Džeremi klarkson~svet po klarksonu

Dže​re​mi Klark​son

SVET PO KLARK​SO​NU Pre​ve​li Ti​ja​na Pa​re​za​no​vić i Mi​lan Mar​ko​vić

Sadržaj Još je​dan ne​rad​ni dan? Mo​lim vas, pu​sti​te me na miru Ubi​ja me to​li​ka pri​ča o zdra​vlju i be​zbed​no​sti Mi mu​škar​ci smo iz​gu​blje​ni slu​čaj, i time se di​či​mo Will​ko​men i Ach​tung, ovo je au​strij​sko go​sto​prim​stvo Opa bato, pa Bela kuća je mala Let oko sve​ta, nema me​sta u pr​voj kla​si Po​ku​ša​va​ju da sni​ze puls stvar​no​sti Pu​sti​te evro, samo nam daj​te uni​ver​zal​ne utič​ni​ce Ži​vot sam hteo da dam za onog Ka​ko​se​zva​še Ve​če​ra za šam​pi​o​ne ili ni pas s ma​slom?

Biti mi​li​o​ner tek je na ko​rak od ubož​ja​ka Gde me je žena po​zva​la, a že​leo sam da mogu da od​bi​jem Ko​li​ko ćeš te​šku na​pra​vi​ti gre​šku?

Ame​ri​ka, po​bra​ti​mi​je​na s Otadžbi​nom Kako me je ban​da osve​to​lju​bi​vih Ne​ma​ca sa​te​ra​la u ćo​šak Bri​sel​ska di​sku​si​ja, ili​ti Isti​na o Evrop​skoj uni​ji Vi​kend u Pa​ri​zu, gra​du pljač​ke u po bela dana

Umet​nič​ko delo je u pi​ta​nju, i sa​gra​di​li su ga pre​ko na​ših leđa U ze​mlji Ba​ski​ji pri​ča​ju je​zi​kom smr​ti Kad se ra​zum oku​pa u ba​ze​nu Da​le​ko ćeš sti​ći na kri​li​ma str​plje​nja Uči​te od svo​je dece i ku​li​raj​te kao na Ibi​ci Odla​zak kod zu​ba​ra upr​kos zdra​vom ra​zu​mu Po​mor​ska trka sa naj​br​žim emi​gran​ti​ma na za​pa​du Moja pre​su​da? Po​rot​ni​ci su naj​ve​ći kriv​ci Što više ču​je​mo, to ma​nje zna​mo Bez za​šti​te PR-a ja sam samo još je​dan de​be​li kre​lac Što da se sva​đa​mo, kad sve mo​že​mo reći pe​sni​ca​ma Ka​žem vam kao otac, ni​ka​da neću biti maj​ka Gla​vu gore, an​đe​le - po​be​đi​va​nje je za gu​bit​ni​ke Do​no​sim vam ve​sti sa obro​na​ka sve​mi​ra Uđi​te u ve​li​ki ša​tor: bo​lje je nego Ve​li​ki brat Sam u kući može biti sa​vr​še​no sta​nje za dete Ivan Gro​zni​je vra​ški tu​ri​sta Kad smo kod te​ro​ra, Ram​bo bi tu imao što​šta da kaže

Ovaj šatl je beskoristan, ali rezervišite mi jedno mesto za sledeći let Kad moj tim za​ka​že, ja sam sa Otadžbi​nom Spa​si​mo kor​nja​če: oka​či​mo im re​kla​me na oklop Da za​vi​ri​mo malo u Kra​lji​či​ne oda​je Ima​mo ga​le​ri​je, ali gde je tu umet​nost?

Mi​sli​te da je SARS opa​san? Ima mno​go go​rih stva​ri Men​de​la pro​sto ne za​slu​žu​je svoj pi​je​de​stal U potrazi za izgubljenim vremenom, jednim podbratkom i ži​vo​tom Hrabro se zaputiti da postaviš glupavi rekord koji niko nikada nije po​ku​šao Be​kam je po​ku​šao, a sada je na meni da za​u​zdam na​vi​ja​če Koja je na​ci​ja naj​ne​sreć​ni​ja? Ni​ka​da ne bi​ste po​go​di​li Eh, kad bi mi samo ba​šta uspe​va​la kao dla​ke u uši​ma Nema od čega da te bude STRAH osim od akro​ni​ma Eh, da sam ba​rem iza​brao ma​ri​hu​a​nu i kek​si​će, a ne stvar​ni ži​vot Bio sam u raju… i bilo mi je uža​sno Eu​re​ka, ot​krio sam lek za na​u​ku

Gle​daj​te rad​nju sa su​ve​ni​ri​ma i pla​či​te za En​gle​skom Dži​nov​ski ko​rak​za čo​ve​čan​stvo, una​zad Ka​kav di​van let u na​do​nal​nu pro​past Mi​rov​ne igre u Ira​ku su Igre bez gra​ni​ca Sve što že​lim za Novu go​di​nu je​ste za​bra​na pro​sla​va na po​slu Ja sam niko i ni​šta, reče mi moja elit​na kre​dit​na kar​ti​ca Ups: kako sam uva​lio ko​sku ame​rič​koj avi​ja​ci​ji Izvi​ni, Han​se, sad Bri​tan​ci bez uku​sa ha​ra​ju pla​žom Na​u​či da ko​lješ pi​li​če, ina​če ni​šta od ruč​ka Da bi do​bio rat, prvo mo​raš ima​ti iz​vid​ni​cu Strah od de​blji​ne može ozbilj​no da na​ru​ši zdra​vlje Moj sin mi​sli da sam gej, a to nije naj​go​re od sve​ga Žao mi je, jav​no izvi​nje​nje​je Ve​li​ka Laž Zva​ti dete Noa ili Kola - može li biti jad​ni​je?

Ura​gan Hen​ri Arm​strong šiša skrem​džet za prsa Zdra​vlje i be​zbed​nost i smrt te​le​vi​zi​je Nije zlo​čin skroz se ole​tvi​ti na moru Ne​ka​da smo ra​di​li da bi​smo ži​ve​li, a onda smo se od​re​kli ži​vlje​nja

Buka pre​tva​ra čo​ve​ka u ubi​cu Zbog na​pa​lje​nih mo​ma​ka ose​ćam se kao da sam uhva​ćen na delu Kraj​nje je vre​me da sta​vi​mo tač​ku na te​to​va​že Ži​vot je sam po sebi uvre​dljiv, zato do​sta ku​ka​nja Sad is​klju​či dug​me za pa​ni​ku i tiho se uda​lji Žive zve​zde ubi​ja​ju ro​ken​rol Jupi, imam zlat​nu ja​bu​ku na po​ro​dič​nom sta​blu Za če​ka​nje na aero​dro​mu kri​vi su pri​glu​pi Da​ren i Džu​li Ot​krio sam naj​vi​ši oblik ži​vo​ta: osu Dok​to​ri su kre​nu​li na mene Uči ško​lu, vidi sve​ta I ovo na​zi​va​te li​stom naj​bo​ljih fil​mo​va?

Ova​ko iz​gle​da kraj sve​ta…

Sad sam sta​ra ve​štač​ka kuka Stvo​ri​le su me škol​ske ta​ba​dži​je 100 stva​ri koje ne tre​ba da ura​di​te pre nego što umre​te Haj​de da pre​kr​ši​mo sve To​ni​je​ve za​ko​ne Aj​ku​le, sad ste mr​tve

U duhu da​ro​va​nja su​pru​ge Bo​ća​nje za lepe lju​de Voj​nič​ke či​zme ca​ru​ju se​li​ma Pro​na​đen: lek za re​kre​a​tiv​no pi​jan​stvo Pin​đur, omi​lje​na ru​žna reč moje žene Samo na​pred, mom​či​no, po​sta​ni gej astro​na​ut Hva​la bogu, oslo​bo​di​smo se ze​le​nog đu​bre​ta Sa​hra​ni​te me s mo​jim aneg​do​ta​ma Kra​lji​ca ve​li​kog plat​na jela je moju pitu od svi​nje​ti​ne Spa​si​te me od mog mo​bil​nog Za​što u pro​dav​ni​ca​ma neće ni​šta da mi pro​da​ju?

Za​ba​va: pra​vi po​ka​za​te​lj kva​li​te​ta ško​le Po​bra​ti​mi​te svoj grad i spa​si​te Afri​ku Rok je mr​tav, ži​veo ro​ken​rol Bi​će​te pro​ždra​ni Uz​rok smr​ti: au​to​gra​mi Opa, 25.000 fun​ti pade u vodu Iri​tant​no: do​pa​da mi se Dej​vid Be​kam

Mul​ti​kul​tu​ral​ni? Ja to stvar​no ne vi​dim tako Deca ustva​ri ne žele igrač​ke Kva​ka 22 re​kre​a​ci​je Vo​dič za le​to​va​nje za lju​de iz sen​ke Mu​tan je taj pe​ca​ro​ški svet Po​ru​ka u boci od za​ga​đi​va​ča oko​li​ne Za​ve​la me Bra​di​na avio-kom​pa​ni​ja Mi smo na​ci​ja ne​o​te​sa​na​ca Če​ti​ri oka nisu bo​lja od dva Bez​o​bra​zne noći u ho​te​lu slo​mlje​nih srca Šta se do​go​di​lo? Ni​sam nam​ćo​rast O au​to​ru

Još jedan neradni dan? Molim vas, pustite me na miru Prema rezultatima jedne ankete, ogromna većina ljudi, ispitanih dok su se prošle nedelje s mukom privikavali na povratak na posao, misli da je Engleska trebalo da sledi primer Skotske i proglasi utorak neradnim da​nom.

Dve stvari mi u vezi s tim deluju čudno. Kao prvo, zašto bi se bilo ko trudio da sprovede takvo istraživanje i, kao drugo, kako to da iko pri či​stoj sve​sti može mi​sli​ti da su Bo​žić​ni pra​zni​ci pre​krat​ko tra​ja​li.

Ja nisam radio deset dana i prvog neradnog dana sam, do 11 sati ujutru već popio četrnaest kafa, pročitao sve novine i Gar​di​jan i onda… i šta onda?

Do ručka mi je već bilo toliko dosadno da sam odlučio da okačim nekoliko slika. Pa sam tako našao čekić, a kasnije je došao majstor da prekreči zid na onim mestima gde sam ga uništio. Zatim sam pokušao da popravim elektronske kapije, koje rade samo u mesecima koji imaju slovo O. Tako sam krenuo niz kolski prilaz sa šrafcigerom u ruci, a ka​sni​je je dru​gi maj​stor do​šao da za​le​mi ka​pi​ju.

Baš sam počeo da radim na šporetu na drva, koji se pokvario na Božić, što nije ništa neobično za njih, kad me je žena povukla za uvo, odvukla me u stranu i objasnila mi da inženjeri obično ne provode slo​bod​no vre​me u pi​sa​nju, pa tako ni pi​sci ne bi tre​ba​lo da maj​sto​ri​šu kad ima​ju slo​bod​ne dane. Sku​po je, a može biti i opa​sno, re​kla je.

U pravu je. Imamo u trpezariji neke lampice koje bi trebalo da projektuju zvezde na stolu kada se upale. Nikada mi nije nimalo smetalo to što svetlost probija i sa strane pa se zvezde ne mogu uočiti; ali kada vam je do​sad​no, baš ta​kve stva​ri će vam naj​vi​še ići na živ​ce.

Zato sam kupio selotejp i odjednom je moj život dobio smisao. Imao sam čime da se za​ni​mam.

Srećom, Božić je došao pre nego što sam uspeo da načinim još štete, ali onda je i prošao i ja sam se ponovo našao u situaciji da posmatram dan kroz pogrešan kraj dvogleda. Svakog jutra, počinak i blaženstvo be​sve​sno​sti či​ni​li su mi se tako da​le​ko.

Izdubio sam brazde na kuhinjskom podu od neprestanih obilazaka frižidera, nadajući se bez ikakve osnove da ću u njemu zateći tanjir sa

hladnim viršlama koji mi je nekako promakao tokom prethodnih 4.000 obilazaka. Onda sam, bez ikakvog očiglednog razloga, rešio da kupim ho​kli​cu.

Poveo sam celu porodicu u neku prodavnicu sa raznim drangulijama u kojoj su se mirišljavi štapići toliko jako osećali da mi je bilo muka. Iako su deca ležala na podu i jedva se uzdržavala da ne povrate, ipak sam proveo sate birajući hoklicu, s namerom da izaberem neku koja je premala i pogrešne boje, kako bih morao kasnije da je vratim i tako pro​tra​ćim još malo vre​me​na.

Sledećeg dana, i dalje blago mirom mirišući na fioku sa donjim vešom Delije Smit, odlučio sam da kupim starinski kancelarijski ormar.

Ali nakon debakla sa podnoškom, moja žena je rekla ne. Zato mi se učinilo da bi najprikladnije bilo da se od nečeg razbolim. To je dobra ideja kada ne znate šta ćete sa sobom jer je sve, uključujući i herpes, bo​lje nego da se do​sa​đu​je​te.

Znam da je teško prizvati rane u predelu genitalija niotkuda, ali uz malo napora možete da se prehladite, a ako dovoljno kukate, prehlada može da prođe i kao grip. I da, čak je i ležanje u krevetu i gledanje Džudi Fi​ne​gan u ode​lu Deda Mra​za bo​lje od ma​lig​nog tu​mo​ra zva​nog do​sa​da.

Dosada vas navodi da zovete ljude koje niste videli osamnaest godina, da biste se na pola razgovora setili zašto ih tako dugo niste videli. Dosada znači da počinjete da čitate ne samo kataloge iz kojih možete poručiti stvari poštom već i reklame koje ispadaju iz poštanskog sandučeta. Zbog dosade ljudi postaju poluludi, uzimaju pušku i počinju da divljaju u lokalnom tržnom centru, a znate kuda to može da ih odvede. Konačno, do​sa​da zna​či i da ćete po​če​ti da igra​te golf.

Dan uoči Božića sedeo sam u metrou pored tipa koji je, kad smo krenuli sa Padington stanice, pozvao ženu i rekao joj da je gotov, da je otišao u penziju i da je odsad pa nadalje njegov život samo njegov.

