FORUM 56 by casopis forum

MUZEJ MODERNE UMETNOSTI, TAM I VIDEGORD ARHITEKTI INTERVJU – VLADIMIR LOJANICA, ARHITEKTA FOTOGRAFIJA ARHITEKTURE: PROSTORI U ZABORAVU, TEODOSIS JANAKIDIS NOVA NAIVNOST, MILICA TOPALOVIĆ

150 dinara

Časopis Saveza arhitekata Srbije i Društva arhitekata Beograda, januar – mart 2011.

FORUM 56

CENTAR ZA PROMOCIJU NAUKE

broj 56, januar – mart 2011.

Izdavač Savez arhitekata Srbije Društvo arhitekata Beograda Za izdavača Jovan Mitrović, predsednik Saveza arhitekata Srbije Ivan Rašković, predsednik Društva arhitekata Beograda Glavna i odgovorna urednica Ana Janković-Čorbić Urednički savet Darko Marušić, Jelena Ivanović-Vojvodić, Vladimir Lojanica, Ružica Sarić

08 14 21

ARHITEKTURA Intervju – Vladimir Lojanica, arhitekta Nova naivnost, Milica Topalović REPRINT: Nikola Dobrović, nedatirano [1948], deo I

27 30 31 32 34 35

TEMAT Veliki izazov, Aleksandra Drecun Strategija razvoja, Božidar Đelić Ulaganje u ekonomiju znanja, Jovan Mitrović O pripremi konkursa i Novom Beogradu, Jelena Ivanović Vojvodić Rezultati konkursa Intervju - Volfgang Čapeler (Wolfgang Tschapeller), arhitekta

42 Graﬁčki urednik Aleksa Bijelović Saradnici Vladimir Lojanica, Milica Topalović, Marina Đurđević, Tam i Videgord arhitekti (Tham & Videgård Arkitekter), Aleksandra Drecun, Božidar Đelić, Jovan Mitrović, Jelena Ivanović Vojvodić, Volfgang Čapeler (Wolfgang Tschapeller), Vesna Ječmenica, Ružica Bogdanović, Una Momirović, Ela Nešić, Nenad Stjepanović, Marko Savić, Milan Lojanica, Ivan Kucina, Marija Josifovski, Olivera Stanković, Teodosis Janakidis, Andrea Krndija, Ana Džokić Produkcija i dizajn petokraka – Milica Maksimović, Aleksa Bijelović Marketing i komunikacije Una Momirović, Milica Maksimović

54 56 60 62

SVET Prickerova nagrada za arhitekturu Vitra Haus – Hercog i De Meuron, Vesna Ječmenica Individualni kodovi u arhitekturi – Sou Fudžimoto (Sou Fujimoto), Ružica Bogdanović Kôd grada – povratak u budućnost, Ela Nešić

64 66 68 69

FORUM Beogradska internacionalna nedelja arhitekture 2011. Nagrade Prikaz knjige Building Knowledge in Architecture, Ričard Foke (Richard Foqué) Vesti i najave

70 73 76

TEORIJA O govoru arhitektonskih ideja i oblika, Milan Lojanica Balkanizacija kao razvojna strategija, Ivan Kucina Duh jedne epohe - arhitektonske ideologije, Marija Josifovski i Olivera Stanković

80 88 90 92

KULTURA Fotograﬁja arhitekture: Prostori u zaboravu, Teodosis Janakidis A(u)kcija – registar novosadskih prostora između ličnih interesa i javnih potreba Transmediale.11 RESPONSE:ABILITY SHARE Konferencija

INDEKS AUTORA

Fotograﬁja na koricama: Miloš Zec Tehnička podrška: Ana Glavički, Aleksandra Počuča Lektor: Sonja Šoć Prevod: Milan Bogdanović Štampa: Akademija, Beograd Kontakt: Saveza arhitekata Srbije i Društvo arhitekata Beograda, Kneza Miloša 7, telefon +381 11 3230059 Sva prava zadržava izdavač, reprodukcija nije dozvoljena.

PROJEKAT Muzej moderne umetnosti, Malme Švedska Tam i Videgord arhitekti (Tham & Videgård Arkitekter)

UVODNIK

Arhitektonski konkursi uvek predstavljaju poseban događaj u arhitektonskim krugovima: bilo da se izvedu ili ne, konkursna rešenja se objavljuju, analiziraju, o njima se raspravlja i ona postaju važne tačke u rezimeima arhitekata. Konkursi uvek imaju takmičarski karakter: oni se, uglavnom, ne raspisuju da bi se razradila neka ideja već da bi se našao pobednik, koji može biti bilo ko: student ili neaﬁrmisani arhitekta mogu pobediti elitnog profesora. U Beogradu su upravo završena dva velika arhitektonskourbanistička konkursa za javne objekte: rekonstrukcija Narodnog muzeja i novi objekat Centra za promociju nauke. Čini se da u skorije vreme nije bilo konkursa koji je pokrenuo više kontroverzi. U polemike se uključila i šira javnost, što ne samo da ne čudi nego je i očekivano, s obzirom na to da je reč o objektima od velikog društvenog značaja. Ili je druga stvar u pitanju: konkursi dugo nisu ni raspisivani, pogotovo ne za javne objekte, pa tako dugo i nije imalo o čemu da se raspravlja. Oba konkursna projekta još su na papiru, a da li je reč o „papirnoj arhitekturi“ ili ne, videćemo za nekoliko godina. Pod pojmom „papirna arhitektura“ ne mislim na papirnu arhitekturu Šigeru Bana (Shigeru Ban) i njegove Papirnu kuću (Paper House) i Papirnu brvnaru (Paper Log House), već na pojam koji svoje korene vuče od Piranezija (Giovanni Battista Piranesi), ruskih konstruktivista do Njujorške petorke (New York Five) i dalje, do devedesetih godina dvadesetog veka u Rusiji kada su ruski arhitekti – „deca stagnacije koja su porasla uprkos njoj“[1], kako

