Проф. Др. Такис Алексиу - Моћ Пријатељства by CENTRE OF ARTS 4 SEASONS

Проф. Др. Такис Алексиу

Моћ Пријатељства Од тираније тржишта до друштва грађана

4 SEASONS PUBLICATIONS 1

Књига “МОЋ ПРИЈАТЕЉСТВА - од тираније тржишта до друштва грађана” проф. др Такиса Алексиуа је објављена као електронска књига Оцтобер 2014. Одговорни уредник и уредник дизајна: Такис Алексиу. Насловна страна: колективно дело Такис Алексиу- Елени Бербердиоу Превод на енглески: Сотирис Лапас. Превод на српски: Милица Радивојевић. Композиција: Лица Маранти. COPYRIGHT: 4 Seasons Publications,Τel: 0030-6944128460, Fax: 0030-210-6011904, e-mail: profalex@otenet.gr 2

ПРОФ. ДР. ТАКИС АЛЕКСИУ

МОЋ ПРИЈАТЕЉСТВА Од тираније тржишта до друштва грађана

4 SEASONS PUBLICATIONS - АТИНА 2014 3

Demokritus 4

Тако, лично сматрам, ствари стоје. То је моја теорија. Покушај да је усавршиш. Талес из Милета Лестригонце и Киклопе / дивљег Посејдона / нећеш никада сусрести / ако их не носиш у својој души / ако их твоја душа не уздигне пред тобом... Константин П. Кавафис Не знам до које ће мере људски род свесно пратити закон Љубави. Али, нема разлога за бригу. Закон љубави ће постојати, баш као и закон гравитације, независно од тога да ли га ми прихватамо или не. Махатма Ганди Јеси ли ти мишљења да ће твој мозак свакако правилно функционисати, сам од себе? Ако је тако, вараш се. Проф. Гералд Хитер Исти делови мозга који су активни код позитивних емоција, повезани су са могућношћу мишљења. Др Данијел Голман Могућност спиритуалне еволуције... вероватна је исто колико и могућност да ће људски род еволуирати у заједницу термита најгоре врсте. Др Конрад Лоренц Само онај који гради будућност има право да критикује прошлост. Фридрих Ниче Критички дијалог о погрешкама није сам себи циљ. Он је камен темељац за промену. Проф. Махмуд Хелми Тренутак када победимо сваки бол, док зуримо у сопствена лица, тренутак је када наши снови наново израњају / као муње из дрвета живота. Карл Маркс Ниједан интелектуалац није толико погрешно интерпретиран као што је Карл Маркс. Панајотис Канелопулос Моји пријатељи су сав мој иметак. 5

Емили Дикинсон

ПОСВЕЋЕНО Пријатељству које, кроз уметност, може на мирољубив начин променити свет. Јер, као што Нагиб Махфуз рече: «Наука је језик ума. Уметност је језик целокупне људске личности.».

ПОСВЕЋЕНО И онима који желе искрен, плодоносан дијалог за истински демократско и креативно друштво.

ПОСВЕЋЕНО Коначно и превасходно, свим ученицима и студентима који желе да поседују сопствено, алтернативно и суштински демократско, модерно образовање.

Immanuel Wallerstein 7

ОГОД ТВРДИ да се ради само о кишној олију која ће сама од себе нестати, бесрамно лаже. Ово је тачка са које нема повратка, за све. Наравно, то важи и за Немачку или Француску, чак и поред највеће предострожности... Стога, победници ће, на крају, бити земље које без одлагања започну планирање и постепену примену новог друштвеног система којим ћемо се служити наредних 500 година, рецимо; и који ће по први пут у људској историји задовољити праве потребе свих грађана, а не похлепу и лични профит неколицине. Према речима Карла Р. Попера (на које нас је подсетио међународно признати историчар хеленизма и политички аналитичар, проф. Павлос Дзермиас): “Маркс заправо покушава да нам покаже да постоје само две могућности: Непрекидни наставак ужасног света (који постепено постаје све више ужасан), или коначан долазак неког бољег света. Пошто прва опција није вредна озбиљног узимања у обзир, Марксово пророчанство је потпуно оправдано.” Довољно је схватити да нам, за постизање овог циља, није неопходна антикапиталистичка свест, већ заправо свест која је про-демократска. Нису нам потребни фронтови за сукобљавање, борбу и војевање да збацимо оне који су на власти. Уместо тога, треба нам искрен, плодоносан дијалог, без егоизма и предрасуда, како бисмо засновали боље грађанско друштво. Тржишни капитализам је уништен у свести свих нација на исти начин као и социјализам бившег Совјетског Савеза. Не дозволимо да и ми будемо исто тако уништени. Још увек није касно!!!

РАГИ ПРИЈАТЕЉИ, САВРЕМЕНИ Египат је изнедрио два врхунска интелектуалца - Кавафиса у Александрији и Махфуза у Каиру. Сматрам да је Кавафис, не својевољно, дете Египта јер, када је на путу ка Грчкој био упитан зашто се, као Грк, не враћа у своју домовину, његов је одговор 8

гласио: “Ја нисам Грк, ја сам Александријац!”. Тако да сам и ја Александријац, баш као и Кавафис, а Египат сам боље упознао кроз јединствен рад Нагиба Махфуза. Књига која ме је, више него “Мудрост једног животног века”, заправо натерала да га боље упознам, зове се “Amman El Arsh” (Краљевство престола), која је први пут објављена на арапском 1983., а на на грчки преведена тек 2011. године. Ради се о принципима и вредностима нобеловца, књижевника Нагиба Махфуза, у погледу слободе, етике, политике и, наравно, демократије... У неком тренутку Озирис се обраћа краљу Менесу речима: “Имамо свако своје мишљење о томе како ћемо ценити људе који управљају нашом земљом и како ћемо ценити њихова дела...”. У другом тренутку, Мустафа Ел Нахас се обраћа председнику Анвару Ел Садату речима: “Чуо сам твоју објаву везану за демократију и пренеразио се... Онда сам схватио да жудиш за демократском владавином, до душе - уз диктаторску моћ.”. Наставља са Саадом Заглулом: “Демократија није ‘пала с неба’, за њу смо се изборили... јединством и слободом, радом и науком, мудрошћу и литературом, Владом народа за тај народ, апсолутном социјалном правдом, културом и, наравно, миром.”. Сви ми знамо колико визија може да буде далеко од реалности. Такође знамо колико је демократија у данашње време упропашћена у западним земљама, које су се, према Акхенатоновим речима (у истој књизи), потчиниле “паганству земаљских ствари”, а према речима професора Јозефа Е. Штиглица (у књизи “Нобел у економији”) - “још горем виду индивидуализма и фундаментализму тржишта”. Осврћем се на тему демократије која је данас актуелнија него икад, не само у Египту и арапским земљама, него и у Грчкој и целом свету. Сматрао бих то криминалом, када би упропашћена (не кажем да је потпуно уништена) 9

демократија са Запада, која - узгред буди речено - нема никакве везе са концептом владавине народа за народ, Арапима била изручена као стандард коме треба да теже. Крајње је време да тржишта (са западним политичарима као ‘звездама водиљама’) престану са заблудом да могу поново да колонизују свет, овог пута у име “демократизације” народа... Дух великог списатеља и аутентичног демократе Нагиба Махфуза није нестао. Исто важи за идеологију и достојанство Ел Фердауса и многе друге Египћане и Арапе. Ово је најбитније наслеђе у корист преовладавања праве демократије у Египту и свим арапским земљама...

АДА ЈЕ, ПРЕ 18 ГОДИНА, есеј “За покрет и стратегију уједињења у Грчкој” (Такис Алексиу, PANIFE Publishing, Атина 2003.) први пут објављен, нико није очекивао разарајућу кризу кроз коју данас пролазимо. Тада је криза била углавном институционална и културолошка, данас је и финансијска. У оно време, готово нико није слушао... Сада све више и више њих прислушкује и пита се. Дозивам у сећање, по стоти пут, речи из дела “Гдин К.” Бертолда Брехта, који није осећао потребу да живи у одређеној домовини: “Могу бити гладан ма где се налазио.”. Када га је, као оптуженог, судија питао да ли жели нецрквену или црквену заклетву, одговорио је: “Ја сам незапослен.”... Такође се сећам два кратка одломка у којима се каже: „Покрет уједињења је основан 1993. године под неповољним условима и у потпуном ћорсокаку у који су влада и опозиција водиле земљу последњих година. Све је пропало до критичних размера. Ако одмах не започнемо делатност која ће окупити појединце из свих политичких партија наше земље, осим екстремне деснице и екстремне левице, када ћемо дејствовати? Шта чекамо?“. Коначно, присећам се охрабрујућих речи позног академика 10

Josef E. Stiglitz 11

Ангелоса Ангелопулоса у другом издању из 1995. године, чији сам и ја део: „Драги гдине Алексиу, хвала Вам за Ваше писмо од 06.04.1993., као и за Ваш примерак „Живописног предавања“. Лице земље би се заиста променило када би све нације, сви људи подржали смисао универзалности, чије преовладавање је циљ Вашег Покрета уједињења. Пријатељски поздрав. Ангелос Ангелопулос“.