Pokušavao je da zvuči srećno, ali u očima mu se ocrtavao odsutni, zlo​slut​ni po​gled koji je sve go​vo​rio.

Provešće par meseci kod kuće, lomiće kućne aparate i cevi i ubiće sve živo u bašti, a onda će jednog dana prihvatiti poziv na partiju golfa i to će biti to. Njegov život biće završen mnogo pre nego što zaista prestane da diše. Šte​ta. De​lo​vao je kao baš fin tip.

Ili, šta kažete na pecanje? Vidite one ljude kako sede pored kanala dok

kiša sipi i pitate se: koliko ti dosadno mora biti kod kuće da bi ti ovo bilo za​bav​ni​je?

Podozrevam da je odgovor:,,ne mnogo.“ Nakon nedelju dana hteo sam da vrištim od muke i nisam mogao čak ni da obarim viršle i stavim ih u frižider jer sam jednog dana, kad moja žena nije obraćala pažnju, po​ku​šao da po​pra​vim špo​ret. I on se ot​ka​čio.

Naravno, mogao sam da ga ponovo postavim na mesto, ali čudno je to kako, kad nisi zauzet, nikad nemaš dovoljno vremena ni za šta. Napisao sam pismo i još nisam našao dovoljno vremena u toku dana da ga stavim u kovertu. Doduše, to bi moglo da ima neke veze sa činjenicom da sam prošlog utorka proveo osam sati u kupatilu. Pa, i taj je hobi dobar koliko i bilo koji dru​gi.

Izgleda da Britanci imaju duže radno vreme od svih drugih naroda u Evropi, a ljudi strogih izraza lica uvek nam govore da to izaziva stres i srčane bolesti. I u pravu su; ali uveravam vas da, ako ne radimo, svi mo​že​mo da do​bi​je​mo šu​lje​ve.

Ne​de​lja, 7.ja​nu​ar 2001.

Ubija me tolika priča o zdravlju i bezbednosti Možda se sećate da se, posle velikog železničkog sudara kod Hetfilda prošle godine, Preskot od Šest Podbradaka, naš zamenik premijera, pojavio na mestu događaja i izrazio svoj jasan utisak da, uz malo više truda i mnogo više investiranja, niko više nikada neće poginuti na ši​na​ma.

Prošle nedelje se javila slična reakcija na vest da je broj ljudi uhvaćenih za volanom u pijanom stanju u periodu pred Božić porastao za 0,1 procenat. Razni dušebrižnici su gostovali po radio- -emisijama i pokušavali da objasne kako bi, ukoliko se dozvoljena količina alkohola u krvi prilikom vožnje smanji na minus osam i ako se policiji da ovlašćenje da puca u vo​za​če na licu me​sta, smrt na putu po​sta​la stvar pro​šlo​sti.

Ti ljudi nam dalje govore kako će mobilni telefoni spržiti uši našoj deci, kako ćemo u nogama imati trombozu od predugih letova i kako je meso ubica. Oni žele da stave tačku na smrt — ali to nije sve. Oni čak ni ne shvataju zašto bi bilo ko morao da pati od bubuljica ili blagih mo​dri​ca.

Dok smo snimali moju tok-šou emisiju, svake nedelje bi neko prosuo hranu na pod i svake nedelje bi snimanje moralo da bude prekinuto da se hrana obriše. „Sta bi bilo“, govorio je čovek za zdravlje i bezbednost, „kada bi se neki ka​mer​man po​kli​znuo?” ,,Pa“, od​go​vo​rio bih mu ja, „ve​ro​vat​no bi mo​rao po​no​vo da usta​ne.”

Kao i svaka velika organizacija danas, BBC je prosto opsednut dobrostanjem svakoga ko kroči u njene prostorije. Ako na snimanju ima pra​vog sta​kla, u stu​di​ju mora sta​ja​ti na​le​plje​no upo​zo​re​nje, a meni su baš pre neki dan dali u ruke pamflet u kome se objašnjavalo kako se koriste vra​ta. Ne ša​lim se.

Dakle, možete zamisliti sa kakvim ću se sve problemima suočiti ove ne​de​lje kada, radi te​le​vi​zij​ske se​ri​je koju sni​mam, bu​dem mo​rao da uđem u dekompresionu komoru i otkrijem kako bi izgledao život u avionu na 9000 me​ta​ra uko​li​ko bi se je​dan od pro​zo​ra po​lo​mio.

Siroti producent je dobio formular veličine Luksemburga sa gomilom pitanja vezanih za ispitivanje opasnosti u koju ću upasti. Pa, ovako: pluća će mi eksplodirati, a vazduh u šupljinama ispod mojih plombi će se

udevetostručiti, što će izazvati nepojmljivi bol, ali ja ga verovatno neću ni osetiti jer su velike šanse da će me hipoksija do koje će doći pretvoriti u ba​la​vu bilj​ku.

Smatram da vredi preduzeti ovaj rizik, ali moje mišljenje nema nikakvog značaja jer su ovih dana moj život i način na koji ga živim u rukama ljudi koji paze na zdravlje i bezbednost. Istih onih ljudi koji su prošle godine rekli da ne mogu da se vozim američkim vojnim he​li​kop​te​rom jer pi​lot nema odo​bre​nje od BBC-ja.

Ma, haj’te molim vas. Svako zna da pripadnicima američkih snaga nije dozvoljeno da obaraju svoje helikoptere. Nakon debakla u Somaliji 1993. godine, kada su izgubili šesnaestoro ljudi koje su poslali u misiju spasavanja dva već mrtva saborca, odlučeno je da nijedan čovek u službi Sje​di​nje​nih Dr​ža​va ni​ka​da više neće biti po​vre​đen. Pa čak ni u ratu.

To se sada proširilo i na Britaniju. Siguran sam da ste čitali o oštećenjima sluha koje mogu izazvati viši narednici kad viču na vojnike, ali to nije kraj nevoljama. Kada sam prošle nedelje obišao bazu Kraljevske avijacije u Henlou, prilično sam se iznenadio videvši da je neko zadužen za zdravlje i bezbednost nalepio na oglasnu tablu poster sa upozorenjem za pilote borbenih aviona da će ih alkohol učiniti agresivnim i nasilnim. O ne, pa to je poslednje što želimo — agresivni i na​sil​ni pi​lo​ti u bor​be​nim avi​o​ni​ma.

Zatim je tu britanska flota podmornica na nuklearni pogon, morskih „lovaca ubica“: služba za zdravlje i bezbednost ih je sve, da kažem, ukotvila, ili šta se već čini sa podmornicama, zbog toga što su po​ten​ci​jal​no opa​sne.

Sada je pažnja usmerena na britanske zalihe projektila sa osiromašenim uranijumom, koje su ubedljivo najbolji način da se probiju oklopi neprijateljskih tenkova. To je sjajno, ali ovi za zdravlje i be​zbed​nost ih ne vole jer se is​po​sta​vi​lo kako bi mo​gli ne​ko​ga da ubi​ju.

Bivši vojnici se pojavljuju na vestima i govore kako su ispustili nekoliko tura iznad Kosova, pa sad imaju rak. Sažaljevam slučaj, ali hajde bolje da pogledamo neke činjenice. Jedini način da osiromašeni uranijum prodre kroz kožu jeste da vas neko upuca metkom koji je od njega napravljen. Istina je da može da uđe u telo kroz pluća, ali pošto je za 40 posto manje radioaktivan nego uranijum koji čini sastavni deo zemlje, malo je verovatno da može da napravi ikakvu štetu. Spuštao sam

se u rudnik uranijuma u Zapadnoj Australiji i za sada mi još nije izrasla dru​ga gla​va.

Međutim, zaista mi je čudno što će Ministarstvo odbrane ispitivati samo voj​ni​ke koji su slu​ži​li na Ko​so​vu, a ne i one koji su bili u Za​li​vu, gde je upotrebljeno trista tona osiromašenog uranijuma i gde je alfa radijacija imala više vremena da obavi svoje. Ali, ako se nekim čudom otkrije da su naši momci ozračeni i da je kod jednog vojnika posledica radijacije bila smrt, onda možemo biti sigurni da će se ubuduće osiromašeni uranijum koristiti isključivo na NATO paktu, a ne od strane NATO pak​ta.

Kuda ovo vodi? Američkoj avijaciji je pošlo za rukom da ubije sedam britanskih vojnika u Zalivu u, kako oni vole da kažu, prijateljskoj vatri, pa zar onda ne bi bilo razumno da ovi sa ubeđenjima orijentisanim ka zdra​vlju i be​zbed​no​sti za​bra​ne i Ame​ri​kan​ci​ma pri​stup boj​nom po​lju?

Neki kažu da će nas globalno zagrevanje i smanjenje ozonskog omotača ubiti. Ali, mene više brinu ljudi koji su se zakleli da će nas odr​ža​ti u ži​vo​tu.

Ne​de​lja, 14. ja​nu​ar 2001.

Mi muškarci smo izgubljeni slučaj, i time se dičimo Pošto sam muško, ja nerado zastanem tokom vožnje da pitam ljude da mi pokažu put, jer bi to značilo da su oni nekako pametniji od mene. A očigledno je da nisu, pošto je meni fino i toplo u mom autu dok se oni smu​ca​ju uo​ko​lo pe​ša​ka.

Ipak ponekad, i to obično u nekom gradiću gde su opštinske vlasti dale četrnaestogodišnjacima iz lokalne specijalne škole da osmisle splet jednosmernih ulica, dešavalo mi se da pokleknem, postanem izdajica mu​škog roda, te da ne​kog pro​la​zni​ka pri​u​pi​tam za sa​vet.

Kakvo je to samo gubljenje vremena. Ukoliko počnu sa,,ovaj“, to znači da ne znaju i vi ćete izgubiti mnoge sate dok se oni vajkaju da li bi kod Skečlija trebalo da skrenete levo ili desno. Zato evo saveta za vas.

Ukoliko neko okleva kada ga pitate za put, pa čak i ako mu senka zbu​nje​no​sti ma​kar i na se​kun​du pre​đe pre​ko lica, na​ga​zi​te gas.

Naravno, neki od njih smesta krenu sa gomilom vojničkih uputstava, koja podrazumevaju jasne i koncizne signale rukama i razgranato drveće na de​ve​de​set ste​pe​ni od vas.

Ali ni to vam neće biti od pomoći jer vi tada već nećete slušati. Dobro je poznato iz medicine, a tako je od kad je sveta i veka, da muškarac čuje prvu iz​go​vo​re​nu reč, a onda se is​klju​či.

Kada su Rimljani izvršili invaziju na Britaniju, krenuli su kući da proslave, pa ih nije bilo 80 godina. A zašto? Zato što nisu mogli da pronađu svoje kuće, a čak i ako su u Francuskoj upitali kuda dalje, nisu sa​slu​ša​li šta im je re​če​no.

Krajem trinaestog veka, Edvard Prvi Dugonogi imao je žene koje su vodile njegovu vojsku po kraljevstvu zato što su žene umele da saslušaju i zapamte uputstva, dok muškarci to nisu bili u stanju. Ovo sam u stvari sad izmislio. Ali mora da u tome ima neko zrnce istine, jer bi, da se uz​dao u vod​stvo svo​jih vi​te​zo​va, sti​gao do Fol​ma​u​ta, a ne do Fol​ker​ka.

Ja svakako nisam slušao prošle nedelje kada me je, pošto nisam mogao da pronađem radnju koju sam tražio, bespoštedno privukao onaj magnet za muškarce što se Totenhem Kort Roud zove i usisao u jedan od onih paganskih hramova posvećenih nebuloznim zvučnim signalima i za​čud​nim hi​je​ro​gli​fi​ma: Kom​pju​te​ri Mi.

Nisam poslušao glas u glavi koji mi je govorio da se čistim odatle, niti sam slušao kada je čovek počeo da mi objašnjava sve o najnovijem tipu Sonijevog laptopa u čijem imenu ima toliko samoglasnika da ga je nemoguće izgovoriti. Počinje sa V, a onda morate da proizvedete zvuk ka​kav bi mač​ka is​pu​sti​la da je uba​ci​te na cen​tri​fu​gu.

Ali ne brinite, neće ovo biti kolumna o tome kako se ja ne razumem u računare, pa kako čeznem da se vratim u Roterhamške Novosti, pa da tamo guram klozet-papir u Remingtonku za pisanje koja radi na „Bože po​mo​zi“.

Ja vrlo volim računare i dovoljno se razumem u njih da pošaljem imejl, napišem priču i pronađem maloletne tajlandske transvestite.

Na​ža​lost, ne ra​zu​mem se u njih u onoj meri u ko​joj se ra​zu​me​ju lju​di koji vise po prodavnicama računara, ili koji u njima rade, što znači da moj mo​zak na​pra​vi onaj mu​ški fa​zon i pre​sta​ne da radi.

Kao kada vam, na primer, ponude da birate između Windows-a 2000 i 98, vi biste izabrali veći broj. Ali mi je čovek u prodavnici savetovao da uštedim novac i kupim devedeset osmicu, a kada sam ga pitao zašto, mogao je slobodno i da mi priča nešto o svom terijeru umesto da mi od​go​vo​ri. Ni​sam čuo niti reči. Želeo sam samo jednu stvar, a to je da šaljem mejlove sa mobilnog telefona, pa sam ga pitao: „Mogu li da priključim mobilni na njega?“, a on mi je odgovorio sa… no iskreno govoreći, mogao je da priča i o tome koliko je teško napraviti dobru zapršku dok se kuvate u nekom ne​pal​skom utvr​đe​nju.

I tako sam ga ja na kraju kupio… i sada mi se čini da je pokvaren.

Svaki put kada se izlogujem sa interneta kompjuter se isključi, a sve što sam do tada pi​sao za​vr​ši na si​li​kon​skoj ni​či​joj ze​mlji.

Naravno da sam mogao računar da odnesem nazad u radnju, ali oni će videti da sam tražio maloletne tajlandske transvestite i to će biti neprijatno. Osim toga, ne mogu da se setim gde se radnja nalazi, a taman po​sla da ne​ko​ga pi​tam.