ih je nazvao Mihail Bjelov, stvarala arhitekturu koja je ostala nerealizovana, a predstavljala je „protest protiv korumpirane državne arhitekture“ [2] iz godina koje su prethodile Perestrojci. Iako na papiru, projekti za rekonstrukciju Narodnog muzeja i, pogotovo, za novi objekat Centra za promociju nauke, ne mogu biti papirna arhitektura poput ove ruske, o kojoj govori Hajnrih Kloc (Heinrich Klotz) u svojoj knjizi Paper Architecture: New Projects from the Soviet Union, jer svakako nije izraz protesta arhitekata protiv bilo kakvog društvenog fenomena; naprotiv, konkurs za Narodni muzej ova institucija je raspisala s ciljem dobije savremeniji objekat koji će moći zadovolji njene potrebe, a konkurs za Centar za promociju nauke raspisalo je Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije, i oba projekta su trenutno u fazi dalje razrade, kako bi bila i izvedena u skorijoj budućnosti. Temat posvećujemo konkursu za Centar za promociju nauke, sa željom da prvonagrađeni projekat ne bude svrstan u papirnu arhitekturu. Temat je i svojevrsna najava predstojeće šeste Beogradske internacionalne nedelje arhitekture – BINA11, s obzirom na to da će autor prvonagrađenog rešenja biti njen gost. Vezu sa narednom Nedeljom arhitekture čini i projekat koji predstavljamo u ovom broju: rekonstrukcija Muzeja moderne umetnosti u Malmeu, švedskog tima Tam i Videgord arhitekti (Tham & Videgård Arkitekter), koji su bili gosti prošlogodišnje BINA. Želimo da verujemo da će se i naš Narodni muzej uskoro naći među realizovanim projektima, daleko od papirne arhitekture. Ana Janković-Čorbić

Mikhail Belov, „Children of the Stagnation“, Nostalgia of Culture: Contemporary Soviet Visionary Architecture, Text 5, London, Architectural Association, 1988, str. 6. 2 Hajnrih Kloc (Heinrich Klotz) parafraziran u Michael J. Ostwald et al, Residue: architecture as a condition of loss (Melbourne, RMIT University Press, 2007), str. 258.

Dvovisinski izložbeni prostor drugog sprata oko centralnog stepeništa 8

VLADIMIR LOJANICA Komunikativna, samosvesna, aktuelna arhitektura

Intervju pripremile: Milica Maksimović, Ana Janković-Čorbić

Kako ste pristupili izradi konkursnog zadatka za rekonstrukciju Narodnog muzeja? Da li je postojao koncept/vizija? Ne dešava se često da se raspisuju konkursi za ovako velike teme. Mnogo toga u trenucima posle prvog čitanja raspisa prođe kroz svest. Dani koji potom slede, a pre konačne odluke o učešću, prilično su napeti, puni dilema i nekih unutrašnjih preispitivanja. Šta bi mogao biti pravi odgovor? Koje su sve varijante moguće? Ima li se vremena i snage? Naravno da postoji vizija, najčešće i nekoliko mogućih pravaca kuda bi se moglo krenuti. Ta razmišljanja nisu vezana za crtaći sto, dešavaju se nekako stalno u pozadini, nosite ih sa sobom. Za stolom kasnije sledi rasplet, takodje često prilično dramatičan. I ovde je bilo slično. Pred saznanjem da nešto ne może a da nešto drugo opet może. U tome i jeste, čini se, lepota našeg posla, do samog kraja ne znate baš gde će vas sve sam proces odvesti. U ovom slučaju polazna koncepcijska opredeljenja su uglavnom opstala. U pitanju su neki rezoni koji nose strategiju pristupa zadatku. Način na koji su se kasnije ostvarili se transformisao u

odnosu na prvu misao ali to već donese i sama metodologija projektovanja kasnije, uz prilično strog, sumnjičav i kritički odnos prema sopstvenim idejama koje se stalno preispituju. Šta je bio najveći izazov tokom izrade projekta Muzeja? Ovo je bila tema puna obavezujućih ograničenja. Aspekt istorijske zaštite, uslovljenost konstrukcije, obavezni program, raspoloživi budżet, da ne pominjem teret obaveze prema instituciji od nacionalnog značaja, njenoj veličini i prilici da joj se osveži identitet. Dva su moguća pravca izlaza iz ove situacije. Ili da potpuna ukočenost pred tako stešnjenim prostorom za delovanje ili da počnete da tražite šta, gde, kako i koliko možete da menjate i pomerate, istražujete, pa ponekad i malo gazite te okvire. Konkursi jesu mesto gde se može nešto i istražiti, možda i nešto radikalno, posebno, novo. Pitanje je, naravno, samo naći pravu meru. Ovde je najveći izazov bio naći tu meru između svih tih suprotnosti razapetih između htenja, zamisli i konkretnog konteksta zadatka. Naći dobru meru između sačuvanog starog i umetnutog novog, između oblikovnog koje nije baš uvek u harmoniji sa funkcionalnim, naći odgovor na meru ekstravagancije u odnosu na traženu racionalnost, meru u susretu primenjene aktuelne tehnologije i vanvremenske dimenzije umetnosti. U fokusu projekta su istovremeno korisnici i njihov doživljaj prostora ali i element prirodnog osvetljenja. Možete li nam reći nešto više o ovome? Prirodno osvetljenje je odigralo prilično veliku ulogu kod opredeljenja za ostanak na predloženoj koncepciji. Zenitalno svetlo je snažan motiv koji značajno poboljšava kvalitet doživljaja unutrašnjeg prostora. Ovde je primenjeno da naglasi važnost reaﬁrmisanog i remodelovanog centralnog stepeništa, označi glavnu vertikalnu osu kretanja posetilaca i uvede u ambijent enterijera sliku kupola muzeja koju pamtimo iz kadrova prepoznatljive siluete njegove spoljašnjosti. S druge strane, prirodno svetlo i muzejski eksponati ne idu baš uvek dobro u kombinaciji zajedno. Tako i ovde ponovo govorimo o meri u kojoj je to urađeno. Na način da se ispod lanterni nalaze prostori muzeja u kojima se izlaže ona građa kojoj je potrebno dnevno svetlo sa mogućnošću kontrole intenziteta ali opet tako da ne iziskuje nemoguća i preskupa tehnička rešenja.