НОГИ ЋЕ СЕ ЗАПИТАТИ од какве важности могу бити речи свеца у доба које је мучно као наше: „Вера је веровање у оно што не можеш још да видиш, а награда за ту веру је да угледаш оно у шта верујеш.“, Свети Августин. Може се сумњати у речи трансценденталистичког списатеља, као што су речи Хенрија Дејвида Тороуа: „Овај свет је празно платно за нашу машту.“. Чак и у речи позоришног списатеља, добитника Нобелове награде: „Машта је почетак стварања. Замишљате оно за чим жудите, тражите оно што сте измаштали покрећући своју вољу и на крају стварате оно што сте тражили.“ – Џорџ Бернард Шо. Исто је и са Никосом Казандзакисом који заступа став да: „Ти имаш четкице, имаш боје, насликај рај и уђи у њ.“. Хајде да изоставимо добро познате политичке лидере, као што су: Вилијам Џенингс Брајан, који је рекао: „Судбина није питање среће, питање је избора.“ и Абрахам Линколн: „Вера у ствари које можеш да видиш и додирнеш и није вера. Али, вера у невидљиво је успех и благослов.“. Али, да затворимо своје очи чак и за нобеловца, врхунског физичара Алберта Ајнштајна, који је веровао да: „Логика ће те одвести од тачке А до тачке Б. Машта ће те одвести свугде.“???; не бих рекао! Јер, време је да раширимо крила Машти и пређемо у право демократско друштво, без да ико покушава да нас спречи у томе... 12

А ОСНОВАМА ПСИХОЛОШКИХ НАУКА и тространој структури људског мозга, сексуалност одговара инстинктивном или телесном уму, еротска љубав емотивном, а љубав логичком уму... Пријатељство, ако га има, прати збир човекових функција.Захтева Самоспознају и води ка Суделовању, што је најважнији преуслов за оснивање бољег друштва... Што се уметности тиче, ја такође мислим да „...када поезија, као и било која друга врста уметности, постане нешто што свако уме да ствара, поета, као и било који други уметник, моћи ће да буде“, према речима аргентинског списатеља Сесара Аире, „човек као и сваки други; он/а ће бити ослобођен/а свих психолошких мука које смо некад називали талентом, стилом, позивом, радом и осталим мучењима...“. Тачније, он/а ће бити ослобођен/а патње због наше катастрофалне похлепе, пооштреног индивидуализма и величања ега...

АКВА ЗНАЧЕЊА КАО ШТО СУ љубав и пријатељство, која су у прошлости проистекла из сфере религије и контекста метафизике, касније су уграђена у психологију - психотерапију - психијатрију, углавном захваљујући препознавању значаја улоге емоционалне интелигенције (ЕQ: Емоционални Коефицијент), а посебно позитивних емоција, не само за психичко здравље, већ и начелно за еволуцију живота. Коначно, значење пооштреног его-индивидуализма, најнегативнијег понашања које је у супротности са позитивним емоцијама, ушло је у речник неуробиологије, истраживања људског мозга, економије и тек недавно политике. Научно уређена значења љубави и пријатељства која следе, као и њихова важност у превазилажењу безизлазне ситуације и стварању бољег друштва, не треба да нас обесхрабре. Треба коначно да разумемо да било који вид насиља потиче од трауматичних искустава 13

и негативних емоција; чак и према Марксовим речима: “...једино су успели да усаврше то стање, уместо да га пониште.”. Другим речима, постигли су да постане још више ауторитарно и нехумано... Стога, ценим да најбоље друштво неће проистећи из рушевина старог, већ изградњом потпуно новог, под новим околностима, натенане!!!

УШЕЊЕ озбиљно нарушава здравље... Али, наша равнодушност и неосетљивост према било коме и било чему што (према нашем мишљењу) не служи нашем бесконачном ЕГУ, још озбиљније нарушава здравље... Примери су свакодневни и небројени: Задобијамо “поштовање” наше деце екстремно скупим поклонима, уместо да им нудимо идеологију и менталну едукацију. Каснимо на састанке и понашамо се нељубазно када не очекујемо моменталну услугу или корист. Кућни љубимац који нам прави друштво ће бити нахрањен кад год нам се обрати, а биљка која улепшава наш дом и пречишћава ваздух у њему, која не може да лаје или мјауче, чекаће недељама на мало воде и венуће. Што се тиче комшије, он/она ни не постоји... А све је то тако јер јурцамо не знајући ни за кога и ни за шта, у одређеном моменту, осим за свој его и похлепу; после нас - нико и ништа... П. С. Равнодушност и неосетљивост су једно, а инат и мржња друго. Окренути леђа неком док пати је једно, а додатно га мучити је друго. Најгора ствар која се често деси је ‘уживање’ у туђем болу, тј. да постанеш зао и садистички настројен...

АНИЈИХ ДАНА, срећа је била мерило за поезију и философију, каснијесе то проширило на књижевност, социологију, психологију, а недавно и на медицину и 14

Martin Buber 15

економију. Давање предности термину «срећа» у односу на «пријатељство» ни у ком случају није насумично у оквирима данашњег егоцентричног друштва. То је због чињенице да је срећа директно повезана са бескрајном индивидуалношћу и фундаментализмом финансијских тржишта, у ком случају се «пријатељство» ослобађа уских граница ега појединца и шири на «вас» и «нас». Срећа је ствар појединца, за разлику од пријатељства које захтева бар две, или више, свесних индивидуа... Када будемо разумели да је политичка структура данашњице безусловно предала владавину финансијским тржиштима и да је она искључиво одговорна за данашњу кризу, бићемо у позицији да радикално променимо ствари и вратимо наду и осмехе на наша лица. Знамо да се кроз читав живот суочавамо са проблемима и решавањем истих (Карл Р. Попер), али желео бих да додам да се не ради о понављању и погоршању тих проблема, као што је случај у овој земљи на дневној основи. Стога би требало да искључимо било који облик насиља, поново проценимо нека значења, као што су пријатељство, учествовање, демократија (држава); док у потпуности користимо модерну рачунарску технологију, а поготово друштвене мреже, како бисмо постигли бржу и ефикаснију међународну комуникацију...

АША ПОЧЕТНА ТАЧКА је потпуно признавање чињенице да је фундаменталистичка економија финансијских тржишта заснована на безграничном индивидуализму (себичлуку) и да се храни насиљем које јој глупачки нудимо до дана данашњег. Једноставно речено, модерно нехумано друштво би атрофирало без агресије и насиља и не би ни постојало без себичности - индивидуализма... Дакле, питање оснивања бољег друштва је углавном биолошко-антрополошко, пре него политичко-економска 16

ствар и директно је зависно од нашег практиковања правог пријатељства. Како год окарактерисали пријатељство; као право, искрено, старо, јако, добро, тренутно, фино, јединствено, дубоко, дирљиво итд., пријатељство је основни «Ја - Ти» однос који захтева јак «Ја - Его» однос (познавање себе) и протеже се до значајног «Ја - Ми» односа (учествовање) Мартин Бубер. У случају пријатељства («Ја - Ти»), ради се о једној души у два тела (Аристотел). Односно, такав однос у коме су објашњења непотребна (Кетрин Менсфилд), а реторика, дебате, расправе и ривалитет (којима су нас сви политичари преплавили), потпуно су одсутни. Према Роберту МекАфи Брауну, човек стари изнутра, као друштво, када престане да одржава пријатељске односе, који се, према речима Рејчел Наоми Ремен, заснивају на срдачној тишини, то јест међусобним пажљивим слушањем. Стога пријатељтсво није ништа друго до слатка обавеза, а никад могућност (везана за искоришћавање) - Халил Џубран - која обуздава љубав, поверење, сигурност и, нормално, срећу. Мишљење К. С. Луиса да су пријатељство и философија беспотребни исто колико и уметност је нетачно, јер данас чак и Светска здравствена организација сматра да срећа (која је део пријатељства) чини основни фактор здравља. Став Николаса А. Христакиса и Џејмса Х. Фаулера да смо сви повезани није никакав новитет. То је оно што, између осталог, Гете истиче. Он наводи да, ако се према људима опходиш онако како треба, помоћи ћеш им да постану онакви какви треба да буду. Па ипак, само ако делимо срећу са неким, можемо да уживамо у њеним драгоценостима на прави начин (Марк Твен); јер, према Шекспировим речима, душа се радује при помисли на добре пријатеље, једнако као док осећамо наклоност према њима (Томас Џеферсон). Не треба да заборавимо да пријатељство које је нестало, никада и није било право (Свети Јероним) и да 17

се право пријатељство гради једино на темељима истине и знања (Хенри Дејвид Тороу)... Настављам са простим сазнањем да философија, а стога и философ, јесте судија, а не представник свог времена (Хуго фон Хофманстал). Поента је узимање потребе да се превазиђе критика здраво за готово, постизање договора након добраног дијалога и стабилна потреба да се учи приближавањем истини, а не да се буде «у праву». Није нам дозвољено да будемо (чак) ни најмање заинтересовани да оставимо добар утисак. Према Шопенхауровим речима, наш циљ није да некога приволимо, већ да га научимо и да будемо учени: да будемо ментално ослобођени. Тада и само тада ћемо бити у позицији да променимо свет, користећи увек чист, једноставан и директан језик, имајући на уму да «зрелим људима нису потребне вође» (Х. Џ. Велс), већ пријатељи који су самосвесни, са жељом да учествују; жива уточишта, а не мртваци, лешеви (Фридрих Ниче) који, иако заговарају слободу и просветљење, заправо су слепи робови својих безграничних индивидуализама - ега и, понекад нерадо, присталице деструктивне фундаменталистичке економије и политике!

