Forma 12 by Forma

ČASOPIS STUDENATA GRAFIČKOG INŽENJERSTVA I DIZAJNA JUN 2015 BROJ 12

Nikola Rajić redakcija

Stefan Adamović Nina Grbić Stefan Savić Nada Miketić Lazar Rajković Petar Vukobrat tehnički/likovni urednik

Tijana Dedić fotografija

Nina Grbić lektori

Igor Hilčenko Ivana Dobrijević Maja Zarić saradnici

Ivan Mesaroš Staša Bugarski Dejan Skorupan Endre Mesaroš Živan Đurđević

REČ UREDNIKA

IMPRESUM

urednik časopisa

Pred vama je dvanaesto izdanje časopisa Forma. U ovom broju vas očekuje novi urednik, nova rubrika, nove tendencije, osvežena redakcija i stara dobra Forma. Nikada se nisam trudio da postanem urednik ovog časopisa ali su se stvari same od sebe desile. Iako sam preuzeo dužnost od bivšeg urednika Stefana Savića, on je i dalje ostao u redakciji i uvek mi je pomagao kada je pomoć bila potrebna. Od prošlog broja smo počeli više da se bavimo promocijom časopisa, dok će ovaj broj ostati u znaku umrežavanja. Povezali smo se sa tri kolektiva čiji rad nam je vrlo drag, radi se o Liceulice, Vizkultura i Ulice. Da bismo vam što bolje prikazali njihov rad pustili smo ih da se sami predstave, iz čega je nastala nova rubrika Na sceni. Još jedna novina je to da po prvi put uz svaku Formu dolazi i plakat, za čiji dizajn je zaslužan Bratislav Milenković sa kojim smo radili i intervju. Kako smo u rubrici tehnologije pisali o tehnici štampe rizografiji stupili smo u kontakt sa Stevanom Ivkovićem čija je firma BS biro rešenja generalni zastupnik Riso štampača. Zahvaljujemo se Stevanu što nam je obezbedio štampanje plakata i sponzorisao časopis. Svakako ovom prilikom se zahvaljujem i štampariji Futura koja sada već možemo reći tradicionalno sponzoriše Formu i bez koje štampanje ovog broja ne bi bilo moguće. Iskreno se nadamo i budućoj saradnji. Hvala dobrim ljudima iz coworking-a Pionirska i Poslovnog inkubatora koji su nam izašli u susret i obezbedili prostor za sastajanje redakcije. Hvala svim saradnicima koji su nam davali savete i pomagali oko tekstova i ilustracija. I na kraju hvala vama što nas čitate i dajete konstruktivne kritike, to nas najviše motiviše da nastavimo sa ovim projektom i trudimo se da budemo što bolji iz broja u broj. Čitajte besplatno digitalnu verziju časopisa na casopisforma.rs, tu takođe možete zatražiti i besplatan štampani primerak.

uvodne radili

Nada Miketić Lazar Rajković Ivan Mesaroš Tijana Dedić Nikola Rajić Petar Vukobrat kontakt

www.casopisforma.rs grid.forma@gmail.com izdaje i štampa

Fakultet tehničkih nauka Grafičko inženjerstvo i dizajn Trg Dositeja Obradovića 6 Novi Sad tiraž

600 primeraka CIP - Katalogizacija u publikaciji Biblioteka Matice srpske, Novi Sad 378.18;65.2 (497.113 Novi Sad) FORMA:časopis studenata grafičkog inženjerstva i dizajna /urednik Nikola Rajić. - 2006, br1- .-Novi Sad : Fakultet tehničkih nauka, Grafičko inženjerstvo i dizajn, 2006-.-ilustr.; 30cm Dva puta godišnje. ISSN 1452-5380 COBISS.SR-ID 213659143

Nikola Rajić

SADRŽAJ 5 15 23 27 33 39 45

TEHNOLOGIJE

RIZOGRAFIJA

Tekst: Nikola Rajić i Stefan Adamović

SPECIFIKACIJE RIZOGRAFA: -TIP PAPIRA: SVAKI NEPREMAZANI PAPIR -GRAMATURA: 70- 250G/M2 -MAKSIMALNA VELIČINA PAPIRA: 297X432MM -MAKSIMALNA POVRŠINA ŠTAMPANJA: 291X413MM -BROJ BOJA PO PROLAZU: 1-2 -ISPLATIVOST SE POSTIŽE OD 20 DO 2000 KOPIJA

Sam proces štampanja odnosno kopiranja možemo izvesti na dva načina, direktnim štampanjem sa računara ili skeniranjem sadržaja u samom rizografu. Sadržaj se štampa termo-glavom na posebnoj matrici za umožavanje koji na štampajućim mestima pravi rasterske tačke. Tako obrađena matrica se navlači na štampajući valjak. Papir kroz mašinu prolazi ravno dok se valjak sa bojom okreće velikom brzinom preko njega. Boja se istiskuje kroz matricu i dobija se odštampani otisak. Štampani materijal nije potrebno zapeći na podlogu jer se boja suši upijanjem, što doprinosi većoj ekonomičnosti i brzini rada. Zbog ovog načina sušenja boje moguće je korisiti samo nepremazne papire. U jednom prolazu štampa se jedna boja ali postoje i verzije rizografa sa dva štampajuća valjka. Za svaku novu stranicu potrebno je izraditi novu matricu. Brzina je najbitnija osobina rizografa, u zavisnosti od modela brzina štampe se kreće između 60 i 180 prolaza u minuti. Procenjuje se da u životnom veku kvalitetan rizograf može izraditi oko 100,000 matrica i oko 5,000,000 kopija, ali naravno da uz redovno servisiranje može raditi i mnogo više od toga. Celokupan proces štampanja rizografa je automotizovan te je vrlo jednostavan za korišćenje i održavanje.

Ilustracija: Stefan Adamović

Ovaj proces štampe osmislila je Riso Kagaku korporacija u Japanu još 1986. godine. Neophodan deo u ovom procesu je specijalna boja koju je 1946. godine stvorio Noboru Hajama (Noboru Hayama) koji je bio i osnivač same korporacije. Za preteče rizografa mogu se smatrati starije tehnike umožavanja poput memografije i spirit duplikatora. Samo ime RISO na japanskom znači „idealan“ što za neke poslove ovaj uređaj upravo i jeste.

Oslikavanje matrice termoglavom

Navlačenje matrice na štampajući valjak

PROCES ŠTAMPE

Iako je rizograf u nekim svojim karakteristikama vrlo napredan, ima svoja ograničenja. Kod manje kvalitetnih ili istrošenih uređaja mogu se videti krzave ivice na štampanim elementima. Reprodukcija fotogafija je teško izvodljiva i vrlo lošeg kvaliteta, mada rizograf nije ni namenjen za štampanje fotografija. Još jedna od potencijalnih mana je ograničenje na jednu, odnosno dve boje prilikom jednog prolaza te je za višebojnu štampu nekada potrebno štampati iz više prolaza i svaki put ručno menjati kasetu sa štampajućim valjkom. Kako se boja suši upijanjem, moguća su blaga razlivanja boja, što dovodi do zamagljenih ivica.

OGRANIČENJA

Rizograf je prvenstveno zamišljen kao mašina za umnožavanje tekstualnih sadržaja i kao jeftinija alternativa digitalnoj štampi pri većim tiražima, ali za tiraže preko 2000 otisaka u poređenju sa ofset štampom isplativost se gubi. Zbog toga se rizograf može smatrati sponom između digitalne i ofset štampe. Praktična primena rizografa je u štampanju knjižnog bloka manjih tiraža, letaka, brošura, pisama, blokovske robe... Do nedavno rizograf su uglavnom koristile kompanije sa većim potrebama za štampanim birokratskim materijalom i manje štamparije baš kako bi popunile tu prazninu između ofseta i digitalne štampe. Proteklih godina rizograf su otkrili umetnici i mladi grafički dizajneri. Shvatajući njegove karakteristike počeli su da stvaraju umetnička dela pretvarajući njegova ograničenja u prednost. Rizografi su počeli da štampaju plakate prepune šarenih ilustracija, sa ekperimentalnim preštampavanjima boja i divnom tipografijom. Što se do tada smatralo neprikladnim za ovu tehniku sada je postalo poželjno. Blago pomeranje registra i ograničenost u bojama daje organski šmek i nešto jedinstveno za svaki otisak.

UPOTREBA

Papir prolazi ravno a štampajući valjak rotira preko njega

NEKE OD RASPOLOŽIVIH BOJA: BLACK – NEUTRAL BLACK U FEDERAL BLUE – 294 U MEDIUM BLUE – 2738 U LIGHT BLUE – 3005 U PURPLE – 275 U TEAL – 328 U GREEN – 354 U YELLOW – YELLOW U GOLD – 117 U ORANGE – 1505 U RED – WARM RED U FLUORESCENT PINK – 906 U FLUORESCENT ORANGE – 905 U BURGUNDY – 7419 U HUNTER GREEN – 561 U BROWN – 7581 U

Preporučuje se korišćenje margina od 10mm sa svih strana papira, za bleed ostavite 4mm. Izbegavajte velike površine obojene punim tonom jer je moguće da se boja neće sasvim osušiti na tim mestima tako da kod izlaganja može doći do neželjenog preslikavanja boje. Ovo pogotovo važi kod obostrane štampe. Da biste izblegli ove neprilike jednostavno velike površine nemojte bojiti preko 75% pokrivenosti. Čak i ako se desi da dođe do preslikavanja, mrlje se mogu lako ukloniti gumicom za brisanje. Moguća su pomeranja registra u procesu štampe tako da je potreban dodatan oprez prilikom višebojne štampe. Napomenuli smo da su moguća blaga razlivanja boje pa oštre ivice mogu dobiti zamagljeni efekat.

SAVETI ZA PRIPREMU

Rizograf koristi specijalne boje na bazi soje, koje manje zagađuju životnu okolinu i čine reciklažu jednostavnijom. Raspoloživih boja ima oko dvadeset. Na žalost CMYK nije u potpunosti podržan, ali postoji trik koji simulira ovaj model boja. Žuta i crna boja su na raspolaganju, ali magenta i cijan nisu. Ako se umesto cijan boje uzme plava, a umesto mangente iskoristi fluorescentna roze ili crvena može se dobiti efekat koji imitira CMYK. Kako su rizo boje transparentne čak i kod 100% nanosa, postoji mogućnost za mešanje boja preštampavanjem tako da se dobijaju nove nijanse. Moguće je kontaktirati proizvođača i praviti nove spot boje, ovome uglavnom pribegavaju kompanije koje štampaju velike tiraže.

BOJE

Rizograf je danas relativno jeftina mašina koja pravi jeftine otiske. Za kancelarijske potrebe, za koje je prvenstvo i napravljen, rizo blista svojom funkcionalnošću, brzinom i jeftinim otiscima. I pored manjih ograničenja pomogao je dizajnerima, manjim izdavačkim kućama i studijima da steknu veću autonomiju prilikom svog rada, čak se može reći da postoji izgrađeni stil ilustracija inspirisan karakteristikama rizografa. U daljem tekstu smo izdvojili 2 dizajn studija koji su svoj celukupan dizajn bazirali na tehnici rizografije»

Odštampani papir se izlaže 8

Topo Kopi (Topo Copy) je otvoreni istraživački centar za štampu, fanzine, papir, kopiranje, boju i umetnost. Stacionirani su u Belgiji, u gradiću Gent (Ghent). Imaju izdavačku kuću za fanzine, biblioteku, a neretko drže radionice, predavanja i izložbe. Njihov atelje je uvek otvoren za saradnju, i naravno štampaju Rizo. (topocopy.org)

Topo Copy

TOPO COPY

STUDIO RISOTTO

Gabriella Marcella

Studio Rizoto (Studio Risotto) je osnovan 2012. godine u Škotskoj, tačnije u gradu Glazgov. Osnivač ovog studija je grafička dizajnerka Gabriela Marsela (Gabriella Marcella) koja svoje radove isključivo štampa u ovoj tehnici. Naglašene linije, jarke boje i razigrani stil Gabrijelinog rada daje glavnu crtu celom studiju. Preporučujemo vam da posetite sajt ovog studija (risottostudio.com) i vidite izvrsne radove i koliko dobro se rizograf može iskoristiti.

Vaša vizija štampe Rešenje problema a ne novi problem BS Biro Rešenja posluje 3 godine kao generalni zastupnik za Srbiju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu za RISO i Plockmatic kompanije. Naslednik su kompanije M&S Enterprise koja je bila RISO zastupnik još od 1990. godine. U svom asortimanu BS Biro Rešenja nudi celokupan program Plockmatic i RISO kompanije namenjen za Evropu. Pored duplikatora, printera, bindera, savijačica i plastifikatora u svojoj ponudi nudi i sav potreban potrošni materijal za te mašine. Takođe, možete dobiti uslugu konsaltinga prilikom izrade nove štamparije ili dobiti savet o kupovini polovnih mašina. U firmi BS Biro Rešenja tehnička podrška i servisiranje su dostupni nonstop 24 sata, 7 dana u nedelji jer je vreme klijenta najdrogacenije. Adresa zastupništva: Dr. Ivana Ribara 115b, Beograd email: office@risosrbija.rs telefoni: 011/3223261; 063/212154

MODERNE SAJDŽIJE Tekst: Stefan Adamović

Ako danas želite da proverite koliko je sati, velike su šanse da ćete pored toga moći da vidite imate li i neki mejl ili broj pratilaca na Instagramu. Razlog tome je što smo ručne satove pretvorili u mini računare i dodali prefiks „pametni“. Da bismo bolje razumeli ovaj fenomen modernog vremena, proučićemo istoriju ručnih satova. Prvi ručni sat stvoren je 1868. godine od strane Poljaka Antonija Pateka za mađarsku groficu Kosovič. Međutim, iako je ručni sat sprava koja je namenjena merenju vremena, grofica ga je upotrebljavala isključivo kao deo svog nakita. Isprva su ručne satove nosile samo žene, dok su muškarci odbijali da prate taj trend. Ipak, kako su ručni satovi bili veoma laki za nošenje i upotrebu, prva masovna proizvodnja bila je upravo za muškarce, odnosno za nemačku vojsku. Od tada ručni satovi neprestano evoluiraju i njihova namena se nije menjala. Međutim, danas smo njihova nekadašnja mehanička srca zamenili nečim mnogo sofisticiranijim - procesorima. Što je bilo sasvim prirodno i u skladu sa evolucijom ručnih satova i težnjom čoveka da napravi nešto bolje. U njih smo ubacili operativne sisteme i dodali funkcije koje su bile nezamislive pre samo nekoliko godina. Danas sa vašim „pametnim“ satom možete otključati i pokrenuti automobil, pratiti koliko koraka ste prešli, pa čak i fotografisati. I upravo zbog dodavanja svih tih mogućnosti, sat više ne gledamo samo kao spravu za merenje vremena. Pametni satovi zapravo nisu novotarija današnjice. Ako pogledamo istoriju ručnih satova, videćemo da su oni, još osamdesetih i devedesetih godina, imali dodatne funkcije kao što su računanje ili bežično povezivanje sa računarom. Međutim, ta tehnolgija nikada nije bila popularna kao danas. Zaslužne za popularnost ove tehnologije su velike kompanije kao što su Apple, LG, Pebble, Samsung, Sony... Svaka od tih kompanija izdvaja ogromna sredstva za poboljšanje i marketing „pametnih“ satova, zato nimalo ne čudi njihova popularnost. Svako može da koristi ovaj sat, bez obzira na prethodna iskustva, što je još jedna od prednosti ovakvih satova. Pošto „pametni“ satovi funkcionišu na nekoliko različitih načina, razvrstaćemo ih po platformi koju koriste, jer ona najviše utiče na tu raznovrsnost. Postoje četiri platforme, odnosno operativna sistema koje ovi satovi koriste: Android Wear, LG-jev Open WebOS, Apple Watch i oni koji mogu da rade sinhronizovano sa Android ili Apple iOS operativnim sistemima. Svaki dobar inženjer ili dizajner teži da stvori nešto što će ljudima olakšati i unaprediti život na ovoj planeti. Upravo iz te želje stvoreni su ovi satovi. Međutim, ta želja je stvorila i Google Glass koji je imao ogromnu popularnost, kao i „pametni“ satovi sada, a ispostavilo se da je to bila samo prolazna atrakcija. Ovi satovi poseduju ogroman potencijal i veoma veliku prilagodljivost, pa će njihova primena biti veća u zdravstvu, vojsci i obrazovanju.

korisnički interfejs Ovaj OS (operativni sistem) kompanije Google koristi modifikovani Android operativni sistem koji je prilagođen da radi na „pametnom satu“. Po pitanju dizajna korisničkog interfejsa, Google nije previse eksperimentisao, pa se dizajn i boje baziraju na Flat trendu, sa veoma minimalističkim animacijama.

dizajn sata Prvi „pametni“ satovi bazirani na ovoj platformi dela su kompanija LG i Samsung. Prvi sat ove vrste koji je izdao Google bio je Moto360. Izašao je 2014. godine pa ćemo na bazi njega posmatrati dizajn sata. Jedna od zanimljivih činjenica je da Android Wear kao OS deluje mnogo povezanije sa dizajnom kućišta samog sata ukoliko je ono cilindričnog oblika. Upravo takav oblik kućišta Google je iskoristio za Moto360 pa je možda i to jedan od razloga zasto ovaj OS odaje takav utisak. Pored toga izrazito industrijalistički dizajn je vidljiv svuda, čak i u materijalima koji su korišćeni pri izradi sata. Google ovim dizajnom nije rizikovao, što se pored samog dizajna kućišta i korišćenih materijala, ogleda i u dizajnu narukvica koje su izrađene od kože, aluminijuma ili čelika.

