(un)conscious belgrade 01 from terrace to amphitheater by Centar arhitekture

BELGRADE.SCAPES.LAB / BiG PROJECTS 04.04. - 08.04.2014. (Un)conscious Belgrade - A City-archive of Big Ideas Moderation: Vesna Jovanovic / ETH Studio Basel Iva Cukic / Ministarstvo prostora, Mikro Art This workshop‘s goal is to consider Belgrade as a productive „city-archive:“ as a city that could in its complex form be read as the outcome of many initiated - if not entirely implemented - Big (Metropolitan) ideas. The city is a repository of fragments that have succeeded in becoming „monuments.“ A monument cannot be built, it arises over time, i.e. it is society that imbues it with meaning and it is from this vantage point that we speak about collective memory. How, then, can architects deal with the collective memory of the city? The locations that we will investigate might not appear to stand in a clear physical dialectic to one another, they nevertheless can and will be viewed as one system of „faites urbaines,“ where by this we mean those forms that carry a productive relationship towards heritage. An important presupposition is that Belgrade as an „urban bricolage“ holds within itself already the seeds for its further development - and we will attempt to discover those seeds. On select locations we will conduct an analysis and discussion around the ideas that were behind the built projects and what quality they still retain today. In the next step we will consider these seemingly „finished“ fragments of the city as incomplete, and ask the question what new forms and content could emerge in and around them (what is the location „missing,“ what is Belgrade missing?). If the city has a collective memory, then it is the objective of this workshop to build upon this memory: we will test whether it is necessary to sharpen preexisting ideas or to attach, adjoin, annex and expand with new ones. Belgrade, simply as it is, will serve as the only reference for what it could become. We will not attempt to translate the ideas of other cities, but will rather in an almost narcissistic step look for answers within chosen sites: Museum of Contemporary Art, the old fairgrounds, new fairgrounds, and Terazije Terrace). Bogdan Bogdanovic once proclaimed that Belgrade is „unconscious of itself,“ that it possesses a sort of „inner style waiting to be stylized fully“ [1]. We interpret „style“ here as the legibility and clarity of identity as it is reflected in the built form, and besides the question of identity (a question to our mind rather neglected), this workshops will try in a very practical sense to tackle the issues of revitalization and meaning of „forgotten“ city parts. The methodology will make use of only two tools: the plan and the collage. The selected sites will be represented as a horizontal field of possibilities in which one will be able to clearly read the relationship between new and old, while the collage will serve as a complimentary tool to illustrate all the „meaning“ the plan cannot impart: of the contemporary and our memory. The interventions can be varied, radical even, because this is an experiment in which we test and present how the old could drive the new, and as an approach it will allow the testing of all the possibilities of the participants, together in careful moderation and feedback. The inputs and interests of every participant will become valuable in the overall process of the workshop. Together we will discover the latent potentials of (Un)conscious Belgrade.

archive one from terrace to amphitheater

Image archive: Urban Plan 1912, aerial photography and postcards before WWII, 1921 porposal Schönthal and Hoppe, 1929 proposal Nikola Dobrovic, Olympic City plan 1992. 28

Architecture Plus (blog), Savski Amfiteatar - Studija Primera, Srdjan Gavrilovic 38

UDK 711.61 (497.11) “1921“; 72.071 Hope E; 72.0171.1, Emil Hope i Oto Shental: Malo Poznat Projekat za Terazijsku Terasu, Zlata Vuksanovic Macura

Image archive: Urban Plan 1912, aerial photography and postcards before WWII, 1921 porposal Schönthal and Hoppe, 1929 proposal Nikola Dobrovic, Olympic City plan 1992. 28

Architecture Plus (blog), Savski Amfiteatar - Studija Primera, Srdjan Gavrilovic 38

UDK 711.61 (497.11) “1921“; 72.071 Hope E; 72.0171.1, Emil Hope i Oto Shental: Malo Poznat Projekat za Terazijsku Terasu, Zlata Vuksanovic Macura

Alban Chambon, 1912 urban plan of Belgrade, Terazije Terrace

aerial photograph of Terazije in the thirties (before Palata Albanija, after Hotel Moskva)

Kovaljevski, perspective of Terazije Terrace

Hotel Moskva on a n old, colored photograph, the stretch of the terrace behind on the right showing existing buildings

Emil Hoppe, Otto Schรถnthal, 1921, Terazije Terrace

Terazije, aerial photograph in the fifties

Nikola Dobrovic, proposal for Teraije Terrace, 1929 masterplan

Sava Amphitheater, Olympic City, 1992

Image archive: Urban Plan 1912, aerial photography and postcards before WWII, 1921 porposal Schönthal and Hoppe, 1929 proposal Nikola Dobrovic, Olympic City plan 1992. 28

Architecture Plus (blog), Savski Amfiteatar - Studija Primera, Srdjan Gavrilovic 38

UDK 711.61 (497.11) “1921“; 72.071 Hope E; 72.0171.1, Emil Hope i Oto Shental: Malo Poznat Projekat za Terazijsku Terasu, Zlata Vuksanovic Macura

Srdjan Gavrilovic

This Blog is about "my personal view of Architecture". It considers the theory of Architecture to be very important for understanding architectural envelope as well as the process of architecture design. Srdjan Gavrilovic

Thursday, November 22, 2007

mreza kreativnih ljudi

SAVSKI AMFITEATAR STUDIJA PRIMERA Savski amfiteatar – od ideje do realizacije (Studija primera) “Leva obala Save bila je Austrijska. Od obale pa do Zemuna samo pesak i baruštine. Na obali su bile straže, jedna na samome ušću Save u Dunav, druga na pola puta do železničkog mosta, treća kod samog mosta. Između tih stražara polako su išla stazom pored vode, ukorak, dva mađarska stražara sa puškama i velikim zelenim perjem na kalpacima kao čitavim petlovskim repovima. Između njihovih prolaza bilo je po oko pola sata slobode. To smo mi koristili, preplivali i išli u bare da beremo lokvanj. No jednom su stražari pokvariji red, iznenadili nas i uhvatili Huga koji je bio najdalje otišao i onako goluždravog oterali ga peške čak u Zemun. Tamo su ga držali sve do noći, a onda doveli natrag na obalu i pustili ga da prepliva.“ (Aleksandar Deroko, A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom, Beograd 1984. pp. 48) Uvod: Kako nastaju gradovi? Koji su to elementi koji su presudni u izboru mesta za grad? Kakva je uloga lovca u formiranju grada? Koje zajednice pribegavaju formiranju naseobina? Kakva je uloga reke u formiranju grada? Kakva je uloga odbrane u formiranju grada? Kakva je uloga groblja u formiranju grada? Samo s u neka od mnogobrojnih pitanja kada je u pitanju formativno gradograditeljstvo. Neki gradovi imaju sreću. Drugi imaju nesreću. Treći sreću u nesreći! Jedni rastu polako, vekovima. Ovi drugi niču u decenijama. Treći nikada ne niknu do kraja! Jednima je okvir zacrtan i oni ne žele da odu dalje, drugima je rast osnovni princip, dok treći rastu samo kada istinski to mogu. Ima gradova koji su pobednici, postoje oni koji su neutralni a ima i onih koji su gubili pa pobeđivali pa opet gubili i onda opet pobeđivali i tako u nedogled. Ima gradova za koje je vreme stalo. Ima ih kroz koje vreme briše. Ima i onih koje vreme, s vremena na vreme, piše. Svi oni, bez obzira o kojoj vrsti, tipu ili morfologiji pripadaju, predstavljaju jedinstvenu vrstu simbioze čoveka sa prirodom, okruženjem, okrenutost čovekovu ka ritualu od kosmogonijskih i mitskih predstava do čistog i racionalnog logosa koji ukida mit kao jedan od suštinskih elemenata gradograditeljstva. I svi oni žive ili umiru. Ali sasvim sigurno nestaju kada iz njih ode čovek. Danas se postavlja pitanje suštine grada. Postavlja se pitanje njegove definicije i disperzivnosti. Postavlja se pitanje forme grada u uslovima globalne ekonomije i novog svetsk og poretka. Postavlja se pitanje ka čemu teži grad i koji su to generatori koji determinišu njegove nove konture naprampostavljajući ih starim obrascima već postojećeg. Traže se novi pristupi i metode a vraća se

Mreza Kreativnih Ljudi TOP 100

A+ Link List A+ Architecture theory writtings A+ Architecture projects / design A+ drawings | design | sketches | collages | A+ Istra | Histria BLDG BLOG EXPEDITIO Crna Gora PROCES edukativna arhitektura RED DOT URBAN DESIGN RIBA Architecture DEZEEN ARCH DAILY WORLD ARCH. NEWS A4A Savez inzenjera i tehnicara Srbije Asocijacija srpskih arhitekata (AsA) Drustvo Arhitekata Beograda UAS Udruzenje arhitekata Srbije DaNs Drustvo arhitekata Novog Sada UHA Udruzenje hrvatskih arhitekata Drustvo Arhitekata Istre DAZ Drustvo arhitekata Zagreba

Saviski Amfiteatar, Studija Primera; source: blog Architecture Plus u tom traganju na staro, nekako intuitivno tražeći spas u onome što se zove „iskustvo“. Vozimo se od kosmogonijskih crteža preko egipatskih svetilišta, atinskog akropolisa i rimskog urbanizma sve do srednjevekovnih zaleđa baroknih i renesansnih koncepata gradograditeljstva sa ponekom pauzom koja zapravo čini kontrapunktove onome što se zove zahuktavanje mašine pred pravu eksploziju snage. Početak industrijske revolucije, Rusoovski „plemeniti divljaci“ i Lokove „tabula rase“ formiraju novu svest S en Simonovskog urbanizma, utopijskih vizija i vrtnih predstava Ebenezera Howarda unoseći urbanizam na mala – velika vrata XX veka. Ponekad se pitam – nije li u našem slučaju vreme zakasnilo? Nekako se ne mirim sa činjenicom da smo mi ti koji stalno negde kasne. Nismo li mi imali zabranu preplivavanja i branja lokvanja s onu strane reke? Dok su druge, isto tako stare evropske države, uobličavale svoje državne okvire i odavno iživele krvave revolucije, skinule kralja, posekle glave pa na kraju krajeva secirale i gradsko tkivo a sve u cilju čiste higijene i iskorenjivanja Kolere koja je harala gradom[1] u dve katastrofalene epidemije odnevši u ta dva navrata oko 50.000 ljudskih života? Nismo li zakasnili sa sekcijom – veliki urbanistički zahvati i ostali u nekakvom prostoru „između“ u onom vilajetovskom limbu – „ako uzmeš kajaćeš se, ako ne uzmeš kajaćeš se“? Ili smo možda baš na dobrom putu ali samo sa malim zakašnjenjem. Posmatrajući velike rekonstrukcije XIX veka, Beča, Barselone i posebno rekonstrukciju Pariza nameće se pitanje obima i načina. Mogućnosti i sredstava. Istorijskog trenutka i vizionarstva. Napoleona i Osmana zamišljam u vrlo kratkom razovoru i prenošenju ogromnih odgovornosti. Sa druge strane čovek koji će postati toliko neomiljen da će o tome dve stotine godina posle pričati priču ali i podvući jedno veliko delo – rekonstrukciju Pariza! Simbol i vera XIX veka u moć proizvodnje. Stvaralački čin pun odricanja sa verom. Svi veliki graditelji su je imali. i Borromini, i Gaudi, i Kahn. Nekako mi se uvek činilo da je za velike poduhvate potreban diktator! I mecena svakako. Ponekad i vrtlar kao što je to Osmanu bio Žan Alfan[2]. Možda me pobijaju velike rekonstrukcije gradova koje su u toku. Berlin konačno dobija svoje die Stadte Mitte a Katovice doživljavaju veliku rekonstrukciju centralnog gradskog jezgra koje će se najverovatnije zvati Nove Miasto – svi stari delovi poljskih gradova zovu se jednostavno – Stare Miasto! U svakom slučaju pred nama stoji jedna nova faza razvoja grada. Otv ara se nova tema sa nadamo se novim trendom u rešavanju pitanja – sa idejom da se pitanje postavi ali i nakon datog odgovora adekvatan odgovor realizuje.