ОКУШАВАМ ДА ИЗРАЗИМ, најједноставније и најкраће могуће, шта сам приметио у вези са свеопштом кризом, која није само грчка или европска, већ и светска; и сматрам криминалним став било кога ко зна истину о томе шта се догађа, али не говори о томе у целости. То чине тако што у први план износе безначајна питања, као што су позајмице, кредити, референдум, још један у низу рецепт (за успех), избори и слично; док систематски стављају у запећак питање одговорности сваког појединца и могућности «еволуције» човечанства у заједницу термита најгоре врсте... (Лоренц). 18

Nikolai Kontratieff 19

КОЈИМ ИСТИНАМА ГОВОРИМ? Џорџ Ирвин каже: «Може се преживети само уз повећање евра.», док Френклин Ален мисли да је најбоље решење – банкрот. Ђенаро Зеца поставља дилему: европским институцијама или «државе - колоније», а лидер социјалиста у Европском парламенту, Мартин Шулц, каже да «новца има, али је погрешно распоређен...». Колико смо пута ово чули у Грчкој??? Коначно, Марина Фрагаки је убеђена да је циљ (у оквиру алтернативне економске политике за Европу) задовољење потреба друштва (а не потреба капитала) посредством регулатива и контроле капитала (новчаног). То је становиште које претпоставља да је алтернативна финансијска политика способна да примора капитализам да постане хуманији... Становиште које потпуно игнорише основни принцип: «Системи настају, трају дуго и у неком тренутку се нађу у кризи, распадну се и трансформишу у нешто друго.». Поред тога, «транзициони период је посебно непредвидљив и непојмљив да би се предузели појединачни или групни кораци.», проф. Имануел Валерстин.

ИКОЛАЈ КОНДРАТЈЕВ је био један од најважнијих совјетских економиста и изворни реформатор двадесетих година прошлог века. Стаљинов режим га је 1930. Године протерао у Сибир и «нестао је»... У сећање на овог великог човека и научника, Јозеф Шумпетер је дугорочне варијације у економији назвао «Кондратјевљеви таласи». Ови циклуси (таласи) се састоје од «А» (успон) и «Б» фазе (опадање) од којих свака траје 25 до 30 година. Сви знамо да пролазимо кроз фазу опадања. Оно што, можда, не знамо је да се ова фаза подудара са историјским 500-годишњим циклусом током кога ће нов, непознат систем, заменити капиализам. Сигурно је да ће доћи до сукоба на нивоу живота и смрти јер, судећи 20

према горепоменутом врхунском америчком социологу, Валерстину, реч је о грађењу темеља за систем историјских размера, који ће нас пратити наредних 500 година...

ИСТЕМ КОЈИ ЈЕ САДА У великој кризи је систем похлепе финансијског капитализма, транзициони период који је већ почео, а да ми сами не знамо који ће бити облик тог ‘другог’ (следећег друштвеног) система. Оно што засигурно знамо је да се у кризним периодима број особа са слободном вољом и резонским размишљањем повећава, те се нуди јединствена могућност људске кретаивности која може бити у позицији да промисли и нађе ефикасне путеве и решења за данашње нерешиве ситуације.

ЛОБОДНА ВОЉА једноставно значи одговоран животни став који карактерише понашање појединаца који свесно развијају суштинске односе са: а. самим собом, б. својим ближњима и в. друштвом. - проф. Мартин Бубер. То су појединци који искрено прихватају свој безгранични индивидуализам - его и жељу да учествују у политици кроз суштинске односе правог пријатељства... Говорим о тројству: САМОСВЕСНОСТ ПРИЈАТЕЉСТВО - УЧЕСТВОВАЊЕ. Говорим о потреби за ненасилном трансформацијом друштва кроз процес учествовања, а не кроз покоравање државне моћи...

ОРЏ МОНБИО КАЖЕ да је “немогуће читати античку и модерну историју, без ‘неугодног сазнања’ да је Homo sapiens врста са необичном способношћу насиља и деструкције...”, а не помиње да Homo sapiens може такође да буде способан и за супротно. Више пута награђиван новинар и писац, као и многи други, мисли да “моћ никада не долази својевољно (и да), ако је 21

желимо, морамо да је приграбимо за себе... (то је нешто што) захтева активно учешће мреже револуционара који морају бити спремни да ризикују сопствене животе како би променили свет...” (координирајући) свој напад... као припадници одређене расе, а не народа... док успостављају контролу над светском политиком.”. То је још један случај потпуне когнитивне контрадикторности и пуке бесмислице, где је интерес у моћи, а не промени и где се потпуно занемарује чињеница да “живот није примарна потрага за ужитком”, у шта је Фројд веровао, нити “потрага за моћи”, што је било учење Адлера, већ је потрага за смислом... (што омогућава човеку) да остане храбар, достојанствен и несебичан (под најгорим условима), у шта нас Виктор Е. Франкл (врхунски професор психологије који је провео године у нацистичким концентрационим логорима) уверава...

ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ СЕ много прича о “реалној” економији, иако (како нас експерти обавештавају) новац припада сфери “виртуелне релности”... у сваком случају, оно што недостаје је схватање да је “реална” економија у капитализму оно што је довело до кризе. С друге стране, ту је изјава Фридриха Ничеа, која гласи: “Свет стварности је много мањи од света имагинације.”. Иако нам је “свеж” новац неопходан за наше тренутне потребе, више од свега нам је потребна машта, “ракета” Жила Верна која ће нас одвести у стварност неког бољег света...

АДА НОВАЦ ПОСТАНЕ једини циљ у животу, не постоје границе прихватљивости у понашању (добитник Нобелове награде за економију, проф. Јозеф Е. Штиглиц). Ово се не односи само на банкаре и политичаре, већ првенствено на нас, грађане, који у свом безграничном индивидуализму-егу и конзумеризму, који 22

Arthur Schopenhauer 23

је доведен до нивоа психотерапије (терапија куповином), одржавамо овај нехумани финансијски систем заснован на тржишту... Стога сматрам ову тему превасходно финансијском, а не политичком (како многи тврде) или друштвеном. То је првенствено ствар појединца, тј. моралног појединца. Хераклит је обичавао рећи: “Итос антропо демон.” / “Идеологија је човеков демон.”; или, ако желите у складу са модерном терминологијом, то је неуробиолошка ствар, јер “заправо живимо у свету где ствари нису на свом месту”. Било како било, то је једини свет који имамо. Пошто су га људи попут нас начинили таквим какав је, ми смо једини који га можемо променити. У почетку бисмо, наравно, морали да променимо себе, како нам саопштава Гералд Хитер, врхунски професор неуробиологије на клиничком универзитету у Гетингену. Додао је да се: “мрежа неуронских веза у нашем мозгу мења када га људи користе на другачији начин...”. Начин на који људско биће користи свој орган за мишљење и продукти мишљења директно су зависни од врсте осећања које га обузима, од побуда које га подстичу и од циљева којима се руководи... Када его (и новац) постану ‘рефрен’ у мислима, осећањима и делима, долази до деградације на нижи ниво, ниво звери (Герк Ф.), тј. на ниво варваризма финансијских тржишта на ком у последње време веома интензивно живимо. “Нешто друго”, други пут који можемо одабрати - према, поново, Хитеровим речима - је пут љубави и пријатељства... тог снажног емоционалног давања, тог снажног осећаја јединства међу људима... “Дакле, ко год жели да има широке видике, мора да научи да воли, јер љубав у човековом уму ствара осећај да је у снажној вези са свиме што га окружује.” Јер позитивне емоције, љубав и пријатељство, јесу то што проширује не само нашу чулну и менталну перцепцију, већ и наше емоције, савест и слободну вољу, што су једини предуслови за праву промену... 24

АКЛЕ, КАПИТАЛИЗАМ СЕ НЕ састоји само од банака, банкара и великих акционара. Капитализам није изједначен са индустријалцима, предузетницима и великим трговцима. Није чак изједначен ни са финансијским тржиштима и профитерским интересима неколицине. У капитализму се не ради о великим инвеститорима - попут Сороша - нити о агенцијама за (кредитни) рејтинг... Kапитализам уопштено и његов најгори модел (који усмерава остале његове моделе) нису ништа друго до наш безграничан индивидуализам - его, ове химере су Белерофонт, Свети Георгије и многи други “мудраци” безуспешно покушавали да се отарасе, за нас, још од античког доба. То је Чудовиште које нам не допушта да обратимо пажњу на своје ближње, да саосећамо са њима и искрено бринемо за њих... Руми, велики хуманиста, философ и песник 13. века из Бактрије (централна Азија), рекао је: “Волимо, волимо, за нас другог посла нема...”, а то је захтеван крајњи циљ који мора из празних прича да пређе у дела, ако желимо да живимо у бољим временима... “Не знам до које мере људски род може свесно да прати закон Љубави. Али, нема разлога за бригу. Закон ће остати на снази на потпуно исти начин као што је закон гравитације важећи, прихватали ми њега или не.” (Ганди) Шта је љубав? Љубав је саосећање (емпатија), солидарност, љубазност, искреност, поштење, достојанство, уживање, радост, спокој, слобода, сигурност, осећајност, комуникација и пштовање... А поред тога представља позитивне емоције и конструктивно размишљање који се не ограничавају на човека као јединку, већ се протежу до свих живих организама, природе и читавог свемира...