NOVA NAIVNOST Naivnost je često neshvaćena. Sve od Jelena u šumi Gistava Kurbea (Gustav Courbe) do Cveća Endija Vorhola (Andy Warhol), redovno je bila tumačena doslovno.

Tekst: Milica Topalović

Here we stand Like an Adam and an Eve Waterfalls The Garden of Eden ... From the age of the dinosaurs Cars have run on gasoline Where, where have they gone? Now, it’s nothing but flowers ... This used to be real estate Now it’s only fields and trees Where, where is the town? Now, it’s nothing but flowers Talking Heads, “(Nothing but) Flowers”, Naked album, 1988 Vrt Izgleda kao da se radi o drveću, ne o arhitekturi, i o baštama i šumama, a ne o gradu. Zgrade i drveće menjaju mesta: u prvom planu je drveće, puno boja i detalja, u pozadini su zgrade, kao tanke konture. Ideologija vrta Svako drvo ili druga biljka smatra se jedinstvenim bićem i kao takvo se predstavlja. Grupacije drveća i zelenila ne slede niti jednu formalnu školu pejzaža. Njihove forme su organske, kao same od sebe nastale; svaka je neponovljivi fragment velikog kontinuuma Prirode. Drvo je uvek vodeći protagonista u prostoru nove naivnosti. Sociologija vrta Drveće se bira na osnovu fizičkih karakteristika. Prikazano drvo je uvek mlado, vitke forme. Vrste je obične, neupadljive, kakve se viđaju u rasadnicima u predgrađu, u urbanim pustarama i na balkonima solitera. Krhko i jednostavno, mlado drvo izaziva naklonost i traži negu, pažnju; ono je nevinost među drvećem. Alegorija Stolice, sitan nameštaj i ponekad svakodnevni predmeti, bicikli, baštenski alat ili kuhinjski pribor takođe su predstavljeni kao personalizovani i jedinstveni učesnici ovog prostora. Malo vrtno stanište pod drvećem je na ovaj način naseljeno. Likovi stolica na primer su mali, često zoomorfnih, simpatičnih oblika. 14

U prostoru se grupišu razigrano, takoreći, nasuprot ikakvoj uređenoj ili hijerarhijskoj konfiguraciji. U ovoj ljupkoj alegorijskoj sceni svakodnevnog života, nagoveštava se pojava ljudi, jednako bezazlenih. Scena Razuđena konstelacija zelenila, nameštaja i drugih stvari biva izdvojena iz svog prepoznatljivog domaćeg okruženja i postavljena naspram svetle, apstraktne pozadine (reflektujuće površine ili bele, bez senke). Ovim jednostavnim gestom sprovodi se znatno kompleksnija operacija, kojom se prostor svakodnevnog života (zajednički prostor, domaći prostor) nakon dugog odsustva vraća u težište teorijskog i estetskog interesovanja u arhitekturi. U vazdušastom mizanscenu nove naivnosti, svakodnevne rutine – kao što su čitanje, razgovor ili opuštanje pod drvećem – bivaju odigrane kao estetski rituali. “Like humans do” Iako često odsutna iz prostora slike, ljudska figura nove naivnosti uvodi određeni kulturni etos: dašak uzdržanosti, jednostavan način života. Sve što je nekada „činilo domove tako različitim, tako primamljivim” [1] – moderno potrošačko društvo i pop kultura – nestalo je. Osobe čije se prisustvo u ovim prizorima podrazumeva, ne dele prostor sa umetničkim delima, niti sa bilo kojim drugim predmetima koji bi promovisali njihov društveni status, političku orijentaciju ili seksualni identitet. Životni prostor izgleda mirno, bez tenzija, oslobođen svakog estetskog pluralizma, paralelnih narativa i skokovitih rezova. Ovde nema niti spoljnih uticaja ni druge volje: kulturna teritorija nove naivnosti je homogena. Oslobođenje od arhitekture Arhitektura je neekspresivna, slabe izražajnosti – nije više od elegantne kulise u ovom teatru svakodnevice. Iako na prvi pogled može delovati kao apstrakcija ili minimalizam, proces dizajna je precizniji: uobičajeno interesovanje za snažan spoljašnji izgled arhitektonskog objekta se umiruje, a pažnja se sa objekta preusmerava ka prednjem planu, ka formiranom prostoru, ka svetlu, ka radnji koja se odvija. Uloge se zamenjuju; arhitektura se povlači i oslobađa pejzaž i enterijer njihovih tradicionalno potčinjenih uloga. Ovom naizgled benignom transformacijom sprovodi se zapravo tiha revolucija: arhitekte nove naivnosti objavljuju suspenziju profesije, i dizajn bez obaveze prema arhitekturi kakva je bila poznata do sada.

Sou Fujimoto Architects, Kuća N, Ojta, Japan, 2008. Fotograﬁja: Iwan Baan 15

ARHITEKTURA

CENTAR ZA PROMOCIJU NAUKE Interaktivan način predstavljanja naučnih tema u objektima koji su za to posebno namenjeni, u kome su izložbeni prostori, naučne radionice, sale za demonstracije i predavanja za najmlađe, planetarijum, naučni vrt i brojni drugi zanimljivi i višefunkcionalni prostori, novitet je u našem regionu. Centar za promociju nauke biće prva institucija ove vrste na zapadnom Balkanu. Tekstovi: Aleksandra Drecun, Božidar Đelić, Jovan Mitrović, Jelena Ivanović Vojvodić i Volfgang Čapeler

REZULTATI KONKURSA U septembru 2010. godine potpredsednik Vlade Božidar Đelić uputio je poziv arhitektama u svetu da učestvuju na međunarodnom konkursu za arhitektonsko rešenje buduće zgrade Centra za promociju nauke, koji je raspisan 15. septembra 2010.