Inzen

DAL D

Asoci

AAM

ARCH

http://

SVET

Abo

* (Bečki „RING strasse“ – prsten XIX vek)

Sr Ga

POSTAVKA ZADATKA

:)))

Na početku trećeg milenijuma, kako pompezno zovemo ovaj presečni trenutak, Beograd se suočava sa otvaranjem velikih urbanističkih pitanja. Skoro celi protekli vek, od 1929. godine pa i do danas , Beograd je otvarao pitanje jedne druge gradske teme. Teme Terazijske terase ili Terazijskog platoa. Druga velika tema, koja prati prvu, iz prikrajka, kao nagoveštaj poteza jedne ideje koja se završava na obali jeste tema Savskog amfiteatra. Te dve teme, po našem mišljenju zapravo čine jednu temu ali nekako nedovoljno „otvorenu“ a opet logičnu i jasnu. Još od formiranja naselja u šancu – kako se popularno zvalo naselje na potezu od male pijace do iza Savskog pristaništa grad se okreće na drugu stranu – od vode. Logično se širi u pravcu koji mu pripada ka kome ima pristupa. Granica države, reka i močvarno zemljište bare „Venecija“ sa ove „naše strane“ te nezdravi uslovi života uzroci su okretanja grada ka drugoj strani. Konfiguracija terena, loši uslovi za bilo kakvu gradnju i samo ime koje su beograđani nadenuli lokaciji oslikavaju njen karakter u celosti. Sa druge strane, nasipanje zemljišta koje traje još od sredine XIX veka i koje je formiralo priobalje u obliku amfiteatra, te formiranje železničke stanice na mestu na kome se i dan danas nalazi 1884. godine samo nakon nekoliko godina bilo je negativno ocenjivano i razmišljalo se o njenom premeštanju. Zaleđe koje uokviruje savski amfiteatar razvijalo se kroz planove Emilijana Joksimovića i ulica Kneza Miloša bila je gotova još 1842. godine kao jasna veza duž koje se razvijaju botanička bašta (1886), dvorski kompleks, kasarne (na istom mestu na kome Dobrović gradi zgrade generalštaba (19561963) pa pored gradskog monopola na izlasku nasuprot Vajfertovoj pivari (1873). Ta značajna veza i danas se pokazuje jednom od najbitnijih komunikacija Beograda. Linija Sarajevske ulice, Bosanske, te pozicija Zelenog venca

View profile

Blog

02/10

07/03

08/29

06/13

02/03

11/18

04/01

05/14

05/07

Srdjan Gavrilovic čini prvu liniju neposredno iznad Savskog amfiteatra i zapravo i dan danas u geološkoj karti Beograda predstavlja graničnu liniju klizišta. Pre 1830. godine tu se nalazio liman i luka u koju su manji brodovi dopremali robu najčešće na splavovima koje bi potom rastavili i prodali kao drvenu građu. Matica reke, koja je „produvavala“ liman stalno je potkopavala Savsku padinu dovodeći do stvaranja klizišta Zeleni venac sa barom na mestu današnje pijace. Posebno je interesantan dokument koji je objavio Emilijan Joksimović – Objašnjenje predloga za regulisanje onog dela varoši Beograda što leži u šancu; ispod predloga rešenja tog crteža nalazi se tanko iscrtan crtež turske varoši sa svim elementima orijentalnog otomanskog urbanizma.[3] I pored očiglednih tehničkih problema Nikola Dobrović je još u postavci na konkursu za Terazijski plato iz 1929. godine uočio prirodnu vezu i naglasio pravac Terazije – Savski amfiteatar. Kosta Strajnić u letopisu matice srpske iz 1929. navodi: U ovom projektu progovorila je umetnička ličnost arhitekta Nikole Dobrovića, koji u jugoslovenskoj arhitekturi započinje epohu, dovodeći nas u direktnu vezu sa stvaralačkim naporima današnje i sutrašnje Evrope“[4]. Iako je konkursnim zadatkom tražena regulacija Terazija Dobrović jasno daje do znanja i pokazuje pun kapacitet lokacije spuštajući ga stepenasto do Karađorđeve ulice – logično sagledavajući celinu a ne samo njen deo, kao logični nastavak ka Savskom amfiteatru. „Značajno je da je, već tada, arhitekta Nikola Dobrović u okviru konkursa predložio stepenasto provođenje terasa nizbrdo do Karađorđeve ulice i njihovo produženje do obale Save. Tek ovaj predlog dao je kompletnu predsatavu Terazijske terase, povezujući je sa idejom o Terazijskom prodoru“[5]. I nije samo bitna ideja prodora i veze već je suština u logici formiranja prostora i njegovog prirodnog okvira! To je ideja značajnog prodora grada na reku a ne ideja prodora sporedne ulice na reku! To je ideja koja afirmiše grad. Ideja kojoj nije potrebna veštačka kapija kada poseduje prirodnu kapiju koja samo čeka da bude iskorištena! To je ideja zbog koje grad postaje mesto dolaska i ideja koja grad otvara korisnicima a ne ograđuje ga za privilegovane. I to su velike ideje. Onakve kakve smisle džinovi a uporni mali patuljci ih ruše. Savski amfiteatar jeste takva ideja! Ogromna ideja čija definicija zahteva džinove! Potez i mesto ali u kontekstu grada. Kao takva odgovara gradu ali i grad odgovara njoj u kontekstu

*(Konkursno rešenje Nikole Dobrovića za Terazijski plato 1929. godina) poimanja prostora kao jedinstvene celine. Celine kojoj treba odrediti referentne elemente. Celina koja stoji u odnosu „na“. Prva inicijacija Savskog amfiteatra u konkursnom radu Nikole Dobrovića nije zaživela. Niti neke posle tog rada a bilo ih je (plašim se da će ih biti još) ali je jedna druga tema „ničim izazvana“ ugledala svetlost dana i otvorila jedan sasvim novi grad. Na terenu leve obale Save, tamo gde su Beograđani sadili povrće, a baš preko puta Terazijskog platoa, između Brankovog i Starog savskog mosta iznikao je po projektu opštinskih arhitekata Milivoja Tričkovića, Rajka Tatića i Đorđa Lukića kompleks Starog sajmišta. Osmišljen kao radijalni koncept, sa centralnim paviljonom – te kulom kao glavnim motivom. Ono što je predstavljalo logiku, akciju u prostoru transponovalo se na reakciju! Kao da je Dobrovićev predlog inicirao formiranje prvog izdanka Novog Beograda. Ipak, u ranoj urbanističkoj praki u Srbiji izdvaja se nekoliko projekata od velikog značaja od kojih je posebno interesantan za temu Savskog amfiteatra konkursni rad za Generalni urbanistički plan, (Rudolfo Perco, Ervin Bock, Erwin Ilz, skica za generalni urbanistički plan Beograda 1922. godina)[6] Beograda koji su izradili Rudolf Perco Ervin Bock i Ervin Ilz pod šifrom Singidunum 1922. godine. Ovaj rad, kao i drugi projekti[7] razvijali su izrazit artistički stav prema gradu ali je rad iz 1922. godine nagovestio izgradnju suprotne obale Save u odnosu na baru „Venecija“ te pretpostavio nekoliko veza putem mostova sa drugom stranom reke. U svom planu za Beograd Alban Chambon[8] ne tretira drugu obalu uopšte a mesto gde se nalazi bara „Venecija“ postaje železnička stanica. PRISTUP ZADATKU

Saviski Amfiteatar, Studija Primera; source: blog Architecture Plus Kada se pojavila knjiga Umetničko oblikovanje gradova, Kamila Zitea 1889. godine u Beču celi prvi tiraž bio je vrlo brzo rasprodat. Već posle nekoliko nedelja objavljivanja delo je nestalo a drugo je štampano u potpunosti neizmenjeno već svega nekoliko meseci kasnije te iste godine krajem Juna meseca. Zite u toj knjizi govori o gradu. O odnosima unutar grada, formiranju grada i gradskih jezgara, otvara pitanje umetnosti u okvirima urbanističkog projektovanja. Zite kaže: „Izgradnja gradova ne bi smela biti samo stvar tehnike, nego bi morala biti i stvar umetnosti u najpotpunijem i najvišem smislu“. Nekoliko desetina godina kasnije rodonačelnik „Novog urbanizma“ Leon Krier posvećuje knjigu „Urbani prostor“ Ziteu :“Da izađemo iz knjiga i iz sveta razmišljanja i ideja o gradu, kad on stvarno postoji i kada iz mnogih njegovih prostora vreba duboka senka osame. Grad je tvorevina društva i vremena – prilika je da ga poboljšamo, a nije ni manja dužnost. Umesto usamljenih kuća, umesto zbira, naslućuje se mogućnost da ipak nadvladamo ’nezgrapnu geometriju’“.[9] Dvadeseti vek otvara pitanje urbanizma. A direktno ga postavlja Zite. Nakon toga u okvirima evropskog funkcionalizma i kroz arhitekturu nakon I svetskog rata kreću obnove i veliki urbanistički poduhvati. Weissenhof Siedlung – Stutgart 1927. samo je laboratorija za ispitivanje modela ali sa dubokom pozadinom u belini Maljevičevskih razmišljanja o slici. Od sredine XX veka počinju nove tendencije koje oslobađaju umetnika u arhitektama i urbanistima i mada više na papiru a menje u realnosti javljaju se tendencije ka formiranju Novog Vavilona ili novih urbanih habitata koji u radovima Le Corbizijea oživljavaju jednu ideju kuće kao mašine za stanovanje ali i grada u kući ili kuće u gradu što je predstavljao Marseljski blok. Organski gradovi i tvorevine grupa poput Superstudija i Arhigrama, Arhizooma te Metaboličke tvorevine japanskih arhitekata sedamdesetih godina samo su neki od primera želje ljudi koji razmišljaju o gradu da mu daju referentni okvir. Od plemenitog divljaka do čoveka budućnosti prošlo je skoro tri stotine godina a trka u definisanju forme i dalje traje. i sve su prisutne i dan danas! Gradovi koji se revitaliziraju i vraćaju na obrasce srednjevekovnih gradova ne samo sa željom prezervacije već i sa željom afirmacije takvih prostora do pokušaja da se grad prebaci kroz futurističku ili metafizičku viziju do bliže ili dalje budućnosti. Ove prve tendencije su višestruko važne jer poštuju postavljena ustrojstva i premišljanja o gradu koji kao složeni organizam postoji milenijumima a ovi drugi pristupi okreću koncept grada inicirajući pitanja, žudeći za odgovorima uz potrebu da promene poziciju grada u odnosu na sutra. Verovatno i sa željom da sutra promeni poziciju u odnosu na grad. Pristup razvoju budućih gradova bez obzira na sve promoviše pristup koji ipak čoveka stavlja u centar zbivanja u smislu očuvanja životne sredine, odbacuje sve prisutniji interesni pristup arhitekturi i urbanitetu u okviru koga „Forma sledi profit“ a većina svremene arhitekture postaje produkt ekonomije i politike (u našem slučaju dnevne), verujući u viziju boljeg i zdravijeg okruženja – ekološke principe okruženja. Suštinski u tom pristupu jeste kritika upućena ka politiziranju u okviru tehničkih problema i obratno te se u svrhu toga otvaraju debate i javni uvidi, kritički dijalozi i neguje sloboda izraza. Glavni cilj u tom smislu razvoja grada, u sredinama koje su odavno definisale svoje urbane okvire i trasirale put gradu ali ipak, svesne činjenice da je grad organizam koji raste i diše, jeste borba za razvoj i unapređenje životne sredine u gradovina nasuprot stagnacije problema. Jednom rečju problem je zdravo otvoriti ali ga na kraju i rešiti bez naknadnog zatvaranja kako bi se naizgled problem rešio a on zapravo ostaje bolna rana u tkivu grada, jednom ili više puta secirana. U tom smislu principi i pristupi rešavanju problema bilo gde u svetu pa tako i kod nas trebalo bi da se kreću od ideje ka realizaciju u okvirima utvđenih rokova i samo tako bili bi sigurni da smo blizu rešenja problema. Mogućih smernica za rešavanje problema ima nekoliko. One se sa jedne strane nalaze u ravnima potrebe, sa druge strane u ravni ekonomskog pristupa problemu ili u ravni društveno potrebnog pa sve do ravnine u kojoj grad postaje pozornica za predstavu života koji kroz njega teče a on postaje marker na mapi sveta. Kao i pojedine četvrti u gradu, ili trgovi u četvrtima tako postaju i gradovi u regionu posebni, različiti, životniji od nekih drugih dok ne zasijaju planetarnim sjajem kao što to čine Njujork, London, Pariz, Rim, Buenos Sajres ili Tokio. Treba imati u vidu ono što Vitgenštajn zove „glorifikacijom arhitekture“ ali nje ne može biti tamo gde „nema čega da se glorifikuje“! U slučaju Savskog amfiteatra to može da upućuje direktno na glorifikaciju života u punom smislu te reči. Primena sensurbanizma, koga još Dobrović spominje, koji je „iznad stručo zanatskog otaljavanja ili profesorskoakademskog mudrovanja i rešavanja određenog gradouređivačkog poduhvata.“ može biti jedan od puteva ka rešavanju ovog problema. Isto tako, (pogled na Menhetn iz vazduha) internacionalna praksa ukazuje na potrebu multidisciplinarnosti te u slučaju formiranja velikih gradskih poteza ili rekonstrukcija gradskih jezgara, preferira formiranje multidisciplinarnih timova sastavljenih od stručnjaka različitih profila – od arhitekata, urbanista, sociologa, umetnika i pejzažnih arhitekata pa sve do ekonomista koji imaju jasnu ulogu u timu – da procene ekonomsku isplativost projekta. Imajući u vidu neka od predviđanja vezana za konkretnu lokaciju Savskog platoa koji se proteže na oko 100 hektara skupog građevinskog zemljišta te da bi se nakon uklanjanja postojećih koloseka odmah otvorilo 3040 hektara cela stvar postaje mnogo jasnija ali samim tim i zahtevnija u smislu analiza. Grad je amalgam stvari i uticaja. On u sebi sadrži kompleksne odnose protkan strukturama i teksturama. Slažem se sa teoretičarima poput Lockea i Hobbesa da je gradu potreban nekakav oblik

Srdjan Gavrilovic društvenog ugovora kako bi nas sačuvao pred moćnicima. Naslov knjige Branislava Milenkovića – „Arhitektura politika ultra“ u sebi sadrži sudbonosne niti sudbine jednoga grada te poput Parki koje u svojim rukama drže konce života i ako koji kojim slučajem neki pukne prestaje život; tako i gradovi dišu pod ovom stegom moći i uticaja. Opet, urbana forma jeste forma izgrađena na osnovu reda u vremenu i prostoru ali i ograničena istim tim vremenom i prostorom. Pitanje moći ovde je ključno pitanje u okviru koga grad predstavlja cilj po sebi. Nije li grad zaista „Živi organizam“ – „The living city“ kako ga posmatra Rajt? Nije li sa druge strane on „delirična tvorevina“[10] kako je posmatra Koolhas :“ Menhetn je arena terminalnog stanja Zapadne civilizacije“ – da li to želimo za „Balkanski Menhetn“ kako neki nazivaju projekat Savskog amfiteatra i jedno od mogućih rešenja? Koliko njih je zapravo dotaklo nogom Menhetn ili se samo radi o iluziji o jednom prostoru koji jede sve oko sebe a ljudske živote posmatra sa visine od nekoliko stotina metara ispod kao artefakte jednog dana koji prolazi? Da li želimo vrtove „Novog Raja“ na poziciji Savskog amfiteatra? Zastakljene kupole sa mikroklimom i retkim bijkama? Kada razmislim malo bolje voda je u blizini a sadržaj je kompatibilan! Ili želimo Novi grad u okviru „starog grada“ pa pošto već imamo Novi Beograd pa pre njega i jedan „stari“ ovaj grad bi mogli nazvati Beograd u modernosti 2! Ili želimo reminiscenciju na staro gradsko jezgro u kontekstu dodira sa novobeogradskim blokovima te preklopljene matrice koje zapravo jesu amalgam reciprociteta uticaja? Želimo da naš grad komunicira? Bude povezan sa svojom okolinom ali da li to znači da komuniciranje znači utapanje? Ili želimo Beograd koji jeste grad kontradikcija i preklapanja, razlika (predlog Rejmonda Huda, Menhetn 1950) ali i razumevanja, konfrontacije ali i p(r)opustljivosti? Grad identiteta čiji fokus danas predstavlja susret dveju reka od kojih više ne želimo i nemamo razloga da bežimo.

