rekao je kratko i grubo. „Mora da se dogodilo nesto nepredvideno.“ „Sta je moglo da se dogodi? Toga dana nije bilo oluje, ne postoje dokazi u prilog tome da je motor koji se nalazio sa spoljasnje strane camca imao nepravilnosti u radu, camac se nije prevrnuo. Sta se, po vasem misljenju, onda dogodilo?“ Grizao se za obraz sa unutrasnje strane, ali nije uspeo da smisli odgovor. „Sve sto je znam jeste da moj brat nikada ne bi sam sebi oduzeo zivot. A kakav god razlog imao da vama ostavi ovu zgradu, odneo ga je sa sobom u grob.“ „Taj razlog nije ni bitan, zar ne? Nalazim se ovde i to je jedino vazno.“ „Sto me dovodi do pitanja koje sam ti postavio na pocetku. Zasto bi zelela da dodes ovde? Klark je bio omiljen u citavom Idn Pasu. Sa druge strane, tebe svi smatraju tek za kurvu koja mu je unistila sansu za politicku buducnost. Moja majka ce se pobrinuti da to niko ne zaboravi.“ S obzirom na njegovu ljutnju i agresivno ponasanje toga dana, nije vreme da mu otkrije svoj pravi razlog za dolazak u Idn Pas. To moze da saceka dok njihova medusobna netrpeljivost ne splasne - ako je to uopste moguce. Za sada je bezbednija opcija da se nadoveze na njegovu poslednju recenicu. „Sigurna sam u to da ce pokusati.“ „Je li ovo mesto“, rekao je obuhvatajuci kabinet zamahom ruke, „vredno te muke? A, veruj mi, Dzodi zna kako da muci ljude.“ „Zelim da se bavim medicinom, gospodine Takete. Dobra sam u tome. Sve sto trazim jeste da mi bude dozvoljeno da bez ometanja lecim ljude.“ „Pa, nece ti biti lako“, rekao joj je, govoreci sporo. „U stvari, mislim da ces posle zivota ovde, u Idn Pasu, nauciti da cenis pakao.“ „Da li to treba da shvatim kao pretnju?“ „Samo navodim cinjenice, doktorko. Niko iz Idn Pasa se nece usuditi da uvredi Dzodi time sto bi postao tvoj pacijent. U to budi sigurna. I suvise porodica zavisi od posla u Taket naftagasu. Pre bi vozili sezdeset kilometara radi toga da im neko prepise obican aspirin nego sto bi se pojavili na tvojim vratima.“ Nacerio se. „Bice mi zabavno da cekam da vidim koliko ce ti vremena biti potrebno da se spakujes i vrati tamo odakle si i dosla. Pre nego sto se sve ovo zavrsi, bice opasne borbe.

Pretpostavljam da svi treba da ti zahvalimo sto razbijas dosadu u ovom malom gradu.“ Brzim pokretom je stavio stake pod miske i othramao ka vratima. Okrenuvsi se, polako i uvredljivo ju je odmerio od glave do pete. „Klark je bio prokleta budala sto je odbacio sve radi jedne zene. Ne znam zasto bi to uradio, sem ako nisi ziva vatra u krevetu. Ali, zar je jedna seva sa tobom vredna svega onoga sta je izgubio? Cisto sumnjam.“ Ponovo ju je odmerio. „Nisi bas nesto ni zgodna.“ Nije zatvorio vrata za sobom kada je izasao, cime je zeleo da podvuce svoj prezir prema njoj. Lara je

33

sacekala da ga cuje kako izlazi kroz glavni ulaz, a onda je sela za pisaci sto. Kolena su joj klecala i vise nije mogla da stoji. Oslonivsi se laktovima na sto, spustila je celo na dlanove. Bili su hladni i vlazni, za razliku od njenog lica i grudi, iz kojih je izbijala vrelina.

Spustivsi ruke, pogledala je u Eslinu fotografiju. Smeseci se sa tugom, pruzila je ruku da pomiluje bucmasti obrascic svoje kceri, ali su njeni prsti naisli samo na hladno, neprobojno staklo. Taj detinji osmeh i nasmesene ocice dali su odlucnost Lari. Dok od Taketovih ne dobije ono sto zeli, uspece da otrpi sve poteskoce koje mogu da joj nametnu.

Nensi je zurno upala u ordinaciju. „Jeste li dobro, doktorko Malori?“ „Ne bih nikome preporucila dnevnu dozu Kija Taketa“, odgovorila je Lara, osmehnuvsi se na silu. „Ali, da, dobro sam.“ Sestra je nestala iz kabineta i vratila se za nekoliko sekundi sa casom ledene vode. „Popijte ovo.

Verovatno bi trebalo da vam dam nesto jace. Ki ume da izludi ljude kao niko drugi.“ „Hvala.“ Lara je zedno pila iz case. „Samo da znas, Nensi, on je i sinoc dolazio ovde. Iscasio je clanak na nozi i dosao je ovde misleci da doktor Paton i dalje radi.“ Svojoj medicinskoj sestri nije rekla za prostrelnu ranu koju nije prijavila lokalnim vlastima, da bi zastitila Kijevu privatnost i sakrila sopstvenu krivicu.

Ne cekajuci da je Lara ponudi da sedne, Nensi se spustila u fotelju sa druge strane stola, preko puta nje. „Ki Taket je oduvek bio zao kao sam davo. Secam se da je jednom prilikom doneo zivu zvecarku u skolu ju jutenoj vreci i njome plasio i terorisao sve devojcice iz razreda. Sam bog zna kako je uspeo i sam da izbegne ujed zmije. Verovatno je znala da ne treba da se petlja s njim. Neverovatno je zgodan, a sigurna sam i da je svestan toga. One njegove plave oci i lenji osmejak navele su mnoge devojke da spremno rasire noge pred njim. Sigurna sam da je dobar i u tome. Bog zna da je imao dosta prilike za vezbu. Desetine zena bi podrzale ovo sto sam sada rekla, ali licno sam uvek bila misljenja da je on samo kreten kojem zene sluze kao trofeji.“ Pokusavajuci da osmeh koji joj se nasao na usnama potisne tek u neobavezni, nezainteresovani smesak, Lara je rekla: „Ostavi me nasamo samo na nekoliko minuta. Moram da se saberem i osvezim, i eto me odmah kod pacijenata.“ „Doktorko Malori“, rekla je blago Nensi, „vasi pacijenti su se, jedan po jedan, naprasno setili da imaju da obave neke ’vazne stvari’.“ Odbacivsi sluzbeno obracanje, saosecajno je dodala: „Sreco, u hodniku nema vise ni zive duse.“ Dzenelen je sedela za radnim stolom kancelarije Taket naftagasa. Cetvrtastu zgradu od cigle u kojoj se ona nalazila osmislili su i izgradili muskarci jos u doba najveceg uspona Klarka seniora, i bila je opremljena tako da njima odgovara. Sto se Dzodi tice, moglo bi se reci da je dekor bio zadnja rupa na svirali njenih interesovanja. Vecina muskaraca zaposlenih u Taket naftagasu bili su dugogodisnji radnici koji su se navikli na upravnu zgradu, i ona im se dopadala takva kakva jeste. Zbog svega toga, Dzenelen, uprkos tome sto je u upravnoj zgradi provodila vise vremena od bilo koga od njih, nikada nije palo na pamet da renovira kancelariju, niti da na bilo koji drugi nacin ulepsa njen izgled, makar da bi je ucinila prijatnijom za sebe.

Jedini licni pecat koji joj je dala bila je jedna puzavica koju je stavila u ukrasnu glinenu saksiju u obliku zeke. Bila je scucurena na ivici njenog radnog stola, delimicno skrivena poslovnom korespondencijom, fakturama i ostalom papirologijom.

Za Dzenelen je bilo pitanje ponosa da efikasno upravlja administracijom oceve firme, ne stedeci sebe. Otvarala je kancelariju tacno u devet casova izjutra svakoga radnog dana, proveravala poruke na telefonskoj sekretarici i da li je nesto preko noci stiglo faksom, a onda bi gledala u veliki kalendar odredujuci svoje dnevne obaveze. Na njemu je zapisala podsetnike raznih vrsta od: ’pozvati crkvu radi cveca za oltar’, da bi obelezila rodendan pokojnog oca, pa sve do poruka poput ’zakazan pregled kod zubara u Longvjuu’.

Ovoga jutra je, medutim, bila zabrinuta za majcino zdravlje i zbog nepopravljivog prijateljstva koje je vladalo izmedu Dzodi i Kija. Nisu vikali jedno na drugo od onoga jutra kada je Ki neocekivano stigao kuci, ali kada god bi se oboje nasli u istoj prostoriji, atmosfera bi postala napeta i naelektrisana zbog neispoljene netrpeljivosti.

34

Dzenelen je cinila sve sto je bilo u njenoj moci da pokusa da ublazi to neprijateljstvo, ali joj to uopste nije polazilo za rukom. Dzodi je saznala za Kijevu ponovnu posetu klinici doktorke Lare Malori preko aktivne tracerske mreze Idn Pasa. Optuzila ga je da je direktno prekrsio njeno naredenje, a on ju je podsetio na to da vise nije dete kome neko treba da govori sta treba, a sta ne treba da radi. Ona mu je rekla da je napravio budalu od sebe, a on joj je odvratio da je imao od koga to i da nauci.

I tako, svade su se nastavljale iz dan u dan.

Obroci su predstavljali pravo mucenje. Dzenelen je na sebe preuzela tesku odgovornost da pokusa da vodi razgovor sa oboma, i bio je to iscrpljujuci izazov. Dzodi nikada nije bila pristalica razgovora u vreme obroka, a narocito to nije bila sada.

Ipak, Dzenelen je morala da prizna da se Ki trudio. Zabavljao ih je anegdotama o svojim avanturama. Dzodi je smatrala da njegove price nisu smesne. Potkopavala je svaki njegov pokusaj da ih razveseli i nasmeje i uvek vracala razgovor na temu doktorke Malori, cime je uvek uspevala da razgnevi Kija, koji je imao kratak fitilj. Cim bi zavrsio sa jelom, izmisljao bi bilo kakav izgovor da ode od kuce. Dzenelen je znala da ide da pije jer se retko vracao pre ranih jutarnjih sati, a koraci na stepenicama su mu obicno bili nestabilni.

Verovatno se vidao i sa nekakvim zenama, ali je gradska tracerska mreza bila neobavestena o njihovom potencijalnom identitetu.

Proslo je vec nedelju dana od kako je dosao kuci, ali njegov povratak ni najmanje nije uspeo da opravda Dzenelenina ocekivanja. Umesto da razvedri Dzodi, Kijevo prisustvo u kuci samo ju je ucinilo jos nabusitijom, sto je zbunjivalo Dzenelen. Kada je bio u inostranstvu, Dzodi bi se nervirala ako im se ne javi i brinula bi se da li je dobro i da li je bezbedan. Ona nikada nije bila zena koja pokazuje svoja osecanja, ali bi Dzenelen ipak videla olaksanje na njenom licu kad god bi im stigla razglednica kojom bi im se Ki javljao da je dobro.

Sada, kada je konacno dosao kuci, nije mogao da joj udovolji ni jednim svojim postupkom. Ako ne bi nista govorio, derala bi se na njega zbog toga. Ako bi pokusao da se pomiri sa njom, grubo bi ga odbijala od sebe. Koristila je i najmanju provokaciju sa njegove strane da zapocne zestoku raspravu, a Dzenelen je morala priznati da njen brat ume da provocira ljude. Kao da su bili ulje i voda, nikada im se nije podudaralo raspolozenje.

Stvari su postale zaista lose kada joj je jedne veceri Ki pomenuo dodatak koji je Klark ubacio u svoj testament. „Zasto mi niko nije rekao da je kupio to imanje i da je preneo vlasnistvo nad njim na Laru Malori?“ „Zato sto se to tebe ne tice“, obrecnula se Dzodi na njega. Klarkov cin bio je nepojmljiv, narocito za njegovu majku. Dzenelen je znala da je takav njegov postupak muci. Pozelela je da Ki nikada nije saznao za taj podatak. Ili, ako vec jeste, da ga nikada nije pomenuo Dzodi. „Mene se to ne tice“, ponovio je sa nevericom. „Zar ne mislis da je trebalo da mi skrenes paznju na jednu tako glupu odluku sa njegove strane? Ona se tice svih nas.“ „Ne znam koji su Klarkovi razlozi za ono sto je uradio“, povikala je Dzodi, „ali necu da dopustim da bas ti, od svih ljudi, nazivas svoga brata glupim!“ „Nisam rekao da je on glup, vec sam to rekao za njegov postupak.“ „Ista stvar.“ Njihova zucna rasprava trajala je pola sata i za posledicu je imala to sto je razbesnela Kija i sto je Dzodi do krajnjih granica skocio krvni pritisak. Niko nikada nece saznati sta je navelo Klarka da tako postupi. Dzenelen je smatrala da je besmisleno preispitivati njegove razloge. Bila je sigurna samo u jedno - da bi njenog starijeg brata veoma razalostio razdor koji je nehotice izazvao.

Njihova kuca je postala sumorna, neprijateljska sredina, sto je Dzenelen ocajnicki - i bezuspesno pokusavala da promeni. „Gospodice?“

35

Dzenelen se bila toliko udubila u svoje misli da je poskocila kada je iznenada zacula glas nepoznatog muskarca. Stajao je pred otvorenim vratima, a sunce ga je osvetljavalo sa leda, tako da mu se lice nije videlo.

Postidena sto ju je uhvatio udubljenu u misli, skocila je na noge i smeteno prevukla rukom preko dugmica na svojoj bluzi. „Izvinite. Izvolite? Treba li vam nesto?“ „Da. Mozda mozete da mi pomognete. Nadam se.“ Skinuo je sa glave slamnati kaubojski sesir i priblizio se krivudavim korakom njenom pisacem stolu.

Noge su mu bile malo nakrive. Bio je mnogo nizi od Kija, pretpostavljala je da nema ni metar i osamdeset u visini. Nije bio misicav poput nekog ko cesto vezba, ali je delovao izdrzljivo, snazno i zilavo. Odeca mu je bila cista i, po svoj prilici, nova. „Trazim posao, gospodice. Pitao sam se da mozda nemate neko slobodno radno mesto.“ „Zao mi je, ali trenutno nemamo, gospodine...“ „Kejto, gospodice. Baui Kejto.“ „Drago mi je, gospodine Kejto. Ja sam Dzenelen Taket. Kakvu vrstu posla trazite? Ako ste novi u Idn Pasu, mozda bih mogla da vas preporucim nekom drugom naftnom preduzecu.“ „Veliko vam hvala na ponudi, ali to mi nista ne bi vredelo. Vec sam se raspitao u njima. Ostavio sam najbolje preduzece za kraj, moglo bi se reci“, dodao je sa smeskom koji mu je brzo iscezao sa usana. „Izgleda da nigde nema slobodnih radnih mesta.“ Nasmesila mu se saosecajno. „Bojim se da je zaista tako, gospodine Kejto. Privreda u istocnom Teksasu nalazi se u skripcu, a to posebno vazi za naftnu industriju. Gotovo niko ne trazi nove busotine. Naravno, vecina postojecih busotina i dalje radi.“ Njegove smede oci, pune ocajanja, razvedrile su se. „Da, gospodice. Vidite, to je ono cime sam se uglavnom i bavio ranije - hocu da kazem, radio sam na pumpi. Odrzavao sam pumpe na nekoliko busotina za jednu drugu firmu.“ „Znaci, imate iskustva? Poznat vam je posao?“ „O, da, gospodice. Radio sam u naftnoj industriji u zapadnom Teksasu. Odrastao sam u jednom nistavnom, ovaj, hteo sam da kazem malom mestu blizu Odese. Radio sam na naftnim poljima basena iz doba perma od svoje dvanaeste godine.“ Zastao je, kao da zeli da joj pruzi sansu da se predomisli nakon sto je cula za njegove kvalifikacije. Posto nije nista rekla, klimnuo je glavom u znak zakljucka. „Pa, hvala vam mnogo u svakom slucaju, gospodice.“ „Stanite!“ Cim je shvatila da je instinktivno ispruzila ruku ka njemu da bi ga zadrzala, odmah ju e naglo povukla unazad i, posto je bila smetena i nije znala sta bi sa njom, uhvatila ju je drugom rukom i spustila ih obe na struk.

Posmatrao ju je radoznalo. „Da, gospodice?“ „Kad ste vec ovde, mogli biste da popunite obrazac za prijavu. Ako se uskoro otvori neko novo radno mesto. Ne ocekujem da ce do toga doci, razumete, ali ne bi bilo zgoreg da popunite prijavu koju cemo sacuvati u arhivi.“ Razmislio je malo o njenom predlogu. „Ne, pretpostavljam da ne bi bilo zgoreg da tako ucinim.“ Dzenelen je sela za sto i pokretom ruke ga ponudila da sedne u fotelju preko puta nje. Drzala je nekoliko standardnih prijava za posao u fioci na dnu stola, pored ostalih administrativnih formulara.

Pruzila mu je jedan od njih. „Da li vam treba hemijska olovka?“ „Da, hvala.“ „Zelite li solju kafe?“ „Ne, hvala.“ Uzevsi ponudenu hemijsku olovku, spustio je glavu i poceo da pise stampanim slovima svoje ime na najvisoj praznoj liniji prijave.

Dzenelen je prosudila da je otprilike Kijevih godina, mada mu je lice bilo nesto vise izborano, a u zulufima mu je bilo tragova srebra. Kosa mu je bila smeda. Na njoj je ostao udubljeni kruzni otisak unutrasnje trake sesira.

Iznenada je podigao pogled i primetio da ga Dzenelen pazljivo promatra. Pre nego sto je razmislila, bubnula je: „J. jeste li mozda za kafu?“ Onda se setila da ga je vec ponudila kafom pre

36

manje od pola minuta. „Izvinite. To sam vas vec pitala, je li tako?“ „Jeste, gospodice. I dalje mi se ne pije. Ipak, hvala vam.“ Ponovo se nadvio nad prijavni list.

Dzenelen je vrtela spajalicu za papir u ruci, pozelevsi da je ostavila upaljen radio nakon sto je odslusala jutarnje vesti, pozelevsi da se cuje bio kakva buka koja bi popunila tu tisinu koja je pretila da je proguta, pozelevsi da nije tako tuzno nesposobna da opusteno caska sa ljudima. Kejto je konacno popunio formular i pruzio joj ga natrag zajedno sa hemijskom olovkom. Preletela je pogledom prvih nekoliko redova i zapanjila se kada je saznala da je mnogo mladi od Kija, da je zapravo nekoliko godina mladi od nje same. Mora da je imao tezak zivot za svoju trideset i jednu godinu.

Preletela je pogledom i ostatak formulara. „Trenutno ste zaposleni u Palmi? U onom jeftinom nocnom lokalu?“ „Tako je, gospodice.“ Procistio je grlo i ispravio ramena da bi delovao samouverenije. „Verujte mi da to bas i nije neki posao. Tamo sam samo privremeno.“ „Nisam mislila nista lose“, rekla je brzo. „I tamo neko mora da radi.“ I to je zazvucalo kao uvreda.

Ugrizla se za donju usnu. „Moj brat stalno posecuje to mesto.“ „Znam, pokazali su mi ko je on. Ne secam se da sam vas ikada video tamo.“ Bila je gotovo sigurna da je pokusao da sakrije smesak. Ponovo je nervozno pocela da se igra sa dugmicima na bluzi. „Ne. ja nikada nisam isla tamo.“ „U redu, gospodice.“ Dzenelen je ovlazila usne jezikom. „Da vidimo“, rekla je ponovo pregledajuci prijavu za posao. „Pre posla u Palmi radili ste u drzavnom...“ Nije mogla da izgovori narednu rec koja je bila citko ispisana stampanim slovima. Suvise postidena sto se tako neoprezno izletela da bi smela da ga pogleda, zurila je u njegovu prijavu dok linije i reci nisu pocele da joj igraju pred ocima. „Tako je, gospodice“, tiho je rekao. „Sluzio sam kaznu u drzavnom zatvoru u Hantsvilu. Nalazim se na uslovnoj slobodi. To je razlog iz kog mi je ocajnicki potreban posao.“ Sakupivsi svu svoju hrabrost, uspela je da podigne oci sa papira i da ga pogleda. „Zao mi je sto nisam u prilici da vam ponudim posao, gospodine Kejto.“ Na sopstveni uzas, shvatila je da je zaista tako osecala. „Pa“, rekao je, dizuci se d krene, „ionako nisam ni imao sanse.“ „Zasto to kazete?“ Slegnuo je ramenima. „Zato sto sam bivsi zatvorenik, i zbog svega sto ide uz to.“ Nije htela da ga laze i da mu kaze da to sto ima zatvorski dosje ne bi uticalo na sansu da dobije posao u Taket naftagasu. Dzodi ne bi htela ni da cuje za to da mu da posao. Ipak, Dzenelen nije zelela da ga pusti da ode bez neke reci ohrabrenja. „Imate li neki drugi posao u vidu?“ „Reklo bi se da nemam.“ Vratio je sesir na glavu i natukao ga na celo. „Hvala vam na vremenu koje ste mi posvetili, gospodice Taket.“ „Do videnja, gospodine Kejto.“ Izasao je iz kancelarije, zatvorio vrata za sobom, laganim korakom presao preko izbetoniranog trema, brzo sisao niz stepenice i popeo se u kamionet.

Dzenelen je skocila iz stolice i brzo otisla do vrata. Posmatrala je kroz venecijanere kako odlazi kamionetom. Kada se dovezao do autoputa, skrenuo je u pravcu Palme.

Jos potistenija nego sto je do malopre bila, vratila se za sto. Cekala ju je gomila administracije, ali nije joj se dalo da se baci na nju sa svojom uobicajenom samodisciplinom. Umesto toga uzela je u ruke prijavu za posao Bauija Kejtoa i pazljivo procitala sve sto je napisao o sebi, a sto je bilo od vaznosti.

Kod pitanja u vezi sa bracnim statusom striklirao je opciju ’neozenjen’. Rubrika u kojoj je trebalo da navede svoje najblize rodake bila je prazna. Dzenelen je odjednom shvatila da bez prava zadire u njegovu privatnost, jer ne cita njegove podatke radi toga da bi ga eventualno zaposlila. Nije postojao nikakav posao koji bi mogla da mu ponudi, a cak i da ga je bilo,

37

Dzodi bi dobila nervni napad da je on pripao bivsem robijasu.

Ljuta na sebe sto je polovinu jutra provela u besmislenom sanjarenju i razmisljanju, gurnula je prijavu Bouvija Kejtoa u donju fioku stola i bacila se na posao. „Zaboga, Ferguse, ne tu kravatu.“ Darsi Vinston je iznervirano opsovala. „Zar ne vidis da ti potpuno odudara od kosulje?“ „Znas kakav sam, dusice“, rekao je, slegnuvsi pomirljivo ramenima. „Uopste ne znam da slazem boje.“ „E pa, ja umem. Stavi ovu, a tu skini.“ Izvukla je drugu kravatu sa vesalice u njegovom ormaru i gurnula mu je ispred nosa. „I pozuri. Mi smo glavna atrakcija veceri, a zbog tebe cemo zakasniti.“ „Vec sam ti se izvinio sto sam kasno dosao kuci. Pun autobus penzionera iz Fejetvila neocekivano je odlucio da prenoci u Zelenom boru. Bilo ih je trideset sedam. Morao sam da im pomognem da se rasporede po sobama. Fini ljudi. Proveli su dve nedelje tu, u Harlingenu, u izgradnji baptisticke misije za Meksikance. Drzali su im predavanja iz veronauke i tako to. Rekli su da su ta meksicka deca toliko zavolela sladoled od izmrvljenog leda prelivenog sirupom, da...“ „Za ime sveta, Ferguse, to me uopste ne zanima“, nestrpljivo ga je prekinula. „Samo se obuci, molim te. Idem da pozurim i Heder.“ Darsi se nervozno uputila hodnikom na spratu svoje prostrane kuce ka spavacoj sobi njene i Fergusove kceri jedinice. „Heder, jesi li spremna?“ Pokucala je na vrata iz navike, ali je usla odmah, ne cekajuci odgovor. „Heder, spustaj tu slusalicu i oblaci se!“ Sesnaestogodisnja devojka je prekrila sakom mikrofon slusalice. „Spremila sam se, majko. Samo razgovaram s Tanerom dok ne bude vreme da podemo.“ „Vreme je.“ Darsi je otela kcerki slusalicu iz ruke, milozvucnim glasom rekla u nju: „Do videnja, Tanere“, a onda ju zalupila. „Majko!“, uzviknula je Heder. „Kako je to samo nepristojno. Mogla bih da umrem od sramote! Tko si zla prema njemu! Zasto si to uradila?“ „Zato sto u ovom trenutku svi cekaju samo nas u zgradi skole.“ „Nema jos ni pola sedam. Ne treba da budemo tamo pre sedam.“ Darsi je otisla do kcerkinog toaletnog stocica i pocela da prekopava po flasicama dok nije nasla jedan koji joj se dopao, a onda se isprskala njime.

Uvredena, Heder ju je zapitala: „Sta je s tvojim parfemima? Imas ih na desetine. Zasto uzimas moj?“ „Provodis previse vremena u telefonskim razgovorima sa Tanerom“, rekla je Darsi ignorisuci Hederin protest. „To nije tacno.“ „Momci ne vole devojke koje su im uvek na raspolaganju.“ „Majko, molim te da mi ne prekopavas po kutiji za nakit. Uvek mi sve ispreturas i nista ne vratis na svoje mesto.“ Pruzivsi ruku pored Darsi, Heder je zalupila poklopac kutije.

Darsi ju je odgurnula i ponovo prkosno otvorila kutiju oblozenu plisem boje lavande. „Sta to krijes ovde, pa ne zalis da ja to vidim?“ „Nista!“ „Ako duvas travu...“ „Ne duvam!“ Darsi je prekopala po kutiji sa nakitom, ali nije pronasla nista sem gomile mindusa, narukvica, prstenova i privezaka, i niske bisera koju je Fergus kupio za Heder na dan kada se rodila. „Vidis?

Rekla sam ti da ne krijem nista.“ „Nemoj da budes drska kad sa mnom pricas, mlada damo.“ S treskom je zalupila poklopac kutije i sumnjicavo odmerila Heder. „I obrisi pola te senke koju si namazala na oci pre nego sto krenemo.

38

Izgledas kao nekakva droca.“ „Nije tacno.“ Darsi je iscupala papirnu maramicu iz kutije i tutnula je Heder u ruku. „A verovatno se i ponasas kao droca svaki put kada izades sa Tanerom Hoskinsom.“ „Taner me postuje.“ „Da, a grozde raste n vrbi. Sve sto taj hoce jeste da spava sa tobom, a to je ono sto zeli i svaki drugi muskarac koga ces ikada upoznati.“ Izvrcuci Hederine reci protesta tako da ih je okrenula protiv nje same, Darsi je izasla iz njene sobe i sisla u prizemlje. Bila je zadovoljna sobom. Smatrala je da roditelji nikada ne treba da dopuste deci da rade ono sto hoce, pa je stalno bila za vratom Heder. Heder je morala da referise Darsi sta je tacno radila u svakom trenutku u toku dana, jer je Darsi insistirala da zna gde joj se kcerka nalazi, sa kime se nalazi i koliko vremena provodi sa datom osobom. Po misljenju Darsi Vinston, samo onaj roditelj koji je obavesten moze da primeni na tinejdzere kontrolu koja im je neophodna za vreme odrastanja.

Generalno gledano, Heder je bila poslusna. Skolski raspored ispunjen aktivnostima nije joj ostavljao mnogo vremena da upadne u neku nevolju, ali je leti, kada je bilo lakse doci do slobodnog vremena, prilika za vragolije bilo u izobilju.

Darsino nadziranje Heder nije bilo toliko zasnovano na majcinskom instinktu koliko na secanjima na sopstvenu adolescenciju. Poznavala je sve trikove koja mlada devojka moze da primeni na lakoverne roditelje jer je svaki od njih i sama izvodila. Izvodila? Ona je umela cak i da izmisli nove.

Da je njena majka bila stroza i da je vodila vise racuna o tome kada je ona odlazila od kuce i kada se u nju vracala, Darsina mladost mozda ne bi bila tako kratkog veka. Mozda se u tom slucaju ne bi udala u osamnaestoj.

Otac joj je napustio majku kada je Darsi bilo devet godina, i mada je u pocetku imala saosecanja za dilemu u kojoj joj se majka nasla, Darsi je ubrzo pocela da je prezire. Tokom godina, taj se prezir pretvorio u otvorenu pobunu. Kada je bila Hederinih godina, vec je duze vreme izlazila sa raspojasanim drustvom koje se opijalo svake noci i cesto je menjala seksualne partnere.

Srednju skolu je zavrsila na jedvite jade - zapravo na taj nacin sto je popusila profesoru biologije, koji je nosio naocare sa debelim staklima i imao znojave dlanove. Tokom leta koje je usledilo iste godine, napumpao ju je bubnjar jednog kantri-benda. Pronasla ga je u De Rideru u Luizijani, ali se pravio da je ne poznaje. U neku ruku, Darsi je bilo drago sto nije zeleo da snosi nikakvu odgovornost za dete. Bio je netalentovani propalitet, narkoman koji je trosio svoj pisljivi deo zarade od nastupa benda na supstance koje je mogao da popusi, usmrka ili ubrizga u venu.

Kada se vratila u Idn Pas, buducnost joj je delovala crno. Na srecu, svratila je na dorucak u motel Zlatni bor. Na vratima mlecnog restorana punog gostiju docekao ju je Fergus Vinston, sredovecni nezenja, uz siroki osmeh koji je otkrivao njegove velike, konjske zube.

Umesto da pogleda sta je na meniju, Darsi je gledala kako Fergus ukucava u kasu iznose sa racuna.

Kada je ispila prvu soljicu kafe dopola, donela je odluku koja ce joj promeniti zivot. U roku od dva sata, imala je posao. Posle dve nedelje, sebi je obezbedila i muza.

Fergus je prve bracne veceri svim srcem verovao da se ozenio devicom, a kada mu je nekoliko nedjelja kasnije Darsi svecano objavila da je trudna, nije mu bilo ni na kraj pameti da bi otac njenog deteta mogao da bude iko sem njega.

Ni za sve godine nakon toga tako nesto mu nije palo na pamet, mada se Heder rodila gotovo osam nedjelja ’pre vremena’ , a imala je i solidnu tezinu od tri i po kilograma.

Fergus nije imao vremena da razmislja o ovim nelogicnostima jer se Darsi trudila da mu stalno skrece misli na motel. Tokom vremena, ubedila ga je da pametan biznismen mora da ulozi svoj novac da bi mu se vratio zaradom. Obnovio je postrojenja za pripremu hrane, renovirao interijer motela i zakupio bilborde na americkoj medudrzavnoj magistrali.

Ali, Fergus je bio nepopustljiv u jednoj stvari. Samo on je imao pristup finansijskoj dokumentaciji

39

Zelenog bora. Ma koliko ubedljivo da mu se Darsi ulagivala, nije popustao i sam je obavljao knjigovodstvo motela. Pretpostavljala je da ne prijavljuje profit u punom iznosu poreskoj inspekciji, a Darsi protiv toga nije imala nista. Ono sto joj je smetalo jeste to sto bi ona sama, da joj je dopustio da zaviri u knjige, verovatno mogla da pronade neke njegove propuste na koje bi mu ukazala. Ali, za sesnaest godina braka, on nije hteo da odstupi od svoje prvobitne odluke ni za milimetar. Bila je to jedna od malobrojnih njihovih svada u kojoj je Darsi izgubila.

Posto je toliko dugo bio nezenja, bio je sasvim opcinjen svojom mladom, lepom, crvenokosom zenom i svojom kcerkom, i mislio je da je najsrecniji covek na svetu. Bio je velikodusan muz.

Podigao je za Darsi najlepsu kucu u Idn Pasu. Imala je odresene ruke da je opremi po svom ukusu, birajuci namestaj iz modnih studija u Dalasu i Hjustonu. Svake godine joj je kupovao nov automobil.

Kao otac, obozavao je soju Heder, a ona ga je vrtela oko malog prsta isto onako lako kao i njena majka.

Bio je uvek spokojan i nikada ni u sta nije posumnjao, cak ni kada je Darsi tri meseca po rodenju Heder nasla sebi prvog ljubavnika sa kojim ga je prevarila u braku. Bio je to jedan gost iz motela, prodavac sedala iz El Pasa koji je putovao za Memfis. Za sastanak su upotrebili sobu 203. Darsi je bilo lako da kaze Fergusu da ide da poseti majku na nekoliko sati.

Uprkos cestim neverstvima, Darsi je Fergus zaista bio drag, uglavnom zbog toga sto je njegov drustveni polozaj znatno unapredio njen, i zato sto joj je kupovao sve sto pozeli. Sada mu se smesila dok je silazio niza stepenice ruku pod ruku sa Heder. „Bas ste lep par“, rekla je. „Ceo grad ce veceras biti na sastanku, a sve oci ce biti uprte u porodicu Vinston.“ Fergus je obgrlio Darsi oko ramena i poljubio je u celo. „Bice mi drago sto cu stajati na podijumu sa dve najlepse dame Idn Pasa, i ponosicu se time.“ Heder je prevrnula ocima.

Fergus je bio i suvise iskren i bezazlen da bi to primetio. „Mada mi je prosto muka kada pomislim na razlog zbog kojeg se ovaj skup gradana odrzava.“ Uzdahnuo je dok je posmatrao lice svoje voljene zene. „Sav se stresem kada pomislim da je neki provalnik mogao da ti nanese zlo.“ „I ja se sva najezim od toga.“ Darsi ga je potapsala po obrazu, a onda se nervozno izmigoljila iz njegovog zagrljaja. „Bice bolje da krenemo, jer cemo inace zakasniti. A opet“, dodala je, smejuci se samozadovoljno, „ne mogu da pocnu bez nas, zar ne?“ Larina namera da prisustvuje skupu mestana bila je zasnovana na nekoliko sasvim odredenih razloga.

Ukoliko je Idn Pas zahvatio talas zlocina, bilo je potrebno da se i ona obavesti o tome. Posto zivi sama, bilo je neophodno da preduzme mere opreza da bi zastitila sebe i svoju imovinu.

Za njenu buducnost u Idn Pasu takode je bilo od vaznosti da postane aktivni ucesnik u zivotu zajednice. Vec je bila kupila sezonsku propusnicu za ragbi utakmice koje se odrzavaju na teritoriju gradica i dala prilog gradskom fondu za novi semafor koji bi trebalo da se postavi na jedinoj prometnoj raskrsnici u centru grada. Ako je redovno budu vidali u svakodnevnom okruzenju (na primer, u supermarketu Sek’n’sejv ili na benzinskoj pumpi), mestani ce mozda prestati da je smatraju za autsajdera. Mozda ce je cak i prihvatiti, uprkos Dzodi Taket.

Treci razlog iz kojeg je zelela da prisustvuje okupljanju bio je mnogo, mnogo licnije prirode. Bilo joj je cudno sto se pocetak naleta zlocina poklopio sa pojavljivanjem Kija Taketa na straznjem ulazu njene ordinacije sa prostrelnom ranom iz koje je krvario. Verovatnoca da je uhvacen dok je pokusavao da provali u kucu Fergusa Vinstona sa namerom da ga opljacka, bila je gotovo nistavna, ali bila je to slucajna podudarnost koja se nije uklapala u opis dogadaja, i koju je, radi sopstvene savesti, zelela da proveri.

Svecana sala lokalne gimnazije, najbolje opremljena skolska prostorija, cesto je koristena za okupljanje mestana. Lara je stigla pre pocetka sastanka, ali je parking vec bio zakrcen automobilima, kombijima i kamionetima. Lokalne novine su prenele da je skup gradana ’od izuzetne vaznosti’. Isti clanak je citirao i izjavu serifa Elmoa Bakstera: „Ovom skupu bi trebalo da prisustvuju svi mestani Idn Pasa. Na njima je da zaustave ovu erupciju zlocina pre nego sto sasvim izmakne kontroli. Da je,

40

takoreci, saseku u korenu. Nas gradic je moralno cist i pristojan, i ja nameravam da se pobrinem da takav i ostane sve dok sam ja serif.“ Njegov apel na gradane urodio je dobrom posetom. Lara je bila samo deo gomile koja je hrlila ka dobro osvetljenoj zgradi. Ali, dok je ulazila u svecanu salu, uocena je kao pojedinac. Iza sebe je zacula razgovore vodene sapatom. Nije cula sta se o njoj prica jer je ostatak gomile zamorio, ali je ipak bila svesna da govorkanja postoje.

Pokusavajuci da ignorise nepristojno nametljive poglede ljudi koji su se ka njoj okretali, prijazno se smesila i pozdravljala ljude koje je poznavala - gospodina Hoskinsa iz supermarketa, gospodu koja je radila u posti i nekoliko ljudi koji su imali dovoljno hrabrosti da zatraze njene lekarske usluge i time preskoce nevidljivu ogradu koju je oko njene ordinacije podigla Dzodi Taket.

Umesto da zauzme jedno od slobodnih mesta u pozadini sale, sto bi za nju bilo prijatnije, ali bi predstavljalo i dokaz kukavicluka, Lara je posla prepunim centralnim prolazom. Spazila je Nensi i Klema Bejkera sa decom. Nensi ju je pozvala rukom da im se pridruzi, ali Lara je odmahnula glavom i sela na jedno od praznih sedista u trecem redu.

Hrabrost koju je pokazivala pred tolikom paznjom koju su na nju obracali neprijateljski raspolozeni ljudi bila je lazna. Uznemirilo ju je saznanje da je mnogi ogovaraju i da su desetine pogleda, vecinom kritickih, uprti u njen potiljak. Znala je da se licni aspekti njenog zivota pretresaju stisanim glasovima da deca ne bi nacula nesto o drskoj drolji koja je sedela medu njima.

Lara nije mogla da drzi pod kontrolom ono sto ljudi misle ili govore o njoj, ali ju je ipak vredalo saznanje da je ljudi konstantno prikazuju medu sobom kao beskarakternu licnost, i da nema nikakvih sredstava kojima bi to mogla da spreci. Jedino sto bi mogla da uradi da bi se od toga zastitila bilo je da ne izlazi iz kuce, ali to za nju nije spadalo u opcije. Imala je puno pravo da prisustvuje okupljanju mestana. Zasto bi se saginjala zbog ogovaranja i pred ljudima koji su toliki beskicmenjaci da dopustaju da na njih utice jedna matora bestija, kako je u mislima pocela da oslovljava Dzodi Taket?

Gospoda Taket je, ocigledno, imala mnogo uzvisenije misljenje o sebi. Kada se konacno udostojila da se pojavi, spustila se prolazom izmedu dva krila sedista u parteru, ne gledajuci ni levo ni desno.

Verovatno je smatrala da su ljubaznost i pozdravljanje sa bliznjima gubljenje vremena ili da joj je tako nesto ispod casti. Bilo kako bilo, nije zastala da poprica cak ni sa onima koji su se obracali njoj.

Imala je vojnicko drzanje, ali nije bila impozantne spoljasnjosti, kako je Lara ocekivala. Klark joj je svoju majku opisao toliko detaljno da je Lara zamisljala Dzodi kao nekakvu mesavinu Jovanke Orleanke i Dzoan Kraford.

Umesto toga, Dzodi je bila oniza zena zdepaste grade i sede kose, prosecnog izgleda i odece koja je bila visokog kvaliteta, ali nije imala nikakvog dodira sa modom. Sake su joj bile zatupaste, i na njima nije nosila nikakav nakit. Crte lica su joj bile toliko grube da je delovala gotovo muzevno, a citava njena pojava je odavala celicnu moc volje po kojoj je bila poznata. Dok se kretala niz centralni prolaz, masu je prekrivao muk. Njen dolazak bio je gotovo isto sto i objava da sastanak moze da pocne. Bez sumnje, bila je najvazniji gradanin Idn Pasa, kome su bas svi ukazivali postovanje.

Lara je mozda bila jedina osoba u Sali koja je shvatila da je Dzodi Taket ozbiljno bolesna.

Oko usta i ociju imala je bore koje su odavale da je tezak pusac. Osim toga, koza joj je bila jako suva i ispucala. Imala je modrice i mrlje svuda po rukama. Dok je pruzala ruku da se pozdravi sa gradonacelnikom, Lara je primetila da je pokozica u dnu njenih noktiju zadebljana. Tako naduvena pokozica bila je jasan simptom dugotrajnih problema sa arterijama.

Dzodi je u stopu pratila zena koja je, cinilo se bila Larinih godina. Smesila se iskreno ali nesigurno.

Izgledalo je da joj ne prija sto se zajedno sa majkom nasla u centru paznje. Dzenelen je savrseno odgovarala Klarkovom opisu. Jednom je svoju sestru opisao kao neuglednu, ali bez pogrdne namere.

41

„T ata ju je obozavao. Mozda bi i razvila svoj puni potencijal da nije poginuo kada je bila tako mala.

Majka nije imala dovoljno vremena da joj se posveti. Bila je suvise zauzeta odrzavanjem porodicne firme. Pretpostavljam da je na moju sestru uticalo to sto je odrastala pored Kija, majke i mene, dominantnih i ambicioznih licnosti, pa je postala stidljiva i tiha. Retko je od svih nas mogla da dode do reci.“ Dzenelen je imala prefinjene crte lica i svetao ten. Usta su joj bila premala a nos malo poduzi u odnosu na razmere ostatka lica, ali je zato imala predivne plave oci koje su bile vise nego dovoljna nadoknada za sve ono sto se na njenom licu nicim nije isticalo. Posto je Dzodi bez sumnje na nju uticala, to sto ni njen nacin odevanja nije imao ni malo stila nije bilo iznenadujuce. Ali, cak je i Dzodina odeca vise odrazavala nekakav stav o modi od Dzenelenine. Dzenelen uopste nije vodila racuna o svom izgledu. Prestroga frizura koju je nosila ne samo da nije isticala njenu lepotu, vec ju je u potpunosti ponistavala. Kao da se posebno trudila da sto vise potisne sve ono sto bi moglo da je cini privlacnom da bi bila neprimetna i da bi uspela da se sakrije u ogromnoj senci koju je bacala njena majka.

Ki je usao poslednji medu svima. Za razliku od majke, nije promarsirao preko prolaza izmedu sedista bez ikakvog zastajkivanja. Cesto se zaustavljao da bi razmenio pozdrave i anegdote sa ljudima koje ocigledno dugo nije video. Lara je nacula delove tih kratkih, prijateljskih razgovora. „Neka sam proklet! Pa to je Ki Taket!“ „Hej, Oposume! Ti ruzni skote, kako ide zivot?“ Dok je neko ko se zove Oposum pricao o svom uspesnom bavljenju prodajom stocne hrane i dubriva, Ki je spazio Laru. Kada ju je, sekunda kasnije, i prepoznao, stomak joj se zgrcio. Gledali su se sve dok mu Oposum, koji je bez sumnje dobio svoj nadimak zbog nesrecne slicnosti sa istoimenim torbarom, nije postavio direktno pitanje. „Molim?“ Ki je uspeo da odvoji pogled od Lare, ali prekasno. I Oposum i drugi koji su sedeli blizu nje primetili su ko mu je na trenutak odvukao paznju. „Pa, ovaj, rekao sam...“ Oposum je bio toliko zauzet premestanjem pogleda svojih uzagrenih ociju sa Lare na Kija i natrag da nije bio u stanju da ponovi svoje pitanje.

Na srecu, direktor gimnazije je izabrao bas taj trenutak da stane za govornicu na bini. Rekao je nesto sto niko nije cuo, jer mikrofon nije bio ukljucen. Nakon petljanja sa prekidacem, probio je svima bubne opne recenicom: „Zelim da vam se svima zahvalim sto ste veceras dosli ovde.“ Konacno, uspeo je da podesi jacinu mikrofona pa je ponovio svoje reci dobrodoslice.

Ki je obecao Oposumu da ce se sutra naci sa njim na pivu, a potom se pridruzio Dzodi i Dzenelen u prvom redu, gde im je gradonacelnik sacuvao mesta.

Sastanak mestana je otpoceo, a njime je predsedavao direktor gimnazije. Predstavio je svima porodicu Fergusa Vinstona, koja se u celini pojavila iza zavese od zlatnog brokata. Lara ih je zainteresovano promatrala. Cinilo se da se devojka tinejdzerskih godina, koju su predstavili kao Heder, uzasno stidela sto se nalazi sa svojim roditeljima u prepunoj svecanoj Sali, gde svi mogu da ih vide na okupu. Gospoda Vinston nije delovala kao da svakog trenutka moze da se srusi, kako je nagovestavao ozbiljan ton direktora gimnazije. Izgledala je zdrava zdravcata i prost je pucala od energije. Njena crvena kosa delovala je kao da gori pod jakim svetlima pozornice. Smerno je uhvatila muza ispod ruke.

Lari se odmah ucinila sumnjivom.

Fergus je bio visok covek povijenih leda. Retka seda kosa nejednake gustine lose mu je prekrivala zasiljenu, procelavu glavu. Oko sirokih usta imao je duboke bore od smejanja, ali se nije smejao kada je zauzeo mesto za govornicom nakon direktora gimnazije i kada je svojim recima prepricao potresno iskustvo svoje porodice.

Nagnuvsi se neznatno u levu stranu, Lara je mogla da vidi Kija Taketa kako sedi pored sestre. Bio je oslonjen laktovima na naslone sa strane sedista, a prstima se lupkao po usnama. Clanak - onaj koji je iscasio - oslonio je na koleno druge noge. Bio je zavaljen u sedistu, a pogled mu je lutao unaokolo kao da mu je citava stvar oko tog zlocina izuzetno dosadna i da jedva ceka da se zavrsi,

42

poput decaka koji se dosaduje u crkvi.

Lara je vratila pogled na pozornicu i shvatila da nije bila jedina osoba koja je posmatrala Kija. I gospoda Vinston je netremice gledala u njega. Izraz na njenom licu bio je prepreden, gotovo samozadovoljan. „Pa, eto, to bi bilo sve sto bih ja imao da vam kazem“, zavrsio je gospodin Vinston svoj iskaz, „kao i to da obratite paznju na se sumnjive likove i strance koji se nadu u gradu, i da prijavite serifu sve sto je neuobicajeno.“ Dok mu je sala aplaudirala, prepustio je mikrofon serifu.

Elmo Bakster je bio covek aljkavog izgleda i otromboljenog lica poput baseta, umornog od zivota, koji se kretao brzinom puza. „Hvala Fergusu i Darsi sto su s nama podelili svoje iskustvo.“ Premestio se s noge na nogu. „Ali nemojte da vam svima padne na pamet ta glupost da spavate sa punom puskom ispod jastuka. Ukoliko vidite znakove provale ili primetite nekoga koga ne poznajete kako vam se secka po komsiluku, prijavite to meni. Ja i Gas cemo proveriti vase dojave prated odgovarajucu policijsku proceduru. Nemojte da uzimate zakon u sopstvene ruke, jeste li me culi? Dakle, u dogovoru sa gradskim vecem, zakljucio sam da nam je potreban mesni odbor za sprecavanje zlocina, kakav imaju po velikim gradovima. Taj odbor bi organizovao ljude da paze na ono sto se u njihovim kvartovima desava i tako pomognu svima da budu obavesteni. Naravno, odboru je potreban predsednik. Recite odmah koga predlazete za tu funkciju.“ „Ja se javljam dobrovoljno“, objavila je Darsi Vinston jasnim i zvonkim glasom.

Izjava je bila propracena burnim aplauzom. Fergus joj je stegnuo ruku i pogledao je sa neskrivenim obozavanjem. „I volela bih da Ki Taket predsedava odborom zajedno sa mnom“, dodala je Darsi.

Ki se prenuo iz razmisljanja. Cizma mu je pala na pod sa treskom, i lara je videla kako se trgao od bola. „Sta je rekla?“ Svi su se nasmejali njegovoj zapanjenoj reakciji. „Ja cak vise ni ne zivim ovde. A osim toga, sta ja znam o odborima?“ Serif, koga je zabavljala Kijeva reakcija, snazno je potegao svoju izduzenu usnu resicu. „Ja bih rekao da nije neophodno da se razumes u odbore, ali ti si svakako covek koji zna da se brine o sebi.

Je li tako, Dzodi?“ Dzodi je pogledala u sina preko svoje kceri. „Mislim da treba da pristanes. Kada si ti u zivotu ucinio nesto za svoj grad?“ „Kada je poveo borbene Bavole do drzavnog sampionata!“ Oposum je iskocio u glavni prolaz izmedu sedista i poceo da mase rukama iznad glave. „Da cujemo bodrenje za strasnu jedan’esticu, Kija Taketa!“ Ostali su ustali i pridruzili se klicanju. Nestrpljiva deca su ovu digresiju iskoristila da bi pobegla roditeljima. Neposlusni tinejdzeri bacali su jedni drugima ’kosku’ dok su jurili ka izlazu. Nije bilo sanse da serif Bakster ponovo uspostavi kontrolu nad salom, pa je priblizio usne mikrofonu i rekao: „Svi koji su ’za’ neka se jave. Predlog usvojen. Svi ste slobodni. Vozite pazljivo.“ Masa je izgurala Laru u prolaz izmedu sedista. Izdizuci se na vrhove prstiju, uspela je da vidi kako Darsi Vinston glamuroznim i autoritativnim pokretom poziva Kija da joj se pridruzi na pozornici.

Delovala je kao zena sasvim sposobna da puca u ljubavnika koji bezi iz njene kuce da bi izbegla da je muz uhvati u preljubi. Njene vecito napucene usne i iskosene oci odavale su izvesnu proracunatost. „Izvinite, samo da prodem.“ Lara se odazvala na uctivu molbu koju joj je uputio neko ko se nalazio iza nje i pomerila se u stranu, a potom se okrenula da se izvini sto je zakrcila prolaz. Nasla se oci u oci sa Dzenelen. „Zdravo, gospodice Taket“, rekla je Lara uctivo. „Izvinite sto sam vam blokirala prolaz.“ „Vi ste. vi ste...“ „Lara Malori.“ „Da, meni...“ Cak i da je Dzenelen bila sposobna da sastavi odgovarajucu recenicu, ne bi uspela to da uradi jer joj Dzodi za to nije dala sansu. „Zasto stojis, Dzenelen?“ Kada je i sama primetila Laru, lice joj se smrklo od zlobe.

43

„Konacno se srecemo, gospodo Taket“, rekla je Lara, ispruzivsi desnu ruku.

Dzodi se pravila da ne vidi ispruzenu ruku, i da ne cuje pozdrav koji joj je upucen. Samo je gurnula kcerku da krene dalje. „Pomeri se, Dzenelen. Iznenada osecam potrebu da izadem na svez vazduh.“ Lara se na nekoliko trenutaka zaledila u mestu zbog besnog pogleda koji joj je uputila Dzodi. Ali, slucajni susret nije ostao neprimecen, i uskoro je postala svesna da je gomila pazljivo izbegava. Ne znajuci sta da radi, povukla je ispruzenu ruku. Dok se kretala ka izlazu, svi su je izbegavali u sirokom luku kao da ima lepru. Niko nije hteo cak ni da je pogleda.

Na izlazu iz sale, okrenula se i ponovo pogledala na pozornicu. Ki se pridruzio gospodi Vinston. Lara se, puna prezira, okrenula na drugu stranu. Zasluzivali su jedno drugo.

Posto je Darsi bila suptilna koliko i konferansije koji pred satorom najavljuje cirkusku predstavu, Kiju nije preostalo nista drugo nego da joj se pridruzi na bini. Nakon sto je napravila toliki sou da bi ga na nju dovukla, postalo bi sumnjivo da se nije odazvao na njenu molbu.

Dok se kretao prema bini, pokusavao je da pogledom pronade Laru Malori u gomili, i sokirao se kada ju je ugledao kako razgovara sa njegovom majkom.

Video je kako je Dzodi s prezirom odbila da se rukuje sa njom i kako je osorno poterala Dzenelen ka izlazu. Na neki nacin joj se divio, jer doktorka Malori nije ustuknula pred Dzodi, niti ju je rastrojila njena reakcija. Nije briznula u plac niti je pocela da dovikuje psovke iza leda Dzodi i Dzenelen. Umesto svega toga, graciozno je posla ka izlazu, visoko uzdignute glave.

Ki je dobio zelju da pojuri za njim i da onda uradi - sta?

Da je upita zasto je bas odabrala njegovog brata od hiljada pohotljivih mladih jebaca iz Vasingtona, koji jedva cekaju da se kresnu sa bilo kime?

Da je upita da li moze da mu razjasni okolnosti pod kojima je poginuo njegov brat, jer mu to ne izlazi iz glave?

Da zahteva od nje da napusti grad do zore, jer ce u suprotnom uraditi - sta?

Izgledao bi kao potpuni kreten, a to zadovoljstvo ne zeli da joj pruzi. Pored toga, ima nesto da raspravi sa Darsi. Najbolje je da prvo resi tu stvar pre nego sto pocne da se bavi drugim kriznim situacijama.

Popeo se stepenicama na binu. „Sta si, kog davola, smislila, Darsi?“ „Zdravo, Ki!“ Smeskala se od uva do uva, i uprkos tome sto ju je gledao namrgodeno, uspela je da ga natera da se upozna sa nekim. „Jesi li se upoznao sa mojom kcerkom? Heder, ovo je gospodin Ki Taket.“ „Drago mi je, gospodine Taket.“ Devojka je bila uctiva ali se videlo da su joj misli negde drugde. „Taner me ceka“, rekla je majci. „Mogu li sada da idem?“ „Dodi pravo kuci.“ „Ali, svi ostali idu na jezero.“ „U ovo doba noci? Ti ne ides.“ „Maj-ko! Molim te. Svi idu tamo.“ Ostar pogled koji joj je Darsi uputila izrazavao je neizgovoreno upozorenje. „Budi kuci u pola dvanaest. Ni minuta kasnije.“ Heder se mrzovoljno pobunila. „Samo ja moram da se vratim tako rano kuci.“ „Ako ti se dopadaju moji uslovi, ti idi, a ako neces da im se povinujes, ti ostani, mlada damo.“ Dopali su joj se. Pozdravivsi se sa Kijem da se ne pokaze neuctivom, pridruzila se lepom momku koji ju je cekao ispred bine.

Dok su se Heder i Darsi prepirale oko toga u koliko sati Heder treba da se vrati kuci, Ki je posmatrao kako se Lara Malori krece sama ka izlazu. Bilo je neceg veoma uzvisenog u njenom drzanju. Pre nego sto je izasla iz sale, okrenula se i pogledala u pravcu pozornice. „Ki?“ „Sta je?“ Tek kada je doktorka nestala iz vidokruga, ponovo je obratio paznju na Darsi.

Prateci njegov pogled, i ona se usredsredila na vrata u dnu svecane sale, koja su vodila ka izlazu iz zgrade. „O, znaci, nasa nova skandal doktorka se pipak pojavila veceras“, prokomentarisala je sa macijom zlobom. „Jesi li imao cast da je upoznas?“

44

„Znas, jesam. Zakrpila me je nakon sto si me upucala.“ Ki je uzivao sto je ovim izbrisao samozadovoljni osmeh sa Darsinog lica. „Otisao si kod nje?“ uzviknula je. „Jesi li potpuno poludeo? Mislila sam da ces imati dovoljno razuma da odes u bolnicu gde bi te prepoznali, ali je barem izvan grada.“ „Ocekivao sam docu Patona. Niko me nije obavestio da je otisao u penziju.“ „Ni da ti je brat postavio bivsu ljubavnicu na njegovo mesto?“ „Ne. Niko mi nije rekao ni za to.“ Pokusavao je da podesi glas tako da ne deluje kako se zali zbog toga, ali Darsi ne bi primetila ni da je tako zvucao. Video je da su zupcanici koji pokrecu njen spletkaroski mozak bili u punoj pari. „Onda ona moze da prijavi tvoju prostrelnu ranu serifu“, rekla je zabrinuto. „Moze, ali cisto sumnjam da hoce.“ Bacio je pogled ka izlaznim vratima. „Ima dovoljno sopstvenih briga. A osim toga, ne bi mogla nista da dokaze. Metka nema. Otkinuo mi je parce mesa kada je prosao kroz mene.“ Nagnuo se ka njoj i govorio je tiho da ih ne bi culi ljudi koji su se jos motali po sali. „Trebalo bi da te zivu oderem sto si pucala na mene. Mogla si da me ubijes, glupa kucko.“ „Kako to razgovaras sa mnom?“ prosiktala je, sto je bilo tesko dok je sve vreme drzala lazni prijateljski osmeh na usnama. „Da nisam brzo odreagovala, Fergus bi nas uhvatio gole, kao od majke rodene, kako se jebemo kao zecevi. Mogao je da nas ubije, a ni jedna porota ove drzave ga ne bi za to osudila.“ „Medena?“ Naglo se okrenula kada je zacula glas svoga muza. Ki ga je pozdravio pokretom brade. „’De si, Ferguse. Nismo se odavno videli.“ „Kako si, Ki?“ „Nije lose.“ Pre mnogo godina doslo je do razdora izmedu Dzodi i Fergusa. On je bio u nekakvoj vezi sa time sto je Taket naftagas zakupio zemljiste neposredno pored parcele na kojoj se nalazi Fergusov motel.

Detalji spora su bili nejasni, a Ki nikada nije pokazivao toliko zarku zelju da ih sazna da bi ih iskopao.

Zakljucio je da je Dzodi na neki nacin prevarila Fergusa zbog svoje pohlepe za naftom, moci i novcem koje je ona donosila sa sobom.

Njihova svada nije imala nikakve veze sa njim niti je bila njegov problem, izuzev cinjenice da je Fergus oduvek gledao na njega kao da je najnize od svih govana; ali, to je mozda imalo vise veze sa njegovim ponasanjem iz mladosti. Vise od jednog puta je sa Oposumom i ostalim drustvom lecio mamurluk u kafeteriji Fergusovog motela. Nejasno se secao povracanja litara kiselkaste kase u ruzino zbunje ispred Zelenog bora posle izuzetno razuzdanih bahanalija.

Bilo kako bilo, Fergus ga nije voleo, a to Kija nije nikada ni najmanje brinulo. „Nisam bas odusevljen ovim poslom u vezi sa odborom u koji me je tvoja zena upravo uvalila. Kad smo vec kod toga“, rekao je Darsi, „dajem ostavku na svoju funkciju. Odmah stupa na snagu.“ „Ne mozes da das ostavku. Nisi cak ni poceo da obavljas svoju funkciju.“ „Bas zato. Nisam ni od koga trazio da budem deo nekakvog odbora za sprecavanje zlocina, niti to zelim da radim. Nadi nekog drugog ko ce njime predsedavati sa tobom.“ Uputila mu je svoj najzanosniji osmeh. „Ocigledno zeli da ga molim i da mu se dodvoravam, Ferguse.

Kako bi bilo da dovezes kola pred glavni ulaz? Naci cu se tamo sa tobom. U meduvremenu, ucinicu sve sto je u mojoj moci da ubedim tvrdoglavog Kija da se predomisli.“ Ki je gledao kako Fergus polagano prelazi preko bine do bocnog izlaza i kako se pozdravlja sa cuvarom koji je strpljivo cekao da svi odu da bi mogao da zakljuca zgradu skole.

Darsi je sacekala da joj se muz dovoljno udalji da ne bi mogao da je cuje, a onda se ponovo okrenula ka Kiju. „Zar ne mozes da vidis priliku za nesto cak ni kada ti se ukaze pred nosom?“ rekla je, trudeci se da govori tiho. „Kako to mislis, medena?“ upitao ju je, praveci se naivan. „Hocu da kazem“, naglasila je, „da ljudima nece biti neobicno sto nas vidaju zajedno ako budemo u

45

istom odboru.“ I dalje ju je gledao kao da nista ne shvata. Iznervirana time ’nacrtala’ mu je ono sto je zelela da mu kaze. „Moci cemo da se sastajemo kad god pozelimo, i necemo vise morati da se skrivamo.“ Sacekao je oko tri sekunde, a onda je prasnuo u smeh. „Mislis da bih ikada ponovo spavao s tobom?“ Njegov smeh je prestao isto onako naglo kako je i zapoceo, a lice mu se natustilo od ljutnje. „Strasno sam besan na tebe, gospodo Vinston. Mogla si da me ubijes onim svojim prokletim revolverom. Kako stvari stoje, sada tesko mogu da se popnem i u pilotsku kabinu sa ovim kljakavim clankom.“ Pogledala ga je zavodnicki zamagljeno. „Mala cena za vreme koje smo proveli zabavljajuci se, zar ne?“ „Ni priblizno, medena. Ponasas se kao da tu imas zlatno runo“, rekao je, otvoreno joj gledajuci u medunozje, „ali, spavao sam ja i sa boljima od tebe. Mnogo boljim. U svakom slucaju, ako mislis da bih ti je ponovno pipnuo posle ovoga sto si izvela, onda si isto toliko luda koliko si i laka.“ Magle je nestalo iz njenih ociju. Umesto nje, ugledao je vatru. „Ni ja se ne bih ponovo pojebala sa tobom!“ „U tom slucaju, sudeci po onome sta se prica, ja sam u manjini, takoreci, jedini.“ Darsi je bila van sebe od besa. „Ti si jedan kucki sin, i oduvek si to bio, Ki Takete.“ „E, tu si vec u pravu“, rekao joj je, kratko klimnuvsi glavom. „U najbukvalnijem smislu tih reci.“ „Goni se u pizdu materinu.“ Posto je oko njih i dalje bilo ljudi koji su se unaokolo motali u grupicama i zadrzavali u bocnim delovima svecane sale, Darsi nije imala drugog izbora nego da prikrije svoj bes, da se okrene u mestu i demonstrativno izjuri napolje. Onima koji su je pozdravljali dok je poput furije jurila ka izlazu, odgovarala je sasvim kratko.

Ki je posao istim putem, mnogo laganijim korakom, osecajuci se zadovoljno jer ga je zabavljala Darsina reakcija, ali u isto vreme je bio i nezadovoljan zbog neceg sto nije mogao da dokuci. Darsi je zasluzila sve sta joj je rekao, ali mu to vredanje nije pricinjavalo onoliko zadovoljstva koliko je ocekivao.

Fergus je cekao Darsi drzeci joj otvorena vrata porodicnog eldorada poput odanog sluge. Dok je sedala u kola, Ki je cuo kako mu je rekla: „Pozuri kuci, Ferguse. Uzasno me boli glava.“ Ki je zalio Fergusa, ali ne zato sto mu je spavao sa zenom; zaboga, pa to je pre ili kasnije radio svako ko nosi pantalone. Zalio ga je iz razloga sto i pored toga sto mu motel donosi zaradu, nikada nece postati preduzetnik. Za to je bio potreban izvestan stav koga ocigledno nije bilo na njegovom izduzenom, mrsavom licu, u njegovom losem telesnom drzanju i konzervativnom pristupu vodenju poslova. Na svetu postoje ljudi poput Dzodi Taket i ljudi poput Fergusa Vinstona. Agresori i pobedeni. Neki se kroz zivot probijaju laktanjem, a drugi mogu samo da im se sklone sa puta ili da udu pregazeni. I u zivotu i u ljubavi, Fergus spada u ovu potonju kategoriju.

Takvu pasivnost sa njegove strane Ki nikako nije mogao da razume. Zasto Fergus ignorise to sto ga Darsi vara? Zasto rado pristaje da bude predmet prezira i podsmeha? Zasto prihvata neverstvo svoje zene i zasto joj ga oprasta?

Iz ljubavi?

Kako da ne, podsmehnuo se Ki samom sebi. Ljubav je rec za pesnike i tekstopisce ljubavnih pesama. Oni toj emociji pridaju neverovatnu moc nad ljudskim srcem i umom, ali grese. Ona ne preobrazava zivot na nacin na koji se to tvrdi u sladunjavim stihovima. Ki nikada nije video nikakav dokaz magije ljubavi, sem ako ta magija nije bila crna.

Ljubav je slomila njegovo srce u detinjstvu kada mu je otac poginuo, ostavivsi ga bez saveznika u neprijateljskom okruzenju. Ljubav je lancima, emotivno i psiholoski, vezivala njegovu sestru za njihovu majku. Ljubav je kostala Klarka perspektivne karijere drzavnika.

Da li je ljubav nagnala i Rendala Portera da ostane sa svojom kurvom od zene?

Nije to za mene, zaklinjao se Ki dok se kretao preko parkinga, pruzajuci korak onoliko koliko mu je to dopustao povredeni clanak. Ljubav, oprostaj i okretanje drugog obraza koncepti su kojima je mesto na nedeljnim casovima veronauke. Ne mogu se primeniti na stvaran zivot. U svakom slucaju,

46

ne na njegov. Ukoliko bi mu se u trenutku nervnog rastrojstva ikada i desilo da se ozeni, i ako bi ikada uhvatio zenu u narucju drugog coveka, ubio bi ih oboje.

Dosavsi do svojih kola, ubacio je kljuc u bravu. „Dobro vece, gospodine Takete.“ Okrenuo se, zapanjen sto pored sebe vidi Laru Malori. Lahor je nezno pokretao njenu kosu i odecu.

Lice joj je delimicno bilo u mraku, a delimicno se kupalo u mesecini. Mada je bila poslednja osoba koju je u tom trenutku zeleo da vidi, izgledala je neverovatno privlacno i na tren se osetio osamuceno.

Zbog toga se iznervirao, sto mu se videlo i po glasu. „Jesi li me pratila dovde?“ „Zapravo, cekala sam vas.“ „Dirnut sam. Kako si znala gde da me pronades?“ „Vidala sam vas u gradu u ovim kolima. Veoma su uocljiva, najblaze receno.“ „Pripadala su mome ocu.“ Linkoln koji je vozio bio je ogromna limuzina stara gotovo dvadeset godina koja je prosto gutala benzin, ali Ki je nalozio Boovoj automehanicarsko-limarskoj radionici da ga stalno odrzava u izlozbenom stanju. Kad god bi boravio u rodnom gradu koristio je samo njega za prevoz, i tako se osecao povezanim sa ocem koga je izgubio.

Automobil je bio odraz ekstravagantne crte karaktera Klarka juniora. I unutrasnjost i karoserija bili su zute boje, a maska hladnjaka i ratkapne nosile su kicastu pozlatu. Ki ga je od *

milja zvao pimpmobil . Dzodi nije odobravala nadimak koji je Ki nadenuo automobilu, verovatno zato sto je znala da je sasvim tacan. „I dalje hramljete“, rekla je Lara. „Trebalo bi da se sluzite sakama.“ „Zajebi stake. One su pravi smor.“ „Na taj nacin mozete zauvek da ostetite clanak.“ „Preuzecu na sebe taj rizik.“ „Kako vam je rana na boku? Niste dosli na kontrolu posle onoga puta.“ „Stvarno?“ „Trebalo bi da vam izvadim dren.“ „Sam sam ga iscupao.“ „Aha, shvatam. Maco-men. Pa barem ste se obrijali... tupim nozem za mazanje, pretpostavljam?“ Nije joj odgovorio jer je bio pod neprijatnim utiskom da ga ismeva. „Menjate li zavoje redovno? Ukoliko to ne budete cinili, i dalje postoji mogucnost da vam se rana inficira. Da li normalno zarasta?“ „Rana je u redu. Slusaj“, rekao je, naslonivsi lakat na krov automobila, „da li ovo treba da shvatim kao kucnu posetu? Hoces li da mi naplatis medicinske savete?“ „Ovoga puta necu.“ „Jao, doktorko, mnogo vam hvala. Do videnja.“ „U stvari“, rekla je, priblizivsi mu se malo, „imam sa vama da porazgovaram o necemu drugom, pa sam pomislila da biste vise voleli da to obavimo ovde, gde niko ne moze da nas cuje.“ „Razmisli o tome jos jednom. Nisam raspolozen da slusam nista sto bi imala da mi kazes.

Zapravo, veceras sam u raspolozenju koje bi se moglo nazvati zlovoljnim. Budi dobra pa se skloni od mene.“ Poceo je da se saginje da bi seo za volan, kada ga je jos vise iznenadila time sto ga je uhvatila za ruku. „Moram priznat da imate i drskosti i smelosti, gospodine Takete. Ili je ideja o laznoj provali potekla od Gospode Vinston, da vas ne bi uhvatili u preljubi?“ Ki je bio sokiran ali samo nakratko. Gledala ga je ozbiljno, toliko ozbiljno da se nasmesio. „E, pa, neka sam proklet. Pametnjakovicka misli da je sve provalila.“ „Gospodin Vinston se iznenada vratio kuci dok ste bili u krevetu sa njegovom zenom, zar ne?“

47

„Zasto pitas mene, kad vec sve znas.“ „Dok ste bezali od njega, iscasili ste clanak. Da bi pokrila tragove koje ste ostavili za sobom, gospoda Vinston je pucala na vas. Prava scena iz losih filmova. Jeste li znali da namerava da vas upuca?“ „Sta je to tebe briga?“ „Znaci, niste.“ „Ne stavljaj mi reci u usta“, rekao je razdrazeno. „I opet pitam, zasto je tebe briga za to? Ili si samo nastrano radoznala povodom ljubavnog zivota drugih ljudi?“ „Briga me je samo iz tog razloga“, odgovorila mu je ostro, „sto ste upali na moju kliniku i nazvali me kurvom zato sto sam uradila isto sto i vi sada.“ „E pa, nije to bas isto, zar ne?“ „Ma nemojte? A po cemu se te dve stvari razlikuju?“ „Po tome sto ja i Darsi nismo nikoga povredili.“ „Niste nikoga povredili!“ povikala je. „Ona je udata. To ste naveli kao moj najveci greh.“ „Ne, tvoj najveci greh se sastojao u tome sto su te uhvatili u prevari.“ „Znaci, sve dok njen muz za to ne sazna, za vas je u redu da budete u vezi sa njom?“ „Mozda ne bas u redu. Ali opet, nije ni strasno. Jedini koji snose posledice jesu gresnici sami.“ „Ne bas, gospodine Takete. Rasirili ste paniku po citavom gradu zbog nepostojeceg talasa zlocina.“ „Za to nisam odgovoran ja. Fergus je posizeo kada je cuo kako Darsi vristi i puca iz pistolja.

Malcice se zaneo.“ „A moguce je i da je iskoristio ideju o navodnom provalniku da bi tako na neki nacin umirio sopstvene sumnje.“ To je i Kiju bilo vec palo na pamet, ali nije zeleo da to i prizna. „Ja nemam nista sa tim sta se desava u njegovoj glavi.“ „Zar vam nimalo ne smeta sto ste uterali strah u kosti citavom gradu?“ „Strah?“ rekao je sa prezirom. „Ma kakav strah. Narod voli da se malo uplasi. Zivi za to. To mu daje razlog da ne misli o vrucini u ovih nekoliko dosadnih nedjelja do Praznika rada. Serif Bakster mi je rekao da mu iz svih krajeva grada prijavljuju pokusaje provale i vojarizma.“ Zakikotao se tiho. „Uzmimo, na primer, gospodicu Vini Fern Luis, koja zivi u staroj trospratnici sablasnog izgleda u ulici Kenon. Kada smo bili mali, za svaku Noc vestica smo joj kidali kanap za susenje vesa jer je bila zla i skrta i davala nam je samo najjeftinije slatkise. U svakom slucaju, bas mi je juce Elmo rekao da mu je gospodica Vini Fern prijavila da joj neki muskarac vec sest noci za redom stoji pod prozorom spavace sobe i gleda je dok se svlaci. Tvrdi da ne moze da ga opise niti da ga identifikuje jer se uvek krije iza zbuna sirijske ruze u njenoj basti gde, kako je to opisala Elmu, ’sebe dovodi do seksualnog vrhunca’. Ako je uspeo da je saslusa a da ne umre od smeha, svaka mu cast, jer ja ne bih. Voajer koji drka iza zbuna sirijske ruze gospodice Vini Fern nije nista stvarniji od mita da je covek otisao na Mesec, ali ona se nije toliko zabavljala godinama, pa sta onda ima lose u tome?“ „Drugim recima, smatrate da ste ucinili nesto dobro za svoj grad?“ „Moglo bi se reci. Ljudima iz malog mesta kao sto je Idn Pas potrebno je nesto sto ce im u zivote uneti malo uzbudenja.“ Pomerio se ka njoj, priblizivsi joj se dovoljno da moze da oseti dasak njenog parfema. „A ti, doktorko?“ upitao je tihim glasom. „Sta ti radis povodom izazivanja svog uzbudenja, s obzirom na to da u Idn Pasu nema senatora koje bi mogla da zavodis?“ Zadrhtala je od ogorcenosti, i Ki je istog trena shvatio da je lagao kada joj je rekao da ne vidi sta je njegovog brata privuklo na njoj. Lara Malori je izgledala prelepo kada se naljuti. Kada zabaci glavu tako arogantno, izgleda kao ponosna bista na pramcu jedrenjaka.

Samo sto je bila meksa od te biste. Mnogo meksa. Pomisljao je na mekocu svaki put kada bi joj povetarac sa juga priljubio odecu uz telo ili joj podizao pramenove kose sa obraza. I usne joj deluju tako meko.

Nije mu se dopadao pravac kojim su krenule njegove misli, pa ju je upitao: „Jesi li vec izabrala

48

sledecu zrtvu?“ „Klark nije bio moja zrtva!“ „Ti si jedina udata zena sa kojom se ikada petljao.“ „To samo pokazuje da je bio probirljiviji od vas.“ „Ili manje probirljiv.“ Besna, okrenula se u mestu, i odjurila bi da je nije naglo zgrabio i privukao natrag. „Posto si ti zapocela ovaj razgovor, ima da me saslusas do kraja.“ Zabacila je kosu s lica. „Da cujem.“ „Rekla si da sam te nepravedno optuzio.“ „Jeste. Veoma nepravedno. Ne znate nista o mojoj i Klarkovoj vezi sem onoga sto ste procitali po tabloidima ili sami zakljucili u svojoj perverznoj glavi.“ Nacerio se. Upravo je ubacila svoje nezno stopalo u zamku. „E, pa, ni ti ne znas nista o prirodi moje i Darsine veze, a kad smo vec kod te teme, ne znas nista ni o jednoj mojoj vezi.

A ipak me ovde zaskaces iz zasede i popujes mi o gresima kao vatreni pobornik Biblije. Ako sam ja pogresio sto sam neosnovno donosio zakljucke o tebi, zar nije isto tako pogresno s tvoje strane da me vesas bez sudenja?“ Pre nego sto je stigla da mu odgovori, pustio ju je, skliznuo na prednje sediste zutog linkolna i pokrenuo motor. „Ne samo da si udata zena koja se kurva unaokolo, vec si jos i dvolicna“, doviknuo joj je kroz otvoren prozor.

Lara se vozila bez nekog posebnog cilja. Noc je bila topla, a nebo cisto. Povetarac koji je duvao nije rashladivao vazduh, vec je samo raznosio jaru koja je isijavala iz zemlje ovog prostranog, grubog predela.

Teksasa. „Teksas je vise od predela“, govorio je Klark nebrojeno mnogo puta. „On je stanje uma. Raj u kaubojskim cizmama.“ Lara je prvi put u zivotu krocila na tlo Teksasa pre sest meseci, kada je preuzela dar koji joj je Klark ostavio testamentom. Sa sobom je donela predrasude nastale pod uticajem Holivuda - pretpostavke da ce teksaski predeli biti ogoljeni, neplodni i vetroviti i da u njima nece biti niceg sem kotrljajucih lopti suvog korova, kao sto je videla u Divu, Hadu ili Poslednjoj bioskopskoj predstavi. Ti filmovi jesu tacno predstavljali Teksas, ali samo njegov zapadni deo.

Istocni Teksas bio je pun zelenila. Medu bujnim sumama bilo je velikog listopadnog drveca, ali su ih uglavnom sacinjavali borovi, tamnih i uspravnih stabala koja su rasla u tako savrsenom poretku kao da ih je priroda lenjirom rasporedivala. U prolece, ove sume bi bivale prosarane mrljama pastelnih boja kada procvetaju pasji dren i divlje vocke. Na socnim pasnjacima pasla su krda krava muzara i tovljenih goveda. U jezera prepuna ribe doticali su potocici i reke koji su cesto plavili okolno zemljiste.

I svuda unaokolo bilo je prostranstvo, ogromne povrsine zemlje ciju vrednost nisu shvatali oni Teksasani koji nikada nisu otputovali na prenaseljeni severoistok, koji je vecinu njih prezirala kao leglo izopacenosti, komunjara i pedera.

Uopste nisu podnosili Jenkije.

Njihova deca su se zaklinjala zastavi Sjedinjenih Americkih Drzava, ali su se mestani smatrali na prvom mestu Teksasanima, pa tek onda Amerikancima. Njihovim venama tekla je krv heroja iz bitke kod Alamoa. Njihovo predanje vrvelo je od istaknutih licnosti, i mada im je drzava bila jedna od nosecih stubova biblijskog pojasa4, hvalisali su se banditima i propalicama koji su dostigli status narodnih heroja. Sto je licnost bila ozloglasenija, legende o njoj bile su popularnije.

Mada je Lari bilo tesko da shvati narod ove drzave, njeni predeli su joj se odmah dopali. Od Idn Pasa su se zrakasto pruzali lokalni autoputevi poput pauka na kolskom tocku. Nakon sto se izvezla iz gimnazijskog dvorista, nasumicno je odabrala jedan i vozila se njime oko sat vremena, bez cilja.

4 Termin koji je 1925. skovao H.L.Menken da bi njime opisao jugoistocne delove SAD u kojima preovladavaju fundamentalist! cka uverenja i gde hriscansko svestenstvo vrsi snazan uticaj na sve sfere zivota.

49

Bila je vec poprilicno daleko od poslednjih predgrada i nije se osecala izgubljenom, mada nije mogla tacno da odredi gde se nalazi.

Skrenula je na posljuncanu bankinu sa strane autoputa i ugasila motor. Kada je buka motora utihnula, iznenada je postala svesna da je okruzena disonantnim horom cvrcaka, zrikavaca i velikih zaba bukaca. Lisce mladica kanadske topole koje su obrubljivale plitke jarkove sa obe strane puta sustale su na vetru.

Prekrstila je sake na volanu i spustila celo na njih, prekorevajuci sebe sto je dopustila Kiju Taketu da je onako nadmudri.

Uradila je tacno ono za sta joj je i predbacio: optuzila ga je bez proveravanja cinjenica. Bilo je hiljadu olaksavajucih okolnosti koje bi mogle da bace sasvim drugo svetlo na nesto sto je na prvi pogled delovalo kao ljubavna afera iz petparackih romana. Shvatila je da okolnosti nisu uvek onakve kakvima se cine. Cesto se desavalo da neki faktor o kome nismo nista znali ucini necije postupke dobrim ili losim, ispravnim ili pogresnim, da pravi razliku izmedu necije nevinosti ili krivice. Zar nije trebalo to sama da zna, bolje od ikoga?

Misli koje su je obuzele ucinile su da se oseti klaustrofobicno, pa je izasla iz automobila. Dokle god joj je pogled dopirao sa obe strane puta, prostirala se livada. Nesto blize njoj, ispod oraha koji je nepravilno pruzao svoje grane u sirinu, jedno malo stado spremalo se na pocinak. Siluete pumpi na nekoliko naftnih busotina, koje su se ritmicki kretale gore-dole, jezivo su se ocrtavale na nocnom nebu poput tamnih, pokretnih senki. Saginjale su svoje konjolike glave u ritmu, odajuci joj pocast kao verni sledbenici neke religije pri molitvi.

Pretpostavila je da busotine pripadaju porodici Taket.

Kisa nije padala preko nedelju dana, pa je jarak pored puta bio suv. Presla ga je s lakocom i uputila se ka ogradi od zice koja je okruzivala pasnjak. Pazila je da se ne nabode na ostre metalne bodlje, pa se naslonila na grubo otesani stub od kedrovine i, zabacene glave, bacila pogled na sjajni zvezdani pokrivac i polumesec koji je jasno svetleo. „Sta trazis ovde, Laro?“ Cesto se to pitala. Cak se i pre Klarkove smrti nosila mislju da dode ovde i da mu predoci svoje uslove za podmirenje racuna izmedu njih dvoje. Planirala je da mu podnese racun za sve pretrpljene gubitke.

Poginuo je pre nego sto je svoj plan uspela da sprovede u delo. Ipak, njegova smrt, koliko god tragicna, nije uticala mnogo na to da li ce postici svoj cilj. Klark nije bio kljucna licnost u planu koji je smislila, vec Ki. Ki. On je prezire. To ce joj otezati zadatak. Ipak, ta poteskoca nije umanjila njenu odlucnost. Na studijima medicine naucila je d stvari cesto prvo moraju da se pogorsaju da bi krenule nabolje. Da bi rane zacelile, moraju da se zaseku da bi iz njih istekao otrov. Bila je spremna da izdrzi bilo sta, koliko god joj to bola nanosilo, da bi sahranila duhove koji je progone.

Tek tada ce konacno dobiti mir koji joj je ukraden kada joj je kcerka ubijena. Tek tada ce moci da iza sebe ostavi tragedije iz proslosti i da prozivi ostatak svog zivota u miru, bilo to u Idn Pasu ili negde drugde.

Godine koje su usledile posle povratka iz Montesangrea, nakon Rendalove i Esline pogibije bile su vremenska pustos. Nije zivela, vec samo postojala. Usamljena i ispunjena ocajanjem i dusevnim bolom, kretala se kroz dane ne vezujuci se emotivno ni sa cim sto ju je okruzivalo. Rad je mogao da joj ublazi taj bol i tegobu, ali nije joj bila pruzena sansa ni za to. Bila je lisena svega u zivotu, postavsi objekt radoznalosti i podsmevanja, kurva Klarka Taketa.

Tako ju je nazvao Ki. Kurvom. Ni Dzodi nije imala bolje misljenje o njoj. Lara je videla neskriveni prezir u njenim ocima. Zaista, i nije ocekivala da stvari budu drugacije.

Cak su je i rodeni roditelji osudivali. Nikada nisu bili bliski sa svojim jedinim detetom, ali je njihov odnos postao narocito napet nakon izbijanja skandala. A svakako nisu mogli da shvate zasto Lara zeli da pocne da radi kao privatni lekar u nekoj nedodiji poput Idn Pasa u Teksasu, narocito kada se uzme

50

u obzir da je to teritorija porodice Taket. „Tamo postoji potreba za lekarima“, rekla im je Lara kada su izrazili svoju nevericu povodom njene odluke. „Svuda postoji potreba za lekarima“, odvratio je njen otac. „Zasto moras da ides bas tamo?“ „Zbog toga sto uvek mora da stavlja sebe u najgore moguce situacije, duso.“ Njena majka je govorila tiho, ali sa hladnocom u glasu. „To je navika koju je stekla samo zato da bi nas nervirala.“ Njen otac se nadovezao: „Laro, nije nista strasno poci linijom manjeg otpora. Nakon svega sto se desilo, trebalo bi da si bar to shvatila.“ Zaprepastili bi se da im je rekla pravi razlog iz kojeg je zelela da se preseli u Teksas, pa to nije ni ucinila. U beskorisnom pokusaju da odbrani svoju odluku, rekla im je: „Znam da mi nece biti lako da tamo pridobijem dovoljan broj pacijenata, ali to je najbolja ponuda koju sam dobila.“ „Za sta mozes da krivis samo sebe, kao i za sve drugo sto te je snaslo. Da si od pocetka slusala ono sto smo ti savetovali tvoja majka i ja, zivot ti sada ne bi bio u krhotinama.“ Mogla je da ih podseti da su je oni ohrabrivali da se uda za Rendala Portera. Cak i pre nego sto su ga uopste upoznali, bili su zadivljeni njegovim kvalifikacijama. Bio je sarmantan, ugladen i kosmopolita. Tecno je govorio tri jezika i zauzimao je perspektivnu poziciju u Ministarstvu spoljnih poslova, cime su voleli da se hvale svojim prijateljima iz visokog drustva.

I dalje su smatrali Rendala za sveca jer je ostao u braku sa njom nakon sto je napravila budalu od sebe sa senatorom Taketom. Da li bi se i malo promenilo njihovo misljenje da su znali koliko je bila nesrecna sa Rendalom jos mnogo pre nego sto ju je upoznao sa Klarkom, pitala se?

Nisu joj prijale uspomene koje su joj obuzele misli, pa se vratila do kola i bas se spremala da u njih ude, kada je zacula neki zvuk u visini. Podigavsi pogled, spazila je avion. Nije bio veci od svetlucave tackice na horizontu, ali je poceo da joj se priblizava u niskom letu. Zapravo, letelica se kretala na opasno niskoj udaljenosti od zemlje, jedva nesto malo iznad krosnji sume koja je oivicavala pasnjak. Bila je mala - pretpostavila je, prema svom skromnom znanju o avijaciji, da je to jednomotorni avion.

Obrusio se iznad pasnjaka u niskom letu i odleteo preko autoputa na udaljenosti od oko sto metara od mesta na kome je bio parkiran Larin automobil. Udahnula je naglo, u panici, kada je avion poceo da se priblizava drugoj, udaljenoj sumi. Na samo nekoliko sekundi pre nego sto ce mu prednji vrh dodirnut krosnje, podigao se unazad pod gotovo neverovatnim uglom i vrtoglavo se peo uvis, potom je napravio luping ulevo i postepeno se uzdigao na bezbedniju visinu za let. Lara je posmatrala let aviona sve dok njegova svetla nisu iscezla u noci.

Da li je moguce da neko zaprasuje polja u ovo doba noci? Zar bi taj neko posipao hemikalije po pasnjacima gde jos ima stoke? Ne, ovo mora da je neki pilot egzbicionista. „Budala“ promrmljala je sok je sedala za volan i palila motor.

Naravno, vecina ljudi i nju samu smatra budalom zbog dolaska u Idn Pas, koji bi mogao da se izjednaci sa mahanjem crvenom maramom pred nosom Taketovih. Ali kada ne postoji zaista nista sto moze da se izgubi, covek je spreman na ogroman rizik. Sta je to sto bi Taketovi mogli da joj kazu ili urade sto drugi vec nisu?

Kada budu ispunili njene zahteve, rado ce ih ostaviti u same u njihovom gradicu. Do tada, nije joj vazno sta misle o njoj. Ipak, nekako mora da ih privoli da porazgovaraju sa njom. Ali, kako?

Ne postoji nikakav nacin da se priblizi Dzodi.

Ki se ponasa arogantno i ponizava je, tako da nema nameru da se izlaze takvom njegovom ponasanju, sem ukoliko to nije zaista neophodno.

A Dzenelen? Pre nego sto se umesala Dzodi, osetila je iskru radoznalosti kod Klarkove sestre. Da li mozda moze nju da iskoristi kao pukotinu u neprobojnom oklopu Taketovih?

Vredi pokusati.

Dzenelen je bila ljuta na sebe. Danas je sebi dodelila obavezu da plati racune i pripremila je svu

51

potrebnu dokumentaciju za te svrhe na stolu. Ali, kada je htela da uzme fasciklu u koju ih je uredno slagala, setila se da ju je prethodnog dana odnela u skladiste opreme za rad na busotinama da bi uporedila racune sa prispelom opremom i proverila da li se sve poklapa. Takva rasejanost nije bila u skladu sa njenim karakterom, pa je prekorevala sebe zbog nje dok se vozila kilometar i po od upravne zgrade do ’magacina’, kako su skladiste prozvali radnici. ’Magacin’ je bio jos ruzniji od upravne zgrade. Kako se kompanija razvijala, prvobitna zgrada je vise puta dogradivana da bi se dobio prostor za smestanje sve brojnijeg inventara - radne opreme, zalihe materijala i voznog parka.

Posto je bila subota, unutra nije bilo ni zive duse. Dzenelen je obisla zgradu i parkirala se pored vrata sa zadnje strane ’magacina’ koja su vodila direktno u majusnu kancelariju. U njoj su se nalazili telefon, frizider, mikrotalasna rerna, aparat za kafu, i oglasna tabla - sve u sluzbi udobnosti radnika firme, polica sa po jednom obelezenom pregradom za svakog od njih, u kojem im je Dzenelen dva puta mesecno ubacivala cekove za isplatu.

Otkljucala je vrata sopstvenim kljucem i, ignorisuci kalendare sa obnazenim devojkama i smrad ustajalog duvanskog dima, uputila se pravo ka metalnom radnom stolu jer se setila da je na njemu poslednji put videla fasciklu. Kada ju je pronasla, stavila ju je pod misku i spremila se da pode, kada je zacula da se neko krece iza vrata koja su povezivala kancelariju sa garazom. Otvorila ih je sa namerom da povice, ali ju je nesvakidasnji prizor koji je ugledala u garazi u tome sprecio.

Ogromna spoljna vrata garaze bila su spustena, i u zgradi je vidljivost bila slaba, posto je imala malo prozora. Neciji kamionet bio je parkiran izmedu dva kamiona kompanije Taket, jedva se uguravsi izmedu njih. Jedan od njenih radnika je u kamionet utovarivao sastavne delove masina, cevi i drugu opremu za rad na busotinama. Proveravao je da li je nesto zaboravio, uporedujuci ono sto je utovario sa spiskom na ceduljici koju je nosio u dzepu na kosulji. Proverivsi spisak po poslednji put, popeo se u vozacku kabinu.

Dzenelen je istupila sa mesta na kome se skrivala i istrcala ispred kamioneta da mu blokira put, postavivsi se izmedu izlaza i maske hladnjaka prepune smrskanih buba. „Gospodice Dzenelen“, uzviknuo je radnik. „Nisam... nisam znao da ste tu.“ „Sta trazis ovde u subotu ujutro, Sutonjo?“ Lice mu je pocrvenelo pod pod kozom potamnelom od izlaganja suncu, i snazno je povukao stitnik svog kacketa sa plavim logom Taket naftagasa. „Gospodice Dzenelen, znate isto tako dobro kao i ja da sam jutros obilazio svoju uobicajenu turu.“ „Nakon koje si, zvanicno, slobodan.“ „Samo sam hteo da se ranije pripremim za ponedeljak ujutro. Dosao sam da pokupim neke stvari.“ „U zakljucanoj garazi, sa pogasenim svetlima?“ Pokazala je ka teretnom delu kamioneta. „Stvari, pri tom, ne tovaris u kamion kompanije, vec u sopstveni kamionet, Sutonjo.

Potkradas firmu, je li tako?“ „To je stara oprema, gospodice Dzenelen. Niko je ne koristi.“ „Pa si ti odlucio da se njome sam posluzis.“ „Kao sto rekoh, niko je ne koristi. Propada.“ „Ali ju je kupio Taket naftagas, od svog novca. Ti nisi njen vlasnik, da bi mogao da odlucis o njenoj svrsi.“ Dzenelen se uspravila i udahnula duboko. „Molim te, izvadi sve stvari iz kamioneta.“ Kada je zavrsio sa vadenjem opreme, zakacio je palceve za kais i ratoborno joj se uneo u lice. „I sta sad, smanjicete mi platu, je l’ da?“ „Ne, necu. Otpusten si.“ Odmah je promenio stav. Izvadio je palceve iz kaisa, a ruke je stegao u pesnice drzeci ih na bokovima. Tesko se krecuci, priblizio joj se za nekoliko koraka. „Ne mozete vi da me otpustite.

Dzodi mi je dala posao i samo ona moze da me otpusti.“ „Sto bi i uradila bez razmisljanja da sazna da je potkradas. Pre cega bi ti odsekla ruku.“ „Vi ne znate sta bi ona uradila. Osim toga, ne mozete nista da dokazete. Sta znate, mozda sam hteo da vam ponudim otkup za sve ove stvari.“ Odmahnula je glavom pomalo tuzno, osecajuci se izdano. „Ali nisi, Sutonjo. Nisi mi ponudio tako

52

nesto. Usunjao si se ovde u subotu kada si mislio da neces nikoga zateci u zgradi i utovario si opremu u svoj kamionet. Zao mi je. Moja odluka je neopoziva. Mozes uzeti svoj poslednji cek petnaestog u mesecu.“ „Kucko bogata“, rekao je, smejuci se podrugljivo. „Otici cu, ali samo zato sto mislim da je kompanija u govnima do guse. Svi znaju da Dzodi nece jos dugo. Mislis da mozes da rukovodis ovom kompanijom onako dobro kao ona?“ Frknuo je prezirno. „Tebe niko ne shvata ozbiljno. Mi ti se smejemo, je l’ znas?“ Da, ja i momci skupljamo se ovde kad zavrsimo smenu i pricamo o tebi.

Zanimljivo nam je da te posmatramo kako pokusavas da vodis posao umesto svoje majke samo zato sto nemas nista bolje da radis u zivotu. Kao, na primer, da se jebes. Znas, stalno se kladimo da li si konacno skinula danu. Ja mislim da ti je jos tu, i to dobro zacementirana. Nista ti ne vredi sto ces da nasledis sve to bogatstvo Taketovih, jer, ko bi pojebao zenu koja je toliko krta da bi se polomila kad je uzjases? Dzenelen se zateturala od ovih gadnih uvreda. U usima joj je snazno sumelo, a koza ju je pekla kao da ju je izubadalo na hiljade zacavih mrava. Zacudo, nije popustila. „Ako se ne izgubite odavde u roku od deset sekundi, zvacu serifa Bakstera da vas uhiti.“ Pokazao joj je srednji prst i usao u kamionet. Upalio je motor, dao gas i izjurio iz garaze brzinom rakete.

Dzenelen je, posrcuci, napipala prekidac na zidu i brzo spustila i zakljucala vrata garaze, a potom je otrcala u kancelariju, pa je zakljucala i nju.

Srucila se u stolicu za radnim stolom i obgrlila svoje laktove, savivsi se malo u struku. Usprotivila se grmalju od sto kilograma, ali je sada kada je sve bilo gotovo drhtala kao prut, a zubi su joj cvokotali.

Kada je malo razmislila o svemu, shvatila je da nije trebalo da se suprotstavi Sutonji. Mogao je da joj naudi, mozda cak i da je ubije, a da niko nikada ni ne posumnja na njega. Svi bi mislili da ju je neki lopov skitnica koji se slucajno tu nasao - mozda bas onaj koji je provalio kod Vinstonovih.

Njihala se napred-nazad na ispucalom jastucetu od polivinila. Sta li ju je navelo da mu se usprotivi?

Mora da u sebi ima neki junacki gen koga nikada nije bila svesna. On joj je dao onu iskru smelosti u pravom trenutku.

Bilo joj je potrebno pola sata da se smiri. Do tog vremena je vec pocela da shvata posledice svog impulsivnog postupka. Spontana odluka da otpusti Sutonju bila je ispravna. Ali, sada o njoj mora da izvesti i Dzodi. Nije ni najmanje sumnjala u to da ce se Dzodi sloziti sa njenom odlukom, ali se plasila da joj je prenese. Mozda joj nece ni reci nista dok ne nade zamenu za Sutonju. Ali kako da to sprovede u delo? Nece biti lako da pronade nekoga ko se toliko razume u posao. Sutonja je bio dobar radnik na pumpi.

Bouvi Kejto.

Njegovo ime joj se javilo u mislima i od njega joj je srce poskocilo. Mnogo je razmisljala o njemu, ali ne samo povrsno; mislila je na njega vise nego sto je bilo pristojno, i cesce nego sto je zelela da prizna. Cesto bi sebe uhvatila kako sanjari o njegovom krivudavom koraku i kako se priseca nacina na koji njegove smede oci svet posmatraju sa tugom i cinizmom.

Sme li da se usudi da pozove i pita ga da li je i dalje zainteresovan za posao?

Verovatno je napustio grad.

Sem toga, koja bi budala zaposlila bivseg zatvorenika kao zamenu za radnika koji je potkradao firmu?

Dzodi ce poludeti. Pritisak ce joj skociti, a Dzenelen ce biti kriva ako se ozbiljno razboli. Nabrojala je desetak osnovnih razloga koji ne idu u prilog donosenju takve odluke, ali je ipak potrazila telefonski imenik i u njemu nasla broj Palme. Telefon je uspeo da pozvoni samo jedanput pre nego sto se na njega neko javio. „Da li je. Halo, zovem zbog. Izvinite, sa kim pricam?“ Njen junacki gen ponovo se vratio u hibernaciju. „Ko vam treba?“ „Pa. Dzenelen Taket kraj telefona. Treba mi.“

53

„Nije ovde.“ „Izvinite?“ „Vas brat. Nije ovde. Dolazio je sinoc nakon okupljanja mestana. Ostao je oko pola sat. Sljustio je tri dupla viskija u rekordnom roku, a onda je otisao. Rekao je da ide da leti.“ Covek sa druge strane zice se tiho zakikotao. „Znam da ja nikako ne bih usao u avion sa njim. Ne bih, zbog svog tog viskija koji mu se muckao iza kaisa i zbog njegovog raspolozenja.“ „O, boze“, promrmljala je Dzenelen. Pimpmobil nije bio na svom uobicajenom mestu toga jutra.

Nadala se da je to bio znak da je Ki nekuda izasao rano izjutra, a ne da se uopste nije vracao kuci. „Hep Holister ovde, gospodice Dzenelen. Vlasnik Palme. Zelite li da Kiju prenesem neku poruku ako navrati? Hocete li da mu kazem da se javi kuci?“ „Da, molim vas. Zelela bih da znam da li je dobro.“ „Ma, i sami znate kakav je Ki. Ume da se brine o sebi.“ „Znam, ali vas molim da mu ipak kazete da se javi kuci.“ „Hocu. Do videnja.“ „Zapravo, gospodine Holistere“, brzo je izgovorila dok nije spustio slusalicu, „pozvala sam vas zbog neceg drugog.“ „Recite“, rekao je kada je ponovo zacutala.

Dzenelen je otrla oznojeni dlan o suknju. „Da li kod vas i dalje radi jedan mladic koji se zove Bouvi Kejto?“ Dok je Lara bila zauzeta plevljenjem svojih petunija, iza obliznjeg ugla se pojavio plavi karavan u ludoj brzini; preskocio je ivicnjak, jos vise ubrzao na prilaznom putu ka klinici i uz skripu se zaustavio na sljunku, koji se rasuo na sve strane. Vrata vozaca su se otvorila sa treskom i iz kola se iskobeljao mlad covek u sortsu za plazu, ociju izbezumljenih od straha. „Doktorka! Moja kcerkica. ona. njena ruka. O boze gospode, pomozi nam!“ Lara je ispustila lopaticu za plevljenje cveca i pojurila iz pravca leje brzo poput sprintera. Skinula je bastovanske rukavice dok je trcala ka zadnjim vratima automobila, koja je otvorila. Zena koja je sedela u kolima bila je jos izbezumljenija od coveka. U krilu je drzala dete staro oko tri godine. Posvuda je bilo mnogo krvi. „Sta se dogodilo?“ Lara se sagnula, gornjim delom tela se uvukla u kola i nezno, ali odlucno odvojila zenine ruke od devojcice. Krv je bila svetlocrvene boje - sto znaci da potice iz arterije. „Bili smo na putu ka jezeru“, jecao je covek. „Leti je bila na zadnjem sedistu i za vreme voznje je ispruzila ruku kroz prozor. Kada sam poceo da skrecem, nisam shvatio da sam toliko blizu ivicnjaka. Telefonski stub. o, boze, boze.“ Devojcicina ruka bila je gotovo sasvim otkinuta od tela. Rameni zglob je groteskno virio iz nje. Iz pokidane arterije sikljali su mlazevi krvi. Koza devojcice bila je sasvim poplavela, a ona je disala plitko i ubrzano. Bila je bez svesti. „Dodajte mi peskir.“ Covek je istrgao jedan od peskira za plazu sa gomile na zadnjem sedistu i brzo ga dodao Lari. Ona ga je cvrsto pritisla na ranu. „Drzite ga ovako dok se ne vratim.“ Majka je klimnula glavom i nastavila da jeca. „Pritisnite peskir sto cvrsce mozete.“ Ocu je rekla: „Rascistite zadnje sediste.“ Pojurila je u kliniku kroz straznja vrata. Dok je prikupljala sve sto joj je bilo potrebno za infuziju glukoze, okrenula je broj hitne sluzbe za vazdusni transport Bolnice Majke Frensis u Tajleru. „Ovde doktorka Malori iz Idn Pasa. Potreban mi je prevoz helikopterom. Pacijent je dete. U soku je, cijanoticna i bez svesti, izgubila je dosta krvi. Desna ruka joj je skoro otkinuta od tel. Nema znakova povreda glave, kicme ili vrata. U stanju je da bude transportovana.“ „Mozete li da je prevezete do improvizovanog uzletista okruga Dabert?“ „Da.“ „Oba helikoptera su u ovom trenutku zauzeta. Poslacemo vam jedan cim budemo mogli.“ Lara je spustila slusalicu, zgrabila torbu sa priborom za hitnu medicinsku pomoc i ponovo istrcala

54

napolje. Verovatno ne znajuci sta radi, uspaniceni otac je potpuno ispraznio citav gepek i zadnje sediste karavana. Prilazni put klinike bio je zatrpan predmetima poput izduvanih duseka za plazu, unutrasnjih guma automobila koje su sluzile umesto slaufa, korpe za piknik, pakovanja od po sest limenki sokova; tu su jos bila i dva termosa, rucni frizider za kampovanje i stari prekrivac za krevet. „Pomozite mi da je unesem pozadi.“ Lara i otac deteta su zajedno podigli devojcicu iz majcinog krila i odneli je do zadnjeg dela kola.

Lara je usla u automobil i pomogla ocu da je spusti na pod u ispravan polozaj. Majka se zurno premestila pozadi za njima i skupila se pored kcerke na podu automobila. „Dajte mi prekrivac.“ Covek ju je poslusao i Lara je prekrila dete da bi sprecila dalji gubitak toplote. „Odvezite nas do okruznog uzletista. Nadam se da znate gde se ono nalazi.“ Klimnuo je potvrdno. „Uskoro ce biti poslat helikopter da je preveze u Tajler.“ Covek je zalupio vrata gepeka i potrcao da sedne za volan. Nije proslo ni dva minuta od trenutka kada su usi u njeno dvoriste, a vec su hitali ka uzletistu.

Lara je hitrim pokretima uklonila peskir natopljen krvlju sa ramena devojcice i zamenila ga malim sterilnim tuferima od gaze dimenzija 10x10 centimetara. Njima je izvrsila kompresiju rane, a potom je cvrsto obavila detinje rame elasticnim zavojem. Krvarenje bi moglo da dovede do smrti devojcice, ukoliko ga ne zaustavi.

Kada je zaustavila krvarenje, pocela je da trazi venu na nadlanici deteta. Pacijentkinja je pocela da se grci kao da ce povratiti. Majka je jeknula od nemoci. Lara joj je smireno dala uputstvo: „Okrenite joj glavu na stranu da se ne bi ugusila povrackom.“ Majka je uradila ono sto joj je bilo receno. Sada su disajni putevi deteta bili oslobodeni, ali su joj i disanje i puls bili jedva cujni.

Otac je vozio kao ludak, snazno trubeci svakom automobilu koji bi mu se nasao na putu, skrecuci na raskrsnicama u punoj brzini i psujuci kroz suze. Majka je glasno jecala, a suze su joj se slivale niz lice.

Lara je svim srcem saosecala sa njima. Znala je kako izgleda bespomocno posmatranje umiranja sopstvenog deteta u krvi.

Posto joj malena vena na detinjoj nadlanici nije odgovarala, u trenutku je odlucila da izvrsi zasecanje. Izvukla je nogu devojcice ispod prekrivaca, i dok ju je majka posmatrala uzasnuto, skalpelom je nacinila mali rez kroz koji je ubacila tanki kateter, da bi ga spojila sa opremom za infuziju. Zasila je maleni rez koji je napravila uzurbanim ali vestim pokretima, da bi tako ucvrstila kateter na mestu.

Do tada se toliko oznojila da je sve kapalo sa nje, pa je obrisala celo rukavom. „Hvala bogu“, promrmljala je kada je videla da su konacno stigli do piste. „Gde je helikopter?“ vrisnuo je otac deteta. „Pritisnite sirenu automobila.“ Iz hangara od valovitog lima istrcao je covek krmeljavih ociju u zamascenim radnim pantalonama na tregere, i uputio se pravo ka vozacu. „Jes’ ti doktor Malori?“ Otac je pokazao preko ramena na zadnji deo karavana. Mehanicar se sagnuo i zagledao se u krvavu scenu otvorenih usta. „Doktore?“ Lara je otvorila vrata gepeka, spustila rampu na zadnjem trapu karavana i izasla napolje. „Je li vas zvao neko iz bolnice Majke Frensis?“ „Poslali su jedan helikopter po coveka koji je dobio srcani napad na Lejk Palestinu, a drugi na mesto sudara na dvadesetoj saveznoj magistrali.“ „Jesu li obavestili klinicki centar o nasem pacijentu?“ „I njihov helikopter je na dvadesetoj saveznoj. Pretpostavljam da je doslo do velikog lancanog sudara. Rekli su da mogu da posalju neciji drugi helikopter. Upravo sada tragaju za njim.“ „Ona ne moze da ceka!“

55

„O boze, moje dete!“ jaukala je majka. „Umrece, zar ne? O, Boze!“ Lara je pregledala maleno telo i shvatila da zivot polako nestaje iz njega. „“Boze, pomozi mi!

Prekrila je lice rukama, a rukavice na njima su mirisale na svezu krv. Ovo je njena najgora nocna mora, koju stalno iznova prezivljava. Da gleda kako dete umire, kako krvari do smrti, i da je nemocna da ucini bilo sta da to spreci. „Doktorka!“ Otac devojcice ju je zgrabio za ruku i citavu je protresao. „Sta sada da radimo? Morate da ucinite nesto! Dete nam umire!“ Znala je to bolje od njega. Takode je znala i da sama ne moze da sanira toliko ozbiljan i hitan slucaj. Neko vreme moze da drzi devojcicino stanje soka pod kontrolom, ali je gotovo sigurno da ce izgubiti ruku, ako ne i zivot ako joj se odmah ne ukaze hina medicinska pomoc. Mala okruzna bolnica nije opremljena za zbrinjavanje ovako ozbiljnih povreda. Mogla je da sanira gadne posekotine ili na primer, slomljenu kost podlaktice, ali ovo ne. Ako bi je odvela amo, to bi predstavljalo samo gubljenje dragocenog vremena.

Proderala se na zapanjenog mehanicara. „Mozete li da nas prevezete do tamo? Rec je o zivotu i smrti.“ „Ja samo popravljam letelice. Nikada nisam ucio da upravljam njima. Ali, ovde je jedan pilot koji moze da vas odveze gde god pozelite.“ „Gde je?“ „Tamo, unutra.“ Pokazao je palcem u pravcu hangara. „Ali, ni on nije bas u najboljem stanju.“ „Imate li neki avion koji mozemo da upotrebimo? Jos bolje, helikopter?“ „Znate onog profi igraca golfa koji je nedavno dosao ovde da se penzionise? Ovde drzi svoj helikopter. Jedan bas fensi. Jednom ili dvaput nedeljno leti s njime u Dalas da igra golf. Dobar je to covek. Mislim da mu sigurno ne bi smetalo da ga pozajmite, s obzirom na to da je rec o hitnom slucaju.“ „Pozurite, pozurite!“ preklinjala ih je majka. „Ume li taj pilot da upravlja helikopterom?“ upitala je Lara mehanicara. „Ume, ali, kao sto vam rekoh, nije bas.“ „Drzite bocicu za infuziju visoko“, rekla je majci. „Pratite da li dise“, rekla je ocu. Rizikovala je sto napusta pacijenta nakratko, ali nije imala poverenja u to da ce brbljav mehanicar pilotu na pravi nacin preneti do koje mere je situacija hitna.

Pojurila je pokraj njega i utrcala u zgradu hangara. Unutra se nalazilo nekoliko pokvarenih letelica sa kojih su bili poskidani delovi, ali nije videla nikakvog coveka. „Hej? Ima li koga?“ Prosla je kroz vrata s leve strane hangara i nasla se u zagusljivom sobicku. U uglu se nalazio poljski krevet, a na njemu je neko lezao na ledima i glasno hrkao.

Bio je to Ki Taket.

Smrdeo je kao da je popio litre alkohola. Lara se nadvila nad njim i snazno ga prodrmusala za rame. „Ustaj. Moras da me prevezes helikopterom do Tejlora. Odmah!“ Promumlao je nesto nerazgovetno, odgurnuo je od sebe i okrenuo se na bok.

U zardalom frizideru koji je zujao Lara je pronasla nekoliko konzervi piva, parce smrdljivog sira, smezuranu narancu i plasticni balon sa vodom, sto je i bilo ono sto je trazila. Zgrabivsi ga za rucku, otvorila je poklopac i citavu sadrzinu sasula Kiju u lice.

Poskocio je i zaurlao, stisnutih pesnica i ubilackog pogleda. „Sta, koji kurac!“ Kada je ugledao Laru kako drzi balon iz kojeg kaplje voda, zinuo je od neverice, ostavsi bez reci. „Moras da prevezes jednu devojcicu do bolnice Majke Frensis. Zivot i ruka joj vise o koncu. Nemamo vremena da se svadamo oko toga ni da ti dajem dalja objasnjenja. Mozes li da nas odvezes tamo a da se ne srusis negde?“ „Mogu da letim bilo kuda u bilo koje doba.“ Zamahnuo je nogama, spustio ih na pod, i uzeo cizme.

Lara se brzo okrenula i izasla napolje iz hangara. Otac je pojurio ka njoj. „Jeste li ga

56

pronasli?“ „Odmah ce doci.“ Nije mu nista dalje objasnjavala. Bolje je da ne zna da je pilota koji ce prevesti njegovu kcer u bolnicu uhvatila kako spava posle lude pijanke. Aviomehanicar je stajao pored helikoptera, pokazujuci im uzdignutim palcevima da je sve spremno za poletanje. „Kako se zovete?“ upitala je mladog oca dok su jurili preko grubog asfaltirane piste. „Dzek. Mi smo Dzek i Merion Leonard. Nasa kcerka se zove Leti.“ „Pomozite mi da prenesem Leti do helikoptera.“ Zajedno su je izneli do karavana i zurno je preneli do helikoptera. Merion je trcala pored njih, drzeci visoko plasticnu kesicu sa glukozom. Kada su stigli do helikoptera, Ki je vec bio u pilotskom sedistu.

Vec je bio pokrenuo motore, a propeleri su se vrteli. Leonardovi su bili suvise zabrinuti za zivot svoje kcerke da bi primetili da mu je kosulja raskopcana i da mu treba jedno temeljno brijanje.

Barem je oci crvene od ispucalih kapilara sakrio iza pilotskih naocara za sunce koje su bile premazane slojem za odbijanje svetlosti, poput ogledala.

Cim su se svi ukrcali, okrenuo je glavu pozadi i pogledao ka Lari. „Jeste li spremni?“ Sumorno je klimnula glavom. Poleteli su.

Bilo je i suvise bucno da bi razgovarali, a ionako nije bilo nicega sto bi jedni drugima rekli.

Leonardovi su grlili jedno drugo dok je Lara nadgledala puls i pritisak devojcice. Verovala je da Ki zna kako da dode do heliodroma bolnice Majke Frensis. Ki je stavio slusalice; videla je da nesto prica u mikrofon, ali ga nije cula od buke.

Okrenuo se i doviknuo joj: „Pronasao sam frekvenciju bolnice i sada sam na vezi sa traumatoloskom ekipom. Zele da znaju vitalne parametre devojcice.“ „Pritisak pedeset sa trideset i pada. Puls sto cetrdeset i jako slab. Reci im da pripreme vaskularnog hirurga i ortopeda. Trebace joj oba lekara. Pocela sam da joj dajem infuziju.“ „Da li si joj dala antikoagulant?“ Premisljala se vec da li da joj ga da ili ne, i odlucila je da je bolje da ga ne da devojcici. „I suvise je mlada. Krvarenje je trenutno pod kontrolom.“ Ki je preneo informacije bolnici. Lara je nastavila da nadgleda pritisak, disanje i puls. Borila se da ostane objektivna, ali je to bilo tesko kada je pacijent bio tako mlad i bespomocan, i tako ozbiljno povreden.

Merion bi povremeno dodirnula kosu svoje kcerke koja je bila u nesvesti ili bi je pomilovala po obrazu. Jednom je prevukla palac preko Letinih bucmastih noznih prstica. Taj karakteristican majcinski gest slomio je srce Lari.

Dok je pod njima promicalo predgrade Tejlora, Ki joj se ponovo obratio. „Traumatoloska jedinica je spremna i ceka na nas. Dobili smo dozvolu za vanredno sletanje.“ Letino plitko disanje iznenada se zaustavilo. Lara je utisnula prste duboko u njen vrat, ali nije osetila puls.

Dzek Leonard je uzrujano zavristao. „Sta se desilo? Doktorka? Doktorka!“ „Srce je stalo.“ „Moje dete! O boze, moje dete!“ zavristala je histericno Merion.

Lara se nadnela nad devojcicu i postavila dlanove na njene grudi tako da dnom dopiru ispod njene grudne kosti. Pritisnula joj je snazno grudi nekoliko puta, pokusavajuci da joj pokrene srce. „Nemoj, Leti. Molim te, bori se. Za koliko stizemo, Ki?“ „Vec vidim bolnicu.“ Prekrila je svojim ustima Letina usta i nos i udahnula vazduh u njih. „Nemoj da umres. Nemoj da umres, Leti“, sapnula je usrdno.

57

„O boze!“ povikao je Dzek promuklim glasom. „Izgubili smo je.“ „Leti!“ zavristala je Merion. „O, ne! Boze, molim te, ne!“ Lara uopste nije cula njihove histericne vriske. Sva paznja joj je bila usredsredena na malo decje telo dok je ritmicnim pokretima naizmenicno pritiskala malene grudi i davala vestacko disanje devojcici.

Kada je osetila tracak pulsa, uzviknula je od olaksanja. Grudi deteta pocele su da se podizu i spustaju kada je pocela da dise bez tude pomoci. Lara je nastavila sa reanimacijom. Puls devojcice bio je slabasan, ali je srce ipak pocelo ponovo da joj kuca. „Povratili smo je.“ Ki je spustio helikopter.

Traumatoloski tim je krenuo ka njima, izbegavajuci elise. Lara im je predala svoju pacijentkinju i pomogla bolnicarima da zadrze Merion dok su zurno smestali devojcicu na pokretni krevet i odvozili je ka Sali za hitne intervencije. Roditelji su krenuli za detetom, ali ih je jedna medicinska sestra presrela i uputila ih u cekaonicu. „Hocu d idem sa svojom devojcicom.“ Merion je pruzala ruke ka nosilima koja su se gubila iz vida. „Zao mi je, gospodo, ali moracete da sacekate ovde. Vasa kcer ce sada dobiti najbolju medicinsku negu.“ Lara je sa razumevanjem klimnula sestri. „Ja cu se pobrinuti za nju. Hvala vam.“ Uvela je Merion u cekaonicu uz pomoc Dzeka. On joj se obratio umirujucim tonom; „Merion, idem da obavestim porodicu i rodake o nesreci.“ „Samo vi idite, ja cu biti uz nju.“ „Ne“, rekla je Merion, odlucno odmahnuvsi glavom. „Zelim da budem sa Dzekom.“ Lara je pokusala da je ubedi da ostane u cekaonici, ali nije vredelo. Grleci jedno drugo, bracni par je, nogu pred nogu, posao u potragu za telefonskom govornicom u okviru bolnice. „Hoce li mala preziveti?“ Lara se okrenula, zacuvsi Kijev glas neposredno iza sebe. Posmatrao je Leonardove dok su odlazili niz hodnik. „Nije sigurno.“ „Umalo da je izgubis, zar ne?“ Ponovo ju je pogledao. „I borila si se kao lavica da je vratis u zivot.“ „To mi je posao.“ Pocutao je malo, a onda je upitao: „Da li ce uspeti da joj povrate ruku?“ „Ne znam. Mozda nece.“ „Sranje.“ Spustio je naocare za sunce u dzep kosuljem koju se potrudio da zakopca pre nego sto je za njima usao u bolnicu. „Potrebna mi je kafa. Hoces i ti jednu?“ „Ne, hvala.“ „Kada god budes spremna za povratak u Idn Pas.“ Lara je odmahnula glavom. „Ostacu sa roditeljima da vidim sta ce biti sa devojcicom. Barem dok ne napusti operacionu salu. Mozete da krenete kuci kad god zelite. Snaci cu se za povratak.“ Prostrelio ju je pogledom, a zatim joj neljubazno rekao: „Odo ja po kafu.“ Lara je gledala za njim dok je odlazio sterilnim hodnikom cvrstim i ravnomernim hodom, ako se izuzme neznatno sepanje zbog povredenog desnog clanka. Uprkos neurednom izgledu, niko ne bi ni pomislio da ga je nedavno probudila iz cistog alkoholicarskog sna.

Prizemljio je helikopter izmedu visespratne garaze i bolnicke zgrade, sto je zahtevalo veliku vestinu u upravljanju letelicom. Kada je rekao da je sposoban da pilotira u bilo koje doba dana ili noci, gde god neko pozeli, to nije bilo samo prazno hvalisanje.

Leonardovi su se vratili posto su obavili telefonske pozive, i otpocelo je cekanje na rezultate operacije. Kada se i Ki vratio, sa sobom je nosio nekoliko kafa i grickalice iz automata. Lara ga je predstavila uzrujanom bracnom paru. „Nikada necemo moci dovoljno da vam se zahvalimo“, rekla je Merion kroz suze. „Bez obzira na ishod situacije, da nas vi niste prevezli dovde, Leti bi. ona bi.“ Stegnuo joj je rame da bi je umirio i da ne bi umanjio ozbiljnost citave situacije praznim, otrcanim

58

frazama. „Vraticu se malo kasnije.“ Bez daljih objasnjenja, napustio ih je.

Izvjestaji iz operacione sale stizali su nepodnosljivo sporo. Svaki put kada bi ugledali sestru instrumentarku iz operacione sale, sve troje bio postali napeti. Ali, sve sto bi im ona rekla pri kratkim, periodicnim posetama bilo je da hirurzi cine sve sto je u njihovoj moci da stabilizuju Letino stanje i da joj spasu ruku od amputacije.

Toga jutra, hirurzi su imali pune ruke posla. Nekolicina je zadobila teske povrede u lancanom sudaru na saveznoj magistrali. U sudaru su ucestvovala tri vozila, od kojih je jedno bio kombi pun penzionera izletnika. Osoblje je bilo premoreno, ali kompetentno, kako je lara procenila. Ki se vratio oko sat vremena kasnije sa velikom kesom iz Volmarta . Pruzio je kesu Merion i Lari. „Mislio sam da bi vama dvema bilo prijatnije da se presvucete.“ U kesi su pronasle sportske pantalone i majice s kratkim rukavima. Njihova odeca bila je ustirkana od Letine sasusene krvi. Otisle su u najblizi toalet da se osveze i presvuku. Kada je Dzek pokusao da Kiju nadoknadi novac za kupljene stvari, on nije hteo ni da cuje za tako nesto. „Ti si sin Barnija Leonarda, zar ne? Sada ti vodis porodicnu radionicu za veseraj i hemijsko ciscenje umesto njega, je li tako?“ „Tako je, gospodine Takete. Nisam mislio da me poznajete.“ „Odlicno mi odrzavate kosulje. Stavljate tacno onoliko stirka koliko je potrebno“, rekao mu je Ki. „To je sasvim dovoljno sa vase strane.“ Dzek se ozbiljno rukovao sa njim.