Mogao bih da pozovem prijatelja, ali taj poziv bi bio uzaludan zato što sam, kao muško, samo jedan veliki ego obmotan kožom i ukoliko bi on znao kako da se problem reši to bi me malkice povredilo. Tako da neću ni da slu​šam. A ako on ne zna, onda mi io​na​ko ne može po​mo​ći.

U ovoj fazi, neka žena bi uzela uputstvo za upotrebu, ali u ovome i

jeste najveća razlika između polova. Zaboravite maženje posle seksa. I zaboravite snalaženje u prostoru i rasplinutu logiku, jer će i najmuškobanjastija žena, čak i gospođa Tačer, satima i satima ležati potrbuške sa uputstvom za korišćenje novog video-rekordera, samo da bi bila sigurna da će, kada se te večeri bude vratila sa večere, na kaseti biti sni​mak pra​vog ka​na​la u pra​vom vre​men​skom in​ter​va​lu.

Koja je to dosada. A ja? Ja nabadam različite dugmiće i ne brinem jer znam da ću možda namestiti da se snima nešto u sledeću sredu, na dru​gom ka​na​lu, a to bi mo​glo biti mno​go bo​lje.

Ovo mi je svakako od koristi kada igram društvene igre. Pošto nikada nisam pročitao pravila monopola, ja se šetam po tabli u smeru koji mi izgleda kao pravi, pa ako mi neko i kaže da moram da se krećem obrnuto od smera kretanja kazaljke na satu, ja ga samo pogledam, onako za​ču​đe​no i od​sut​no.

To uvek upa​li. Uvek po​be​dim.

Ne​de​lja, 21. ja​nu​ar 2001.

Willkomen i Achtung, ovo je austrijsko gostoprimstvo Jedan mali savet. Kada prelazite iz Švajcarske u Austriju, može se desiti da umesto granice ugledate samo ležećeg policajca i može vam se učiniti da na carini nema ni žive duše, ali ma šta da se desi, obavezno stanite.

Ako to ne uradite, odmah ćete u retrovizoru videti gomilu naoružanih lju​di u uni​for​ma​ma, a spo​koj​nu noć na​ru​ši​će ba​te​rij​ske lam​pe i si​re​ne.

U prilici sam da podelim sa vama ova korisna uputstva jer je prošle nedelje, dok sam se vozio u konvoju sa ekipom snimatelja od Sent Morica do Inzbruka, jedan čovek iznenada iskočio iz zatamnjene kućice i vik​nuo: „Ach​tung.“ Nemam ni najblažu predstavu šta „ach​tung znači, osim da nakon njega obično sledi rafal, a posle toga dolaze godine i godine kopanja tunela. Stoga sam skrenuo kraj puta i zaustavio auto, za razliku od ostat​ka eki​pe. Čovek je bio sav beo od besa i otrova i gneva i zahtevao je da mu pokažem pasoš koji nije hteo da mi vrati sve dok ga ne opskrbim svim pojedinostima o ljudima u drugom vozilu koji su se usudili da odjezde po​red nje​go​ve stra​žar​ske kule. Često sam se pitao šta bih uradio u ovakvoj situaciji. Da li bih dopustio da me podvrgnu mučenju ako će to spasiti moje kolege? Koliko je jaka moja volja, koliko snažne drugarske veze? Koliko bih dugo iz​dr​žao?

Sramota me ja da kažem, ali otprilike tri sekunde. Iako imam dva rezervna pasoša, gukao sam kao bebica i dao mu imena cele ekipe, kao i nji​ho​ve adre​se i bro​je​ve mo​bil​nih te​le​fo​na.

I tako su se vratili, a vozača su izvukli iz auta i sproveli ga do znaka,,stop“ koji je zanemario. Konfiskovali su mu pasoš, a onda su primetili da ništa od njegove opreme za snimanje nije prijavljeno na ca​ri​ni pri iz​la​sku iz Švaj​car​ske. Tu smo se na​šli u ne​vo​lji.

I tako smo podigli ruke uvis, i znate šta? Stražar nije ni okom trepnuo. Nas četvorica Engleza stojimo sa rukama podignutim uvis na graničnom prelazu negde u sred Evrope, godine 2001, a njemu taj prizor ne de​lu​je ni naj​ma​nje čud​no.

Postepeno smo se navikli na sve ređe smetnje pri putovanjima u

inostranstvo. Jedino po čemu možeš da primetiš da si prešao iz, recimo, Francuske u Belgiju, jeste to što put odjednom postaje skroz neravan.

Francuski carinici obično štrajkuju, a njihovi parnjaci u Belgiji se uglav​nom kri​ju iza go​mi​le pom​fri​ta sa pre​li​vom od ma​jo​ne​za.

Ali u Austriji su stvari sasvim drugačije. Ovde nećete videti debeljka koji otaljava posao čekajući penziju. Naš čovek na putu iz Sent Morica ka Inzbruku bio je vitki mladić u punoj spremi olujnog vojnika i izgledao je kao da ne vidi nikakvu razliku između Engleza i Turčina ili Slovena.

Iz​gle​da da u Au​stro​u​gar​skom car​stvu niko nije do​bro​do​šao.

Snimateljima, koji su bili jako razočarani zbog toga što sam ih ocinkario i obraćali mi se sve vreme sa „Von Strimer” ili prostije,,Beskičmenjak“, bilo je naređeno da se vrate u Švajcarsku. A ja?

Po​što sam ih pro​dao, meni je do​zvo​lje​no da na​sta​vim za In​zbruk.

A tu bi čovek stvarno mogao da se zapita. Kako je stražar znao kuda sam se ja zaputio? Nismo ni u jednom trenutku pomenuli odredište, a on je ipak znao. A priča postaje još čudnija jer me je policija samo par minuta kasnije zaustavila zbog prebrze vožnje i iako mi je auto bio re​gi​stro​van na Ci​rih, po​li​ca​jac mi se od​mah obra​tio na en​gle​skom.

Brinulo me je to dok sam vozio dalje sve dok nisam stigao do najdužeg tunela na svetu. To je takođe bilo zabrinjavajuće, pošto tunel nije bio označen na mapi. Sta se to dešava na površini što ne žele da vi​di​mo?

Najzad sam stigao u hotel koji sam rezervisao, ali neka tajanstvena žena u večernjoj haljini do poda preteće mi je objasnila da je izdala moju sobu nekom drugom. I da su svi drugi hoteli u Inzbruku rezervisani do po​sled​njeg me​sta.

Obuzela me je paranoja, a njoj se pridružio i strah nakon što sam saznao da je čovek iz vojnog bob tima sa kojim sam imao zakazan sastanak sledećeg dana umro jer ga je neko na smrt išutirao ispred noć​nog klu​ba.

Završio sam kilometrima daleko od Inzbruka u hotelu čijeg ćemo vlasnika nazvati,,Haker“. „Znači, vi ste Engles“, rekao je kada sam se prijavio. „Ima mnogo dobrih ljudi u Engleskoj”, dodao je nasmešivši se tako da sam po​mi​slio da mo​žda mi​sli na Ha​rol​da Sip​ma​na.

Nešto se dešava u Austriji. Rekli su celom svetu da je vođa Partije slobode izašao iz politike, ali kako možemo biti sigurni da je otišao

jednom za svagda i da se neće vratiti? Setimo se da su ti ljudi prevazišli i same majstore obmane. Mislim, uspeli su da ubede ceo svet u to da je Adolf Hitler bio Nemac. Većina ljudi ovde zaista misli da će se Hejder vra​ti​ti. Kao kan​ce​lar. I to je ono što naj​vi​še bri​ne.

Ovaj tekst vam pišem iz svoje sobe i nadam se da ću ga poslati San​dej tajm​su imejlom, ali svaki put kad pokušam da se ulogujem stižu mi poruke da je to nemoguće. Možda je to zbog toga što je Haker gore na tavanu gde posmatra besprizorne slike lanaca i noževa, ili je možda zbog toga što neko mo​tri na mene. De​ša​va se to no​vi​na​ri​ma.

U svakom slučaju, hvata me nervoza kad samo pomislim na to kako ću da prokrijumčarim ovakav tekst kroz carinu sutra kad stignem na aerodrom. Pokušaću da nekako to izvedem pomoću mobilnog telefona i nadam se da će ove reči stići do vas. Ako stignu, a ja ipak nekim misterioznim slučajem nestanem, za ime Boga, šaljite pomoć. Nalazim se u…

Ne​de​lja, 11. fe​bru​ar 2001.

Opa bato, pa Bela kuća je mala Ako ste vi jedan od onih ljudi koji se lože na grčke mermerne skulpture i polomljene srednjovekovne činije za kašu, onda i nema baš puno smisla u tome da posetite neki američki muzej. Razmislite: dok je Evropa bila do​ma​ćin Kr​sta​ških ra​to​va, Ame​ri​kan​ci su lo​vi​li bi​zo​ne.

Bilo kako bilo, ja sam oduvek želeo da vidim Bell X-l, prvi avion koji je leteo brže od zvuka, tako da sam se prošlog vikenda uputio ka muzeju Smitsonijan u Vašingtonu. Ovaj izlet i nije bio sasvim uspešan, jer je pomenuti X-1 bio zamotan u onu plastiku sa mehurićima i smešten u delu muzeja koji je zatvoren zbog renoviranja. Ali nema veze, pronašao sam ne​što dru​go.

Ima onih koji misle da je Amerika isto onako raznovrsna kao Evropa — ne mogu biti manje u pravu, a Vašington DC je najgori od svega.

Nikada nisam kapirao da on nije deo nijedne države. Osnivači Amerike smatrali su da će se u suprotnom druge države osetiti uskraćeno — i to je veoma plemenito od njih. Samo što to znači da stanovnici prestonice slo​bod​nog sve​ta ne​ma​ju pra​vo gla​sa.

Još jedna odlika koja je zajednička Havani, Pekingu i ovom gradu jeste izuzetan osećaj za preterivanje. Centralna gradska oblast prepuna je golemih i bezličnih građevina koje su izgrađene na nepreglednim prostranstvima, a koje čuvaju agenti tajne službe, neverovatno plave kose i u ogromnim Sevroletovim džipovima. Pločnici su mermerni, a policajci bli​sta​ju.

Na samo tri bloka od Kapitol Hila nabasaćete na oblast gde 70 procenata stanovništva čine plaćene ubice, dok ostalih trideset odsto čine upucane žrtve. Zatim se na zapad proteže poslovna zona, koja vrvi od idiotskih internet kompanija glupih imena i nerazumljive misije.

Kor​po​ra​ci​ja.Polu.Ide​ja: Sa nama je svet bli​ži.

Baciš pogled na te ogromne blokove poslovnih zgrada sa jednosmernim ogledalima namesto prozora i pomisliš: „Šta li vi svi unutra radite?“ Političari nikada neće umeti da vam odgovore na to pitanje, jer svi žive u delu grada koji se zove Džordžtaun, koji je do te mere sterilan i izolovan od stvarnog sveta, kao podrum u nekom in​sti​tu​tu za is​pi​ti​va​nje trop​skih bo​le​sti.

Ovde znaju za samo jedan kanon, a to je Pahelbelov kanon u D-duru.

Lepo mi je bilo kad sam čuo da svira u holu mog hotela. Zbog njega sam se osetio zaštićeno i tetošeno, ali puštali su ga i u liftu i u obližnjoj knji​ža​ri, pa i u umet​nič​koj ga​le​ri​ji. Čuo se čak i u „autentičnom” vijetnamskom restoranu, gde se posetioci mogu nažderati svinjetine glazirane karamelom u umaku od belog vina. Pazi sad, ja sam bio u Sajgonu i tamo su mi u jednom uglednom restoranu ponudili „šarana namočenog u mast“ i „pile rastrgnuto na froncle“. Težak izbor, tako da sam se odlučio za „poprilično zagoreli pirinač sa pu​ž e​ti​nom“. Pojma nemam šta je to bilo, ali nikako nije bilo niti gla​zi​ra​no ka​ra​me​lom niti po​slu​že​no u uma​ku od vina.

Mada, šta Amerikanci znaju o Vijetnamu? Pa, sigurno više nego o Francuskoj. Sledećeg sam jutra naručio „autentični francuski seoski doručak” koji se sastojao od jaja na oko, kobasičica, slanine, pržene kne​dle od krom​pi​ra i — pazi sad - kro​a​san ki​fle. Ah, pa onda je sve u redu.

Ono što nije bilo u redu bili su ljudi koji su tamo doručkovali. Svako od njih je bio političar, ili potrčko političara, ili politički komentator, ili po​li​tič​ki lo​bi​sta.

Stoga što svi ovi ljudi istih interesovanja žive zajedno učaureni, oni delaju u zabludi da je ono što rade na neki način važno. Počinju da veruju kako postoje samo dve vrste Ljudi: ne crni i beli, ne bogati i si​ro​ma​šni, ne Ame​ri​kan​ci i oni bo​lji, nego de​mo​kra​te i re​pu​bli​kan​ci.

I šta tu nije u redu, možda ste se zapitali. Svakako je dobra zamisao staviti sve političare na isto mesto, onda mi ostali ne moramo da ih gle​da​mo.

Nisam baš siguran. Kada Piter Mendelson nije mogao da se seti da li je obavio jedan telefonski razgovor, morao je da podnese ostavku i ovaj događaj je dobio tretman kao da je nešto najvažnije što se ikada desilo.

Na televizijskim vestima jedan čovek sa ušima koje je mogao da uhvati samo široki kadar objašnjavao je kako bi moglo da se dogodi da Toni Bler odloži izbore, kao da svaki čovek u svakom pabu u državi samo o tome raz​gla​ba.

Tako je bilo u Londonu. Ali u gradu koji su političari izgradili za političare, sve je mnogo, mnogo gore. U Vašingtonu ne možete ni neboder da izgradite, jer sve zgrade moraju biti niže od Vašingtonovog me​mo​ri​ja​la. Po​ru​ka je pro​sta. Ovde nema ni​čeg va​žni​jeg od po​li​ti​ke.