NAGRADE

OTKUPI

I nagrada Autori: Wolfgang Tschapeller ZT GmbH Architekten Beč, Austrija

Autor: Metrogramma B&F - Alberto Francini, Milano, Italija Koautori: Stand By - Marijana Radović, Beograd, Srbija Buro Happold Ltd - Gianmichele Melis, London, V. Britanija MIC - Mobility in Chain - Federico Parolotto, Milano, Italija

II nagrada Autori: Sou Fujimoto Architects, Tokio, Japan Konsultanti: Ove Arup Japan Pty. Ltd, Tokio, Japan III nagrada Autori: ARCVS, Beograd, Srbija Branislav Redžić, Dragan Ivanović, Zoran Milovanović, Zoran Đorović, Vesna Milojević, Boris Husanović, Marko Todorović, Predrag Stefanović Konsultant za konstrukciju: Sreto Kuzmanović Konsultant za saobraćaj: Slaviša Milosavljević

Autori: soma ZT GmbH, Beč, Austrija Stefan Rutzinger, Kristina Schinegger, Martin Oberascher, Günther Weber Saradnici: Sophie Luger, Johan Tali, Cecilia Sannella, Kathi Doerﬂer Autori: Arkepolis architects, Pariz, Francuska Joe Kamar, Nataša Urošević Autori: LAN ARCHITECTURE – Architects, Pariz, Francuska Benoit Jallon, Umberto Napolitano

OTKUPI SA NAGRADOM Autori: Pesquera Ulargui Arquitectos, S.L.P, Madrid, Španija Eduardo Pesquera Gonzalez, Jesus Ulargui Agurruza Saradanici: Jorge Sanchez Limon, Judith Sastre Arce, Javier Mosquera Gonzalez, Ignacio Espigares Enriquez, Eva Castano Franco Autor: Vladimir Lojanica, Beograd, Srbija Koautori: Sonja Pešterac, Marija Ćorluka – Mijović, Vladimir Cvejić Saradnici: Marija Konstandinidis, Nikola Ilić Autor: Durig AG, Jean – Pierre Durig, Cirih, Švajcarska Jean – Pierre Durig, Gian Paolo Ermolli, Jonas Fritschi, Jan Heider, Flurina Hilpertshauser, Roland Deiner (Caretta Weidmann)

Autori: A69 – architects Ltd, Češka Boris Redčenkov, Prokop Tomašek, Jaroslav Wertig, Dragan Bekic, Michal Nohejl Autor: Jaime Parramon Alagarda, Barselona, Španija

WOLFGANG TSCHAPELLER Zamislimo kako izgleda početak rad na jednom projektu: pročitamo projektni zadatak, mesto, ime projekta – dakle, u ovom slučaju pročitamo Centar za promociju nauke, što već predstavlja deﬁniciju programa, zatim pročitamo ime mesta, Beograd, tačnije Novi Beograd. Projekat: Wolfgang Tschapeller ZT GmbH Architekten, Beč, Austrija

TEMAT

Intervju pripremile: Milica Maksimović, Ana Janković-Čorbić

U kom delu strukture Novog Beograda ste pronašli inspiraciju za projekat? Da li bi ova zgrada bila drugačija da je planirana za istu namenu, ali drugu lokaciju? Na primer, Beč? Mislim da bi bila drugačija, ali ne u svakom slučaju. Zamislimo kako izgleda početak rada na jednom projektu: pročitamo projektni zadatak, mesto, ime projekta – dakle, u ovom slučaju pročitamo Centar za promociju nauke, što već predstavlja definiciju programa, polaznu odrednicu za definiciju svrhe zgrade, zatim pročitamo ime mesta, Beograd, tačnije Novi Beograd, i tražimo, na primer, u zbirkama karata, gde se na gotovo filmski način može videti kako se jedan grad razvija tokom decenija. Čitali smo istorijske spise, pronašli skice Nikole Dobrovića za radijalni grad iz 1946. godine, plan iz 1948. i konačno Plan centra Novog Beograda iz 1960, čije nam prostorne implikacije u prvi mah nisu bile zamislive. Prvo smo tražili postojeći model, da bi zatim sami razvili digitalni model tog plana grada – koji se, doduše, može smatrati zaokruženim, ali nije realizovan kao izgrađeni grad. Bulevari su iznenada postali prohodni za vozila, dimenzije opipljive, ali uprkos tome Novi Beograd se nekako zakrčio, dok nismo razumeli da se radi o konstrukciji u prostoru i vremenu, o kontinuumu prostora i vremena, kako ga je razvio ruski teoretičar umetnosti i književnosti Mihail Mihailovič Bahtin u četvrtoj deceniji XX veka kao hronotop. Istorija Novog Beograda zahteva da bude shvaćena kao konstrukcija koja je smeštena u vremenskom okviru i iz njega izmeštena, s obrzirom da se planirana topografija grada uvek iznova odvajala od svoje izvorne intencije , dakle od svog programa (i obratno). Plan centra Novog Beograda je tokom svoje realizacije postepeno izgubio centar pošto je društvo sve više težilo ka decentralizaciji. [1] Ranije sam govorio o konstrukciji koja je situirana u vremenu. Vreme donosi zaborav, ono odvaja intenciju i konstrukciju jedno od drugoga, tako da jedno zaboravlja ono drugo. Negde na toj tački počeli smo da se konkretno bavimo Blokom 39 i Centrom. Da se vratim na jedno od vaših pitanja – da, mislim da bi Centar za promociju nauke na drugom mestu, na primer u Beču, Parizu ili Moskvi, ili na drugom mestu unutar Belgrada, postao druga zgrada.