STUDIJA PRIMERA Pored već navedenih projekata Generalnih urbanističkim planovima za Beograd u oblikovanju Savskog amfiteatra posebno mesto zauzimaju konkursni radovi. Prvi međunarodni konkurs raspisan je 1985 godine. U objašnjenju rezultata za prvonagrađeni rad stoji da „rešenje traži i postiže optimalnu integraciju grada i svih njegovih komponenti od Zemuna do zaleđa starog grada“. Postavlja se pitanje takve povezanosti sa dva aspekta. Prvi je funkcionalno oblikovne a drugi psihološke prirode. Prevezivanje reke te pravljenje prodora na mestima sekundarne važnosti za Savski amfiteatar otvara nekoliko pitanja. Na prvom mestu pitanje obuhvata Savskog amfiteatra. Postavlja se pitanje fronta koji formira amfiteatar tj. da li je on definisan mostovima Gazelom sa jedne i Brankovim mostom sa druge strane te kao takav već unapred „otrgnut iz tkiva grada“ ili je on nešto širi pa proplivava ispod mostova koji ga „cepkaju“ na delove? Drugo suštinsko pitanje ove lokacije jesu njeni prodori. I ka Novom Beogradu i sa Novog Beograda ka starom delu grada. Ako posmatramo postojeću urbanu matricu grada shvatićemo da su logični prostori za razvoj ovog dela grada direktno uslovljeni prodorima sa Terazijskog platoa sa jedne strane i Nemanjinom ulicom sa druge. Nemanjina u ovom slučaju samim tim što delom pripada Savskom amfiteatru a Terazijski plato zato što predstavlja logički potez centra grada sa rekom a dalje i sa Novim Beogradom. Rad zanemaruje takvu vrstu veze i prateći snažne poteze od Zemuna kroz Novi Beograd ublažava urbomorfološku matricu usitnjavanjem na levoj obali Save pokušavajući da se „pretopi“ u tkivo starog grada. I pored značajnih analiza orijentacije lokacije, preko analize prostorne strukture te formiranja centra „celog grada“ ostaje nejasna potreba za formiranjem matričnog pristupa kombinovanog sa formama koje grad u svojoj teksturi ne nosi. Ovde se formiraju celine kojima se ništa više ne može dodati ali niti oduzeti! Druga važna stvar koju ovaj rad pretpostavlja je dislociranje centra grada u novi centar. Mislim da je takva formulacija nešto što otvoreno zadire u suštinu grada. Centar grada postaje vremenom a ne pravi se u trenutku. Svedoci smo, pa i u našim uslovima, velikog broja propalih „centara“ i ono što centar grada čini centrom to je njegov genius loci neuhvatljiv, nemerljiv ali sadržan u svesti korisnika prostora koji ga nasleđuje kao takvog. Formiranje „centra“ moglo bi se razumeti jedino sa aspekta poslovnog centra, ili onoga što amerikanci zovu „down town center“. Radovi koji nose anketni karakter SANUa iz 1991 godine, samo nekoliko godina nakon raspisanog konkursa, kao da je bilo potrebno još jednom proveriti i oceniti neke druge, novije radove, zapravo lakše sagledavamo zato što razrešavaju pitanja po njegovim podpitanjima! Svaki od navedenih naslova sa sobom nosi jedno a otvara niz pitanja.

Saviski Amfiteatar, Studija Primera; source: blog Architecture Plus Varoš na vodi nas vraća u vreme kada je liman i postojao na lokaciji sada ga malo kultivišući prebacuje i na drugu obalu po principu „jasno čitljive dvojnosti“ ili dualiteta ili blizanačkog odnosa koji kao takav uspostavlja sigurnu vezu dveju raznorodnih celina. U smislu likovnosti ovaj rad postiže svoj efekat. Slika grada sada ima drugačiju urbomorfološku celinu pomalo izopštenu iz slike grada ali nekako pitku i prijemčivu. Koncept da je slika već veštački menjana i da je treba i dalje menjati može da se posmatra kao omaž na temu Venecije ali svakako ne kao i dobar razlog za menjanje. Opet, razmišljanje o „uvođenju vode gde je nije bilo pre“ sasvim je opravdano a pozivanje na slične primere u svetu – Londonski King’s Cross sasvim opravdano. Ovakva vizija prostora zapravo ide ukorak sa trendom stanovanja na vodi i otvara jako važno pitanje moguć e funkcije takvog tretmana lokacije. Sa druge strane, dok god posmatramo Savu kao funkcionalnu barijeru a ne kao prirodnu prepreku nalazimo se u problemu definisanja ekotopa lokacije koji svojom teksturom predstavlja meko tkivo koje teče omeđeno tvrdim obalama. Reka na ovoj poziciji predstavlja zapravo više psihološku nego bilo kakvu drugu barijeru u svestima ljudi kao nešto „preko“. Ono što ostaje nejasno jeste transponiranje tradicionalnih panonskih urbanih sklopova sa idejom oživljavanja urbanizma orijenta i ostaju nejasna međusobna preklapanja takvih „struktura“. Ekološki pristup – Nova ada Savskog amfiteatra zapravo je poželjna tema na pragu III milenijuma u doba prekomernog zagrevanja i efekta staklene bašte te zaštite životne sredine i povećanja kvaliteta životnog okruženja. Ono što ovaj rad nudi jeste dosta dobra dispozicija postavke problema raznorodnih elemenata u istu ravan – kroz ravnopravan pristup prirodnih elemenata sa jedne i oblika, materijala sa druge strane. Posebno afirmativno za ovaj rad jeste težnja da se formira „ne do kraja definisan prostor“ već „niz postulata kojima će se njegov razvoj odvijati“. Čini mi se da je to vizionarski pristup problematici ovog područja i kao takav izuzetno važan. Ostaviti mogućnosti dalje nadogradnje prostora kako bi se na njemu vremenom nataložili „slojevi“ razmišljanja o mestu predstavlja akt umetnosti oblikovanja prostora i pripada sensurbanom. Sa druge strane, a imajući u vidu tendencije našeg prostora, taj pristup otvara prostor za špekulaciju i eventualnu devastaciju kroz vreme. Predlog rada da se prostor inicira putem „inicijalnih tačaka“ zapravo se već dokazuje u realnosti formiranjem gradskih prostora u okviru magacinskih prostora pristaništa prema ušću nagoveštavajući formiranje „inicijalnih tačaka“. Ostaje nejasan odnos prema Savskoj ulici koji ovaj rad tretira velikim masivima zelenih površina odvajajući ga od snažne kolske komunikacije. Sa jedne strane postoji potreba da se mesto „veže“ za gradske tokove a sa druge strane ono se odv aja iz osnovnog konteksta. Možda je transparencija zelenog masiva odbrana od negativnog saobraćajnog uticaja sa jedne a delimična otvorenost veza sa duge strane. Posebno afirmativno za ovaj koncept jeste definisanje koncepta rešenja kao „koncept grada integrisanih funkcija“.

Srdjan Gavrilovic Futuristička verzija jeste rad distanciran od svake pragmatičnosti i odmah na početku treba reći da je kao takav zapravo možda više odgovor na temu nego bilo koji drugi rad. Njegova vrednost zapravo leži u činjenici da on teži ka konkretnoj artikulaciji teoretskih postavki koje kasnije transponovane u moguće modele mogu predstavljati pristup u procesu rešavanja problema lokacije. Možda je negacija lokacije jedan od bitnih saznajnih elemenata lokacije pošto otvara pitanje u kontra smeru – a šta ako „osnovna prostorna figura“ generiše budućnost? A šta ako je artificijelnost suđena ovoj lokaciji i ona počinje da negira samu sebe? Koliko god nam se ovakvi radovi ponekad činili udaljeni od teme oni zapravo imaju cilj da temu izvrnu i postave pitanje sa druge strane. Ovaj rad odlaže grad u zaleđu za neko drugo vreme. Ovaj rad otvara pitanje Terazijske terase pošto je ona kao takva u suštinskoj funkciji ovakvog rada. Ovaj rad vrši disperziju funkcija transformišući pojedine objekte u muzeje i multifunkcionalne celine ostavljajući poprilično prostora za budućnost. Ali on zanemaruje činjenicu grada te čisto tehnička pitanja! On ne ostavlja prostor za drugačiju viziju od svoje i kao takav preti gradu da ga razori iz centra. Formiranje Savskog bulevara pretpostavlja početak izgradnje Savskog amfiteatra pre izmeštanja železničke stanice i mislim da je to istina koju nam je neko krišom došapnuo. Posmatrajući praksu evropskih zemalja i tretmana sličnih problema shvatio sam da suštinski nema problema koga je nemoguće „premostiti“. Pitanje interpretacije takvog „premoštavanja“ sada jeste ravan druge teme ali ne isključuje je kao mogućnost. Ideja o formiranju Savskog bulevara u cilju iniciranja prostorne celine ima svoga opravdanja ali je nejasna njegova linija pružanja. On otvara pitanje formiranja još nekih čvorišta i onako složenog saobraćajnog problema ne samo lokacije već i bliže okoline. U okviru ovog predloga postavlja se i pitanje ukrupnjavanja ili usitnjavanja matrice koja na lokaciji nastaje direktnim spuštanjem ulica upravnih na Savsku ulicu, što iako jeste logičan gest otvara pitanje presecanja i tehničkog rešenja te režima saobraćaja u toj ulici. Sa druge strane, ovaj rad racionalno postavlja pitanje „naših mogućnosti“ te faznosti izgradnje celog poteza što u svakom slučaju predstavlja realnost. Ono što zaokuplja pažnju jeste dominacija saobraćajnih tokova na ovom projektu, vrlo žive „teksture“ rada formiranje ukrštenih komunikacija iznad reke. Posebno bitan aspekt jeste vezivanje lokacije sa Banovim Brdom sa jedne i Kalemegdanom sa druge strane što nas opet dovodi do teme „širine obuhvata“ Savskog amfiteatra. Blokovska matrica starog dela Beograda ima svoju jasnu definiciju ka Savskoj ulici. Formiranjem mosta koji iz višegradske ulice prelazi ka novobeogradskoj strani u najmanju ruku je upitno iz prostog razloga jačine te komunikacije i profilacije Visegradske ulice. Otvaranje problema jedne takve veze sa sobom vuče čitav niz pitanja vezanih za karakter saobraćaja, načine prevezivanja i sl. Ono što ovaj rad ipak otvara jeste važno pitanje zoniranja lokacije. Lokacija poseduje tri celine. Prva je uz Gazelu, druga je u centralnoj zoni dok treća prirodno pripada železničkoj stanici. Rad vrši distribuciju sadržaja po zonama ali sadržajno takve funkcije ne pripadaju ovim pozicijama. Vreme velikih izlazaka na vodu sa objektima institucija odavno je prošlo te se postavlja pitanje njegove opravdanosti. 34