ТО СЕ ТИЧЕ ТРАГИЧНОГ когнитивног става политичара, једино што ми пада на памет је изванредно дело великог философа Артура 25

Шопенхауера - “Умеће како да се увек буде у праву” - у коме спомиње следеће трикове: “Разбесни свог противника.”, “Прекини, заустави конверзацију, скрени са теме.”, “Осмисли лажно расуђивање.”, “Сакриј своје планове.”, “Сам донеси закључке.”, “Обрни услове, преокрени аргументе у своју корист.” и “Тврди да си победио, иако си изгубио.”...

А НАШЕ ЗАЈМОДАВЦЕ, сматрам да је поглавље “Пропасти кредитирања” из Плутархове (45 - 120. нове ере) “ЕТИКЕ” веома занимљиво. Истакао је, између осталог, да “Они претварају тржиште у пакао за сироте дужнике. Они касапе и сатиру.”... Дошао је до закључка: “Поседујеш нешто? Немој то позајмљивати јер ти не фали. Не поседујеш? Немој то позајмљивати јер нећеш моћи да отплатиш свој дуг.”; на крају ће твоја слобода бити ограничена и твоје достојанство ће носити знак “На продају”.

А ДУЖНИКЕ, верујем да ни у ком случају не треба да допустимо да се држимо старе ‘песме’, а то је да се нађемо у ситуацији да дугујемо и испаштамо за Грешке и илегално стечен иметак корумпираних политичара који трајно доводе земљу у ову трагичну ситуацију. Дужност дужника (тј. нас грађана који схватамо ситуацију у којој се налазимо и спремни смо да реагујемо као одговорне индивидуе, особе са слободном вољом и мислима на опрезу) јесте да свим средствима допринесемо стварању Партиципативне демократије која ће Уставом штитити стварне потребе свих грађана, а не профитерске интересе неколицине (што је био случај до дана данашњег у социјалистичким владама)... 26

Alain Touraine 27

РВИХ 20 (као и првих 8) «НАЈРАЗВИЈЕНИЈИХ» и «најконкурентнијих» земаља света које желе да одреде судбину ове планете су оне земље које глуме домаћина за већину од милиона бескућника, незапослених и људи погођених глађу и немаштином. И то упркос искоришћавању других нација (путем финансија или ратова) које практикују неке од тих развијених земаља. Тренутно популарни «развој» и «конкурентност» немају никакве везе са грађанским друштвима. А она имају потребу за сарадњом, а не за конкурентношћу. Што се тиче «развоја», он би требало да је усмерен на напредак свих и заштиту животне средине. У том духу, Бруто домаћи производ (БДП) је најгори начин да се измери друштвени напредак, јер он не обухвата бедне услове живота милиона крајње сиромашних, мало плаћених радника и пензионера. Такође не обухвата категорију депресивних људи који се, иако средњег сталежа или високих прихода, осећају пролазним, уопште не видећи смисао живота. То је још више изражено у последње време (поготово у последњој деценији) због нечувеног пораста коришћења психотропских дрога... Професор економије, Ричард Лејард (специјалиста на тему среће), обавештава нас да «У суштини, људи нису постали срећнији последњих година. Постали су богатији, раде мање, више одлазе на годишње одморе, путују више и живе дуже... али нису срећнији. Ова шокантна чињеница мора бити окидач за даља истраживања...», поготово у одсецима Психологија и Неуробиологија на факултетима друштвених наука и економије... Искористимо ову прилику и присетимо се Демокритових речи (460 - 370. пре нове ере), коме је био дражи «живот у сиромашној демократији, него богатство у тиранији». Веровао је да је «сиромаштво у демократији боље од свих богатстава под аристократијом или аутократијом, јер је слобода боља од ропства»... 28

ЕСТО ЧУЈЕМ «АРГУМЕНТ» да је сиромашних, људи без петопарца, бескућника, оних који су погођени глађу и сиромаштвом, било и увек ће бити... Драстично се не слажем и тврдим (уз чињенице и без наводника) да су у неком тренутку трговина робљем и тржиште робова цветали, а људски живот је значио мање него летеће мете у скиту (врста стрељаштва)... У неком тренутку жене нису уживале никакав статус једнакости и било им је забрањено да се образују, исто као и Афроамериканцима... Могу да наведем још много примера, али једно је сигурно. У неком тренутку ће сиромашни људи престати да постоје, само ако им се да прилика да живе достојанственим животом... Шта би мого бити значајније и племенитије у истински демократској социјалној политици? Да би се то догодило, верујем да «херметички затворена» професија политичара мора да се отвори неодложним дејствовањем, како бисмо могли да се отарасимо тоталитаризма свих странака којима су сопствени интереси важнији од историје државе и будућности људи...

АЖАЛОСТ, ограничена примена насиља је широко прихваћена (на исти начин као и сиромаштво), дозвољена и често наметнута у наводно демократском друштву... Питање: Да ли довођење целе нације у очај и депресију, повлачењем погрешних политичких потеза (а то важи и за владу и за опозицију), представља ограничену или обимну примену насиља??? Да ли принуда стотине хиљада људи на незапосленост, повлачењем погрешних политичких потеза (и то важи за владу и за опозицију), представља ограничену или обимну примену насиља??? Коначно, да ли приморавање макар иједног појединца на самоубиство, повлачењем 29

погрешних политичких потеза (важи за владу и за опозицију), представља ограничену или обимну примену насиља???

АКО БИСТЕ ОКАРАКТЕРИСАЛИ режим града (или, у широј слици, државе) где се «сиромаштво бескућника; уличне ватре; степен криминала који је једнак грађанском рату; раслојавање града на богате и сиромашне, белце и црнце, здраве и болесне; где влада корупција, необуздана паника и смрт» одвијају и описују у књизи «О градовима и женама» добро познате песникиње и сликарке Етел Аднан. Говори о Њујорку у САД-у. Симболу «слободе» и «демократије» западног света који, наравно, није ни слободан нити демократски... Приморани смо да живимо у овом умоболном свету где је све «супротно од оног што би требало да буде...». Руми. Сећам се Фердаусиног случаја. Она је била истински слободна и достојанствена дама, која је заправо неправедно осуђена на смрт (због убиства насилног подводача). Одбила је званично помиловање тадашњег председника Египта, Садата, да не би свој живот дуговала власти... Шта покушавам да кажем? Време је да се пробудимо и погледамо стварности у лице, не да бисмо наставили да је прихватамо (што смо до данас били радили), већ да бисмо могли на мирољубив начин, корак-по-корак да је променимо... Волео бих када би свака власт имала «курве», као што је била Фердаусова, јер је сигурно да би у том случају наш свет већ био много бољи...

ТЕОРИЈИ, ПИТАЊЕ поистовећивања демократије и тираније се не потеже. Ипак, у пракси, под нехуманим условима наметнутим од стране финансијског капитализма који су деловали као катализатор, демократија је убрзано потпуно трансформисана у 30

AndrĂŠ Breton 31

«парламентарну» (пристојну) тиранију; «...у демократску управу са диктаторском влашћу», као што је описао нобеловац, књижевник Нагиб Махфуз, у својој изврсној књизи «Пре владавине», која говори о Анвару ел Садату... Дефиниција демократије коју је поставио професор философије, Карл Р. Попер, тј. «држава која је политички слободна, чије политичке институције (механизми) омогућавају њеним становницима да смене владу без крвопролића...», ни у ком случају није задовољавајућа. Ово је стога што без (постојећег) крвопролића, «демократије» које не поштују и систематски игноришу вољу народа и стварне потрбе нације и користе насиље, нису праве демократије. Да поновимо - живимо, према речима Конрада Хајдена: «у доба умног и моралног непоштења», а једини начин на који можемо да се вратимо основној нормалности је да оберучке прихватимо истину, правду и конструктивне разговоре и да се клонимо себичлука, надмености, договора «иза леђа», корупције, наоружања, утајења финансија и, као најгорег од свега, тајне и погрешне дипломатије коју данас примењују политичке странке и политичка становишта...