Nakon analize lokacije, koji su kriterijumi za prostorno oblikovanje? Radimo na osnovu veoma različitih principa i pravila. Postoji niz intuitivnih projekata koji počinju slučajnim gestovima, kao što bi možda radili slikari; ima racionalno konstruisanih projekata, kao i onih koji su izvučeni iz logike materijala i konstrukcije; a ima i drugih, koji proističu iz logike primenjenih medija i alata: glineni modeli, modeli savijanja, modeli oblikovanja, digitalni i analogni, simulacije, i na kraju šiveni model, ili jednostavno crteži olovkom kao notacije, a ima i projekata koji nadrastaju svoje programske okvire. Svi ovi putevi i alati su nam otvoreni i živimo u ovom čudesnom vremenu u kome su nam svi na raspolaganju... Da li biste mogli da opišete metod projektovanja? Ne mislim da bi trebalo da govorimo o jednom metodu. Ranije sam opisao našu potragu kroz istoriju planiranja Novog Beograda, iz toga smo sigurno izveli vezu sa modernom.

TEMAT NauÄ?ni institut Fakulteti Aneksi Fakulteta MatematiÄ?ka gimnazija Centar za promociju nauke Centar nanotehnologije Aneks Fakulteta dramskih umetnosti Fakultet dramskih umetnosti

Aksonometrija bloka

TEMAT

preneti preciznije informacije od teksta. Zatim tekstovi Marija Karpa (Mario Carpo) (Alberti´s Media Lab [5]) i Bernarda Kaša (Bernard Cache) (Geometries of Phantasma [6]) o Albertiju i Vitruviju, koji ujedno predstavljaju prilog teoriji digitalnog i pre svega proširuju pojam digitalnog u vremenu i prostoru. Zatim Die Fahrt der Beagle [7], putopise i dnevnike Čarlsa Darvina (Charles Darwin), istovremeno i opis fascinirajuće naučne kolekcionarske aktivnosti, dve knjige Kristijana Čumija (Christian Tschumi) o radu japanskog baštenskog arhitekte i istoričara Mireija Šigemorija (Mirei Shigemori) i zbirku tekstova o radu Jorna Utzona (Jørn Utzon). To su neke od knjiga koje me trenutno okružuju. Koji su ključni uticaji u Vašem radu danas? Najvažniji uticaji ne dolaze direktno iz arhitekture, već pre iz oblasti književnosti, ﬁlma i umetnosti. Pejzaži i predstave o prostoru koji su se urezali u pamćenje igraju značajnu ulogu, ﬂimični pejzaži poput dokumentaraca o Antarktiku Vernera Hercoga (Werner Herzog), ali i, mada ne i na poslednjem mestu, iz moje delatnosti, profesora arhitekture na Akademiji likovnih umetnosti u Beču. Imamo sreću da smo mali institut i da možemo da radimo sa fantastičnom grupom studenata u veoma dobrom kolektivu. Tu vidim, diskutujem i komentarišem neprekidno nastajanje novih projekata. U poslednjih šest meseci radili smo na analizama velikih projekata moderne izgrađenih u Beču. Intenzivno iskustvo, zato što se radi o veoma bliskoj prošlosti. Kakav savet biste dali nekome ko ulazi u svet arhitekture? Ohrabrio bih ga. Arhitektura je divno polje rada i puno je mogućnosti. Da li je budućnost arhitekture svetla? Da, ja mislim da jeste. Potencijal arhitekture je još uvek neslućen i ni izbliza iscrpljen. ■

Ljiljana Blagojević, Back to the Future of New Belgrade: Functional Past of the Modern City (http://aesop2005.scix.net/data/papers/att/204.fullTextPrint.pdf) 2 Kowanz, Brigitte. Now I see. Moderne Kunst Nurnberg, 2011. 3 Bauer, Barbara, ed. Atlas der Globalisierung: Sehen und verstehen, was die Welt bewegt. Paris, Le Monde Diplomatique; Berlin, taz Verlags- und Vertriebs GmbH, 2009. 4 Kaplicky, Jan. More for Inspiration Only. John Wiley & Sons, 1999. 5 Carpo, Mario. “Alberti’s Media Lab.” In Perspective, Projections and Design: Technologies of Architectural Representation, edited by Mario Carpo and Frederique Lemerle. Routledge, 2007, pp. 47-64. 6 Cache, Bernard. “Geometries of Phantasma.” In Perspective, Projections and Design: Technologies of Architectural Representation, edited by Mario Carpo and Frederique Lemerle. Routledge, 2007, pp. 19-30. 7 Darwin, Charles. Die Fahrt der Beagle. Frankfurt, Fischer (Tb.), 2008.

Prvonagrađeno konkursno rešenje, Wolfgang Tschapeller Architekten 41

PROJEKAT MUZEJ MODERNE UMETNOSTI Objekat: Muzej moderne umetnosti, Malme, Švedska Adresa: Gasverksgatan 22, Malme, Švedska Klijent: grad Malme, Švedska Arhitekti: Tam i Videgord arhitekti (Tham & Videgård Arkitekter) Odgovorni arhitekti: Bule Tam (Bolle Tham) i Martin Videgord (Martin Videgård) Projektant: Mia Nygren Saradnici: Carmen Izquierdo Làzaro (Façade Architect), Helene Amundsen, Susanna Bremberg, Andreas Helgesson, Eric Engström, Mårten Nettelbladt, Marcus Andrén, Dennis Suppers, Alina Scheutzow, Suzanne Prest, Julia Gudiel Urbano Projekat: 2008/2009. Površina objekta: 2650 m2 Površina izložbenih prostora: 925 m2 Izvođač: NCC Construction Fotograf: Åke E:son Lindman

PROJEKAT

Tekst: Bule Tam (Bolle Tham) i Martin Videgord (Martin Videgård)