Dizajn korisničkog intefejsa ovog sata je sasvim drugačiji od svih ostalih operativnih sistema, što je u skladu sa ovom kompanijom. Veliki uticaj na sam korisnički intefejs imao je način na koji sa njim interagujete. Apple se izdvaja po tome što koristi unos preko ekrana osetljivog na dodir i specijalnog točkića koji se nalazi sa strane ovog „pametnog“ sata. Sam dizajn korisničkog interfejsa je veoma minimalistički i u skladu sa njihovim ostalim dizajnerskim rešenjima.

APPLE WATCH

korisnički interfejs

dizajn sata Dizajn kućišta ovog sata je nepogrešivo industrijski, ali takođe i veoma luksuzan. Na prvi pogled možete videti da se radi o skupom satu, pre svega zbog materijala koji su korišćeni (zlata, srebra i aluminijuma). Apple je bio izuzetno kreativan prilikom izrade i izbora materijala, kako za kućište tako i za narukvicu. Sat možemo videti u nekoliko finiša; od aluminijuma do nerđajućeg čelika, kože i osamnaestokaratnog zlata. Postoje i dve različite dimenzije, što će sigurno uticati na njegovu popluarnost kod žena. Sveukupan doživljaj ovog sata je impresivan i čini se da dizajn korisničkog interfejsa i dizajn samog sata rade u neverovatnoj harmoniji.

Satovi sa ovom mogućnošću postali su jako popularni jer nisu ograničeni na jedan sistem i njegove karakteristike. Ovaj pristup daje kompanijama veći manevarski prostor što se tiče dizajna korisničkog intefejsa, pa se veliki broj kompanija odlučio upravo za njega. Ovo može biti i prednost i mana, jer za razliku od onih koji koriste već postojeće platforme, kompanije moraju da razvijaju svoje, a pravljenje nove platforme nikada nije lak posao, jer pored dosta programiranja potrebno je i dosta vremena za testiranje stabilnosti i funkcija koji taj OS poseduje. No, kako OS, za razliku od hardvera, može biti beta, a može se i apdejtovati, taj mogući „nedostatak“ rešen je na taj način. Kompanija koja proizvodi jedan od najpopularnijih „pametnih“ satova ove vrste je Pebble. Pebble je, može se reći, krivac za veliku popluarnost „pametnih“ satova uopšte. Zapravo, ova kompanija je svoju ideju prvi put izložila na Kickstarter platformi još 2012. godine (što je mnogo pre ostalih kompanija) i zaradila neverovatnih deset miliona dolara. Ovi satovi postali su veoma poplurani zbog ovakvog tipa operativnog sistema, činjenice da je neverovato lak za korišćenje i zbog svog neverovatnog suptilno-minimalističkog industrijskog dizajna.

Najmlađa od ovih platformi je LG-jev WebOS. Ovaj OS prvobitno je razvio Palm kao OS za telefone. Zatim ga kupuje HP a pre dve godine LG. Kompanija ga je već koristila za svoje „pametne“ televizore što je jedan od razloga njihove popluarnosti. Međutim, nikada pre nije bio korišćen u „pametnim“ satovima. Kao i Android, WebOS se bazira na Linuksu i open source je (bilo ko bez nadoknade ga može skinuti i modifikovati), što znači da ćemo u budućnosti viđati sve više aplikacija za njega. Dizajn korisničkog intefejsa WebOS-a je veoma jednostavan i lak za korišćenje. Neki elementi korisničkog interfejsa su pozajmljeni od drugih operativnih sistema, ali su uklopljeni tako da čine funkcionalnu i originalnu celinu. Dizajn intefejsa je u trendu Flat dizajna, pa je zbog toga moderan i vrlo privlačan.

dizajn sata Prvi sat sa ovim operativnim sistemom izdao je sam LG. Dizajn sata je mešavina idustrijskog i konvencionalnog, odnosno sam dizajn sata je moderan, ali ipak više prati trend uobičajenih ručnih satova. Ovakav pristup dizajnu može biti veliki plus u odnosu na ostale, jer mnogi potencijalni kupci žele stelt osećaj tako da niko ne može reći sa sigurnošću da li je to uobičajeni ili „pametni“ sat. Ali može biti i veliki minus, jer zbog svog izrazito moćnog i „muškog“ dizajna žene neće kupovati ovaj sat.

SINHRONIZOVANI OS

korisnički interfejs

dizajn sata Ovaj način rada omogućio je raznovrsnost i u izradi hardvera. Kompanijama je data tolika sloboda da je samo njihova mašta granica u kombinovanju i eksperimentisanju, tako da možemo ocekivati da ćemo upravo u ovoj oblasti videti najviše novih rešenja i inovacija.

NEKI DRUGI PROGRAMI Tekst: Nikola Rajić

U vremenu pre nego što su se grafički studiji sveli na jedan računar, dizajneri su često inspiraciju tražili u drugačijem pristupu rešavanju problema, koristeći druge alate i istražujući njihov potencijal. U redovima koji slede, potrudićemo se da vam predstavimo savremene alatke, odnosno programe, koji nisu nužno aktuelni, uspešni ili čak u potpunosti razvijeni, ali svima im je zajedničko da nude novi pristup, što često podstiče kreativnost i rađa nove ideje.

FONTSTRUCT OMOGUĆAVA DA NA ZABAVAN NAČIN, KORISTEĆI MNOŠTVO RAZLIČITIH BLOKOVA KOJE SMEŠTATE U PROSTOR JEDNOG PIKSELA, KREIRATE SVOJ FONT.

ALCHEMY KORISNIKA NAVODI DA BEZ RAZMIŠLJANJA SLEDI SVOJU INTUICIJU I DA SE MAKSIMALNO SKONCENTRIŠE NA CRTANJE BEZ OSVRTANJA.

FONTSTRUCT.COM

AL.CHEMY.ORG

Fontstruct je interesantan onlajn program za kreiranje fontova baziran na sistemu „piksel po piksel“, koji pokrećete preko vašeg internet pretraživača. I dok standardni proces kreiranja fonta, uz alat kao što je FontLab Studio, zahteva dugu i ozbiljnu pripremu, razradu ideje, skice, a zatim sate posvećenog i preciznog rada, Fontstruct vam omogućava da na zabavan način, koristeći mnoštvo različitih blokova koje smeštate u prostor jednog piksela, kreirate svoj font. Krasi ga izuzetno jednostavan interfejs koji se sastoji od svega šest alatki, kolekcije oblika koje koristite za kreiranje slovnog znaka, i trake za izbor pisma i slova na kom trenutno radite. Program podržava sve latinične znake, ali i ćirilično pismo koje ima predodređena mesta za sve slovne znake srpske ćirilice i drugih ćiriličnih pisama. Nakon što kreirate sve slovne znake, program omogućava najosnovnija podešavanja kerninga pre nego što sačuvate vaš font. Font je zatim na jednostavan način moguće preuzeti i postaviti u galeriju sajta, kako bi i drugi korisnici mogli da ga koriste ili samo pogledaju i ocene. Nakon što se upoznate sa funkcijama programa, korisno je pogledati pomenutu galeriju fontova na sajtu, kako bi se zaista uverili koje sve mogućnosti program pruža i šta se sve sa njim može postići. Iako ne možemo reći da se radi o ozbiljnom alatu za kreiranje pisma, uz Fontstruct na brz i jednostavan način možete razraditi vaše ideje i možda, uz drugačiji pristup, dobiti neke nove.

Alchemy je program koji je prvenstveno namenjen za skiciranje uz pomoć table za crtanje. Po rečima njegovog tvorca ovaj program nikada nije bio zamišljen da pruži mogućnost za kreiranje krajnjeg proizvoda, već kao alat koji služi za inspiraciju i igranje na nov i neobičan način. Funkcionalnost je namerno svedena na minimum. Korisniku se ne dozvoljava da se osvrće i popravlja prethodno nacrtan rad, tj. ne postoji „undo“, nema selektovanja niti isecanja. Korisnik se navodi da bez razmišljanja sledi svoju intuiciju i da se skoncentriše na crtanje. Zato je i interfejs minimalan, sve alatke se nalaze u meniju na vrhu ekrana koji se automatski sakriva. Ono što se nudi je nekoliko alatki koje se mogu kombinovati sa efektima, biranje boje i transparentnost. Iako deluje šturo, mogućnosti su skoro pa beskonačne. Izdvojićemo neke: - VIKANJEM DO CRTEŽA linija koja se crta menja oblik u skladu sa promenom jačine glasa koju registruje mikrofon. - UDALJAVANJE OBLIKA svaki put kada nacrtate novi oblik, onaj pre njega se neznatno smanji. Ukoliko brzo crtate, crtež kao da „beži“ od vas. - SLEPO CRTANJE ne vidite kursor, oblici se ne pojavljuju sve dok ne podignete olovku sa table. - NASUMIČNI OBLICI svakim pokretom olovke na ekranu se ispisuju nasumični oblici koji se povlače iz datoteke. - NERVOZNA LINIJA dok crtate linija sasvim neočekivano menja svoj oblik. Postoji još mogućnosti, ali ono što je posebno zapanjujuće je to što sve efekte i alatke možete kombinovati i dobiti crteže koji vam nikada ne bi pali na pamet. Kada završite, rad možete sačuvati u neki od bitmap formata ili u vektorskom formatu. Alchemy je besplatan i otvorenog je koda, radi na operativnim sistemima Windows, Mac i Linux. Više se ne razvija, ali ukoliko procunjate na zvaničnom forumu, naći ćete vernog ljubitelja ovog programa koji je razvio noviju, nezvaničnu verziju.

UKOLIKO PRAVITE BROŠURU KOJA SE UNAKRSNO SAVIJA, PRIPREMU PRAVITE TAKO ŠTO BUKVALNO U PROGRAMU SAMI SAVIJATE PAPIR.

U ODNOSU NA KOMERCIJALNE SOFTVERE KAO ŠTO JE PHOTOSHOP, NA RAZVOJ PROGRAMA KRITA DIREKTNO UTIČU KORISNICI.

LAIDOUT.ORG

KRITA.ORG

Tvorac ovog programa Tom Lekner (Tom Lechner) je haker, animator, programer i strip crtač. Kako mu je nedostajao program kojim bi pravio pripremu za štampu i obradu svojih stripova, odlučio je da ujedini neke od svojih talenata i napravi program koji će mu to omogućiti. Ako pokušate da shvatite čemu ovaj program služi, morate da shvatite da ga Tom pravi za sebe i svoje potrebe koje se uglavnom ne poklapaju sa opcijama koje vidite u standardnim grafičkim programima. Nama je zapao za oko zbog opcije – priprema za štampu. Kod profesionalnih programa kao Metrix i Preps, da biste uradili pripremu morate već imati dizajn proizvoda, znati na kakvom papiru štampate i potom rigorozno pratiti instrukcije programa. Priprema je nešto što dizajneri uglavnom ne vide ili bar ne razmišljaju o njoj, tako da je taj deo izbačen iz kreativnog procesa. Laidout upravo radi suprotno i to na vrlo jedinstven i intuitivan način.

Krita je takođe program za ručno crtanje, ali namenjen je ozbiljnijem radu. Radi se o besplatnom programu otvorenog koda. Iza njega stoji jaka zajednica programera i umetnika koji konstantno rade na razvoju i unosu novih alatki. U odnosu na komercijalne softvere kao što je Photoshop, na razvoj programa direktno utiču korisnici koji dolaze sa raznih strana, ali uglavnom su to anime umetnici, indie game developeri, ilustratori i 3D umetnici. Interfejs je u potpunosti moguće prilagoditi svojim potrebama, menjati raspored alatki i menija, kreirati svoje prečice, okretati radnu površinu pod bilo kojim uglom i slično. Inicijalna datoteka četkica je zapanjujuće velika, takođe, ugrađen je i vrlo dobar NEŠTO (brush engine) kojim svaku četkicu možete modifikovati naprednim podešavanjima i stvarati mnoge druge četkice.

Wraparoundmode omogućava vrlo intuitivno crtanje patern oblika. Slika koju pravite direktno se kopira po x i y osi, tako da odmah vidite primenu paterna na ceo ekran. Symmetry tools omogućavaju mnogo više od efekta crtanja u ogledalu. Moguće je birati koliko osa želite da koristite, njihove uglove, centar orijentacije i podešavanje smooth parametra. Uobičajene opcije poput slojeva, selekcije i primene efekata ne kaskaju mnogo za drugim programima. Krita podržava širok spektar modela boja, neki od njih su RGBA, Gray, CKYKA, Law, XYZ. Pored visoke funkcionalnosti programa mora se i spomenuti i brižna zajednica. Pomoć oko korišćenja programa možete naći na specijalizovanim sobama za ćaskanje i forumima, a dostupni su i video tutorijali i sve to je besplatno. Krita je vrlo lagan program tako da vam nije potrebna posebna konfiguracija za brz rad.

Ukoliko pravite brošuru koja se unakrsno savija, pripremu pravite tako što bukvalno u programu sami savijate papir, a o marginama odlučujete u hodu. Papir na kome radite čak ne mora da bude pravougaonog oblika. Ubacivanje sadržaja na stranicama može biti automatsko ili ručno. Takođe, možete sami raspoređivati stranice po listovima kako god vam je volja. Program je zgodan jer nudi više prikaza vašeg rada. Možete gledati kako će štampani tabaci izgledati, kako će konačan proizvod izgledati i mapu koja prikazuje ceo projekat. Dakle, imate totalni uvid u ono što radite i imate veliku fleksibilnost u menjanju konačnog proizvoda u hodu. Druge opcije koje program nudi su osnovni rad na slikama, wrap modifikaciju, vrlo kompleksnu mesh alatku, pravljenje gradijenata i pravljenje patern oblika. Fale razne osnovne alatke, ali najviše nedostaje alatka za rad sa tekstom, mada postoje naznake da će u nekim novim verzijama program dobiti tu mogućnost. Ukoliko želite da date neke sugestije ili pomognete u razvijanju koda, oglasite se na zvaničnom sajtu. Laidoutov kod je otvoren i besplatan. T. Lekner koristi Gnu/Linux, pa nažalost, još uvek ne postoje verzije za Windows i Mac.

VERVE KORISTI TEHNOLOGIJU 3D ANIMACIJE FLUIDA.

OVAJ DODATAK ILUSTRATORU ĆE VAM MOŽDA BITI PRAVO OTKROVENJE

VERVE

MESHTORMENTOR.COM

Kada slikate elektronskom tablom u bilo kom programu (Photoshop, Krita) nikada nemate onaj osećaj kao kada slikate temperom ili vodenim bojama. Boje vam se ne mešaju na pravi način, nema razlivanja, teksture nisu realistične i nema presijavanja svetla. Da biste dobili te efekte, morate dodatno da se potrudite. Verve je prvi program koji zapravo simulira boju, odnosno tečnost i njeno ponašanje na platnu. Ovo se postiže tako što Verve koristi tehnologiju 3D animacije fluida. Interfejs je vrlo minimalističan i pruža veliko iskorišćenje ekrana za površinu za crtanje. Možete birati između nekoliko četkica, ali svaku od njih možete modifikovati u najsitnije detalje. Kada crtate, imate osećaj da radite sa temperom ili vodenom bojom: boje se razlivaju, treba im vremena da se osuše, mešaju se jedna sa drugom i imate autentičan trag četkice svaki put kada povučete potez. U neku ruku program vam nudi čak i više mogućnosti nego kada ručno slikate, jer možete kontrolisati kojom će se brzinom boja sušiti, koliko će se mešati sa drugim bojama, njihovu gustinu... Možete simulirati da crtate po vodi (paper marbling), da crtate temperama, vodenim bojama, pa čak i kredom ili bojicama.