Rodbina Leonardovih pristigla je oko sat vremena nakon ovog razgovora izmedu Kija i Dzeka, a sa njima je dosao i svestenik iz parohije kojoj je pripadao Dzek. Grupa ljudi skrhanih bolom skupila se jedno uz drugo i molila se za zivot male Leti. U svojoj karijeri lekara Lara je prisustvovala mnogim slicnim scenama pa se vise nije osecala neprijatno dok prisustvuje necijoj licnoj tragediji.

Ki, ocigledno, jeste. Setao je hodnikom uzduz i popreko i cesto se nekud gubio. Svaki put kada bi nestao Lara bi pomislila da je otisao da vrati pozajmljeni helikopter u Idn Pas, ali bi se uvek vracao i pitao ima li novosti o Letinom stanju. Za vreme jednog od tih odsustava u kojima je odlazio neznano gde, obrijao se i uvukao kosulju u pantalone. To poboljsanje izgleda pomoglo mu je da ostavi utisak gotovo pristojne osobe.

Nakon gotovo sedam sati od Letinog odlaska u operacionu salu, u cekaonicu je usao sredovecni covek povelikog trbuha u plavom hirurskom odelu i prozvao ime Leonardovih. Ustali su i cvrsto zgrabili jedno drugo za ruke, pripremajuci se za ono sto ce im doktor reci. „Ja sam doktor Rupert.“ Predstavio im se vaskularni hirurg. „Vasa kcerka ce biti dobro. Ukoliko ne dode do nepredvidenih komplikacija, trebalo bi da se izvuce.“ Merion bi se srusila da je muz nije pridrzavao. Pocela je da jeca tesko i bez suza. „Hvala vam. Hvala vam.“ „A sta ce biti sa njenom rukom?“ upitao je Dzek. „Uspeli smo da je spasemo od amputacije, ali u ovom trenutku ne mogu da vam kazem u kolikoj meri ce moci da se koristi njome. Povratili smo joj cirkulaciju ruke u punom obimu, ali postoji mogucnost da je doslo do misicnih ili nervnih ostecenja koja ce se tek kasnije pokazati. Uskoro ce sa vama popricati i doktor Kalahan, specijalista ortopedije. On ce vam objasniti sve u vezi sa fizikalnom terapijom. Zasada je najvaznije da je devojcica prezivela i da su joj vitalni parametri dobri.“ „Kada mogu da je vidim?“ upitala je Merion. „Bice nekoliko dana na odeljenju za intenzivnu negu, ali mozete da je posecujete s vremena na vreme. Medicinske sestre ce vam objasniti u kojim terminima i pod kojim uslovima. Doktor Kalahan ce brzo biti s vama.“ Kada su rodaci pojurili da zagrle Dzeka i Merion, hirurg se obratio Kiju. „Jeste li vi doktor Malori?“ „Nisam.“ „Ja sam doktorka Malori“, pruzila mu je Lara ruku. „Lekar opste prakse iz Idn Pasa.“ „Odlicno ste se snasli s obzirom na to kakav ste slucaj dobili. Stigli ste tacno na vreme.“ „Drago mi je“, rekla je

59

uz umoran smesak. Stisavsi glas, upitala je: „Mozete li mi reci, kao jedan strucnjak drugome, kakvo je vase misljenje o buducem stepenu pokretljivosti ruke devojcice?“ „Kada bih se kladio, rekao bih da su sanse za oporavak funkcija ruke vece od pedeset posto.

Dovoljno je mlada da nauci da prevazide bilo kakav invaliditet koji bi je snasao. Ukoliko bi joj se funkcije ruke vrate u potpunosti, nece se ni secati da se ovo dogodilo.“ Osmehnuo se slabasno, a lice mu je odavalo napetost koju je pretrpeo zbog teske i iscrpljujuce operacije. „Ali sa sigurnoscu mogu da se kladim da vise nikada nece gurati ruku kroz otvoren prozor automobila.“ Ponovo su se rukovali. Nakon sto je Leonardovima uputio nekoliko reci za kraj, otisao je niz hodnik.

Bracni par Leonard zagrlio je Laru, a potom otisao da preostalim rodacima i prijateljima telefonom javi radosnu veste da eje kriza prebrodena.

Lara je nesigurno pogledala u Kija. „Rekla bih da je moj posao ovde zavrsen.“ „Spreman sam za polazak kad god ti kazes, doktorko.“ Cim su se vinuli u vazduh, stres pod kojim se Lara nalazila pretvorio se u ogroman umor. Dogadaji koje je prezivela toga dana konacno su uzeli svoj danak. Citavo telo ju je bolelo od naprezanja misica. Pocela je da izvodi kruzne pokrete glavom da bi olabavila stegnute vratne misice.

Sumrak koji se sve vise produbljivao izgledao je prelepo sa visine, ali Lara nije mogla da uziva u njemu jer je razmisljala o tome kako je za dlaku mogla da izgubi zivot Leti Leonard. Tek kada se dogodi da neko dete umre, moze se u potpunosti shvatiti krhkost ljudskog zivota. Lara je duboko prezivljavala svaciju smrt, ali ju je decja smrt svaki put slamala u potpunosti jer ju je podsecala na tragican nacin na koji joj je oduzeta Esli. U jednom trenutku, njena slatka kcerkica je gukala i ispustala srecne detinje zvuke, a u sledecem lezala, krvava i mlitava.

Larine oci su se zamaglile od suza. Grlo joj se steglo i postalo bolno. Da nije sedela pored Kija Taketa u uskom prostoru kokpita helikoptera, gorko bi zaplakala.

Umesto toga, prisilila se da se kontrolise. Drzala se stoicki sve dok Ki nije aterirao na malu pistu okruga Dabert. Aviomehanicar im je prisao da ih doceka. „Kako je malena?“ upitao je Laru dok je izlazila iz helikoptera. „Prezivela je, a spasli su joj i ruku.“ „Neka je, hvala bogu. Mislio sam da je gotova. Zdravo, Ki. Lepota od helikoptera, a?“ „Prva klasa, Bolki“, slozio se Ki, dodajuci mu kljuceve.

Lara je pokazala na karavan Leonardovih. „Molim vas, da li mozete da se pobrinete za to da im se automobil ocisti pre nego sto budu dosli po njega?“ „Vec jesam“, odgovorio je mehanicar. „Bo je poslo momka iz radionice da opere krv.“ „Veoma lep gest sa vase strane. Bolki, je li tako?“ Klimnuo je glavom. „Bolki Vilis. Drago mi je, gospodo.“ Pruzio je Lari ruku.

Rukovali su se. „Ja sam doktorka Lara Malori.“ „Znam, gospodo. Pretpostavio sam ja ko ste.“ „Sigurna sam da ce Leonardovi ceniti to sto ste se pobrinuli za njihova kola.“ „To nije bila moja ideja. Ki je zvao iz Tajlera i predlozio mi da zovem Boa da ih ocisti.“ Iznenadena, Lara je pogledala u Kija. On je ravnodusno slegao ramenima. „Pomislio sam da ne treba da se podsecaju na neprijatnosti kroz koje su prosli, bez obzira na ishod situacije. Jesi li spremna za pokret?“ „Pokret?“ Tek je tada shvatila da nema prevoz do kuce. „O, da li bih bila previse nametljiva kada bih zamolila. “ Pokazao je na zuti linkoln parkiran nedaleko od hangara.

Lara je zamolila Bolkija da prenese zahvalnost igracu golfa koji im je pozajmio helikopter. „Recite da mi posalje racun za sve troskove koje smo nacinili.“ „Nema problema.“ Salutirao joj je i pozdravio se sa Kijem. „Ocekujem racun i od vas, gospodine Taket“, rekla mu je dok su se priblizavali linkolnu. „Koliko naplacujete za svoje usluge?“ Otvorio joj je siroka suvozacka vrata i drzao ih dok se nije smestila. „Zavisi od toga kakve usluge

60

pruzam.“ Sela je u kola ozbiljnog lica i pocela da gleda pravo ispred sebe kroz vetrobran.

Kada su izbili na autoput u pravcu gradica, Ki je rekao: „Znas sta, ocajan ti je smisao za humor.

Zar se nikada ne smejes?“ „Samo kada cujem nesto smesno.“ „Aha, shvatam. Ja ti nisam zabavan.“ „Seksualne aluzije me vise ne zasmevaju. Dobijala sam glavnu ulogu u njima toliko puta da mi zaista vise nisu smesne.“ Protegao je svoje visoko telo, namestajuci zadnjicu udobnije u sedistu. Koza sedista prijatno je zaskripala pod njim. „Pa, valjda je to cena za to sto su te uhvatili u skandaloznoj seksualnoj aferi.“ „To je samo jedna od cena koju zena placa za tako nesto.“ Pogledao ju je procenjivacki, ovoga puta bez zlobe, a potom ponovo usmerio paznju na put. Vozili su se u tisini dok je automobil glatko klizio putem sa dve trake kroz sumrak koji je postajao sve gusci. „Jesi li gladna?“ Nije ni pomisljala na to, ali sada kada ju je upitao, shvatila je da umire od gladi. Sve sto je popila tog jutra pre nego sto je izasla da oplevi leju sa cvecem bilo je malo jogurta i dve solje crne kafe. „Jesam“, priznala je. „Volis li rebarca?“ „Zasto?“ „Znam jedno mesto gde se prave najbolja rebarca na svetu. Mislio sam da bismo mogli da svratimo na porciju.“ Spustila je pogled na svoju odecu, koju im je doneo u bolnicu. „Mada cenim to sto ste nam doneli novu odecu da se presvucemo, zaista nisam obucena za izlazak.“ Naglo je prasnuo u smeh. „Maltene bi se moglo reci da si previse lepo obucena za Rostiljdziju Bobija.“ „Prikladno ime za vlasnika lokala. “ „Nisu ga tako prozvali zato sto pravi rostilj, nego zato sto je on sam pecen kao na rostilju.“ Pogledala ga je upitno. „Jedne noci, Bobi Sis je sa pogresne strane zaskocio rodeo.jahaca bikova koji se zove Mali Pit Poli. Bili su na igranci koja se odrzavala posle rodea i pobili su se oko neke zene. Bobi bi pobedio u tuci i ponizio je Malog Pita, koji je uvek bio osetljiv na svoju visinu od jedva metar i sezdeset sa sve cizmama. Kasnije te noci, Mali Pit se osvetio tako sto je zapalio Bobijevu kucu. Bobi je izvukao zivu glavu, ali mu je vecina kose bila spaljena. Isao je sest meseci celav ko guster i mirisao je pomalo na dim. Svi su poceli da ga zovu Rostiljdzija. Od tada je jednostavno i poceo da se bavi istoimenim zanimanjem.“ Lara je posumnjala da je citava prica obicna izmisljotina, ali se Ki parkirao ispred taverne pre nego sto je uspela da mu svoju sumnju i izrazi. „Hmm. Izgleda da je veceras krcato.“ „Pa ovo je neka birtija“, pobunila se Lara. Na strehi je bio zategnut niz zutih svetiljki, od kojih je vecina bila pregorela. To je bio jedini ukras na zgradi. „Ne zelim da udem unutra.“ „Sto?“ Okrenuo se ka njoj. „Nije valjda da si suvise fina da se druzis sa nama mestanima?“ Saterao ju je u cosak.

Ako odbije da ude sa njim u birtiju,ponovo ce je optuziti za licemerje i za to da je uobrazeni snob koji nema prava da ga osuduje jer je i sama uhvacena u grehu.

Sa druge strane, nije zelela da se prosire glasine da je Ki Taket voda po gradu o svom trosku. Kako ce je samo ogovarati! Doktorka je unistila zivot senatora Klarka Taketa, a sada je zarila kandze i u njegovog mladeg brata, govorice svi.

Ali, suocavane sa tracevima je nesto do cega ce mozda doci kasnije. Prezir sa Kijeve strane je sigurna stvar, sa kojom ce morati da se suoci odmah. Otvorila je vrata automobila i izasla napolje.

Kada joj se Ki pridruzio pred ulazom u birtiju i otvorio njena ulazna vrata, na licu je imao nepodnosljivo samozadovoljan osmeh.

Unutrasnjost kafane nije bila nista lepsa od njene spoljasnjosti. Pod tavanicom je lebdeo oblak duvanskog dima, prigusujuci jos vise osvetljenje koje je ionako bilo slabo. Miris piva bio je isto

61

toliko jak kao i basovi koji su bubnjali iz klasicnog dzuk-boksa u uglu. Nekoliko parova je cupkalo u ritmu sloufoksa na malom plesnom podijumu. Dugacak sank je zauzimao citavu duzinu jednog od zidova, a stolovi su bili rastrkani po zamracenim uglovima prostorije.

Kada su Ki i Lara usli u kafanu, svi su se okrenuli prema vratima. Zene su odmeravale Kija, a muskarci Laru. Posto joj je bilo neprijatno, pustila je Kija da pronade sto, a ona ga je pratila. „Pijes li pivo?“ Prihvatila je izazov koji je cula u njegovom glasu. Ovo je jos jedan njegov test koji treba da prode. „Uz rostilj? Naravno.“ Snazno je zviznuo, s dva prsta u ustima. „Ej, Bobi, daj dva piva.“ „E pa, neka me odmah udari grom!“ grmnuo je kafedzija. „Stizu dva piva za odavno nestalog Koja Taketa.“ Ki se smestio preko puta Lare i gurnuo zacine sa sredine u kraj stola. „U jednom danu si spasla zivot detetu i izasla na pivo sa mnom. Stvarno uzivas u tome da zivis opasno, a, doktorko?“ Nije ocekivao odgovor sa njene strane, a nije ni imala vremena da mu ga pruzi jer je do njih polako dosepeljao covek zaokrugljenog stasa u beloj kecelji umrljanoj flekama od rostiljskog mesa i sosa. U jednoj ruci je nosio dve pivske flase izduzenih grlica, a drugom je pljesnuo Kija preko pleca. „'De si, bre.“ Spustio je pivo na sto. Lara je brzo uhvatila voju flasu da se ne bi prosula. Bobi nije ni primetio da je pivo spustio na sto tako da se zateturalo. I dalje se pozdravljao sa Kijem. „Cujem da si sveze pristigao iz jednih od onih arabljanskih drzava. Cuo sam i da ti tamo seku kitu ako im samo krisom pogledas u zene. Je l' tacno to? Pitao sam se kako uspaljenik kao sto si ti moze da prezivi tamo. Pitao sam se kad ces doci da me posetis, pedercino jedna.“ „Kafana izgleda super, Bobi. I dalje sjajno posluje, kako vidim.“ „Nego sta. Sve dok ljudi piju, jedu i tucaju, znace gde da na najboljem mestu nadu sve tri stvari. Sve na jednom mestu. To je moj poslovni moto! Ko je ovo?“ Pokazao je na Laru kaziprstom.

Ki ju je predstavio. Vlasnik pivare nije ni pokusao da sakrije da je iznenaden. „Znaci, ti si ta opasna zenska o kojoj svi toliko pricaju. Bog te mazo.“ Otvoreno ju je odmerio od glave do pete, sto joj je prijalo nakon tolikog prikrivenog odmeravanja ostalih ljudi. „Otvorila si ordinaciju kod nas u mestu. Tamo gde je radio doktor Paton, je l' tako?“ „Tako je.“ Lara se nasmesila kad je primetila da ima oziljke od opekotina iznad obrva i duz linije gde su mu se spajali kosa i celo. „E, pa svasta cu jos videti u svom zivotu.“ Gledao ih je naizmenicno. „Nisam mislio da vas dvoje razgovarate jedno sa drugim.“ „I ne razgovaramo“, odgovorio je Ki. „Ali smo bili gladni u isto vreme, pa smo dosli ovde. 'Oces li da nas usluzis ili ces celu noc samo da blebeces?“ Rostiljdzija Bobi se nasmesio. „Nego sta nego cu da vas usluzim. Jedva cekam da se dokopam vaseg novca. Sta da vam donesem?“ „Dve porcije rebaraca. Meni nemoj da sipas sos.“ „Donecu vam sos odvojeno pa mozete da ga sipate kako hocete. Jos dva piva?“ „Kad doneses veceru.“ „Nadam se da cu se vrlo uskoro razboleti“, rekao je Bobi, namignuvsi Lari. Nakon toga je odselevrdao do bara odmahujuci glavom zbog cudnih puteva zivota.

Ki je otpio nekoliko dugih gutljaja piva. Lara je polagano pila iz svoje flase. „Jeste li sinoc isli da letite?“ Prestao je da pije pivo, ali je i dalje drzao grlic flase na usnama i lenjo ga trljao o njih. „Sto?“ Lara je sklonila pogled sa njegovih usana i pivske flase. „Onako.“ „Da, letio sam sinoc. U pajper kabu. Je l' znas kako izgleda taj avion?“ Odmahnula je glavom, mada je nakon sinocnjeg videnja imala nekakvu predstavu o njegovom izgledu. „Fini avioncic za

62

neobaveznu voznju. Zasto pitas?“ Nije htela da mu prizna da je otisla da se provoza po prirodi da bi razbistrila glavu nakon svade sa njim na gimnazijskom parkingu, kao ni da je posmatrala preterano odvaznog, ali veoma vestog pilota kako se poigrava sa smrcu i unistenjem sebe i aviona. „Zbog vaseg clanka“, odgovorila je. „Posto se i dalje oslanjate na njega pri hodu, nisam bila sigurna da li mozete da upravljate avionom.“ „I dalje me povremeno boli, ali nisam vise mogao da izdrzim prizemljen jer bih poludeo.“ „Znaci, ovo kratko vreme u kojem niste leteli za vas predstavlja presedan?“ „Pilot sam po profesiji. Letim po zadatku za bilo koga ko mi ponudi potencijalno interesantan posao.“ „To je vas kriterijum za prihvatanje poslova? Da budu interesantni?“ „I dobro placeni“, rekao je sa kezom. „Ne letim za kikiriki.“ „Imate mogucnost da birate klijente?“ „Uglavnom. Neke firme su prvoklasne, a avioni su im skupi i ulickani. Cak primenjuju i nekoliko pravila i propisa u vezi sa tim koliko sati pilot sme da provede u kontinuiranom letu bez pauze za spavanje, i koliko mora da prode od vremena kada je popio zadnje pivo do poletanja. Ocekuju da ispunis i svu papirologiju po protokolu Federalnog administrativnog odseka za avijaciju. Ali koliko je takvih firmi, toliko je i drugih, ciji avioni nisu toliko dobro odrzavani. Ponekad piste za sletanje na njihovim destinacijama nisu bas idealne. A, uglavnom, jedino sto traze od pilota jeste da moze da gleda na jedno oko.“ „Leteli ste pod takvim uslovima?“ „Pod takvim sam uslovima zaradio jedne od svojih najboljih honorara.“ Nakon sto je saslusala sta je izjavio o poslu kojim se bavi, zakljucila je da je novac jedna od poslednjih stvari koje ga motivisu na rad. „Obozavate svoj posao, zar ne?“ „Jedino sto volim vise od njega jeste seks. Ponekad je cak i bolji od seksa jer nema predigre. Sem toga, avioni ne pricaju.“ Nije se upecala na ovu provokaciju.

Ki je nastavio da prica. „Na visini, sve je tako cisto. Nema nikakvih sranja koja ti smetaju da razmisljas.“ Zaskiljio je kao da pokusava da pronade izraz kojim bi to najbolje opisao. „Na nebu je sve tako prosto.“ „Meni letenje deluje izuzetno komplikovano.“ „To je samo motoricka vestina“, rekao joj je, odlucno odmahnuvsi glavom. „Ili si roden za pilota ili nisi. To je nesto sto dolazi iz osecaja i instinkta, a ne iz glave. Mozes da budes samo dobar ili los pilot. Odluke koje doneses ili su ispravne ili pogresne. Ako doneses pogresnu odluku, poginuces. Prosto receno, to je to. Nema sredine izmedu dobrog i loseg, ni vremena da analiziras.

Postoje samo odluke koje moras da doneses sam, u jednom jedinom trenu, prema sopstvenoj proceni, i mozes samo da se molis bogu da budu ispravne.“ „Danas nije bilo bas tako lako doneti takve odluke.“ „Za mene jeste. Ja nisam imao veze sa lecenjem devojcice. Moj posao bio je da pilotiram letelicom, i to sa i uradio.“ Lara nije verovala da je bas toliko nehajan i nonsalantan u vezi sasvime. Bilo mu je stalo da spase zivot Leti Leonard vise nego sto je to zeleo da prizna i strasno bi ga pogodila njena smrt na putu do bolnice, da je do nje doslo.

Rostiljdzija Bobi im je doneo jos dva piva i po porciju rebarca. Na svakom tanjiru se nalazila po jedna niska socnih rebaraca sa prasecih leda, pomfrit pripremljen od krompira u ljusci, salata od kupusa sa mnogo majoneza, kolut crvenog luka, dva parceta belog hleba i po jedna halapenjo paprika velicine omanje banane. Ki je zagrizao ljutu papriku sa svog tanjira kao da je najobicnija vocka. Lari su oci zasuzile samo od njenog mirisa, pa je odlucila da je ne proba. Ali rebarca su bila ukusna, bas kako ih je Ki pohvalio. Prasetina dimljena satima pod *

63

meskitovinom prosto se topila sa kostiju. „Jeste li oduvek zeleli da budete pilot?“ upitala je Lara izmedu zalogaja. „Jesi li ti oduvek zelela da budes doktor?“ „Nikada nisam imala zelju da se bavim icim drugim.“ Dobacio joj je zlobni osmeh. „Aha. Znaci, kada si bila mala i igrala se doktora, ti nisi samo glumila?“ „Zapravo, bas tako“, odvratila mu je sa osmehom. „Mada ne tako kako vi mislite. Moji drugari bi se umorili od te igre posle nekog vremena i pozeleli bi da se igramo uciteljice, filmske zvezde, ili manekena. Ja nikako nisam htela da prestanem da ih umotavam u zavoje sve dok nisu sasvim licili na mumije. Merila sam im temperaturu stapicima od sladoleda i davala im injekcije pipetom za prelivanje mesa.“ „Uf. To mora da je bolelo.“ „Bila je to opsesija za koju su se moji roditelji ocajnicki nadali da cu je prerasti.“ „Nije im se svidala ideja da se bavis medicinom?“ „Uopste im se nije dopadala. Zeleli su da se ne bavim nikakvim zanimanjem i da umesto toga postanem dama koja odlazi na ruckove s prijateljima, zauzima visoke funkcije u privatnim klubovima i organizuje dobrotvorne dogadaje. Ali, to nije bio zivot koji bi meni odgovarao.“ „Mama i tata to nisu mogli da razumeju?“ „e, majka i otac nisu mogli to da shvate.“ Podigao je obrve jer nije shvatao zasto ih naziva zvanicnim imenima. Lara mu je objasnila. „Dobili su me u poznim godinama braka. Ja sam za njih, zapravo, bila neocekivano i neprijatno iznenadenje. Posto vec nisu mogli da je izmene, moji roditelji su odlucili da situaciju iskoriste na najbolji moguci nacin, tako sto ce mi unapred isplanirati citav zivot. Posto nisam htela da idem stazom koju su mi pazljivo zacrtali, nikada mi nisu dopustili da zaboravim koliki sam im teret bila u zivotu. A ponekad sam zaista to i bila“, dodala je, setno se nasmesivsi. „Jednom sam satima drzala drugaricu na intezivnoj nezi, sve dok njeni zabrinuti roditelji nisu dosli da je traze. Pronasli u je u mojoj sobi kako dise kroz slamke koje sam joj zabila u nos. Pravo je cudo sto se nije ugusila. Jednu drugu drugaricu sam pripremila za operaciju mozga tako sto sam je osisala vrlo kratko.“ Ki se zakikotao i obrisao usta salvetom. „A tu je bila i Moli.“ „Sta si njoj uradila?“ „Nju sam rasporila.“ Zadavio se gutljajem piva koji je upravo povukao iz flase. „Sta si joj uradila?“ „Moli je bila zlatni retriver nasih najblizih suseda. Bila je predivna kuja sa kojom sam se igrala u dvoristu izmedu svoje i komsijske kuce jos otkad sam prohodala. Moli se razbolela i...“ „Ti si je operisala?“ „Ne, vec je uginula. Nas komsija bi je neutesan zbog njene smrti i nije smogao snage da je sahrani istog dana kada je i uginula. Tako ju je sa zenom uvio u plasticnu kesu i ostavio preko noci u supi za zaprezna kola.“ „Blagi boze. I ti si izvrsila autopsiju nad njom?“ „Da, neku vrstu primitivne autopsije. Ubedila sam jednu drugaricu koja je tvrdila da zeli da postane medicinska sestra da se sa mnom usunja u supu. Ponele smo i kuhinjski pribor moje kucne pomocnice.“ Ki se nasmejao, prevukavsi rukom preko lica. „Vecina devojcica koje sam ja poznavao igrala se barbikama.“ Lara je pokusala da mu se opravda: „Posto Moli nije mogla da oseti bol, nisam smatrala da cinim nesto lose time sto sam je rasporila i pogledala sta se u njoj nalazi. Htela sam da naucim nesto o anatomiji, mada u to vreme nisam ni znala sta ta rec znaci.“ „I sta se posle dogodilo?“ „Kada sam pocela da vadim Moline unutrasnje organe, moja nazovidrugarica pocela je da vristi.

64

Kada je cuo njen vrisak, Molin vlasnik je pozvao policiju. Stigla je otprilike u isto vreme kada su i moji roditelji primetili da ni mene ni drugarice nema u kuci. Uleteli su u supu, ugledali krvoprolice, i nastao je pravi pakao. Moji roditelji su, naravno, bili uzasnuti, i poceli su da okrivljuju jedno drugo da imaju lose gene u svojim porodicama za koje nisu hteli da priznaju. Komsija je objavio da vise nikada nece razgovarati ni sa kim od nas. Roditelji moje drugarice saopstili su mojima da je ocigledno da imam nekakav uzasan psihicki poremecaj i da treba da me posalju kod psihijatra pre nego sto zaista postanem opasna p sebe i okolinu. Moji roditelji su se slozili sa tom konstatacijom.

Nakon visenedeljnih, skupih i intenzivnih terapijskih p sihij atrij skih termina, utvrdeno je da sam potpuno normalna jedanaestogodisnjakinja, sa jednom jedinom osobenoscu: opsesivnim zanimanjem za ljudsku anatomiju, iskljucivo sa medicinske tacke gledista.“ „Kladim se da je tvojima laknulo kada su saznali da nisu odgajali cudoviste.“ „Ne bas. I dalje su smatrali da je moja zelja da postanem doktor cudna. U neku ruku, i dalje to smatraju.“ Prstom je odsutno ispratila kondenzovanu kap vode koja se slivala niz flasu piva. „Moji roditelji veoma drze do drustva. Veoma im je vazno ako ce u njemu izgledati i ne dopada im se kada neko podmece klinove u zupcanike njihovih zivota koje su tako dobro podmazali. Ja sam im bila kamen spoticanja u mnogim prilikama, pocev od toga sto sam se uopste rodila pa sve do.“ Pogledala ga je pravo u oci. „Sve do scene u Klarkovoj kolibi: Nisu me kaznjavali zato sto sam otpocela aferu sa Klarkom, vec samo zato sto je ona javno otkrivena. Bas kao i vi, gospodine Taket.“ U tom trenutku, posred njihovog stola doletelo je necije telo.

Posude iz koga su jeli srucilo se na pod uz lupnjavu, a kosti oglodanih svinjskih rebaraca su se rasule po prljavim podnim daskama poput lose slozenih stapica u igri mikado . Sve cetiri flase od piva su se prevrnule. Jedna se polomila, a ostale otkotrljale.

Covek je pri padu svojom tezinom nagnuo sto pod uglom od cetrdeset pet stepeni. Krvario je iz nosa. Rezeci nekakve psovke, teturavo se podigao na noge i ustremio na coveka koji ga je udario. „Vreme je da podemo.“ Ki je mirno ustao sa stolice i uhvatio Laru ispod miske. „Ne zelim da ti tuca pokvari prvi izlazak kod Rostiljdzije Bobija.“ Lara je bila opcinjena iznenadnim prizorom nasilja koji je joj se odvijao pred ocima. Dva mladica su nastavila da se makljaju, a oko njih se za to vreme kao u areni okupio krug posmatraca koji su poceli da navijaju za svog favorita. Uzasnuto je posmatrala kako krv prska unaokolo i slusala zvukove smrskavanja hrskavice. „Ali, njih dvojica se biju!“ pokusala je da se opre dok ju je Ki gurao ka vratima. Ki je ignorisao njen bezuspesan otpor i neumoljivo je vodio prema izlazu iz lokala, zastavsi tek toliko da Bobiju doda novcanicu od dvadeset dolara. „i dalje je sve na nivou. Hvala.“ „Nema na cemu. Dodite nam opet.“ Bobi nije skidao pogled sa tuce koja je postala jos nasilnija. Ucesnici su upucivali drugom sve jace i podmuklije udarce i psovali sa najsocnijim i najgadnijim psovkama. „Trebam da ostanem ovde“, bunila se Lara. „Bice im potrebna pomoc lekara. Ja mogu da im je pruzim.“ Ki je preko ramena nezainteresovano odmerio kavgadzije dok ju je gurao kroz vrata. „Veruj mi, ne bi prihvatili tvoju pomoc. Narocito ta dvojica. Ne vole da im neko gura nos u porodicne probleme.“ „Njih dvojica su u srodstvu?“ zapanjeno je upitala Lara. „Surak i zet.“ Sada su vec bili u kolima, i Ki je izlazio sa parkinga na autoput. „Lem i Skuni su vec citavog zivota bili najbolji prijatelji. Pre nekoliko godina Lemu je zapala za oko Skunijeva mlada sestra. Poceli su da se zabavljaju. To se nije bas mnogo dopalo Skuniju, posto je vec video Lema u akciji sa prethodnim devojkama. Skuni ga je upozorio da ce ga premlatiti na mrtvo ime ako mu napumpa sestru.“ Zacutao je jer se usredsredio na zaobilazenje kamiona koji je prevozio balvane.

Lara je nestrpljivo zapitala: „I, sta je onda bilo?“ „Lem ju je napumpao i Skuni ga je prebio na mrtvo ime.“

65

„I od tada su neprijatelji?“ „Ne, i dalje su najbolji prijatelji. Skunijeva sestra, Misi, cula je za Skunijevu nameru da pridavi Lema. Pronasla ih je obojicu - mislim da je to bilo u Palmi - i umesala se u tucu. Obojicu ih je isutirala tamo gde su bili najosetljiviji. Kada je serif stigao na lice mesta, oba momka su plakala, drzala se za genitalije i zavijala kao bebice. Misi je rekla Lemu da ima da je ozeni ili ce ga kastrirati za sva vremena, a Skuniju je rekla da, ako mu se ne dopada to sto je ona sa Lemom, moze da se nosi u. Pa, Misi nikad nije bila poznata po lepom izrazavanju. U svakom slucaju, Lem i Misi su se vencali, dobili klinca i svi su bili srecni.“ „Srecni?“ zavapila je Lara. „Pa sta je onda ovo veceras?“ „Ih, bre, pa to nije nista. Samo su se malo izduvali. Sada vec verovatno caste jedan drugog pivom.“ Lara je malodusno odmahnula glavom. „Boze, kakvo je ovo mesto. Ovi ljudi. Oduvek sam mislila da su price koje sam cula o Teksasu pune preterivanja koja sluze tome da bi on i dalje delovao misticno. Kao, na primer, prica o Rostiljdziji Bobiju. Stvarno se sve desilo onako kako si mi i ispricao, zar ne? Jahac bikova koji se zove Mali Pit Poli mu je zapalio kucu, kosa mu je stvarno pri tom oprljena i po tome je dobio nadimak.“ Ki je delovao iznenadeno. „Nisi valjda mislila da te lazem?“ „Ne znam sta da mislim.“ Zurila je kroz staklo vetrobrana kao da razgleda pejzaz neke tude planete. Bila je zbunjena i nije znala sta da radi sa svojim zivotom,ali to nije zelela da mu prizna. Da li ce se ikada uklopiti medu ove ljude? Da li je samo zavaravala sebe kada je mislila da je to moguce? Idn Pas joj je isto toliko cudan, a ponekad i isto toliko zastrasujuci, kao da se nalazi u nekoj stranoj zemlji. „Ovo mesto je potpuno drugacije od svega na sta sam navikla“, nespretno je izrazila svoje misli. „Da, drugacije je. U svakom slucaju, tebi je strano.“ Kroz vetrobran joj je pokazao na svetla gradica kojima su se priblizavali. „Svaki stanovnik Idn Pasa ima svoju pricu. Mogao bih da provedem citavu noc sa tobom, a da ne stignem sve da ih prebrojim.“ Reagovala je na ovu izjavu, brzo okrenuvsi glavu ka njemu. Njegov izbor reci bio je proracunat.

Znala je to po nacinu na koji ju je gledao. „Ali, ne bih rekao da cemo ja i ti ikada provesti noc zajedno, je l’ da, doktorko?“ rekao je seksi glasom. „Tako je.“ „Zato sto ti i ja pod milim bogom nemamo nista zajednicko, zar ne?“ „Imamo,samo jednu stvar. Klarka. Klark je ono sto nas spaja.“ Na pomen bratovljevog imena, Kijev vatreni pogled odmah je postao leden. Potpuno je promenio izraz lica. „Pa, ni sa njim nisam imao niceg zajednickog osim roditelja i kucen adrese. Voleli smo jedan drugoga, cak smo se medusobno i postovali. Ali, Klark je bio taj koji je sve radio po pravilima, a ja onaj koji ih je krsio. Preko volje sam ga postovao jer je uvek bio dobar, a mislim da je i on meni potajno zavideo jer me nije bilo briga ni za sta. Bili smo onoliko razliciti koliko to braca mogu da budu, a da i dalje budu u srodstvu.“ Odmerio ju je. „Medutim, kada je rec o ukusu za zene, tu smo se zaista beskompromisno razlikovali.“ „Sumnjam da bi vam se obojici svidela ista zena“, dodala je suvo. „Tako je. Neka zena bi mogla da se svidi samo jednom od nas dvojice u isto vreme. Na primer, da te je Klark veceras izveo na veceru, ne bi imala to zadovoljstvo da izades kod Rostiljdzije Bobija.

Skockala bi se tako da obaras sa nogu i izveo bi te u kantri klub. Druzila bi se sa kremom, sa osobama koje pokusavaju da se popnu na visi stepenik u drustvu, stubovima nase zajednice. Kao i svi drugi ljudi, i oni su pijanice, lazovi, varalice i preljubnici, ali su manje iskreni u vezi sa svojim neuspesima od ljudi koji dolaze kod Bobija.“ Nakrivio je glavu. „Kad malo bolje promislim, mnogo bi se bolje uklopila u privatni klub, sa ostalim licemerima poput sebe.“

66

Lara je ovu uvredu primila ravnodusno. „Sta vam to, u stvari, toliko smeta kod mene, gospodine Takete?“ Jednom je u toku danasnjeg dana nacinila omasku i pozvala ga po imenu. Bilo je to na vrhuncu krize u vezi sa Leti Leonard. Sada se persiranje cinilo primerenijim.

Ono je ponovo uspostavljalo jaz medu njima.

Zaustavio je linkoln ispred njene kuce, za dlaku promasivsi razbacane stvari za piknik koje su tu ostavili Leonardovi.

Prebacivsi ruku preko naslona sedista, okrenuo se ka njoj. „Ono sto mi, u stvari, smeta jeste to sto svi zivi znaju da si kurva. U kurvanju te je uhvatio rodeni muz. Ali, ti neces da priznas da to jesi.

Pravis se da si neka sasvim drugacija zena.“ „A sta biste vi hteli da uradim? Da zasijem crveno slovo srama na grudi?“ „Siguran sam da bi mnogi platili da im pricinis to zadovoljstvo. Ja, na prvom mestu.“ „Odakle vama pravo da me osudujete?Ne znate nista o meni, a o mojoj vezi sa vasim bratom jos manje.“ Snazno je otvorila vrata automobila. „Koliko sam vam duzna za danas?“ „Nista.“ „Ne zelim da imam nikakve obaveze prema vama.“ „Vec ih imas“, odgovorio je. „Oduzela si Klarku sve sto mu je bilo vazno. Njega vise nema da trazi poravnavanje dugova, ali sam zato ja tu. A kada dodem da potrazim isplatu, suma ce biti veoma visoka.“ „Niste dobro shvatili situaciju, gospodine Takete. Vi ste duzni meni, a ne ja vama, i vi ste taj koji ce morati da plati.“ „Ma nemoj? A cime to?“ Mirno ga je pogledala: „Odvescete me avionom u Montesangre.“ Arogantni osmeh mu je nestao sa lica, i nekoliko sekundi ju je gledao belo. A onda je savio saku oko uha. „Molim?“ „Culi ste sta sam rekla.“ „Jesam cuo, ali ne mogu da poverujem svojim usima.“ „Bilo bi vam bolje da im poverujete.“ Nije mogao. „Da li ti izraz samo preko mene mrtvog znaci nesto?“ „O, da, prevescete me tamo, gospodine Takete“, rekla je samouvereno dok je izlazila iz automobila. „Pobrinucu se da bude tako.“ „Da, da, doktorko, kako da ne.“ Smejao joj se dok je vozio u rikverc. Ubrzavajuci pri odlasku, linkoln se zaneo straznjim delom. „Volim te.“ „I ja tebe.“ Heder Vinston i njen decko, Taner Hoskins, lezali su isprepletenih udova na prekrivacu koji su prostrli u visokoj travi. Nedaleko od njih, jezero je lenjim talasima zapljuskivalo stenovitu plazu.

Mesec je vec bio visoko na nebu, i ogledao se u vodi.

U okolini jezera je cak i u najsparnijim vecerima duvao prohladan povetarac, sto je prijalo mladim ljubavnim parovima koji su se tamo parkirali. Jezero je bilo najpopularnije mesto za ljubavne izlete u citavom Idn Pasu. Kada bi neko u paru otisao na jezero, tada bi svi pretpostavljali da je rec o ozbiljnoj vezi.

Heder i Taner su bili u ozbiljnoj vezi koja je trajala vec cetiri meseca. Pre nego sto joj je Taner postao decko, Heder je izlazila s njegovim najboljim prijateljem, za koga je nakon nekog vremena saznala da je vara sa drugom devojkom. Nakon javne scene raskida ispred laboratorije za hemiju, Taner je otisao do Hederine kuce da bi je utesio.

Bio je veoma fin, nazivao je svoga prijatelja glupavim drkadzijom i u svemu je podrzavao Heder.

Ona ga je malo bolje pogledala i shvatila da je mnogo zgodniji od kretena koji ju je varao.

Nakon razgovora sa najbliskijim krugom prijateljica, koje su izjavile da se slazu sa njenim zakljuckom da je Taner dobar frajer, dala mu je do znanja da mogu da budu i vise od dobrih prijatelja. Uskoro je citava skola znala da su Heder i Taner ’posli’. Bila je presrecna zbog naglog

67

pozitivnog preokreta dogadaja.

Posto je i Heder Vinston vazila za najpozeljniju devojku iz mladih razreda srednje skole, i Taner je bio sav u oblacima. Prvi put kada ju je poljubio, dopustila mu je poljubac sa jezikom, pa je zbog toga gotovo poludeo od srece. Svi momci su smatrali da Heder ima veoma zgodno telo - na mamu, koju su svi smatrali najzgodnijom lakom robom u Idn Pasu. U svlacionici se odvijao sijaset dobronamernih razgovora u kojima su se momci prepirali oko toga dokle je ’majstor’ Hoskins stigao kod Heder.

Tanerovi odgovori na doticne prozivke bili su sracunato neodredeni. Vecina momaka je zakljucila da Taner od nje dobija sve sto zeli, ali da galantno stiti Hederinu reputaciju tako sto o tome ne prica u javnosti. Oni cinicniji su bili misljenja da Taner nije ni video, a ni dotakao nista sto spada u teritoriju kupaceg kostima.

Istina je bila negde izmedu te dve krajnosti.

Veceras joj je otkopcao bluzu i zavukao joj ruku ispod brushaltera. Heder mu je dopustala da je dodiruje iznad struka. To je, uglavnom, bila granica koju mu je postavljala kada su neznosti bile u pitanju.

Medutim, te su se veceri nasli na pragu novih zajednickih iskustava. Lagani dodiri Tanerovog jezika preko njenih bradavica doveli su Heder do stanja uzbudenosti kakvo do tada nije iskusila. Ceznjivo je presla rukom preko slica Tanerovog sortsa.

Tiho je prostenjao. „Hajde, Heder. Molim te.“ Heder je nesigurnim pokretom obavila dlan oko izbocine medu njegovim nogama. Drugarice su joj rekle da ’on’ postaje veoma veliki i tvrd. I pored tog saznanja, plasila se dodira sa njegovim nabreklim udom. U isto vreme, bila je i radoznala i ceznula je za tim dodirom. Osim toga, drugarice ce pomisliti da sa njom nesto nije u redu ako sa Tanerom ne ode malo dalje. „Taneru, zelis li da to uradim?“ „O, boze“, jeknuo je izbezumljeno i bezuspesno pokusavao da otkopca slic.

Uhvatio ju je za ruku i gurnuo je ispod lastisa svojih bokserica, i dlan joj je iznenada punom povrsinom prekrio pulsirajucu pozudu jednog adolescenta, i pre nego sto je sebe pripremila na taj dodir.

Taner je ispustao nekakve nerazgovetne zvuke dok je Heder stidljivo istrazivala njoj nepoznat oblik.

Znala je na koji nacin taj monstruozni organ treba da se spoji sa njenim telom, mada nikako nije mogla da shvati kako je to uopste moguce. Ipak, bilo joj je uzbudljivo da to zamislja. Mislima joj je proticala reka erotskih prizora, koji su na nju delovali sve snaznije kada im je pridodala i erotske scene iz holivudskih filmova najnovije produkcije, koje joj je majka branila da gleda.

A onda je on sve pokvario. „Jao!“ povikala je. „Sta...? Taner! O, fuj!“ „Izvini, izvini“, stenjao je zadihano. „Nisam mogao da se suzdrzim. Heder, izvi.“ Skocila je sa zemlje i potrcala ka jezeru, usput zakopcavajuci grudnjak i bluzu. Kada je stigla do posljuncane plaze, kleknula je i pljusnula ruku u vodu. Bila je zgrozena, ne toliko zbog lepljive tecnosti koju je spirala sa dlana, koliko samim cinom predigre. Bilo je to nesto sasvim nezrelo, tako banalno, i toliko daleko od svake romantike. Nimalo nalik ljubavnim scenama iz filmova, punim skrivenih nagovestaja.

Hodala je plazom sve dok nije dosla do mola sa koga su mestani pecali ribu. Otisla je do njegovog kraja, gde je sela i ostala da posmatra vodu. Taner ju je sustigao nekoliko trenutaka kasnije. Spustio se pored nje.

Neko vreme je cutao. Kada je progovorio, glas mu je bio hrapav i pun snaznih emocija. „Izvini.

Zaista, zaista nisam hteo da se to dogodi. Hoces li da kazes nekome?“ Heder je videla da je sasvim posramljen, i zazalila je sto je tako zgadeno odreagovala na nesto sto nije u potpunosti bila samo njegova krivica. Pomilovala ga je po kosi. „Sve je u redu, Tanere. Nisam to ocekivala, pa sam reagovala pomalo preterano.“ „Nisi. Imas potpuno pravo da me se gadis.“ „Ne gadis mi se. Stvarno. U svakom slucaju, sve je u redu. Naravno da o ovome necu nikome da

68

pricam. Kako mozes da pomislis da bih? Samo zaboravi da se citava stvar dogodila.“ „Ne mogu, Heder. Ne mogu, jer.“ Zastao je kao da prikuplja hrabrost, a onda je naglo rekao: „.jer do toga ne bi ni doslo da smo sve radili onako kako treba.“ Heder je ponovo vratila pogled na mesecinom obasjanu vodu jezera. Nikada joj nije otvoreno rekao da zeli da idu do kraj. Naravno, znala je da to zeli. Ali, saznanje da takva zelja postoji nije moglo da se poredi sa njenim otvorenim izrazavanjem. Bilo joj je mnogo strasnije da cuje te reci, jer su je one prisiljavale da donese odluku. „Nemoj da se ljutis“, rekao je, „prvo me saslusaj. Molim te. Ja te volim, Heder. Ti si najlepsa, najbolja i najpametnija devojka od svih koje sam upoznao. Zelim da. da saznam sve o tebi. Da te upoznam i spolja i iznutra“, rekao je tiho.

Njegove reci su je sokirale, ali na prijatan nacin. Telo joj je zabridelo na tajnovitim mestima. „Taner, pocinjes da pricas o seksu.“ „To nije samo fraza. Zaista tako mislim.“ „Znam.“ „Pogledaj oko sebe.“ Pokazao je rukom prema parkiranim automobilima. „Svi to rade.“ „Znam i to.“ „Pa, zar ne mislis da. Zar ne zelis i ti?“ Susrela se sa njegovim iskrenim, vatrenim pogledom. Zeli li? Mozda. Ali ne zato sto je njena ljubav prema njemu snazna i strastvena. Ne vidi sebe kako provodi citav zivot sa Tanerom Hoskinsom, sinom jednog piljara; ne vidi sebe kako sa njim rada decu i dobija unuke, kako stare zajedno. Ali, fin je prema njoj, i sigurna je da je obozava.

Rekla mu je da, ali sa rezervom.

Ohrabren time, prisao joj je blize preko grubih dasaka mola. „Ne mogu da ti prenesem sidu ili nesto slicno, jer se poznajemo. A pobrinuo bih se dobro i da ne ostanes trudna.“ Njegove iskrene namere su joj bile simpaticne, pa ga je uhvatila za ruku i stegla je izmedu svojih. „Ne brinem se ja oko toga. Verujem da bi bio oprezan.“ „Pa sta nas onda sprecava da to uradimo? Tvoji roditelji?“ Smesak joj je polako iscezao sa usana. „Tata bi te verovatno upucao kada bi znao da uopste pricamo o tome. A majka.“ Uzdahnula je. „Ona misli da smo to vec uradili.“ To je bio glavni razlog sto je Heder bila neodlucna. Njena majka. Nije zelela da opravda lose misljenje koje je Darsi imala o njoj.

Njen odnos sa ocem bio je jednostavan. On ju je naprosto obozavao i nikada ne bi posumnjao u nju u vezi sa bilo cim. Bila je njegov ponos i dika, njegova draga devojcica. Rado bi za nju dao i svoj zivot.

Bila je sasvim sigurna da je bezuslovno voli.

Medutim, njen odnos sa majkom nije bio tako jednostavan. Darsi e bila svojeglava i nepredvidljiva.

Nju nije bilo tako lako voleti kao oca, uvek spokojnog. Koliko je Fergus bio uvek isti i predvidljiv, kao sunce koje ujutro izlazi, a uvece zalazi, toliko je Darsino raspolozenje bilo nestalno i cudljivo poput vremena.

Jedno od Hederinih najranijih secanja bilo je o tome kako je Darsi lepo oblaci i vodi u centar gradica.

Paradirala bi sa njom uzduz i popreko trotoarom glavne, Teksaske ulice, ulazila u radnje i izlazila iz njih da bi bila sigurna da su ih svi videli i da bi svi zastali da popricaju sa njima. Darsi je uvek volela da pokazuje Heder i da se njome hvali.

Ali, cim bi se vratila kuci, majcine ljubavi, mazenja i ugadanja bi nestalo. Uskracivala bi Heder ljubav kojom ju je obasipala pred drugima i pocela bi da je priprema za sledeci izlazak. „ Vezbaj klavir, Heder. Neces osvojiti prvu nagradu na takmicenju ako ne budes vezbala. “ „Heder, ispravi se.

Ako se budes grbila, ljudi ce misliti da nemas nimalo ponosa. “ „Prestani da grizes nokte, Heder. Ruke ti ruzno izgledaju, a to je i jedna uzasno ruzna navika. “ „Heder, umij se ponovo. I dalje ti se vide miteseri oko nosa. “ „Moras da poradis na svojim skokovima, Heder. Neces biti izabrana za navijacicu i sledece godine ako pocnes da zabusavas. “ Mada je Darsi tvrdila da je toliko forsira jer zeli da bude najbolja u svemu i zato sto joj zeli sve

69

najbolje u zivotu, Heder je posumnjala da su njena dostignuca bila korisnija njenoj majci nego njoj samoj. Sumnjala je i u to da se iza Darsine majcinske ljubavi krije duboka ogorcenost koja se granici sa otvorenom ljubomorom. To je zbunjivalo Heder. Majke ne bi trebalo da budu ljubomorne na svoju decu. Sta je to sto je ona uradila ili propustila da uradi, cime je izazvala to neprirodno osecanje kod svoje majke?

Kako je Heder odrastala svade s majkom su postajale sve cesce i zesce. Darsi je umisljala da se Heder ponasa promiskuitetno. Stalno ju je za to sumnjicila dvosmislenim izrazima i zlobnim nagovestajima.

Kakva ironija, pomisljala je Heder prezirno.

Njena majka je ta koja se ponasa promiskuitetno. Svi znaju za njenu reputaciju, pa cak i deca u skoli, mada niko nikada nije direktno zadirkivao Heder zbog toga. Nisu se usudivali jer je bila i suvise popularna.

Ali, do nje su izokola dopirale glasine o majci. Bilo joj je tesko da se pravi kao da ne postoje, narocito kod kuce, kada bi se ponasala izrazito zlobno prema njoj. Bilo je na hiljade prilika da Darsi baci u lice najnoviji trac koji je cula o njoj i da je tako ucutka. Ali, nije to ucinila, niti ce, zbog Fergusa. Nema nameru da uradi ili kaze nesto sto bi indirektno moglo da povredi njenog oca, ili da ga dovede u situaciju da se stidi svoje zene.

I tako, kada bi je Darsi napadala zbog toga sto je u vezi sa Tanerom i kada bi e maltretirala svojim pitanjima o tome koliko su daleko otisli u njoj, trpela je inkviziciju, cuteci prkosno. Osim petinga, nikada nije uradila nista drugo cega bi mogla da se stidi. Osnovni razlog njene apstinencije bio je taj sto ne zeli da zavrsi poput svoje majke. Ocigledno je da je nasledila Darsin snazni seksualni nagon, ali to ne znaci da mora i da mu se povinuje. Poslednja stvar koju zeli jeste da je prati reputacija lake devojke - kava majka, takva i kcerka. A nije zelela ni da obezvredi ni ocevu ljubav na nacin na koji je to uradila njena majka.

Taner je sve vreme sedeo pored nje bez reci, strpljivo joj dajuci vremena da dobro promisli o svemu sto je plasi ili zabrinjava. „Dopada mi se sve sto mi radis, Tanere. Zaista“, rekla je. „Mozda to ne osecam tako intenzivno kao ti“, dodala je, uz blagi osmeh. „Ali, dovoljno te volim da bih zelela da vodim ljubav sa tobom.“ „Kada?“ „Kada oboje budemo osetili da je pravo vreme za to i da smo za to raspolozeni. U redu? Molim te da ne vrsis pritisak na mene.“ Bilo je ocigledno da je razocaran, ali se nasmesio i nagnuo ka njoj da je nezno poljubi. „Hajde da te odvedem kuci dok ne bude kasno. Majka ce ti popizdeti ako zakasnis pola minuta.“ Stigli su tacno na vreme. Bez obzira na to, Darsi ih je cekala pred ulaznim vratima, ljutitog pogleda - koji je uputila Taneru, i uz predavanje - koje je usledilo Heder - o tome kako devojka nikada e moze previse da brine o svom dobrom glasu. „Dobro jutro.“ „Dobro jutro.“ Baui Kejto i Dzenelen Taket su stajali jedno naspram drugoga u pretrpanoj mini-kancelariji ’magacina’. Svako sa svoje strane pisaceg stola. Baui se iznenadio kada je primetio da im se pogledi susrecu na istoj visini. Pri prvom susretu sa gospodicom Taket nije primetio da je gotovo isto toliko visoka kao i on sam. Delovala mu je tako nezno, moglo bi se reci cak i krhko, dok je sedela za onim ogromnim pisacim stolom; izgledala mu je nervozno poput kurve u crkvi.

Svasta - zasto mu se u glavi javlja jedno takvo poredenje kada se nalazi pred jednom takvom damom? Kao da je naglas izgovorio svoje misli, pokusao je da se opravda. „Zao mi je sto nisam bio u kada ste zvali Palmu. Hep., gospodin Holister. preneo mi je vasu poruku da svratim kada mi bude zgodno. Da li je sada povoljan trenutak za to?“ „Jeste, i lepo je od gospodina Holistera sto se setio da vam to prenese.“ „On se, zaista, uvek lepo odnosio prema meni.“ „U svakom slucaju, hvala vam sto ste se odazvali mome pozivu. Molim vas, sedite.“

70

Pokazala mu je na metalnu stolicu koja se nalazila iza njega. Seo je na nju, a ona je sela za sto.

Brzim i vestim pokretom, pazljivo je ispravila zadnji deo suknje i spustila se na svoju stolicu. Neki njeni pokreti, poput toga, bili su graciozni, i cinila ih je bez razmisljanja. U drugim prilikama, narocito kada je gledala pravo u njega, pokreti su joj bili nekoordinirani i isprekidani kao kod novorodenog zdrebeta. Bila je nervoznija i napetija od bilo koga koga poznaje.

Kada bi joj iznenada rekao: ’bu!’ verovatno bi se istog casa nasmrt preplasila i onesvestila.

Nije mogao da shvati zasto je gospodica Dzenelen Taket nervozna zbog predstojeceg razgovora.

Ona je ta koja drzi sve karte u rukama. Ona je potrebna njemu; njegova buducnost je neizvesna, a ne obratno. „Htela sam da.“ Pocela je recenicu, ali je nije dovrsila, pa je procistila grlo i zapocela drugu. „Oslobodilo se jedno radno mesto u nasoj kompaniji.“ „Znam, gospodice.“ Njene i inace velike plave oci jos se vise rasirise. „Znate za to?“ Kada ce vec jednom nauciti da drzi jezik za zubima? „Ovaj. cuo sam da ste otpustili jednog radnika posto ste ga optuzili za kradu.“ „Nisam ga optuzila, zaista nas je potkradao!“ Oboje su bili iznenadeni njenim povikom. Izgledala je kao da joj je uzasno neprijatno zbog iznenadnog izliva ljutnje. Baui je odlucio da joj olaksa neprijatnu situaciju i da se usput pokaze pred njom. „Nisam u to posumnjao ni za tren, gospodice Taket. Ne izgledate kao neko ko optuzuje druge ljude zbog neceg dok nije siguran da je optuzba na mestu.“ Baui je slucajno cuo kako se covek koga svi zovu Sutonja gotovo hvali kako ga je otpustila ’ona motkasta kucka, Takerova’. Ruzne reci kojima je prostak nazivao Dzenelen i nacin na koji je govorio o njoj, bez trunke postovanja, nisu se uklapali sa Bauijevim secanjem na prijatnu, stidljivu, finu zenu koju je upoznao.

Potanko se raspitao o Taketovima, i saznao je da ih svi smatraju fer poslodavcima. Ocekivali su od svojih radnika da dobro zapnu na poslu, ali su ih i placali dobro. A gospodica Taket je narocito bila poznata po svojoj toleranciji i popustljivosti prema radnicima. Sutonja Bil je ocigledno ne samo lopov, vec i lazov. „Taj covek koga svi zovu Sutonja nije nista drugo do jedan lajavi siledzija, gospodice Taket“, rekao je Baui. „Tako a nisam mnogo verovao u ono sto je brbljao naokolo. Jedino se pitam zasto tracimo vase dragoceno vreme pricajuci o njemu.“ „Bo je radnik na pumpi.“ „Da, gospodice, znam.“ „Nudim vam njegov bivsi posao.“ Srce mu je poskocilo od srece, ali se to nije moglo ocitati na njegovom licu. Nadao se da njen poziv znaci da ce dobiti nekakvu poslovnu ponudu, ali nije verovao da njemu moze da se desi nesto lepo u zivotu; pre je ocekivao da mu zivot opali jos jedan samar. „To je zaista lepo. Kada mogu da pocnem da radim?“ Prelazila je prstima preko dugmica na svojoj bluzi. „Zelim da vam ponudim.“, zastala je, „.probni rad, na odredeno vreme. Da bih videla. kako se uklapate u firmu.“ Eto i samara. „U redu, gospodice.“ „Gospodine Kejto, ovo je moj porodicni posao. Pripadam trecoj generaciji Taketovih koja upravlja ovom firmom, i obavezna sam da zastitim.“ „Plasite me se, gospodice Taket?“ „Plasim? Ne.“, odgovorila je, nasmejavsi se tiho i lazno. „Zaboga, ne. Rec je o tome da se vama mozda nece dopasti da radite za Taket naftagas. Stalno zaposlenje vam mozda moze doneti poteskoce pri prilagodavanju na posao, posto ste tek nedavno otpusteni iz.“ Promeskoljila se u stolici. „Ukoliko, nakon izvesnog vremena obostrano zakljucimo da nasa saradnja funkcionise dobro, ponudicu vam stalan posao. Da li se slazete sa tim?“ Osmehnula mu se pomalo nesigurno.

I Baui je poceo da se meskolji stolici i da pazljivo osmatra svoj sesir dok ga je okretao u ruci, drzeci

71

ga za obod. Da mu je neko drugi ponudio privremeno zaposlenje dok ne dokaze da je dostojan stalnog, rekao bi mu da se jebe i izjurio bi napolje. Ipak, u ovom trenutku bio je svestan svog eksplozivnog temperamenta, pa je obuzdavao svoj bes. „Da li je taj. probni rad. obavezan za sve nove radnike koje primate?“ Olizala je usne i ponovo pocela da se igra dugmicima na bluzi. „Nije, gospodine Kejto. Ali, da vam iskreno kazem, vi ste prva osoba na uslovnoj slobodi kojoj sam ikada odlucila da ponudim posao. Ja vodim poslove firme na dnevnoj bazi i ne zelim da donesem pogresnu odluku.“ „Necete.“ „U to sam sigurna. Da nisam, e bih vas ni pozvala na ovaj razgovor.“ „Mozete slobodno da proverite moj dosje u Kazneno-popravnom odeljenju. Kazna mi je znatno smanjena zbog dobrog vladanja.“ „Vec sam razgovarala sa vasim socijalnim radnikom.“ Pogledao ju je u oci tako naglo i ostro, da je pocrvenela. „Smatrala sam to svojom obavezom. Zelela sam da saznam. zbog cega ste bili kaznjeni.“ „I? Je li vam rekao?“ „Rekao je da ste bili u zatvoru zbog fizickog napada.“ Skrenuo je pogled u stranu i nekoliko se puta ugrizao za donju usnu. Ponovo mu se javio poriv da samo ustane i ode odatle. Ne duguje joj nista pod milim bogom, a svakako joj ne duguje objasnjenje. Smatrao je da nije u obavezi da se ikome pravda za svoje postupke.

Ali, zacudo, zeleo je da Dzenelen Taket shvati zbog cega je pocinio to krivicno delo. Nije mogao da kaze zbog cega tacno zeli da ga ona razume. Mozda zato sto je u njemu videla osobu, a ne samo bivseg robijasa. „Stoka je dobila ono sta je i zasluzila“, rekao je. „Zasto to kazete?“ Ispravio se jos malo u stolici, pripremajuci se da joj izlozi sve cinjenice, pa neka ih shvati kako god zeli. „Bio sam podstanar kod tog coveka. Ziveo je sa zenom u stanu ispod mojeg. Stan je bio rupcaga, ali u to vreme nisam mogao da priustim bolji. Ona - njegova supruga - bila je najljubaznija zena koju sam ikada upoznao. Ruzna kao lopov, ali dobrog srca, razumete?“ Dzenelen je klimnula glavom. „Cinila bi mi razne usluge. Na primer, zasivala mi je otkinutu dugmad sa kosulje, i tome slicno.

Ponekad bi mi donela ostatke paprikasa ili parce pite, i govorila da se nezenje nikad ne hrane kako treba i da covek ne moze da zivi samo na gotovoj hrani.“ Cupkao je nogom na cijem je kolenu drzao sesir. „Jednoga dana, susreo sam je na stepenistu. Imala je masnicu na oku. Pokusala je da to sakrije od mene, ali citava leva strana lica joj je bila natecena.

Izmislila je nekakav izgovor za to, ali ja sam odmah znao da ju je muz premlatio. Cuo sam ga kako vice na nju cesto. Ali, nisam znao i da je poceo da se izivljava nad njom. Rekao sam mu da znam sta radi svojoj zeni. Kao i da mogu dobro da ga isprebijam, ako bas toliko voli da se sluzi pesnicama.

Odgovorio mi je da gledam svoja posla. A onda ju je posle nekoliko nedjelja ponovo prebio. Tada smo razmenili i nesto vise od reci. Udario sam ga nekoliko puta pesnicom, ali se ona umesala i zamolila me da ga ne povredim.“ Odmahnuo je glavom. „Ko ce je shvatiti. U svakom slucaju, upozorio sam ga da cu ga ubiti ako jos jednom digne ruku na nju. Od tada je proslo nekoliko meseci, i mislio sam da je shvatio poruku. A onda me jedne noci probudila buka sa donjeg sprata. Vristala je, plakala, preklinjala ga da je ne ubije.

Sjurio sam se u njihov stan i nogom srusio vrata. Bacao ju je toliko jako da je njome napravio rupu u zidu, slomivsi joj ruku. Cucala je pred toga zida, a on ju je udarao koznim kaisem. Secam se da sam poleteo ka njemu i da sam citavim telom uleteo posred njegovih leda. Ubio sam boga u njemu. Malo je nedostajalo da ga ubijem. Na srecu, jedan od stanara pozvao je policiju. Da nisu stigli na vreme, sudili bi mi na ubistvo iz nehata.“ Zacutao je, prisecajuci se. „Citavog zivota morao sam da se borim protiv siledzija kao sto je on.

Pretpostavljam da su mi se smucili i da sam jednostavno, psihicki pukao u tom trenutku.“ Malo je pocutao i pogledao u svoje ruke. „Kada su mi sudili, poceo je da place, da se izvinjava bogu i

72

narodu i da se kune kako nikada vise nece podici ruku na svoju zenu.

Advokat me je savetovao da kazem poroti da se ne secam napada, da sam privremeno bio neuracunljiv, da sam bio suvise besan da bih shvatio sta zapravo radim. Ali, posto sam se zakleo na Bibliji da cu govoriti istinu, iskreno sam im rekao da bih voleo da sam ubio kurvinog sina. Svakog ko tako bije jednu bespomocnu zenu treba ubiti, rekao sam tada, a tako sam i mislio.“ Rezignirano je slegao ramenima. „I tako je on otisao, osloboden svih optuzbi, a mene su zatvorili.“ Kada je ponovo zacutao, Dzenelenina stolica je tiho zaskripala. Ustala je i prisla visokom metalnom ormaru za dokumenta. Iz njega je izvadila nekoliko formulara. „Molim vas da popunite ovo.“ Ostao je da sedi i podigao je pogled ka njoj. „Hocete da kazete da mi ipak dajete posao?“ „Da, dobili ste posao.“ Na formularu je bila oznacena pocetna plata ciji ga je iznos zaprepastio. „I nakon sto sam saslusala vasu pricu, ne zelim da vas stavljam na probni rad“, rekla je. „To je ionako bila glupa ideja.“ „Nije bas bila toliko glupa, gospodice Taket. Covek danas nikada ne moze da bude sasvim siguran.“ Njegov osmeh kao da ju je smeo. Na trenutak je zastala, a onda se nadvila nad sto da bi spustila formulare ispred njega. „Ovo su obrasci za porez i osiguranje. Uzasno je dosadno popunjavati ih, ali bojim se da su nuzno zlo.“ „Ne smeta mi da popunjavam papire ako je to u sluzbi dobijanja posla.“ Dok mu je objasnjavala da popuni obrasce Baui je pokusao da se koncentrise na njih, ali mu je to bilo tesko jer je stajala tako blizu njega. Lepo je mirisala. Ali nije bila preterano poprskana parfemom kao kurve koje je posecivao nakon izlaska iz zatvora.

Mirisala je na cistocu, na sapun i posteljinu koja se susi na suncu. Ruke su joj krhke, nezne i blede.

Opcinjavale su ga dok je njima prebirala po dokumentima i pokazivala mu isprekidane linije na kojima je trebalo da se potpise.

Krajickom oka je mogao da joj vidi profil. Nije bila lepa, ali ni sasvim ruzna. Koza joj je bila svetla i glatka, gotovo kao da propusta svetlost kroz sebe. Lice joj nije odavalo lukavost, kao kod nekih zena kod kojih vidis kako smisljaju svoj sledeci potez da te zavedu. Umesto toga, delovala mu je otvoreno, iskreno i dobro, na sta je u zivotu retko nailazio. Voleo je i da je slusa dok govori. Glas mu je bio mek i umilan. Pretpostavio je da takvim tonom majke pevuse uspavanke deci.

A oci. Uh, te oci bi mogle da obore coveka na pedeset koraka od nje, da samo hoce da ih koristi u te svrhe.

Nije znao zasto Sutonja i drugi muskarci o njoj govore kao o ’motki’. Svakako, vec se iz profila videlo da nije bucmasta i puna oblina. Imala je uske kukove i struk i male grudi. A ipak, bacio je nekoliko potajnih pogleda na dugmice koje je dodirivala iz navike, i shvatio, postidevsi se zbog toga, da se ne bi bunio kada bi mogao i sam da se poigra njima. Iz iskustva zna da zene malih grudi ponekad imaju izuzetno osetljive bradavice.

Otrgao se od erotskih misli koje su ga obuzele. Sta ga je to sada spopalo da razmislja o bradavicama gospodice Dzenelen? Ona je prava, fina dama. Kada bi znala o cemu razmislja, verovatno bi ga poslala u zatvor. „Hvala vam, gospodice Taket, mislim da cu dalje umeti i sam“, rekao je promuklim glasom i potpuno se nadvio nad sto, da ne bi mogao da je vidi.

Kada je popunio sve sto je bilo potrebno, gurnuo joj je formulare preko stola u ustao. „Izvolite. Kada zelite da pocnem da radim?“ „Sutra, ako biste mogli.“ „Mogu. Kome da se javim?“ Dala mu je ime njemu direktno nadredenog coveka. „On duzi niz godina radi za nas i zna kako volimo da poslujemo.“ „Zna li da sam bio u zatvoru?“ „Mislila sam da je ispravno da ga obavestim o tome, ali nece vam to uzeti za zlo. Dopasce vam se.

Sacekace vas ovde sutra ujutro i odvesti vas do svih busotina za koje ste zaduzeni. Verovatno ce se

73

voziti sa vama nekoliko dana dok se ne naviknete. Naravno, imacete kamion nase firme na raspolaganju. Pretpostavljam da imate vozacku dozvolu?“ „Upravo sam je produzio.“ „Kako mozemo da stupimo u kontakt sa vama?“ „To bi mogao da bude problem. Za sada nemam stalno mesto boravka. Hep mi je dopustio da spavam u ostavi kafane, ali ne mogu tamo da ostanem zauvek.“ Otvorila je fioku stola i iz nje izvadila veliku cekovnu knjizicu firme. „Nadite smestaj i u njega uvedite telefonsku liniju da bismo mogli da vas pozovemo u bilo koje doba dana ili noci. Nikada ne znamo kada ce iskrsnuti neka hitna situacija. Ukoliko vam telefonska kompanija bude trazila depozit, recite i slobodno da se obrate meni.“ Ispisala je cek, iscepala ga iz cekovne knjizice i pruzila ga Bauiju.

Dala mu je cek na tristo dolara, tek tako! Nije znao da li da poludi od srece ili da se uvredi. „Ne primam milostinju.“ „Ovo nije milostinja, gospodine Kejto, vec avans. Oduzimacu vam po pedeset dolara od prvih sest plata. Da li je to u redu?“ Nije bio navikao da neko cini nesto dobro za njega, ni da mu veruje, pa nije znao kako da odreaguje.

Sa Hepom je bilo lako. Muskarci, uopsteno nemaju potrebu da svoja osecanja izrazavaju drugim muskarcima. Nekako su shvatali osecanja onog drugog bez potrebe da o tome i razgovaraju. Ali, druga je stvar kada je rec o zeni, narocito kada te gleda kristalnoplavim ocima, velikim kao dvodinarci. „U redu je“, izgovorio je, nadajuci se u sebi da njegove reci ne odaju njegovo cudno raspolozenje. „Dobro.“ Ustala je sa stolice, nasmesila se i pruzila mu ruku. Baui je nekoliko trenutaka samo gledao u njenu saku, i javio mu se blesavi nagon da obrise ruku o pantalone pre nego sto je dotakne.

Brzo se rukovao sa njom, i odmah ju je pustio. I Dzenelen je brzo povukla ruku. Na nekoliko sekundi zavladala je neprijatna tisina, a onda su oboje poceli da govore uglas. „Ukoliko.“ „Vidimo se.“ „Recite“, obratila mu se. „Ne. Dame imaju prednost.“ „Samo sam htela da kazem, ukoliko nemate vise pitanja, da ce nam biti drago da vas sutra vidimo na radnom mestu.“ „A ja sam hteo da kazem ’vidimo se sutra’.“ Stavio je sesir i uputio se ka vratima. „Bice mi drago da ponovo imam pravi posao. Veoma sam vam zahvalan za ponudu. Hvala vam, gospodice Taket.“ „Nema na cemu, gospodine Kejto.“ Kada je vec bio na vratima, zastao je i okrenuo se ka njoj. „Da li persirate svim svojim radnicima?“ To pitanje kao da ju je uhvatilo nespremnu. Nije nista rekla, samo je brzo odmahnula glavom. „Onda me zovite Baui, u redu?“ Progutala je knedlu, jasno je video. „U redu.“ *

„I, pazite, moje ime je Baui, kao kod Dzima Bauija i noza nazvanog po njemu . Ne izgovara se Boui, kao ime Dejvida, rok pevaca.“ „Naravno.“ Osecajuci se glupo sto je to uopste pomenuo - sta je nju, kog davola, briga kako on izgovara svoje ime? - dodirnuo je obod sesira u znak pozdrava i pozurio da se izgubi. „Je li pecenje suvise suvo, Ki?“ Dzenelenino pitanje ga je prenulo iz dubokog razmisljanja. Ispravio se, pogledao u nju preko stola postavljenog za veceru i nasmesio joj se. „Ukusno je kao i uvek. Samo, veceras nisam gladan.“ „Nije ni cudo kada si se prethodno nalio viskijem“, ubacila se Dzodi u razgovor. „Popio sam samo jedno pice pre vecere. Bas kao i ti.“ „Ali, ja se zaustavljam na jednom picu. A ti ces veceras opet da ides negde da sljokas, kao sto radis svake noci.“ „Otkud ti znas sta cu ja da radim veceras, ili bilo koje druge veceri? Osim toga, sta je tebe briga

74

sta ja radim?“ „Molim vas“, uzviknula je Dzenelen, prekrivajuci sakama usi. „Prestanite da vicete jedno na drugo. Zar ne mozemo ni jedan obrok da pojedemo zajedno, u miru?“ Posto je znao da njegovu sestru duboko uznemiravaju njihove svade, Ki joj je rekao: „Izvini, Dzenelen. Pripremila si divnu veceru. Nisam imao nameru da je pokvarim.“ „Nije ni vazna hrana, vec vas dvoje. Mama, lice ti je crveno kao cvekla. Jesi li danas popila svoj lek?“ „Jesam, hvala ti sto me stalno podsecas na to. Nisam dete, toga is valjda svesna.“ „Ponekad se ponasas kao malo dete kada treba da popijes svoj lek“, blago ju je prekorela Dzenelen. „A vikanje za vreme vecere nikada nisi dozvoljavala ni nama kada smo bili mali.“ Dzodi je odgurnula tanjir i pripalila cigaretu. „Vas otac nije dozvoljavao svadu za vreme obroka.

Govorio je da mu to kvari apetit.“ Dzenelen se razvedrila na pomen svog oca. O njemu je imala samo maglovito i nejasna secanja. „Da li se i ti secas toga, Ki?“ „Sam je donosio nepokolebljiva pravila o takvim i slicnim stvarima“, odgovorio je i nasmesio se svojoj sestri. „Znas, ponekad me podsecas na njega.“ „Stvarno?“ Lice joj je oblilo rumenilo zadovoljstva, popevsi se uz njen krhki vrat. Bilo je toliko lako odobrovoljiti je da ga je to prosto dirnulo. „Stvarno tako mislis?“ „Da. Imas oci na njega. Je l’ da, Dzodi?“ „Valjda. Pretpostavljam.“ Odbijala je da se slozi sa njim i kada je u pitanju bilo nesto sto je ocigledno tacno, a pri tom i nevazno, ali je odlucio da ne dopusti sebi da ga to dotice. „Sve troje smo nasledili plavetnilo Taketovih. Kad sam bio mali, mrzeo sam kada Klarku i mene neko kaze: ’Momci, imate najlepse oci na svetu. Iste kao i vas tata.’“ „Zasto si mrzeo da ti to kazu?“ pitala je Dzenelen. „Ne znam. Pretpostavljam da sam se zbog toga osecao kao neka seka-persa. Decaci ne vole kada im se kaze da je bilo sta na njima lepo.“ „Tvom ocu nije smetalo da mu to govore“, rekla je Dzodi cinicno. „Voleo je da mu se ljudi ulaguju. Narocito zene.“ Dzenelen, koja je uvek bila naivna i bezazlena, rekla je: „Mora da si se ponosila sto si imala tako lepog muza, mama.“ Dzodi je ugasila cigaretu o rub pepeljare. „Tvoj otac je umeo da bude veoma sarmantan.“ Crte lica su joj se ublazile. „Na dan kada sam rodila Klarka Treceg, doneo mi je sedamdeset dve zute ruze.

Ljutila sam se na njega sto je bio tako rasipan, ali on je odgovorio da se coveku ne rada sin svakog dana.“ „A kada se rodio Ki?“ Dzodina maglovita vizija se odmah rasprsila. „Toga dana nisam dobila cvece.“ Nakon kratkotrajne i napete tisine, Ki je veoma tiho izgovorio: „Mozda je tata znao da ti se cvece ne bi dopalo.

Da bi ga samo bacila.“ Dzenelen je pozurila da spase situaciju. „Mama je objasnila zasto je bacila cvece koje si joj poklonila, Ki. Kijala je zbog njega. Mora da je alergicna na polen, samo to nije znala.“ „Da, mora da je tako.“ Nije u to poverovao ni sekunda. Pocetkom nedelje doneo je Dzodi buket cveca, uzalud pokusavajuci da pronade nacin da se sa njom pomiri. Dzenelen mu je pomogla tako sto je aranzirala cvece u vazi i postavila je na toaletni stocic u Dzodinoj spavacoj sobi dok je bila u kupovini sa Mejdejl.

Iduceg jutra je pronasao svoje cvece u kanti za smece, pored straznjih vrata kuce. Nije ga toliko izjedalo to sto ga je bacila, vec sto se pravila da joj ga nije ni doneo, sve dok joj nije odneo

75

nekoliko uvelih cvetova i od nje zatrazio objasnjenje.

Smirenim i hladnim tonom, rekla mu je da je od njegovog buketa dobila polensku kijavicu. Nije rekla d je cvece bilo lepo i da joj je zao sto nije mogla da uziva u njemu. Nije mu ni zahvalila sto je mislio na nju i doneo joj buket.

Nije zeleo njenu zahvalnost, niti mu je ona bila potrebna. Prezivece i bez nje. Ali ga do besa dovodi to sto ona misli da je toliko glup da bi prihvatio tako bedan izgovor kao opravdanje za to sto ne zeli da primi poklon od njega. Nije zeleo da joj pruzi zadovoljstvo da vidi kako je povreden i ljut, pa se ponasao isto onako nonsalantno kao i onoga jutra kada je cvece vratio natrag u kantu za smece.

Dzodi je razbila ponovnu, poduzu tisinu. „Kako se novi radnik snalazi na poslu?“ Dzenelen umalo nije ispustila soljicu kafe. S treskom je lupila o tacnu. „On. snalazi se dobro.

Mislim da ce se sasvim fino uklopiti.“ „Jos mi nisi donela njegove preporuke.“ „Izvini. Stalno zaboravljam da ih ponesem sa posla. Ali, nadzornik radova kaze da dobro obavlja svoj posao. Nikada ne kasni i veoma je savestan. Slaze se sa ostalim radnicima. Ne pravi nevolje.

Niko mi se nije pozalio na njega.“ „Jos ne mogu da shvatim zasto je Sutonja dao otkaz tako iznebuha.“ Dzenelen je ispricala Kiju zasto je otpustila Sutonju, ali ga je zamolila da to ne prenese i Dzodi.

Verovatno bi hirovito odreagovala na vest da je dugogodisnji radnik postao lopov, a to bi pogorsalo probleme sa njenim krvnim pritiskom. Ki se slozio sa Dzenelen.

Ki je znao i da je Baui Kejto, bivsi osudenik, tek izasao iz zatvora. Video ga je u Palmi i pre nego sto ih je Dzenelen zvanicno upoznala. Hep mu je pre nje ispricao sve o Kejtou.

Ki nije gajio predrasude protiv ljudi koji su odsluzili zatvorsku kaznu. I sam je pre nekoliko godina proveo nekoliko dana u jednom italijanskom zatvoru. Kejto je prijateljski nastrojen, ali bez pokusaja da se nekome ulaguje.Drzi se po strani, radi svoj posao i izbegava nevolje, a to je nesto sto ne moze da se kaze za mnoge ljude koji nisu nikada bili u zatvoru.

Dzodina shvatanja u vezi sa drustvenim reformama nisu bila bas najliberalnije prirode.

Gotovo da uopste nije tolerisala greske kod drugih ljudi. Ne bi joj se dopala ideja da na platnom spisku ima i bivseg zatvorenika, tako da je za sve bilo najbolje da sto manje sazna o Kejtoovom zivotu. Sutonja je otisao; Dzenelen je pronasla strucnog coveka koji ce ga zameniti na radnom mestu. To je bila prica koju su, u osnovi, servirali Dzodi. Ali, ona je ocigledno namirisala da tu nesto nije u redu. Ovo joj nije bio prvi put da pokrece tu temu.

Ki je na licu drzao ravnodusan i spokojan izraz, nadavsi se da ce i Dzenelen uciniti isto. Ali, njoj nije bilo tako lako da laze. Vrtela je srebrnu kasicicu u ruci dok ju je majka prodorno posmatrala. „Kejto nije iz naseg kraja?“ „Ne, mama. Odrastao je u zapadnom delu Teksasa.“ „Ne znas ko su mu bili roditelji?“ „Mislim da su preminuli.“ „Je li ozenjen?“ „Samac je.“ Dzodi je nastavila da zuri u svoju kcer dok je odbijala dimove iz cigarete. Kada se tisina oduzila toliko da to Dzenelen vise nije mogla da podnese, nervozno je pogledala ka Kiju. „Ki ga je upoznao. Misli da je covek na mestu.“ Do davola! Nije zeleo da se svadaju preko njega. Ali, ipak je pomogao sestri da se izvuce. „Fin je momak.“ „I Deda Mraz je fin momak, pa to ne znaci da razlikuje naftnu busotinu od svoje guzice.“ Dzenelen se lecnula zbog ruznih reci kojima se koristila njena majka. „Baui se dosta razume u posao sa naftom, mama. Radio je u struci jos od malih nogu.“ Posto gaje vec uvukla u citavu stvar, Ki je stao na sestrinu stranu. „Kejto dobro obavlja svoj posao.

Dopada se i Dzenelen i ostalim radnicima. Sta bi vise mogla da pozelis?“ Naravno da je znao sta njegova majka zeli: zelela bi da je ponovo mlada, snazna i zdrava; htela bi da ponovo upravlja svim

76

poslovima Taket naftagasa i ne dopada joj se to sto je Dzenelen unajmila radnika bez ikakve konsultacije sa njom. Da je Dzenelen zaposlila i samog H. L. *

Hanta . Dzodi ni tada ne bi bila zadovoljna. „Radi kod nas vec. koliko, Dzenelen? Dve nedelje?“ „Tako je.“ „I za to vreme nije izazvao ni jednu jedinu nesrecu“, nastavio je Ki. „Meni se iz svega navedenog cini da je Dzenelen donela razboritu poslovnu odluku.“ Dzodi se okrenula ka njemu, a prezir j u njoj buktao punom parom. „Mislis li da se tvoje misljenje racuna kada je rec o bilo cemu vezanom za Taket naftagas?“ „Nisam govorio kao strucnjak u naftnom biznisu“, odvratio joj je Ki istim tonom, „vec sa cisto ljudskog stanovista. Rukovao sam se sa njim, i Kejto me je gledao pravo u oci, kao da nema nista da krije. Upoznao sam ga na kraju radnog dana. Bio je oznojen, a odeca mu je bila prljava, po cemu sam zakljucio da se posteno narmbacio na terenu, po vrucini.“ Dzodi je odbila dim cigarete u pravcu plafona. „U tom slucaju bi mogao da naucis ponesto od tog Kejtoa o tome kako se dobro obavlja posao. Ne bi ti pala kruna s glave da se i sam malo oznojis, isprljas i uradis nesto ovde.“ „Ki je radio po kuci, mama. Popravio je rezu na kapiji.“ „To je samo beskorisno petljanje. Ono o cemu ja govorim jeste tezak, tezacki posao u kome treba dobro da se zapne.“ „Hoces da kazes da bi trebalo da rmbacim na tvojim busotinama.“ Uprkos najboljim namerama da ostane miran, Ki je poceo da podize glas. „Ne bi te ubilo da se zaposlis tamo.“ „Ne, ne bi me ubilo, ali to nije posao za mene, vec za tebe.“ „Aha, znaci zato nikada nisi zeleo da se bavis porodicnim poslom. Zato sto sam ja bila ta koja ga je zapocela? Nisi zeleo da sviras drugu violinu ako prvu svira zena.“ Ki se tuzno nasmejao i odmahnuo glavom. „Ne, Dzodi. Razlog iz kojeg nikada nisam hteo da se bavim porodicnim biznisom jeste taj sto me on ne zanima.“ „A zasto te ne zanima?“ Dzodi je uvek mislila da se iza jednostavnih odgovora krije nesto drugo. Uvek je od njega trazila da joj pruzi opravdanje, objasnjenje i razloge za svoje misljenje, tim pre ako se razlikovalo od njenog.

Uopste ga nije cudilo sto mu se otac okrenuo drugim zenama. Za Dzodi je sve bilo takmicenje i nadmetanje, a to ni jedan muskarac ne bi mogao da trpi na duze staze.

Prisiljavajuci se da ostane miran, odgovorio joj je: „Mozda bih pokusao da se bavim tim poslom da jos tragamo za naftnim busotinama, da u svemu postoji neka vrsta izazova.“ „A ti si u stalnoj potrazi za uzbudenjem, je li tako?“ „Rutina me nimalo ne privlaci.“ „Onda je trebalo da se rodis u vreme naftne groznice. Ona je privlacila ljude kao sto si ti. Istocni Teksas je vrveo od kockara, varalica, hohstaplera i kurvi, koji su bili u potrazi za uspehom i ziveli od dana do dana, tamo gde ih vetar nanese. Rizikovali su sve u zivotu radi nesigurne mogucnosti da uspeju. Nisu nimalo brinuli o buducnosti, i za nju nisu davali ni pet para. I ti zelis da zivis poput njih, zar ne? Mozes da budes srecan samo kada hodas po tankom konopcu, dok te sa obe strane cekaju krokodili spremni da te pojedu ako se okliznes. Zivis samo za avanture, kao i tvoj otac.“ Ki je stiskao zube toliko jako da je od toga pocinjala da ga boli vilica. „Misli sta god hoces, Dzodi.“ A onda se nagnuo napred i uperivsi kaziprstom u sto da bi podvukao svaku svoju rec, izjavio: „Ali ja nikada u zivotu nisam opsluzivao gomilu smrdljivih naftnih busotina, niti imama nameru da se time ikada bavim.“ „Ki“, zalosno je jeknula Dzenelen.

Njen uzvik bio je jedva cujan jer je Dzodi naglo ustala od stola, odgurnuvsi silovito stolicu od sebe tako da je snazno zaskripala. Lice joj je potamnelo od besa. „Te smrdljive naftne busotine su ti omogucile da citavog zivota zivis na visokoj nozi! Od njih si se hranio, oblacio, kupovao nova

77

kola, i od njih si platio koledz!“ I Ki je ustao. „I za sve to sam zahvalan. Ali, da li moram da postanem radnik na naftnoj pumpi samo zato da bih ti otplatio to sto si ispunjavala roditeljske obaveze prema meni? Da ste ti i tata bili vodoinstalateri, da li bih onda citavog zivota morao da gacam po govnima? Od Klarka nikada isi ocekivala da se bavi naftom, pa zasto onda to ocekujes od mene?“ „Klark je imao druge planove za svoj zivot.“ „Otkud ti to znas? Jesi li ga ikada pitala sta on sam zeli? Ili je samo ziveo po onome sto si ti za njega isplanirala?“ Dzodi se ispravila. „Isplanirao je citavu svoju karijeru i ispunio bi sve planove da nije bilo one kurve od doktorke koju unaokolo vozikas helikopterom.“ „To je bio hitan slucaj, mama“, umesala se Dzenelen. „Devojcica bi umrla da nije bilo Kija.“ Nesreca koja se dogodila Leti Leonard bila je glavna vest u lokalnim novinama. „Hvala ti, Dzenelen, ali ne treba da branis moje postupke umesto mene. Ucino bih isto i da je u pitanju bio pas a ne devojcica“, rekao je Ki. Dzodi se drzala samo jednog jedinog aspekta citave drame. „Rekla sam ti da se drzis dalje od Lare Porter.“ „Za boga miloga, nisam odjurio u hitnu pomoc radi nje, vec radi deteta.“ „Jesi li mislio na dete i kada si doktorku izveo na veceru?“ Umesto da pokaze iznenadenje ili krivicu zbog toga sto i Dzodi zna da je isao na rostilj sa Larom Malori, samo je slegnuo ramenima. „Nisam jeo nista citavog dana. Bio sam gladan, a zadesilo se da je i ona bila sa mnom kada sam krenuo na veceru.“ Dzodin pogled bio je uzavreo od besa. „Ovo ti govorim po poslednji put. Ne zelim da te vidim u njenoj blizini. Pijanci i kurvaj se sa nekom drugom.“ „Bas ti hvala sto me podseti. Veceras nisam poceo na vreme.“ Otisao je do bifea, nalio sebi casu viskija i prkosno je iskapio.

Zgadeno frknuvsi, Dzodi se okrenula i izmarsirala iz trpezarije peko stepenica, uputivsi se u svoju spavacu sobu. „Zasto vas dvoje ne mozete da se slozite?“ Ki se ljutito okrenuo ka sestri, sa namerom da se ponovo pravda. Odustao je od toga kada je ugledao njeno skruseno lice. „Dzodi je ta koja uvek pocinje sa svadom.“ „Znam da je tesko sa njom.“ Zlobno se nasmejao njenom ublazavanju opisa Dzodine naravi. „Hvala ti sto nisi odao mami moju malu tajnu u vezi sa gospodinom Kejtoom. Ona ne bi zelela da dam posao bivsem zatvoreniku cak ni kada bi se ispostavilo da je uzoran radnik.“ Ki je izvio obrvu. „Uzoran radnik? Da nije malo rano za takve zakljucke?“ „Nismo pricali o gospodinu Kejtou“, rekla je ponosito i gordo pre nego sto je promenila temu. „Jesi li je stvarno izveo na veceru?“ „Koga? Laru Malori? O boze, zasto tome pridajete toliku vaznost? Svratio sam na rebarca kod Rostiljdzije Bobija. Slucajno je bila sa mnom jer sam je vozio kuci sa uzletista. To je sve. Da li me mozda treba obesiti zbog toga?“ „Zvala me je.“ Njegove ljutnje je u trenu nestalo. „Sta je uradila?“ „Nazvala me je prosle nedelje. Tek tako. Javila sam se na telefon u firmi, a sa druge strane je bila ona. Predstavila mi se i bila je veoma fina. Pozvala me je da izadem na rucak sa njom.“ Ki se nasmejao. „Pozvala te je na rucak?“ I sama pomisao na tako nesto bila je apsurdna. „Toliko sam se iznenadila da nisam znala sta da odgovorim.“ „I sta si joj rekla?“ „Odbila sam je, naravno.“ „Zasto?“

78

„Ki! Ta zena je unistila Klarkovu politicku karijeru.“ „Ne mozes reci da ga je ona naterala da spavaju zajedno“, rekao je cinicno. „A cisto sumnjam i da ga je vezivala lisicama da bi ga primorala na to. Osim, naravno, ako to nije ucinila zabave radi.“ „Ne shvatam kako mozes da se salis kada je rec o ovome“, rekla je ljutito. „Na cijoj si ti strani?“ „Na tvojoj.Znas to.“ Za trenutak se zagledao ispred sebe, bacajuci praznu casu uvis. „Mada, mislim da bi bilo zanimljivo da si prihvatila njen poziv. Voleo bih da znam sta je naumila.“ „Mislis li da ima nekakve namere?“ Razmislio je malo o tom pitanju. Mora je da prizna da se njegovo misljenje o Lari Malori dosta popravilo kada je video sa kolikom se odlucnoscu borila za zivot devojcice Leonardovih. Video je mnoge vojne lekare koji su bili manje posveceni spasavanju svojih pacijenata.

Ali, hrabrost i strucnost koje je pokazala u toj kriznoj situaciji nisu umanjili cinjenicu da je ona kljucni akter skandala koji je zauvek iskompromitovao Klarka. Ne bi dosla u Idn Pas da za to nije imala jak razlog. Postoji nesto sto zeli. To mu je i sama rekla kada je izjavila da je ona ta koja treba da naplati dugove.

Odvescete me avionom u Montesangre.

Ni na trenutak nije poverovao da to ozbiljno misli. Jasno je izrazila svoje nisko misljenje o toj drzavi.

Ni silom je niko tamo ne bi ponovo odvukao.

Pa zasto mu je onda to rekla? Da bi ga isprovocirala? Da ga navede da prestane da misli o incidentu sa Klarkom i da umesto toga razmislja o pravim motivima njenih postupaka? „Ne bi te nazvala da ne zeli nesto od tebe“, iznervirano je odgovorio Dzenelen. „Sta bi mogla da trazi od mene?“ „Ko ce to znati? Mozda Klarkovog Mikija Mausa da bi imala uspomenu iz njegovog djetinjstva. Ili nesto apstraktnije, kao sto je prihvatanje zajednice. Ti si osoba koju citav grad veoma ceni. Mozda misli da ce je ljudi prihvatiti ako je vide sa tobom na javnom mestu i da ce tako moci da dobije dovoljan broj pacijenata. Kada te bude zvala sledeci put.“ „Ukoliko me bude zvala.“ „Mislim da hoce. Ona je zena koja ima petlju. Kada te bude ponovo pozvala, razmisli o njenoj ponudi. Rucak sa njom bi mogao da bude interesantna stvar.“ „Mama bi poludela kada bih izasla na rucak sa njom.“ „Ona ne mora da zna za to.“ „Saznace.“ „Pa sta? Odrasla si osoba. Imas pravo na sopstvene odluke cak i ako se one ne dopadaju Dzodi.“ Uhvatila ga je za nadlakticu i usrdno rekla: „Ki, molim te da se pomiris sa njom, radi vas samih.“ „Pokusavam da to ucinim, Dzenelen. Ali ona to ne zeli.“ „To nije istina. Samo ne zna kako da popusti, a da ne ispadne slabic. Stara je i musicava.

Usamljena je. Nije joj dobro i mislim da se boji smrti.“ Slagao se sa Dzenelen povodom svih tih pitanja, ali to nije resavalo njegov problem. „Sta zelis da ucinim? Sve sam pokusao. Trudio sam se iz petnih zila da budem pristojan i fin. Cak sam joj i cvece kupio. Eto koliko mi je dobra to donelo“, rekao je ogorceno. „Ali, nema sanse da joj se klanjam do zemlje i da joj ljubim stopala svaki put kada je vidim.“ „Ne trazim ti da joj podilazis. Odmah bi prozrela da si neiskren i samo bi ti zamerila zbog toga.

Ali, mogao bi manje da je izazivas. Kada je pocela da govori o poslu, mogao si da joj ispricas nesto o poslovima na kojima si radio u poslednje vreme.“ „Ne bi trebalo da trazi da joj se hvalim svojim dostignucima da bi me zavolela. Nemam nameru da je impresioniram. Osim toga, nju ne zanima moj posao. Ona letenje smatra hobijem. Ne bi bila zadovoljna mojim ucinkom ni da sam pilot predsednickog aviona.“ Sporim i umornim, bezvoljnim pokretom, vratio je casu za viski na posluzavnik. „Dzodi me ne zeli ovde. Volela bi da odem sto pre.“

79

„Molim te, nemoj da mislis tako. I nemoj da odes dok ste ovako posvadani. I dalje je skrhana zbog Klarkove smrti; ne moze da tolerise takvu vrstu slabosti kod sebe, pa se iskaljuje na tebi.“ „Uvek sam joj bio zgodna meta za iskaljivanje. Ne voli me jos od dana kada sam se rodio i kada je tata zaboravio da joj posalje sedamdeset dve zute ruze.“ „Povredio ju je, Ki. Volela ga je, a on ju je povredio.“ „Volela?“ ponovio je, smejuci se ogorceno.

Dzenelen je bila ozbiljna i pomalo zbunjena. „Mnogo ga je volela. Zar ne shvatas to?“ Pre nego sto je stigao da opovrgne njeno misljenje, zaculo se zvono na vratima. „Vas odnos ce se poboljsati. Videces.“ Stegla mu je ruku pre nego sto ju je pustila. „Ja cu da otvorim.“ Ne deleci optimizam svoje sestre, odlucio je da sebi sipa jos jedan viski. Ponovo ga je popio naiskap. Grlo ga je peklo, jednjak mu je goreo, a verovatno ce ga od toga zaboleti i stomak.

Ne uziva vise u picu kao nekada.

Ne uziva vise u mnogim stvarima kao nekada. Kada mu se ranije dogodilo da seks sa nekom zenom donese vise nevolje nego zadovoljstva? Bio je ogorcen na zivot uopste, ali nije znao zbog cega.

Za to razocarenje koje je odnedavno poceo da oseca krivio je iscaseni clanak na nozi i ranu od metka na boku. Ali, clanak ga je sada samo povremeno boluckao, a rana mu je zarasla. Sve sto je d nje ostalo bio je ruzicasti oziljak i preosetljivost koze na dodir.

Pa sta ga je to onda mucilo?

Dosada.

Imao je i suvise slobodnog vremena za razmisljanje. Misli su mu se stalno vracale na Klarkovo utapanje i bezbrojne nerazjasnjene okolnosti njegovog nesrecnog slucaja. Ki je zeleo da sazna cinjenice, ali se ipak nije usudivao da preduboko kopa u potrazi z njima, plaseci se da ne sazna nesto sto mu se ne bi dopalo. U poslednje vreme, ispod svakog kamena koji je podigao da sazna nove cinjenice, ispuzalo bi nesto gadno. Tako je zakljucio da je neke stvari najbolje ostaviti na miru.

Hvala bogu sto ponovo aktivno leti. Nije prevezao Leti Leonard helikopterom u Tajler radi publiciteta, ali od tada ne prestaje da mu zvoni telefon. Vec je obavi nekoliko dobrih poslova koji se ticu letenja, i zakazao ih jos sijaset. Nema neku veliku potrebu za novcem,mada mu je on uvek dobrodosao. Ono sto mu ocajnicki treba jeste aktivnost i osecaj slobode, a to je moglo da mu pruzi samo letenje.

U ovoj drzavi, u ovom mestu i ovoj kuci ne moze da nade mir koji mu je potreban. Zeleo je da ode na neko mesto sasvim drugacije od svega sto je ikada iskusio, gde mu je jezik kojim govore ljudi stran, a hrana cudna. Na neko egzoticno mesto u kome niko nikada nije cuo za Taketove.

Putovao je po svetu u potrazi za mestom u kome niko ne zna da je on brat Klarka Taketa. Jos ga nije pronasao. Na kraju bi stranci uvek povezali cinjenice. „Taket? Da nisi mozda u srodstvu sa bivsim senatorom iz Teksasa? Njegov mladi brat? Ne mogu da verujem!“ Klark je bio uzor sa kojim su citavog zivota uporedivali Kija. „Ki je sada gotovo iste visine kao Klark.“ „Ki trci skoro isto toliko brzo kao i Klark.“ „Ki se ne ponasa toliko lepo kao Klark.“ „Klark je uvek medu ucenicima generacije, a Ki nikada ne uspeva u tome.“ Tokom vremena prerastao je visinu svoga brata. Kada je postao tinejdzer, nadmasio ga je i u sportovima. Ali, poredenja, nepovoljna po njega, nastavila su se i kada je sasvim odrastao. Mada to zvuci neverovatno, nikada nije bio ljubomoran na Klarka. Nikada nije zeleo da bude poput svoga brata, ali su svi drugi smatrali da je Klark ideal kome treba da tezi. Narocito Dzodi.

Kada je bio mali, bilo mu je jako tesko sto ona tako ocigledno pokazuje da Klarka vise voli od njega. I njemu bi previjala kolena kada bi ih odrao, ali ih nikada ne bi poljubila da bol prode. Umesto toga, uvek ga je prekorevala zbog vratolomija koje je izvodio. Male poklone koje joj je davao, poput slika koje je obojio u skoli, uvek bi samo letimicno pogledala i ostavila po strani; nikada ih ne bi kacila za

80

ogledalce na stitniku za sunce u kolima niti bi ih cuvala.

Kada je usao u adolescenciju, njenu hladnocu prema sebi poceo je da smatra za nepravednu. Protiv Dzodinog favoriziranja Klarka borio se pobunama i popunom neposlusnoscu. Pohvalila bi ga samo kada bi postizao tacdaune za Bavole iz Idn Pasa, ali je to bilo samo da bi se ponosila sobom i nije imalo mnogo veze sa njim licno.

Van fudbalskog terena, trudio se na sve nacine da pokaze Dzodi kako ga nije briga da li ga voli ili ne, mada ga je to u dubini duse veoma bolelo i nije mogao da shvati zasto je toliko nemoguce voleti ga.

Kada je odrastao, jednostavno je prihvatio cinjenicu da ga majka ne voli. Cak nije ni marila za njega.

Nikada nije, i nikada nece. Prestao je da pokusava da shvati njene razloge, a, iskreno, vise ga i nije bilo briga za njih. Stvari su jednostavno takve kakve jesu. Klark je bio taj koga su uhvatili u skandaloznoj seksualnoj vezi sa udatom zenom, ali je Ki bio taj koji je dobijao optuzbe da je kurvar.

Pre nekoliko godina, kada je konacno zakljucio da ne postoji nikakav nacin da privoli majku da ga makar samo podnosi, ako vec nije mogla da ga voli, odlucio je da ode od kuce jer bi to bilo najbolje za sve, a i zadovoljilo bi njegovu urodenu potrebu za lutanjem i putovanjima. Sada ne moze da uradi cak ni to.

Bilo mu je dosadno i nije znao sta ce sa sobom, a pitanja u vezi sa bratovljevom smrcu drzala su ga vezanog za mesto u kome je roden. Imao je potrebu da ponovo pokusa da pronade neko mesto gde ga niko ne zna, ali kada god bi dosao u iskusenje da se spakuje i pobegne odatle, pred ocima bi mu se pojavilo sestrino preklinjuce lice, i tada bi osetio krivicu.

Brige koje je osecala Dzenelen bile su opravdane, i na mestu. Starenje i gubitak kontrole nad zivotom koji ono donosi sobom sigurno su uzasavali zenu jake volje poput Dzodi. Ki sebi nije mogao da dopusti da ostavi Dzenelen da se sama brine o njoj. Na kraju se ipak slozio sa njenim strepnjama da su Dzodina zaboravnost i pometenost znaci neceg ozbiljnijeg od senilnosti. Ukoliko bi dosla u nekakvu zdravstvenu krizu, nikada ne bi oprostio sebi sto se nalazi stotinama kilometara daleko od nje i sto nisu u stanju da ga pronadu. Bez obzira na to sto nije bio sin kakvog zeli, Dzodi mu je ipak bila majka. Za sada treba da ostane u Idn Pasu. „Ki?“ Posto je bio izgubljen u svojim mislima, trgnuo se na zvuk sestrinog glasa koji je odavao nekakvu nesigurnost. „Neko te ceka ispred kuce.“ Gledala ga je nekako cudno i upitno. „Ko? Sta hoce?“ „U pitanju je zena.“ Lara je izvila leda da bi istegla ukocene misice i u tom polozaju se zadrzala nekoliko minuta. Nakon nekog vremena se opustila i protrljala oci, pa je vratila naocare za citanje na vrh nosa. Nakon rane vecere koju je pojela uz dnevnik, namerno je ugasila televizor da ne bi gledala udarne vecernje emisije jer u njima za nju nije bilo niceg zanimljivog. Od cuvenog jutra u Virdziniji, veoma je malo mogla da uziva i u knjigama. Nijedan romanopisac nije mogao da izmisli pricu sa toliko zapleta, preokreta i nevolja koliko ih je bilo u njenom zivotu u poslednjih pet godina. Bilo joj je tesko da oseti saosecanje prema likovima ciji su problemi bili nistavni u poredenju sa njenima.

Posto nije imala cime da se zabavi, resila se da cita dosjee svojih pacijenata. Medicinske zavrzlame su je oduvek interesovale.

Dok su se ostali studenti iz njene generacije zalili u toku citavih studija, one su za Laru predstavljale pravi odmor. Uzivala je u vremenu koje je trebalo posvetiti ucenju. Za nju je neogranicen pristup udzbenicima i istorijama bolesti ciji su uzroci bili neodredeni predstavljao luksuz. Gostila se njima poput gurmana koji stalno moze da jede delikatese.

Za razliku od njenih roditelja, njeni profesori i kolege nisu je kritikovali zbog neutazive zedi za znanjem, niti su joj stalno govorili da je medicina neodgovarajuce zanimanje za mladu zenu dobrog drustvenog statusa i da postoji sijaset prihvatljivih interesovanja kojima bi mogla da se bavi.

Diplomirala je kao treci najbolji student u klasi na Univerzitetu Dzon Hopkins, briljirala kao stazista, i dobila pravo da bira bolnicu u kojoj zeli da odradi specijalizaciju. Svakako, uzivala je u

81

tome sto su joj kolege i preko volje zavidele, ali je za nju uspesno lecenje pacijenata predstavljalo onu pravu nagradu. Jednostavna pacijentova rec zahvalnosti bila joj je vaznija od laskanja kolega.

Na njenu ogromnu zalost, sada je retko dobijala nagrade takve vrste. Zbog toga je uzivala u citanju kartona svojih pacijenata, prateci njihov napredak od dijagnoze do izlecenja.

U tome ju j prekinuo zvuk automobila koji se priblizavao. Posto je ocekivala da samo prode dalje, slusala je zbunjeno i zainteresovano kako ulazi na njen prilazni put i skrece do straznjeg dela klinike.

Odlozila je kartone koje je proucavala i brzo izasla iz svog kabineta. Dok se kretala kroz kliniku, iznenada se necega prisetila. Sve ovo je veoma licilo na onu noc kada se Ki Taket pojavio na njenom pragu sa prostrelnom ranom na boku koja je krvarila. To ju je uznemirilo.

Sve je toliko licilo na tu noc da se gotovo uopste nije iznenadila kada je otvorila vrata i ugledala Kija na straznjem stepenistu. Samo, ovoga puta nije bio sam.

Lara je radoznalo pogledala u devojku na svojim vratima, a potom i u njega. „Gospodine Taket, ja imam izvesno radno vreme. Izgleda da to nikako ne uspevate da zapamtite. Ili to namerno zaboravljate. A mozda ste dosli samo u posetu?“ „Mozemo li da udemo?“ Nije bio raspolozen za raspravu sa njom. Obrve su mu bile skupljene, a usne stisnute u nepokolebljivu, tanku liniju. Da je bi sam, Lara bi mu verovatno zalupila vrata pred nosom. Gotovo da je bila spremna da to ucini u svakom slucaju, ali je malo bolje pogledala devojku i videla da je plakala. Oci i nos su joj bili vlazni i crveni, a lice umrljano suzama. U ruci je stiskala mokru papirnatu maramicu toliko jako da su joj zglobovi pobeleli.

Osim vidljivih znakova da ju je snasla nekakva nevolja, izgledala je kao savrseno zdrava devojka pri kraju tinejdzerskog doba. Bila je krupne grade, velikih grudi i zaobljenih kukova. Lice joj je bilo lepuskasto, ili bi bilo takvo da se smejala. Kosa joj je bila ravna i tamna i dopirala joj je do ramena.

Lara nije mogla da dopusti sebi da je izbaci zbog beznada u njenim smedim ocima, i sveukupnog ocajnog izgleda.

Pomerila se u stranu i pokretom ruke ih pozvala da udu. „Sta mogu da ucinim za vas?“ Devojka je i dalje cutala. Ki je rekao: „Doktorko Malori, ovo je Helen Beri. Potreban joj je pregled.“ „Da li si bolesna?“ upitala je Lara devojku.

Helen je krisom pogledala u Kija i tek onda odgovorila: „Ne bas.“ „Nisam u mogucnosti da ti pomognem ako mi ne kazes o cemu je rec. Ukoliko ti je potreban samo sistematski pregled, mogu da ti ga zakazem za prvi sutrasnji jutarnji termin.“ „Ne!“ pobunila se devojka. „Ovaj... ne zelim da neko za ovo sazna. ne mogu da...“ „Helen je potreban pregled.“ Lara se okrenula ka Kiju, koji je odgovorio umesto devojke. „Zasto bih je pregledala? Ako nije bolesna...“ „Potreban joj je ginekoloski pregled.“ Lara ga je pogledala znacajno i upitno, cime je htela da mu stavi do znanja da je potrebno da joj jos malo razjasni situaciju. Ali, nije joj rekao nista vise, a izraz mu se ni za dlaku nije promenio. Devojka se nervozno grizla za donju usnu. „Helen“, upitala ju je Lara blago, „da li te je neko silovao?“ „Nije.“ Odlucno je odmahnula glavom. „Nije rec ni o cemu slicnom.“ Lara joj je poverovala, i osetila je znatno olaksanje. „Sacekacu vas napolju.“ Ki se naglo okrenuo i krupnim koracima otisao niz hodnik do zamracene cekaonice.

Kada je izasao, zavladala je potpuna tisina. Lara je tek nakon nekoliko sekundi izdahnula, jer je zadrzavala dah. Nasmesila se ohrabrujuce Helen Beri i rekla: „Molim te, podi ovuda.“ Devojka je krenula za njom do ordinacije, gde joj je Lara pokazala na krevet za preglede.

82

„Zar ne treba prvo da se skinem?“ „Ne“, odgovorila joj je Lara. „Necu ti raditi ginekoloski pregled dok ne dobijem jos neke informacije od tebe. Osim toga, ni medicinska sestra nije ovde da bi mi pomogla. Ne sprovodim ginekoloske preglede bez asistenta.“ To je bilo i radi njene zastite, i radi zastite pacijenata. U drustvu koje je stalno spremno na tuzbu iz svih mogucih razloga, doktori su razvijali paranoju u vezi sa tuzbama za zloupotrebu sluzbene duznosti i nesavesno lecenje. Lara je bila podloznija tome od vecine lekara, jer je iza sebe imala skandal koji ju je stalno progonio.

Pacijentkinja je ponovo zaplakala. „Ali, morate da me pregledate. Moram da znam. Moram odmah da znam na cemu sam da bih odlucila sta da uradim.“ Ocigledno vise nije bila svesna svojih postupaka, jer je mrvila natopljenu papirnu maramicu. Lara joj je dlanom obuhvatila ruke da bi je smirila. „Helen.“ Glas joj je bio blag, ali autoritativan. Primarni cilj bio je da umiri pacijentkinju. „Pre nego sto te pregledam, moras da mi das neke podatke o sebi.“ Uzela je karton i hemijsku olovku i zatrazila od Helen da joj kaze puno ime i prezime.

Administrativni deo pregleda mogla je da obavi i kasnije, ali se ipak odlucila da ga obavi odmah da bi primorala devojku da se sabere. Dok je popunjavala standardni obrazac, saznala je da Helen zivi u obliznjem selu. Imala je osamnaest godina i zavrsila je srednju skolu proslog maja. Otac joj je radio u telefonskoj kompaniji, a majka joj je bila domacica. Imala je jednog brata i dve mlade sestre. U porodici niko nije bolovao d ozbiljnih bolesti. „A sada mi reci zasto te je gospodin Taket doveo kod mene?“ upitala je Lara odlazuci karton. „Ja sam ga zamolila za to. Morala sam.“ Ponovo je nabrala lice kao da ce zaplakati i pocela da se grize za donju usnu. Niz njene okrugle obraze potekle su suze.

Lara je odlucila da joj postavi direktno pitanje, pretpostavljajuci da zna sta je muci. „Mislis da si trudna, zar ne?“ „O, boze. Kako sam glupa!“ Rekavsi to, Helen se bacila na krevet za preglede, privukla kolena na grudi i pocela da jeca snazno i nekontrolisano.

Lara joj je brzo prisla i ponovo je uhvatila a ruku. „Smiri se, Helen. Jos nismo sigurne da je to tacno. Mozda places bez razloga. Moguce je da je rec samo o laznoj uzbuni.“ Obracala joj se smirenim i utesnim tonom, a pozelela je da moze da skrguce zubima. Pozelela je da ima napunjenu sacmaru koju bi uperila u testise Kija Taketa. To sto je spavao sa nevernim domacicama poput Darsi Vinston bilo je jedno; zavodenje srednjoskolki sasvim je druga stvar.

Lara je zagladila Heleninu kosu. „Kada si imala poslednju menstruaciju?“ „Pre sest nedjelja.“ „Izostala ti je samo jednom? To obicno ne mora da znaci da si trudna.“ Helen je snazno kimnula glavom. „Da, znaci. Nikada mi ne kasni.“ Mozda je u pravu, pomislila je Lara, ali postoji na hiljade razloga zbog kojih menstruacija moze da kasni, a trudnoca je samo jedan od njih. Ipak, tokom godina je naucila da pacijenti najbolje poznaju sopstveno telo. Nije mogla tek tako da odbaci zakljucak koji je Helen sama donela. „Jesi li imala seksualne odnose?“ „Jesam.“ „I nisi koristila kontracepciju?“ Helen je odmahnula glavom umesto odgovora.

Lara je bila sokirana sto srednjoskolci jos ne koriste kondome redovno, mada su oni najjednostavnije i najjeftinije sredstvo za zastitu od nezeljene trudnoce i bolesti koje se prenose putem seksualnih odnosa. U zajednici poput Idn Pasa, otvorena diskusija o kontraceptivnim sredstvima sigurno bi izazvala protivljenje konzervativnih roditelja i verskih zajednica. Bez obzira na to, upoznavanje tinejdzera sa rizicima koje preduzimaju ukoliko su seksualno aktivni, a ne koriste zastitu, bilo je pitanje zivota i smrti. „Da li su ti grudi osetljive na dodir?“ „Pomalo. Ne vise nego uobicajeno. U svakom slucaju, kod kuce sam uradila test na trudnocu.“

83

„I bio je pozitivan?“ „Van svake sumnje.“ „Ti testovi su u velikoj meri pouzdani, ali uvek postoji mogucnost za gresku. Lara joj je opipala grudi. „Idi u kupatilo i donesi mi uzorak urina. Veceras mogu da ti uradim preliminarni test na trudnocu.“ „Okej. Ali ja sam sigurna da sam trudna.“ „Je li ti ovo prva trudnoca?“ „Da. li sam sigurna. Ako sam trudna, on ce me ubiti.“ Otisla je u kupatilo u koje se ulazilo direktno iz ordinacije. Pri pomisli da Ki Taket mirno sedi u cekaonici, Lara je dobila zelju da odmah prenese koliko joj je odvratan. Ali, morala je prvo da se pobrine za svoju pacijentkinju. „Ostavila sam ga na poklopcu vodokotlica“, rekla je Helen kada je izasla iz toaleta. „U redu. Lezi i pokusaj da se opustis.“ Za pet minuta bilo je ponovo potvrdeno ono cega se Helen plasila najvise na svetu. „Znala sam“, zavapila je kada joj je Lara prenela da je test pozitivan. Ponovo je zaplakala. Lara ju je zagrlila i drzala je sve dok nije skoro sasvim prestala da jeca. „Mislim da ne bi trebalo da ti dam sedativ sve dok ne utvrdimo da si trudna van svake sumnje.

Zelis li da popijes nesto?“ „Koka-kolu. Molim vas.“ Lara ju je napustila samo nakratko, da ode po pice. Kada se vratila, Helen je tiho plakala. Ali je bila i smirenija. Otpila je nekoliko velikih gutljaja koka-kole. „Helen, da li to znaci da udaja za oca deteta nije jedna od mogucnosti?“ „Da“, promrmljala je nerazgovetno. „Beba je poslednja stvar koju zeli i koja mu treba.“ Larinim telom je buknula toplina izazvana besom. „U redu. A tvoji roditelji? Da li bi podrzali tvoju odluku da rodis?“ „Oni me vole“, rekla je, a oci su joj se sve vise punile suzama. „Ne bi me izbacili iz kuce. Ali, tata mi je pomocnik svestenika u ovdasnjoj crkvi, a mama je. O boze, oni ce naprosto umreti od sramote.“ „Planiras li da rodis dete?“ „Ne znam.“ „Uvek postoji mogucnost da ga das na usvajanje.“ Sumorno je odmahnula glavom. „Mislim da mi on to ne bi dopustio. A kada bih ga rodila, ne bih bila u stanju da ga dam nekom drugom.“ „Jesi li razmisljala o abortusu?“ „To je verovatno resenje kome cu morati da se okrenem.“ Zajecala je i obrisala nos. „Samo sto. samo. ja ga volim, znate. I ne zelim da ubijem njegovo dete.“ „Tu odluku ne moras da doneses odmah, veceras“, rekla je Lara blago dok ju je gladila po ruci. „Ukoliko se odlucim na to, da li biste vi to obavili tako da za to niko ne sazna?“ „Ne, Helen, zao mi je. Ne obavljam kiretazu radi prekida trudnoce.“ „Zasto?“ Posto je bila primorana da posmatra smrt sopstvenog deteta, Lara jednostavno nije mogla da vrsi abortuse nad decom koja su vec pocela da zive, sem ukoliko zivot majke nije ugrozen. „To je, jednostavno, jedan od uslova pod kojima radim“, rekla je devojci. „U svakom slucaju, ako testovi zaista potvrde da si trudna i ako se odlucis za abortus, pomoci cu ti da pronades lekara koji bi obavio tu intervenciju.“ Helen je klimnula glavom, ali je Lara sumnjala da uopste prati tok njihovog razgovora. Ocajanje ju je sasvim obuzelo. Lara ju je potapsala po ruci i rekla joj da se vraca za nekoliko minuta. „Samo mirno lezi i dovrsi svoj sok.“ Kada je izasla u hodnik, pripremila se za okrsaj sa Kijem. Usla je u cekaonicu, upalila svelo i ispunila prostoriju hladnim, surovim, jakim neonskim osvetljenjem. Ki je sedeo zavaljen u jedan

84

od dvoseda. Trepcuci zbog iznenadne jarke svetlosti, polako je ustao sa njega. „Zasto ste mi doveli ovu devojku?“ ljutito ga je upitala Lara. „Mislio sam da ti treba posao.“ „Hvala vam sto ste tako uvidavni“, izgovorila je sarkasticno, „ali bih volela da me izostavite iz jos jedne od vasih intriga.“ Prekrstio je ruke. „Po tvom glasu bih rekao da je Helen bila u pravu. Trudna je, zar ne?“ „Rekla bih da jeste.“ Spustio je glavu i socno opsovao. „Rekla bih da vam nije drago sto ste to saznali.“ Naglo je podigao glavu. „Naravno da mi nije drago, doktorko. Sranje.“ „O tome je trebalo da mislite ranije, pre nego sto ste spavali sa naivnom devojkom kao sto je Helen. Zasto niste koristili zastitu? Iskusan i obrazovan covek poput vas trebalo bi da drzi pri ruci prirodnu zalihu kondoma. Ili mozda smatrate da ne biste bili takav muskarcina ako biste ih koristili?“ „Samo malo, majku mu. Zasto.“ „Klark mi je ispricao sve o vasoj reputaciji satira. Mislila sam da preteruje, ali ocigledno nije preterivao. Zene Kija Taketa. Ovde postoji neka vrsta takvog kluba, zar ne? Sve sto je potrebno za clanstvo u njemu jeste da se spava sa vama.“ Pogledala ga je prezrivo. „Mozda bi trebalo da ga preimenujete u Devojke Kija Taketa“, rekla je sa cinicnim osmehom. „U cemu je vas problem? Niste vise mladic? Starite, pa vam to vreda ego? Zar ste toliko nesigurni sto ulazite u zrelo doba da ste poceli da spavate sa srednjoskolkama?“ „Zasto se ti toliko uzbudujes oko toga? Da nisi mozda ljubomorna?“ upitao ju je tiho, poluzatvorenih ociju.

Lara se uspravila, besna sto je dopustila sebi da se sroza na njegov nivo. Time mu je dala povod da je napadne. Hladnim i poslovnim tonom, rekla mu je: „Helen ozbiljno razmislja o abortusu. Dok ne donese cvrstu odluku da to zeli, rado cu joj pruziti trudnicku zdravstvenu negu, ali samo pod uslovom da dolazi sama, bez vas.“ „Nece se vise ni vracati ovde. Od tebe smo veceras zeleli samo da potvrdis da li je trudna ili ne.“ Ljutito je izvadio novcanik iz prednjeg dzepa uskih, iznosenih farmerki. „Koliko sam duzan?“ „Ovo vam je gratis, ali za uzvrat zelim nesto od vas.“ „Sta bi to moglo da bude? Ne, nemoj mi reci. Da pretpostavim. besplatan let za Tunguziju?“ Pitala se da li ce pomenuti njihov poslednji razgovor, pa je njegova sarkasticna opaska nije iznenadila. Nije uspeo da je isprovocira. „Zelim da mi obecate.“ „Nikada ne dajem obecanja zenama. Da nije mozda Klark zaboravio da ti i to spomene dok ti je prepricavao citav istorijat mojih seksualnih iskustava?“ Trudila se da ne podigne glas. „Ne zelim da mi se vise pojavljujete na straznjim vratima sa svojim prljavim vesom. Po drugi put moram da cistim za vama. Molila bih vas da me ubuduce izostavite iz svojih prljavih radnji. Ne zelim da ucestvujem u vasim nezrelim, romanticnim avanturama.“ „Ma nije valjda?“ „Jeste.“ Preteci joj se priblizavao, sve dok joj se nije sasvim uneo u lice, samo milimetrima daleko od nje.