ДЈЕДНОМ, НАШЕ ДУХОВНЕ вође су се пробудиле и баве се темама као што су Европа као нација и глобализација (Никос Параскевопулос), откривају Лоше вести из Европе (Џон Кин) и увиђају да постоји мањак демократије у Европској унији (Ерик О. Ериксен). Одједном, обавештавају нас да демократија пропада (Костас Дузинас) и да постоји нови троугао са аномалијама, а њега формирају тржишта, ЕУ и Меморандум блокаде (Статис Кувелакис). Одједном, лоцирали су потешкоће у политици (Димитрис Христопулос), политички кратковидост у управама (Лучино Галино) и истакли да је демократија у опасности (Лук Мартел). Одједном се питају ко је вођа 32

(Гинто Роси), потврђују назадовање демократије (Жан Пол Фитуси), препознајући да на европском тржишту влада мањина (Ксенофонт Кондиадис) и, наравно, да је Грчка постала њихова играчка (Гезине Леч). Одједном, мањак демократије ствара социјалне немире (Серж Халими), демократија назадује (Ђовани Пирели), објашњавају због чега би требало да смо бесни (Ребека Хармс) и зашто су наша права угрожена (Џудит Батлер). Одједном, коначно признају наметање удара тржишта (Бил Мар) и многе друге сличне ствари... тј. доведени смо у шкрипац са налазима и анализама које су већ деценијама познате, буквално занемарујући најважнију ствар: конкретне предлоге које сви треба да дамо, свако од нас понаособ, са своје тачке гледишта, за боље друштво у коме бисмо ми, наша деца и наши унуци желели достојанствено да живимо.

ВЕ ВИШЕ И ВИШЕ ЉУДИ препознају чињеницу да чувена “хуманизација” капитализма, или “народни” капитализам (како се алтернативно назива), није, барем на дуге стазе, алтернативни предлог за демократско друштво. Стога, скорашња појава самоуправних, непрофитних кредитних задруга у САД-у, у којима су улагачи једини деоничари, а капитал се улаже у развој програма локалних малих/средњих предузећа или градова, баш као у банкама за сиромашне (Грамин банка) чији је оснивач нобеловац економиста, проф. Мухамад Јунус, није сурова, већ представља реакцију на постојећи неправедан систем који је, упркос дугом постојању, још увек у позицији да уништи или присвоји, тј. утопи у своје интересе, сваког ко се сматра странцем; тако је поступљено и са проф. Јунусом и његовом Грамин банком, уз оптужбу постојања нерегуларности... 33

ОВИ ПОЧЕЦИ СУ МОГУЋИ, уколико се схвати да а) криза финансијског капитализма је таква да из ње нема повратка и б) морамо да испланирамо и саградимо, без даљег одлагања, народски оријентисан и социолошки коректан систем са приоритетом заштите животне средине у овом прелазном периоду кроз који пролазимо. Време је да схватимо да “морамо да установимо да је демократија (где народ командује), која претвара радничку класу у одговорне грађане (што је синоним за грађане са слободном вољом), овновни предуслов за економско и социјално побољшање, барем у земљама које су одабрале политичку слободу наместо (капиталистичког или комунистичког) тоталитаризма.” (Алан Турен)...

КАДЕМКИЊА ЖАКЛИН ДЕ РОМИЈИ је нагласила чињеницу да “у политици отвореност није довољна, не без помоћи јаког морала тј. нетакнуте искрености, којом ће се руководити политички избор”, притом знајући, сигуран сам, да у савременој политици нису одсутни само искреност и морал, већ и отвореност. Процес мишљења политичара је не само нејасан и страначки пристрасан, него и себичан. Њихова реч није само груба и контрадикторна, него и лицемерна. Искрен критички и конструктиван разговор је још увек само циљ, иако је то једини “механизам” за решавање проблема и миран излазак из кризе. Председник ПАСОК-а и бивши премијер је више пута признао грешке које су он, његова влада и странка правили. По стоти пут, грешке су се понављале. Што је најважније, уместо да се они казне, ми смо ти који испаштају уместо њих за грешке које нисмо починили... Докле тако??? Време је да политичари свих странака, а поготово они који су на власти, схвате да морају бити кажњени за своје грешке, не тако што ће 34

Gerald H端ther 35

поднети оставке (ионако то никада ни не ураде), већ да плате сопственим иметком, на исти начин као што се нама дешава када не можемо отплатимо кредите и када изгубимо домове (због тога што нисмо кредитно способни услед новонастале незапослености, а не због наше грешке)...

ЕДАВНО СМО пролазили (и и даље пролазимо) кроз узастопне психолошке шокове, не толико због последица сурових финансијских мера које је влада предузела на уштрб ниских и средњих примања, већ због упадљиве јукстапозиције међу члановима владе и групе заступника у парламенту у погледу пресудних тема које се тичу садашњост и будућност ове земље и због недоличног понашања “ванвременског” премијера који каже једно, мисли друго, а ради нешто сасвим треће у земљи и иностранству, док занемарује своје партнере, презире целу нацију, насилно их водећи у понор. Кад год је ова нација исказивала озлојеђеност и фрустрираност, била је застрашивана, потчињавана и преплављена канцерогенима хемикалијама, а то побија најосновнију логику и одреднице демократије, тј. система који се заснива на правди која за узврат, док трага за истином, МИРНИМ ПУТЕМ неутралише било које несугласице на које се наиђе...

АДА ЗНАМО ОДГОВОР на питање “Да ли је прво настала кокошка или јаје?”. Слично томе, знамо да ћорсокаци у друштву потичу од ћорсокака појединаца који то друштво чине. Стога, најбољим друштвима требају бољи умови који се нису образовали путем насиља, буна или револуција, већ путем мира и позитивних емоција, што прати жељу човека за знањем. Истина је ионако непосредно повезана са знањем. Није, међутим, повезана са моћи, која по природи ствари и 36

сопственој сврси увек тежи да буде тоталитарна, чак и у најнапреднијим капиталистичким “демократијама”, као што је у Данској...

ЕМОКРАТИЈА није ни урбана, ни центристичка, савезничка, социјалистичка, левичарска, нити комунистичка (“народска”). Није монархијски, нити председнички систем. Није хришћанска, нити исламска; није непосредна нити посредна... Демократија не захтева придев који би је описао! Демократија је аутономни друштвени систем који се заснива, како је горе поменуто, а овде поновљено, на правди која, трагајући за истином, МИРНИМ ПУТЕМ решава било шта спорно што може да искрсне... Демократија и капитализам или демократија и комунизам су некомпатибилни, јер су се служили и и даље се служе НАСИЉЕМ. Позамашним насиљем!!! Овде се не ради о томе у коме свету не желимо да живимо, већ у ком свету желимо да живимо. Демократија је живот и захтева, овим редоследом, искрен однос са самим собом, са својим ближњим и са својим друштвом... Демократија је једини мирољубив друштвени систем који би могао изистински да се залаже за потребе свих грађана, а не за шпекулације неколицине.

УВЕНА ПСИХИЈАТАРКА и књижевница Ноуел Ел Садеуи је у интервјуу 2005. године навела да “Људи се морају покренути... морају делати и свргнути ове режиме... Не можемо променити слику... света, уколико не променимо његове политичке системе...”. Па ипак, питам се по 100-ти пут, је ли то поредак ствари? Од египатске револуције 1919. године због британске окупације, до 1952. када је народ устао против монархије и до 2011. када се револуцијом народ побунио против Мубарака, 37

шта се стварно променило, осим чињенице да је енглеска окупација постала египатска, у почетку војна, а сада вероватно верска??? Након Трга тахрир (ослобођење) у Каиру, дошао је ред на Трг синтагма у Атини, а питање је: Сада када смо “прогледали”, можемо ли схватити да је демократија (као друштвени систем) потпуно одсутна са целе планете и да је она сама првенствени циљ??? Демократија има сопствене елементе у свакодневним занимањима и ми морамо да их искористимо у 21. веку, корак-по-корак, имајући на уму промену као почетну тачку. Ово је највећа “револуција” од свих, заправо једина која ће бити у позицији да нас избави из ћорсокака...

A КРАЈ, хтео бих да нагласим још једном да: 1) Нема демократије! Ма колико покушаја да се хуманизују финансијска тржишта било, биће узалудни, јер се капитализам, као систем, ближи крају свог циклуса. Немогуће је вратити време уназад неколико деценија, када је лице капитализма било мање варварско него што је данас. 2) Тржишни капитализам и демократија нису два потпуно некомпатибилна појма. 3) Капитализам нема будућност и већ се налазимо у прелазном периоду са непознатим одредиштем и са спознајом да повратак комунистичког модела не представља алтернативну опцију за 21. век. 4) Више је него очигледно да нам је неопходно боље друштво. Грађанско друштво које ће суделовати и бити изистински демократско, а што ће ненасилно проистећи из радикалних реформи, никако насилно путем револуција (Ерик Хобсбом), те тиме уставом загарантовати (као што сам већ поменуо) стварне потребе свих грађана, а не профитерске интересе неколицине... 38

Simon Weil 39

АШ ОДГОВОР на разумно питање - како се ослободити ове епидемије похлепе која је широм света распрострањена и која подржава тржишни капитализам (или “фундаментализам тржишта”, како га је назвао врхунски економиста, проф. Штиглиц) - јесте следећи: као и са било којом другом заразом - терапијом и правим пријатељством (што је неполитички израз) као леком. Пријатељство захтева самоспознају и води ка суделовању путем свесне и циљане друштвене уметности. Карл Маркс нас је уверавао да су “идеје окови којих се нико не може ослободити, а да притом не сломи своје срце”, тј. да притом не буде дубоко потрешен препознавши тренутни негативан (себични - индивидуалистички) животни став као погрешан, према Хитеровим речима. Ради се о новом приступу у области образовања и културе уопште, где је стварање хуманијег и еколошког социо-економског модела наредни корак.