Početna tačka bila je činjenica da umetnički muzej, kao javna i kulturna zgrada, predstavlja retku priliku da se stvori novi model unutar grada, menjajući urbanu ravnotežu i razvijajući okruženje u susedstvu. U Malmeu, gradu na jugu Švedske, postojala je mogućnost da se stvori novi umetnički muzej neformalnog i eksperimentalnog karaktera, smešten u industrijsku zgradu bivše elektrane iz prve decenije XX veka, koji bi dopunio glavni muzej u Stokholmu. Najveći izazov koji je projekat nametnuo (pored zahtevnog osamnaestomesečnog vremenskog roka od prvih skica do otvaranja), bila je potreba adaptacije postojeće industrijske zgrade od cigle trenutnim klimatskim i bezbednosnim zahtevima, zarad prilagođavanja najvišim međunarodnim standardima prostora za umetničko izlaganje. Ubrzo je postalo jasno da je zapravo potrebna zgrada unutar zgrade, savremeni dodatak unutar postojeće konstrukcije. Takva radikalna rekonstrukcija pružila je izazov, ali i mogućnost za nešto novo. Gledano spolja, nadogradnja označava dolazak novog muzeja. Ona pruža novi ulaz i prostor za prijem, kao i restoran i novu gornju galeriju. Njena perforirana narandžasta fasada povezuje sa postojećom ciglenom arhitekturom, ali uvodi i savremeni element u susedstvo. Perforirana površina fasadi daje vizuelnu dubinu i animirana je putem dinamičkih senki koje stvara. Prizemlje je u potpunosti zastakljeno tako da se sunčeva svetlost emituje kroz perforiranu fasadu. U relaciji sa svojim kontekstom, novi dodatak igra se sa razmerom. Iz udaljenosti, može se razaznati samo u poređenju sa susednim kućama, i samo izbliza se zgrada i njeni detalji mogu uočiti sami po sebi. Eliminacija standarne ‘srednje razmere’ jača prisustvo muzeja u neposrednom urbanom okruženju, a istovremeno dozvoljava zgradi da izgleda kao signal, uspostavljajući odnos sa Malmeom kao celinom. Unutra, zgrada je prostorno rekonstruisana. Dva nova stepeništa dopuštaju posetiocu da se kreće u krugu između velike hale turbina i gornjih izložbenih prostorija. Oba stepeništa se nalaze između dva zida, i funkcija toga je da podeli program hale turbina na tri zasebna prostora: izložbeni prostor, dečji studio i odvojeni prostor za utovar (koji takođe služi i kao izložbeni prostor). Kao i u muzeju umetnosti u Kalmaru, posvetili smo se stvaranju izložbenih prostora koji dozvoljavaju umetnicima i kustosima da skroje uslove za svaku pojedinačnu izložbu. Muzej moderne umetnosti Malme (Moderna museet Malmö) nudi niz belih kutija; od gotovo kućne razmere gornje galerije do hale turbina koja se odlikuje jedinstvenim prostorom visokim gotovo jedanaest metara. ■

PROJEKAT Aksonometrija

PROJEKAT

VITRA HAUS VITRA Haus, delo Hercog i De Meuron studija (Herzog & de Meuron), je skulpturalni dodatak kampusu. Forma koja je proizašla iz ovog projekta jednako je eklektična koliko i sam studio i lokacija.

Prikaz: Vesna Ječmenica

Više od pola veka, pod vođstvom Rolfa Felbauma (Fehlbaum), švajcarska ﬁrma VITRA je lider u dizajnu nameštaja, od hoklice pa sve do arhitekture. Posle požara koji je 1981. godine gotovo uništio fabriku, osiguravajuća kuća je pokrivala period od 6 meseci za popravku objekata i obnavljanje proizvodnje, tako da je bilo neophodno naći način da se što brže započne sa radom. Tako nastaje prvi objekat u VITRA kampusu, fabrička hala delo Nikolasa Grimšoa (Nicolas Grimshaw). Od tada, pa tokom sledećih trideset godina, VITRA u Vejl am Rejnu (Weil am Rhein), u blizini Bazela najbolji je primer arhitekture sa simboličkim i funkcionalnim svojstvima. Posle Grimšoa, sledi saradnja sa Frenkom Gerijem (Frank Ghery) koji je autor VITRA dizajn muzeja i još jedne industrijske hale, prvi njegov izvedeni objekat izvan Sjedinjenih Država. Zatim u istoj 1993. godini krug fabrike dobija vatrogasnu stanicu, prvo izvedeno delo Zahe Hadid i prvi objekat Tadao Anda u Evropi, konferencijski paviljon. Na 240.000 m2 u već pomenuto odabrano društvo postepeno se učlanjuju Alvaro Siza, Ričard Fuler (Richard Buckminster Fuller), Žan Pruve (Jean Prouve) i Džasper Morison (Jasper Morrison). U februaru ove godine VITRA je bogatija za VITRA Haus, delo Hercog i De Meuron studija (Herzog & de Meuron), a do kraja godine biće završena nova fabrička hala po projektu japanskog arhitektonskog studija SANAA. Izbor arhitekata je uvek išao ka tome da se svet dovede u Vejl. Shodno tome, arhitektonska inspiracija dolazila je iz Los Anđelesa, Londona, Tokija i Porta. Sada, međutim, činilo se da je pravi trenutak da Vitra Kampus integriše u sebe arhitekturu koju su u Bazelu stvorili Hercog i De Meuron. Razigrana

zgrada VITRA Haus je skup povezanih arhetipskih kuća. Osnovna forma je produžena i ukombinovano je nekoliko oblika jedan na drugom. Pod krovovima predimenzionisanih kuća, poslaganih jedna na drugu, na pet spratova se nalazi izložbeni deo, muzejska prodavnica, laboratorija boja, kafeterija i konferencijska sala. Poseta VITRA Hausu počinje od najvišeg sprata. Stakleni spoljni zid sobe pruža spektakularan pogled na vinograde Tilingera (Tullinger berg), terasa na suprotnom kraju otvara pogled ka panorami Bazela. Stepenice su integrisane u prostor i prolaze kroz sve nivoe zgrade otkrivajući fascinanatan vizuelni odnos kuća. Svaki sledeći nivo vodi kroz istoriju dizajna. Nameštaj čiji su tvorci bračni par Ejms (Eames), Džordž Nelzon (George Nelson), Panton i Pruve (Prouve), pa sve do naših savremenika braće Burulek ( Bouroullec), postavljen je baš tako kao da ste upravo kročili u nečiju kuću ili stan. Takav utisak neizbežno izaziva pomisao: „Baš ovako bih volela da bude i moj stan namešten!“ Prvi razgovori o projektu VITRA Hausa započeti su 2001. godine, ali su tek 2006. godine CEO Vitre Rolf Felbaum i studio iz Bazela ponovo seli za sto. „Iako smo iz istog grada i odlično se poznajemo, sa malim zakašnjenjem smo počeli saradnju sa svojim sugrađanima“, kaže uz blagu ironiju g. Felbaum. „VITRA Haus je skulpturalni dodatak kampusu. Forma koja je proizašla iz ovog projekta jednako je eklektična koliko i sam studio i lokacija. Obzirom da je VITRA industrijski kompleks, bili smo slobodni da u pogledu estetike uradimo baš to što želimo.“ Zavodljivost novog objekta Hercog & de Meurona privukla je do sada preko 30.000 posetilaca. Ako vam je lakše sa manjim brojevima, to bi bilo od otvaranja 22. februara 2010. godine gotovo hiljadu posetilaca dnevno. ■