Ne bih li im objasnio kako postoji i spoljni svet, i to svet užasa i strave, osetih poriv da kupim sprej i da velikim slovima napišem nešto pri​god​no na Be​loj kući.

Ali kada stigoh tamo, prosto nisam mogao da verujem svojim očima.

Prostim rečnikom, moja gajba je veća od gajbe predsednika Amerike, i ovo nije hvalisanje, jer je po svoj prilici i vaša. Stvarno je do zla boga mala.

Svuda naokolo bili su televizijski reporteri koji su svojim gledaocima otkrivali neki beskoristan podatak koji su načuli sinoć dok su klopali autentičnu etiopsku pastu. I ja im htedoh reći: „Čujte, držite se onoga što je bitno. Recite svima da predsednik Buš živi u udžerici i, pre svega, upo​zo​ri​te lju​de da je za​tvo​re​na sala u ko​joj je X-1 u Smit​so​ni​ja​nu.”

Ne​de​lja, 18. fe​bru​ar 2001.

Let oko sveta, nema mesta u prvoj klasi Ako je suditi prema najnovijim strašnim pričama, ljudi na dvadesetsedmočasovnom letu za Novi Zeland imaju jednostavan izbor.

Mogu ili da umru od duboke venske tromboze ili da umru od raka koji izaziva radijacija u gornjim slojevima atmosfere pri reakciji sa aluminijumskom ljušturom aviona. Obe opcije su im bolje nego da pre​ži​ve.

Ukrcao sam se u avion na Hitrou i užasnuo sam se kad sam shvatio da će u mom delu kabine sedeti nekoliko desetina penzionera koji su krenuli na organizovani odmor. Sjajno. Polovina njih nalazila se u fazi koja podrazumeva da će morati da idu do toaleta na svakih petnaest minuta, a druga polovina bila je u fazi u kojoj se više nisu ni brinuli da li će sti​ći do to​a​le​ta.

Ali sedište do mog bilo je prazno. Pa koga li ću dobiti za suseda?

Molim te, Bože, samo ne onu devojku sa bebom koju sam video u čekaonici pred ukrcavanje. Nema ničeg goreg od toga kad sediš pored de​voj​ke sa be​bom na du​gač​kom letu. I do​bio sam de​voj​ku sa be​bom.

A onda su me prebacili u prvu klasu. Nisam zastao ni da upitam zašto. Samo sam u trenutku ugrabio priliku kao da mi je to slamka spasa, prešao napred, smestio se i otvorio knjigu. Bila je to podeblja knjiga po imenu Polarna stanica, koja je obećavala puno prevrata i radnju koja ne dozvoljava da je ispustiš iz ruke, pa sam se nadao da će ona pretvoriti predaleki jedanaestočasovni let do Los Anđelesa u kratki i ve​se​li le​pet kri​li​ma.

Nažalost, ispostavilo se da je to najgora knjiga na svetu. Čim je usamljeni američki marinac zbrisao čitavu francusku diviziju sam samcit, odlučio sam da je ipak bolje da odgledam film. Ali, budući da sam ih sve već ogledao i to u originalnoj verziji, sa sve psovkama, nisam znao šta ću sa so​bom.

Ne možeš čak ni da pričaš sa stjuardesama jer će pomisliti da pokušavaš da ih muvaš, a ne možeš da pričaš ni sa stjuardima, iz istog ra​zlo​ga. Zato sam po​mi​slio da bih mo​gao ne​što da po​pi​jem, ali šta?

Moj telesni sat otkucao je vreme za čaj, ali na ručnom satu sam već bio pomerio vreme, a po njemu je bio pravi čas za čašu vina. Ali nisam

mogao da naručim vino jer bih tada poželeo da zapalim cigaretu, a to ne može da se radi u avionu jer se, za razliku od bebe koja vrišti, smatra an​ti​so​ci​jal​nim.

Znam. Gledaću kroz prozor. Posmatraću ovaj prenaseljeni svet u kome živimo. Ali, izvinite, moliću, šest sati neće biti gradova, neće biti ljudi niti će, uprkos mnogim suprotnim tvrdnjama, biti pokazatelja glo​bal​nog za​gre​va​nja. Samo hi​lja​de i hi​lja​de ki​lo​me​ta​ra leda.

Tako sam se vratio knjizi i baš sam se udubio u onaj deo u kome usamljeni Amerikanac ubija sve redom u britanskoj specijalnoj avijaciji, kad smo is​pa​li iz obla​ka i upa​li u Los An​đe​les.

Vreme za cigaretu. Ali, pošto je to Kalifornija, cigareta podrazumeva da moram da izađem napolje, a to podrazumeva da moram da prođem carinu, što znači da moram da stanem u red sa izlapelim penzionerima koji su, svi do jed​nog, po​gre​šno po​pu​ni​li for​mu​la​re. Čekao sam u redu sat vremena dok su Amerikanci koji kontrolišu pasoše, dosta loše raspoloženi jer ih posao sprečava da jedu, režali na babuskere; a onda sam shvatio da nemam više vremena. Za razliku od ostatka sveta, u Americi avion može da poleti iako ti je prtljag ostao u nje​mu.

I tako sam se, teška srca i još težih pluća, odvukao nazad do aviona 747 da se pripremim za sledeću, zaista dugu deonicu leta, a onda sam otkrio da mog mesta u prvoj klasi više nema. Ali nije bilo ni devojke sa be​bom.

Umesto nje, tu je sedela prava lutkica sa neke plaže u Kaliforniji, koja je pu​to​va​la za Okland sa svo​jom jed​na​ko zgod​nom pri​ja​te​lji​com.

U početku, nije me mnogo brinula činjenica da se drže za ruke, ali kako je let odmicao, a one počele da se drže za malo intimnije delove tela, sve mi je bilo ja​sno.

Znam da nije trebalo da me to iznenadi. Hiljadu puta sam čuo kako se ljudi rađaju kao homoseksualci i kako to nije nešto što se dešava zato što je devojka previše grdna da bi privukla nekog momka. To, dakle, znači da sigurno postoje i lezbejke koje mnogo dobro izgledaju. Ali, prosto ih čo​vek ni​kad ni​gde ne viđa, osim u fil​mo​vi​ma.

Pokušao sam da čitam knjigu, u kojoj je sada junak šibao i lemao celu američku mornaricu, koristeći pri tom samo jedne merdevine od kanapa, ali nikako nisam mogao da se koncentrišem. A čik probajte vi da zaspite

ako se nađete na pola metra od dve napumpane plavuše koje igraju ho​kej je​zi​ci​ma.

Negde su iznad ostrva Fidži zaspale, a isto sam učinio i ja, ali sam se probudio sat kasnije pošto sam pomerio ruku i osetio kako mi nikotinski fla​ster čupa ne​ko​li​ko pa​zu​šnih dla​ka iz sa​mog ko​re​na.

Sleteli smo posle dvanaest sati i imao sam četrdeset minuta da uhvatim vezu za Velington što je, iako je domaći terminal udaljen samo četrnaest dana brzog hoda, tek jedva izvodljivo pod uslovom da na carini sve bude u redu.

A nije bilo. Neki čovek je odneo moja dokumenta u prostoriju iza carine i vratio se deset minuta kasnije sa gumenim rukavicama na ru​ka​ma. Malo mi je fa​li​lo da pad​nem u ne​svest.

Verujte mi, ne biste želeli nikakav pretres intimnih delova tela nakon dvadesetsedmočasovnog putovanja. Kad malo bolje razmislim, ne biste želeli nikakav pretres intimnih delova tela ni posle dvadeset sedam minuta puta ali, srećom, carinik je ograničio pipkanje na kofer i uspeo sam da stig​nem na po​sled​nji let mi​nut pred po​le​ta​nje.

Na letu sam još jednom doručkovao, pročitao sam svoju odvratnu knji​gu do kra​ja, a su​tra se, na​kon samo 36 sati u Ve​ling​to​nu, vra​ćam kući.

Je F ova​ko živi džet-set? Neka hva​la, uop​šte mi to nije po​treb​no.

Ne​de​lja, 25. fe​bru​ar 2001.

Pokušavaju da snize puls stvarnosti Da li je još neko osim mene primetio kako su, nakon prošlonedeljne železničke nesreće, sve novine bile obuzete nemoćnim gnevom? Ma koliko da su pokušavale, a neke su svim silama pokušavale, nisu mogle da nađu ni​ko​ga koga bi okri​vi​le.

Sine se nisu raspale. Mašinovođa nije kunjao. Most na auto- -putu imao je ogradu i čovek koji je vozio lend rovera nije zaspao. Prosto se do​go​dio ne​sreć​ni slu​čaj.

Ali, naravno, danas više ne postoje nesrećni slučajevi. Ako se spotakneš o ploču na trotoaru ili pojedeš sumnjivi komad mesa, doći će do istrage, neko će snositi krivicu i preduzeće se koraci kako se tako ne​što ne bi po​no​vi​lo.

Jesen je bila prilično vlažna, kao što se sigurno sećate, te se zbog toga desilo da su se mnoge reke izlile. Ali, to nije bilo Božije delo, niti kakav na​ka​rad​ni hir pri​ro​de. To je bila ne​či​ja gre​ška.

Osim toga, nikome nije dozvoljeno da tek tako umre. Na primer, Džordž Karman, kraljevski savetnik, umro je u sedamdeset prvoj godini, što baš i nije malo. Ali, kako nije! Njegova smrt pripisana je raku, kao da ju je mo​gao iz​be​ći da nije jeo sir i bro​ko​li.

Nego, vidite ovako. Ljudsko biće, posebno ako je muškog pola, programirano je da se izlaže opasnosti. Da su naši preci provodili dane sedeći po pećinama i ne usuđujući se da izađu napolje, i mi bismo sada još uvek se​de​li u nji​ma.

Naravno, danas smo civilizovaniji, imamo i mikrotalasne peći i mla​zne avi​o​ne, ali u du​bi​ni duše smo i da​lje pe​ćin​ski lju​di.

I dalje žudimo za naletom adrenalina, za blaženstvom endorfina i ushićenjem usled povećanog dopamina. A fioku sa svim ovim lekovima mo​že​mo da ot​klju​ča​mo samo ako se izlo​ži​mo opa​sno​sti.

Kada nam govore da brzina ubija i kada apeluju da usporimo, isto je kao kad bi nam poručili da zanemarimo gravitaciju. Ne vozimo mi brzo zato što nekud žurimo; vozimo brzo zato što na taj način pritiskamo dug​me za uz​bu​đe​nje, ose​ća​mo se ži​vi​ma, ose​ća​mo se kao lju​di.

Dr Piter Marš iz Centra za istraživanje socijalnih pitanja u Oksfordu kaže da je skorašnji porast popularnosti skakanja sa bandžija, skakanja s

padobranom i drugih ekstremnih sportova, samo obična reakcija čoveka na ovaj be​zbed​ni​ji i me​ka​ni​ji svet koji je u pro​ce​su stva​ra​nja.

Ispričao mi je ove nedelje kako ga je, kada je omladina Blekberd Lejza u Oksfordu krala automobile i potpisivala se po asfaltu, veliki broj li​be​ral​nih ko​men​ta​to​ra zvao da ga pita za ra​zlog. „Čudno je to“, rekao je.,,Ta deca ukradu zaista dobar auto, odvezu ga do svog naselja i jurišaju njime, dok im svi prijatelji pljeskaju i navijaju.

Oni se dobro zabave, a policajci na televiziji izgledaju kao budale, a ti još pi​taš za ra​zlog!”

Ko je doneo odluku da moramo da živimo u umerenom društvu u kome nema pod​sti​ca​ja, nema opa​sno​sti, nema pret​nje i nema smr​ti?

Samo u protekla dva meseca rekli su nam da od vode možemo da poludimo, da kafa povećava mogućnost pobačaja, da kosačice za travu izazivaju gluvoću i da sredovečni muškarci koji igraju uz Glen rok mogu da iš​ča​še rame.

Jedan profesor sa Univerziteta u Aberdinu opisao je lavore kao „pravu napast“. Rekli su nam da kreda za bilijar izaziva trovanje olovom i da novi centi sadrže nikl koji može da napravi plikove na koži. Bilo je i upozorenja da jabuke izazivaju ešerihiju koli i da toplomeri sa živom ubi​ja​ju bebe.

Pa odakle potiču sve te gluposti? Iskren da budem, uvoze se iz Amerike, gde su naučnici sada zabrinuti da bi se Plejstejšn konzole poslate u Irak mogle povezati međusobno i obrazovati neku vrstu primitivnog superkompjutera. On bi se, tako kažu, zatim mogao upotrebiti za upravljanje hemijskom bombom koja bi dobacila čak do Ba​fa​lo Spring​sa.

Ne zaboravite da su Amerikanci uvrteli sebi u glavu da se sada rat može voditi a da se ne izgubi ni jedan jedini vojnik ili avijatičar, a vidimo da se isto može pri​me​ni​ti i na nji​ho​ve me​te​o​ro​lo​ške pri​li​ke.

Umesto da slegnu ramenima kada uragan prozuji Floridom, ili neki tornado razbuca Oklahomu, oni zahtevaju od vlade da uradi nešto po tom pi​ta​nju. Oni uvek žele još upo​zo​re​nja, još bo​lju za​šti​tu.

Tu je za​tim i cela pri​ča o pu​še​nju.

Jeste li znali da sada u Americi postoje porno sajtovi gde možete da skinete slike devojaka sa domaćim životinjama a onda, na najvišem nivou i samo za članove, tu su i slike kompletno obučenih devojaka koje

puše ci​ga​re​tu?

I bez obzira na nekoliko plačljivih poziva za pomoć na zadnjim stra​ni​ca​ma Va​šing​ton Po​sta, čini se da je javnost preko bare prihvatila to uverenje da se život može, i treba, voditi bez rizika, da se svaka nesreća može izbeći i da je smrt nešto što se dešava ljudima koji jedu meso i puše. Čudno je to. Spolja gledano, Amerikanci deluju kao ljudska bića — možda su malo krupniji nego što je normalno, ali ipak imaju i udove i gla​vu.