Tekst: Stefan Adamović

QUANTUM DOT

Na veb adresi taron.de/forum možete naći besplatnu instalaciju koja teži samo 306KB, upoznati prijatnu bazu korisnika, videti galeriju radova i naći lepo objašnjene tutorijale. Program je moguće koristiti za sada samo na Windows operativnom sistemu i potrebna je solidna konfiguracija da bi rad bio nesmetan. Iako je Verve tek u razvitku, već sada nudi mogućnosti kao ni jedan drugi program.

Kako svake godine vidimo sve veće i tanje ekrane sa sve većom rezolucijom a za koju gotovo da ne postoji sadržaj koji bi tu rezoluciju iskoristio, kompanije su se okrenule onome što golim okom ne možemo primetiti, a to su pikseli. Pre dve godine kompanije kao što su Sony, Samsung i LG počele su sa primenom tehnlogije koja bi omogućila oštriju sliku sa jačim pozadinskim osvetljenjem, a pri tome bi bila i efikasnija. Ta tehnologija se zove Quantum Dot („kvantna tačka“ ). Da bismo bolje razumeli kako funkcioniše Quantum Dot i koje su njene prednosti, prvo moramo razumeti kako funkcioniše sadašnja tehnologija. Naime, pozadinsko osvetljenje

ovog dugmeta vrednost boje na čvorovima će preći na sledećeg suseda. Postoji i opcija da čvorovi dobijaju nasumične vrednosti boje.

Ovo nije zaseban program već plugin za Illustrator koji je vredan pomena. Ukoliko volite gradijente i korišćenje mreža (alatka mesh), ovo će vam biti pravo otkrovenje. Nabrojaćemo samo neke od interesantnijih opcija: - Kreiranje mreže na objektu uz pomoć običnih putanja. Preko objekta na kome želite da koristite mrežu, sve što treba da uradite je da nacrtate pen ili brush alatkom kako želite da izgleda vaša mreža, selektujete sve i kliknete na dugme. Vrlo korisno za kompleksne mreže i ukoliko tačno znate kako želite da ona izgleda, a ne da se igrate čvorovima i nadate se da će mreža ispasti kako ste vi želeli.

- Pravljenje četkice uz pomoć objekta sa gradijent mrežom. Možete da pravite četkicu za rad sa brush alatkom koja zadržava mrežu koju možete naknadno editovati. Ređanje čvorova. Moguće je označiti čvorove sa jedne mreže i postrojiti ih u liniju vertikalno ili horizontalno. Takođe je moguće nacrtati liniju pen alatkom i postrojiti čvorove na nju. - Dodeljivanje boje čvorovima na osnovu slike. Ukoliko pokušavate realistično precrtati rasterske slike u vektorske, ova opcija vas može spasiti mnogo sati posla. Sve što je potrebno da uradite je da nacrtate dobru mrežu preko slike koju precrtavate, selektujete sve i kliknete dugme. Čvorovi će preuzeti vrednosti piksela ispod kojih se nalaze.

- Zamena boja koje su dodeljene određenim čvorovima. Kliktanjem

Mesh Tormentor ima pregršt opcija, preko 30, i ukoliko ne ispratite neke od tutorijala ništa vam neće biti jasno. Da biste došli do dokumentacija o radu programa, moraćete malo bolje da pretražite zvanični sajt, čitate komentare i pratite linkove koje fanovi ostavljaju. Ovaj dodatak za Illustrator je besplatan, i čak i da ne koristite mreže, posle gledanja nekoliko tutorijala, poželećete da ih koristite.

LCD i LED panela je belo, ali pre nego što dođe do piksela ono prolazi kroz filtere, budući da bela svetlost u sebi sadrži i druge boje pored crvene, zelene i plave. Te boje moraju biti odstranjene, ali one, uprkos filtriranju, ostaju i dalje prisutne u maloj meri. Tim načinom filtriranja delimično se gubi na jasnoći slike i jačini osvetljenja. Quantum Dot funkcioniše tako što potpuno eliminiše bilo kakvo filtriranje svetlosti. Kao osnovu i dalje koristi belu svetlost, ali do piksela stižu samo crvena, zelena i plava boja, bez primesa ostalih boja. Pored toga, troši manje energije, što znači da je efikasniji od sadašnje tehnologije. Logična primena Quantum Dot

pozadinskog osvetljenja, pored izrade televizora, bila bi u industriji laptop računara i mobilnih, odnosno „pametnih“ telefona. Iako po nazivu Quantum Dot deluje kao nova i revolucionarna tehnologija, ona većim delom svoju popularnost duguje dobrom marketingu. Pronađena je još 1981. godine od strane ruskih naučnika Alekseja Ekimova (Alexey Ekimov) i Aleksandra Efrosa (Alexander Efros). Takođe, ovu tehnologiju je otkrio i američki naučnik Luis Brus (Lewis Bruce), radeći na potpuno odvojenom projektu. Iako ova tehnologija nije revolucionarna kao OLED, jeftinija je za proizvodnju i efikasnija je, i zbog toga ćemo je u budućnosti viđati sve više.

- Sečenje mreže, odnosno pravljenje od jedne mreže dve različite. Takođe, spajanje dve mreže u jednu, i to uz aproksimaciju popunjavanja prostora između njih.

AJN

DIZ

su ovaj omot jednim od najprepoznatljivijih.

rokenrola, Elvisu Prisliju (Elvis Presley), učinili

Lourijev dizajn (Ray Lowry) kao omaž kralju

čila taj momenat gubitka kontrole i besa, a Rej

gitaru. Peni Smit (Pennie Smith) je ovekove-

na stejdžu. U slučaju ovog omota – bas

nije toliko kul kao kada razbiješ gitaru

ilustruje činjenicu da u rokenrolu ništa

albuma „London Calling“, benda The Clash,

Često imitiran, ali nikada nadmašen omot

Uspon digitalne muzike preti da najpoznatija umetnička „platna“ XX veka postanu samo deo istorije. Prvobitno samo zaštitni omoti za lomljive vinil ploče, prerasli su u prostor za umetničku ekspresiju, postajući važni kao i sama muzika koju su ilustrovali. Krenuvši od 40-ih i Aleksa Stejnvajza (Alex Steinweiss), džez faze 50-ih, pop i psihodelične revolucije 60-ih, zlatnog doba omota albuma 70-ih, Novog talasa 80-ih, britpopa i grandža 90-ih, pa sve do iPod generacija, muzika i likovne umetnosti su uvek išle ruku pod ruku, a umetnost naslovnica albuma, iako danas ugrožena vrsta, pričala je priču ne samo umetnika ili muzičkog sadržaja, već i priču jednog vremena i pokreta.

Tekst: Lazar Rajković

KAKO SE ILUSTROVALA MUZIKA

Na samom početku, oko 1910. godine, ploče na 78 obrtaja u minuti (rpm) prodavale su se odvojeno, upakovane u jednostavne braon papirne omote na kojima je obično bilo ispisano samo ime izvođača, odnosno izdavačke kuće. Kasnije, 20-ih i 30-ih godina, papirni omoti zamenjeni su omotima od čvršćih materijala, plastike ili kože, često pravljene kao korice od knjiga, da bi se mogle uspravno položiti i da bi se zaštitila ploča koja je stajala unutra. Kada je 1938. godine kompanija Columbia Records zaposlila svog prvog umetničkog urednika, Aleksa Stejnvajza, stvari počinju da se menjaju. Obični, jednostavni omoti bivaju zamenjeni obojenim, šarenim i neretko originalnim omotima, kao malim umetničkim delima, a Aleks se smatra zaslužnim za osmišljavanje celog koncepta umetnosti omota albuma. Tako je omot postao bitan deo muzičke kulture, a i način da dizajneri, ilustratori i fotografi pokažu svoju kreativnost. Uz to, album kaver je postao i marketinška alatka, te su dizajneri osmišljavali razne načine kako da privuku kupce. Tako, ukoliko biste kupili „Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band“ album od Bitlsa (The Beatles), u sastavu njegovog omota biste dobili i poster, stikere kao i tekstove pesama, dok uz „Exile on Main Street“ od Roling Stounsa (The Rolling Stones), kao dodatak, bilo je ubačeno dvanaest razglednica fotografa Normana Sifa (Norman Seeff), što je predstavljalo pravu poslasticu za kolekcionare. Smanjivanjem formata omota sa formata ploče na format CD-a, smanjila se i mogućnost dodataka, ali originalnost dizajnera i dalje je nastavila da cveta.

(Malcolm Browne), američki i foto graf.

omot. Autor fotografije je Malkolm Braun

inspirativan – dva sastojka za legendaran

uverenja bio je istovremeno i šokantan i

sopstvena za žrtve čovekove prikaz

od strane vijetnamske vlade. Ovaj moćni

protiv ugnjetavanja budističke religije

(Saigon) 1963. godine, kao znak protesta

budističkog vijetnamskog

monaha koji se živ zapalio u Sajgonu

fotografiju

njegovog naslovnog omota. On prikazuje

The Machine“ nije ništa manje zapaljiv od

Istoimeni album benda „Rage Against

Važnost album kavera je i u tome što su kroz sam njihov dizajn mnogi dizajneri stekli slavu, kao npr. dizajnerski tim Hipgnosis (radeći dizajn za Pink Flojd, između ostalih), Rodžera Din (Roger Dean), Kala Šenkel (Cal Schenkel)… U stvaranju umetnosti omota albuma učestvovali su i mnogi priznati umetnici, dizajneri, ilustratori i fotografi poput Endija Vorhola (Andy Warhol), Eni Libovic (Annie Leibovitz), Mika Roka (Mick Rock), Normana Sifa (Norman Seeff), Gotfrida Helnvajna (Gottfried Helnwein), Antona Korbejna (Anton Corbijn), a pored njih i mnogi muzičari su pokazali svoj talenat za dizajn kreirajući omote za svoje albume, poput Džimija Pejdža (Jimmy Page, Led Zeppelin), Merilina Mensona (Marilyn Manson), Fredija Merkjurija (Freddie Mercury, Queen), Toma Jorka (Thom Yorke, Radiohead), Majka Šinode (Mike Shinoda, Linkin Park). Međutim, album kaveri nisu samo dizajn i umetnička ekspresija. Gotovo svaki omot ima svoju priču, koja ga ne čini samo ilustracijom muzike, već i umetničkim delom. Tako da skoro ne postoji osoba koja ne zna za omot albuma „Dark Side of the Moon“ (dizajner Storm Torgerson) koji prikazuje belu svetlost kako se prelama kroz prizmu ili Nirvanin „Nevermind“ omot sa bebom koja roni u vodi prema novčanici zakačenoj na udici. Album „The Velvet Underground“, poznatiji kao „Banana album“ na svom omotu ima Vorholovu ilustraciju, a banana se zaista mogla oguliti. Na omotu je pisalo „Peel slowly and see“, a ispod stikera se nalazila banana boje sirovog mesa. Uskoro su zabranili prodaju omota sa stikerom, a danas originalni omoti koštaju preko 500$. Zanimljiva priča stoji i iza kreiranja omota za Cepelinov (Led Zeppelin) „Houses of Holy.“ Sedam dana uzastopno, svako jutro u 4 sata, uprkos velikoj hladnoći i kiši, troje odraslih i dvoje dece bili su isprskani sprejom u srebrnu boju, od glave do pete, i potpuno goli su trebali da se penju uz stene prema izlasku sunca, da bi nastala fotografija koja danas krasi omot tog albuma. Taj omot bio je zabranjen i cenzurisan. Danas, u download eri, kada do muzike možemo doći jednim klikom, upitno je kakvu ulogu ima omot albuma. Muzička industrija teži da održi korak sa tehničkim dostignućima, te se time i svojstvo samog omota menja. Fizičko pakovanje albuma postalo je zanemareno činjenicom da su digitalne kopije pristupačnije kupcu, a time i gube na značaju, jer se muzika sve ređe kupuje u muzičkim prodavnicama. Bez obzira na sve, čak i u digitalnom obliku, kaver albuma i dalje ostaje deo slušalačkog iskustva, uprkos manje materijalnoj prirodi digitalnog prikaza.

UKUSAN DIZAJN LUIZ FILI Tekst: Nada Miketić

UKOLIKO STE LJUBITELJ DOBRE HRANE, VINTIDŽ DIZAJNA, TIPOGRAFIJE I ITALIJE, I UVEK VAM ZASTANE DAH PRED PRODAVNICAMA SA MNOŠTVOM LEPO DIZAJNIRANIH KUTIJICA ILI AMBALAŽE KAFE, ČAJA I OSTALIH PROIZVODA, UVERAVAMO VAS DA NEĆETE MOĆI DA PRESTANETE DA GLEDATE RADOVE OVE DIZAJNERKE, KOJI OSTAVLJAJU BEZ DAHA.

Poreklom je iz Italije, iz koje je sa sobom ponela duh umetnosti koji je kroz svoj dizajn podarila čitavom svetu. Iako rođena u Americi, nakon što je prvi put otputovala u Italiju, u potpunosti se zaljubila u ovu zemlju, njenu hranu i dizajn. Kao šesnaestogodišnjakinja zainteresovala se za tehniku pisanja perom i počela da se bavi kaligrafijom. Već tada je definisala svoje interesovanje i počela da kreira put ka uspehu. Svojim kaligrafskim rukopisom pisala je tekstove Boba Dilana (Bob Dylan) i prodavala svojim kolegama u razredu. Sve je počelo u Americi, gde je završila Skidmore College and The School of Visual Arts i počela da radi kao dizajner u Herb Lubalin studiju. Nakon toga postala je art direktor u izdavačkoj kući Pantheon Books gde je uradila dizajn za preko 2000 korica knjiga. Sopstveni studio je osnovala 1989. godine pod nazivom Louise Fili Ltd, čiji je cilj i moto: „Hrana, tipografija i sve italijansko.“ Studio se bavi dizajnom ambalaže za hranu, izradom vizuelnih identiteta za restorane, a ima i sopstvene projekte u vidu knjiga. Postala je član Art Directors Club Hall of Fame, i primalac je medalje za životno dostignuće od AIGA – The professional association for design.

Bezbroj puta uhvatimo sebe kako odjednom ostanemo bez inspiracije i ne znamo šta dalje. Možda treba da potražimo inspiraciju na buvljoj pijaci, otputujemo u Italiju, skupljamo ukrasne metalne kutijice i ambalažu od hrane, ili posetimo dobar restoran? To su aktivnosti pomoću kojih ova besprekorna dizajnerka održava tok svoje kreativnosti i iz kojih crpi inspiraciju. Naravno nije neophodno da idete na buvlju pijacu, postoje i drugi načini za prikupljanje inspiracije, dakle pronađite svoj. Vodeći se ovakvim načinom pronalaska ideja, kao neminovna posledica, njen se studio ne razlikuje gotovo uopšte od njenog dizajna. Radi stvari koje voli, i svakodnevno je okružena njima zajedno sa još dva dizajnera – Džesikom Hiš (Jessica Hische) i Endijem Evansom (Andy Evans). Kada ne bismo znali da je ovo dizajn studio, pomislili bismo da ulazimo u muzej, supermarket ili stan strastvenog kolekcionara zanimljivih stvarčica iz raznih delova sveta. Police u prostorijama su krcate uredno poslaganim flašama, teglama, kutijama koje su tu da ovom studiju budu neiscrpni izvor inspiracije. Ovo je enterijer iz snova koji bi svaki dizajner mogao poželeti.

BIOGRAFIJA STUDIO IZ SNOVA

Razlog zbog kog je Luis razvila ovakav jedinstven i originalan stil jeste ogromna ljubav prema istoriji tipografije i dizajna. Prednost ovog, laički rečeno, „starinskog“ ili „istorijskog“ izgleda njenog dizajna je utisak kvaliteta proizvoda čija pakovanja izgledaju izuzetno jestivo i privlačno. Takođe, vintidž tipografija asocira na brižnost i pouzdanost proizvoda. Luis u svom radu takođe sarađuje i sa ilustratorima. Ova vrsta saradnje je posebno izražena kod kreiranja logotipa. Svoju originalnu tipografiju kombinuje sa slikama svojih kolega ilustratora. Neke od knjiga o grafičkom dizajnu i Italiji koje je napisala i dizajnirala: Italian Art Deco, Italianissimo, Grafica della Strada, Scripts.