Saviski Amfiteatar, Studija Primera; source: blog Architecture Plus Sava city! Beogradski down town! Zar Beograd nema višak poslovnog prostora? Sem ako neko ne razmišlja vizionarski pa u jednom trenutku postavi trend pretvaranja poslovanja u stanovanje! Zašto da ne! Ideja formiranja silikonske doline (jedan deo grada već nosi tu vrlu titulu) zapravo i nije van konteksta onoga čemu teži Novi Beograd – poslovni centar grada. Savski amfiteatar zaista predstavlja logičku poziciju takvog centra ali orijentisan i izgrađen na novobeogradskoj strani grada. Posebno važna stavka ovog rada jeste tretman i revitalizacija zone Karađorđeve ulice i formiranje kontaktne zone sa starim gradskim tkivom. Otvara i pitanje veze sa Terazijskim platoom uz inicijalnu želju za formiranjem celine poput Pariskog La Villeta ili Londonskih dokova – Docklands. Prirodno očekivanje jeste i intenzivnije korišćnje obala a važan je i tretman i afirmacija nivoa trga, bloka i ulice u ovom projektu. Komunikacioni sistemi deo su ovog rada i ideja lokalnog saobraćajno sistema u okviru grada deo je vizije poslovnog kampusa kakav je Sillicon valley[11]. Imajući u vidu veličinu lokacije te intenciju preveza dve obale to zvuči kao racionalno rešenje koje bi (Richard Rodgers – London kakav bi mogao biti) rasteretilo saobraćaj van lokacije koja bi tako funkcionisala kao nezavisan organizam u gradu. I pored velike koncentracije poslovnih sadržaja ovo rešenje nudi i velike zone rekreacije i kulturnih sadržaja što je u svakom slučaju afirmativno ali ono što ovo rešenje otvara jeste pitanje autonomnosti „grada unutar grada“ te svoje intencije da se „ogradi“ izopšti iz sveta koji teče oko te formira axis mundi u vlastitom središtu. Ivične zone grada u centralnom, ono makar geometrijskom, centru grada u „postideološkom vremenu, koje zapravo nikada nije takvo, formirane su po principu „autonomne kompozicije“. Koncept „punog“ i „praznog“ podseća na Maljevičevu maksimu „Bog nije zbačen“ i predstavlja inicijaciju prostora. Pitanje „zašto raditi išta konačno“ suštinsko je u ovom radu koji negira ali i uspostavlja odnose. Formiranje „tri magneta“ – tri strukture na lokaciji koje imaju ključnu ulogu u determinisanju prostornog obrasca i donekle „uramljuju sliku“ govori o potrebi učvršćivanja prostora Savskog amfiteatra čak i u konceptima gde ništa nije „čvrsto“ već se fluidno pretače u fluidno – reku ispod. Ova rad naglašava ideju da su najprihvatljivija mesta poprečnog spajanja i prostori najintenzivnijeg sadržaja tako da sadržaj opada od centra ka periferiji samo što ima nekoliko centara koji se tada sustiču tako da formiraju prostor slične amplitude korišćenja. I ovaj rad otvara temu višegradske ulice kao preveza sa drugom obalom ali i kao inicijaciju poprečnih veza. Inicijalna mesta odbacuju sve klišee u planiranju. Otvaraju alternativnu mrežu opcija za Savski amfiteatar i mislim da predstavljaju pravo osveženje na inicijalnom nivou razmatranja problematike Savskog amfiteatra. Oni postavljaju pitanje inverznog procesa na lokaciji te projektvanja sa ciljem unošenja korekcije u sagledavanje problematike savskog amfiteatra. Tako se formiraju gradovi! Suština je u tome da ovaj koncept prožima sva rešenja i potvrđuje ih i isključuje u isto vreme. Suštinska odrednica i inicijacija ovakvog koncepta jeste Terazijski plato koji sada inicira grad na vodi! Stotinu godina ranije kroz projekte mladog tima opštinskih arhitekata inicirao je Staro sajmište. Trideset godina kasnije tamo je nastao 35

Srdjan Gavrilovic grad! I može da nam se svidi ili ne ali proces jeste istovetan. Ima jasnu logiku i zapravo jedini predstavlja suštinsku sponu između starog i novog grada ali ne kao istrgnuti grad iz konteksta već kao grad koji problem stavlja u kontekst i kaže: Kada ne bude reke grad će biti spojen u jedinstvenu celinu! I posle njega iniciraju se leva i desna obala! Tako se prave gradovi! Možda najznačajnije razmatranje problema Savskog amfiteatra uradio je prof. Miloš R. Perović sa svojim timom u okviru Urbanističkog zavoda Beograda. Posebno je važan segment njihovog rada koji se bavi simulacijama prostora i mogućnostima transponovanja urbanih obrazaca unutar raznorodnih matrica.[12] Takav primer „alternativnih modela“ primenjen u praksi nakon detaljnog analiziranja područja Savskog amfiteatra dao je više nego izvanredne rezultate i u svakom slučaju predstavlja dragoceno iskustvo za tretiranje lokacije Savsk og amfiteatra. Tretmanima „fokusnih tačaka i romantizirajućih elemenata“ dobija se jedan suštinski isplanirani prostor koji prati logiku grada i naprampostavlja posmatraču vizuelne senzacije prostora pre nego što uspostavlja konkretnije veze u fizičkom smislu. Tako „druga obala“ ostaje gde jeste ali „pripada“ u svesti korisnika prostora jedinstvenom ansamblu u prostoru. Nadamo se da novi projekti neće doneti „novi grad“ već prostor novog senzibiliteta u okviru gradske matrice koja nosi u sebi reminiscenciju na nekadašnje. Primeri rekonstrukcija Londonskih dokova, Hamburške luke, velike rekonstrukcije Berlina i planirane rekonstrukcije centralne zone Katovica amalgam su stvari i uticaja. Nisu okrenuti ka alijenaciji dela gradskog tkiva od suštine grada već „novo“ smeštaju u konteks postojećeg sa odlikama novog vremena i društveno ekonomskih obrazaca uz primenu novih tehnologija. Takav pristup na nivou urbanističkog projektovanja vezuje i učvršćuje, naprampostavlja ali i propušta prostorne senzacije čineći ih integralnim delovima dva raznorodna grada – starog jezgra i novog grada. Fantastični prizor na ušću dveju reka predstavlja, sa svim neuhvatljivim elementima onoga, što na žalost ili na sreću, ne možemo staviti na skalu ali niti negirati njegovo postojanje – genius loci. I da ne zaboravim na kraju: „Da kažemo nešto i o tadanjim kupaćim kostimima koji su bili čitava garderoba: muškarci su imali poprečno štraftaste trikoe zakopčane spreda dugmićima sa kratkim rukavićima na mišićima sa nogavicama često do kolena. Jedino baš sasvim dečurlija imali su gaćice a ako neko nije imao svoje mogao ih je dobiti i na kasi kupatila a za svaki slučaj, da ih posle ne bi odneo pisalo je pozadi krupno crno masnom bojom: UKRADENO IZ KUPATILA VLAJKA DIMITRIJEVIĆA.“ (Aleksandar Deroko, A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom, Beograd 1984. pp. 50) Srđan Gavrilović dia. DOMAA za Klub arhitekata [1] U pitanju su epidemije u Parizu u XIX veku. [2] Žan Alfan, vrtlar, inženjertehničar sa umetničkom dušom. Njega je Osman postavio za Šefa službe za šetališta i zasade a Alfan je u potpunosti promenio Bulonjsku šumu, Vensensku šumu, Jelisejska polja kao i parkove Monso, Monsuri, BitŠomon. [3] Vidi Miloš R. Perović, Iskustva prošlosti, Plato, Beograd 2000. str. 24 [4] Kosta Strajnić, „Za savremenu arhitekturu“, Letopis matice srpske, 1929. knj. 391. sv.3 str.402 [5] Kosta Karamata i Borivoj Anđelković: „Terazijska terasa i terazijski prostor – o jednoj neostvarenoj ideji, Arhitektura – urbanizam, br. 21/1963, str.43 [6] Izvor: Miloš R. Perović, Iskustva prošlosti, Plato, Beograd 2000. str.28 [7] Projekti za Generalni urbanistički plan Beograda iz 1923. godine [8] Alban Chambon, Generalni urbanistički plan Beograda iz 1914 godine. [9] Kamilo Zite, Umetničko oblikovanje gradova, v. “Od usamljenih kuća do grada osame”, Ranko Radović, str. 15 [10] Rem Koolhas, Delirious New York, [11] Silikonska dolina [12] Miloš R. Perović, Iskustva prošlosti, str. 89146 [13] Miloš R. Perović, Iskustva prošlosti, str. 188 Posted by Srdjan Gavrilovic at 6:51 AM funny (0)

Reactions:

interesting (0)

cool (0)

Recommend this on Google

2 comments: Anonymous said... Text vam je fantastican! I sam projekat je potkovan dobrim argumentima! 1:33 PM Anonymous said... hvala.... znam da nije skromno ali UŽIVAOP SAM pišući ga..... :) 11:52 AM 36

Post a Comment

Image archive: Urban Plan 1912, aerial photography and postcards before WWII, 1921 porposal Schönthal and Hoppe, 1929 proposal Nikola Dobrovic, Olympic City plan 1992. 28

Architecture Plus (blog), Savski Amfiteatar - Studija Primera, Srdjan Gavrilovic 38

UDK 711.61 (497.11) “1921“; 72.071 Hope E; 72.0171.1, Emil Hope i Oto Shental: Malo Poznat Projekat za Terazijsku Terasu, Zlata Vuksanovic Macura

Zlata Vuksanovic Macura

УДК 711.61(497.11)"1921" ; 72.071.1 Хопе Е. ; 72.071.1

ЗЛАТА ВУКСАНОВИЋ МАЦУРА

ЕМИЛ ХОПЕ И ОТО ШЕНТАЛ: МАЛО ПОЗНАТ ПРОЈЕКАТ ЗА ТЕРАЗИЈСКУ ТЕРАСУ Сажетак: Теразијска тераса, смештена у центру Београда на једном од најпрометнијих градских места, више од једног века привлачи пажњу професионалаца разних занимања, највише архитеката и урбаниста, те грађана и власти. Многобројна архитектонско-урбанистичка решења за уређење и обликовање овог простора, не само што нису реализована већ су била повод за стручне полемике, као и за научно-историјска истраживања. У овом чланку први пут се приказује пројекат уређења Теразијске терасе који су 1921. године израдили бечки архитекти Емил Хопе и Ото Шентал. Анализирано је осам фотографија цртежа које се чувају у Народној библиотеци Србије и које до сада нису објављиване. Подробно су проучени садржај Хопеовог и Шенталовог пројекта, мотиви његове израде и разлози због којих није реализован и постављени у шири историјски контекст развоја идеје о тераси на Теразијама. Приказујући и осветљавајући заборављене историјске чињенице, овај чланак доприноси продубљивању знања о урбанистичком и архитектонском развоју Београда. Кључне речи: Београд, Теразијска тераса, Емил Хопе, Ото Шентал, историја, архитектура, урбанизам, сецесија, Ђорђе Коваљевски, Никола Добровић Abstract: Terazije Terrace, located in one of the busiest areas in downtown Belgrade, has for more than a century been attracting attention both of various professionals, above all architects and urban planners, and of citizens and concerned authorities. Many architectural and urban design solutions for the space have not only remained unrealised, but have frequently been the subject of professional debate and academic research. This paper presents for the first time the project for Terazije Terrace designed by the Viennese architects Emil Hoppe and Otto Schönthal in 1921. It analyses eight hitherto unpublished photographs of drawing kept in the National Library of Serbia. It also offers an analysis of the content of Hoppe and Schönthal’s design, their motivation for doing it and the reasons why it remained unrealised, placing it in a broader historical context of the idea of siting a lookout terrace in Terazije. By presenting and clarifying some forgotten historical facts, the paper seeks to contribute to the knowledge about the urban and architectural development of Belgrade. Keywords: Belgrade, Terazije Terrace, Emil Hoppe, Otto Schönthal, history, architecture, urban planning, Secession style, Djordje Kovaljski, Nikola Dobrović

ема Теразијске терасе полако је почела да се рађа у годинама на прелазу 19. у 20. век.1 У то време овај простор нити је припадао градском центру нити се налазио међу крупним београдским темама, већ је испред њега стајала проблематика изградње Парламента и питање уређења Позоришног трга. Ситуација се релативно брзо мењала, па је пред крај двадесетих година 20. века новинар листа Политика писао о Теразијској тераси као најважнијем објекту у центру града који треба уредити с посебном пажњом.2 Терен који се називао тераса на Теразијама налази се у блоку између Призренске, Балканске, Пајсијеве, Краљице Наталије и Рељине улице. Висинска разлика између нивелете на Теразијама и Улице краљице Наталије била је око 15 метара. Од првих размишљања о овом простору схватано је да Тераса почиње од споја

155

Балканске и Призренске улице, између „Москве“ и „Балкана“, и да се спушта низ падину ка Сави. Граница ка Улици краљице Наталије варирала је у зависности од бројних урбанистичких решења. Бочне ивице махом су биле регулације Пајсијеве и Рељине улице тако да је увек било речи о површини која је имала форму благе или наглашеније лепезе која се од Теразија отварала ка Сави. Архитекта и урбаниста Ђорђе Коваљевски, руски емигрант, учесник и аутор најзначајнијих урбанистичких пројеката у Београду између два светска рата, писао је 1930. године како су давно многи Београђани па и странци, којима је било драго уређење Београда и који су ценили велелепни изглед на околину Београда [...] запазили кроз ограде страћара неописану уметнички – велелепну слику и изглед који се пружа у перспективи на реку Саву и Баново Брдо са висине Кр. Милана

Emil Hope i Oto Shental: Malo Poznati Projekat za Terazijsku Terasu

ЗЛАТА ВУКСАНОВИЋ МАЦУРА архитекта, Димитрије Т. Леко, предложио је 1901. године да се на терену иза кнез-Милошеве чесме, на ободу Теразија, подигне зграда Скупштине. Године 1910, Јевта Стефановић је предложио да се за изградњу Општинског дома искористи најпогодније и једно од најлепших места између тадашње палате „Росија“ (хотел „Москва“) и хотела „Балкан“.6 Чини се да су се и Леков и Стефановићев предлог налазили више у програмској сфери и највероватније нису били праћени цртежима. Као први нацрт могућег изгледа Теразијске терасе најчешће се помиње рад из 1913–1914. године белгијског архитекте Албана Шамбона (Alban Chambon).7 Коаутор је био његов син Алфред (Alfred Chambon). Шамбонов пројекат за улепшавање Београда (projet d’embellissement de la ville de Belgrad) донео је предлог урбанистичког уређења града, те скренуо пажњу и власти и професионалне јавности на потенцијалне градске тачке које би могле да чине мрежу лепих места.8 Теразије и њена тераса биле су једна од тих тачака. Занимљиво је да Шамбон Теразије и Теразијску терасу не приказује као два топоса, два независна градска амбијента, већ као јединствену целину знатно другачију од ситуације која је тада постојала на терену. Он главној акси теразијског Сл. 2. Ситуација 2, алтернативно решење (НБС, ф-334/4, детаљ)