Osecala je toplinu njegovog tela i njegov dah na svom uzdignutom licu. I njegov bes bio je sasvim opipljiv. Samo ju je snaga volje drzala u mestu. „To me cudi, doktorko“, promuklo je prosaputao. „Mislio sam da su ovakve romanticne avanture bas ono sto ti volis.“ Stajala je pod prodornim pogledom njegovih plavih ociju dokle god je mogla da izdrzi, a onda se povukla za nekoliko koraka unazad i okrenula se od njega. „Pokusala sam da umirim Helen koliko sam mogla, ali i dalje je uznemirena“, dobacila mu je preko ramena. „Ako imate i trunku pristojnosti, budite blagi prema njoj veceras. Nemojte je kriviti niti joj predbacivati. Dok se ne odluci kako da prebrodi situaciju u kojoj se nasla, trebace joj vase strpljenje i razumevanje.“

85

„Super, posto sam i inace blag kao majcino mleko.“ Lara mu je dobacila pogled koji je kipteo od besa, pa mu je okrenula leda i otisla niz hodnik. Pokucala je na vrata pre nego sto je usla u ordinaciju. Helen je lezala na ledima i zurila u izolacione ploce kojima je bio oblozen plafon. Lara je osetila olaksanje zbog toga sto devojka vise ne place.

Nabacila je osmeh na lice i nadala se da ne deluje preterano vestacki. „Jesi li bolje?“ „Valjda.“ „Dobro je. Ki te ceka ispred.“ Pomogla je Helen da se spusti sa kreveta za preglede, a potom su obe izasle u hodnik. Ki ju je cekao kod izlaza sa zadnje strane zgrade, kao da se sprema da brzo utekne. Kada bi se reklo da mu moral nije nista bolji od onoga kod macke lutalice, bila bi to uvreda za macke. Steta sto mu karakter nije u skladu sa spoljasnjim izgledom.

Otkopcana kragna omogucavala je samo neznatan pogled na njegove siroke grudi, koje je Lara vec videla bez kosulje. Farmerke su mu obavijale prepone, uske kukove i duge butine kao da je roden u njima. Klark se retko oblacio neobavezno, a farmerke nije nosio nikada. Nikada nije videla ni njega ni Rendala u kaubojskim cizmama. Ki ih je ocigledno nosio stalno, u svim vremenskim prilikama, jer su bile sasvim izlizane.

Zene Kija Taketa, pomislila je s prezirom.

Posto je toliko privlacan, nije je iznenadilo sto ima velik uspeh kod zena. U samo nekoliko nedjelja uspeo je da spava i sa Darsi Vinston i sa ovom osamnaestogodisnjakinjom. Koliko li ih je jos bilo?

Afera sa Darsi je nije toliko sokirala koliko cinjenica da se poigravao sa ovom devojkom, koja je bila neuporedivo mlada i naivnija od njega samog. Iz nekog nejasnog razloga, koji joj se nije dopadao, bila je razocarana u njega.

Ipak mu je u sebi odala priznanje da se lepo ponasa prema Helen, jer je rasirio ruke kada ju je video, a ona mu je pojurila u zagrljaj. Nekoliko trenutaka ju je cvrsto grlio i nesto joj veoma tiho saputao, spustivsi glavu do njenog uha, tako da Lara nije mogla nista da cuje. Helen je izmedu jecaja klimala glavom o njegove grudi.

Odvojivsi je od sebe, rekao joj je: „Idi da me sacekas u kolima, malena. Odmah cu doci.“ Dok je izlazila iz klinike, dobacila je Lari reci zahvalnosti. Ki je cutao sve dok se nije dovoljno udaljila. „Pobrinucu se da dobije odgovarajucu porodiljsku negu, ali nece je dobiti od tebe.“ Lari je bilo zao sto je izgubila pacijenta, ali je zakljucila da je to cena pridike koju mu je odrzala povodom promiskuiteta. Da ne bi rekla jos nesto zbog cega ce zazaliti, samo mu je kratko klimnula glavom. Nije htela dalje da pogorsava ionako los odnos izmedu njih dvoje. Ali, Ki nije hteo da je pusti da ode tek tako. Dobacio joj je jos jednu otrovnu strelicu za rastanak. „Dok sam se vozio do tebe, na radiju sam cuo jednu vest koja bi te interesovala. Leti Leonard je umrla. Danas, u kasnim popodnevnim casovima.“ Ki nije bio jedina osoba koja je cula za smrt devojcice. I Dzodi je saznala tu vest.

Idn Pas se nalazio na pola puta izmedu gradskih centara Dalasa i Fort Vorta, i Srivposta u Luizijani.

Takav polozaj mu je omogucavao veliki izbor televizijskih stanica. Sve tri nacionalne stanice5 emitovale su svoj program iz ova tri grada preko lokalne kablovske mreze, koja je prenosila i program CNN-a i ostalih kablovskih TV stanica sa velikom gledanoscu.

I pored toga, Dzodi je TV stanicu iz Tajlera smatrala najpouzdanijom kada su u pitanju bile vesti lokalnog karaktera. Licno je poznavala njene vlasnike, i bila se navikla na voditelje te televizije.

Kada je gledala njihov dnevnik, osecala se kao da joj u kucu svako vece dolazi clan porodice da joj procita najnovije vesti.

Te veceri se osecala neuobicajeno umorno. Svada sa Kijem joj je iscrpela i poslednju kap energije. Ta svada i razgovor o Klarku junioru iznurili su je mentalno, emotivno i fizicki. Mada joj je muz bio mrtav vec vise od dvadeset godina, uvek bi postala ogorcena kada bi mislila o njemu i raspolozenje bi joj se pokvarilo.

5 ABC, NBC i CBS, mreze sa nacionalnom pokrivenoscu u SAD.

86

Cim je onako ljutito i dramaticno napustila trpezariju, povukla se u svoju sobu da gleda televizijski program i jedva je uspela da ostane budna da bi odgledala vesti u deset. Zapravo, vec je bila u krevetu i dremala je oslonjena na jastuke, kada ju je vest o Leti Leonard probudila.

Odmah se razbudila i preko daljinskog upravljaca pojacala ton na televizoru. Vest je bila veoma kratka. Jedini vizuelni prilog bila je fotografija devojcice na kojoj sedi pod novogodisnjom jelkom sa psom klempavih usiju, dok se oko njih nalaze gomile neotvorenih poklona.

Voditelj je ozbiljnim tonom podsetio gledaoce na tragicni dogadaj koji se nedavno odigrao u Idn Pasu i na brojne specijalisticke operacije koje su na neko vreme drzale Leti u zivotu. Do iznenadne smrti je doslo zbog krvnog ugruska koji se pokrenuo i zaglavio u krvnim sudovima njenih pluca.

Doktori koji su nadgledali njen oporavak bili su sokirani takvim razvojem dogadaja, kao i njena porodica, koja je verovala da je devojcica na putu ka potpunom oporavku. Citava vest nije trajala duze od dvadesetak sekundi.

Dzodi je ugasila ton, zbacila pokrivace sa sebe i ustala iz kreveta. Pripalila je cigaretu i pocela da hoda gore-dole po sobi dok je duboko uvlacila dim u pluca i sporo ga ispustala.

Na vestima nisu spominjali ni Kija ni doktorku Laru Malori. Izgleda da je javnost uopsteno smatrala da njihov zajednicki napor nije imao uticaja na smrtni ishod devojcicinog medicinskog slucaja.

Medutim, on je za Dzodi predstavljao kamen spoticanja, nesto sa cime nikako nije mogla da se pomiri.

Do davola, rekla je Kiju da se drzi sto dalje od te zene. A on ne samo da je nije poslusao, vec je jos i pomogao toj doktorki da spase zivot deteta koji je visio o koncu. Dzodi nije bila u stanju da mirno sedi dok Lara Porter postaje lokalni heroj.

Ali, da li ce je svi smatrati za heroja sada kada je dete umrlo? Sta je zapravo taj krvni ugrusak? Sta sve moze da ga izazove? Sta je moglo da ga spreci da se pojavi? Nije znala, ali ce sasvim sigurno saznati da li je Lara Malori-Porter na bilo kakav nacin odgovorna za smrt devojcice.

Kada je Dzenelen usla u sobu da joj pozeli laku noc, jos nije bila smislila kakve korake da preduzme. Nije joj uzvratila zagrljaj. Nikada joj nije bilo prijatno da nekome otvoreno izrazava svoju naklonost, cak ni na simbolican nacin, a osecajnost je smatrala beskorisnom i glupom.

Glupo je drzati se secanja poput onog na sedamdeset i dve zute ruze koje joj je Klark junior poklonio na dan kada je rodila Klarka Treceg. Secanje na to cvece trebalo je da uvene i osusi se, bas kao i njegove latice. Zasto ne moze da zaboravi na te ruze? Sta ima od toga sto ih se seca? „Laku noc, mama. Pokusaj da se odmoris. Nemoj vise da ustajes i nemoj vise da pusis veceras. To nije dobro za tvoje zdravlje.“ Cim je ostala sama, Dzodi je pripalila jos jednu cigaretu. Bolje je razmisljala sa cigaretom u ruci.

Cesto bi satima lezala budna u krevetu i pusila u tami. Dzenelen nije mogla da je gnjavi zbog neceg sto ne zna.

Dzenelen. Sta li se dogada sa njenom kcerkom, pitala se. Ovih dana kao da je bila nekako rasejana, cesto je dugo zurila ispred sebe tupavog izraza lica. A ponekad je uznemiravala i najmanja sitnica. Histerisala je zbog beznacajnih gluposti koje ranije ne bi ni primecivala.

Uopste nije licila na sebe. Verovatno su joj proradili hormoni.

Ali, Dzodi nije mogla da trosi vreme na brigu o svojoj kceri kada je po ceo dan brinula samo za Kija. Nemoguc je, i takav je bio jos od rodenja, nemoguc i pre toga, ako se uracuna dvadeset sest teskih sati porodaja, kojima ju je namucio. Dvadeset sest sati agonije, koju je nosila sama jer niko nije mogao da pronade Klarka juniora.

Ki se rodio istog trenutka kada je njegov otac pristigao u bolnicu, smrdeci na parfem druge zene.

Njene nevolje sa Kijem otpocele su vec tada. Bila je ljuta na njega i pre nego je u sebe uvukao svoj prvi dah, a on je to osecao jos kao novorodence. Njihova uzajamna antipatija pojacala se u toku detinjstva, kada se cinilo da nikako ne moze da se drzi podalje od nevolja. Zelela je da Ki postane preslikana kopija Klarka Treceg, ali dva decaka su bila razlicita da razlicitija ne bi mogla biti. Klark je sve radio iz ocajnicke zelje da joj ugodi. Nije mogao da se smiri dok mu ona ne kaze da je nesto dobro obavio. Bio bi neutesan ako bi pomislio da je nesto ljuta na njega.

87

Koliko se njegov brat revnosno trudio da joj sve ucini po volji, toliko se Ki trudio da je provocira.

Bio je resen i odlucan u tome da radi sve suprotno od onoga sto bi Dzodi zelela ili zahtevala od njega. Uzivao je kada je bio u njenoj nemilosti; kao da se hranio njenim razocaranjem. Cesto se pitala da li je namerno kolima uleteo u ono drvo samo zato da bi joj napakostio, samo zato da ne bi ispunio njen san da postane profesionalni ragbista. Toliko je tvrdoglav da bi pre doveo svoj zivot u opasnost nego sto bi se povinovao njenim zeljama.

U sebi se ponosila njegovim uspesima u zivotu, ali kada bi mu to rekla, bilo bi to ravno priznanju da je sebi uspeo da obezbedi bolji zivot od onoga koji bi ona mogla da mu pruzi.

Jedan od razloga zbog kojih je Ki voleo svoj posao bio je taj sto ga je on odnosio daleko od kuce.

Mada nisu zeleli to da joj priznaju, Dzodi je znala da ga je Dzenelen pozvala da dode kuci da bi je gledao kako umire. To joj se nije dopadalo. Ako nije brinuo do sada, onda nece brinuti ni ubuduce.

Nikada nije mario za nju, niti ce. Tako je i nikako drugacije. Zasto bi se pretvarali da je njihov odnos bolji nego sto zaista jeste? I on i Dzenelen smatraju da ce uskoro umreti. Vidi im to u ocima.

E, pa, prevarili su se!

Zakikotala se u tami, kasljuci od dima cigarete. Bas ce se sokirati kada shvate da ne umire! Citavog zivota iznenaduje druge ljude, i na tome je izgradila i sopstvenu karijeru. Ne isplati se biti nepripremljen u blizini Dzodi Taket. Neka pitaju Fergusa Vinstona, ako joj ne veruju. Dzodi se ponovo nasmejala i ponovo se zakasljala, jos jace nego prvi put, podsetivsi se da mozda nema izbora kada je u pitanju njena sopstvena smrt.

Namrstivsi se, gadno je opsovala sudbinu. Nije spremna da umre. Ima jos stvari koje treba da obavi, a glavna od kojih je da istera onu kucku Porterku iz Idn Pasa i da je pri tom ponizi pred drugima. Mora da je Klark bio potpuno poludeo pod uticajem nekakve droge kada je otkupio kliniku doktora Patona i prepisao je njoj. Na sta li je, kog davola, mislio kada je to uradio? Lara Malori-Porter svojim ostankom u Idn Pasu predstavlja vecu pretnju po njih i sve sto im je sveto nego sto to Dzenelen i Ki uvidaju.

Dzodi jos nije uspela da dokuci doktorkine motive za preseljenje u njen grad, ali, bila je sigurna u to da je taj motiv jaci od pukog preuzimanja nasledstva koje joj je Klark ostavio, sigurnija u to nego cinjenicu da sunce izlazi na istoku. Da ne zeli nesto vise, vec bi prodala kliniku, ostvarila laku zaradu i nikada vise ne bi krocila nogom na teritoriju Taketovih. Ima nekakav razlog da ostane u gradu. Dzodi je strepela od saznavanja tog razloga, ali je morala da ga dokuci pre nego sto neko od njene dece, ili cak ona sama, upadne u zamku Lare Porter. Ona, Dzodi Taket, rodena je u siromastvu, a udala se za najbogatijeg coveka u okolini. Dugogodisnje rukovodenje nezavisnom naftnom kompanijom i to sto je postala zena strah i trepet, koju svi postuju, nije postigla tako sto je sedela na rukama i pokusavala da dokuci motive tudih postupaka. Ona je napadala prva, pre nego sto se drugima pruzi sansa. Zvecarka ujeda pre nego sto je neko zgazi.

Dzodi je dugo ostala budna, puseci i kujuci planove. Kada je popusila i poslednju cigaretu do samog filtera, konacno je smislila svoj sledeci potez.

Darsi je spustila prozore na kolima. Vetar joj je kvario frizuru, ali ce uciniti sve da iz nje izvetri smrad duvana koji je upila u baru. Fergus bi postao sumnjicav zbog dima. U starackom domu u kome je smestena njena majka nije dozvoljeno pusenje. Poseta toj papreno skupoj ustanovi predstavljala je odlican izgovor za njene nocne izlete. Ovih dana je nocu izlazila cesce nego mace, jer joj je sujeta bila povredena. Zahvaljujuci gospodinu Kiju Taketu, samopouzdanje joj je bilo poljuljano.

Cinjenica da ju e ostavio grizla je Darsi, unistavajuci joj samopouzdanje poput izgladnelog pacova koji zdere sve pred sobom. Zato u poslednje vreme ni u cemu nije uzivala. Nije mogla, niti je htela da se koncentrise na druge muskarce sve dok ne vrati Kiju za sve gadosti koje joj je rekao.

Nije joj se pruzila cak ni prilika da mu pokaze da je nije briga za njega. Za divno cudo, uopste se nije pojavljivao u barovima koje je inace voleo da posecuje. Po gradu se pricalo da ima dosta pilotskih angazmana, da prevozi klijente od Dalasa do Litl Roka carter letovima, a neke cak toliko daleko na jug do Korpus Kristija. Ali, nemoguce je da pilotira svake noci po citavu noc. Gde ide kada ne radi?

88

Kako li provodi slobodno vreme?

Mozda sa nekom drugom zenom? Nije cula nikakav trac o tako necemu, sto znaci da pretpostavka nije na mestu. Nije cula da ga pominju u kontekstu ni sa jednom drugom zenom sem sa.

Darsi se trgla kao da joj je neko opalio samar. „Ne, nemoguce“, povikala je naglas.

Ki Taket i doktorka Malori? Cula je da su zajedno leteli helikopterom da bi spasli zivot onoj devojcici, ali to svakako nije bio let iz zadovoljstva.

Sa druge strane, doktorka je bila poznata po promiskuitetu i unistavanju reputacije muskarcima.

Spavala je sa ljubavnikom ispred nosa svome muzu. Cak je i Darsi imala vise morala - i pameti - da ne ucini tako nesto.

Ali, neki muskarci vole zene sklone avanturama i riziku. To im daje neku vrstu egzoticnosti i unosi napetost u vezu sa njima. Dzejms Bond se nije kresao sa uzornim opaticama, zar ne? Stegla je volan jos jace. Ako je Ki u tajnoj vezi sa ljubavnicom svoga brata, Darsi ce se pobrinuti da citav istocni Teksas za to i sazna. Kada bude zavrsila sa sirenjem traceva, svi ce mu se smejati. Uzima ono sto je Klark odbacio? Ha! Tako mu i treba, skotu.

Ali, glasine moraju u sebi imati i zrnce istine, ili ce se podsmeh okrenuti ka njoj. Kako moze da utvrdi da li Ki zaista spava sa Larom Malori? Nije se cak ni upoznala sa njom. Lara Malori nije budala, prozrela bi svaku laznu prijateljsku nameru.

Kako da joj se priblizi, a da ne pobudi sumnju sa njene strane? Morace dobro da razmisli o tome, ali je sigurna da ce joj nesto pasti na um.

Kada je stigla kuci, otkljucala j vrata i na prstima se usunjala unutra, ne paleci cak ni svetlo da ne bi probudila Fergusa i Heder koji su spavali na spratu. Nije zelela da im objasnjava zasto se vraca kuci toliko kasno, sem ako to ne bude bas neophodno. Mrzela je da laze muza i izbegavala je da to cini kad god je mogla.

Kada je prosla pored vrata koja su vodila u dnevnu sobu, primetila je da je neko ostavio upaljen televizor. Usla je unutra da ga ugasi. Kada se nasla ispred koznog kauca, sa njega su skocile dve preplasene prilike. Grabile su odecu oko sebe dok su ispustale uzvike iznenadenja. Darsi je upalila lampu, jednim pogledom procenila situaciju, i ljutito zahtevala da sazna - mada je to vec shvatila: „Sta se, kog davola, ovde desava?“ Pastor prve baptisticke crkve predao je Letinu dusu Gospodu i izgovorio poslednje ’amin’ nad malenim belim kovcegom. Tuzan lelek Marion Leonard odjeknuo je vetrovitim grobljem i najezio sve prisutne. Dzek Leonard je cutao, ali su mu suze lile niz upale, blede obraze dok je odvlacio ozaloscenu suprugu od kcerkinog kovcega. Ta scena je slamala srce svima koji su joj prisustvovali, i shvatili su da ih treba ostaviti nasamo. Ozalosceni su poceli da se razilaze.

Lara se sve vreme drzala po strani jer nije zelela da se istice svojim prisustvom. Kada se okrenula da pode sa groblja, u lice joj je blesnuo snazan blic fotoaparata najnovije generacije. Instinktivno je podigla ruku da zastiti oci. Nakon prvog zaslepljujuceg bleska pojavio se i drugi, a onda i treci. „Gospodo Porter, imate li komentar na tuzbu za nesavesno lecenje koju su protiv vas podneli Leonardovi?“ „Molim?“ Neko joj je gurnuo mikrofon u lice. Odgurnula ga je u stranu. „Nemam pojma o cemu govorite. Ja sam doktorka Malori, a ne gospoda Porter.“ Kada joj se povratio vid nakon svih onih bliceva, ugledala je hordu novinara koji su joj preprecili put. Krenula je u drugom pravcu. Ceta novinara - u stopu za njom. Neki su ocigledno pravili reportaze za TV stanice - uz nogu su im trckarali kamermani, a iza njih su se vukli kablovi. Drugi su pisali za novine; njih su pratili cutljivi fotoreporteri sa blicevima koje je toliko mrzela. Pre pet godina, postala je veoma dobro upoznata sa pratecom opremom mas-medija.

Ali, sta mediji traze ovde? Sta zele od nje? Osecala se kao da ponovo prozivljava svoju konstantnu nocnu moru. „Molim vas dopustite mi da prodem.“ Bacivsi pogled iza sebe, videla je da ostali ljudi koji su prisustvovali Letinoj sahrani sada stoje u grupicama i tiho, ali uzbudeno govore o necemu, otvorenih usta posmatrajuci predstavu koja se

89

odvijala pred njima. Lara nije bila uzrok tog spektakla, ali je ipak igrala glavnu ulogu u njemu, i protiv svoje volje. „Gospodo Porter...“ „Prezivam se Malori“, insistirala je. „Ja sam doktorka Malori.“ „Ali ste bili u braku sa pokojnim ambasadorom Sjedinjenih Drzava, Rendalom Porterom?“ Uputila se zurnim korakom preko uredno osisane trave do posljuncanog parkinga gde su joj se nalazila kola, parkirana iza belog pogrebnikovog automobila i limuzine, zajedno sa ostalima. „Vi ste ona Lara Porter koja je bila ljubavnica senatora Taketa, zar ne?“ „Molim vas, pomerite se.“ Kada se konacno probila do svog automobila, pocela je da prebira po tasni u potrazi za kljucevima. „Ostavite me na miru.“ „Sta vas dovodi u Idn Pas, gospodo Porter?“ „Da li je tacno da vas je senator Taket doveo ovde dok je jos bio ziv?“ „Jeste li tada i dalje bili ljubavnici?“ „Sta znate o nesrecnom slucaju u kojem se udavio, gospodo Porter? Da li se, zapravo, radi o samoubistvu?“ „Da li je devojcica umrla zbog toga sto ste je nesavesno lecili?“ Ostala pitanja su joj novinari postavljali i ranije, na hiljade i hiljade puta, tako da je postala imuna na njih. Odbijala su se od nje kao od oklopa, koji su sama stvorila tolikim ponavljanjem. Medutim, poslednje pitanje je uspelo da dopre do nje. „Molim?“ Gledajuci pravo u mladu novinarku koje joj je postavila pitanje, ponovila je: „Sta ste rekli?“ „Da li je vase nesavesno lecenje izazvalo pojavu krvnog ugruska koji je ubio Leti Leonard?“ „Ne!“ „Vi ste bili prvi lekar cijoj je nezi bila poverena.“ „Tako je. I ucinila sam sve sto je bilo u mojoj moci da joj spasem i ruku i zivot.“ „Leonardovi ocigledno ne dele vase misljenje, jer vas inace ne bi tuzili za propuste pri lecenju pacijenta.“ Da Lara vec nije imala iskustva u skrivanju svojih reakcija na pitanja licne i provokativne prirode i veste verbalne napade, ovo pitanje bi je mozda dotuklo. Ali, uzvratila je prodoran pogled novinarki, ne pokazujuci joj haos koji se odvijao duboko u njoj. Osecala bi se kao da su joj se crte lica skamenile, ali je uspela da dovoljno pokrene usne da bi mogla da izusti reci: „Preduzela sam krajnje mere da bih spala zivot Leti Leonard. Njeni roditelji to veoma dobro znaju. Nisam obavestena o tome da se protiv mene vodi postupak za nesavesno lecenje. Nemam vise komentara.“ Naravno, lovci na vesti nisu ovo prihvatili kao njen konacan odgovor. Dok je pokretala automobil, i dalje su je progonili njihovi mikrofoni i objektivi, a pitanja su pljustala po njoj, poput kamenica.

Stegla je volan znojavim dlanovima, gledajuci pravo ispred sebe i ignorisuci poglede radoznalih prolaznika pored kojih je prolazila.

Jutro je bilo sparno, ali Lara nije osecala vrelinu sve dok reporteri nisu ponovo oziveli njenu uzasnu proslost. Sada joj je odeca bila prilepljena za kozu, u glavi joj je bubnjalo, a srce joj je udaralo opasnom brzinom. Osecala se kao da ce da povrati.

Sta je izazvalo ovoliku paznju medija? Njeno preseljenje u Idn Pas proslo je neprimeceno; zivela je u relativnoj anonimnosti vise od godinu dana. Pojavili su se novi skandali koje su mediji mogli da iskoriste, jos senzacionalnije price koje je trebalo razotkriti, gori gresnici od nje, uhvacene u grehu.

Prica o Lari Porter i senatoru Taketu odavno je bila sahranjena na groblju iscrpljenih i zaboravljenih prica.

Sve do ovoga jutra. Smrt Leti Leonard ju je ponovo ozivela. Ponovo je postala ozloglasena javna licnost.

Ipak, koliko god da je nesreca Leti Leonard tragicna, prica o njoj nije toliko znacajna da bi se prikazivala u citavoj drzavi ili pak na nacionalnom nivou; o njoj je pisala samo lokalna stampa.

90

Njeno ime je, naravno, bilo zapisano u Letinom zdravstvenom kartonu, ali novinari ne bi mogli da povezu doktorku Laru Malori iz Idn Pasa sa Larom Porter, ljubavnicom senatora Klarka Taketa, sem ako nisu bili izuzetno ostroumni.

U pricama koje su usledile nakon Letine operacije i oporavka njeno ime nije spominjano, zbog cega joj je bilo drago. Sto se manje pojavljivala u medijima, tim je bilo bolje. Bilo bi joj najmilije da joj se ime vise nikada ne pojavi u dnevnoj stampi. Ali, sada ce se ipak pojaviti, umrljano stigmatizujucom frazom: nesavesno lecenje.

Tokom citavog incidenta sa Klarkom i za vreme uzasa u Montesangreu, njena medicinska strucnost nikada nije dovodena u pitanje. Njena reputacija vrsnog lekara izdrzala je konstantne napade na njen moral. Cvrsto se drzala te poslednje stvari koja je odrzavala njen ponos.

A sada ce i njen rad biti stavljen pod mikroskop, ukoliko Leonardovi makar samo i nagoveste da razmisljaju i podnosenju tuzbe za nesavesno lecenje. Ogolice ga i iseckati na sitne komade kao sto su ucinili i sa njenim licnim zivotom. Nece pronaci nista zbog cega bi mogli da je okrive, ali to nije ni bitno. Sama cinjenica da je pokrenuta istraga protiv nje bice dovoljna da se pojavi u naslovima.

Javnost smatra da je neko kriv samim tim sto je optuzen.

Ponovo ce optuziti medijima kao materijal za udarne vesti. Njeni ocajnicki pokusaji da pokrene kliniku sa punim brojem pacijenata - jedinu vaznu stvar koja joj je jos preostala - bice sistematski unistavani sve do samog kraja njenog poslovanja.

Neko je sigurno bio odgovoran za obavestenje medija da je doktorka Malori, prva u nizu lekara koji su lecili Leti Leonard, niko drugi do sama ozloglasena drolja, Lara Porter.

Kao sto se i plasila, ispred njene klinike bili su parkirani kombiji i automobili sa natpisima TV stanica. Kada se zaustavila na svom kolskom prilazu sa zadnje strane zgrade, reporteri su se sjatili oko nje u roju. Probila se kroz njih i usla u zgradu klinike kroz straznja vrata, koja joj je otvorila Nensi, cekajuci je. „Sta se ovo, kog davla, desava?“ upitala ju je medicinska sestra, zalupivsi vrata za njom. „Procule su se glasine da ce Leonardovi da podnesu tuzbu za nesavesno lecenje protiv mene.“ „Jesu li sisli s uma?“ „Naravno da jesu, od tuge.“ „Ovi ljudi“, rekla je Nensi, pokazujuci na reportere nacickane tik iza zatvorenih vrata, „a taj termin koristim samo iz velikodusnosti, pojavili su se pre oko sat vremena i poceli da lupaju po vratima.

Nisam znala sta da pomislim. Telefon je zvonio bez prestanka.“ Naravno, zvonio je i dalje. „Ne javljaj se.“ „Kako mogu da vam pomognem, doktorko Malori?“ „Pozovite serifa Bakstera i zatrazite od njega da otera reportere sa mog poseda.“ „Ima li on nadleznost da to ucini?“ „Ima, kada je rec o proterivanju sa mog poseda. I dalje ce imati pravo da se parkiraju na ulici, a sigurna sam da ce to i iskoristiti. Tokom nekoliko narednih dana nalazicemo se pod opsadom.

Mozda bi trebalo da uzmete odsustvo ove nedelje.“ „Nema sanse. Nikada vas ne bih ostavila da se sami borite protiv ovih sakala ispred.“ Nensi je pridrzala Lari sako dok ga je skidala i primetila je vlazne tragove na njemu. „Nikada vas nisam videla da se znojite, cak ni kap. Cak sam posumnjala u to da uopste imate znojne zlezde.“ „Oznojila sam se od napetosti. Zaskocili su me na sahrani.“ „Proklete hijene.“ „Odlucite se jesu li sakali ili hijene.“ Bila je prava uteha da nije izgubila smisao za humor. „Nije ni bitno. I jedni i drugi su lesinari. Trebalo bi da pozovem Klema da dode ovde sa sacmarom. To bi ih sigurno rasteralo.“ „Hvala, ali ne, hvala. Nije mi potreban dodatni los publicitet“, rekla je Lara sumorno. „Pre nego sto sam i uspela da postanem Lara Malori, lekar iz provincije, ponovo se vracam na ono sto sam nekada bila - Lara Porter, udata ljubavnica Klarka Taketa.“ Na Nensinom licu se videlo koliko joj je zao zbog toga. „Veoma mi je zao sto vam se ovo desava.“

91

„Hvala vam. Potreban mi je svako ko zeli da mi bude prijatelj u ovom trenutku.“ Uzdahnula je uzasnuto. „Nije bas da sam se krila, ali nisam zelela da javnost sazna za moje mesto boravka jer sam se plasila da ce se dogoditi ovako nesto. Neko je namerno protresao ovaj osinjak. Ne mogu ni za tren da poverujem da se sam od sebe obrusio.“ „Rec je o namernom odavanju podataka, a pocinili su ga Taketovi.“ Lara je ostro pogledala svoju medicinsku sestru. „Ki?“ Nensi je odmahnula glavom. „To nije njegov stil. Kladim se na matoru. Postajes uspesna u kraju.

Ne napredujes naglo, u skokovima, vec korakom puza, a ona ni to ne moze da podnese. Dzodi je cula za smrt te devojcice, znala je da si je ti prva lecila, i pronasla je sansu da podigne galamu.“ „Imala je priliku da to ucini jos kada sam se doselila ovde.“ „Ali, tada bi novinari otkrili i to da ti je Klark kupio kliniku. To bi znacilo da bi u to doba i dalje bio emotivno vezan za tebe. Dzodi nije zelela da ti toliko laska. Ovoga puta, Klark je izvan citave stvari.“ Nensine reci su imale smisla. Lara se uputila u kabinet. „Sumnjam u to da ce se iko od pacijenata usuditi da pokusa da nas poseti danas, ali ja cu u svakom slucaju biti u kabinetu.“ Spustila je venecijanere da ne bi morala da gleda kako joj revnosni reporteri gaze i unistavaju travnjak. Cim je sela za sto, otvorila je telefonski imenik. Njena licnost je pretrpela drasticne promene nakon poznatog jutra u Virdziniji. Sada je bila starija i otpornija, i nije imala nameru da bespomocno podnosi hajku koju su podigli protiv nje. Podigla je slusalicu i okrenula broj. „Gospodice Dzenelen?“ „Baui! Otkud ti ovde?“ Dzenelen je sedela za stolom u kuhinji zureci u telefonsku slusalicu koju je upravo spustila. Baui je promolio glavu kroz vrata. „Nekako uvek spada da vam se sunjam iza leda i da vas prekidam u dubokom razmisljanju.

Ne radim to namerno.“ Usao je u kuhinju i delovao je kao da mu je neprijatno. „Ovaj. vasa kucna pomocnica mi je rekla da udem na zadnja vrata. Ako vas u necemu prekidam...“ „Ne, sve je u redu. Samo sam iznenadena sto te vidim ovde.“ „Prvo sam vas potrazio u kancelariji, a onda i u ’magacinu’. Rekli su mi da ste danas ranije izasli sa posla.“ „Kada sam jutros krenula na posao, mojoj majci je bilo lose, pa sam bila zabrinuta za nju.“ Kao i obicno, jezik joj se vezao u Bauijevom prisustvu. Ponudila mu je jednu od stolica za kuhinjski stolom, tacno preko puta sebe. „Izvoli, sedi. Upravo sam sebi skuvala caj. Zelis li i ti jednu solju?“ „Caj?“ S nevericom je pogledao u cajnik koji se pusio na sporetu. „Vruc caj? Napolju e vruce kao u paklu.“ „Znam, ali ja, eto, volim caj“, rekla je, slegnuvsi ramenima kao da se opravdava. „Smiruje me.“ „Verovacu vam na rec.“ „Jesi li onda za nesto drugo? Limunadu, mozda? Neki sok? Ili pivo? Ki uvek kupuje pivo, ima ga u frizideru.“ „Ne, hvala. Sem toga, ne mogu ni da sednem. Prljav sam.“ Po njenom misljenju, izgledao je predivno. Dok joj nije skrenuo paznju na to, nije ni primetila da su mu farmerke i kosulja prasnjavi od zemlje. Sa donova mu je visilo grumenje. I sesir mu je bio sav prasnjav, a zemljana prasina je usla duboko i u pore koznih radnickih rukavicama koje su mu bile zadenute za pojas. „Ne budi smesan“, rekla je Dzenelen. „Mama je terala moju bracu da rade za vreme letnjih raspusta.

Dolazili bi kuci skroz znojavi i smrdljivi. ne zelim da kazem da ti neprijatno mirises“, brzo je dodala. „Htela sam samo da kazem da je ova kuhinja i napravljena za. pa, za odmor radnih ljudi, da bi mogli da se opuste u njoj.“ Posto je shvatila da brblja kojesta, prisilila je sebe da ucuti. „Svakako si dosao ovde da mi nesto saopstis. Molim te, sedi.“

92

Za trenutak je oklevao, a onda je seo na kuhinjsku stolicu, drzeci ravnotezu na samoj njenoj ivici. „Jesi li siguran da ne zelis da popijes nesto?“ ponovila je. „Pa, moze limunada.“ Procistio je grlo. „Bili ste u nekim dubokim mislima kad sam usao“, rekao je nakon jednog dugog gutljaja. „Upravo sam primila jedan vrlo uznemiravajuci telefonski poziv.“ Razmisljala se da li da mu isprica o cemu je rec. Gledao je u nju sa iscekivanjem, a i predstavljalo bi joj olaksanje da se poveri nekome ko nije imao veze sa citavom stvari, te je tako bio neutralan. „Znas li za pricu o devojcici iz Idn Pasa koja je zamalo izgubila ruku?“ „Cuo sam da je umrla.“ „Jeste. Danas je sahranjena. Uzasna tragedija.“ Zastala je. „Doktorka koja ju je lecila dok je bila u stanju soka i koja ju je odvela u Tajler...“ „Doktorka Malori.“ „Da. E, pa, ona. nazvala me malopre. Znas, ona je nekada bila. moj stariji brat je.“ „Znam.“ Zahvalno mu se nasmesila. „Onda mozes da zamislis koliku sramotu i neprijatnost njeno prisustvo u Idn Pasu predstavlja za nas.“ „Ne. Zbog cega?“ Ovo pitanje doslo je sasvim neocekivano za Dzenelen, i na trenutak se zbunila. „Zbog toga sto ona za nas predstavlja uspomenu na jako lose trenutke.“ „O.“ Cinilo joj se da ga bas i nije ubedila u svoje argumente, pa se osetila obaveznom da mu ih razjasni. „Lara Porter je unistila Klarkovu politicku karijeru.“ Baui je nakrivio glavu i lagano se pocesao po vratu kao da analizira njeno stanoviste. „Ne bih rekao da je ta osoba ni krupna, niti toliko misicava da bi mogla da ga obori na zemlju, skine do gole koze i da ga prisili da spava sa njom. A vi?“ I Dzenelen je ranije pomisljala na tu istu stvar, ali to nikome nije poverila. Da je naglas rekla ono sto joj je palo na pamet, Dzodi bi nacisto poludela.

Mudro je izbegla svaki dalji razgovor na tu temu. „Mediji su nekako dosli do saznanja da je Lara Porter u Idn Pasu, i da se predstavlja kao doktorka Malori. Rekla je da su je novinari obasuli pitanjima jutros, na sahrani Leti Leonard, i da je morala da pozove serifa Bakstera da rastera ostale, koji su joj opkolili kliniku.“ Baui je zgrozeno coknuo ustima. „Zamislite, da tako ometaju sahranu te devojcice.“ „Znam. To je uzasno sa njihove strane.“ Zastala je na nekoliko trenutaka da razmisli o metezu izazvanom aferom svoga brata i Lare Porter, koji i dalje traje. „Svi misle da Leonardovi nameravaju da podnesu tuzbu protiv nje zbog nesavesnog lecenja“, rekla je Bauiju, a onda je ponovo zastala i duboko udahnula vazduh. „Ona misli da je moja majka odgovorna za sve to.“ „Pa, da li je?“ „Nije.“ „Ne zvucite mi preterano uvereni u to.“ Presla je ovlas prstima preko usana, a onda pocela da dodiruje bluzu. Ovoga puta nije imala dugmice na njoj, pa se poigravala tkaninom, a potom je nervozno spustila ruke pored netaknute solje caja. „Nisam sigurna ni u jednu ni u drugu opciju“, priznala je konacno. „Doktorka Malori nas je okrenula da bi razgovarala sa njom. Mejdejl joj je rekla da se mama odmara. Ali, bila je uporna i zahtevala je da razgovara sa nekim od porodice.“ Igrala se sa stonim posudama za so i biber. „Da je barem Ki bio kod kuce. On zna kako da se postavi u sukobima. On bi znao sta da joj kaze.“ „Sta ste joj vi rekli?“ „Da sam sasvim sigurna da moja porodica nema veze sa nevoljama koje su je snasle.“ „Mislite li da vam je poverovala?“ upitao je Baui sa skepsom. „Rekla je da sumnja u to da bih ja bila u stanju da pocinim takvu podlost, ali da je ne bi cudilo nista ni sa Kijeve ni sa majcine strane.“ Slabim glasom je dodala: „Ne bih volela da pomislim da bi iko od njih dvoje mogao da bude tako surov.“

93

Neko vreme je zurila pravo ispred sebe, a onda je ponovo obratila paznju na gosta. „Izvini, Baui.

Nisam imala nameru da ti oduzimam vreme svojim porodicnim problemima. Zbog cega si zeleo da me vidis?“ Slegnuo je ramenima. „je nesto sto verovatno i nije vredno pomena. Zapravo, vec nekoliko dana pokusavam da ubedim sebe da vas ne opterecujem time.“ Odgurnuo je u stranu sesir, koji je ranije skinuo i stavio na sto. Nagnuo se ka njoj. „Jeste li ikada primetili nesto cudno u vezi sa sedmom busotinom?“ „Nisam. Zar je trebalo?“ „Verovatno ne, ali sam mislio da je ipak bolje da vam izlozim svoje sumnje. Rec je o tome da ne proizvodi onoliko zemnog gasa koliko bi trebalo. Barem, po mom misljenju. Proizvodi mnogo manje gasa od ostalih busotina istog ranga.“ „Svaka busotina je slucaj za sebe.“ „Da, gospodice, znam. Svaka ima svoju licnost, a ona se stalno menja, kao raspolozenje kod zene.

Svaka busotina ima svoje male cudi, pa moramo veoma dobro da ih upoznamo, i da ih pomazimo kada je potrebno, pokatkad.“ Dzenelen je pognula glavu tako hitro da nije mogla da vidi da je i Baui ucinio isto. Obrazi su joj goreli, ali je smatrala da mora da nastavi ovaj razgovor, posto se ticao posla. „Koliko hiljada kubnih stopa6 proizvodi dnevno?“ Proizvodnja zemnog gasa merila se u hiljadama kubnih stopa. „Dvesta pedeset. Po mom misljenju, ta bi busotina trebalo da proizvodi mnogo vecu kolicinu.“ „Dopusteni gubitak iznosi od cetiri do pet procenata, Baui. Ponekad sve do deset. Verovatno je nastala neka manja pukotina na cevi preko koje gas ide u atmosferu.“ Malo se grizao za obraz, a onda je tvrdoglavo odmahnuo glavom. „“ Smatram da je gubitak gasa mnogo veci od standardom dozvoljenog. Nakon visenedeljnog ocitavanja parametara na toj busotini u skorije vreme, misljenja sam da bi bas ona trebalo da bude od vecih proizvodaca gasa, narocito ako se uzme u obzir koliko se nafte iz nje dobija. Umesto toga, jedna je od najslabijih proizvodaca gasa medu vecim busotinama. „Izgleda da si je veoma dugo proucavao.“ „U slobodno vreme.“ Srce joj se ispunilo ponosom. On je savestan radnik koji radi i vise nego sto se od njega ocekuje.

Opravdao je njenu odluku da ga zaposli.

Mada je cenila njegovu brigu oko busotine, smatrala je da za tim nema potrebe. „Ne znam sta bih ti rekla, Baui. Sedma busotina proizvodi onoliko zemnog gasa koliko od nje i ocekujemo.“ „Pa, ja sam saopstio predradniku svoje sumnje, ali ih je on odmah odbacio kao nebitne i rekao mi je da je ta busotina oduvek proizvodila malu kolicinu gasa. Medutim, ja nikako da shvatim zasto je tako.

To je jedna od onih briga koje vas uhvate i jednostavno vam ne daju mira, razumete?“ „Razumem vas.“ Zurila je u svoju solju caja. Nakon poduzeg cutanja, podigla je glavu. „Eto, opet to radim. Nikako ne mogu da zadrzim misli a poslu. Samo razmisljam o porodici te devojcice. Sve stvari koje su za hemijsko ciscenje poveravamo njenom ocu. On je jedan fin, prijatan covek. Znam koliko su ojadeni i on i njegova zena, jer smo se i mi isto tako osecali kada se Klark utopio. Mislila sam da cemo zajedno sa njim morati da sahranimo i moju majku.“ „Nemam dece, ali da ih imam, ne bih mogao ni da zamislim kako bih se osecao kada bih morao da sahranim jedno od njih.“ Dzenelen ga je radoznalo gledala. Nije imao dece, ali se pitala da li je nekada bio ozenjen. Zelela je da mu postavi na hiljade pitanja koja su se cuvala njegovog licnog zivota, ali se nije usudivala na to. Medu njima se nalazilo i pitanje o tome gde je stekao tako dobar osecaj za citanje ljudskih karaktera. Imao je neverovatan talent da prozre svako pretvaranje i da pogleda pravo u dusu i srce nekog coveka.

6

Jedna stopa iznosi oko trideset centimetara.

94

Verujuci tim njegovim instinktima, upitala ga je: „Baui, mislis li da je moguce da je doktorka Malori ucinila nesto sto bi izazvalo smrt te devojcice?“ „U medicinu se razumem tek toliko da znam da ne postoji pravi lek ni za prehladu, a ni za mamurluk.“ Nasmesila se. „Videla sam Laru Malori samo jednom, ali mi je delovala tako. nekako. sabrano.“ Ona je sve ono sto ja nisam, pomislila je neveselo. Posto je uzivo videla Laru Malori, vise je nije iznenadivalo sto je Klark sve stavio na kocku da i bio sa njom. Nije bila samo lepa. Oci su joj odavale saosecajnost i inteligenciju, a citava njena pojava je zracila samouverenoscu i strucnoscu.

Dzenelen je zelela da je u stanju da je prezre. Znala je da ne bi osecala tu kontradiktornost u sebi da je doktorka Malori bila praznoglava sirena zavodnica, koja ima samo dobar izgled i praznu glavu.

Umesto ocekivanog naisla je na sustu suprotnost. „Ne mogu da poverujem u to da bi zena koju sam srela mogla da bude nemarna.“ Ubedenost sa kojom je ovo izgovorila iznenadila je i nju samu, i zbog toga se osetila kao izdajica. „Znam da bi trebalo da je mrzim, ali __ “ „Ko to kaze?“ „Moja majka.“ „Radite li uvek onako kako vam majka kaze? Zar nikada nemate svoje misljenje?“ „Retko kad.“ Sada mu verovatno deluje kao glupaca. Verovatno je unistila i zadnju trunku postovanja koju Baui ima prema njoj, kao osobi i poslodavcu.

Ali, telefonski poziv Lare Malori ju je uzasno uznemirio. Vise nije bila u stanju da krije svoja osecanja. Nalaktila se na sto jednom rukom i zaronila celo u saku. „O, boze, volela bih da nikada nije ni imala aferu sa Klarkom. Tada bi imao onako uspesnu politicku karijeru kakvu je mama prizeljkivala za njega. Mozda bi cak bio i ziv. Mama bi bila srecna. A ja.“ Zaustavila se pre nego sto je rekla da se sada ne bi osecala toliko odgovornom za sve, da su se neki dogadaji drukcije odigrali. Iscrpljivali su je pokusaji da svima ucini po volji i da ucini da svima bude bolje. Pored toga, taj zadatak je bilo i nemoguce sprovesti u delo.

Od noci kada se ona devojka pojavila pred vratima da trazi Kija, postao je jos razdrazljiviji.

On i Dzodi se vise nisu svadali, ali samo zato sto su se iz petnih zila trudili da izbegnu jedno drugo.

Ki je odgovarao samo na pitanja koja mu se postave direktno, i to osornim, jednosloznim recima.

Brinulo ga je bogzna sta, a Dzenelen se nije usudivala ni da pretpostavi o cemu je rec. Trupkao je kroz kucu ljutito pognutih ramena i ratobornog izraza lica. Bio je toliko nesrecan kada bi bio kod kuce, da je cesto iz nje odlazio isto tako naprasno kao sto bi se u njoj i pojavljivao.

A sada ju je jos i Lara Malori opteretila novom brigom. Pre nego sto je shvatila da place, suza joj se skotrljala niz obraz. „Hej, pa sta je ovo?“ Osetila je da je Baui pomerio ruku, ali nije je ocekivao da ce je dodirnuti. Kada je na svom obrazu osetila dodir njegovih zuljevitih prstiju, podigla je glavu i pogledala u njega otvorenih usta, sokirana i zbunjena.

Retko bi je neko dodirivao, pa je tako, gladna dodira, instinktivno podigla ruku i obavila je oko njegove sake.

Postao je sasvim nepomican. Samo su mu se oci pokretale. Pogled mu se premestao sa njenih ociju na njenu saku koja je prekrivala njegovu, a onda ju je ponovo pogledao u oci. Dzenelen je sedela nepomicno kao i on, ali je u njoj sve leprsalo. Donji deo tela joj je postao vreo, pun i tezak. Grudi su joj se napele i kroz njih su prolazili trnci, tako da je dobila zelju d ih prekrije dlanovima i da bi obuzdala nalet uzbudenja koje ju je obuzelo.

Nije znala koliko su dugo tako ostali, slivenih pogleda. Bila je opcinjena Bauijevim divnim, tuznim ocima i dodirom vrhova njegovih prstiju, vlaznih od njenih suza. Da Baui nije zacuo motor Kijevog automobila koji se priblizio kuci, Dzenelen bi i dalje bila smrznut u toj slici, u trenutku kada joj je brat banuo u kuhinju, snazno otvorivsi vrata.

95

Posto se Baui ipak pomerio od nje i vratio je u realnost, zurno je skocila na noge i okrenula se da pozdravi svog brata. „Ki! Zdravo!“ Glas joj je bio neprirodno piskav i visok. „Otkud ti ovde?“ „Kada sam jutros izasao, smatrao sam da i dalje zivim ovde.“ Radoznalo je pogledao prvo u nju, pa onda u Bauija, a Dzenelen se nadala da on ume bolje da sakrije krivicu od nje. Njeno lice bilo je sasvim vrelo. Znala je da je najverovatnije crvena sve do grla, u kome je snazno osecala udarce svog pulsa, pa do korena kose.

Ki je otvorio frizider i iz njega izvadio hladno pivo. „Zdravo, Baui. Jesi li za pivo?“ „Ne, hvala.“ „Vec sam ga ponudila pivom, ali ga nije hteo, pa sam mu napravila limunadu“, rekla je Dzenelen. „Samo sam svratio da kazem gospodici Dzenelen da.“ „.misli da je proizvodnja zemnog gasa na sedmoj busotini niza nego to bi trebalo da bude i.“ „.to verovatno ne znaci da je neki veliki problem u pitanju, ali ______ “ „.mislio je da o tome treba da nas obavesti u slucaju da.“ „.pa sam to pomenuo gospodici Dzenelen i.“ „.i to je sve sto smo radili dok ti nisi dosao. Pricali smo o tome“, zavrsila je ona neuverljivo njihovo zajednicko opravdanje. „Aha.“ Ki je delovao kao da ga sve to zabavlja. Otvorio je pivo i prineo ga usnama. „Pa, nemojte da zbog mene prekidate tu vaznu poslovnu konferenciju.“ „Ne prekidate nas.“ Baui je zgrabio sesir sa stola kao da je rec o dokazu nekakvog zlocina koji je pocinio. „Upravo sam se spremao da krenem.“ „Da, upravo se spremao da pode kada si usao. Ja cu ga. Sada cu ga samo ispratiti do vrata.“ Sva usplahirena, ne usudujuci se da pogleda ijednog od njih dvojice, Dzenelen je prosto protrcala kroz kuhinju i sacekala Bauija na vratima, drzeci ih otvorenim da bi ga ispratila. Kada je dosao do vrata, i dalje nije smela da ga pogleda. „Hvala ti sto si me obavestio o tome, Baui.“ Stavio je sesir na glavu. „Nema na cemu. Samo sam mislio da bi trebalo da vam skrenem paznju na ono o cemu sam vam govorio. Ipak je vas novac u pitanju.“ „Provericu sedmu busotinu.“ „Mislim da to bas i nije dobra ideja.“ Kada je zacula bratovljev glas, Dzenelen se naglo osvrnula. Nonsalantno je ispijao pivo, jednim ramenom oslonjen o lucni otvor koji je spajao trpezariju i kuhinju. „Sta nije tako dobra ideja?“ „Da ides da proveris neispravnu busotinu.“ „Zasto?“ „Od danas su Taketovi ponovo u udarnim vestima.“ „Pa sta?“ „Pa, novinari ce preplaviti Idn Pas kao mravi izletnicku sunku. To jest, dok im ne iskrsne neka bolja prica. Kada nista ne budu uspeli da izvuku od mene - a nece - najverovatnije ce se okomiti na tebe u potrazi za izjavom. Baui“, rekao je, gledajuci u radnika na pumpi naftne busotine, „mozes li da pripazis na nju? Ako bude htela da pregleda busotine, podi sa njom.“ Baui je pogledao u Dzenelen osecajuci se neprijatno. „Uz sve duzno postovanje, gospodine Takete, ona je moj sef, a ne vi.“ „Kako god, ucini to radi mene. Molim te, u svojstvu njenog brata.“ Bauijev pogled je ponovo sevnuo ka Dzenelen. Pusila se od besa i nije zelela da progovori, jer se plasila kako bi joj glas zazvucao. „U redu, gospodine Takete“, rekao je nesigurno. „Mozes da me zoves Ki.“ „U redu, gospodine. Pa, zbogom svima.“ Ne caseci ni casa, popeo se u kamion firme i odvezao se brzinom munje. Cinilo se da je zahvalan zato sto je izvukao zivu glavu iz citave situacije.

Dzenelen se obratila svome bratu: „Nije mi potreba cuvar!“ „E pa, meni jeste“, odgovorio je Ki, uopste ne obracajuci paznju na njenu ljutnju. „Ako te neko od

96

novinara bude maltretirao, pronaci cu ga i zelecu da ga premlatim. To ce im doneti jos materijala za vesti i pogorsace ionako losu situaciju.“ Nerviralo ju je sto izdaje naredenja njenom radniku i sto je dovodi u situaciju da deluje kao da je nesposobna da se stara o sebi. Ali, objasnjenje koje joj je pruzio veoma je razborito.

Ukoliko je neki novinar zaista negde zaskoci i zatrazi od nje da mu da izjavu, a Ki za to sazna, ko zna za sta bi sve bio sposoban. Kada je jos bila gimnazijalka, jedne veceri se vratila sastanka uplakana. Ki umalo nije udavio njenog uzasnutog tadasnjeg decka, dok nije uspela da mu objasni da su samo odgledali film koji ih je rastuzio.

Posto je bila svesna da Ki samo zeli ono sto je najbolje za nju, odlucila je da se smiri. „Situacija je vec gora u odnosu na ono sto ti znas“, rekla mu je. „Lara Malori je malocas telefonirala ovde i zahtevala da razgovara sa mamom. Doktorka Malori misli da je mama dala dojavu medijima o njenom boravku u Idn Pasu.“ Ki se pogladio po vratu. „E pa, neka sam proklet.“ „Da li te to iznenaduje?“ „Ne. Ali me iznenaduje to sto doktorka i ja pocinjemo slicno da razmisljamo. I ja sam zakljucio da Dzodi stoji iza svega ovoga. Znam gomilu pametnih novinara, ali je samo grupica njih znala da Lara ima veze sa slucajem devojcice Leonardovih; predstavljalo bi veoma bizarnu slucajnost da je neko od njih sabrao dva i dva i dobio cetiri.“ Pogledao je navise, ka spratu kuce. „Matora, ostroumna kucka.“ „Ne govori tako o nasoj majci.“ „Rekao sam to u vidu komplimenta. Moras da priznas da ume da razmislja kreativno.“ „Da li je to sto je smislila bio bas toliko kreativno?“ „Ne razumem.“ „Bi si tamo, kI. Sve si video. Da li je doktorka Malori bila nemarna pri lecenju Leti Leonard? Da li je tuzba njenih roditelja neosnovana?“ upitala ga je zabrinuto Dzenelen. „Bio sam koncentrisan na upravljanje helikopterom, ali se Lara lavovski borila da spase zivot devojcice, po onome sto sam uspeo d vidim. Izvestaj sa autopsije potvrduje da se krvni ugrusak pojavio sam od sebe. Mogao je da se pojavi bilo kad. I jos nesto - Leonardovi mi nisu delovali kao osvetoljubivi ljudi. Oni su veliki vernici.“ „Znaci da te iznenaduje to sto traze zrtveno jagnje?“ „Tako je. Verujem da je Dzodi u stanju da proturi trac o tuzbi za nemar pri lecenju, bez obzira na to da li je on osnovan ili ne. A Lara je savrsena, laka zrtva.“ Dzenelen ga je zbunjeno gledala. „Zasto me tako gledas?“ upitao je. „Nazvao si je po imenu nekoliko puta. To mi zvuci cudno.“ Malo se zbunio, a onda je mrzovoljno odgovorio: „Pa zove se Lara, zar ne?“ Dzenelen su mucile mnogo vece brige, pa je odustala od daljeg ispitivanja o takvoj trivijalnosti. „Zvucala je uzasno besno, Ki. Rekla mi je da prenesem tebi i mami da nece ponovo tako lako dopustiti da je neko protera iz grada kao ranije. Na sta je mislila kada mi je to rekla?“ „Na sebe i Rendala Portera, i njihov odlazak u Montesangre.“ Namrstio se. „Uvrtela je sebi u glavu da je Klark isposlovao Porterov premestaj u tu drzavu preko neke veze u Ministarstvu spoljnih poslova. Premestaj je na prvi pogled delovao kao dobra prilika, ali nije bio nista vise od legalizovanog proterivanja iz zemlje.“ Dzenelen je bila zapanjena. „Da li joj verujes? Da li je moguce da je Klark bio tako zloban?“ „Mozda bi bilo preterano da ga nazovemo zlobnim, ali nas brat je uvek bio strucnjak u tome da izvrda iz nevolja na laksi nacin.“ „Ali, nikada nje uspeo da se u potpunosti izvuce iz njih, zar ne?“ „Nije“, rekao je Ki nakon poduze cutnje. „I sve dok je Lara ovde kao podsetnik na to, njegovim nevoljama nece doci kraja.“ „Znaci, podrzavas to sto je mama uradila. Ako je to ona uradila.“ „Ne podrzavam. Zeleo bih da Lara Malori napusti Idn Pas, ali bih hteo da sama sebe dovede do propasti i ode samoinicijativno. Ako je ostavimo na miru, to ce se s vremenom samo od sebe i

97

dogoditi.“ Ponovo je pogledao uvis. „Ali, znas kakva je Dzodi. Nikada nije mogla da saceka da se stvari odvijaju svojim tokom. Ako se sve ne odvija po njenom planu i onda kada bi ona to zelela, preuzima stvari u svoje ruke i igra se boga.“ „Molim te da je kritikujes, Ki. Bolesna je. Zar ne mozes da pokusas da je ubedis da ode kod lekara?“ Pukao je od smeha. „To bi sasvim sigurno dovelo do toga da postane jos tvrdoglavija u svom odbijanju. Ali, slazem se da treba da ode na sistematski pregled, i da obavi izvesna ispitivanja.“ Spustio joj je ruku na rame. „Medutim, bojim se da je na tebi da je ubedis u to, sestrice. Samo nastavi da pokusavas.“ Stisnuo ju je za rame, a onda se uputio na sprat, ponevsi pivo. „Izlazis li veceras, Ki?“ „Cim se istusiram.“ „Ides da se nades sa Helen Beri?“ Zastao je kao osinut, i okrenuo se ka njoj. „Zasto to pitas?“ Po njegovom izrazu lica, Dzenelen je znala da ga je pogodila u bolno mesto. Takode je shvatila i zasto ga se drugi ponekad plase. „Helen je izlazila sa Dzimijem Bredlijem jos od prve godine gimnazije. Prica se.“, zacutala je da bi olizala usne, „.da je Helen nedavno raskinula sa njim, iz vedra neba.“ „I?“ „O, Ki.“ Sakupivsi svu svoju hrabrost, upitala ga je: „Zasto? Zasto si morao da odaberes nju, pored tolikih zena? Helen je upola mlada od tebe.“ „Pazi se, Dzenelen. Ako pocnes da se mesas u moj zivot, moracu i ja da se umesam u tvoj.“ Spustio se dva stepenika nize i glas mu se pretvorio u dramski sapat. „Mogao bih, na primer, da te upitam sta se desava izmedu tebe i Bauija Kejtoa?“ Osetila se kao da ju je neko udario u stomak. „Nista!“ „Je l’? Zasto ste onda poceli onako uzurbano i bez daha da mi objasnjavate sta ste radili kada sam usao u kuhinju? Nisam cuo da neko tako brzo prica jos od kada me je otac Drende Larson uhvatio zajedno sa njom u njihovom senjaku, kada nam je bilo trinaest godina.“ „Baui je moj radnik. Pricali smo o poslu.“ „U redu“, rekao je Ki, a karakteristicni, smekerski osmeh ponovo mu se pojavio na licu. „Poverovacu u to, ako ti poverujes da smo Drenda Larson i ja samo trazili iglu u plastu sena.“ Larino predvidanje se pokazalo kao tacno.

Nedelju dana nakon sahrane Leti Leonard, mediji su potrazili svezije izvore tudih licnih nesreca i dilema koje su mogle da iskoriste. Ali, u toku te nedelje, Laru su novinari zaskakali svaki puta kada bi prekoracila prag. Serif Bakster je obavio svoju sluzbenu duznost - doduse, preko volje - i pobrinuo se za to da se novinari i kamermani drze podalje od njenog poseda. Ipak, posto su i dalje zaposedali javni prostor ulice, prakticno je postala zatocenik u sopstvenoj klinici.

Reporteri TV stanica iz Srivporta i Dalasa slali su svojim maticnim kucama price o njoj, koje su emitovane u dnevnicima sa nacionalnom gledanoscu. Ali, Lara Porter i njena kljucna uloga u propasti senatora Klarka Taketa od pre pet godina dobile su samo petnaest sekundi emitovanja u poslednjim minutama dnevnika. Prica o njoj vise nije bila tako zanimljiva da bi bila udarna vest.

I Leonardovi su bili tema udarnih vesti, ali su oni unajmili advokata koji je umesto njih odgovarao na sva pitanja. Advokat je bio diplomac pravnog fakulteta Bejlor bez ikakvog iskustva, koji tek sto je polozio pravosudni ispit. Medutim, snasao se dobro u datoj situaciji, i nije ga uplasila paznja javnosti. Odgovarao j novinarima tvrdoglavo i uporno da njegovi klijenti nemaju nikakvih komentara i da ce prvo pokusati da se priviknu na gubitak koji su pretrpeli, a da ce tek nakon toga pokrenuti pitanje odgovornosti za smrt svoje kceri.

Lara je dobro preispitala svoju savest. Morala je da u trenu donese odluku da li da da Leti sredstvo protiv zgrusavanja krvi. Nakon sati i sati razmisljanja o svojim licnim postupcima pri njenom zbrinjavanju i listanja strucne literature, ostala je pri prvobitnoj odluci koju je i donela. Ipak, da bi se potpuno smirila, konsultovala se i sa lekarom hitne pomoci koji je nakon nje preuzeo brigu o maloj pacijentkinji. On je potvrdio da je odlucila ispravnu stvar i uverio je da je spreman da o tome

98

posvedoci i na sudu, ukoliko bi do tuzbe zaista i doslo.

Dani su prolazili, a Laru nije kontaktirao advokat Leonardovih, pa se ponadala da su glasine o tuzbi za nesavesno lecenje ipak samo glasine koje je, bez sumnje, prosirio neko od Taketovih. Upornim telefonskim pozivima koje im je upucivala nije postigla nista, sem toga da su je oni dodatno isfrustrirali. Ili je Dzodi Taket zaista bila toliko bolesna da nije mogla da dode do telefona, ili je neko veoma dobro lagao u njenu korist.

Lara je uspela da razgovara sa kucnom pomocnicom i sa Dzenelen, ali Kija nije ni videla, niti je sa njim razgovarala od noci kada je kod nje doveo Helen Beri. Verovatno je nije shvatio ozbiljno kada mu je rekla da zeli da je avionom preveze u Centralnu Ameriku. Jos joj se nije pruzila prilika da ponovo pokrene tu temu, ali se njena odlucnost u vezi sa tim nije smanjila ni za dlaku. Nije mu ponovo pomenula let u Montesangre jer su je na neko vreme obuzeli brojni drugi dogadaji.

Kada se toga jutra probudila, i poslednji kombi TV ekipe je iscezao iz okoline njene klinike, ali su pacijenti zvali da otkazu preglede zbog negativnog publiciteta koji je Lara dobila kao lekar. Bilo joj je tesko da ostane optimisticna u vezi s tim da ce uspeti da se odrzi u poslu kada nije mogla da natera ljude cak ni da udu u njenu kliniku. I ona i Nensi su se pretvarale da imaju sta da rade, ali su imale vise slobodnog vremena na poslu nego sto je ijedna od njih to zelela da prizna.

U ranim popodnevnim casovima izasla je iz kabineta sa namerom da pusti Nensi da ode kuci ranije.

Medutim, Nensi je razgovarala sa nekom osobom u cekaonici. „Zahtevamo da nas doktorka primi odmah. Znam da nismo zakazale pregled, ali, ionako se bas ne ubijate od posla, zar ne?“ Vlasnica tog prodornog, nadobudnog glasa bila je Darsi Vinston. „Mogu li vam pomoci?“ Kada je zacula Larin glas sa vrata cekaonice, Darsi se osvrnula. Iz blizine nije delovala onako savrseno kao na bini gimnazijske svecane sale. Oko ociju su joj se nazirale bore od smejanja, a na celu je imala bore od mrstenja. Umela je vesto da se sluzi sminkom, ali joj je lice i pored toga nosilo jasno vidljive tragove teskog zivota i duboke ogorcenosti.

Lara je vec ranije formirala lose misljenje o karakteru Darsi Vinston, ali je iz licnog iskustva znala da je to nepravedno. Nasmesila joj se i pruzila je ruku, u pokusaju da ne bude pristrana. „Dobar dan, gospodo Vinston. Ja sam Lara Malori.“ Darsi je iznenadeno izvila jednu od svojih savrseno iscrtanih obrva. Lara joj je objasnila odakle je poznaje. „Prisustvovala sam skupu gradana i vasem govoru. Bili ste veoma ubedljivi.“ Darsi je ponovo podigla obrvu. Pogledala ju je prepredeno, u ociglednom pokusaju da proceni koliko zna o uljezu koji joj je upao u kucu.

Lara se obratila devojci, koja je stajala pored svoje majke. „A ti si Heder, je li tako?“ „Da, gospodo.“ „Drago mi je sto smo se upoznale, Heder.“ „Hvala, i meni.“ „Dosle smo ovde zbog nje“, rekla je Darsi. „Je li? O cemu je rec?“ „Hocu da joj prepisete pilule za kontracepciju.“ „Majko!“ Devojka je umirala od sramote i Lara nije mogla da je krivi zbog toga. Nazalost, Darsi je opravdala njeno lose misljenje koje je Lara formirala o njoj. Bila je prava, zlobna kucka.

Posto je zelela da postedi Heder, koju je sramotila majka, Lara je upitala: „Nensi, koja od ordinacija e spremna za pregled?“ Nensi je mrzovoljno posmatrala Darsi. „Ordinacija broj tri.“ „Hvala, Nensi. Heder?“ Lara je sa osmehom otvorila vrata prostorije u koju se ulazilo pravo iz cekaonice i pridrzala ih dok Heder nije usla. Darsi je krenula pravo za njom. „Gospodo Vinston, vi mozete da sacekate ovde, gde ce vam biti mnogo prijatnije. Nensi ce vam

99

zatraziti izvesne podatke da bi otvorila karton Heder. Ukoliko budete zeleli, donece vam i neko pice dok cekate.“ „Ja sam joj majka.“ Ton ovih reci jasno je davao do znanja da je navikla da zastrasuje ljude i da je time uvek dobijala ono sto pozeli. „A ja sam njen lekar, i nalazite se u mom kabinetu“, odvratila joj je Lara jednako arogantnim tonom. „Heder je moja pacijentkinja, a ja privatnost svojih pacijenata postujem i stitim.“ Ne rekavsi ni rec vise, zalupila je vrata pred Darsinim ljutitim, napetim i mrgodnim licem, i uvela je devojku u ordinaciju. Ostavila ju je tamo nasamo sa Nensi koja ce joj pomoci da se svuce, obuce u kecelju za preglede, izmeriti joj tezinu i krvni pritisak, i potom joj uzeti uzorke krvi i urina.

Nensi je lako pokucala na vrata da bi pozvala Laru da ude u ordinaciju nakon sto je sve zavrsila.

Dok je ponovo ulazila u cekaonicu, Nensi je dosapnula Lari: „Kako da smirim ovu azdaju?“ „Ubaci joj omanjeg glodara u kavez.“ Nensi je podigla palceve u znak pristanka. Lara je usla u ordinaciju, u kojoj je Heder nevoljno sedela na samoj ivici kreveta za preglede. „Jesi li dobro?“ „Jesam, valjda. Ne volim kada mi uzimaju krv iz prsta.“ „Ni ja.“ „Mada, vise volim i to nego da vadim krv iz vene. Ne podnosim igle.“ „Ni ja ih bas nesto ne volim.“ „Ali, vi ste lekar.“ „li sam i osoba, pored toga.“ Devojka se nasmesila, jer ju je ovaj razgovor opustio. „Kada pocinjes sa navijackim treninzima?“ „Kako ste znali da sam navijacica?“ „Dobila sam poziv da dam prilog za skolski sportski tim i navijacice.“ Lara je stetoskopom pregledala Hederine usi. „Tamo sam videla tvoju sliku.“ „Treninzi nam pocinju od sledece nedelje.“ „Vec? Reci A.“ pregledala joj je grlo, koristeci spatulu. „Nastava pocinje tek za mesec dana.“ „Aaa. Znam, ali zelimo da budemo dobro uvezbane. Prosle godine smo osvojili nekoliko trofeja.“ „A sada progutaj. Da li osecas bol ili preosetljivost na dodir kada ti dodirnem ove zlezde?“ upitala je Lara Heder dok joj je opipavala vrat. „Ne.“ „Dobro je. Vodi racuna o grlu. Ako pocnes da osecas bolove, dodi na pregled. Navijacice cesto imaju problema sa promukloscu i bolovima u grlu jer moraju da vicu.“ „U redu. Nema problema.“ Lara joj je zadigla kecelju za preglede i stavila joj stetoskop ispod leve dojke. Heder je uzdahnula, trgnuvsi se. „Znam, hladan je“, opravdala joj se Lara uz osmeh. Nakon sto joj je poslusala srce, stavila joj je stetoskop na leda da joj oslusne i pluca. „Udahni duboko na usta nekoliko puta.

Tako.“ Nakon nekoliko trenutaka, ponovo se nasla ispred Heder. „Jesu li ti menstruacije redovne?“ „Jesu.“ „Da li imas obilno krvarenje?“ „Obicno samo u prva dva dana. Posle toga je slabije.“ „Da li imas bolove kada dobijes menstruaciju?“ „Da. Bas gadne.“ „Pijes li tada neke lekove?“ „Midol, aspirin ili nesto slicno.“ „Da li ti pomazu?“

100

„Onako. Ali, prezivecu“, rekla je, uz sirok osmeh.

Posto je namestila Heder sto je udobnije mogla na stolu za preglede, Lara je pozvala Nensi iz cekaonice da joj asistira pri ginekoloskom pregledu i pregledu grudi. „Ovo je odvratno“, rekla je Heder kada joj je Lara namestila noge u drzace na ginekoloskom stolu. „Znam. Pokusaj da se opustis sto je vise moguce.“ „Da, kako da ne“, rekla je Heder sa sarkazmom kada je Lara pocela da rasklapa spekulum. Kada je pregled bio obavljen, Lara se povukla u kabinet da bi omogucila Heder da se obuce u privatnosti.

Heder joj se tamo pridruzila za nekoliko minuta. Lara ju je pozvala da zajedno sednu na kauc, da bi razbile sterilan i napet, klinicki odnos lekara i pacijenta. „Heder, zbog cega zelis da pocnes da pijes pilule za kontracepciju?“ „Ona zeli da ih pijem.“ „Tvoja majka?“ „Boji se da ne zatrudnim.“ „Da li postoji mogucnost da se to dogodi?“ Heder je malo pocutala. „Pa, pretpostavljam da postoji. Mislim, imama decka i... znate vec.“ „Ne pitam te ovo da bih zadirala u tvoju privatnost“, rekla joj je blago Lara. „Nisam u poziciji da donosim moralni sud o tebi kao osobi. Pitam te to iz ugla lekara koji mora da donese najbolju mogucu odluku u vezi sa svojim pacijentom. Jedini nacin da to pravilno izvedem jeste da mi das sto je vise moguce informacija.“ Sacekala je malo da Heder razmisli o ovome, a onda ju je upitala. „Da li si imala seksualne odnose?“ Heder je spustila pogled na svoje prste, prekrstene u cvrstom stisku. „Jos nisam.“ Potom je oprezno pogledala ka zatvorenim vratima. „Ali, ona misli da jesam. Rekla sam joj da jos nisam spavala sa deckom, ali mi ne veruje.“ Kada je konacno progovorila o tome, reci su joj prosto izletele iz usta, redajuci se neverovatnom brzinom, kao da zuri da sve sto pre izgovori. „Uhvatila me je dok sam se mazila sa Tanerom u dnevnoj sobi. Ali, nismo nista radili. Mislim, skinula sam brus i majci, i Taner je skinuo kosulju, ali covek bi po njenoj reakciji pomislio da smo bili skroz goli i da nas je uhvatila usred akcije.“ Iznenada je pogledala Laru. „Jao, izvinite. Nisam zelela da tako zazvucim. Nisam htela da pomislite da se to odnosi i na vas i senatora Taketa.“ „Nema problema“, tiho joj je odgovorila Lara. „Govorimo o tebi, a ne o meni. Znaci, kada te je majka zatekla sa Tanerom, donela je pogresan zakljucak. Je li tako?“ „Blago receno, potpuno je flipnula“, rekla je Heder, prevrnuvsi ocima. „Prodrala se toliko jako da je probudila tatu. Strcao je u prizemlje sa sve pistoljem, jer je mislio da nam je provalnik ponovo upao u kucu.“ Rukom je zabacila nekoliko pramenova sjajne crvenkasto- kestenjaste kose sa cela. „Bilo je uzasno. Taner je ponavljao kako me nikada ni na koji nacin ne bi povredio, ali ga je majka izbacila iz kuce, i od tada mi brani da ga vidim. Kaznila me je. Oduzela mi je mobilni telefon i kljuceve od kola.“ Pocela je da place. „Kao da sam u koncentracionom logoru. Uzas! A nisam nista uradila! Gleda me kao da sam. nekakva drolja. Tata je pokusao da se pomiri sa mnom, ali ona ne oprasta tako lako.

Hiljadu puta sam joj rekla da sam i dalje nevina. To jest, zvanicno. Znate. Taner je upotrebio prst, ali ne i.“ Lara je klimnula glavom u znak razumevanja. „Ali, majka mi ne veruje. Jutros mi je rekla da cemo da idemo kod doktora i da cu da pocnem da pijem kontraceptivne pilule, bilo da mi se to dopada ili ne. Rekla je da, ako vec mora da trpi to sto se vucaram unaokolo sa momcima, nema nameru da bude u obavezi da gaji i unuce.“ Lara je saosecala sa devojkom jer je Darsi bila istih shvacanja kao i njeni roditelji. Poruka je glasila: radi sta god pozelis, samo nemoj da te neko u tome uhvati, pa da nas time osramotis. Heder je zajecala. Lara joj je dodala papirne maramice. „Strasno mi nedostaje Taner. On me voli. Zaista me voli. I ja volim njega.“ „Sigurna sam u to.“

101

„On je stvarno divan prema meni. Nije kao ona. Nju nikako ne mogu da zadovoljim.“ Lara je sacekala da Heder bucno izduva nos, a onda joj se obratila: „Ne vidim nikakav problem koji bi te sprecio da pijes pilule za kontracepciju. Savrseno si zdrava.“ „Ugojicu se od njih, je l’ da?“ Lara se nasmesila. „Povecanje telesne mase moze biti jedno od posledica uzimanja pilula, ali sumnjam da ce to biti problem za jednu tako aktivnu mladu zenu, punu energije, kao sto si ti.“ Pazljivo ju je pogledala u oci. „Osim na fizicke popratne pojave, zelela bih da budes i psihicki spremna na ovaj korak koji ces preduzeti. Jesi li sigurna da je ovo ono sto ti zaista zelis, Heder?“ Heder je ponovo bacila oprezan pogled ka vratima. „Jeste. Mislim, Taner je obecao da ce koristiti kondom, ali ako i ja budem pila pilule, onda sigurno necu moci da ostanem trudna.“ „Ali, zapamti da te anti-bebi pilule ne stite od bolesti koje se prenose putem seksualnih odnosa. Ukoliko nameravas da budes seksualno aktivna, savetovala bih ti da svaki put koristis kondom pri odnosu, cak i sa stalnim deckom. Reci i svojim drugaricama da tako cine.“ Napisala joj je recept, a onda su zajedno posle u cekaonicu. Darsi je nestrpljivo listala neki magazin. Bacila ga je iz ruku cim su se Lara i Heder pojavile. „I? Sta se desava?“ „Prepisala sam Heder kontraceptivne pilule i rekla sam joj da dode na kontrolu za sest meseci da proverimo da li sve ide kako treba. Naravno, ukoliko oseti bilo kakve negativne propratne efekte leka ili bilo kakvu nelagodnost, treba da me nazove.“ „Mnogo smo se zadrzale unutra.“ Lara nije imala nameru da dopusti Darsi da je navede da pocne da se opravdava za svoje postupke. „Vasa kcer je divna mlada zena. Uzivala sam u razgovoru sa njom. Kada smo vec kod toga, htela bih da uvedem casove zdravstvenog obrazovanja u gimnaziji. Da li bi gospodin Vinston, kao predsednik skolskog odbora, zeleo da saslusa moje ideje?“ „To cete morati njega da pitate.“ „Onda cu tako i uciniti“, odgovorila je uctivo Lara, uprkos Darsinom neprijateljskom tonu. „Nazvacu ga cim pocne nastava u sledecem polugodistu.“ „Treba li da vam platim u gotovini ili karticom?“ „Nensi ce vam pomoci da se pobrinete oko toga.“ Lara se okrenula ka Heder. „Srecno sa navijanjem. Gledacu te sa tribina.“ „Hvala, doktorko Malori. Mahnucu vam.“ Nasmesila se, a onda je dodala. „I dalje mi je cudno sto je moj doktor zena.“ Darsi je prekinula napetu tisinu u kolima tek kada su odmakle nekoliko blokova od klinike. „Pa, kada smo kretale sa klinike, izgledalo je kao da ste se vas dve bas fino sp rij ate ljile.“ „Doktorka je u redu.“ Darsi je otfrknula s prezirom. „Tako je mislio i Klark Taket, pa vidi gde ga je to dovelo. Ona je obicno dubre. I neko ko samo moze da donese nevolju.“ Heder je okrenula glavu od Darsi i pocela da gleda napolje, kroz prozor.

Darsin kriticki stav prema drugim ljudima obicno se zasnivao na ljubomori. Nije ocekivala, a svakako da nije ni zelela da Lara Malori bude toliko sarmantna. Trezvena i otmena. Njena citava nesvesna gestikulacija odavala je da je lepo vaspitana i da ima iskustva u ophodenju sa ljudima.

Toliko je prokleto uredna da se Darsi pored nje oseca kao da nije dovoljno cista i da treba da se istusira. Tanka je kao trska, i verovatno nema ni gram celulita na butinama. Kosa joj je bila gusta i zdrava, a koza zdravo zategnuta i delovala je kao da uopste nema pore. Sa zenske tacke gledista, moglo joj se zavideti na mnogo cemu.

Ali sta muskarci vide na njoj, a narocito neko kao sto je Ki Taket? Figura joj nije puna oblina.

Pogled joj je direktan, kao kod muskarca. A mozda ga zamagli i ucini misterioznim kada je sa ljubavnikom?

Nakon sto se odlucila da poseti Laru Malori, Darsi je morala da ceka nedelju dana da bi i sprovela

102

svoj plan. Heder i Taner su joj pruzili savrsen izgovor za posetu doktorki, ali je ubrzo nakon toga Leonardovima umrlo dete i citav grad se podigao na noge. Svaki pokret Lare Malori bio je pod prismotrom. Darsi je zakljucila da bi bilo najpametnije da saceka da se prasina slegne. Zelela je da sasvim licno i detaljno odmeri doktorku Malori, ali nije zelela da za njenu radoznalost sazna citav grad.

Da li je Lara Malori najnovija ljubavnica Kija Taketa? Do davola, odlazi od nje zbunjena kao sto je bila i pre toga. Doktorka joj se cini previse hladnokrvna da bi zadovoljila Kijevu urodenu pohotu, ali izgled moze da vara. A o okusima ne vredi raspravljati, narocito kada je rec o ukusu za zene, jer zna da se po tom pitanju svi muskarci razlikuju.

I tako je sve sto je Darsi dobila od upoznavanja sa Larom bilo nevino divljenje njene kcerke prema zeni koja joj je mozda preotela Kija. Nije da je bas bila u poziciji da ga svojata, pokupio ju je u baru i samo je jednom spavao s njom, ali ona je bila uverena da postoji mogucnost da i dalje budu ljubavnici. Kada se druge zene ne bi mesale u njihovu aferu, moglo bi i da bude tako. A Lara Malori bi mogla da joj pokvari taj plan. „Jeste li pricale o meni?“ upitala je Darsi Heder zlovoljnim glasom. „Mogu da se kladim da si joj rekla kako sam prava kucka.“ „Nisam.“ „Sta si joj pricala o meni?“ „Nista. Pricale smo o tebi samo uopsteno.“ „Pa o cemu ste onda tako dugo imale da razgovarate?“ Heder je uzdahnula sa rezignacijom tinejdzera. „Pricale smo o navijacicama, mojoj menstruaciji, Taneru, pocetku seksualnog zivota i tako tim stvarima.“ „Sta ti je rekla povodom toga sto si pocela da vodis aktivan seksualni zivot?“ „Da nece donositi moralni sud o meni.“ „Hm. Barem nije licemerna. To bi bilo kao da se ruga lonac loncu, a oba su crni. Zar ne?“ „Valjda.“ „Mislila sam da ce ti barem ocitati bukvicu o tome kako u tvojim godinama nije dobro piti oralne kontraceptive.“ „Nije“, rekla je Heder umorno. „Samo mi je drzala predavanje o kondomima.“ „O kondomima?“ „Aha. Mama, mogu li sada da dobijem svoj telefon? Molim te.“ „Sta ti je doktorka pricala o kondomima?“ Heder ju je pogledala buntovnicki i besno, a onda je zurno odrecitovala: „Da su oni i dalje najbolje sredstvo zastite od zaraznih bolesti, i da ih i ja i moje drugarice uvek koristimo ako zelimo da spavamo sa svojim mladicima.“ „Rekla ti je da drzis kondom pri ruci za svaki slucaj, ukoliko dode do toga da se sastanak sa nekim deckom pretvori u seks?“ „Tako nesto“, rekla je Heder, nezainteresovano slegnuvsi ramenima. „Mamice, molim te, vrati mi telefon. Hoces li? Molim te. I kljuceve od kola.“ U Darsinoj glavi se javio zametak ideje. Sagledala ga je iz svih uglova i zakljucila je da treba da ga zapamti i razvije. Nasmesila se i ponovo se osetila kao ona stara Darsi. Pruzila je ruku preko konzole i potapsala Heder po kolenu. „Naravno, dusice. Dobices ih nazad cim se budemo vratile kuci. Ali, prvo cemo da svratimo do tate na parce pite. Citave nedelje sam bila strasno zanovetalo pa zelim da vam to nadoknadim, pocev od sada.“ Baui Kejto je skrenuo sa magistrale na glavni teksaski autoput, koji je prolazio sa severne strane motela Zeleni bor. Ispred njega je Darsi izlazila iz svog kadilaka novije proizvodnje. „Je l’ to gospoda Vinston?“ „Da.“ Dzenelen se okrenula ka njoj da bi joj mahnula. „Poznajes je?“ „Vidao sam je ranije. Ko je ono s njom?“ „Njena kcerka, Heder. Jedna od trenutno najpopularnijih devojaka u ovdasnjoj skoli.“

103

„Lepa je“, prokomentarisao je Baui, pogledavsi preko ramena u dve zene koje su ulazile u predvorje motela. „Veoma je lepa. Radi honorarno u ocevom motelu. Vidam je tamo svake nedelje kada posle crkve idemo na rani rucak. Prijatna je i dobra i svi je mnogo vole.“ Baui se pitao da li je ’svi vole’ na isti nacin kao i njenu majku. Cesto je u Palmi vidao Darsi Vinston u akciji, pocev od noci kada se Ki Taket vratio u gradic, a zakljucno sa proteklom, kada je odigrala grubu partiju bilijara sa trojicom masona koji su dosli da se provedu u njihovom gradicu, bez svojih zena.

Darsi je bila drolja, i svi su to znali. Kao i sto su svi znali da je Dzenelen Taket prava dama. Zato su ih svi zacudeno posmatrali, kad god je bila sa njim. Pitali su se sta gospodica Dzenelen radi sa bezveznjakovicem i bivsim robijasem kao sto je Baui Kejto.

I sam se to isto pitao. U sebi je u isto vreme bio zahvalan Kiju sto ga je zamolio da pripazi na nju, i proklinjao ga je zbog toga. Bio mu je zahvalan jer je vreme koje je provodio u blizini Dzenelen bila njegova najveca zivotna prilika da se priblizi prvoj ligi. A proklinjao ga je jer je njena blizina pocela da mu se dopada i suvise.

Uzivao je u tome sto je vida svakog dana i sto ima dobar izgovor da se nade pored nje. Ali, mogao je u tome da uziva samo privremeno. Kao sto je bio siguran u to da bog jeste stvorio *

malene zelene jabuke bio je siguran i da ce se desiti nesto sto ce mu jednog dana uskratiti i to zivotno zadovoljstvo. Izludivalo ga je cekanje na to, neizbezno desavanje, kao i pitanja koja je sebi postavljao oko toga na koji nacin ce se katastrofa desiti, kada do nje dode. Trenutno je ziveo u pravoj pravcatoj bajci, ali nevolja je u tome sto on u bajke ne veruje. U njih veruju samo budale i deca. On svakako nije bio dete, ali pocinjao je da misli da jeste budala.

Sam je kriv za to u sta se upleo, a to je nesto sto moze da mu donese samo nevolje. U to nema sumnje.

Ali, neka je proklet amo moze da odustane od toga. Oberucke je prihvatio svaku priliku koja mu se pruzala da bude sa njom. Bas kao i danas. Kada je nacuo da namerava da ide do jezera da bi proverila parametre na sedmoj busotini, uskocio je u kamion i vozio kao pomahnitao da bi stigao do upravne zgrade pre nego sto ona krene iz nje.

Stigao je tamo bas u trenutku kada se spremala da krene, i podsetio ju je na to da Ki ne zeli da ide sama do busotine. Takode joj je rekao i da je kamion pogodniji za prilaz busotini od njenog malog automobila. Slozila se sa njim i popela se u kabinu njegovog kamiona.

Ali, preko volje.

Bila je nervozna kao civava koja iz sebe izbacuje breskvine kostice, i nije smela da ga pogleda u oci.

Verovatno se stidela sto svi vide kako se unaokolo vozi sa osudenikom. Ali, do davola, da li je mogao da je krivi zbog toga? „Odavde pocinje izuzetno neravan put.“ „Znam“, rekla je jetko. „Vozila sam se njime cesto.“ Pravio se kao da to nije izgovorila i skrenuo je na sledecu deonicu. Zemljani put, usecen u tlo tragovima tockova, pruzao se paralelno sa autoputem nekoliko stotina metara odatle. Izmedu ta dva puta bio je smesten motel Zeleni bor. Cuo je price o tome kako je Dzodi Taket pre mnogo godina prevarom oduzela zemljiste bogato naftom od Fergusa Vinstona.

Fergus je dosao u Idn Pas jos kao mladic, sa nesto novca i mnogo snova. Kupio je parce zemlje koje nije imalo preterano lep izgled, ali je zato izlazilo na autoput, a pricalo se da ispod njega ima i nafte.

U Idn Pasu je upoznao Dzodi, koja je u to vreme radila za najstarijeg Klarka Taketa. Jos tada ju je pratila reputacija a se dobro razume u zemljiste, jer se bavila pribavljanjem prava na busenje tla radi pronalazenja nafte. Dzodi se sprijateljila sa njim i ponudila mu je strucnu pomoc geologa iz Taket naftagasa, koji bi pregledao njegovu zemlju i rekao mu da li ima sanse da u njoj pronade naftu. Nakon nekoliko nedjelja provedenih u ispitivanjima, sa zaljenjem ga je obavestila da sumnja da u tlu njegove parcele ima iole znacajnih kolicina nafte.

Fergus joj je poverovao jer je tada bio pomalo zaljubljen u nju, ali je odlucio da zatrazi misljenje jos jednog, nepristranog geologa. I on ga je sa zaljenjem obavestio o tome da njegov plac moze da mu

104

donese profit samo ako bude sakupio sve rogate gustere koje na njemu nade. Fergus je bio razocaran, ali je na kraju ubedio sebe da njegova buducnost ne lezi u konkurentnoj naftnoj industriji, vec u obezbedivanju privremenog smestaja za one koje se njome bave. Dzodi, koja se i dalje pravila da mu je prijateljica i da je zabrinuta za njega, rekla mu je da joj je zao sto je kupio bezvredno parce zemlje.

Ponudila se da otkupi njegov plac u * Aluzija na popularnu ljubavnu pesmu koju je izvodio Frenk Sinatra. U jednom delu pesme se kaze: „Ako to nije znak da me ona voli, onda samo imam da kazem/da bog nije stvorio malene zelene jabuke/I da u Indijanapolisu leti ne pada kisa/Ne postoji ni doktor Zevs, ni Diznilend, ni mama-guska iz decjih pesama.“ ime Taket naftagasa, koji bi firmi posluzio u

svrhe smanjivanja poreza. Fergus bi onda imao dovoljno sredstava da zapocne izgradnju svog motela.

Srecan sto ce se otarasiti poseda koji mu donosi vise stete nego koristi i sto ce povratiti bar deo svoje investicije, prodao joj je zemlju i sva prava na traganje za naftom i njeno koriscenje gotovo u bescenje, zadrzavsi samo parcence imanja prema autoputu, na kome je planirao izgradnju motela.

Ali, Fergusov bezvredni posed lezao je na jezeru crnog zlata. Dzodi je to znala, kao i geolog Taket naftagasa, ukljucujuci i drugog geologa koga je Dzodi podmitila da podrzi laz prvoga. Jos se ni mastilo nije osusilo na ugovoru o kupoprodaji zemljista, a Taket naftagas je poceo busenje zemlje u potrazi za naftom. Kada je izgradena i busotina, Fergus je vec bio van sebe od besa. Nazvao je i Dzodi i Taketove lopovima i varalicama. Kada se Dzodi udala za Klarka juniora, psovao ju je i proklinjao jos glasnije. Ipak, nikada nije podneo tuzbu u skladu sa svojim optuzbama da Dzodi i Taketovi posluju na prljav nacin, pa su ljudi odbacili njegove zalopojke, smatrajuci da je u pitanju samo ’slucaj kiselog grozda’ i pripisujuci ih Fergusovoj ljubomori zbog toga sto ga je Dzodi otkacila u korist Klarka juniora.

Fergus je na kraju izgradio svoj motel, koji mu je donosio dobit gotovo od samog otvaranja. Ali, cak i da mu je motel bio luksuzan poput Ric-Karltona, nikada ne bi dostigao nivo bogatstva koje je posedovala Dzodi Taket. Do danasnjeg dana ju je u sebi krivio za to.

Baui je parkirao kamion ispred zicane ograde koja je okruzivala busotinu u obliku savrsenog kvadrata.

Izasao je iz vozila i obisao kabinu da bi pomogao Dzenelen da side iz nje, ali je ona vec bila iskocila napolje. Otkljucao je kapiju kljucem koji je dobio od firme.

Motor koji je pokretao konjsku glavu pumpe uredno je brektao. Baui je nekoliko sati ranije dolazio da je obide, sto je cinio svakoga dana osim kada ne bi bio na duznosti. Tada bi pumpe za koje je on bio zaduzen obilazio rezervni radnik, koji je radio kao zamena. Bauija i Dzenelen nije zanimala pumpa na sabirnim stanicama, vec merna stanica u kojoj se crvenim, zelenim i plavim mastilom u vidu grafikona belezi pritisak nafte u cevima, temperatura zemnog gasa i njegov protok na valjkastom papiru koji je menjan na svake dve nedelje. Na svu srecu, brojilo sedme busotine bilo je udaljeno samo nekoliko metara od nje same. Inace su merne stanice mogle da budu udaljene od busotina i po nekoliko kilometara.

Nakon petnaest minuta, osetio se kao totalna budala. Naizgled, sa samom busotinom je sve bilo u redu.

Brojilo eje belezilo da su svi parametri normalni. Nije bilo primetnih pukotina na cevima koje su vodile od busotine do brojila. Izgledalo je kao da sve funkcionise savrseno normalno. „Pretpostavljam da sada mislite da sam lud“, promrmljao je. „Ne mislim da si lud, Baui. Stavise, ako ces se zbog toga osecati bolje, ovlasticu te da postavis jos jedno brojilo izmedu busotine i regularnog brojila, koje moze da utvrdi da li negde na putu do njega dolazi do ispustanja gasa.“ Cinilo se da mu je to rekla samo da bi mu udovoljila. „U redu, uradicu tako“, rekao je, shvativsi o cemu je rec. „Da li na ovoj busotini postoji neka cev za sagorevanje gasa?“ „Ukoliko je neka i postojala, zapusena je kada je njihovo koriscenje postalo zakonom zabranjeno. Vise ne trosimo uludo zemni gas na taj nacin.“ Vratili su se do kapije istim putem kojim su i dosli, i Baui ju je zakljucao. „Jeste li rekli svojoj majci za problem u vezi sa ovom busotinom?“ „Nisam.“ „Mislite da nije toliko vazan da biste je o njemu obavestili?“

105

Dzenelen je vec bila kod suvozackih vrata kamiona, pa se okrenula ka njemu, zaklanjajuci oci od sunca. „Bila bih ti zahvalna kada mi ne bi stavljao reci u usta, Baui. Rec je samo o tome da ovih dana ne zelim da zabrinjavam mamu ni sa cim sto ne mora da zna.“ „Mnogo ste lepi, gospodice Dzenelen.“ „Molim?“ uzviknula je. Zadrzala je ruku iznad ociju, sa kaziprstom koji joj je pratio liniju obrva i ispruzenim dlanom kojim je stitila oci od sunca.

E, do davola. Morao je to da joj kaze i da sve pokvari. Pocesao se po potiljku, ispod sesira. Nije zeleo da naglas izgovori svoje misli. Reci su mu same izletele iz usta. Sada ce morati da joj objasni zasto ih je izgovorio. „Ovaj. samo sam iznenada shvatio koliko ste lepi dok tako stojite, dok vam sunce sija u oci, a vetar vam mrsi kosu.“ Vreli, suvi vetar joj je, osim toga, prilepio i odecu uz telo, tako da mu je prvi put od kada su se upoznali pokazao njegove jasne obrise. Po njegovom misljenju, bila je veoma lepo gradena, ali nije dugo udovoljavao svojoj radoznalosti jer se njeno lice nabralo, a oci su pocele da joj se pune suzama ciji uzrok nije bilo jako suce. „O!“ zajecala je. „O, boze. Sada bih prosto mogla da umrem od sramote!“ Njena reakcija ga je uznemirila. Poslednja stvar koja je potrebna jednom zatvoreniku na uslovnoj slobodi bila je histericna zena koja slinavi, vice i govori kako bi mogla da umre.

Nervozno je otro vlazne dlanove o pantalone. „Hej, gospodice Dzenelen, nemojte da se uznemiravate toliko.“ Zabrinuto se osvrnuo, s nadom da nema nikog ko bi prisustvovao njenom izlivu nezadovoljstva. „Kada sam rekao da. ovaj. nisam mislio nista ruzno. Ja vas postujem,sa mnom ste bezbedni i nemojte da sumnjate u to. Hocu da kazem, nikada ne bih.“ „Ne moras da mi delis komplimente na silu samo zato sto ti je on rekao da pripazis na mene.“ Baui je zazmirio i nakrivio glavu, jer nije bio siguran da ju je dobro razumeo. „Mozete li to da ponovite?“ „Nije mi potreban cuvar, a to se odnosi i na tebe i na njega.“ „Njega? Mislite na svoga brata? Na Kija?“ „Naravno da govorim o Kiju“, rekla je ljutito. Od kada te je zamolio da pazis na mene, nalecem na tebe na svakom cosku. „Pa, izvinjavam se zbog svih neprijatnosti koje sam vam time naneo, ali obecao sam Kiju da cu paziti na vas, a ja sam covek od reci. Planiram d nastavim da vas cuvam sve dok mi on ne kaze da sa tim prestanem.“ „Ja ti naredujem da prestanes sa tim. Ovog trenutka. Svi novinari su otisli iz Idn Pasa, vise mi ne preti opasnost od toga da me zaskoce iza nekog coska, pa vise ne moras da se mucis oko toga da me cuvas.“ „Uopste mi nije bilo tesko da vas vozim, gospodice Dzenelen.“ „Mogu da se vozim i sama! Vozim od svoje sesnaeste godine.“ „Da, znam da umete da vozite, ali. “ „I umem da ocitavam brojilo isto tako dobro kao i bilo koji muskarac. I to, takode, umem sama da radim, bez icije pomoci.“ „Siguran sam da je tako.“ „Posto vec osecas duznost da me svuda pratis, nije mi potrebno da me jos obasipas besmislenim komplimentima kojima.“ „To nije bio besmislen kompliment.“ „.kasnije mozes da se smejes.“ „Da se smejem?“ „Znam kakvo misljenje muskarci imaju o meni. Misle da sam specena, matora devojka. Sutonja mi je rekao da mi se smeju iza leda. Pokusavas da se ulizujes mome bratu tako sto.“ „Stanite malo, sunce mi njegovo“, prekinuo ju je ljutito Baui. „Ja se nikada nikome nisam ulizivao. Je l’ to jasno?

106

I ne mesajte brata u ovo, jer on nema nikakve jebene veze s tim sto sam vam rekao. A za to sto govore ostali muskarci me bas zabole dupe. Sam donosim svoje misljenje o necemu, a ako se neko sa njim ne slaze, moze da se jebe. Rekao sam vam da ste lepi zato sto zaista tako mislim.“ „Boga mu! Vecina zena bi mi rekla: ’Hvala, Baui. Lepo od tebe sto to kazes“, i sve bi se zavrsilo na tome. Ali, ne i ti. Ne. Ti moras da mislis da se iza toga krije ko zna sta, zato sto si preosetljiva i ustogljena i imas motku u dupetu veliku ko Dalas.

Njegove reci su jos jednom odjeknule u vazduhu izmedu njih pre nego sto ih je vetar odneo. Ali nije ih odneo dovoljno brzo, pomislio je sumorno Baui. Izgubio je samokontrolu, a mislio je da mu se to nikada nece desiti u njenoj blizini. Izgubio je strpljenje i rekao joj je nesto sto ne misli. Ovoga puta je sasvim zajebao stvari. Sada ce ga otpustiti, a za to moze da krivi samo sebe.

Gledala ga je rasirenih ociju, drhteci i ne govoreci nista. Suze su pretvorile njene plave oci u dve reke, dve reke dovoljno duboke da u njima moze da se udavi i odrastao covek. Telom joj je prostrujao blagi drhtaj. Udahnula je kratko i plitko, tako da joj je donja usna nakratko dodirnula zube.

To je bila poslednja kap u prepunoj casi.

Posto je shvatio da vise ne mogu da ga operu ni Misisipi ni Rio Grande, pognuo je glavu i poljubio je. Poljubac je bio grub i kratak. Nije se moglo drugacije. Mogla je svakog trenutka da pocne da vristi. Pored toga, nije smeo sebi da dopusti da produzi poljubac i da uziva u njemu. Mogao bi da uradi nesto stvarno glupo, sto bi ga ponovo vratilo u cuzu.

Cim se odvojio od njenih usana, okrenuo ju je ka kamionu i strpao je unutra. Popeo se na svoju stranu, upalio brundavi motor, ubacio skripavi menjac u brzinu i povezao kamion natrag putem koji su duboko usekle gume drugih vozila.

Vozili su se u tisini sve do rugobne upravne zgrade, odakle ju je povezao na busotinu. Kada je ugasio motor, tisina je pocela da ih pritiska kao jara koja se podizala sa zemlje u sjajnim talasima.

Verovatno je i dalje previse potresena da bi govorila, tako da bi on trebalo da joj nesto kaze.

Nekoliko trenutaka je proveo u zurenju kroz prljav vetrobran, a onda je rekao: „Odvescu kamion natrag u ’magacin’ i tamo cu predati kljuceve. Platu mozete da mi posaljete postom.“ Cuo je kako je progutala knedlu, ali je nije pogledao. Nije mogao d podnese da joj na licu vidi gadenje.

Posle duzeg vremena, upitala je slabasnim glasom: „Napustas Taket naftagas?“ Tada ju je ipak pogledao, okrenuvsi glavu ka njoj toliko brzo da mu je vrat krcnuo. „Zar nisam obavezan da ga napustim?“ „Zelis li da ga napustis?“ „Zar vi to ne zelite?“ Odmahnula je glavom i, jedva cujno, rekla: „Ne.“ Nije se usudivao da se pomera da ne bi pokvario taj trenutak, koji je svakog casa mogao da se rasprsi. „Gospodice Dzenelen, ono sto sam rekao. nije trebalo da pricam tako pred vama.“ „Odrasla sam sa dvojicom brace, Baui. Od njih sam svasta mogla da cujem. A znam i sta vecina tih reci znaci.“ Osmehnula mu se vragolasto, ali joj on nije uzvratio osmeh. „A. ovaj. u vezi s onom drugom stvari. u vezi s poljupcem, pa. to vam svakako daje pravo da me otpustite. Ali, zelim da vam kazem da sam to uradio samo zato sto sam izgubio glavu.“ „O.“ nakon nekoliko trenutaka, za vreme kojih su tisina i napetost medu njima sve vise rasli, dodala je: „Znaci, postupili ste sasvim impulsivno?“ Nesto u njenim ocima prisililo ga je da joj kaze istinu. „Ne, ne mogu da vas lazem gospodice Dzenelen. Razmisljao sam o tome cesto pre nego sto sam to uradio.“ „I ja sam cesto mislila o tome.“ Nije mogao da poveruje svojim usima, ali gledao je u nju sve vreme. Video je kako joj se usne pokrecu i izgovaraju te reci, i znao je da ne sanja, jer mu je u prepone sunula tecna vatra. Ali, najbolje je tek sledilo.

Neznatno se pomerio ka njoj. Ona je radoznalo nakrivila glavu. A onda su s spojili negde na

107

sredini sirokog sedista kamiona. Par sekundi nakon njene tihe izjave, grlio ju je, pripijenu uz sebe, njene ruke su mu obavijale vrat, i strasno su se ljubili.

Njene usne su mu odgovarale na poljupce, ali stidljivo, sto mu nije smetalo, jer Baui ionako nije imao mnogo iskustva u ljubljenju. Nikada nije imao zenu koju bi mogao da nazove svojom, a kurve i lake zenske su obicno preskakale taj deo. Tako su Dzenelen i on ucili jedno drugo poljupcima, i kada je Bauijev jezik skliznuo izmedu njenih usana i spojio se sa njenim, oboje su zajecali od radosti otkrica.

Jesu li njene usne zaista ukusnije od svih koje je probao, ili je to zato sto pri put s jezikom ljubi nekoga do koga mu je zaista stalo, a ne samo na brzaka, kao uvod u sevu?

Spustio je ruku na njen struk i stegnuo je. Njome je prostrujao jos jedan sitni drhtaj.

Boze,kako je ovo uzbudljivo. Zeli da prstima proprati put toga drhtaja preko njenih grudi, uz vrat sve do njenih usana. Ali, naravno, da to nije ucinio.

Posle izvesnog vremena, odvojila je glavu od njega i pogledala ga, trepcuci ubrzano. Postidela se.

Obrazi su joj bili rumeni. Disala je ubrzano i plitko. Uvukla je usne medu zube, a onda se zasmejala kratko i zadihano. „Mislim da bi trebalo da krenem. Kasnim na rucak, Ki ce verovatno poci da me trazi.“ Bacio se nazad za volan. „Sigurno.“ „Vidimo se sutra.“ U njenom glasu je bilo diskretne zapitanosti kada je to rekla. „Ranom zorom.“ Nasmesio joj se, mada je to bio veliki napor za njega, jer mu je kita pulsirala dvjesto na sat.

Otvorila je vrata i spremila se da izade napolje, ali se naglo okrenula ka njemu i u jednom dahu rekla: „Volim te, Baui.“ Zalupila je vrata kamiona, otrcala do svojih kola, zurno sela za volan i odvezla se kuci. Baui je posmatrao oblak prasine koji je podigla za sobom sve dok se nije slegao. I nakon toga je ostao da sedi za volanom kamiona, zureci kroz sprzene leseve insekata i naslage prljavstine sa naftnih polja, jer nije bio u stanju da se pokrene, rastrojen onime sto mu je rekla na odlasku. Pa, to bar objasnjava onoliko svojevoljno ljubakanje, pomislio je. Dzenelen Taket nedostajala je neka daska u glavi. U stvari, ona je bila sasvim luda.

Bauija Kejtoa u zivotu niko nije voleo. „Jesi li budna?“ „Sada jesam.“ Casovnik na Larinom nocnom stocicu pokazivao je dva sata i tri minuta izjutra. „Ko je to?“ „Ki Taket.“ Progundala je nesto, zarivsi glavu dublje u jastuk, i gotovo ispustivsi slusalicu iz ruke. „Da li je ovo jos jedan od vasih hitnih slucajeva?“ „Jeste.“ Posto je osetila napetost u njegovom glasu, Lara se momentalno razbudila. Ovo nije bila sala na njen racun. Pridigla se u krevetu i upalila lampu na nocnom stocicu. „O cemu je rec?“ „Znas li gde se nalazi autoput koji svi zovu ’stari put za Balard’?“ „Znam.“ „Odvezi se njime tri kilometra juzno od Deri Kvina. Videces jedan mali put koji se odvaja nadesno. Pored njega se nalazi stara vetrenjaca, tako da nikako ne mozes da ga promasis. Desetpetnaest kilometara od nje, videces seosku kucu na imanju sa svoje leve strane. Ispred nje ces videti moj linkoln. Ponesi i pribor.“ „Kakav pribor?“ „Za hitne slucajeve. I pozuri.“ „Ali.“ Veza se prekinula. Lara je zbacila pokrivace sa sebe; potrcala je bosa preko poda. Bilo joj je u prirodi da se odaziva pozivima u vezi sa hitnim slucajevima. Nije zastala da se zapita da li je uputno da se odazove i ovome sve dok nije vec jurila mracnim, pustim putem. Ukoliko Taketovi

108

zaista zele da je se zauvek otarase, koji je bolji nacin za to od toga da je navedu da se usred noci odazove hitnom pozivu na neko mesto odakle se vise nece vratiti?

Navukla je na sebe prvo sto joj je doslo pod ruku i na brzinu obula patike. U klinickom odeljku kuce napunila je lekarsku torbu medicinskim priborom koji bi mogao da pomogne u vecini hitnih slucajeva, ali nikako ne u svima.

Nije mogla da odbije ovakav poziv, iako ce verovatno upasti pravo u njihovu zamku. I, koliko god to cudno zvucalo, verovala je da ozbiljnost situacije koja se ocitavala u Kijevom glasu nije bila odglumljena.

Prosla je pored vetrenjace u brzini, i tek ju je naknadno primetila. Da joj Ki nije pomenuo i vetrenjacu u svom uputstvu, nikada ne bi primetila uzani, neobelezeni put. Krenula je unazad, naglo skrenuvsi na njega. Par trenutaka kasnije farovi njenog automobila obasjali su drvenu seosku kucu skeletne gradnje. Kao sto joj je i obecao, Kijev zuti linkoln bio je parkiran ispred nje.

Parkirala je svoj auto pored njega, zgrabila torbu i izasla napolje.

Psi su poceli da laju kao ludi.

Ki ju je iscekivao, motreci kroz prozor dnevne sobe. Cim je usla u dvoriste, otvorio je ulazna vrata kuce. Nazalost, nije do njih stigao na vreme da otera lovacke pse koji su izjurili iz svog brloga da bi opkolili Laru rezecim njuskama. Dizali su uzasnu larmu.

Lara je skocila na haubu svog automobila i pocela da udara nogama po njoj, u pokusajima da otera napadace koji su zavijali. Ki je zazvizdao ostro i prodorno, i lajanje je odmah prestalo. Nekoliko pasa je zacvilelo dok su se nevoljno vukli nazad u skroviste. „Blagi boze! Mogli su da me raskomadaju.“ „Sada si bezbedna. Pozuri.“ Otvorio joj je pomocna vrata kuce premrezena mrezom za zastitu od insekata. Lara je pazljivo spustila jednu nogu na tlo. Iz tame se zaculo pretece rezanje, ali kada je Ki izdao naredbu: „Tisina!“, pas je ucutao.

Uputila se ka tremu hodajuci oprezno. „Cija je ovo kuca? Zasto ste me zvali ovde?“ „Helen je izgubila bebu.“ Lara se naglo zaustavila i znacajno ga pogledala. Pozvao ju je da ude u kucu grubim pokretom glave. Pod svetlom iz udobne dnevne sobe Berijevih, Ki je primetio da Lara nije nasminkana. Nije stigla ni da se oceslja. Kosa joj je i dalje bila razbarusena od spavanja, sto ga je podsetilo na prvi put kada ju je ugledao. Te noci i dalje nije znala ko je on. Nasmesila mu se nekoliko puta, pa cak i dok mu je pretila da ce obavestiti serifa o njegovoj prostrelnoj rani. Veceras se nije smesila. Njen izraz lica mu je govorio da ga uopste nece stedeti ukoliko je kriv za ovo. „Gde je ona?“ „Tamo, pozadi.“ „Kada je primetila da joj se javilo tackasto krvarenje?“ „Tackasto?“ ponovio je za njom. „Kada sam stigao ovde, samo sto nije na smrt iskrvarila.“ Posao je ispred nje dugim, uskim hodnikom. Sa zidova su visile uramljene fotografije koje su predstavljale neku vrstu istorijata porodice. Neke su bile pozutele od starosti. Najnovija fotografija prikazivala je Helen u maturskoj odori i kapi.

Ki se pomerio u stranu da bi propustio Laru u spavacu sobu, u kojoj je Helen lezala u svom krevetu, snazno stiskajuci plisanog medu na grudima i tiho placuci. „Helen? Doktorka je stigla.“ Prisao je krevetu i uhvatio ju za ruku. Bila je mlitava i hladna. Stisnuo ju je izmedu svojih dlanova, pokusavajuci da je ugreje i vrati u zivot.

Nije znao da li mu teze pada njeno sadasnje stanje jada i ocaja ili histerija, koja ju je zahvatila pre toga. Nazvala je Palmu u potrazi za njim. „Trazi te neka zena“, rekao mu je Hep dok mu je dodavao slusalicu. „Kaze da joj je tvoja sestra rekla da pokusa da te pronade ovde. Zvuci uznemireno.“ Hep je dosta ublazio stanje stvari. Ki ju je jedva cuo od buke u baru, ali je jasno shvatio da je Helen uzasno uznemirena. Kada je stigao do njene kuce i uleteo u spavacu sobu, ugledao je obilnu

109

kolicinu tamne, zgrusane krvi na posteljini. Odmah je pozvao doktorku Laru Malori. „Zdravo, Helen“, rekla je Lara, sagnuvsi se i nezno spustivsi dlan na devojcino celo. „Sve ce biti u redu. Ja cu se pobrinuti za sve, a ti nemoj nista da se nerviras.“ Lara je imala savrsenu taktiku ophodenja prema pacijentima, ali nije mogla njome da zavara Helen. „Izgubila sam bebu.“ „Jesi li sigurna?“ Helen je klimnula glavom i pogledom joj pokazala nesto u drugom kraju sobe. Lara je propratila njen pogled i u uglu ugledala krvlju natopljenu posteljinu koju je Ki skinuo sa kreveta i bacio na gomilu. Pogledala je u njega. „Da li biste bili toliko ljubazni da nas ostavite nasamo?“ Ki je snazno stisnuo Heleninu ruku. „Ne daj se, malena Ako ti budem trebao, bicu u dnevnoj sobi.“ „Hvala, Ki.“ Izasao je iz sobe. Dok je zatvarao vrata, Lara je navlacila aparat za merenje pritiska na devojcinu ruku. Kada je usao u dnevnu sobu, Ki je stao ispred sirokog panoramskog prozora i pogledao napolje, u noc. Daleko od gradskih svetala, zvezde su sijale punim sjajem. Uvek ga je zapanjivao pogled na njihovo mnostvo. One su bile jedan od razloga iz kojih je voleo da leti nocu. Samo je tada u potpunosti mogao da shvati nebeski beskraj i da spozna mir. Beskrajno je zeleo da sada moze da bude visoko na nebu.

Jedan lovacki pas se lenjim korakom popeo na trem, napio se vode iz cinije, snazno zevnuo, a onda je ponovo spustio glavu na prednje sape i nastavio da spava. Nocna ptica se javila zalosnim glasom.

S vremena na vreme, stara drvena grada zidova bi povremeno zaskripala ili zakrckala. Sem tih zvukova, u kuci se nije culo nista.

Pitao se sta li se desava u spavacoj sobi. Koliko vremena treba doktorki Malori da obavi svoj posao, sta god on bio? Vreme je sporo prolazilo. Kada su se vrata spavace sobe konacno otvorila, okrenuo se od prozora i potrcao je ka Lari da bi se sreli na pola hodnika. Na rukama je nosila hirurske rukavice, a u njima okrvavljenu posteljinu. „Uznemirava je pogled na ove carsave. Treba da ih potopimo u vodu.“ Ki ju je poveo do zadnjeg trema koji je bio obavijen mrezom protiv insekata i pruzao se citavom sirinom kuce. Na njemu se nalazio duboki pomocni umivaonik, u koji je Lara stavila posteljinu, i preko nje pustila hladnu vodu. „Dobro se snalazite u ovoj kuci.“ „Helenin tata je jedan od najboljih lovaca u istocnom Teksasu. Mnogo puta sam isao sa njim u lov, jos od kada sam bio decak.“ „Tako ste naucili kako da umirite njegove pse.“ „Da. Ovde smo se prali kada bismo zavrsili sa uresivanjem lovine.“ Pokazao je glavom na umivaonik, u kome je voda sada bila ruzicasta.

Nikada ga nije potresao prizor krvi. U zivotu se nagledao uzasnih ratnih rana, video je ljude sa cijih se kostiju topilo meso nakon pozara na busotinama, cak je jednom prilikom prisustvovao i odrubljivanju glave jedne muslimanke koja je prevarila muza sa drugim covekom. Smatrao je da ima celican stomak kad je rec o nasilju, i da nista ne moze da izazove mucninu kod njega.

Ali, nije bio u pravu. Pogled na ovu krv ga je uzasno potresao. Pogladio se rukom po licu i sklonio pogled sa umivaonika. „Ispitala sam krv koju je izbacila“, rekla je Lara, kao da mu je procitala misli. „Pobacila je dete.“ Ki je klimnuo glavom. „Gde su joj roditelji?“ „Odveli su danas mladu decu u Astrosvet“, odgovorio je mehanicki dok je posmatrao kako Lara skida hirurske rukavice. „Helen se nije osecala dobro, pa ih je zamolila da joj dopuste da ostane kod kuce. Dobro je sto je bilo tako. Jos im nije rekla da je trudna. Zamisli kako bi bilo da joj se ovo nije desilo dok je bila u svom krevetu, kod kuce. Boze“, dodao je sumorno, „ne smem ni da pomislim na to.“ „Pored toga, bolje je da sto manje ljudi zna da se ovo desilo, zar ne? Narocito za vas. Gledajte na to ovako: sada ste slobodni od svih obaveza koje ste imali prema Helen.“

110

Mada mu je za to trebala sva snaga volje koju je posedovao, uspeo je da ne odreaguje na tu uvredu.

Kada se umivaonik napunio vodom do vrha, Lara je zavrnula slavinu. „Dala sam Helen injekciju koja ce joj zaustaviti krvarenje i sedativ koji ce joj pomoci da zaspi. Ujutro moze da dode u kliniku da joj uradim kiretazu.“ „Dobro je. Roditelji bi trebalo da joj se vrate tek u kasnim satima, sutra uvece.“ „Do tada ce sve vec biti gotovo i bice kod kuce, ali bih joj preporucila da se nekoliko dana nakon toga odmara u krevetu. Moze da im kaze da ima jake bolove u stomaku, a to je, nazalost, zaista istina.“ Nakon jedne znacajne pauze, dodala je: „Narocito bih vam preporucila da se uzdrzite od seksualnih odnosa u toku nekoliko nedjelja. Moracete da se zabavite sa nekom drugom.“ Pogled mu se prikovao za njene oci. Tonom jednako prezirnim kao sto je bio i njen, uzvratio joj je: „Da nemas, mozda, neki predlog?“ Gledali su se netremice sve dok psi nisu ponovo zalajali. Zacuo se zvuk snaznog zatvaranja vrata automobila i neciji trceci koraci po prednjem tremu. „Helen?“ Ki je zaobisao Laru i otisao ka dnevnoj sobi. Tamo je stajao Dzimi Bredli, koji se izbezumljeno osvrtao na sve strane. „Ki?“ uzviknuo je. „Otkud ti ovde? Bio sam u skitnji sa momcima u Longvjuu. Kada sam se vratio kuci, brat mi je rekao da si me zvao. Rekao mi je da dovucem dupe ovamo. Sta se dogodilo? Gde su svi nestali? Gde je Helen?“ „U svojoj sobi.“ Dzimi je tek tada primetio Laru, koja je upravo usla u sobu. Pogledao ju je zbunjeno, a onda naglo vratio pogled na Kija. „Sta se desava?“ „Ovo je doktorka Malori.“ „Doktorka? Dosla je zbog Helen?“ upitao je, sve uznemireniji.

Ki je spustio ruku na siroka ramena mladica. „Helen je veceras pobacila, Dzimi.“ „Pob.“ Na jedvite jade je progutao knedlu, pa je ponovo prostrelio pogledom i Laru i Kija. „O, boze.“ Oslobodio se Kijeve ruke, potrcao niz hodnik i uleteo u spavacu sobu. „Helen?“ „Dzimi? O, Dzimi! Izvini!“ Ki je pogledao u Laru. Zurila je u njega, bleda i otvorenih usta. „Zao mi je sto moram da te razocaram“, rekao joj je hladno, „ali dete nije bilo moje. Helen mi se obratila za pomoc jer je znala da moze da mi veruje.“ Dopustio je sebi da samo na tren uziva u pravednickom preziru prema njoj, a onda se naglo okrenuo i posao za Dzimijem u spavacu sobu. Mladic je sedeo na ivici kreveta cvrsto grleci Helen, i gladeci je preko leda i ramena. Oboje su plakali. „Zasto mi nisi rekla, Helen? Zasto?“ „Zato sto sam se plasila da ces se odreci stipendije koju si dobio. Nisam zelela da ti beba i ja unistimo zivot.“ „Pile, sve dok umem da nosim jebenu ragbi loptu, mogu da idem na taj fakultet. Ne bi ih bilo briga ni da imama tri zene i sestero dece. Trebalo je da mi kazes. Sama si prolazila kroz taj pakao.“ „Ki mi je pomogao“, smrcnula je. „Znala sam koliko ga cenis, pa sam njega upitala za savet kada vise nisam znala gde da se okrenem ni sta da radim. Molio me je da ti kazem za bebu, ali je u isto vreme obecao i da ce sacuvati moju tajnu.“ „Smatrao sam d ne treba vise da je cuvam, Helen“, rekao joj je Ki stojeci na otvorenim vratima. „Smatrao sam da Dzimi ima pravo da zna sta se dogodilo, pa sam ga pozvao da dode veceras.“ „Drago mi je sto si tako uradio“, rekao je Dzimi sa ubedenjem. „I meni je sada drago sto si tako uradio“, rekla je tiho Helen dok se naslonila licem na Dzimijeve grudi. „Mnogo si mi nedostajao.“ „I ti meni. Kada si raskinula sa mnom, ljutio sam se nekoliko dana. Onda sam se pomirio sa tim, mada me je i dalje bolelo. Nisam mogao da razumem kako si tako naglo mogla da prestanes da me volis.“

111

„Jos te volim i uvek cu te voleti. Zbog toga sto te toliko volim i nisam htela da ti budem na teretu, nisam htela da zbog mene ne ostvaris zivotne ciljeve i odbacis priliku koja ti se pruzila.“ „Ti nikada ne mozes da mi budes na teretu. Ti si moja druga polovina, Helen. Zar ne znas to?“ Dzimi je sagnuo glavu i nezno joj poljubio usne, a potom je podigao glavu i prosaputao joj: „Zao mi je sto smo izgubili bebu.“ Kada je Helen ponovo pocela da place, Ki je znao da je doslo vreme da ostave mladi, zaljubljeni par da se nasamo izbore sa izmirenjem i tugom. Usao je u spavacu sobu samo nakratko, da iz nje uzme Larinu crnu torbu. „Pre nego sto joj se roditelji vrate kuci, pobrini se za ono sto nades na zadnjem tremu“, rekao je Dzimiju. „Ujutro je odvedi na kliniku kod doktorke Malori. Niko drugi nece saznati da se ovo dogodilo.“ Mladic je klimnuo glavom. „Hvala ti, Ki. Najbolji si.“ Ki se poljubio u vrh kaziprsta i njime dodirnuo Heleninu slepoocnicu, a onda je napustio sobu.