JESTIVI DIZAJN

„DIZAJN JE LJUBAV, LOGOTIPI NISU ISKLJUČIVO HLADAN GEOMETRIJSKI DIZAJN ZASNOVAN NA ISTRAŽIVANJU TRŽIŠTA, VEĆ KARAKTERISTIČAN POTPIS KOJI OTKRIVA SUŠTINSKI KARAKTER KLIJENTA. TO JE POSAO ZA ONE KOJI ŽELE ELEGANCIJU I ZA ONE KOJI SE PONOSE SVOJIM PROIZVODIMA.“

Jedan veoma zanimljiv projekat koji je radila u okviru svoje firme je poster za školu koju je i sama pohađala: School of Visual Arts. Ova škola je oduvek bila poznata po upečatljivim promotivnim posterima. Luis je dobila zadatak da osmisli idejno rešenje za jedan takav poster koji će se nalaziti u Njujorškom metrou. Nije imala poteškoće da osmisli ideju za ovaj poster, jer je prva asocijacija na Njujorški metro bila mozaik. Metro je poznat po tome da su gotovo svi putokazi i oznake u njemu urađeni tehnikom mozaika. Kao inspiraciju za slogan, uzela je citat poznate engleske spisateljice Džordž Eliot (George Eliot) koji glasi: „Nikad nije kasno da postaneš neko ko si mogao biti.“ („It’s never too late to be who you might have been.“) Ovaj citat je prilagodila svojim potrebama, pa slogan na plakatu glasi: „Nikad nije kasno da stignes tamo gde si krenuo.“ („It's never too late to get where you're going.“) Proces izrade ovog plakata nije bio nimalo jednostavan. Luis se odlučila da slogan bude ispisan serifnim fontom, jer tako izgleda elegantno i sofisticirano. Radila je sa još dva dizajnera koji su joj pomogli fotografišući veliki broj mozaičkih natpisa u metrou, i na taj način je osmišljen font za ovaj plakat – po uzoru na ostale fontove iz metroa. Takođe, mukotrpan posao je bilo samo uklapanje pločica mozaika sa fotografija i formiranje plakata na taj način. Mučenje se isplatilo, jer je cilj ovog plakata bio prikaz realističnog mozaika, i ljudi kada prođu pored plakata, zaista se zapitaju da li se radi o pravom mozaiku. Još jedan izazov sa kojim se uspešno izborila bio je mesto za informacije o školi i njenom studiju. Ovaj problem je rešen tako što je u dnu mozaika stavila metalnu pločicu sa potrebnim informacijama, i pločica takođe odgonetava posmatraču da je ovo zaista pravi mozaik.

NJENA FILOZOFIJA DIZAJNA JE: „PRONAĐITE NEŠTO ŠTO RADITE SA STRAŠĆU I KREIRAJTE SVOJE PROJEKTE. TO JE JEDINI NAČIN DA PROBUDITE SVOJU ISTINSKU GLAD ZA DIZAJNOM.“

METRO U NJUJORKU

Dizajn ambalaže za GELATO FIASCO Dizajn ambalaže Passata Bella Cucina Logo za Crane & Co. Knjiga Grafica della Strada Dizajn ambalaže za Irving Farm Knjiga Italianissimo Dizajn za Mermaid Inn Dizajn ambalaže za Irving Farm Dizajn ambalaže za Sarabeths Knjiga Elegantissima Poster za School of Visual Arts

Hand lettering, polako ali sigurno, probija se u prve redove dizajnerskog sveta. Njegov „sirovi“ i ručno rađeni izgled predstavlja pravo osveženje u ovom hladnom i digitalnom svetu u kome mi, dizajneri, provodimo najviše vremena. Bilo da je rađen ručno ili digitalno, hand lettering se danas može sresti svuda: od naslovnica magazina i knjiga, preko reklama, pa sve do logotipa i ambalaže, gde je nekada bilo nezamisliv. Njegova lepota leži u fleksibilnosti, prilagodljivosti i u tome što se može naći u mnogo različitih formi i primeniti na različitim medijima.

Šta je Hand Lettering? Najjednostavnije objašnjenje ovog pojma jeste „umetnost crtanja slova“. Ono predstavlja potpuno drugačiji pristup dizajnu teksta, udaljavajući se od tipografije i kaligrafije. Cilj lettering-a jeste stvoriti potpuno specifičnu i jedinstvenu kombinaciju slovnih znakova za predstavljanje jednog određenog pojma, reči, emocije. Istorijski gledano, lettering postoji od vremena kada su ljudi počeli da beleže svoj govor i razvijao se uporedo sa kaligrafijom. Razvijao se polako, prateći tadašnje trendove,

kroz rokoko period preko viktorijanskog i Art Nouveau perioda, poprimajući tada više ornamentski, a potom i floralni oblik. Ljude kao što je bio Osvald Kuper (Oswald B. Cooper), prepoznavali su po njihovim lettering veštinama i unajmljivali ih za dizajn pisama. Kroz Art deko i modernizam, lettering se učvrstio na sceni kroz postere, reklame, omote knjiga i logotipe. Krajem XX veka, ova umetnost prolazi kroz različite faze: organski stil 70-ih, novi modernizam 80-ih i grandž stil 90-ih, koje nas dovode do današnje scene u kojoj su zastupljeni svi stilovi i gde se javljaju velika imena kao što su Herb Lubalin i Dojald Jang (Doyald Young). Danas polako dolazi do tranzicije lettering-a u digitalni svet gde se i odvija većina dizajnerskog posla, ali mnogi umetnici ostaju verni tradicionalnom crtanju – ručnom.

Lettering ili tipografija? Svaka disciplina ima određenu terminologiju prihvaćenu od strane profesionalaca. Ukoliko se imalo krećete u dizajnerskim vodama, korišćenjem pogrešne terminologije izledaćete neiskusno i pomalo smešno. Hand lettering nije isto što i kaligrafi-

Hand lettering: Živan Đurđević Nina Grbić Tekst: Nina Grbić

ja i definitivno nije tipografija. Reći „kul tipografija“ za bilo šta što sadrži slova, iako se najčešće radi o lettering-u, nikako nije profesionalno ukoliko ste grafički dizajner. Tipografija predstavlja upotrebu predefinisanih fontova, dok lettering predstavlja najčešće ručno crtanu kombinaciju jedinstvenih slovnih znakova, mada danas ljudi sve više započinju rad direktno u Adobe Illustrator programu. Tipografija je pisanje već dizajniranim karakterima, dok je lettering umetnost crtanja slova. Mark Simonson dao je zanimljivu analogiju: „Lettering i tipografija razlikuju se kao što se plastelin razlikuje od Lego kockica“. Najjednostavnije rečeno – tipografija je grafički dizajn dok je lettering ilustracija.

Kako početi? Sve ovo izgleda tako zanimljivo i verovatno i sami želite da se oprobate u lettering-u, ali odakle početi? Ono što odmah morate da shvatite je da su svi loši na početku i da samo vežba dovodi do savršenstva. Za početak zaboravite na mitove da su vam potrebni posebni markeri, olovke, papiri... Sa njima je zabavno

eksperimentisati, ali ukoliko ste početnik, bitnije je koncentrisati se na tehniku, vežbanje i posmatranje slova na potpuno nov način. Najpre zaista upoznajte slova. Upoznajte serifna i beserifna pisma i vidite kako serif utiče na njihov izgled i kakav utisak odaju jedna, a kakav druga pisma. Šta su skript pisma i kako ona utiču na celokupan izgled. Kako senke, paterni i ornamenti menjaju celokupnu sliku itd. Kao početnik slobodno možete precrtavati već postojeće fontove i lettering radove, ali samo za vežbu! Na internetu možete pronaći i mnogobrojne tutorijale koji će vam odgovoriti na mnoga pitanja koja muče svakog početnika kao što su: kako održati proporciju slova, kako digitalizovati vaš crtež, da li su vam potrebne mreže za crtanje ili ne... Neka vam posećivanje blogova i veb stranica koje objavljuju kvalitetne lettering radove postane navika. Čitajte što više o tome i okružite se time, jer što više znate to bolje. Na kraju krajeva, zabavite se i igrajte se slovima, jer to i jeste cilj hand lettering-a. Uzmite papir i olovku i počnite. Isprobajte različite stilove sve dok ne pronađete svoj, a onda ga vežbom dovedite do savršenstva.

Stilovi letteringa Lettering postaje sve popularniji, pa se redovno javljaju nove tehnike i stilovi crtanja. Ne postoji precizna i zvanična podela stilova, ali se može napraviti gruba klasifikacija.

Ručno ctani

Playful lettering

Iako skoro svaki lettering rad počinje ručnim crtanjem, mnogi dizajneri svoje radove ručno obrade toliko detaljno i precizno da su korekcije na računaru nepotrebne. Ovi umetnci koriste se različitim „alatima“ kao što je olovka, hemijska, marker, četkica, flomaster, a obavezni su i lenjir, gumica, kao i različite vrste papira. U ovoj kategoriji ističu se dizajneri kao što su Endi Smit (Andy Smith) ili Sara A. King (Sarah A. King) čiji radovi predstavljaju izuzetno detaljne ilustracije.

Koristeći ilustraciju, različite šare i igrajući po sopstvenim pravilima, dizajneri i ilustratori, kao što su Meri Kejt Mekdjuvit (Mary Kate McDevitt), Timba Smits i Norman Hejs (Norman Hayes), stvaraju takozvanu razigranu tipografiju. Radovi u ovom stilu izgledaju kao prava eksplozija boja, slova, ilustracija i mogu se primenjivati svuda.

Vintage lettering

Savremeni lettering

„Gledajte prošlost kako biste videli budućnost“, glavni je moto ovog stila. Mnoga velika imena lettering sveta mogu se svrstati baš u ovaj stil: Džon Kontino (Jon Contino), Nil Bič (Neil Beech), No entry dizajn studio... Ovi dizajneri svoju inspiraciju pronalaze u prošlosti i gaje veliku strast ka staroj tipografiji.

Luk Lukas (Luke Lucas), Kendrik Kid (Kendrick Kidd) i Joluvian, neki su od dizajnera koji spadaju u ovu klasu i, kao i ostali moderni umetnici, koriste najsavremenije tehnike kako bi stvorili svoj dizajn.

FIY

ŠTAMPA NA DRVETU Tekst: Nikola Rajić

Ovog puta, u redakcji smo se zapitali da li je moguće štampati na drvetu u kućnoj varijanti. Još uvek se pridržavamo pravila FIY rubrike koja nalažu da metode i alati moraju biti jeftini i pristupačni. Za ovaj poduhvat moguće je koristiti sito štampu kako biste direktno štampali na drvo, ali kako smo o tome već pisali u prošlom broju, ovog puta štampamo improvizovanim indirektnim metodama koristeći kućni laserski i ink-džet štampač. Uporedićemo obe tehnike i razmotriti prednosti i mane.

LASERSKA ŠTAMPA Nije potrebno da imate štampač u neposrednoj blizini, dovoljno je da imate odštampanu sliku na laserskom štampaču. Obratite pažnju da vam slika bude odštampana kao u ogledalu. Potreban vam je još i transparentni lepak za drvo (obično su beli dok se ne osuše) koji možete naći u farbari. Biće potrebno da napravite malu alatku, nešto nalik rakelu. Uzmite samo običan papir A4 formata i ispresavijajte ga 5 puta, dobićete smotuljak sa jednom ravnom tvrdom ivicom. Na drvo nanesite tanak sloj lepka i ravnomerno ga razmažite po celoj površini. Trebalo bi da sloj bude tanak toliko da možete videti obrise godova kroz njega, ali nemojte ni premalo da stavite. Sada treba naneti papir na drvo. Ne morate da žurite, najbolje je da ovaj deo radite staloženo. Stavite prvo jednu ivicu papira na drvo pa polako spuštajte papir na dole. Rukom lagano prelazite po papiru i pritiskajte ga na drvo. Morate biti obazrivi da vam se ne pojave mehurići vazduha, jer se tu neće preslikati boja. Kada ceo papir spustite, improvizovanim rakelom lagano istrljajte papir da se dobro zalepi za drvo. Budite pažljivi jer se papir natapa lepkom i lako se kida. Tako pripremljenu dasku ostavite da se suši 24 sata. Nakon sušenja lepka treba da skinete papir. Iscepajte papir što više možete. Dasku potopite u hladnu vodu na 5 do 10 minuta. Ovaj deo je najzahtevniji, jer ako nešto ne uradite dobro cela slika može da vam spadne sa drveta. Papir natapajte vodom kako biste ga lakše skinuli. Kada se natopi jagodicama prstiju ga trljajte, videćete kako se papir skida a vaša slika pojavljuje na drvetu. Naš savet je da krenete od ivica i skinete prvo delove papira gde nema boje, i nakon toga pažljivo pređete na deo sa slikom. Trebalo bi da dobijete vernu reprodukciju vaše slike na drvetu. Ostavite drvo da se osuši u hladu, nakon toga ga možete prelakirati.

Moguće greške: Lepak sa kojim radite je na vodenoj bazi, tako da ako prilikom natapanja papira drvo držite više od 10 minuta pod vodom, može se desiti da lepak počne da se razlaže. Razlaganjem lepka počeće da vam se skida boja i ceo proces propada. Morate biti pažljivi kada prstima trljate po drvetu i skidate papir. Ako prejako i predugo stiskate može se desiti da počnete skidati i boju. Ipak, ako nedovoljno trljate i ne skinete sav papir, posle sušenja počeće da se pojavljuju bele mrlje.

INK-DŽET ŠTAMPA Potreban vam je ink-džet štampač, samolepljivi papir A4 formata koji možete naći u bilo kojoj kopirnici ili knjižari, po mogućnosti još jedan par ruku i improvizovani rakel od malopre. Sliku koju štampate možete napraviti u bilo kom programu, ili skenirajte crtež. Pazite da horizontalno okrenete sliku koju štampate kao u ogledalu. Možete koristiti crno-beli ili štampač u boji, u zavisnosti od toga šta vam je dostupno i kakvu sliku hoćete da štampate. Od samolepljivog papira zapravo vam treba samo zaštitni papir. Preko njega ćete naneti sliku na drvo. Proverite na koju stranu papira štampa vaš ink-džet, stavite zaštitni papir u deo za ulaganje i okrenite ga tako da štampa bude na glatkoj strani. Dok papir bude izlazio iz mašine obratite pažnju da štampana strana ništa ne dodiruje, inače vam se sve može razmazati. Ono što se dešava je da ink-džet ostavlja boju na zaštitnom papiru. Kako je ta površina glatka i neupojna, na njoj se kondenzuju sitne kapi boje koje bi inače regularni papir upio. Sve što sada treba da uradite je da papir prenesete na drvo i dobro pritisnete da drvo upije boju. Ovaj deo nije lak i velika je verovatnoća da ćete morati da vežbate da biste dobili zadovoljavajući rezultat. Od trenutka kada vam papir izađe iz štampača imate do 2 minuta da uradite sledeći korak, jer što duže čekate, boja će se sušiti i teže ćete je preneti na drvo. Ovde dobro dođe dodatni par ruku. Centriranje prvo jednu ivicu papira i počnite ga lagano spuštati tom stranom. Ne sme vam se desiti da vam papir prokliza jer ćete zamrljati štampu, papir vam stalno mora biti zategnut. Nakon uspešnog nanošenja papira i dalje ga držite zategnutim. Sada vam treba improvizovani rakel. Pritisnite ga jako uz papir i dobro istrljajte kako bi boja što bolje prodrla u drvo. U poslednjem koraku treba da skinete zaštitni papir sa drveta. Najbolje je da ga skidate isto kako ste ga i spuštali jer i ovde može doći do mrljanja ako vam papir prokliza po drvetu. Trebalo bi da dobijete odštampanu sliku koju ste želeli. Zaštitni papir nemojte odmah bacati, možete ga obrisati papirnom maramicom i ponoviti njime isti proces još 2-3 puta. Radi boljeg izgleda, nakon pola sata drvo možete prelakirati bezbojnim lakom, ovo može pomoći da boje bolje dođu do izražaja.