INDIVIDUALNI KODOVI U ARHITEKTURI: SOU FUDŽIMOTO (SOU FUJIMOTO) Sou Fudžimoto posetio je Beograd u okviru beogradskih Dana Orisa, gde je predstavio svoje arhitektonsko stvaralaštvo.

Tekst: Ružica Bogdanović

Uobičajeno shvatanje kôda je da on omogućava komunikacijsku konvenciju – predstavlja strukturu dela i prenosi poruku. Arhitektonski kôd je opšteprihvaćen način komuniciranja između autora – arhitektonskog dela i korisnika. Individualni stav (emocionalnost, senzibilitet, poznavanje – obrazovanje...) autora, kao i korisnika dela, su značajni za razumevanje i prihvatanje arhitektonskog dela. Kreativni postupak u arhitekturi i stvaranje novih formi podrazumeva individualno kodiranje arhitekture, a afirmišu ga upotreba i prihvaćenost arhitektonskog dela od strane korisnika. Smisao arhitekture je kodirati i izraziti sopstveni svet građenog prostora. Sou Fudžimoto je nakon diplomiranja istraživao kako iskazati taj usvojeni teorijski pristup; naći svoj prostor, svoje gnezdo u unutrašnjosti objekata, udobno i kreativno ga koristiti – tema je za korisnika, kao i za arhitektu koji taj prostor potencijalno stvara. Ne strogo namenski definisan prostor, arhetipski – možda kao pećina, pruža mogućnosti tog dvosmislenog prostora između prirodnog i stvorenog. Taj dihotomni stav možda čini suštinu dela Sou Fudžimota. Dihotomija u značenju arhitekture Sou Fudžimota sastoji se u korišćenju arhetipskih materijala za građenje (drvo), kao i elementarnih postavki u spoju prirodnih elemenata i građene forme, ali konceptualno postavljenih revolucionarno novim shvatanjem – negirajući kôdove prepoznatljive u njihovom korišćenju. Dihotoman je i njegov početni stav u izlaganju na Danima Orisa u Beogradu – „primitivna budućnost”. Ovim jednostavnim sloganom on izražava suštinu dihotomnog poimanja koji se kao nit provlači i čini suštinu njegovog pristupa u stvaranju arhitekture i građene sredine. Drvena kuća Drvena kuća je modelski pristup temi individualne kuće kojim Sou Fudžmoto redefiniše klasičan način korišćenja unutrašnjeg prostora kuće. Naći prostor (prostorna forma je referentna funkcija) za uobičajene aktivnosti, sedenje, kuvanje, ležanje, druženje i izolaciju, naći svoje „gnezdo“ u pokrenutom denivelisanom prostoru jednoobrazne materijalizacije, jeste mogućnost izbora i individualizacije tog prostora. Unutrašnje i spoljašnje – javno i privatno Zid je mesto arhitekture (Robert Venturi), spoljašnji prostor je arhitektura a unutrašnji enterijer. Spoljašnji prostor je prostor javnog a unutrašnji prostor je privatni. Sou Fudžimoto istražuje 60

kodiranje polu -javnog -spoljnjeg -unutrašnjeg prostora, korišćenjem zida kao granice. Realizovani projekat individualne kuće N u Tokiju uvodi treći tip gradiranog prostora između unutrašnjeg i spoljašnjeg, javnog i privatnog. U intervjuima Sou Fudžimota može se naći stav da su ovi projekti njegovi omiljeni, zbog istraživanja uobičajenog poimanja: reinterpretacija osnovnog osećaja prostornosti, bez kategorizacije između poda i zida, osećaj otvorenog prostora kao zatvorenog i obrnuto. Građeno i prirodno Aristotel je govorio da arhitektura dopunjuje prirodu. Mada kao uzore iz prošlosti navodi Mikelanđela, moglo bi se reći da u svojim projektima Sou Fudžimoto arhitektonske objekte dopunjuje elementima prirode – drvećem kao arhetipskom asocijacijom na prirodno. To je tema koja je prisutna u svim projektima individualnih kuća kao i objektima javnog sadržaja. Dobar primer je svakako i drugoplasirani konkursni rad za Centar za promociju nauke u bloku 39 na Novom Beogradu, nazvan Forest of science. U skali izvan skale – različite visine, različiti prostori Projekat Sumika istražuje odnos visine spoljašnjeg i unutrašnjeg prostora: visina unutrašnjeg prostora u odnosu na spoljašnji koji artikuliše arhitekturu objekta. Unutrašnji prostor koji je predviđen niži je od standardnog i nadopunjuje se spoljnjim prostorom neograničene visine. Druga tema koju ovaj projekat postavlja je komunikacija u zajedničkom javnom prostoru. Odnos objekata u spoljnjem prostoru je usmeren ka komunikaciji korisnika. Nasuprot konceptu izolovanosti ljudi u stambenim uniformnim prostorima, pokušaj je da se kreira zajednički javni prostor za interakciju i okupljanje. Ideja je da se probude sva čula čoveka, kao i da se „primitivno“ (u smislu iskonskog osećaja) i prirodno spoje. Kao školjka – oblik koji obuhvata i podržava U objektu univerzitetskog muzeja i biblioteke (Musashino Art University Museum and Library) koncept razvijanja spirale, već korišćene u projektu spiralne kuće, dopunjen je konceptom materijalizacije zida: zidati od papira i/ili knjiga smeštenih u drvene police/zidove. Sou Fudžimoto kaže da živimo u doba digitalizacije knjige, a ova biblioteka je mesto gde ljudi i knjige mogu da se sretnu. Tema komunikacije je još jednom, i u ovom realizovanom projektu, dosledno sprovedena. ■