Kako je onda moguće da su u stanju da prevaziđu taj osnovni instinkt koji vla​da ostat​kom čo​ve​čan​stva?

Samo jedan odgovor imam da ponudim. Ako im rizik i podsticaj nisu potrebni, onda su sigurno genetski deformisani. Postoji i jednostavniji na​čin da se to is​ka​že. Si​gur​no su ludi.

Ne​de​lja, 4. mart 2001.

Pustite evro, samo nam dajte univerzalne utičnice Ukoliko bi vama poverili zadatak da standardizujete čitav kontinent, od Baltika pa sve do Bosfora, posve sam siguran da biste imali čitav spisak stva​ri koje su od mal​ko veće va​žno​sti nego što je to je​din​stve​na va​lu​ta.

Utičnice za početak. Kako to da su naši poslanici u Evropskom parlamentu uspeli i bananu da homogenizuju, pa ipak dopuštaju svakoj od država članica da stalno nude nove i uzbudljive načine za dobijanje stru​je iz zida?

Ovo nije bilo tako strašno onda kada smo na putovanje nosili samo češalj, ali sada kad moramo da napunimo baterije na računarima, mobilnim telefonima i elektronskim planerima, to znači da moramo spakovati i širok dijapazon adaptera; u stvari ih je toliko da se sada mora putovati kao neka Forsterova junakinja, sa četrnaest kofera i svojim slu​gom Akim​bom Po​ni​znim.

I onda devojka na aerodromu ima obraza da vas pita da li u torbi ima​te ne​što od elek​trič​ne opre​me. Nego šta nego ima​mo.

Ovo mene dovodi do ludila jer sam se uvek dičio time da mogu da preživim u inostranstvu i do celih mesec dana, a da ponesem sa sobom samo ručni prtljag. Čak sam smislio i sistem po kome jedan par gaća može da vam tra​je če​ti​ri dana.

Drugi dan ih nosite sa prednjom stranom pozadi, treći dan izvrnute naopako, a četvrti dan sa prednjom stranom pozadi i izvrnute naopako.

Poznajem jednog kamermana koji tvrdi da je osmislio kombinaciju po ko​joj se gaće mogu pet dana okre​ta​ti, ali ja mu iskre​no ne ve​ru​jem.

Zatim imamo i telefonske linije, što ranije nije bilo od velike važnosti. Ali sada kad svi imamo internet, kako to da iz Brisela nije sti​gao edikt o tome šta je​ste, a šta nije — stan​dard​na elek​trič​na utič​ni​ca?

Izbacili su evro, što znači da mi neće biti potrebna budža od novčanika u kojoj se nalaze različite valute. Jaka stvar. A ipak ih nije briga što sad štrapaciram diljem Evrope sa koferom u kome nosim do​volj​no ka​bla da se od nje​ga sa​gra​di vi​se​ći most.

Isto tako je veoma teško i sa saobraćajnim znacima. Baš pre neki dan kada sam po Cirihu tražio autoput A3 koji vodi za Sent Moric, naiđem na plavi znak koji kaže da skrenem levo i na zeleni koji kaže da skrenem

desno. Plavo je oznaka za auto-put, je 1’ da? Ma jok. U Švajcarskoj nije tako. Plavi znak me je odveo na put koji je bio krivudaviji od kalema ka​bla koji sam no​sio u ko​fe​ru.

A liftovi: zašto nema nekog standardizovanog slova koje označava nivo na kome se nalazi recepcija? Usvojeno je da širom Evrope zatvorenici imaju neotuđivo pravo na humani tretman, pa ipak je izgleda prihvatljivo da Ljudi kao što sam ja satima pritiskaju besmislene dug​mi​će da bi se pola dana ka​sni​je ob​re​li u ho​tel​skoj ko​tlar​ni​ci.

E sad, neću da pomislite da čeznem za onim danima kada su novinski naslovi javljali „Magla na Lamanšu. Evropa odsečena od Britanije“.

Nisam pristalica devize da je britanski mentalitet najbolji mentalitet, jer mi imamo Džona Preskota i raznu kurtu i murtu. Imamo mi mnogo toga da na​u​či​mo od,,Kon​ti​nen​ta“.

Australijski tip klozeta, na primer, očigledno je dobra ideja. Imate jedno kratko ispiranje za malu nuždu, a onda i pravu Nijagaru koja odnosi čak i najtvrdoglavije ostatke velike nužde. Zatim su tu španski ručkovi od tri sata i barovi gde je dozvoljeno pušenje u francuskim du​go​li​nij​skim avi​o​ni​ma.

Tako da, ako već moramo imati evropske integracije, trebalo bi onda u tom slučaju uzeti najbolje stvari koje svaka od zemalja nudi, a onda ih pri​me​ni​ti u dru​gim dr​ža​va​ma čla​ni​ca​ma.

Uzmimo za primer carinske službenike. U Nemačkoj vas hipik pištoljem bocne u grudi, a bog neka je u pomoći svakome ko pokuša da izdejstvuje da mu u Francuskoj overe karnet. Pokušao sam ovo prošle nedelje, ali se čoveku koji je sedeo za pultom nije dalo. Toliko mu se nije dalo da me je, kada sam ga malo pritegao, gađao formularom sa pola kancelarije, dreknuo,,mer​de“ koje nije bilo namenjeno nikome odre​đe​nom i iz​mar​ši​rao iz kan​ce​la​ri​je. Želeo bih da se implementira sistem kakav imaju u Italiji, tj. nikakav si​stem.

Bilo bi takođe korisno i kada bismo mogli da pronađemo univerzalnu žrtvu za šale svih Evropljana. Mi imamo Irce, Šveđani imaju Norvežane, Holanđani imaju Belgijance i tako dalje. Potreban nam je dežurni ma​ga​rac da bi vi​ce​vi mo​gli bez po​te​ško​ća da se pre​vo​de sa je​zi​ka na je​zik.

Ne, samo ne Velšani. Prošle nedelje u Austriji za večerom je sedelo šesnaestoro ljudi i stvarno smo bili raznovrsni kao buket cveća. Bilo je tu

Skandinavaca, Nemaca, Britanaca, Italijana, gomila različitih nacija, i bilo je od​lič​no.

Mi smo Nemcima objašnjavali viceve, Francuzi su odabrali vino, Italijani naručili hranu, Austrijanci pričali sa konobaricom, a Holanđanin je čitavo veče pokušavao da spreči Šveđanina da se ubije.

Smejali smo se jedni drugima, šalili se jedni sa drugima, učili jedni od drugih i veče je bilo prosto savršeno; blistavi primer evropske saradnje i ko​o​pe​ra​ci​je.

Pokvarila ga je samo jedna stvar. To je, u sred našeg cvetnog aranžmana sačinjenog od ruža, bugenvileja, runolista i lala, bila džinovska sekvoja: Amerikanac, koji se žalio na pušenje i tobož se nakašljavao da nam pokaže kako mu smeta. On nije znao šta je bečka šnic​la i nije mo​gao da shva​ti da bi​smo mi po​pi​li još jed​nu turu pića.

Naravno da je predstavljao idealnu žrtvu za sve naše pošalice, ali ne smemo da zaboravimo da dolazi iz federalne supersile gde su sve utič​ni​ce za stru​ju iste. E, to me malo bri​ne.

Ne​de​lja, 11. mart 2001.

Život sam hteo da dam za onog Kakosezvaše Slučaj Džonatana Vudgejta koji je dospeo na sud izneo je pred javnost interesantnu dilemu kada je prošle nedelje njegov najbolji prijatelj iz​ru​čio do​ka​ze pro​tiv nje​ga. Sta čo​vek da radi u ta​kvoj si​tu​a​ci​ji?

S jedne strane, društvo ne može da funkcioniše bez iskrenosti, te stoga svako zna da je ispravno ponuditi svoje usluge tužilaštvu. A s druge strane, prijateljstvo bi trebalo da predstavlja neraskidivu vezu koja ne može da opstane bez odanosti. Stoga je takođe ispravno držati jezik za zu​bi​ma.

Elem, dugo sam i duboko promišljao o ovom problemu jutros dok sam se tuširao i doneo zaključak da bih ja procvrkutao kao ptičica. Jer, znate šta? Prijateljstvo nije nikakva neraskidiva veza. Ono je poput džinovske peščane dine koja je samo naizgled ogromna i postojana, a onda se jed​nog dana pro​sto pro​bu​diš i shva​tiš da je više nema.

Ne​gde po​čet​kom osam​de​se​tih pro​vo​dio sam go​to​vo sva​ku su​bo​tu veče sa istim krugom prijatelja u jednom baru u podrumu neke zgrade u Kings Roudu koji se zvao Kod Kenedija. Smejali smo se bez prestanka, izlazili smo na scenu i pevali sa bendom, opijali smo se do besvesti i znali smo, sa takvom apsolutnom sigurnošću sa kojom znamo da će posle dana doći noć, zna​li smo da ćemo za​u​vek biti or​ta​ci.

Da je bilo ko od njih bio optužen da je iskopao šankeru oči kosilicom za travu, ja bih rekao policiji da sam u to vreme bio mrtav i da ne znam ništa. Čak bih i preuzeo krivicu na sebe, da je do toga došlo. A zbog toga bih se danas osećao strašno glupavo jer za dvojicu od tih prijatelja nemam pojma gde se sada nalaze, a da me ubiješ, ne mogu da se setim ni kako se onaj tre​ći zove.

Kako je do toga došlo? Kad sam se poslednji put pozdravio s njima, verovatno sam zapravo mislio da ću ih sve ponovo videti već sledećeg vikenda. Nije da smo se posvađali oko nečega, niti su oni pustili brade i odselili se u Katmandu. Prosto smo otišli kući i nikada se više nismo vi​de​li.

Takve stvari se stalno dešavaju. Nedavno sam prelistavao svoj imenik i našao u njemu bezbroj stotina ljudi, prijatelja, ortaka, srodnih duša i biv​ših ko​le​ga koje više uop​šte ne vi​đam.

Evo u čemu je problem. Ono što ovih dana više od svega volim da radim uveče jeste da sedim ispred televizora, polusvestan i zatupljen, i da je​dem čo​ko​la​du.

Izlazak podrazumeva da moraš da ustaneš, presvučeš se, nađeš bebisiterku, raspravljaš se oko toga ko će da vozi i propustiš Holbi Siti. A iskren da budem, nisam spreman to da radim više nego jednom nedeljno. To znači da mogu da očekujem da vidim najviše pedeset dvoje ljudi godišnje, a to dalje znači da bi mi bile potrebne dve godine da se vi​dim sa svim lju​di​ma iz ime​ni​ka.

Samo što bi mi, naravno, u stvarnosti bilo potrebno mnogo više vremena jer me ljudi koje namerno izbegavam da vidim uporno zovu na večere, sve dok na kraju ne iskoristim baš svaki izgovor koji znam, uključujući i onaj da me je napao bengalski tigar, pa onda moram da odem.

A onda, kako se dan sa​stan​ka pri​bli​ža​va, vu​čem se po kući i sa​nja​rim o sumi koju bih platio bilo kome ko bi se pojavio na vratima i ponudio mi otpust iz zatvora sa oslobađanjem od krivice. Jednom sam stigao čak do 25.000 funti, ali ipak se niko nije pojavio, morao sam da izađem i posledica toga bila je da je prošla još jedna nedelja a da se nisam video sa Markom Vajtingom, drugarom iz perioda kada sam radio za Ro​ter​h am​ške No​vo​sti.

I, naravno, što vreme više prolazi, to teže postaje obići ljude koje nisi video sto godina. Hoću reći, ako te odjednom pozove neko s kim se nisi čuo deset godina, možeš da budeš sasvim siguran da te zove iz jednog od dva mo​gu​ća ra​zlo​ga. Iz​gu​bio je po​sao. Ili je iz​gu​bio ženu.

Toliko sam postao očajan zbog te prijateljske stvari da sam nedavno zamolio ženu da ne ubacuje nove ljude u adresar, Ne zanima me koliko su fini. Ne zanima me to što je on smešan, niti to što je ona alergična na do​nji veš. Već ima​mo do​volj​no pri​ja​te​lja.

Ideja mi nije prošla dobro, pa smo postigli sporazum. Novi ljudi mogu da uđu na spisak samo pod uslovom da se stari korektorom izbrišu sa nje​ga.

To nije nimalo lako. Znam jednog tipa koji se zove (ime i adresa ostaće nepoznati zato što sam kukavica) i kojeg zaista ne želim više nikada da vidim. Kada bih birao koga ću pozvati na večernji izlazak, on bi se na​šao is​pod žene koja radi u vi​deo-klu​bu.

I još gore od toga. Kada bih ga video na ulici kako mi ide u susret, pravio bih se da sam gej i pokušavao bih sve vreme da ga uhvatim za genitalije sve dok ne bi otišao. A ako ni to ne bi upalilo, utrčao bih u prvu me​sa​ru i izlo​žio se na mi​lost i ne​mi​lost ma​ši​ni za sec​ka​nje sla​ni​ne.

Ali uprkos tome, dok sam tako oklevao sa korektorom u ruci nameračenim na ime ove užasne dosade od čoveka, u glavi mi je odzvanjao njegov glas, a zvučao je kao Hal u Odiseji u svemiru 2001:,,Ne čini to, Dejve. Seti se svih naših zajedničkih noći, Dejve. Pokušaću da bu​dem za​ni​mlji​vi​ji sle​de​ći put, Dej​ve.“ Nisam mogao to da uradim, pa zato sada imam mnogo radikalnije rešenje koje sam maznuo od svih onih koji su pokušavali da se izvuku iz romantične veze sa osobom koju zapravo više ne vole. On mora da šutne mene.

Tako sam rešio šta ću da uradim već sutra, čim ustanem: prepisaću foru iz knjige prijateljstva Lids Junajteda, pozvaću policiju i ocinkariću ga za onaj džo​int što sam ga vi​deo da puši još 1979.

Ne​de​lja, 18. mar​t 2001.

Večera za šampione ili ni pas s maslom?