Сл. 1. Пројекат регулације терасе на Теразијама – Ситуација 1 (НБС, ф-334/4, детаљ) улице од хотела ’Лондон’ до Теразија, а нарочито између ’Москве’ и ’Балкана’.3 Тако је 1921. године пројектантски биро бечких архитеката Емила Хопеа (Emil Hoppe) и Ота Шентала (Otto Schönthal) израдио серију цртежа за уређење Теразијске терасе, који су до данас умногоме остали непознати. Да бисмо надаље приказали, те сагледали карактер и вредности њиховог пројекта, укратко ћемо се осврнути на друге замисли које су о овом простору развијане у првој половини 20. века. Развој идеје о Теразијској тераси Вероватно први професионални помен Теразијске терасе као изгледног места, односно видиковца, потиче из 1897. године од архитекте Андре Стевановића, који каже: Када би се отворио још и отворен поглед на Саву и Подринске планине, Теразије би постале једно место какво би по лепоти положаја ретко која варош могла имати.4 Према тврдњи Бранка Максимовића,5 један други ИСТРАЖИВАЊА

156

Zlata Vuksanovic Macura

ЕМИЛ ХОПЕ И ОТО ШЕНТАЛ: МАЛО ПОЗНАТ ПРОЈЕКАТ ЗА ТЕРАЗИЈСКУ ТЕРАСУ простора, која се пружала Улицом краља Милана, додаје једну нову, управну на претходну, усмерену ка падини између палате „Росија“ и „Балкана“, и даље ка Сави. Да би ова нова оријентација простора била јасно наглашена, Шамбон на непарној страни Теразија поставља новопројектовани трг који затвара објектом Берзе, док на парној страни, између „Москве“ и „Балкана“, на падини ка Улици краљице Наталије формира грандиозну каскадну фонтану. Тиме је утврђена нова осовина која наглашава визуру ка југозападу. Визура је додатно потенцирана једном комуникацијом која се пружа низ падину ка Сави, наглашена сквером и спомеником на пресеку са Улицом краљице Наталије, и настављена до парка испред северног улаза у Железничку станицу. Шамбонов пројекат за Београд, као уосталом и његов укупан опус, изразито је еклектичан, сценографски, магичан и обмањујући, окренут спектаклу и отмености.9 Фонтана која је садржај Теразијске терасе сродна је његовим идејама за неостварени Mont des Arts (1908–1913) у Бриселу,10 као и решењима других аутора која су водила порекло из барокне традиције и могла да се виде у европским градовима. Но, овде се мора скренути пажња на једну чињеницу. Шамбонов перспективни приказ Терасе смештен је у један сасвим измаштан амбијент, до те мере иреално симплифициран да су и саме Теразије тешко препознатљиве, укључујући и палату „Росија“, која је у време израде цртежа била важан градски репер. Стиче се утисак да ни Шамбон, нити његов син Алфред, нити њихови сарадници нису посетили Београд.11 Тако Шамбонов пројекат треба првенствено схватити као модел, а не као решење, или чак као узвик који је те 1914, уочи самог рата, позивао Београд да се пролепша. Наишао је тежак Први светски рат, Аустроугарска је поражена и расцепкана, на Балкану је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца и река Сава више није била граница. Београд је постепено отварао архитектонске и урбанистичке теме које су биле привлачне и за домаће и за иностране архитекте. Први за сада познати пројекат за уређење Теразијске терасе у новоформираној Краљевини израдили су 1921. године Емил Хопе и Ото Шентал. Њихов рад ће надаље бити описан у овом чланку па се овде на њему нећемо задржавати. Само ћемо напоменути да је у време када су Хопе и Шентал радили пројекат за Терасу то био густо изграђен простор. На терену је постојало 11 имања и 43 зграде са око 100 засебних јединица12, што станова, што локала, од којих је највећи број био издаван под кирију.13 Неколико сачуваних фотографија и авио-снимака приказује претежно приземан и лош грађевински фонд.14 Нешто боље су биле зграде у Улици краљице Наталије, од угла са Рељином ка Пајсијевој улици. То је био терен који је требало да прими Хопеову и Шенталову Терасу. 157

Сл. 3. Ситуација, разрада у размери 1:200 (НБС, ф-334/4) Исте, 1921. године расписан је међународни конкурс за Генерални план Београда. Одбор за израду програма конкурса нагласио је у тексту расписа да је Београду потребан јадан рационалан план о уређењу и проширењу његовом, који би [...] имао да предвиди правилно развијање града у садашњости и будућности и омогући што успешније извршење радова на уређењу

Emil Hope i Oto Shental: Malo Poznati Projekat za Terazijsku Terasu

ЗЛАТА ВУКСАНОВИЋ МАЦУРА

Сл. 4. Изглед на терасу из Улице краљице Наталије (НБС, ф-334/4) Београда.15 Конкурсни програм је садржао и листу са 58 јавних зграда и локација у граду које би учесници требало да уврсте или детаљније разраде у својим предлозима. Унутар овог широког списка није се налазила тераса на Теразијама. Упркос томе, према речима Ђорђа Коваљевског, многи награђени радови су пројектовали терасе. Већина на Теразијама, а неки и у ул. Краља Милана преко пута Двора.16 Он наводи неколико конкурсних радова у којима је постојала идеја терасе, и то пројекте са шифрама Urbs Magna (ауторски тим из Париза), Danubius (тим из Хамбурга) и Војвода Мишић (тим из Вршца).17 Овим радовима можемо додати и оне под шифрама Св. Сава (тим из Берлина), Ој на море (тим из Цириха), као и рад Престоница Карађорђевића, који је израдио бечки тим – Хопе и Шентал. По завршетку конкурса, Београдска општина је 1922. формирала Комисију за израду Генералног плана у којој је Коваљевски био шеф Бироа. У вези са избором места за формирање терасе, Коваљевски каже: Комисија за израду генералног плана у 1922–1923. год. дефинитивно је одредила место између ’Москве’ и ’Балкана’ за Терасу, као место лако приступачно за публику, са трга Теразија, те најживље тачке Београда.18 Тако је тек у Генералном плану Београда, који је израђен 1923. и потврђен 1924. године, коначно одлучено да ће централна градска тераса-видиковац бити Тераса на Теразијама, смештена у блоку од Призренске и Балканске до Улице краљице Наталије. У Генералном плану овде је уцртана симетрична композиција са два бочно постављена објекта, уз Рељину односно Пајсијеву улицу, који су фланкирали неизграђен унутрашњи простор на којем се налазио један споменик. Да би се утисак симетрије додатно појачао, Генерални план је ИСТРАЖИВАЊА

предвиђао измену регулације Призренске улице19 и постављање зграда у равномерном односу на линији „Москва“–„Балкан“. Тиме је на споју Призренске и Теразија обликован простор на којем је ваљало подићи зграду – пандан „Москви“. Можемо рећи да је Генерални план требало да помири две екстремне идеје20 – да омогући што шири поглед на савску долину и околни пејзаж, и да изградњом зграда искористи скупоцено земљиште на Теразијама. Општина је постепено радила на остваривању замисли из Генералног плана и током наредних неколико година откупила је имања дуж Балканске и Призренске улице и порушила објекте. Коваљевски бележи да су многи Београђани били јако задивљени када су видели колико се снажна и дивна перспектива створила и то у самом центру вароши, насред Теразија.21 Он међутим констатује и да је после рушења објеката остао неуређен терен који је знатно деградирао тако жељени и хваљени поглед. Тако је Општина 1930. године, до изградње будуће монументалне терасе,22 прибегла привременом решењу. На рашчишћеном простору формиран је парк са три нивоа – терасе. Коваљевски, који је био аутор овог решења, напомиње да се отворен поглед ка Сави пружао само са нивоа најближег Теразијама, смештеног на највишој коти. Због кућа у Улици краљице Наталије, које Општина још увек није откупила, друга два, нижа нивоа служили су за одмор Београђана јер су се одатле могли видети само калкани и кровови околних зграда. Да би се ублажио овај непријатан утисак, Коваљевски је предложио примену скромних архитектонских украса, фонтана и цвећњака, а у делу између „Москве“ и „Балкана“ постављање колонаде која би оивичавала простор ка Теразијама без нарушавања погледа на 158 41

Zlata Vuksanovic Macura

ЕМИЛ ХОПЕ И ОТО ШЕНТАЛ: МАЛО ПОЗНАТ ПРОЈЕКАТ ЗА ТЕРАЗИЈСКУ ТЕРАСУ

Сл. 5. Подужни пресек (Hoppe and Schönthal, 1931: 32) савску долину.23 Општина је извела денивелисане терасе, Одељење за паркове је озеленило простор, уредило цветњаке, поставило клупе и дрвене перголе, а уместо скромне колонаде на уласку у Терасу постављена је још скромнија дрвена тролучна капија. Видимо да су и после усвајања Генералног плана постојале крупне дилеме како треба да изгледа Теразијска тераса. Крајем двадесетих главна дебата се водила о границама Терасе, односно да ли Општина треба да откупи целокупан простор предвиђен Генералним планом, или је довољан само откупљени део ближе Теразијама. Тако, неколико година пре реализације привременог решења, тачније 1927, Комитет за разраду Генералног плана закључује да је потребно да се распише конкурс за уређење горњег дела терасе на Теразијама.24 Нацрт програма конкурса израдили су чланови Комитета, архитекти Бранко Поповић, општински одборник, и Милутин Борисављевић.25 Могуће је да је у саставни део припрема за расписивање конкурса ушао и предлог који је израдио Јан Дубови, архитекта општинске Техничке дирекције, такође члан поменутог комитета.26 Дубови у свом предлогу испитује целокупан терен терасе. Он полази од везе између што веће финансијске исплативости и што боље искоришћености земљишта, те предлаже искоришћење висинске разлике терена изградњом вишеспратне зграде на регулацији Улице краљице Наталије. Оно што је његов предлог разликовало од претходних јесу објекти без украса, те примена једноставних, кубичних маса и равних кровова.27 Остали елементи – тераса-видиковац, по један објекат на бочним странама, централно постављен споменик – пратили су поставке Генералног плана. 159 42

Међународни конкурс за израду идејне скице за терасу на Теразијама расписан је 1929. године28 за блок између Теразија, Призренске, Рељине, Краљице Наталије, Пајсијеве и Балканске улице, дакле за границе дате Генералним планом. Од учесника конкурса се очекивало да понуде решење Терасе, које ће Београђанима пружити прилику за одмор и леп поглед на околину, и да воде рачуна о естетским, економским и јавним потребама града. Дефинисање осталих елемената, укључујући и програмско-садржајне, били су препуштени учесницима конкурса.29 На конкурс је одговорилo 25 тимова из Немачке, Чехословачке, Француске, Југославије, а прву награду је добио архитекта Никола Добровић, за рад под шифром Urbanismus. Добровићев пројекат био је снажан, монументалан и радикалан, не само за Београдску средину.30 Две високе, симетрично постављене куле на осовини између „Москве“ и „Балкана“ најављивале су улазак на терасу – трг са воденим површинама и фонтанама, који се каскадно спушта ка Улици краљице Наталије.31 Високи објекти, с равним крововима, постављени уз обе бочне ивице комплекса, степенасто су се спуштали од Теразија и уоквиривали унутрашњи простор. Испод трга предвиђено је неколико нивоа с трговачким, услужним и културним садржајима, све повезано бројним пасажима. Архитекта Милош Р. Перовић пише да у Добровићевом концепту фасцинира транспарентност пројектованог простора, те чисти стереометријски облици.32 Посебно важно у Добровићевом решењу, били су његови предлози о економичности и исплативости пројекта. Он чак развија модел фазне изградње и предлаже комбиновање различитих извора финансирања.33 Остаје

Emil Hope i Oto Shental: Malo Poznati Projekat za Terazijsku Terasu

ЗЛАТА ВУКСАНОВИЋ МАЦУРА Сл. 6. Споменик уједињења (НБС, ф-334/4)

Сл. 7. Перспектива од тачке Б (НБС, ф-334/4)

ИСТРАЖИВАЊА

160 43

Zlata Vuksanovic Macura

ЕМИЛ ХОПЕ И ОТО ШЕНТАЛ: МАЛО ПОЗНАТ ПРОЈЕКАТ ЗА ТЕРАЗИЈСКУ ТЕРАСУ отворено питање да ли би Београд смогао снаге да реализује ову замисао и да није били свеприсутне светске економске кризе. Да ли је Добровић наслућивао да његова идеја неће бити реализована, када је само две године по освајању прве награде питао – да ли ће овај савремени и остварљив план, овај храм нашег културног и привредног живота наћи фанатике и присталице међу надлежним факторима и београдским грађанима?34 Наредни предлог за решење Теразијске терасе стигао је 1937. године с резултатима међународног конкурса за уређење потеза од Позоришног трга до Теразија. Мада Тераса није била предмет конкурса, награђени рад под мотом L’oiseau bleu румунских архитеката доноси решење које је предвиђало рушење хотела „Москва“ и „Балкан“. Но, овај предлог није имао значајнијег одјека ни утицаја.35 Тако се Теразијска тераса нашла у нацрту новог Генералног плана града, који је Београдска општина израдила 1939. године. Према писању Политике, у новом урбанистичком плану Теразијска тераса остала је онаква какву је предвидео у свом наградном нацрту г. Добровић.36 Тако се догодио преседан у пола века дугој дебати поводом Теразијске терасе да нова иницијатива уважи и инкорпорира претходни предлог – бар на папиру.37 Израда надахнутих и нереализованих пројеката за Теразијску терасу настављена је и након Другог светског рата и траје све до данас. Историчар уметности Слободан Богуновић 2005. наводи низ пројеката насталих у периоду након завршетка Другог рата – од 1946. године и Добровићеве разраде предратне идеје, преко два пројекта из 1951, једног који је израдио Станко Мандић и другог чији су аутори били Владета Максимовић и Видо Врбанић, до анкетног конкурса из 1991. и првонаграђеног пројекта Слободана Рајевића и Зорана Никезића и са овим повезане измене детаљног урбанистичког плана за Теразијску терасу.38 Последњи конкурс за овај простор расписан је 2007, када су прву награду добили Јован Митровић и Дејан Миљковић. Упркос свему, Теразијска тераса је и даље остала као омањи, паланачки уређен парк, а не као велеградски белведере. Вратимо се сада почецима идеје и пројекту Хопеа и Шентала. Емил Хопе и Ото Шентал у Београду Емил Хопе и Ото Шентал, бечки архитекти у потрази за новим тржиштима, нашли су се после 1919. и у новој, Краљевини СХС. До избијања Првог светског рата њихов биро је имао веома развијену и успешну праксу у Бечу. Архитекти Емил Хопе (1876–1957) и Ото Шентал (1878–1961) били су врсни студенти Ота Вагнера (Otto Wagner) и добитници најпрестижнијих награда Уметничке академије у Бечу.39 Професионалну 161