Moguće greške: Ako vam prilikom nanošenja papira na drvo zadrhte ruke i papir prokliza desiće se da imate zamrljanu sliku, mada ako ste ga samo malo pomerili možete dobiti efekat dupliranja. Ukoliko ste izabrali tvrdo drvo poput hrasta, ili ono ima neki premaz na sebi, može se desiti da se boja uopšte ne upija. Najjednostavnije rešenje je da nađete mekše drvo. Ako vam površina drveta nije dovoljno glatka i ima sitne pukotine, prilikom upijanja boje, ona će se razliti u njih i stvoriti efekat krzavih ivica. Ovo posebno važi za špreploču, tako da tu dodatno obratite pažnju prilikom šmirglanja.

Laser vs Ink-džet Teško je reći koja je tehnika štampe bolja, to verovatno zavisi od toga šta vam je potrebno i koji vam je štampač dostupan. Laserskom štampom dobijate kvalitetniji otisak, ali proces traje dugo i može se desiti da sve zabrljate kod dela sa potapanjem i skidanjem papira. Kod ink-džet štampe imate manje mogućnosti za grešku, a kako je proces brz, imate vremena da se malo uvežbate. Mana je u tome što se boja kondenzuje na zaštitnom papiru i stvaraju se vidljive kapi. Negde se desi da one budu velike i na tim mestima može da dođe do razlivanja na drvetu. Još jedna mana je to što vam treba štampač tik uz mesto na kojem radite. U ovom aspektu laserska štampa je bolja jer papir možete odštampati bilo gde. Ako ne možete da se odlučite koju tehniku da odaberete, savetujemo vam da pokušate obe. Nađite neku drvenu dasku i vežbajte. Možete dobiti vrlo kvalitetne rezultate ako se potrudite, takođe otvara vam se mogućnost da u sledećem projektu koji radite koristite čak i drvo.

Prvo morate odlučiti na kakvom drvetu hoćete da štampate. Mi smo odabrali topolu jer je mekano drvo i dobro upija boju, što je vrlo bitno za ink-džet. Najbolje je koristiti lipu jer je najsvetlija i mekana. Izbegavajte hrast i bukvu jer su tvrdi. Drvo mora da bude ravno, dobro išmirglano i bez ikakvih premaza, u suprotnom ćete se namučiti sa štampanjem.

Ilustracije: Ivan Mesaroš

savet-Priprema drveta:

NEFORMALNO

ENTARTETE KUNST

Tekst: Peter Vukobrat

Jedan od najzastrašujućih perioda za umetnost je svakako bilo vreme rata, doduše, ne toliko zbog samog postojanja sukoba, iako je i to svakako bio velik faktor. Rat je ostavio neizbrisiv trag na umetnost - to je neosporivo, ali u tom vremenu, postojao je jedan period gde je umetnost u Nemačkoj - tadašnjem epicentru avangardne umetnosti, doživela veliki udarac. Upravo tada, između dva svetska rata, umetnost je - možda više nego ikada ranije - bila na raskršću. Umetnici su morali birati između bežanja iz svoje države (u ovom slučaju nacističke Nemačke) i rodnih krajeva negde gde je bezbedno i gde bi mogli nastaviti svoje stvaralaštvo, ili ostajanja tu gde su bili, gde bi nastavili svoje živote pod nemilosrdnim nacističkim režimom, nadajući se nekim boljim vremenima, koja za neke nikada nisu ni došla, dok su za druge došla prekasno. Mnogo je reči napisano o ljudima koji su otišli, i gurali granice onoga što se smatralo umetnošću onda kada je to bilo najteže za učiniti, ali ne toliko, ne čak ni približno o onima koji su ostali, i koji su pokušali da se suprotstave režimu. Nažalost, bunt onih koji su ostali je prošao relativno nezapaženo, i samim tim neuspešno.

On je vezivao ljude za područja na kojima se nalaze. Oni su verovali u ideju da je nemačko tlo vezano za nemačku krv (otud i naziv „Krv i Tlo“ odnosno „Blut und Boden“), a da su nemački zemljoradnici i seljaci kulturološki heroji, zaslužni za mesto gde je Nemačka bila, kao i za njenu bogatu istoriju. Sve što je bilo novo, moderno i urbano bilo je deklarisano kao stvaralaštvo koje je bilo protiv Nemačke i njenih ideala. Oformila se čak i ideja kako bi jedna prosečna nemačka žena na selu trebala izgledati i kako bi ona morala funkcionisati bilo je neophodno da je jače i veće građe kako bi ravnopravno pomagala u obradi zemlje i ostalim poslovima, dok bi istovremeno rađala veći broj dece u odnosu na ženu iz grada.

Oni koji su ostali bili su maltretirani, često oterani u bedu i zaborav, dok su njihova dela bila uništavana, spaljivana i omalovažavana. Hitler je vrlo dobro shvatao opasnost koju umetnost može nositi. Ona može da animira ljude, da započne pobune, ili možda najopasnije - da usadi ideju, a jedna ideja je mogla biti sasvim dovoljna da prouzrokuje probleme za vreme formiranja takvog totalitarnog režima koji je zauvek ostavio trag u našoj istoriji. Stoga je odlučio da cenzuriše sve što je bilo drugačije, a samim tim i „opasno“. Umetnost je po Hitleru trebala prikazivati Nemce kao arijevsku rasu, bez ikakvih mana. To su morale biti već izrežirane žanr scene i kadrovi koji bi često prikazivali snažne Nemce, pored (ponekad) blago obnaženih i seksualizovanih Nemica. Pored takve tematike, mogli ste videti i žanr scene iz svakodnevice seljaka - kako rade, obrađuju zemlju i doprinose svom narodu i državi. Ali čak ni tada naslikani ljudi nisu izgledali umorno, uprljano ili u bolovima, kao što se moglo videti nekoliko decenija ranije na slikama umetnika Gistava Kurbea („Tucači kamena“), već su naslikani sa osmehom na licu, kao da su počastvovani što daju svoj doprinos velikoj domovini, koja je izgledala kao da će svakim danom biti sve veća.

Vremenom, razvio se i koncept vezan za seoski život koji je bio propagiran od strane nacističkog režima.

Slike koje bi prikazivale nemačke pejzaže bi bile proslavljane kao i njihovi autori, u toj meri da su takve slike imale zasebne izložbe. Ti motivi su bili najčešći, i uglavnom su morali prikazivati realne, a ne fiktivne delove države. Nemački slikari koji su radili pod takvim pravilima su kroz svoj rad oživeli stare „vrednosti“, pa su se nakon nekoliko decenija moderne umetnosti i pravaca poput impresionizma, ekspresionizma, dadaizma, fovizma i sličnog, vratili precizno određenim proporcijama i realnom prikazu ljudskih tela, kao i njihovih interakcija u prostoru. Pejzaži su morali biti „čisti“, i nisu mogli sadržati bilo kakve dodatne „slojeve“, metafore ili skrivene poruke, od kojih su najgore bile religijske prirode. Nemački slikari vraćali su se u period nemačkog romantizma i selektivno „oživljavali“ ono što je bilo prihvaćeno od strane režima.

Hitler je prezirao sve što je bilo moderno u umetnosti, zato što je u tome video „jevrejski uticaj“. Stoga je zahtevao da se umetnost vrati u neki „stariji prediod“, koji po njemu nije bio zaražen, i samim tim oslobođen „estetskog nasilja Jevreja protiv Nemačkog duha“.

Poput motiva koji su bili aktuelni u slikarstvu, nemačke skulpture su takođe oživljavale ideju „arijevske rase“ koja je bila „pročišćena“ svih mana. Filmovi koji su pratili ideologiju „krvi i tla“ su bili možda i najneverovatniji deo propagandnog materijala kojeg je tada svakako bilo u izobilju. Jedan takav film, Die goldene Stadt, prati život mlade Ane koja beži u grad sa svojim ljubavnikom u potrazi za boljim i srećnijim životom, gde kroz niz nerealnih događaja i zatrudni. Nakon što biva ostavljena od strane svojih bližnjih, skače u jezero i samim tim u svoju smrt, ali tek nakon što je ocu prenela svoje duboko žaljenje jer je napustila selo, jedino mesto gde je bila srećna, za razliku od odvratnog i podlog grada koji joj je doneo sve osim sreće za kojom je toliko čeznula.

Režim sa takvom ideologijom nije samo uticao na slikarstvo, već i na svaki drugi, tada aktuelni umetnički medij - pre svega skulpturu, muziku i film.

Ali postojala je i druga strana, postojala je i opozicija koja se protivila ideji da politika tom (po umetnost) neprirodnom procesu i političkom protokolu koji je ograničavao svaku vrstu izražavanja. Postojali su umetnici koji su se protivili svim snagama protiv režima i ograničavanja slobode izražavanja i umetnosti. Sve što su tadašnji umetnici stvarali, moralo je prolaziti kroz rigorozne kontrole i analize, a ukoliko bi bili previše „buntovni“ i stvarali ono što nacističkom režimu nije bilo potrebno, bili bi sankcionisani. Njihova umetnost je bila proklamovana kao „umetnost degenerika“, i ona, ukoliko je nisu istog momenta pocepali ili spalili na glavnom trgu, je bila bačena u mračne prostorije i vlažne podrume i tavane, dok su autori dobijali kazne, i razne sankcije koje su išle od zabrane prodaje svojih dela i izlaganja istih ili zabrane bilo kakvog javnog izražavanja, predavanja na obrazovnim ustanovama pa čak i potpune zabrane stvaralaštva.

Prostorije u kojima su posetioci mogli gledati “umetnost degenerika” bile su malih dimenzija, klaustrofobične i prljave. Umetnička dela bila su postavljena tako da smetaju posetiocima, do te mere da čak i ometaju prolaz. Slike su bile postavljene bez ikakvog prethodnog razmišljanja i planiranja, visile bi haotično i uglavnom nakrivo, a ukoliko bi posetioci imali “sreće” da dođu na baš određenu izložbu u određeno vreme, mogli su videti i samog autora pored svog dela, koji je morao stojati i trpeti uvrede pa čak i fizičke napade od posetilaca. Štaviše, napadi, bilo verbalni ili ne, su čak bili i preporučeni. Autor je morao stojati pored svog dela, i stoički trpeti, u isto vreme verovatno proklinući sudbinu jer se rodio sto godina kasnije nakon što je umetnički pravac u kojem stvara prošao, ili sto godina ranije jer pravac i stil u kojem stvara još nije ni oformljen.

Ovakav režim i proces je doživeo svoju kulminaciju 1937. godine u Minhenu sa velikom izložbom koja je nosila naziv „Umetnost Degenerika“ („Entartete Kunst“). To što se desilo, predstavlja jedan od najekstremnijih slučajeva gde je jedan režim i ukus jednog čoveka ostavio traga na umetnost.

Organizovane su velike manifestacije na kojima su paljene knjige, slike, crteži i skulpture umetnika koji su bili deklarisani kao „degenerici“, i u tom procesu, izgubljeno je više hiljada dela i to ne samo od „anonimnih“ autora, već i od velikana poput Maks Ernsta, Mark Šagala, Pol Klea, Vasila Kandinskog, Pabla Pikasa i Salvadora Dalija. Onaj deo koji nije spaljen, izgubljen je. Barem je tako rečeno, i zapisano. Naravno, tada niko nije mogao naslutiti da onaj deo koji je izgubljen nije ni spaljen, niti bačen, već uredno sačuvan. Nemački oficiri i generali na visokim položajima raspodelili su „plen“, vrlo dobro shvatajući da će takva apstraktna i avangardna umetnost jednog dana imati neprocenjivu vrednost, i da samim tim može doneti velik profit ne samo njima, već i njihovim potomcima. Tako je umetnost „degenerika“, iako osuđivana od tadašnjeg režima, interno bila tretirana kao nešto od velikog značaja, doduše ne zbog njene realne istorijske, već materijalne vrednosti. Umetnost je moćna. Ona može da inspiriše, ali i da razara. Ona je u teoriji svevremenska, ograničena samo medijem preko kojeg je iskazana i, ukoliko je medij takav - fizičkim materijalima na kojima je ona prikazana - u slučaju slikarstva krhkoj drvenoj konstrukciji, razapetom platnu i kvalitetu i trajnosti boje koja je korišćena. Umetnost može da obasja, da pomogne i objasni. Ona nam, ukoliko joj to dozvolimo (ili ukoliko ona nama dozvoli?), može biti veliki prijatelj, jer u sebi nosi mudrost hiljada stvaraoca, čija su dela nastavila da žive čak i nakon što su njihovi autori preminuli.

Ironična pobeda, nažalost jedna od retkih u tom periodu, je svakako činjenica da je izložbu „Entartete Kunst“ posetilo preko dva miliona ljudi u roku od nekoliko meseci, dok su „zvanične“ galerije i izložbe brojale čak četiri puta manje posetilaca. Umetnost „degenerika“ je izgleda i tada bila zanimljivija alternativa forsiranoj, površnoj i lažnoj umetnosti nacističke Nemačke.

BRUTALIZAM Tekst: Petar Vukobrat

Ako nikada niste čuli za arhitektonski stil brutalizam, niko vas neće kriviti. Nažalost po vas, brutalizam ste sigurno videli. Štaviše, možda i živite u zgradi koja je izgrađena u tom stilu, a da ne znate. Mogli ste živeti zauvek u neznanju!

Brutalizam je arhitektonski stil koji je svoj procvat doživeo u drugoj polovini prošlog veka. Sam stil bio je nastavak modernističke arhitekture koja je postala sinonim za početak dvadesetog veka, kao nastanak revolucionarnih pokreta i stilova poput bauhausa, koji su u potpunosti promenili ne samo polja dizajna i arhitekture, već, kroz industrijski dizajn i dizajn prema čoveku - i sam način na koji živimo. Originalno korišćen primarno za zgrade koje su bile obrazovne ustanove (ili sličnog karaktera), brutalistički stil se vrlo brzo proširio i na ostale vrste građevina, ne zbog svoje funkcionalnosti, već zbog relativno lake izrade i krajnje jednostavne poruke koju građevina ovog stila emituje - čvrsta i uglavnom velika struktura nalik na tvrđavu, jednostavna, funkcionalna i puna samopouzdanja. Smatra se da je stil brutalizma nastao kao odgovor tadašnje generacije arhitekata koji su sa ovim robustnim stilom dali svoj odgovor na „lagani, lepi i funkcio nalni stil“ koji je dominirao prvom polovinom dvadesetog veka. Česta je pretpostavka da je ovaj stil dobio naziv po tome što baš i nije najlepši ili najnežniji kada ga vidite (brutalan, jelte), ali to nije tačno, makar ne u potpunosti. Pravi naziv potiče od francuskog beton brut što bi u prevodu značilo grub beton - ujedno i termin koji je koristio jedan od arhitektonskih velikana Korbizje (Le Corbusier) kako bi opisao građevine od betona koje i dalje prikazuju tragove oplate. Međutim, sam stil je možda čak i zvanično stvoren kada je britanski arhitektonski kritičar Rejner Banam (Reyner Banham) upotrebio tremin brutalizam u jednoj od svojih knjiga. Ukoliko jednog (sada verovatno kišovitog i melanholičnog) jutra ili popodneva odlučite da se prošetate svojim gradom, sigurno ćete ugledati nekoliko građevina koje se mogu klasifikovati pod ovim unikatnim arhitektonskim stilom, koji je kroz svoju relativno kratku istoriju izazvao širok spektar reakcija i stavova, i to ne zbog toga što je unikatan, već zato što je radikalno drugačiji u odnosu na ono što se moglo očekivati u vreme kada je nastao. Za razliku od drugih stilova, koji su evoluirali kroz vreme i poput vode se adaptirali prema vremenima i tehnološkim inovacijama - brutalizam je sa sobom doneo potpuno drugačiju filozofiju, na koju nije svako bio spreman. Te brutalističke građevine koje biste ugledali na ovim prostorima, ne bi se previše isticale, i to ne jer ste se na njih već navikli. Nenametljive po svojoj prirodi, one se savršeno uklapaju u atmosferu dana na koji ste odabrali da izađete iz svog toplog i bezbednog doma. Melanholične, prljave, išarane i često vrlo nezanimljive, radikalne su po pitanju pristupa filozofiji arhitekture (uprljanost je naravno rezultat vremena i manjka brige, a išaranost rezultat vrlo pristupačnih sprejeva).