Nisam. Hoću reći, jesam. Jesam, upravo sam se vratio sa Barbadosa, ali ne, nisam odseo u Viner Centralu, nedavno ponovo otvorenom hotelu u kompleksu Sendi Lejn. Zašto? Zato što sam proverio i za dvonedeljni boravak tamo koji podrazumeva samo noćenje sa doručkom petočlana po​ro​di​ca tre​ba da iz​dvo​ji 44 hi​lja​de fun​ti.

I ko će, dakle, izbaciti na sto toliki novac samo za dva čista čaršava i kroasan? Dejvid Seinzberi sigurno neće. On je odsedao u obližnjem hotelu. A nisu ni Rauzingovi, koji su vlasnici kompanije TetraPak. Oni su se šću​ću​ri​li u svom bun​ga​lo​vu.

Naravno da sam morao da vidim kako je, a pošto ne možete tek tako da uđete i pronjuškate, morao sam da zagrizem metak i rezervišem sto za večeru. I tako sam pozvao da rezervišem i rečeno mi je da će mi se sa kreditne kartice skinuti 100 dolara ako se ne pojavim. Isuse. Sto banki ko​šta da ne odeš.

Kada tamo stignete, vratar vas odvede do žene za prijemnim pultom, koja vas odvede do čoveka koji vas dovede do vrata restorana, gde vas jedan čovek odvede do drugog čoveka koji vas odvede do mesta na koje ćete se​sti. Ose​ćao sam se kao štap u šta​fet​noj trci.

Ili bolje reći, tako bih se osećao, ali, nažalost, još uvek sam bio na kapiji, na zadnjem sedištu taksija, a u mene je piljio čuvar kome su uši spiralno uvijenim kablom bile pripojene za leđa sakoa. On je verovatno smatrao da zbog toga izgleda kao agent FBI-ja, ali zapravo je samo iz​gle​dao kao da je gluv. I zbog toga sam ja mo​rao da vi​čem na nje​ga.

Nakon toga mi je rečeno da nije lepo što sam došao taksijem i da je zaista trebalo da dođem normalnim autom. Sto bi značilo da treba da ga kupim. A to bi bilo još skuplje nego da sam se okrenuo i otišao kući.

Ni​sam za​pra​vo ni oti​šao u Sen​di Lejn zbog hra​ne.

Otišao sam da vidim ljude. Tako da možete da zamislite kakvo me je razočarenje ophrvalo kada sam shvatio da restoran nije preplavljen zlatnim cipelicama pripadnika britanske aristokratije na odmoru, pa prošaran sa nešto bučnih Njujorčana. Zapravo su bila zauzeta još samo dva sto​la.

Desno od mene sedeo je jedan www.zbla​nu​ti.com, koji je jedne

večeri otišao na spavanje kao zbunjeni štreber koji zarađuje 38 penija godišnje, a sledećeg jutra su ga probudili da mu kažu kako je težak 4 milijarde dolara. Nosio je havajsku košulju sa kratkim rukavima, pro​vid​ne bele pan​ta​lo​ne, a sa njim je bila i nje​go​va su​pru​ga, Dže​net.

Sa moje leve strane sedeo je Muškarac u belom smokingu. Bio je sa svojom ženom, Silvijom, sa kojom nije prozborio niti jednu reč. Veći deo večeri je proveo tako što je čitao kreditne kartice iz svoje futrole i razgovarao mobilnim telefonom… što bi baš bilo impresivno, samo što ja imam apsolutno najnoviji model Eriksona, koji radi na Everestu, kod Marijanskog rova, pa čak i u Fulamu. Ali na Barbadosu nije bilo signala, tako da, žao mi je du​ši​ce, ni​ko​ga nisi pre​va​rio.

I tako, pošto više nije bilo gostiju kojima bismo mogli da se smejemo, pomislili smo da se malo nasmejemo hrani. Ideja je bila dobra, ali ništa od hra​ne.

Ispostavilo se da smo na tanjiru dobili patrljak nečega što je izgledalo kao usoljena govedina, ali bilo je toliko tanano da je zveckalo kada se lupne nožem. Pokušao sam da ga ogrebem viljuškom, a onda i kašikom, ali ni jedno ni drugo mi nije uspelo, tako da sam na kraju odustao i jednostavno polizao tanjir. Kakav je ukus imalo? Pa, kao meso, valjda, ali sa za​o​sta​lim uku​som por​cu​la​na u usti​ma.

A onda je stigla voda. Kada smo naručili vino, uz njega je išla prava predstava, sa sve pevanjem i igranjem, ali izgleda da je to bila samo uvertira za glavni događaj. Konobar je odvrnuo čep kao da demontira atomsku bombu i u jednom blaženom trenu pomislio sam da će me za​mo​li​ti da je po​mi​ri​šem.

Ali to bi bilo tek blago budalasto. Umesto toga, on mi je sipao jedan gutljaj u čašu da degustiram. „Ma ne, zaista nije problem. Ako to nije voda iz kade Maj​kla Vi​ne​ra, onda slo​bod​no na​to​či. U redu je.“ Ali, piti tečnost u Sendi Lejnu nije ništa u poređenju sa trenutkom kada tu tečnost treba da izbacite iz sebe. U toaletu vam ponude da odaberete klozet papir — volja ti glatki ili perforirani. Kao da ste u Vilm​slou.

Pre no što smo pošli, dadoše nam anketni listić i zamoliše nas da glasamo za „šampiona” večeri, konobara koji je na nas ostavio najjači utisak. Pretpostavljam da gubitnike degažiraju pravo u bazen sa aj​ku​la​ma.

A onda smo dobili račun, što je bilo najsmešnije od svega jer je, kada se prevede na engleski novac, iznosio 220 funti. Samo je salata od jastoga, kao predjelo, koštala 32 funte, a za te pare bih očekivao da prokletinja ustane s tanjira i izvede kulturno-umetnički program.

Umesto toga, samo je ležao, kao pravi mrtvi zglavkar. Pomalo nalik na su​pru​gu tipa u be​lom smo​kin​gu.

Baš me briga šta ćete u nastupajućim nedeljama čitati od piskarala koji su se besplatno tamo častili, Sendi Lejn ima grozan restoran. Kad bi vam neko dao sve novce na svetu i tražio od vas da osmislite kako bi izgledao najgluplji restoran na planeti, ne biste mogli ni upola ovako dobro to da uradite. Hoću reći, ne bi vam palo na pamet da konobare obučete u roze pantalone, je l’ tako? Ali njima jeste palo na pamet. I roze ko​šu​lje.

Međutim osim toga, ovo je dobra stvar. Svako letovalište trebalo bi da ima jedno ovakvo mesto, mesto koje je ogromna crna rupa koja usisava baš one ljude koje mi ostali želimo da izbegnemo. Kada jednom utvrdite da su oni tamo, slo​bod​no mo​že​te oti​ći ne​gde drug​de.

Ne​de​lja, 29. april 2001.

Biti milioner tek je na korak od ubožjaka I tako ja pre neko veče sedim posle večere i igram društvenu igru po i m e n u Želite li da postanete rnilioner? sa milijarderom Hansom Ra​u​zin​gom i su​pru​gom mu Evom.

U početku me je pomalo brinulo to što nisu bili preterano zainteresovani da odgovore tačno na pitanja, ali brzo sam, naravno, shvatio o čemu se radi. Za ljude koji su zaradili bogatstvo na tetrapak pa​ko​va​nji​ma, po​sta​ti mi​li​o​ner zna​či kre​nu​ti ogro​man ko​rak una​zad.

To me je nasmejalo. A onda me nateralo da se zamislim. Čak i ako izostavimo milijardere iz jednačine, ko danas zapravo želi da bude milioner? Mislim, milion funti je taman dovoljno novca da izgubiš sve pri​ja​te​lje, ali nije sa​svim do​volj​no da ku​piš bili šta bit​no.

Gledaš one sirote dušice na televiziji sa Krisom Tarantom, dovlače se do sredine scene u neupasanim košuljama i užasnim cipelama, pa pričaju kako će, ako osvoje glavnu nagradu, kupiti ostrvo i preseliti se na njega zajedno sa Meg Rajan. Ne, neće. Za milion funti danas ne možeš da kupiš ni pristojan stan u Mančesteru, a čak i kad bi mogao, ne možeš time da za​ma​žeš oči Meg Ra​jan.

Proste činjenice su sledeće. Svakoga dana u ovoj zemlji pojavi se pedeset novih milionera. Kada je Amerikan Ekspres Lansirao svoju plutokratsku crnu karticu, početni tiraž od 10.000 razgrabljen je za samo par dana. Prema podacima Poreske uprave, više od 3.000 Ljudi prošle godine je zaradilo više od milion funti, što znači da sada u zemlji postoji 100.000 Lju​di koji ima​ju mi​li​on ili više u nov​cu.

Ali, ako u ovu brojku uključite i ljude sa nekretninama ili akcijama u kompanijama u vrednosti većoj od sedmocifrenog broja, onda dolazite do zabrinjavajućeg zaključka. U Britaniji verovatno ima pola miliona mi​li​o​ne​ra.

Pa zašto ste onda jutros čuli sebe kako naglas mislite? Zašto nebo nije sasvim preplavljeno Lirdžetovim poslovnim avionima i helikopterima?

Kako to da vaš pas nije šćućuren ispod stola u strahu da bi neko mogao da pokuša da ga pretvori u krzneni kaput? Zašto nisu svi oženjeni sa Meg Rajan? Zašto Pica Ekspres nema u ponudi pice sa pandinim ušima i re​pom od ti​gra?

Da bismo danas živeli onakvim životom koji i dalje smatramo ži​vo​tom mi​li​o​ne​ra, tre​ba nam ipak mal​či​ce više od jed​nog mi​li​on​či​ća.

E sad, koliko više, to je pitanje. Još 1961. Viv Nikolson je zaradila 152.000 funti u sportskoj kladionici i odmah je krenula u pohod na prodavnice sa krpicama i krznom, potrošivši sumu koja bi danas iznosila oko 3 miliona funti. I trebalo joj je tačno petnaest godina da postane švorc.

Po jednom skorašnjem izveštaju, da biste danas mogli da vodite život superbogataša, sa sve ličnim stilistom da vam sređuje frizuru i brzim kabrioletom da vam zamrsi kosu posle toga, treba vam zapravo pet miliona funti, ali nisam siguran ni da će tolika suma da vam obezbedi špi​ca​ste ci​pe​le i Pra​di​na ode​la.

Hoću reći, gospodin Bler će se poslužiti sa 40 posto, posle čega će vam ostati tri miliona, što postaje dva i po miliona nakon što odvojite nešto sa stra​ne za ško​lo​va​nje dece.

Onda kupite veliku kuću u unutrašnjosti, posle čega vam ostane milion u novcu, što zvuči sjajno. Ali, čekajte malo: sada ste postali deo takozvanog superbogatog društva, tako da možete da zaboravite na letovanja na selu. Ima svake godine da vodite porodicu, sa sve dadiljom, na Ka​ri​be, i to na pr​vim se​di​šti​ma u avi​o​nu.

Divno, ali radite to dvadeset godina po ceni od 50.000 po putovanju, i jednog dana ćete se vratiti kući i zateći pismo od direktora banke u kome kaže da,,sa ra​zo​ča​ra​njem pri​me​ću​je kako više ne​ma​te nov​ca na ra​ču​nu.“ Sve što ćete imati da pokažete od tih pet miliona jeste taman ten, kuća i dr​ska deca koja bi više vo​le​la da su išla u lo​kal​nu dr​žav​nu ško​lu.

Podozrevam da vam za život pun jahti i helikoptera, pomoću kojih ste sad u Veneciji a minut kasnije na Sen Kitsu, ipak treba deset miliona. A s druge strane, ako imate toliko, ako vam je stanje na računu veće nego broj računa, provodićete svako veče do kraja života na aukcijama u dobrotvorne svrhe i od vas će se očekivati da dižete ruku i kupite glavnu po​nu​du: pot​pi​sa​ne ga​ći​ce džo​ke​ja Fren​ki​ja De​to​ri​ja.

Svakog dana prilaziće vam ljudi kojima treba podrška za novi izdavački poduhvat u Azerbejdžanu ili operacija za šestogodišnju bra​ta​ni​cu koja ne sto​ji baš naj​bo​lje sa zdra​vljem.

Da, naravno, drugi veoma bogati Ljudi zvaće vas da im budete gosti u vilama u Toskani ali, kada odete tamo, moraćete da doručkujete za istim

stolom sa čovekom koji prodaje oružje Irancima, ženom sa argentinskim naglaskom kojoj je neprestano dosadno i grupicom praznoglavaca koji će vas ba​ca​ti u ba​zen.

Bacaće vas iz krajnosti u krajnost, predstavljaćete socijalnu službu, sve dok se jednog dana vaša žena ne bude spanđala sa pomoćnikom baštovana i vi ne završite sami u Savoju, sa saznanjem da svi prijatelji koje ste nekada imali sada dele bocu jeftinog bugarskog vina u piceriji u Či​zvi​ku, sme​ju se na sav glas i po​sle toga pa​žlji​vo dele ra​čun.

Stoga ja imam novu ideju za televizijski kviz. Zove se Želite li da više ne budete milioner?$vi takmičari su superbogati, a zamisao je da po​klo​ne što je više nov​ca mo​gu​će za što kra​će vre​me.

Problem je, naravno, u tome što se niko ne bi prijavio. Svi bi bili u svojim domovima, sa svojom divnom ženicom Meg i divili bi se pot​pi​sa​nim Fren​ki​nim ga​ći​ca​ma.

Ne​de​lja, 13. maj 2001.

Gde me je žena pozvala, a želeo sam da mogu da odbijem Kakav bi to život bio da zabave nikada nisu izmišljene? Šatori bi se i dalje koristili samo da mladi izviđači u njima prespavaju, držača za čašu koji se kači na tanjir nikada ne bi bilo, a nikada ne biste čuli ni amaterski go​vor.