Laru je pronasao u dnevnoj sobi, kako sedi na kaucu obgrljenih laktove. Pogledala ga je hladno i prekorno. „Mogli ste da mi kazete.“ „I da ti pokvarim zabavu? Pomisli samo na sve one sate koje si provela u zadovoljstvu koje ti je doneo prezir prema meni.“ „Zao mi je.“ Iznenada se osetio vrlo umornim i nije mu bilo do toga da ovo iznosi na cistac do kraja. Svaki put kada su zajedno, svadaju se na krv i noz. Vecerasnji dogadaji, koji su ga duboko dirnuli, potpuno su ga iscrpli; vise mu nije bilo do svade. „U redu je.“ Lara je ustala i pruzila ruku ka torbi. On joj ju je dodao. Izgledala je kao da joj je torba beskrajno teska, dok ju je bespomocno drzala u ruci. „Jesi li dobro?“ upitao ju je. „Ne izgledas vise ljutito.“ Takode je delovala i umorno, do iznemoglosti iscrpljeno i depresivno. „Bleda si.“ „Nije ni cudo. Probudili ste me iz dubokog sna, a za rumenilo nisam imala vremena.“ Krenula je ka izlazu. „Smem li da izadem napolje a da me ne napadnu ovi odvratni psi?“ Ki je zatvorio ulazna vrata pa su zajedno napustili kucu. Psi su se uznemirili ali im je Ki nabusito izdao naredbu da ostanu na mestu. Kada je Lara sela za volan, spustila je celo na njega. „Jesi li sigurna da si dobro?“ „Samo sam umorna.“ Podigla je glavu sa volana i uhvatila se za vrata. Ki se pomerio u stranu da bi ih zatvorila, a onda je gledao za njom dok se odvozila. Nije skidao pogled sa njenih kola dok je ulazio u pimpmobil. Vozila je polako, kao da je tek nedavno polozila vozacki ispit.

Na raskrsnici se zamislio oko toga da li da se vrati natrag u Palmu. Bilo je kasno. Tamo su sada samo najgore pijanice. Nije mu se vise pilo. Ali, nije mu se islo ni kuci, gde se uvek osecao klaustrofobicno.

U suprotnom smeru od njegovog, Larini farovi su se izgubili iza nagiba puta. „Sto da ne?“ promumlao je dok je okretao linkoln.

Uprkos tome sto je govorila da je u redu, nije mu delovala mnogo vedro. On je bio odgovoran za to sto ju je izvukao napolje u ovo doba noci. Najmanje sto je mogao da ucini bilo je to da se uveri da je bezbedno stigla do kuce.

Lara nije primetila Kijeve farove u retrovizoru, pa se neprijatno iznenadila kada je, dok je otkljucavala vrata, ugledala linkoln kako se parkira u njenom dvoristu. „Ne radim vise!“ povikala je. Ki uopste nije reagovao na njen povik i pridruzio joj se na stepenistu kod zadnjih vrata. „Sta jos hocete? Zasto me ne ostavite na miru?“ Glas je poceo da joj podrhtava, a ako je ona primetila slabost u svome glasu, sigurno ju je cuo i on.

Suze, koje je uspela da zadrzi tokom voznje kuci, sada su joj preplavile oci, zamagljujuci ih.

Okrenuvsi mu leda, stavila je kljuc u bravu. Zapravo, pokusala je to da uradi, ali nije dobro videla zbog suza, a i ruke su joj drhtale.

112

Ki je pruzio ruku da umesto nje otkljuca vrata. „Ja cu.“ „Odlazi!“ Uzeo joj je kljuc iz ruke, s lakocom ga ubacio u bravu i otkljucao vrata. Alarm je poceo da zvoni sa uobicajenim zakasnjenjem. Ki je usao ispred nje u zgradu i prisao razvodnoj tabli alarma. „Koja je sifra?“ Zelela je da mu kaze da ide do davola i da ga na silu izbaci sa svog poseda, ali nije imala snage ni za jedno ni za drugo. „Cetiri-nula-cetiri-pet.“ Ukucao je sifru i zvonjava je prestala. „Nista ti ne vredi sto si saznao sifru“, rekla mu je razdrazljivo. „Promenicu je odmah sutradan.“ „Gde ti stoji aparat za kafu?“ „U kuhinji. Zasto?“ „Zato sto izgledas kao popisana, kao da svakog casa mozes da se srusis. Solja jake crne kafe ce verovatno izleciti to sto te muci, sta god to bilo.“ „Ti si ono sto me muci. Ostavi me na miru, i bice mi dobro. Zar ne mozes da se sklonis od mene?

Molim te! To je tako jednostavno! Samo idi odavde!“ Nije zelela da dozivi slom pred njim, ali to vise nije bilo u njenoj vlasti. Glas joj se prekinuo dok je izgovarala zadnje tri reci. Podigla je ruku da mu pokaze da izade kroz straznja vrata, ali je umesto toga prekrila usta i prigusila jecaj koji je ispustila dok su joj kolena klecala. Srucila se u najblizu stolicu. Suze su joj pojurile iz ociju, a ramena pocela da joj se tresu. Uprkos ogromnom trudu, nije mogla da zaustavi nadiruce jecaje koji su je obuzeli.

Spustila je ruku na naslon stolice, polozila glavu na unutrasnji deo lakta i prepustila se izlivu emocija. Vise nije imala ni trunke ponosa. Tuga, gorcina i bol su prokopali svoj put napolje i nije vise mogla da ih obuzda, jer ih je toliko dugo potiskivala.

Bilo joj je drago sto je barem Ki nije prekidao pitanjima, niti se nudio da joj ucini nekakve banalne usluge koje ne bi bile od pomoci. Nije palio svetlo; tama koja ju je prekrivala pruzala joj je bar neku vrstu utehe. Plakala je sve dok je nije zabolela glava. Nakon prekida placa, zarila je glavu u rukav na nekoliko minuta, dok su je potresale popratne posledice ogromne katarze kroz koju je prosla. Drhtaji su je protresali u naletima, snazni ali ne dovoljno jaki da bi proizveli jos jedan nalet osecanja.

Posle duzeg vremena podigla je glavu, ocekujuci da ce ga videti pred sobom kako likuje. U sobi nije bilo nikog osim nje, ali je primetila da se u hodniku nazire slaba svetlost iz pravca kuhinje.

Ustajuci, na drhtavim nogama, sklonila je kosu sa lica i uputila se tamo.

Ki je bio naslonjen na sporet, leda okrenutih zidu. Upalio je samo slabo nocno svetlo iznad sporeta. Svetlost je bacala slabe senke preko njegovog lica dok je pijuckao vrelu kafu koja se pusila. Pronasao je njenu flasu brendija. Stajala je otvorena na pultu i Lara je osetila snazan miris tog pica, koji je primamljivo mesao sa mirisom sveze skuvane kafe.

Cim je primetio da je usla u kuhinju, pokazao je glavom ka aparatu za kafu. „Hoces da ti sipam?“ „Ne, hvala. Mogu i sama.“ Glas joj je bio promukao od plakanja. Uznemiravalo ju je sto je na njenom terenu i sto se opusteno ponasa u njenoj kuhinji u ranim jutarnjim casovima, neposredno pred svitanje. Ki Taket, njen samoproklamovani neprijatelj, preturao je po njenom kuhinjskom plakaru, koristio se njenim stvarima, a sada joj je jos nudio i kafu u njenoj rodenoj kuhinju. „Jesi li sada bolje?“ Trazila je notu sarkazma u naizgled obicnom pitanju koje joj je postavio, ali nije mogla da je nade.

Klimnula mu je u znak odgovora, ponevsi solju kafe do kuhinjskog stola za kojim se smestila.

Srknula je kafu. Bila je vrela i jaka, onakva kakvu samo muskarci spremaju. „Sada mozete da idete. Ne morate da ostajete. Nisam autodestruktivna.“ Ne obracajuci paznju na njene reci, odgurnuo se od sporeta i seo preko puta nje, sa flasom brendija u ruci. Sipao joj je dozu pica u kafu.

Gledao ju je uporno i toliko pazljivo da joj je zbog toga bilo neprijatno. Prevlacio je prste gore-dole po glatkoj staklastoj povrsini solje koju je drzao medu svojim snaznim dlanovima, potamnelim od sunca. Plasila se da ce je taj pokret hipnotisati ako brzo ne skrene pogled sa njegovih prstiju.

113

„O cemu je rec?“ Potpuno smeteno, zakacila je kosu iza uveta. „To vas se bas i ne tice, zar ne?“ Naglo je spustio glavu i poceo da psuje, istovremeno izdisuci.

Kosa mu je rasla u spirali koja je pocinjala na temenu. Cak i pod tako slabim osvetljenjem, videla je da mu kosa raste u nemirnim i neukrotivim pramenovima. Sigurno predstavljaju izazov i za najvestijeg frizera. Mozda zato nosi tako dugu i raskustranu kosu bez ikakve posebne frizure.

Kada je podigao glavu, pogled mu e bio ljutit. „Ne mozes mi dopustiti da bar jednom budem fin, je l’ da?“ „Vi niste fini.“ „Mozda pokusavam to da promenim.“ Pogledala ga je strogo, sto je samo jos vise rasplamsalo njegovu ljutnju. „Hajde, bar jednom zakopaj ratnu sekiru, ako je moguce, bilo gde sem posred moje glave.

Mozes li da zaboravis moje prezime, barem privremeno? A ja cu zaboraviti ko si ti. Okej?“ Gledao ju je na isti nacin kao i ona njega, sve dok nije spustila pogled.

Shvativsi to kao pristanak, rekao je: „Hvala ti za sve sto si uradila veceras. Nisam mogao sam da sredim situaciju, i to sam shvatio istog trena kada sam video u kakvom se stanju nalazi Helen, emotivnom i fizickom. Prizor je bio paklen, a ti si se ponela kao pravi profesionalac. Bila si. zaista sjajna.“ Lara je ponovo analizirala njegove reci u potrazi za sarkazmom, ali ga nije pronasla. Znala je da mu je bilo tesko da joj kaze to sto joj je upravo rekao. Bilo bi zaista nepristojno s njene strane da ne prihvati kompliment koji joj je uputio. „Hvala.“ A onda je dodala, smejuci se pomalo samokriticno: „Zapravo, ja se odlicno nosim sa vanrednim situacijama. Nikada ne podlezem pritisku, sve dok on traje. Tek posle dozivim slom.“ Ucinilo joj se da je proslo dosta vremena pre nego sto je ponovo progovorio. Kada se to konacno desilo, glas mu je bio prigusen, i to ju je navodilo da mu se poveri. „Sta je izazvalo onaj napad placa, Laro?“ Osetila je kako je u sebi odreagovala ne samo na ton kojim joj je to rekao, vec i na to sto ju je pozvao po imenu. Ipak je oklevala, ne zeleci da mu se otvori. Mada, zar je to vise vazno, pod ovim okolnostima? Vec ju je video kako gubi kontrolu nad sobom.

Grlo ju je bolelo od silnog plakanja. Procistila ga je pre nego sto je progovorila. „Moja kcerka.

Plakala sam zbog svoje kcerke.“ „Pretpostavio sam. Nastavi.“ Zabacila je glavu, a onda je opkruzila njome oko ramena. „Ponekada slucaj u kome je rec o detetu ponovo priziva nocnu moru koju sam prozivela sa njom. Esli umire iznova i iznova.“ Smrknula je i obrisala nos papirnim ubrusom iz kutije sa stola. „U poslednjih nekoliko dana desila su se dva takva slucaja. Prvo je umrla Leti Leonard, a sada i Helenino nerodeno dete. Saznanje da neko malo, bespomocno i nevino stvorenje uzalud gubi svoj zivot.“ Slegnula je ramenima umesto reci. „I dalje me pogada. Duboko me pogada.“ Otpila je gutljaj kafe iz solje, koja joj se ucinila uzasno teskom dok ju je drzala drhtavom rukom. Bila je dobra ideja da joj sipa brendi u kafu. Grejao joj je citavo telo i umirivao je. „Pricaj mi o njoj.“ „O kome? O Esli?“ „Lepo ime.“ „I ona je bila lepa.“ Nasmejala se tiho i postideno. „Znam da svaka majka misli da je njeno dete lepo, ali Esli je zaista bila lepa. Jos od prvog dana svog zivota. Imala je plavu kosu i oci, kao andeo. Lice joj je bilo savrseno okruglo, a obrazi rumeni. Bila je zaista lepo dete. A bila je i dobra beba. Zadovoljna.

Nije mnogo plakala, cak ni u prvim mesecima zivota. Imala je retko veselu narav. Kada bi se nasmejala, bilo je to kao da je sunce obasjalo sobu. Tako su govorili i ljudi koje nismo poznavali. Ona je prosto. zracila. Da, zracila je tim osmehom“, rekla je zamisljeno. „ Cinilo se da je na ovom svetu samo da bi ucinila da se svi oko nje smese, da svaku prostoriju u kojoj se nade ucini vedrijom. Meni je svakako zivot cinila vedrijim.“ Kafa je pocela da joj se hladi. Obavila je solju sakama u beznadeznom pokusaju da zadrzi toplotu tecnosti u njoj. „Dok se ona nije rodila, bila

114

sam uzasno nesrecna. Rendalov posao zahtevao je da mu posveti citavog sebe i sve svoje vreme.

Montesangre je jedna uzasna zemlja. Gnusam je se u celini i celosti. Mrzim i tamosnju klimu, i citavu zemlju i njen narod. Deo zivota koji sam tamo provela u izgnanstvu bio je najgori njegov deo. Ili sam barem tada tako mislila. Nisam znala za pravu meru ocaja dok mi nije umrlo dete.“ Malo je zastala da bi sprecila ponovni, snazni nalet bola zbog gubitka kcerke. S teskom mukom je progutala pljuvacku i nakratko je na usne pritisla saku stisnutu u pesnicu. Kada je osetila da moze ponovo da govori a da se ne rasplace, jos jednom je procistila grlo i nastavila svoju ispovest. „Esli je cak i to uzasno mesto cinila podnosljivijim. Dok sam je dojila, hranila sam se tim iskustvom isto koliko i ona mlekom. Kada sam prestala da je dojim, grudi su me nedeljama bolele.“ Prekrila ih je rukama, ponovo osecajuci bol zbog toga sto joj je telo beskorisno i tugu za detetom. Kada je shvatila sta radi, spustila je ruke sa grudi i pogledala u Kija. Sedeo je nepomicno, gledao u nju i slusao. „A onda je umrla.“ „Nije umrla. Ubijena je.“ Srkutala je svoju kafu, ali se bila sasvim ohladila, pa je odgurnula solju od sebe. „Da. To je znacajna razlika, zar ne?“ „Svakako.“ Sacekala je da vidi hoce li jos nesto reci, ali nije. „Sta hocete, da vam pricam sve po redu?“ „Ne“, tiho je rekao. „Mislim da je tebi potrebno da mi sve potanko ispricas.“ Umalo mu nije rekla da se nosi, ali ipak nije izgovorila te reci. Nije imala snage da mu prkosi.

Stavise, mozda je i bio u pravu. Mozda treba da nekome prica o tome. „Krenuli smo na jednu zabavu“, pocela je svoju pricu Lara. „Jedan lokalni bogatas, biznismen, pravio je veliku zabavu povodom rodendana jednog od svoje sedmoro dece. Nije mi se bas islo tamo. Znala sam da ce taj covek biti razmetljiv. Prosto sam pocinjala da saosecam sa pobunjenicima kada sam videla kako se bogati gradani Montesangrea razbacuju svojim novcem. U svakom slucaju, Rendal je insistirao da idem na zabavu, jer je domacin bio uticajan covek. Obukla sam Esli u novu haljinicu. Bila je zuta. Ta oj je boja najbolje pristajala. Stavila sam joj i zutu masnicu na vrh glave, gde su joj lokne rasle najgusce.“ Pokazala je to mesto na sopstvenoj kosi. „Rendal je nasao nekog iz osoblja ambasade da nas odveze na zabavu, jer je mislio da cemo impresivnije delovati ako nas doveze sofer. On je sedeo na prednjem sedistu, pored vozaca. Ja i Esli sedele smo pozadi. Igrale smo se ’tasi-tasi-ta-na-na’. Automobil se priblizio prometnoj raskrsnici.

Esli se smejala i radosno cicala. Bila je srecna.“ Lara nije bila u stanju da nastavi sa pricom. Spustila je glavu na dlan i cvrsto zatvorila oci, jer su je pekle. Nakon nekoliko trenutaka, prisilila je sebe da nastavi. „Vozac je stao na semaforu. Automobil su iznenada opkolili naoruzani gerilci sa maskama preko lica. Tada uopste nisam bila svesna svega toga. Sve se odigralo suvise brzo. Nisam shvatila da se nesto desava sve dok se vozac nije srusio nicice preko volana. Bio je pogoden u glavu iz blizine.

Drugi metak je probio vetrobran i pogodio Rendala. I treci metak bio je namenjen Rendalu, ali je on nakon prethodnog klonuo na stranu. Umesto njega, metak je pogodio Esli. Ovde.“ Dodirnula se po vratu. „Njena krv me je poprskala preko lica i grudi. Vrisnula sam i bacila se preko nje da bih je zastitila. Tada sam i sama dobila metak u rame, s leda. Nisam ga cak ni osetila.“ Zacutala je i pogledala ispred sebe. Bilo joj je jako tesko da nastavi, ali je bila svesna da je proces izlecenja uvek bolan. „Prolaznici su poceli da vriste. Ljudi su napustili svoja vozila i razbezali se na sve strane u potrazi za zaklonom. Ali, oni su bili bezbedni. Pobunjenici su jurili nas. Njih trojica su otvorili suvozacka vrata i izvukli Rendala napolje. Poceo je da vice od bola i besa. Mislim da ga je jedan od naoruzanih pobunjenika udario drskom pistolja preko slepoocnice. Rendal je izgubio svest pre nego sto su ga odneli do svog kamiona, nedaleko odatle. Sve sam to kasnije procitala u novinama, nakon sto su ga pogubili. U tom trenutku nisam znala da su ga kidnapovali. Sve sto sam znala bilo je da mi dete umire. Znala sam da umire, ali nisam mogla to da prihvatim“, nastavila je promuklim glasom. „Pocela sam da vristim. Nisam mogla da joj zaustavim njeno krvarenje. Gurnula sam prst u rupu od

115

metka u njenom vratu u pokusaju da ga zaustavim. Policija je stigla samo nekoliko minuta nakon pocetka napada, ali ja sam bila izvan sebe.

Morali su silom da me odvoje od Esli. Odvukli su me u kola hitne pomoci. Nakon toga, ne secam se niceg. Izgubila sam svest. Kada sam se osvestila, nalazila sam se u bolnici u Majamiju.“ Nije bila svesna da joj suze teku niz obraze sve dok joj se jedna od njih nije dokotrljala do kraja usana.

Uklonila ju je jezikom. „Napad iz zasede na nas automobil bio je zvanican pocetak revolucije.

Pobunjenici su izvrsili napad i na rodendanskoj zabavi. Bilo je to pravo krvoprolice. Samo nekoliko ljudi je prezivelo pokolj. Nema sumnje u to da bi nas ubili cak i da smo stigli tamo. Ne znam zasto su odabrali da nas napadnu na putu do zabave. Zbog onoga sto se dogodilo Rendalu, Sjedinjene Drzave su zatvorile nasu ambasadu u Montesangreu - odnosno ono sto je od nje preostalo nakon sto su je razrusili - i odmah su prekinuli sve diplomatske odnose sa tamosnjom novom vladom. Nakon sto su pogubili Rendala, revolucionari su poslali njegovo telo u SAD. To je pre bio gest prezira nego velikodusnosti, jer su zajedno sa njim drzavnom sekretaru poslali i fotografije streljackog voda prekrivenog krvlju. Nisu poslali Esline posmrtne ostatke, niti ikakvu sliku njenog tela, niti kovcega.

Nisu poslali ni njenu umrlicu. Nisu poslali nista. Ignorisali su svaki zahtev Vasingtona da pruze neku informaciju o njoj ili da posalju njeno telo kuci. Nakon izvesnog vremena, zvanicni Vasington je izgubio interesovanje za njen slucaj i prestao je sa svojim zahtevima. Ja sam nastavila da ih proganjam sa svoje strane, ali je slucaj, po misljenju nase vlade, bio zatvoren.“ „O, boze.“ Prekrila je lice rukama. „Moje dete je i dalje tamo. Nisam mogla ni da je dodirnem. Nije mi se pruzila prilika ni da joj vidim lice po poslednji put. Nisam mogla ni da je poljubim za rastanak. Ona je i dalje tamo negde, na tom odvratnom mestu. To.“ „Nemoj, Laro.“ Stvorio se pored njene stolice u tren oka, i poceo da je gladi po kosi. „U pravu si. To je zaista jedna uzasna nocna mora, ali se barem za Esli odmah zavrsila. Nije pretrpela strah niti osetila bol.“ „Da, sav bol je pripao meni. Zahvalna sam bogu zbog toga. Ali, ponekada mi je toliko tesko da mislim da vise ne mogu to da podnesem. Nema nacina da umanjim svoj bol.“ Pritisnula je grudi pesnicom. „Boli me tako jako. Hocu svoje dete nazad!“ „Pst. Nemoj to da radis sebi. Nemoj.“ Podigao ju je na noge i zagrlio ju je.

Prsti su joj se instinktivno upili u njegovu kosulju, i ona je privila lice uz njegove grudi. „Nikada necu moci da zaboravim taj prizor. Ali, postoje izvesne scene kojih se i ne secam. Kao kod filma iz koga su izbaceni pojedini kadrovi, nedostaju mi izvesni delovi slike, a bojim se da su oni veoma vazni. Zelim da se setim delica koji nedostaju, ali ih moj mozak blokira. Ponekad se nalazim na samoj granici da se prisetim zaboravljenog dela secanja, a onda mi ono pobegne. Kao da se bojim da to ucinim. Plasim se tih stvari kojih ne mogu da se setim.“ „Pst. Pssst. Sve je u redu. Sve je proslo i sada si bezbedna.“ Saputao joj je reci utehe u kosu, a onda su mu usne skliznule do njenog cela. Lara je postala svesna koliko joj prija osecaj da je grli neko ko je fizicki jaci od nje. Nije imala nikoga sa kime bi mogla da podeli svoj bol. Nije mogla da ga podeli cak ni sa svojim roditeljima, koji su je precutno krivili za sve sto se dogodilo, pa cak i za Eslinu smrt. Kada se pojavila na svim naslovnicama tiraznih novina u svojstvu Klarkove ljubavnice, napustili su je i svi dotadasnji prijatelji. Godinama je svoj teret nosila sama. Mogucnost da se osloni na nekog drugog i da prepusti deo tog uzasnog tereta drugoj osobi predstavljala je neocekivano blazenstvo, pa makar i samo na tren.

Prstima poduprevsi Larinu bradu, Ki joj je podigao glavu i kliznuo svojim usnama preko njenih. „Ne placi vise, Laro.“ Te reci, izgovorene promuklim glasom, lako su se ocesale o njene usne. „Sve je u redu.“ Usne su mu ponovo presle preko njenih. „Ne placi.“ A onda ju je poljubio dubokim, vrelim, vlaznim, dugo prizeljkivanim poljupcem.

Lara je sporo zatvorila oci. Zaplutala je u vrtlogu tecne vreline. Svojevoljno je prestala da se bori sa sobom, a misli su joj krenule putem cula, i nista joj vise nije bilo vazno sem spajanja usana sa usnama, jezika sa jezikom, muskarca sa zenom. To je ispunjavalo praiskonsku potrebu koju koje nije bila ni svesna.

Odreagovala je instinktivno. Zeljno ga je zgrabila i privila uz sebe. Izdigla se ka njemu,

116

karakteristicnim zenskim pokretom koji je predstavljao tihi poziv na intimnost.

Cula je kako je tiho opsovao, ali to kao da je dopiralo iz neke velike daljine. A onda je osetila kako njegove ruke klize po njenim ramenima, niz leda i preko kukova; osetila je kako je privlaci sebi i steze cvrsto. Cvrsce.

Da li je u pitanju bio taj iznenadni i sokantni dodir sa intimnim delom njegovog tela ili joj se iznenada vratio zdrav razum zbog instinkta samoodbrane, tek, senzualna zamagljenost uma i izostrenosti cula nestalo je u trenu, i Lara se obrela u hladnoj realnosti.

Odgurnula ga je od sebe i okrenula mu leda. U potrazi za osloncem, uhvatila se rukama za kuhinjski pult. Duboko je udahnula nekoliko puta, uzalud pokusavajuci da suzbije zelju koja je divljala u njoj. „Odvedi me tamo.“ Nije nista odgovorio.

Uspravila se pored pulta i okrenula se ka njemu. „Odvedi me tamo. Moram da saznam sta mi se dogodilo sa detetom. Potrebno mi je da vidim njenu umrlicu, da dodirnem tlo u kome je sahranjena. Da imam nesto. za sta mogu da se uhvatim.“ I dalje ju je gledao ravnodusno. „To konacno pomirenje sa stvarima kakve jesu, taj poslednji pozdrav, nesto je od kljucne vaznosti za one koji su nekoga izgubili. Zbog toga organizujemo sve te sahrane, posmrtne govore i bdenja za svoje mrtve.“ I dalje je cutao. „Proklet bio! Reci nesto.“ „Nisi lagala. Ti stvarno imas nameru da se tamo vratis.“ „Tako je. A ti ces me tamo odvesti avionom.“ Prekrstio je ruke na grudima. „Zasto mislis da bih ucinio nesto toliko glupo?“ „Zato sto imas dovoljno pameti da shvatis da sam u pravu. Klark je bio odgovoran za Rendalov premestaj u Montesangre. Dete mi je poginulo zbog kukavickih politickih mahinacija tvoga brata.“ „U najboljem slucaju, to je veoma diskutabilno“, odgovorio joj je. „Pa si ubacila da ubacis i malo akrobatike sa poljupcima da bi pojacala svoje argumente, a?“ Krv joj je jurnula u lice. „Te dve stvari nemaju nikakve veze“, rekla mu je osorno, promuklim glasom.

Frknuo je zlobno i podsmesljivo. „Znas sto, doktorko? Upravo si opravdala sve ono sta sam mislio o tebi. Zapravo, cak si i nadmasila ono sto sam o tebi zakljucio.“ Zviznuo je otegnuto i tiho, masuci rukom kao da je upravo dodirnu nesto vruce. „Dusice, tebi treba samo jedan kratak poljubac, i vec si spremna.“ Uvredljivo se smejuljio dok ju je odmeravao od glave do pete, a onda se okrenuo i posao napolje. „Nadi sebi neku drugu budalu. Nije mi ni na kraj pameti da letujem u zaracenoj zoni. A sasvim sigurno nisam zaiteresovan ni za to da jebem ono sto ni moj mrtvi brat nije hteo.“

*** Bio je toliko ljut da je mogao da pogine pri voznji, a ipak je okrenuo linkoln u pravcu svoje kuce i povezao ga kroz noc brzo poput munje. Bio je ljut na nju, ali to nije bilo nista novo, niti iznenadujuce.

Iznenadila ga je ljutnja prema samome sebi. On, koji nikada nije analizirao svoje postupke niti se izvinjavao zbog njih, sada oseca krivicu zbog fizicke zelje prema ljubavnici svoga pokojnog brata.

Da mu je dala zeleno svetlo za akciju u nekim drugacijim okolnostima, sada bi vec zbacivao cizme sa sebe.

Boze. Pa zar je toliko slabog karaktera da je u stanju da zudi za zenskom koja je bila glavni krivac za propast njegovog brata? Dzodi je ipak u pravu u vezi sa njim. Ko moze bolje da poznaje karakter deteta od njegove sopstvene majke? Pokvaren je do srzi, isto kao i njegov zale. Kada su zene u pitanju, nema ni pameti ni savesti. Da ih ima, doka mu ne bi sada bio toliko tvrd d njime moze da

117

zabija eksere, i ne bi jos u ustima osecao ukus Lare Malori.

Dok su odrastali, Klark i on su delili neke stvari, ponekada svojevoljno, a ponekad pod pritiskom roditelja. Razmenjivali bi dzempere, losione za brijanje, skejtborde. Ali zene, nikada. Cak ni lake devojke iz skole. A ni kurve.

Taj precutni sporazum stupio je na snagu jos dok su bili tinejdzeri, verovatno zato sto je ljubav bila jedino popriste na kome nisu zeleli da se takmice. Samim tim sto su bili braca, svi su ih stalno poredili, ali su poredenja prestajala kada su u pitanju bila seksualna osvajanja. Ki nikada nije pozeleo da izlazi sa devojkama koje su prvo izlazile sa Klarkom, i, mada nije mogao da zaviri u bratovljevu glavu, smatrao je da je i on razmisljao na isti nacin. Zbog toga ga je zelja koju je osecao prema Lari Malori toliko zbunjivala i dovodila do besa. Sama cinjenica da ju je osecao predstavljala je krsenje jedne od njegovih sopstvenih zapovesti.

Znao je da slobodno moze da zaboravi na zelju za njom jer nikada nece moci da je zadovolji.

Gresno je zeleti zenu koja je uprljala ime njegovog brata i koja mu je unistila buducnost. A ako ga pojam greha nikada nije sprecavao da radi sta god mu se prohte, u tome su ga svakako sprecavale situacije u kojima bi mogao da ispadne glup.

To je bila osnova njegove ljutnje. Osecao se kao potpuni idiot zato sto je saslusao njenu tuznu pricu kao nekakva glupava naivcina. Za ime sveta, cak joj je i kafu skuvao! A onda je otisao za korak dalje, i zagrlio ju je. I poljubio. „Sranje.“ Udario je pesnicom o volan.

Verovatno mu se i dalje smeje, jer zna da je u njemu raspirila vatru koju verovatno nece moci da ugasi ni sa deset zena. Zena te ne pusta da je tako strasno i bezrezervno ljubis ako ne zna sasvim dobro sta ti time radi. Nije ni cudo sto mu je bas tada pomenula put u Centralnu Ameriku. Mislila je da ga je tako dobro obrlatila da bi pristao da je odveze i na Mars.

E, pa, doktorko, moraces ponovo da promislis o tome, pomislio je sa podmuklim smeskom. Goreo je on za mnogim zenama, pa je ipak i u trenucima najvece strasti zadrzavao zdrav razum.

A opet, nije mu delovala mnogo samozadovoljno kada je krenuo. Izgledala mu je isto toliko zbunjeno i posramljeno kao sto se i sam trenutno oseca. Prica o smrti njene kcerke zaista je bila srceparajuca. I dalje joj ne veruje, ali kada je Eslino ubistvo u pitanju, ko bi mogao da pomisli da je njena patnja odglumljena? Kcerkina smrt ju je potpuno unistila, i jos e nije prebolela.

Dok sam je dojila, hranila sam se tim iskustvom isto koliko i ona mlekom.

Cinilo se da je na ovome svetu samo da bi ucinila da se svi oko nje smese.

Obozavala je to dete i njegova smrt joj je pala teze od brutalnog smaknuca Rendala Portera.

Naravno, nakon uzasnog skandala sa Klarkom, brak im je sigurno bio poljuljan. Po sopstvenom priznanju, u Montesangreu je bila nesrecna. Samo joj je rodenje deteta ucinilo zivot podnosljivim.

Mora da je Esli za nju bila nesto poput utesne nagrade, poput znaka da joj je bog oprostio. Kada je izgubila Klarka, pruzila je svome detetu svu ljubav i paznju koju je njemu posvecivala.

Odjednom, Ki je povukao nogu sa papucice za gas. Linkoln je poceo da usporava. Zurio je u tamu koja se polako povlacila na istok, ali nije video nista pred sobom. Uopste nije primetio suncev izlazak koji je bio na pomolu, niti da je linkoln poceo da se krece preko centralne linije autoputa kada se konacno zaustavio.

U glavi su mu odjekivale jos neke Larine reci.

Imala je plavu kosu i oci.

Kada bi se nasmejala, bilo je to kao da je sunce obasjalo sobu.

Ona je prosto... zracila.

Ki je poznavao samo jednu osobu koju su svi opisivali takvim toplim pridevima, svojstvenim suncu.

Klarka Taketa Treceg. „Majku mu“, prosaptao je dok su mu ruke same od sebe skliznule sa volana u krilo.

Esli, koju je Lara Malori toliko volela, bila je dete njegovog brata. *

Oli Hoskins je posao da opaja konzerve cilija, tamalea , tunjevine i pasulja sa svinjetinom koje su

118

stajale na sestoj gondoli. S obzirom na to da je bio poslovoda supermarketa u Sek’n’sejv, mogao je da prepusti brisanje prasine sa polica nekom od momaka koji su bili zaduzeni za redanje robe, ali on je uzivao u obavljanju prostih poslova, poput lepljenja cena na proizvode, redanja istih po policama i pakovanja robe u kese - jer su bili jasno definisani i laki za obavljanje. Nisu zahtevali razmisljanje, vec su u pitanju bili cisto fizicki poslovi koje je mogao da obavlja dok razmislja o drugim stvarima.

Sluzio je vojsku u mornarici Sjedinjenih Drzava petnaest godina pre nego sto je podneo zahtev za razresenje od vojne duznosti i, mada nije zalio zbog toga sto vise ne provodi mesece na otvorenom moru, rado se secao bezbriznosti koju je osecao kao mornar. Nikada nije imao zelju da postane oficir, i jos je bio mnogo bolji u slusanje naredenja nego u njihovom izdavanju.

Jednog proleca, za vreme kopnenog odsustva koje je proveo u Galvestonu, na placi je upoznao mladu zenu, zaljubio se u nju i ozenio je u roku od mesec dana. Kada je doslo vreme da produzi svoj vojni angazman, ona ga je usrdno molila da to ne ucini i nagovorila ga da se presele u Idn Pas, njen rodni grad, da bi mogla da zivi u blizini svoje majke.

Verovatno bi sada bolje ziveli da je ostao u vojsci, razmisljao je Oli na putu ka petoj gondoli, na cijim su policama uredno stajali brasno, secer, zacini i meka mast za prhko testo. Porodica njegove zene ga do dan-danas nije prihvatila u svoj tabor. Oli je bio ’odnekle o’zgo, sa Severa’, a po njihovom misljenju , jedino sto je bilo gore od toga da si Jenki, jeste da u sebi imas doseljenicke ili krvi neke od nacionalnih manjina. Posto je Oli ipak bio anglosaksonsog porekla, bio je nekakva vrsta prihvatljivog zeta, ali - jedva.

Cak ni nakon dvadeset godina Oli nije preterano zavoleo svog tasta i tastu, kao ni oni njega.

Ljubavni plamen je odavno ugasnuo u njegovom braku. Sada je gotovo jedina stvar koja je vezivala njegovu zenu i njega bio njihov sin jedinac, Taner.

Oboje su ga obozavali, svako na svoj nacin. Taner se cesto stideo zbog javnih izliva majcinske ljubavi. Nakon sto ga je rodila, vise nije mogla da zatrudni - za sta je okrivila Olija, a ne sebe - pa je sina gusila svojom prekomernom ljubavlju kao medvedica koja brani svoje mece. Bila je neopisivo srecna zbog cinjenice da je Taner decko Heder Vinston. Smatrala je da joj je ugled medu prijateljima porastao zbog toga sto joj sin izlazi sa najpopularnijom srednjoskolkom.

Oli nije imao nista protiv Heder. Bila je slatka, srdacna i puna energije. Samo se bojao da Taneru ne izmakne kontrola u toj ljubavnoj vezi, a nadao se da nece. Ne bi voleo da zdrava pozuda dovede buducnost njegovog sina u pitanje.

Oli je cesto posmatrao Tanera i pitao se kako je moguce da od njegovog sopstvenog i loseg genetskog nasleda njegove zene nastane tako pametan i lep decko. Hvala bogu sto voli sport i sto mu to dobro ide. Da je zeleo da postane muzicar, hemicar ili inzenjer astro nautike, rodaci bi ga odbacili kao cudaka. Ali, Taner je umeo da nosi, sutira i baca ragbi loptu, pa su ga njegovi neotesani ujaci i ostala rodbina udarali pod plecima, podbadali laktovima i grlili sa mnogo ljubavi. Prihvatili su ga kao jednog od njih i prigodno zaboravili da Oli snosi fizicku odgovornost za njegov zivot.

Oliju to nije smetalo. Taner je bio njegov sin, i maltene je kidao sve sa sebe od nervoze svakog petka dok je igrac sa rednim brojem dvadeset dva trcao preko ragbi terena u karmin crvenom i crnom dresu Borbenih davola. Naredna sezona je obecavala da ce biti najbolja od svih u kojima je Taner igrao. * Nacionalno meksicko jelo od mlevenog mesa, paradajz sosa i crvene paprike, pohovane u kukuruznom brasnu. Sve se ovo zajedno umota u sarovinu od kukuruza i prokuva.

Oli je zavrsio sa redanjem konzervi krisko masti za kolace pod konac, zaobisao je izlozbenu postavku nabisko kolacica na popustu, koji su se nalazili na kraju gondole i usao u deo prodavnice u kome se nalazila gondola broj cetiri sa kafom, cajem i konzerviranim picem. Duz nje su setale dve zene. Mlada zena je gurala kolica pred sobom, a starija je proveravala da li su kupile sve sa liste koju su sastavile.

119

„Dobro jutro, gospodice Dzenelen, i vama, gospodo Taket“, obratio im se prijazno Oli. „Kako ste mi ovoga jutra?“ Nikada nije uspeo da usvoji ono juznjacko ’vas dve’ ili ’vas dvojica’ pri obracanju drugim ljudima. Taj nedostatak u recniku kojim se koristio i dalje ga je izdvajao kao Jenkija autsajdera. „Dobro jutro, gospodine Hoskinse“, odgovorila mu je Dzenelen na pozdrav. „Oli, reci mesaru da nam isece tri rozbratne od po dva i po centimetra debljine. I nemoj da mi zakida po tri milimetra od svake. Prosli put ih je isekao tako tanko da su ispale toliko tvrde da nismo mogli ni da ih pregrizemo.“ „Izvinjavam se, gospodo Taket. Pobrinucu se da ih ovoga puta isece onako kako vi zelite.“ Bas kao sto je od gospodice Dzenelen uvek mogao da ocekuje osmeh, od Dzodi Taket je mogao samo da ocekuje da se ponasa kao gadura. Rekao joj je: „Drago mi je sto vidim da ste dobro i da ste malo izasli iz kuce.“ Naravno, lagao je. „A zasto ne bih bila dobro?“ Samo pokusava da bude prijatan prema musterijama. Obrecnula se na njega kao da je rekao nesto uvredljivo. „Pa, rekao sam to samo onako“, odgovorio je, osecajuci kako mu se vrat nadima pod kravatom. „Eto, cuo sam da vam u poslednje vreme nije bilo bas najbolje, i to je sve. Ali, znate kako se ovde prenose glasine. Mozda to i nije bilo tacno.“ „Kao sto vidite, osecam se sasvim dobro.“ „Dugo nisam isla u kupovinu sa mamom.“ Fina Dzenelen je pokusavala da zabasuri Dzodino neprijatno ponasanje. „Mislile smo da se danas pocastimo tim lepim obicajem koji odavno nismo upraznjavale.“ „U svakom slucaju, drago mi je sto vas obe vidim u svojoj radnji. Idem da kazem mesaru da vam pripremi rozbratne. Cekace vas na kasi.“ Gurnuo je drsku pajalice u zadnji dzep pantalona, okrenuo se, zaobisao gondolu i uleteo pravo u kolica sa namirnicama koja je opet, gurala zena. „Doktorko Malori!“ uzviknuo je. „Dobar dan, gospodine Hoskinse. Kako ste?“ „Ovaj... dobro.“ Neka nam je svima bog na pomoci, pomislio je Oli; Dzodi Taket i doktorka Lara Malori ce se sigurno sresti, i nastace pravi pakao. Nije zeleo da njegova prodavnica postane borbeno popriste. „Jeste li videli lubenice na odeljenju voca i povrca, doktorko Malori? Stigle su nam rano jutros sa juga Teksasa.“ „Bojim se da je citava lubenica previse za jednu samicu.“ „Iseci cu vam manji deo i prodacu vam je na kriske.“ „Ne, hvala. Ostacu pri dinjama.“ Kada se nasmesila, srce mu je jace zalupalo. Mada je mornare bio glas da jure za suknjama, on to nikada nije radio. Ali, samo slepac ne bi primetio da je doktorka Lara Malori veoma zgodna zena.

Svi su se okretali za njom. U Idn Pasu, njeno ime je bilo sinonim za zavodnicu. Da bude iskren, on je nikada nije video da se ponasa kao zavodnica. Uvek je bila prijatna, ali nikada koketna. Mozda se samo radi o tome da on nije njen tip muskarca - ali, prirodna koketa obicno flertuje sa svakim pripadnikom jaceg pola. Kao Hederina majka. E, ta zena je prava pravcata fufica. Svim se srcem nadao da Heder nije nasledila nesto od Darsi u tom pogledu. Taner je dobar mladic, ali devojci lepoj kao Heder ne bi trebalo mnogo da ga navede da uradi nesto sto ne treba. „Javite mi se ako vam nesto zatreba, doktorko Malori.“ „Hvala, gospodine Hoskinse. Hocu.“ Nazalost, nije nikako mogao da pronade nacin da spreci karambol. Pomerio se u stranu da je propusti, pomislivsi da bi mozda trebalo da je upozori na to da Dzodi Taket kupuje namirnice na sledecoj gondoli.Nadao se da doktorki ne trebaju kafa ili caj. Posmatrao ju je kako gura kolica prema cetvrtoj gondoli, ocekujuci da se desi nesto strasno. On sam se zadrzao na samom kraju police, pretvarajuci se da premesta kutije oreo biskvita i fig njutns strudlica sa smokvama. Molio se da ga ne pozovu da presuduje u zenskoj tuci.

Prednji, skripavi tocak na kolicima Lare Malori, zaustavio se. Na nekoliko trenutaka je zavladala

120

tisina, a onda je cuo doktorku kako je rekla ’dobro jutro’.

Dzenelen joj je otpozdravila svojim tihim, stidljivim glasom: „Dobro jutro, doktorko Malori.“ „Drago mi je sto ste bolje, gospodo Taket.“ Doktorka Malori je ostavila Dzodi dovoljno vremena za odgovor. Kako ona ipak nije odgovorila, doktorka je prokomentarisala: „Zvala sam vas kuci vise puta, s nadom da cemo porazgovarati.“ „Nas dve nemamo nista da kazemo jedna drugoj.“ Samo je Dzodi Taket umela da jednu tako jednostavnu recenicu izgovori sa toliko zlobe. „Hajdemo, Dzenelen.“ „Izvinjavam se, gospodo Taket, ali postoji i te kako mnogo toga sto bi trebalo da kazemo jedna drugoj. Veoma bih volela da popricamo o Klarku.“ „Samo preko mene mrtve.“ „Mama!“ !Cuti, Dzenelen! I podi.! „Molim vas, gospodo Taket. Gospodo Taket? Gospodo Taket!“ Prvi put doktorka je izgovorila recenicu kao molbu. Drugi put upitno. Treci put, uznemireno. „Mama!“ Oli Hoskins je srusio nekoliko pakovanja sendvic-keksa u obliku kikirikija, punjenog puterom od kikirikija, u zurbi da sto pre dode do cetvrte gondole i vidi sta se dogodilo. Stigao je u trenutku kada je Dzodi Taket pocela postrance da pada prema svojim kolicima. Pruzila je ruke i dlanove pored tela, kao da pokusava da odrzi ravnotezu. Kolica su se otkotrljala napred; izgubila je oslonac i srusila se na gondolu prepunu Liptonovog caja. Nekoliko tegli caja bez kofeina rasulo se u paramparcad po podu, i iz njih se prosuo aromaticni prah. Dzodi je pala na policu unatraske, a onda skliznula na pod. Prostrla se nicice preko razbijenih tegli caja. Dzenelen je pala na kolena pored nje. „Mama! Mama!“ Lara Malori nije ni casa casila. Nasla se pored Dzodi pre nego sto je Oli uspeo i da trepne. „Pozovite hitnu pomoc!“ doviknula mu je. „Trebaju nam ambulantna kola.“ Kao pravi vojnik preneo je komandu jednoj od podredenih radnica, kasirki koja je sasvim slucajno bila u blizini i slagala cigarete ispred svoje kase. Okrenula se od cigareta i potrcala prema telefonu u kancelariji. Prostor ispred gondole ispunile su preostale musterije koje su uplasili izbezumljeni Dzenelenini krici. Dotrcale su do cetvrte gondole iz svih delova supermarketa, napustajuci sopstvena kolica sa namirnicama. Oli im je naredio da se odmaknu od gospode Taket da bi doktorka dobila dovoljno prostora da se pobrine za nju. „Dajte mi nesto cime mogu da joj izdignem glavu.“ Oli je brzo smakao kecelju sa sebe, previo je na vise delova i dodao je doktorki Malori, koja ju je stavila ispod Dzodine glave. Sasvim pribrana, rekla mu je: „Pomozite mi da je okrenem postrance da se ne bi ugusila, Oli.“ Nije uopste razmisljao o tome sta radi, samo je pratio njena uputstva; posmatrao je veste pokrete doktorke Malori i imitirao ono sto ona radi, mada je pri tome morao da izbegava pokrete gospode Taket, kojima je mlatarala na sve strane. „Dzenelen, ima li vasa majka epilepsiju?“ „Ne, doktorko Malori. Nikada joj se jos nije desilo nesto ovako. Sta joj je?“ „Saznacemo o cemu je rec. Jeste li zvali hitnu pomoc, gospodine Hoskinse?“ „Da, gospodo“, odgovorio je Oli vojnicki. Okrenuo se ka kasirki, koja je to potvrdila klimanjem glave. „Mogu li da ucinim jos nesto?“ „Pronadite moga brata“, rekla je Dzenelen. „I recite mu da brzo dode ovamo.“ Iz uglova Dzodinih usta curila je pljuvacka. I dalje se bacakala nogama tamo-amo i tesko disala, huceci poput kombajna. Oliju se Dzodi Taket nije nimalo dopadala, ali je shvatio da joj treba dati privatnosti. „Hej, svi vi ljudi, napustite ovaj dio prodavnice.“ Naravno, niko se nije ni makao. Probio se kroz gomilu koja je postajala sve gusca i potrcao do svoje kancelarije bez zidova koja se nalazila na uzdignutoj podlozi, blizu izloga supermarketa. Posto je znao da je Ki Taket pilot, Oli je prvo nazvao okruzno uzletiste. Nije bio tamo, ali mu je stari Bolki Vilis

121

dao broj njegovog mobilnog telefona. „Otisao je pre oko petn’es’ minuta.

Sa sobom je nosio ono prenosivo sokocalo za telefoniranje.“ Dvadeset sekundi kasnije, Ki se javio na mobilni telefon jednim vedrim: „Pimpmobil.“ „Gospodine Taket“, rekao je Oli nervozno. Sam se nikada nije tukao sa Kijem, ali je cuo price o nesrecnicima koji su imali tu cast. Cak su i njegovi suraci, koji su listom bili divlji kao macek u teranju i spremni da nekome puste krv gotovo bez razloga, izgovarali ime Kija Taketa sa strahopostovanjem. „Oli Hoskins ovde, iz Sek'n'sejva...“ „Zdravo, Oli. Gledao sam onu zivu igru crno-crvenih od pre neke noci. Taner ce im zadavati grdne muke ove sezone.“ „Hoce, hvala. Gospodine Taket, majka vam je upravo kolabirala ovde u.“ „Kolabirala?“ „Da, gospodine. Vasa sestra i.“ „Da li joj je sada dobro?“ „Ne, gospodine. Zvali smo hitnu pomoc.“ „Stizem odmah.“ Oli je ispustio slusalicu iz ruku i pohitao natrag ka cetvrtoj gondoli. Put do nje bio je sa obe strane zablokiran gusto stisnutim musterijama. „Izvinjavam se. Malo mesta.“ Sa zadovoljstvom je otkrio da je povratio svoje vojnicko drzanje u dovoljnoj meri da navede ljude da ga slusaju. „Molim vas, povucite se“, naredio je sa novootkrivenom samouverenoscu. Stao je direktno iz leda doktorke Malori. „Da li dozivljava infarkt?“ uplaseno je upitala doktorku Dzenelen. „Moguce je da je rec o blazem infarktu. Nalazi ce pokazati sta je u pitanju. Da li joj se ovo desavalo i ranije?“ „Ne.“ Doktorka Malori se spustila na zemlju blizu zene koja je na njoj lezala. „Gospodo Taket, uskoro ce po vas doci hitna pomoc. Nemojte nista da se plasite.“ Dzodi je prestala da se bori za dah. Opustila je i ruke i noge, koje su joj sada bile mlitave. Kolutala je ocima levo-desno, kao da pokusava da shvati gde se nalazi. Doktorka Malori joj je obrisala pljuvacku sa brade sopstvenom papirnom maramicom, koju je izvadila iz torbe. „Imali ste napad, ali je sada prosao.“ „Mama? Jesi li dobro?“ Dzenelen ju je cvrsto uhvatila za ruku. „Bice omamljena nekoliko trenutaka“, rekla je doktorka Malori. „Ali, to ce proci.“ „Sklanjajte se. U sta svi buljite? Zar nemate bolja posla? Gubite se odavde.“ Ki se laktovima probijao kroz guzvu radoznalaca. Razmakli su se da ga puste da prode. Pred njega je istupio Oli. „Mora da ste bili u blizini, kada ste uspeli da stignete tako brzo.“ „Hvala ti sto si me pozvao, Oli. Mozes li da sklonis ove ljude odavde?“ „Razumem!“ Oli je jedva uspeo da spreci sebe da mu salutira. Ki Taket je imao to dejstvo na ljude. „Slusajte me sada svi. Culi ste sta je rekao gospodin Taket. Svi se sklonite odavde.“ „Ki! Hvala bogu!“ povikala je Dzenelen. „Mama je imala napad.“ „Dzodi?“ „Ne da’ j’ da m’ dira.“ Ki je kleknuo pored svoje majke, ali je njegov ostar pogled bio upucen doktorki. „Sta joj se dogodilo?“ „Imala je napad, kao sto vam je rekla vasa sestra. Bio je ozbiljan i strasan, ali ne i opasan po zivot.“ Ki se nadvio nad majku „Pozvali su hitnu pomoc, Dzodi“, rekao joj je tihim, umirujucim tonom. „Uskoro ce doci po tebe. Ne daj se.“ „Sklon’ je od mene. Ne daj j’j da m’ dirne.“ Govorila je odebljanim jezikom, ali je njena poruka bila sasvim jasna. „Mama, doktorka Malori ti je spasla zivot“, blago je rekla Dzenelen.

Dzodi je pokusala da sedne, ali nije uspela. Pogledala je doktorku Malori pogledom koji je mogao

122

da ubija. Mada nije recima izrazila koliko je mrzi, to je sasvim efektno prenela svojim pogledom.

Ki je brzo odmahnuo glavom. „Pali, doktorko. Ne zeli te u svojoj blizini. Samo pogorsavas stvari.“ Dzenelen je rekla: „Ali, Ki, da ona nije znala sta tacno da uradi...“ „Ali.“, pobunila se i doktorka. „Cula si me“, zaurlao je. „Sklanjaj joj se sa ociju.“ Zgledali su se besno, kako se Oliju cinilo, citavu vecnost, kao da izmedu njih ima nesto vise, sto se na prvi pogled ne vidi. Konacno, doktorka Malori je ustala. Bila je vidljivo potresena, a glas joj je podrhtavao. „Vasa majka je ozbiljno bolesna i potrebna joj je hitna medicinska pomoc.“ „Da, ali ne od tebe.“ Mada te reci nisu bile upucene njemu, Oli se trgao zbog ostrih Taketovih reci i njegovog tona koji je ledio krv u zilama. „Hvala vam, doktorko Malori“, tiho je prozborila Dzenelen. „Pobrinucemo se za to da mama dobije odgovarajucu medicinsku pomoc.“ Posto su njene usluge bile glatko odbijene, okrenula je leda Taketovima i krenula ka izlazu, u pravcu posmatraca. Pomerili su se u stranu da joj omoguce prolaz, kao sto su se pomerili i zbog Kija Taketa. Nije se vratila do svojih kolica sa namirnicama, vec je izasao pravo napolje. Oli je posmatrao njen izlazak sa scene, i osecao je sve vece postovanje prema njoj. Veoma je ponosna.

Nije ponizena prosla pored ljudi koji su sve posmatrali, vec gordo i uspravnog drzanja. Nisu je zastrasili ni Taketovi ni lezilebovici koji su buljili u nju. Odlucio je da joj licno isporuci namirnice koje je nameravala da kupi cim se kriza okonca.

Ispred supermarketa se zaculo zavijanje sirene, i tim hitne pomoci je za nekoliko trenutaka pojurio unutra. Stavili su gospodu Taket na kolica i odvezli je do ambulantnih kola koja su cekala napolju, a onda su je brzo odvezli odatle. Ki i Dzenelen su je u stopu pratili u zutom linkolnu.

Jos dugo nakon sto je sav instant caj sa cetvrte gondole bio pociscen, a police sredene, musterije su ostale da raspravljaju ono sto su cule i videle, i drama je u detalje bila prepricavana pridoslicama koje joj isu prisustvovale. Spekulisalo se o tome koliko je ozbiljno stanje u kome se nalazi Dzodi Taket. Neki su govorili da je suvise zla da bi umrla i da ce za inat svima ziveti sto godina. Drugi su smatrali da je samo na korak od smrti. Treci su naglas postavljali pitanje buducnosti Taket naftagasa. Da li ce Dzodina smrt, kad god ona nastupila, biti i kraj njene firme, ili ce Ki prestati da se svrcka po svetu i ostati u Idn Pasu da bi upravljao njome? A mozda je gospodica Dzenelen dovoljno jaka i spretna da bi mogla da preuzme kontrolu nad Naftagasom? Misljenja su se znacajno razilazila po tom pitanju.

Ali, najsocniji trac dana bio je u vezi sa doktorkom Larom Malori i tim kako Dzodi ni pod pretnjom smrti nije zelela da prihvati njenu pomoc. Cuvena doktorkina ljubavna afera sa senatorom Taketom ponovo je prepricavana u detalje za one cije je secanje izbledelo.

Oliju nije bilo drago zbog tolikog tracarenja. Njegovo misljenje u citavom slucaju nije bilo od vaznosti, ali je smatrao da su svi veoma nepravedni prema doktorki Malori. Nije li ta zena spasla bednu glavu ogavne cicije Dzodi Taket, kad je bila u poziciji da je samo mirno gleda dok umire?

Kada joj je tog popodnevna doneo robu koju je nameravala da kupi, bila mu je zahvalna, i samo sto nije zaplakala. Mnogo mu se zahvaljivala i pozvala ga da ude na pice, da bi mu uzvratila za toliki trud oko nje. Mozda je nekada bila gresnica, ali se sada pokazala kao najfinija zena koju zna, i to je bilo njegovo misljenje. „Mozete li da poverujete u to? Matora Dzodi se prostrla po podu Sek’n’sejva,, na usta joj je isla pena, i prica se da je trzala i cimala da te bog sacuva. Ali je matorka ipak imala dovoljno borbenosti u sebi da odbije medicinsku pomoc Lare Malori.“ Kucna pomocnica Vinstonovih pripremila je za veceru duvec sa piletinom i sirom. Darsi je vise pricala nego sto je jela. Fergus je pazljivo i ujednacenim pokretima stavljao hranu sa tanjira u usta. Heder se duvec cinio kao nesto sto je neko vec progutao, svario i povratio. Premestala je hranu po tanjiru, praveci se da jede. Sada, kada je pila pilule za kontracepciju, brojala je svaku

123

kaloriju i nije joj padalo na pamet da jede tu gadost i uludo unese u organizam nekoliko stotina kalorija.

Sem toga, apetit joj je pokvarilo i majcino uzivanje u tracu o napadu gospode Taket, koji je kruzio gradom. Darsi je saznala svaki, pa i najgadniji detalj u salonu lepote, i sada ih je prepricavala sa odusevljenjem koje se Heder gadilo. „Upisala se u gace. Dzodi Taket se upisala u gace. Mozes li da poverujes u to?“ pakosno se smejala Darsi. „To se zove urinalna kontinentacija.“ „Kaze se ’urinarna inkontinencija’, Darsi“, ispravio ju je Fergus. „A to je nesto o cemu ne zelim da razgovaram za vreme jela.“ Heder je dohvatila soju casu ledenog caja. „Tanerov tata je rekao da je doktorka Malori spasla zivot gospodi Taket. Da sam ja bila na njenom mestu, ostavila bih matoru drtinu da umre.“ Darsi je ispustila viljusku na tanjir. „To nije jezik kojim treba da se koristite, mlada damo! A ta mladalacka simpatija koju gajis prema Lari Malori zaista vec pocinje da me nervira, Heder.“ „Ona nije moja simpatija. Jednostavno smatram da je bilo glupo od gospode Taket da ne prihvati pomoc koju joj je doktorka ponudila. Mislim, ako vec umires, nije li pomoc bilo kog doktora, pa makar i onog koji i se licno ne dopada, bolja od nikakve?“ „Ako si Dzodi Taket, onda nije“, rekao je Fergus dok je brisao usta salvetom. „Ta zena je toliko tvrdog srca da se njime nista na ovom svetu ne moze da se poredi. Slazem se sa tobom, Heder. I ja bih je pustio da se ugusi.“ „Vas dvoje ste u zaveri protiv mene, kao i obicno.“ Darsi je besno odgurnula svoj tanjir. „Protiv tebe?“ rekao je Fergus zbunjeno. „Nisam znao da treba da biramo na ciju cemo stranu da stanemo.

Kakve veze ovaj slucaj ima sa nama?“ „Nikakve“, obrecnula se Darsi. „Samo nikako ne mogu da shvatim zasto Heder smatra da je Lara Malori ispala toliki heroj.“ „Mogu li da idem u svoju sobu?“ upitala je Heder glasom koji je odavao dosadu. „Ne mozes! Nisi pojela ni zalogaj.“ „Nisam gladna. Osim toga, ovaj duvec je odvratan. Prepun je masti.“ „Kada sam ja bila tvojih godina, nisam bila t srece da mi sluzavka kuva rucak!“ „O, boze.“ Ne opet, pomislila je Heder, sledi jos jedna srceparajuca prica o majcinom siromasnom detinjstvu. „Ako nije gladna, ne mora da jede“, rekao j fergus. „Naravno, ti joj povladujes, kao i uvek.“ „Hvala, tata. Pojescu kasnije nesto sa Tanerom.“ „Veceras ponovo izlazis sa Tanerom?“ upitao je Fergus. „Naravno.“ Heder je pogledala u majku i nasmesila se slavodobitno. „Sada smo i zvanicno zajedno.“ „Zajedno?“ „Zabavljaju se“, objasnila mu je Darsi nestrpljivo, ne skidajuci pogled sa Heder. „Ne mogu da kazem da sam preterano odusevljena zbog toga.“ Heder je uzvratila majci pogled i otpila jos jedan gutljaj caja. Darsi ju je naterala da pije pilule za kontracepciju, ali joj je Heder uzvracala udarac. U svakoj prilici je podsecala majku na to da Taner i ona mogu da vode ljubav na svakom sastanku, bez ikakvih posledica.

Darsi nije mogla nista da joj prigovori, a narocito pred Fergusom. On i dalje nije znao da Heder koristi kontracepciju, i posvadao bi se sa Darsi da zna da je ona odgovorna za to. Drzao se slabe nade da moral sprecava mlade u upraznjavanju seksa pre braka.

Heder je uzivala u tome da majku stalno drzi u stanju nervoze. Cesto je pogledala u stranu i nagovestavala joj recima da je postala seksualno aktivna. Ali, jos nije dopustila Taneru da ide do kraja. Ne zato sto ga ne voli ili zato sto se boji nezeljene trudnoce, a osveta roditelja svakako nije morala da se plasi.

I dalje nije zelela da spava sa njim iz istog razloga iz kog to nije htela ni ranije. Nije zelela da postane

124

kopija svoje majke.

Taner je bio veoma fin prema njoj kada je apstinencija bila u pitanju. Od one noci na jezeru kada se osramotio, bio je strpljiv i pun ljubavi, i zahvalno je grabio svaku mrvicu intimnosti koju bi odlucila da mu dopusti, ne zahtevajuci nista vise od toga.

Za Fergusa je Heder i dalje bila tatin mali andeo, i ona se trudila da odrzi tu sliku o sebi kad god bi bila s njim. Ali, njen odnos sa majkom se znatno pogorsao. Bile su precutni neprijatelji, dve zene u precutnom sukobu. Borbene linije koje su ranije bile samo nagovestene, sada su bile jasno iscrtane. „Nisam znao da doktorku Malori smatras svojim idolom, Heder“, primetio je Fergus dok je mesao secer u soljicu kafe. „Nisam znao cak ni da si je upoznala.“ „Majka me je odvela kod nje. Zar ti nije rekla?“ „Na sistematski pregled“, brzo je rekla Darsi. „Morala je da obavi pregled zbog clanstva u navijacicama, a na pregled kod doktora iz drugog grada bi morala da ceka citavih mesec dana.

Smatrala sam da je glupo da ne odemo kod doktorke Malori samo zato sto je nekada davno imala aferu sa Klarkom Taketom. Ko jos gleda na to? To se odavno zavrsilo. Sem toga, neprijatelji Dzodi Taket su tvoji prijatelji, zar ne?“ „Moram reci da je doktorka Malori pokazala veliku hrabrost samim tim sto se doselila u Idn Pas. A nema ni dlake na jeziku. I to mi se svida kod nje.“ „Kad si ti razgovarao sa njom?“ zahtevala je Darsi da zna. „Juce. Pozvala me je telefonom i zatrazila da joj zakazem termin u kome bi mogla da poprica da skolskim odorom. Zeli da srednjoskolcima odrzi predavanje o seksualnoj odgovornosti. Mislim da je ta ideja pomalo radikalna za Idn Pas, ali sam joj ipak rekao da cemo saslusati sta ima da nam kaze na sastanku sledece nedelje.“ Darsi ga je gledala nekoliko trenutaka bez reci. „Imas pravo, Ferguse. Ima petlju. Uhvatili su je u samom cinu preljube. Moze li neko biti neodgovorniji u upraznjavanju seksa od toga?“ „Naglasila je da ne zeli da prica o moralnim aspektima seksa. Samo zeli da upozori decu na zdravstveni rizik koji preuzimaju na sebe.“ „Sumnjam da ce se lokalni svestenici olako sloziti sa tim. I ne budi toliko siguran da se moralna pouka ne krije negde u svemu tome. Poruka u prilog labavog morala. Rekla je Heder da uvek ima kondom pri ruci.“ „Izvrces njene reci!“ povikala je Heder. „Manje-vise, to je ono sto ti je rekla“, bila je gruba Darsi. „Dok udaris dlanom o dlan, srednjoskolci ce poceti da pakuju kondome uz rucak koji ponesu od kuce i sevice se na brzaka izmedu casova.“ „Darsi, zaboga!“ nakasljao se Fergus. „Heder ne bi trebalo da slusa ovakve stvari.“ „Osvesti se, Ferguse. Danasnja deca vec sve znaju. A kada im jos Lara Malori da zeleno svetlo, pocece da se tucaju kao zecevi.“ Fergus se lecnuo. „Ona nema nameru da ih ohrabruje da budu seksualno aktivni. Zeli da ih upozori na moguce posledice toga cina.“ „O, oze! Bas te je obrlatila! Ja mislim da ona zeli da sto vise tinejdzerki ostane u drugom stanju da bi mogla da napabirci sebi malo posla.“ „Majko, to nema veze s mozgom.“ „Umukni, Heder! Ne pricam sa tobom, vec sa tvojim ocem.“ „Ali, potpuno izokreces doktorkine reci. To nije fer.“ „Ovo je razgovor dvoje odraslih ljudi, a tebe niko nije pozvao da ucestvujes u njemu.“ Heder je u tom trenutku veoma mrzela svoju majku i snazno je zelela da razotkrije njenu dvolicnost.

Ali, ljubav koju je osecala prema ocu bila je garancija da nece nista reci. Darsi je to znala, i koristila se time. Sada je ona bila ta koja se smeskala slavodobitno. Heder je demonstrativno ustala sa stolice i ljutito otrcala iz trpezarije.

Dok je izlazila, cula je majcine reci: „Samo napred, organizuj doktorki Malori sastanak sa skolskim odborom, Ferguse. Jedva cekam da se zavalim u fotelju i gledam kako leti perje.“

125

„Mislila sam da bi trebalo da. verovatno nije trebalo da dodem.“ Sada, kada se nalazila na prednjem tremu klinike Lare Malori pod svetlom jake sijalice iznad vrata, Dzenelen se osetila kao budala. Ne i se zacudila da joj doktorka zalupi vrata pred nosom. Ne bi je cak ni krivila zbog toga. „Drago mi je sto ste dosli, gospodice Taket. Udite.“ Dzenelen je usla u mracnu cekaonicu i pogledala oko sebe. „Kasno je. Nije trebalo da vas uznemiravam.“ „Uopste me ne uznemiravate. Kako vam je majka?“ „Nije bas najbolje. Zbog toga sam i dosla kod vas.“ Lara joj je pokazala da krene hodnikom koji je vodio do straznjeg dela kuce. Krenula je ispred Dzenelen, i povela je sa klinike do privatnog dela kuce, u kome je stanovala. „Upravo pijem casu vina. Da li ste i vi za jednu?“ Usle su u toplu i udobnu radnu sobu, u kojoj su po stocicima bili razbacani casopisi, i gde su mirisljave svece svetlucale u staklenim drzacima. Televizor je bio podesen na kanal kablovske televizije koji je prikazivao holivudske klasike. Na programu je trenutno bio crno-beli film. „Obozavam stare filmove“, rekla je Lara sa blagim autoironicnim smeskom. „Mozda je to zato sto obicno imaju sretan kraj.“ Ugasila je televizor daljinskim upravljacem. „Od vina imam samo sabli. Da li vam to odgovara?“ „Radije bih popila nesto gazirano.“ „Moze li dijetalna koka-kola?“ „Moze, hvala.“ Dok je Lara bila u kuhinji, Dzenelen je kao prikovana stajala na sredini sobe. Usla je nepozvana u neprijateljski logor, ali nije mogla da porekne da je ugodan i prijatan. Dva zida sobe zauzimale su police sa knjigama. Vecina knjiga bila je iz oblasti medicine, ali je tu bila i kolekcija beletristike u tvrdom i mekom povezu. Iznad kamina, na mestu gde je nekada stajala preparirana glava jelena kapitalca, sada je visila reprodukcija Endrua Vajata. Na stocicu pored kauca nalazila se fotografija male devojcice u srebrnom ramu. „To je moja kcerka.“ Dzenelen se trgla kada je Lara izgovorila te reci, vracajuci se u sobu sa casom ledenog caja. „Zvala se Esli. Ubijena je u Montesangreu.“ „Da, znam. Zao mi je. Bila je zaista lepo dete.“ Lara je klimnula glavom. „Imam samo dve njene fotografije. Ovu, i jos jednu, koju drzim u kabinetu. Njih imam jer sam ih uzela od svojih roditelja. Pokretnu imovinu koja je ostala u Montesangreu nikada nismo dobili nazad. Volela bih da imam nesto sto joj je pripadalo. Cesalicu za zube. Njenog medu. Haljinu sa krstenja. Bilo sta.“ Blago je odmahnula glavom. „Izvolite, sedite, gospodice Taket.“ Dzenelen se oprezno spustila na kauc. Lara je sela u fotelju u kojoj se ocigledno nalazila kada je zacula zvono na vratima. Na tabureu ispred fotelje nalazio se zguzvani heklani prekrivac od vune, a na stocicu pored stajala je casa belog vina. „Je li vam majka u bolnici?“ Dzenelen je odmahnula glavom. „Nije?“ Ocigledno nije ocekivala takav odgovor. „Mislila sam da njeno stanje svakako iziskuje da provede bar jednu noc u bolnici.“ „I trebalo bi da bude hospitalizovana.“ Dzenelen je osetila da je na ivici suza. Cupkala je papirnu salvetu obmotanu oko case koka-kole. „Dosla sam kod vas jer. jer sam zelela da cujem vase misljenje. Bili ste prisutni kada je moja majka dobila napad. Volela bih da cujem vase strucno misljenje povodom toga sta ga je izazvalo.“ „Vasa majka svakako to nije zelela.“ „Zelim da vam se izvinim zbog njenog ponasanja prema vama, doktorko Malori“, rekla je iskreno Dzenelen. „I, ukoliko me zamolite da napustim vas stan, imacu razumevanja za to.“ „Zasto bih to uradila? Vi niste odgovorni za postupke svoje majke.“ „U tom slucaju vas molim da mi date svoje misljenje o njenom zdravstvenom stanju.“

126

„Bilo bi neeticki s moje strane da pogadam kakvu je dijagnozu postavio drugi lekar, a da nisam cak ni pregledala pacijenta.“ „Molim vas. Moram sa nekim da porazgovaram o tome, a vi ste jedina osoba koja moze da me saslusa.“ „Sta je sa vasim bratom?“ „On je zabrinut.“ „I vi ste.“ „Da, ali kada se Ki oko necega zabrine ili iznervira, on tada.“ Spustila je pogled na casu koju je drzala u ruci. „Recimo da je trenutno zauzet. Molim vas, doktorko Malori, recite mi svoje misljenje o njenom zdravstvenom stanju.“ „Misljenje zasnovano samo na onome sta sam videla?“ Dzenelen je klimnula. „Potpuno ste svesni da takva vrsta zakljucivanja moze biti pogresna?“ Dzenelen je ponovo klimnula glavom.

Lara je otpila gutljaj vina. Pogledala je u fotografiju svoje kcerke, udahnula duboko, i polako ispustila vazduh iz pluca. Ponovo je pogledala u Dzenelen. „Kada je vasa majka primljena u okruznu bolnicu, kakva su ispitivanja doktori izvrsili i da li su joj prepisali neki lek?“ „Pregledali su je, ali je odbila da ostane hospitalizovana.“ „To je veoma neodgovorno sa njene strane. Znate li dijagnozu koja joj je postavljena?“ „Doktor koji ju je pregledao rekao je da je imala blazi mozdani udar.“ „Slazem se sa njegovim misljenjem. Da li su joj uradili kompletnu krvnu sliku?“ „Jesu. I prepisali su joj lek protiv zgrusavanja krvi. Da li je ono sto biste joj i vi preporucili?“ „Jeste, kao i detaljne analize i bolnicko posmatranje. Jesu li joj uradili EKG?“ „Ono za ispitivanje rada srca?“ Lara je klimnula. „Nisu. Rekli su joj da bi bilo neophodno da ga uradi, ali ona nije zelela da se toliko zadrzava u bolnici.“ „Jesu li joj skenirali mozak?“ „Da, ali tek nakon sto joj je Ki zapretio da ce je vezati i silom naterati na to, ako samo ne bude pristala. Doktor je rekao da nije pronasao znacajniji infarkt mozga.“ Trudila se da sto tacnije prenese Lari medicinske izraze koje je cula. „Ne znam sta to znaci.“ „To znaci da u mozgu vase majke nije doslo do odumiranja vece kolicine mozdanog tkiva usled prekida dotoka krvi. To je dobra stvar. Ali, to ipak ne znaci da dotok krvi u njen mozak nije i dalje ometen ili u potpunosti prekinut. Da li je doktor koji ju je pregledao predlozio da uradi sonografiju karotidne arterije? To se zove dopler test.“ „Nisam sigurna.“ Dzenelen je protrljala slepoocnicu. „Pricao je tako brzo, mama je toliko vikala na njega, i...“ „To testiranje utvrdilo bi da li postoji opstrukcija arterije. Ukoliko postoji, a arterije se ne odblokira, postoji veliki rizik od ponovnog mozdanog udara, koji bi doveo do trajnog invaliditeta vase majke, mozda cak i do njene smrti.“ „To su rekli i doktori iz bolnice“, rekla je Dzenelen promuklim glasom. „Nesto slicno tome.“ „Nisu joj uradili ni angiogram da bi utvrdili lokaciju zacepljenja?“ „Mama je odbila da uradi i taj test. Pobesnela je i pocela da vice. Rekla je da joj se samo zavrtelo u glavi i da je to sve. Rekla je da sve sto treba da uradi da bi joj bilo bolje jeste da ode kuci i da se malo odmori.“ „Da li su smetnje koje je imala pri govoru i kontroli pokreta potrajale dugo?“ „Kada smo dosli kuci, sve se vratilo u normalu.“ „Taj brzi oporavak navodi pacijente da poveruju da im se samo zavrtelo u glavi.“ Lara se nagnula prema Dzenelen. „Da li se cesto desava da vasa majka zaboravlja stvari? Da li joj se nekad muti vid?“ Dzenelen je ispricala doktorki isto ono sto je pre nekoliko nedjelja poverila i Kiju. „Nikada ne zeli da prizna da joj se to dogada, ali su te pojave postale sve izrazenije. Pokusala sam da je ubedim da

127

ode na pregled, ali je ona to odbila. Mislim da se plasi onoga sto bi doktori mogli da joj kazu.“ „Ne mogu da budem sasvim sigurna u ovo sve dok je ne pregledam“, rekla je Lara, „ali mislim da pati od tranzitornih ishemijskih napada. Rec ’ishemija’ se odnosi na prekid cirkulacije.“ „U redu, zasada vas razumem.“ „Kada dode do takvog napada, prekida se dotok krvi u mozak. To je nesto poput nestanka struje.

Deo mozga u koji ne dopire krv, iskljuci se. Senilnost, koju ste spomenuli, kao i zamagljeni vid, znaci su upozorenja na njih. Ukoliko ih pacijent zanemari, moze da dobije ozbiljan mozdani udar.

Ono sto joj se danas dogodilo verovatno predstavlja najjace upozorenje do sada. Da li vam se zalila da joj trnu ruke ili noge?“ „Meni se nije zalila na to, ali ona je takva da se nikome ne zali ni na kakve zdravstvene smetnje.“ „Ima li vasa majka visok krvni pritisak?“ „Veoma visok. Pije lekove da bi ga drzala pod kontrolom.“ „Da li pusi?“ „Tri pakle dnevno.“ „Trebalo bi odmah da prestane.“ Dzenelen se bledo osmehnula. „Tvrdoglava je i niko je ne bi naterao da to uradi.“ „Uticite na nju da se hrani ispravno, i pazite da ne unosi hranu bogatu holesterolom u organizam.

Trebalo bi da se bavi umerenim fizickim aktivnostima. Proveravajte i da li redovno pije lekove.

Takva vrsta preventivnog ponasanja pomoci ce joj da smanji mogucnost od fatalnog sloga, ali ne postoji garancija da do njega ipak nece doci.“ „Ne postoji nikakav nacin da se potpuno izleci?“ „Kod nekih pacijenata postoji mogucnost da se zacepljene arterije otklone hirurskim putem, jednom sasvim rutinskom operacijom. Nazalost, bez kompletnih testova i pristanka vase majke, to ne dolazi u obzir.“ Posto je osetila koliko je Dzenelen ocajna zbog toga, Lara se nagnula jos blize ka njoj, i stisla joj ruku. „Zao mi je zbog vase majke. I imajte na umu da moja dijagnoza moze biti sasvim pogresna.“ „Sumnjam u to, doktorko Malori. U sustini se mi rekli isto sto i doktor u urgentnom centru. Hvala vam sto ste mi posvetili svoje vreme. I hvala vam za koka-kolu.“ Spustila je nedirnutu casu gaziranog pica na stocic za kafu i ustala, spremivsi se da krene. „Sumnjam da pod sadasnjim okolnostima postoji mogucnost da budemo prijateljice, ali bih volela da barem ne budemo zvanicne jedna prema drugoj. Molim vas, zovite me Lara.“ Dzenelen joj se nasmesila, ali je i dalje ostala rezervisana. Kada su dosle do ulaznih vrata, obe su se iznenadile kada su videle da napolju pada kisa. Bilo je mnogo lakse razgovarati o necemu tako banalnom, poput vremenskih prilika. Dzenelen je konacno pruzila ruku doktorki. „Imali ste puno pravo da budete neprijatni prema meni. Hvala vam sto ste me pozvali u stan.“ „Hvala vama sto ste imali poverenja u moje strucno misljenje. Nadajmo se da vasa sledeca poseta nece biti prouzrokovana ovako ozbiljnim razlogom.“ „Sledeca poseta? Da li to znaci da me pozivate da svratim?“ „Naravno. Osecajte se slobodnom da navratite kad god zelite.“ „Veoma ste ljubazni, doktorko. Laro. Shvatam zasto vas je moj brat smatrao toliko privlacnom osobom.“ Lara je zabacila kosu i nasmejala se neveselo, pogledavsi u tmurno nebo. „Gresite. Ki smatra da nisam ni najmanje privlacna.“ Dzenelen je izgledala zbunjeno. „Ki?“, ponovila je zbunjeno. „Mislila sam na Klarka.“ Baui je podigao kragnu teksas-jakne i pribio se jos blize uz spoljasnji zid kuce. Streha je pruzala slabu zastitu od pljuska. Bio je potpuno mokar.

Zaista nije mogao sebi da objasni zbog cega u ovo doba noci stoji ispred kuce Taketovih, napolju, na kisi. Po ovakvom vremenu trebalo bi da bude udobno zavaljen ispred svog polovnog televizora.

Prikolica koju je unajmio nije pruzala sve udobnosti kao pravi stan, ali barem nije prokisnjavala.

Bez obzira na kisu, nije imao sta da trazi tu gde se sada nalazio. Zdravstveno stanje Dzodi Taket

128

bila je privatna stvar njene porodice. Samo bi im jos nedostajao dosljak koji o njemu zeli da se raspituje. Ali, nijedan od ovih razloga nije umanjio njegovu zelju da tamo ode; kao da ga je nesto teralo na to. Kada je stigao ispred kuce Taketovih, primetio je da u dvoristu nema ni Kijevog linkolna ni Dzeneleninog automobila. Sakrio je od pogleda sluzbeni kamion kojim se dovezao tako sto ga je parkirao iza garaze, koja je bila u zasebnoj zgradi. Jedini automobil u dvoristu pripadao je kucnoj pomocnici.

Smatrao je da nije potrebno da njoj najavi svoje prisustvo. Sta bi mogao da joj kaze? Mozda pravi razlog svog dolaska - da je zabrinut za gospodicu Dzenelen; da se brine oko toga kako je podnela napad svoje majke u Sek’n’sejvu. Tada bi ga kucna pomocnica verovatno samo upitala sta se to njega tice, on bi morao da kaze da ga se ne tice uopste, a tada bi ga ona samo oterala sa trema i verovatno bi pozvala policiju.

Zato je ostao pritajen u mraku, u bari do clanaka. Nije mogao na pravi nacin da objasni nekome zasto stoji tu gde stoji. Samo je znao da mora to da ucini. Stavise, nameravao je da ostane ukopan u mesu, i da istrpi sve od potopa pa do paklenih muka, dok se licno ne uveri da je sa gospodicom Dzenelen sve u redu.

Nije je video sve od onog dana kada su se poljubili, nakon cega ga je preplasila svojom izjavom ljubavi. Naravno da to nije uzeo za ozbiljno. Nesto ju je sigurno navelo da se izleti i kaze mu tako nesto - PMS, suncanica, ili mozda lek protiv alergije koji je ucinio da privremeno skrene s uma.

Kada je razmislila o tome sto je rekla, sigurno joj je doslo da sebi iscupa jezik iz usta.

Posto je znao kako je to kada se izbrbljas bez razmisljanja, izbegavao je Dzenelen da joj ne bi bilo neprijatno kada ga vidi i da ne bi morala da mu se opravdava za svoje bizarno ponasanje. A i ona se svakako svojski trudila d izbegava njega.

Ipak, nisu mogli da izbegavaju jedno drugo u nedogled. Sreli bi se pre ili kasnije, pa je bilo bolje da to obave veceras, kada ona ima mnogo ozbiljnije brige od te. Nije mogao da ucini nista cime bi poboljsao lose zdravstveno stanje njene majke, ali mogao je da joj skine barem jednu brigu sa vrata.

Mogao je da joj kaze da nema nameru da iskoristi nesto sto mu je rekla tokom pomracenja svesti, nepoznatog uzroka.

Na ulici su se pojavili farovi automobila. Baui je osetio podsvesno grcenje stomaka dok je gledao kako automobil skrece u dvoriste Taketovih. Privio se jos cvrsce uza zid, jer nije zeleo da ga neko primeti dok se ne uveri da je u pitanju Dzenelen. Pricalo se da Ki drzi napunjenu beretu ispod svog sedista u automobilu. Mozda je u pitanju bio samo trac, ali Baui bas i nije imao nameru da to proverava na svojoj kozi. Ako ki vidi skitnicu kako mu se sunja oko kuce, mozda ce prvo zapucati, pa tek onda pitati sta radi tu.

Farovi, cija se svetlost razliva kroz kisu, polako su se priblizavali. Baui je prepoznao Dzenelenin automobil. Parkirala se ispred kuce, izasla iz kola i kroz pljusak potrcala ka straznjim vratima.

Mrezasta vrata su se oglasila skripom kada ih je otvorila. Vec je bila stavila kljuc u bravu kada ju je tiho pozvao po imenu.

Uplasena, osvrnula se oko sebe. Kisa joj je zalila bledo lice dok je pokusavala da izostri vid u tami. „Baui! Sta radis ovde, zaboga?“ „Jeste li dobro?“ „Ja jesam ali ti si skroz pokisao. Koliko dugo vec stojis tu? Udi.“ „Ne, ne, odmah cu da krenem kuci.“ Znao je da sigurno ocajno izgleda, jer mu je kisnice kapala sa oboda sesira, a farmerke su mu bile skroz mokre od kolena nanize. „Samo sam zeleo da vidim da li ste dobro, zbog onoga sto vam se dogodilo jutros. Cuo sam u ’magacinu’ da gospodi Taket nije bas najbolje.“ „Nazalost, to je tacno.“ Otkljucala je vrata i insistirala na tome da ude sa njom u kucu. Nevoljko je usao u kuhinju, ali je ostao da stoji tik uz vrata.

129

„Skini jaknu“, rekla je. „Skini i cizme. Skroz su natopljene.“ „Ne zelim da vam smetam.“ „Uopste mi ne smetas. Idem samo da vidim kako mi je mama i da otpustim Mejdejl kuci, pa se vracam da ti skuvam kafu.“ Krenula je ka izlazu iz mracne kuhinje, ali je zastala na vratima. „Nemoj da odes.“ Bauiju je srce snazno zalupalo da mu je ponestalo daha. Nije ni zavristala, ni zadrhtala od gadenja kada ga je videla, a nije cak ni povratila. To je dobar znak. A sada mu je jos rekla - gotovo ga je zamolila - da ne ide. „Necu, gospodice. Obecavam.“ Kada je izasla, skinuo je sesir i mokru jaknu i obesio ih na zidni civiluk kod ulaznih vrata. Stojeci naizmenicno na jednoj, pa na drugoj nozi, svukao je i cizme i stavio ih pored jednih koje su sigurno pripadale Kiju. Carape su mu bile mokre na prstima, ali je osetio olaksanje sto barem nisu pocepane.

Presao je preko kuhinjskog poda od vinilnih plocica na vrhovima prstiju. Ne paleci svetlo, gledao je kroz prozor iznad sudopere kako se kisa cedi sa strehe. Nakon nekoliko minuta, zacuo je prigusen razgovor na glavnim ulaznim vratima, a onda je posmatrao Mejdejl kako pazljivo izbegava bare na putu do svog automobila dok istovremeno pokusava da zastiti svoju natapiranu frizuru smesnom plasticnom kapicom.

Kada je zacuo korake Dzenelen, okrenuo se. „Kako vam je mama?“ „Spava.“ „Onda, znaci da joj je dobro?“ „Ne bas. Odbija da radi ono sto su joj doktori preporucili. I suvise je tvrdoglava da bi obratila paznju na upozorenja poput napada koji je jutros prezivela. Odbija da poveruje da ima ozbiljne zdravstvene probleme.“ „Cuo sam da je vasa stara vrlo tvrdoglava.“ „U najmanju ruku.“ „A mozda njeno zdravstveno stanje i nije toliko lose koliko doktori tvrde.“ „Mozda.“ „Ponekad doktori preuvelicavaju stvari samo da bi vas ubedili da su u pravu i da opravdaju veliki racun koji vam naplacuju.“ Njen umorni osmeh je govorio da ne veruje u to sto je upravo izgovorio, i da zna da ni on sam u to ne veruje. „Obecala sam da cu ti pripremiti kafu“, rekla je, ispravljajuci se. „Ne morate da se mucite.“ „Nije mi mucenje. I meni se pije kafa. Veceras se ionako necu bas naspavati, pa bih mogla i da je popijem.“ Krenula je ka kuhinjskom plakaru, ali su joj koraci bili sve sporiji, a glas joj je podrhtavao. I dalje nije palila svetlo, verovatno zato sto nije zelela da on primeti da place. Ali, on je to video i pored toga.

Kutija sa kafom joj je gotovo iskliznula iz ruku dok ju je spustala na pult. Nikada nije uspevala da iz gusto sabijenog pakovanja papirnatih filtera odvojila jedan koji joj je bio potreban. Kada je u tome konacno uspela, prosula je kafu na pult dok ju je vadila iz kutije lopaticom za doziranje. „O, boze. Tako sam nespretna.“ Pocela je da krsi ruke i da se snazno grize za donju usnu.

Osetio se potpuno beskorisnim poput sise na vepru. „Zasto ne sednete da se malo odmorite, gospodice Dzenelen, i ne pustite mene da vam napravim kafu?“ „Ja bih, u stvari, najvise volela da...“ Nije mogla da izgovori ostatak recenice. „U stvari, najvise bih volela kada bi me.“ „Da, recite?“ Okrenula se ka njemu i pogledala ga molecivo. „Ako to nije previse sa moje strane, Baui.“ „Samo recite sta zelite, i ja cu to uciniti.“ Tiho je kriknula, nakrivila je glavu na jednu stranu i zanjihala se ka njemu. Uhvatio ju je, obgrlio je

130

rukama, privukao na svoje grudi i cvrsto je privio uz sebe. Bila je toliko sitna da se plasio da ju je mozda previse stegao u zagrljaj, ali mu je ona spustila glavu na rame, puna poverenja. „Baui, sta da radim ako se desi da mi mama umre? Sta?“ „Nastavicete i dalje da zivite svoj zivot, eto sta.“ „Ali, kakav ce to zivot biti za mene?“ „To zavisi samo od vas.“ Smrknula je. „Ne razumes, Baui. Ki i mama su sve sto mi je preostalo od porodice. Ne zelim da izgubim i njih. Ako mi mama umre, Ki ce opet otici od kuce svojim poslom, i ja cu ovde otici sasvim sama.“ „Snaci cete se vi i sami, gospodice Dzenelen.“ „Ne, necu.“ „Zasto to kazete?“ „Zato sto nikada nisam imala sopstveni identitet. Ljudi me vide samo kao clana moje porodice. Ja sam kcerka Klarka Juniora. Mlada sestra Kija i Klarka Treceg. Dzodina mala. I pored toga sto sam u poslednjih nekoliko godina sama vodila vecinu poslova Taket naftagasa, svi misle da sam samo mamina marioneta. Pretpostavljam da zapravo i ne grese mnogo. Ona mi je uvek govorila sta da radim, a ja sam je slusala, delimicno iz razloga sto je uglavnom u pravu. Ali, pretpostavljam da sam je uglavnom slusala zato sto nemam dovoljno samopouzdanja da joj se usprotivim i da joj kazem svoje misljenje. Nikada mi nije smetalo da sve radim onako kako mi ona kaze, ali kada ona umre, sta cu tada? Ko cu biti tada? Ko sam ja uopste?“ Odvojio ju je lagano od sebe i blago je protresao. „Vi ste Dzenelen Taket, eto ko ste. A to je sasvim dovoljno. Jaci ste nego sto mislite. Kada dode vreme da se osamostalite, to cete i uraditi.“ „Plasim se, Baui.“ „Cega?“ „Neuspeha, valjda. Da necu ispuniti ono sto se od mene ocekuje.“ Nasmejala se, ali veoma tuzno. „Tacnije, plasim se da cu zaista ispuniti ocekivanja svih ostalih i da cu ispasti potpuno nesposobna kada vise ne bude mame da mi nareduje.“ „Nece biti tako“, rekao joj je tvrdoglavo odmahujuci glavom. „Imate dugogodisnje iskustvo u upravljanju firmom. Ljudi su navikli da im vi izdajete naredenja. Pametni ste kao pcelica. Uvek sam za sebe mislio da sam poprilicno pametan. Umem dobro da se snalazim u zivotu, ali kada sam pored vas, osecam se glupljim od tocka, i kunem se bogom da je to istina.“ „Ti nisi glup, Baui. Veoma si pametan. Samo si ti primetio da se na sedmoj busotini parametri ne poklapaju.“ „To je na kraju ispala najobicnija glupost.“ „Nismo znali da je tako dok nisi postavio pomocno brojilo.“ Postavio je pomocno brojilo na polovini razdaljine izmedu busotine i regularnog brojila. Parametri su se poklapali na oba merna mest. Pukotina je mogla da se nalazi na bilo kom delu cevi. A bi je pronasao, morace da pomera pomocno brojilo citavom njenom duzinom. To moze da se otegne do u nedogled. Proverio je zapisnike od ranije, i naravno, u njima pronasao da je ta busotina nekada imala ispusnu cev za sagorevanje gasa, ali je ona odavno bila odstranjena. Osecao se kao budala jer je podigao toliku frku oko necega sto su njegovi nadredeni smatrali beznacajnim.

Dzenelen je i dalje cvrsto drzala ruke oko njegovog struka, i to je bila jedina stvar na koju je mogao da misli u tom trenutku. Posle duzeg razmisljanja, rekao joj je: „Zao mi je zbog vase mame, gospodice Dzenelen, jer znam koliko je volite. Nadam se da ce doziveti duboku starost da biste bili postedeni bola zbog rastanka sa njom. Ali, vi ste licnost za sebe, bila ona ziva ili ne. Nije potrebno da budete nicija kcerka, sestra ili. zena da biste bili neko. Dovoljno ste vredni sami po sebi. Veoma ste sposobni, i ne dopustite da vas iko ubedi u suprotno.“ „To si ono sto mi treba, Baui“, prosaputala je. „Ma kakvi, nisam vam ja dobar ni za sta.“

131

„Nije tacno! Ti si vredan! Ti veoma dobro utices na mene. Usredsredujes me na jake strane koje posedujem umesto da mislim na svoje nedostatke. Nemoj pogresno da me shvatis. Poznajem svoja ogranicenja. Citav zivot zivim sa njima. Znam da sam pametna, ali ne bas izuzetno. Nisam samosvesna, stidljiva sam i nemam poverenja u sebe. Nisam ni lepa. Nisam kao moja braca.“ „Niste lepi?“ Baui je bio zbunjen, toliko zbunjen ovom izjavom da nije ni zastao da se zapita kada je on sam tacno poceo da razmislja o njoj kao o lepotici. „Pa vi ste jedna od najlepsih zena koju sam ikada video, gospodice Dzenelen.“ Nervozna i zbunjena, pognula je glavu. „Ne moras da mi govoris da sam lepa. samo zato sto sam ti rekla to sto sam ti rekla pre nekoliko dana.“ Nakasljao se jer se osetio neprijatno. „Zelim da vam razjasnim, odmah i sada, da tu vasu izjavu necu uzimati u obzir.“ „Neces?“ „Ne, gospodice.“ „O.“ Lice joj je izrazavalo snazne emocije. Podigla je pogled ka njemu. „Zasto?“ Premestao se s noge na nogu. „Zato sto znam da niste zaista tako mislili, eto zato.“ Olizala je usne i uzdahnula. „Ali, zaista sam tako mislila, Baui.“ „Stvarno?“ „To je ono sto zaista osecam, citavim srcem. A ukoliko. ovaj, znas, ukoliko ikada pozelis ponovo da me poljubis, mozes to i da uradis.“ U Bauijevoj glavi pocelo je da huci toliko snazno da je gotovo vise nije ni cuo bubnjanje kise 0 prozor. Src mu je zalupalo tako brzo i jako kao da ce mu iskociti iz grudi. Grlo mu se steglo, ali je nekako uspeo da protisne. „Zelim da vas poljubim ponovo, gospodice Dzenelen. Naravno da zelim.“ Provukao je ruke kroz njenu kosu i obuhvatio joj bradu obema rukama. Privukao joj je usne ka svojima. Razdvojene, toplo su mu odgovarale na poljupce. Ovoga puta im nije bilo potrebno ni zagrevanje, ni proba. Preskocili su ponovno upoznavanje sa usnama onog drugog 1 nastavili tacno tamo gde su bili stali, unevsi se u poljubac od koga im je ponestao dah kada su se konacno razdvojili.

Poljubio ju je u vrat, a ona ga je cvrsto zgrabila za leda. „Nikada nisam ni pretpostavljala da mogu ovako dobro da se osecam, Baui.“ „Ni ja. A vec duze vreme isprobavam ovako nesto.“ Ljubili su se iznova i iznova, a svaki poljubac bio je sve bolniji i sladi, i sve intimniji. Ljubili su se sve dok im usne nisu nabubrele, a strasti pocele da uzaviru.

Zudeo je za tim da ugnezdi erekciju tamo gde su joj se vitke butine razdvajale, ali je suzbijao taj impuls. Medutim, ona je nenadno nadvila svoje telo nad njegovo sa zudnjom koja je bila i instinktivna, i gotovo detinjasta u svojoj naivnosti, sprovevsi u delo ono na sta se sam nije usudivao.

Taj kontakt sa njenim telom potpuno ga je izludeo. Pobudio bi zivotinjske nagone i u samome svecu, a Baui Kejto se za sveca nikada nije izdavao.

Posegao je ispod nene suknje i zgrabio joj straznjicu punom sakom, gnjececi meso prekriveno svilom jednom, pa jos jednom dok je svojim nabreklim slicem udarao u njen brezuljak.

Ucinio je to sasvim nesvesno. Nije razmisljao o tome da li ce posledice tog cina biti vece od uzitka izazvanog njime. Da je uopste promislio o tome, nikada to ne bi ni ucinio. Bilo je to nesto nezamislivo.

Dzenelen je tiho kriknula, i stvarnost se svom snagom obrusila na njega, ostavivsi ga posramljenog i zgadenog nad sobom.

Istog trenutka ju je ispustio iz narucja. Bez ijedne reci, pretrcao je kuhinju u tri koraka, zgrabio cizme, sesir i jaknu i izjurio kroz kuhinjska vrata na pljusak.

Istoga trenutka kada je dosao do kamineta koji je ostavio iza garaze, tamu je razdvojila raslja munje, spajajuci nebo i zemlju sjajnim, uzarenim kopljem koje je pucketalo od besa i preplavilo vazduh

132

ozonom.

Baui je pomislio da je to delo boga, koji je hteo da ga ubije na licu mesta. Ipak, bog je ciljao nesto malo dalje odatle.

Grmljavina je zatresla flase i case u baru. „Sprema se grozna oluja“, primetio je Hep Holister dok je sipao Kiju jos jedno pice. „Ne mogu da letim zbog nje. Trebalo j da veceras letim za Midlend, da odvezem jednog naftasa i njegovu zenu kuci.“ „Bas sam ponosan na tebe, Ki. Razuman si i n letis po ovakvom vremenu.“ „Nisam ja kukavica, nego njegova zena. Rekla je da ne zeli da pogine u avionskoj nesreci.“ Odmahujuci glavom zbog nepromisljene smelosti mladeg coveka, Hep je otisao da usluzi ostale musterije koje su se dovukle u Palmu, hrabro prkoseci oluji. Neki su igrali bilijar, oslanjajuci se na stapove i ispijajuci pivo iz flase dok su cekali svoj red. Drugi su gledali bejzbol utakmicu sa kraja sezone na velikom televizoru koji se nalazio visoko ispod tavanice u jednom od uglova bara. Pijanci su sedeli u grupicama od po dva-tri coveka.

Samo je Ki pio sam u kraju sanka. Mracan izraz lica i povijena ramena svima su jasno odavali njegovo raspolozenje. Vest o incidentu u Sek’n’sejvu doprla je do usiju svakog stanovnika gradica, pa je svaki posetilac taverne saosecajno postovao njegovu neizrecenu molbu da bude ostavljen na miru.

Dok je ispijao novo pice, Ki je mislio o Dzodi, ali on nije bio saosecajan. Voleo bi da dobro isamara svoju majku. U bolnici i nakon nje, kada ju je sa Dzenelen doveo kuci, nasuprot vlastitim i sestrinim uveravanjima i protivno doktorovim naredenjima, Dzodi se zalila i zanovetala i uporno oportunisala sve njihove pokusaje da joj pomognu. „Dzodi, unajmicu ti negovateljicu koja ce da zivi sa nama u kuci“, rekao joj je dok ju je Dzenelen molila da legne. „Dzenelen radi, ja provodim dosta vremena van kuce, a Mejdejl odlicno obavlja svoj posao, ali ne mozemo od nje da trazimo da se snade ako ti se dogodi nesto tako strasno kao onaj napad od jutros. Potreban ti je neko ko ce stalno biti uz tebe.“ „Pa to je divna ideja, Ki!“ uzviknula je Dzenelen. „Zar ne, mama?“ Ne obracajuci paznju na Dzenelen, Dzodi mu je u lice dunula dim cigarete koju je upravo zapalila. „Ti si sam dosao na ideju da unajmis bolnicarku koja bi se brinula o meni?“ „Bice ti nadohvat ruke po citav dan da ti donosi i odnosi sve sto ti je potrebno.“ „Hvala lepo, sasvim sam sposobna da se staram o sebi. Ne zelim d mi se po kuci mota nekakvo njuskalo koje ce mi pratiti svaki korak, naredivati mi sta da radim, petljati mi se u stvari i pokrasti mi sve sto imam dok ga ne drzim na oku.“ „Pronasao sam najbolju agenciju u Dalasu“, strpljivo joj je objasnio. „Nece nam poslati nekog ko bi nas potkradao. Rekao sam im sta tacno trazimo o negovateljice. Jasno sam im stavio do znanja da nisi invalid, da si nezavisna i da izuzetno cenis svoju privatnost. Trenutno traze pravu osobu za nas, i obecali su da ce je poslati najkasnije do sutra u podne.“ Dzodi je suzila pogled tako da su joj oci postale dva proreza. „Zovi ih ponovo i otkazi. Ko je tebi dao dozvolu da odlucujes umesto mene?“ „Mama, Ki samo radi ono sto je u tvom najboljem interesu.“ „Ja cu da mu kazem sta je u mom najboljem interesu. Da prestane da mi se mesa u zivot. To vazi i za tebe“, rekla je, otevsi svoju jaknu od Dzenelen, koja joj je pomagala da je skine. „Mars napolje iz moje sobe. Da ste oboje smesta izasli.“ Da ne bi ponovo dobila napad, poslusali su je.

Bio je uzasno zabrinut za nju. Kada ju je ugledao kako lezi na podu Sek’n’sejva, dok joj se pljuvacka slivala niz bradu, bez trunke dostojanstva, gotovo se i sam onesvestio. Ali, tesko da je mogao da saoseca sa njom kada je svaki njegov pokusaj da bude dobar prema njoj docekivan prezrivim tonom i pogrdnim recima.

Do davola, moze on da se nosi sa Dzodinim sranjima. Podnosi ih citavog zivota. U poredenju sa njenim krhkim zdravljem koje je sada ugrozeno, njihovi verbalni okrsaji cine se smesnim. Pravi

133

problem u ovome trenutku je taj sto njezina majka odbija da shvati koliko je ozbiljno bolesna.

Ukoliko ne bude postovala ono sto su joj lekari preporucili, mogla bi da umre. Samo bi budala toliko potcenjivala svoju smrtnost.

A onda je Ki uz kiseo osmeh podsetio sebe da je i sam bio spreman d uleti u olujni hladni front, sto bi i ucinio da to putnici koji su iznajmljivali avion nisu odbili.

Ali to je kocka, igra na srecu u kojoj postoji rizik, i ciji je ishod nesiguran. To ne moze da se poredi sa tim da ti medicinski strucnjaci kazu da si tempirana bomba koja otkucava i da mozes da umres ako se ne resis svojih problema ili, sto je za Kija bilo jos gore, da zivis poput biljke do kraja zivota.

Lekar iz okruzne bolnice otvoreno je izneo otreznjavajuce cinjenice Dzodine dijagnoze Dzenelen i njemu. Voleo bi da dobije i misljenje drugog lekara. Voleo bi da cuje misljenje Lare Malori. „Sranje.“ Mahnuo je Hepu da mu sipa jos jedno pice.

Lara Malori je poslednja osoba na koju je zeleo da misli. Ali, nekako mu se uvlacila u misli, probijala se u njih i u potpunosti ih obuzimala, poput viskija koji ga opija. Tiha i nevidljiva, bila je u njegovoj glavi i poigravala se njegovim umom.

Da li je njegov brat otac njenog deteta? Da li je njen muz znao za to? Da li je sam Klark znao za to?

Da li je saznanje da mu je dete umrlo nasilnom smrcu iznenada nagnalo njegovog brata da pocini samoubistvo?

Ko je sve tako, zar onda ne duguje Klarku - a i Lari - da ode u Montesangre i da sazna detalje o smrti njihovog deteta?

Ne, nikako. To se njega uopste ne tice. Niko ga nije imenovao za sprovoditelja Klarkove poslednje volje. To je njen problem. Neka ga sama resi. On nema nista s tim.

Ali, sto je vise razmisljao o tome, postajao je sve ubedeniji da je Esli bila njegova bratanica.

Pokusavao je da ne razmislja o tome, ali je to bilo nemoguce. Isto toliko nemoguce kao i pokusaj da zaboravi do koje je mere Lara bila skrhana dok mu je prepricavala okolnosti zverskog ubistva svoje kcerke. Boze, kako je neko mogao da ostane normalan i pri cistoj svesti nakon sto je prisustvovao takvom dogadaju?

Pre samo nekoliko nedjelja, mogao je sa sigurnoscu da se opkladi da nikada nece pomisliti nista dobro o Lari Malori. Ali, nakon sto je saslusao njenu pricu, bio bi zaista pravi idiot da se ne sazali na nju. Zato ju je i zagrlio. Tesio. I ljubio.

Ljutito je ispio svoje pice, a onda se zagledao u casu dok ju je bez prekida okretao po ispoliranoj povrsini sanka.

Da, da, poljubio ju je. Nije to bio samo kratak, beznacajan poljubac u celo da bi je umirio. Ne. Poljubio je udatu ljubavnicu svoga brata, zenu koja je unistila njegovu porodicu, iskreno, kao da mu je to zaista znacilo. Optuzila ga je da ju je iskoristio u trenutku emotivnog rastrojstva, ali nije bila u pravu. Da, on se pretvarao da je tacno pogodila njegovu nameru, ali, tako mu boga, dok ju je ljubio, ni na kraj pameti mu nije bila cinjenica da je ona lazljiva preljubnica koja je varala muza i unistila Klarka. Dok je bila u njegovom narucju i dok su joj usne otvorno prihvatale njegove poljupce, postala je samo zena koju je ocajnicki zudeo da dodirne. Ponasao se u skladu sa pravilom koje je sam uveo - zaboravio je njeno ime. „Zar nemas pametnije posla od toga da posmatras kocke leda dok se tope? Na primer, mogao bi da castis damu picem.“ Namrstivsi se zbog toga sto ga je neko omeo u razmisljanju, Ki je podigao pogled i na barskoj stolici pored sebe ugledao Darsi Vinston. „Odakle si se ti pojavila?“ „Svratila sam da se sklonim sa kise. Hoces li da me castis tim picem ili ne?“ Hep im je prisao. Ki mu je kratko klimnuo glavom, i barmen je primio Darsinu narudzbinu, votkutonik. Kada je upitao Kija da li zeli jos jedno pice, dobio je odrican odgovor. „Ostavljas me da pijem sama? Sram te bilo!“ Darsi je napucila svoje pazljivo uokvirene i nakarminisane usne. „Zato i sedim ovde. Bih pio sam. Nisi shvatila poentu.“ Otpila je gutljaj pica koje joj je Hep gurnuo preko glatke povrsine sanka. „Zabrinut si zbog svoje

134

mame?“ „Zbog nje i zbog jos mnogo cega.“ „Zaista mi je zao, Ki.“ Sumnjao e u to da je Darsi briga za bilo koga na ovom svetu osim za samu sebe, ali joj je ipak klimnuo u znak zahvalnosti. „“ Sta te jos muci? „Nista posebno.“ „Lazljivce. Sedis tu i duris se. Mozda zato sto se Helen Beri vratila Dzimiju Bredliju? Cujem da su sada jos zaljubljeniji nego re nego sto si mu je oteo.“ Spustio je glavu toliko da mu je brada skoro pala na grudi. Bilo mu je toliko apsurdno do koje mere ne razumeju jedno drugo, da je poceo da se smeje. „Sta je toliko smesno?“ „Ovo mesto. Kada bi se drugi deo sveta rasuo u paramparcad, i kada bi se zvezde sudarile i nacinile jos jedan ’veliki prasak’, ovdasnje ljude bi i dalje brinulo jedino ko se sa kim krese.“ „Koga ti kreses?“ „Sta te briga. “ „Stoko.“ Pogledala ga je toliko besno da je morao ponovo da se nasmeje. „U, Darsi, bas si se obukla za utorak uvece“, primetio je, obuhvatajuci pogledom konzervativnu haljinu i jednostavne salonke sa visokim stiklama koje je imala na sebi. Naravno, na Darsi nista nije moglo da izgleda ni obicno, a ni konzervativno. Haljina je bila od plamenruzicaste svile, i dobro joj je stajala, uprkos crvenoj kosi.

Grudi su joj dobro popunjavale dekolte, i pomalo kipele iz njega. Otkopcala je zadnja tri dugmeta da bi omogucila primamljiv pogled na prorez izmedu njih. Visoke stikle su njene vitke i lepo oblikovane noge cinile jos vitkijim i privlacnijim. Nije bilo sumnje u to - izgledala je preterano zgodno. „Vracala sam se sa sastanka Knjizevnog udruzenja, pa mi je bilo usput da svratim ovde“, rekla mu je. „Idn Pas ima knjizevno udruzenje? Nisam znao ni da imamo biblioteku.“ „Naravno da je imamo. A Udruzenje ima cetrdeset dva clana.“ „Ne seri! A koliko njih ume da cita?“ „Mnogo si duhovit.“ Ispila je ostatak pica i tresnula casom o sank. „Hvala ti za pice. Ako ti se ikada vrati smisao za humor, pozovi me. Ovih dana si pravi smor.“ „Sta si joj rekao kada se tako iznervirala?“ upitao je Hep nakon sto je Darsi izmarsirala napolje.

Uzeo je njenu casu i ubacio je u sudoperu punu sapunice. „Zar je vazno?“ pitao je Ki mrzovoljno.

Kisa je i dalje padala, ali ki nije cak ni pognuo glavu u pokusaju da se od nje zastiti dok se kretao ka svom automobilu. Mucile su ga tolike stvari da uopste nije obracao paznju na ruzne vremenske prilike.

Usao je u linkoln i spremao se da upali motor, a onda ju je primetio. Kliznula je ka njemu preko sedista od zute koze i spustila mu ruku na unutrasnju stranu butine, pri samom vrhu noge. „Znam ja sta tebe muci.“ „Nemas blage veze, darsi.“ „Ja sam strucnjak za te stvari, znas. Rodena sam sa sestim culom. Samo pogledam nekog muskarca, i odmah znam sta mu treba i sta zeli.“ „Ma nemoj?“ „Da, da. Kad je muskarac napaljen, to se oseca na kilometar, kao i kod zena.“ „Kad bi to bila istina, za tobom bi jurio copor pasa.“ Shvativsi to kao kompliment, pomerila je ruku ka njegovom medunozju. „Zelis me, Ki. Znam da me zelis. Samo si suvise tvrdoglav da povuces sve one ruzne reci koje si mi uputio one noci na skupu gradana.“ Pomilovala ga je, a on je morao da prizna da ima odlicnu tehniku. „Ovo je besmisleno. Nijedno od nas dvoje ne zeli da povuce prvi potez ka pomirenju. Glupo je da oboje

135

trpimo zbog malo ponosa,zar ne?“ Pocela je da mu otkopcava farmerke. Ki joj je to dopustio, zauzevsi ulogu posmatraca, kao da se ne radi o njemu samom. Zanimalo ga je kako ce odreagovati na to sto mu radi. Izvadila mu ga je iz pantalona i pocela da ga trlja izmedu ruku. Poceo je da mu se dize. „O, duso“, rekla je uz uzdah. „Znala sam da ti samo treba malo Darsinog magicnog dodira.“ Nasmesila mu se zavodnicki i spustila mu glavu u krilo. Jezik joj je radio prvo brzo i lako, a onda sporo i lenjo. Lizala ga je lagano, pa ga je snazno uvlacila u usta. Grebala ga je zubima nagovestavajuci mu bol, pa ga je onda nezno ljubila. Tacno je znala sta treba da radi.

Ki je zabacio glavu na naslon sedista i cvrsto zatvorio oci. Uopste nije osecao zelju prema Darsi pa ga je cudilo sto mu telo reaguje na njene dodire. A opet, zasto bi to trebalo da ga cudi, pitao se?

Spavao je sa zenama kojima ni ime nije znao. Vise njih je zaboravio nego sto ih se secao. One su samo bile neko ko mu je radio nesto sto je i sam mogao da obavi. Njegovo telo je bilo sposobno za ovo, odvojeno od njegovog uma.

Bilo mu je drago sto ga Darsi nije poljubila. To bi citavu stvar ucinilo licnom. Morao bi da podeli dio sebe sa zenom koja mu nista ne znaci. Cak mu se nije ni dopadala.

Da ga je Darsi poljubila, njen bi pohelpni jezik mozda izbrisao ukus jednog drugog poljupca, koji jos nije bio spreman da zaboravi. Cuvao je secanje na taj poljubac zakljucano duboko u sebi, kao sto stari ratnici u potaji cuvaju odlikovanja. Ki je ponekad dopustao sebi da razmislja o tom poljupcu i da se priseti njegove slasti i eroticnosti, kao sto bi pomenuti starac iz skrovista iznosio svoja odlikovanja i tuzno ih dodirivao dok se prisecao stare slave. A onda bi, ljut na sebe, odbacio svoje secanje kao sto bi starac zalupio fioku u kojoj je sa toliko ljubavi cuvao svoja odlikovanja, stideci se svoje sentimentalnosti.

Prosto je pateticno kako ljudi uvek zude za onim sto nikada ne mogu da imaju, pomislio je Ki. Tada je dopustio svom umu da se isprazni od svih misli, distancirajuci se psihicki od seksualnog cina koji se odvijao nad njim, ali dopustajuci telu da na njega reaguje. Nije ni dotakao Darsi, cak ni kada je svrsavao. Umesto toga, cvrsto je obavio ruke oko volana, toliko jako da su mu prsti pobledeli. Cim je sve bilo gotovo, mirno je zakopcao farmerke.

Darsi se podigla u sedeci polozaj i otvorila tasnu da iz nje izvadi papirnu maramicu, a potom je damskim pokretom obrisala usne. „Znas po cemu znamo da je bog musko?“ Ki joj nije odgovorio; vec je ranije cuo taj vic. „Zato sto bi sperma imala ukus cokolade, da je bog zensko.“ „Super.“ Ili uopste nije primecivala gadenje koje se krilo u njegovom odgovoru, ili je odlucila da ga ignorise.

Protrljala je dojku o njegovu ruku, smejuci se. „Gde hoces da odemo? Ili mozda zelis da iskoristimo ovo divno zadnje sediste?“ predlozila je, bacivsi pogled iza sebe. „Steta sto se vise ne prave onakva kola kao ranije. Neke od mojih najboljih jebacina bile su u...“ „Laku noc, Darsi. Ja idem kuci.“ „Ne mozes da ides kuci! Nismo jos gotovi.“ „Ja jesam.“ „Hoces da kazes da neces...“ „Uradila si tacno ono sto si htela. Nisam ti nista trazio“, podsetio ju je tihim sapatom. „A sad budi tako dobra i vuci svoje smrdljivo dupe napolje iz mojih kola, da bih mogao da odem kuci.“ Pljunula mu je u lice.

Brz poput kobre u napadu, zgrabio ju je za kosu i cimnuo je natrag ka sebi. „Nisam te ubio zato sto si pucala u men, ali bih mogao da te ubijem zbog ovoga sto si sada uradila.“ Darsi mu je poverovala. Veoma je dobro znala da je Ki poznat po svom ubojitom temperamentu. A ipak, nije joj bilo u prirodi da se povuce kada je kocka vec bacena. „Pusti me, dubre jedno.“ Popustio je stisak i oslobodio joj kosu. „Izlazi“, procedio je. „Idem. Ali ne pre nego sto ti kazem sta tacno mislim o tebi. Ti si bolestan. Ne samo zao, vec i bolestan.“

136

„Odlicno. Sada kad smo ustanovili sta mi tacno fali, gubi se iz mojih kola.“ „Ti nisi cist, a ona debela mala Berijeva nije ta koja te jebe u mozak, vec Lara Malori.“ Desno oko mu se zgrcilo, ali mu se ostatak tela opasno umirio. Tada je znala da ga je pogodila tacno u zivac, pa je odlucila da ga jos jednom udari tamo gde najvise boli. „Ne mislis li da si smesan sto si se zaljubio u bivsu jebacicu svoga starijeg brata? Ne? Ni najmanje?“ Nasmejala se podrugljivo. „Umukni, Darsi.“ „Ozloglasena doktorka uspela je da natera velikog Kija Taketa da misli svojim dokom. Nije nista naucio iz bratovljevog iskustva s njom, zar ne?“ Znala je da treba da stane dok jos ima prednost u odnosu na njega, ali nije mogla da odoli, volela je da ga gleda kako se grci od muke. Od kada je usla u pubertet, bila je sposobna da manipulise svakim muskarcem koga je upoznala. Svakim, sem Kijem. To je predstavljalo uzasan udarac za njenu tastinu, ali, znala je, ne i fatalan. „Jesi li je vec pojebao, Ki?“ podbadala ga je, priblizivsi lice njegovom. „Dok je svrsavala, cije je ime povikala? Tvoje ili voljenog, pokojnog Klarka? Pitam se koje bolji ljubavnik: senator Klark Taket ili njego mladi brat? Da li je to ono sto te je privuklo njoj? Zelis da dokazes sebi da si dobar u krevetu kao i Klark?“ Ki se pokrenuo tako naglo da je ustuknula. Gurnuo je svoja vrata i izasao napolje. A onda je pruzio ruku kroz prozor, ugrabio je za prednji deo haljine i izvukao iz njih. Ruzicasta svila natopila se kisom. Stikle su joj potonule u blato.

Ignorisao je psovke koje je izvriskivala dok je ulazio u kola i palio motor. Kada je uhvatio vrata sa namerom da ih zatvori, Darsi je zgrabila kvaku i nije htela da ih pusti. „Gde ces, Ki? Da posetis bratovljevu ljubavnicu? Kada se procuje glas o tome, svi ce ti s smejati. A mozes se kladiti u svoja muda da ce se procuti. Ja cu se pobrinuti za to. Kao da vec nije dovoljno smesno to sto je kurva, vec je jos i kurva tvog mrtvog brata.“ „Pa, Darsi, kurve barem mogu da je prodaju. Tvoju niko ne bi uzeo ni da je dajes za dzabe.“ Zalupi je vrata, istrgnuvsi joj ih iz ruku, ubacio menjac u rikverc i dao gas do daske. Tockovi su bacili mokar sljunak i blato na Darsine salonke i skupe markirane carape.

Psovala ga je najpogrdnijim imenima dok se udaljavao. A onda je, stojeci na gadnom pljusku, odlucila da nauci to dubre pameti, sto je i zasluzio. Pronaci ce najvecu Kijevu slabost i naci ce nacin da mu probusi zulj. Ali, ne veceras. Sacekace da se smiri i da bude u mogucnosti da problemu pristupi analiticki.

Dok se vukla do svojih kola kroz blato i mulj, cvrsto se drzala samo jedne misli - niko ne moze da se ponasa prema gospodi Fergusa Vinstona na nacin na koji se Ki prema njoj poneo, a da prode nekaznjeno. „Hvala vam, gospodo“, zakljucila je Lara svoje obracanje sedmorici clanova skolskog odbora Idn Pasa. „Nadam se da cete ozbiljno razmisliti o mom predlogu u vezi sa neformalnim seminarima o seksualnom obrazovanju. Ukoliko vam budu potrebne dodatne informacije radi lakseg donosenja odluke, slobodno me nazovite telefonom.“ „Dali ste veoma ubedljive argumente za svoj predlog i postavili ste nekoliko veoma vaznih pitanja“, rekao je Fergus Vinston. „Tema je veoma osetljiva. Moracemo dobro da razmislimo 0 vasem predlogu. To bi moglo da potraje nedelju ili dve.“ „Shvatam. Hvala vam sto ste mi dopustili...“ Zastala je u pola recenice jer su se iza nje otvorila vrata. Sve su se oci okrenule ka njima, i na licu svih prisutnih se pokazala zapanjenost. Lara se okrenula preko ramena, jer je sedela na stolici. U konferencijsku salu je usetala Darsi Vinston, u pratnji Dzodi Taket.

137

Lara je gotovo ustuknula pred zlobom sa kojom ju je Darsi pogledala. Osim sto je bila zlobna, izgledala je i samozadovoljno, mada se nije smesila. Dzodi se nije udostojila cak ni da je pogleda.

Sedmorica clanova skolskog odbora odmah su skocila na noge. Od svih njih, samo je Fergus progovorio. Obratio se svojoj zeni, izgovorivsi njeno ime, ali su mu oci bile prikovane za Dzodi Taket. „Sta trazis ovde, Darsi? Ovo je sednica zatvorenog tipa.“ „Vise nije.“ Dzodi je i dalje izgledala lose, ali joj je glas bio toliko jak da bi mogao da sece staklo. „Insistirala je na tome da dode“, objasnila je Darsi. Fergus je konacno otrgao svoj zlokobni pogled sa Dzodi i skrenuo ga na svoju zenu. „Izvini, Ferguse. Znam da si me zamolio da ne pricam o predmetima koji su na dnevnom redu skolskog odbora sve dok ne bude vreme da budu podeljeni sa javnoscu, ali moji stavovi u vezi sa ovom temom toliko su cvrsti da sam morala da ucinim nesto povodom toga.“ Lara se podigla sa stolice. „Gospodo Vinston, ovo je moj termin za razgovor sa odborom. Ukoliko i sami zelite da mu se obratite, predlozila bih vam da to ucinite na odgovarajuci nacin 1 da zatrazite prijem, kao sto sam i ja ucinila. Ili pravila vaze samo za neke?“ Okrenula se ka Fergusu i ostro ga pogledala.