Istinski stil brutalizma se ne nalazi na svakom ćošku, iako ton ovog teksta možda govori suprotno. Brutalizam, kao i svaki drugi stil, bilo da je on manje ili više popularan, ima svoju vrednost i mesto u istoriji. On ima svoje, iako jedva vidljive, pozitivne strane (Morate se zaista zagledati, i polu-zatvorenih očiju posmatrati te naše građevine da biste pronašli bilo šta od nekog očiglednog ili skrivenog estetskog značaja, ali opet!). Problem sa brutalizmom nije taj što je on kao stil previše jednostavan ili previše vizuelno odbojan, već to što je iz jednog načina gradnje proizašlo nekoliko derivata, koji su gori čak i od njihovog izvornog stila. I tako, nešto što je zamišljeno samo kao faza, nešto što ima početak, sredinu i kraj, i dalje traje kroz razne iteracije, i to baš „u našem dvorištu“. Lišen boja i arhitektonske inovativnosti koja je krasila stilove i građevine prethodnih vekova, a pogotovo perioda kada je industrija krenula da se razvija velikom brzinom, naš brutalistički stil danas postoji kao trn u oku svakom ko je okrenut modernim, boljim i lepšim vremenima. Možda je ovo teatralizacija, nepotrebna drama oko nečega „tako trivijalnog“ poput jednog arhitektonskog stila, ali se upravo kroz brutalizam, kao i mnoge druge stvari, ogleda naše stanje u društvu, kao i naša neizbežna sudbina ukoliko se to stanje ne promeni. Zapostavili smo svoje okruženje i pognutih glava koračamo iz dana u dan, čekajući “neko bolje sutra” - frazu koju smo mogli čuti sa malih ekrana u više navrata. Istinski stil brutalizma možda nikada nije ni došao do ovih prostora, barem ne u svom originalnom, pročišćenom obliku. Do nas je ovaj stil, kao i mnogo drugih stvari (koje nam možda nisu ni bile potrebne), došao sa zakašnjenjem. Na tom putu, brutalizam je pokupio mnogo drugih ideja i izmena, i kada je došao do nas, on se adaptirao nama i našim potrebama. Ono što nam je odgovaralo je ostalo, dok je ostatak - bio on bitan ili ne - odbačen bez razmišljanja. Iako je sama ideja ovog stila i dalje ostala ista, posmatrajući brutalističke građevine sa zapada i ove kod nas, primećujemo očiglednu razliku. Zapadni brutalizam se danas izdvaja kao nostalgični podsetnik na neka starija vremena, kada se između ostalog, drugačije i jednostavnije živelo. Naš brutalizam ne podseća ni na šta, jer se od perioda kada su se te građevine gradile malo šta promenilo. Kako se ipak svet oko nas menjao, morali smo i mi. Korak po korak, potpuno izgubljeni, adaptirali smo se prema velikim promenama koje su nas okruživale, u isto vreme pokušavajući da oformimo neki sopstveni identitet. Naša (sasvim opravdana) nesigurnost, prenela se i na našu arhitekturu. Proces gradnje sveo se na ustaljeni kliše u kojem više nije bilo mesta za inovacije (one zahtevaju više novca, vremena i talenta, nešto čega nam danas očigledno manjka).

Nakon svega dve-tri decenije, na maltene svakom delu grada na koji danas kročite, zatičete petospratne zgrade i kvazi-solitere koje više podsećaju na višespratne zatvore, nego na mesta gde žive ljudi. Sve što se gradi, gradi se na brzinu, ne zbog nedostatka vremena ili vremenskih ograničenja (sva moguća vremenska ograničenja se ovde probijaju), već zbog uštede novca. Zgrade, od kojih svaka liči na onu pored nje samo u drugačijoj boji (ponekad se ne potrude ni toliko), išarane su imenima kompanija i pojedinaca koji su u nju investirali. Najčešće stoje potpuno prazne, čekajući upravo ranije pomenuto “neko bolje sutra”, kada će ljudi imati razloga i finansijskih mogućnosti da se u njih usele. Pored takvih zgrada, brutalističke građevine se izdvajaju još više, poput nekog sukoba generacija.

„Arhitektura, rođena je iz najsnažnijih misli. Za ljude će to biti prinuda, ugušiće se u njoj ili će živeti – živeti, šta podrazumevam pod tim. Arhitektura nije ljuštura za primitivne instinkte masa. Arhitektura je otelotvorenje moći i težnji nekolicine. To je brutalna stvar koja je davno prestala da koristi umetnost. Nema razumevanja za glupost i slabost. Nikada ne služi. Lomi one koji je ne mogu podneti. Arhitektura je zakon onih koji ne veruju u zakon, ali ga prave. Ona je oružje. Arhitektura nemilosrdno koristi najsnažnija sredstva koja su joj na raspolaganju u svakom trenutku. Mašine su ovladale njome i ljudska bića su u okviru nje samo tolerisana.“ Valter Pišler

Sve građevine koje vidite mogu se kategorisati pod određene stilove - modernizam, brutalizam, socijalizam, itd. Naša arhitektura (a izgleda i mi sami), ostala je u prošlom veku. Ništa se ne poboljšava, a ono što već postoji, ostavljeno je samo da trune i da se raspada jer gubi bitku protiv prirode i vremena. Brutalizam kao stil je vrlo specifičan, i svakako ima svoje mesto u istoriji. Ukoliko se upotrebi kako treba, a to znači sa konkretnim ciljem i u skladu sa urbanističkim planom, građevine u ovom stilu mogu izgledati veličanstveno. Te građevine velikih, ravnih i neobrađenih površina - postoje kao jedan istinski unikatan arhitektonski stil, i kao da to samo po sebi nije dovoljno, one služe kao jedan od podsetnika koliko je čovek daleko došao, koliko se kroz evoluciju dizajna i arhitekture svet promenio, i koliko uz obrađivanje određenih materijala i kombinovanjem istih, možemo oblikovati prostor oko sebe.

„Arhitektura nije pitanje lepote. Ako uopšte čeznemo za lepotom, ona nije u toj meri lepota forme, proporcije, koliko senzualna lepota elementarne sile. Arhitektura nije zadovoljenje potreba mediokriteta, nije okruženje za sitničavu sreću masa. Arhitektura je napravljena od strane onih koji stoje na najvišoj lestvici kulture i civilizacije, na samom vrhu razvoja jedne epohe. Arhitektura je posao elite.“ Hans Holajn Ako ste naročito pažljivi, naznake našeg propadanja možete videti na svakom ćošku. Ako baš nešto i ne analizirate svoje okruženje, dok čekate autobus, možete baciti pogled na žutu štampu. Bićete zapanjeni brojem velikih, drečavih naslova koji obaveštavaju građane da se dešava neka promena, da se nešto ruši ili seče (bilo da se seku zgrade, drveće ili ljudi, sada je već postalo svejedno, jer izgleda da je svako ravnodušan). Ponašamo se kao da će se, ukoliko sklonimo pogled na nekoliko godina, sve samo rešiti, da će sve patnje proći. Pošto niko ne podiže svoj pogled, niko i ne primećuje da se naše okruženje menja i truli zajedno sa nama, da svakim danom sve dublje tonemo u propast. Kako vreme ide, gubimo sve više naše istorije i naše tradicije. Okrećemo se stranom, ne jer je lepše, već jer je lakše, pristupačnije i jednostavnije, ali po koju cenu? Zar je toliko zanimljivo postati nacija poput svake druge? Ne razlikovati se ni po čemu? Zašto je sve što je strano, navodno bolje od onoga što je naše, bolje od onoga što su naši preci stvarali decenijama i vekovima unazad? Mi nismo savršeni, naravno, daleko smo od toga, ali makar u teškim vremenima - koja izgleda nikako da prođu i da nas napokon ostave na miru - možemo stoički trpeti dok konačno ne svane, znajući da smo deo nečeg jedinstvenog i lepšeg, nečeg čime treba da se ponosimo i što treba da nosimo poput ordena na reveru našeg, iako sada već poprilično pocepanog, i dalje lepog odela. Problem leži u tome što nestaje sve što je lepo, sve što je originalno i kvalitetno, čega je već i od samog početka bilo u manjim količinama. Odavno smo postali društvo potrošača, što se ogleda i u našoj arhitekturi. Vremenom, naš grad postao nam je stran. Lišen nekadašnje atmosfere i unikatnog duha, nalazimo se u mestu gde dominiraju bilbordi, prljave, zapostavljene fasade i svetleće reklame koje nas podsećaju na male popuste velikih stvari koje nam ne trebaju. Svi smo mi, doduše, u ovoj priči krivi. Ukoliko se mi ne promenimo, ukoliko mi ne stanemo na put uništavanju onoga što nam je drago, onoga gde jesmo i čemu pripadamo, propašćemo u potpunosti, ne shvatajući kada i zbog čega. Krivićemo sve oko nas, potpuno zaboravljajući da smo i mi saučesnici u našem uništenju. A možemo bolje.

PREDSTAVLJAMO

BRATISLAV MILENKOVIĆ Bratislav Milenković, Autoportret

Mnogi dizajneri koji su bili u marketinškim agencijama Za početak nas interesuje ili većim dizajnerskim koju su neki tvoji prvi koraci kućama se žale da se posle u svetu dizajna i ilustracija, nekoliko godina zasite. odnosno kako je sve počelo? Da li ti se to desilo? Prve stvari koje su počele da se dešavaju su bile na fakultetu. Bio je raspisan interni konkurs za maskotu Evropskog prvenstva u vaterpolu koje se održavalo u Beogradu 2006. godine. To je bio moj prvi projekat koji je bio realizovan. Kasnije, na četvrtoj godini fakulteta sam počeo da sarađujem sa Politikom kao ilustrator jednom nedeljno na rubrici „Dan u Beogradu“, tada je art direktor je bio Borut Vild. Politika je bila sveže redizajnirana pa je to bila kul prilika da se u njoj nađu ilustracije koje su za to vreme bile malo manje karakteristične za novine. To je trajalo negde tri godine, a u međuvremenu sam imao razne saradnje sa lokalnim advertajzing agencijama i dizajn studijima. Nakon tri godine frilensinga, ukazala mi se prilika da sarađujem sa prijateljima u agenciji „Popular“ (sada „Popular Bruketa & Žinić“) kao grafički dizajner, a kasnije kao art direktor. U principu to je bila prva faza frilensinga, pa potom druga koja je nastupila nakon Populara i to je faza koja i danas traje.

Znaš šta, mislim da je u prirodi svih nas da težimo napretku i promeni, i da je to nešto što nas generalno pokreće. Stvar je u tome da verovatno dosta zavisi od same kompanije, odnosno same agencija ili studija u kojem radiš. Ja jesam u nekom momentu došao do zasićenja, ali ne nužno zbog samog rada u agenciji, koliko zbog toga što su prosto zahtevi tržišta takvi da ne traže nikakvu evoluciju. Agencije najčešće rade ono što je potrebno, odnosno klijenti traže ono što je potrebno tržištu, a ono nema neku previše dinamičnu evoluciju. Zasićenja je sigurno bilo, ali verovatno je više dominirala moja potreba za promenom i napretkom. Ako površno gledaš, niko ne može da ostane duže od par godina, ali ako se to razloži ima tu mnogo faktora o kojima bi moralo da se diskutuje i to nije pitanje agencije, već bilo kog biznisa.

Koje pogodnosti vidiš kao frilenser u odnosu na rad u većim kompanijama, i da li postoji negativna strana odnosno nešto što ti nedostaje? Frilensing ima svoje prednosti i mane. Za početak moram priznati da koliko god se trudio da budem dobro organizovan, rad od kuće je veoma depresivna stvar. Mislim da je bitno razdvojiti posao od privatnog u svakom mogućem smislu, bilo organizaciono, bilo finansijski. Recimo, moje iskustvo je bilo takvo da mi rad od kuće više apsolutno nije prijao. Biti frilens ilustrator je usamljenički posao, sam provodiš dosta vremena, sve manje srećeš ljude i sve manje komuniciraš, a ta razmena je bitna. Moraš sebi da gradiš neko okruženje, svako jutro moraš da obiđeš krug, da popiješ kafu, kako bi sebi simulirao neki odlazak na posao. Onda skapiraš da dane provodiš prosto i sve postaje onako sporije, to je bar što se tiče rada od kuće. Organizaciono takođe zna da bude jako teško. Ako imaš porodicu, živiš sa nekim ili imaš psa, mačku ili bilo šta, moraš napraviti izolaciju od svega toga, jer zna da bude baš velika distrakcija za posao. Ako nemaš šefa, moraš da imaš žestoku samodisciplinu, i fakturisanje, vođenje projekata, komunikacija sa klijentima, pisanje mejlova, plaćanje svih obaveza, oduzima dosta vremena. Kao frilenser moraš da budeš spreman na sve te stvari. Sa druge strane, imaš priliku da tvoj napredak bude posledica tvojih ličnih odluka i to je velika satisfakcija. Mislim da kada prevaziđeš sve te početne izazove koji se postavljaju pred tebe kao frilensera i kad uspostaviš neku vrstu sistema i stabilizuješ se, taj sporedni deo posla postaje prostiji. Bitno je i da kao frilenser budeš konstantno u pokretu, u poslovnom smislu, jer ne možeš sebi da dozvoliš da upadneš u rutinu, moraš da se unapređuješ, mora tvoj rad da bude bolji, da se promovišeš. Volim da kažem da si one man band, ti sviraš sve instrumente i koliko dobro sviraš, ta muzika je prosto bolja ili lošija.

Koliko vremena se baviš ilustracijom a koliko se vremena baviš ostalim stvarima, organizacijom, promocijom? Da li sada radiš više nego kada si radio u Popularu?

Smatraš da je samopromocija za frilensera jako bitna. Možeš li reći nešto više o tome, koje sve kanale koristiš za promociju?

Pošto radiš za razne svetski poznate časopise, da li je postojala neka prekretnica koja te je pogurala u te vode?

Mislim da sigurno trećina vremena odlazi na organizacione stvari i da su druge dve trećine rad. Ali to se jednostavno razloži tako da u svakom danu imaš malo od svega. Poredeći ovaj period sa radom u Popularu mislim da sada provodim malo više vremena, ne bukvalno radeći, ali malo više o razmišljanju o promociji, narednim koracima, narednim izazovima. Mislim da je negde količina rada ista, jer ja i kao frilenser pokušavam da održim svoj dan od 9 do 5-6. Postoje često i radni vikendi i verovatno bih mogao da radim i po 15 sati dnevno, ali prosto ne želim, želim da balansiram kao što sam želeo da balansiram i u firmi.

Pošto sam neko ko živi u Srbiji, a radim za globalno tržište, najviše se oslanjam na onlajn kanale, ali povremeno su to i neki štampani materijali koje često adresiram direktno na kontakte sa kojima bih mogao da sarađujem. Mislim da je prvi i osnovni korak u samopromociji zapravo generisanje materijala, stvaranje sadržaja koji ćeš promovisati, jer je najbitnije da radiš i imaš radove. Ne moraju oni da budu za klijenta, dovoljno je da budu neki lični radovi. Nakon toga postoji čitav spektar mogućnosti kako da, kroz onlajn kanale tipa socijalnih mreža, newslettera, ličnog sajta, mejla, pa i štampanih materijala, dopreš do klijenta. Posebno je interesantno slati štampane radove, jer su ljudi pre zasićeni, svi dobijaju tonu mejlova i digitalnog sadržaja i to više niko ne gleda i onda moraš da im doskočiš tako što ćeš da im pošalješ old school razglednicu, fino odštampanu, da privučeš nekome pažnju i da se nadaš da će to uroditi plodom. Mada, najšešće je rad taj koji puno toga završava, ako imaš nešto što je zanimljivo to vrlo lako nađe put. U svemu tome treba dosta truda i discipline, čak i neke vrste strategije, ali ako nemaš šta da pokažeš nemaš ni šta da promovišeš.

Mislim da ide spontano, kao grudva snega, potrebno je neko vreme da se zakotrlja. Ne mora da znači da, ako si radio za ne znam koji časopis, da će svi da te zovu. To se dešava, ali verovatno u mnogo manjem broju slučajeva. Moraš imati dosta sreće ili napraviti nešto baš veliko da to bude slučaj. Najčešće to bude tako što dobiješ priliku da radiš neki dobar posao, zatim te ponovo neko pozove, i samim tim što te više zovu, ti dobijaš više samopouzdanja, više iskustva i vidljivosti. Meni je značila prva narudžbina od Computer Arts-a pre nekih 5 godina, gde sam ja shvatio da može i tako da se radi. Do tada sam bio delimično u neznanju kako to može da funkcioniše, jer prosto ovde nije imao ko da mi kaže, nauči i objasni mi kako to zaista funkcioniše.