Ne bi bilo crnih leptir-mašni, ni parkiranja na pašnjaku, ni prilike da natrčite na bivše supružnike, a nikada ne biste ni pili topao martini gar​ni​ran pe​pe​lom, u če​ti​ri uju​tru, zato što je sva dru​ga cuga po​pi​je​na.

Nismo mi čak ni programirani da do te mere uživamo u zabavama.

Razmislite. Kada ste bili mali, voleli ste svog medu i svoju mamu, ali ostala deca su za vas bila neprijatelji. Terali su vas da idete na zabave i da tamo samo sedite, sve dok vas neko ne ponizi tako što će reći: „Jao, bože!

Pa ko je to nama imao ne​zgo​da​ci​ju?”

Na zabavama se uvek dogode te nezgodacije. Tek što ti skinu pelene, a već si upao u ružičnjak gde te majka slavljenice pronađe u zoru sa nosem u blatu. A kad se oženiš, upadneš u veliku nevolju zato što si sa po​gre​šnom de​voj​kom ple​sao na po​gre​šan na​čin, pre​du​go.

Sve vam ovo spominjem zato što sam pre tri nedelje dobio savršenu bolest. Ništa me nije bolelo, samo sam osetio potrebu da ceo dan ležim u kre​ve​tu, je​dem hra​nu koju vo​lim i gle​dam Ar​den​sku bit​ku.

Veoma sam uživao, ali u sred popodneva moja žena se umorila od toga da se penje uz stepenice i donosi mi prepeličija jaja i čorbicu od pečuraka, pa mi je, s rukama na bokovima, što žene rade kada im muževi nisu previše bolesni, rekla da bi trebalo da ustanem i organizujem joj za​ba​vu za če​tr​de​se​ti ro​đen​dan. „Imaš 21 dan da to ura​diš.“ Prva prilika za nezgodaciju stigla je sa pozivnicama. Svakog jutra nama stižu pozivnice, a mi nemamo pojma od koga su niti gde se određena zabava održava zato što su štampane fontom koji je skup nekih besmislenih čvakica, a ispod toga stoji jedno jedino uputstvo, a ono je na fi​ran​cu​skom. RSVP. Mislio sam da će rešenje bilo jednostavno. Pisati velikim štampanim slovima i koristiti engleski jezik. Ali, avaj, ne. Danas je bitno da vam se pozivnica razlikuje od drugih, tako da je morate štampati na zlatnoj plo​či​ci, ili na CD-Romu ili na go​loj mu​škoj stra​žnji​ci.

Stampar se poprilično prenerazio kada sam mu tražio kartice.,,Kartice?“, rekao je. „Bokca mu, pa to je stvarno neobično.“ A onda mi je dao procenu cene:,,Za 150 pozivnica, gospodine, to će biti 6,2 miliona funti. Ili možete da odete u kopi centar i da isto to dobijete za 12 pe​ni​ja.” Je 1’ da?

Sledeći problem javio se kod odabira stila za oblačenje zvanica. Ovih dana se od vas očekuje da izmislite neku lako pamtljivu frazu, kao na primer „Obucite se zanosno,“ ili „Urbani gotik“, ali pošto niko od naših pri​ja​te​lja ne bi imao poj​ma šta to zna​či, sta​vio sam „So​mot za​bra​njen”.

Pošto mi je preostalo samo dve nedelje, pozvao sam organizatora zabave da mi pomogne oko samog događaja. „Samo želimo“ objasnio sam mu, „malo plat​na da za​klo​ni ve​tar, pa da go​sti​ma ne leti žu-žu.“ E pa, tako ne ide, jer vas on posadi da sednete i kaže vam da bi zaista trebalo da imate nekakav pod. To košta samo 170 funti. Na šta vi kažete dobro. A onda vam kaže da bi možda bilo dobro i struju da imate. To košta samo 170 funti. Sve košta samo 170 funti, tako da na kraju sve i na​ru​či​te.

Kada je stigao predračun, stvarno sam se razboleo.,,A šta bi voleo?“, upitala je moja žena, pošto je videla da se ovog puta ne foliram. „Riblje krokete? Finu pileću supicu? Bitku na Neretvi?“ Ništa od toga. Želim samo da svi koje smo po​zva​li po​cr​ka​ju.

To nije bilo suđeno. Nedelju dana ranije i samo je šestoro njih imalo pri​stoj​no​sti da nas od​bi​je, a su​tra​dan se dvo​je od njih pre​do​mi​sli​lo.

Osim toga što, naravno, nismo čuli ni glasa od bilo koga ko se ikada pojavio na televiziji. Poznata je činjenica da kada se jednom pojaviš u električnoj kutiji, čak i ako je to tek na trenutak u izlogu Tehnomanije, gu​biš spo​sob​nost da od​go​va​raš na po​ziv​ni​ce za za​ba​ve.

Tako da imaš kuvare koji te pitaju za koliko Ljudi treba skuvati hranu, a ti onda moraš da im kažeš da bi im bolje bilo da dovedu Isusa u ku​hi​nju jer će mo​žda biti pet lju​di, a mo​žda i pet hi​lja​da.

A onda gosti počnu da telefoniraju i da pitaju šta da obuku umesto somota i gde bi mogli da odsednu. Evo vam jedan savet. Ukoliko tražite hotel u Čiping Nortonu, najpre ćete saznati koji valja a koji ne ako pitate nekoga iz Glazgova. Ljudi koji žive u Čiping Nortonu obično ne koriste usluge lokalnih hotela. A i baš me briga šta ćete da obučete. I da, vaš bivši muž će biti tu. I ne, ja neću da vas izvlačim s livade ako se bude

pre​tvo​rio u bla​ti​šte.

Verovatno će vam biti grozno, ali gledajte na to sa ove strane. Meni će biti mnogo groznije, a biće groznije čak i dragoj zlosrećnoj starici našoj prvoj susetki. Dok je orkestar uterivao ozvučenje, ja sam je pozvao da joj objasnim da će u subotu uveče možda biti malo bučno.,,Ma ne smeta mi,“ re​kla je. „Sta pra​vi​te? Igran​ku?“ Ne baš. Pre će biti da je u pitanju prilika da se svi neverovatno ra​zli​či​ti pri​ja​te​lji moje žene oku​pe, pa da se ne sla​žu jed​ni sa dru​gi​ma.

Ne​de​lja, 10. jun 2001.

Koliko ćeš tešku napraviti grešku?

Pre mnogo godina, kada sam radio kao reporter u jednim lokalnim novinama, urednik me je poslao da izveštavam o istrazi u slučaju nekog ru​da​ra koga je pod ze​mljom spr​štio voz.

Saslušanje je neprekidno trajalo već mnogo sati kada je advokat koji je zastupao Nacionalni odbor kopača uglja rekao pred sudijom da je pokojnik,,mogao“ da se skloni u nišu dok voz ne prođe. Ja sam ovo za​pi​sao svo​jim šu​ga​vim ste​no​graf​skim skra​će​ni​ca​ma.

Ali nažalost, kada je došlo do toga da treba da napišem članak, ja nisam uspeo da te besmislene hijeroglife prevedem kako treba. Tako da je u novinama izašlo kako je taj čovek,,trebalo“ da se skloni u nišu dok voz ne pro​đe.

E pa, to nas je skupo koštalo. Stigle su tužbe. Izašlo je opširno izvinjenje. Pomenuti advokat je vikao na mene. Porodica pokojnika je vikala na mene. Urednik je vikao na mene. Vlasnik novina je vikao na mene. Dobio sam formalno napismeno upozorenje u vezi s mojom brzopletošću. I evo me sada, dvadeset godina kasnije, imam sopstvenu ko​lum​nu u San​dej Tajm​su.

Svako malo pa čujemo neku sličnu priču sa londonske berze. Neki trgovac, zaslepljen prugama na sopstvenoj košulji, pritisne pogrešno dugme na tastaturi i čitava berza izgubi deset procenata svoje vrednosti.

Malo mu natrljaju uši, a kasnije te iste godine on potroši milionski bo​nus koji je do​bio na ku​po​vi​nu še​sto​sob​ne kuće u Oks​ford​ši​ru.

Tako da mi je bilo strašno žao kontrolora leta na aerodromu Hitrouu koji je prošle nedelje proglašen krivim za nemar kada je pokušao da Boing 747 Britiš Ervejza prizemlji na krov aviona jedne druge kompanije.

Degradirali su ga i poslali večno osramoćenog da na Orknijskim ostr​vi​ma maše je​dri​li​ca​ma re​ke​ti​ma za sto​ni te​nis.

Problem jeste u tome što svi grešimo, ali posledice ovih grešaka drastično se razlikuju u zavisnosti od okruženja u kome smo grešku na​pra​vi​li.ba lkan dow nlo​ad Kada kasirka u supermarketu pogrešno pomisli za brokoli da je ku​pus, pa vi pla​ti​te 15 pe​ni​ja više, onda ni​ko​ga nije bri​ga.

Ali šta ćemo sa čovekom koji je pogrešno pomislio za pravi metak da

je ćorak, stavio ga u šaržer mašinke, pa posle čuo da je od tog metka po​gi​nuo se​dam​na​e​sto​go​di​šnji ma​ri​nac?

Istraga je završena prošle nedelje i presuđeno je da je u pitanju bio nesrećan slučaj, a sada kažu da otac poginulog vojnika razmišlja o tome da podnese privatnu tužbu i pokrene parnicu protiv Ljudi koji su od​go​vor​ni za smrt nje​go​vog sina. Ne kri​vim ga, na​rav​no.

I ja bih učinio isto to. Ali ostaje činjenica da je, ako govorimo o greškama, ubacivanje pogrešnog metka u šaržer potpuno isto kao uba​ci​va​nje po​gre​šne in​for​ma​ci​je o bro​ko​li​ju u vagu.

Pomislite samo na tipa koji je na feribotu za Francusku trebalo da zatvori vrata broda „Herald of Free Enterprise“. Uopšte ne sumnjam da je svoj loše plaćeni, bučni, neprijatni i uvek isti posao on obavljao krajnje prilježno sve dok jednoga dana, iz nekog nepoznatog razloga, nije za​bo​ra​vio da ga oba​vi.

E sad, da je on kojim slučajem bio radnik koji je zaboravio da preko noći zaključa fabričku kapiju, možda bi došlo i do pljačke. I to bi možda malo ugrozilo bilans osiguravajuće kompanije. Ali on nije bio takav radnik i, kao posledica njegove trenutne smetenosti, voda je pokuljala u deo sa automobilima i 90 sekundi kasnije brod se prevrnuo na bok. I sto de​ve​de​set tro​je Lju​di je po​gi​nu​lo.

On tada nije bio pijan. Nije ostavio vrata otvorena da vidi šta će se de​si​ti. Pro​sto je za​spao.

I šta ćemo sad? Pa, možemo da zaposlimo stručnjake za zdravlje i bezbednost da nam izmisle najbezbedniji sistem na svetu, neko ustrojstvo gde se ne postavlja pitanje novca i kakvo sigurno postoji i na Hitrouu. Ali činjenica jeste da svaki sistem u nekoj meri zavisi od integriteta nekog čoveka i, ako neko makar i na trenutak ne gleda u lop​tu, dva mla​zna avi​o​na sa 500 ukr​ca​nih put​ni​ka mogu da se nađu na 30 me​ta​ra je​dan od dru​gog.

Ili možete reći da ljude koji drže živote drugih u svojim rukama treba shodno tome i platiti. Ali ja ne mislim da nečiji bankovni konto određuje njegovu sposobnost da se koncentriše. Hoću reći, Njegovo Toničanstvo za​ra​đu​je 163 hi​lja​de fun​ti go​di​šnje, pa ipak sve vre​me gre​ši.

Ne. Plašim se da ćemo uskoro morati da prihvatimo da svaljivanje krivice ne donosi rezultate. Moraćemo da prihvatimo da će lekari, ma koliko dugo da su se obučavali, i dalje nastaviti da ljudima zabijaju igle u

oči, a ne u stražnjice. Moraćemo da prihvatimo da će, s vremena na vreme, neki Land rover da izleti na prugu i da će zbog toga dva voza da se sudare. Moraćemo da prestanemo da kažnjavamo ljude zato što su uči​ni​li tu naj​ljud​ski​ju od svih stva​ri - zato što su po​gre​ši​li.

A najbolji način za to jeste da zabranimo one reklame za advokate na zad​njim se​di​šti​ma au​to​bu​sa na ko​ji​ma piše „Po​vre​di​li ste se na po​slu?“ Sve dok bude bilo prilike da se profitira iz proste, nenamerne pogreške drugog čoveka, uvek će biti nekoga ko će to i želeti. Da se okomi na nekoga. Da okrivi nekoga. Da pretvori nekog nesrećnika koji je samo ra​dio po​gre​šan po​sao u po​gre​šno vre​me u živu vre​ću za uda​ra​nje.

Ne​de​lja, 17. jun 2001.

Amerika, pobratimijena s Otadžbinom Za putnika koji ima ukusa, Evropa ima u ponudi mnoštvo raznovrsnih mogućnosti. Možete otići na Island da pecate losose, ili na jedrenje u Grčku. Možete da se spustite na francusku Rivijeru i tamo opustite, ili da se naduvate kao balon i popnete sve do Amsterdama. Možete da igrate do zore, dok vas noge ne zabole na Ibici, ili da harate po prodavnicama u Lon​do​nu. A još ni​smo ni sti​gli do Ita​li​je.

Zbog čega onda ogroman broj Amerikanaca, kada odluči da ode u Evropu na odmor iz snova, uvek započne turneju od Nemačke? Jer, Nemačka je za odmor isto što je TV kuvarica Delija Smit za zavarivanje metala. Možda zbog toga što su za Nemačku čuli. Možda im je brat stacioniran u Visbadenu, ili im je možda otac još 1941. leteo nad Hamburgom. Da, znam da Amerika te godine još nije bila u ratu ali, ako je su​di​ti po fil​mu Perl Har​bor, Ame​ri​kan​ci to ne zna​ju.