On je streljao pogledom Dzodi Taket kao da je bila kuzna. Izgledao je kao da je spreman da zadavi svoju zenu zato sto ju je dovela na zasedanje odbora kojim je on predsedavao. „Doktorka Malori je u pravu“, rekao je. „Ukoliko ti ili Dzodi zelite da ovom odboru skrenete paznju na nesto, ucinite to na odgovarajuci nacin. Ne mozete ovako da upadate na sastanak i da ga svojevoljno prekidate.“ „U uobicajenim okolnostima to ne bismo uradile“, slozila se sa njim Darsi, „ali _____ “ „Umem i sama da govorim u svoje ime.“ Dzodi je nestrpljivo prisla konferencijskom stolu. Kada se uverila da ima punu i nepodeljenu paznju svakog clana odbora, bez okolisanja ih je upitala: „Jeste li svi vi sisli s uma?“ Svi su spustili pogled. Niko se nije usudivao da govori. Konacno, Fergus ju je usiljeno ponudio da sedne. „radije cu da stojim.“ „Radi kako hoces.“ „Uvek i jesam.“ Njihovo medusobno neprijateljstvo bilo je gotovo opipljivo. Ostali su delovali kao da im je neprijatno zbog toga i skretali su poglede u stranu, ali Lara nije imala nameru da dopusti da je neprijatna situacija spreci da zavrsi svoje izlaganje. „Gospodine Vinston, zahtevam da odbor bude tako ljubazan da mi dopusti da zavrsim ovaj sastanak.“ Svi su je otvoreno ignorisali.

Dzodi se obratila velecasnom Mesiju, pastoru lokalne crkve. „Ne mogu da razumem tebe, svestenika. Svake nedelje govoris vernicima protiv seksa pre braka. A ipak, razmisljas o tome da dopustis jednoj bludnici da nasoj omladini predaje o seksu?“ Frknula je prezrivo i s nevericom. „Pocinjem da se pitam zasto uopste dajem novcane priloge tvojoj crkvi.“ Pastor se slabasno osmehnuo. „Nismo jos doneli odluku, Dzodi. Samo smo saslusali predlog koji nam je iznela doktorka Malori. Budi sigurna da doktorka nije zagovarala greh.“ „Ma nije valjda?“ Dzodi je pogledala Darsi. „Reci mu ono sto si meni rekla.“ Darsi je istupila napred i namestila se tacno tamo gde je osvetljenje bilo najjace, kao iskusan govornik na sastancima obora koji staje u centar pozornice. Uzurbano i bez daha, rekla im je: „Odvela sam Heder na pregled kod nje pre nekoliko nedjelja. Nakon pregleda, kcerka mi je rekla da ju je doktorka Malori nagovorila da pocne da nosi kondome sa sobom kad god ide na sastanak sa svojim deckom.“ „To nisu moje reci!“ povikala je Lara. „Upozorila sam Heder na rizike koji joj prete ukoliko je seksualno aktivna a ne koristi kondome. Ocigledno, moje su reci izvadene iz konteksta. Ili Heder nije u potpunosti shvatila sta sam htela da joj kazem, ili gospoda Vinston namerno izvrce moje reci kako njoj odgovara.“

138

„To nije tacno“, obrecnula se Darsi n nju. Potom se okrenula odboru. „Nije joj rekla samo to, vec i da njeno uputstvo prenese svim svojim drugaricama. Ako to nije navodenje tinejdzera na neobavezan seks, onda ne znam sta je. Njima je potreban samo neko da im da ideju za nesto, pa da oberucke prihvate predlog. Znate kakva su deca. Ako im kazete da nose gumice na sastanke, to je isto kao da ste im dali dozvolu da. znate vec.“ Smerno je spustila pogled.

Lara je zelela da joj se osveti, da im isprica kako je Darsi dovela Heder kod nje samo zato da bi joj prepisala kontraceptivne pilule. Ali, nije mogla, jer bi time povredila privatnost svog pacijenta. Tajni osmeh koji joj je Darsi uputila govorio joj je da ona to vrlo dobro zna. „Upozorila sam Heder na opasnost od promiskuiteta i menjanja seksualnih partnera“, priznala je. „Preporucila sam da podeli te informacije i sa svojim prijateljicama, ali je ni na koji nacin nisam nagovarala na nedolicno seksualno ponasanje.“ „I pored toga sto ste strucnjak u toj oblasti?“ „Darsi, molim te“, tiho je progundao Fergus. „Nemojmo mesati niciji licni zivot u ovo. Trebalo bi da se usredsredimo na mlade iz nase zajednice.“ „Amin“, otpevusio je svecenik. „Iskren da budem, plasim se da tako otvoren razgovor na temu ljudske seksualnosti nije bas najbolja stvar. Nasa mladez ima pred sobom vec dovoljno iskusenja.

Njihovi umovi su plodno tlo u koje treba da posadimo seme snage duha, a ne seme sumnje i zbunjenosti u vezi sa delima davoljim.“ „Ostavi te propovedi za nedelju, pope“, rekla je Dzodi. „Ali, drago mi je sto mogu da racunam na tvoj glas protiv ove ideje.“ Pogledala je svakog clana odbora ponaosob, ne izostavivsi nikoga ko je sedeo duz dugackog stola.

Kroz Laru je pogledala kao da je nema. „Kada budete malo razmislili na miru, sigurna sam da cete svi doci do istog zakljucka. A ako ne bude tako, moracu da malo bolje razmislim o svojim planovima.“ „Kakvim planovima?“ upitao je jedan clan odbora. „Moj sin Klark je voleo svaki dan koji je proveo u okviru skolskog sistema Idn Pasa, i cesto je njemu pripisivao zasluge da ga je pripremio za politicku karijeru kojom se bavio. Da je ziv, voleo bi da deo skole nosi njegovo ime. Naprimer, gimnasticka dvorana Klarka Taketa Treceg. Doslo je dotle da sam pocela da se plasim da idem na kosarkaske utakmice, jer se bojim da ne slomim vrat na onim rasklimanim tribinama. Sta mislite o kompjuterizovanom semaforu za rezultate? To bi bila bas lepa stvar, zar ne? Zar ne bi bilo divno da skola u Idn Pasu bude prva u okolini koja je dobila kompjuterizovane semafore? Sve ostale skole bi nam zavidele na njima, sta mislite?“ Lara je spustila glavu. U njoj je zacula lupu cekica koji zakucava poslednji ekser na mrtvacki kovceg u kome ce biti sahranjen njen predlog.

Dzodi je njihovim pohlepnim umovima ostavila dovoljno vremena da progutaju mamac, pre nego sto je nastavila svoju tiradu. „Rodena sam u Idn Pasu, i citavog zivota zivim u njemu. U njemu sam zavrsila drzavnu osnovnu i srednju skolu, kao i sve troje moje dece. Uvek i svuda sam se hvalila nasim sistemom skolovanja, govoreci da je najbolji u drzavi.“ Oslonila se rukama na sto i udarila zglobovima prstiju svoje tupaste sake, prosarane pegama. „Ali, ako dopustite da ova zena izgovori jednu jedinu rec pod krovom ove skole, misljenje ce mi se promeniti za trista sezdeset stepeni, u toku jednog brzog, njujorskog minuta. Zasto se, za ime boga, uopste i premisljate oko toga, kada o njoj znate ono sto i citava zemlja? Zar zelite da takva jedna zena vrsi uticaj bilo koje vrste na vasu decu?“ Zacrvenela se u licu. Pocela je tesko da dise. „Ja bih pre umrla nego sto bih dopustila i da me dirne. A to nisu samo prazne reci. Pitajte one koji su proslog utorka ujutro bili u Sek’n’sejvu.“ „Shvatili smo sta zelite da kazete, gospodo Taket.“ Lara se plasila da se Dzodi ponovo toliko uzbudila da postoji mogucnost od jos jednog mozdanog udara. Nije zelela da bude navodni krivac za udar koji bi joj doneo smrt. „Sigurna sam da svi prisutni znaju koliko ste ogorceni sto sam uopste i pokusala da vam spasem zivot. Necu ni pokusavati da se takmicim sa vama u vezi sa

139

ovim, jer mi je tako nesto ispod casti. A znam i da ne postoji nacin da pobedim. Ja nemam toliko novca da bih njime mogla da podmitim skolski odbor novim salama za fizicko obrazovanje i najsavremenijim semaforima za rezultate.“ „Slusajte“, ljutito se pobunio svestenik, „pazite sta pricate.“ Lara ga je ignorisala. „Na prvom mestu, povlacim se iz borbe, jer se bojim da je ne biste fizicki preziveli.“ Dzodi ju je pogledala prvi put od kada je usla u prostoriju. „E, pa, gresis. Necu umreti sve dok te ne vidim kako napustas grad. Moj grad. Klarkov grad. Necu se skrasiti sve dok ne odes i svojim odlaskom ne procistis vazduh, da bismo ponovo mogli da disemo.“ Lara je stalozeno slozila iskucane stranice papira sa svojim prezentacijama, spakovala ih u fasciklu od crne koze sa rajsfeslusom, a onda je i fasciklu i tasnu stavila pod misku. „Gospodo, hvala vam na paznji koju ste mi jutros posvetili. Ukoliko me ne obavestite i suprotnom, smatracu da je moj predlog odbijen.“ Niko od odbornika nije imao petlje da je pogleda u oci. To joj je pruzilo kakvu-takvu satisfakciju dok se okretala i izlazila iz prostorije.

Darsi je krenula napolje za njom. Lara je hodala bez zaustavljanja sve dok nije dosao do glavnog ulaza u zgradu. Tada se okrenula i suocila se sa Darsi. „Znam zasto me Dzodi Taket mrzi“, rekla je. „Ali, ne znam zasto me vi mrzite? Sta sam vama uradila?“ „Mozda samo mislim da ljude treba postaviti na svoje mesto. Nije trebalo da dolazite u Idn Pas. Ne uklapate se u sredinu. Nikada se ni necete uklopiti.“ „Sta je vas briga da li cu se ja uklopiti u sredinu ili necu? Kakvu pretnju ja predstavljam za vas, gospodo Vinston?“ Darsi je podrugljivo frknula. „Da, sigurna sam da je to ono o cemu se ovde radi“, rekla je Lara. „Iz nekog cudnog razloga, smatrate me za pretnju po sebe.“ Da je Darsi ne mrzi zbog Kija Taketa? Bila je to neprijatna misao, koju je odmah odbacila. „Verujte mi, gospodo Vinston, ne postoji nista sto vi imate, a sto bih ja pozelela da vam otmem.“ Darsi se oblizala kao macka nad cinijom mleka. „Imam kcerku.“ Lara se zateturala, ne mogavsi da pojmi do koje je mere druga zena okrutna. „Potcenila sam vas“, rekla je Lara. „Vi ne samo da ste sebicni i zlobni, vec ste spremni i da ubijate.“ „Dobro jutro, doktorko Malori. Kad hocu da dobijem ono sto zelim, ne prezam ni od cega. Nemam nikakvih skrupula, i to me cini opasnom. Kad budete napustali grad, mozete i tu informaciju da ponesete sa sobom.“ Lara je odmahnula glavom. „Nemam nameru da odem iz grada. Uprkos svemu sto Dzodi Taket, vi ili bilo ko drugi govori o meni, bez obzira na to koliko gadne postanu vase pretnje, necete uspeti da me isterate odavde.“ Darsi se blazeno osmehnula. „Ovo ce biti zabavno.“ Okrenula se i posla natrag ka administrativnim prostorijama skole, smejuci se. Njen smeh se jezivo odbijao od zidova prostranog hola.

Darsi je obrisala nos maramicom sa monogramom. „Ne mogu da podnesem kada si ljut na mene, Ferguse.“ Nakon sto je otpratila Dzodi Taket do njene kuce, vratila se svojoj, gde ju je Fergus besno iscekivao.

Vidala ga je ranije tako ljutog na druge ljude, ali nikada na nju. To ju je uznemirilo. Fergus je bio njen padobran, koji je uvek mogla da otvori ako nesto pode po zlu. „Molim te, nemoj vise da vices na mene“, zamolila ga je drhtavim glasom. „Izvini. Nisam imao nameru da podizem glas na tebe.“ Darsi je smrknula i obrisala maskaru koje joj se razlila od suza. „Sve sto sam danas ucinila bilo je za tvoje dobro.“ „Meni se ne cini da je tako, Darsi.“ „Doktorka Malori te je stavila u situaciju iz koje je bilo nemoguce izvuci se. Morao si da budes

140

fin prema njoj i da odobris njenu molbu za audijenciju pred skolskim odborom zbog toga sto si njegov predsednik, je li tako?“ „Tako je“, odgovorio je oprezno. „Ali, ja znam da ti ne zelis da ona drzi obrazovne seminare o seksu i da deli gumice srednjoskolcima, medu kojima je i nasa kcerka. Samo sam htela da ti pomognem da se izvuces iz tog skripca.“ „Tako sto ces u sve uvuci Dzodi Taket? Boze.“ Presao je rukom preko svoje siljate glave. „Zar tokom svih ovih godina braka sa mnom nisi naucila nista o meni? Ne zelim da imama nista sa Dzodi. A svakako ne zelim da me ona vadi iz nekakvog skripca. Ona je poslednja osoba na svetu prema kojoj zelim da budem obavezan.“ „Znam, Ferguse. Znam.“ Glas joj je postao laskav. „Ali u ocajnickim vremenima potrebne su ocajnicke mere.“ „Nikada necu biti toliko ocajan da u pomoc pozovem Dzodi Taket. Jedan jedini put kad sam joj poverovao, potpuno me je obrlatila i sve mi otela na prevaru. Ljudi su mi se godinama nakon toga smejali sto sam joj dopustio da me tako zavrne.“ „Vise ti se niko ne smeje.“ „Da, zato sto sam se ubio od rada da bih postigao uspeh u svom poslu. Moje ime znaci nesto u ovom gradu, uprkos Dzodi Taket.“ „Tako je, i zato se opusti. Pokazao si joj ko je bolji.“ „Da, ali to nije dovoljno. Nista nikada nece biti dovoljno.“ Ljutito je izdahnula. „Krvna osveta izmedu vas je gotova, Ferguse, i ti si u njoj pobedio. Ona je matora.“ „Samo je nekoliko godina starija od mene.“ „U poredenju sa tobom, matora je i izlapela. A sem toga, ona uopste nje bitna u citavoj stvari.

Doktorka Malori je ta koja je odgovorna za ovo maslo.“ „Ono o cemu je govorila uglavnom je bilo veoma razumno.“ Darsi se ugrizla za jezik da mu ne bi ostro odbrusila. „Sigurna sam da je tako. Ona je pametna. Sa zidova joj vise diplome, magistrati, doktorati“, rekla je odmerenim tonom. Obrisala je nos svojom maramicom. „Ja sam samo neobrazovana domacica. Sta je uopste znam o bilo cemu?“ „O, mila, zao mi je.“ Fergus je seo pored Darsi na ivicu bracnog kreveta i stisnuo joj ruku. Tokom godina ga je navela da poveruje da je osetljivija na to sto je zavrsila samo srednju skolu, nego sto je to zaista bila.

Kada god joj je zatrebao taj argument, potezala ga je u razgovoru sa njim. „Nisam imao nameru da ispadne kako mislim da je doktorka Malori pametnija od tebe.“ Niz obraz joj se skotrljala jos jedna ubedljiva suza. „E, pa, jeste. Pametnija je od mene. A jos je i manipulatorka. Verovatno je to pokupila od politicara, jer je stalno bila okruzena njima. Uspela je da izmanipulise Heder da pomisli kako je skinula zvezde s neba. A sada i ti stajes na njenu, umesto na moju stranu.“ „Ne, duso. To uopste nije tacno. Govorio sam ti samo da mi se uopste nije dopalo to sto si dovela Dzodi kao pojacanje.“ „Nisam to uradila zato sto sam mislila da ne mozes sam da se izboris sa doktorkom.“ Pomilovala ga je po licu. „Tako mi boga, kunem ti se da to nije razlog sto sam joj se obratila.“ „Nego sta?“ „Zelela sam da postavim doktorku Malori na svoje mesto. A ko to bolje moze da ucini od njene najvece neprijateljice? Zar ne shvatas, Ferguse? Dzodi je odradila sav prljavi posao umesto tebe, ali ces ti, kao predsednik skolskog odbora, biti taj koji ce dobiti zasluge za otklanjanje opasnosti koja nam preti od te jenkijevske doktorke i njenih, navodno progresivnih ideja.“ Na Fergusovom celu ukazale su se duboke brazde dok je mozgao o ovome sto mu je Darsi upravo rekla. „Nisam o tome razmisljao na taj nacin.“ Darsi ga je pogledala ispod spustenih trepavica. „Je l’ ti mislis da je doktorka Malori lepa zena?“

141

„Da je lepa? Pa, da, pretpostavljam da jeste.“ „Mislis li da je lepsa od mene?“ „Ne, srecice“, rekao je i zagladio joj kosu. „Nijedna zena na svetu nije lepa kao ti.“ „A ja sam sva tvoja, Ferguse.“ Privila se tek uz njega i prosaptala mu na uvo: „Ti si najbolji muz na celom svetu.“ Obavila mu je ruke oko vrata. „Ako bih ti rekla da mi se sada vodi ljubav sa tobom, da li bi pomislio da sam losa osoba?“ „Sada, po danu?“ „Znam, to je bezobrazno, ali, boze, Ferguse, prosto te u ovom trenutku toliko volim da to moram da ti iskazem na taj nacin.“ „Ali, Heder bi mogla...“ „Ima navijacki trening jos sat vremena. Molim te, duso? Kada pokazes svoju jaku stranu i malko povices na mene, sva se istopim. Potpuno se napalim kada ispoljis tu svoju maco stranu.

Postanem. sva mokra. Tamo dole. Znas vec gde.“ Fergusova velika Adamova jabucica sporo je poskocila. „Nisam. imao pojma.“ „Pipni.“ Povukla mu je ruku ispod svoje suknje i pretvarala se da ce se onesvestiti kada ju je dodirnuo izmedu butina. „O, boze!“ prostenjala je.

U roku od nekoliko minuta, Fergus je zaboravio i svadu sa Darsi i citav njen uzrok. Darsi je povratila njegovu naklonost poljupcima, gladenjem, dahtanjem i snaznim ritmickim pokretima.

Ako je Fergus i znao da ga je obrlatila, to je sa zadovoljstvom ignorisao.

Lari su bile potrebne dve nedelje da shvati da pretnje Darsi Vinston i Dzodi Taket nisu bile samo prazne reci. Nakon tri nedelje, priznala je poraz. Od onog utorka ujutro kada je Dzodi Taket srusila u supermarketu, Laru nije posetio ni jedan jedini pacijent.

Nensi je iz postovanja svakoga dana dolazila na posao, pronalazeci sebi nesto cime bi se zabavila u najdosadnijim satima radnoga vremena, kada se njegov prolazak cinio najsporijim, i tako ga je popunjavala sve dok ne dode cas da krene kuci. Lari su dani prolazili u citanju najsavremenijih medicinskih zurnala. Govorila je sebi kako je to vreme dragoceno, sto je srecna sto ga ima dovoljno da odrzava korak sa najnovijim dostignucima i istrazivanjima u svojoj struci. Ali, nije mogla sebe da obmane u potpunosti. Doktori sa punim brojem pacijenata nemaju vremena za citanje.

Mladi advokat Dzeka i Merion Leonard nije kontaktirao s njom. Ako su protiv nje i podneli tuzbu na osnovu nesavesnog lecenja, ona o tome jos nije bila obavestena. U slucaju podizanja tuzbe, bila je uverena da bi joj ljaga sa imena bila sprana, cim se cinjenice konacno iznesu na videlo. Uprkos tome, negativni publicitet koji bi joj parnica donela unistio bi je kao doktora i potpuno je demoralisalo. Iz dubine duse se nadala da su se predomislili u vezi sa tuzbom.

Ni skolski odbor nije kontaktirao sa njom od onog dana. Darsi je angazovala svoje prijatelje i clanove saveta roditelja da napisu peticiju skolskom odboru, u kojoj su od njega zahtevali da ne dopusti da se bilo kakve nepodobne osobe ili projekti infiltriraju u sistemu obrazovanja. Lokalne novine su svakodnevno objavljivale gomile pisama upucenih uredniku, ciji su autori bili roditelji i istaknute licnosti zajednice Idn Pasa, besni zbog predloga koji je skolskom odboru izlozila doktorka Lara Malori. Sva su se pisma slagala u tome da Idn Pas nije spreman da uvrsti seminare tako nemoralnog sadrzaja u svoj nastavni program, i da nikada nece biti spreman na tako nesto. Opste protivljenje bilo je jasno, glasno i strastveno.

Kuda god da se uputila, ignorisali su je, podrugljivo joj se smeskali ili su je pohotno gledali zadrti juznjacki prostaci koji su pretpostavljali da je zena lakog morala samo zato sto je otvoreno razgovarala sa skolskim odborom o jednoj tako pikantnoj temi.

Bila je izopstena. Postala je Hester Prin7 Idn Pasa. Da to nije osetila na svojoj kozi, ne bi mogla da poveruje da je potpuno izopstenje iz drustvene zajednice poput toga uopste moguce u savremenoj Americi. Pocela je da veruje u to da Dzodino prorocanstvo na kraju moze i da se ostvari: dozivece 7 Aluzija na junakinju romana „The Scarlet Letter" Natanijela Hotorna, po kojoj je snimljen film „Slovo srama“

142

da vidi Laru Malori kako odlazi iz njenog grada.

Ali, ne pre nego sto dobije ono zbog cega je i dosla.

Taketovi su je doveli do prosjackog stapa. Sabotirali su svaki njen pokusaj da sebi obezbedi pacijente. Ali, umrla bi pre nego sto bi dozvolila da i Ki ignorise njen zahtev. Odvesce je avionom u Montesangre. I to odmah. „Je li on tu?“ Ispred hangara bio je parkiran zuti linkoln. „Ne, doktorko, nije“, rekao je Bolki, iskreno se trudeci da joj bude od pomoci. „Ali trebalo bi da dode ovde u toku veceri. Sem ako ne odluci da ostane u Teksarkani. Nikada vam se ne zna sa Kijem.“ „Da li bi vam smetalo ukoliko bih ga ovde sacekala?“ „Naravno da ne bi. Mada, mozda vam se to pokaze kao gubljenje vremena.“ „Ipak cu ga sacekati.“ Odmahnuo je glavom kao da je hteo da kaze da su ljudi cudna stvorenja. Mnogo je bolje razumeo motore i ono sto njih pokrece. Mrmljajuci nesto sebi u bradu, aviomehanicar se polaganim hodom vratio do ostecenog aviona koji je popravljao kada je Lara stigla na pistu. Odlucila se da ceka ispred hangara, gde je vazduh bio nesto manje zagusljiv nego unutra. Proslo je pola sata pre nego sto je ugledala treperava svetla aviona koji se priblizavao i zacula huk njegovog motora. Nebo je bilo vedro, duboko plave boje na istocnom horizontu, visoko iznad glave bledoljubicasto poput lavande, a na zapadu rumenozlatno. Ki je jednom prilikom pokusao da joj opise dusevni mir koji mu je donosilo letenje. U vecerima poput ove, gotovo da je mogla da shvati njegovu misticnu povezanost sa nebom.

Aterirao je savrseno spretno i polako odrulao dvomotorni bickraft ka hangaru. Kada je izlazio iz kabine, na asfaltu piste stajala je Lara. Odmah ju je primetio, ali mu lice nije odavalo ni iznenadenje, niti radost, ni razocarenje ni ljutnju, pa nikako nije mogla da dokuci kakvo je raspolozenje izazvala kod njega.

Posto je protegnuo kolena i leda, opusteno je dosao do nje. „Kada vidim ovako lepu devojku po mraku, dode mi da kresnem.“ Nasmesio se siroko, a beli zubi su mu blesnuli u sumraku koji se produbljivao. „Sibicu, naravno.“ „Da, shvatila sam“, odvratila je Lara hladno. „Pretpostavio sam da hoces, jer si po prirodi pametna zenska.“ Posla je u korak sa njim dok se kretao ka sirokom ulazu u hangar. „Sta sada radis? Mislim, sada kada sletis, po zavrsetku posla.“ „Predajem Bolkiju kljuceve i idem odavde.“ „I to je sve?“ „Pre toga, pokupim svoj honorar.“ „Koga si danas prevozio?“ „Jednog stocara i njegovog nadzornika imanja iz Arkanzasa koji su ovde dosli da pogledaju nekog bika. Pokupio sam ih jutros iz Teksarkane. Veci deo dana su proveli u pregovorima oko cene sa vlasnikom bika, jednim Adersenom koji nedaleko odavde ima poveliki ranc. Avion je njegov.

Unajmio me je da ovu dvojicu prevezem dovde i nazad.“ „Veoma je lep“, rekla je Lara, bacivsi pogled preko ramena ka avionu. „Kosta oko devedeset pet hiljada. To je bickraft kvin er.“ „Zvuci kao ime za krevetski madrac.“ „Da, zar ne?“ Usao je u zgradu, cereci se. „’De si Bolki.“ Aviomehanicar se okrenuo i Ki mu je dobacio kljuceve aviona. „Je l’ bilo nekih problema?“ „Miran let, sve u redu. Gde mi je lova?“ Bolki je obrisao ruke o krpu dok je isao a sobicku u kome je Lara pronasla Kija kako spava onoga jutra kada je Leti Leonard dozivela nesrecu. Bolki je prisao stolu koji je stajao u uglu naspram

143

poljskog kreveta i upalio stolnu lampu savitljivog vrata koja je stajala na njemu. Iz jedne fioke je izvadio obicnu belu kovertu i pruzio je Kiju. „Hvala.“ „Nema na cem’.“ Bolki ih je ostavio nasamo. Ki je otvorio kovertu i prebrojio novcanice u njoj, a onda ju je stavio u zadnji dzep kosulje. „Vlasnik aviona te je platio u kesu?“ upitala je Lara. „Aha.“ „Nemas nikakvu priznanicu? Neki dokaz o transakciji?“ „Sklopio sam usmeni dogovor sa klijentima. Zasto bismo u to mesali bilo koga sem nas dvojice?“ „Kao na primer, poresko odeljenje?“ „Placam ja svoj porez.“ „Hmm. Kome? Federalnoj avijacijskoj administrativnoj sluzbi?“ „Za svaki, pa i najmanji let traze gomilu papirologije. Kome to treba?“ „Zar ne moras da im podneses plan leta, ili tako nesto?“ „Sve do visine od trista sezdeset pet metara predstavlja nekontrolisan, slobodan vazdusni prostor. U njemu vlada pravilo: gledaj sam oko sebe i pazi da ne udaris u druge.“ „A ti uvek letis na visini ispod trista sezdeset pet metara?“ Njeno zapitkivanje pocelo je da ga zamara. „Da neces mozda da uzimas casove letenja, doktorko?

Imam instruktorsku dozvolu i mogu da te naucim da letis za tili cas. Naplacujem skupo, ali sam dobar profesor.“ „Nisam zainteresovana za casove letenja.“ „Znaci, dosla si samo da caskas o njemu?“ „Ne, dosla sam da bih razgovarala sa tobom.“ „Pricaj.“ Uzeo je konzervu piva iz frizidera, jednim laktom se oslonio na vrh tog dotrajalog aparata bele tehnike, zabacio glavu i otpio dug gutljaj. „Rec je o poslu.“ Spustio je konzervu i pogledao je zainteresovano. „Vec smo eliminisali casove letenja, a pretpostavio bih da u pitanju nije ni ponovni let do bolnice u vezi sa nekim hitnim slucajem.“ „Nije.“ Posmatrao ju je tokom nekoliko trenutaka koji su izgledali kao vecnost, ne govoreci nista. Zatim je nagnuo pivo ka njoj i upitao je: „’Oces malo?“ „Ne, hvala.“ Otpio je jos jedan ogroman gutljaj. „Pa? Umirem od radoznalosti.“ „Hocu da me prevezes avionom u Montesangre.“ Mirno j dovrsio svoje pivo i bacio konzervu u kantu za smece preciznim horogom. Seo je u stolicu za ljuljanje, zavalio se unazad i podigao noge na ivicu stola, odgurnuvsi stonu lampu stiklom kaubojske cizme.

Lara je i dalje stajala. Nije imala gde da sedne, osim na poljski krevet. Ki joj nije ponudio da sedne na njega, a cak i da jeste, odbila bi ga. „To si mi vec trazila, vise puta, a ja sam ti odgovorio da necu. Da nisi mozda gluva?“ „Ovo nije sala.“ „A, ne salis se“, rekao je ironicno. „Izvinjavam se. Hmm. Dobro onda. Da li si u tom slucaju planirala da iz aviona iskaces pomocu padobrana?“ Prekrstila je ruke ispod grudi. „Naravno da nisam.“ „Siguran sam da mi ne predlazes da ateriram na tlo Montesangrea. Jer, kada bi mi to predlozila, bio

144

bi to dokaz da si sasvim skrenula.“ „Ozbiljna sam.“ „I ja sam, doktorko. Kako stojis sa spanskim? Mozda bi trebalo malkice da ga obnovis. Da li znas kako glasi prevod reci Montesangre?“ „Znam. Planina krvi. Iz licnog iskustva znam da je prevod te reci sasvim tacan, u bukvalnom smislu. Osetila sam krv sopstvenog deteta na svojim rukama, toplu i vlaznu.“ Spustio je noge na zemlju i podigao stolicu u normalan polozaj. „Zasto onda, kog davola, uopste hoces tamo da se vracas?“ „Znas ti zasto. Godinama sam pokusavala da se vratim tamo, sve od kada sam se probudila u bolnici u Majamiju. Ne postoji ni najmanja sansa da na normalan nacin udem u tu zemlju. Svi putevi u nju su blokirani.“ „Pa si se obratila meni, kao sredstvu da u nju udes na nenormalan nacin.“ „Takoreci.“ „Takoreci, tamo dole ubijaju ljude.“ „U potpunosti sam svesna toga.“ „I svesna toga, ipak zelis da odes tamo?“ „Moram.“ „Ali ja ne moram.“ „Ne, ne moras. Mislila sam da bi za tebe to mogla da bude jos jedna avantura.“ „Pa, nisi dobro mislila. U zivotu su me nazivali raznim imenima, ali budalom nikada. Ako ti hoces da odes tamo da te neko ukoka, to je tvoja stvar, ali ja ipak volim svoje dupe, pa mozes odmah da me precrtas iz svojih planova.“ „Saslusaj me, Ki.“ „Nisam zainteresovan da te saslusam.“ „Dugujes mi to.“ „To si mi vec rekla. Ne bih rekao da je tako.“ „Bice ti drago da saznas da mi ni jedan pacijent nije dosao na kliniku od onog jura kada ti je majka dozivela napad. Dzodi je uporno odbijala svaki moj pokusaj da joj pristupim u pomoc. A ti si mi grubo srusio autoritet u javnosti.“ „Nisam imao vremena da budem taktican. Majka mi je bila prakticno na samrti.“ „Tacno tako. A kada se proculo da bi Taketovi radije umrli nego sto bi prihvatili moju lekarsku pomoc, ono malo pacijenata koji su dolazili kod mene, povuklo se. Meseci teskog rada baceni su u vetar. Poverenje pacijenata koje sam stekla s tako teskom mukom unisteno je sa samo par grubih reci. Od tada sedim zaludna.“ „Srce mi se slama zbog toga.“ Duboko je udahnula da bi obuzdala svoju ljutnju. „Zelela sam da u gimnaziju uvedem vanredne casove seksualnog obrazovanja. Oni su od vitalne vaznosti, i nesto su sto bi bilo korisno mladima u ovome gradu.“ „Da, citao sam u novinama sve o tome.“ „Da, ali novine nisu pisale o tome kako je Dzodi podmitila skolski odbor da bi me sprecila da sprovedem te casove u delo.“ „Ti bas znas kako da iznerviras ljude, a?“ „U poredenju sa tvojom majkom, ja sam pravi amater. Kada je ona unistila ono malo kredibiliteta koji mije preostalo, na mene se okomila tvoja ljubavnica, Darsi.“ „Znas sta, cuo sam za mentalne poremecaje kao sto je tvoj. To se zove manija progonjenja.“ Ignorisala je uvredu. „Zatvorila sam kliniku i zvanicno. Danas sam otpustila Nensi. Moj posao je privremeno obustavljen. Dobili ste ono sto ste zeleli. Tvoja porodica je u potpunosti unistila i najmanju sansu da se bavim medicinom u Idn Pasu. Kada se sve to uzme u obzir, dugujes mi uslugu.“ „Nista ja tebi nisam duzan.“

145

„Kliniku sam zatvorila, ali to ne znaci da cu da napustim i grad.“ Ostao joj je samo jedan kec u rukavu. Morala je da iskoristi i njega. „Tvoja majka se zaklela da ce doziveti da me gleda kako osramocena bezim iz Idn Pasa. Sumnjam da ce joj se i ta zelja ostvariti. Mogu da ostanem ovde uprkos tome sto ne radim, sve dok ne potrosim svoju ustedevinu. To moze da potraje i nekoliko godina, ako je budem racionalno koristila.“ „Blefiras. I suvise volis da se bavis medicinom. Ne bi mogla da se odreknes svog lekarskog poziva.“ „Ne zelim to da ucinim, ali sam spremna na to.“ „Samo da bi nama terala inat?“ „Tacno tako. Medutim, spremna sam na pogodbu. Postedecu tvoju porodicu svih daljih neprijatnosti i sramote, pod uslovom da me odvezes u Centralnu Ameriku. Cim se budemo vratili odatle, napusticu grad. I veruj mi, uopste mi nece biti zao zbog toga. Muka mi je od stalne borbe za opstanak i malogradanskih traceva. Muka mi je od toga da se detaljno pregledam svaki put kada izadem na ulicu, s nadom da cu proci inspekciju ovdasnje javnosti. „I jos nesto“, rekla je, nagnuvsi se ka njemu preko stola. „Ako mene neko pita stanovnici Idn Pasa su ti koji su ispod mojih standarda. Svi su uskogrudni licemeri koji samo znaju da kritikuju druge i kukavice koje sve rade po nalogu matore, ogorcene starice. Odvedi me u Montesangre, Ki, i prepusticu ti ovaj grad, ne zato sto ja nisam dovoljno dobra za njega, vec zato sto on nije dovoljno dobar za mene.“ Malo je pocutao, pa rasirio ruke. „Da li je to sve sto imas da mi kazes?“ Klimnula je glavom. „Super“, rekao je, prestavsi da se ljulja zavaljen u stolici i ustavsi sa nje. „Moram da palim. Gladan sam kao vuk, a Dzenelen me ocekuje na veceri.“ Lara ga je uhvatila za ruku u trenutku kada je zaobilazio radni sto. „Nemoj da mi povladujes, kuckin sine. Unistio si i mene i moju karijeru, ali ti necu dopustiti da me ignorises.“ Trzajem je zbacio njenu ruku sa svoje. „Slusaj, niti me zanima lokalna politika niti lokalni tracevi.

Stvar je moje majke sta radi sa skolskim odborom ili sa bilo kim drugim. Ukoliko me se nesto direktno ne tice, klonim se vatre. Pretpostavljam da si poprilicno dobar strucnjak u svojoj oblasti, a i tvoja klinika mi je u nekoliko slucajeva zgodno posluzila da resim neke svoje probleme, ali me nikako ne zanima da li se u njoj bavis operacijama na mozgu, ili otvaras pasijans, niti me je briga za to da li ces je zauvek zatvoriti. Darsi Vinston mi nije ljubavnica. Ako imas toliku zelju da ilegalno udes u zemlju koja se nalazi na crnoj listi nase vlade, samo izvoli. Ali, na mene nemoj da racunas.“ „Sada ti odgovara da se pravis moralan“, rekla je besno, pokazujuci ka dzepu njegove kosulje. „A svakoga dana ugovaras i sprovodis ilegalne letove!“ „To sto sam te odbio nema nikakve veze sa moralom. Nemam zelju da me neko ubije. Osim toga, ne verujem u verodostojnost tvojih motiva nista vise nego sto verujem tebi. Tako da samo gubis...“ „A sta ako je Esli i dalje ziva?“ Zacutao je i pogledao je ostro. „Ovaj. izvini, Ki?“ Na vratima je stajao Bolki, nesigurno premestajuci pogled svojih krmeljavih ociju sa Kija na Laru i nazad. „Odlazim, zavrsio sam posao za danas. Hoces li ti da zakljucas?“ „Naravno, Bolki. Zdravo.“ „Zdravo. Do videnja, doktorko.“ „Do videnja.“ Cutali su i osluskivali njegove korake dok se udaljavao. Neockivani prekid razgovora je umanjio tenziju izmedu njih, ali samo neznatno. Ki je okrenuo leda Lari i prosao prstima kroz kosu. „Da li je to moguce?“ „Verovatno nije. Rec je o tome da nista ne znam. Pretpostavljam da se krajickom svesti drzim slabe nade da je nekako uspela da prezivi. Njeno telo nam nikada nisu poslali nazad, za razliku od tela njenog oca.“ Protrljala je zadnji deo vrata umornim pokretom. „Naravno, kao lekar, znam da je to krajnje neverovatno, kada se uzme u obzir ozbiljnost njene povrede.

Najverovatnije nije prezivela i negde je sahranjena. Na neko strano, tude mesto, meni nepoznato. Ne

146

mogu d zivim sa tim. Ako ne mogu da ucinim nista drugo, zelim da barem prenesem njene posmrtne ostatke ovde i da ih sahranim na americkom tlu.“ Okrenuo se ka njoj, ali je i dalje cutao. „Potrebno mi je da to ucinis za mene“, bila je uporna. „Zelim da nekako pronadem nacin da iznesem svoju kcerku iz te zemlje i da je vratim kuci. Ali, ne mogu da udem u zemlju. Cak i drzave koje su u savezu sa Montesangreom nemaju mnogo aviokompanija koje lete za tu drzavu jer je njena vlada u stalnom stanju prevrata. Kada bih uspela da dodem do Montesangrea i ako bih to uopste uspela, ne bi mi bio dopusten ulazak u zemlju kao drzavljanki Sjedinjenih Americkih Drzava, i bila bih deportovana prvim sledecim letom.“ „Rekao bih da je ta pretpostavka poprilicno tacna.“ „To je vise od pretpostavke. U kontaktu sam sa ljudima koje je zadesila slicna sudbina. Mnogi Amerikanci imaju nekoga bliskog u Montesangreu o cijoj se sudbini nista ne zna. Njihovi pokusaji da saznaju bilo kakve cinjenice o clanovima svojih porodica bili su uzaludni. Ako bi neko od njih uspeo da se probije do Sijudad Sentrala, sa njim bi se surovo postupalo. Nekolicina njih bila je u pritvoru satima, poneki i danima, pre nego sto su bili odvedeni na aerodrom da sacekaju sledeci let iz zemlje. Neki su tvrdili da su jedva izvukli zivu glavu odatle, i ja im verujem.“ „Sve to predstavlja razloge iz kojih ne zelim ni da proletim iznad te drzave, a kamoli da u nju ateriram, da izadem na njeno tlo i da se seckam unaokolo.“ „Ukoliko postoji ijedna osoba koja moze da odleti avionom tamo i na trag, onda si to ti. Klark se stalno hvalio tvojom vestinom letenja. Pricao mi je kako si leteo u sasvim nemogucim situacijama da bi isporucio namirnice ili pokusao da spases nekoga, kao i da obozavas da rizikujes - sto je situacija opasnija, tim bolje za tebe.“ Zastala je da bi dosla do daha. „Ukoliko pretostavimo da bi pristao na to, da li bi mogao da nabavis avion?“ „Ta je vec pretpostavka i suvise nesigurna.“ „Pretpostavimo da je tacna, radi nastavka razgovora. Da li bi mogao da nabavis avion?“ Razmislio je malo o tome. „Jednom m je jedan tip zamolio da srusim njegov avion da bi mogao da izvuce novac od osiguravajuce kompanije. Bio je toliko zaduzen da bi se usudio i a tako nesto. Ponudio mi je trideset procenata od osiguranja koje bi naplatio. U slucaju da prezivim.“ „Da li je moguce da neko namerno srusi avion i da to prezivi?“ „Jeste, ako se to odradi na pravi nacin“, odgovorio je uz kratak smesak. „Bila je to primamljiva ponuda. Dobra lova je u pitanju. Ali, nije bila vredna tolikog rizika.“ „Da li taj covek i dalje lose stoji sa finansijama?“ „Po onome sto sam poslednji put cuo o njemu, da.“ „Da li i dalje ima taj avion?“ „Koliko znam, da.“ „Znaci, bio bi suglasan sa time da odletis njegovim avionom u potencijalno opasan kraj.

Ukoliko mu ga nikada ne vratis, mogao bi da naplati novac od osiguranja i da ga zadrzi u celosti.Ukoliko bismo ipak uspeli da se vratimo, dobio bi novac kojim bismo mu platili iznajmljivanje aviona. Koliko bi nam naplatio za iznajmljivanje?“ „Lep je to avion. Cesna 310. nije bas ni star. Ako uzmemo duzinu leta u obzir. recimo, dvadeset hiljada.“ „Dvadeset hiljada“, ponovila je tiho. „Toliko?“ „Otprilike. Plus moj honorar.“ „Tvoj honorar?“ „Budi sigurna da cu da trazim honorar ako moje dupe treba da bude meta na kojoj ce gerilci da vezbaju pucanje iz automata.“ Cim je videla njegov izraz lica, znala je da ce cena biti previsoka. „Koliko honorar trazis, Ki?“ „Sto hiljada.“ Kada je ugledao sok ana njenom licu, dodao je: „Koje zahtevam u gotovom na dan pre polaska u Montesangre.“ „To bi otprilike bio sve sto posedujem, do poslednje pare.“

147

Slegnuo je ramenima. „Zao mi je. Izgleda da ipak necemo morati da se vakcinisemo protiv zaraznih bolesti. Ionako mrzim igle.“ Ponovo je pokusao da prode pored nje. Ovoga puta mu je preprecila put i uhvatila ga za obe ruke. „Stvarno mrzim kada to radis. Mislim da znas koliko to mrzim, inace to ne bi ni radio.“ „Sta?“ „Ponasas se arogantno. Kao da si bolji od mene. Proklet bio! Necu ti dopustiti da se sprdas sa ovim.

Znas koliko mi je to vazno.“ Iskoristivsi to sto ga je uhvatila za miske, krenuo je napred sve dok je nije sabio uz stari ormar za dokumenta koji je nekada pripadao vojsci. „Koliko ti je tacno to vazno?“ „Izuzetno vazno. Zar mislis da bih inace trazila uslugu od Taketovih - od bilo koga od vas, Taketovih?“ Uzbudivao ju je pritisak njegovog tela na njeno kao i njegov vatreni pogled, ali nije zelela da mu pruzi zadovoljstvo da mu to i pokaze, pa je i dalje drzala bradu visoko i prkosno, a pogled joj je ostao miran i prikovan za njegov. „Moglo bi se cak reci i da sam tvoja poslednja nada, zar ne, Laro?“ „Ti si glavni razlog mog dolaska u Idn Pas.“ Ta ga je izjava sokirala, kao sto je i pretpostavila. „Klark mi je pruzio jedinstvenu priliku da ponovo pocnem da se bavim medicinom, ali bih je ipak odbila da mi nisi bio potreban ti. Zelela sam da upoznam njegovog neustrasivog brata, koji moze da leti ’bilo kuda, u bilo koje doba’, da citiram tvoje reci. Znala sam da vecinu vremena provodis izvan zemlje, ali sam znala i to da se uvek vracas kuci, pre ili kasnije. Odlucila sam da te nagovorim da me prevezes u Montesangre, na ovaj ili onaj nacin. Da, u jednom veoma bukvalnom smislu tih reci, ti jesi moja poslednja nada.“ Gutao je njene reci s punom paznjom, ocigledno zapanjen njenim priznanjem. Ali, brzo se oporavio od soka. Licem mu se prosirio spor osmeh. „Znaci, onda mogu da ti kazem svoju cenu?“ „Vec si mi je rekao. Trazis sto hiljada dolara.“ Pomilovao ju je po obrazu lenjim pokretom. „Spreman sam da ih se odreknem u zamenu za to da te pojebem.“ Ruka joj je poletela da udarcem ukloni njegovu sa svog lica, ali ga je umesto toga uhvatila oko zglavka, stezuci ga cvrsto, dokle god su joj prsti dopirali. „Trebalo je da znam da ces sve ovo pretvoriti u nesto ruzno. Pokusala sam da apelujem na tvoju savest, ali ti uopste nemas savest. Ne osecas odgovornost ni prema kome sem prema samom sebi.“ „Pocinjes da me kapiras, doktorko“, prosaputao je. „Ne mozes ni da zamislis kako je divan osecaj kada si potpuno slobodan od obaveza prema bilo kome.“ „Kad nisi obavezan ni prema kome? Tvoj brat je delimicno odgovoran za Eslinu smrt. Uza sve nas gresnike, moja kcerka je bila jedina nevina zrtva citave drame. Krivim Klarka za njenu smrt, isto koliko i sebe.“ Naglo mu je pustila zglob ruke. „Kada je rec o Esli, nemam ponosa. Nikada necu gledati kako pravi zvezdu, niti cu cuti kako vezba skale na klaviru; necu moci da joj ljubim odrana kolena, niti cu moci da je cujem kako izgovara vecernju molitvu pred spavanje. Zelim da ucinim jedinu stvar koju mogu, a to je da se pobrinem da je sahranim na americkom tlu. Ako moram da spavam sa tobom, ako je to jedini nacin na koji to mogu da postignem, onda je to mala cena.“ Strastveni sjaj u njegovim ocima postao je cinican i leden. Odmakao se od nje, ali veoma sporo, tako da joj je delovalo da to traje citavu vecnost. „Kao sto si i sama rekla, doktorko, nemam nimalo savesti. Ako bi se ogromni kamion kretao ka starici, pomogao bih joj da prede ulicu, ali tu je negde i granica moje plemenitosti. Ni u kom smislu nisam poput mog brata. Sva dobra dela prepustam njemu. Ma koliko da me zanima zasto je tvoju mindzu smatrao toliko neodoljivom, ipak cu preskociti zadovoljstvo da se u to licno uverim.“ Dok je izlazio, preko ramena joj je dobacio: „Zakljucaj vrata za sobom.“ „Zakasnio si na veceru.“ „Znam.“

148

„Mi smo vec jele.“ „Ionako nisam gladan.“ Ki i Dzodi su razmenjivali recenice poput puscane paljbe. Ki se uputio pravo ka bifeu i nasuo sebi casu zestokog pica. *

„Napravila sam crnookicu i govedi but za veceru, ki“, rekla je Dzenelen. „Ti volis crnookicu. Molim te, sedi i dopusti mi da ti sipam porciju.“ „Sescu, ali nisam gladan.“ Od kada mu je Lara Malori prvi put zatrazila pomoc oko odlaska u Montesangre i pronalazenja i prenosenja posmrtnih ostataka njene devojcice koja je verovatno bila u srodstvu sa njim, Ki je bio veoma lose raspolozen. Da li je necista savest naterala Klarka da sebi oduzme zivot? Ki je ranije poricao sve glasine o njegovom samoubistvu kao netacne. Ali, vise mu se nisu cinile toliko preteranima.

Doneo je flasu pica za sto. Prkoseci Dzodinom besnom, kriticnom pogledu, nasuo je sebi jos jednu casu. „Kako si provela dan, Dzodi? Osecas li se bolje?“ „Meni nista ne fali. Nisam ni od cega ni bolovala. Samo sam se malo zadihala, i svi su napravili slona od muve.“ Odustao je od svade sa njom da joj ne bi skocio pritisak. Od kada je dobila mozdani udar, hodao je u njenoj blizini kao po jajima i cinio sve sto je mogao da je smiri, a da je ne isprovocira.

I dalje je mislio da je dobra ideja da joj unajmi medicinsku sestru koja bi stanovala u kuci, ali nije ponovo nacinjao tu temu sa njom. Propustao je pored sebe svu verbalnu paljbu koju bi po njemu osula, jer je znao da njeno lose raspolozenje u velikoj meri potice od straha. Majku mu, da je on pretrpeo onakav mozdani udar, i sam bi bio gadno nervozan. „A ti, Dzenelen? Da li se tebi danas dogodilo nesto zanimljivo?“ „Ne. Imala sam uobicajeni radni dan. Sta si ti radio danas?“ Ispricao im je za rancera iz Arkanzasa. „Anderson me je dobro platio. Poslic je bio lak. Doduse, ocajno dosadan.“ „A to je ono sto je tebi najvaznije, je l’ da?“ rekla je Dzodi. „Ne dao bog da se ti dosadujes.“ Podigavsi casu viskija, Ki je nazdravio njenoj tacnoj konstataciji. „Isti otac“, prezrivo je frknula. „U vecitoj potrazi za avanturama.“ „Sta fali tome?“ „Imamo puding od tapioke za desert, Ki. Hoces li da ti ga sipam?“ „Ja cu da ti kazem sta fali tome.“ Dzodi je ignorisala Dzenelenine napore da izbegne svadu. „Ti si jedno veliko dete, koje zivi u izmisljenom svetu. Zar ne mislis da je vreme da odrastes i da se posvetis necemu korisnom?“ „Ki leti za jednu od drvnih kompanija, mama. Prska borove sredstvom protiv stetocina. Spasavanje suma je zaista koristan posao.“

* Vrsta mahunarke.

Dzodi nije cula reci svoje kceri. Bila je usredsredena na Kija. „Avanture nisu zivot. Zivot se sastoji od teskog, svakodnevnog rada pod svim mogucim uslovima, bez obzira na to da li ti ide dobro ili lose, i da li ti se radi ili ne.“ „Meni to uopste ne zvuci kao zivot“, rekao je. „To bi bilo ono sto ja definisem kao rmbacenje.“ „Zivot ne moze uvek da bude zabavan.“ „Tacno tako. Zato moramo sami da trazimo zabavu. Ili da sami sebi nesto ucinimo zabavnim.“ „Kao sto je tvoj otac trazio zabavu na drugim mestima?“ „Da. Jer je nije imao u svojoj kuci.“ Strpljenje mu je vec doseglo granicu. „Zato ju je trazio na

149

drugim mestima, sa drugim zenama, u tudim krevetima.“ Dzodi je skocila sa stolice kao oparena. „Zabranjujem ti da govoris takve gadosti za mojim trpezarijskim stolom.“ I Ki je ustao sa stolice, prkoseci joj sa druge strane stola. „A ja nemam nameru da tebi dopustim da mi blatis oca.“ „Oca?“ rekla je prezirno. „On nije bio nikakav otac. Mesecima vas nije vidao.“ Bolelo ga je to podsecanje na bezbrojne prilike kada je posmatrao ocev automobil kako zamice iza ugla na autoputu, kada je njegovo mlado, nesrecno srce znalo da ce proci mnogo, mnogo vremena pre nego sto ga opet vidi.Zeleo je da je povredi onoliko koliko je ona povredila njega. „Odlazio je da bi pobegao od tebe, a ne od nas, dece.“ „Ki!“ umesala se Dzenelen.

Ponovo niko nije obratio paznju na nju. Sada kada je ogorcenost potekla iz njega, Ki nije mogao da kontrolise reci koje je izgovorio u besu. „Nikada mi nisi ponudila ni topao ljudski dodir, niti si mi uputila lepu rec. Da li si sa tatom postupala drugacije nego sa mnom? Da li si ikada razgovarala sa njim, a da to nije bila kritika njegovih uzasnih mana? Jesi li ikada prestala da mislis o sirovoj nafti dovoljno dugo da se nasmejes zajedno sa njim, da ga zadirkujes i da se opusteno, blesavo ponasas, bez ikakvih drugih primisli? Kada je bio tuzan i obeshrabren, da li si ga ikada privukla na grudi da ga utesis? Bez obzira na to sto tvoje grudi ne mogu nikome da pruze utehu, a kamoli mekotu dodira.

Tvrde su poput siljaka naftne busilice.“ „Ki!“ povikala je Dzenelen. „Mama, sedi. Izgledas kao da...“ „Tvom ocu nije bila potrebna moja ljubav. Dobijao ju je od belosvetskih kurvi, cime mi se i hvalio u lice. Bio je sa jednom od svojih kurvi i na dan kada sam te rodila.“ Uspravila se i tesko udahnula vazduh nekoliko puta. „Jedino dobro koje sam imala iz braka sa Klarkom Taketom Mladim bio je tvoj brat.“ „Sveti Klark“, podrugljivo se na cerio Ki. „A mozda i nije bio toliki svetac kakvim ga smatras.

Veceras sam razgovarao o njemu sa njegovom bivsom ljubavnicom. Izgleda da doktorka Malori smatra Klarka odgovornim za to sto ju je poslao sa porodicom u Centralnu Ameriku, gde su pobili sve osim nje. Zamolila me je da je tamo prevezem avionom i da joj pomognem da donese kuci posmrtne ostatke svoje kcerke. Nije li to ironicno?“ „Nije valjda da razmisljas da to stvarno i uradis?“ Dzenelen ga je zaprepasceno pogledala. „Zasto ne bih? I njene pare su zelene.“ „Tamo jos traje revolucija. Ljude svakodnevno ubijaju tamo dole.“ Mada je sve odgovarao Dzenelen, Ki nije skretao pogled sa Dzodi. „Doktorka Malori smatra da joj mi, Taketovi to dugujemo. Pristala je da u nadoknadu za moje usluge napusti Idn Pas i da se u njega nikada vise ne vrati.“ „Neces to da uradis, jesi li cuo?“ Dzodin glas je kipteo od jarosti. „Cak i ako bismo se na taj nacin otarasili Lare Malori?“ „Ne mozes da joj verujes da ce odrzati rec. Nemoj cak ni da pomisljas da ides sa njom u Centralnu Ameriku.“ Ki je stavio ruku na srce. „Majko, tvoja zabrinutost za mene prosto je dirljiva.“ „Boli mene uvo za tvoju bezbednost. Jedino sto me brine je da zastitim ono malo Klarkove dobre reputacije koja u je preostala. Ako odes bilo gde sa tom kurvom, i ne zasluzujes nista bolje od toga da ti neko skine tu glupu glavu sa ramena.“ Dzenelen je prigusila zapanjeni uzdah prekrivsi usta rukom, i potonula je u svoju stolicu. „Zasto to jednostavno ne izgovoris otvoreno, Dzodi?“ zaurlao je Ki. „Posto ne mozes da vratis Klarka, volela bi da ni ja nisam ziv.“ Dzodi je demonstrativno pokupila svoju kutiju cigareta i upaljac, okrenula se u mestu i izmarsirala iz trpezarije.

Ki nije znao koliko je dugo ukocenim rukama stiskao naslon svoje stolice. Prsti su mu pobeleli dok su stiskali lakiranu hrastovinu, i cinilo se da ce svakog casa podici stolicu uvis i zavitlati je kroz

150

prozor trpezarije.

Tek kada je Dzenelen progovorila, setio se da je i ona tu. „Ono sto si rekao mami bilo je tako. toliko uzasno, da je bila suvise ljuta da bi to opovrgla.“ Pogledao ju je natmureno. Ruke su mu se opustile i pale pored tela. Okrenuo se na peti i posao ka izlaznim vratima. „Gresis, Dzenelen. Nije mi rekla da to nije tacno jer sam rekao istinu.“ Neko je upalio lampu na nocnom stocicu pored kreveta. Lara se istog trenutka probudila i otkotrljala se u pravcu svetlosti, a onda je, preplasena, skocila u sedeci polozaj. „Sta ti radis ovde? Kako si usao?“ „Obio sam bravu na ulaznim vratima“, odgovorio je Ki. „Zaboravila si da promenis sifru na uredaju za alarm. “ Pogled mu se prikovao za njene nage grudi. Lara nije zgrabila prekrivac da ih pokrije jer je i dalje bila bunovna od sna. Nekoliko trenutaka nije mogao da odvoji pogled od nje. Kada je konacno uspeo da to ucini, zgrabio je njen kucni ogrtac sa podnozja kreveta i bacio ga prema njoj, tiho opsovavsi. „Obuci ovo moramo da razgovaramo.“ I dalje nerazbudena i sokirana sto je pronasla Kija u svojoj spavacoj sobi odmah po budenju, uradila je kako je trazio, bez pogovora. Sela je na ivicu kreveta.

Ki je poceo da seta gore-dole ispred podnozja Larinog kreveta, grizuci se za donju usnu.

Odjednom je zastao i pogledao u nju. „Nikad necemo uspeti da pribavimo dopustenje da sletimo.

Jesi li razmisljala o tome?“ Jos je bila bunovna zbog naglog budenja. „Nisam. Hocu da kazem, jesam.“ Udahnula je duboko da razbistri glavu i sklonila kosu sa lica. „Ne, nikada necemo uspeti da pribavimo dopustenje da sletimo i da, naravno da sam dobro promislila o tome.“ „I?“ „Imam mapu jedne privatne piste za sletanje.“ „Vazduhoplovnu kartu?“ „Molim?“ „Da li je to vazduhoplovna karta? Specijalno izradena za pilote?“ „Ne bih rekla. Meni izgleda kao obicna mapa.“ „Bolje ista nego nista“, rekao je. „Odakle ti?“ „Poslala mi je jedna osoba.“ „Neko od poverenja?“ „Poslao mi ju je jedan katolicki svestenik. Otac Heraldo. Sprijateljio se sa nama kada smo bili dole.

Rendal ga je proglasio za zvanicnog kapelana ambasade.“ „Mislio sam da su pobunjenici pogubili sve svestenike.“ „Ubili su mnoge. On je uspeo da prezivi.“ Ki se zamislio nad time dok se spustao u fotelju pored njenog kreveta, sevsi toliko blizu nje da su im se kolena gotovo dodirivala. „Meni deluje da je moguce da taj tvoj pop sedi na obe stolice, da bi uspeo da se odrzi na sredini.“ „Vrlo moguce“, slozila se Lara sa njim uz bled osmeh. „On tvrdi da je neutralan.“ „Prati razvoj dogadaja, pa staje na onu stranu koja mu odgovara.“ „To je jedini nacin da nastavi da se bavi bozjim poslom.“ „Ili da sacuva sopstveni zivot.“ „U pravu si“, priznala je preko volje. „Ali, nemam razloga da sumnjam u njega. U svakom slucaju, on nam je jedina veza.“ Ki je othuknuo. „Okej. Ostavimo to po strani za sada, i predimo na drugu stavku. Znas li da li u Montesangreu koriste radare?“ „Sigurna sam da ih imaju, ali su svakako zastareli. Tamo je sve zastarelo. U visedecenijskom su tehnoloskom zaostatku u odnosu na ostatak sveta.“ „Koliko je ta pista udaljena od Sijudad Sentrala?“

151

U sebi je pretvarala kilometre u milje. „Oko cetrdeset milja.“ Zviznuo je. „To ce biti tesko. Kako mislis da izbegnemo njihov radar?“ „Mora da postoji neki nacin. Krijumcari droge stalno prolaze neprimeceni.“ Ostro ju je pogledao. „Ja nikada nisam krijumcario drogu.“ „Nisam mislila da.“ „Naravno da jesi.“ Izdrzao je njen pogled, a oda je nestrpljivo slegao ramenima. „Boli me dupe.

Misli sta god hoces.“ Ustao je iz fotelje i ponovo poceo da seta po sobi. Lara je pozelela da mu postavi na hiljadu pitanja, ali se nije usudivala. Najvise ju je zanimalo sta ga je nateralo da se predomisli.

Neprestano je koracima premeravao njenu sobu, ponasajuci se poput zivotinje u kavezu. „Pod uslovom da uspemo da neopazeno prodemo pored njihovog radara, pod uslovom da je ta pista tamo gde je na karti obelezen njen polozaj...“ „Da?“ „Sta cemo da radimo kada tamo stignemo?“ „Mogu da se dogovorim sa ocem Heraldom da nas pokupi odatle.“ „Dobro. Dalje.“ „Postoji ilegalna organizacija koja se bavi proturanjem namirnica, pisama i slicnih stvari u Montesangre i iz njega. Preko njih sam i dobila mapu. Cekala sam godinu dana na to da je dobijem, i imama je vec nekoliko meseci. Preko pomenute tajne organizacije mogu da obavestim i oca Heralda kada da nas saceka.“ „Da li ce i za to biti potrebno godinu dana?“ „Nece. Svi su u stanju pripravnosti i ocekuju moj znak.“ „Toliko si bila sigurna da cu pristati na tvoj zahtev?“ „Ne, toliko sam bila sigurna da bih sve ucinila, samo da pristanes.“ Oboje su zacutali i zagledali se u ono drugo.

Ki se prvi otrgao iz tog stanja. „Prica li taj pop engleski?“ „Pravo ime mu je Dzerald Maloun. On je Amerikanac.“ Opsovao je. „To samo znaci da im je duplo sumljiviji zbog toga, i da verovatno prate svaki njegov korak.“ „Ne verujem. Potpuno se uklopio u kulturu i obicaje Montesangrea, temperament mu je pre latinoamericki nego irski. Sem toga, potpuno je svestan svih tamosnjih opasnosti. Godinama zivi pod njima i zna kako da ih izbegne. Trebalo bi da je pista relativno bezbedno mesto. Receno mi je da se nalazi na obali okeana, u podnozju planinskog venca obraslog bujnom vegetacijom.“ „Bezbedno! Boze. Moracu da letim nocu, preko otvorenog mora, da izbegavam radare, da spustim avion usred jebene dzungle, i da se jos sve vreme nadam da necemo udariti o planinu i da na nas nece pucati iz drugih aviona.“ Video je da se Lara sprema da mu nesto odgovori, pa je podigao obe ruke da bi je zaustavio. „Znam, znam. Krijumcari droge to stalno rade. I to, bez sumnje, na pomenutoj pisti.“ Setao je jos neko vreme. Nije htela da ga ometa u razmisljanju. „U redu; recimo da uspemo da se mirno prizemljimo, recimo da uspemo da izademo iz aviona a da nas vojska pobunjenika ili kontrarevolucionara ne ubije istog trena, i recimo da nas taj polupouzdani pop saceka na pisti; gde bi nas odveo?“ „U Sijudad Sentral.“ Presao je rukom preko lica. „Plasio sam se da ces to reci.“ „Cerka mi je verovatno tamo sahranjena.“ Bacio je pogled na njenu svetlosmedu kosu, razbarusenu od spavanja. „Strcaces tamo kao bela rana. Zar se ne plasis da ces nekome privuci paznju kada te vide sa lopatom u ruci, kako prekopavas groblje?“ Udahnula eje snazno i naglo. „Izvini. Pripisi to mojoj neosetljivosti.“ Vratio se u fotelju i nastavio da govori blazim tonom.

152

„Zaista ozbiljno sumnjam u to da ce ti dopustiti da ekshumiras kcerku, Laro. Znas li na kojem je groblju mogla da ti bude sahranjena kcerka?“ „Ne.“ „A taj pop, kako se zvase?“ Odmahnula je glavom. „Zadnje sto mi je rekao bilo je da se raspituje o tome. U poslednjih nekoliko godina u Montesangreu se nisu redovno vodili zapisnici o smrtima i rodenjima. Nadam se da ce, dok ne stignemo, pronaci neki trag koji i mogao da nas odvede do nje.“ Nasmesila se, kao da zeli da se opravda. „To je najbolje cemu mogu da se nadam.“ „Sta ako ne bude uspeo da dode do novih informacija?“ „Sama cu sprovesti istragu o tome.“ „Boze. Pa to je nemoguce.“ „Nije bas toliko beznadezno kako se cini“, rekla je sa onoliko ubedenja koliko je mogla da ga prikupi. „Postoji i jedan Montesangranac koji je radio kod nas u ambasadi. Okretan i snalazljiv mladic. Unajmili smo ga da obavlja administrativne poslove, ali je uskoro postao od neprocenjive pomoci Rendalu pri prevodenju zvanicnih dokumenata. Rendal je samo rudimentarno poznavao spanski jezik. Emilio je pametan i ima dobru intuiciju. Ukoliko budem bila u mogucnosti da ga pronadem, sigurna sa da ce nam pomoci.“ „Ukoliko budes bila u mogucnosti da ga pronades?“ „Moguce je da nije preziveo napad na ambasadu. Njegovo ime nije bilo na spisku zrtava, ali sumnjam da su one sadrzale imena svih poginulih. Ukoliko ga nisu ubili, verovatno se krije.

Pobunjenici smatraju za izdajnika svakoga ko je radio u americkoj ambasadi.“ „A ako je mrtav ili zbog neceg drugog ne mozemo da dodemo do njega, sta onda?“ „Onda sam zaista prepustena sama sebi.“ „Spremna si da preuzmes toliki rizik?“ „Ne postoje granice onoga sto sam spremna da ucinim da bih Esli donela nazad kuci.“ „Da“, rekao je. „Cak si spremna i na to da ponudis svoje dragoceno telo meni, matorom i pohotnom.“ Zurio je u njene butine, tamo gde se ogrtac razgrnuo, desetak centimetara iznad njenih kolena.

Iznenada je ustao. „Povezi se sa tom tajnom mrezom. Saznaj sve sto mozes da izvuces od njih. Ne odbacuj nista kao nevazno. Nemoj da se oslanjas na svoje pamcenje; vodi detaljne beleske. Zelim da znam sve. Ukoliko sati sunce izlazi i zalazi, koliko stanovnika imaju zemlja i glavni grad, koje je ogranicenje u brzini letenja, svaku svakcijatu cinjenicu koja moze da ti padne na pamet. Ja cu da odredim sta je bitno, a sta nevazno. U ovakvim situacijama nikada se ne zna koja sitnica moze da bude od presudnog znacaja za prezivljavanje. Putovacemo bez mnogo prtljaga. Ponesi samo jednu torbu, laku za nosenje. Ne nosi nista sto ti je vredno, nista sto ne mozes da bacis pri begu, u bukvalnom smislu tih reci. Misli o tome da cemo, ako uspemo u svom naumu, odatle poneti mrtvacki kovceg. To ce mozda biti i jedina stvar koju cemo moci da ponesemo. Imas li nekih pitanja?“ „Sta cemo sa avionom?“ „Za nabavku aviona i oruzja pobrinucu se sam.“ „Oruzja?“ „Ne mislis valjda da cu da idem mecki na rupu bez oruzja? Umes li da pucas?“ „Ne, ali mogu da naucim.“ „Pocecu da te poducavam pucanju cim nabavim vatreno oruzje. Sam cu ga nabaviti, ali ocekujem da mi platis sve troskove.“ „Naravno.“ „Postoji samo jedan uslov u svemu ovome: ne postavljaj mi nikakva pitanja ni o oruzju ni o avionu. Ako federalci postanu radoznali i pocnu da se raspituju, moci ces iskreno da im kazes da ne znas nista.“ „A sta ces im ti reci?“

153

„Slagacu ih. Ubedljivo. Kada zelis da krenemo?“ „Cim uspes da nabavis avion.“ „Bicemo u kontaktu.“ Lara je ustala sa kreveta. „Hvala ti, Ki. Mnogo ti hvala.“ Stao je pravo ispred nje, a pokreti i reci su mu se ublazili. „Da li tvoja ponuda u vezi s mojim honorarom i dalje vazi?“ Pogledala je u njegove potamnele, sjajne oci i pokusala da ubedi sebe da joj kolena klecaju od olaksanja sto je pristao da je odveze u Montesangre, a ne iz reakcije na seksualnu energiju kojom je zracio.

Pognula je glavu i odvezala opasac kucnog ogrtaca. Krajevi su se razdvojili. Zastala je samo na trenutak, a onda ga je zbacila sa ramena i pustila ga da padne na krevet, iza nje.

Stajala je naga pred njim.

Tisina je bila napeta, a tenzija opipljiva. Mada nije gledala u njega, osecala je njegov pogled na sebi. Kozom su joj prolazili trnci, kao da ju je zaista dodirivao, ostavljajuci poteze vreline po njoj, kao nanete cetkicom. Grudi, stomak, medunozje, sve joj je to dodirnuo pogledom. Postajala je vrela i sve vlaznija. Vrhovi grudi su joj se zategli i ispupcili. Usne resice su pocele snazno i ubrzano da joj pulsiraju. A negde, duboko u njoj, razbuktala se telesna zelja. „Pogledaj me.“ Podigla je glavu. „Izgovori moje ime.“ „Ki.“ Posto je prvi put prosaputala njegovo im, ponovila ga je. „Ki.“ Kliznuo je rukom preko njenog vrata, obuhvatio ga i spustio glavu nad njenu. Poljubio ju je grubo i posesivno. Svaki prodor njegovog jezika bio je motivisan besom. u pocetku. Nakon toga, kao da je pokusavao da pronade nesto sto nije uspevao. Mozda je tragao za zeljom, podjednako snaznom poput njegove.

I pronasao ju je, ali to nikada nije saznao. Jer, kao sto je sve naglo i zapocelo, tako se i zavrsilo. „Daces mi deset hiljada, odmah.“ Glas mu je zvucao zacudujuce smireno, ali su mu se oko usana pojavile bore od napetosti, a same usne su mu se tesko pomerale, kao da su odrvenele. „Kada se vratimo, i ako se uopste vratimo, dogovoricemo se oko toga koliko mi jos dugujes.“ Zgrabila je kucni ogrtac s kreveta i stisnula ga ispred sebe. „Ki?“ Zastao je na vratima, i nakon dugog oklevanja, okrenuo se ka njoj. „Ja znam zasto ovo radim, ali kakvog racuna ti imas da se petljas u to?“ Odmahnula je glavom, ne shvatajuci njegove motive. „Zasto si se predomislio u vezi sa ovim? Sta ti imas od citave stvari?“ „Osim pisljive zarade od deset hiljadarki, bas nista. Rec je o tome da, kao i ti, nemam sta da izgubim.“ „Jesi li volela moga brata?“ To ju je upitao odjednom, iz cista mira.

Larine oci bile su zatvorene, ali nije dremala. Bila je i suvise napeta da bi mogla da zaspi, mada su joj kapci bili naborani od nedostatka sna. Nije dobro spavala poslednjih nekoliko dana pred polazak na put.

Proslo je barem pola sata od kako niko od njih dvoje nije izgovorio ni rec. U kabini se nije culo nista sem brujanja dva avionska motora. Krenuli su iz Braunsvila u Teksau kasno tog popodneva. Satima nakon toga, pod njima se u svim pravcima prostirao krseviti teren centralnog Meksika. Kada je preleteo poluostrvo Jukatan, Ki je neko vreme leteo u pravcu Tihog okeana pa je skrenuo polukruzno, krenuvsi unazad gotovo istom trasom. Kada su poceli da se priblizavaju Montesangreu sa mora, kopno se jos nije naziralo.

Na nebu je sijala samo tanusna traka mesecine; Ki je isplanirao vreme putovanja prema mesecevim menama. Ugasio je svetla na vrhovima avionskih krila. Zagrobnu pomrcinu razbijala je samo mutna svetlost table sa instrumentima za upravljanje letelicom.

Osetila je kako u njemu raste napetost dok se psihicki pripremao za tesko sletanje, pa nije htela da mu razbija koncentraciju besmislenim caskanjem. Krenuli su iz Idn Pasa u podne i odleteli u

154

Braunsvil, gde su napravili pauzu da bi rucali. Lara uopste nije imala apetit, ali je Ki insistirao na tome da pojede sve iz tanjira. „Ne znamo kada cemo moci ponovo da jedemo“, rekao joj je.

Dopunio je gorivo u rezervoaru aviona, za koji je pretpostavljala da pripada coveku u ogromnim dugovima o kome su pricali, jer je u pitanju bila cesna 310. Kao sto mu je i obecala, nije se raspitivala u vezi sa tim. Pre nego sto su krenuli na put, Ki je izvadio tri sedista od pet, koliko ih je bilo u avionu - pretpostavljala je da je to zato da bi napravio mesta za Eslin kovceg. Takode je opremi aviona dodao i radio-uredaj za pomoc pri navigaciji. „Ovaj instrument se zove loran “, objasnio joj je. „Samo treba da unesemo u nju tacnu geografsku sirinu i duzinu na kojoj se nalazi pista, i ova spravica ce nam pokazati njen polozaj. Mozes li da mi das njene koordinate?“ Pribavila je tu vaznu informaciju preko montesangreanskog podzemlja, ali su na to cekali nekoliko dana, ispunjenih nestrpljenjem. „Ne mozemo da idemo tamo za vreme jebenog punog meseca“, dzangrizao je Ki. „Ako taj tvoj pop ne nabavi potrebne informacije do dvadeset petog u mesecu, moracemo da cekamo jos mesec dana da otputujemo.“ Mogli su da cekaju jos mesec dana, ali su oboje vec bili psihicki spremni za odlazak. Da su bili primorani da cekaju duze nego sto su planirali, bili bi pod jos vecim stresom. Toliko su razradili svaki detalj putovanja da im se ta tema prosto smucila. Bili su na ivici zivaca. Na svu srecu, svestenik je na samo nekoliko trenutaka pre isteka roka za polazak uspeo da im pribavi koordinate koje su bile potrebne kiju.

Ki je iza njihova dva sedista aviona smestio valjkaste putne torbe od grube vunene tkanine, nalik na vojnicke vrece koje se nose preko ramena., sa nekoliko odevnih predmeta za presvlaku i par kozmeticko-higijenskih potrepstina. Lara je do vrha napunila svoju doktorsku torbu potrebnim medicinskim priborom. Ki je sa sobom poneo i torbicu sa fotoaparatom sa tridesetpetomilimetarskim filmom, u kojoj je bilo i nekoliko rezervnih objektiva. Ukoliko ih tamosnje vlasti budu ispitivale - a uverio ju je da je to malo verovatno - pretvarace se da su ljubavni par koji je krenuo u Cicen Icu da fotografise tamosnje piramide.

U jednom od ormarica pod krilom aviona postojala je skrivena pregrada. Ki je u nju sakrio pusku, a u kokpitu je ostavio dva pistolja. Lara se lecnula kada je prvi put ugledala oruzje. * Skracenica od „Lo(ng) Ra(nge) N(avigation)“ - navigacija pri velikim udaljenostima. Rec je o radio-lokatoru ili vrsti radara.

„Ovo je za tebe.“ Pruzio joj je revolver. „Toliko je tezak da ne mogu ni da ga podignem, a kamoli da pucam iz njega.“ „Veruj mi, ako budes primorana na to, moci ces i da ga podignes i da pucas iz njega. Kada budes nisanila, drzi ga sa obe ruke.“ „Rendal je hteo da me nauci da pucam iz vatrenog oruzja kada smo se preselili u Montesangre, ali ja to nisam zelela.“ „Ne moras da budes dobar strelac da bi pucala iz ovoga. To je magnum 357. Samo ga usmeri u uopstenom pravcu svoje mete i povuci okidac. Misli o njemu kao o rucnom topu. U sta god da pucas iz ovoga, unistices to, ili ga barem ozbiljno ostetiti.“ Stresla se pri pomisli na tako nesto. Ignorisuci njenu averziju prema oruzju, obucio ju je u glavnim crtama kako da napuni revolver i kako da puca iz njega.

Pripremili su se za put najbolje sto su mogli. Sada su se blizili svome odredistu. Milion stvari je moglo da pode po zlu: neke od njih joj je pomenuo, a mnoge je verovatno zadrzao za sebe, pomislila je Lara.

Da li joj je postavio iznenadno pitanje u vezi s tim da li je volela Klarka da bi sebi skrenuo misli sa opasnosti koje im predstoje?

155

Okrenula se ka njemu i pogledala ga iz profila. Nije se brijao citave nedelje. „Prirodna kamuflaza“, odgovorio joj je kada je spomenula njegovu kratku bradu koja je postajala sve gusca. Brada ga je cinila sve privlacnijim, dajuci mu sumnjivi sarm loseg momka. „Da li sam volela Klarka?“ ponovila je. Ponovo okrenuvsi lice ka vetrobranu, pogledala je kroz staklo u mrkli mrak. Pokusala je da ne misli o tome kako je ovo letece ostrvo tehnologije sve sto je deli od Tihog okeana. Po njenom misljenju, aerodinamika se opirala svakoj logici. Njihova letelica joj se cinila uzasno sitnom i krhkom u vakuumu tmine kojim su bili okruzeni. „Da, volela sam ga.“ Osetila je kako je munjevito okrenuo glavu ka njoj da bi je pogledao. Nastavila je da zuri pravo ispred sebe. „Zbog toga me je njegova izdaja toliko zabolela. Bacio me je divljim zverima i iz udobnosti svoje senatorske kancelarije posmatrao kako me one kidaju na komade. I ne samo d nije hteo da mi pritekne u pomoc, vec me je svojim cutanjem i osudio. Nisam mislila da je Klark sposoban za toliki kukavicluk i izdajstvo.“ „Nije se pokazao kao tolika kukavica kada je doveo ljubavnicu u svoj krevet, dok joj je muz spavao samo nekoliko soba dalje, na istom spratu“, primetio je Ki. „Ili je to ucinio iz gluposti? Ponekada izmedu hrabrosti i ludosti nema velike razlike. Zasto si to ucinila kada je postojala velika sansa da budes uhvacena?“ „Ljubav je mocan podsticaj. Postajemo njene zrtve jer nas navodi da cinimo razne ludosti, koje u uobicajenim okolnostima nikada ne bismo uradili. Toga vikenda u vili, atmosfera je bila. to krajnje mere naelektrisana. Puna iscekivanja.“ Spustila je pogled na ruke i protrljala dlan o dlan. „Zelja tolikog intenziteta pomracuje svest i racionalno rasudivanje. Jaca je od straha od razotkrivanja.“ Uzdahnula je i ponovo podigla glavu. „Trebalo je da obratim paznju na upozorenja. Bila su neverovatno ocigledna. Kada sa ove distance razmislim o tome, shvatam da je katastrofa bila neizbezna i da je do nje kad-tad moralo da dode.

Samo, ja na znake upozorenja nisam obracala paznju.“ „Drugim recima, bila si toliko posednuta animalnom pozudom da je bilo taman toliko sanse da razmisljas racionalno koliko i da na vrbi rodi grozde.“ „Ne budi toliko nadobudan. Tvoja animalna pozuda prema udatoj zeni dovela je do toga da budes upucan! Osim toga, to je davna proslost. Zasto to sada potezes?“ „Zato sto bih voleo da mislim da sam umro zbog plemenitog cilja, ukoliko ne izvucem zivu glavu iz te banana-republike, bogu iza nogu. Voleo bih da verujem da si bila nesto vise od usputne avanture za mog pohotnog brata i da je on za tebe bio nesto vise od zgodne prilike za razbijanje dosade u nesrecnom braku.“ Malo joj je nedostajalo da ga otera do davola. Ali, polozila mu je svoj zivot u ruke. Bez njega, njena sansa da prezivi putovanje bila je nistavna. Svidalo im se to ili ne, morace da saraduju radi postizanja zajednickog cilja. Njihova medusobna borba trebalo bi da bude svedena na minimum. „Uprkos ruznom kraju nase veze, volela sam Klarka“, rekla je Lara. „Iz dubine duse verujem da je i on voleo mene. Da li to ovu misiju cini plemenitom sa tvoje tacke gledista?“ „Da li je on bio Eslin otac?“ Nije ocekivala ovo trik-pitanje. Na trenutak je ostala bez reci. Nikada nije cak ni nagovestila da je Klark bio otac njenog deteta. Cak je ni najuporniji novinari, gladni vesti i ostrijih zuba od ostalih, nisu ujeli toliko duboko. Ali, kada je malo bolje razmislila, shvatila je da ne treba da je iznenaduje sto je bas Ki prvi koji joj je postavio to pitanje. Njemu je sasvim svojstveno da na taj nacin sokira ljude. „Ne mogu da ti odgovorim na to pitanje.“ „Hoces da kazes da ne znas? Kresala si se sa obojicom u istom periodu?“ „Da se izrazim drugacija“, rekla mu je Lara ostro, „nemam nameru da ti odgovorim na to pitanje.

Ne dok ne obavimo ono zbog cega smo i dosli ovde.“ „Zasto? Sta ce to da promeni?“ „Ti si taj koji se raspituje za to cija je kcerka bila Esli. Ti mi reci da li saznanje o tome ko je njen otac menja stvari.“

156

„Aha, shvatam. Mislis da cu se vise truditi da pronademo njene posmrtne ostatke ako se ispostavi da je bila jedna od Taketovih.“ Ispustio je uzvik nezadovoljstva. „Tvoje misljenje o meni je izgleda mnogo gore nego sto sam pretpostavljao. Kakvo sam ja zapravo stvorenje, po tvom misljenju? Jedva nesto malo bolje od bubasvabe? Ili mozda malo gore od njih?“ U poredenju sa teskocama koje su im predstojale, ljutnja je predstavljala potpuno nepotrebno i pogubno gubljenje energije. „Slusaj, Ki, nas dvoje se svakako ne slazemo dobro. Oboje smo bili grozni jedno prema drugome, cak i vise nego sto je trebalo. To smo delimicno i zasluzili, ali delimicno smo se uzasno ponasali jedno prema drugome i iz besa. Ali, bez obzira na sve, imam poverenja u tebe. Da ga nemam, ne bih ti trazila da me dovedes ovde.“ „Nisi imala nikome drugom da se obratis.“ „Mogla sam da unajmim nekog drugog pilota, koji bi me prevezao samo zbog novca.“ „Nemas onoliko novca koliko bi ti za tu uslugu bilo potrebno.“ „Verovatno, ali me to ne bi zaustavilo u ovoj nameri. Nekako bih uspela da nabavim novac, cak i kad bi to znacilo da moram da cekam da mi se isplati nasledstvo.“ „li, smatrala si da ti mi, Taketovi, dugujemo ovo.“ „Nije bas sasvim tako.“ Zastala je neodlucno; Ki je pogledao ka njoj. „Tacno je da sam dosla u Idn Pas samo zato da bih te ubedila da me dovedes ovde. Ali, nisam ocekivala da cu biti ovoliko uverena da sam ucinila pravu stvar sto sam bas tebe izabrala za ovaj zadatak.“ Pogledali su se i tako su ostali nekoliko trenutaka. Ovoga puta je Lara bila prva koja je uspela da se otrgne. „Kada budemo bezbedni i na putu kuci, obecavam ti da cu ti ispricati sve sto zelis da znas. U meduvremenu, molim te da me ne podbadas. U redu? Obecavam da cu se i ja uzdrzati od toga.“ Nekoliko minuta je cutao. Kada je progovorio, bila je to recenica izgovorena mrzovoljnim tonom, koja nije imala nikakve veze sa Eslinim poreklom. „U svakom slucaju, uskoro cemo se prizemljiti.“ „U svakom slucaju?“ „Ili cemo prvo dospeti do obale i pronaci tu malu pistu, ili ce nam pre toga ponestati goriva pa cemo se stropostati u okean. U meduvremenu, bilo bi dobro da odspavas malo.“ „Je l’ se ti to salis?“ Nakezi se. „Da.“ „E pa, nije smesno.“ Pretrazivala je nebo pogledom, ali u pomrcini nije mogla da razazna cak ni liniju horizonta.

Ki je pazljivo pratio parametre na instrumentima. Lara je osetila da se avion spusta. „Spustamo se?“ „Ispod sto pedeset metara, za slucaj da su im radari sofisticiraniji nego sto pretpostavljas. Jesi li sigurna da ce nas pop cekati na pisti?“ „Nije mi se potpisao krvlju.“ Postavljao joj je to pitanje milion puta. Pod datim okolnostima, bila je sigurna u tu cinjenicu onoliko koliko je mogla da bude . „Preneli su mu okvirno vreme naseg dolaska.

Kada bude cuo avion, trebalo bi da upali baklje na pisti.“ „Baklje“, rekao je podsmesljivo. „Verovatnije je da ce to biti konzerve od paradajz corbice napunjene kerozinom.“ „On ce biti tamo, kao i baklje.“ „Vetar se pojacao na dvadeset cvorova.“ „Da li je to lose?“ „Idealno bi bilo da je ispod deset. Pri jacini od cetrdeset cvorova, let bi bio sasvim nemoguc. Uz obalu se uvek javljaju i bocni vetrovi koji ometaju letenje. Pitam se, kolika je udaljenost dzungle od obale?“ „Zasto?“ „U ovo doba noci, u dzungli moze da se javi prizemna magla, zbog koje ne samo da ne bismo videli baklje, vec ni planinu. Naravno, sve dok u nju ne uletimo.“ Lari su poceli da se znoje dlanovi. „Mozes li da kazes nesto sto ce da nas ohrabri u ovom trenutku?“ „Mogu.“

157

„Sta?“ „Ako poginem, Dzenelen ce biti duplo bogatija.“

*

„Mislila sam da si neustrasivi pilot“, rekla je iznervirano. „Nebeski kralj devedesetih. Rekao si mi da mozes da letis u bilo cemu, bilo gde i bilo kada.“ Nije obracao paznju na njene reci. „Eno obale.“ Proverio je parametre na loranu. „Stigli smo. Pocni da trazis svetla. To ce biti tvoje zaduzenje.“ „Zasto moje?“ „Zato sto ja moram da pazim na to da se ne zabijemo u ove proklete planine i da istovremeno letim ispod sto pedeset metara. To je poprilicno zeznuto. Dobro je sto barem nema magle.“ Na horizontu je jedva mogla da se razazna stenovita obala. Pre nekoliko hiljada godina, od uzane Centralne Amerike odvojio se komad planine, koji je postao danasnji Montesangre. Taj komad zemlje je otplovio u Tihi okean i od njega je nastalo ostrvo, na udaljenosti od sesto kilometara od kopna. U geoloskom smislu, to se desilo tek nedavno. Nazupceni deo planine koji se odvojio od ostatka kopna nije imao dovoljno vremena da erodira u pescane plaze. Tako su obalom Montesangrea dominirale planine, koju su istu cinile negostoljubivom.

Zbog svih navedenih razloga, Montesangre nije mogao da ima zdravu privredu zasnovanu na zaradi od turizma, poput svojih srecnijih suseda cija je nacionalna privreda zavisila od drzavljana Severne Amerike i Evrope koji su u njima provodili svoj godisnji odmor. Taj ekonomski deficit prouzrokovao je vise od jednog oruzanog konflikta Montesangrea sa okolnim centralnoamerickim republikama.

Gledano iz vazduha, planinski venac koji je dominirao Montesangreom licio je na latinicko slovo C, cija je krivina kretala iz sredista drzave, formirajuci severnu granicu sa susednom nacijom; zatim se kilometrima pruzao paralelno sa obalom, a onda se stanjivao, uvijajuci se prema kraju. U supljini ’slova C’ nalazio se glavni grad, Sijudad Sentral. U samom gradu i razbacanim zaseocima oko njega bilo je koncentrisano devedeset pet posto populacije ove drzave. * Serija ’Sky King’ koja se emitovala na americkoj televiziji i radiju tokom cetrdesetih i pedesetih godina proslog veka.

Glavni junak serije je pilot i rancer iz Arizone, Skajler.

Iza pomenutih sela, na sve strane se kilometrima protezala gusta dzungla, koju su nastanjivale samo divlje zivotinje, vegetacija i nekoliko indijanskih plemena koja su zivela manje-vise isto kao i vekovima ranije, neprosvecena, a moglo bi se reci i neiskvarena elementima moderne civilizacije.

Lara je samo jednom letela avionom u Montesangre; nakon dolaska u tu drzavu, nije je napustala sve do onoga dana kada su je iz nje izneli, u povredama i bez svesti. Dok je obala zbog brzine leta postajala sve razaznatljivija, nju je poceo da ispunjava uzas. Setila se koliko je bila nesrecna kada je prvi put dosla u Montesangre sa Rendalom. Toga dana je samo saznanje da u njenoj utrobi raste jedan novi zivot moglo da je odrzi i da obodri njena osecanja. Esli je bila jedino sto je moglo d a je natera da se tamo ikada vrati. „Pazi i na to da li se u nasoj blizini nalazi jos neka letelica“, rekao joj je Ki. „Ja nemam vremena za razgledanje.“ „Niko ne zna da dolazimo.“ „Samo se ti nadaj. Za svaki slucaj pazi na to sto sam ti rekao. Ja ne bih bas voleo da nam se s leda prisunja vojni helikopter, a ti?“ Lara ga je pogledala na trenutak. U kokpitu je temperatura bila prijatna, ali je niz njegov bradati obraz curio znoj. I ona se oznojila od nervoze. „Nema nam druge nego da se spustimo“, promrmljao je dok je ocitavao instrumente. „Ne mogu cak ni da nas izvucem van vazdusnog prostora Montesangrea. Potpuno nam je nestalo goriva. Gde su te jebene baklje?“ Lara se uspaniceno nagla napred i pogledom pretrazila obalu. Videla je samo uzanu traku plaze koja se utapala u obliznju sumu. Nad njom su se preteci uzdizale planine.

Sta ako otac Heraldo nije dosao? Sta ako su ga mucili sve dok im nije odao informacije o njima?

Sta ako su zapovednici pobunjenika saznali da se udovica pokojnog americkog ambasadora vraca u

158

njihovu zemlju? Tada bi u opasnosti bio ne samo njen zivot, vec i Kijev. Ne bi bilo nikoga da im pritekne u pomoc. Bili bi ostavljeni na milost i nemilost onima koji ce ih uhvatiti i zarobiti, a Lara je znala da narod Montesangrea nije samilostan. Najbolje cemu bi u tom slucaju mogli da se nadaju bilo bi da se sruse i da na mestu poginu. „Sranje!“ „Sta je bilo?“ „Moram da nas podignemo. Drzi se.“ Gurnuo je polugu aviona i podigao ga pod ostrim uglom navise. Lara je pogledala ispod sebe. Preleteli su tik iznad vrha planine. Ki je pokrenuo avion ulevo i munjevito preleteo iznad strmih obronaka obraslih sumskom vegetacijom, a onda je ponovo skrenuo ka moru. „Gde je svestenik, Laro?“ „Ne znam.“ Izbezumljeno je provlacila donju usnu kroz zube. Bila je uverena da ce njihov pomocnik doci na zakazano mesto. „Vidis li nesto?“ „Ne.“ „Cekaj! Mislim da vidim...“ „Gde?“ „Desno, iza mene.“ Izveo je jos jedan dramatican avionski manevar od koga joj se sve okrenulo u stomaku. Zatvorila je oci da bi se smirila. Kada ih je ponovo otvorila, horizont je bio na svom mestu, a dole, ispod njih, treperile su tri sicusne tackice svetlosti. Zatim je i cetvrta zatreperila nestalnim sjajem. „Eno ga!“ povikala je. „Dosao je. Rekla sam ti da ce doci.“ „Drzi se. Idemo dole.“ Ispravio je avion i poceo da ga spusta, smanjujuci brzinu letenja. I pre nego sto je Lara to ocekivala, tackice svetlosti su pojurile u njihovom pravcu. Prizemljili su se, snazno udarivsi o pistu.

Avion je poskakivao preko neravne, neasfaltirane povrsine. Ki je svom snagom gurao polugu unapred. Prakticno je stajao na pedalama aviona. Pista se nalazila na nagnutom terenu da bi ih usporila i da bi im olaksala nedostatak duzine pri ateriranju. Ipak, cinilo se da je zaustavljanje aviona trajalo citavu vecnost. Stao je na samo pedalj od drveca na ivici improvizovane piste.

Ki je ugasio motor. Oboje su uzdahnuli od olaksanja. Spustio je ruku na Larino koleno. „Jesi li dobro?“ „Jesam.“ Posto je ona morala prva da izade iz kabine, uhvatila se za vrata. „Stani.“ Ki je sedeo napeto i nepomicno, a oci su mu pretrazivale prekrivac tame izvan aviona. „Hocu da vidim nas odbor za docek.“ Sedeli su u tisini. Iza njih, neko je, jednu za drugom, pogasio sest baklji, po tri sa svake strane piste.

Ki nije skidao desnu ruku sa Larinog kolena. Levom je uzeo pistolj koji je drzao ispod sedista.

Rekao joj je da je to devetmilimetarska bereta. Pomerio je zastitnu iglu i vestim pokretom ubacio prvi metak u sarzer. Nakrivio je pistolj, spreman da opali. „Ki!“ „U poziciji smo glinenih golubova. Nemam nameru da cekam da me neko kokne a da ne pokusam da se odbranim ni radi reda.“ „Ali...“ Podigao je ruku da bi je ucutkao. I ona je cula isto sto i on, zvuk vozila koje im se priblizavalo.

Pogledala je iza sebe i spazila dzip koji se pomaljao iz tame, i polako zadobijao oblik. Zaustavio se iza letelice. Vozac dzipa izasao je iz kola i krenuo ka avionu.

Ki je uperio beretu u figuru koja im je prilazila u mraku.

Lara je odahnula sa olaksanjem. „To je otac Heraldo. I sam je.“ „Daj boze da je sam.“ Lara je otvorila sa svoje strane avion i nesigurnim koracima krenula napolje, spustajuci se pomocu

159

nogostupa na krilu. „Oce Heraldo“, rekla je dok je skakala na zemlju. „Hvala bogu sto ste ovde.“ Otac Heraldo je ispruzio ruke ka njoj. „Amin. Drago mi je sto vas ponovo vidim, gospodo Porter.“ Lara mu je pruzila ruku, a on ju je stisnuo toplim i vlaznim dlanom. „Dobro izgledate“, rekla je. „I vi isto.“ „Jeste li saznali nesto u vezi sa lokacijom groba moje kcerke?“ „Nazalost, nisam. Raspitivao sam se ali bez uspeha. Zao mi je.“ To je bilo razocaravajuce saznanje, ali je nije iznenadilo. „Znala sam da nece biti lako da je pronademo.“ Ki je tek u tom trenutku sisao sa krila aviona. „Ovo je Ki Taket.“ „Oce“, rekao je odsecno u znak pozdrava. „Hvala vam sto ste nam poslali koordinate. Bez njih nikada ne bismo uspeli da vas pronademo.“ „Drago mi je da su vam bile od koristi.“ „Jeste li sigurni da vas niko nije pratio dovde?“ „Poprilicno sam siguran. “ Ki se namrstio. „Pa, hajde onda da sklonimo ovo avionce negde pre nego sto ga neko vidi.“ „Uveravam vas da smo za sada bezbedni“, rekao je svestenik. „Ne volim da rizikujem. Onda? Gde cemo s njim?“ „Zbog revolucije je znatno smanjen obim trgovine narkoticima. Ova pista neko vreme uopste nije bila upotrebljavana. Poneo sam macetu sa sobom, pa sam raskrcio malo rastinja dok sam vas cekao.“ Pokazao je rukom na okolnu sikaru koja je delovala kao neprobojan zid. „Bacimo se na posao.“ Nakon sto su prokrcili rastinje koje je bilo najgusce, svi su zajedno odgurali avion sa piste. Poneli su sa sobom ono malo stvari koje su imali u avionu, ukljucujuci i skrivenu pusku, a potom su cesnu prekrili sibljem. „Ovo je skriveno mesto“, rekao je svestenik Kiju, koji je razgledao kamufirani avion sa svih strana. „Ne verujem da bi ga neko opazio cak ni po danu. Dopustite mi da vam pomognem, gospodo Porter.“ Uzeo je Larin putni dzak i torbicu za fotoaparat, pa se uputio ka dzipu. Bacivsi na rame svoj dzak i pusku, Ki se obratio Lari ispod glasa. „Zaboravila si da mi napomenes da e po pijanica.“ „Upravo je zavrsio misu. Dah mu se oseca na vino za pricest.“ „Malo sutra. Oseca se na jamajcanski rum. Ispovracao sam dovoljnu kolicinu istoga, pa umem da mu prepoznam miris.“ „Onda nisi u poziciji da ga kritikujes.“ „Sto se mene tice, moze da se naliva i konjskim pivom, samo ako je pouzdan.“ Pre nego sto je uspela da kaze nesto u odbranu svestenika, stigli su do dzipa. Otac Heraldo, koji je sa svojih cetrdeset godina izgledao kao da mu je sezdeset, pomogao je Kiju da utovari svoj i Larin prtljag i opremu u zadnji deo dzipa. „Nadam se da nemate nista protiv da se vi vozite pozadi, jer ce gospodi Porter biti mnogo udobnije napred.“ „Nemam“, rekao je Ki, uskocivsi lakim pokretom na zadnje sediste. „Ovde mogu da nam cuvam leda.“ „U pravu ste“, nasmesio mu se svestenik. „Zivimo u nemirnim vremenima.“ „Da. Voleo bih da jednom izademo na pice pa da filozofiramo na tu temu. Medutim, mislim da je sada bolje da sto pre krenemo odavde. Odmah.“ Ako se svestenik i uvredio zbog Kijeve aluzije u vezi s picem, nije to pokazao. Kada je pomogao Lari da se smesti na suvozacko mesto, seo je za volan. „Najbolje je da ne palim farove sve dok se ne priblizimo gradu. Ponekada se nocu putevima krecu patrole.“ „Cije?“ hteo je da zna Ki. „Ko god hoce, patrolira putevima. To se menja iz dana u dan.“ „Kakva je trenutno politicka klima u zemlji?“ upitala je Lara. „Nestabilna.“

160

„Superiska“, promrmljao je Ki. „Stari rezim zeli da se ponovo vrati na vlast. Predsednik Eskavez se i dalje krije, ali se prica da pokusava da sakupi vojsku i pomocu nje povrati svoju funkciju.“ „Pobunjenici mu to nece dopustiti bez krvoprolica“, rekla je Lara. „Svakako“, slozio se svestenik sa njom, „ali Eskavez im nije glavna briga. On smatra da ga narod i dalje voli, ali gresi. Niko ne zeli da se vrati u vreme njegovog despotizma od pre revolucije. On je samo jedan star covek koji se zavarava, smatraju ga vise za smetnju nego za pretnju. Pobunjenici imaju vecih problema od njega.“ „Kakvih, na primer?“ upitao je Ki. Oznojio se dok je zamahivao macetom i pomerao avion. Skinuo je kosulju i obrisao njome lice i vrat. Lara mu je zavidela na toj slobodi. Ona se kupala u znoju.

Bluza joj je bila potpuno slepljena za kozu. „Glavni problem im predstavlja nedostatak novca“, odgovorio je svestenik Kiju. „Kao i nedostatak namirnica i entuzijazma. Ljudi su razocarani. Nakon visegodisnjeg zivota po vojnim kampovima u dzungli, revolucija im se ni izbliza ne cini vise onako privlacno kao u pocetku. Umorni su od borbe, ali se i suvise plase svojih lidera da bi se vratili kuci Gladni su, bolesni i uzeleli su se svojih domova.

Neki od njih nisu videli svoje porodice jos od pada Eskaveza. Kriju se po dzungli iz koje izlaze samo da poharaju omanja sela i pokupe svu hranu iz njih. Uglavnom se bore izmedu sebe. Od ubistva Horhea Pereza Martineza...“ „Perez je ubijen? Nismo nista culi o tome u Sjedinjenim Drzavama“, rekla je iznenadeno Lara.

Perez je bio jedan od generala Eskavezove vojske koji je organizovao vojni puc kojim ga je svrgnuo sa vlasti. Pobunjenici su ga smatrali za spasitelja svog ugnjetenog naroda. „Pre nesto vise od godinu dana, ubio ga je jedan od njegovih ljudi“, objasnio joj je svestenik. „Ostali su se mesecima kasnije grabili oko toga ko ce ga zameniti. Jedan za drugim, porucnici su se samoproglasavali za Perezove naslednike, ali nisu mogli da ujedine pobunjenike pod svojom vlascu. Postojale su brojne frakcije, a nimalo kohezije. To su iskoristili kontrarevolucionari, medu kojima je bio i Eskavez, i poceli su da ih napadaju. Onda se pojavio jedan od Perezovih sticenika i proglasio se za novog generala pobunjenicke vojske.

On je uspeo da dobije podrsku ostalih u nekoliko poslednjih meseci, a mislim da je to stoga sto ga se ljudi mahom plase. Prica se da je okrutan i d ne preze ni od cega da bi ucvrstio svoju lidersku poziciju. Zovu ga El Korason del Dijablo, Bavolje Srce.“ Pogledao je Laru iskosa. „Iz dna duse mrzi Amerikance.“ Nije morao nista vise da objasnjava. Lara se okrenula da pogleda u Kija, i videla da je on vec gleda, prodorno i znacajno. „Stvari nisu nista gore od onoga sto smo ocekivali“, rekla je u svoju odbranu. „Ali nisu ni bolje.“ „Doneo sam vam odecu“, rekao im je otac Heraldo, pokazavsi na mekani zavezljaj pored Larinih nogu. „Najbolje bi bilo da je obucete pre nego sto stignemo do predgrada.“ Kretali su se krivudavim, zemljanim putem koji su usekle kolske gume kroz dzunglu, i cinilo se da on nikuda ne vodi. Svaki put kada bi neka nocna ptica zakricala, Lara bi se najezila, uprkos tome sto ih je sparina prosto gusila. Cinilo joj se da joj kosa pritiska vrat, a taj utisak se jos vise pojacao kada je glavu obavila grubom maramom, kakvu su nosile sve odrasle, udate Montesangranke, osim naprednih, savremenih zena koje su se borile rame uz rame sa muskarcima.

U zavezljaju sa odecom pronasla je i haljinu od stampanog pamuka bez nekog posebnog kroja.

Podigla ju je i prvo ubacila nogu u nju, povukavsi je preko kukova, a zatim uvukavsi ruke u rukave. Oko struka ju je vezala odgovarajucim opasacem.

Svestenik je za Kija doneo tuniku od muslina, pantalone kakve su nosili seljaci i slamnati sesir.

Ki je stavio sesir na glavu bas u trenutku kada su se dzipom ispeli na vrh brda. Pod njima se pruzao pogled na Sijudad Sentral, koji je lici na treperavi svetlosni prekrivac.

Kada je ugledala omrazeni grad, Lara je osetila strah i gadenje. Da j u tom trenutku imala izbora, odustala bi od svog suludog plana i pobegla natrag u avion. Ali, negde u tom prostranom

161

gradu,bila je sahranjena njena kcerka.

Kao da je osetio njen strah, otac Heraldo je zaustavio dzip. „Ono sto nameravate izuzetno je opasno, gospodo Porter. Mozda bi trebalo da ponovo razmislite o tome.“ „Hocu svoju kcerku natrag.“ Otac Heraldo je upalio motor i farove. Poceli su da se spustaju vijugavim putem. Bankina je bila uska, a iza nje se nalazio ponor. Lara se sa strahom pitala koliko li je ruma popio otac Heraldo te veceri. Kad god bi se tockovi dzipa zarili u mekanu bankinu, cvrsto je grabila ivicu sedista.

Ispostavilo se da su i stanje na putu i nivo pijanstva oca Heralda bili sasvim nevazni. Kada su zaobisli krivinu, zaslepili su ih jaki reflektori i zaglusio ih je hor glasova koji su vikali: „Alto!“ Ka njima je pojurila ceta gerilaca da ih opkoli, sa puskama uperenim ka njima, spremnim da opale.

Dzodi je pokucala na vrata Dzenelenine spavace sobe. „Mama?“ Dzodi je otvorila vrata, ali ostala je da stoji na pragu. Nije mogla da s seti poslednjeg puta kada je bila u Dzeneleninoj sobi, i pojedini komadi namestaja su joj bili nepoznati. Ipak, prepoznala je krevet od tresnjinog drveta sa baldahinom, komodu i toaletni stocic; to su bili delovi namestaja koji su pripadali njenoj kceri od kada je prohodala.

Zavese i tapete su bile nove, ili su barem tako delovale. Bledozeleni i zelenkastoplavi stampani desen bio je i suvise veseo i zenstven za njen ukus. Setila se kao kroz maglu da je dopustila Dzenelen da preuredi svoju sobu, ali nije mogla da se seti kada je to bilo. Pre pet godina? Juce?

Dzenelen je sedela udobno zavaljena u fotelji presvucenoj cicom floralnog desena. Noge su joj bile ispruzene na tabure u istom desenu, a u krilu joj je bio otvoren roman u mekom povezu. Omanja mesingana lampa pored nje obasjavala ju je mekom svetloscu pod kojom je izgledala lepse. Dzodi se neprijatno iznenadila sto je Dzenelen izgledala gotovo lepa.

Tokom detinjstva svoje kceri, Dzodi je shvatila da Dzenelen nece izrasti u zenu zanosne lepote.

Umesto da zali zbog te cinjenice, radovala se zbog nje i cinila je sve sto je mogla da Dzenelen odrzi neuglednom. Nikada je nije oblacila u modernu odecu vedrih boja, i pravila joj je frizure koje su joj najruznije stajale.

Bila je cvrsto uverena da je time sto ju je lisila zenstvenosti ucinila svojoj kceri najvecu mogucu uslugu. Zene su imale jednu urodenu slabost - zelju da privuku muskarce. Dzodi je zelela da bude sigurna da Dzenelen nikada nece upasti u tu zamku.

Dzenelen se poslusno uklopila u kalup licnosti koji je majka isplanirala za nju. Odrasla je u inteligentnu i sposobnu zenu koju niko ikada nije mogao da optuzi za frivolnost ili koketariju. Bila je i suvise racionalna da bi mogla da se zaljubi. Njen prosecan izgled postedeo ju je lukavosti plejboja i lovaca na bogatasice, i citavog muskog roda, uopste. Dzodi je svoju kcerku smatrala izuzetno srecnom po tom pitanju.

Ali, ona je imala jednu uzasnu manu. Dzenelen je imala oci Taketovih. Njegove oci. Bio je mrtav vec godinama, ali ju je to zivo naslede, koje su na sebi nosila sva njena deca, i dalje uznemiravalo.

Bilo je to kao da je Klark Junior pored nje, u sobi, i da je gleda kroz lice svoje kcerke. „Sta je bilo, mama? Da li si dobro? Je li sve u redu?“ „Naravno da sam dobro. Zasto ne bih bila?“ Dzenelenina pitanja bila su sasvim razumljiva. Dzodi nikada nije trazila drustvo svoje kceri, a svakako to nije radila tako kasno. Bilo je gotovo ponoc. Dzenelen je pozelela Dzodi laku noc pre nekoliko sati, ali ona nije mogla da zaspi. Koracala je sobom uzduz i popreko, puseci jednu cigaretu za drugom. Telo joj je bilo umorno, ali nije mogla da prestane da razmislja, pa tako nije mogla ni da se odmori.

Oduvek je patila od nesanice, jos od vremena kada je bila devojcica i kada je frustracija zbog toga sto joj je porodica bila siromasna pocela da joj pravi probleme pri spavanje. Svake noci, lezala je izmedu brata i sestre koji su hrkali i planirala kako da se oslobodi samrtnickog stiska siromastva.

Tornado koji joj je srusio kucu i pobio porodicu, dosao je kao dar sa neba.

162

Kada je pocela da radi u Taket naftagasu, njen ostri um bio je i suvise angazovan poslovnim izazovima da bi mogla da zaspi. Kasnije je provodila godine u spartanju po sobi u kojoj je spavala sama, zamisljajuci razne situacije u kojima je Klark Junior bio sa drugim zenama, sto ju je samo dovodilo do besa i osecanja nemoci.

Odbacivsi tu ogranicavajucu misao iz glave, Dzodi je upitala: „Gde ti je brat?“ „Ki?“ Dzodi ju je osinula pogledom. „Ko drugi nego Ki.“ „Izvan grada.“ Problem sa Dzenelen je bio u tome sto je odvise dobro naucila njene lekcije. Udovoljavala je svima, radila je ono sto se od nje i ocekivalo, i nikada nije bila buntovnica; nikada nije radila nista zbog cega bi Dzodi dozivela neprijatnosti, ali je bila beskicmenjak. Ponekad bi joj se povracalo od njenog izraza lica koji je odavao spremnost da ugodi svima. Ovo je bila jedna od tih prilika. Dzodi je pozelela da je snazno prodrmusa. „Otisao je u Centralnu Ameriku, zar ne? Odveo je onu kurvu tamo samo da bi mi pokazao da ga uopste nije briga za moje misljenje.“ „Da, otisao je u Montesangre sa doktorkom Malori, ali ne zbog...“ „Kad je otisao?“ „Danas. Trebalo bi da tamo stignu uvece. Rekao je da ce nas zvati ako bude uspeo, ali da misli da nece imati prilike za tako nesto.“ Dzodi je ostala ukoceno. Dzenelen nije mogla da vidi njenu ruku zbog nabora kucne haljine koju je nosila. Da nije bilo tako, njena kcerka bi videla koliko jako stiska kristalnu kvaku na vratima. „Prokleta budala. Samo mu je mahnula prstom, i on je odmah otrcao na njen poziv.“ Usne su joj se prezrivo iskrivile. „Ne moze da odoli kada mu se pruzi sansa da spava sa nekom, bez obzira na to da ko je ta zena i koliko ce ga to kostati. Bas kao i tvoj otac.“ „Ki je posao na put jer doktorka Malori zeli da ovamo prenese posmrtne ostatke svoje kcerkice.“ Sentimentalni razlozi nisu omeksali Dzodin stav. „Kad planiraju da se vrate?“ „On to ne zna.“ Dzenelenine su oci zasuzile. „Ostavio mi je nekakve dokumente. Rekao mi je da ih otvorim u slucaju da se on. da se njih dvoje...“ Da se nije toliko cvrsto i odlucno drzala za vrata, Dzodi bi se mozda srusila od jacine emocija koje su je ophrvale. Morala je da izade odatle pre nego sto napravi budalu od sebe.

Bez ijedne reci, povukla se u hodnik i odlucnim pokretom zatvorila vrata. Tek je tada odala oduska nemiru koji joj se odvijao u dusi. Ramena su joj se naglo povila. Pognuvsi i glavu, podigla je pesnicu do usta i snazno ih pritisnula da bi sprecila sebe da jaukne.

Nakon izvesnog vremena, vratila se u svoju spavacu sobu, osecajuci se usamljeno i veoma uplaseno.

*** Ki je proturio magnum izmedu prednjih sedista i gurnuo ga o Larin bok. „Uzmi pistolj“, prosaputao je. „Nemoj da se ustrucava da ga upotrebis ako budes morala.“ Nije mu proturecila. Gerilci su ih sasvim okruzili. Gledali su ih pretece. Lara je zgrabila revolver i stavila ga u krilo, sakrivsi ga u naborima siroke suknje. „Buenas noches, senores“, obratio se ljubazno otac Heraldo oruzanoj ceti. Ki ih je prebrojao i ustanovio da ih je barem dvanaestorica. Verovatno ih se jos tri puta toliko krilo u obliznjem rastinju. Nije mu se dopadao taj brojcani odnos. „Quien es?“ Jedan vojnik se izdvojio iz mase. Na sebi je imao maskirnu uniformu i bio je

163

naoruzan do zuba. Njegovo drzanje i ton kojim im se obracao bili su ratoborni, a pogled neprijateljski i sumnjicav.

Svestenik mu se predstavio. Vojnik je pljunuo na zemlju. Oca Heralda ovo nije uznemirilo, pa mu se obratio na tecnom spanskom jeziku. „Poznajes me, Rikardo Gonzales Vela. Drzao sam pomen tvojoj majci.“ „To je bilo davno“, zarezao je vojnik, „dok smo jos verovali u takve gluposti.“ „Vise ne verujete u boga?“ „Gde je bio bog kada su svinje pod Eskavezovom komandom ubijale zene i decu koji su molili da im se da hrane?“ Otac Heraldo nije bio rad da se baca u teoloske ili politicke rasprave, pogotovo kada su ostali vojnici zaklicali i podigli oruzje uvis da potvrde kako dele misljenje svoga druga.

Ljutiti, mladi pobunjenik mrko je pogledao svestenika, a onda je premestio pogled na Laru, koja je mudro pognula glavu da bi sakrila svoje anglosaksonske crte lica. „Ko je ta zena?“ Rikardo je trgnuo pusku u pravcu nje. „I ko je ovaj?“ „Oni su iz jednog seoceta na obronku planine. Njen muz je poginuo pri odbrani sela od kontrarevolucionara. Trudna je. A ovo joj je dever“, rekao je, pokazavsi palcem prema Kiju, koji je ostao pogrbljen, zavaljen u sedistu i pravio se nezainteresovanim. „Ima cetiri sina. Ne moze da hrani jos dvoja usta pored njih. Ponudio sam se da ovu zenu odvedem u grad i da joj dam stan i hranu u zamenu za obavljanje kucnih poslova u parohijskoj zgradi dok ne nade nekog drugog ko bi se brinuo o njoj.“ Jedan od vojnika prostacki je prokomentarisao kakve ce to kucne poslove Lara obavljati za svestenika. Ki je razumeo spanski samo u osnovnim crtama. Nije shvatio sve sto je cuo, a uglavnom je u pitanju bio sleng, ali su pomenute duznosti bile u vezi s tim da se Lara spusti na kolena.

Rikardo se siroko osmehnuo prostackoj sali svoga druga, a onda se u trenutku uozbilji. Prezrivo je odmerio Kija. „Izgledas mi snazno i visoko. Zasto nisi u borbi? Vojsci Bavoljeg Srca potrebni su borci.“ Kiju se zgrcila utroba, ali se pravio da ne razume da je pitanje upuceno njemu. Na srecu, otac Heraldo je shvatio sta pokusava.

Svestenik je mahnuo Rikardu da mu pride blize. Ovaj mu se priblizio oprezno, a njegova vojna oprema je zloslutno zazvecala u tami. Ki je zacuo repetiranje nekoliko pusaka koje su bile uperene u njih i upitao se da li da i sam potegne pistolj koji je krio u rukavu seoske kosulje.

Stisavsi ton tako da mu je dao poverljivu notu i potapsavsi se kaziprstom po slepoocnici, otac Heraldo je prosaputao: „Mentalno je zaostao, moze samo da muze koze i da sadi pasulj, a za sve ostalo je beskoristan.“ Slegnuo je ramenima umesto zakljucka. „Ali, rekao si da ima cetiri sina“, pobunio se Rikardo. „Rodeni su u razmacima od po devet meseci i deset minuta. Jadna budala ne shvata da se oranjem njive prave deca.“ Gerilom se prolomio grohotan smeh. Rikardo se opustio. „Kada se vraca u selo?“ „Za par dana.“ Rikardo ga je pogledao zlobno. „Mozda bi trebalo da posetimo to njegovo selo dok je odsutan.

Mozda mu je zena usamljena.“ Ostali su se nasmejali na ovo, a sa njima i otac Heraldo. „Bojim se da nece biti bas predusretljiva prema tebi, amigo. Jedva je docekala ovih nekoliko noci odmora.“ Rikardo je mahnuo ka putu ispred njih. „Necemo vise da vas zadrzavamo. Sigurno jedva cekas da udovica pocne da ti ispunjava domacinske duznosti.“ „Gracias, senores“, odgovorio je otac Heraldo veseloj trupi. „Neka vas bog blagoslovi, a s vama i Bavolje Srce.“ Ubacio je menjac u prvu brzinu. Kijeva utroba pocela je da s pusta. Dzip se otkotrljao samo nekoliko metara dalje, a Rikardo im je opet naredio da se zaustave. „Sta je bilo, druze?“ upitao je otac Heraldo.

164

„Veceras je primecen jedan avion u niskom letu preko planina, iz pravca obale. Jesi li ga video?“ „Nisam“, odgovorio je svestenik, „ali sam ga cuo. To je bez sumnje bio bas taj avion. Cuo sam ga pre sat vremena, iz onog pravca.“ Pokazao je u pravcu planina, ali nekoliko stepeni dalje od mesta gde su sakrili cesnu. „Mislio sam da pripada vama, i da vam dostavlja namirnice.“ „I jeste.“ Rikardo je lagao bez po muke, bas kao i otac Heraldo. „Vojska Bavoljeg Srca ima svega u izobilju, a ponajvise hrabrosti. Ako treba, boricemo se i goloruki, do same smrti.“ Otac Heraldo mu je salutirao i skinuo nogu sa kocnice. Bilo im je dopusteno da krenu bez daljeg zadrzavanja. Niko od njih troje nije odahnuo od olaksanja sve dok se nisu poprilicno udaljili od patrole. „Svaka cast, oce“, prosaputao je Ki sa zadnjeg sedista. „Lazete gotovo isto tako dobro kao i ja.“ „Nazalost, ovo mi nije prvi put da sam primoran da krsim bozje zapovesti zarad spasavanja zivota.“ „Jesi li dobro, Laro?“ Klimnula je zabradenom glavom. „Mislite li da ce nas ponovo zaustavljati?“ upitala je svestenika, a glas joj je bio prigusen zbog marame. „Verovatno nece, ali ako i bude doslo do toga, ponovicemo im istu pricu. Spustite glavu i pravite se da ste ozalosceni.“ „I jesam ozaloscena“, rekla je.

Ki joj j rekao da drzi pistolj pri ruci u slucaju da mora da ga upotrebi. Klimnula je u znak pristanka, al nije govorila vise nista.

Nekada je Sijudad Sentral imao vise od milion stanovnika. Ki je sumnjao da je danas bilo i upola toliko. I pored toga sto je bilo sasvim kasno, grad je izgledao napusteno. Ulice su bile mracne, kao i u vecini gradova nakon ponoci. Ali, ove ulice nisu bile samo mracne i uspavane - bile su mrtve.

Zgrade nekada uspesnih firmi i prelepe kuce sada su bile samo rusevine okrnjene pucnjavom. Gotovo svaki prozor u gradu bio je zamandaljen daskama, a kroz ono malo prozora bez dasaka nije dopirao ni tracak svetlosti. Travnjaci koje pljackasi nisu sasvim zatrli bili su u tuznom i zanemarenom stanju.

Puzavice i sikara su se rasprostirali posvuda, i niko ih nije sekao. Dzungla je ponovo zauzimala teritoriju koja joj je pripadala mnogo pre nego sto je covek pokusao da je ukroti.