каријеру започињу 1902. године у Вагнеровом атељеу, радећи на неким од његових великих пројеката. Истовремено, независно од Вагнера, обојица пројектују и изводе објекте. Хопе често наступа заједно са братом Полом Хопеом (Paul Hoppe), а према њиховим идејним решењима изведени су стамбене вишеспратнице, ентеријери и нешто ређе јавни објекти.40 Емил Хопе је био повезан и са бечком радионицом (Wiener Werkstätte) за обликовање, производњу и продају висококвалитетних домаћих предмета, коју су 1903. године основали Јосеф Хофман (Josef Hoffmann) и Колман Мозер (Koloman Moser). Дизајнирао је серију разгледница (Kunstschau), као и плакате, насловне стране за часописе, предмете од стакла, те радио пројекте за надгробне споменике. Шенталов најпознатији самосталан рад, не само из раног периода, била је сецесионистичка вила Војчик (Villa Vojcsik, 1902).41 Обојица се баве и пројектовањем и извођењем ентеријера и дизајнирају предмете за домаћинство. Вагнеров атеље напуштају 1909, када оснивају сопствени биро, а те године Шентал постаје и уредник тада водећег аустријског архитектонског часописа Der Architekt. Године 1911. прикључује им се Марсел Камерер (Marcel Kammerer, 1878–1957), такође Вагнеров студент и близак сарадник.42 Трио заједно ради до 1918. године под фирмом ХКС (HKS, Hoppe-KammererSchönthal). Овај период њихове каријере обележили су велики пројектантски, градитељски и дизајнерски успеси, као и утицај који су имали на развој модерне форме у тадашњој бечкој архитектури. Биро у Бечу пројектује и изводи већи број вишеспратних стамбених зграда,43 пословне зграде и банке, 44 затим трибине, судијски торањ и пратеће зграде на хиподрому, као и различите ентеријере и излоге радњи и продавница. Изван Беча пројектују и реализују мрежу станица дуж железничке пруге у Доњој Аустрији, те летњиковце и курсалоне у аустријским бањама. Такође учествују на многим архитектонским и урбанистичким конкурсима, попут оног за вилу у Риму (1911). Један пројекат, за који су добили прву награду на конкурсу, био је и хотел у Опатији (1911), а његову реализацију је спречило избијање рата. По одласку Камерера из заједничке фирме и по завршетку рата, Хопе и Шентал настављају да раде, али тих првих послератних година за њих у Бечу није било посла.45 Због неповољне пословне ситуације у својој домовини, они се окрећу ка новоформираним државама, пре свих Чехословачкој и Краљевини СХС. Већ 1920–1921. они процењују да је пословна ситуација у Београду повољна и за различите градске теме развијају неколико пројеката. Њихов први пројекат, регулација за Котеж Неимар, био је добро прихваћен и маја 1921. године Грађевинско предузеће „Неимар“ започиње

Emil Hope i Oto Shental: Malo Poznati Projekat za Terazijsku Terasu

ЗЛАТА ВУКСАНОВИЋ МАЦУРА Сл. 8. Перспектива од тачке А (НБС, ф-334/4)

процедуру за реализацију овог подухвата.46 Хопе и Шентал за Неимар пројектују насеље које је у Београд донело дух бечких предграђа, у којима су виле градили имућнији слојеви. Паралелно с радом на пројекту за Котеж, раде на нацртима за Теразијску терасу.47 Такође учествују на међународном конкурсу за Генерални план Београда, који је расписан августа 1921. године. Њихов предлог под мотом Престоница Карађорђевића жири је похвалио због успешно обрађених појединих делова програма и доделио им посебно признање, које су добила још четири приспела рада.48 Још једно њихово дело реализовано је у Београду у периоду 1921–1924. Био је то пројекат за Санаторијум Јовановић.49 Клиника доктора Јована Јовановића подигнута је 1921. у Улици кнеза Милоша број 5. Убрзо, после смрти др Јовановића, 1924, нов власник је променио намену објекта претворивши га у хотел „Ексцелзиор“.50 Оригинална документација за ову зграду није сачувана, Хопе и Шентал је не помињу у својој монографији, тако да још увек остаје непознаница да ли су они били аутори само првобитног пројекта за клинику, или су наставили сарадњу с новим власником. Према неким изворима, Хопе и Шентал су радили и у Новом Саду, за који се везују два њихова рада: неизведени пројекат хотела из 1923, који су на цртежима означили са ABCDEFGH51, и из 1924. зграда Српске задружне банке, за коју неки извори кажу да је била саграђена.52 Биро Хопеа и Шентала је 1921, преко пројекта за Котеж на имању Друштва „Неимар“, постао познат ИСТРАЖИВАЊА

београдским професионалним и инвеститорским круговима, као и Београдској општини53. Питање је од кога су добили нову поруџбину за пројекат реконструкције Теразијске терасе. У својој монографији, они говоре о пројекту зграде Подунавског друштва, што упућује на то да би ово друштво, заправо банка, могло да буде наручилац пројекта Терасе. С друге стране, доказ за укљученост општине налази се у Хопеовој и Шенталовој напомени уз текстуално образложење конкурса за Генерални план, где помињу свој прилог за архитектонско решење отварања једне терасе на Престолонаследниковом Тргу које је питање општина Београдска недавно поставила на дневни ред54. То би значило да су и Београдска општина и Подунавско друштво били заинтересовани за активирање терасе, а можда су били и заједнички наручиоци пројекта. Ангажујући познати пројектантски биро из Беча, тражили су успешно, атрактивно решење, које би било у сагласју с недавно подигнутим хотелом „Москва“ у непосредном суседству. Могуће је да је Подунавско друштво, попут других крупнијих инвеститора у међуратном Београду,55 желело да подигне зграду за своје седиште која ће имати уникатан и репрезентативан изглед па су поверење поклонили бечким архитектима. Садржај пројекта за Теразијску терасу Хопе и Шентал у својој монографији само делимично приказују Пројекат за регулисање Теразија у Београду са зградом банке Подунавског друштва из 1921. (Projekt fur die Regulierung der Terazija in Beograd, 162 45

Zlata Vuksanovic Macura

ЕМИЛ ХОПЕ И ОТО ШЕНТАЛ: МАЛО ПОЗНАТ ПРОЈЕКАТ ЗА ТЕРАЗИЈСКУ ТЕРАСУ Сл. 9. Перспектива од тачке С (НБС, ф-334/4)

mit dem Bankgebaude Podunawsko Drustwo).56 Одавде га је пренео историчар архитектуре Јан Бојд Вајт не допуњујући га новим подацима.57 Ми ћемо се за приказ овог пројекта послужити материјалом који смо о њему недавно открили и који се састоји од фотографија оригиналних цртежа. Овај материјал, као целина, није био публикован ни у домаћој ни у иностраној литератури. Мада је био познат у међуратном периоду, касније је заборављен, а данашња професионална јавност има прилику да га први пут упозна кроз овај чланак. Чува се у Народној библиотеци Србије и састоји се од седам фото-картона димензија 34 цм х 24 цм, на које је залепљено осам фотографија.58 На свакој фотографији, изврсног квалитета, приказан је по један цртеж. Цртежи су рађени у размерама 1: 500, 1: 200 и 1: 100, у мерилима која дају могућност прецизног приказивања замисли и њеног каснијег читања. Цртежи су нумерисани, са исписима на српском језику, ћирилицом, сви са истим насловом Пројекат регулације терасе на Теразијама у Београду и следећим поднасловима и садржајем: 1. Ситуација 1:500. Димензије фотографије 6,7 цм х 11 цм (сл. 1). 2. Ситуација 1:500. Ово је алтернативна ситуација, коју Хопе и Шентал нису надаље разрађивали на приложеним цртежима. Фотографија је залепљена заједно са ситуацијом број 1 на заједнички фото-картон. Димензије фотографије 6,9 цм х 9,1 цм (сл. 2). 163 46

3. Ситуација, размера 1:200. Подударна је са ситуацијом на цртежу с бројем 1, само увећана и приказује партерно решење, али не и основе зграда. Димензије фотографије 9,3 цм х 19,1 цм; оријентациона димензија оригинала 45 цм х 120 цм59 (сл. 3). 4. Изглед на терасу из Улице краљице Наталије. Димензије фотографије 22 цм х 15,6 цм (сл. 4). 5. Фотографија број 5 у овом сету недостаје. Овај прилог, а то је подужни пресек кроз терасу, Хопе и Шентал су приказали у својој монографији (сл. 5). 6. Споменик уједињења, размера 1:100. Димензије фотографије 16 цм х 10 цм; оријентациона димензија оригинала 70 цм х 55 цм (сл. 6). 7. Перспектива од тачке Б. Димензије фотографије 16 цм х 15,8 цм (сл. 7). 8. Перспектива од тачке А. Димензије фотографије 20,3 цм х 15,9 цм (сл. 8). 9. Перспектива од тачке С. Димензије фотографије 21,7 цм х 15,9 цм (сл. 9). Цртежи Хопеа и Шентала за Теразијску терасу су виртуозни, на њима се види цртачко мајсторство ових архитеката и до савршенства доведени манир графичког представљања, карактеристичан и препознатљив и на њиховим другим пројектима.60 Њихови цртежи за Терасу подједнако су атрактивни као њихови други радови који се данас чувају у некима од водећих светских музеја.61 Овде, кад говоримо о Тераси, није реч само о вештини приказивања нових структура, зграда,

Emil Hope i Oto Shental: Malo Poznati Projekat za Terazijsku Terasu

ЗЛАТА ВУКСАНОВИЋ МАЦУРА детаља на њиховим фасадама, растиња, партера, већ и о потпуно реалној интерпретацији постојећих објеката београдског центра, у који Хопе и Шентал уклапају своје решење. За разлику од Шамбонове „Москве“, која је шаблонизована до непрепознатљивости, Хопеова и Шенталова „Москва“ је стварна, може се додирнути. Овај реалистичан приказ, својствен и другим архитектима на прелазу два века, уливао је поверење и наручиоца и публике и професије. Поред наслова, поднаслова и неколико објашњења пројектованих садржаја и нивелета, цртежи не садрже ниједан други текст, па чак ни имена или потписе архитеката пројектаната. Да је овде заиста реч о Хопеовом и Шенталовом пројекту, потврђује чињеница да су они прилог 4 – Изглед на терасу из Улице краљице Наталије, који се налази у Народној библиотеци Србије, публиковали у својој монографији на страни 32, уз прилог 5, који у Библиотеци недостаје. Још један податак могао би да се схвати као посредан доказ. На полеђини фото-картона фотографије 4, уз нечитак потпис налази се и печат са адресом Photograph, Wien III, Reisnerstrasse 5. На поменутој адреси налазио се Фото-атеље „Шашек“ (Foto-Atelier: Atelier Schaschek), који је био свега неколико блокова удаљен од Хопеовог и Шенталовог бироа у Бечу, Wien III, Ungargasse 4.62 Знамо да је Шентал често сам фотографисао пројекте и изведена дела, тако да је Шашеков атеље можда само развио ове фотографије. Опис пројекта Теразијске терасе Многи градови Европе имали су уређене јавне просторе који су по топографији наликовали београдској Теразијској тераси. Историјске или новије еспланаде и белведера били су популарна градска места. Нека су била потпуно поплочана и уређена као стари Шпански трг и степениште (Piazza di Spagna) у Риму, друга са знатним травним површинама као простор испред Цркве Сакр Кер на Монмартру (Basilique du Sacré-Cоur de Montmartre), или су била саставни део улице као Трг Св. Вацлава (Václavské náměstí) у Прагу, или отворене терасе-видиковци с погледом на силуету града попут Микеланђеловог трга (Piazzale Michelangelo) у Фиренци. Полазиште и инспирација Хопеове и Шенталове идеје за Теразијску терасу највероватније лежи у Вагнеровом пројекту Артибус (Artibus) из 1880 – идеалним пројектом једне музејске енклаве.63 Иако на први поглед ова два пројекта немају директне везе, јер су временски, димензионално, структурално и садржајно потпуно различита, ипак постоји велика сродност у духу, форми неких партија, па чак и у основној шеми композиције – подужна осовина, симетрично постављене бочне зграде, каскаде и обелисци. Хопе и Шентал су замислили да се будућа Теразијска тераса компонује око аксе, која је ИСТРАЖИВАЊА