Bratislav Milenković, Before-After

U kom momentu si ti odlučio da ti je potreban agent, odnosno neko ko bi ti pomogao u svemu tome i kako je došlo do toga? Odlučio sam onog momenta kad sam uspeo da skapiram da ovde više nema dovoljno tržišta koje može da zadovolji moje kreativne, poslovno-egzistencijalne zahteve. Želeo sam da to budu projekti u kojima ću uživati i od kojih ću moći da obezbedim sebi samoodrživost. Procenio sam da mi je potreban agent, prosto sam prepoznao da postoji ogroman broj ljudi sa kojima bih mogao da sarađujem, a nemam njihove kontakte i negde sam razumeo da u dobroj meri ceo ilustratorski svet tako funkcioniše. Tako da mislim da je to standardna praksa, možeš više da učiš, da upoznaješ mnogo više ljudi, to olakša posao. Konkretno, agenta sam našao tako što sam podigao prvi sajt pre par godina i poslao link na nekoliko adresa, i imao tu sreću da me je moj sadašnji agent kontaktirao prvi dan.

Bratislav Milenković, Pop Depression

Postoji li neki medij koji te naročito inspiriše? Nešto što nisi radio, a voleo bi?

Ja apsolutno nisam svestan te činjenice. Meni deluje kao da se utapam u more nekih autora. Ti mi sad kažeš nešto suprotno i to je super čuti. Mislim da stil mora da ide iz stomaka. Stil, rukopis, način interpretacije nije nešto što možeš da pokupiš sa strane, to mora da bude proizvod tvog mentalnog sklopa, senzibiliteta i neke ideje. Recimo hoćeš da nacrtaš portret: način na koji ćeš da obradiš elemente, koliko će da budu apstraktni, koliko detaljni, kako ćeš da istakneš jedan detalj, kako da ublažiš drugi... To su pitanja ideje i na koji način tretiraš portret. Tu ideju ja verovatno mogu da primenim na vektoru, nekom analognom materijalu ili nekoj skulpturi, samo je poenta uvek znati šta želiš da uradiš sa tim. To je najčešće u skladu sa tvojim senzibilitetom i to je u suštini stil. Ja želim da moja ilustracija ne bude trendi, kako bi trajala duže, a da bi trajala duže mora da bude svedenija. To su prosto neke stvari o kojima razmišljam dok radim. Što se samog stila tiče ne volim nešto preterano da se ukalupim u nešto vizuelno i konstantno, jer mi je to dosadno. Ne bih želeo da celu karijeru radim iste stvari, želim to da transformišem, menjam, da cela vrsta karaktera svega toga bude vezana za mene.

Ima mnogo toga što nisam radio, a što bih voleo da radim, da ne mogu čak ni konkretno da kažem šta je to. Voleo bih da vremenom ta ilustracija nekako izađe sa papira, da se pretvori u nešto trajnije, bilo da je to neki objekat ili mural, sitan predmet ili bilo šta što ima upotrebnu vrednost. Prosto me to kao format zanima. Ne mora to biti ni van računara, ali da ne bude štampana stvar unutar magazina. Nije bitan medij ili materijal u kojem radiš nego koja je uloga toga što radiš. Ovo se nalazi na listi mojih ciljeva i prioriteta za 2015. godinu, videćemo šta će od toga svega da bude.

Bratislav Milenković, Kabinet Brewery

Ti imaš vrlo prepoznatljiv stil ilustracija. Kako si došao do tog stila?

Kada bi morao da se baviš nekim poslom, a da to nije dizajn, šta bi to bilo?

Bratislav Milenković, NIN magazine

Ljudi često, bar u Srbiji, imaju stav da na fakultetu ništa ne nauče, ali po intervjuima se ispostavilo da mnogi ljudi nisu imali takav odnos prema studijama. Kakav je tvoj? Nešto sigurno možeš da naučiš, možda nećeš biti zadovoljan onim što se tiče konkretno tvoje struke, ali ćeš možda uspeti da naučiš šta ne želiš da radiš ili u kom pravcu ne želiš da kreneš. Možda ćeš naučiti kako se treba postaviti prema različitim karakterima i slično. Moja glavna uspomena na školovanje su ljudi, prijatelji sa kojima sam studirao, međusobno učenje i unapređivanje. Daleko od toga da nisam nešto naučio od profesora, naravno da jesam. Mislim da to ima određenu vrednost u određenom periodu. Bitno je da ne možeš ni na šta da se oslanjaš ceo život i da u tome nije ni poenta. Najbolja stvar koju profesor na fakultetu može da uradi, je da ti nekako zagolica maštu ili interesovanje da ti kročiš u neki svet. Ako to uspe, već je dovoljno uradio za tebe. Mislim da je najbolja stvar za svaku individuu da što više istražuje, luta i uči, a manje da se oslanja na nečiju podršku, na treći točak. Kod nas je edukacija malo drugačija, jer je više po principu reprodukcije znanja što je pogrešno, ona treba da nam probudi glad za znanjem. Lično mislim da je moje školovanje meni to obezbedilo, da nije ne bih bio ovde.

To je zanimljivo pitanje… Verovatno bih uživao u pravljenju nečega, bilo da je to stolarski posao, pekarski posao, neka proizvodnja bilo kog tipa, ali nešto što uključuje stvaranje i mogućnost da nešto unaprediš i ponudiš neku novinu. Tako se bar sada osećam, možda za pet godina neću želeti da se bavim više ovim, možda ću želeti da pređem u ugostiteljsku delatnost. Mislim da je to ono što mi kao ljudska bića jesmo, možemo da menjamo stvari i idemo u pravcu koji nam odgovara.

Koliko misliš da je bitno da dizajneri učestvuju u angažovanim projektima i da rade pro bono?

Možeš li dati nekoliko saveta studentima početnicima koji se tek upliću u frilens vode ili, na kojim tvojim greškama drugi treba da uče?

Mislim da ima, ako uopšte mogu da dozvolim sebi da ja budem taj koji će to da prokomentariše. Kada kažeš scena, ne mogu baš ni sam da definišem šta je to. Mislim da je scena uslovljena potencijalom ljudi iz delatnosti sa jedne i tržištem sa druge strane, a mi manjakmo tržištem. Ovde nemamo problem dizajnera i kreativnog potencijala. Da bi ti ljudi prosto uspevali da procvetaju i urade nešto dobro, moraju da imaju svoje parče sveta. Mislim da postoji dosta ljudi koji rade super stvari, kao što sam rekao, činjenica da smo sad ovde i da pričamo o svemu ovome ide toj tvrdnji u prilog. OK, nigde uslovi nisu idealni, ali to ne znači da svi treba da odustanemo, bez obzira na to da li je u pitanju Srbija, Britanija, Amerika ili bilo koja država ili tržište. Potencijal je ogroman samo treba da vidimo šta će se sa tim desiti u vremenu koje dolazi. Smatram da ljudi treba više da sarađuju i da nekako svi zajedno vučemo jedni druge na gore, a ne na dno kao što je većina nas verovatno navikla.

Mislim da je bitno da učestvuju zato što dizajneri imaju sposobnost da formulišu i prenesu neku poruku. Oni su ti koji možda mogu da se čuju glasnije od nekoga ko nije grafički dizajner, vizuelni umetnik ili ilustrator. Što se tiče rada pro bono, to je uvek kompleksno pitanje, mislim da svako treba da radi ono što mu prija. Ako mu prija da radi pro bono, niko ne može da mu kaže da je to ispravno ili nije. Ja lično jesam radio dosta pro bono stvari, u poslednje vreme, nažalost, ih ne radim, ne jer ne želim, nego prosto nemam vremena. Ako bih razmišljao o motivima za uključenje u pro bono rad, verovatno bih gledao šta je iza svega toga. Ako je nešto pro bono želim da stvar bude apsolutno iskrena i da je zaista za dobrobit nečega. Postoje ljudi koji pro bono žele da tretiraju kao neku vrstu, ne znam da li je obmana prava reč, u tome vide priliku da na neki jeftin način sebi sačuvaju resurse. Najčešće to nije dobro ni za koga. Jako je bitno samo proceniti šta je iza pro bono rada, naći neki minimum kriterijuma koji će taj angažman učiniti vrednim i to je to, i prosto nekako biti iskren sa tim.

Prva moja greška je što sam mislio da su granice države u kojoj živiš jedino igralište na kojem možeš da se igraš, i to mi je potrošilo dosta vremena. To čak nije ni bio moj stav nego niko nije postojao da mi kaže da to nije tako. Živimo u eri komunikacije, imamo mogućnost da komuniciramo sa celim svetom i mislim da je to nešto što zaista treba da iskoristimo. Tu opet dolazimo do nečeg što stalno pominjemo, do zone komfora koja je apsolutno najopasnije mesto za jednog kreativca. Ne treba da se plašimo grešaka, naš dalji rad upravo gradimo na tim iskustvima i često su loša iskustva mnogo korisnija od dobrih. Možda najbitniji savet jeste da nikako ne odustaju od svog cilja koliko god bilo teško. Neko je rekao: „Bol ili napor je trenutan, a odustajanje je večno“, tako da je jako bitno ostati na kursu na kome želiš da budeš. Taj put nije uopšte lak, ali je velika nagrada kad te stvari prorade. Tako da koliko god da je teško u početku, koliko god da deluje kao agonija, vredno je svega toga. Ne mogu sve te kockice da se sklope preko noći i to je potpuno u redu. Taj put nije lak, ali je užasno zabavan, i da me pitaš da li bi bilo šta drugačije uradio, jedino bih možda rekao da je sve to ranije moglo da se dešava. Zato i preporučujem svima da se što pre bace u vodu i da plivaju.

Bratislav Milenković, Robots

Kakvo je tvoje mišljenje o dizajn sceni u Srbiji, da li vidiš bar neki pomak u proteklih nekoliko godina?

Vizkultura.hr je projekt nastao iz velike ljubavi spram kreativnim industrijama i vizualnim umjetnostima te jednako tako čak iz bunta spram zabrinjavajuće nekvalitetnoj poziciji vizualnih umjetnosti u hrvatskim (on-line) medijima. Naš stav pri pokretanju portala bio je da je produkcija kulturno-umjetničke i kreativne scene impresivna, kvalitetna i dinamična, ali ne postoji medij koji će je adekvatno pratiti i dalje plasirati. Vjerujemo da Vizkultura vizualnu umjetnost i prateću tematiku komunicira istovremeno urednički selektirano i stručno, ali također ciljano zanimljivije i popularnije, na širem krugu publike dostupniji način, s konačnim ciljem - vizualnim odgojem društva, “vizkulturiranjem” naših čitatelja i javnosti.

Naši će čitatelji često reći da je Vizkultura prvi portal koji na istom mjestu prati čitav niz sfera kreativnog stvaralaštva hrvatske, regionalne i međunarodne kulturno-umjetničke scene. Ono što je Vizkultura unijela kao svježinu na scenu jest činjenica da pratimo raznolikost produkcije i na neki način jedini objedinjujemo sve ono što producira scena kreativnih industrija i vizualni umjetnici, bivajući tako mjesto koje osim ‘samo’ informiranja služi i kao orijentir kvalitete recentne produkcije te baza za pronalazak ponajboljih autora iz sfera koje pokrivamo. Suvremena umjetnost, dizajn, bilo grafički ili produkt dizajn, zatim arhitektura, suvremena fotografija, ilustracija, kratki, eksperimetalni i domaći film, street art, novi mediji… sve su to teme koje na Vizkulturi pratimo.

Postojimo nešto manje od dvije godine, mjesečno nas čita gotovo 30.000 ljudi, na Facebooku imamo preko 12.000 followera, a u prilog rastućoj zajednici ljudi koji prate Vizkulturu ide činjenica da smo, od kada postojimo, kao medijski partneri podržali preko 30 raznih manifestacija, festivala, izložbi i projekata, u Hrvatskoj te Srbiji i BiH, čiji su organizatori upravo u Vizkulturi prepoznali medij koji njihova događanja može brzo i kvalitetno plasirati do ciljane publike.

Naš sadržaj čine autorski tekstovi, kolumne, veliki intervjui s najzanimjivijim autorima sa domaće i regionalne scene te praćenja događanja kroz najave i vijesti. Ono što je još jedna od naših sadržajnih posebnosti, koja nam daje tu dozu autentičnosti i distinkcije od svega sličnog, su naše specijalizirane kategorije u kojima svakog dana u tjednu predstavljamo jedan autorski projekt domaćih i regionalnih umjetnika i kreativaca. Ponedjeljkom likovne umjetnike, utorkom fotografske projekte, srijedom projekte grafičkih dizajnera, četvrtkom vizualnog komucniranja putem plakata, petkom produkt-dizajnerske projekte, a subotom arhitektonske projekte.

Uvijek naglašavamo i našu kategoriju STUDENTARIJE, koja prati studentsku produkciju umjetničkih, dizajnerskih i arhitektonskih fakulteta. Tako smo jedini on-line medij u regiji koji sustavno prati studentsku produkciju, što smatramo itekako bitnim, jer odlični radovi mladiih i kreativnošću nabrijanih ljudi često ostaju vidljivi samo unutar njihovih studija, samo njihovim kolegama i profesorima, što zbilja jest šteta. Zato svima njima pružamo priliku da pokažu svoj rad, a mi na taj način pratimo razvoj autora na sceni.

Naše kategorije koje smo spomenuli do danas broje preko 500 predstavljenih radova, što stvara impresivnu arhivu recentne produkcije umjetničko-dizajnersko-arhitektonske scene u Hrvatskoj i regiji. Vjerujemo kako na ovaj način radovi kreativaca koje predstavljamo na najbrži način dolaze do publike, u direktnom smo kontaktu s autorima, pratimo sve novo što se događa na sceni i često je upravo Vizkultura prvi on-line medij koji objavi pojedini projekt, temu ili intervju, pa od nas neki veći mediji prenose ili se inspiriraju! Kada pričamo o sudjelovanju u “stvaranju” scene odličan primjer koji ilustrira kako to činimo je naša kolekcija “Plakatiranje”, jedan od naših projekata na koji smo najponosniji. Riječ je o projektu koji je startao kada i sam portal, u kojem svakog tjedna predstavljamo novi plakatni uradak hrvatskih i regionalnih kreativaca, bilo ilustratora, dizajnera, umjetnika ili copywritera, koji nastaje upravo za Vizkulturu! Na početku mali projekt koji nam je itekako “pomogao” u vidljivosti na sceni i vjerno ilustrirao kako mi vidimo našu budućnost – u stvaranjau zajedno sa zajednicom koju pratimo, do danas se pretvorio u brojčano već suludu kolekciju od 100 plakata! Kolekciju smo izlagali na bijenalnoj Izložbi hrvatskog dizajna 1314 u Zagrebu, SOS Dizajn festivalu u Sarajevu, Festivalu Dan D u Zagrebu, Weekend Media Festival u Rovinju, Sajmu ArtOmat u Zagrebu, Kući za ljude i umjetnost Lauba kao i na velikoj samostalnoj izložbi u Galeriji HDD-a. Projekt je izazvao velik interes, pažnju i pohvale, ne samo od kreativne zajednice već i publike koja plakatae želi imati! Projekt “Plakatiranje” napokon dobiva svoj pravi komercijalni karakter, plakati konačno idu u prodaju, a planiramo još neke slične projekte bazirane na involviranju zajednice. Ono što odmah sljedi, kao jedan od segmenata daljnjeg razvoja portala na kojima se bazirao naš ‘nastup’ u finalu natječaja Moj Zaba Start, jest pokretanje WebShopa na kojem će se, za početak, moći kupiti naši plakati iz kolekcije “Plakatiranje”. Budućnost webshopa vidimo i dalje od ‘samih’ plakata, no o tome još nećemo! Ono što bismo također voljeli, i što vidimo kao budućnost naše platforme, jest Vizkultura na engleskom jeziku što bi rezultiralo nemjerljivo širom broju čitatelja koji bi na taj način mogli upoznavati i pratiti hrvatsku i regionalnu scenu vizualnih umjetnosti.

Na kraju bi se i ovim putem htjeli zahvaliti našim čitateljima, koji su odigrali glavnu ulogu u našem osvajanje prve nagrade javnosti na natječaju za poduzetnike Moj Zaba Start u kategoriji Moja kreativna crta! Svi oni ljudi koji su glasovali za nas, pojedinci i projekti koji su nas podržali kroz kampanju, pokazali su nam da vjeruju u naš rad i da sve ono što smo do sada uradili itekako ima smisla, i da apetiti za nove projekte, daljnji razvoj projekta i realizacija naših planova imaju veliki potencijal.