Na zidovima, ogradama i svim povrsinama na kojima je to bilo moguce, bili su naskrabani grafiti koji su propagirali raznorazne hunte. Jedino u cemu su se sve frakcije, izgleda, slagale, bila je mrznja prema Sjedinjenim Americkim Drzavama. Karikature su prikazivale americkog predsednika u svim mogucim ponizavajucim i uzasavajucim situacijama. Americka zastava je bila oskrvnavljena na milion nacina. Ki je boravio u mnogim drzavama koje su bile neprijateljski raspolozene prema njegovoj, ali nikada nije osetio mrznju tolikog intenziteta poput one koja se ocitavala tu, snazna poput otvorene septicke jame. „O, boze!“ Larin vapaj je skrenuo Kijevu paznju na prizor ispred dzipa. Bezivotno telo obesene zene visilo je sa kabla semafora. Usta su joj bila razjapljena, crna rupa po kojoj su se rojile muve. „Jedno od dela Bavoljeg Srca“, objasnio je svestenik uzasnutim putnicima svoga automobila dok su prolazili ispod lesa koji se njihao. „U Montesangreu svi idu u vojsku. Nje nisu postedene ni same zene. Ako ih osude za neki zlocin, postupaju sa njima isto tako surovo kao i prema muskarcima.“ „Sta je ucinila?“ upitala je Lara glasom ohrapavelim od zgrazanja. „Otkrili su da je spijunka koja je prenosila tajne revolucionara Eskavezu. Odsecen joj je jezik. Ugusila se u sopstvenoj krvi. Nakon toga su je mrtvu obesili na prometnu raskrsnicu na kojoj ste je i videli, kao upozorenje da se sa Bavoljim Srcem ne igra.“ S obzirom na rizik koji je otac Heraldo preduzimao na sebe da bi im pomogao, Ki ga nije krivio sto je potajno pio. „Stigli smo“, rekao je dok je zaustavljao dzip u ozidanom dvoristu. „Primeticete ovde izvesne promene u odnosu na stanje koje ste zapamtili dok ste ovde ziveli, gospodo Porter. U Montesangreu je ostalo samo nekoliko vernika, ali se plase da i za njih neko ne sazna. Svaki dan drzim misu, ali veoma cesto sam jedina osoba koja joj i prisustvuje. Zato su posluzavnici za priloge prazni.“

165

Ki je izasao iz dzipa i poceo da razgleda dvoriste. Sa tri strane su ga opasivali kameni zidovi obrasli puzavicom roda bugenvilija. Kada je otac Heraldo primetio kako Ki sa zanimanjem razgleda lucni otvor kroz koji su usli u dvoriste, objasnio mu je: „Do pre tri godine u njemu se nalazila veoma lepa kapija od kovanog gvozda, slozenog dizajna. Rekvirirali su je pobunjenici.“ „To me podseca na nas gradanski rat, kada su vojnici konfederacije pravili topovsku dulad od gvozdenih ograda. Za sto su pobunjenici iskoristili vasu kapiju?“ „Za koceve. Odsecali su glave generalima Eskavezove vojske, nabijali ih na njih i ostavljali da trunu na glavnom gradskom trgu. To se dogodilo ubrzo nakon sto ste otisli iz zemlje, gospodo Porter.“ Lara nije ni zadrhtala, ni prebledela, niti se onesvestila. „Da li bismo mogli da udemo u kucu?“ upitala je mirno. „Zaboravila sam koliko su ovde napadni komarci.“ Ki se divio njenoj snazi. Mozda je prestala da oseca strah zbog opasnosti u kojoj su se nasli te veceri, kao i zbog svih dokaza o ratnim zverstvima na koje su usput naisli. A onda se, dok su prenosili prtljag i opremu ka ulazu u parohijsku zgradu, setio da je Lara iskusila ratna zverstva iz prve ruke.

Jedan od zidova koji su opasivali dvoriste istovremeno je bio i spoljni zid crkve. Bio je za dve trecine visi od ostala dva. Crkva je imala zvonik, sto je bilo tipicno za iberijsku arhitekturu, mada zvono nije bilo na svom mestu.

Drugi od zidova je sluzio i kao fasadni zid skole, a otac Heraldo im je sa tugom objasnio da ona nije vise u upotrebi. „Zeleo sam da predajem veronauku, ali se sve hunte zelele da indokrinisu decu principima nasilja i odmazde, koji su u neskladu sa onim cemu nas je Hrist ucio. Opatice su i dalje ostale u veri, ali su strahovale za svoje zivote. Roditelji su se plasili da pod pretnjom egzekucije nastave da salju decu na veronauku. Na kraju nije preostao niko kome bih predavao. Zatvorio sam skolu i zatrazio od Sjedinjenih Drzava da opatice dobiju premestaj tamo. Toliko je svestenika pobijeno da su svi preostali odlucili da napuste zemlju. Jedno vreme je napustena skola sluzila kao utociste sirocicima. Bilo ih je na desetine, i svi su bili zrtve rata. Roditelji su im bili mahom ubijeni ili su ih napustili da bi se pridruzili borcima. Jednoga dana stigli su vojnici sa kamionima i prebacili decu na neko drugo mesto. Niko nikada nije hteo da im kaze gde.“ „Ovde ja zivim“, rekao je dok je otkljucavao vrata od masivnog drveta, „i obavljam ono malo posla, koliko mi je dopusteno.“ Ki je smatrao da je zgrada parohije izuzetno uska i skucena i da izaziva klaustrofobiju ali on je bio navikao da iznad sebe ima citav nebeski svod. Svestenikov stan se sastojao od lavirinta malenih soba uzanih prozora i niske tavanice sa ogoljenim gredama. Ki je morao da se sagne da bi mogao da prolazi kroz vrata. Ramena su mu gotovo dodirivala zidove polumracnih hodnika. Nekoliko puta je cizmom zakacio za ivice kamenja koje je strcalo iz neravnog poda. „Izvinite zbog toga“, rekao je svestenik kada se Ki sapleo i udario o zid. „Parohijsku zgradu su izgradili evropski monasi u skladu sa svojim potrebama, a oni su bili mnogo sitnije grade od nas dvojice.“ „Nije ni cudo sto su se stalno molili. Ovde ni nema mesta za nesto drugo.“ Otac Heraldo im je pokretom pokazao da podu ispred njega kroz sledeci hodnik i da udu u susednu prostoriju. „U kuhinji imama hrane i pica. Obradovacete se ako vam kazem da je renovirana krajem pedesetih godina krajem proslog veka.“ Po standardima savremene Amerike, kuhinja je bila zalosno zastarela, ali je po uredenju bila vekovima ispred ostalih prostorija svestenikovog stana. Lara i Ki su seli za okrugli trpezarijski sto, a otac Heraldo je pred njih izneo voce, sir, hleb i naseckan govedi but iz konzerve koju mu je prokrijumcario jedan od rodaka iz Amerike. Njih dvoje su jeli manje nego sto su bili gladni, iz postovanja prema njegovim skromnim zalihama. „Ovdasnja voda je navodno sterilisana, ali je ja ipak prokuvavam“, rekao je svestenik dok je iz frizidera vadio bokal. Stavio im je po krisku limuna u case sa vodom. Leda nije bilo. Na sto je stavio i flasu jamajcanskog ruma. Sebi je nasuo pice tek kada se Ki posluzio njime. „Pomaze mi da zaspim“, rekao je neubedljivo svestenik.

Lara je bila dovoljno uctiva da saceka da zavrse sa obrokom, pa je tek onda pokrenula temu

166

grobnog mesta svoje kcerke. „Odakle da pocnem pretragu, oce Heraldo?“ Svestenik ih je pogledao sa teskobom. „Mislio sam da vas dvoje mozda imate neki plan. Sva moja raspitivanja zavrsila su u corsokaku. To ne znaci da informacije o njenoj sahrani ne postoje, vec samo da niko ne zeli da ih podeli sa mnom.“ „To mu dode isto“, rekao je Ki. „Nazalost, tako je.“ Medutim, Laru kao da to nije mnogo pogodilo. „Zelela bih da pocnem istragu od americke ambasade.“ „Tamo nema nikoga, gospodo Porter. Opljackana je i tokom svih ovih godina ostala je prazna.“ „Secate li se pomocnika i prevodioca moga muza, Emilija Sancesa Perona?“ Ki je dosta putovao po Centralnoj i Juznoj Americi, pa mu je bio poznat obicaj tamosnjih naroda da svome imenu dodaju i majcino prezime, jer je to bila odrednica njihovog identiteta. „Kao kroz maglu“, odgovorio je svestenik. Dopunio je casu rumom. Po Kijevom racunu, to mu je bilo trece pice. „Koliko se ja secam, bio je tih i revnostan mladic sitne grade, koji je nosio naocare.“ „Da, to je Emilio. Jeste li ga videli ili stupili u kontakt sa njim?“ „Pretpostavljao sam da je ubijen pri napadu na ambasadu.“ „Njegovog imena nije bilo na spisku zrtava.“ „To je mozda samo stoga sto je ucinjen previd.“ „Znam“, rekla je Lara, „ali ja se i dalje nadam u to da je on ziv. Bio je fasciniran bibliotekom nase ambasade. U njoj je provodio vecinu svog slobodnog vremena. Znate li, da li je i biblioteka opustosena zajedno sa ostatkom zgrade?“ Otac Heraldo slegnuo je ramenima. „Pobunjenici imaju veoma malo vremena za citanje iz zadovoljstva“, rekao je uz kiseo osmeh. „Ali, ja na vasem mestu ne bih ocekiva da u zgradi ambasade zateknem ista nedirnuto, ukljucujuci i biblioteku. Nisam je video, ali po onome sto sam cuo, citava zgrada je unistena.“ Obeshrabljenje na Larinom licu bilo je zaista srceparajuci prizor. „Sta je sa Eslinom umrlicom?“ upitao je Ki. „Zar nije neophodno da doktor potpise potvrdu o smrti pre nego sto se neko sahrani?“ „Moguce je da iz toga saznamo nesto“, slozio se svestenik. „Ukoliko umrlica nije unistena i ukoliko na njoj postoji potpis doktora koji je potvrdio smrt, pa ako jos i uspemo da ga pronademo, on ce mozda znati da nam kaze gde je Esli sahranjena.“ Lara je uzdahnula. „Sve se ovo cini beznadeznim, zar ne?“ „To nam se samo sada tako cini.“ Ki je ustao i pomogao Lari da se podigne sa svoje stolice. „Iscrpljena si. Gde je njena spavaca soba?“ „Potrebno mi je da prvo odem do kupatila, ako to nije problem.“ „Svakako da nije.“ Otac Heraldo joj je pokazao na uzani hodnik. „Onuda.“ Dok je Lara bila u kupatilu, koje je na svu srecu imalo i vodovod i kanalizaciju, Ki i svestenik su popili po jos jedno pice. „Ako je posao koji mozete ovdje da obavljate bas toliko ogranicenog obima, zasto se ne vratite kuci?“ upitao je Ki. „Vas premestaj ne bi trebalo da predstavlja problem, s obzirom na broj pogubljenih misionara.“ „Zakleo sam se bogu“, odgovorio mu je otac Heraldo. „Mozda i nisam od neke velike koristi ovde, ali sumnjam da bih to bio i na nekom drugom mestu.“ Podigao je svoju casu ruma i dobro potegao iz nje. Otac Heraldo je znao da bi ga u Americi crkva podvrgla terapiji za odvikavanje od alkoholicarske zavisnosti. Ostanak u ratom razorenom Montesangreu bila je kazna koju je sam sebi nametnuo zbog sopstvene slabosti. „Ukoliko ostanete ovde, mozete da poginete.“ „Veoma sam svestan te mogucnosti, gospodine Takete, ali radije bih poginuo mucenickom smrcu nego kao neko ko je odustao od svoje vokacije.“ „A ja radije uopste ne bih ginuo“, rekao je sumorno Ki. „Ili, barem, ne jos.“ Svestenik ga je pogledao sa pobudenim interesovanjem. „Jeste li katolik, gospodine Takete?“ Ki se

167

zakikotao na tu pomisao. U Idn Pasu nije ni postojala katolicka crkva. Onih nekoliko porodica iz njegovog grada koje su bile katolicke veroispovesti putovale su tridesetak kilometara do svoje crkve. Protestantsko stanovnistvo Idn Pasa ih je tretiralo jedva nesto bolje od gradskih Jevreja, koje su gledali ispod oka kada ih sretnu na ulici, jer je vecina ljudi zivela sa pogresnim uverenjem da su svi rodeni Amerikanci po nepisanom pravilu i Hriscani. „Vaspitan sam u duhu metodisticke crkve, ali ne krivim crkvu za svoje danasnje stanje duha. Ucinili su kako su najbolje znali i umeli. Kao mali, bio sam kamen o vratu svakog veroucitelja u nedeljnoj skoli koji je imao tu nesrecu da mi predaje. Otklonio sam sve njihove sumnje u postojanje davola. Ja sam zivi dokaz u prilog tezi da Lucifer zaista postoji. Kada je moral u pitanju, ja sam izgubljen slucaj.“ „Ne verujem vam.“ Otac Heraldo je podigao casu i zagledao se u rum dok mu se obracao. „Nisam uzoran svestenik, ali ipak nisam zaboravio sve cemu su me ucili. I dalje umem da zavirim u ljudska srca i da procenim njihov karakter sa poprilicnom tacnoscu. To sto ste doveli gospodu Porter ovamo pokazuje da ste hrabri i samilosni, narocito kada se uzme u obzir njena veza sa vasim bratom.“ Ki ovo nije komentarisao i nagnuo se preko stola da bi mogao da prica sapatom. Iz kupatila se cula voda, ali nije zeleo da rizikuje da ga Lara cuje. „Posto vec tvrdite da ste toliko dobri u proceni ljudskih karaktera, da li mislite da ste onog vojnika na putu zavarali glupostima koje ste mu servirali?“ Iz kupatila se vise nije cuo sum vode.

Svestenik je ispraznio casu. „Ne.“ Otac Heraldo i Ki su razmenili veoma znacajan pogled. U kuhinju je usla i Lara, izgledajuci sitno i slomljeno od umora. „Vreme je za spavanje“, rekao je Ki, skocivsi na noge.

Svestenik ih je poveo lavirintom hodnika. Usavsi u jednu od manastirskih celija, ohrabrujuce se osmehnuo Lari i pokazao joj ka prozoru. „Gleda na dvoriste. Pretpostavio sam da biste to voleli. Ali, obavezno koristite mrezu za zastitu od komaraca kada ga budete otvarali.“ Lara kao da nije ni primecivala da je poljski krevet ispod raspeca uzan, da je jedino svetlece telo slaba, gola sijalica koja visi sa tavanice, da je u sobi zagusljivo i vrelo i da u njoj nema ormara, vec da se na zidu nalaze samo tri drvene kuke za kacanje odece. „Puno vam hvala, oce Heraldo. Izlazete sebe uzasnom riziku da biste mi pomogli. Necu zaboraviti na to.“ „To je najmanje sto mogu da ucinim za vas, gospodo Porter. Pomogli ste mojoj crkvi svojom velikodusnoscu toliko puta, mada cak niste ni katolkinja.“ „Divila sam se vasem radu u ovoj sredini. On je prevazilazio sve sporne tacke hriscanske dogme.“ Svestenik se zalosno osmehnuo. „Secam se dana kada ste se porodili. Zadesilo se da sam tada bio u obilasku bolnickih odelenja, cuo sam da ste rodili kcer i svratio sam do vase sobe da vam cestitam.“ „Secam se. Pre toga smo se sreli tek na nekoliko drustvenih okupljanja, pa je bilo izuzetno ljubazno od vas sto ste me posetili toga dana.“ „Tada sam vas prvi put video kako se smesite“, primetio je. „I imali ste razloga za to. Vasa Esli bila je prelepa beba.“ „Hvala.“ Svestenik ju je uhvatio za ruku. Kratko je stisnuvsi, pozeleo je Lari laku noc i napustio njenu sobu.

Nakon podsecanja na dan kada je rodila svoju kcerku, cinila se bespomocnom i sitnom, kao da se nekako skupljala od tuge. Ki je pozeleo da ublazi njen osecaj gubitka, da je dodirne saosecajno i sa razumevanjem poput svestenika, ali su mu ruke ipak ostale nepomicne. „Da li i dalje sa sobom imas pistolj koji sam ti dao?“ upitao ju je. „Stavila sam ga u torbicu sa fotoaparatom.“ Bila je okacena na remen na jednoj od kuka na zidu. Ki je iz nje izvadio veliki revolver i dodao ga Lari. „Spavaj sa njim. Ne odvajaj se od njega.“ „Je li ti otac Heraldo rekao nesto sto bi trebalo da znam? Jesmo li u opasnosti?“ „Mislim da bi trebalo da se pripremimo na to da se situacija u kojoj se nalazimo pogorsa pre svog

168

poboljsanja. Ukoliko budemo prosli bez nevolja, bice to cista sreca.“ Pokazao je glavom prema poljskom krevetu. „Pokusaj da se malo odmoris. Sutrasnji dan ce biti dug. Pocecemo istragu od ambasade.“ Pogledala ga je veoma prodorno, od cega mu je postajalo sve neprijatnije. „Reci mi istinu, Ki“, kazala je tiho. „Ne ublazavaj mi situaciju kao da sam dete. Mislis da je ovo besmislen poduhvat, zar ne?“ Mislio je tako, ali nije imao srca da joj to i prizna. Otac Heraldo je potvrdio njegovu pretpostavku da su im vojnici dopustili da udu u grad jer su zeleli da saznaju nesto vise o njima i o tome sta tamo traze, a ne zato sto su poverovali u svestenikovu pricu o udovici i njenom mentalno zaostalom deveru.

Ki je smatrao da ce uopste biti srecni ako izvuku zivu glavu iz Montesangrea. Cisto je sumnjao da ce uspeti da odatle neozledeni odlete sa kovcegom u kome se nalaze posmrtni ostaci Esli Porter.

Ali, dok sa jedne strane nije imao srca da joj kaze istinu, sa druge nije zeleo ni da vreda njenu inteligenciju besmislenim lazima. Napravivsi kompromis izmedu te dve mogucnosti tako sto je sasvim izbegao odgovor, rekao je: „Odmori se, Laro. I ja planiram da ucinim isto.“ Ipak, nije otisao da spava, vec se vratio u kuhinju, gde je ocu Heraldu pravio drustvo dok se opijao do besvesti. Ki ga je ostavio kada je zahrkao lezeci preko stola, i pronasao je jos jedan poljski krevet u sobicku preko puta Larinog. Skinuo se u donji ves, legao izmedu grubih carsava od muslina i pao u plitak san, spreman da skoci na svaki sum.

Mora da je zaspao cvrsce nego sto je mislio da jeste, jer je poskocio kada ga je neko prodrmao za rame. Instinktivno je zgrabio beretu, otkocio je i seo uspravno.

Pored njegovog poljskog kreveta stajala je Lara, okupana, ocesljana i obucena. Ruku je zaustavila u pokretu, negde u blizini njegovog ramena. Cev pistolja joj se nalazila na samo nekoliko centimetara od lica. „Boze“, kratko je izustio Ki. „Zamalo da te ubijem.“ Bila je bleda i potresena. „Izvini sto sam te uplasila. Pozvala sam te po imenu nekoliko puta. Ali. tek. tek kada sam te dotakla...“ Gledali su se u jutarnjoj polutami. Zagusljiv sparan vazduh bio je sve tezi za udisanje. Lara je sa poteskocama podizala i spustala grudi.

U toku noci, Ki je sa sebe zbacio carsav kojim se pokrivao. Znoj mu se slivao niz malje na grudima preko rebara i stomaka, i sakupljao mu se u pupku. Prednji deo njegovih slip-gaca zatezala je erekcija velika kao telegrafski stub. „Sedam je sati.“ Zazvucala je kao da je upravo pretrcala kilometar, i to uzbrdo. „Skuvala sam kafu.“ Okrenula se i pobegla iz sobe.

Ki je ispustio pistolj i obema rukama prekrio lice, prevukavsi ih preko ispijenih obraz obraslih bradom.

Jutarnje erekcije su bile uobicajena stvar, ali je ova bila neuobicajeno snazna.

Dok je navlacio odecu na sebe, zurio je u otvorena vrata kroz koja se Lara tako zurno izgubila. „Bili ste u pravu. Ovde nema nicega.“ Lara je sutnula poveci komad maltera sa tavanice koji joj se nasao na putu. Zulum nad bibliotekom americke ambasade opirao se svakom opisu. Na podu od kvadratnih kamenih plocica rasprostirale su se krhotine kristalnog lustera, a bogati francuski tepisi iz Obisona koji su ga nekad prekrivali bili su ukradeni. Police sa knjigama bile su sasvim ispraznjene. Gomile pepela su tiho svedocile o onome sto je knjige nakon toga zadesilo.

Zastava, koja je nekada stajala u uglu biblioteke, sada je bila sva u dronjcima. Po zidovima oblozenim lamperijom sprejem su bile ispisane pogrdne parole upucene Sjedinjenim Americkim Drzavama.

Nijedan od visokih prozora nije ostao neostecen. Bilo je ocigledno da je u tavanicu pucano iz vatrenog oruzja, jer su komadi otpalog maltera i arhitektonske plastike lezali po citavom podu. Namestaj je bio odnesen. U sutu su se gnezdile ptice i nastanili glodari. „Zao mi je, gospodo Porter.“

169

„Niste vi krivi“, rekla je Lara ocu Heraldu, koji je sve vreme bio uz nju dok se kretala po zgradi. Bio je iscrpljen, bled i zakrvavljenih ociju. Ruke su mu se toliko tresle da je na jedvite jade uspeo da popije kafu koju im je skuvala pre polaska iz parohijske zgrade. Pravila se da nije videla kako je ’frizira’ rumom. „Pokusali ste da me upozorite na prizor koji cu ovde zateci.“ „Da li biste zeleli da obidete jos neku prostoriju?“ „Da, volela bih da vidim Rendalovu kancelariju.“ „Pozurite“, rekao je Ki. Nalazio se kraj prozora, priljubljen uza zid. Tako je mogao da gleda napolje a da ga s polja niko ne vidi. On i Lara su obukli odecu koju im je svestenik obezbedio prethodne noci, a dzip su parkirali nesto dalje od glavne ulice pre nego sto su se uputili u samu zgradu ambasade. Medutim, oboje su sumnjali da ce njihova kamuflaza zavarati bilo koga ko se u njih podrobnije zagleda.

Ki je u rukama drzao pusku. Pistolj mu je bio za pojasom. Od trenutka ulaska u zgradu vise se interesovao za spoljasnja dogadanja nego za eventualna Larina otkrica u ambasadi.

Okrenuo je glavu od prozora. „Pored zgrade je tri puta prosao jedan dzip. U njemu su dva vojnika koja nose zastavu Bavoljeg Srca. Njihovo naizgled nezainteresovano ponasanje ne uliva mi poverenje.“ „Necemo se dugo zadrzavati“ obecala je Lara, dok se sa svestenikom pazljivo kretala kroz sut do vrata koja su vodila iz biblioteke. Ki je posao za njima ali je i dalje povremeno bacao pogled preko ramena dok su se uspinjali do nekadasnje ambasadorske kancelarije. „Stani!“ povikao je u znak upozorenja kada je Lara napravila pokret ka zatvorenim vratima kancelarije. Naglo je povukla ruku, a Ki se priblizio noseci pusku. „Sklonite se odatle.“ Svestenik i Lara su se priljubili ledima uza zid, udaljivsi se od vrata. Ki je telom zaklonio Laru, a potom je kundakom udario o vrata da bi ih otvorio.

Sacekao je jos malo, a onda im je objasnio svoj postupak. „Ovo su jedina zatvorena vrata u citavoj zgradi. Postojala je mogucnost da je iza njih eksplozivna naprava.“ Lara je zaobisla Kija i usla u kancelariju. Prostorija koja j nekada bila opremljena kako prilici ambasadoru Sjedinjenih Americkih Drzava sada je bila potpuno razorena, kao i biblioteka. Radni sto je i dalje bio na svom mestu, ali se videlo da je po njemu necim udarano sve dok se nije gotovo sasvim raspao. Gornja povrsna stola bila je izrezbarena nozem, verovatno istim onim kojim je bila rasporena i kozna stolica za njim. Iz dubokih useka stolice virilo je belo pamucno punjenje. Bife je bio opustosen; flase za pice od voterfordskog kristala i odgovarajuce case porazbijane su o suprotni zid.

Otac Heraldo je uzdahnuo sa tugom. „Cini se da je i kancelarija vaseg muza pretrpela sudbinu ostalih prostorija ambasade.“ Krenuo je ka izlazu, ali ga je Lara uhvatila za rukav. „Stanite. Mozda i nije.“ Otisla je do suprotnog zida pored kojeg je stajao ormaric za dokumentaciju, neostecenog izgleda. Otvorila je jedan od njegovih pretinaca i uskliknula. „Pogledajte. Papiri i fascikle.“ Preletela je pogledom jedan od dokumenata. „Na spanskom su, ali mislim da su sluzbena.“ Otac Heraldo je preko njenog ramena procitao dokument. To je ugovor o trgovini. Nastavio je da cita. „U sustini, rec je o trampi nerafinisanog secera za oruzje. Ali, ugovor je datiran nekoliko meseci pre vojnog puca, pa ne moze biti mnogo vazan za nas.“ „Nekome je vazan.“ Zavukavsi ruku dublje u ormaric, Lara je iz njega izvukla necije naocare za citanje i podigla ih tako da je i svestenik mogao da ih vidi. „Lice na.“ „.Emiliove naocare“, dovrsila je Lara recenicu ca Heralda uzbudenim glasom. „Znala sam! Znala sam da, ukoliko je ostao ziv.“ Ki je iznenada istupio sa mesta gde je stajao i prekrio Lari usta rukom. Mimikom je pokazao i svesteniku da bude tih i nagnuo je glavu ka vratima, koja su ostavili otvorena za sobom. „Neko je ispred“, rekao je bez glasa.

Pokazao je Lari da cucne iza ormarica sa dokumentima. Odlucno je zatresla glavom i krenula u pravcu vrata. Ki ju je zgrbio za ledni deo siroke haljine i sasvim je privukao uz sebe. Besno se osvrnula i prostrelila ga pogledom. Ali, njen ljutiti pogled bio je slabiji od njegovog, pa je ucinila kako joj je

170

rekao i sklupcala se iza ormarica. Pored nje je kleknuo otac Heraldo.

Sada je vec i ona zacula tihi sum koraka ispred vrata. Ki im se prisunjao. Pusku je ostavio naslonjenu na sto, ali je zato ispred sebe uperio pistolj, sasvim spreman da ga upotrebi.

Sta ako su uhvatili Emilija kada se najmanje nadao? Sta ako ih je cuo kada su dolazili i sakrio se u nekoj drugoj prostoriji ambasade, strahujuci za svoj zivot? Bio je gotovo decak, odan Rendalu i njoj.

Mozda on zna gde je Eslin grob. A Ki, nepromisljen kakav jeste na okidacu, mogao bi da ga ubije cim prede prag.

Lara je zadrzala dah i oslusnula. Koraci su se bez sumnje priblizavali, i pored toga sto se onaj koji je koracao trudio da bude necujan. Zastajkivao je, kao da i sam povremeno pravi pauzu u hodu da bi osluskivao. Konacno, koraci su prestali. Ukoliko je usi nisu varale, osoba koja se kretala kroz kucu zaustavila se tacno ispred vrata, kao sto su i oni ucinili pre nego sto ih je Ki silom otvorio kundakom puske.

Lara je uzasnuto posmatrala kako Ki upire pistolj prema vratima.

U otvoru se nesto pokrenulo.

Lara je skocila na noge i pojurila napred. „Emilio, pazi!“ Trgnuvsi se zbog njenog povika, Ki se okrenuo i udario je nadlanicom, oborivsi je na pod. A onda se, zacuvsi nekakav zvuk sa vrata, bacio na zemlju, otkotrljao u njihovom pravcu i ispalio tri metka.

Pucnjava je odjeknula praznom zgradom, privremeno zaglusivsi Laru. Osetila je krv na usnama.

Osamucena i zaprepascena, sa poteskocom se podigla u sedeci polozaj i pogledala ka vratima. Na pragu je lezala koza, a jedna strana tela bila joj je prostreljena mecima. „Sranje!“ Ki je snazno povukao Laru na noge i dobro je prodrmusao. „Na sta si, kog kurca, mislila?“ Grubo ju je gurnuo ka vratima. „Gubimo se odavde sto pre. Hajdete, oce. Za manje od jednog minuta, zgrada ce biti preplavljena oruzanim trupama.“ Posrcuci na putu iz prostorije, Lara zamalo sto nije ugazila u lokvu krvi koja se sirila oko koze. Ki ju je gurnuo sakom o leda da krene niza stepenice i kroz salon za prijem stranaka u prizemlju.

Osecala je pulsirajuci bol u usni; znala je da ce ubrzo postati naduvena.

Kada su stigli do straznjih vrata, kroz koja su i usli, Ki ju je cimnuo da bi stala. Oprezno je proturio glavu kroz vrata i pogledom ispitao neposrednu okolinu ambasade. Lara je pogledala u oca Heralda. On se, tesko disuci, pridrzavao za dovratak. Pruzio joj je maramicu, saosecajno.

Obrisala je usnu; na maramici je ostao trag krvi. „Idemo“, rekao je Ki. „Ali, ne dizite glavu i budite spremni da potrcite u zaklon. Moguce je da na krovovima ima snajperista.“ Zgrabio je Laru za ruku i pojurio ka dzipu. Podigao ju je i ubacio na sediste pored vozackog, a onda je optrcao dzip da sedne za volan, preuzimajuci ga od oca Heralda. Cinilo se da ovo ne smeta svesteniku. Sa poteskocom i bez rasprave, dovukao se do zadnjeg sedista i uskocio na njega samo nekoliko sekundi pre nego sto je dzip munjevito pojurio ka najblizoj sporednoj ulicici.

Ki se drzao podalje od glavnih puteva, vozeci sporednim ulicama neverovatnom brzinom, usput izbegavajuci gomile dubreta i suta nastalog pri ratnim dejstvima i neocekivano menjajuci pravce voznje poput manicnog animiranog lika neke video-igre. „Jesam li te povredio?“ Bacio je kratak pogled na Laru. „Naravno da jesi. Udario si me.“ „Da si ostala amo gde sam rekao da budes, do toga ne bi ni doslo.“ Naglo je skrenuo da se ne bi sudario sa nekim mladicem na biciklu. „Ne mogu da verujem da si onako skocila pocela onoliko da vristis. Strasno!“ Snazno je udario pesnicom o volan. „Bila si savrsena meta za bilo koga ko bi mogao da se nalazi ispred onih vrata. Nisam imao vremena da te fino zamolim da se sagnes. Oborio sam te udarcem da bih ti spasao zivot.“ „Od koze?“ „Nisam znao da je to bila koza, a nisi ni ti.“ „Ja sam mislila da je u pitanju bio Emilio.“

171

„Sta i da jeste bio? Jesi li se nadala da ce da me ubije?“ „Pokusala sam da sprecim tebe da ubijes njega.“ „Umem da se kontrolisem.“ „Jesi li sasvim siguran?“ Zaustavio je dzip tako naglo da je Lara poletela napred. „Da, siguran sam. Ti bi to trebalo da znas bolje od svih.“ Netremice ju je gledao tokom nekoliko znacajnih sekundi.

Konacno, Lara je skrenula pogled.

Ki se naglo osvrnuo. „Pa, oce, kako vam se cini danasnji dan po dosadasnjim pokazateljima?“ Otac Heraldo je spustio pljosku sa usana i obrisao ih nadlanicom. „Steta sto smo morali da ostavimo kozu.

Mogla je da nahrani nekoliko porodica.“ Ki je izgledao kao da je spreman da ga zadavi, ali je Lara nalazila da je svestenikov saljivi komentar bio smesan. I otac Heraldo se zasmejao. Na kraju je i Ki napetim osmehom priznao da su se nasli u situaciji dostojnoj crnog humora. „Ma, do davola.“ Uzdahnuo je, zabacivsi glavu i pogledavsi u parce neba koje se videlo izmedu dve zgrade medu kojima su bili parkirani. „Prokleta koza.“ Kada su prestali da se smeju, okrenuo se ka Lari i dodirnuo joj donju usnu. Trgnuo se sa kajanjem kada mu je vrh prsta dodirnuo svezu kap krvi. „Ucinio sam to instinktivno. Nisam hteo da te povredim.“ „Nije to nista.“ Olizala je posekotinu vrhom jezika i osetila ne samo svoju krv, vec i pomalo slan okus njegovog prsta na mestu gde ju je dodirnuo. „Ne zelim da sada prestanem sa potragom.“ „Sada?“ „Deluje mi neverovatno da je ormaric za dokumenta ostao posteden pri napadu. Ili je rec o cudu, ili je Emilio ziv i nedavno je bio u toj kancelariji da bi sredio stvari. Ono su bile njegove naocare.

Mogu da se zakunem u to. Nedavno je boravio tamo.“ „Pa, danas se tamo nece vracati. Ukoliko se i pritajio negde u okolini, sigurno smo ga na smrt preplasili.“ Verovatno je u pravu, pomislila je Lara. Emilio joj je najbolja sansa da dode do informacija ukoliko je uopste ziv i ukoliko uspe da ga privoli da izade iz svog skrovista. Nameravala je da se kasnije ponovo vrati u zgradu ambasade, sa Kijem i ocem Heraldom ili bez njih, i da, ukoliko je potrebno tamo provede i noc, da bi stupila u kontakt sa bivsim pomocnikom svoga muza. Ki bi joj sigurno ocitao bukvicu u vezi sa takvom strategijom, pa je odlucila da sto je moguce vise odugovlaci sa obznanjivanjem svojih namera.

U meduvremenu, postoje i drugi izvori informacija koje moze da isproba. „Oce Heraldo, zar nije logicno da podaci o Eslinoj smrti budu zabelezeni u drzavnoj administraciji?“ „Postoji i ta mogucnost. Pre oruzane pobune, ovaj je narod pokusavao da bude civilizovan. Ukoliko poseduje administrativna dokumenta koja nisu unistena, nalaze se u gradskoj upravi.“ „Kakvi bi sve birokratski postupci bili potrebni da se dopre o njih?“ upitao je Ki. „Ne znam dok ne pokusam.“ „Ukoliko budu znali sta tacno trazite, to ce biti kao da im ispred nosa masemo crvenim plastom.“ Svestenik je malo promislio o ovoj dilemi. „Reci cu im da trazim podatke o nekome ko se zove Portales. Portales, Porter. Ukoliko su smrtovnice poredane po abecednom redu, Eslino ime bi trebalo da se nalazi u istom registratoru.“ „Registratoru? Zar podaci nisu uneti u kompjutere?“ upitao jeKi. „U Montesangreu nisu“, odgovorio je otac Heraldo sa smeskom koji je izazvala upotreba ruma.

Ispostavilo se da je pristup dokumentima neverovatno jednostavan. Nakon incidenta u orobljenoj

172

ambasadi, gotovo da nisu mogli da poveruju u to kako im je dobro krenulo.

Nije proslo ni pola sata otkako ih je otac Heraldo ostavio same u dzipu, u bocnoj ulicici nekoliko blokova od zgrade suda, a vec se vratio, zivahnog hoda i sa srecnim osmehom na licu. „Bog nas je blagoslovio“, rekao im je dok se peo na zadnje sediste.

Mada je otac Heraldo bio odsutan samo na kratko, Lari se cinila da je prosla citava vecnost.

Strahovala je da svestenik nece uspeti da pronade nikakav zvanican dokument o Eslinoj smrti i da im njegov pohod nece doneti nikakve nove informacije. Ki je strazario pazljivo i budno, praveci se da drema ispod slamnatog sesira, u strahu da ce on i Lara privuci neciju paznju. Sijudad Sentral jeste bio grad u kome su vladali nemiri, ali se u njemu i dalje obavljala poprilicna doza trgovine.

Bilo je ljudi u glomaznim gradskim autobusima, privatnim automobilima, na biciklima i onih koji su nekud hitali pesice. Ali, i pored tolikog kretanja, grad nije odavao utisak neke zivahne aktivnosti.

Svuda je vladao oprez. Ljudi se nisu okupljali u grupice da bi pricali, da vojnici koji su bahato jurili ulicama u sluzbenim vozilima ne bi pogresno protumacili razlog njihovog skupa. Nervozne, oprezne majke nisu dozvoljavale deci da se udaljavaju od njih, prodavci su obavljali svoj posao bez duzih razgovora sa musterijama.

Lara i Ki su osetili olaksanje kada su videli da se otac Heraldo vraca. „Jeste li pronasli podatke o mestu na kome je Esli sahranjena?“ upitala je Lara, puna nade. „Ne, ali sam pronasao svedocanstvo o njenoj smrti. Potpisao ga je doktor Tomas Soto Kinjones.“ „Krenimo“, rekla je Lara Kiju, mahnuvsi mu da pokrene dzip. „Stani malo. Na cijoj je strani taj Soto?“ upitao je, okrenuvsi se ka ocu Heraldu.

Lara je bila i suvise nestrpljiva da bi smatrala da je ovo pitanje vazno. „To nije bitno.“ „I te kako je bitno.“ „On je doktor, kao i ja. A to je vaznije od njegove politicke orijentacije. Ucinice mi tu uslugu da mi kaze gde je Esli sahranjena, kao moj kolega.“ „Kada ces se vec jednom urazumiti?“ iznervirao se Ki. „Otkud znas da on nije zet Bavoljeg Srca ili Eskavezov spijun? Bilo kako bilo, ako samo upadnemo kod njega tek tako i kazemo nesto pogresno, najebali smo.“ „Izvinjavam se.“ Obrativsi se Kiju, otac Heraldo je odigrao ulogu mirotvorca. „Dok sam se bavio svojim poslom, u nekoliko navrata sam suradivao sa doktorom Sotoom. Koliko ja znam, nikada se nije privoleo nijednoj od politickih frakcija. On leci ranjenike svih politickih opredeljenja, bas kao i ja.“ „Vidis? Mozemo li sada da krenemo?“ Ki je ignorisao Laru. „Cak i da jeste covek od saosecanja, ukoliko bi pristao da nam pomogne rizikovao bi sopstvenu glavu. Mozda nece hteti da razgovara sa nama bas iz tih razloga. Moze da se desi da nas sasvim otvoreno odbije. U najgorem slucaju, moze na nas da posalje odrede smrti Bavoljeg Srca.“ „Ja sam spremna na taj rizik.“ „Nisi jedina koja se pita.“ „Ako ne budete hteli da idete sa mnom, poci cu kod njega sama.“ Ki je pokusao da je odvrati od toga prodornim pogledom. Posto u tome nije uspeo, okrenuo se ocu Heraldu. „Kakav je vas osecaj u vezi sa tim docom?“ U svestenikovim tamnim ocima za trenutak je blesnula neodlucnost. Na kraju, odgovorio je: „Bez obzira na to da li ce pristati da nam pomogne ili ne, mislim da mozemo da racunamo na to da ce sacuvati nasu tajnu.“ Lara se slozila sa njegovim misljenjem. „U redu, vas dvoje“, rekao je tiho Ki. „Uradicemo ono sto zelite, ali na moj nacin.“ Lara i Ki su cekali u skucenom bolnickom kabinetu doktora Sotoa, a otac Heraldo je za to vreme ponovo odigrao ulogu njihovog predstavnika. I pored toga sto je Ki spustio roletne da bi ih zastitio od

173

popodnevnog sunca, bilo je zagusljivo u prostoriji bez klima-uredaja. Lari se ivica dekoltea prilepila uz mokru kozu. Na sredini Kijeve kosulje formirala se tamna, trouglasta mrlja od znoja. Cesto je brisao celo rukavom. Nisu trosili ni kiseonik, a ni energiju na razgovor.

Tisina je bila i dodatna mera opreza. Nisu zeleli da zvuk njihovih glasova privuce nekog od bolnickog osoblja u doktorov kabinet. Objasnjavanje njihovog prisustva u njemu bi moglo da im donese nevolje.

Cekanju nikako nije dolazio kraj. Lara je prekrstila ruke ispred sebe, na doktorovom stolu, i spustila glavu na njih. Tu su vec vise od dva sata. Zasto ocu Heraldu treba toliko vremena da ubedi doktora? Pocele su da joj se javljaju sulude misli: otkriveni su. Neko je pozvao oruzane trupe koje u ovom trenutku opkoljavaju bolnicu. Ki je verovatno u pravu; doktor Soto koristi svoju profesiju smo kao stit. Zapravo je spijun Prozreo je lukavstvo oca Heralda, mucio ga sve dok mu nije ispricao istinu i...

Cim je zacula glasove na spanskom koji su se priblizavali, podigla je glavu i uspravila se. I Ki ih je cuo. Zauzeo je poziciju iza vrata i mimikom joj pokazao da bude tiha i da se krije dok doktor ne ude u prostoriju.

Srce joj je silovito zalupalo. Medu grudi joj je skliznula graska znoja. Okrugla kvaka se okrenula i doktor Tomas Soto Kinjones je usao u svoj kabinet, a za njim i otac Heraldo.

Doktor je upalio svetlo. „Porodaj ej bio rutinski, ali ponekad se desava da.“ Primetio je Laru i pogledao je upitno. „Oprostite mi, doktore“, rekao je ponizno svestenik dok ga je blago gurao preko praga. I dalje se koristeci spanskim jezikom, objasnio mu je: „Uopste nisam bio iskren prema vama. Zaista zelim da s vama porazgovaram o javnoj kuhinji za izgladnele. Mozda to mozemo da obavimo neki drugi put?“ Ki je pruzio ruku pored njih dvojice i zatvorio vrata, postavljajuci se izmedu njih i zbunjenog lekara. Otac Heraldo se izvinio Lari i Kiju zbog toga sto ih je ostavio da cekaju tako dugo. „Doktor se slozio sa tim da me primi cim porodi jednu zenu. Ali, porodaj se oduzio i potrajao vise nego sto je to doktor ocekivao.“ „Vi ste Amerikanci?“ upitao ih je doktor na savrsenom engleskom jeziku. „Kako ste presli granicu?

Molim vas, recite mi o cemu se ovde radi.“ Uznemireno je pogledao Kijevo strogo lice i pistolj koji mu je bio za pojasom. Pogledao je u svestenika otvorenih usta, a onda ponovo u Laru koja je sada stajala pored njegovog radnog stola. „Ko ste vi?“ „Ja sam doktorka Lara Malori.“ Mada je jos pre nekoliko sati prestala da joj krvari, osecala je kao da joj sa usne visi nakovanj. „Pre tri godine sam zivela u Montesangreu sa muzem, ambasadorom Rendalom Porterom.“ „Pa da, naravno“, rekao je doktor kada mu se vratilo secanje. „Vasa slika bila je objavljena u novinama. Muza su vam kidnapovali i pogubili. Bila je to uzasna tragedija. Besmisleni cin nasilja.“ „Da.“ „Kolege iz nase profesije i dalje zale zbog smrti vaseg ambasadora. Od kada su prekinuti svi diplomatski odnosi sa Sjedinjenim Americkim Drzavama, imamo poteskoca oko nabavke lekova i medicinskih zaliha.“ „Kao lekar, znam sa koliko se teskim problemima suocavate.“ Lara se priblizila doktoru za nekoliko koraka. „Doktore Soto, licno cu se pobrinuti za to da dobijete dovoljne zalihe lekova i ostalih potrepstina ukoliko mi sada pomognete.“ Doktor je preko ramena bacio pogled na Kija, jos jednom upitno pogledao svestenika, a onda se ponovo okrenuo Lari. „Kako mogu da vam pomognem?“ „Pomozite mi da pronadem grob svoje kcerke.“ Doktor Soto ju je pogledao sokirano, ali joj nije nista odgovorio. „Prilikom otmice moga supruga, kcerka mi je nastradala u pucnjavi. Sahranjena je ovde.

Vlada moje drzave, kao i nekoliko montesangreanskih drzavnih struktura ignorisale su sve moje zahteve za ekshumaciju njenih posmrtnih ostataka i prenosenje u Sjedinjene Drzave. Dosla sam ovde da to licno obavim. Ali, ne znam gde je ona sahranjena.“

174

Daleko odatle, zacula se skripa gumenih donova po linoleumu hodnika. Zveket metalnih posluzavnika i keramickog posuda objavljivao je da su stigle i kolica sa vecerom za bolesnike. Ali, u stesnjenom kabinetu pored izlaza za slucaj opasnosti nije bilo nikakvog zvuka.

Posle duzeg vremena, doktor je konacno procistio grlo. „Primite moje najdublje izraze saucesca.

Treba vam se diviti sto ste na sebe preuzeli da krenete na jednu tako opasnu misiju. Ali, ja sam sasvim zbunjen. Otkud bih ja znao gde je vasa kcer sahranjena?“ „Potpisali ste njenu umrlicu“, rekla je Lara i priblizila mu se jos malo. Ki je napeto posegnuo za oruzjem, ali mu je ona hitrim pogledom naredila da se ne mesa. „Secate li se tog incidenta?“ „Svakako.“ „Zvala se Esli En Porter. Poginula je cetvrtog mart te godine, samo nekoliko sati pre zvanicne objave pocetka revolucije.“ „Jasno se secam ubistva vase kceri i kidnapovanja vaseg muza. I vi ste bili povredeni.“ „Onda mora da se secate i potpisivanja potvrde o Eslinoj smrti i predavanja njenog tela radi sahrane.“ Doktorovo lice se osulo graskama znoja. Bi je zdepast covek cvrste grade, nizi od Lare. Lice mu je bilo cetvrtastog oblika, a nos sirok i pljosnat, sto je ukazivalo na indijansko poreklo. Sake su mu delovale kao da su prevelike i previse zatupaste da bi njima mogao da obavlja hirurske zahvate, ali otac Heraldo im je rekao da je veoma cenjen kao hirurg. „Nazalost, ne secam se da sam ikada potpisao takav dokument.“ Ocajnicki je vrisnula. „Mora da se secate!“ „Molim vas, razumite“, rekao je brzo, „sati i dani nakon otmice americkog ambasadora bili su najburniji u citavoj istoriji nase drzave. Bio je na stotine zrtava. Predsednik i njegova porodica jedva su izvukli zive glave. Svako ko je bio deo njegove administracije bio je javno pogubljen.

Ulicama je tekla krv.“ Lara je citala novinske napise o tome u bolnickom krevetu u Majamiju. Uopste nije sumnjala u tacnost doktorovog opisa tadasnjeg haosa.

Ki, koji je prvi put progovorio od kada je doktor usao u kabinet, bio je nesto skepticniji u vezi sa tim. „Ne mozete da se setite jedne jedine devojcice anglosaksonskog porekla medu svim tim lesevima?“ Soto je odmahnuo celavom glavom. „Zao mije, senjor. Znam da je to veliko razocaranje za vas.“ Lara je nekoliko puta duboko udahnula da bi se pribrala, a onda je doktoru pruzila svoju desnu ruku. „Hvala vam, doktore Soto. Izvinjavam se zbog melodramaticnog nacina na koji smo vam pristupili.“ „Shvatam vasu potrebu za oprezom. Muz vam je bio veoma nepopularan kod pobunjenika, koji su trenutno na vlasti.“ „Moj muz je bio predstavnik Sjedinjenih Americkih Drzava, a one su podrzale predsednika Eskaveza. Rendal je samo obavljao svoj posao.“ „Ja vas razumem“, tiho je rekao Soto. „Ali, bez obzira na to, mogu vam reci sa gotovo stopostotnom tacnoscu da porodice i prijatelji ljudi koje su ubili ili mucili Eskavezovi sledbenici nece biti toliko velikodusnih shvatanja.“ „Mozemo li imati poverenja u to da nas necete nikome odati?“ iznenada je zapitao Ki. „Por supuesto. Nikada vas ne bih odao.“ „Ako to i ucinite, zazalicete.“ Izmedu njih dvojice postavio se otac Heraldo. „Mislim da bi bilo najbolje da dopustimo doktoru Sotou da se vrati svojim bolnickim duznostima.“ „Tako je“, slozila se i Lara. „Nema smisla da vas i dalje petljamo u ovo.“ Otac Heraldo je blagoslovio doktora i zatrazio od njega oprostaj zbog prevare kojoj ga je podvrgao. Doktor Soto ga je uverio da ga razume u potpunosti. Kada se Lara uputila prema vratima, doktor je spustio ruku na njenu. „Zao mi je, senjora Porter. Voleo bih da sam mogao da vam budem od vece pomoci. Buena suerte.“

175

„Muchas gracias.“ Vracajuci maramu na glavu, posla je za ocem Heraldom iz doktorovog kabineta. Ki je posao zadnji u koloni za svestenikom, koji ih je poveo natrag kroz bolnicko krilo koje je bilo zatvoreno jer nestabilna vlada nije vise imala sredstava za njegov rad. Otac je veoma dobro poznavao raspored bolnickih prostorija jer je tokom dugog niza godina posecivao svoje bolesne parohijane.

Izasli su neprimeceni. Lara se iznenadila kada je videla da se spustio mrak dok su boravili u zgradi.

Bilo joj je sasvim svejedno da li je napolju dan ili noc. Jedva da je imala snage da koraca nogu pred nogu, i verovatno bi se sasvim zaustavila da je Ki nije vukao dalje.

Nakon sto joj je nadu pobudila otkrice Esline umrlice, ishod sastanka sa doktorom Sotoom predstavljao je potpuno razocarenje. Sudbina ju je splela, a ona nije imala snage da se podigne.

Ostala je pri nameri da se ponovo vrati u ambasadu, s nadom da ce tamo pronaci Emilija Sancesa Perona. Ali, pre toga mora da se odmori. Odmor ce joj podici moral. Znala je da ce se nakon nekoliko sati sna, ponovnog pretresanja mogucnosti i postavljanja nove strategije osecati mnogo vedrije.

Tako je bodrila sebe dok se teskim koracima vukla ka dzipu.

Nije uspela da do njega i dode. Ki ju je povukao iza jednog od kontejnera u pozadinu bolnice. „Pst! Oce!“ Otac Heraldo se osvrnuo. „Molim?“ „Nema razloga za melodramu“, pobunila se Lara. „Niko nas nije video.“ Ki je pokazao ocu Heraldu da mu se priblizi. „Kada se Sotou zavrsava smena?“ Ovaj je slegnuo ramenima. „Nemam predstave. Zbog cega?“ „Nas cika doktor laze.“ „Ali, ja ga poznajem vec.“ „Verujte mi u vezi s ovim, oce“, prekinuo ga je Ki. „Vi ste mozda dobar sudija o karakteru svetaca, ali gresnike prepustite meni. Laze nas.“ „Zasto?“ upitala je Lara. „Ne znam, ali nameravam da saznam. Rekao je da se ne seca tvoje kcerke. To je potpuna glupost“, izjavio je Ki. „Ta je zaseda bila glavna vest sirom sveta. Kada je do nje doslo, ja sam bio u Cadu, pa sam i tamo citao o tome na naslovnim stranama svih glasila. Njome je zapoceta revolucija, tako je. Tacno je i to da su lesevi prolazili kroz gradsku mrtvacnicu kao govna kroz njujorsku kanalizaciju. Mozda je bio u lesevima i sve do guse, ali nema sanse da je zaboravio potpisivanje umrlice kcerke americkog ambasadora, ubijene u krvavom obracunu. Nema teorije.“ Laru je zapanjila cinjenica sto ima toliko instinktivno i savrseno poverenje u Kija. Uz svoju tamnu brdu zapustenog izgleda, ostavljao je spoljni utisak najgoreg od svih desperadosa, coveka koji privlaci opasnost i zivi od nje. Pretrazivao je okolne zgrade svojim neverovatno plavim ocima, koje su se kretale poput zive. Nije im promicao ni najmanji pokret. Glas mu je bio tih, uporan, ubedljiv i zapovednicki. „Sta cemo sada da radimo?“ upitala je.

Mora da je i bez reci osetio njeno bezgranicno poverenje, jer su njegove budne oci prestale da nadgledaju okolinu i okrenule se ka njoj. „Da cekamo.“ Zacuvsi kobni skljocaj, doktor Soto se iznenada zaustavio. Ki je gurnuo cev berete iza doktorovog uha i uz trzaj mu zavrnuo levu ruku iza leda, gurnuvsi ga sakom medu lopatice. „Ako pisnes, gotov si.“ Glas mu je siktao u tami, toliko tiho da bi neko mogao da ga pomesa sa sustanjem lisca na tihom povetarcu. „Kreni.“ Doktor se nije raspravljao sa njim, Krenuo je napred ka dzipu koji se pojavio iz guste tame sporedne ulicice. Za volanom je bio otac Heraldo, koji je izgledao i uzbudeno i uplaseno. Lara je nestrpljivo balansirala na ivici zadnjeg sedista, cvrsto se drzeci za sediste ispred, i posmatrala kako

176

se Ki priblizava sa njihovim taocem. „Laro, pretresi ga.“ Iskocila je iz dzipa i opipala doktora preko odece. „Nisam naoruzan“, rekao je uvredeno. „Ali si prokleti lazov“, rekao je Ki. Lara je klimnula u znak potvrde da doktor ne krije nikakvo oruzje, a potom se vratila na svoje mesto u dzipu. „Ulazi.“ Soto je radio ono sto mu je Ki naredio i popeo se na prednje sediste. Ki je uskocio pored Lare, zabivsi otvor cevi pistolja u potiljacnu supljinu doktorove lobanje. Otac Heraldo je ubacio menjac u brzinu, i krenuli su. „Gde me vodite? Tako vam boga, molim vas. ne znam zbog cega ovo radite. Sta hocete od mene?“ „Istinu.“ Lara se nagla napred kako bi mogao da je cuje. „Znate mnogo vise o smrti moje kcerke nego sto ste nam otkrili, jesam li u pravu?“ Ki je nakratko pojacao pritisak pistolja na Sotoov potiljak. „Ne!“ pobunio se doktor piskavim glasom. „Kunem se da ne znam nista. Tako mi boga.“ „Pazi“, upozorio ga je Ki. „Pored tebe je bozji covek koji mu sve prenosi.“ „Ne mogu da vam pomognem“, zacvileo je. „Ne mozete ili necete?“ upitala je Lara. „Ne nogu.“ „Lazete. Sta je to sto znate, a zadrzavate za sebe?“ „Gospodo Porter, preklinjem vas.“ „Recite mi“, insistirala je.

Otac Heraldo ih je vozio neasfaltiranim putem koji se zavrsavao na udaljenom proplanku iznad reke.

Reka je izvirivala u planinama kao bistar, brzi potok, ali je, dok se vijugavo probije niz dzunglu i u sirokom toku kroz Sijudad Sentral, kada pokupi dubre i zagadujuce materije, na svom uscu u okean izbacivala prljavi talog. Svestenik je zaustavio dzip, ali je motor i dalje ostao da radi. „Jeste li bili na duznosti u bolnici onoga dana kada je izvrsen napad na nas automobil?“ upitala je Lara.

Doktor je pokusao da klimne glavom, ali nije mogao zbog revolvera koji mu je bio uperen u potiljak. „Si“, prosaputao je u strahu. „Jeste li videli moju kcerku?“ „Si. Bila je ranjena i u kriticnom stanju.“ Lara je progutala pljuvacku, setivsi se koliko je krvi siknulo iz rane na Eslinom vratu. Pucanj joj je bez sumnje otvorio karotidnu arteriju. Zatvorila je oci u pokusaju a tu sliku izbaci iz glave. Svojoj tuzi moze da se prepusti i kasnije. Sada za to nema vremena, ono je dragoceno. „Sta se desilo sa njenim telom?“ „Oce“, preklinjao je Soto, kolutajuci ocima ka svesteniku jer nije mogao da okrene glavu zbog pistolja. Preklinjem vas da intervenisete. Imam porodicu koju moram da zastitim. Bog zna da svom dusom suosecam sa gospodom Porter, ali, bojim se odmazde.„ „I te kako treba da je se bojis“, gotovo je odrezao Ki. „Bavolje Srce nije ovde, ali ja jesam.

Nismo presli hiljadu sesto kilometara da bi se zajebavali s tobom. Reci joj ono sto te pita, ili nam nisi ni od kakve koristi. Comprende? Drugim recima, nebitan si nam.“ Lari se nije dopadala Kijeva taktika zastrasivanja taoca. Slozili su se da je iskoriste tek kada oprobaju sve ostale mogucnosti, ili - sto je bilo malo verovatno - ako postanu ubedeni u to da Soto govori istinu i da ne zna nista o Eslinoj sahrani. Bila je poprilicno sigurna da Ki nece zaista ispuniti svoje neodredene pretnje, ali na srecu, Soto ce pasti na njih pre nego sto bude uspeo da ih proveri. „Oce?“ molio je Soto, a glas mu se prekinuo kada je sa strahom pogledao u mracne, zagadene vode reke ispod njih. „Por favor?“ Otac Heraldo se prekrstio, spustio glavu i tiho otpoceo molitvu. Nije mogao biti ubedljiviji. „Dosta mi je ovog sranja.“ Ki je preskocio ogradu dzipa i pokretom glave signalizirao doktoru da izade. „Cementerio del Sagrado Corazon“, protisnuo je ovaj. „Sveto srce? Sahranjena je tamo?“ upitala je Lara.

177

„Si.“ Doktor je ispustio vazduh iz pluca, i cinilo se da se izduvao poput balona. „Tokom prvih godina bore, odnosili su vecinu zrtava tamo radi sahrane. Odvedite me na to groblje, pa cu vam pokazati.“ Otac Heraldo je prestao da se moli i krenuo je u rikverc. Ki je ponovo uskocio u dzip, ali je imao jos jedno upozorenje za doktora: „Bilo bi ti bolje da nas ovoga puta ne lazes.“ „Ne, senjor. Kunem se glavama svoje dece da govorim istinu.“ Groblje je bilo na suprotnom kraju grada. I pod uobicajenim okolnostima, voznja do njega potrajala bi dugo. Razdaljina je jos vise pojacana time sto je svestenik odabrao zaobilazni put. Nekoliko puta se vracao unazad po istom tragu da bi se uverio da ih niko ne prati. Da bi izbegao blokade puta i konvoja, vozio je tamo-amo kroz naizgled napustene stambene blokove u kojima nije bilo ulicnog osvetljenja i gde su samo macke smele da pokazu svoje prisustvo.

Kada su stigli do kapije groblja, Larini zivci vec su bili istroseni. „Zakljucano je!“ „Ali zid je nizak. Dodi.“ Ki je prvi izasao iz dzipa. Pokazao je i Sotou da izade. „Obe ruke stavi na glavu. Ako ih spustis, pucacu u tebe.“ „Ne mozete da me ubijete jer necete saznati na kom mestu da nadete grob devojcice.“ Ovaj blef nije upalio kod Kija. Nacerio se tako da su mu se zubi neobicno zabeleli kao kontrast nasuprot crne brade. „Nisam ni rekao da cu da te ubijem. Samo sam rekao da cu da pucam u tebe. U tvoju ruku, na primer. Neces moci da stavljas ni flastere, a kamoli da operiras.“ Prestao je da se ceri. „Mrdaj.“ Niko od cetvorke nije imao poteskoca da preskoci niski kameni zid. Soto im je pokazao u kom pravcu treba da se krecu. Nisu smeli da rizikuju i da upale baterijske lampe. Mesecine nije bilo, tako da su morali da se krecu pazljivo, oko nadgrobnih spomenika i preko neravne zemlje.

Groblje je bilo na uzbrdici sa koje se pruzao pogled na citav grad i na planine koje su se uzdizale u daljini. Ni ono nije bilo postedeno posledica rata. Niko vise nije odrzavao red na njemu. Cinilo se da je samo nekoliko grobova odrzavano u urednom stanju od kada je doslo do revolucije. Larino srce slamalo se od pomisli da joj je kcer sahranjena na tom zapustenom mestu zaraslom u korov, u kome su ziveli reptili iz dzungle koji su, nevidljivi, puzali kroz sikaru.

Esli nece jos dugo biti ovde, zaklela se u sebi.

I zaista, doktor Soto je dosao do litice koja se nadnosila nad prostranu udolinu. Tu se i zaustavio.

Sporih pokreta, da ne bi izazvao Kija da ispuni svoju pretnju, okrenuo se ka Lari. Ona je bila sokirana zbog mrtvog praznog pogleda koji joj je uputio, sve dok nije shvatila da nestalni sjaj u njegovim ocima zapravo potice od suza. „Nisam zeleo da saznate za ovo, ali vi ste insistirali“, rekao je. „Bilo bi mnogo bolje da me niste naterali da vas ovamo dovedem. A jos bolje da ste zaboravili na ono sto vam se dogodilo u Montesangreu i da ste ostali u Americi.“ „O cemu, bre, ti to trtljas?“ zahtevao je da zna Ki. Lara se priblizila ivici i pogledala ispod sebe, vise zbunjena nego besna. Bilo je oko osamnaest metara siroko, nepravilnog kruznog oblika i nalik na krater koji je nacinio meteor, sem sto je ponegde bilo obraslo vegetacijom.

Okrenula se ka ocu Heraldu, i dalje zbunjena. Zurio je u plitku zemljanu udolinu. Ramena su mu se povila, a ruke su mu mlitavo visile pored tela. Bezivotno je drzao pljosku, ali iz nje nije pio. Pogled na udubljenje ga je skamenio, i ucinio da sasvim zaboravi na rum.

I Ki se zagledao preko grebena kao da zeli da od udoline izvuce objasnjenje za sve. A onda se trgao citavim telom, kao da je neko snazno povukao kanape na marioneti. Ispustio je pistolj na zemlju i zgrabio revere doktorovog lanenog odela, podizuci ga od zemlje sve dok mu se nozni prsti nisu zanjihali na nekoliko centimetara iznad zemlje. „Zar hocete da nam kazete...“ „Si, si. “ Ki je istresao suze iz doktorovih ociju. Potekle su mu niz lice. „Doscientos. Trescientos.

Quien sabe?“ „Sta, dvesta ili trista?“ Larin glas se povisio u panici. „Dvesta ili trista...“

178

Kada je konacno shvatila odgovor na to pitanje, izgubila je sposobnost da dise. Usta su joj ostala otvorena, ali nije mogla ni da udahne, ni da izdahne.

Ki je ispustio doktora i pojurio ka njoj. „Laro!“ Nad samrtnickom tisinom groblja prolomio s najjeziviji zvuk koji je ikada cula. Isprva nije shvatala da se taj krik oteo iz njenog sopstvenog grla. Sasvim rasirivsi ruke, bacila se ka ivici udubljenja, i skocila bi na njegovo samo dno da je Kijeva ispruzena ruka nije obuhvatila oko struka, Potpun se presamitila preko nje. Vukao ju je nazad, ali se ona opirala neprirodnom snagom poludelih.

Kada je konacno uspela da se oslobodi, nezaustavljivo je otpuzala do ivice, grabeci zemlju sakama, cupajuci grumenje trave, sve vreme ispustajuci onaj isti, neprirodni, zalostivi jauk. „Ne! Ne, boze, ne! Molim te, ne! Esliii! One, ne...“ Doktor Soto je pricao nesto nerazgovetno u vezi s danom kada je narucena masovna grobnica.

Iskopana je buldozerima da bi se u nju smestio ogroman broj zrtava. Pogrebna preduzeca nisu mogla da postignu da sahrane toliko broj ljudi u odgovarajucem roku. Kada se mrtvacnica napunila do krajnjih granica, lesevi su trpani gde god bi se za to naslo mesta. Na ulicama su poginule stotine ljudi, i tamo su im i ostala tela, koja su pocela da se raspadaju. To je pocelo da ugrozava zdravlje prezivelih. Pojavile su se epidemije trbusnih tifusa i drugih zaraznih bolesti.

Pobunjenicki komandiri su resili problem na najbrzi moguci nacin koji su mogli da smisle. „Laro, prestani!“ Ki ju je uhvatio za ramena u pokusaju da je podigne, ali je ona zakopala prste duboko u zemlju i nije zelela da se pusti. „Zao mi je. Uzasno mi je zao“, ponavljao je doktor Soto.

Sada je razumela zasto nije zeleo da joj kaze da postoji masovna grobnica. Bojao se odmazde, ali ne Bavoljeg Srca. Bojao se njene odmazde. „Ostavi me na miru.“ Kada je Ki pokusao da je otrgne sa ivice te uzasne jame, njeni nokti su ostavili krvave tragove na njegovim podlakticama. Zastenjao je od bola,ali je samo udvostrucio napore da je urazumi. „Laro!“ Otac Heraldo klekao je pored nje, i blago joj se obratio. „Bog u svojoj beskrajnoj mudrosti...“ „Ne!“ vrisnula je. „Ne govorite mi ni o kakvom bogu!“ Vec u sledecem dahu zamolila je boga za milost. „Ko je odgovoran za ovo?“ Ki je i dalje drzao Larina ramena, ali je njegov ubojiti pogled bio usmeren na doktora Sotoa. „Ko je naredio da se bebe bacaju u masovnu grobnicu? Gospode, pa zar ste vi varvari? Hocu da saznam ime. Ko je izdao naredenje? Hocu da znam ime tog govnara.“ „Zao mi je, senjor, ali nemoguce je saznati ko je izdao naredenje za masovnu sahranu. Sve je.“ Sledece sto je doktor Soto ispustio bio je tihi izdisaj. Pao je na kolena, uhvativsi se za grudi, a onda se srusio na stranu.

Otac Heraldo je izgovorio trecu ’Zdravo Marija’ kada je poleteo napred i licem se zabio u vlazno tlo nedaleko od Lare, sa njene desne strane.

Obuzeta tim prizorom i uzasnuta, posmatrala je kako mu ispod glave nastaje tamna lokva. „Gospode!“ Ki je posegnuo za beretom koja mu je nesto ranije ispala iz ruku, ali nije bio dovoljno brz. Zbog svog neuspesnog pokusaja dobio je udarac cizmom u rebra, i srusio se uz stenjanje i grimasu bola.

Krecuci se unatrag poput raka, Lara je u panici pokusala da se skloni od zelatinaste mase koja je nekada bila glava oca Heralda. Neko ju je toliko snazno povukao na noge da su joj se zubi sudarili. „Buenos noches, senora. Ponovo se srecemo.“ Bio je to komandir gerile koja je drzala blokadu puta nadomak Sijudad Sentrala, Rikardo.

Vojni transportni kamion je naletio na rupu na putu. Udar je odbacio Laru o celicnu ogradu ’dvoipotonca’, sto je bi americki zargonski izraz za kamion te tezine. Vozili su se vec satima. Gotovo i pre nego sto je mozak uspeo da registruje da su opkoljeni naoruzanim ljudima, neko joj je grubo vezao ruke na ledima. I dalje su bile vezane tako da nije mogla da odrzava ravnotezu dok se kamion truckao

179

po putu. Kamion ju je toliko puta bacao sa jedne na drugu stranu, da ce biti prekrivena modricama.

Ako uopste bude prezivela.

To jos nije bilo sigurno.

Otac Heraldo je mrtav. Doktor Soto je poginuo usred recenice koju je izgovarao. Ki je poprilicno ziv, hvala bogu. Dok su ih odvlacili sa groblja i silom uguravali u kamion, obilato je psovao njihove otmicare. Nekoliko vojnika je pocelo da prekopava po njihovim stvarima iz dzipa. Jedan je iz torbice izvadio fotoaparat i objektive. Ki je povikao na njega: „Skidaj sugave ruke sa toga!“ I njemu su ruke bile vezane na ledima kao i Lari, ali je pojurio napred i udarcem noge izbio torbicu sa fotoaparatom iz ruku vojnika. Vojnik je bio preke naravi, pa je Kija udario drskom pistolja preko slepoocnice. Zateturao se i pao na kolena, ali nije bio zastrasen. Pogledao je vojnika i nacerio mu se, dok mu je krv kapala iz rane: „Keva mora da te je napravila jebuci se sa magarcem.“ Bilo da je vojnik razumeo engleski ili nije, tek, shvatio je ovaj komentar kao uvredu i ustremio se na Kija. Pre nego sto je uspeo da mu se osveti, Rikardo mu je naredio da ih utovari u kamion.

Zapoceli su diskusiju u vezu s tim da li treba da povezu i dzip sa sobom ili je bolje da ga ostave kraj kapije groblja. Rikardo je doneo odluku da jedan od gerilaca prati kamion u njemu.

Laru i Kija su podigli u ubacili u prikolicu kamiona. Njihove licne stvari, ukljucujuci i fotoaparat i Larinu torbu sa medicinskim priborom, bacili su u kamion za njima. I vojnici su se popeli unutra, a zatim su spustili platnenu ciradu i pricvrstili je za prikolicu. Lara i Ki nisu mogli da vide nista oko sebe, ali su njihovi otmicari u svakom slucaju insistirali na tome da im se stave povezi preko ociju.

Naravno, Ki se opirao. Trojica su morala da ga drze da bi ga obuzdali u dovoljnoj meri da bi bili u stanju da mu stave prljavi povez preko ociju.

Lara je znala da je svaki fizicki otpor beskoristan, ali je u punoj meri prenosila vojnicima svoj prezir pogledom, pre nego sto su joj povezali oci na isti nacin kao i Kiju.

Put kojim su se kretali bio je gotovo sasvim neprohodan. Vojnici su bili prljavi. Smrad koji se sirio iz njihovih tela bio je nesnosan u zatvorenoj prikolici kamiona, u kojoj ionako nije bilo vazduha. Lara je bila zedna, ali je znala da joj niko ne bi dao vode cak i da je zatrazi. Noge, ruke i zadnjica su je boleli.

Povezi oko rucnih zglobova poceli su da joj gule kozu.

Zelela je da zna kuda ih vode i zasto. Koliko jos moraju da putuju do mesta na koje ih vode? Da li ih uopste vode na neko odredeno mesto? Kada tamo stignu, sta ce onda da se desi? Cuvala je snagu koja joj je bila potrebna za postavljanje tih pitanja. Niko joj ne bi odgovorio. Pokusala je da komunicira sa Kijem samo jednom. Bio je kaznjen zbog toga. „Laro?“ Glas mu je zvucao kao da mu je grlo promuklo i suvo poput njenog. „Jesi dobro?“ „Ki?“ „Hvala bogu.“ Odahnuo je. „Drzi se i.“ „Silencio!“ „Jebi se.“ Zacula je komesanje i nekakav priguseni jauk, nakon cega joj se Ki vise nije obracao. Pokusala je da se pomocu autosugestije udalji telom i duhom iz te situacije u kojoj se nalazila. Ali, svaki put kada bi pokusala da prizove sliku suncevog zalaska u pustinji, penusave, zatalasane pucine ili oblaka koji promicu nebom, pred ocima bi joj se pojavila slika masovne grobnice u kojoj ce zauvek ostati da prebiva njena kcerka.

Nije bilo moguce da ucini ono zbog cega je tu i dosla. Zasto onda ne pokusa da pobegne i ne dopusti da je vojnicki metak izbavi svih muka? Otac Heraldo i doktor Soto nisu osetili nikakav bol.

Trenutno unistenje. Kako je to divno.

Kako to da ona i dalje ima volje da prezivi?

Ne, nije to volja, vec nesto mnogo jace od nje. U pitanju je resenost da oni koji su odgovorni za takvo zverstvo budu kaznjeni. Sahranjivanje kcerke ambasadora Sjedinjenih Americkih Drzava na jedan tako neopisiv nacin kosi se sa svuda priznatim ljudskim pravima. Ukoliko prezivi, pobrinuce se da celi svet sazna za tu sramotu.

Lara se susretala sa velikom brojem pacijenata koji su bolovali od neizlecivih bolesti, ali sve do

180

ove noci nije mogla da shvati njihovu resenost da se bore protiv smrti. Kako neko moze nepokolebljivo i uporno da se drzi zivota, kada zna da nema sanse da prezivi? Cest je razmisljala o tome zasto je u ljudskoj prirodi da odbija da prihvati smrt. Sada je shvatala da covek moze da ostane ziv i u najgorim mogucim situacijama.

Instinkt za prezivljavanje jaci je nego sto je verovala. Odrzava nas u zivotu cak i kada nam se um preda. Da nije tako, ona bi umrla istog trenutka pri pogledu na onu masovnu grobnicu i kada je saznala da joj je dete tamo sahranjeno. Ta, urodena odlucnost da prezivi, odrzala ju je u toku duge noci.

Mora da je bila zadremala, jer se probudila kada se kamion polako zaustavio, i zacula je zvuk nekakve aktivnosti koja se odvijala ispred njega. Namirisala je vatru i kuvanu hranu. „Vec smo stigli?“ sarkasticno je dobacio Ki. Neko ju je podigao na noge i izneo je iz kamiona. Ruke i noge su joj bile ukocene i bolne. Kada ju je neko gurnuo u leda da bi krenula napred, posrnula je, ali joj je prijao svez vazduh na kozi i u plucima. Udahnula ga je duboko i pokusala da vrati cirkulaciju u noge.

Iznenada, neko joj je grubo skinuo povez sa ociju. Blizu nje je stajao Rikardo, sa sirokim osmehom. ,,Bienvenido!“ Lecnula se od trulog zadaha iz njegovih usta. „Bavolje Srce jedva ceka da pozeli dobrodoslicu svojim specijalnim gostima.“ Iznenadila se sto tako dobro vlada engleskim jezikom. „I ja imam dosta toga da kazem Bavoljem Srcu.“ Nasmejao se. „Zena sa smislom za humor. Dopada mi se to.“ „Nisam pokusavala da budem duhovita.“ „Ah, ali bili ste duhoviti, senjora. Vrlo duhoviti.“ U tom trenutku, uz njega se snazno priljubila zena, obucena u prljave radne vojnicke pantalone i majicu bez rukava sirokih bretela, umrljanu od znoja. Nakon jednog nepristojno strastvenog poljupca, u toku kojeg je Rikardo dodirivao zenu otvoreno i intimno, zaprela je: „Dodi unutra.

Skuvala sam ti rucak.“ „Gde je Bavolje Srce?“ upitao je on. „Ceka unutra.“ I dalje se dirkajuci, odsetali su do grubo izgradene brvnare i popeli se nestabilnim stepenicama do uskog trema i ulaza prekrivenog zavesom. Ostale vojnike su na slican nacin docekale zene iz kampa, koje su im napunile cinije kuvanim obrokom iz zajednickog kotlica koji je bio obesen iznad logorske vatre. Pili su sveze pripremljenu kafu iz limenih solja. Lara bi se zadovoljila i casom vode. Usna joj je i dalje bila osetljiva i naduvena.

Pored nje i Kija strazarila su dvojica sa poluautomatskim puskama. Kada ga je prvi put ugledala nakon voznje, Lara je ostala bez daha. Sedeo je na zemlji pored nje, ali su se izmedu njih isprecili strazari. Krv na slepoocnici mu je bila zgrusana. Izgledala je uzasno i trebalo je da se ocisti i dezinfikuje, a verovatno i da se zasije. Pitala se d li bi joj bilo dopusteno da se posluzi priborom iz svoje medicinske torbe, ali je zakljucila da ne bi.

Kijeve oci bile su podvucene tamnim podocnjacima, a pretpostavljala je da i ona slicno izgleda.

Odeca mu je, kao i njena, bila prljava i umrljana od znoja. Tek je svanjivalo, tako da sunceve toplote jos nije bilo, ali je vlaznost vazduha bila toliko visoka da je izmaglica, gusta poput prave magle, obavijala vrhove drveca dzungle koja je okruzivala cistinu.

Ki ju je gledao prodorno, ali joj nije bila potrebna njegova nema poruka da shvati u koliko se opasnoj situaciji nalaze. Dok je privlacio njenu paznju, znacajno je pogledao ka torbici sa fotoaparatom. Jedan od vojnika ju je skinuo zajedno sa ostalim prtljagom koji je bacio nedaleko od mesta na kome je Lara stajala.

Lara je ljubopitljivo nakrivila glavu, jer je znala da pokusava nesto da joj kaze, ali nije shvatala o cemu je rec.

Ki je usnama oblikovao rec magnum. Bacila je pogled ka torbici sa fotoaparatom. Kada ga je ponovo pogledala, Ki je klimnuo sasvim neprimetno.

181

„Senjora, senjor.“ Rikardo se, razmetljivih pokreta, pojavio iza zavese na ulaznim vratima i naslonio se na jedan od nosecih stubova slamnatog krova. „Imate veliku srecu. Bavolje Srce ce vas sada primiti.“ Na kamp se spustila tisina puna strahopostovanja. Svako ko je jeo, odlozio je hranu pored sebe. Sve su oci bile uprte u prednju fasadu brvnare. Cak su i deca, koja su se igrala jurke i izbegavanja metaka iz masinki igracaka, prestala sa svojom igrom. Pobunjenici su prestali sa pokusajima da impresioniraju zene pricama o svojim preuvelicanim ratnim uspesima. Svi su usredsredili paznju na trem brvnare.

Zavesa je svecano povucena sa vratnog otvora, i u njemu se pojavio covek.

Lara se srusila na kolena. Gotovo bezglasno, izustila je: „Emilio!“ ,Izvinite, gospodice Dzenelen?“ Na zvuk Bauijevog glasa, Dzenelen samo sto nije iskocila iz sopstvene koze, ali nicime to nije odavala. Podigla je glavu hladnim pokretom udostojene naslednice ruskog prestola. „Dobar dan, gospodine Kejto. Sta mogu da ucinim za vas?“ Baui je stajao navratima izmedu ’magacina’ i majusne kancelarije u zadnjem delu zgrade. Ruzna, lose projektovana zgrada bila je tiha, i u njoj sem njih dvoje nije bilo ni zive duse.

Baui je sa sobom doneo miris prirode. U vazduhu su se osecale prve naznake jeseni, a ona je mogla da ih namirise sa njegove odece. Kosa mu je bila prilepljena za glavu zbog sesira, ciji je obod sada nervozno provlacio kroz prste. Usne su mu bile ispucale. Dzenelen je pogledala Bauija sa prikrivenom ceznjom. „Samo sam se pitao da vam se nisu mozda javili vas brat i doktorka Malori sa nekom vescu o sebi?“ „Nisu“, odgovorila je, osetivsi se veoma krivom. Sebicno je sa njene strane sto je toliko obuzeta svojim slomljenim srcem zbog Bauija, kada su njihovi zivoti mozda ugrozeni. Ki je obecao da ce se javiti kuci ako bude u prilici, ali nije bilo ni traga ni glasa od njega jos od pre dva dana, kada su otisli. Dzenelen je bila van sebe od brige, a, mada ona sama to nije zelela da prizna, tako je bilo i sa njenom majkom. Nije napustala spavacu sobu, izuzev u vreme obroka, kada je cak i uctiva konverzacija izgledala kao napor za nju. „Zao mi je“, rekao je Baui. „Nadao sam se da su do sada vec na putu ka kuci.“ Cupkao je slamnatu nit koja mu se izvukla iz oboda sesira. „Jeste li zeleli jos nesto, gospodine Kejto?“ „Ahm, jesam, gospodice. Svoj platni cek. Jutros ga nisam nasao u svojoj pregradi. Da se to dogodilo bilo koje druge nedelje ne bih vas davio time, ali sutra moram da platim kiriju.“ Znajuci i suvise dobro da govori istinu, pogledala je prema praznoj pregradi na kojoj je stajalo njegovo ime. ,O, boze. Izvinjavam se, izgleda da sam to previdela, gospodine Kejto. Mora da mi je vas platni cek ostao u sefu.“ Sluzbeni sef porodicne kompanije na cijem je celu bila Dzenelen bio je prava grdosija, sigurno teza i od tri klavira. Zauzimao je citav ugao pretrpane prostorije. Njegov prednji deo, izraden od crnog celika, bio je bogato ukrasen zlatnim zavojnicama i spiralama. Poticao je iz vremena kada je njen deda placao svoje radnike u gotovini.

Dok se kretala ka njemu, Dzenelen je osetila da je Baui gleda, i to ju je unervozilo. Srecom, napamet je znala kombinaciju za otvaranje sefa. Otvorila ga je i iz fioke gde ga je namerno ostavila toga jutra, izvukla cek sa Bauijevom platom. Posto nikako nije hteo da joj pride od noci kada su se zagrlili u njenoj kuhinji, koja je usledila nakon Dzodinog napada, ona se pobrinula da mu da neizbezan razlog da je potrazi.

Pobegao je napolje, na oluju, jer su mu munje i ledeni pljusak bili drazi od topline njenog zagrljaja.

Mozda su Bauija razocarali njeni poljupci, mozda se zgadio zbog njenog zudnog odgovora na njegove dodire, ali nece mu dopustiti da je tek tako ignorise i da se pretvara da nisu podelili barem neku vrstu intimnosti. „Izvolite, gospodine Kejto.“ Dok mu je predavala cek, pazila je da im se ruke nikako ne dodirnu. „Izvinjavam se zbog svoje greske.“

182

Vratila se za sto i nastavila da se bavi birokratskim poslovima u kojima ju je prekinuo. Srce joj je lupalo tako glasno i snazno da je mogla da izbroji svaki otkucaj, jer joj je odzvanjao u usima.

Sledeci potez je na njemu. Sledecih nekoliko trenutaka su od kriticnog znacaja. Ako se bude okrenuo i samo otisao, bez reci, to ce joj slomiti srce. Ravnodusnost kojom je odisala bila je samo poza iza koje je pokusavala da skrije svoj ocaj. Ako je onaj burni poljubac pored sudopere u njenoj kuhinji bio sve sto ce doziveti od ljubavne veze sa njim, radije bi sasvim prestala da dise.

Proslo je deset sekundi, jedna po jedna. Dvadeset. Trideset.

Baui se premestao s noge na nogu.

Dzenelen je cekala, belezeci nesto sitno na fakturi ispred sebe crvenom olovkom dok su joj citava buducnost i samopostovanje visili o koncu. „Kako. ahm. kako to da ste odjednom prestali da me zovete Baui?“ Dzenelen je podigla pogled, praveci se da je iznenadena sto je Baui i dalje u prostoriji. Pretvarala se da razmislja o tome sta ce mu odgovoriti. „Smatrala sam da nismo vise u poziciji da zovemo jedno drugo po imenu.“ „A zasto ?“ „Kada dvoje ljudi ne persiraju jedno drugom, to znaci da su u prijateljskim odnosima. A prijatelji ne izbegavaju jedni druge. Prijatelji se zovu telefonom, svracaju jedni kod drugih, provode dan ili izvesno vreme u toku dana zajedno, trude se da nadu vremena da se vidaju. Prijatelji masu u znak pozdrava kada kolima produ jedni pored drugih; ne okrecu glavu u stranu i ne prave se da nekoga ne vide.“ Zadnja opaska odnosila se na prethodni dan. Kada ga je slucajno srela u Teksaskoj ulici, namerno se pravio da je ne primecuje. „Gospodice Dzenelen, slusajte, znam da ste mislili da.“ „Cak se i bivsi prijatelji ne pretvaraju d ona druga osoba uopste ne postoji.“ Glas je poceo da joj podrhtava, i mrzela je sebe zbog toga. Sta god da se desi, zaklela se, nece zaplakati pred njim. „Prijatelji se ne pretvaraju da nikada nisu. bili prisni. Da nikada nisu. Oh!“ Na njen uzas, oci su joj se ispunile suzama. Ustala je i okrenula mu leda, poturajuci maramicu pod nos. „Ne ide meni ovo“, rekla je tuzno, brisuci oci maramicom. „Ne umem da igram igre kao sve druge zene. Ovaj trik sa tvojim platnim cekom bio je glup i detinjast. Znam da si ga odmah prozreo. Samo nisam znala kao drugacije da te nateram da se vidimo nasamo.“ Okrenula se ka njemu, svesna da je u svom najgorem izdanju. Ona nije plakala lepo kao glumice u filmovima. Kada place, beonjace i nos joj se zacrvene, a po licu joj izbiju crvene mrlje. „Zao mi je, Baui. Znam da ti je sve ovo verovatno jako neprijatno. Mozes slobodno da ides. Nisi obavezan da se i dalje ovde zadrzavas. Dobro sam. Zaista.“ Ali, nije se ni makao. Zapravo, ako joj je nesto proteklih nekoliko minuta ucinilo laksim, bila je to cinjenica da je Baui izgledao ojadeno u istoj meri kao i ona. „Zapravo, gospodice Dzenelen, meni je zao sto ste zbog mene morali da dozivite ovakvu scenu.“ Zakljucila je da je vec napravila budalu od sebe i da nema vise nista da izgubi, pa je najbolje da konacno rascisti situaciju izmedu njih dvoje. „Zasto me izbegavas?“ „Zato sto sam mislio da vise necete zeleti da me vidite nakon. Sranje.“ Promumlavsi neku psovku, okrenuo je glavu od nje. Ali, kada mu je pogled pao na golu devojku punu oblina koja je pozirala na kalendaru, brzo ga je vratio na Dzenelen. „Mislio sam da necete zeleti da me vidite nakon onoga sto sam vam ucinio. Nisam pokazao nimalo postovanja prema vama, a ja vas zaista mnogo postujem.“ U obraze joj je pojurila vrelina kada se setila kako mu je ruka kliznula pod njenu suknju i kako ju je zgrabio za zadnjicu sa, po njenom misljenju, neobuzdanom pozudom. Tacno je da ju je to sokiralo, ali ju je i uzbudilo. „Pa, ni sama se nisam ponasala tako da bih bila dostojna postovanja, zar ne?“ upitala je, pomalo zadihano. „Ali, pretpostavljala sam da je poverenje izmedu nas dvoje cvrsto uspostavljeno. Smatrala

183

sam da je nase prijateljstvo unapredeno na sledeci nivo. Pomislila sam da si mozda zeleo da se. hm. znas, mozda. da se pojebemo.“ Ispustio je sesir na sto. Srucio se u stolicu pored i ukopao laktove medu racune, uhvativsi se za glavu. Obrazi su mu se naduvali, a usne napucile dok je snazno izdisao vazduh. „Znam da se tako kaze“, rekla je stidljivo Dzenelen. „Ki stalno koristi taj izraz da bi njime oznacio. to.“ „Da, gospodice, to je svakako prava rec. Svakako prenosi i nameru i znacenje.“ „Zar sam pogresila?“ Baui se pogladio po potiljku. Nakon citave vecnosti, kako se ucinilo Dzenelen, podigao je glavu. „Rec je u tome da to, u stvari, nije prava rec. Da sam zeleo da uradim to sto ste rekli, onda smo to mogli i da obavimo na linoleumu u vasoj kuhinji. Ali, imam i suvise visoko misljenje o vama da bih vam samo zadigao suknju i napao vas kao da niste nista bolji od kurve koja to radi za deset dolara. Jer, gospodice Dzenelen, vi ste premija, a ja sam niko i nista, i ne postoji nista na ovome svetu sto ce to da promeni.“ „Ti nisi niko i nista!“ „U poredenju sa vama, jesam. A sem toga sam i bivsi zatvorenik.“ „Bio si u zatvoru jer si uradio nesto sto je trebalo da e uradi. Po mom misljenju, zatvor je zasluzio monstrum kojeg si napao, a ne ti.“ Nasmesio se popustljivo zbog zestine s kojom je to izgovorila. „Nazalost, drzava Teksas je imala drugacije misljenje.“ Ponovo se uozbiljivsi, rekao je: „Kao i ljudi iz Idn Pasa. Ako pocnes da se zabavljas sa mnom, sta mislis, kako ce ljudi reagovati?“ „Bas me briga.“ Zaobisla je sto i klekla ispred njegove stolice, spustivsi mu ruke u krilo u znak poverenja. „Baui, citavog zivota zivim u skladu sa tudim ocekivanjima. Radila sam sve sto se od mene ocekivalo, a nikada nesto na sto bi drugi gledali nepovoljno. Ali, ne tako davno, Ki me je podsetio da zivot prolazi pored mene.“ Pazljivo mu se priblizila. „Nisam shvatala koliko je to tacno sve dok me nisi poljubio. Tada sa prvi put u zivotu iskusila snazan osecaj slobode. Ne zelim da ostarim, pa da tek onda shvatim da sam propustila neke d najboljih stvari u zivotu jer sam se plasila da se zbog njih neko ne uvredi. Citave trideset i tri godine bila sam uzorna i pristojna gospodica Dzenelen, i, da budem iskrena, smatram sebe dosadnom. Jedinu zabavu i uzbudenje u zivotu dozivela sam sa tobom. Pa sta ako nas lokalno stanovnistvo bude gledalo sa neodobravanjem?

Godinama su negodovali nad mojim usedelistvom, sazaljevajuci me sto nemam udvarace. Ako treba da biram izmedu sazaljenja i neodobravanja, odabracu ovo drugo.“ Udahnula je duboko i dodala: „Ako ti se dopadam makar malo, ne odustaj od mene samo zato sto strahujes za moju reputaciju.“ „Ako mi se dopadas barem malo“, ponovio je uz svoj tuzni osmeh. Podigao ju je sa poda i smestio u svoje krilo. „Toliko mi se dopadas da me srce zaboli svaki put kada samo pomislim na tebe, a na tebe mislim stalno.“ Uzeo je njenu ruku i pogladio je po nadlanici lagano, kao da se boji da joj tim dodirom ne slomi krhke kosti. „Ljudi se nikada nece navici na nas kao par, Dzenelen. Ti imas toliko toga da izgubis, a ja bas nista. Nemam ni novac, ni ime, ni porodicu, ni prijatelje, ni vaznu poziciju u drustvu. Ali, ti bi mogla da budes povredena zbog toga.“ Spustila je prste na njegove usne. „Necu biti povredena, Baui.“ „Hoces. Ja cu te povrediti, i tesko mi je kad samo pomislim na to.“ Lica su im bila veoma blizu. Bauieve oci bile su duboke i tamne, i Dzenelen je znala da vise ne misli na posledice koje ce njihovo zabavljanje imati na njen drustveni polozaj. Govorio je o fizickom bolu koji ce joj naneti spavanje sa njim. „Zelim da osetim taj bol. Zelim da ga osetim upravo sada“, prosaputala je.

Nezno se naslonila na njega. Tiho je jeknula kada ju je obgrlio. Zabacila je glavu na njegove bicepse i spremno docekala poljubac koji Baui vise nije mogao da odlaze. Ljubili su se strasno i gladno, stapajuci usne u jedne.

184

Pomilovao ju je po licu, prevukao prst po liniji njene brade, i dodirnuo je po vratu. Dzenelen mu je saputala reci ohrabrenja izmedu vatrenih poljubaca. Kada mu je ruka dosla do njene dojke i oprezno je obuhvatila, prosaptala je njegovo ime glasom punim ljubavi. „Ne mogu da nastavim sa ovim, jer cu u suprotnom uraditi ono protiv cega sam se zakleo.“ Otvorila je oci i uspravila se. „Sta zelis da kazes, Baui?“ „Da necu da se jebem sa tobom.“ Ispustila je tih uzvik protesta i razocarenja. Brzo se ispravio: „Zelim da sa tobom vodim ljubav. I zelim da to uradim onako kako to dolikuje, na krevetu sa mirisnom posteljinom, na nekom mestu koje je cisto i tebe dostojno.“ Opustila se i tiho nasmejala. „“Meni to nije vazno, Baui. „Ali meni jeste. I dalje smatram da sam nesto najgore sto je moglo da ti se dogodi, ali je sasvim sigurno da si ti nesto najbolje sto se meni desilo u zivotu. N zelim da se odnosim prema tebi kao prema nekoj od devojaka sa kojima sam ranije spavao.“ Dzenelen je bila razocarana sto je prekinuo predigru, ali joj se srce ispunilo neznoscu zbog tih reci. „Gotovo sam siguran da si devica.“ Podigao je pogled ka njoj, i ona mu je klimnula u znak potvrde. „Ne mogu ni da zamislim razlog za tako nesto, ali mi je veoma drago sto cu biti tvoj prvi muskarac.

To je pocast koju ne shvatam olako, pa zbog toga zelim da tvoj prvi put bude lep kao i moj. Na neki nacin ce to biti prvi put i za mene. Nikada nisam spavao sa zenom sa kojom bih pozeleo da delim cetkicu za zube.“ Zakikotala se i priljubila nos uz njegovo rame. „Zelis li da je podelis sa mnom?“ Umesto odgovora, dobila je dubok poljubac s jezikom. „Potrazicu mesto na koje bismo mogli da odemo“, rekao je muklo kada su prekinuli da se ljube. „Mogli bismo da odemo u tvoju prikolicu“, predlozila je puna nade. „Doci cu veceras, nakon vecere.“ „Ta prikolica je dobra za mene, ali ti ne smes ni da krocis nogom u nju.“ „Baui!“ Tvrdoglavo je odmahnuo glavom. „To mora da bude na nekom posebnom mestu. Cim ga nadem, javicu ti.“ „Ali, kada?“ „I dalje ne znam.“ Oci su mu gorele od zelje. „Sto pre bude moguce.“ „Do tada, mozes svake noci da dolazis kod mene kada mama zaspi.“ „Nikada ne bih tako spavao sa tobom - na tako skriven i podmukao nacin - pod krovom tvoje majke.“ „Nisam ni imala na umu da tamo spavamo, vec da samo provodimo vreme zajedno. Ne mogu da ostavim mamu nasamo. A Mejdejl ce poceti da sumnja ako je budem molila da svake noci ostaje do kasno. Uskoro bi mi ponestalo izgovora za izlaske iz kuce. Ukoliko zelis da se vidamo, moraces da dolazis kod mene.“ Namrstio se. „To je izazivanje sudbine, Dzenelen. Ako se budemo ponasali toliko opusteno, moglo bi da se desi nesto uzasno.“ „Gluposti. Nista se nece dogoditi.“ „Tvoja majka bi mogla da nas uhvati. A onda bi nas zadesila katastrofa.“ Sto se toga tice, bio je u pravu. Ali, cak ni neodobravanje njene majke nije moglo da spreci Dzenelen da se sa njim vida. „Dobro cemo se obezbediti da nas ne uhvati sve dok ne budemo spremni da javno obznanimo nase prijateljstvo.“ Nasmesila se radosno. „Ja sam spremna da ga obznanim citavom svetu.“ „Da sam na tvom mestu, ja bih to odlozio.“ Koliko je ona bila odusevljena, toliko je on bio sumoran. „Pre ili kasnije, nesto ce sigurno krenuti po zlu. Ja sam takve srece u zivotu.“ „Sve se menja, i za tebe i za mene.“ „Dzenelen.“ Ponovo joj je uhvatio lice izmedu dlanova i duboko joj se zagledao u oci. „Jesi li sigurna u vezi sa ovim? Jesi li sasvim sigurna? Jer, nece ti biti lako da budes sa mnom. Zapravo, bice to nalik paklenim mukama.“

185

Prekrila je njegove ruke svojima. „Zivot bez tebe je ravan paklu. Pre bih umrla nego da zivim bez tebe. Volim te.“ „I ja tebe. I, mozes u to da verujes ili ne, ali si jedina osoba na ovome svetu kojoj sam to ikada rekao.“ Ponovo su poceli da se ljube, a Dzenelen je navaljivala sve dok od njega nije izvukla obecanje da ce u ponoc doci pred straznja vrata njene kuce.

Heder Vinston uopste nije zanimala potraga za severozapadnim pomorskim putem ka Indiji.

Iznervirano je odlozila udzbenik iz Americke istorije i predala se razmisljanju o mnogo vaznijoj temi kako da stavi pod kontrolu Tanera Hoskinsa.

Bila je na svojoj duznosti za recepcijom motela Zeleni bor, kao i svakog radnog dana od sedam do deset sati uvece. Posao nije bio tezak.Imala je dovoljno vremena da uradi domaci i da se spremi za kontrolne zadatke. Ali, zbog njega nije imala vremena da se vida sa Tanerom. Uz ragbi treninge i treninge navijacica i sve svoje ostale vanskolske aktivnosti, imali su veoma malo vremena da se vidaju, sem vikendom.

Ni njoj se to nije nimalo dopadalo, ali se on zalio na novonastalu situaciju vise od nje. „Majka te u zadnje vreme toliko kontrolise da ne znam da li uopste vise vredi da se vidamo.“ Heder se pribojavala da ce mu situacija u kojoj se nalaze uskoro dosaditi i da ce potraziti drustvo neke devojke koja nema toliko obaveza kao ona i koja uvece moze duze da ostane izvan kuce. Bas ga je toga jutra uhvatila kako na odmoru izmedu drugog i treceg casa flertuje sa Mimsi Parker pored njenog skolskog ormarica. Svi su ih videli. Do zadnjeg casa toga dana, cela skola je brujala da ce Taner ubrzo prevariti Heder sa njom.

E, pa, nece mu to dopustiti.

Taner je nedavno izabran za dackog predsednika. Proslog petka postigao je dva tacdauna. Ove godine je najpopularniji decak u skoli. Nece dopustiti da joj ga Mimsi Parker preotme.

Dok je smisljala razne nacine da privoli Tanera da joj ostane veran, kroz automatska vrata je usao neki covek krivih nogu, skinuo je sesir i osmotrio foaje motela. „Dobro vece. Izvolite?“ „’Bro vece, gospodice Vinston.“ „Vi me poznajete?“ „Video sam vas sa roditeljima. Zovem se Baui Kejto.“ Prepoznala je to ime. To je bivsi robijas koji radi kod Taketovih. Heder je osetila fizicki strah. Da li zeli da je opljacka? Bacao je oprezne i nervozne poglede na sve strane. Ona je jedina koja radi u foajeu.

Konobarica i kuvar brze hrane dezuraju u restoranu motela, ali joj oni ne bi bili ni od kakve pomoci ako Baui Kejto namerava da izvede oruzanu pljacku i da je ubije. „Mozda cete misliti da je cudno ovo sto cu vas sada zamoliti“, rekao je, nakon smetenog prociscavanja grla. „Ali, eto, hm, dolaze mi z vikend neki rodaci. U prikolici u kojoj zivim nema dovoljno mesta za sve nas, i... u svakom slucaju, ti rodaci su pomalo snobovi. Pa mi treba soba u kojoj mogu da odsednu. Na noc, eventualno dve.“ „Vrlo cu vam rado rezervisati sobu, gospodine Kejto. Dolaze li za ovaj vikend?“ „Ne, ne, ne treba mi rezervacija. Hocu da kazem, nisam siguran u vezi sa tacnim datumom njihovog dolaska. Malo su nepredvidivi.“ „O, dobro.“ Heder je bila zbunjena. Izgledao joj je bezazleno. Izgledalo je i da ne nosi nikakvo oruzje, osim ako mozda nije sakrio pistolj u svojoj teksas-jakni, a sta je pretpostavljala da je moguce. Nije se ponasao pretece, ali nikako nije mogla sebi da objasni napetost koju je ispoljavao. „Kada saznate datum njihovog dolaska, mozete da nas pozovete i da napravite rezervaciju. U ovo doba godine, obicno imamo viska praznih soba.“ „U redu, gospodice.“ Prelistavao je brosure i mape drzave Teksas koje su se nalazile u kartonskom drzacu na pultu, izgledajuci kao da mu se ne ide odatle. „Ahm. Zapravo, pitao sam se da li bih mogao da vidim vase sobe. Mislim, da ih samo razgledam, da vidim kakve su. Najbolju sobu koju imate“, brzo je dodao. „Oni vole skupe stvari.“

186

Heder se nasmejala. „Zelite da proverite da li su nase sobe dovoljno luksuzne za vase rodake?“ „Bez uvrede, gospodice Vinston.“ Podigao je sake u vis i izgledao tako simpaticno u tom trenu da se Heder osetila glupavo sto ga se uopste plasila. „Takvi su vam oni. Dizu nos. Uvek hoce sve onako kako oni hoce. Obecao sam im da cu proveriti kakve sobe nudi vas motel pre nego sto mi obecaju da ce doci u posetu.“ Heder je otisla do fioke u kojoj su bili poredani kljucevi motelskih soba po brojevima. „Nasa najbolja soba je mladenacki apartman.“ „Mladenacki apartman? Svida mi se kako to zvuci.“ Heder je na pult stavila natpis VRACAM SE ZA DESET MINUTA i prikrila osmeh dok je pokazivala Bauiju Kejtou da pode kroz dvokrilna staklena vrata. Ako njemu dolaze rodaci u posetu, onda ona moze da leti. Planira tajni susret sa nekom prijateljicom. Pomalo je slatko kako to pomno planira, pomislila je Heder. „Apartman se nalazi nadomak bazena.“ Pokazala mu ga je dok su polazili kroz uredeno dvoriste puno ukrasnog rastinja. „Malo je hladno za kupanje.“ „Zagrejan je tokom citave godine.“ „Ozbiljno?“ Sumnjicavo je pogledao u vodu. „Ozbiljno. Moj tata je uzasno ponosan na taj bazen. Mama ga je nagovorila da ga izgradi kada su prosirivali motel dodavanjem ovog novog krila. Ali, tata je dosao na ideju da ugradi grejanje u njega. I mladenacki apartman je bio ideja moje majke. Nije luksuzan kao oni koji se mogu naci u dalaskim ili hjustonskim hotelima, ali je lep. Stigli smo.“ Otkljucala mu je vrata i pomerila se u stranu. Stao je na prag i oklevao sa ulaskom. „Ukoliko vam je neprijatno da udete unutra s mnom, gospodice Vinston, nije mi problem da i sam razgledam apartman.“ Pogled mu je bio tako iskren i pun izvinjenja da je Heder bila u stanju da s njim pode i u mracnu ulicicu, sa svim Darsinim dijamantima. „Samo udite, gospodine Kejto.“ Apartman je bio u bojama kajsije i pastelnozelene, a materijal koji je koriscen pri njegovom uredenju bio je tek nesto malo bolji od onoga u ostalim sobama. Sastojao se od dnevne sobe i spavace, u kojoj je bio veliki bracni krevet. Kupatilo je imalo ugraden dzakuzi. Po svemu ostalom, bila je to standardna motelska soba. Heder ne bi licno zelela da u njoj provede prvu bracnu noc, ali, pretpostavljala je da se provincijalcima iz Idn Pasa apartman cini raskosnim. Baui Kejto je na svaki njen pomen dodatnih sadrzaja apartmana klimao sa uvazavanjem, ali nije nista komentarisao. „Kuda vode ona vrata?“ upitao je, pokazavsi na suprotni kraj sobe. „Na parking. Ako gost zeli da iznajmi samo spavacu sobu, zakljucavamo vrata koja vode u salon.“ „Hmm. Znaci, u spavacu sobu moze da se ude i direktno sa parkinga, bez potrebe za ulaskom kroz foaje i setnjom pored bazena?“ „Tako je“, odgovorila je, ponovo suzbijajuci osmeh. Gospodin Kejto ima tajnu ljubavnu aferu sa nekim. „Televizor u spavacoj sobi ima i video-rekorde, pa mozete da donesete i sopstvene filmove, ako zelite da ih gledate.“ „Oh, cisto sumnjam u to da cemo da gledamo...“ Prekinuo se u pola recenice kada je shvatio da se odao. Posramio se, usi su mu se zacrvenele i progutao je knedlu. Heder se nasmesila da bi mu stavila do znanja da nece odati njegovu tajnu. „Hotelijeri su veoma diskretni, kao sto je slucaj i sa doktorima i advokatima.“ „Da, gospodice. Pa, mislim da sam video sve sto sam nameravao. Mnogo vam hvala. Mogu li da izadem ovuda?“ Krenuo je ka vratima koja su imala direktan izlaz na parking. „Samo napred, zakljucacu ih kada izadete. Da vam rezervisem apartman?“ „Ne, hvala, ne zelim da ga rezervisem veceras. Javicu vam se kada. ahm. utvrdim datum. Da li je to u redu?“ „Naravno.“ I dalje sav zblanut, stavio je sesir na glavu i mahnuo joj u znak pozdrava. Heder je zakljucala

187

apartman i vratila se u foaje. Koliko je mogla da primeti, niko nije dolazio za vreme njenog odsustva, niti joj je potraga za severozapadnim pomorskim putem ka Indiji postala ista zanimljivija za to vreme. Nije mogla da se usredsredi na nju jer je stalno razmisljala o Taneru.

Rekao joj je da ce veceras da ostane kod kuce i da uci, ali, da li je stvarno tako i ucinio?

Ne razmisljajuci dalje, okrenula je njegov kucni broj, upitala Tanerovog oca da li je on kod kuce, i osetila olaksanje kada joj je Oli rekao da priceka na vezi dok ne dozove sina. „Cao, ja sam. Sta se radi?“ „Uci se historija.“ „I ja isto ucim istoriju. Bas je smor.“ Uvrtala je telefonsku zicu. „Izvini sto sam se onako prodrala na tebe danas, posle skole.“ „Nema veze.“ Po njegovu tonu, Heder je znala da ima. „Svi su mi rekli da.“ „Ne treba da verujes svemu sto cujes.“ To joj je rekao kao da je vec unapred spremio odgovor, pomislila je. Zasto joj nije porekao glasine i rekao da ga Mimsi Parker uopste ne interesuje? Izgubicu ga, pomislila je u panici. Znala je da ce joj to zauvek ukaljati ugled. „Slusaj, zasto ne dodes da me odvezes kuci u deset, kada zavrsim smenu? mOlim te. Zelim da te vidim.“ „Zar nisi dosla svojim kolima?“ Otkad to njemu treba izgovor da bi se video s njom? „Reci cu mojima da nisu htela da upale i da sam te zato zvala da me povezes.“ „Pretpostavljam da bih mogao da svratim po tebe.“ „Okej.“ Pogledala je na casovnik. „Vidimo se za pola sata. Sem ako ne zelis da dodes odmah i da mi pravis drustvo dok ne dode nocni cuvar.“ „Doci cu u deset.“ Iznervirana, Heder mu je zalupila slusalicu. Iskoristila je preostalih trideset minuta da se na brzinu dotera. Odraz u dzepnom ogledalcetu ju je umirio. Mimsi Parker mozda ima sise kao kofe, ali je Heder i dalje devojka sa najlepsom kosom, najlepse obucena i najlepseg osmeha i ociju. A ni njene cice nisu za bacanje. Da su samo malo vece, opustile bi se, kao sto ce se opustiti Mimsine za koju godinu.

Bilo kako bilo, zakone donose oni koji polazu pravo na imovinu. A Taner je i dalje njen.

Samo treba da zagarantuje da tako i ostane.

Nocni cuva, bubuljicavi streber koji je bio ludo zaljubljen u nju, stigao je nekoliko minuta ranije.

Kada se Taner parkirao ispod trema na ulaznim vratima, pravila se da je zauzeta necim za recepcijskim pultom, a tu je bio i streber. Pustila je Tanera da je ceka dobrih pet minuta, a onda je usla u njegova kola. „Tako je glup!“ uzviknula je iznervirano dok je sedala pored njega. „Majke mi! Mozda je jedan od najprimerenijih ucenika u drzavi, ali se uopste ne snalazi u zivotu. Cao.“ Nagla se preko konzole i poljubila ga u obraz. „Cao.“ Heder se pravila da do njihove razmirice nije ni doslo, i da Mimsi Parker uopste ne postoji.

Brbljala je bez prekida o skolskim temama, profesorima, i ostalim beznacajnim stvarima. „Moram da kupim nesto novo za godisnju skolsku svecanost. Mislim da cu u subotu da idem u Tajlor, u soping sa majkom. Ako tamo ne nademo nista za tu priliku, ici cemo u Dalas one druge subote.

Blago tebi sto ne moras da brines oko toga sta da obuces na krunisanju u toku poluvremena ragbi utakmice. Ti ces biti u svom dresu.“ Time je htela na suptilan nacin da ga podseti da je proglasena za skolsku kraljicu i da on ima veliku srecu sto je njen zvanicni pratilac. „Dres ce ti biti sav blatnjav, a kosa ulepljena od znoja kada budes skinuo kacigu. Uvek izgledas strasno seksi kada si tako znojav. Napalim se kad samo pomislim na to.“ Kada mu je spustila ruku u krilo, potrudila se da to izgleda kao nesto sasvim slucajno. Osetila je

188

njegovu trenutnu reakciju. Kakva sam samo curka bila, pomislila je. Kako sam bila glupa! Seks je moc. Eto sta sve njena majka postize koristeci se seksom: sapne nesto Fergusu na uvce i zavodnicki ga pogleda, i dobije sve sto joj srce zazeli.

Jos od vremena kada je dovoljno sazrela da prepozna i razume takvu vrstu manipulacije, Heder ju je prezirala. Mozda je vreme da promeni misljenje o njoj. Njena seksualnost je neogranicena, i za sada neoproban izvor koristi.

Za sta se cuva? Zasto da ne iskoristi svoju zenstvenost? I to u ovom trenutku, kada joj je to potrebno. Svaka druga zena to radi. I njena majka, i ona drolja Mimsi Parker. Ako zeli da zadrzi Tanera. „Stani ovde“, rekla je iznenada. Bili su jednu ulicu dalje od njene kuce. „Hocu nakratko da porazgovaramo o necemu.“ Taner je parkirao auto pored ivicnjaka i ugasio motor i farove. „O cemu?“ Zelela je da mu samarom izbrise taj mrzovoljni, zlobni osmeh sa lica. Umesto toga, lazno mu se osmehnula i privukla ga blize sebi. „U stvari, ne prica mi se.“ Priljubila je otvorene usne uz njegove i jezikom potrazila njegov.

Bio je iznenaden, ali se brzo pribrao. Nakon nekoliko strastvenih francuskih poljubaca i pazljivo promisljenih pokreta, erekcija mu se sasvim dobro ocrtavala ispod slica. Presla je rukom preko nje, masirajuci ga.

Taner je zavukao ruku ispod njenog dzempera i zgrabio je za dojku. „Sta te je spopalo?“ rekao je zadihano dok je otkopcavao prednji deo njenog brushaltera.

Mimsi Parker, pomislila je. „Nista, samo te mnogo volim. O, da.“ kada ju je lagano ustinuo za bradavicu, stavila mu je ruku na vrat i povukla mu glavu ka sebi. „Taner, veceras mi je na um pala fenomenalna ideja. Slusaj.“ Iznela mu je svoj plan u kratkim crtama dok je uvlacila ruku ispod njegovih farmerki. „Zar to ne zvuci divno?“ „Da. O, boze. O, boze. Cekaj. Imam kondom. Zelis li da.“ „Ne. Hocu da ga vidim.“ „Brze, duso. Da, tako, tako.“ „Dodirni me.“ Rasirila je noge i povela mu ruku do sredine svog medunozja.

Nakon nekoliko uzavrelih minuta uzajamne masturbacije, odbacio ju je o kuce. Oci su mu i dalje bile zacakljene, a lice rumeno; bio joj je zahvalan do pateticnosti i ponovo zaljubljen u nju.

Posto je povratila samopouzdanje, Heder je odskakutala stepenicama do kuce. Mimsi Parker vise nije imala sanse da joj preotme decka.

Dok je ulazila unutra, spremna da izrekne dobro razradenu laz zasto ju je Taner dovezao sa posla, u sebi je bila zahvalna svom bivsem robijasu sto joj je dao ideju kako da spase svoju vezu.

El Korason del Dijablo podario je dvoma zarobljenicima svoj najumiljatiji osmeh. Oci su mu odlutale u pravcu Kija, ali se nakon jednog radoznalog odmeravanja vratile na Laru. Ki je sumnjao da je primetila da se srusila na kolena.

Cim je to pomislio, ona se polako pridigla na noge. „Ne mogu da verujem. Emilio, sta.“ „Nisam vise Emilio Sances Peron“, obrecnu se on, a vestacki osmeh mu je iscezao sa usana. „Vec odavno nisam taj naivni, mladi idealista. A svakako to nisam od pocetka revolucije i vaseg povratka u Sjedinjene Drzave.“ Poslednje dve reci je izgovorio gotovo rezeci. „Ciji narod u potpunosti i beskrajno prezirem.“ Kiju se uopste nisu dopale mladiceve reci, ali je bio impresioniran nacinom na koji ih je izgovorio.

Tecno je govorio engleski jezik, bez traga spanskog akcenta, a jedina zamjerka bi mogla da bude sto nije koristio skracene oblike glagola.

Prljavi i zapusteni ljudi u njegovom kampu jos su vise naglasavali njegov uredan izgled. Bio je glatko izbrijan i besprekorno cist, sto nije bilo lako postici i odrzavati usred dzungle. Crna kosa mu je bila tako snazno zalizana da mu je glava izgledala sjajno i glatko poput kugle. Na potiljku je imao kratku pletenicu. Frizura koju je nosio naglasavala mu je visoko postavljene jagodicne kosti, ostre

189

uglove mrsavog lica i nepopustljive, ljutito stisnute usne. Nosio je naocare sa tankim pozlacenim ramom.

Ki je imao posla sa teskim musterijama iz svih delova sveta, ali niko od njih nije izgledao tako zastrasujuce kao Emilio Sances. Bio je sitne grade, ali je hladan, bezosecajan pogled njegovih ociju bio jasan znak bespogovorne okrutnosti. Bile su to oci zmije. „Ako toliko mrzis Sjedinjene Drzave, zasto si se zaposlio u ambasadi kod mog muza?“ upitala je Lara. „Jer mi je polozaj koji sam tamo zauzimao omogucavao da dodem do potrebnih informacija, veoma korisnih drugim ljudima.“ „Drugim recima, bio si spiju.“ Ponovo se nacerio. „Uvek sam smatrao da ste pametniji od svog muza.“ „Znaci, koristio si ambasadu da dodes do informacija. Koliko dugo je to trajalo?“ „Od samog pocetka.“ „Bubre jedno.“ Oko njih se zacuo negodujuci zamor onih koji su razumeli engleski. Osmeh se polako topio sa lica Bavoljeg Srca, kao da nestaje na vrucini. „Posto ste vec jedanput na jedvite jade izvukli glavu odavde, glupo je sa vase strane sto ste ponovo dosli u Montesangre, gospodo Porter.“ „Dosla sam po posmrtne ostatke svoje kceri. Zelela sam da je sahranim u Sjedinjenim Drzavama.“ „Dosli ste uzalud.“ „Sada znam da je tako. Proklinjem Montesangrance koji su je zakopali u masovnu grobnicu.“ Oci su joj se napunile suzama, ali vise nije bila povijena. „Proklinjem vas, sve.“ „Shvaticete da je tesko privuci bilo kakvu bozju paznju na ovo mesto, gospodo Porter. Bog vec decenijama ne slusa molitve naroda Montesangrea. Vise ne verujemo u njegovo postojanje.“ „Je li ti zato bilo tako lako da ubijes oca Heralda?“ „Pijanog popa?“ rekao je s prezirom. Rikardo ga je potapsao po ramenima kao da je upravo ispricao vic. „On je odavno postao beskoristan. Predstavljao je samo jos jedna gladna usta koja uludo trose resurse drzave ciji narod pati.“ „A doktor Soto? On mora da je bio koristan tvom rezimu.“ „I Eskavezu.“ „Neoprostivo je koliko malo cenis ljudski zivot. Doktor Soto je bio covek koji je lecio ljude. Nije vodio racuna o tome ko pripada kojoj politickoj struji kada je spasavao ljudske zivote.“ „To ga je i dovelo do ovakvog kraja“, rekao je Bavolje Srce, mrtav hladan. „U Montesangreu svako mora da odabere kojoj ce se strani prikloniti. A kada vec govorimo o tome“, rekao je, pogledavsi u Kija, „zanima me na cijoj ste vi strani, i da li ste uopste na necijoj strani, gospodine Takete. Zivi ste samo zahvaljujuci mojoj radoznalosti.“ „Moj je zivot bez tajni.“ Vojnici koji su strazarili pored Kija dopustili su mu da ustane. Rebra su ga uzasno bolela. Verovatno je nekoliko njih napuklo kada su ga isutirali prilikom napada na groblju. Glava ga je bolela jos vise od rebara. Rana mu je povrsinski zarasla i na njoj se pojavila krasta, ali mu je kroz citavu lobanju pulsirao bol. Sve ga je svrbelo jer mu se velika kolicina znoja osusila na kozi, ostavivsi za sobom kondezovanu so koja ga je grebala. Povrh svega toga, bio je jos i gladan.

Sances je rekao: „Pomazete kurvi koja je unistila politicku karijeru vaseg brata. To me cudi. Zasto biste rizikovali svoj zivot zbog nje?“ „Ne zbog nje, vec zbog njene kcerke. Verujem da je moj pokojni brat mozda bio njen otac.“ „Ma nije valjda?“ Bavolje Srce je izvadio presavijenu belu maramicu iz pantalona i njome obrisao celo.

Cak su i diktatori bili zrtve sparine u dzungli.

Kiju je bilo drago sto je saznao da ni on nije imun na zivotne neprijatnosti. Zbog toga mu je bilo

190

lakse da podnosi sopstveni bol. „Sada, kada sam saznao sta se dogodilo sa Eslinim telom, podrzavam Larino misljenje o vasoj drzavi.“ „Koje glasi...?“ upitao je Sances dok je pazljivo vracao maramicu u dzep. „Da je Montesangre septicka jama, a Bavolje Srce guz-papir.“ Rikardo je brzinom munje izvukao pistolj iz futrole koja mu je visila oko kukova i uperio ga u Kija.

Sances je polako podigao ruku. Rikardo je spustio pistolj, ali je i dalje gledao u Kija kao da bi ga ubio. „Ili ste veoma glupi, ili veoma hrabri“, rekao je zamisljeno Sances. „Vise bih voleo da verujem da je u pitanju hrabrost. Samo bi se hrabar covek usudio da doleti avionom u moju drzavu bez prethodne dozvole.“ Razvukao je usne u sebi svojstven reptilski osmeh, koji je ledio srce. „Uprkos vasem mudrom pilotiranju i glupavoj farsi koju se izveli zajedno sa svestenikom kada su vas moji ljudi zaustavili na putu, znali smo za tacno mesto vaseg sletanja. Nisam licno video vas avion, ali mi je Rikardo preneo da je odlican i dobro opremljen. Bice nam od koristi u daljoj borbi. Mnogo vam hvala sto ste doprineli za nase ideale.“ Ki je pogledao u Laru. Kada su im se oci susrele, najbolje sto je mogao da ucini bilo je da bespomocno slegne ramenima. Nije vise imao keceva u rukavu. Cak i kada bi mogao da se dokopa magnuma iz torbice za fotoaparat, ubili bi ga pre nego sto bi uspeo da ga upotrebi. Posle njega bi ubili i Laru, ali mozda ne tako brzo da nista ne bi uspela da oseti. „Odvezite im ruke.“ Posto je Ki bio zadubljen u tako ozbiljne misli, ovo otresito naredenje Bavoljeg Srca ga je iznenadilo. Rikardo se pobunio zbog toga, ali ga je Sances odmah prekinuo. „Nismo divljaci. Dajte im vode i nesto da pojedu.“ Rikardo je preneo nezeljenu duznost na sebi podredene vojnike, koji su grubo oborili Laru i Kija na zemlju. Zestinom i brzinom od koje je oboma zastalo srce, vojnici su presekli kanape kojima su im bile vezane ruke. Kijevi zglavci su bili oguljeni, ali je video da su Larini u jos gorem stanju. Koza joj je bila ispucala od vezivanja i iz poderotina je curila krv.

Doneli su im primitivne cinije kuvanog jela koje se uglavnom sastojalo od pirinaca i pasulja.

Komadi mesa bili su retki i neprepoznatljivog porekla. Ki je zakljucio da je bolje da za njega i ne sazna. Decak cije je telo bilo tanko i zilavo poput lijane, a oci neprijateljskog izraza poput Bavoljeg srca, doneo im je zemljani bokal vode. Ki je pohlepno pio iz njega.

Kada je spustio bokal sa usana, postao je svestan nekog gusanja u blizini. Lara je bacila svoju porciju na zemlju i vojnici su poceli da je izazivaju grubim primedbama jer je prosula i vodu koju je dobila. „Potpuno ste detinjasti, gospodo Porter“, rekao je Bavolje Srce. Neko mu je za to vreme doneo stolicu. Dok je sedeo u hladovini trema, sa obe strane ga je lepezom hladila po jedna devojka. „Iznenaduje me vase demonstrativno iskazivanje osecanja. Secam se da ste bili zena koja gotovo uopste nije pokazivala emocije.“ „Nikada ne bih prihvatila milostinju koju mi nudite nakon onoga sto ste uradili ocu Heraldu i doktoru Sotou.“ „Kako god zelite.“ Pogledala je Kija, jasno mu prenevsi koliko je ljuta na njega.Slegao je ramenima, znajuci da ce zbog sopstvenog gesta neposlusnosti biti jos ljuca na njega zato sto jede i pije ono sto mu je dao covek koji ih je drzao u zarobljenistvu. Ako postoji i najmanja sansa da se odatle izvuku, bice im potrebna telesna snaga.

Mozda nije bio toliko principijelna licnost poput Lare, ali je bio mnogo prakticniji od nje. Do pre samo nekoliko trenutaka saosecao je sa njenim fizickim bolom. Sada je gotovo bio spreman da je zadavi zbog rasipanja hrane i vode koji su joj bili ocajnicki potrebni.