ИЈЕ МОГУЋЕ, није демократски да судбина државе зависи од тога да ли се лидери (две главне политичке странке које су одвеле земљу у пропаст током последњих 37 година) слажу или не. Избори и вишестраначке владе не могу бити решење проблема из једног простог разлога - проблем је тржишни капитализам, а њега две главне странке и њихове струје подржавају на сваки могући начин. Такозвана традиционална и напредна левица нема потпуни и реални алтернативни предлог за боље демократско друштво, што осим времена пре свега захтева добру замисао: Свеже умове и нове идеје који су потпуно одсутни у целом обухвату савремене политике...

СИМ Андреа Бретона који нас је подстицао да раскринкамо странке (још) од 1950-их година, време је да се подсетимо речи Симон Вејл које указују на то да појединце који желе да понуде своје 40

услуге политици, док су им водиље Правда и Истина, морају подржати њихови пријатељи пре него странке, јер: “Политичка странка је машина која производи колективне тежње и страсти. Политичка странка је институција направљена да врши колективни притисак на размишљања било које особе која је њен део. Први и једини циљ било које политичке странке је да учврсти своје позиције, без икаквих ограничења. Ове три одлике показују да је свака политичка партија по природи и намерама тоталитарна. Политичке странке су институције само формално настале јавно, како би могле да униште смисао истине и правде у душама појединаца.”. Оно што је онда апсолутно неопходно је да ми, као грађани који редовно плаћају порез, окренемо леђа страначком тоталитаризму и престанемо да плаћамо за њихове финансијске преступе и позајмице и да финансијски сносимо последице избора! Док се не отарасимо ове политичке и економске гангрене, требало би да нас растерете својих трошкова у потпуности. У овом тренутку ваља поменути финансијску подршку председника САД-а, Барака Обаме, у претходним изборима, коју су на интернету формирали њему наклоњени гласачи/ бирачи... Социјалистичке, социјал-демократске, радничке и бројне конзервативне и неолибералне политичке струје које су на располагању финансијским тржиштима, осуђене су на пропаст, исто као и народи који су носталгични за комунистичким друштвеним моделом бившег Совјетског Савеза...

ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ, ЧЕСТО се говори о “егу” када је у питању понашање разних политичких личности Грчке, између осталог... Има ли самокритичности? Не бих рекао! Прихватање да се деструктивно понашање тиче судбине читаве земље? Чак ни то! Упркос великој кризи, нико не стиче савест и слободно вољу одмах. 41

Ради се о терапеутском процесу, процедури промене менталитета која захтева време, независно од искрених намера било кога ко жели да се ослободи својих безграничних индивидуализама-ега који су, без сумње, захватили размере епидемије распрострањене по целом свету, најгоре са којом се човечанство до данас сусрело...

РЕМА ТВРЂЕЊУ ПРОФ. ЏОНА ВИЛЕРА (колеги Алберта Ајнштајна и Нилса Бора) «ми нисмо само посматрачи који су се задесили у глобалној сцени дешавања. Ми смо уређивачи и творци који живе у свету у коме се активно учествује.». Речима речима Бертолда Брехта: «Човек није кап у реци живота, он је сила која ствара и покреће реку живота.». Као свесни људи са слободном вољом, можемо постати таква стваралачка сила и насељеници света у коме се активноучествује и не можемо да не одбацимо, најкатегоричније могуће, сваки вид насиља и тираније. Својим животом и радом треба да допринесемо планирању и учвршћивању Партиципативне демократије, друштва активних грађана, Аристотелове државе...

НОГО ПУТА САМ СЕ ПИТАО како је могуће да језик насиља и рата (а не мира и разговора) доминира међу партнерима и савезницима у Унијама људи и земљама са истом валутом. Ово се не односи само на «тешке битке» које наши министри у Бриселу често воде, већ и на «народне устанке, револуције и ратове» које грађанима предлажу странке левице. Ови последњи не могу да разумеју оно што је очигледно. Избори и очекивана промена у политичким односима, коју они категорично бране као једини демократски начин за излазак из кризе, неће заправо ништа променити. Требало је да знају да креативно размишљање није колективно. То 42

Nawal El Saadawi 43

је ствар појединца, а појединац не стиче савест и слободну вољу наједном. То значи да оно чему они теже није за добробит народа, као што тврде, већ за очување или побољшање процента гласача који су за њихову странку. Игноришу чињеницу да је једино значајно питање на које треба одговорити - да ли ће, у овом прелазном периоду од једног типа друштва ка другом, услови живота целе нације бити, говорећи у односу на досадашње, хуманији и достојанственији, у оквиру или ван Еврозоне...

ЕМОКРАТИЈА ИЛИ ТИРАНИЈА? У Европској унији или не?У теорији, барем, таква питања нису постављана. Из једноставног разлога што ће услови живота у оквиру Еврозоне током наредних неколико година прелазног периода - од нехуманог тржишног капитализма ка мирољубивом друштву активних грађана - несумњиво бити бољи у Европској унији, узимајући у обзир чињеницу да криза није само у Грчкој. Криза је и у Европи и широм света. Дешавања која ће се одвијати наредних година у циљу преласка у праву демократију неће бити само у домаћим оквирима. Тицаће се и Европе и целог света...

АЈОСНОВНИЈИ ПРОБЛЕМ ЖИВОТА је неизвесност и непредвидивост. Западни сан турбо-капитализма (чији је представник Немачка, више него било која друга европска земља), тј. освајање света (Европе) је, са аспекта теорије хаоса, маштарија, јер системи у којима влада хаос могу да надјачају сваки труд, предвиђање и адекватно руковање које уложимо. То, просто речено, значи да би требало, макар, да схватимо да нисмо они који природу (у ширем смислу - друштво) обликују, већ смо њени креативни (суделујући) партнери (Др Ф. Дејвид Пит - проф. Џон Бригс). Да појасним да 44

наше индивидуално и колективно «хаотично» понашање, које потиче од наших безграничних индивидуализама-ега, тј. «траћења ума», према речима врхунског психијатра, проф. Ирвина Јалома, нема никакве везе са научном, математичком теоријом хаоса...

АПАЖАЊЕ: Став наших партнера са севера Европе да у Грчкој (као ни у Португалији, Италији и Шпанији) нема одговорних грађана, док их код њих, у северним државама, има у изобиљу, умногоме је нетачан, јер је њихова чувена “одговорност” ограничена потпуном потчињеношћу велике већине нехуманом друштвеном и економском принципу који сада застарева (Самир Амин). Оваква “одговорност” је опасна фантазија која нема додирних тачака са слободном вољом коју смо дужни да развијамо, ако желимо да избегнемо даље проблеме и створимо боље друштво. Да ли смо се запитали како је могуће да је седма најразвијенија и најконкурентнија земља/економија (Италија) на ивици банкрота и да Португалија, Ирска, Шпанија, Белгија и Француска иду њеним корацима???

СТОРИЈА ЕВРОПЕ почиње прелепим грчким митом, где је главна тема љубав Зевса, заштитника гостопримства, заклетве, правде и демократије. Историја савремене Европе 20-ог века је историја варваризма, бола ијада, са два светска рата, колонијама, нацизмом, фашизмом, са затворима крцатим политичких осуђеника, концентрационим логорима, мучењем, искоришћавањем, скапавањем од глади, незапосленошћу, сиромаштвом и небројеним жртвама. Варварска колонијална политика, која је примењивана ранијих година у име цивилизовања “примитивних” нација, недавно је поново почела да се примењује у име “демократизације” 45

политички “необразованих” народа. Заправо то је практично једна те иста ствар... Европа ових дана, доведена је до самрти пролазећи кроз нехумани економски систем и величање тржишта, на челу са Немачком. Јасно је да европска ‘елита’ има за циљ да финансијски потчини “непослушне” земље на југу (мењајући притом чак и политичку мапу) и да прошири свој утицај на границе своје империје, док даје бесплатне “лекције о слободи и демократији” Арапима који су се недавно побунили... Гебелс, министар пропаганде у нацистичкој Немачкој, говорио је: “Ако стално понављаш (лаж), неко ће и поверовати.”, мисливши првенствено на Јевреје, између осталих који су “заударали”. Данас имамо јужноевропске земље (Португалија, Италија, Грчка, Шпанија, енгл. ПИГС = свиње), које заударају као штрокаве свиње... Оно што је, ипак, чудно је да, иако Немци сматрају реч ‘свиња’ (schwein = швајн) погрдном псовком, то је истовремено њихова омиљена храна...