Sou Fujimoto Architects, „Kuća pre kuće”, u okviru „SUMIKA Projekta”, Tokio, Japan Fotograﬁja: J. Tobias

FOTOGRAFIJA ARHITEKTURE: PROSTORI U ZABORAVU Autor: Teodosis Janakidis (Theodosis Giannakidis), tekst: Nina Kasijanu (Nina Kassianou)

Zbirka slika enterijera starih zgrada u Aleksandropolisu, rodnom gradu autora. Ideja prikazivanja ovih prostora nastala je 2009. godine, kada je Teodosis Janakidis (Theodosis Giannakidis) posetio osnovnu školu Zareifios (Zareifios Paidagogiki Akadimia), koju nije video od kada je bio njen učenik. Odmah su ga inspirisale prazne učionice i neverovatno svetlo koje je dolazilo kroz prozore. To svetlo je „odraz istorije zgrade“ kaže on, odnosno odraz institucije koja je aktivna sedamdeset godina. Prva serija fotografija nastala je istog dana i predstavlja početak beleženja onoga što je ostalo od te zgrade i drugih u različitim delovima grada, koji su ostali nepromenjeni. Pokrenut svojom željom da održi svet koji je lično iskusio, sačinjen od predmeta koji smo skoro izgubili, on sakuplja vizuelne slike fragmenata i enterijera, poput upornog kolekcionara, da bi osluškivao tihi odjek njihovih glasova i da bi ih spasao od inercije zaborava. Ne zanima ga stvaranje fotografije koja će opisati, tumačiti ili dokumentovati ove prostore, već one koja će služiti kao sredstvo blizine, sredstvo sakupljanja i održavanja. Uronjen u prirodno svetlo, bez fotografskih trikova, pedantno uokviren dobrim ukusom i ravnotežom i daleko od bilo kakvog romantizma, Janakidis nas ohrabruje da iskusimo miris ruža na staroj francuskoj železničkoj stanici, da osetimo vlagu starih tapeta u hotelu Mažestik, da slušamo zvuk klavira u Opštinskoj muzičkoj školi i otkrijemo stepen vremenskog razmaka koji nas razdvaja od tih starih mesta. ■ Teodosis Janakidis (Theodosis Giannakidis) rođen u Aleksandropolisu, Grčkoj, 1969. godine, studirao elektrotehniku u Grčkoj i magistrirao u Velikoj Britaniji. Započeo studije fotografije nakon univerziteta, pohađajući kurseve u organizaciji NELE iz Aleksandropolisa sa profesorom Mihalisom Boliakisom (Michalis Boliakis). Posle 1995. godine, bavi se crno-belom fotografijom. Učesnik fotografskih radionica sa Nikosom Ekonomopulosom (Nikos Economopoulos) i Kostantinom Manosom (Costantin Manos) (obojica fotografi Magnuma). Član-osnivač Kreativnog centra za fotografiju Trakije sa sedištem u Aleksandropolisu i organizator više radionica i prezentacija grčkih i stranih fotografa kao što su Haris Kakaruksas (Haris Kakarouxas), Džordž Georgiu (George Georgiou), Vanesa Vinšip (Vanessa Winship), Arif Asci i drugi.

KULTURA

INDEKS AUTORA

vanredni profesor Vladimir Lojanica Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu www.arh.bg.ac.rs [strana 9] Milica Topalović ETH Studio Basel www.studio-basel.com [strana 14] Nikola Dobrović Kucani tekst (22 strane), nedatirano [1948], Zaostavština Nikole Dobrovića, Muzej nauke i tehnike, Odeljenje arhitekture, u Beogradu [strana 21]

profesor Ružica Bogdanović Fakultet za graditeljski menadžment odsek za arhitekturu www.arhitektura.fgm.edu.rs [strana 56] Ela Nešić [strana 62] Nenad Stjepanović [strana 65] Marko Savić Fakultet za inženjering i primenjene nauke, Abu Dabi, UAE [strana 68]

Aleksandra Drecun Centar za promociju nauke [strana 27]

profesor Milan Lojanica dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti [strana 70]

Božidar Đelić Potpredsednik vlade za evropske integracije [strana 30]

Ivan Kucina Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu www.arh.bg.ac.rs [strana 73]

Jovan Mitrović Predsednik Saveza arhitekata Srbije [strana 31] Jelena Ivanović Vojvodić Birovia – Vojvodić Ivanović arhitekti www.birovia.rs [strana 32] Volfgang Čapeler (Wolfgang Tschapeller Architekten) www.tschapeller.com [strana 35] Tam i Videgord arhitekti (Tham & Videgård Arkitekter) www.tvark.se [strana 42] Edvardo Soto de Mura (Eduardo Souto de Moura) [strana 54] Vesna Ječmenica NITEA www.nitea.rs [strana 56]

Marija Josifovski i Olivera Stanković [strana 76] Teodosis Janakidis Kreativni centar za fotograﬁju Trakije, Grčka [strana 80] Centar za nove medije kuda.org i STEALTH.unlimited www.kuda.org i www.stealth.ultd.net [strana 88] Stefen Kovac Transmediale www.transmediale.de [strana 90] Share konferencija www.shareconference.net @shareconference [strana 92]

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 72 FORUM + / glavna i odgovorna urednica Ana Janković-Čorbić. - 2002, br. 44 (decembar). - Beograd : Savez arhitekata Srbije : Društvo arhitekata Beograda, 2002- (Beograd : Akademija). - 30 cm Tromesečno. - Je nastavak: Forum ISSN 1451-6578 = Forum + (Beograd) COBISS.SR-ID 109346316