Na Sancesov znak, nekoliko gerilaca se odvojilo od mase i uputilo se iza brvnare, gde nisu mogli da ih vide. Ki je zavrsio sa obronkom i popio preostalu vodu. Dok mu je oduzimano prazno posude, vojnici su se vratili, vodeci sa sobom muskarca i zenu. Oboje su imali vezane ruke na ledima.

191

Bili su prljavi. Smrad njihovih tela i izmeta bio je nepodnosljiv, i Ki samo sto nije povratio, punog stomaka. Muskarac je imao rane od udaraca po glavi. Kosa mu je bila ulepljena sasusenom krvlju.

Licni opis mu je bio toliko izmenjen zbog naduvenih delova lica, uboja i posekotina, da je Ki smatrao da ga ni najblizi clanovi porodice ne bi prepoznali.

Zena je verovatno prosla kroz jos gore muke od njega. Dok su je gurali napred, nekoliko vojnika iz kampa pocelo je da zvizdi i da izvikuje uvrede na spanskom koje je Ki naucio u Teksasu jos kao decak. Bilo je lako zakljuciti na koji nacin su nju mucili. Zbog te traume postala je neosetljiva na sve oko sebe. Oci su joj bile prazne. Nije reagovala ni na sta sto se odvijalo oko nje.

Sances je ustao iz svoje stolice u hladovini i dosao do ivice trema, pogledavsi preko uneredenog para, obrativsi se Lari i Kiju. „Ovaj covek i ova zena imali su seksualni odnos za vreme svoje duznosti na strazi. Zbog njihovog nemara, Eskavezove trupe su napale jedan od nasih kampova. Svi iz njegove trupe su poginuli tokom napada, ali su mi ubili dvojicu najboljih vojnika.“ „Por favor“, zaridao je muskarac, govoreci kroz naduvene i blede usne. ,El Corazon, lo siento mucho. Lo siento.“ Ponavljao je reci izvinjenja bez prestanka. Bila mu je verenica, rekao je.

Voleli su se jos od kada su bili deca. Nakon sto je to objasnio, priznao je da su pogresili sto su ugrozili zivote svojih drugova. „Ona je kurva“, mirno je pobio njegove reci Sances. „Sinoc je spavala sa pedesetoricom.“ Covek je i dalje jecao, ali mu se nije suprotstavljao. Preklinjao je za milost, i kleo se grobovima oca i majke da vise nikada nece biti tako nemaran pri obavljanju svojih duznosti. Pao je na kolena i poceo da puzi ka Sancesu, zaustavivsi se na nekoliko centimetara ispred vrha njegovih ulastenih cizama, molivsi svoga komandira da im oprosti i da se smiluje na njih. „Priznajes da je pozuda kriva sto smo tvojom krivicom izgubili zivote tvojih drugova? Ti si jedan slabic. Glupavi bludnik, rob svojih sebicnih strasti. A ona je kurva, kucka u teranju koja bi se ponudila svakome.“ „S(, si.“ Optuzeni je brzo klimao glavom. „Samo je oslobadenje Montesangrea vredno takvog neobuzdanog zanosa. Svi moramo da budemo spremni da podnesemo licne zrtve radi njega.“ „Si, El Corazon, si.“ „Mogao bih da te kastriram.“ Podmukla, tiho izgovorena pretnja dovela je coveka do grcevitog naleta molbi i obecanja, izgovorenih na tako brzom spanskom jeziku da je Ki tesko mogao da ih prati. „U redu, necu te lisiti muskosti.“ Covek je zajecao sa olaksanjem, zagraktavsi obilate hvalospeve velicini Bavoljeg Srca. „Ali, takav nemar ne moze proci nekaznjeno.“ Sances je ispruzio ruku poput hirurga koji trazi da mu se doda skalpel. Rikardo mu je s pljeskom spustio pistolj u ruku. Bavolje srce se nagao napred, naslonio cev pistolja na celo coveka koji je bio na kolenima, i povukao okidac.

Zena je refleksno poskocila na iznenadni zvuk pucnja, ali je izgledala kao da uopste ne primecuje rasprskavanje krvi i mozga svog verenika. Na znak Bavoljeg Srca, Rikardo je sisao sa trema i stao iza zene. Podigao joj je glavu, cupajuci je za dugu kosu, i spretnim pokretom ruke joj prerezao grkljan.

Kada joj je pustio kosu, srucila se na zemlju pored svog mrtvog ljubavnika.

Ki je brzo pogledao u Laru. Sedela je bez reci i nije se pomerala. Divio se njenoj nepokolebljivosti.

Ova predstava je izvedena radi njih dvoje, ali, Lara je odbijala da pruzi Bavoljem Srcu zadovoljstvo da pred njim pokaze svoje gadenje i strah, bas kao i on.

Mozda sam sledeci, pomislio je Ki, ali taj ustogljeni dupeglavac nece imati tu cast da pred njim puzim i da ga molim za svoj zivot.

Na kamp se spustila tisina koja je poticala od iscekivanja. Svi su prestali sa onim cime su se bavili. Ki je pretpostavljao da duh iscekivanja nema nikakve veze sa dva jeziva lesa koje su odvlacili odatle, vec da ljude zanima njegova i Larina dalja sudbina. Pogubljenja neprijatelja i izdajnika poput ovog kome su upravo prisustvovali verovatno su bila sasvim uobicajena, svakodnevna stvar koja je sluzila da silom nametne disciplinu i da obeshrabri svaku neposlusnost. Pristalice Bavoljeg Srca iz ovog kampa

192

bile su sasvim navikle na te prizore, pa cak i deca. Ali, kaznjavanje dvoje Amerikanaca predstavljalo je jedinstvenu zabavu koja je zagolicala mastu svakog gerilca.

Na opste iznenadenje, napad je potekao sa Larine strane. „Nekada si bio inteligentan mladic, Emilio Sances Perone.“ Glas joj je bio tih zbog umora, ali je dopirao do svakog para usiju u kampu. „Mogao si da postanes veliki covek, izvrstan voda, voda koji je mogao da pomogne Montesangreu da izade iz visevekovnog siromastva i zastarelosti pravo u dvadeset prvi vek. Umesto toga, degradirao si u nesto za sta si optuzio mene - postao si dete. Kapriciozno, plasljivo, sebicno dete.“ „Govoris o oslobadanju od ugnjetavanja“, nastavila je. Obuhvatila je citav kamp prezrivim pogledom. „Ovo je najugnjeteniji skup ljudi koji sam videla u citavom Montesangreu. Ti nisi voda, ti si despot.

Uskoro ce se nekom od tvojih pristalica smuciti tvoj teror nad njima i nece ti ukazati nimalo milosti.

Tebe se ne treba plasiti, vec te treba sazaljevati.“ Oni koji su razumeli engleski sablaznili su se nad njenom smeloscu. Oni koji ga nisu razumeli mogli su da vide sta mu je rekla po izrazu lica Bavoljeg Srca. Potamnelo je od iznenadnog naleta krvi. Oci su mu blesnule od zlobe. „Ja nisam kukavica“, rekao je nadmeno. „Ubio sam generala Pereza bas iz tog razloga sto mu je ponestajalo resenosti da se bori.“ „E, neka sam proklet“, prosaptao je Ki. Sances je uzurpator o kome je pricao otac Heraldo.

On je vojnik koji je ubio sopstvenog komandira da bi ugrabio vlast nad pobunjenicima. „Da, gospodo Porter“, rekao je Sances. „Vidim da ste iznenadeni. Zelim da shvatite do koje mere sam odlucan u tome da postanem lider ove drzave, cije vodstvo niko nece smeti da ospori. Ucinicu sve sto je potrebno da dodem do tog polozaja, koliko god da su zadaci koje moram da obavim na putu ka tome ponekad neprijatni.“ Pogledao je nanize, ka sveze prolivenoj krvi koja je isparavala na suncu. „Kao, na primer, pogubljenje jednog od vasih ljudi?“ „Tako je.“ Razvukao je usne u osmeh koji je bio toliko samodopadan i samouveren da je uterivao vise straha u kosti od njegovog brutalnog cina. „Bas tako. I kao sto je organizovanje napada na automobil ambasadora Portera.“ Larinim telom je prosao trzaj. Pobelela je. Cak su joj i usne postale potpuno beskrvne. „Ti?“ „Sproveo sam operaciju po naredenju generala Pereza, jer mi je bio poznat ambasadorov raspored obaveza.Vi niste bili obavezni da prisustvujete rodendanskoj zabavi. Posvadali ste se oko toga sa ambasadorom Porterom. Insistirao je da podete sa njim. Trebalo je da poslusate svoje instinkte i da odbijete. On je bio meta naseg napada, a ne vi. Da ste ostali u ambasadi, mozda bih mogao da vas u tajnosti izvedem odatle pre napada. Posto su stvari ispale tako kako su ispale, ruke su mi bile vezane. Bilo je i suvise kasno da se povuce naredenje o zasedi.“ „Esli.“ Ki je nije cuo kako izgovara Eslino ime, ali je video kako su joj usne formirale tu rec. „Esli.“ Kada je shvatila sta joj je sve Sances ispricao povodom svoje umesanosti u zlocin, povratila joj se snaga govora pa je zavristala: „Ubio si moju kcerku!“ „Ni u kom slucaju nisam ucinio tako nesto“, rekao je. „Ona je bila nesrecna zrtva rata. Zapravo mi je bila veoma draga.“ Njegova nonsalantna negacija cinjenice da je njena kcer umrla nasilnom smrcu ucinila je da Lara potpuno pomahnita. Iznenada se pokrenula i pretvorila u klupko mlatarajucih udova koje se zavrtelo neverovatnom brzinom, sagnulo i pocelo da se kotrlja. Njen preobrazaj u nasilnu osobu desio se bukvalno u trenutku, pa su cak i strazari koji su pazili na nju bili nespremni da na to odreaguju. Kada su se sabrali, ocekivali su, kao sto je i prirodno, da ce pojuriti unapred, prema Sancesu. Nisu bili pripremljeni na njen pokret unatrag.

Kada je konacno prestala da se okrece, vec je bila uspela da izruci citav sadrzaj torbice za fotoaparat na zemlju, i drzala je magnum uperen u Sancesa. U nju je upereno barem dvadesetak otkocenih pusaka i pistolja.

193

„Ne!“ Ki je skocio i bacio se celim telom preko Lare, oborivsi je na zemlju. Umalo da se nije onesvestio od snaznog bola u predelu rebara, ali je nije pustao, pokusavajuci da joj obuzda ruke koje su mlatarale na sve strane i da joj oduzme oruzje. Ma koliko to predstavljalo surovu ironiju, Sances je njihova jedina sansa da prezive. Ako ga Lara ubije, i oni ce uskoro biti mrtvi. Sve dok su zivi, postoji i nada da pobegnu iz Montesangrea.

Borila se da se oslobodi s iznenadujucom snagom zene koja je izgubila svaku kontrolu nad sobom. „Pusti me! Ubicu ga!“ Nekoliko vojnika se pridruzilo njihovom okrsaju. Odvukli su Kija od nje. Nije mu bilo jasno zasto gerilci nisu poceli da pucaju na njih dvoje, cime bi otklonili pretnju po Bavolje Srce. Tek kada je video da im se on smireno priblizava, Ki je zakljucio da verovatno nosi pancir.

Uz to, izgledalo je da niko nije smeo da opali ni jedan jedini metak bez njegovo direktnog naredenja, sem u slucaju ociglednog napada na logor. „Pustite je.“ Kada su zaculi njegov glas, gerilci su pustili Laru i udaljili se od nje. Poskocila je na noge i uperila magnum u Sancesa, drzeci ga zadivljujuce smirenim rukama. „Laro, ne!“ prosiktao je Ki. Borio se da se oslobodi stiska gerilaca koji su ga obuzdavali, ali nije uspeo u tome. „Ne cini to. Za ime sveta, nemoj to da uradis.“ „Nece me ubiti, gospodine Takete.“ Mada se obracao Kiju, Sances nije skidao pogleda sa Lare.

Lara je otkocila pistolj. ,Ne potcenjuj me, Emilio. U ovom trenutku spremna sam na sve. Ti si kriv sto mi je kcerka poginula toga jutra. Ubicu te. Nije e briga sta ce tvoja banda koljaca nakon toga uraditi sa mnom.“ „Necete povuci taj okidac, gospodo Porter, jer bi vas to nacinilo onim sto pripisujete meni hladnokrvnim ubicom. Vi ste lekar, osoba koja je polozila zakletvu da ce ljudima produzavati, a ne uskracivati zivot. Ne mozete da me ubijete. To se kosi sa sustinom vase licnosti.“ Pametni kuckin sin, pomislio je Ki. Sances pokusava da impresionira svoje trupe. Zbog ovakvog stava ce postati legendarna licnost medu njima, i picopevac to vrlo dobro zna. Kocka se sa mogucnoscu da Lara nece povuci oroz, i sanse za pobedu su vecinom na njegovoj strani. Imao je prilike da je godinama proucava za vreme svog rada u ambasadi. Zna kakva je priroda Larine licnosti, i zna da je posvecena svom poslu, kao i da nije sposobna da ubije. „Bubre jedno.“ Suze su ostavile razmrljani trag crnila po njenom prljavom licu, a ruke su pocele da joj podrhtavaju od tezine pistolja. „Dete mi je mrtvo zbog tebe.“ „Ali, ne mozete da me ubijete.“ „Spustili su njeno krhko, maleno telo u masovnu grobnicu i prekrili ga zemljom. Mrzim te!“ „Ako me bas toliko mrzite, zasto ne povucete oroz?“ rugao joj se i provocirao je. „Oko za oko, zub za zub.

Rekao bih da je to sto cete me ubiti pravedna odmazda.“ Ki nije imao nameru da trpi da neko od Lare pravi budalu. Ako povuce okidac, to ce ih kostati zivota, ali on ih je ionako vec smatrao mrtve. Ako ce vec da potonu, neka barem sa sobom povuku i Sancesa, odlucio je. „Pokazi svima da blefira, Laro!“ povikao je. „Ubij ga na mestu. Pucaj mu pravo u tu samozadovoljnu facu.“ Ruke su sada vec pocele da joj se tresu nekontrolisano. Cak i da je bila u stanju da povuce okidac, potpuno bi promasila metu. Sances joj se priblizio. „Ne mrdaj!“ zaurlala je. „Ubicu te.“ „Neces.“ „Hocu!“ Glas joj se histericno prekinuo. „Nisi sposobna za tako nesto.“ Sances je samouvereno ispruzio ruku i obuhvatio njen pistolj. Lara je pokusala da mu ga otme, ali je znala da ne moze, pa ga je lako istrgao iz njenog stiska. Prekrila je lice rukama i pocela da jeca.

Sances joj je naslonio cev magnuma na teme pognute glave, zadovoljno se smeseci.

Ki je ispustio divlji urlik bola, koji je zazvucao kao da dolazi pravo iz pakla.

194

Sances se nacerio. „Prosto je dirljivo koliko ste osecajni, gospodine Takete. Plasim se da ce to neprimereno postovanje prema ljudskom zivotu, zivotu svakog ljudskog bica, na kraju dovesti Ameriku do propasti. Kakav ste vi samo tipican, jadan prototip Amerikanca. Zelite da spasete zivot zeni koja se kurvala sa vasim bratom.“ „Ako je ubijes, ni ti neces dugo poziveti.“ Ki je izgovorio upozorenje kroz stisnute zube. „Niste u poziciji da nekome pretite, gospodine Takete.“ „Ako ne uspem da te ubijem u ovozemaljskom zivotu, videcemo se u paklu, a tada me se dobro pazi.“ Pokusao je da se oslobodi iz stiska vojnika koji su ga drzali. Zabacio je nogu iza sebe i uspeo da sutne jednog od njih u casicu kolena. Zacuo se zvuk drobljenja. Drugog je udario laktom u stomak. Oba vojnika su pala na zemlju. Posto je uspeo da se oslobodi, Ki je poleteo u napad, ali je umesto toga bespomocno i na svoj ogroman uzas ugledao kako Sances pritiska obarac magnuma.

Zacuo se skljocaj praznog pistolja.

Ki je pokusao da se zaustavi u trku. Izgubio je ravnotezu zbog naglog zaustavljanja, a kolena su mu se presekla. Poleteo je unapred i svom tezinom se srucio na zemlju.

Sances mu se smejao. „Ja nisam glup, gospodine Takete. Izvadili smo metke kada smo pronasli pistolj u torbici fotoaparata. Vas trud da ga sakrijete od nas bio je bedan i amaterski.“ Bacio je revolver natrag u torbicu, a onda je jos jednom izvadio iz dzepa savrseno belu maramicu da bi njome obrisao ruke. „Zahvaljujem vam se, kao i gospodi Porter, sto ste nam obezbedili celojutarnju zabavu.“ „Mamicu ti jebem podlacku.“ Ki se s poteskocom pridigao na noge i oteturao se do Lare.

Niko nije ni pokusavao da ga zaustavi, sto je samo po sebi predstavljalo uvredu. Mora da im je izgledao i suvise bedno da bi mogao da predstavlja pretnju po njih.

Prevarili su se.

Mnogo puta je u zivotu bio destruktivno raspolozen kada bi se izbezumio od besa. Tukao se golim rukama, razvaljujuci protivnicima delove tela i lomeci namestaj. Ali, nikada mu se nije desilo da oseti da je u stanju da nekome oduzme zivot.

Sve do sada.

Da je moga, bukvalno bi rastrgao Sancesa golim rukama. Zeleo je da mu zarije zube u grkljan, da oseti njegovu krv. Bila je to animalna i divljacka reakcija za koju nikada nije ni pomisljao da je sposoban, i intenzitet te reakcije ga je plasio. „Zasto nas jednostavno ne ubijes i ne zavrsis sa nama?“ „Uopste nemam nameru da vas ubijem, gospodine Takete. Nije valjda da ste na to pomisljali?“ „Znaci, drzacete nas ovde zauvek? Zbog cega? Da biste svakog jutra mogli da se zabavljate izivljavanjem na nama?“ Sances se osmehnuo. „Primamljiva ponuda, ali ne mogu da budem tako sebican. Zapravo, nameravam da vas pustim na slobodu. Bicete vraceni natrag u Sijudad Sentral gde cete biti smesteni u najboljem hotelu. Sutra u podne bicete u putnickom avionu za Bogotu. Odatle cete morati sami da se snadete za prevoz.“ Ki ga je pogledao sa skepsom. „U cemu je stos?“ „Kada stignete u Sjedinjene Drzave - a ja cu se pobrinuti za to da mediji i odgovarajuci organi vlasti budu obavesteni o vasoj ilegalnoj poseti Montesangreu - mozete slobodno objaviti moju poruku svojoj vladi.“ „Poruku?“ Lara je prestala da place i sada je slusala razgovor Sancesa i Kija. Ki ju je jednom rukom obgrlio oko ramena, i ona se naslonila na njega. „Poruka glasi da me ista nece zaustaviti u zadobijanju potpune kontrole nad ovom drzavom.

Predsednik Eskavez nema ni dovoljan broj oruzanih pristalica, ni licnu izdrzljivost, a ni dovoljnu podrsku naroda koji su mu potrebni da bi me porazio. Moc koju je imao u ovoj drzavi stvar je proslosti. Za nekoliko meseci, njegova sve malobrojnija vojska bice sasvim unistena. Nameravam da do kraja ove godine zavladam citavom zemljom, ukljucujuci i Sijudad Sentral.“ „Zaista mislis da Sjedinjene Drzave boli kurac za tvoju pisljivu vladavinu?“

195

Sances je otkrio svoje male, ostre zube uzasnim, grotesknim osmehom. „Mojim sunarodnjacima su ocajnicki potrebi hrana, lekovi i ostale zalihe. Voleo bih da ponovo uspostavim diplomatske odnose sa Sjedinjenim Drzavama.“ „Verujem. Zasto bi nama ta ponuda trebalo da bude atraktivna?“ „Mogao bih da zatrazim isto od nekoliko juznoamerickih drzava kojima treba neometan prolaz za transport droge. Do sada je politika Montesangrea povodom toga bila da se odrekne tog unosnog izvora prihoda, ali vremena su ocajna.“ „Kako je to prozaicno. Neces valjda jos da kazes i da se u ocajnickim vremenima mora posegnuti i za ocajnickim merama?“ Sances je ponovo razvukao usne u svoj odbojni osmeh. „Moramo razmotriti sve mogucnosti.

Montesangre bi na taj nacin postao savrsen punkt za odvijanje prometa izmedu Juzne Amerike i Sjedinjenih Americkih Drzava, a dileri su spremni da dobro plate za tu privilegiju.“ Ki je pomislio na malu pistu izgradenu za narocite potrebe krijumcara droge. Kada je rekao Lari da sam nikada nije prenosio drogu avionom govorio e istinu, ali to ne znaci da ga niko nikada nije pitao da li bi o uradio, niti da nije dolazio u iskusenje da to zaista i ucini. Tesko da bi ga neko uhvatio na delu ako bi se odlucio na taj potez, a i novcana nadoknada je bila neverovatno dobra.

Ali, sama pomisao na kriminalce koji od toga dobijaju profit i koji pretvaraju tinejdzere i tinejdzerke u prostitutke da bi i dalje mogli da nabavljaju drogu kosila se sa njegovim moralnim kodeksom. Uprkos generalno rasprostranjenom misljenju o njemu, nije bilo tacno da je sasvim bez savesti. „Zasto mislis da bi iko saslusao Laru i mene?“ „Vas put dovde detaljno ce zabeleziti mediji. Cak i da vas vasa vlada kazni zbog ovog prekrsaja, vasa hrabrost ce biti pohvaljena. Javnost ce pokazati saosecanje sa vasom misijom i njenim tuznim zavrsetkom. Bicete u sredistu paznje. Nazalost, gospoda Porter je zena sumnjive reputacije, pa tesko da ce u nju neko imati poverenja. Ali, vi ste brat pokojnog senatora Taketa. Bez sumnje, jos postoje kolege na visokim pozicijama koje su mu lojalne.

Oni ce vas saslusati.“ „Ukoliko budem u prilici, prenecu vasu poruku“, pristao je Ki preko volje. „Moracete malo vise da se potrudite, gospodine Takete. Moracete da mi date rec da cete tako i uraditi.“ Ki nije imao nameru da se mesa u politiku Montesangrea cak ni izdaleka. Cim se Lara i on izvuku odatle i budu na sigurnom, citava prokleta drzava moze da se surva u Pacifik, sto se njega tice. Ali dok ne dode do toga, obecace Sancesu sta god bude zeleo da cuje. „Dajem rec.“ Lara je progovorila prvi put nakon mnogo vremena. Malo se povratila i pribrala, ali je bilo ocigledno da funkcionise samo zbog visokog adrenalina. „Dabogda goreo u paklu, Emilio.“ „Opet bulaznite“, rekao joj je hladno. „O, pakao zaista postoji, veruj mi. Bila sam u njemu. Onoga dana kada mi je muz kidnapovan a dete ubijeno, i ponovo sam tamo svratila prosle noci, kada sam videla gde mi je kcerka sahranjena.“ „Takvi nesrecni slucajevi se dogadaju u ratu.“ „U ratu?“ Nasmesila se prezrivo. „Ti si taj koji se zavarava. Ovo nije rat, vec terorizam. A ti nisi ratnik, vec obicni kriminalac. Bez ijedne trunke casti.“ Cast je bila svetinja u kulturi naroda Montesangrea. Ki se pobojao da je Lara mozda preterala kada je uvredila Sancesa na najgori moguci nacin pred hordom sledbenika. Cekao je bez daha na sledeci potez Bavoljeg Srca, pomislivsi da ce mozda povuci svoju ponudu za njihovo oslobodenje. Ali, on je osornim i kratkim zamahom ruke naredio da ih vrate u Sijudad Sentral. Ki nije zeleo da mu da vremena da se predomisli. Popeo se u kamion, a potom se sagao da pomogne i Lari da se popne. Na njegovo olaksanje, nisu im ponovo vezali ruke. Torbicu za fotoaparat, njihove putne torbe i Larinu doktorsku torbu su ubacili za njima u kamion. Dva vojnika su zauzela strazarske pozicije sa obe strane otvora na kraju prikolice.

Ki se spustio na pod i naslonio na ogradu prikolice. Pomogao je i Lari da sedne pored njega. „Gde su ostali?“ upitala ga je sapatom. „Poslao je samo dva vojnika da nas cuvaju pri povratku?“ „Izgleda da je tako.“

196

Bucni motor kamiona konacno je pokrenut, na jedvite jade. Krenuli su uz skripu zupcanika menjaca.

Lara i Ki su kroz otvor na zadnjem kraju kamiona posmatrali svoje udaljavanje od kampa. Poslednji pogled na Emilija Sancesa Perona, takozvano Bavolje Srce od koga su svi drhtali, pokazivao ga je kako sedi na tremu svoje rasklimatane brvnare i savetuje se sa porucnicima svoje paravojske dok ga dve prelepe mlade devojke hlade lepezama. „Tako je uobrazen“, ljutito rece Lara. „Misli da vise ne predstavljamo pretnju po njega.“ Ki joj je obuhvatio bradu jednom rukom i okrenuo joj glavu ka sebi. „Pa za je predstavljamo?“ Razmislila je o njegovom pitanju, a onda je polako odmahnula glavom dok su joj se suze kotrljale niz obraze. „Ne. Cak i da sam smogla snage da ga ubijem, to ne bi vratilo ni oca Heralda, ni doktora Sotoa, ni Rendala, ni Esli.“ Hitro joj je obrisao suzu sa obraza. „U pravu si, ne bi.“ „Zasto bih onda to uradila? Postala bih isto sto i on, ubica.“ „Laro, nisam imao prilike da ti bilo sta kazem u vezi s nasim sinocnjim otkricem. Zao mi je.“ Klimnula je u znak zahvalnosti, ali nije imala snage da mu ista kaze. Samo nekoliko trenutaka kasnije podlegla je umoru. Zatvorila je oci, a glava joj je pala unatrag, na ogradu kamiona. Gotovo istog trenutka pocela je da dise ujednaceno, pronasavsi olaksanje u snu.

Jedan od strazara im se priblizio sa povezima za oci. „Odjebi, debilu“, rekao mu je Ki. „Spavacemo.

Oci ce nam biti zatvorene.“ Gerilac se konsultovao sa svojim drugom. Ovaj je ravnodusno slegao ramenima. Vojnik je odneo poveze sa sobom i vratio se do straznje ograde da sedne pored sadruga. Pripalili su cigaretu.

Mada su ga rebra bolela, Ki je zagrlio Laru da joj glava ne bi udarala o kamion. Namestio ju je tako da se osloni na njega. Okrenula se i stavila mu glavu na rame.

Jedan od vojnika rekao je nesto neotesano u vezi sa tim sto se Lara donjim delom tela instinktivno priljubila uz Kijev kuk. Oba strazara su se nasmejala, cereci se bezobrazno u lice Kiju.

Pokazao im je srednji prst, a onda je i sam zaspao od iscrpljenosti.

Stigli su u hotel kada je sunce bilo na zalasku. Hotel je nekada bio reprezentativan objekat, ali, kao i sve ostalo u Sijudad Sentralu, i on je pretrpeo posledice rata. Lara je nekada prisustvovala akademskim prijemima i zabavama koje su se odrzavale u hotelskim dvoranama. Sada je osoblje bilo brojcano neadekvatno i neljubazni i ponasalo se vise poput osornih vojnika koji postupaju po naredenju nego poput domacina jednog hotela.

Nakon sati provedenih u truckanju u prikolici kamiona, Lara je osetila toliko olaksanje sto je konacno stigla na svoje odrediste da je ocigledan nedostatak standardnih hotelskih sadrzaja nije uznemiravao. Formalnost upisivanja u knjigu gostiju i rezervisanja soba odbacena je kao nepotrebna.

Oruzana straza ih je odmah otpratila do treceg sprata.

Hodnici su bili sasvim prazni. Iza vrata oznacenih brojevima bila je samo tisina. Lara je pretpostavila da je taj sprat rezervisan samo za ’posebne goste’, i da se s pravom moze nazvati pritvorskom jedinicom. Ukratko, svako ko dobije sobu na trecem spratu bio je u kucnom pritvoru. „Senjora Porter.“ Nosac je predao Lari kljuc od sobe, a Kiju je dao jos jedan. „Nadam se da ce vam boravak u nasem hotelu biti ugodan.“ Pod datim okolnostima, njegova gostoljubivost bila je ravna parodiji. Bez obzira na to, poklonio im se, a potom se sa dvojicom strazara povukao do lifta. Samo je on usao unutra. Strazari su zauzeli poziciju sa obe strane kliznih vrata. I ispred vrata za slucaj opasnosti koja su se nalazila na oba kraja hodnika stajali su vojnici.

Lara je otkljucala svoju sobu. Ki je usao za njom. Soba je bila cista, ali neukusno opremljena. Kroz otvorena vrata kupatila Lara je ugledala drecavoruzicaste plocice i plasticnu zavesu za tus sa desenom cvetova hibiskusa, takode drecave boje. Ispustila je svoju putnu torbu i drugu, sa medicinskim priborom pored sebe i ostala da stoji nasred sobe, suvise potistena da bi se pomerila odatle.

Ki je stajao iza nje. Nezno ju je dodirnuo. Kada se okrenula i pogledala u njega, prvi put od odlaska

197

iz kampa Bavoljeg Srca ga je zaista i videla. Bio je pun uboja i lose raspolozen. Podigla je ruku da bi mu dodirnula ranu na slepoocnici, a onda ju je spustila, kada je shvatila da njen gest nije motiviran razlozima medicinske prirode.

Tiho je izgovorio njeno ime. Dok su stajali licem u lice, upitao ju je: „Jesi li dobro?“ „Jesam.“ Glas joj je bio promukao od urlanja na Sancesa, koji je na sve njene optuzbe odreagovao samo slavodobitnim osmehom. Nije pokazao ni trunku grize savesti zbog Esline smrti. Kada se toga setila, ponovo je pocela da place. Nagla se ka Kiju i pocela tuzno da odmahuje glavom. „Ne. Ne, nije mi dobro. Dete mi je mrtvo, i nikada ga vise necu videti.“ Obuhvatio ju je rukama i zastitnicki je zagrlio. „Psst. Ne placi. On vise ne moze da te povredi. Sada smo bezbedni.“ Iznenada je snazno pozelela da se nekako u to i uveri. Prsti su joj se zgrcili i snazno se zarili u njegove grudne misice. Ocajnicki joj je bilo potrebno da nekoga dodirne i da neko dodirne nju, a Ki je, izgleda, bi isto toliko zeljan da se oslobodi sopstvenih strahova.

Podigao joj je glavu dok je svoju spustao ka njoj. Oboje su u isto vreme oslobodili iz sebe ogromnu glad i pokusali da je zadovolje na agresivan nacin. Ki je zaposeo njena usta mahnitim prodorom jezika, koji je pokazivao da je zeli.

Lara se privila uz njega i cvrsto mu obavila ruke oko vrata. Ki joj je izvukao kosulju iz pantalona i nestrpljivim pokretom iscupao dugmice iz rupica na kosulji. Pruzio je ruku iza njenih leda, otkopcao joj grudnjak, a onda je kliznuo obema unapred da je uhvati za grudi. Njegovi snazni prsti zarili su se u njeno telo.

Njegovo ime je preletelo preko Larinih usana - kao pitanje, kao izjava, kao molitva.

U odgovor na to, Ki je spustio glavu nanize i usnama obuhvatio njenu bradavicu. Zabacila je glavu na ramena i u potpunosti se predala njegovim zudnim, vatrenim dodirima. Uvukao je njenu bradavicu duboko u usta, snaznim i posesivnim pokretima vilica. Nakon toga ju je ponovo poljubio, pomerajuci glavu sa strane na stranu, menjajuci uglove, isprobavajuci razne pozicije, pokusavajuci da je okusi u potpunosti.

Konacno je podigao glavu i pogledao je, usplamtelih i neizdrzivo plavih ociju. Obrve su mu bile skupljene iznad uskog, pravog nosa u izraz odlucnosti. Usne su mu postale tanka, nepokolebljiva linija izmedu bradom obraslih obraza, linija koja je odavala resenost.

Lara ga je zelela najcistijom, najsnaznijom pozudom koju je ikada osetila. A ipak, sklopila je oci i odmahnula glavom u znak odbijanja. „Ne zeli da budem jedna od zena Kija Taketa.“ „Zelis.

Veceras zelis.“ Odneo ju je do kreveta i spustio je na jastuke. Mora da je znao njene zelje bolje nego ona sama, jer je zeljno posegnula za njim kada se spustio preko nje. Usne su mu bile slane od znoja i pomalo grube na dodir, ali nije mogla da ih se zasiti.

Sklonio je u stranu oba kraja njene bluze i korpice grudnjaka i presao joj rukom preko grudi, lagano joj gnjececi bradavice dlanovima sve dok nisu postale ispupcene i toliko osetljive da je i od najmanjeg njegovog dodira izvijala leda i odizala ih od kreveta.

Nije se trudila da ga zaustavi dok joj je otkopcavao pantalone i povlaci ih nanize zajedno sa gacicama, ostavivsi ih spustene oko njenih clanaka. Svoje pantalone je otkopcao sam, ali su ih Larine ruke snazno povukle nanize preko njegove straznjice.

Usao je u nju.

Spremno ga je prihvatila.

Bio je neverovatno cvrst, a ona je bila vlazna i uska. Iznenada je podigao glavu i zagledao se u njeno lice obliveno rumenilom. Osecala je kako joj obrazi crvene, i cula je svoje ubrzane uzdahe.

Pogledao ju je duboko u oci dok se probijao sve dublje u nju. Ugrizla se za donju usnu da ne bi

198

glasno vrisnula.

Kada je potpuno usao u nju, na licu mu se pojavila grimasa zadovoljstva. Nakon toga je prostenjao i naslonio celo na njeno. „O, boze. Seva iz snova.“ Poceo je da se pokrece; izdigla je kukove da bi uskladila pokrete sa njegovim glatkim prodorima.

Svaki od njih ju je u potpunosti ostavljao bez daha, ali nije mogla da lisi sebe neverovatnih osecaja koje su budili u njoj.

Cekao je na nju. Kada je dostigla vrhunac, zario joj je prste obe ruke u kosu i uhvatio je za glavu obema rukama, poljubivsi je duboko i intimno, na isti nacin na koji su se i spojili. Njen orgazam bio je dug i intenzivan, a on nije mogao dugo da ga izdrzi. Dozvolivsi sebi da svrsi, zario je lice u njen vrat i zagrizao ga.

Proslo je mnogo vremena pre nego sto se iko od njih dvoje pokrenuo.

Nakon izvesnog vremena, ustali su i presli iz njene u njegovu sobu. Njihova prljava odeca i blatnjave cizme potpuno su unistili krevet u Larinoj sobi. Ignorisuci radoznalost vojnika koji su ih cuvali od bega, Ki ju je poveo u svoju sobu, koja je bila potpuno ista kao i njena, samo nalik na odraz u ogledalu. Plocice u kupatilu bile su tirkizne, a zavesa je bila ukrasena nasmesenim morskim konjicima.

Skinuli su odecu i usli pod tus iz koga je tanko potekao mlaz mlake vode boje rde. U celofanu zelene boje bili su umotani tanki sapuncici. Potrosili su tri sapuna dok su spirali prljavstinu sa sebe, sapunjajuci jedno drugo.

Voda se ohladila ali oni su i dalje ostali ispod tusa, razgledajuci jedno drugo. Lara je pregledala duboku ranu na njegovoj slepoocnici i rekla mu da moze da je zatvori unakrsnom kopcom. „Ne moras“, rekao je. „Prezivecu i bez toga.“ Pogledala je i njegova rebra prekrivena masnicama i rekla mu da ih je nekoliko verovatno naprslo.

Priznao je da ga rebra bole, ali nije hteo da pristane na zavoje. „One noci kada smo se upoznali, prosto si me mumificirala. Hteo sam da poludim od onog jebenog zavoja. Skinuo sam ga odmah sutradan.“ Nazvala ga je tvrdoglavim dok je prolazila prstima kroz dlake na njegovim grudima. Obuhvatila je dlanovima njegov teski ud i napila se vode iz trouglastog udubljenja ispod njegovog grkljana.

On je neznim poljupcima prekrio oziljak na njenom ramenu i rekao joj da je lep, kada se postidela i pokusala da ga sakrije. „Sem toga, to je prakticno ogrebotina u poredenju sa mojim.“ Lara je prevukla prstom preko ispupcenog, crvenog oziljka od operacije koji se prostirao od kolena do prepone Kijeve leve noge. „Sta ti se desilo?“ Ispricao joj je za saobracajni udes u kome je upropastio nogu i svaku nadu za karijeru u Nacionalnoj fudbalskoj ligi. „Da li si mnogo patio zbog toga? Je li to bilo ono sto si zeleo?“ „To je bilo ono sto je Dzodi zelela. Nikada nismo bili i dobrim odnosima. A posle nesrece...“ Odmahnuo je glavom. „Ne zelim da razgovaramo o Dzodi.“ Dodirivao ju je po celom telu, pruzajuci podjednako zadovoljstvo i njoj i sebi. Bio je obziran i senzualan, vise nego sto bi ikada i mogla da pretpostavi. Pomislila je da mora da sanja, mada u vezi sa svojim muzem nikada nije imala tako erotske sanjarije. Ni kada je u pitanju bio Klark.

Napokon su izasli iz kupatila, i bili su usred prekopavanja po svojim putnim torbama u potrazi za cistom odecom, kada se zaculo kucanje na vratima. „Sta ’oces?“ upitao je neljubazno Ki. „Tengo la comida para ustedes.“ Otvorio je vrata polako i oprezno. Ispred njih je stajao vojnik sa posluzavnikom na ramenu. „Gracias.“ Ki mu je uzeo posluzavnik sa hranom i zalupio mu vrata ispred nosa, ne dajuci mu vremena da se pobuni, i vrativsi lanac natrag u leziste.

Spustio je posluzavnik na sto. „Nadam se da je bolje od noga sto su nam dali u kampu kod Sancesa.“ „Hrana je mozda otrovana.“ Lara je prisla stolu, provlaceci cetku kroz mokru kosu. „Moguce je, ali cisto sumnjam. Da zeli da nas ubije, ne bi to ucinio na tako suptilan nacin. Ubio bi nas pred publikom.“

199

Posluzavnik je bio pun raznih vrsta voca i sireva, a tu je bilo i hladno pilece pecenje i flasirana voda.

Ki je uzeo batak sa pladnja i zagrizao ga gotovo nezainteresovano. „Pitam se zasto nas je pustio.“ Lara je uzela pomorandzu i pocela da je ljusti. „Cudno, zar ne?“ „Skroz cudno. Ne znam sta sam ocekivao da se desi, ali ovo sigurno nisam.“ Pokazao je batkom na njihovo okruzenje. „Nije bas Hajat, ali je bolje od kolibe od bambusa sa zemljanim podom.“ Zvakao je zamisljeno. „Da predemo na poentu. Nasi zivoti u zamenu za to da prenesemo njegovu poruku Sjedinjenim Drzavama? Nema sanse. Ne pije vodu. Suvise je prosto. Da je hteo da prenese poruku nasoj vladi, za to bi iskoristio nekog mnogo uticajnijeg od nas dvoje, na primer predsednika neke saveznicke drzave.“ Bacio je pilecu kost na stranu i otvorio flasicu vode. „Zasto nas nije ubio, Laro?“ Vratila je poluoljustenu pomorandzu na posluzavnik. „Ne znam.“ Otisla je do prozora, razmakla zavese i bacila pogled na grad. „Prijala bi ti ta pomorandza. Nisi jela citavog dana.“ Bacila je zgadeni pogled ka posluzavniku. „Ne zelim da ista dugujem Emiliju Sancesu.“ „Nemoj da nanosis sebi stetu tako sto ces prkositi njemu. Trebalo bi da jedes.“ „Stvarno nisam gladna, Ki. Trenutno mi je glad na poslednjem mestu.“ U glasu joj se osecalo da je ljuta, uglavnom na samu sebe. „Pokusavam da sredim neke stvari u glavi.“ „Koje stvari?“ „Ne znam. Svasta. Sve. Ono sto se ovde dogodilo pre tri godine Rendalu i Esli. Ako budem razmisljala o toj. toj masovnoj grobnici u kojoj je zakopana, najverovatnije cu poludeti.“ Zgrabila je zavesu punom sakom. „I zato to ne mogu da ucinim. Moram da se usredsredim na svoja secanja u vezi sa njom iz perioda dok je bila ziva. Moram da upamtim koliko je vedra i srecna bila, koliko mi je samo radosti pricinila za kratko vreme dok je bila tu.“ Njen hrapavi glas poceo je da podrhtava. Zacutala je da bi se smirila. „Izgubila sam svoju kcerku, ali ako se usredsredim na njen zivot umesto na njenu smrt, onda nije toliko vazno gde je sahranjena.

Njena dusa i dalje zivi. U tom pogledu ovo ipak nije neuspela misija.“ „Morala si da se vratis ovamo da bi se konacno pomirila sa tim.“ Klimnula je. „Da. Ta epizoda u mom zivotu - citava epizoda, pocev od skandala - upravljala je njime i suvise dugo. Krivila sam sve sem sebe za poistovecivanje moje licnosti sa onim o cemu se pisalo po naslovima tabloida, ali najveci krivac u svemu tome sam ja. Ne smem vise sebe da posmatram kao zrtvu. Vreme je da nastavim sa svojim zivotom.“ „U Idn Pasu?“ „Nisam bas imala uspeha tamo“, rekla je dok se okretala ka njemu. „Ali, to nije bilo zato sto nisi dobar lekar, nego zbog nas, Taketa. Mi smo te uzasno namucili.“ Iznenada nije vise mogla da podnese da ga gleda, i okrenula je glavu. „Ki, zasto je doslo do ovoga izmedu nas dvoje?“ „Mislis na neprijateljstvo ili ono drugo?“ „Na ono drugo.“ Udahnuo je duboko i zadrzao dah, pocutavsi par minuta. Konacno je rekao: „Ti si doktorka. Da nemas neku teoriju o tome?“ Imala ju je, i to je pokazala blagim sleganjem ramena. „Ljudi koji produ kroz uzasne situacije u kojima im je bio ugrozen zivot“, rekla je sporo, „cesto odmah nakon njih imaju nagon za seksom.“ Ki je podigao obrvu, iz radoznalosti ili zbog sumnje u njene reci. Nije bila sigurna zasto. „To ima smisla.

Seks je vrhunski nacin izrazavanja emocija, sredstvo kojim se nedvosmisleno potvrduje da smo zivi.

Svojevremeno su u moju ordinaciju dolazili postideni pacijenti sa priznanjem da su odmah nakon sahrane kojoj su prisustvovali vodili ljubav. I to neuobicajeno strastveno. Ljudska bica imaju urodeni strah od smrti. Seks je trenutna potvrda da su preziveli i da ce preziveti. Nakon potresnih iskustava kroz koja smo prosli u proteklih nekoliko dana prirodno je da putem seksa izbacimo emocije i strahove koje smo sve vreme suzbijali. I to kroz zestok, agresivan seksualni odnos. Nas dvoje

200

predstavljamo skolski primer tog psiholoskog fenomena.“ Ki ju je uctivo saslusao. Kada je zavrsila, prisao joj je, toliko blizu da je morala da zabaci glavu da bi mogla da ga pogleda u lice. „Sve je to gomila gluposti. To se desilo jer smo oboje tako zeleli.“ Poljubio ju je kratko i grubo, utisnuvsi usne u njene. „Nije potrebno nikakvo dalje opravdanje tog cina.“ Na putu do kreveta, bacili su sa sebe tek obucenu odecu. Kada je Ki dodirnuo okvir kreveta zadnjim delom kolena, seo je na njega i postavio Laru da stoji izmedu njegovih butina. Podigao je njenu dojku do svojih usana i poceo da joj dodiruje bradavicu isprekidanim i ucestalim pokretima jezika.

Zatreptala je i zatvorila oci, i pocela da dise grleno i isprekidano. Uplela mu je prste u kosu, ali ga nije sprecavala da pomera glavu preko njenih grudi i niz struk. Njegova brada joj je grebala stomak, sto je u njoj pobudivalo zabranjene i uzbudljive osecaje. Osetila je sladak bol izmedu bedara. Usmine su joj odebljale i u njih je pojurila krv.

Ki je rasirio prste preko njene zadnjice i povukao je strukom ka svome licu. Dodirivao ju je nosom.

Poljubio ju je u pupak, pa u mekanu kozu ispod njega. Dahom je pokretao njene stidne dlacice u kratkim, vrelim naletima vazduha.

Potom ju je okrenuo, tako da se nasla ledima na krevetu, pa je spustio glavu u mekano udubljenje izmedu njenih bedara. Ljubio ju je s neprikrivenom strascu. Nezno ju je uvlacio u usta, a spretnim pokretom jezika je ucio mnogo cemu sto nije znala u vezi sa samom sobom. Kao da je mogao da ude u njene misli, i kao da mu je sama izdavala naredenja, tacno je znao kada da je dodirne nezno, a kada da pojaca dodir, kada da zagnjuri usne u nju, a kada da se povuce i dodiruje je samim vrhom jezika.

Kada se konacno podigao i nadvio nad nju, vec je bila zasicena, zadovoljena, orosena graskama znoja i opijena od strasti. A ipak, njene opustene usne ponovo su se uzbudile pod njegovim prodornim poljupcima. Kada je usao u nju, bio je to tek pocetak, a ne blagoslov.

Ki je neznim pokretima, vrhom prsta propratio citavu duzinu oziljka na njenom ramenu. „Bilo je gadno, zar ne?“ „Veoma gadno. Doktori su izvesno vreme verovali da cu biti izuzetno srecna ako povratim makar delimicnu funkciju ruke.“ „Znajuci tebe, sigurno si se zainatila da im dokazes da nisu u pravu.“ „Kada mi je rana zarasla, provela sam mesece na fizikalnoj terapiji.“ Pogledao ju je zamisljeno na trenutak. „Mislim da bi trebalo da prestanes da se samokaznjavas zato sto nisi poginula sa ostatkom svoje porodice, Laro.“ „Mislis da to radim?“ „Da, do izvesne mere.“ Izdigla se na lakat i osmotrila njegovo vitko, nago telo. Osim oziljaka na nozi, imao ih je mnogo i po torzou. „ ti? Bezobziran si prema sopstvenoj bezbednosti. Preduzimas besmislene rizike. Zbog cega ti kaznjavas sebe?“ „To je nesto sasvim drugo“, rekao je ljutito. „Ja uzivam u samom procesu rizika, to je sve.“ Pogledala ga je tako da mu je jasno prenela da u to ne veruje. Pogled joj je lutao od jednog do drugog oziljka na njemu. Ispod desne ruke je imao poprilicno gadan, koji se prostirao preko rebara i bio nepravilnog testerastog oblika. „Ubod u tuci s nozevima“, rekao je kada ga je pogledala upitno. „Ocigledno si izgubio.“ „Zapravo, pobedio sam.“ Nije smela da pita sta se dogodilo sa protivnikom. „A odakle ti ovaj oziljak?“ „Iz avionske nesrece. Izvukao sam se, ali sa rasekao ruku do kosti na parce avionskog trupa.“ Divila se mirnoci sa kojom joj je sve to izgovarao. „Sem danasnjeg slucaja, da li si se jos nekada nasao u pravoj zivotnoj opasnosti?“ „Jesam, jednom.“

201

„Kada?“ „Dobio sam metak. Ovde“, rekao je, dodirujuci se po najnovijem oziljku, onome koji joj je bio poznat. „Toliko sam krvario da sam umalo umro.“ Nasmejala se i zabacila kosu preko ramena. „To nije bas bila ogrebotina, ali svakako nije bila ni rana koja je mogla da ti ugrozi zivot.“ „Znam. Ali ne govorim o rani, samoj po sebi“, rekao je. „Vidis, dohramao sam do ordinacije doktora Patona, ocekujuci da njega tamo zateknem, ali sam umesto njega tamo pronasao nekoga drugog. Jednu zenu.“ Lara je postala hipnotisana njegovim pogledom i glasom. „Na koji nacin je to bila pretnja po tvoj zivot?“ upitala je muklo. „Okrenuo sam se, pogledao je i pomislio: ’Sranje. Covece, Takete, s tobom je gotovo.’“ Lara je s teskom mukom progutala pljuvacku. „Ki, odrasli smo ljudi. Dovoljno smo stari za svojevoljno upraznjavanje seksa, a za igre smo prestari. Ne ocekujem od tebe da mi pises cestitke u obliku srca niti da mi donosis cvece. Nisi obavezan da mi izjavljujes...“ Spustio je prst na njene usne. „Ne govorim ti ovo da bih te odvukao u krevet. Vec si u njemu i vec sam spavao sa tobom. Kazem ti ovo jer je istina, i ti to znas isto tako dobro kao i ja. Ovde smo zajedno, i uradili smo to sto smo uradili zato jer smo tako zeleli od samog pocetka. Oboje smo bili svesni da je bilo samo pitanje vremena kada ce do toga doci.“ Pogladio ju je po obrazu. „Cim smo se prvi put pogledali u oci, oboje smo znali da ne mozemo da se borimo protiv toga. Zeleo sam da te pojebem odmah tada.“ „Zeleo si to sve do trenutka kada si otkrio moj identitet.“ „I kada sam ga otkrio, ipak sam zeleo da te pojebem.“ Zgrabio ju je za kosu i privukao njeno lice k sebi. „Neka sam proklet, ali i dalje to zelim.“ Ki je posegnuo za Larom kada je iskocila iz kreveta i pocela d prikuplja svoju odecu. „Gde ces?“ promrmljao je pospano. „Idem u svoju sobu.“ „Zasto?“ „Da se istusiram.“ „Imamo kadu i u ovoj sobi.“ „Da, ali smo potrosili sav sapun. Pored toga, moram i da se spakujem da bih bila spremna kada dodu po nas da nas odvezu na aerodrom.“ Uzurbano se oblacila. „Koliko je sati?“ „Devet.“ „Devet! Zar smo tako dugo spavali?“ Podigao se u krevetu i prstima procesljao razbarusenu kosu. „Ne moras da ustajes. Imamo jos mnogo vremena do podneva.“ „Ne, ustacu. Ne zelim da ovim govnarima pruzim bilo kakav izgovor da odloze nas odlazak odavde. Cim se istusiram, videcu da li mogu da ih nagovorim da nam donesu kafu.“ „Bicu sasvim spremna dotle.“ Nasmesila mu se, proverila da li kod sebe ima kljuc od svoje sobe, a onda je otkljucala njegova vrata i izasla u hodnik.

Uprkos onome sto joj je rekao, Ki nije odmah ustao, vec se vratio da lezi i zamisljeno zuri u tavanicu. Lara mu je sinoc priznala da je donekle zbunjena osecanjima. On nije bio toliko iskren i otvoren u vezi sa svojima, pa joj nije priznao da i sam ne zna sta prema njoj oseca. Radi umirivanja sopstvene savesti, iskopala je nekakvo psiholosko objasnjenje za to sto je spavala s njim, mada je sumnjao da i sama veruje u tu svoju pricu. On je smatrao da kod pozude nisu potrebne analize niti racionalizacija. Ona je sama po sebi poziv na akciju.

Kija nije zbunjivalo zasto se dogodilo to sto se dogodilo, vec njegova osecanja u vezi sa tim - u vezi s njom - sada kada je do toga doslo.

Nikada ranije nije tako uzivao u nekoj zeni. U fizickom smislu, bili su dobar spoj. Bila je isto toliko strastvena i dobra u seksu kao i on sam. Uprkos svemu sto je po tabloidima pisano o njoj,

202

nije od nje ocekivao da bude tako slobodna u seksu. Secanje na njihove ljubavne igre i sada mu budi vrelinu u preponama. Cak i nakon pravog seksualnog maratona, nije je se ni priblizno zasitio.

Zeleo je jos toga sa njom.

I to je bilo neocekivano i uznemiravajuce. Obicno mu je najvecu zabavu pricinjavao sam put koji je morao da prode da bi dospeo do neke zene. Kada su jednom postale njegove, zene su brzo gubile na zanimljivosti. Uzasno ga je uznemiravalo saznanje da mu je Lara nakon seksa postala samo jos intrigantnija. Kod nje su postojali nekakvi slojevi i dimenzije koje je tek trebalo da istrazi. Za njega su zene obicno bile poput zileta. Kada se istupe, odbacivao ih je i trazio nove, ostrije, to jest uzbudljivije. Laru nije zeleo da odbaci i zameni drugom zenom.

Ali, ona nije njegova svojina da bi mogao da radi sta mu se prohte.

Ha! Konacno je sebi priznao u cemu je kljuc svih njegovih strahovanja. Ona mu ne pripada.

Stavise, da su okolnosti kojim slucajem drugacije,, mozda bi jos pripadala njegovom bratu. Klark ju je imao pre njega.

Samo zbog te jedne jedine cinjenice prethodna noc nije za njega bila i noc najboljeg seksa u njegovom zivotu, seksa koji ga je zadovoljio vise nego ijedan prethodni. Verovatno je sinoc i nehotice odao svoju nelagodu u vezi s tim. Ili je rec o tome, ili je doktorka Malori toliko prokleto pronicljiva.

Ona je pokrenula tu temu, nakon sto su pojeli ostatak hrane i odlucili da odu na spavanje. Legla je na bok, njemu okrenuta ledima, sklopivsi ruke ispod glave. On je rasejano vrteo njen pramen kose izmedu palca i kaziprsta, mislivsi da je srecnija od njega jer je vec zaspala. Iznenadio se kada je zacuo njen pospani glas: „Znam o cemu razmisljas.“ Podigao je koleno i oslonio ga o pozadinu njene butine. „Hajde, pametnice, reci mi. O cemu?“ „O Klarku.“ Osmeh mu se istopio sa usana, a pramen kose mu je ispao iz ruke. „Sta mislim o Klarku?“ „Pitas se da li vas poredim i, ukoliko je to tacno, sta mislim, koji je od vas bolji.“ „Nisam znao da si se skolovala i za psihijatra.“ Okrenula je glavu ka njemu i pogledala ga preko nagog ramena. „U pravu sam, zar ne? Tacno je da si o tome razmisljao?“ „Mozda.“ Tuzno se osmehnula i blago odmahnula glavom. „Ti i Klark. vas dvojica ste potpuno razliciti, Ki. Obojica ste podjednako atraktivni i harizmaticni, obojica ste rodeni da budete vode, ali ste toliko razlicite osobe. Tvoga brata sam volela, a verujem da je i on voleo mene.“ Spustila je glas i prosaptala: „Ali, nikada mi sa njim nije bilo kao veceras sa tobom.“ Otkotrljala se ka mestu gde je lezala pre toga i vratila glavu na sklopljene dlanove, okrenuvsi mu leda. Mislio je da je ot sve sto je imala da mu kaze, ali je ona ponovila: „Nikada.“ Lezao je pored nje izvesno vreme, potpuno obuzet ljubomorom, i ocajnicki je zeleo da moze da joj poveruje. Medutim, uskoro je pozuda savladala zavist. No, mozda to i nije bila pozuda, koliko posesivnost izazvana ljubomorom.

Iznenada se pokrenuvsi, obuhvatio ju je jednom rukom i grubo je privukao k sebi tako da joj se zadnjica cvrsto priljubila uz njegov stomak. Usao je u nju jednim grubim pokretom.

Ugrizao ju je za vrat i zadrzao njenu kozu izmedu zuba, osecajuci potrebu za dominacijom i kontrolom.

Nije bilo potrebe za tim. Bila je zeljan i spremna da mu se da, i toliko puna erotskog naboja da je bilo dovoljno da samo prisloni otvoren dlan na njen brezuljak, i njena se unutrasnjost stezala oko njegove kite poput magicne pesnice, stiskajuci je, i cedeci iz njega i spermu i sumnje.

Trebalo im je dosta vremena da pocnu ponovo da disu normalno. Tela su im blistala pod finim slojem znoja. Kada je konacno izasao iz nje, okrenula se i pocela da ga ljubi po grudima. „Bez trunke stida“, rekla je. „Nikada nisam ni tvrdio da ga imam.“

203

„Ne govorim o tebi. Govorim o sebi.“ Zaspao je grleci je, osecajuci se bezbedno zbog saznanja da je njihovo vodenje ljubavi postalo nesto vise od sredstva za postizanje uzajamnog zadovoljstva. Preslo je sledeci nivo.

Ali, sada je osvanuo dan, i sumnje su pocele da ga guse poput vlage u tropima, potpomognute izlazecim suncem. U mislima je ponovo pretresao svaku njenu rec, njene zudne telesne odgovore na njega, njene smele dodire. Siguran je da joj nije moglo biti bolje od toga sa njegovim bratom.

Da li je ikada jahala Klarka sve dok mu se nije srusila na grudi od iznemoglosti?

Ki je stisnuo pesnice pored tela.

Da li je Klarka slatko mucila rukom koja je klizila po njemu i gnjecila ga sve dok nije dostigao vrhunac?

Gadno je opsovao.

Da li je dopustala Klarku da je ljubi izmedu nogu, da joj razdvoji i okusi.

Zacuo se jezivi vrisak zbog koga je u momentu skocio iz kreveta.

Kada je i drugi vrisak razbio jutarnju tisinu, vec je bio navukao pantalone i dosao do vrata, gotovo ih iscupavsi iz sarki u zurbi da ih sto pre otvori. „Buenos dias“, javila se Lara strazarima u hodniku kad je napustila Kijevu sobu. Ne obaziruci se na njihove znacajne, podrugljive poglede, otisla je kroz hodnik do svoje spavace sobe, dobro zakljucavsi vrata za sobom.

Na tepihu su ostali blatnjavi tragovi od njihovih cizama, a krevet je, kako je Ki vec prokomentarisao, bio sasvim unisten. Nasalio se i rekao joj da mu je to bio prvi put da vodi ljubav u cizmama uprkos onome sto se generalno prica o Teksasanima.

Da vodi ljubav? Da li je to rekao bas tim recima, ili bi ona samo volela da je tako?

Odbacila je tu uznemirujucu misao, jer joj je bilo previse samoanalize za jedan dan. Sinoc je dosla do jednog pozitivnog zakljucka. Kada se prepustila Kijevim zagrljajima, otpocelo je jedno sasvim novo poglavlje njenog zivota. To iskustvo je za nju bilo poput katarze. Zasto bi ga nazivala bilo kakvim imenom? Njeno raspolozenje i telo govorili su sami za sebe. Osecala se predivno. Zasto barem jedanput ne pusti stvari da budu takve kakve jesu?

Usla je u kupatilo, ponevsi sa sobom i torbu sa odecom. Kada je ugledala odraz u ogledalu iznad umivaonika, nasmejala se zbog onoga sto je u njemu videla. Nije bila nasminkana, a mada joj je kosa bila cista, videlo se da ju je prala hotelskim sapunom.

Izgleda da on to uopste nije primetio. Ili mu to nije bilo vazno.

Pocev od grudi, rumenilo joj se prosirilo preko vrata na lice. Otkopcala je prvih nekoliko dugmadi na bluzi, pogledala u svoje grudi i videla da su iziritirane od njegove brade, kao sto je i ocekivala.

Naterace ga da se obrije pre nego sto opet bude spavala sa njim.

Ako ponovo bude spavao sa njom.

Na svoje razocarenje, shvatila je da se ocajnicki nada da hoce. Kao i u to da ce se to desiti sto pre.

Nasmesivsi se puna nade, povukla je zavesu tus-kade u stranu i pruzila ruku da otvori vodu. Vrisak koji je ispustila odbio se o ruzicaste plocice kupatila.

U kadi je bio njen muz, isprebijan i krvav, ali bez ikakve sumnje ziv.

Rendal Porter. „Izgledas prelepo.“ Bivsi ambasador Sjedinjenih Americkih Drzava u Montesangreu ustao je kada je njegova zena usla u salon. „Mada, vise mi se svidalo kada si farbala kosu u svetliju nijansu. Kada si prestala da je posvetljujes?“ „Za vreme oporavka u Majamiju. Tih meseci mi je bilo veoma tesko. Farbanje kose mi nije bio prioritet.“ Lara je bacila pogled na Kija. Odbio je da ustane samo zato sto je usla, i sedeo je pogrbljeno u tapaciranoj stolici, oslonivsi clanak jedne na koleno druge noge, a stopalo mu je poskakivalo goredole. Lupkao se po usnama ispruzenim prstima jedne ruke u ritmu poskakivanja stopala. Verovatno bi svakom drugom njegova poza delovala opusteno, ali Lara je osecala da je Ki na ivici da

204

eksplodira.

Ukoliko je Rendal i primetio slabo zamaskiran Kijev bes, nije to pokazivao. „Zelis li nesto da popijes, duso? Imamo jos nekoliko minuta do silaska dole.“ „Ne, hvala. Ne zelim pice. I ne shvatam zasto je moje prisustvo neophodno na ovoj zvanicnoj konferenciji za stampu.“ „Ti si mi zena. Mesto ti je pored mene.“ Rendal je sebi sipao casu soda-vode za barom. „Gospodine Takete? Neko pice?“ „Ne.“ Rendal se vratio na sofu na kojoj je sedeo kada im se Lara pridruzila, dosavsi iz spavace sobe apartmana hotela Hjuston. Sobe sa svim potrebnim smestajnim resursima predstavljale su znacajno poboljsanje u odnosu na montesangreanski smestaj.

Cvetni aranzmani propraceni cestitkama na srecnom povratku u domovinu prekrivali su svaku mogucu povrsinu salona na kojoj su mogli da se smeste. Izmesan miris raznoraznog cveca bio je opojan i omamljujuci, i Lara je zbog njega osecala tupi bol u glavi. Pomislila je kako su sve te cestitke licemerne do apsurda, jer su ih poslali mnogi od onih istih birokrata kojima je pre pet godina laknulo sto su Rendal i njegova zena koja ga vara sutnuti u Montesangre, cime su postedeli Vasington te sramote da zive i rade na njegovom tlu.

U birokratskom smislu, Rendal je i dalje bio ambasador Sjedinjenih Drzava. Kada su mediji obavesteni o njegovom sokantnom uskrsnucu preko kolumbijskih novinskih agencija, prica o njemu je postala najalarmantnija vest, koja je stampana u ogromnim naslovima preko citave strane gotovo svih svetskih novinskih glasila. Njegov povratak medu zive izazvao je pometnju na nacionalnom nivou, a novinare je bacio u divlji zanos.

U Bogoti su mu sanirane povrede, koje su zapravo bile povrsinske, mada su na prvi pogled delovale kao teske. Ki je popustio i dopustio da mu se rebra snime rendgenom.

Konstantovano je naprsnuce tri rebra, ali unutrasnjih povreda nije imao.

Povrede koje je Lara pretrpela bile su isto toliko ozbiljne kao i Kijeve, ali se nisu dale tako lako videti. Kao terapija za premor i malaksalost propisani su joj kuvani, topli obroci od namirnica koje pospesuju zdravlje i spavanje pod dejstvom sedativa dve noci zaredom. Jela je i spavala po preporuci, ali su se na njoj i dalje videle posledice posttraumatskog stresa. Muz, za koga je verovala da je mrtav, iznenada se vratio medu zive. Citavo telo joj je trpelo posledice toga soka.

Modna kuca Niman Markus velikodusno se ponudila da je opremi za prvo pojavljivanje pred javnoscu nakon povrataka na americko tlo. Za priliku objavljivanja te vazne vesti ova robna kuca joj je poklonila dvodelni kostim od mesavine svilene i vunene tkanine, Zurdanove salonke u istom stilu, kao i odgovarajuce modne detalje i bizuteriju. Hotelski salon lepote poslao je svoje osoblje u njen apartman da joj dotera frizuru, nokte i da je nasminka. Spolja gledano, uspeli su da je doteraju dobro, i izgledala je spremno da se pridruzi muzu na konferenciji za novinare koja je trebalo da otpocne kroz pola sata u najvecoj plesnoj dvorani hotela.

Radije bih se suocila sa streljackim vodom, pomislila je.

Zapravo, i suocice se sa njim, u veoma realnom smislu tog izraza. I suvise nervozna da bi sedela, kretala se bez posebnog cilja po sobi, kroz namestaj nacickan buketima cveca. „Znas sta ce novinari isceprkati, Rendale.“ „Tvoju aferu sa Klarkom“, odgovorio je sasvim mirno. Obavestili su ga o Klarkovoj pogibiji

205

prilikom leta od Montesangrea do Kolumbije, ali je on vec znao za nju. Vesti iz veta su s probijale u Montesangre, ali su se tesko probijale iz njega. „Bojim se da je to neizbezno, Laro“, nastavio je. „Pokusacu da im skrenem paznju pricom o tome kako sam proveo protekle tri godine.“ „Ne izgledas bas tako izmuceno.“ I je prestao da mase nogom i da se tapka po usnama. „Izgledas osuncano, kao da si u dobroj formi i kao da si dobro uhranjen.“ I Lara je primetila da se Rendal nalazi u odlicnom stanju. Cak je izgledao bolje nego kada ga je upoznala pre sedam godina; izgledao je pre kao neko ko je uzivao nekoliko meseci odmora na Havajima nego kao neko ko je proveo tri teske, naporne godine kao politicki zatvorenik. Rendal je ispravio falte na pantalonama novog odela, koje je takode bilo dar Nimana. „Nakon prvih nekoliko meseci zatocenistva, sa mnom su postupali prilicno dobro. U pocetku, pobunjenici su me nemilosrdno tukli“, rekao im je Rendal. „Nekoliko nedjelja su me ritualno prebijali pistoljima i bicevali lancima. Mislio sam da ce me posle toga ubiti.“ Popio je svoju soda-vodu i pogledao na sat. Posto je video da ima jos nekoliko minuta, nastavio je sa pricom. „Jednoga dana su me odvukli do odaja generala Pereza. Kazem ’odvukli’ jer nisam bio u stanju da hodam. Nosili su me kao dzak krompira. Peres je bio samozadovoljan. Pokazao mi je fotografje moje ’egzekucije’ koju su iscenirali. Ubili su nekog coveka, bogzna kojeg, i pucali mu u glavu toliko puta da je od nje ostala samo kasa.“ Lara je obgrlila laktove. U sobi je bilo ledeno. Nakon trogodisnjeg skapavanja od vrucine u tropima, Rendal im je rekao da zeli maksimalno da iskoristi pogodnosti klima uredaja. „Mozes da zamislis kako mi je bilo kada sam video te fotografje. Pokazali su mi i americke novine sa izvestajima o mojoj smrti. Imali su cak i fotografje sa moje sahrane. Shvatio sam da najverovatnije prolazis kroz pakao.“ Pogledao je Laru sa saosecanjem. „Zahvaljivao sam se bogu sto si barem ti bila na sigurnom, ali sam znao da ces prolaziti kroz agoniju zbog moje nasilne smrti.

Najgore mucenje za mene bilo je o sto sam znao da mi niko nece priteci u pomoc. Svi su mislili da sam mrtav.“ „Jesu li ti rekli za Esli?“ „Nisu. Saznao sam da je poginula u zasedi tek kada sam procitao novinske napise o svojoj smrti.

Jedina uteha u citavoj stvari bilo mi je saznanje sa si ti nekakvim cudom prezivela. Da nije bilo svestenika...“ „Svestenika? Mislis li na oca Heralda?“ „Naravno. On je uspeo da te ubaci na poslednji let za Ameriku koji je kretao iz Montesangrea.

Mislio sam da znas za to.“ „Nisam znala“, rekla je tiho. „Trebalo je da mu zahvalim i za to.“ „To je svakako bio jedan veoma hrabar cin“, rekao je Rendal. „Emilio je bio kivan na njega sto ti je olaksao beg iz zemlje. Pretpostavljam da je zato i narucio njegovo ubistvo.

Ki je tiho opsovao. „Bas lepo od vas sto ste joj to rekli.“ „Lara je realna osoba. Zar ne, duso? U svakom slucaju, steta za svestenika. I za doktora Sotoa.“ „Nikada sebi necu oprostiti sto sam i njih umesala u ovo“, tiho je rekla. „Uvek cu osecati delimicnu odgovornost za njihovu smrt.“ „Nemoj tako, Laro“, rekao je Ki sa ubedenjem. „Oni su vec bili na spisku za odstrel, bez obzira na nas dvoje i ono u sto smo ih umesali. I sam Sances je tako rekao.“ Pogledala ga je zahvalno, ali e znala da ce u srcu nositi krivicu za njihovu smrt do groba. „Bio je neverovatno hrabar potez to sto si odlucila da se vratis u Montesangre, Laro“, rekao je Rendal. „I hvala bogu sto je bilo tako. Da se nisi vratila tamo, i dalje bih bio talac.“ Ki je skocio sa stolice. Obrijao je svoju tamnu bradu, kojom mu je bilo obraslo lice, ali mu je kosa i dalje bila predugacka i doprinosila tome da izgleda kao divlja zivotinja koju je neko zatvorio u kavez. Prezrevsi ulogu narodnog heroja u kojoj se nasao, odbio je ponudu Nimana da mu pokloni novu odecu. Sam je kupio nove farmerke, sportski sako i kaubojske cizme.

206

„Ne shvatam samo jednu stvar“, rekao je. „Lara i ja se nenajavljeni pojavimo u Montesangreu, i trideset sest sati kasnije vasi tamnicari tek tako odluce da vas puste iz zatvora?“ Rasirio je ruke. „Zasto? Kakve veze ima nas dolazak sa time?“ Rendal se prijazno nasmesio. „Ocigledno imate jos stosta da naucite o mentalitetu toga naroda, gospodine Takete.“ „Ocigledno, posto mi vasa pricica zvuci kao najobicnija gomila govana.“ Rendalove oci su se skupile u uglovima. „Spasli ste zivot Lari i meni. Zbog toga cu biti tako ljubazan da predem preko vase nicim izazvane vulgarnosti.“ „Ne trebaju mi nikakve usluge sa vase strane.“ Rendal ga je ignorisao i svoje sledece reci uputio Lari. „Emilio voli da s poigrava sa ljudskim umovima. Secas li se sahovskih turnira koje smo odrzavali u ambasadi?“ „Rendale, ovo je ozbiljnije od saha.“ „Meni i tebi jeste. Nisam bas siguran da Emilio pravi razliku izmedu stonih igara i malih drama koje rezira radi sopstvene razonode, igrajuci se ljudskim zivotima. Ako se secas, zahvalio ti se na tome sto si obezbedila zabavu za citav vojni logor onoga jutra.“ „Ja se secam“, rekao je Ki. „I drago mi je sto ste to spomenuli, jer me muci jos jedna stvar. Kazete da ste bili u brvnari dok se sve to desavalo, je l’ tako?“ Rendal je klimnuo glavom. „Bio sam vezan i usta su mi bila zapusena, pa nikako nisam mogao da vam dam neki znak da sam jos ziv. To je bila Emilijova interna sala.“ „Kada si uopste saznao da sam stigla u Montesangre?“ upitala ga je Lara. „Iduceg jutra po vasem dolasku. Znao sam da se nesto desava, jer su moji strazari bili neljubazni i nisu hteli da me pogledaju u oci. Tokom godina smo razvili odnos nevoljnog postovanja jedni prema drugima. Iznenada su ponovo postali neprijateljski raspolozeni i cutljivi. Posto je Rikardo presreo vas dzip na putu, trebalo im je samo nekoliko sati da rasvetle identitet ’udovice’. Oko mentalno zaostalog devera bilo je vec potrebno malo razmisljanja.“ Znacajno je pogledao Kija. „Ali, cim je saznao kako se prezivas, Emilio je sabrao dva i dva. Znao je za. prijateljstvo izmedu Lare i Klarka. Sto ste se vise odavali njuskanju, situacija je postajala sve neizvesnija. U noci pre nego sto cete biti dovedeni u kamp, prebacili su i mene tamo. Emilio mi se rugao i rekao mi je da ce te ubijati polako i mucno i da ce me naterati da to gledam. Tukli su me, ali ne previse. Zeleo je da ostanem pri svesti da bih mogao da pratim teatralne dogadaje narednog jutra. Kada su vas odveli iz logora, ponovo su me istukli, pa su me odvezli u Sijudad Sentral. Verovatno smo krenuli samo sat vremena posle vas, ali sam ja sa strazarima proveo noc u kamionu. Poslednje cega se secam jeste da me je neko udario po glavi ubrzo posto je svanulo, i ja sam se onesvestio. Osvestio sam se tek kada si vrisnula pronasavsi me u svojoj kadi. Bio sam sokiran isto toliko kao i ti kada sam shvatio da sam ziv.“ Ustao je i navukao sako. „Pa, mislim da je vreme da krenemo.“ „Ja i dalje ne razumem Emiliovu strategiju“, pobunila se Lara, nicim ne pokazujuci da namerava da krene za njim. „O tome cemo razgovarati kasnije.“ „Ne, Rendale, razjasnicemo to sada. Posto insistiras na tome da se pojavim pred novinarima, potrebno mi je da shvatim situaciju u potpunosti. Postavljace mi pitanja o odnosu izmedu mene i Bavoljeg Srca. Rado cu im ispricati sve sto znam o mrsavo mladicu koji je voleo da cita i koji je radio kao prevodilac u ambasadi, kao i o hladnokrvnom ubici koga sam upoznala ove nedelje. Ali, ne mogu da govorim o detaljima Emiliovog odnosa prema spoljnoj politici bez jasnije slike o njegovim namerama. Zasto nas je pustio da odemo iz zemlje? Zasto te nije ubio, vec te je tri godine drzao u zatocenistvu, da bi te iznenada pustio na slobodu?“ Rendal se grizao za obraz sa unutrasnje strane, jer ga je ocigledno iritiralo sto je tako zbunjena.

Odlucio eje da joj udovolji. „Imao sam tri godine da razmisljam o tome zasto je moja smrt iscenirana. Nasilje koje je pri tom demonstrirano bilo je u sluzbi toga da Montesangre pokaze koliko

207

mu je mrsko mesanje Sjedinjenih Drzava u unutrasnju politiku zemlje.“ „Zasto vas nisu zaista ubili?“ upitao je Ki. „Pretpostavljam da su me cuvali kao keca iz rukava. Da su Sjedinjene Drzave odlucile da posalju trupe u Montesangre, kao sto su ucinili u slucaju Paname, to bi im pruzilo mogucnost da me iskoriste kao taoca.“ „A zasto su te onda oslobodili bas sada?“ „Na to je bar odgovor lak, Laro. Citava drzava umire od gladi. Montesangre zavisi od uvoza sve moguce robe i namirnica koji su mu potrebni. Pod embargom koji su im nametnule Sjedinjene Drzave, a prihvatile nacije koje su nam ili saveznici ili nas se boje, brzo su potrosili sve svoje zalihe.

Iskreno, cudi me sto su i ovoliko dugo izdrzali bez svega. Verovatno ne bi uspeli u tome da je Perez ostao pobunjenicki lider. Odustali bi od svog politickog stanovista mnogo ranije da vodstvo nije preuzeo neko tako surov poput Emilija. Proizveo je sebe maltene u poluboga.“ „A vi ste, izgleda, njegov vatreni obozavalac?“ upitao je jetko Ki. „Svakako da nisam“, hladno mu je odvratio Rendal. „Bio je moj tamnicar tri godine. Medutim, video sam patnje Montesangreanaca iz prve ruke. Nesebicno saosecam sa njima i zelim da im pomognem da se izbave iz svojih muka. Bez obzira na svu njegovu surovost, Sances predstavlja najbolju nadu te drzave da se ujedini, da se nahrane gladni, da se okonca haos, i da se uspostavi nekakav red u njoj. I zaista se divim njegovoj istrajnosti, bez obzira na sve ono sto licno mislim o njemu. Neuobicajeno je odlucan i strpljiv. Bila je briljantna i genijalan ideja to sto je iskoristio vas smeli poduhvat da bi me oslobodio. Znao je kolika je vrednost ove price, gledano sa humanistickog aspekta, i znao je da ce ona privuci paznju americkog naroda. To je njegov nacin da Sjedinjene Drzave pozove na ponovno uspostavljanje diplomatskih odnosa.“ „To je i meni rekao da prenesem kada dodem ovde. Ali, zasto bi izvukao tog keca iz rukava da to uradi umesto nas?“ Rendal se nasmesio kao da ga zabavlja Kijeva naivnost. „Zato sto je znao da bih ja imao veci kredibilitet u Vasingtonu od jednog kauboja.“ „Ja nisam kauboj.“ „Naravno da jeste.“ Odmerio je njegove farmerke i cizme, jasno pokazujuci svoje nisko misljenje o njima. „Jedina je razlika u tome sto ne jasete konje nego avione. Sem tog malog detalja, isti ste kao i svi ostali propliteti iz prerije. Cak je i vas brat tako mislio.“ Ki je hteo da skoci na njega, ali se izmedu njih dvojice isprecila Lara. Okrenuvsi leda Kiju, ljutito se okrenula ka Rendalu. „Klark nije mislio tako! On je veoma voleo Kija.“ Rendal se osmehnuo i tiho odgovorio: „Klanjam se tvom natprosecnom znanju u vezi s tim koga je i sta Klark voleo.“ Ispruzio je tuku. „Sada zaista moramo da krenemo, duso. Spremna?“ Ne obracajuci paznju na njegovu ruku, ispruzenu ka njoj, ukoceno je krenula ka vratima. Kada je osetila da Ki ne ide za njima, okrenula se ka njemu. „Ides li?“ „Ne.“ Uhvatila ju je panika. Jedino sto bi je odrzalo u toku te konferencije za stampu jeste saznanje da se pored nje nalazi Ki. Naravno, ne bi mogla da se fizicki osloni na njega, ali bi se oslanjala na prisustvo njegove snazne licnosti, koje bi e obodrilo.

Po njegovom odlucnom izrazu lica znala je da nema sanse da ga ubedi da promeni misljenje, ali je ipak osecala potrebu da pokusa. „Svi ocekuju da se tamo pojavis.“ „E, pa, morace da se razocaraju. Novinski napisi nagadaju da sam te odveo u Montesangre da bi spasla njega.“ Pokazao je glavom ka Rendalu. „Nisam tamo isao zbog toga, i nemam nameru da se pretvaram da je tako.“ „Mislice da ste se samo uplasili tolike paznje novinara, gospodine Takete.“ Ki je besno gledao u njenog muza. „Ja ne mogu da uticem na to sta ce oni da misle. Jedino na sta zaista mogu da uticem jesam ja sam, a meni ne pada na pamet da budem lesina na koju ce da se okomi jato lesinara sa fotoaparatima. Ako vam treba neki moj citat za konferenciju za stampu,

208

zapisite taj.“ Pogledavsi ponovo u Laru, rekao je: „Ni ti ne moras da ides. Niko na to ne moze da te natera.“ Borila se sa magnetskom privlacnoscu koja ju je vukla ka njemu. Trebalo je da mu kaze toliko toga i da mu objasni toliko stvari, ali morala je i dalje da cuti da ne bi izazvala jos vecu stetu. Naravno, bilo joj je drago sto Rendal nije poginuo nasilnom smrcu. Radovala se zbog toga sto je osloboden iz dugog, uzasnog zatocenistva. Ali, sa jedne veoma sebicne tacke gledista, nije mogao biti osloboden u gorem trenutku. Rendal je bio izbavljen, a njeno zatocenistvo tek otpocinje.

Oci su joj se ispunile suzama. Jedna joj se skotrljala niz obraz. Kada je to video, Ki je zaustio da kaze nesto, ali je ocigledno shvatio da to ipak nije dobra ideja. Gledali su se bez reci, u nemom jadu. „Vidi, vidi“, nakasljao se znacajno Rendal. Ne znajuci da izgovara Larine reci, rekao je: „Cini se da je muzevljevo vaskrsenje doslo u najgorem mogucem casu.“ Lara se brzo okrenula od Kija. „Kao sto si rekao, Rendale, zakasnicemo. Podimo.“ Podigao je ruku da bi je zadrzao. „Sacekace nas. Ovo, za razliku od njih, zahteva paznju ovoga trenutka.“ „Ne znam na sta aludiras kada kazes ovo.“ „Nikada nisi znala da lazes, Laro.“ Zakikotao se. „Iz postovanja prema soku koji si pretrpela, proteklih nekoliko noci nisam od tebe trazio da ispunjavas bracne duznosti. I dobro je sto to nisam ucinio. Bez sumnje bih poljubio vrata.“ Prostrelila ga je pogledom, ali nije nista odgovorila.

Polozio je prst na usne i pazljivo odmerio Kija. „Tolika je suprotnost Klarku da me zaista cudi da nalazis da je privlacan. Svakako nema ugladenost svog starijeg brata. Ipak, zraci uzavrelom krvlju i nekakvim animalizmom za koje pretpostavljam da bi se svidele zeni poput tebe.“ „Ja nisam gluvonem, kurvin sine“, rekao je Ki. „Ako imas nesto da mi kazes, onda mi to reci u lice.“ „U redu“, rekao je ljubazno. „Zar se nisi ni najmanje osetio poput budale zato sto se jebes sa zenom koju citava nacija poznaje kao kurvu tvoga brata?“ Nakon ovoga, cak ni Lara nije mogla da zaustavi Kija. Zaobisao ju je i uhvatio Rendala oko vrata. „Ne, Ki!“ Pokusala je da silom odvoji njegove prste sa Rendalovog vrat, ali nije bilo sanse. Pribio ga je uz vrata; Rendal je snazno glavom udario u njih. Izbezumljen, pokusavao je da ukloni Kijeve prste sa sebe, ali su se oni samo jos jace stezali. „Molim te, Ki!“ povikala je. „Ne pogorsavaj stvari! Ne dopusti da zbog tebe ponovo osvanem na naslovnicama tabloida!“ Njena molba izgovorena povisenim tonom doprla je do njega. Videla je kako ubrzano trepce, kao da pokusava da povrati vid, koji mu se zamaglio od besa. Kada je u potpunosti shvatio njene reci, ruke su pocele da mu se opustaju. Ispustio je Rendala sa iznenadnim gestom prezira.

Rendal je dosao sebi i ispravio sako i kravatu, pokusavajuci da povrati dostojanstvo. „Drago mi je sto kauboji vise ne nose revolvere. U suprotnom, sada bih bio mrtav.“ Ki je i dalje tesko disao i izgledao opasno. „Ako samo jos jednom budes rekao tako nesto o Lari i meni, ubicu te.“ „Kakav dzentlmen“, prezrivo je rekao Rendal. Okrenu se ka njoj. „Pa, Laro. Poslednji put, hocemo li krenuti?“ Ki se brzo okrenuo ka njoj i stegnuo joj ramena. „Ne moras da radis ono sto ti on kaze.“ Blago ju je protresao. „Ne moras.“ „Moram, Ki.“ Ovo je izgovorila tiho, ali s celicnom odlucnoscu.

Isprva nije mogao da veruje u njene reci. Onda se njegova zbunjenost pretvorila u ljutnju. Gledala je kako mu se lice zateze od besa. Znala je da nece razumeti njenu odluku, a da je objasni nije mogla. Stoga nije imala drugog izbora do da istrpi gadenje koje je osetio prema njoj.

Pustio ju je, okrenuo se u mestu, snazno cimnuo vrata i izmarsirao u hodnik. U beznadu, posmatrala ga je kako odlazi.

***

209

„Mislim da je sve proslo vrlo dobro, ali nakon tolike price, dobro bi mi doslo pice.“ Rendal je skinuo sako i pazljivo ga stavio preko naslona stolice na putu ka baru. „Zelis li i ti nesto da popijes, draga?“ „Ne, hvala.“ Pomesao je viski sa sodom i zadovoljno cmoknuo usnama nakon prvog gutljaja. „Jedna od mnogobrojnih stvari koje su mi nedostajale u zatocenistvu.“ Seo je na sofu sa picem u ruci i poceo da razvezuje pertle na cipelama. „Nesto si neraspolozena, Laro. Sta ti je?“ „Sta mi je? Ja sam zakonom odobrena lovina, a danas je prvi dan moje sezone.“ Okomila se na njega. „Mrzim kada me neko izlaze kao stvar i uzasno ti zameram sto si me prisilio na to da ponovo stavim svoj zivot pod lupu javnosti.“ „O tim posledicama je trebalo da razmisljas pre nego sto si namamila Kija Taketa da te odvede u Montesangre.“ „Istrosila sam sve moguce opcije pre nego sto sam zamolila Kija za to. On mi je bio poslednja nada. Objasnila sam razlog svog odlaska tamo. Zasto sam morala tamo da odem.“ „I novinari su revnosno zabelezili tvoje plemenite porive. Ostavila si izvanredno veliki utisak kada si im opisivala masovnu grobnicu. Verovatno ce te proglasiti majkom godine.“ Gucnuo je jos malo viskija. „Iskreno, uopste mi nije jasno zbog cega si toliko uzrujana.“ „Zato sto je samo prepricavanje incidenta na groblju krsenje moje privatnosti, Rendale. I dok su sa jedne strane moji motivi da to ispricam bili cisti, motivi novinara to nisu. Samo su iz pristojnosti saslusali detalje naseg putovanja i pricu o surovom diktatoru Bavoljem Srcu, i o tome kakve posledice tvoje oslobodenje moze da ima na spoljnu politiku. Ono sto oni zaista zele jeste prljav ves. Zasto ste posli na put sa bratom senatora Taketa, gospodo Porter? Da li Kija Taketa vreda vasa uloga u padu senatora Taketa? Da li se senator Taket zapravo ubio? Kako ste se osecali kada ste saznali da vam je muz i dalje ziv, gospodo Porter? Molim te, kakva su to pitanja?“ „Dubokoumna, rekao bih.“ praveci se da je miran,spustio je pice na stocic. „Pa, kako se osecate povodom uskrsnuca svoga muza, gospodo Porter?“ Izbegavala je njegov izazivacki pogled. „Vise volim da mi se ljudi obracaju po imenu pod kojim sam poznata u svojoj profesiji, Rendale. Vec sam duze vreme doktorka Malori. Ime gospoda Porter za mene ima losu konotaciju.“ „Da, kao i sama cinjenica da si udata zena“, rekao je, nasmejavsi se podmuklo. „Bas ti se ne da, je li, Laro? Zaljubila si se u tako uzasno nezgodnom trenutku. I to, ni manje ni vise, u Klarkovog brata.“ Zabacio je glavu i zasmejao se jos jace. „Boze, kakva je to samo ironija.“ Nije zelela da mu pruzi zadovoljstvo potvrde ili opovrgavanja te pretpostavke. Njen odnos sa Kijem, koji ni sama nije mogla da opise, Rendala se nije ticao, sem iz razloga sto je pred zakonom i dalje bila njegova supruga. Sto se tice njenih emocija, prestala je da se oseca kao njegova zena jos mnogo pre katastrofalnog vikenda u Virdziniji.

Dovrsio e pice. „Kasno je. Trebalo bi da se odmorimo. Sutra ujutru u deset sati letimo za Vasington.“ „Ja u Vasington ne idem.“ Bio je pognut, jer je hteo da podigne cipele sa poda. Polako se uspravio. „Naravno da ides.

Sve je vec organizovano i isplanirano.“ „Onda to otkazi. Ja ne idem.“ „Predsednik Sjedinjenih Americkih Drzava je zakazao termin za nas prijem u Ovalnom kabinetu.“ Lice mu se zarumenilo od besa. „Prenesi mu moje zaljenje. Necu biti u mogucnosti da mu prisustvujem.“ Uputila se u svoju spavacu sobu. Rendal je skocio sa sofe, zgrabio je za ruku i okrenuo je ka sebi. „Bices uz mene pri svakom koraku, dok budem prolazio kroz ovo, Laro.“ „Ne, Rendale, necu“, svecano mu je izjavila, oslobodivsi ruku trzajem. „Iskreno, iznenadena sam sto zelis da podelis svetla pozornice sa mnom. Kada si odlazio iz Vasingtona, bio si rogonja kome

210

se smejala citava Amerika. Sada se u njega vracas kao heroj. Verovatno ces dobiti pozive da gostujes u svim tok-sou emisijama koje postoje, da napises knjigu - mozda cak snime i film o tebi.

Kredibilitet ti je povracen u potpunosti i predsednik ce ponovo hteti da te saslusa. Sta cu ti ja tamo, da se malo osuncam u tvojoj slavi i da podsetim svakog na veliku tamnu mrlju u tvojoj karijeri?“ „Da bi sve izgledalo normalno“, rekao je uz hladan osmeh. „I dalje si mi zena. Dragovoljno cu preci preko tvoje avanture sa Kijem Taketom. Ipak, smatrala si da sam mrtav.“ „Ne pravi se toliko moralnim preda mnom, Rendale. Glumis muza mucenika koji iznova oprasta svojoj bludnoj zeni.“ Reci su joj bile pune prezira. „To je uloga koju si odigrao i kada su se na kioscima pojavile fotografje na kojima me izvodis iz Klarkove vile. Niko cak i ne pretpostavlja da me varas gotovo od samog vencanja.“ „Nikada ti nisam priznao tako nesto“, odgovorio je sasvim opusteno. „Pretpostavljas da je tako da bi sebi olaksala savest.“ „Takode pretpostavljam da ni u Montesangreu nisi ziveo u celibatu. Ako si se spajtasio sa strazarima, kao sto si rekao, sigurna sam da su ti pronasli neku zenu.“ „Veoma ostroumna pretpostavka, Laro. Tacno je, uzivao sam u jednoj veoma prijatnoj fizickoj vezi za vreme zarobljenistva. U pitanju je bila jedna prelepa devojka, krhka i sitne grade, ociju crnih kao abonos. Pateticno se trudila da udovolji svakoj mojoj zelji. Nije bila stvorena za gerilski rat, ali je bila odana cilju za koji su se gerilci borili, isto koliko i svom bratu d strica, Emiliju Sancesu Peronu. Kada je saznao da mi je ona ljubavnica, naredio je da je raspore i izvade joj utrobu. Mislim da je bio ljubomoran. U mladosti su bili veoma bliski.

Ili se, mozda, bojao da ce njena veza sa mnom pokolebati njenu lojalnost. Bilo kako bilo, okoncao mi je veoma ugodnu razonodu.“ Lari se gadila i njegova prica i nonsalantan nacin na koji ju na ispricao. Rekla mu je: „Trebalo je da se razvedem od tebe pre odlaska u Montesangre.“ „Verovatno. Ali, bila si trudna. I to ti je otezalo poziciju.“ „Da, jer si mi pretio oduzimanjem deteta ukoliko ne ostanem sa tobom.“ „I mogao sam to i da sprovedem u delo, znas. Bila si raspusna zena, i tesko da bi te neko proglasio za uzornog roditelja. Koji bi americki sud dodelio starateljstvo nad novorodencetom kurvi Klarka Taketa?“ Postavio joj je isto pitanje i pre pet godina. Znala je da ono ne predstavlja samo praznu pretnju. Da je pokusala da se razvede i odbila da pode s njim kada je odlazio iz zemlje, ne bi prezao ni od cega da dobije jednostrano starateljstvo nad detetom. Zalila bi se protiv te odluke svim sudovima u zemlji, zakljucno sa Vrhovnim, da nije bilo nekog jako vaznog u citavoj stvari, a to je bila Esli. U najvaznijim godinama za formiranje licnosti, nasla bi se u sredistu roditeljskog sukoba, i postala bi vise predmet spora nego ljudsko bice. U takvim okolnostima bilo bi gotovo nemoguce odgajati zadovoljno, uravnotezeno dete bez emotivnih problema, a ona to svome detetu nije zelela. „Tvoje uvrede me ne doticu jer te ne volim, Rendale. Ni ti ne volis mene. Zasto bismo onda i dalje ziveli u ovoj lazi?“ „Imidz je veoma vazan u mom poslu“, rekao je sa prenaglasenim strpljenjem. „Ti si za mene samo ukras, Laro. Nikada nisi bila nesto vise od toga. To e uloga vecine zena. Ako su pametne i lepe, tim bolje, ali sve su one tek malo vise od priloga glavnom jelu.“ Udaljila se od njega, zgadena. „Prigovor primljen k znanju“, rekao je u snishodljivom maniru koji ju je jos vise razbesneo. Potom se osmehnuo. „Zapravo, veoma mi je uzbudljiva ta nova, buntovnicka crta koju si razvila u svom karakteru, ali pocinje da me umara. Kako bi bilo da je sacuvas za neki zgodniji trenutak, a? Poci ces sa mnom u Vasington i poslusno ces stajati uz mene bas kao sto si sa mnom isla i u Montesangre, kada si ispunjavala duznost moje zvanicne domacice u ambasadi.“ „Kako da ne.“ Suprotstavila mu se prkosno i bez strah. „Dala sam ti sansu jer si prosao kroz jedno uzasno zivotno iskustvo. Ali, za tri godine provedene u zatocenistvu nisi se uopste promenio, Rendale.

211

I dalje si onaj isti, sebicni manipulator. Mozda cak i veci, jer sada smatras da ti svet nesto duguje zbog onoga sto si proziveo. Drago mi je sto si ziv, ali ne zelim da imam vise nista sa tobom. Nemoj da mislis da mozes da me ubedis da promenim misljenje. Gotovo je, jos odavno. Otisla sam sa tobom u Centralnu Ameriku u zamenu za Esli. Pristala sam da ostanem tamo dok ne napuni godinu dna. Kada su e ubili bile smo na samo nekoliko nedjelja od tog cilja. U svakom slucaju, izgubila sam je“, rekla je ogorceno. „Sada, kada je mrtva, nemas vise cime da mi pretis. Nemas nista u rukama, jer sam vec izgubila sve sto mi je ikada bilo vazno u zivotu.“ „A sta je sa mladim bratom Taketom?“ „Ne mozes da naudis Kiju.“ „Je li?“ upitao je medenim glasom. „Citajuci izmedu redova, rekao bih da ima veoma visoko misljenje o svom bratu. Misli o tome, Laro.“ Pretnja je bila veoma suptilna, ali veoma realna. Naucila se da namesti crte lica tako da ne odaju njenu uznemirenost. „Ne verujem da bi mu rekao.“ Nasmejao se. „Bas kao sto sam i pretpostavljao. Ne zna. To je i dalje smo nasa, mala tajna.“ Pogledala ga je kratko, a onda se cinicno nasmejala. „Ovoga put ti ne verujem, Rendale.“ Krenula je ka spavacoj sobi, ali se okrenula kada je dosla do vrata. „Ne interesuje me uopste sta radis, sve dok to radis sto dalje od mene. Idi u Vasington. Pojavljuj se na naslovnicama. Druzi se sa predsednikom. Postani slavna licnost. Spavaj s kime god hoces. Razvod kojim sam ti pretila pre mnogo godina sada ce postati realnost. Smesta cu podneti zahtev za njega. I od sada pa nadalje, ukoliko zelis da ti odgovorim, obracaj mi se kao doktorki Malori. Na tvoje prezime se necu odazivati.“ Usla je u spavacu sobu i zalupila vrata za sobom.

Dzenelen je zaklonila oci da bi se zastitila od sunca dok je nestrpljivo iscekivala pimpmobil. Kada ga je primetila kako skrece sa autoputa prema kuci, povikala je: „Mama, stigao je!“ Ki ih je nazvao sa okruzen piste da bi ih obavestio o tome da je sleteo i da ce ubrzo stici kuci.

Prethodne veceri im se javio iz Hjustona. „Bludni sin se vratio kuci. Zakoljite tovljeno govece.“ Dzenelen nije otisla tako daleko, ali je rekla Mejdejl da pripremi posebnu veceru. Ki je ziv i zdrav!

Vratio se!

Odskakutala je niza stepenice i stala nasred puta linkolnu koji se priblizavao, prisiljavajuci ga da se zaustavi. Spustivsi obe sake na haubu motora, nasmesila se Kiju iza vetrobrana, a onda je otrcala do njegovih vrata i bacila mu se u narucje dok je izlazio napolje. „Lakse malo! Pazi na naprsla rebra.“ Povratio je ravnotezu i zagrlio je, a onda ju je odmakao od sebe da bi mogao lepo da je vidi. „Ne mogu da verujem svojim ocima! Izgledas prelepo!“ „Ne izgledam“, pobunila se stidljivo. „Umem da prepoznam lepoticu kad je vidim. Sta si uradila? Izgledas drugacije.“ „Osisala sam se i stavila krupan mini-val. Zapravo, bas sam bila pod haubom u salonu lepote kada je neko kucnuo o nju i pokazao mi na televizor. Na programu je bio prilog u vestima o tome kako si sa doktorkom Malori i njenim muzem izasao iz Montesangrea, i o vasem putu kuci preko Kolumbije. Kada sam vas sve troje videla na tom ekranu, samo sto mi srce nije stalo.“ Kijev osmeh se istopio. „Da, bila je ovo uzbudljiva nedjelja.“ Ustinuo ju je za obraz i rekao joj: „Svida mi se nova frizura.“ „Mama misli da je odvratna. Smatra da je isuvise neozbiljna za zenu mojih godina. Mislis li da je u pravu?“ zabrinuto je upitala. „Mislim da je uzasno seksi.“ „E, pa, onda vam se najsrdacnije zahvaljujem, gospodine.“ Nacinila je kniks. „Hmm. A naucila si i da flertujes u mom odsustvu, vidim.“ Stavio je ruke na kukove i nakrivio glavu, pa je odmerio od glave do pete. „Da se mozda ne desava nesto sto bi trebalo da znam?“ „Ne.“ Odgovorila je suvise brzo i suvise je naglasila tu jednu rec. Ako joj obrazi izgledaju onoliko crveno koliko oseca da su joj vreli, njen brat ce odmah znati da ga laze. „Kejto se i dalje mota oko tebe, a?“

212

Pokusala je da suzbije osmeh, ali nije mogla da obuzda radost koja ju je ispunjavala na sam pomen njegovog imena. Ono je prizivalo secanja na casove koje su proveli ljubeci se i grleci u dnevnoj sobi kasno nozu i u prepiranju sapatom oko toga da li je njihova ljubavna veza dobra ili losa stvar - ona se zalagala za prvu, a on za drugu opciju - i planirajuci buducnost, za koju je ona ubedeno tvrdila da je imaju, a on se tvrdoglavo drzao suprotnog stanovista.

Uprkos svim njihovim prepirkama o prirodi njihove veze i prognozama o tome koliko ce ona potrajati, oni jesu bili u vezi. Ako se izuzme cinjenica da je nisu konzumirali i druga - da ne moze po citav dan da provodi sa Bauijem, Dzenelen je bila presrecna.

Ta se sreca na njoj i videla, a narocito je njenom intuitivnom bratu bilo lako da je primeti. Razvukao je usne u sirok osmeh. „Bolje bi mu bilo da se dobro ponasa prema tebi. U suprotnom, ako cujem za tako nesto, uhvaticu ga, otkinuti mu muda i baciti ih psima. Mozes to da mu preneses.“ „Ne mogu da mu kazem tako nesto!“ odgovorila mu je. „To ne prilici jednoj dami.“ Tada se nasmejala za sebe, setivsi se sokantnog recnika koji je upotrebila pred Bauijem da bi bila sigurna da ce mu privuci paznju. Nije pozalila zbog toga. Upalilo je.

Ukrstivsi laktove sa Kijem, povukla ga je u pravcu kuce. „Sigurno si iscrpljen. Rekla sam Mejdejl da presvuce posteljinu na tvom krevetu. Mozes da se ususkas cim veceras i odes na jednu dugu, toplu kupku.“ Kada je iznenada zastao, Dzenelen ga je pogledala. Sa trema ih je posmatrala Dzodi. Izgledala je veoma dobro. Izgleda da su doktori ipak podigli laznu uzbunu i da je Dzodi, kao i uvek, bila u pravu. Oporavljala se, uprkos njihovim losim prognozama.

U poslednjih nekoliko dana bilo je ociglednih znakova da se preporodila. Tvrdila je da se oseca bolje i da ima vise energije nego inace. Bila je svesna i nije se bunila kada bi doslo vreme da pije lek. Cak je smanjila i pusenje na dve paklice dnevno. Juce je posle duzeg vremena ponovo otisla na svoj uobicajeni tretman u salonu lepote.

Dzenelen je sumnjala da se pocetkom Dzodinog oporavka slucajno poklopio sa danom kada su saznale da je Ki izasao iz Montesangrea. Uprkos tome sto se cesto svadaju, njena majka i brat gaje duboku naklonost jedno prema drugome. „Zdravo, Dzodi.“ Kijev ton bio je oprezan i rezervisan. Setio se Dzodinih reci koje su ga povredile i koje je izgovorila i ne razmisljajuci, pre nego sto je posao od kuce. Sigurno se i sama Dzodi prisetila svojih teskih reci. Njenim tankim usnama prosao je trzaj, kao da ju je ubola neka neprijatna misao. „Koliko vidim, vratio si se u jednom komadu.“ „Manje-vise.“ Dzenelen je premestala pogled sa Kija na majku i natrag, u ocajnickoj zelji da ovo precutno primirje potraje sto duze. „Hajde da udemo unutra i da svi popijemo po pice pre vecere.“ Dzodi je prva usla u dnevnu sobu, a oni za njom. Odbila je ponudeno pice, ali je pripalila cigaretu. „Procitala sam u novinama da su i pobunjenici konfiskovali avion.“ Dunula je dim ka tavanici. „Tako je. Hvala, seko.“ Uzeo je visi sa ledom koji mu je pripremila sestra. „Ali, to nije vazno.

Covek od koga smo iznajmili avion se i nadao da cemo ga srusiti ili da ce mu se dogoditi nesto jos gore, da bi mogao da naplati osiguranje. Novac mu je bio potrebniji od aviona.“ „I pretpostavila sam da je u pitanju tako nesto. Ti poslujes sa takvim beskrupuloznim tipovima.“ „Kada smo vec kod beskrupuloznih licnosti“, rekla je Dzenelen, u pokusaju da spreci razgovor da pode losim putem, „onoga dana kada sam stavljala mini-val, u frizerskom salonu je bila i Darsi Vinston. Brbljala je bez prestanka o Heder, svojoj kcerki, i o tome kako ona i Taner Hoskins ne

213

mogu da odvoje ruke jedno od drugog. Rekla je da ce mozda morati da ih poliva bastenskim crevom.“ Ki se nasmejao. Dzenelen ga je zbunjeno pogledala. „I svi drugi su se smejali kada je to rekla. Ne shvatam zasto.“ „O, za ime sveta, Dzenelen“, rekla je Dzodi netrpeljivo. „O cemu je rec?“ „Nije bitno“, rekao je Ki. „Nastavi. Sta je jos rekla gospoda Vinston?“ „Kada je poceo prilog o tebi i doktorki Malori, probila se kroz masu do televizora i unela se u njega, zaklonivsi ga. Kada je na vestima objavljeno da gospodin Porter ipak nije mrtav, pocela je da se ponasa kao nenormalna.“ „Kako to mislis?“ Ki se vise nije smesio. „Pocela je da se smeje. Nikome drugom ta vest nije bila smesna. Ona se odusevljeno cerekala.

Zaista, premalo je reci da ta zena nema nimalo ukusa.“ „Ona je samo jedna uspaljena profuknjaca“, rekla je Dzodi, otresajuci pepeo cigarete u pepeljaru. „Fergus je mislio da ce njegova zenidba sa belooloskom droljom od nje automatski naciniti zenu dostojnu postovanja. Ali, naravno da nije bilo tako. Ispod sve te fine, markirane odece, ona je i dalje najobicniji olos. Fergus je uvek bio budala.“ Mejdejl ih je pozvala na veceru i servirala Kiju njegova omiljena jela: pohovano meso i rozbif sa prilozima. Za desert su imali dve pite - jednu sa breskvama i jednu sa orasima - i domaci sladoled od vanile.

Dzenelen je ocekivala da Ki navali na gozbu koju mu je organizovala, ali je on slabo jeo.

Smesio se kada je razgovarao sa njom i odgovarao je na sva njena pitanja, ali kratko i bez dodatnih objasnjenja. Prema Dzodi je bio uctiv i nije govorio nista sto bi je izazvalo ili isprovociralo. Za coveka koji je za dlaku izbegao smrt koja mu je pretila od pobunjenicke gerile, bio je neuobicajeno povucen.

Kada bi razgovor zastao, natmureno bi zurio ispred sebe i morali bi silom da ga vracaju u stvarnost kada bi se razgovor nastavio.

Nakon jela, Dzodi se pozdravila sa njima i rekla da ide u svoju sobu da malo gleda televiziju. Pre nego sto je krenula iz trpezarije, pogledala je u Kija i rekla mu: „Drago mi je sto si dobro.“ Gledao je zamisljeno za njom. „Zaista to misli, znas“, tiho je rekla Dzenelen. „Mislim da se vise brinula za tebe nego ja, a ja sam bila sasvim izludila. Kada smo saznale da si ziv i na putu ka kuci, kod nje se zaista dogodio preokret.“ „Izgleda bolje nego kada sam odlazio.“ „Primetio si!“ uskliknula je. „I ja mislim da je tako. Mislim da se oporavlja.“ Pomilovao ju je po obrazu, ali se tuzno osmehnuo. „Postoji jos nesto sto zelim da ti kazem, Ki. Rec je o mami. Kada sam se juce vratila sa posla, nisam mogla da je pronadem, pa sam krenula u potragu po kuci. Zamisli gde sam je pronasla - u Klarkovoj sobi, kako prebira po njegovim stvarima.“ Ki se odjednom prenuo i poceo zainteresovano da prati sta mu sestra prica. „Koliko znam, u tu sobu nije ulazila jos od onog dana kada smo birali odelo u kome cemo ga sahraniti. Sta ju je spopalo da sada u nju ude?“ „Prebirala je po njegovim stvarima?“ Dzenelen je klimnula. „Po njegovim dokumentima, skolskim diplomama, srednjoskolskim godisnjacima, po njegovim licnim predmetima i beleskama iz doba kada je bio senator. I jos je plakala. Nije mu plakala ni na sahrani.“ „Znam, secam se.“ Odjednom je shvatila da Ki izgleda gotovo isto kao sto je izgledao na sahrani njihovog brata. Mada su mu postupci i govor bili prividno normalni, osetila je da samo radi ono sto se od njega ocekuje, kao sto je radio i neposredno nakon Klarkove smrti. Izgledao je skrhano i izgubljeno, kao da mu se

214

dogodilo nesto sto ne moze da pojmi.

U prvim danima nakon bratovljeve sahrane, bila je previse obuzeta svojom tugom da bi se izborila i sa Kijevom, mada bi je verovatno oterao od sebe cak i da je pokusala da mu pomogne. Sem toga, tada bi se osetila i kao da ne ume da mu pomogne. I dalje se tako oseca. Bez obzira na to, spustila je ruku na njegovu misicu i stegnula je saosecajno. „Kada je Klark poginuo, procitala sam knjigu na temu smrti dragih ljudi da bih sebi pomogla da se izborim sa time. Autor, po zanimanju psiholog, u njoj kaze da zalost moze biti odlozena reakcija.

Osoba moze ponekada i godinama da je porice. Onda samo jednoga dana shvati da je oseca i pusti sebe da je izrazi u potpunosti. Mislis li da je to slucaj i sa mamom?“ Ki je i dalje bio zamisljen, i nije joj odgovarao. „Mislim da je napravila veliki napredak“, rekla je Dzenelen. „Mozda se konacno suocila sa cinjenicom da ga je izgubila. Mozda vise nece biti toliko puna besa sada kada se suocila sa svojim osecanjima. Dobro ste se slagali za vecerom. Jesi li primetio kako se njen stav prema tebi promenio?“ Ki joj se nasmesio osmehom punim ljubavi. „Ti si veciti optimista, zar ne?“ „Nemoj da mi se podsmevas“, rekla je, povredena. „Ne podsmevam ti se, Dzenelen. Samo sam primetio tu tvoju osobinu, i treba da je shvatis kao kompliment. Da su svi tako bezazleni kao ti, svet ne bi bio ni izbliza takvo govno kakvo jeste.“ U sali ju je povukao za jednu od novih lokni, ali mu je osmeh bio samo povrsan. „Ko zna sta je navelo Dzodi da razgleda Klarkove stvari? Mozda je to znacajna stvar, a mozda i sasvim beznacajna.

Ne ocekuj previse od nje. Stvari se menjaju tako brzo i tako drasticno. Neke stvari se ne menjaju nikada. Ti si zaljubljena. Srecna si, pa bi zelela da i svi oko tebe budu isto tako srecni.“ Spustila mu je glavu na grudi i cvrsto ga zagrlila. „U pravu si, Ki. Srecnija sam nego ikada u zivotu.

Srecnija nego sto sam ikada verovala da mogu da budem.“ „To se vidi, i uzasno mi je drago zbog tebe.“ „Ali, osecam se krivom zbog toga.“ Grubo ju je odgurnuo od sebe. „Nemoj“, rekao je ljutito. „Iskoristi to do kraja. Iscedi svaku mogucu kap zadovoljstva koje mozes iz toga da dobijes. Zasluzujes to. Godinama si trpela moja, Dzodina i ko zna jos cija sranja. Za ime sveta, Dzenelen, ne izvinjavaj se sto si pronasla srecu. Obecaj mi da neces.“ Zapanjena zbog zestine s kojom je to izgovorio, klimnula je glavom. „U redu. Obecavam ti.“ Utisnuo je grub poljubac u njeno celo, a onda ju je ponovo odmaknuo od sebe. „Moram da idem.“ „Da ides? Kuda? Mislila sam da veceras zelis da ostanes kod kuce i da se odmaras.“ „Odmorio sam se.“ Potrazio je kljuceve od kola u dzepu pantalona. „Imam dosta toga da nadoknadim.“ „Sta imas da nadoknadis?“ Pogledao ju je znacajno i posao ka vratima. „Ki, stani! Mislis li na pice?“ „Za pocetak.“ „I na zene?“ „Ne bih se bunio.“ Preprecila mu je put na glavnim vratima i prisilila ga da je pogleda u oci. „Nisam te pitala zato sto sam smatrala da je to tvoja licna stvar.“ „Sta me nisi pitala?“ „Sta je bilo sa Larom Malori?“ „Sta s njom?“ „Pa, mislila sam, znas, da ste vas dvoje mozda...“ „Mislila si da sam mozda zauzeo Klarkovo mesto u njenom krevetu?“ „Kada tako kazes, to zvuci zaista ruzno.“ „I bilo je ruzno.“ „Ki!“ „Moram da idem. Ne cekaj me, doci cu kasno.“

215

Pre nego sto je otvorila vrata, Lara je provirila kroz venecijanere da vidi ko je pozvonio, a zatim je uzurbano otkljucala sve zastitne brave. „Dzenelen! Tako mi je drago sto te vidim. Udi.“ Pomerila se u stranu i uvela neocekivanu goscu u cekaonicu. „Nadam se da vas ne ometam u necemu. Nekako se uvek desi da navratim bez najave. Ponovo sam to ucinila.“ „Cak i da si me zvala, ne bi mogla da dobijes vezu. Ostavila sam podignutu slusalicu. Nekim novinarima nije dovoljno reci ne.“ „Zvali su i Kija.“ Njegovo ime ju je probolo kroz srce poput strele. U pokusaju da ignorise bol, skinula je kutiju punu knjiga sa jedne stolice. „Molim te, sedi. Hoces li nesto da popijes? Nisam sigurna sta tacno imam...“ „Nista mi se ne pije, hvala.“ Dzenelen se osvrnula oko sebe i pogledom obuhvatila nered koji ju je okruzivao. „Sta je ovo?“ „Ovo je haos“, rekla je Lara s kiselim osmehom dok je sedala na kutiju. Sklonila je pramen kose iza uveta umornim pokretom. Od kada se vratila, cinilo joj se da cak i automatski pokreti zahtevaju ogromnu energiju sa njene strane. „Pakujem se.“ „Zasto?“ „Napustam Idn Pas.“ Dzenelen je verovatno bila jedina osoba u citavom gradu koju ta vest nije obradovala. Na licu su joj se ocitavali ocaj i zabrinutost. „Zasto?“ „To je ocigledna stvar“, odgovorila je Lara s gorcinom koju nije mogla da zamaskira. „Stvari ovde nisu ispale onako kako sam se nadala. Klark je pogresio sto mi je prepisao ovu zgradu.

A ja sam pogresila sto sam to nasledstvo prihvatila.“ Dirnule su je suze u Dzeneleninim ocima. „Ljudi iz naseg gradica znaju da budu vrlo glupi!

Vi ste najbolja doktorka koju smo ikada imali.“ „Misljenje koje su formirali o meni nema nikakve veze sa mojim medicinskim kvalifikacijama.

Podlegli su pritisku.“ Nije bilo potrebno da navode Dzodi Taket kao osobu odgovornu za to sto ju je zajednica odbacila.

Dzenelen je vec znala na koga misli, i osetila se krivom jer je njena kcerka. „Zao mi je.“ „Znam.

Hvala ti.“ Dve zene su se osmehnule jedna drugoj. Da su okolnosti bile drugacije, mogle su da postanu vrlo dobre prijateljice. „Kako ti je majka? Da li je lek koji su joj prepisali bio delotvoran?“ Dzenelen joj je ispricala o znatnom poboljsanju Dzodinog stanja. Lara nije zelela da narusava njen optimizam, ali je smatrala da joj profesionalna duznost nalaze da je suoci sa izvesnim realnim cinjenicama. „Drago mi je sto cujem da je bolje, ali i dalje treba da motris na nju. Mora da nastavi da pije lek, sve dok joj doktor ne kaze da sa tim treba da prestane.

Preporucila bih joj da sto cesce ide na preventivne preglede. I, pre nego sto u potpunosti odbacite angioplastiju kao opciju prosirenja karotidne arterije, preporucila bih tvojoj majci da ponovo obavi detaljna ispitivanja.“ „Mislim da mama nece pristati na to, ali cu insistirati da tako ucini ukoliko kod nje primetim znakove stresa ili ako - ne daj boze - ponovo dobije napad.“ Cekale su jos nekoliko minuta, a potom je Dzenelen ustala da krene. Kada je bila kod vrata, okrenula se i rekla: „Videla sam vam muza jutros u Tudej souu8. Pustili su snimak njegovog prijema kod predsednika.“ „Znam, i ja sam to odgledala.“ „Reporter ga je pitao zasto i vi niste dosli sa njim. Rekao je da ste toliko potreseni zbog svega sto ste preziveli u Montesangreu da zbog toga niste mogli da mu se pridruzite u Vasingtonu.“ Laru je iznerviralo to sto Rendal govori u njeno ime i izdaje lazne informacije o njoj. U Hjustonu mu je nedvosmisleno razjasnila sta misli o njemu i sta zeli od njega, i ostala je zakljucana u spavacoj sobi apartmana sve dok nije bila sigurna da je napustio hotel da uhvati let za Vasington. Nisu se pozdravili.

8 The Today Show, jutarnji program TV stanice NBC.

216

Izgovori koje je izmislio za njeno odsustvo iz Vasingtona osmisljeni su tako da mu idu u prilog, ali sem direktnog suocavanja sa njim ne postoji nista sto moze da ucini da ga spreci da siri takve lazi. Taj problem nije vredan jos jednog sukoba sa njim, licem u lice. Sledeci njihov okrsaj bice na brakorazvodnoj parnici, a tada ce umesto nje rec imati njen advokat. „Mora da vam je bilo .“, pocela je Dzenelen recenicu ne usudujuci se da je nastavi, a onda je hrabro nastavila dalje, „.. .zapravo, ne mogu ni da zamislim kako ste se osetili kada ste otkrili da je sve vreme bio ziv.“ „Da. Veruj mi, ne mozes to ni da zamislis.“ Lara je u mislima ponovo videla sliku Rendala koji lezi u kadi. Ponovo je zacula svoj vrisak kako se odbija od zidova oblozenih kic plocicama, kao i krckavi zvuk lomljenja drveta koji je izazvao Ki, razvaljujuci vrata da bi usao u njenu sobu, i ponovo je osetila njegove ruke koje su je grlile. Zaronila je lice u njegove grudi. U prvom trenutku su oboje mislili da je Rendal mrtav.

Ali, oziveo je.

Od tada, Ki je nije ni pipnuo, cak ni slucajno, ni prijateljski.

Ne postoje reci kojima bi mogla da opise intenzitet soka koji je u njoj izazvalo Rendalovo vaskrsnuce, pa je samo rekla: „Bila sam zapanjena kada sam videla da je ziv.“ „Sigurna sam da jeste, ali mi sada ne izgledate potreseno. Zasto niste otisli u sa njim Vasington?“ Cim je postavila ovo netakticno pitanje, Dzenelen se brzo ispravila. „Izvinite. Ovo je bilo neoprostivo nepristojno sa moje strane.“ „Ne moras da se izvinjavas. Postavila si sasvim opravdano pitanje. Odgovor je sledeci - jednostavno mi se nije islo. Politika je Rendalovo podrucje rada, ali ne i moje. Sta ce on raditi sa svojom upravo osvojenom slavom, njegova je stvar. Sto se mene tice, ja svoju ne zelim, i volela bih da na nju zaborave i svi drugi.“ „To je isto i Ki rekao.“ Strela zabodena u njeno srce potonula je jos dublje. „Delovao je kao da mu je izuzetno neprijatno sto se iznenada nasao u sredistu paznje citave javnosti.“ Dzenelenino prijatno lice nabralo se od tuge dok su joj iz usta izletale reci: „Ponovo odlazi od kuce.

Ide na Aljasku. Jutros mi je rekao za to. Ponuden mu je posao nadziraca naftovoda. To je pilot koji iz vazduha proverava da li je negde duz cevovoda doslo do curenja.“ Lara je jedva vidno klimnula glavom. „Kaze da mu je ponuden dobar novac za to i da mu je potrebna promena okruzenja. Podsetila sam ga na to da se upravo vratio iz novog okruzenja, ali on je rekao da se put u Centralnu Ameriku ne racuna.

Ne zelim da ode“, rekla je , jasno pokazujuci svoj nemir. „Ali, sada kada je mami bolje, pretpostavljam da ne postoji vise nista sto bi ga ovde zadrzalo.“ „Pretpostavljam da je tako.“ Larin glas je zazvucao suplje. „Tako sam zabrinuta za njega“, nastavila je Dzenelen. „Moj prvi utisak bio je da se samo radi o zamoru zbog uzasnih iskustava kroz koje je prosao, ali vratili ste se pre nedelju dana, a on se jos nije oporavio.“ Lara s odmah uznemirila. „Razboleo se?“ „Ne, nije bolestan. Ne u fizickom smislu. Povukao se u sobu, oci mu vise ne iskre. Cak vise ne vice ni kada se naljuti. To uopste ne lici na njega.“ „Ne, ne lici.“ „Kao da mu je neko oduzeo izvor iz kog je crpeo svu svoju energiju.“ Lara nije znala sta da odgovori na ovo. „Pa“, zakljucila je nespretno Dzenelen svoj govor., „jednostavno, mislila sam da treba da vas obavestim o tome.“ Delovala je kao da ima jos nesto da kaze, ali da ne zna da li je bolje da nastavi ili ne. Lara se pitala da li zna da je spavala sa Kijem. Najverovatnije ne zna, to je nemoguce. ali, mozda je pretpostavila da je tako. „Hm, pa. kada odlazite odavde?“

217

„Nemam nikakve konkretne planove, otici cu kada se spakujem. Jos nisam sve sredila oko prodaje zgrade sa posrednikom za prodaju nekretnina.“ „Selite se u Vasington?“ „Ne“, odgovorila je ostro. Ublazivsi svoj ton obracanja, dodala je: „Nisam nista konkretno isplanirala oko selidbe.“ „Samo cete se spakovati i otici, a da cak ni ne znate kuda?“ „U sustini, tako je“, odgovorila je Lara, bledo se osmehnuvsi.