АДА ЈЕ ТЕМПО/КВАЛИТЕТ ЖИВОТА дефинисан новцем, а не људским вредностима, нешто није у реду... Данас сви знамо (експерти и лаици) колико је био зликовски став добро познатог архитекте и урбанисте, Ле Корбизјеа, да је «град брзине - град задовољства». Са овом основом, једноличне куће и продајна места са брзом храном су морала да се појаве, тиме уништивши све што је преживело махнит темпо нехуманог «Профитополиса» (града профита). Одатле је постало јасно да је још од 70-их година прошлог века човеку био неопходан нови тип града (Јозеф Лемброк и Венд Фишер)... Време је функција мисли. У истом маниру, истина је функција знања. Искуствено знање које смо стекли од «профитополиса» широм света, намеће нам да они озбиљно и бесповратно штете људско (физичко, емотивно, логичко и ментално) здравље... 46

Friedrich Nietzche 47

Однедавно, упркос непрекидном западном «радохолизму» (који је, као што сви знамо, озбиљни ментални поремећај), амбијент почиње да се мења из корена, стварањем низа ресторана са «спором храном» у целом западном свету, као последица хуманистичког философског тренда који је познат под називом «живот натенане». Стога, теорија да човек учи на својим грешкама када их препозна и прихвати је потврђена, а то је веома утешно, јер је марљивост једна, а радохолизам (ментални поремећај и индикатор робовања човека варварској моћи тржишта и профитерским интересима неколицине...) је сасвим друга ствар...

РОМЕНИ СЕ, ПОСТАНИ оно што си.», охрабрује нас добро познат немачки философ, Фридрих Ниче. Не постоји могућност да је могао да зна за мит који је његов земљак (потпуно неоправдано) пласирао, о спором и лењом Грку. Етикетирање грчких политичара, а поготово премијера, као непоуздане било је, међутим, крајње оправдано. Чак смо постали и телевизијска серија («На грчки начин») на британској телевизији... Међутим, као што сви знамо, генерализовање никада не одговара стварности! Можда би, када би променили наслов у «На Карађозов начин» (он је лењ, понизан (грба на леђима), лопужа (дуге руке) и наравно порочан), то презентовало нешто реално, барем што се тиче понашања неких Грка, а посебно политичара??? Чак и данас, лик Карађоза (који води порекло из Отоманског царства), који је предложен за народног хероја савремене Грчке, предмет је «забавних» вредности у основним школама (приредбе) и других представа широм земље... Овај лик источњачког позоришта сенки никако не може сносити сву кривицу за неприлике у овој земљи. Ма колико нас да се окануло овог менталитета, пали смо у мрежу мимикрије похлепне западњачке потрошачке културе, која је носила фармерке, 48

пила кока-колу и играла рокенрол... Чини се, стога, да је време да затворимо круг, дођемо к себи и поново постанемо оно што јесмо.

ОВИ ПРЕМИЈЕР ГРЧКЕ је несвесно довео две владајуће странке, њихове истомишљенике и странке левице у скупштини у невољу, из следећег разлога: страха да не ослабе због пуке могућности да он успе у свом тешком задатку, тј. макар и привременом предаху нације која је приморана да преживљава без струје. Стога, могући допринос новог премијера као технократе, а не као политичара, може да означава: а) почетак постепеног распадања рушилачке владе тоталитарне странке; и б) стварање најбоље могуће прелазне економске ‘подлоге’ у грчком друштву за планирање и остваривање, без насиља, хуманог друштва...

АРАДОКСАЛНО, министар и извршни члан ПАСОК-а захтева «национални самопрекор» у народној скупштини, истовремено када његов много искуснији колега (из исте странке) у ТВ емисији с правом истиче да у будуће: “постојаће потреба за демократијом у политичким странкама.”. То јест, прича о тоталитаризму у политичким странкама је оправдана докле год варваризам тржишног капитализма доминира... Све ово јер, према речима бившег министра и извршног члана НД-а (Нове демократије) у истој тој емисији, “није постојала култура комуникације”. То значи да главни предуслов за функционалну демократију, што је критички и конструктиван дијалог, није ни постојао и још увек не постоји... Једини логичан закључак је да треба да без одлагања да порадимо на превазилажењу критике испуњене мржњом и добронамерног чежњивог размишљања и да планирамо (на систематичан начин) 49

наредни друштвени и политички систем који ће служити стварним потребама грађана, тј. треба да натенане планирамо и стварамо праву демократију 21-ог века која ће нас, непрестано се развијајући, пратити отприлике 5 векова, имајући на уму да је “небеско краљевство стање срца и душе, а не нешто што се достиже на земљи или после смрти” - Фридрих Ниче.

ЛАТНО ПРАВИЛО”, тј. енглески термин за Хилелов Добро познати принцип “Шта је теби мрско, не чинисвом ближњем”, као и Кантово гледиште везано за поштовање појединца и његовог/њеног мишљења, у комбинацији са заједничким ограничењем слободе, никако није довољно да би се држава окарактерисала као политички слободна... Такође верујем да ни не баш дословна Поперова процена да смо “слободни онда када можемо да се ослободимо људи на владајућем положају без крвопролића”, није довољна. Колико год желели да похвалимо демократију на западу, описујући је као најбољи политички систем, она је садржавала и и даље садржи елементе насиља, крвопролића, изгладњивања и јада, који напрасно задобијају многоструке размере ових последњих година кризе широм света... Стога је држава политички слободна, а самим тим и демократска, само када су насиље, крвопролиће, као и израбљивање и неправда спречени кроз процес активног учествовања већине. Једноставније речено, онда када држава престане да служи шпекулацијама и профитирању неколицине који су удомљени по банкама и финансијским тржиштима и усмери пажњу на стварне потребе већине, тј. становника државе, без непроменљивих ограничења и обрачуна... Лично сматрам да овај проблем, иако очито политички, неће решити професионални политичари који представљају или подлежу интересима нехуманог 50

Karl Marx 51

тржишта капитала, него поштени, мирољубиви, радни, одлучни грађани, уметници и љубитељи уметности, чији је број у свакодневном порасту...

РЕМА ТУКИДИДУ, Перикле је био поборник следећег става: «Иако је мало нас способно да планира и примени политику, сви смо способни да јој судимо.». Тиме се ни на који начин не намеће идеја да људи, које представљамо и ти и ја, тј. појединци са слободном вољом и разборитим мислима, не могу имати идеје или утицај. То би значило да зато што неки од нас не могу да конструишу музички инструмент, нису способни ни да свирају. Демократија никад до дана данашњег није била права. Подржавам гледиште да она то може и мора бити! Нисам пристрасан, те против Поперовог становишта да је супротно заправо истина. Дубоко ценим, осим нашег устаљеног веровања у просветљење, рационализам и критички дијалог. Верујем, међутим, да је много тога променило у последњих 17 година од његове смрти и да имамо «свету» обавезу да ствари сагледамо испочетка, узевши у обзир саом неколико нових података - догађаја. Био је љубитељ идеологије Талеса из Милета. Односно, када је говорио студентима, рекао би: «Ствари су онакве какве ја мислим да јесу. То је моја теорија. Покушај да је усавршиш.». Стога, додајем речи Демокрита које гласе: «Сиромаштво у демократији је боље од свег блага под аристократијом или монархијом. Јер, слобода је боља од ропства.». Наглашавам да ово више не важи јер у такозваним демократијама, сиромашни не могу чак ни да преживе... Слобода је дефинитивно боља од ропства. Питам се, ипак, шта да радиш са слободом када си незапослен, гладан и бескућник??? Последњих година су «демократије» напослетку постале парламентарне тираније финансијских тржишта, те је постало немогуће разликовати демократију од тираније. 52

У оквиру теоретисања, стоји да демократија не би требало да настави да функционише само рекреативно, тако што ће једино осигурати, према Поперовим речима, антидиктаторске институције. Дошло је време да демократија функционише на креативни начин, обезбеђујући пријатељство и институције које ће одговорити на захтеве и стварне потребе многих (свих), а не на интересе неколицине. Тада и само тада ће народ контролисати демократију, као што је требало да буде од самог почетка. Тада ће криза престати и човечанство ће напредовати...

АКЛЕ, ТРЕБА РЕЋИ «НЕ» владавини странака, пословима «испод руке» и тајној дипломатији, не тако добронамерном «националном интересу», пропаганди, трошковима одбране и рату. «ДА» демократији, искрености и солидарности народа, поштовању разлика, образовању и комуникацији. «НЕ» варваризму финансијских тржишта, израбљивању, неправди, профитирању, премишљањима и циљаном насиљу. «ДА» култури, социјалној правди и напретку свих грађана, савесној и циљаној уметности. Постоје многи који нису усвојили Гандијев пасивни став. Сматрају да је насиље једино решење или, у најбољем случају, нужно зло... Сматрам, међутим, да смо данас у прилици да одбијемо насиље и све деструктивне емоције и да негујемо позитивна осећања (Данијел Гоулман) савладавши пасивни отпор и схвативши једину истину нашег великог песника Кавафиса: «Лестригонце и Киклопе, / дивљег Посејдона нећеш никада сусрести / ако их не носиш у својој души / ако их твоја душа не уздигне пред тобом.». 53

АКО МОГУ ДА ПРЕСТАНЕМ са писањем овог есеја када нас милиони ствари заиста потресају и шокирају свакодневно? То се не односи на Придошлице скупштинског подијума, који су углавном млади и безнадежно плиткоумни (ако се озбиљно размишља о политичкој будућности ове земље)... Не односи се ни на ‘прегласне’ заштитнике сиромашних који живе у луксузним приватним вилама са базенима, нити на оне којима је наједном «никла» брада и који бране»радничка» права... Изоставићу и немачког министра за Грчку кога смо недавно ‘набавили’... Мислим на вести да се ученици ових дана онесвешћују по школама због неухрањености у време када председник скупштине најављује да «Французи» користе одобрење бонуса за «постигнуте циљеве» за посланике и потпредседника ПАСОК-а, да називају Грке не само «протувама»/»шљамом» него и «дркаџијама»/»дркошима»... Морамо да преузмемо одговорост; ценим да смо обавезни да признамода смо»дркоши», исто као што они морају да признају да су бивали и да су још увек «макрои» најгоре врсте, потпуно деструктивни током периода од 38 година!!! Оно што је важно нагласити је да смо се сви «пробудили» и сви који се не буду покајали, нестаће не само из грчког парламента, већ и из ове земље... Шта је горе? Кoрумпирани грчки политичари или немачки надзорници - радохоличари??? Осећам да нам ускоро неће бити потребни ни једни ни други!!!