положена између „Москве“ и „Балкана“, усмерене ка Сави и по којој тече богато обрађен партер. Бочне ивице композиције чине две вишеспратне зграде и тремови у њиховом продужетку (сл. 1 и 3). С техничког становишта пројекат је једноставан, јер јасно разграничава површину партера од волумена објеката. Са обликовне тачке гледишта, овде је реч о јединственом амбијенту где таква техничка подела не важи, где су зграде и партер повезани тако да се простор доживљава као једно. Решење партера обухвата, гледајући од Теразија наниже, споменик, две ронделе и две бочне улице уз ивичне зграде. Гледајући са Теразија Споменик уједињења је главни мотив укупне композиције, он се налази у њеној осовини (сл. 6). Реч је о коњаничкој композицији са главном фигуром уздигнутог мача, сигурно ујединитеља, кога прате жене и деца. Висина постоља је око 3 м, а сама скулптура је висока око 4 м. Хопе и Шентал не остављају споменик да лебди, да се нејасно оцртава ка небу, већ му дају фон сачињен од осам стубова постављених на ниску ограду елиптичне основе, у врху повезаних архитравом, фризом, короном и симом, укупне висине око 15 м. Уз стубове су постављене 3 м високе стојеће женске фигуре, од којих свака држи по нешто у рукама. Иза споменика је пројектован плитак базен барокне основе, приближних димензија 22 м х 10 м, чијој се води приступа с неколико степеника, а који је на цртежу означен са бунар. Чини се да је оваквим сценским решењем обезбеђена извесна ентеријеричност простора која гледаоца, намерника, пролазника, приближава теми уједињења на коју се жели скренути пажња. Аутори добро знају да би решење без ове кулисе у позадини захтевало да споменик буде знатно већи, вероватно двоструко, како га небо не би нагризало, а такође знају и да је расположиви простор између „Москве“ и „Балкана“ недовољан за велики споменик. Поглед из тачке Б са Теразија (сл. 7) јасно говори о добро одабраним димензијама, сасвим у мери човека и укупног амбијента. Исто открива и перспективни приказ с погледом из тачке А на задњу страну колонаде (сл. 8).64 Иза споменика открива се немало изненађење. Уз елиптичну ограду, окренуто ка Сави, налази се омање проширење које аутори називају тераса. Касније разраде ове падине, које су радили други архитекти, посебно Добровић у конкурсном раду из 1930, показале су могућности које терен нуди за развијање једне или више великих јавних тераса. Хопеово и Шенталово проширење је више одмориште него простор са којег публика посматра равницу преко Саве, залазак сунца или Подринске планине. Његова величина не прелази ону коју можемо да видимо у отменијим вилама тог времена. Другим речима, они једном јавном простору дају димензије које одговарају приватном. 164 47

Zlata Vuksanovic Macura

ЕМИЛ ХОПЕ И ОТО ШЕНТАЛ: МАЛО ПОЗНАТ ПРОЈЕКАТ ЗА ТЕРАЗИЈСКУ ТЕРАСУ Са терасе иза споменика степенице воде ка елиптичној рондели, а са ове ка још једној, нешто већој. Оба ова простора су решена не као партерне површине већ као сложени објекти формирани од подзида, степеница, ограда са балустерима и кугли на овима, светиљки, вртних ваза, травњака и шимшира (сл. 5). Обе ронделе имају с леве и десне стране по један павиљон, врло сличан онима које су Хопе и Шентал пројектовали за Котеж Неимар.65 Завршни мотиви ове композиције су два једноставна стуба, висока око 13 метара, непосредно пред излазом у Улицу краљице Наталије, између којих се налази ниша са чесмом. У овом сегменту композиције бочни тремови се у основи повијају једна ка другом, завршавају великим кружним павиљонима и чине неку врсту доње капије Теразијске тераса. Посебност овог пројекта чине две улице које аутори као серпентине воде од горње тачке на Теразијама низ падину до Краљице Наталије. Оваквим вођењем улица смањен је њихов нагиб. Један аутомобил сведочи да је реч о колским површинама. Улични токови вијугају око елиптичних рондела дајући могућност да се негде на средини падине аутомобилом уђе у унутрашње, дворишне просторе блокова. Ни у једном каснијем решењу неће се појавити замисао да се низ Терасу возе аутомобили. Зграде које оивичавају партер Терасе делују као да су истоветне, као у огледалу (сл. 4), јер су њихове фасаде такве у изгледима, али се њихове основе ипак разликују. Рачунајући од нивелете у Балканској, односно Призренској улици, спратност је приземље, мезанин и три етаже (П+М+3), а укупна висина са атиком је око 22 м. Изнад улаза у зграду издигнута је једна кула висине око 5 м, па је укупна висина на том делу око 27 м. Архитектуру зграда одликују истурени улази из правца Теразија, прозори приземља спуштени до пода и тротоара, надсветла за мезанине или повишене просторије приземља, затим подужни балкони који одвајају приземну партију зграде од спратног кубуса, високи прозори на спратовима нанизани по вертикали и раздвојени плитким међупрозорским платнима, венац на којем лежи атика као завршна партија зграде, сакривен кров и разликовање у архитектонској обради бочних, калканских фасада (сл. 9). Ова архитектура је блиска архитектури фасада које су Хопе и Шентал радили заједно са Марселом Камерером 1910. на Palais Fischer66, или 1913–1916. на чувеној Centralbank der dautchen Sparkassen.67 Постоји и сродност с неколико стамбених и јавних зграда Ота Вагнера, као на пример са стамбено-пословном зградом Ankerhaus am Graben68 из 1894. или са зградом Hotel Wien69 из 1905. Неке од претходно набројаних одлика Хопеове и Шенталове архитектуре имао је и хотел „Москва“. Разлика је ипак постојала. Док су врхови зграда ансамбла 165

на Тераси умирени континуалном атиком, дотле је „Москва“ била истакнута стрмим кровом, незаобилазним у реалној панорами или уметничкој интерпретацији силуете града. Хопе и Шентал су имали осећај за различитост – „Москва“ је једно, Тераса друго. Имали су, такође, и осећај за уједначавање. Наспрам „Росије“, на месту старог хотела „Балкан“ који је ту постојао 1921, нацртали су једну нову грађевину са стрмим кровом. Кров овог новог „Балкана“ није исти као кров „Москве“, нешто је другачији, али подједнако маркантан. Њихов став о завршном обликовању „врата“, „улаза“ на Теразијску терасу је јасан: они га доживљавају као јединствену градску структуру састављену од „пуног“ и „празног“, чију „празнину“ творе две „куле“70. Постоји и друга разлика. „Москва“ је саграђена пре Првог светског рата, а бечки предлог за Терасу долази неких десетак година касније. У време када су Хопе и Шентал цртали решење за Терасу, сецесија, или југендстил, или арт нуво још увек су били актуелни, али су зашли у мање разиграну фазу. Не виђају се више шарене фасаде у мајолици, пластика је смиренија, флористички мотиви добијају боју подлоге. У томе је разлика: Москва је припадала времену јарко бојене сецесије, док Хопеово и Шенталово решење долази у време смиривања, после великог метежа, када се тражио предах за нови почетак. Очигледно је да су Хопе и Шентал познавали Београд, што се види и на цртежима на којима су веродостојно приказали околину Теразија. Пада у очи готово непремостив контраст између стварног Београда те деценије и сјајног, чистог сецесионистичког предлога који су начиниле Бечлије. Данас се њихов гест са пословног становишта чини исправним. Они су дошли из једне поражене земље у једну нову и обећавајућу краљевину и њеној престоници су презентовали високо квалитетан део своје креације. Епилог – зашто пројекат није успео Зашто Хопеов и Шенталов пројекат није успео? Два су могућа разлога за то. Први је да је Подунавско друштво већ доста рано напустило идеју изградње свог седишта на Теразијској тераси. Немамо поуздано сазнање о разлозима ове промене. Претпоставка је да су величина очекиваних трошкова за рашчишћавање терена и укупни радови на реконструкцији били превелики за ову фирму. Можда су од пројекта на Тераси одустали јер су се налазили у преговорима о припајању другој финансијској институцији – Јадранској банци, која је 1922. године припремала подизање свог седишта на углу Краља Милана и Улице кнеза Милоша.71 Године 1924. дошло је до пословног спајања двеју фирми и формирана је Јадранско подунавска банка. Исте године, према пројекту Августа Рајнфелса, уз скулптуре

Emil Hope i Oto Shental: Malo Poznati Projekat za Terazijsku Terasu

ЗЛАТА ВУКСАНОВИЋ МАЦУРА Лојзета Долинара, на атрактивној локацији дијагонално од хотела „Лондон“ сазидана је класицистичка масивна зграда,72 а у њу смештено седиште Јадранско подунавске банке. Другим речима, бечки архитектонски биро и банка нису нашли заједнички језик за Теразијску терасу. Други разлог је тај што је за Хопеов и Шенталов пројекат постојала само условна заинтересованост Београдске општине. Видели смо да су тек Генералним планом из 1923. разрешене недоумице око локације централноградске терасе-видиковца, односно да је тек тада тераса чвршће била укотвљена за Теразије. Дакле, Београд јесте био заинтересован за терасу, али је решење које је Коваљевски унео у Генерални план било потпуно различито од Хопеовог и Шенталовог пројекта.73 Да је којим случајем иза бечког предлога стајао озбиљно заинтересован инвеститор, могли бисмо да очекујемо да би он био способан да у Генерални план унесе то решење, попут Друштва „Неимар“, које је у овај документ успело да унесе Хопеово и Шенталово решење за регулацију и парцелацију Котеж Неимара. На простору Теразијске терасе више од једне деценије преплићу се власничко и катастарско питање, симболичко и естетско, практично грађевинско,

инсолационо и микроклиматско и, вероватно као најважније, финансијско питање, односно питање извора средстава, рентабилности изграђених капацитета и повраћаја уложеног. Томе треба додати и честе промене урбанистичких и програмских концепција. Недостатак одговора на ова питања и данас остављају Теразијску терасу као незавршен и неуређен простор у центру града. Ни Хопеов и Шенталов предлог није понудио одговоре на многа од ових питања. Њихова композиција је смишљена ради лепоте која би могла да допринесе уздизању Краљевине и њене престонице. Но, као и за неке друге пројекте, и за Хопеов и Шенталов можемо рећи да је штета што није реализован и запитати се како је могао изгледати Београд да је те 1921. подигнут овај ансамбл на Теразијској тераси.

Мр Злата М. Вуксановић Мацура, архитекта Београд zlata.vuksanovic@gmail.com

НАПОМЕНЕ: 1] Мацура 1982.

15] Општина града Београда 1920: 10.

2] Политика, 10. 2. 1929: 8.

16] Коваљевски 1930: 257.

3] Коваљевски 1930: 257.

17] Из извештаја жирија (Пајевић 1923), као и сачуваних текстуалних образложења и цртежа конкурсних радова, видимо да је у раду Urbs Magna тераса постављена на Теразијама, рад под шифром Danubius предвидео ју је преко пута Двора у Улици краља Милана, док су аутори рада Војвода Мишић сматрали да на обе ове локације треба формирати терасу. Текстуална образложења 12 од 22 приспела конкурсна рада налазе се у Библиотеци града Београда. (Библиотека града Београда, Одељење старе и ретке књиге и књиге о Београду – Завичајно одељење, Б-III-101 Инв. бр. 27424/52)

4] Цитирано према Борић 2004: 31. 5] Максимовић 1980: 251. 6] Bogunović 2005: 436. 7] Милатовић (1980) даје попис сигнатура свих Шамбонових цртежа и друге грађе који се односе на Београд и чувају у Архиву модерне архитектуре (Archives d’Architecture Moderne – AAM) у Бриселу, где је похрањена заоставштина Албана Шамбона. Ознака ове збирке у ААМ је: 1913/14 Projet d’embellissement de la ville de Belgrade (collaborateur Alfred Chambon): 4 dessins, 16 plaques photographiques, 1 maquette. 8] Монтажни пано који се састојао од Плана вароши Београд и 11 перспективних изгледа пројектованих зграда носио је у доњем левом углу натпис Главни план студија за улепшавање вароши Београда (Милатовић 1980: 228).

18] Коваљевски 1930: 257. 19] Према Генералном плану 1923, правац Призренске улице, непосредно уз спој с Теразијама, односно Престолонаследниковим тргом, требало ја да буде благо повијен ка простору Терасе. 20] Мацура 1982: 27. 21] Коваљевски 1930: 257.

9] Midant 2009.

22] Нав. дело: 258.

10] Нав. дело: 244−245.

23] Исто: 259, цртеж Коваљевског са овим предлогом.

11] Исто: 167.

24] Записник 91. седнице Комитета за разраду генералног плана, одржане 1. марта 1927. године (ИАБ, фонд ОГБ−ТД−ОС, кутија 492).

12] План града Београда, 1:10000, Музеј града Београда (МГБ), Ур-3859–3862. 13] Vuksanović-Macura 2012а: 39. 14] Ћирић 2011.

ИСТРАЖИВАЊА

25] Борисављевић је нешто касније, 1929, након што је општина расформирала Комитет за разраду Генералног плана, критиковао финалу верзију текста расписа конкурса (према Parović i Manević 1982: 107−109).

166 49

Zlata Vuksanovic Macura

ЕМИЛ ХОПЕ И ОТО ШЕНТАЛ: МАЛО ПОЗНАТ ПРОЈЕКАТ ЗА ТЕРАЗИЈСКУ ТЕРАСУ 26] Овај предлог Дубовог (текстуално објашњење и цртеж фасаде из Улице краљице Наталије) објављен је у листу Политика, 10. 2. 1929: 8. Аутор чланка не помиње име Јана Дубовог, већ каже да се за мишљење обратио једном истакнутом архитекти. Да је реч о пројекту Дубовог, налазимо код: Perović i Manević 1982: 105 и Милашиновић-Марић 2001: 32.

49] Вајт (1989: 87) помиње овај објекат позивајући се на књигу Рудолфа Шмита (Rudolf Schmidt) из 1951, али одмах упозорава да су Шмитови подаци понекад непоуздани.

30] Милош Р. Перовић сматра да је Добровићев пројекат за Теразијску терасу био функционалнији и напреднији од пројеката за Александерплац у Берлину из 1928. и оног за Рокфелер центар у Њујорку из 1930–1940. (Perović 2003: 122, 130)

50] Господин Милош Јуришић ми је први скренуо пажњу на везу између Санаторијума Јовановић и хотела „Ексцелзиор“, на чему му посебно захваљујем (Разговор с Милошем Јуришићем од 29. и 30. јануара 2013). На званичној интернет презентацији хотела „Ексцелзиор“ наведено је да је зграда дело бечког архитекте, да је саграђена 1921. године као клиника др Јована Јовановића, те да је потом променила намену у хотел, који је отворен 15. марта 1924. године. (http://www.hotelexcelsior.co.rs/sr/istorija, приступљено 30. јануара 2013)

31] Dobrović 1932.