ULICE

ZORAN RADULOVIć

MI SMO GRUPA KREATIVNIH ENTUZIJASTA KOJI SE BAVE DOKUMENTARNOM FOTOGRAFIJOM. OSNOVNA, A UJEDNO I JEDINA TEMA NAŠE GRUPE JE ULICA SA SVIM SVOJIM ELEMENTIMA. NAŠIM ODNOSOM PREMA FOTOGRAFIJI ŽELIMO DA OČUVAMO ESTETSKE I LIKOVNE VREDNOSTI DOKUMENTARNE FOTOGRAFIJE. TEŽIMO SLOBODI I ODSUSTVU KOMERCIJALNOG ASPEKTA. CILJ NAŠEG PROJEKTA JE PRIKAZIVANJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA, UZ IZBEGAVANJE INSISTIRANJA NA SUBJEKTIVNOM, VERSKOM ILI POLITIČKOM STAVU. DELUJEMO U OKVIRU DEPARTMANA 0. IMA NAS OSMORO, I OSIM ŠTO SMO SARADNICI NA OVOM POMALO BUNTOVNOM PROJEKTU – MI SMO I DRUGARI. TO NE ZNAČI DA SMO ZATVORENA EKIPA KOJA NE VOLI DA DRUGUJE SA OSTALIMA. NAPROTIV! KOD NAS JE VEĆ GOSTOVALO MNOGO FOTOGRAFA, A UVEK SMO VOLJNI DA DOČEKAMO NOVE. PRATITE NAS NA FEJSU FACEBOOK.COM/ULICEFOTOGRAFIJA

MILOŠ čUBRILO

STEFAN JOVANOVIĆ

MILJAN VULETIĆ

MARKO POMORIŠAC

JELENA PAJIĆ

ALEKSANDAR RAMADANOVIĆ

SOFIJA BALAĆ

VAŽNOST RADA NA IZGRADNJI BOLJEG DRUŠTVA

PLATFORMA LICEULICE

Liceulice je platforma aktivizma koja je, ipak, široj javnosti najpoznatija po istoimenom magazinu, jedinim uličnim novinama u Srbiji i jednim novinama koje funkcionišu kao odgovorno socijalno preduzeće. Naime, magazin na ulici prodaju naši prodavaci, pripadnici različitih marginalizovanih grupa (beskućnici, mladi, osobe sa invaliditetom, uključeni u život i rad na ulici, korisnici psihijatrijskih usluga). Novac koji zarađuju od te prodaje značajno im pomaže u njihovom ekonomskom osnaživanju i vraćanju u uobičajene socijalne tokove, ali im sam rad na mestu prodavca još više znači na psihološkom planu. Naprosto, naši prodavci su ljudi koje društvo previše često otpisuje kao „nekorisne“ članove, a mi smo tu da pokažemo da je takva podela netačna i neprihvatljiva. Međutim, Liceulice je magazin specifičan i po drugim stvarima – pre svega, po svom sadržaju. Mi pišemo o temama koje drugi mediji izbegavaju ili nedovoljno pokrivaju, a i kada se njima bave, to uglavnom čine na pogrešan, senzacionalistički način. Svoju medijsku misiju unapređujemo i razvijajamo na inovativan i originalan način – važno nam je da svojim magazinom aktivno radimo na „popravljanju“ društva, ali i na popravljanju poljuljanog ugleda medija. Liceulice nudi drugačiju perspektivu i drugačija rešenja za probleme kojih smo svi svesni, ali se često, zamućeni svakodnevicom, oglušavamo o njih. Zalažemo se za prava ugroženih i marginalizovanih grupa i pojedinaca, ali i za saradnju i integraciju svake vrste, za zdravo fizičko i mentalno okruženje, za održivi razvoj, agitujemo protiv nasilja, rasizma i mržnje svake vrste. Uopšteno govoreći, borimo se za pravednije i bolje društvo, a posebno smo usredsređeni na tri velika izazova - očuvanje životne sredine, demarginalizaciju grupa, pojedinaca, stavova i ideja, te naposletku unapređenje javnog interesa i javnog prostora. Magazin Liceulice gradi veze između prodavca i čitaoca jer se prodaja ovih novina obavlja licem u lice. Ovakva interakcija pomaže u građenju mostova između onih koji su na margini i šire javnosti, te pomaže svima da shvate ključna pitanja socijalnog isključivanja i da smo svi isti, samo nismo imali iste šanse.

Ilustracija: Vanja Vikalo Linnch u okviru programa Iz dobrih razloga, programa društveno - odgovornog dizajna i vizuelnih komunikacija, koji za cilj ima razvijanje i afirmaciju kreativnog pristupa u procesima otvaranja i odgovaranja na pitanja u vezi sa važnim problemima zajednice.

Kao što smo na početku spomenuli, Liceulice je platforma aktivizma koja, osim samog magazina, ima i brojne druge programe. Jedan od njih je i program AktivArt koji se realizuje kroz više komplementarnih aktivnosti, a pokrenut je sa namerom da kontinuirano prati, promoviše i povezuje različite aktere angažovane umetničke scene u Srbiji i na prostoru bivše Jugoslavije. AktivArt se realizuje kroz nekoliko osnovnih tokova koji podrazumevaju: 1.

Kreiranje digitalne arhive umetničke aktivističke scene i realizovanih projekata u njenim okvirima

Aktivno praćenje aktuelnih dešavanja na toj sceni i medijsko osvetljivanje reprezentativnih i uspešnih primera dobre prakse

Program Iz dobrih razloga, posvećen afirmaciji i promociji socijalnog marketinga, društveno-odgovornog dizajna i komunikacija

Ulični festival aktivizma Vreva čiji je osnovni cilj problematizovanje i afirmacija ideje o pravu na javni prostor te poziv građanima da ulice, trgove, prolaze i klupe shvate kao mesto potencijalnog delovanja za bolje društvo

Važan deo AktivArt-a je, kao što smo već naveli, program Iz dobrih razloga - program društvenoodgovornog dizajna i vizuelnih komunikacija koji za cilj ima razvijanje i afirmaciju kreativnog pristupa u procesima otvaranja i odgovaranja na pitanja u vezi sa važnim problemima zajednice. Ovaj program nastoji da prikaže na koje sve načine savremeni dizajn može uticati na podizanje svesti pojedinaca u vezi sa razvijanjem tolerancije, demarginalizacije, konstruktivnog dijaloga, inkluzije i afirmacije ljudskih prava uopšte. Kroz tematske cikluse, ovaj program uključuje veliki broj dizajnera i drugih pojedinaca, organizacija, institucija i kompanija koje prepoznaju potencijal rebrendiranja najvažnijih društvenih vrednosti. Kroz javne pozive, tribine, predavanja, radionice i izložbe postavljaju se pitanja društvenog delovanja formama koje najčešće ostaju zarobljene unutar okvira korporativnog razmišljanja. Da li u habitusu koji se sastoji od ograničenih rokova, naručenih poruka i tržišne trke postoji prostor za uticaj na poboljšanje položaja ugroženih pojedinaca, odnosa prema gradu i zajednici, razmišljanje o solidarnosti, agilnosti i indiferentnosti? Iz dobrih razloga je program koji pokušava da odgovori na ova pitanja – u skladu sa duhom čitave Liceulice platforme – dakle, odgovorno, angažovano i sa čvrstom verom u bolje i drugačije društvo.

WEB

TOP 10 WEB DIZAJN TRENDOVA U 2015

Tekst: Nina Grbić

U 2014. godini videli smo kako flat dizajn, video klipovi u pozadini i mreže postaju pravi trendovi u veb dizajnu. Sada se postavlja pitanje šta je to što će definisati veb 2015. godine? Pored očiglednih stvari, kao što su mnogo veće pozadinske slike i napredak responsive dizajna, izdvajamo 10 trendova koje mnogi veb dizajneri i developeri predviđaju za predstojeću godinu.

MIKRO DIZAJN Responsive dizajn zavladao je vebom u poslednjih par godina, i ne namerava da siđe sa prestola. Međutim, on sa sobom donosi i različite probleme sa kojima se dizajneri bore tako što koriste već poznate i uobičajene dizajnerske šablone. Ovi šabloni koristiće se i u 2015. godini, ali, kako bi se izbegla monotonija i repeticija, sve više pažnje posvetiće se najmanjim detaljima kao što su mikro kopi i mikro animacije.

MOBILNI VIDEO Video je veliki deo veba, ali deo u kome zaostaje jeste mobilni video, pogotovo onaj reklamni. Razlog zbog kojeg se mobilni ovoliko muči sa videom jeste ograničenje tržišta ekrana, kao i to što mnogi dizajneri i dalje koriste SWF format. Kako popularnost mobilnog veba raste, neminovno je da će se velika pažnja posvetiti i razvoju mobilnog videa.

VELIKA TIPOGRAFIJA Tipografija je nezaobilazan deo dizajna i kao takva igra veliku ulogu i u veb dizajnu. Predviđa se da će u 2015. godini ona postati još veća i bitnija. Ogromna tipografija pojačava vizuelnu hijerarhiju i usmerava posetioce sajta na šta prvo da obrate pažnju. Jer, velika slova prva privlače našu pažnju.

HAND LETTERING Lettering je popularan već neko vreme, ali ove godine mogao bi konačno da izađe iz svoje hipsterske faze. Tamo gde vidite lettering, vidite i ljudsko biće. Korišćenje lettering-a u veb dizajnu izdvojiće kvalitetan veb dizajn od korisnika običnih šablona.

INTERAKTIVNI DIZAJN Mnogi dizajneri slažu se da je, pored odgovarajućeg sadržaja koji je krucijalan za svaki veb sajt, pričanje priče kroz veb dizajn siguran trend u 2015. godini. Interakcija uparena sa animacijom može potpuno izdvojiti jedan sajt od ostalih, pogotovo ako je to urađeno smerno i sa ukusom kao kod sajtova: cyclemon.com i mahedineyahia.fr.

RASTANAK SA EXPLOREROM U 2015. godini konačno ćemo prestati da podržavamo IE6 i IE7. Iako Internet Eksplorer nigde ne ide, Majkrosoft radi na novom brauzeru pod imenom Spartan, za koji se pretpostavlja da se razvija na isti način kao i IE11, što znači da će imati podršku za novije CSS opcije. Ovo će verovatno dovesti do toga da se IE6 i IE7 izguraju sa scene.

SKROLOJUĆI SAJTOVI Ovo je bio veliki trend 2014. godine, a nastaviće se i u 2015-oj. Sa razvojem mobilnih telefona i mobilnog veba, dizajneri se sve više okreću ka što dužim sajtovima, gde se sve nalazi na jednoj strani umesto linkovanja do drugih strana i informacija. Korisnicima je mnogo lakše da skroluju u potrazi za informacijama nego da konstantno klikću kako bi pronašli ono što žele. Klasičan primer jeste sajt kompanije Apple za novi iPhone 6, gde su sve informacije o proizvodu prikazane na jednoj strani, i upotpunjene su zanimljivim animacijama koje skrolovanje čine još zanimljivijim.

KVALITETNE FOTOGRAFIJE Iako stock fotografija i dalje ima svoju primenu i uticaj u dizajnu, ona polako ustupa mesto profesionalnoj fotografiji, stvorenoj samo za određeni sajt. Korišćenje ovakvih fotografija izdvaja stranicu od ostalih i čini je unikatnom, jer je sigurno da niko drugi neće imati istu fotografiju na svojoj stranici. Pored toga, one stranici daju kako lični tako i ljudski pečat.

NEPOTREBNI ELEMENTI Dizajneri stalno traže načine kako da pojednostave svoj dizajn, i to se neće promeniti ni u 2015. godini. Kaže se da dizajn nije kompletan sve dok se ne uklone svi nepotrebni elementi, pa se tako dizajneri polako odlučuju da eleminišu mnoge bespotrebne elemente sajta kao što su veliki broj slika, pozadinske boje, itd. Umesto toga, oni posežu za čistim i minimalističkim dizajnom koji će se na taj način i izdvojiti od mnoštva drugih.

#10

SKRIVENI GLAVNI MENI Kao još jedna posledica razvijanja responsive veb dizajna, javljaju se skriveni glavni meniji. Na početnoj strani korisnike više neće dočekivati meni, već će se pojavljivati tek kada oni odluče da krenu u dalje istraživanje i kliknu na odgovarajuću ikonu. Ovo je vrlo popularno kod dizajna sajtova za mobilne telefone, ali će se, veruju mnogi dizajneri, brzo proširiti i biće prisutno svuda, bez obzira na veličinu ekrana na kojem se sajt gleda.

Ilustracija: Lazar Rajković

Tekst: Dejan Skorupan

HIBRIDNO DOBA MINI SVETA

Da bi napravio jednu aplikaciju za mobilni telefon, potrebno je napisati isti kod na različitim programskim jezicima za svaku platformu na kojoj se plasira, što je prilično zamoran proces. U poslednjih nekoliko godina, na sceni su se pojavile takozvane “hibridne” aplikacije. Tehnologije kojima se služe ovi hibridi obećavaju developerima pisanje jednog koda koji će biti funkcionalan na bilo kojoj platformi, bio to Android, iOS ili Windows Phone. Ispod fensi haube ovih aplikacija krije se ništa drugo do klasičan HTML, CSS i JavaScript kod koji se pokreće u skrivenom pregledaču ovih aplikacija i dozvoljava komunikaciju sa sjajnim stvarčicama koje telefon nudi kao što su pristup kameri, fajlovima, porukama, kontaktima i svemu ostalom što možeš uraditi na svom telefonu.

Najveća prednost ovih aplikacija leži u tome što developeri mogu iskoristiti postojeće znanje (HTML, CSS, JavaScript) da bi došli do rezultata. Samim tim što se koriste samo web alati, kod je napisan u jednom jeziku i prikazan na isti način na svakoj platformi. Ove dve stavke su same dovoljne da bi neko krenuo sa hibridom, jer se radi o ogromnoj uštedi resursa, najpre vremena i novca. Još jedna stvar kojom hibridi mogu da se pohvale je dizajniranje za hrpu uređaja različitih rezolucija. Imajući u vidu da radimo sa klasičnim veb alatima, imamo pristup i korisnim tehnikama kao što su responzivni dizajn. Responzivni dizajn je tehnika pravljenja veb sajtova (sada i aplikacija) tako da budu prilagodivi svakom uređaju na kojem su prikazane. Da ne bi zvučalo kao da su hibridi najbolja stvar koja se desila svetu još od s mikrotalasne pećnice, trebao bih i pomenuti da hibridi dolaze sa par nezanemarljivih mana. U odnosu na “nativne” (tako zovemo aplikacije koje su pravljene na klasičan način) aplikacije neki tipovi hibridnih aplikacija koji se oslanjaju na teške tranzicije i nesnosnu manipulaciju ekranom, kao što su 3D igrice, imaju očiglednih problema sa performansama. Iako njihov skriveni pregledač nudi mnogo interakcije sa telefonovim servisima, ipak nisu svi servisi podržani. Takođe postoji i rizik da budete odbijeni od čika Jabuke i Gugla zato što vaša aplikacija nema osećaj kao da je nativna. Pored svega navedenog, najveći problem hibridnih aplikacija ne leži u njihovoj funkcionalnosti, već u procesu koji je potreban da bi se postigao osećaj nativne aplikacije. Kod ovog sveta postoji određeni nepisani standard koji jedna aplikacija mora da ispuni da bi bila prirodna za korišćenje korisnicima, i svaki developer nastoji da njegova aplikacija maksimalno ispunjava ove standarde, jer oni omogućavaju korišćenje aplikacije na intuitivan način koji su izgradili naši dobroćudni konglomerati. Ove mane jesu značajne, i ne smeju biti ignorisane jer ukazuju na to da hibridni pristup aplikacijama ne može biti iskorišćen baš na svakom ćošku. Potrebno je pažljivo proceniti ciljane korisnike svoje aplikacije, njihove preferirane platforme i tehničke zahteve same aplikacije pre nego što se upustimo u ove vode. Uzevši u obzir da su hibridne aplikacije veoma mlada tehnologija, sama mogućnost implementiranja ovakvog načina rada i njena fleksibilnost ka svim platformama je ogroman korak napred, jer smo uspešno uspeli da prilagodimo veb svet svetu mobilnih telefona.