А РЕЗИМИРАМ, СМАТРАМ ДА: Боље друштво за којим сви жудимо неће настати тако што ћемо старо разрушити металним полугама и Молотовљевим коктелима, него градећи га на новим темељима, МИРНИМ ПУТЕМ. Било какви покушаји да се поново сагради или 54

Carl Popper 55

обнови упропашћено друштво, осуђени су на пропаст и, самим тим, безнадежни. Фундаменталитам новчаних тржишта је директно повезан са нашим претераним индивидуализмом и крајњом себичношћу, који леже на супротној страни од позитивних осећања љубави и пријатељства. Поред тога, заснован је на заслепљујућем, миметичном (опонашајућем) конзумеризму који је унапређен до статуса психотерапије (терапија куповином)... Актуелна истраживања људског мозга и неуробиологија су фокусирани на осећање пријатељства и љубави, тиме доказујући велику важност емоционалне интелигенције и уопште - позитивних осећања, не само за наше здравље, већ и за општи напредак људских живота. Превазилажење светске економске кризе није ствар финансија, нити политике или друштва. То је најпре питање личности и морала - другим речима - неуробиолошки проблем. Питање је образовања и културе. Јер, наше ће се друштво мењати набоље само у оној мери у којој се ми као појединци мењамо, стичући савест и слободну вољу. Сад, сви знамо да бездушни финансијски капитализам нема додирних тачака са демократским друштвом грађана, а такође смо свесни да наша жеља за правом демократијом захтева иновативне појединце и самосвест, пријатељске односе и учествовање у општим, заједничким питањима. У овом настојању, савесна, друштвена и циљана уметност има много тога да понуди, проширујући људску перцепцију и отварајући нове видике у потрази за бољим друштвом које ће бранити стварне потребе свих грађана, а не профитерске интересе неколицине. Зато се обраћамо (групи најразвијенијих земаља света) Г20 речима: “Вас је 20 у насилничком свету који ће ускоро нестати. Нас је милион из мирољубивог света који је на помолу... 56

КРАТКО, најважније је да схватимо да: Сурови друштвени систем новчаних тржишта који занемарује демократију и баца нас још више у немаштину, ближи се крају и сваки напор да он опстане биће краткотрајан, привремен. Следеће што морамо да схватимо је: да бисмо променили друштво, прво морамо ми као појединци да променимо сопствени менталитет. А наш нови менталитет мора бити такав да нас избави из незауздане себичности и води ка пријатељству, које захтева самосвесност и једнако је суделовању. Завршићу питањем чији одговор потврђује горепоменуту тврдњу: Шта смо заправо постигли у последњих 38 година, након што је демократија поново успостављена у нашој земљи и зашто смо свих тих година током обележавања Политехничког протеста у Атини дизали транспаренте идентичне првобитним: “Хлеб - Образовање - Слобода”?

Такис Алксиу је рођен у Александрији у Египту 05. јануара 1942. године. Студирао је архитектуру у Немачкој (дипломе из области архитектуре и урбанизма на Техничком универзитету у Дрездену 1964. године). 1967. године је завршио своје пост-дипломске студије из области психологије перцепције, а 1968. докторат из области инжењерства. Радио је, као архитекта-урбаниста, на различитим пројектима за Грчку, Немачку, Швајцарску, САД, Кувајт, Замбију и Иран. Члан је различитих удружења - архитеката, инжењера, урбаниста - Немачке, Швајцарске, Енглеске и Грчке и учествовао је на различитим семинарима, симпозијумима и конференцијама у Грчкој и иностранству. Одржао је многа предавања на европским универзитетима - у Немачкој, Швајцарској, Аустрији и Грчкој - и био је ванредни професор на Универзитету у Офенбаху на Мајни у Немачкој. Држао је предавања и основао радионице на тему комуникације, демократије, дизајна и уметности у архитектури на “дописном” универзитету Света Петка и био је неколико година редовни професор на Америчком универзитету у Атини. Одржао је многе самосталне и групне изложбе у Дрездену, Базелу, Паризу, Венецији, Лондону, Њујорку, Токију, Истанбулу, Никозији, Александрији, Атини, на Родосу и много другде. Био је председник уметничког центра “4 Seasons” и председник Панхеленског историјског и философског удружења, организовао је међународне симпозијуме и конференције о људским правима. Конпоновао је музичку тетралогију, комад кога чини четири дела: “Испод даха”, “Птичја песма”, “Гласови без лица” и “Црвени ветар”. Награђен је “Међународном Кавафијевом наградом” и проглашен “Великим добротвором” због својих филантропских активности у корист грчке заједнице у Египту. Добио је прву диплому удружења Међународна посвећеност уметности, Стокхолм/Шведска. АБИ (Амерички биографски институт)/САД га је укључио међу 5 000 личности света и наградио га Међународном наградом за мир 2010. године због промовисања мира намерама, делима и сопственим примером на локалном и глобалном нивоу. Коначно, ИБЦ (Интернационални биографцки центар) на Кембриџу (Уједињено Краљевство) га је наградио као једног од 2 000 интелектуалаца 20-ог века, а “Ко је ко” из Цуга/Швајцарска га је уврстио у своја издања. Његово име се помиње у различитим грчким и међународним енциклопедијама. Објавио је бројне чланке и књиге са архитектонским, образовним и социолошким садржајем. Међу њима су: Психологија архитектуре на примеру музеја уметности (1968), Трећи Кавафи (1982), Ιαπωνία (Јапонија - Јапан) - Џпен (Јапан) - Жапон (Јапан) (1984), Абди Ипекчи (1986), Књига наставе уживо 1 - 6 (1989-1993), За покрет и стратегију уједињења у Грчкој (1993), Јапан: Земља зена (1995), Нацизам и религија на прагу 21-ог века (1995), За жену са 12 модела од Такиса Алексиуа (1995), 40 година касније - Никос Казандзакис (1997), Збогом тами - цртежи и списи (2002), Изван тираније савремене архитектуре (2004), Време бојазни је прошло (2004), Хипатија, пут слободе (2006), Заробљеник савести (2006), Естетика љубави (2008), Повратак осећањима (2008), Круг хармоније (2008) и Моћ пријатељства (2012) која је до сада преведена на 12 језика. Као председник уметничког центра “4 Seasons” - AthensArt, направио је и 58

до данас води сајт www.athensart-2010.ning.com. 2010. године је организовао AthensArt међународни фестивал уметности у Технополису/Атини, на коме је учествовало преко 300 уметника са 5 континента и 72 земље широм света. До тада је био организатор многих групних и филантропских изложаба у Грчкој и иностранству, дајући прилику сваком уметнику и љубитељу уметности, без икакве дискриминације, да учествује, промовишући “Позитивну страну живота” и своје снажно убеђење да “Пријатељство кроз уметност може променити свет”, на мирољубив начин. “... Демократија није буржоаска, ни центристичка, савезничка, социјалистичка, левичарска или комунистичка (популистичка), није монархијска, председничка, хришћанска, исламска, директна или индиректна... Демократији нису потребни придеви! Демократија је аутономни друштвени систем који се заснива, како сам већ поменуо, а сада понављам, на правди која, трагајући за истином, решава било које разлике које настану, мирним путем!!! Демократија и капитализам или комунизам су некомпатибилних намера, јер су се служили и и даље користе НАСИЉЕ (и то поприлично насиље). Овде се не ради о томе какав свет не желимо. Него - у ком свету желимо да живимо. Демократија чини смисао живота и захтева, овим редоследом: искрен однос са самим собом, са својим ближњим и са својим друштвом... Демократија је једини мирољубив друштвени систем који може изистински да се залаже за потребе свих грађана, а не за профитирање неколицине... Превазилажење светске економске кризе није ствар финансија, нити политике или друштва. То је најпре питање личности и морала - другим речима - неуробиолошки проблем. Питање је образовања и културе. Јер, наше ће се друштво мењати набоље само у оној мери у којој се ми као појединци мењамо, стичући савест и слободну вољу... а наш нови менталитет мора бити такав да нас избави из незауздане себичности и води ка пријатељству, које захтева самосвесност и једнако је суделовању...” Излагање Такиса Алексиуа 2012. године