51] Hoppe and Schönthal 1931: 33.

32] 2003: 123.

52] Whyte 1989: 87.

33] Dobrović 1932: 118.

53] Вуксановић-Мацура 2012б: 81.

34] Наведено према: Perović i Manević 1982: 120.

54] Текстуално образложење конкурсног рада Престоница Карађорђевића. Наведени цитат се налази на страни 11: Б-III-101 инв. бр. 27424/52.

27] Политика, 10. 2. 1929: 8. 28] Исто; Поповић 1930. 29] Поповић 1930.

35] Аутори пројекта L’oiseau bleu били су Марсел Пиншис (Marcel Pinchis) и Григор Хирш (Grigore Hirsch): Београдске општинске новине 1937.

55] Кадијевић 2011: 117.

36] Политика, 12. 11. 1939: 9.

56] Hoppe and Schönthal 1931: 32.

37] У Скици Генералног плана из 1939. на простору Теразијске терасе уцртани су габарити зграда према Добровићевом решењу. (Сомборски 1951: 49)

57] Whyte 1989: 86.

38] Bogunović 2005: 441−442. 39] Поред других, Шентал је био добитник и Римске награде (Prix de Rome), најпрестижније Академијине стипендије која је била круна школске каријере најбољих ученика, док је Хопе добио њен германски пандан, стипендију Шведенвајн (Schwendenwein), новчано највреднију Академијину награду. (Pozzeto 1980) 40] Самостални објекти Е. Хопеа били су: стамбене зграде (Wien 5, Kleine Neugasse 9; Wien 16, Ottakringerstraße 82), а с Полом Хопеом извео је стамбено-пословну зграду (Managetta-Stiftungshaus Wien 1, Riemergasse 6) и школу (Schule Wien 4, Wiedner Gürtel 68). 41] Вила се налази у Бечу (Wien 14, Linzer Straße 375). 42] Камерер је у Вагнеровом атељеу био главни пројектант (chefzeichner). 43] Неке од њихових познатијих стамбених зграда налазе се на следећим адресама: Wien 17, Rosensteingasse 73; Wien 4, Frankenberggasse 3; Wien 18, Martinstraße 17; Wien 18, Plenergasse 24; Wien 5, Wiedner Hauptstraße 126–128. (http://www.architektenlexikon.at, приступљено 25. фебруара 2013) 44] Стамбено-пословна зграда (Wien 1, Dorotheergasse 5–7) и банка (Zentralbank d. Deutschen Sparkassen, Wien 1, Am Hof 3–4). (http:// www.architektenlexikon.at, приступљено 25. фебруара 2013) 45] Прву наруџбину у Аустрији добили су 1923. за зграду Привредне коморе у Клагенфурту. Најзначајнији радови у Бечу, у међуратном периоду, била су им три стамбена комплекса у оквиру општинског програма социјалног становања (Zürcher-Hof, Wien X, Gudrunstrasse 145–149; Strindberg-Hof, Rinnböckstrasse 53– 61, Wien XI; Matteotiplatz, Wien XVI, Sandleiten), као и пројекат за мост (Friedensbrücke, Wien 9). 46] Вуксановић-Мацура 2012б.

58] Свих седам фото-картона имају исту сигнатуру. Пројекат регулације терасе на Теразијама у Београду, Народна библиотека Србије, ф-334/4. 59] Димензије су срачунате на основу размерника који су дати на цртежима, или преко висине човека. 60] Whyte 1989: 8. 61] Цртежи Емила Хопеа и Ота Шентала налазе се у већем броју музеја у свету, међу којима су МОМА у Њујорку и Musée d’Orsay у Паризу. 62] Преузето са: http://www.architektenlexikon.at, приступљено 25. фебруара 2013. 63] Вајт (1989) говори да је на Вагнерове ученике, када је реч о великим урбанистичким композицијама, много јачи утицај извршио његов рани пројекат Артибус из 1880, него што је то био пројекат за Велики град (Die Grossstadt) из 1911. године. 64] Овај перспективни приказ, који је очито био врло добро познат пре Другог светског рата, грешком је у послератним радовима приписиван Ђорђу Коваљевском. 65] Вуксановић-Мацура 2012. 66] Зграда на адреси Frankenberggasse 3, Wien. (Whyte 1989: 69) 67] Зграда на адреси Wien, Am Hof 3–4. (Hoppe and Schönthal, 1931: 18) 68] Зграда на адреси у Spiegelgasse 2. (Zednicek 2002: 42) 69] Зграда на адреси Wien I, Kolowratring. (Blau and Platzer 1999: 81) 70] Тај доживљај је супротан доживљају који остављају два разнородна елемента потирући идеју „врата“, што се касније са изградњом новог хотела „Балкан“ и догодило. 71] Пијевац, Милошевић и Боричић 2000: 192. 72] ИАБ, фонд ОГБ−ТД, VI−18−1922. 73] Детаљ Теразијске терасе: Генерални план за град Београд, Размера 1: 4000, Израђен 1923. год.: Урбанистички завод Београда.

47] Hoppe and Schönthal 1931: 32.

167 50

48] Њихов пројекат је током рада конкурсног жирија имао редни број, односно радну шифру 13. (Пајевић 1923: 90)

Emil Hope i Oto Shental: Malo Poznati Projekat za Terazijsku Terasu

ЗЛАТА ВУКСАНОВИЋ МАЦУРА

ЛИТЕРАТУРА: Београдска општина упутила је идејну скицу Генералног плана Београда и уредбу за извршење Министарству грађевина, Политика, 12. 11. 1939: 9. Blau, E. i Platzer M. (eds.) (1999), Shapimg thr Great City : Modern Architecture in Central Europe, 1890–1937, Munich: London: New York: Prestel-Verlag. Bogunović, S. (2005), Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka, Beograd: Beogradska knjiga. Борић, Т. (2004), Теразије: урбанистички и архитектонски развој, Београд: Златоусти. Vuksanović-Macura, Z. (2012a), Život na ivici: stanovanje sirotinje u Beogradu 1919−1941, Beograd: Orion art. Вуксановић-Мацура, З. (2012б), План Емила Хопеа и Ота Шентала за котеж Неимар, Наслеђе XIII (Београд): 79–91. Dobrović, N. (1932) ,Uređenje „Terase“ na Terazijama u Beogradu, Arhitektura 4 (Ljubljana): 114–118. Zednicek, W. (2002), Otto Wagner : Zeichnungen und Pläne, Kristian Sotriffer, Wien: Zednicek. Извештај оцењивачког суда са утакмице за израду идејних скица за уређење и архитектонску обраду тргова Кнежев споменик и Престолонаследниковог и у улицама Коларчевој, Краља Алберта, Кнез Михаиловој и Краља Милана, Београдске општинске новине 4–6 (1937) (Београд): 324–338. Кадијевић, А. (2011), Новинарски дом: значајно остварење хрватских архитеката у Београду, Наслеђе XII (Београд): 117−128. Коваљевски, Ђ. (1930), О уређењу Теразијске терасе, Београдске општинске новине 6 (Београд): 257–259. Конкурс за Теразијску терасу, Политика, 10. 2. 1929: 8. Максимовић, Б. (1980), Вредности Генералног плана Београда од 1923. године и његово поништење, Годишњак града Београда XXVII (Београд): 239–269. Мацура, В. (1982), Теразије и Теразијска тераса: развој једне идеје, каталог изложбе, Београд: Београд-пројект: Центар за планирање урбаног развоја. Midant, J-P. (2009), La fantastique architecture d’Alban Chambon, Bruxelles: AAM Éditions.

ИСТРАЖИВАЊА

Милатовић, М. (1980), Албан Шамбон: Генерални урбанистички план Београда, Годишњак града Београда XXVII (Београд): 221–235. Милашиновић-Марић, Д. (2001), Архитекта Јан Дубови, Београд: Задужбина Андрејевић. Општина града Београда (1920), О уређењу Београда: Извештај комисије, одређене од стране одбора општине града Београда, Београд: Штампарија „Правда“ Петровић и Марковић. Пајевић, Б. (1923), Регулација Београда: 1876–1923. год., Београд: Графички институт „Народна мисао“. Perović, M i Manević, Z. (ur.) (1982), Beograd između stvarnosti i sna: izbor tekstova, Urbanizam Beograda 66–67 (Beograd). Perović, M. (2003), Srpska arhitektura XX veka: od istoricizma do drugog modernizma, Beograd: Arhitektonski fakultet Univerzitet u Beogradu. Пијевац, К., Милошевић, М. и Боричић, В. (2000), Водич кроз фондове Краљевине Југославије, Београд: Архив Југославије. Поповић, Б. (1930), Како ће изгледати Теразијска тераса, Политика, 6. 7: 7−8. Pozzetto, M. (1980), Die Schule Otto Wagners: 1894–1912, Wien: Anton Schroll and Co. Poceto, М. (1980), Vagnerova škola: 1894–1912, у: Miloš R. Perović, Istorija moderne arhitekture: antologija tekstova, knjiga 1. Koreni modernizma, IDEA, Beograd: Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu, 1997: 535–549. Сомборски, М. (1951), Развој Београда између два рата, у: Београд: генерални урбанистички план 1950, Београд: Извршни одбор НО Београда. Ћирић, Д. (2011), Градски номад: Београдски записи фоторепортера Александра Аце Симића, каталог изложбе, Београд: Музеј града Београда. Hoppe, Е. and Schönthal, O. (1931), Emil Hoppe, Otto Schönthal : Baurate – Zivilarchitekten - Z. V. - B. D. A. Projekte und Ausgefuhrte Bauten, Wien: Leipzig: Elbemuhl Verlag. Whyte, I. B. (1989), Emil Hoppe, Marcel Kammerer, Otto Schönthal : Three Architects from the Master Class of Otto Wagner, The MIT Press.

168 51

Zlata Vuksanovic Macura

ЕМИЛ ХОПЕ И ОТО ШЕНТАЛ: МАЛО ПОЗНАТ ПРОЈЕКАТ ЗА ТЕРАЗИЈСКУ ТЕРАСУ Summary: ZLATA VUKSANOVIĆ MACURA EMIL HOPPE AND OTTO SCHÖNTHAL: A LITTLE-KNOWN URBAN DESIGN PROJECT FOR TERAZIJE TERRACE For more than a century Terazije Terrace in Belgrade has been attracting the attention of professionals, most of all architects and urban planners, citizens and concerned authorities. Situated on one of the busiest locations in the city’s central area, on a ridge offering a view of the surrounding landscape and the Sava river, this space has been accorded the role of a panorama terrace, inspiring many architectural and urban design solutions. Among them was the project developed in 1921 by the architects Emil Hoppe and Otto Schönthal from Vienna. This paper presents their project in its entirety for the first time and analyses it in the context of the evolution of the idea about Terazije Terrace. The potential of this site as a public space was first mentioned by the architect Andra Stevanović (1897). The architects Dimitrije T. Leko (1901) and Jevta Stefanović (1910) considered its suitability for the parliament and the city hall building respectively. The Belgian architect Alban Chambon, in collaboration with his son Alfred, created the Projet d’embellissement de la ville de Belgrade (1913–14) which included the first known drawings for the redevelopment of Terazije Terrace. A few awarded entries for the international competition (1921–22) for the master plan of Belgrade proposed the creation of a terrace in Terazije. The decision to site the city’s central lookout terrace in Terazije became definitive with the adoption of the Master Plan for Belgrade in 1923–24. The high costs of the expropriation of private buildings occupying the site led the city council to resort to an ‘interim solution’ (1930) and to launch an international competition in order to obtain fresh architectural and urban design ideas (1929–30). The modernist design by one of the most prominent domestic architects, Nikola Dobrović, was awarded the first prize and included in the new Draft Master Plan (1939), but it had never been realised. Since the end of the Second World War Terazije Terrace has been the subject of more than a dozen competitions, studies, plans and projects. The ‘interim solution’ (1930), i.e. a modest multilevel park designed by the city architect Djordje Kovaljevski, has basically remained unchanged till this day. After the demise of Austria-Hungary, Emil Hoppe and Otto Schönthal, associates of Otto Wagner, especially influential as architects and designers in the early decades of the 20th century, turned to new markets. In the 1920s, they developed and realised a few projects in Belgrade, the capital of the newly-created Kingdom of Yugoslavia. The composition of their unexecuted project for Terazije Terrace was centred on the longitudinal axis, symmetrically arranged buildings along the sides, cascades and obelisks. They designed a harmonious ambience with a clear differentiation between the floor surface and the volumes of structures. The floor bounded by two winding streets was landscaped with round flowerbeds shaped by retaining walls, stairs, fences, lamps, garden vases, lawns and hedges. The architecture of the buildings was close to the late Secession style. The Danube Society (Podunavsko društvo) which commissioned the project soon backed off from the idea, and Belgrade went on debating about the position, appearance and design concept of the terrace in Terazije.

ILLUSTRATIONS: Fig. 1 Design for Terazije Terrace, Situation 1 (National Library of Serbia [NLS], f-334/4, detail) Fig. 2 Situation 2, alternative solution (NLS, f-334/4, detail) Fig. 3 Situation, scale 1:200 (NLS, f-334/4) Fig. 4 Vista of the terrace from Queen Natalie St. (NLS, f-334/4) Fig. 5 Longitudinal section (Hoppe and Schönthal, 1931: 32) Fig. 6 Monument to Unification (NLS, f-334/4) Fig. 7 Perspective from point B (NLS, f-334/4) Fig. 8 Perspective from point A (NLS, f-334/4) Fig. 9 Perspective from point C (NLS, f-334/4)

169 52