Dzenelen je bila zapanjena, ali ju je lepo vaspitanje sprecavalo da i dalje gura nos u Larin licni zivot. „Da li biste mi poslali vasu novu adresu, kada je saznate? Znam da ste u veoma losim odnosima sa nama, Taketima, ali bih ipak volela da nas dve ostanemo u kontaktu.“ „Ti nemas nikakve veze sa tim losim odnosima“, blago joj se obratila Lara. „I ja bih volela da budemo u kontaktu.“ Cinilo se da se Dzenelen premislja oko toga da li to treba da ucini ili ne, ali je na kraju brzo zagrlila Laru pre nego sto je potrcala do svojih kola.

Lara ju je posmatrala kako se udaljava iz vidokruga. Zatvorila je vrata sporim pokretom, cime je na simbolican nacin zatvorila i jedno poglavlje u svom zivotu. Ova Dzenelenina poseta bila je verovatno i poslednji njen kontakt sa porodicom Taket.

*** Kasnije te veceri, Dzenelen je bila sklupcana sa Bauijem na sofi u svom dnevnom boravku. Svetla u citavoj kuci bila su pogasena. Dzodi se ranije povukla u svoje odaje. Ki je bio van kuce, kao i obicno.

Baui je bio oslonjen na jastucice u uglu sofe u polulezecem polozaju, a Dzenelen mu je sedela u krilu.

Glava joj je bila oslonjena o njegovo rame, dok ga je nesvesno milovala kroz otkopcanu kosulju po golim grudima. „Bilo je to tako tuzno“, prosaputala je. „Stajala je sa svim tim kutijama oko sebe, izgledajuci kao da nema predstavu sta dalje da radi.“ „Mozda si pogresno protumacila njen polozaj.“ „Ne bih rekla, Baui. Izgledalo je kao da je sama na ovome svetu.“ „To nije logicno. Upravo je saznala da joj je muz, koga je smatrala pokojnikom, ziv.“ „Ni meni to nije logicno. Zasto nije uz njega? Da sam ja mislila da si ti mrtav i da sam otkrila da si ziv, ne bih se vise ni na trenutak odvajala od tebe. Volim te toliko da bih.“ Podigla je glavu s njegovog ramena. „Isuse. To je to. Doktorka Malori vise ne voli svog muza. Mozda se zaljubila u nekog drugog.“ „Hajde, smiri se. Umisljas nesto sto ne mora obavezno da bude i tacno.“ „Kao, na primer?“ „Kao, na primer, da se nesto dogada izmedu doktorke i tvoga brata.“ „I ti mislis da je tako?“ upitala je uzbudeno. „Ja ne mislim nista. Mislim da je to ono sto je tebi palo na pamet. Njihov zajednicki let u Centralnu Ameriku, gde su bili zajedno, sami, i gde ih je zarobila gerila prilicno je romantican scenario. Zvuci kao nekakav film. Ali, nemoj samo zbog toga da umisljas stvari koje ne postoje.“ Odjednom je izgledala razocarano i priznala je da joj je palo na pamet da se nesto dogodilo izmedu Lare i Kija. „Oboje izgledaju tako uzasno nesrecni otkad su se vratili sa puta. Ki ne moze da doceka da ode odavde.“ „On je oduvek bio lutalica. Sama si mi tako rekla.“ „Ovoga puta, tu ima jos neceg sem zudnje za putovanjima. Ki ne leti u susret novoj avanturi, vec bezi od necega. A isto se moze reci i za doktorku Malori. Nije se ponasala kao zena ciji se voljeni muz odjednom vratio iz mrtvih.“ Napravila je grimasu. „Po onome sta sam videla na televiziji, ne mogu reci da je krivim zbog toga. Zvucao je kao pravi kreten. A osim toga, nije ni upola lep kao Ki.“

218

Baui se slatko nasmejao. „Romanticna si poput male devojcice, znas li to?“ „Ki je rekao da sam zaljubljena i da zelim da ceo svet bude srecan poput mene. I bio je u pravu.“ „U vezi s tim sto zelis da citav svet bude srecan?“ „U vezi s tim sto je rekao da sam zaljubljena.“ Pogledala je duboko u njegove tuzne oci, sa svom ljubavlju koju je prema njemu osecala. Obuhvativsi mu lice izmedu dlanova, ozbiljno ga je upitala: „Kada, Baui?“ Ta tema je cesto dolazila na dnevni red. Svaki put je rasplamsavala njihovu strast, ili ju je gusila.

Veceras je prouzrokovala njihovo fizicko razdvajanje. Namrstivsi se, Baui je sklonio njene ruke sa sebe, ustao i poceo da zakopcava kosulju. „Moramo da razgovaramo, Dzenelen.“ „Dosta mi je razgovora. Zelim da budem sa tobom. Nije mi vazno gde ce to biti, samo mi je vazno da budemo zajedno.“ Stidljivo je pogledao u stranu. „Pronasao sam jedno mesto za koje mislim da bi posluzilo nasoj svrsi.“ „Baui!“ Bilo joj je tesko da ne podigne glas iznad veoma glasnog sapata. „Koje je mesto u pitanju? Kada mozemo da odemo tamo? Zasto mi nisi rekao?“ Odabrao je da odgovori na poslednje pitanje koje mu je postavila, pa joj je rekao: „Zato sto to nije ispravna stvar, Dzenelen.“ „Ne dopada ti se soba?“ „Ne, soba je dobra. Samo...“ Zacutao je i iznervirano zatresao glavom. „Mrzim sto moram da se potajno uvlacim ovde svake noci kao nekakav prokleti tinejdzer, da petljam po mraku, da se u tajnosti vacarim sa tobom, da moram da sapcem kao da sam u nekakvoj jebenoj biblioteci, i da se onda iskradam na zadnja vrata. To mi je potpuno bez veze.“ „Ali, ako si nasao mesto gde mozemo da odemo...“ „To bi samo pogorsalo stvari. I suvise si fina zena da bih te kradom uvodio na zadnja vrata motela radi seve na brzinu.“ Podigao bi obe ruke uvis da bi je sprecio da se buni. „I jos nesto: mozda ti mislis da mozemo ovako da nastavimo a da za nas niko ne sazna, ali se samo zavaravas. Ne mozemo. Zivim u Idn Pasu dovoljno dugo da bih znao koliko se brzo po njemu sire tracevi, i koliko su oni tacni. Suvise je veliki rizik cak i da pokusamo. Pre ili kasnije, tvoja bi majka saznala za nas.

Onda bi me verovatno pojurila sacmarom ili bi pozvala policiju. Do davola, i ranije sam bio u tucama. Ako bas ne dode do toga da me zaista i ubije, ja cu preziveti ovu situaciju. Ali, ne i ti. U zivotu nisi prosla ni kroz kakvu nevolju. Ne bi znala kako da e nosis s njima.“ „Imala sam ja dosta nevolja u zivotu.“ „Ali, ne takvih.“ Od brace je naucila da muskarci mrze kad zene placu, pa je cinila sve sto je bilo u njenoj moci da ne brizne u plac. „Baui, da li ti to pokusavas da se izvuces iz svega ovoga? Izmisljas li izgovore da prikrijes da me, zapravo, ne zelis? Da li si se ohladio zbog mojeg godista?“ „Molim?!?“ Oteo joj se jedan jecaj. „O tome je rec, zar ne? Pokusavas da se izvuces iz svega zato sto sam starija od tebe?“ Bio je podjednako iznerviran i u neverici. „Ti si starija od mene?“ „Tri godine.“ „Ko jos na to gleda?“ „Ocigledno, ti. Zato zelis da se povuces. Mozes da imas mnogo mlade zene od mene.“ „Do davola!“ Hodao je ukrug, tiho psujuci. Konacno se ponovo okrenuo i pogledao je iznervirano, stojeci nad njom. „Kad si izmislila tu glupost? Za ime sveta, nisam uopste ni znao koliko ti je godina, a i da jesam, to mi ne bi nista znacilo. Zar me tako malo poznajes? Sranje.“ „Sta je onda u pitanju?“ Njegove ljutnje je nestalo, i on je kleknuo ispred nje, obuhvativsi joj dlanove svojima. „Dzenelen, po mom misljenju, ti si neuporedivo bolja od svakog ljudskog bica koje se ikada rodilo. Pre bih sebi odsekao desnu ruku nego sto bih tebe povredio. I zato nije trebalo uopste da se petljam u ovo.

219

Trebalo je da se spakujem i napustim grad onoga trenutka kada sam prvi put osetio zudnju za tobom. Znao sam da tako treba da uradim, ali nisam mogao.“ Zacutao je, pogledom joj pretrazujuci lik s tolikim intenzitetom, kao da zeli sto bolje da ga upamti.

Presao je palcem preko njenih usana, koje su drhtale. „Volim te vise od sebe. I zbog toga necu da te krijumcarim po iznajmljenim sobama, i da te krijem kao da nisi nista bolja od najobicnije fufice, da bi te svi ogovarali kao da si olos.“ Ustao je i potrazio sesir. „Ne zelim to da ti uradim. Nema sanse. Nikada ti ne bih uradio tako nesto.“ Stavio je sesir na glavu i snazno povukao obod. „I ne zelim vise nikada da razgovaram o tome.“

*** Lara je umorno naslonila glavu na dovratak. „Ki, ovo nije dobra ideja.“ „Od kada je bilo sta u vezi sa tobom dobra ideja?“ Na silu se progurao pored nje.Lara je zatvorila straznja vrata za njim, nakon sto je proverila da nema nikoga u blizini ko bi mogao da vidi da je dosao kod nje. Ali, bila je to besmislena mera opreza. Upadljivi linkoln zute boje na parkingu ispred njene kuce bio je isto sto i objava Kijeve posete na lokalnom radiju.

Kada se vratila u sobu, pronasla je Kija oslonjenog na ormaric sa lekovima. Kosulja mu je bila ispasana iz pantalona. Bio je isto onoliko neuredan, uznemirujuc i seksi, kao i prvi put kada ga je ugledala u toj istoj sobi.

Te noci je trazio viski od nje. Ovoga puta ga je sam doneo. Alkoholno pice je zapljusnulo zidove flase kada ju je podigao do usana i iz nje otpio gutljaj. Brazgotina na slepoocnici mu je zarasla, ali je okolna koza i dalje nosila tragove ranjavanja. I rebra su mu bila modra. Izgledao je drsko, i bio je rumen. „Pijan si.“ „U pravu si.“ Prekrstila je ruke na struku. „Zasto si dosao ovde?“ „Moze li ambasador Porter da izade napolje da se igramo?“ upitao je podrugljivo. „I dalje je u Vasingtonu.“ „Ali doci ce ovde sutra. U vecernjim novostima je izasao clanak o tome. Heroj drzavnik u poseti Idn Pasu. Koga jos boli kurac za to?“ „Ako znas da nije ovde, zasto me onda pitas za njega?“ Nakezio se. „Da bih izmamio reakciju od tebe. Da bih video da li ce ti srce zalupati tika-taka na sam pomen njegovog imena.“ „Mislim da bi trebao da ides.“ Hladno mu je okrenula leda, i otvorila vrata.

Ruka mu je poletela pored nje i snazno ih zalupila, nakon cega se rasirenim dlanom oslonio o drvo, zarobivsi je izmedu sebe i njih. Okrenula se licem ka njemu, u uzanom parcetu prostora koji joj je preostao. „Jos mi nisi odgovorila na pitanje koje sam ti postavio.“ „Koje pitanje?“ „U vezi s tvojom kcerkom. Posto smo se vratili zivi i zdravi, zelim da saznam odgovor na njega.

Da li je Klark bio njen otac?“ Sta je to sto on zeli da cuje, pitala se? I sta ona zeli da mu kaze?

Golu, neulepsanu istinu.

O, boze, kakav bi to samo oslobadajuci luksuz predstavljalo za nju. Mogla bi da mu objasni situaciju u potpunosti, da mu isprica sve nepoznate detalje, i time mozda ublazi Kijevo misljenje o sebi.

Olaksavajuce okolnosti i jesu to sto je opasno. Ironija je u tome da bas zato sto su opasne, moraju ostati tajna.

Narocito Ki nikada ne sme da sazna za njih. I to narocito sada, kada zna da ga voli.

220

„Eslin otac je Rendal.“ U ocima mu je blesnulo razocarenje. „Jesi li sigurna?“ „Jesam.“ Videla je da mu to predstavlja vaznu cinjenicu, ali se trudio da ne pokaze da za njega to sve menja. „Znaci, namamila si me da rizikujem zivot ni za sta.“ „Nisam te ja ubedila da odes u Montesangre, sam si ubedio sebe da to treba da ucinis. Nisam te nicim navela da poverujes u to da je Eslin otac bio Klark.“ „Ali, nisi to ni porekla.“ Nagnuo se blize ka njoj. Osecala je njegov vreo dah sa mirisom viskija na svom licu. „Prava si kucka. Visprena manipulatorka. Lisica prevrtljivica. Isprva nisam mogao da shvatim kako je moj inace racionalni brat mogao da stupi u jednu tako nepromisljenu aferu sa zenom svog najboljeg prijatelja. Izvela si savrsenu tacku zavodenja nad njim, zar ne? Izjebala si ga tako da nije znao gde mu je dupe, a gde glava. Nakon toga je glupi, stari Rendal ostao uz tebe. Kakva budala. Kreten je, verovatno i lazovcina, ali cak ni on ne zasluzuje kraljevski tretman koji pruzas muskarcima.“ Zgrabio ju je oko struka i jednim hitrim pokretom je pribio uz sebe. Ljubio ju je po vratu, ispod uha. „Umes da izvuces ono sto zelis od muskaraca, zar ne, doktorko? Jebes ih u mozak dok jos ni ne stignu da izvade kitu.“ Lara je cvrsto zatvorila oci. Te optuzbe su ruzne i bole, narocito kada ih izgovara Ki. Ki, koji je vise nego jednom stavljao svoj zivot na kocku da bi spasao njen; Ki, koji je bio strastven i nezan, vatren i pun ljubavi, za cijim dodirom i dalje zudi i ciji je glas i dalje progoni u snovima.

Po cinjenicama koje zna, onako kako su mu predstavljene, ima razloga da je vreda. Njegov prezir je zasnovan na istini kakvu poznaje. To je lose proracunata nepoznata u svemu, koju nije u mogucnosti da ispravi - mnogo vise radi toga da bi zastitila Kija nego zbog sebe same. Ocajnicki ga zeli. Ali, ne na ovaj nacin. Naucila je sebe da podnosi prezir javnosti, ali odbija da na tako nesto podstice njega. „Zelim da ides.“ „Pazi da ne odem.“ Ispustio je flasu viskija, posegnuo ispod njene suknje i snazno joj povukao gacice. „Ti si jedini miris u mojim nozdrvama, jedino sto osecam u ustima, sve o cemu mogu da mislim.“ Usne su mu prekrile njene i u njih utisnule ljutiti poljubac. „Boze, moram da te izbacim iz sebe.“ „Ki, ne!“ Skupila je butine. „Zasto? Nije ti prvi put da si neverna.“ Udarila ga je po ruci kojom je snazno grabio njene grudi. „Prestani!“ „Duzna si mi, zar se ne secas? Ili ces mi dati preostalih devedeset hiljada od sto koje mi dugujes, ili ovo.“ Na silu je progurao ruku izmedu njenih butina i poceo da je dodiruje, intimno. „Ja biram ovo.“ „Ne!“ „Ne brini, otici cu pre svitanja. Muz te ovoga puta nece uhvatiti na delu. Pametniji sam od svoga brata. I bolji sam od njega. Nisam li?“ „Nisi“, povikala je. „Klark nikada nije morao da pokusava da me siluje da bih spavala s njim!“ Ovo ga je odmah osvestilo, poput hladne vode koju mu je jednom bacila u lice. Pustio ju je i zateturao se unazad, disuci tesko i glasno.

Lara je vise osecala tugu nego ljutnju, znajuci zasto je tako odreagovao. Zudela je za tim da dodirne njegovo lice, da prode prstima kroz vlazne pramenove kose koji su mu bili zalepljeni za celo, da ga umiri, da mu kaze da joj je zao sto je morala da ga povredi na najgori od svih nacina - tako sto ga je uporedila sa Klarkom, na njegovu stetu.

Ali, nije bila u mogucnosti da opovrgne svoju izjavu i bila je primorana da posmatra kako mu se usne krive s gadenjem prema kurvi i preljubnici, koju je cak i njegov brat odbacio. Odmerio ju je i ispustio zvuk kojim je izrazio svoj prezir prema njoj. „Da, verujem da je tako. Iskuliraj, doktorko.

Necu te vise ni pipnuti.“ Posegnuo je rukom pored nje i snazno otvorio vrata. Umalo da se nije sapleo o flasu viskija. Sutnuo

221

ju je sa puta. Udarila je u zid i razbila se na sitne komade.

Izleteo je kroz vrata, preskocio stepenice i uskocio u linkoln. Nagazio je gas do daske; gume su se zavrtele u sljunku pre nego sto je pokrenuo auto. Odjurio je odatle.

Lara je zatvorila vrata i, oslonivsi se ledima o njih, skliznula na pod. Skupila je ruke u krilu, presavila se u struku i bolno jauknula. „Znaci, ovo je ta klinika? Ovo je mesto koje si toliko nevoljna da napustis?“ Rendal je obilazio prostorije klinike i kao poslednju, obisao i Larin kabinet, u kome je pakovala kartone pacijenata i svoje knjige. Sa nacionalnog aerodroma doleteo je do Dalasa - Fort Vorta9, gde je iznajmio automobil koji ga je odvezao do Idn Pasa, sto je trajalo dva sata. Nekoliko sati pre njegovog dolaska, ulicom ispred klinike kruzila su terenska vozila medijskih kuca u iscekivanju.

Kada je stigao, oko njega se sjatio zavidan broj novinara i kamermana. Potresno iskustvo koje je doziveo u Montesangreu okajalo je njegove grehe, izazvane skandalom u vezi s njegovom zenom i senatorom Taketom. Poput neposlusnog deteta koje je prihvatilo dodeljenu mu kaznu i okrenulo novi list u svom ponasanju, bio je toplo primljen u Beloj kuci i Stejt departmentu. Posto je iz pre ruke iskusio montesangreansku kulturu, postao je glavni ekspert za nju na Kapitol Hilu. Bio je aktuelna licnost, dostojna da se pojavi u vestima.

Dok je Rendal odrzavao improvizovanu konferenciju za novinare, Lara je ostala u kuci.

Nakon sto je posvetio nekoliko minuta odgovaranju na pitanja, izvinio se novinarima, rekavsi im da mora da ide. „Moja zena i ja nismo imali mnogo vremena da budemo sami od kada smo se vratili. Siguran sam da cete me razumeti.“ Nakon nekoliko dobronamernih smesaka, utovarili su mikrofone i video-kamere u kombije i otisli.

Mnogi od njih su trubili i mahali mu kao da se oprastaju od starog drugara.

Napolju se spustao mrak, ali Lara nije palila svetla u kancelariji. Njenom raspolozenju vise je odgovarala polutama. Sem toga, ona je krila i tamne kolutove ispod njenih ociju.

Svesna da vise nikada nece videti Kija, nakon njegovog odlaska u besu prethodne noci, plakala je sve dok nije postala sasvim obamrla i otupelih osecanja. Otisao je u mrznji prema njoj. Osecaj tog gubitka bio je uzasno bolan za nju, i gotovo da je mogao da se poredi sa osecanjem kada se probudila u Majamiju i shvatila da je njena uzasna nocna mora zapravo realnost.

Konacno, negde oko dva sata ujutro, sakupila je snagu koja joj je bila potrebna da se odvuce do kreveta, u kome je budna lezala sve do zore. Ostatak danasnjeg dana je provela u pakovanju svojih stvari, groznicavo radeci u pauzama depresije koja je kod nje izazivala potpunu obamrlost, kada nije bila u stanju da pokrene ruke i tokom koje je zurila ispred sebe, praznim pogledom suvih, ispranih ociju.

Svetlost zalazeceg sunca cinila je kancelariju udobnijom, prijatnijom i bezbednijom, cinila ju je utocistem za njen neizlecivi ocaj. S vremenom je zavolela zidove sa lamperijom i muski namestaj doktora Patona, i pozelela da je u mogucnosti da se raduje godinama koje ce provesti uzivajuci u njegovoj kancelariji. „Tako je provincijalno“, primetio je Rendal spustajuci se u kozni dvosed. „Opremljeno je moderno.“ „Govorim o citavoj klinici. Uopste ti ne prilici.“ Nema on pojma o tome kakva je ona i sta voli. „Ljudi se razboljevaju i izvan velikih gradova, Rendale. Mogla sam ovde da razvijem dobru lekarsku praksu.“ Savila je delove poklopca kartonske kutije i spojila ih lepljivom trakom. „Mogla sam, da mi je pruzena normalna sansa za to.“ „Nasla si se na teritoriji Taketovih.“ „Bez sumnje.“ „Zanima me jedna stvar.“ Prekrstio je noge s nonsalancijom i elegancijom svojstvenim Fredu Asteru. „Zasto si, za ime sveta, odabrala da otvoris ordinaciju bas ovde, kada si na

9 Ova dva grada spojena su danas u jedinstven megalopolis.

222

raspolaganju imala citav kontinent? Bas u Teksasu“, rekao je sa neprikrivenom averzijom. „Zasto si odabrala mesto ciji te stanovnici preziru navise od svih? Da nemas mozda sklonost ka mazohizmu?“ Nije joj bilo ni na kraj pameti da prepricava poslednje tri godine svoga zivota Rendalu. Zapravo, nije cak imala nameru ni da mu dopusti da ostane pod njenim krovom. Ipak, pre nego sto ga odatle otera, imala je nesto da mu kaze. „Nije mi bilo lako da nastavim svoju karijeru odande dokle sam u njoj bila stigla“, zapocela je. „Mada sam bila tesko povredena i mada sam izgubila i dete i muza u krvavoj revoluciji, ljudi nisu pohrlili da mi pruze oprostaj. I dalje su me smatrali za fuficu koja je spavala sa Klarkom.

Podnosila sam prijave za stalan posao lekara u bolnicama sirom drzave. Neke su me cak i primale, iskljucivo na osnovu strune spreme, i radila sam u njima sve dok ne povezu doktorku Laru Malori sa gospodom Rendala Portera, nakon cega su me nadmeno molili da dam ostavku u svrhu najboljeg interesa institucije. U tu situaciju sam dolazila vise od deset puta.“ „Pa si na kraju odlucila da zapocnes sopstveni biznis. Pretpostavljam da si ga finansirala od naplate mog zivotnog osiguranja. Medutim, to i dalje ne objasnjava zasto si odabrala da otvoris svoju praksu bas ovde.“ „Kliniku nisam kupila, Rendale. Ostavljena mi je pravnim aktom u nasledstvo, bez poreza ili pravnih poteskoca. Ostavio mi ju je licno Klark.“ Napravila je dramsku pauzu u govoru. „Bio je to jedan od poslednjih poslova koje je obavio pre smrti.“ Rendalu je bilo potrebno nekoliko trenutaka da svari ovu vest. Kada je to konacno uradio, plitko je udahnuo vazduh. „E, neka sam proklet. Kupio je indulgenciju za svoje grehe. Kako je to dirljivo morala n cin.“ „Sto se tice njegovih motiva, o njima mogu samo da nagadam, ali da, smatram da se osecao kao da mi to duguje.“ „Pretpostavljam da ces mi sada podneti racun. Sta trazis za to sto si morala sa mnom da odes u Montesangre?“ „Razvod braka.“ „Zahtev odbijen.“ „Ne mozes nista da mi uskratis“, rekla je, zesteci se. „Ki i ja smo te spasli iz zatocenistva u onoj ogavnoj drzavi! Da nisi to vec zaboravio? Da ti novostecena instant-slava nije mozda izbrisala secanje?“ Rendalovim licem se prosirio spor osmeh. Bio je snishodljivog karaktera, kao i glas kojim joj se obratio. „Laro, Laro. Kako si samo naivna. I pored svega kroz sta si prosla, i dalje ne vidis dalje od nosa, zar ne? Zar te iskustvo koje si stekla nije nicemu naucilo? Gde ima dima. i tako dalje.“ Rukom je nacinio lenj, kruzni pokret. „Zar nisi naucila da gledas iza pojavne stvarnosti i da vidis stvari u njihovoj pravoj boji?“ „Shvatam sta zelis da kazes, Rendale. Ali, sta to, do davola, znaci?“ „Zar zaista mislis da sam pusten iz zatvora ranije nego sto je to planirano, samo zbog tebe i onog bandoglavog pilota?“ Utisao je glas, koji je postao siktav i samozadovoljan. Od toga joj se dizala kosa na glavi. Imala je predosecaj da ce se dogoditi nesto uzasno. „Sta sve to treba da znaci?“ „Mucni malo glavom, Laro. Bila si najbolji student na medicini. Sigurno mozes shvatiti sta zelim da ti kazem.“ „U Montesangreu...“ „Da“, rekao je, hrabreci je. „Nastavi.“ „Emilio...“ „Odlicno. Dalje? Napregni svoj briljantni mozgic.“ Nije mogla da idi jasnu sliku zbog mentalnih barijera koje u je kocile, ali kada ih je jednom probila, sve joj je postalo kristalno jasno. „Nisi ni bio njegov zarobljenik.“

223

Nasmejao se. „Bravo, svaka cast! Ne bih zeleo da zvucim nezahvalno, ali nemoj sebi pripisivati zaslugu za spasavanje mog zivota. Moj petogodisnji plan, kako u sebi volim da ga zovem, ubrzo bi se ostvario, u svakom slucaju. Tvoja komicna nesreca u kojoj si upala sa Kijem Taketom bila je samo srecna okolnost koju smo Emilio i ja samo iskoristili kao katalizator koji je ubrzao stvari. Tako je rasplet citave price samo dobio na ubedljivosti.“ Lara je praznim pogledom posmatrala coveka cija je zena bila u ocima zakona, i znala je da gleda u oci ludaka. Bio je savrseno pribran, izuzetno jasan i recit, i opasno podmukao, sto je predstavljalo najstrasniji portret jednog zlikovca. „Sve je bilo samo prevara?“ prosaputala je.

Rendal je ustao sa koznog dvoseda i stao pred nju. „Nakon onog jutra u Virdziniji, Vasington me je prezreo. Klark j imao veoma mocne prijatelje, medu kojima je bio i sam predsednik. On je, bez ikakve sumnje, bio osramocen Klarkovim postupkom, ali je ipak podrzao svog sticenika. Do izvesne mere, u svakom slucaju. Na Klarkov zahtev, proizveo me je u ambasadora i povukao veze u Senatu da na brzinu odobre moje novo zvanje i premestaj. Gledano spolja, prihvatio sam to zahvalno i ponizno, kao da su mi ucinili nekakvu prokletu uslugu. Zapravo, prezirao sam taj cin isto koliko i ti, jer sam znao da je to u sustini samo legalizovan nacin da me proteraju iz zemlje. Cim sam stigao na svoj novi polozaj, poceo sam da smisljam nacine da se u Vasington vratim kao heroj. Emilio je bio bistar mladic sa sopstvenim ambicijama, koje su ispunjene Perezovom smrcu.“ „Ne smrcu, vec ubistvom.“ „Kako god. Zajedno smo osmislili urotu kojom bi svako od nas dvojice dobio ono sto je zeleo. Moj ’beg’ je morao da bude pazljivo tempiran i da mi ruzi mogucnost da u potpunosti iskoristim sve pogodnosti koje bih njime dobio. Po povratku u Ameriku, ne bih bio kivan na svoje tamnicare vec bih insistirao da ponovo budem poslat u Montesangre u svojstvu ambasadora, cime bi ambasada u toj zemlji ponovo proradila, a sa novim rezimom bi se ponovo uspostavili diplomatski odnosi.“ Lara se neprimetno priblizila telefonu. „S Emiliovim rezimom.“ „Bas tako. Nakon sto bi predsednik uvazio savet sa moje strane, ubrzo nakon toga bi priznao Emiliovu vladu. Uz podrsku Sjedinjenih Drzava, Emilio bi dobio apsolutnu kontrolu nad svojom republikom. Meni bi bile pripisane zasluge za vracanje mira u jednu prema nama neprijateljski raspolozenu naciju, koja bi mogla da nam bude od strateske vaznosti u borbi protiv narko-kartela.

Nakon izvesnog vremena, moji bi napori svakako bili nagradeni savrsenim, lakim poslom sa ogromnom novcanom nadoknadom, u Vasingtonu ili inostranstvu. Daleko sam dogurao od rogonje, ha?“ „Ti si lud.“ „Uopste nisam lud, vec veoma lukav, Laro. Veruj mi, sve smo do detalja razradili. Nakon toliko godina, citav plan se odvio cak i bolje nego sto sam ocekivao. Sada mi je jos potrebna odana supruga kao kruna mog imidza primerenog diplomate. I zato ces, duso, verno i pokorno ostati pored mene, da e smesis fotoreporterima i da mases narodnim masama sve dok ti ja ne naredim drugacije. Nemoj ni da pomisljas da ucinis nesto cime bi mi ugrozila planove.“ Lara je pocela da se smeje. „Ti si izdajica sa iluzijama o sopstvenoj velicini, Rendale. Zar zaista verujes u to da cu ucestvovati u tvom petogodisnjem planu?“ „Smatram“, mirno je odgovorio. „ar imas drugog izbora?“ „Razotkricu javno tvoje lazi. Ispricacu svima o Emiliovoj brutalnosti. Pozvacu...“ „Ko bi tebi ista poverovao?“ Tuzno je odmahnuo glavom nad njenim iluzijama. „Ko bi verovao icemu sto izjavi zena koja je uhvacena u preljubi sa senatorom Taketom? Tvoj kredibilitet u javnosti nije nista veci sada u odnosu na jutro kada smo odlazili iz njegove seoske kuce.“ Pokazao je na telefon, kome se polako priblizavala. „Vidim da ne mozes da docekas da nekoga pozoves u pomoc. Samo napred. Samo ces napraviti budalu od sebe. Ko ce poverovati u to da je americki ambasador zapoceo revoluciju koja je u suprotnosti sa interesima drzave u cijoj je sluzbi?“

224

„Zapoceo revoluciju? Ne razumem. Revolucija je otpoceta kada ... kada su nasa kola napali.

Ne, stani.“ Podigla je ruku kao da zeli da se odbrani od naleta misli koje su je zbunjivale.

Tako su brzo jedna za drugom spopadale njen um, da nije mogla da ih slozi i razvrsta. „Pocinjes da se gubis, draga moja“, rekao je medenim glasom. „Ta mozdana lenjost sigurno potice od toga sto vec neko vreme zivis ovde, na granici civilizacije. Razmisli malo. Pomenuo sam petogodisnji plan. Poceo sam da ga kujem kada smo prvi put dosli u Montesangre, a ne kada sam kidnapovan.“ Srce je pocelo da joj lupa brze; uhvatila se za grlo, koje joj je odjednom postalo suvo. Nesto joj izmice izvan domasaja, samo za milimetar. Nesto cega bi trebalo da se seti. Nesto.

Istina je doprla do nje silinom ispaljenog metka. Magla se podigla sa njenog secanja, i pred njom su se usporeno, kao na filmu, odmotali zaboravljeni trenuci koji su neposredno prethodili zasedi.

Sedela je na zadnjem sedistu automobila i igrala se 'tasi-tasi-ta-na-na' sa Esli. Automobil se priblizava raskrsnici. Dok je usporavao, ka njemu su pohrlili naoruzani ljudi i opkolili ga. Vozac je bio pogoden i srusio se nicice preko volana.

Vrisnula je. Rendal se okrenuo da bi je pogledao. „Zbogom, Laro. “ Nasmesio joj se, bez straha.

Snazno je izdahnula vazduh. „Znao si!“ vrisnula je. „Ti i Emilio ste organizovali zasedu na nas automobil! Naredio si da nam ubiju kcerku!“ „Umukni! Hoces li da te cuje ceo komsiluk?“ „Hocu da me cuje citav svet!“ Opalio joj je samar preko usta. Brzo i tiho, rekao joj je: „Budalo! Nisam imao nameru da ubijem dete. Ti meci nisu bili namenjeni njoj.“ Lara nije zastala ni da razmisli sta je time zeleo da joj kaze. Poletela je ka torbici za fotoaparat.

Bila je na njenom radnom stolu, nedirnuta, tamo gde ju je i ostavila na dan povratka iz Montesangrea.

Pod pokrovom tame, zavukla je ruku u torbicu. Prsti su joj se obmotali oko drske revolvera.

Izvukla ga je napolje i naglo se okrenula, uperivsi cev posred Rendalovih grudi.

*** „Poslednja sansa da se predomislis.“ Dzenelen se nasmesila Bauiju. „Necu se predomisliti. Potpuno, nedvosmisleno, stopostotno sam sigurna u svoju odluku. Sem toga, ti si bio taj koji se stalno povlacio, onaj koji je svim silama bio protiv te odluke. Konacno sam uspela da te ubedim da se predomislis, tako da nemam nameru da se predomisljam, niti da to tebi dopustim.“ Uhvatila ga je ispod ruke i ugnezdila se na njegovom ramenu. „Samo vozite, gospodine Kejto. Nestrpljiva sam i jedva cekam da stignemo tamo gde smo se uputili.“ „Ako me neko vidi da vozim tvoja kola...“ „Napolju je mrak. Niko nas nece videti. Ako nas neko i vidi, verovatno ce pomisliti da te je Ki ponovo zamolio da me zastitis od novinara.“ „Da, video sam ih danas, ima ih po citavom gradu.“ „Nadali su se da ce uspeti da vide gospodina Portera.“ Podsecanje na njega na trenutak je pokvarilo srecu koju je Dzenelen osecala, i ona se namrstila. „Mama ga je gledala u dnevniku. To iu ie veoma uznemirilo.“ „Zasto?“ „Zato sto ju je on podsetio na skandal, na Klarka, i sve sto je islo uz to. Nije zelela da vecera i povukla se na sprat, u svoju sobu.“ „Sacekala si da Mejdejl dode na posao, pa si tek onda krenula?“ Kao sto su se i dogovorili, on i Dzenelen su se nasli u kancelariji upravne zgrade Taket naftagasa. „Da. Dosla je da provede noc kod nas u kuci. Rekla sam joj da idem u Longvju radi seminara za

225

samousavrsavanje.“ „A Ki?“ „Ki se nikada ne vraca kuci pre podneva, a ponekad dolazi jos i kasnije. Tvrdi da sa Bolkijem igra poker do zore na okruznoj pisti. Kaze da mu je lakse da prespava tamo nego da vozi do kuce. Bilo kako bilo, on nece saznati da nisam bila kod kuce.“ Baui je nervozno gledao u svaki automobil koji je prolazio kraj njihovog. „Ovo iskradanje i sakrivanje nije dobro. Sigurno ce nam doneti nesto uzasno.“ „Baui, stvarno.“ Uzdahnula je, puna ljutnje i naklonosti. „Ti si najveci pesimista i fatalista od svih ljudi koje znam. Pre nekoliko meseci, ti si bio onaj koji je imao zatvorski dosje, ali sam ja bila ta koja je zivela u svojevrsnom zatvoru. I moja i tvoja sreca su se preokrenule.“ „Tvoja sreca ce se zaista preokrenuti, samo ako dovoljno dugo budes boravila u mojoj blizini“, rekao je sumorno Baui. „Sasvim ces je izgubiti.“ „Hiljadu puta sam ti rekla da mi nije bitno cak i ako se to zaista dogodi. Moja porodica je imala dosta novca, ali nismo bili srecni. Moji roditelji se uopste nisu voleli, i njihovi losi odnosi uticali su i na mene i na moju bracu. Osecali smo neprijateljstvo izmedu njih cak i pre nego sto smo dovoljno odrasli da ga shvatimo. Zbog svega toga, Klark je postao bolesno ambiciozna osoba, koja sebi nije mogla da oprosti cak ni najbeznacajniju gresku. Ki je otisao predaleko u sasvim suprotnom smeru, i zivi svoj zivot kao da ga nije briga ni za sto, mada verujem da je to njegov odbrambeni mehanizam.

Ne zeli da bilo ko makar i pretpostavi koliko duboko su ga povredili oceva smrt i majcino odbacivanje. A ja sam postala stidljiva, introvertna, dosadna zena koja se plasi da se bilo cemu usprotivi. Veruj mi, Baui - novac ne moze da ti kupi ni srecu, ni ljubav. Radije bih imala tvoju ljubav nego svo bogatstvo sveta.“ „To kazes zato sto nikada nisi morala da se snalazis bez svog bogatstva.“ Toliko su puta pricali na tu temu da vise nije imalo sta da se kaze. Dzenelen je bila odlucno usmerena protiv toga da joj svada pokvari najsrecniju noc u zivotu. „Potpuno sam svesna svojih postupaka, Baui. Dovoljno sam odrasla da smem svojevoljno da upraznjavam seks. Beskrajno te volim, i mislim da i ti mene volis isto toliko.“ Pogledao ju je i odgovorio: „Znas d je tako“, sa najvecom mogucom ozbiljnoscu. „I to nam daje snagu da se borimo protiv svega sto moze da nam se nade na putu. Sta je to sto moze da nam se dogodi, a da protiv toga ne mozemo da se izborimo?“ „E, do vraga“, zagundao je on. „Sada si sama izazvala sudbinu.“ „O, Baui“, rekla je, smejuci se i dodirujuci ga nosom po vratu, „stvarno si nemoguc.“ Darsi je primetila Kija istoga trenutka kada je krocila u Palmu. Sedeo je sam na kraju sanka, pogrbljen nad svojim picem kao pas koji ljubomorno stoji nad svojom koskom.

Ona je bila u divnom raspolozenju. Fergus je bio na sastanku skolskog odbora, koji se uvek razvlacio satima i satima. Darsi e obozavala te sastanke. Davali su joj slobodu da ode od kuce i provede vece kako hoce.

Heder je bila na svojoj recepcionarskoj duznosti u motelu. Postojala je veoma velika verovatnoca da iduceg petka uvece kruna skolske kraljice pripadne bas njoj.

Darsi je potrosila sumu od preko sedamsto dolara da bi kupila Heder sve sto joj je bilo potrebno za tu priliku. Fergus bi dobio infarkt kada bi samo saznao za to, ali ona taj trosak smatra dobro ulozenom investicijom. Ako Heder osvoji titulu skolske kraljice, to ce joj povecati sanse da ude u najbolje sestrinstvo na svom buducem fakultetu. Fergus mozda e vodi racuna o suptilnom nacinu funkcionisanja takvih stvari, ali Darsi vodi.

Mada kupuje nove automobile svake dve godine, clanica je kantri-kluba, nosi skupu odecu i zivi u najvecoj kuci u citavom Idn Pasu, Darsi jos nije uspela da ude u visoko drustvo.

Cvrsto je odlucila da ce Heder biti ta koja ce to stanje promeniti. Heder ce biti njena karta za ulazak u svako drustvo zatvorenog tipa, pa makar to bilo i na zadnja vrata.

Kijev telesni stav odavao je verovatnocu da je opasno raspolozen, ali je ona odlucila da mu u

226

svakom slucaju pride. Pa sta ako mu je poslednji put kada su se videli pljunula u lice, a on joj zapretio da ce je ubiti? Ovih dana mu bas i ne ide najbolje u zivotu. Posto je vec toliko slomljen i nesrecan, mozda ce biti prijatnije raspolozen prema njoj.

Skliznula je u barsku stolicu pored njegove. „Zdravo, Hepe. Daces mi casu belog vina. Stavi mi i malo leda.“ Sanker se okrenuo da joj naspe pice. Pogledala je Kija ispod oka. „Jos si ljut?“ „Ne.“ „Je l’? Naucio si da prastas u meduvremenu?“ „Ne. Da bi neko bio ljut na nekoga, mora da mu bude stalo do njega. Mene boli dupe za tebe.“ Potisnula je svoj bes, nasmesila se Hepu dok joj je sluzio vino, i otpila je gutljaj. „Ne cudi me uopste sto si tako raspolozen.“ Dok se okretala ka njemu, blago je ocesala koleno o njegovo. „Mora da te gadno sokiralo saznanje da je pokojni muz u stvari ziv.“ „Ne zelim da pricam o tome.“ „Verujem. Osetljiva je to tema. Jesi li bar uspeo da je pojebes pre nego sto su joj ubacili ambasadora Portera u kadu?“ Ki je napeo misice, odavsi Darsi da jeste. Hodala je po tankom ledu, ali ako nesto nije mogla da tolerise kod muskaraca, onda je to bila ravnodusnost. Draze joj je bilo da je fizicki ili verbalno zlostavljaju nego da je ignorisu. Sem toga, bila je i radoznala. „Da li je ispunila tvoja ocekivanja? Nije? Jeste? Da nije, mozda, bila cak i bolja nego sto si ocekivao?“ Jos i bolja, pretpostavila je po tome kako je sasuo ostatak pica i mahnuo Hepu da mu naspe jos jedno. Po gradu se ovih dana pricalo da samo najveca budala sada moze da pokusa d naljuti Kija Taketa. Bio je goropadan. Razdrazljiv. Zudeo je za tucom.

Juce u podne, nasred Teksaske ulice, zapretio je reporteru da ce mu zabiti fotoaparat pravo u dupe ukoliko ne prestane da u ga upire u lice. Kasnije se u lokalu Rostiljdzije Bobija potukao sa nekakvim seljakom iz drugog mesta koji je, po Kijevom misljenju, parkirao svoj kamionet isuvise blizu njegovog linkolna. Svedoci su tvrdili da taj seljak u skorije vreme nece nogom krociti u Idn Pas. Pricalo se da je skoro sigurno tresten u bilo koje doba dana ili noci, i da provodi sate na okruznoj pisti sa tupavim Bolkijem Vilisom. Neko je cak ispricao i da je vezbao gadanje iz vatrenog oruzja na reflektorima ragbi stadiona u cetiri izjutra, ali su te tvrdnje bile neosnovane.

Da je bio razocaran time kako se Lara Malori pokazala u krevetu, ne bi ga bilo briga sto joj se muz pojavio iznebuha, zdrav i citav. Nasuprot tome, sto je zadovoljniji njenim umecem u krevetu, bice ljuci zbog preokreta dogadaja na samom kraju.

Po onome sto je Darsi o njemu cula, kao i po tome sta sada sama vidi, Ki je bio iznerviran do krajnosti.

Ljubomora ju je podstakla na potpun nedostatak obzira. Usudila se da opipa jos jednu slabu tacku. „Rekla bih da sada verovatno znas zasto je tvoj brat bio spreman da rizikuje svoju karijeru zbog nje.“ Stisnuo je zube. „Pitam se, ko li je dobi vise poena od vas dvojice kada vas je uporedila. Jesi li razgovarao sa njom o svom performansu?“ „Zavezi, Darsi.“ Namsejala se. „Znaci, jesi. Hmm. Interesantno. Kada troje ljudi legne u isti krevet, moze da postane izuzetno tesno.“ Ki je uperio ka njoj pogled svojih zakrvavljenih ociju, otezalih kapaka. „Koliko sam cuo, to je za tebe gotovo rutinska stvar.“ Darsi je planula ali se istog trenutka umirila. Nasmejala se zavodnicki, dubokim tonom. Priblizila mu se, prignjecivsi dojku o njegovo rame. „Da znas da jeste. Strasno sam se dobro provodila. I ti bi trebalo to da probas. A mozda vec i jesi?“ „Ne na ovom kontinentu.“ Ponovo se nasmejala. „Zvuci uzbudljivo.“ Prevlacila je prstom po njegovoj ruci gore-dole. „Jedva

227

cekam da mi ispricas sve skakljiv detalje.“ Nije odmah i kategoricki odbio njen predlog. Ohrabrena time, Darsi je iz torbice izvukla kljuc patent-brave. Zamahnula je njime ispred Kijevog lica. „Biti zena vlasnika motela nosi sa sobom izvesne prednosti. Kao na primer, kalauz/univerzalni kljuc koji otvara vrata svake sobe.“ Prevukla je jezikom preko donje usne. „Sta kazes na to?“ Malo se povukla unazad, da bi Ki mogao da vidi kako su joj se bradavice ukrutile od dodira sa njegovim bicepsima. „Hajde, Ki. Bilo nam je lepo, zar ne? Ionako trenutno nisi ni sa kim.“ Iskapio je pice u jednom gutljaju. Nakon sto je na sank bacio dovoljnu kolicinu novca da pokrije svoj i Darsin racun, gurnuo ju je ka vratima.

Nije nista govorio dok nisu izasli napolje. „Hocemo li tvojim ili mojim kolima?“ „Mojim. Ta tvoja zuta podmornica vidi se na kilometar. A, ako moja kola neko i vidi parkirana kraj motela, niko se tome nece zacuditi.“ Cim su se smestili u eldorado, nagnula se preko konzole i lagano ga poljubila preko usana.

Bio je to samo aperitiv, nagovestaj svega onoga sto ce tek uslediti. „Nedostajala sam ti. Znam da jesam.“ Ki se nije ni pomerio iz svog pogrbljenog polozaja u sedistu, i nastavio je da zlocudno zuri kroz vetrobran.

Darsi se osmehnula sa zadovoljstvom macke. Duri se, ali ce mu ona zacas posla preobratiti raspolozenje. Dokazace ona da je Laru Malori moguce zaboraviti, pa makar joj to bilo poslednje u zivotu.

Kadilak je ubrzao u pravcu motela Zeleni bor.

Dzodi je dobro poznavala Dzenelen. Ta devojka nije bila ni priblizno pametna koliko je mislila da jeste. Obicno bi Dzenelen svaka promena u njenoj dnevnoj rutini bacila u rastrojstvo. Terala bi je da jede, preklinjala je da ne pusi, insistirala na tome da treba da legne u krevet i molila je da iz njega nikako ne ustaje. Bdela je nad njom kao kvocka nad piletom. Ali, kada je veceras odbila da jede, Dzenelen joj nije zvocala svojom uobicajenom zabrinutoscu. Jos pre te veceri, Dzodi je primetila znacajne promene u vezi sa Dzenelen. Brinula je oko svog izgleda kao nikada pre. Pocela je da se sminka i uvila je kosu u kratke lokne. Pocela je da se oblaci drugacije. Suknje su joj bile krace i vedrijih boja.

I smejala se vise nego inace. Zapravo, bila je toliko vesela da se to vec granicilo sa lakomislenoscu.

Veoma se trudila da bude prijatna prema ljudima sa kojima se ranije nije usudivala da stupi u razgovor.

Oci su joj svetlile necim sto bi se prosto moglo nazvati i nestaslukom, sto je Dzodi sa uznemirenoscu podsetilo na Kija. I na njenog pokojnog muza. Prvi put u zivotu, Dzenelen krije nesto od svoje majke.

Dzodi je pretpostavila da je rec o muskarcu.

Slucajno je cula kako je Dzenelen ispricala Mejdejl neuverljivu pricu o seminaru u Longvjuu, a ocigledno je da ide da se sastane sa time, s kim god da se vida, i to verovatno u istom onom motelu gde je i njen otac dovodio neke od svojih kurvica. Takav nemoralan cin ostavljao je gorak ukus u Dzodinim ustima. Pa zar ta devojka nije shvatila nista cemu je pokusavala da je nauci? Morace sama da se pobrine za citavu stvar, pre nego sto neki kazanova koji zeli da im preotme bogatstvo upropasti Dzenelenin zivot.

Sve vazne stvari koje se ticu porodice njena su odgovornost, jos od kada je rekla ’da’ Klarku Junioru.

Gde bi Taketovi bili danas da im ona nije pomogla da upravljaju svojom sudbinom? Nikada je nije zadovoljavalo da dopusti da se nesto odvija svojim tokom, pa je sve krizne situacije resavala sama.

Poput ove koju je sebi zacrtala da resi veceras.

Ali, naravno, prvo ce morati da se iskrade iz kuce, a da Mejdejl to ne primeti.

Misli Fergusa Vinstona lutale su prijatnim predelima.

228

Blagajnica skolskog odbora bila je spora, solistkinja hora baptisticke crkve. Toliko je uzivala u sopstvenom glasu da je ostalim clanovima detaljno predstavljala svaku stavku izvestaja o budzetu, umesto da im razdeli njegove kopije i da im dopusti da ga sami procitaju.

Dok je svojim drhtavim falsetom navodila sve unose iz izvestaja, Fergus se osmehnuo za sebe, misleci o savrsenom stanju svojih licnih finansija. Zahvaljujuci relativno umerenoj klimi proteklog leta koja je privukla pecarose i kampere u sume i jezera istocnog Teksasa, njegov motel je zabelezio najbolju sezonu do tada.

Ozbiljno je razmatrao Darsin predlog da deo tog profita iskoristi za izgradnju sobe za zabavu i rekreaciju u kojoj bi postavio opremu za vezbanje i video-igre. Darsi mu nikada do tada nije dala los finansijski predlog, jos od vremena kada ju je zaposlio kao upravnicu svog mlecnog restorana.

Umela je da smisli dobre ideje, koje su im donosile novac.

Takode je bila dobra i u trosenju tog istog novca, sve do poslednjeg dolara koji je zaradio.

Kao i vecina drugih ljudi, smatrala je da nije bas bistar. Iz ljubavi prema njoj, pustio ju je da zivi u iluziji da ne zna za njene vanbracne afere. Bolelo ga je sto trazi drustvo drugih muskaraca, ali bi ga vise bolelo da zivi bez nje pored sebe.

U jednoj radijskoj emisiji koju je slusao, neki psiholog je pricao o duboko ukorenjenim psiholoskim razlozima za aberantno ponasanje kod ljudi, koje vuce korene iz njihovog detinjstva. To je, bez sumnje, bio i Darsin slucaj. Bilo mu je zao Darsi zbog toga, pa ju je zato voleo jos vise. Sve dok se bude vracala njemu, kuci, nastavice da se pretvara da ne primecuje da ga vara i da ne cuje kako ga prijatelji i kolege ismevaju.

Mislila je da on ne zna za ogromne sume novca koje trosi na sebe i Heder, ali nije bila u pravu.

Njegova zena je umela kreativno da razmislja, ali je on znao gde ide svaka para. Znao je vrednost svoga motela do u cent. S vremenom je naucio u kojim oblastima moze da sakrije prihode od poreske sluzbe, gde sme da bude ekstravagantan, a gde da stedi.

Nakasljao se da bi prikrio tihi smeh. Zahvaljujuci Dzodi Taket, svake godine je moga da ustedi na hiljade dolara. Uvek se nadao da ce doziveti da vidi smrt svoje najvece neprijateljice. Morao je da se odluci da li da joj oda svoju malu tajnu pre nego sto joj se zdravlje jos vise pogorsa i pre nego sto sasvim izgubi razum.

Trenutak koji ce odabrati da joj sve to kaze od izuzetne je vaznosti. Jer, ipak ce to biti priznanje krivicnog dela. Zeleo je da bude dovoljno razumna da moze u potpunosti da shvati sta znaci njegovo priznanje, ali da ne bude u stanju da ista poduzme u povodom toga.

Mozda bi trebalo da joj to saopsti putem zahvalnice. Draga Dzodi, pre nego sto se preselis u vecnost pakla, zelim da ti se zahvalim. Secas li se kako si me zavrnula kada si mi na prevaru otela zemljiste bogato naftom? E pa, zadovoljstvo mi je sto mogu da te obavestim da. „Ferguse? Sta vi mislite o ovome?“ Fergusa je iz sanjarenja prenuo blagajnicin sopran. „Mislim da ste sve temeljno pretresli. Ukoliko niko nema daljih pitanja ni ispravki, predlazem da predemo na prvu tacku dnevnog reda.“ Kada je potpredsednik skolskog odbora zapoceo uvodno izlaganje u vezi sa prvim poslovnim poduhvatom koji se nalazio na dnevnom redu za to vece, Fergus se vratio svojim samozadovoljnim mastanjima o osveti. „Cerka mi je ubijena zbog tvog izdajstva.“ Larin glas nije podrhtavao, kao ni njene ispruzene ruke koje su cvrsto drzale magnum 357. „Bubre jedno. Ubio si mi dete. A sada cu ja da ubijem tebe.“ Rendal se zaprepastio kada je ugledao pistolj uperen u sebe, ali to je potrajalo citav jedan trenutak.

Oporavio se od soka zadivljujucom brzinom. „Pokusala si ovo isto melodramaticno blefiranje jos u Montesangreu, ali ti nije upalilo. Emilio ga je prozreo, bas kao i ja sada. Ti si lekar, Laro, a ne ubica. Previse cenis ljudski zivot da bi ikome mogla da ga oduzmes. Ali, ne cene svi zivot svojih bliznjih tako visoko kao ti. Tvoji uzviseni ideali sprecavaju te u tome da zgrabis ono sto zelis. Samo je poslednji korak onaj koji se zaista i racuna, Laro. Od toga da li ces njega preduzeti zavisi tvoj konacni uspeh ili neuspeh. Covek mora da bude spreman na taj poslednji korak, jer mu u

229

suprotnom ne vredi citav trud. U ovom slucaju, taj korak je povlacenje okidaca, a to je nesto sto ti nikada neces uraditi.“ „Ubicu te.“ Spokojstvo koje je pokazivao neznatno se umanjilo, ali je nastavio da govori smireno. „Cime?

Praznim revolverom? Secas li se da smo vam izvadili metke?“ „Da. Secam se. Ali, mi smo ponovo napunili pistolj. Ki je sakrio rezervnu municiju u tajnoj pregradi torbice fotoaparata. Vojnici je nisu primetili u toku pretresa. Stavio ju je u pistolj jos pre naseg odlaska iz hotela na let ka Kolumbiji.“ Otkocila je pistolj. „Zaista cu te ubiti.“ „Lazes.“ „To ti je poslednja licna procena situacije koju si napravio u ovom zivotu, Rendale. A zakljucak koji si doneo je pogresan.“ Zacula se zaglusujuca buka. Tamu je obasjala snazna narandzasta svetlost, a Lara je, odbacena unatrag, udarila u obliznji zid. Teski revolver joj je ispao iz ruku.

*** Ubacio je univerzalni kljuc u bravu. Usli su neprimeceni u mladenacki apartman i zatvorili vrata za sobom. Opipao je zid u potrazi za prekidacem za svetlo, ali kada ga je pritisnuo, nista se nije dogodilo. „Mora da je pregorela sijalica“, rekao je. „Na stocicu sa strane postoji jos jedna lampa.“ Ona je otisla u drugi kraj salona, opipavajuci put u mraku. Njega je radoznalost u vezi sa stvarima mehanicke prirode navela da jos jednom pokusa da upali svetlo.

Nije u pitanju bila pregorela sijalica, vec kratki spoj u prekidacu. Kada ga je ponovo pritisnuo, pojavila se varnica.

Soba je odletela u vazduh.

Lara je izgubila sav vazduh kada je udarila u zid. Pokusavajuci da se sabere, uputila se ka prozoru, posrcuci. Izgledalo je kao da gori citav severni deo Idn Pasa.

Zgrabila je svoju torbu sa medicinskim priborom za hitne slucajeve, istrcala iz kuce i usla u kola, ignorisuci sve saobracajne zakone u zurbi da sto pre stigne do stuba crnog dima koji se uzdizao nad gradom. Brzo je odredila motel Zeleni bor kao mesto eksplozije.

Stigla je tamo samo nekoliko sekundi nakon vatrogasnog kamiona i serifovih patrolnih kola. Citavo krilo zgrade bilo je u plamenu. Periodicne eksplozije iz sredista ogromnog pozara slale su mlazeve vatre u nocno nebo. Materijalna steta ce sigurno biti ogromna. Broj zrtava zavisi od broja gostiju koji su se u trenutku eksplozije nalazili u sobama. Lara se u sebi priprema za ono najgore. „Ima li prezivelih?“ Serif Bakster je morao da napregne sluh ne bi li je cuo od suktanja plamenova. „Jos ne znam.

Gospode, kakav uzas.“ I pored svih hrabrih napora vatrogasnog odeljenja Idn Pasa koje se u velikoj vecini sastojalo od dobrovoljaca, Lara je znala da ono nema ni najblaze sanse da obuzda pozar. Sef vatrogasnog odeljenja bio je dovoljno pametan da to shvati. Nije slao svoje voljne, ali nedovoljno opremljeno ljudstvo u plamen, vec je izdao naredenje da pokusaju da sprece njegovo sirenje. Pozvao je u pojacanje ljudstveno brojnije vatrogasne jedinice iz okoline, koje su mogle brzo da stignu na lice mesta. „Pozovite i nekoga iz Taket naftagasa“, povikao je serif Bakster. „Ona busotina pored motela i suvise je blizu pozara da bismo mogli da racunamo na bezbednost.“ Gas, njegov zamenik, upalio je svoj policijski radio. „Serife, mogu li da se posluzim vasim telefonom iz automobila da pozovem okruznu bolnicu?“ Serif je klimnuo glavom.

Lara je sela za volan patrolnih kola i okrenula broj. Na srecu, na poziv joj je odgovorila azurna medicinska sestra hitne sluzbe. Objasnila joj je situaciju.

230

„Odmah posaljite ambulantna kola. Posaljite sto vise pribora za hitnu medicinsku pomoc, lekove protiv bolova i spriceve, zavoje i boce sa kiseonikom.“ Bolnica je imala samo dvoja kola hitne pomoci, pa joj je Lara predlozila da pozove u pojacanje i bolnice iz susednih okruga. „Obavestite i klinicki centar i Bolnicu Majke Frensis iz Tajlera. Verovatno ce nam biti potrebni njihovi helikopteri da bismo prebacili najteze povredene do traumatoloskih odelenja. Recite im da pripreme i timove za masovne nesrece. Obavestite sve transfuzioloske zavode iz okruga da ce nam biti potrebne dodatne jedinice krvi, i popisite koje krvne jedinice vec imaju na lageru, kao i koliko jedinica imaju od svake ponaosob. I njima ce biti potrebno dodatno osoblje. Ova noc ce biti izuzetno naporna.“ „Tamo! Idite tamo!“ Serif Bakster je pomahnitalo mahao u pravcu vatrogasaca kada mu se Lara pridruzila.

Zaculi su se povici iz rila motela koje nije porusila glavna eksplozija. Lara je sa strahom posmatrala kao grupa vatrogasaca dobrovoljaca ulazi u zgradu u plamenu. U bilo kom trenutku, iznenadna eksplozija je mogla da im oduzme zivote.

Nakon nekoliko mucnih trenutaka, poceli su da izvode prezivele iz motela. Dva vatrogasca su nosila zrtve na ramenima. Drugi motelski gosti hodali su sami, ali je Lara primetila da su osamuceni, da imaju opekotine, i da se guse od prekomernog udisanja dima.

Rekla je vatrogascima da prezivele goste poredaju na zemlju u lezecem polozaju, a potom ih je obisla, pregledajuci im povrede, pamteci ko je najkriticnije povreden, i deleci svima jedini lek koji je imala u tom trenutku, a to je bilo ohrabrenje.

Obradovala se kad je zacula zavijanje sirena, kao nikada do tada. Stigla su prva ambulantna kola iz kojih su izasla tri medicinska tehnicara. Hitro im pomazuci, davala je pacijentima infuziju i kiseonik, i pokazala tehnicarima ko su najteze povredene osobe koje su hitno morale da budu prebacene u bolnicu. Medicinski tehnicari su iz kola istovarili nekoliko kutija sa priborom i potrepstinama za primenjivanje hitne pomoci, a onda su odjurili, odvozeci povredene.

Preostali pacijenti su je gledali staklastim ocima, otupelim od bola. Nada se da mogu da shvate koliko je tesko igrati ulogu boga i donositi odluke u vezi s tim koga prvog da prebace, a ko mora da ostane na licu mesta.

Vatrogasci su nastavili svoje hrabre pohode u plamenu stihiju. Broj prezivelih se sve vise povecavao, ali je to otezavalo Larin posao - da se posveti svima. Dva pacijenta su bila u stanju soka, nekoliko ih je plakalo, a jedan je vristao od bola. Bilo je i ljudi bez svesti. Trudila se da im pruzi najosnovniju prvu pomoc, koliko je to bila u mogucnosti.

Klecala je pored nekog coveka, obavijajuci mu zavoj preko otvorenog preloma podlaktice, kada se u njenoj neposrednoj blizini zaculo skripanje kocnica. Okrenula je glavu ka zvuku, nadajuci se da ce ugledati jos jedna ambulantna kola.

Sa vozacevog mesta svoga eldorada iskobeljala se Darsi Vinston. „Heder!“ vrisnula je. „O, boze!

Heder! Je li neko video moju kcerku?“ Pojurila je ka zgradi, i uletela bi bez zaustavljanja pravo u paklenu vrelinu da je nije uhvatio jedan od vatrogasaca i sprecio je u toj nameri. Borila se da se oslobodi. „Cerka mi je unutra!“ „O, ne“, prostenjala je Lara. „Ne.“ Zar je devojka sa kojom je iz prve ruke uspostavila dobar kontakt izmedu lekara i pacijenta, jedna od zrtava? Potrazila je Heder Vinston medu spasenim iz pozara, ali nje tamo nije bilo. „Blagi boze.“

231

Kada je zacula Kijev glas, Lara se osvrnula i shvatila, jasno kao dan, da je stigao u kolima sa Darsi.

Odbacujuci stvari licne prirode na stranu, rekla mu je: „Pomozi mi, Ki. Ne mogu sama da se izborim sa ovim.“ „Idem po helikopter. Usput cu pozvati sestru i reci joj da dode da ti pomogne.“ Pogledao je u daljinu. „Gospode, ona busotina...“ „Taket naftagas je vec obavesten o izbijanju pozara.“ „To je busotina broj sedam. Mislim da je u Bauijevoj nadleznosti. Sigurno ce uskoro doci.

Cim je bude zatvorio, doci ce i on da ti pomogne.“ Od kada je izasao iz kola, nije se zaustavljao, zaobisavsi prednji deo Darsinih kola na putu ka strani na kojoj je sedeo vozac. „Jesi li ti dobro?“ „Dobro sam. Samo mi, molim te, pomozi da prebacim ove ljude do bolnice.“ „Odmah dolazim.“ Skocio je za volan i ubrzao odatle, cak i pre nego sto je zatvorio vrata. Par trenutaka nakon njegovog odlaska, stigla su jos troja ambulantna kola.

Vatrogasci dobrovoljci izneli su jos zrtava iz zgrade, pa je njihov ukupan broj ponovo bio isti, nakon sto je Lara njih petero otpremila u bolnicu. Jedna starija zena je umrla od posledica udisanja dima, samo nekoliko minuta nakon sto su je izvukli iz zgrade. Kcerka ju je drzala za bezivotnu ruku, i plakala.

Jedno malo, tek prohodalo dete plakalo je za majkom, a cinilo se da je inace nepovredeno. Lara nije znala ko mu je majka, niti da li je uopste spasena. „Ja cu se pobrinuti za njega.“ Za to se ponudila Merion Leonard. Lara je zinula od iznenadenja, ali nije zelela da gubi dragoceno vreme na postavljanje pitanja. „To bi zaista bilo od velike pomoci. Hvala vam.“ Dodala je uplakano dete Merion, koja ga je odnela odatle, nesto mu govoreci umirujucim tonom.

Tu je bio i Dzek Leonard. „Recite mi sta da uradim, doktorko Malori.“ „Sigurna sam da vatrogascima treba pomoc oko rasporedivanja boca kiseonika.“ Klimnuo je glavom i posao da obavi zadatak koji mu je zadala.

Stigao je i Fergus Vinston, primetila je Lara. Grlio je svoju zenu. Darsi ga je vukla za revere sakoa i lila suze. „Jesi li siguran, Fergus? Zakuni mi se!“ „Kunem se. Heder mi je telefonirala i rekla da veceras ima vanrednu probu navijacica. Dopustio sam joj da ranije ode sa posla.“ „O boze, hvala ti. Hvala ti.“ Darsi se iscrpljeno privila uz njega.

Cvrsto ju je zagrlio, pogladio pokosi i pomilovao joj obraze umrljane suzama, uveravajuci je da im je kcerka bezbedna. Ali, na njegovom izduzenom, tuznom licu i u ocima punim bola video se odraz svetlosti vatre koja je neverovatnom brzinom gutala njegov motel.

Kada je do njenih usiju doprlo kloparanje i huk elise helikoptera, Lara je podigla pogled ka nebu.

Bio je to helikopter hitne sluzbe za vazdusni transport bolesnika. Samo nekoliko minuta kasnije poleteo je ponovo noseci dva pacijenta. Ubrzo nakon njega, Ki je aterirao u privatnom helikopteru koji je jednom ranije pozajmio radi transporta Leti Leonard. Lara je poslala dve zene sa ozbiljnim posekotinama, koje je dobro ugruvao prozor raznesen eksplozijom, da udu u njega. „Jesi li videla Dzenelen?“ povikao je Ki nadjacavajuci buku. Lara je zatresla glavom. „Kucna pomocnica mi je rekla da je otisla u Longvju.“ Slegao je ramenima. „Taket naftagas ne moze da pronade ni Bauija.“ „Ako Dzenelen dode, reci cu joj da si je trazio.“ Podigao je palceve prema njoj u znak odgovora. „Vracam se cim budem mogao.“ Helikopter je poleteo.

Lara se vratila svojim obavezama, koje je neumorno obavljala sve dok potpuno nije izgubila pojam o vremenu. Merila ga je samo po broju prezivelih koje je mogla da odrzi u zivotu ili da im barem olaksa situaciju koliko moze dok ne budu transportovani u bolnicu. Pokusavala je da ne misli na one koje nije mogla da spase.

232

Ipak, bilo je dobrovoljaca koji su joj pritekli u pomoc. Dzimi Bredli i Helen Beri, koja mu je od pre dva meseca i zvanicno bila zena, dosli su i ponudili se da joj pomognu, kao i Oli Hoskins. Laknulo joj je kada je ugledala i svoju bivsu medicinsku sestru, Nensi Bejker. Ona je bila sposobna, brza i dovoljno iskusna da se pobrine i za najteze povrede. Ostali gradani, koji su je ranije izbegavali, takode su joj ponudili svoju pomoc. Nije odbijala nikoga.

Te noci, u motelu je bilo sest radnika. U sobama je bilo osamdeset i devet prijavljenih gostiju - i jos dvoje, ciji je identitet bio nepoznat.

Baui Kejto je preneo svoju novopecenu zenu preko praga mladenackog apartmana u hotelu u centru Srivporta. „O, Baui, prelepo je.“ Dzenelen se divila panoramskom pogledu sa visine hotelske sobe dok ju je Baui spustao u sam njen centar. „Dosta dugo i pazljivo sam birao najbolje mesto za nas. Kada sam cuo za ovaj hotel, morao sam da pribavim pismenu dozvolu od svog socijalonog radnika da smem da napustim Teksas, jer se hotel nalazi u Luizijani.“ „Mnogo si se namucio.“ „Ali je sve to bilo vredno truda, ako ti se ovde dopada.“ „Predivno je.“ „Toliko je skupo da mozda prvih mesec dana braka necemo imati ni za hranu.“ Nasmejala se i obuhvatila ga oko struka. „Ako lepo zamolis gazdaricu za to, sigurna sam da ce ti dati povisicu.“ „Ne zelim da imam ikakve povlastice u odnosu na ostale radnike samo zato sto sam seficin muz“, rekao je odlucno. „Ja nisam lovac na bogatasice. To sam jasno pokazao one noci kada sam se ostro usprotivio tome da ovo bude samo afera i nagovorio te da se vencamo u tajnosti.“ Zbunjeno je odmahnuo glavom. „I dalje ne mogu da shvatim kako je zapravo doslo do ovoga.“ „Rekao si mi da ne zelis da me ogovaraju kako nekakvu laku zenu, a ja sam rekla da je resenje u tome da se vencamo.“ Baui se zabrinuto grizao za unutrasnju stranu obraza. „Tvoja majka moze da nam ponisti brak.“ „Ne oze, jer sam odrasla zena.“ „Ki moze da puca na mene iz vatrenog oruzja.“ „Onda cu i ja da pucam u njega.“ „Ne sali se s tim. Nikada u zivotu ne bih pozeleo da se isprecim izmedu tebe i tvoje porodice.“ „Volim svoju porodicu, ali mi niko nije vazniji od tebe, Baui. Sada si mi muz, i u dobru i u zlu.“ Koketno je sagnula glavu. „Ili ces to postati cim prestanes sa pricom i odvedes me u krevet.“ Na visokim stiklama, bila je iste visine kao i on. Nagla se ka njemu i lako mu poljubila usne.

Zastenjao je u znak pristanka i podigao je u narucje, privukavsi je sebi radi intimnog poljupca.

Gotovo istog trenutka se potpuno uzbudio, pa se, postiden, odmaknuo od nje. „Hoces li da te malo ostavim samu?“ „Zasto?“ Otro je dlanove o bedra nervoznim pokretom. „Da bi mogla da. sta ja znam. Da se pripremis ili odmoris, sta vec mlade rade. Pretpostavljam da ti treba malo samoce.“ „O.“ naglo se obeshrabrila, sto se na njoj i videlo. „A mislila sam da ti zelis da me skines.“ „I zelim“, brzo je odgovorio. „Mislim, ako i ti tako zelis.“ Pravila se da dobro razmislja oko odgovora pre nego sto je klimnula glavom.

Savio je prste poput lopova koji obija sef pomocu eksploziva, i koji zeli da obavi svoj najbolji posao do tada; priblizio ih je dugmicima na njenoj bluzi - majusnim, sedefastim dugmicima nalik na bisere, koji su veoma licili na one koje je imala na bluzi onoga dana kada je prvi put iskusio fantaziju u vezi s njom.

Njihove obostrane suzdrzanosti je nestajalo sa svakim delom odece koji su skidali. Svlacili su jedno drugo polako, ostavljajuci sebi dovoljno vremena da uzivaju u svakom pojedinacnom otkricu. Mada

233

je Dzenelen odrasla uz dva brata, bila je radoznala poput deteta u vezi s njegovim telom. Zadivljeno mu je sapnula da je veoma lep, a on joj je odgovorio da nije znao da joj je vid bas tako los. Kada joj je rekao da je lepa, ona je u to poverovala jer su je njegovi dodiri u to ubedili. Ucinio je da se oseti kao boginja lepote i ljubavi. „Ne zelim da te povredim, Dzenelen“, prosaputao je kada se nadvio nad njom. „Neces me povrediti.“ I nije, cak ni kada se nasao duboko u njoj. Ponasala se pomalo smotano i reklo bi se da se previse trudila da mu ugodi, pa joj je Baui rekao da se opusti i da prepusti inicijativu njemu. Poslusala ga je , i na obostrano iznenadenje i zadovoljstvo, njen je vrhunac bio snazan poput njegovog.

Nakon toga su popili flasu sampanjca koji su dobili na racun hotela, uz sobu. Dzenelen je odabrala imena za njihovo prvo cetvoro dece. Baui joj se zakleo da ce do Dana zaljubljenih sakupiti dovoljno novca da joj kupi pravu burmu, kako i prilici jednom mladozenji, ali je ona rekla da joj ne treba nikakav materijalni dokaz njegove ljubavi. Osecala ju je svakim svojim dahom.

Opijen od ljubavi i sampanjca promrmljao je: „Hoces li da isprobamo dzakuzi, da gledamo filmove na kablovskoj ili nesto trece?“ „Nesto trece.“ Nasmesila mu se vragolasto i zavodljivo, osmehom koji bi zaprepastio matrone Idn Pasa koje je smatraju usedelicom bez nade za udaju, pa je uvukla ruku ispod posteljine i pocela smelo da ga dodiruje. „Blagi boze, smiluj nam se“, rekao je Baui izmedu stenjanja. Gospodica Dzenelen se pretvorila u pravu seks masinu.

Da su Baui i Dzenelen upalili televizor u svom mladenackom apartmanu, videli bi vesti o katastrofalnom pozaru u Idn Pasu koji je vec bio odneo deset zivota. Sve zrtve su identifikovane i vlasti su o tome obavestavale njihovu najblizu rodbinu.

Proslo je nekoliko sati pre nego sto su vatrogasci iz sestog okruga uspeli da dovedu pozar pod kontrolu. Kada je svanulo, preliminarna istraga u vezi sa uzrokom eksplozije vec je bila otpocela.

Inspektori su zapoceli detaljnu pretragu rusevine u dimu.

Prva pretpostavka je navodila sedmu busotinu Taket naftagasa kao faktor koji bi mogao da doprinese sirenju pozara i stalnom dotoku novog goriva u njega. Posto nije uspeo da pronade Bauija, njegov nadredeni je zatvorio cevovode gasa i naftu koji su vodili sa busotine.

Nakon te mere opreza, eksplozije su prestale, sto je bio pokazatelj da je pretpostavka o dovodenju gasa ili nafte sa busotine pravo u plamen bila tacna.

Kija, jedinog clana porodice Taket koji je bio odmah na raspolaganju istrazi, ispitivali su federalni agenti Odjeljenja za duvanske i alkoholne proizvode i vatreno oruzje. „Gospodine Taket, da li ste vi i vasa porodica i ranije imali problema sa tom busotinom? Da li ste primetili da iz nje negde curi nafta ili gas?“ „Koliko ja znam, nismo, ali ja nisam ukljucen u upravljanje porodicnom firmom.“ „Nego ko?“ „Moja sestra vodi firmu, ali je sada izvan grada.“ „Po mom saznanju, vasa majka bila je bog i batina firme.“ „Da, ali u poslednjih nekoliko godina to vise nije.“ „Ipak bih zeleo da porazgovaram sa njom.“ „Zao mi je, ali to ne dolazi u obzir. Pre nekoliko nedjelja imala je blazi mozdani udar, i sada gotovo da i ne ustaje iz kreveta.“ Lara, koje je stajala pored i sve ovo slusala, nicim nije pobila Kijeve reci. To takode nije ucinio ni iko drugi od prisutnih gradana. „Sve sto ja mogu da vam kazem“, rekao je Ki agentima, „jeste da se Taket naftagas uvek strogo pridrzavao bezbedonosnih propisa. Nemamo ni jedne mrlje u dosjeu sto se toga tice.“ Agenti su se povukli u stranu da se posavetuju oko daljeg toka istrage.

Na desetine radoznalih, pasivnih posmatraca razmilelo se po ostacima motela, sa zeljom da sami

234

procene stetu sada kada im opasnost vise nije pretila. Tesili su Darsi i Fergusa Vinstona i govorili im da ce prevazici materijalni gubitak koji su pretrpeli.

Darsi, koja je i dalje izgledala savrseno dok su svi drugi bili cadavi od vatre i dima neprestano je pogledom pretrazivala gomile ljudi koje su se okupljale ne bi li u njima primetila Heder. Nekoliko puta je pitala Laru je li ju videla. Plakala je tiho i profinjeno, i ljudima koji bi je ohrabrivali i tesili neprestano je ponavljala: „Prosto nikako ne mogu da poverujem da je sav nas rad i trud izgoreo tek tako. Ali, naravno da cemo obnoviti mote.“ Fergus je, sa druge strane, izgledao vise nervozno nego neutesno. Laru je zbunjivalo njegovo ponasanje. Mozda je to zato sto nije redovno uplacivao osiguranje. „Morala bi da bude ovde“, slucajno je cula Lara Darsine reci upucene Fergusu, kojima je jasno iskazivala svoju srdzbu. Ocigledno je smatrala da bi Heder trebalo da prisustvuje sceni na licu mesta, da bi zaokruzila medijsku sliku svoje porodice.

Gotovo istovremeno zacula su se dva povika. „Treba mi pomoc ovde!“ „Gospodine! Morate da vidite ovo.“ Medu onima koji su brzo potrcali za povikom bili su i Lara i Ki. Oni i nekolicina drugih okupili su se oko coveka koji je prvi viknuo. „Ispod ovoga se nalazi necije telo.“ Ki mu je pomogao da podigne gvozdenu potpornu gredu sa ugljenisanim ljudskim ostatkom. Pre nego sto je iko od prisutnih uspeo da se oporavi od soka toga prizora, neki drugi agent je rekao: „Gospodine.

Evo jos jednog.“ Otkrio je jos jedan jezivi prizor nekoliko metara od prvog. „Gospodine!“ Agent koji je izustio drugi povik otrcao je do svog nadredenog. Bio je zadihan jer je pretrcao dvadesetak metara u snaznom sprintu. „Pronasao sam nesto.“ Pokazao je rukom ka livadi. „Mislim da je u pitanju cev za sprovodenje prirodnog gasa, ali ona nije obelezena u semi instalacija motela. Izlazi vertikalno iz zemlje. Moja je pretpostavka da je povezana sa podzemnom cevi koja vodi pravo do one busotine.“ Ki se probio do agenta koji je ovo izgovorio. „Sta hocete da kazete?“ Nadredeni agent se namrstio. „Gospodine Takete, cini mi se da je neko krao prirodni gas iz vase busotine.“ U tom trenutku, jutrom se prolomio vrisak. Dosao je iz pravca mase ljudi iza kordona koji je drzao serif sa svojim ljudima. Darsi je cvrsto drzala neku tinejdzerku za ramena i tresla je tako silovito da joj je glava poskakivala na ramenima. „Sta to pricas! Lazljivice!“ Snazno je osamarila devojku. „Heder je otisla na trening navijacica. Rekla je Fergusu da odlazi ranije sa posla zbog treninga navijacica. Trebalo bi da te ubijem, dubre malo, lazljivo!“ „Ali, ne lazem, gospodo Vinston“, rekla je devojka kroz suze. „Heder mi je rekla da kazem da je kod mene ako me nazovete telefonom. Sinoc nismo imale trening navijacica. Rekla je.“ Reci su joj se izgubile u jecajima. Govorila je isprekidano. „Heder je rekla da ce je T aner sacekati ovde da bi zajedno proveli noc u jednoj od soba u motelu.“ Devojcino lice obliveno suzama zgrcilo se od jada. „Rekla je kako ce to biti veoma romanticno, jer su nameravali da se usunjaju u mladenacki apartman.“ Oli Hoskins je neumorno radio citave noci, cineci sve sto je bilo u njegovoj moci da pomogne u nesreci. Kada je zacuo ime svoga sina, uspanicio se. „Taner? Taner? Taner je bio ovde? Ne. Nemoguce.

Moj sin, moj sin. Ne!“ Darsi je odgurnula u stranu Hederinu prijateljicu koja je jecala, da bi posmatrala kako vatrogasci, garavi od cadi, iznose dvoja nosila iz zadimljenih ostataka nekadasnjeg mladenackog apartmana. Na svakim nosilima bila je po jedna sasvim zatvorena crna, plasticna kesa. „Ne. Ne. Heder? Ne!“ Tada je Fergus sve zapanjio time sto se srusio na kolena i rukama pokrio glavu. Bolno zaurlavsi, nicice je pao na zemlju. „Prijala bi mi soljica kafe.“ Ki je prisao Lari dok se kretala ka svom automobilu. „A ni auto mi nije

235

ovde.“ Stigao je sa Darsi, sto nikako nije bila slucajnost. Ali, pominjanje te cinjenice u ovom trenutku bilo bi sitnicarenje, tako d su je oboje precutali. „Pozvacu taksi sa tvoje klinike, ako to nije problem.“ Bio je prljav poput nje, odece umrljane od znoja i cadi. Lara vise nije znala koliko je puta poleteo helikopterom od motela samo da bi se sto pre vratio po nove zrtve.

Kada su svi povredeni napokon bili rasporedeni po obliznjim bolnicama, Ki je nastavio da pomaze vatrogascima. I Lara je ostala na mestu nesrece da pruzi prvu pomoc vatrogascima koji su imali manje posekotine i opekotine. Primetila je da podsvesno osluskuje prepoznatljivi Kijev glas. Cak ga je i u tami, koja je bila najgusca pred svitanje, lako razabirala medu ostalima.

Pokretom glave ga je pozvala da ude sa njom u kola. Kada su krenuli, upitala ga je: „Sta mislis, sta ce biti sa Fergusom?“ Odveli su ga u lisicama. „Mislim da ce ostatak zivota provesti iza resetaka. Sem toga sto je potkradao nas, odgovoran je i za smrt dvanaestero ljudi.“ Lara se stresla. „I svoje sopstvene kcerke.“ „Bolje mu je da se nada u to da ga nikada nece pustiti iz zatvora. Darsi je zapretila da ce ga ubiti, samo ako joj se pruzi prilika. I uradila bi to.“ Malo je pocutao pa je rekao: „Spavao sam sa njom samo taj jedan put. One noci kada je pucala u mene.“ Ocigledno ga je i nehotice pogledala optuzujuce, jer je dodao: „Sinoc sam joj samo rekao da me odvede do mojih kola, i svadali smo se oko toga kada se dogodila eksplozija.“ „Ogresila sam se o Darsi“, tiho je priznala Lara. „Mislila sam da nije sposobna da voli ikoga osim sebe. A veoma je volela svoju kcerku. Znam kakav je osecaj kad izgubis dete. A mogu da shvatim i to sto zeli da ubije Fergusa zbog njegove uloge u Hederinoj smrti. Bio je to nesrecan slucaj, ali je sveukupna krivica ipak na njemu.“ Parkirala se u zadnjem delu klinike, ne zeleci da ude u zgradu i zatekne ono sto je u njoj i ostavila. „Rendal je unutra.“ „Jedan od mojih omiljenih likova.“ Duboko je izdahnuo dok je otvarao vrata automobila. Zajedno su usli u zgradu klinike. „Nije zakljucano“, primetio je Ki. „Toliko sam zurila da sto pre krenem od kuce, da nisam ni obracala paznju na takve stvari.“ Kretali su se tihim, polumracnim prostorijama. Ruzne cinjenice za koje je saznala nekoliko minuta pre same eksplozije sada su joj se vratile u secanje, zbog cega ju je obuzimao bes. „Mislim da vise nije ovde“, rekao je Ki. „Ne bi on otisao.“ „Portere, gde si?“ povikao je Ki. Priblizio se vratima Larine lekarske kancelarije. Bila su otvorena samo do pola. Lagano ih je gurnuo.

Uz Larinu kicmu posla je jeza koja je poticala od straha. „Ki, pre nego sto_“ „Portere?“ Usao je u sobu. „Boze blagi!“ Njegov uzvik ju je nagnao na pokret. Poletela je u sobu, ali je zastala na samom njenom pragu. „O, boze!“ Ki je klecao pored ispruzenog Rendalovog tela. Nije bilo ni najmanje sumnje u to da je bio mrtav.

Iz glave mu je isticao mlaz krvi, koja se polako zgrusavala. Lice mu je bilo ukocena maska na kojoj se ocitavalo iznenadenje. „Nisam to ja uradila!“ zaprepasceno je rekla Lara. „Nisam. Nisam povukla okidac.“ Ki je podigao glavu i pogledao u nju. „O cemu, do davola govoris? Naravno da to nisi ti uradila.“ „Uperila sam pistolj u njega, ali ___ “ „Sta?“ „Magnum.“ Pogledao je u pravcu njenog ispruzenog prsta ka revolveru koji je ostao da lezi tamo gde joj je ispao iz ruku. „Ali nisam povukla okidac.“ Prekrila je usta dlanom, jer joj je prvi put bila muka pri pogledu na toliko krvi. „Potres koji je nastao usled eksplozije me je odbacio, i ja sam udarila o zid_ Ali, nisam ga ja ubila. Nisam valjda?“ Na ivici panike,ispruzila je ruku ka njemu. „Ki! Nisam

236

valjda?“ Ustao je i vrhom cizme gurnuo magnum. Lice mu je bilo smrknuto i izrazavalo je nevericu. „Nisam“, rekla je, energicno odmahujuci glavom. „Kunem se, zaista! Nisam bila u stanju. Samo sam zelela da ga zaplasim. Zelela sam da iskusi bar delic straha koji mi je priredio u Emiliovom kampu.“ „Laro, lupetas gluposti.“ „Rendal je kriv za Eslinu smrt“, povikala je, u ocajnickoj zelji da je shvati. „Kako to?“ „Od pocetka je saradivao sa Emiliom.“ Nepovezanim recima i delovima recenica, prepricala mu je ono sto joj je Rendal rekao. „Znam da ti sad ovo zvuci nemoguce, ali to je istina! Kunem ti se. O, ne“, povikala je pritisnuvsi dno dlanova o slepoocnice kada je videla da Ki sumnja u njene reci. „Ne opet! Ne mogu ponovo da prolazim kroz to. Ne mogu ponovo da snosim krivicu za nesto sto nisam uradila!“ „Verujem ti. Smiri se.“ „O boze, Ki! Nisam ga ubila. Nisam mogla. Nisam ga ja ubila!“ „Ne, nisi, ja sam.“ Priznanje necijeg promuklog glasa dopiralo je iza poluotvorenih vrata, iz uskog prostora izmedu njih i zida oblozenog lamperijom. Ki je pomerio ruku pored Lare i zatvorio vrata da bi mogao da vidi ko se iza njih krije. „Dzodi!“ U uglu, na podu, sedela je Dzodi Taket, nogu podvijenih na jednu stranu. Pored nje je lezao pistolj kojim je ocigledno bilo pocinjeno ubistvo. Bila je pri svesti, ali vise nije mogla da kontrolise misice na levoj strani lica. Pljuvacka joj je curila na bluzu. „Imala je mozdani udar.“ Lara je gurnula Kija da se pomeri u stranu pa je kleknula pored njegove majke. „Pozovi hitnu pomoc.“ „Nemoj. Umirem. Zelim to. Sada mogu da umrem.“ Dzodi je govorila nerazgovetno, suglasnike je mogla da izgovori samo delimicno, otvorenih usta. Samoglasnike je izgovarala iz grla. Ali, svim se silama trudila da prica sto razgovetnije. „Nisam mogla da mu dopustim.“ „Da mu dopustis - sta, Dzodi?“ Ki je kleknuo pored nje. „Sta nisi mogla da mu dopustis?“ Lara je nazvala hitnu pomoc. Po drugi put u toku proteklih dvanaest sati, ponovo je zatrazila da posalju dvoja ambulantna kola - jedna za Dzodi, a jedna za Rendala. Nakon toga se vratila na svoje mesto pored Dzodi i stavila joj aparat za merenja pritiska oko misice. „Mora da e ovde dosla odmah nakon mog odlaska“, rekla je Kiju. „Rendal lezi tacno na istom mestu na kojem je stajao kada sam odlazila.“ „Nisam mogla da mu dopustim da kaze za Klarka.“ Dzodi se mucila pri izgovaranju svake reci. „Nemojte pricati, gospodo Taket“, blago je rekla Lara. Izduvala je vazduh iz aparata za merenje pritiska i snazno utisnula prste u Dzodin rucni zglob da bi joj izmerila puls. „Ubrzo ce stici Hitna pomoc.“ „Sta on ima da kaze o Klarku?“ Ki je pridrzavao Dzodin potiljak jednom rukom. „Sta je to sto je Rendal Porter znao o Klarku, sto nisi zelela da se sazna?“ „Ki, ovo nije trenutak za takva pitanja. U kriticnom je stanju.“ „Raznela je mozak tvome muzu!“ prodrao se Ki na nju. „Zasto, za ime sveta? Zelim da znam sta je to sto je moju majku navelo da pocini ubistvo. Da li ti znas o cemu je rec?“ „Uznemiravas mi pacijentkinju“, odgovorila je odlucno. „Boze. Ti zaista znas. Reci mi!“ Lara je i dalje cutala.

Spustio je pogled na Dzodi, shvativsi, kao i Lara pre njega, da ona ocajnicki pokusava da kaze nesto pre nego sto bude sasvim kasno. „Reci, Dzodi, sta? Da nije Porter znao nesto u vezi s tim sto se Klark udavio? Da to nije bilo smaknuce iz politickih razloga, namesteno da izgleda kao nesrecan slucaj? Da li je Klark znao da je Porter i dalje ziv?“

237

„Ne.“ Dzodi je molecivo okrenula oci prema Lari. „Kazi mu.“ Lara je tuzno odmahnula glavom, a onda je ponovila isti pokret, ali kategoricki. „Ne. Ne.“ „Za ime sveta, Laro, pa bio mi je brat.“ Ki je pruzio ruku preko Dzodi i uhvatio Laru za bradu, nateravsi je da okrene glavu ka njemu. „Sta je to sto ti znas, a ja ne? Sta je Porter znao, sto predstavlja takvu pretnju po Klarka cak i nakon njegove smrti? O cemu god da je rec, zbog toga te Dzodi nije zelela u Idn Pasu, zar ne? Plasila se da ne odas neku tajnu.“ „Porter_“, zasistala je Dzodi. „Porter je_“ „Nemojte, gospodo Taket“, molila je Lara. „Nemojte da mu kazete. Time nista necete resiti, vec cete ga samo povrediti.“ Pogledala je u Kija. „Ne pitaj je za to. To ju je potpuno slomilo. Izvrsila je ubistvo zbog te tajne. Ne pitaj o cemu je rec. Preklinjem te, Ki, zaboravi na to.“ Kao da je govorila zidu. Ki se nisko spustio ka Dzodi, sve dok sasvim nije priblizio lice njenom. „Sta je uradio Porter? Kovao nekakvu zaveru sa Klarkom? Da Klark mozda nije bio upleten u neku politicku intrigu iz koje nije mogao da se izvuce? U ilegalni izvoz oruzja? Nesto vezano za drogu?“ „Ne.“ „Reci mi, Dzodi“, tiho ju je molio. „Molim te, pokusaj. Reci mi. Moram da znam.“ „Rendal Porter je bio_“ „Da, Dzodi? Sta je bio?“ „Nemoj, Ki. Molim te. Kad te molim.“ „Umukni, Laro. Sta je bio Rendal Porter, Dzodi?“ „Klarkov ljubavnik.“ Nekoliko trenutaka Ki je ostao nepomican. Potom je naglo uspravio glavu i prodorno pogledao Laru u oci. „Moj brat i Porter_?“ Lara je porazeno klonula niza zid. Pet godina je ocajnicki zelela da otkrije tajnu za koju je sada pozelela da ju je Dzodi Taket odnela sa sobom u grob, da ne bi morala da gleda razocarenje koje se Kijevim licem razlivalo poput tame mastila. „Bili su ljubavnici?“ Glas mu je bio krt i suv poput drevnog pergamenta. Cepao se pri svakoj reci.

Lara je bespomocno klimnula glavom. „Onoga jutra u Virdziniji, moj je brat bio u krevetu sa Porterom, a ne sa tobom. Ti si uhvatila njih dvojicu na delu.“ Niz Larine obraze slivale su se suze. Obrisala ih je rukom stisnutom u pesnicu. „Da.“ „Boze“, izustio je, stiskajuci zube. „O, boze.“ Oslonio se laktom na svoje izdignuto koleno i zario prste u kosu, uhvativsi se za celo. Ostao je dugo u tom polozaju, koji je iskazivao njegov bol.

Na kraju je spustio ruku sa cela i pogledao u majku. „Klark ti je to priznao, zar ne?“ „Kada je dao_“ „Kada je kupio Lari ovu kliniku“, pokusavao je da joj pomogne Ki. Dzodi je jedva primetno klimnula. Oci su joj bile pune suza. „Sigurno si zahtevala da ti kazem zasto radi nesto tako bezumno za zenu zbog koje mu je propala karijera. Vise nije mogao da izdrzi, pa ti je rekao istinu.

Ti si mu rekla da mu ne verujes, verovatno si ga se i odrekla. Pa se ubio.“ Iz Dzodinih grudi oteo se uzasavajuci zvuk. „Ki, nemoj da budes takav prema njoj“, prosaptala je Lara.

Ali on nije imao nameru da je muci. Obuhvatio ju je rukama i privio je na svoje grudi. Izgledala je tako bespomocno i sicusno u zagrljaju njegovih misicavih ruku, ta zena koja je pomocu svoje pameti, a ne lepote ugrabila najpoznatijeg plejboja Idn Pasa, navela Fergusa Vinstona da pocini krivicno delo da bi uspeo da joj se osveti, i koju su tokom decenija radnici poceli da gledaju sa strahopostovanjem, a mestani su prema njoj razvili beskrajnu odanost.

238

Ki joj je palcem obrisao pljuvacku sa brade, pa je spustio svoj obraz na njeno teme. „Sve je u redu, majko. Klark je umro sa saznanjem da ga volis. Znao je to.“ „Ki.“ Izgovorila je njegovo ime pokajnicki, bez prizvuka kritike. Uspela je da podigne ruku i da je spusti na njegovu nadlakticu. „Ki.“ Toliko je jako stisnuo oci da su suze morale da se probijaju iz njih. Kada je hitna pomoc stigla i dalje ju je drzao u narucju, nezno joj se obracajuci poput bebe i blago je ljuljuskajuci.

Ali, Dzodi Taket je vec bila umrla. „Hvala, gospodine Hoskinse.“ Oli joj je licno doneo namirnice do kola i utovario ih u njen gepek. „Nema na cemu, doktorko Malori.“ „Kako se gospoda Hoskins drzi?“ Oli je izvukao maramicu iz prednjeg dzepa pantalona i obrisao oci, bez stida. „Nije bas najbolje.

Veci deo vremena provodi sedeci u Tanerovoj sobi. Brise prasinu. Toliko je puta usisavala tepih u njoj, da ga je potpuno izlizala. Ne jede i ne spava.“ „Zasto je ne dovedete kod mene u ordinaciju? Mogla bih da joj prepisem blagi sedativ.“ „Hvala vam, doktorko Malori, ali njen problem nije fizicke prirode.“ „Tuga moze dovesti do fizicke slabosti. Znam to iz licnog iskustva. Pokusajte da je nagovorite da dode kod mene.“ Klimnuo je u znak potvrde, zahvalio joj se jos jednom, pa se vratio svojim obavezama u Sek’n’sejvu.

Ovo je bio jedan od najprometnijih dana u godini za njegov supermarket, jer je bila sreda pred dan zahvalnosti. Teksaska ulica bila je zakrcena.

Ekipa volontera je kacala bozicne ukrase, sireci raznobojne lampice u nizu preko ulice i podizuci Deda Mraza sa kaubojskim sesirom i cizmama na zgradu banke. Prolaznici su im samoinicijativno delili savete.

I pored uzasnog desavanja koje se nedavno odigralo u Idn Pasu, zivot se nastavljao svojim tokom.

Lara se upravo spremala da se isparkira sa naplatnog parking mesta vozeci u rikverc, kada se Kijev linkoln niotkuda pojavio direktno iza nje, blokirajuci joj put. Ki je izasao iz kola i krenuo ka njoj krecuci se izmedu njenih kola i kamioneta na susednom parking mestu.

Kada se zaculo snazno trubljenje i neciji povik, ponovo e pogledao u pravcu ulice. „Ej, Takete, hoces li da pomeris ovo svoje zuto govance? Zablokirao si nam citavu ulicu.“ Ki je doviknuo: „Zaobidi ga, rugobo lokalna.“ Osmehujuci se dobronamerno, pokazao je svome drugu Oposumu srednji prst. Kada je dosao do Larinih vrata, jos se smejao. Pokucao joj je na prozor i skinuo pilotske naocare za sunce. „Hej, doktorko, kako si mi ovih dana?“ Nisu se ponovo susreli nasamo od Dzodine smrti. Ako je on mogao da se ponasa opusteno, mogla je i ona, mada joj je srce uzasno brzo lupalo. „Mislila sam da si otisao na Aljasku.“ „Idem tek seldece nedelje.

Obecao sam Dzenelen da cu biti kuci za Dan zahvalnosti. To ce joj biti prvi put da ga slavi sa Bauijem. Vazno joj je da budem kod kuce, da bih sekao curana.“ „Dovela ga je kod mene, da se upoznamo.“ „Koga? Curana?“ Prevrnula je ocima, pokazujuci koliko joj je smesna njegova sala. „Veoma mi se dopada tvoj zet.“ „Da, i meni. Narocito mi je drag jer je osetljiv u vezi s tim sto svi misle da se ozenio Dzenelen zbog novca. Radi kao konj da bi ih uverio u suprotno. Pregleda svaku nasu busotinu da bi ustanovio ima li nekih bezbedonosnih nepravilnosti. Da ga Dzenelen ne grdi zbog toga, krivio bi sebe za katastrofu koju je izazvala sedma busotina. On je znao da tu nesto ne stimuje. Samo nije stigao da pronade gde lezi problem pre nesrece, to je sve. U svakom slucaju, ludi su jedno za drugim. Osecam se potpuno suvisnim. Kad odem, imace citavu kucu samo za sebe.

Preneo sam svoj deo u njeno vlasnistvo.“ „Velikodusan gest.“ „Za nju me ne vezuje ni jedno jedino lepo secanje. Nijedno. Mozda ce oni od nje naciniti srecno mesto za svoju decu.“ Odmahnuo je glavom i zakikotao se tiho. „Ko bi rekao da ce Dzenelen

239

jednoga dana pobeci od kuce da se uda u tajnosti?“ Nesto tise, dodao je: „Doduse, mogla je to da isplanira i u nekom drugom trenutku. Krivice sebe do groba sto nije bila kuci kada je Dzodi pretrpela jos jedan mozdani udar.“ Ponovo je zvao majku po imenu, ali se Lara ipak secala neznosti sa kojom ju je grlio, nazivajuci je majkom dok je umirala. „Jesi li rekao Dzenelen za Klarka?“ „Nisam. Sta bih time dobio? Dovoljno joj je tesko palo saznanje da je Dzodi ubila tvog muza.“ Povodom tog slucaja je provedena sluzbena sudska istraga. Ki je naveo demenciju kao uzrok cina nasilja koji je Dzodi izvrsila. Rekao je sudiji da je u svojoj glavi povezala iznenadno pojavljivanje Rendala Portera sa Klarkovom smrcu. Ubila ga je misleci da time stiti svoga sina. Sud je prihvatio izjavu kao uverljivo objasnjenje Dozdinog motiva za ubistvo. Bila je mrtva, u svakom slucaju. Slucaj je bio resen. Ponekad je sistem gledanja kroz prste bio i najpravedniji.

Ki je prostrelio Laru svojim plavim ocima. „Mogla si da kazes istinu na sudu.“ „Kao sto si i sam rekao, sta bih time postigla? Niko nije hteo da mi poveruje ni pre pet godina. Ni tada, a ni sada, nisam mogla nista da dokazem, a time bi se sve samo jos oduzilo u nedogled. Drago mi je sto se sve konacno okoncalo. Meni je jedino vazno sto je eslina smrt osvecena.“ Naredila je da se Rendalovo telo kremira. Posto je pre nekoliko godina bio formalno sahranjen uz sve ceremonije, smatrala je da nije duzna da mu ponovo prireduje javni spektakl u cast. Sahranila ga je uz privatnu sluzbu u Merilendu, na koju je bila pozvana samo sacica njegovih nekadasnjih kolega. „Sta je bilo sa planom koji je Porter zakuvao u saradnji sa Sancesom?“ upitao je Ki. „Kada me je predsednik nazvao da mi izrazi saucesce, rekla sam mu da se ne slazem sa procenom svoga pokojnog muza u vezi sa politickom situacijom u Montesangreu. Rekla sam mu da smo se ti i ja licno osvedocili kako Bavolje Srce surovo postupa i sa sopstvenom paravojskom i sa neprijateljima. U svojstvu gradanina Sjedinjenih Americkih Drzava, rekla sam mu da ne zelim da novac od poreza koji ja placam ide u korist podrske njegovog rezima.“ „Zvao je i mene. Rekao sam mu isto sto i ti, samo malo direktnije.“ „Mogu misliti.“ Naslonio se ledima na stari kamionet parkiran pored njenog automobila i podigao jednu nogu na njega, oslonovsi se cizmom o udubljenje na vratima. Izgledao je kao da tu pripada, opusten, u svojoj teksaskoj uniformi, teksas jakni i farmerkama. Kosa mu je leprsala na hladnom jesenjem vetru, a oci su mu bile za samo nekoliko nijansi tamnije od neba.

Zudela je za njim. „Mislio sam da ides iz Idn Pasa, doktorko.“ „Predomislila sam se i ponovo sam otvorila kliniku. Ovdasnji ljudi su me na kraju prihvatili. Imam toliko pacijenata da sam ponovo zaposlila Nensi. I njoj je cak potrebna pomoc.“ „E, pa, cestitam.“ „Hvala.“ Tokom primetne pauze u razgovoru, niko od njih dvoje nije znao gde da pogleda. „Merion Leonard je ponovo trudna“, rekla je Lara. „Ne bi joj smetalo da i ti znas za to.

Odmah po saznanju o trudnoci, javno su je razglasili. Ona mi je bila jedna od prvih pacijentkinja kada sam ponovo otvorila ordinaciju.“ „Aha, to je dobro.“ Znacajno je klimnuo glavom. „Znaci da su sve glasine o tuzbi za nemar pri lecenju bile lazne?“ „Tako ispada.“ Nisu hteli da pominju Dzodinu ulogu u sirenju tog traca. „Jesi li procitala izvestaj Federalnog odeljenja za duvanske i alkoholne proizvode i vatreno oruzje, koji je objavljen u novinama?“ upitao je Ki. Nakon visenedeljne istrage, ovaj federalni organ objavio je njene rezultate. Eksploziju koja se dogodila u motelu Zeleno bor izazvao je ilegalni dovod gasa koji je vodio od sedme busotine Taket naftagasa do motela. Gas je koriscen za grejanje i rashladivanje citave zgrade.

240

Medutim, doslo je do curenja na putu do motela, zbog koje g se mladenacki apartman, koji nije bio cesto izdavan, napunio zemnim gasom bez mirisa. U njemu se gas sabio u tolikoj koncentraciji da je bio visokozapaljiv. Varnica koju je izazvao kratak spoj u prekidacu za svetlo bila je dovoljna da izazove eksploziju.

Fergus Vinston se izjasnio krivim po svim tackama optuznice, nasuprot savetu svoga advokata, i vec je nekoliko nedjelja bio u zatvoru na odsluzenju dozivotne kazne.

Darsi je zatvorila kucu i otisla iz grada. O njoj su se sirile brojne price. Po nekima, nocu je bdela nad Hederinim grobom a danju vrebala ispred zatvora, nadajuci se prilici da ubije Fergusa. Drugi su pricali da je potpuno pomerila pamecu i da je zatvorena u psihijatrijsku bolnicu. Po trecima, nakacila se nekom treceligaskom igracu bejzbola i zivi sa njim negde u Oklahomi. „Znaci“, rekla je Lara, „Fergus se prikljucio na vasu staru cev za spaljivanje gasa.“ „Da. Nekada ih je bilo na svim busotinama. Gas koji je nastajao pri vadenju nafte nekada je bio spaljivan. Posle je moj deda odlucio da prodaje i njega, uz naftu. Zatvorio je taj odvod. U svakom slucaju, postali su i zakonom zabranjeni. Fergus je znao za takav ispust na sedmoj busotini, otvorio ga je i povezao sa svojim motelom. Godinama je besplatno koristio nas gas, i verovatno se sebi smejao u brk zbog toga.“ Ponovo im je ponestalo tema za razgovor. Kada je tisina postala neprijatna, Lara je posegnula za kljucem od kola da bi upalila motor. „E, pa, moram da idem. Imam neku zamrznutu hranu u gepeku.“ „Jesi li pre onog kobnog jutra znala da su tvoj muz i Klark bili ljubavnici?“ Pitanje ju je zateklo nespremnu. Ruka kojom je krenula da upali motor joj je pala sa strane.

Ki je cucnuo pored kola da bi mogao da je gleda licem u lice. Ovlas je prekrstio prste i spustio sake na rub njenog otvorenog prozora. „Pa? Jesi li?“ „Nisam imala pojma“, tiho je rekla. „Kada sam ih videla, potpuno sam se oduzela. Ali, samo na tren.

Onda sam naglo reagovala. Postala sam histericna.“ „Ko je pozvao novinare?“ Nije ni pomisljala da izbegne odgovor na njegova pitanja, a ni da ih ublazi eufemizmima. „Telefon na mom nocnom stocicu je zazvonio. Probudila sam se i podigla slusalicu. Covek koji je bio sa druge strane zice rekao je samo to da je jedan od Klarkovih bliskih prijatelja. Nazvao ga je izvesnim pogrdnim imenima.“ Kijevim licem je presao grc bola, ali Lara je nepokolebljivo nastavila dalje. „Pitao me je da li znam da ga je Klark ostavio zbog moga muza, a onda mi je spustio slusalicu.

Pomislila sam da neko pokusava da nas maltretira preko telefona proturajuci lazne informacije, pa sam se okrenula ka Rendalu da mu prepricam razgovor. Ali, nije bio u svom krevetu. Tada sam ustala i posla u potragu za njim.“ Pognula je glavu i protrljala celo palcem i kaziprstom. „Pronasla sam ga sa Klarkom, u njegovoj spavacoj sobi. Kasnije sam shvatila da je najverovatnije ta ista osoba obavestila medije da se u kolibi odvija ekskluzivna, skandalozna prica koju mogu da objave. Bilo kako bilo, samo nekoliko minuta nakon onoga sto sam otkrila, novinari su se pojavili na licu mesta. Klarka je uhvatila gotovo ista histerija kao i mene. Rendal je dosao na ideju da sve namesti tako da izgleda kao da sam_“ Slegnula je ramenima i uzdahnula. „Ostatak price ti je poznat.“ Ki je nerazgovetno opsovao na racun ambasadora Portera. „Zasto taj koji te je nazvao telefonom nije javno demantovao price koje su o tebi objavili tabloidi?“ „Verovatno je izgubio hrabrost da to ucini“, odgovorila je. „U svakom slucaju, postigao je ono sto je zeleo. Unistio je karijeru senatoru Taketu.“ „Ti si mogla da ih razotkrijes, Laro. Zasto to nisi ucinila?“ Kiselo se osmehnula. „Ko bi mi poverovao? Rendal je mnogo puta imao afere sa zenama. Zaklele bi se u javnosti da je sto posto heteroseksualne orjentacije, sto i jeste tacno.“ Ki je zbunjeno nabrao celo. „Rendal je znao da je Klark homoseksualac, i to je iskoristio“, rekla mu je. „Verovatno je hteo da mu ucini uslugu, da bi mu je Klark jednoga dana vratio. Rendal ne bi prezao od tako surove manipulacije.

241

Iskoristio je Klarka. Iskoristio je i mene. Ucinio bi bilo sta da dobije ono sto zeli.“ „Kao, na primer, da se godinama pretvara da je mrtav.“ „Da. I uopste ga nije doticalo to sto nam je kcerka poginula kao zrtva unakrsne vatre.“ Zastala je pre prelaska na sledecu temu, jer je iz nekoliko razloga bila vrlo osetljiva. „Ki_“ Skrenula je pogled. „Nisam poverovala Rendalu kada mi je rekao je nije biseksualac. Zapravo, gajim sumnje da je imao seksualne odnose i sa Emiliom. Zelim da znas da smo Rendal i ja uradili detaljne analize krvi za vreme prva tri meseca moje trudnoce. Nisam zelela da svome detetu prenesem sidu. Nisu pronasli virus side ni kod mene ni kod njega, ali nikada vise nisam dovela sebe u rizik da mi je prenese. Noc kada smo zaceli Esli - samo nekoliko nedjelja pre incidenta - bila je i poslednji put kada sam spavala sa Rendalom.“ Smelo ga je pogledala pravo u oci. „Zaista poslednji put.“ „Nisam te pitao za to.“ „Ali, imas pravo da znas.“ Prodoran pogled kojim ju je sve vreme posmatrao poceo je sa unosi nemir u nju. Oko njih su se nalazili buka i haos, ali se medu njima prostirala teska tisina. Da bi se smirila, pocela je ponovo da prica. „Sto se tice mog kredibiliteta, koncept naseg pravosudnog sistema - da su svi nevini dok se ne dokaze suprotno, najobicniji je mit. Jos i pre nego sto sam uspela da se u potpunosti oporavim od soka sto sam muza zatekla u krevetu sa muskarcem, bila sam proglasena za preljubnicu uhvacenu na delu sa istim tim covekom. Da sam javno ispricala ono sto se zaista dogodilo, niko to ne bi uzeo za ozbiljno, vec bi svi to smatrali samo za zlobnu odbranu krive osobe.“ Odmahnula je glavom, tuzno. „Cim su me fotografirali u spavacici, dok me je muz zurno izvodio iz Klarkove kolibe, bila sam obelezena kao preljubnica, i nicim to nisam mogla da izmenim.“ „Mislio sam da moj brat ima toliko integriteta da ne moze sebi da dopusti da drugome prepusti svoju krivicu.“ „Kao i ja, upleo se u Rendalovu laz i nije znao kako da se iz nje izvuce. Njene posledice su bile tako duboke da zaista nije mogao da kaze istinu posle svega. Ali, za razliku od Rendala, njega je grizla savest zbog toga. Poklonio mi je kliniku ovde, u Idn Pasu, da bi mi na neki nacin nadoknadio sve kroz sta sam zbog njega prosla, da bi mi pokazao da mu je zao zbog svega.“ Bledo se osmehnula. „Nemoj da budes prestroga u njegovoj osudi, Ki. Godinama je ziveo sa tajnom da je homoseksualac.

To mora da je bio uzasno usamljen, nesrecan zivot.“ „Jos se borim sa tim saznanjem, pokusavam da povezem brata kakvog znam sa covekom koji je spavao sa Rendalom Porterom. Stalno mi se u misli vraca jedno leto, kada smo zajedno isli na logorovanje. Naravno, radili smo isto sto i svaki pubertetlija kada se iskrade u sumu.

Drkali smo do iznemoglosti. Za ime sveta, poredili smo ko moze dalje da dobaci, ko moze vise da izbaci. Ako smo bili toliko bliski da smo bili u stanju da radimo tako nesto, zasto nije mogao da mi kaze da je homoseksualac?“ „Mozda u to doba jos nije znao.“ „Mozda. Ali je znao do vremena kada je izabran za senatora. U izbornoj noci, nakon sto je njegov protivnik priznao poraz, kada se stisala citava guzva, opili smo se kao majke da proslavimo njegovu pobedu.“ Nasmesio se zbog secanja koje mu je ostalo u dragoj uspomeni. „Iduceg jutra je morao da se pojavi pred novinarima sa najgorim mamurlukom koji je u zivotu iskusio. Pretio mi je da ce me ubiti sto sam ga toliko napio. Kada sam ga poslednji put video, za zivota, i dalje smo se tome smejali.“ Osmeh mu je polako izbledeo sa lica. Ukoceno je gledao ispred sebe. „Voleo bih da je imao dovoljno poverenja u mene da mi kaze.“ „Da li bi ti to prihvatio?“ „Voleo bih da smatram da bih.“ na trenutak je cvrsto sklopio oci. „Misljenje koje je Dzodi gajila

242

povodom homoseksualaca nije bilo tajna“, rekao je ogorceno. „Mislim da je cak i Hitler bio tolerantniji od nje povodom toga. Mora da mu je priredila gadnu scenu kada joj je rekao za to.“ „Sigurna sam da ih je to oboje potreslo.“ „Sta god da mu je tada rekla, nateralo ga je da sebi oduzme zivot.“ Ustao je i stavio ruke u zadnje dzepove farmerki, okrenuvsi dlanove na spoljnu stranu. Pogledao je u stopala, izdigao se na pete, a onda ponovo sa pljeskom spustio prste na plocnik. „Umela je to jako dobro da radi, znas. Da izvodi ljude iz takta. Ma, ne samo to.“ Podsmehnuo se svojoj preblagoj definiciji. „Znala je sve o tome. Znala je tacno gde da pritisne nekoga, kada, i koliko jako. Nikako nije mogla da ostavi ljude da na miru zive onakvi kakvi su. Ni Klarka, ni Dzenelen, ni mene, ni moga oca.“ Iznenada je podigao pogled sa zemlje. „Napisala mi je pismo.“ Lara se nakasljala da procisti grlo. „Znam, Dzenelen mi je to pomenula.“ „Da li ti je rekla i sta mi je Dzodi napisala?“ „Ne. Samo mi je rekla da ste oboje nasli po jedno pismo koje je trebalo da otvorite u slucaju njene smrti.“ „Da, pa, datum na pismu upucenom meni pokazuje da mi ga je napisala dok smo bili u Montesangreu.“ Usta su mu se povila u uglovima, i dopola je slegnuo ramenima. „U njemu je rekla da su svi mislili da je mrzela oca zbog toga sto ju je varao sa drugim zenama i sto ju je po nekoliko meseci ostavljao samu. Ali, po njenim recima, zapravo ga je volela. Kaze da je bila luda za njim. Da ga je nerazumno volela. Citiram njene reci.

Glava mu je sve vreme bila povijena, a pogled prikovan za cizme. „Volela ga je, a on ju je povredio.

Veoma duboko. U pismu pise da se svaki put kada je, hm, uzimao drugu zenu, osecala kao da joj zabija noz u srce, jer je znala da nije ni lepa, ni vesele prirode. Da nije tip zene koji bi mogao da ga zainteresuje na duze staze. Znala je da se njome ozenio samo da bi izbegao nevolju sa trudnom devojkom. Ali, ono sto nikada nije znao, ili ga za to nije bilo briga, jeste da ga je ona zaista volela.

Za njega je to bio brak iz racuna. Dzodi je dobila ono sto je zelela - upravljanje Taket naftgasom; a njemu je brak posluzio kao utociste za slucaj da ga zenskarenje dovede u nevolju. Pogodba nije bila losa, izuzev cinjenice da ga je Dzodi volela, pa su je njegova neverstva vredala.“ Izvadio je ruku iz zadnjih dzepova i protrljao ih, a onda je okrenuo dlan nagore i poceo da ga proucava kao da pokusava da shvati znacenje isprepletenih linija po njemu. „I“, rekao je nakon dubokog uzdaha, „napisala je da je uvek bila tako gruba prema meni jer sam pljunuti otac. Da licim na njega, da sam nasledio njegov temperament, i da me samo zanima da se sto bolje provedem. I da sam kasnije u zivotu cak poceo da pravim probleme i da jurim zene, kao i on. Re_ hm. Rekla je da me je sve vreme volela, ali da ju je i sam pogled na mene boleo.

Na dan kada me je rodila, otac je bio sa drugom zenom. Ja sam bio zivi podsetnik na to, tako da nikako nije mogla da mi ukaze i malo ljubavi. Uglavnom se, na neki cudan nacin bojala da cu odbaciti njenu ljubav, kao i moj otac. Zato nije zelela da rizikuje da mi je pokaze.“ Ponovo je slegnuo ramenima, u hrabrom pokusaju da izgleda kao da ga nije briga za sve to. „Eto, to mi je napisala. Sve takva neka sranja.“ „Ne mislim da je to sranje, a ni ti tako ne mislis.“ Podigao je glavu i pogledao je. „Dzodi je volela oba svoja sina, Ki. Do samog kraja zivota se borila za zastiti Klarka od skandala.“ „A zasto se onda borila da svoj poslednji dah iskoristi da bi mi rekla istinu o njemu?“ „Zato sto je zelela da znas da ju je Klark razocarao. Uvek je bio njen savrseni sin, kome je pokazivala vise ljubavi, i ti si to znao. Nije zelela da umre dok to ne ispravi. To je bila njena ogromna licna zrtva i to bi trebalo da ti dokaze koliko te volela.“ Zazmirio je, ali nije znala da li je to zbog jakog sunca ili zato sto mu je na um pala neka iznenadna misao. „Tebi licne zrtve mnogo znace u zivotu.“ Nakrivila je glavu, pogledavsi ga sa nerazumevanjem. Zapoceo je objasnjenje. „Nisi sacuvala Klarkovu tajnu zato sto si se uplasila da ti niko nece poverovati. Cutala si, jer si volela Klarka.

I sama si mi tako rekla na putu za Montesangre. Bili ste prijatelji, i nikada nisi spavala s njim.

243

I pored toga sto je Rendal Porter bio nevideno dubre od coveka, ti ga ne bi varala sve dok ste u braku. To sam vido licno, na sebi. Ali, Klarka si postovala kao politicara i volela ga kao prijatelja.

To je razlog sto ga nisi izdala cak ni onda kada je on izdao tebe. Nakon toga si samu sebe izgnala u Montesangre sa Porterom, sve radi svoga deteta. Jos jedna licna zrtva. Ti se uvek zrtvujes za one koje volis, Laro.“ Nagnuo se ka njoj i spustio ruke na otvoreni prozor, naslonivsi se na njega. „Kada je Dzodi htela da mi kaze da je Porter bio Klarkov ljubavnik, a ne ti, molila si je da cuti. Imala si sansu da pobijes sve moje ruzne reci koje sam ti uputio i koje sam o tebi govorio pred drugima. Ali, nisi je iskoristila. Zelela si da me zastitis od toga da saznam istinu o svome bratu, i zato si odbila da kazes i jednu jedinu rec o tome.“ Njegove oci su sasvim prodrle kroz nju. „I sve od tada se pitam zasto si tako postupila.“ Laru je zabolelo grlo od naleta snaznih osecanja. „I, jesi li dosao do nekakvog zakljucka?“ „Mislim da sam nadomak toga da shvatim nesto zaista vazno.“ Iznenada, otvorio je vrata od kola. „Izlazi napolje.“ „Molim?“ „Izlazi napolje.“ Uvukao je ruke u automobil i izvukao je iz njega. Oslonivsi je ledima na kola, provukao je prste kroz kosu i zarobio joj glavu da bi je poljubio snazno i zudno. „Ne zelim da idem na Aljasku“, iznenada je izjavio kada se odvojio od nje. „Tamo je hladnije nego u Sibiru, i ljudi ne razlikuju pohovano govede meso od armadilja. Ovde imam vise posla kao carter prevoznik nego sto mogu da postignem da obavljam. A pored jezera postoji jedno lepo imanje koje sam godinama zelo da kupim. Samo mi se cinilo glupim da na njemu izgradim kucu u kojoj bih ziveo sam, bez zene i dece.“ Zarila se licem u njegovu otkopcanu jaknu i udisala njegov topao miris, dok je njegova kosulja upijala njene suze radosnice. Onda ga je, naglo podigavsi glavu, upitala: „Hoces li mi ikada izjaviti ljubav?“ „Vec jesam. Samo me nisi cula.“ „Cula sam te“, rekla je hrapavim glasom. „Onda me ubedi da ne idem, doktorko“, sapnuo joj je uznemireno.

Presla je prstima preko njegovih obrva i nosa; pronasli su put do njegovih preplanulih usana, i ocrtali i njihov oblik. „Kako mogu da te ubedim da ne odes?“ „Reci da.“ „Cemu?“ „Svemu. Kasnije cemo postaviti sva potrebna pitanja.“

KRAJ * Rec je o americkom fudbalu, ragbiju. * Automobil koji eje nadograden i dodatno ukrasen, kakav u SAD-u najcesce voze reperi i oni koji zele da njime privuku paznju zena i svima pokazu da imaju novca. * Lanac robnih kuca u kojima se prodaju sve vrste robe, od namirnica do odece i namestaja. * Barbecue Bobby's u originalu. * Mesquite - bodljikav, sikarast grm ili stablo roda prosopis koji raste na jugozapadu SAD. * Igra u kojoj se stapici bace na gomilu, a onaj koji igra mora da vadi jedan po jedan tako da ne pomeri ostale. * Bowie knife - vrsta velikog lovackog noza, koji je dobi ime po Dzejmsu Bauiju (Bowie), ucesniku teksaske revolucije 1835-1836. * Haroldson Lafajet Hant, americki naftni magnat iz dvadesetog veka. Svojevremeno, jedan od najbogatijih ljudi u SAD.

244