Ili možda Nemačka u brošurama deluje nekako primamljivo Amerikancima. Hoću reći, oba naroda imaju običaj da jedu malo više nego što bi trebalo i naklonost prema veoma velikim automobilima koje voze izuzetno loše. Obe zemlje imaju apsolutno beznadežne televizijske programe u kojima voditelji nose drečava odela i uzvikuju besmislena uputstva namenjena učesnicima. Kada bi neki Amerikanac listao 215 kanala tipa,,za svakog ponešto“ u hotelskoj sobi u Stutgartu, osećao bi se baš kao kod kuće. Sve dok negde iza ponoći ne bi došao do kanala 216 i ot​krio sa​svim novi na​čin igra​nja sa psom.

Osim toga, obe zemlje uživaju u istim britanskim izvoznim proizvodima: Beni Hil, Mister Bin, Barberi kišni mantili. Tu je zatim i pitanje ukusa. Samo bi u dvema zemljama na svetu čoveku palo na pamet da kombinuje kupatilo u boji mandarine sa ljubičastim i braon prostirkama. I samo dve zemlje mogu da se izdaju za demokratije, dok s druge strane gnjave svoje građane morem propisa i papirologije toliko velikim da bi se u njemu mogli udaviti svi stanovnici Kine. Pa i duplo više ljudi. U Nemačkoj ne smeš da kočiš kad na put izleti mali pas i moraš imati dozvolu da bi igrao golf. Amerikanac bi na to mudro klimnuo gla​vom.

Reklo bi se, dakle, da su Nemačka i Amerika jednojajčani blizanci i

sada ćete možda vi mudro klimnuti glavom, prisećajući se da otprilike 25% Amerikanaca ima u sebi nemačke krvi. I zaista, nedugo nakon proglašenja nezavisnosti, Senat je glasao o tome da li zvanični jezik mladih Sjedinjenih Američkih Država, tada tek u razvoju, treba da bude en​gle​ski ili ne​mač​ki.

Bilo kako bilo, veliki broj Amerikanaca provodi odmor u Otadžbini, uključujući i jedan penzionisani bračni par iz Mičigena koji se zovu Vilbur i Mirtl, koji su tamo otišli tek prošle nedelje. Spakovali su opremu za toplo vreme u nekoliko kofera od one vrste koja izgleda kao da je napravljena od starih kancelarijskih tepiha, pozvali su ćerku Donu da ih odveze od stambenog bloka zatvorenog tipa koji nazivaju domom do aero​dro​ma u De​tro​i​tu, oda​kle su po​le​te​li na od​mor u Keln.

Mirtl je spakovala i malo mleka u prahu jer je negde načula kako Evropom haraju slinavka i šap, pa je procenila da za svaki slučaj treba da se obezbedi. Vilbur se plašio da će se zaraziti KGB-om iz govedine inficirane BSM-om i zakleo se u avionu da će jesti samo piletinu. Oboje su se pi​ta​li može li se pi​le​ti​na na​ba​vi​ti u Evro​pi.

Ja znam sve ovo jer znam čoveka koji im je iznajmio auto. Mnogo im se svideo, ne samo zbog toga što tako dobro priča engleski, već i zbog toga što, nasuprot svim pričama koje su čuli, ume da stoji na zadnjim nogama. Mirtl ga je pitala za savet da li da idu u Minhen jer se tamo trenutno održava sajam antikviteta, ili je možda bolje da prvo posete Frankfurt koji je, kako je čula, poznat kao Venecija Nemačke.,,Pa“, objasnio im je moj prijatelj, „Frankfurt ima reku, ali verovatno je pre​te​ra​no po​re​di​ti ga sa Ve​ne​ci​jom.“ I dalje u nedoumici, krenuli su na put, i tu je priča trebalo da se završi. Ali javili su se telefonom već nakon dva sata. Izgleda da su se malo zbunili i zalutali u Holandiju, gde su pronašli predivan mali kafe u kom slu​že pi​le​ti​nu.

Međutim, na njihovu žalost, dok su bili unutra, neko je polomio zadnje staklo na autu i poslužio se svim njihovim stvarima: ne samo filcanim koferima hugenotskih majstora, već i pasošima, vozačkim do​zvo​la​ma i Vil​bu​ro​vim nov​ča​ni​kom.

Možda je lopov bio narkomanski zavisnik u potrazi za fiksom. Ili je možda pomislio od njih da su Nemci i uzeo im sve da se osveti za krađu očevog bicikla. Ili se možda osetio uvređeno zbog njihovih registarskih

tablica. Tablice svih automobila registrovanih u Kelnu ove godine po​či​nju sa KUT, što je na ho​land​skom naj​ru​žni​ja reč na sve​tu.

Kako bilo, siroti stari Vilbur i Mirtl nisu imali mnogo sreće s policijom, ni u Holandiji ni u Nemačkoj u koju su se kasnije vratili.

Nakon samo šest sati provedenih u Evropi, rešili su da im je to sasvim do​sta i da će se od​mah vra​ti​ti kući. Tako su i uči​ni​li.

Problem je, naravno, u tome što Nemačka, iako možda na prvi pogled ima nešto zajedničko sa Amerikom, Americi nije ni najmanje slična čim malo zagrebete ispod površine. Nema u Nemačkoj kulture pozdravljanja sa,,lep dan vam želim“. Nemcu nije bitno da li ćete imati Lep dan, jer on je Evro​plja​nin.

Pišem ovo iz jednog gradića po imenu Citau na granici s Poljskom.

Ose​ćam se kao kod kuće.

Ne​de​lja, 24. jun 2001.

Kako me je banda osvetoljubivih Nemaca saterala u ćošak Tako se ja lepo dovezem do grada sa spuštenim krovom na autu kada se iznenada začu pucketanje nalik na sveže zapaljenu grančicu za potpalu i iz kasete na suvozačkoj strani izleti moja mapa, pa mi se zakači za facu i od​mah za​tim od​le​te da​lje.

Obično mi ovako nešto ne bi predstavljalo problem. Imao sam zapisano ime bara u kom mogu da gledam Gran Pri, a imao sam čak i adre​su. Tako da ću samo sta​ti ne​gde sa stra​ne i pi​ta​ti ne​ko​ga za put.

Nažalost, nalazio sam se u Nemačkoj, gde ljudi, ako ne znaju šta to tačno tražite, neće hteti ništa da vam kažu. Da sve bude još gore, bio sam u istoč​nom delu ze​mlje, gde nema čak ni lju​di koje bih mo​gao da pi​tam.

Prvi put sam primetio ovaj problem u zanosno lepom saksonskom gradiću Citau koji je, u petak u pola devet uveče, bio pust. Prizor mi je ličio na scenu iz filma Na plaži. U obližnjem gradu po imenu Cvikov u operi se dzvAz Aida, ali ispred opere nije bilo reda Ljudi koji čekaju da uđu. Radnje su bile pune skupocenih pribora za jelo, ali nije bilo kupaca.

Par​kin​zi su se na​la​zi​li na sve stra​ne, ali par​ki​ra​nih au​to​mo​bi​la nije bilo.

Najnoviji podaci govore da se nakon pada Berlinskog zida, iz nekih gradova čak 65% stanovništva odselilo na zapad u potrazi za poslom. Ja u to ne verujem. Ako je 65% Ljudi otišlo, onda 35% mora i dalje biti ovde.

Ne mo​že​mo da se ne za​pi​ta​mo sle​de​će: gde su, kog đa​vo​la, ti Lju​di?

Stanovnici zapadne Nemačke trenutno plaćaju specijalan porez od 7% za novu infrastrukturu na istoku zemlje. Kancelar Kol je obećao da će to tra​ja​ti tri go​di​ne, ali pro​šlo je već dva​na​est, a tro​ško​vi ne pre​sta​ju.

Izveštaj Volfganga Tirza, predsednika nemačkog parlamenta, koji je nedavno procurio u javnost, daje apokaliptičnu sliku istoka kao regiona na ivici totalne propasti. Mi mislimo da imamo probleme sa migracijama iz severne Engleske ka jugoistoku, ali naši su problemi prava sića, a ne muči nas ni naj​ni​ža sto​pa na​ta​li​te​ta na sve​tu.

Tokom godine pred ujedinjenje, u Istočnoj Nemačkoj rođeno je 220.000 beba. Pro​šle go​di​ne re​gi​stro​va​no je samo 79.000 ro​đe​nih beba.

Milijarde se ulažu u nekadašnju Nemačku Demokratsku Republiku kako bi tamo sve bilo ili sveže restaurirano ili novo. Voda iz vodokotlića pada kao na Nijagarinim vodopadima. Mobilni telefon radi svuda. Putevi

su glatki kao kompjuterski ekran. Ali sve to liči na kupovinu novog odela za ne​kog ko je umro.

Da se vratim sada na Zonderhauzen te vrele nedelje, kada sam imao dva​de​set mi​nu​ta da pro​na​đem bar pre nego što poč​ne ne​mač​ki Gran Pri. Nisam imao drugog vodiča do sunca i stigao sam tačno na vreme, ne primetivši u žurbi kako se bar nalazi na najgorem mogućem mestu na svetu. Nalazio se u dvorištu okruženom sa sve četiri strane bezličnim desetospratnicama ofrlje izgrađenim u maniru komunizma, na bednom i napuštenom komadu zemljišta zatvorenom sa svih strana. I baš tu, na sred tog dvo​ri​šta, na​la​zi​la se Ostert​h al Gasts​h al​le.

Bio sam i ranije u birtijama, u Flintu u državi Mičigen i Kalgurliju u Zapadnoj Australiji. Nisu mi strana ta mesta na kojima je osvetljenje slabo a stolice se koriste kao oružje. Ali Ostertal je bio nešto sasvim drugačije. Jedina svetlost dopirala je od reklame za proizvođača piva koja je visila iznad šanka i od slot aparata u ćošku. Ali i toliko svetla bilo mi je dovoljno da vidim kako u baru ima desetoro Ljudi i kako nijedan od njih nema zube.

Ali, rekao sam sebi da je to u redu. Ovo je rudarski gradić. I ja dolazim iz rudarskog gradića. Znam da se u rudarskim gradićima ne naručuje hladno Sabli vino. Zato sam naručio pivo i smestio se da gle​dam trku.

Nisam dugo uživao. Vrlo brzo je jedno od bezubih čuda došlo k meni i ponudilo mi međunarodnu ruku prijateljstva. Cigaretu. Samo što to nije bila cigareta. To što sam zapalio zvalo se „kabinet” i bilo je ljuto kao živa va​tra. „Do​bro je, ja?“, reče mi čo​vek i uze punu Šaku mog marl​bo​ra.

Onda je stvar postala malo ozbiljnija. Da li bih mogao, pitao me je, da mu objasnim šta piše na televizijskom ekranu? Stvar je u tome da, uprkos toliko hvaljenom sistemu školstva u NDR-u, on ne ume da čita. ali, ume da govori engleski, pod uslovom da taj engleski ne izlazi iz okvi​ra sta​rih pe​sa​ma Dor​sa.

Da li ste nekad probali nešto slično: da komentarišete trku automobila koristeći isključivo reči Džima Morisona? Teško je. „HeinzHarald Frentzen. Ovo je kraj. Više nikad nećeš pogledati u njegove oči.“ Kad je krenuo 50. krug već sam se prilično mučio, a da sve bude još gore, svaki od njih desetorice popio je 150 litara piva i bio spreman za dobru tuču.

Pretpostavljam da bi u normalnim okolnostima nabijali jedan drugome glave na slot mašinu, ali tog dana su imali mnogo bolju metu: mene, budalu sa zapada. Pravi živi primer bezlične kapitalističke mašine koja se doselila u njihovu varoš, kupila rudnik, prodala sve što je u nje​mu vre​de​lo i za​tvo​ri​la ga.

Oni su izgubili posao, besplatna mesta u vrtiću za svoju decu i većinu prijatelja. U zamenu za to, dobili su novu kanalizaciju. Bio sam sada stavljen pred jednostavan izbor: da odgledam trku do kraja ili da spa​sa​vam živu gla​vu.

Ono što ti ljudi žele više od svega jeste da se ponovo podigne Berlinski zid. Ono što ja želim više od svega jeste da znam ko je osvojio Gran Pri. Ne​de​lja, 1. jul 2001.

Briselska diskusija, iliti Istina o Evropskoj uniji Obično ne pričam o Evropskoj uniji. Ali kada ste u Briselu, glavnom gradu Belgije i prestonici Evrope, nije lako zaobići tu temu na duže vre​me.

Juče sam se smestio na prijatnom trgu sa jednom šarmantnom i učenom mladom Irkinjom koja ovde živi već četiri godine. Proveli smo četiri sekunde u razgovoru o lepotama Briža, jedanaest sekundi u raz​go​vo​ru o Žan-Klod van Damu, a onda ni​sam mo​gao više da iz​dr​žim. ,A šta je to tačno Evropska unija uradila za mene?“, upitao sam otre​si​to.

Zao mi je, ali prethodne večeri sam stigao u hotel Prezidents baš nakon dva autobusa turista koji nisu mogli ni da pročitaju, a kamoli da razumeju formular za registraciju koji je sastavio neko fantastično radoznao. Zanimljivo je to, zar ne: nije vam potreban pasoš da uđete u Bel​gi​ju, ali po​tre​ban vam je broj pa​so​ša da bi​ste mo​gli da pre​no​ći​te.

Ipak, prošla su tek tričava dva sata čekanja pre nego što su mi dali ključ od nečega što je zapravo bilo topionička peć sa dva kreveta. Smesta sam znao da su ovaj hotel napravili i da ga drže isključivo za američke turiste, ljude koji izgleda ne mogu da podnesu ukoliko soba nije tako vre​la da u njoj mo​žeš da sku​vaš li​si​cu, ili tako hlad​na da se azot ledi.

U jedan po ponoći odvukao sam jastuk do mini-bara i očajnički sam pokušavao da zaspim kada je čovek u sobi do mene odlučio da bi baš vo​leo da od​i​gra par​ti​ju skvo​ša. Tako i bi. Tra​ja​lo je oko sat vre​me​na.

Pošto se dobrano oznojio, odlučio je da mu je potrebno jedno dugo tuširanje. Pa je i to radio sat vremena. A onda je skontao da bi bilo dobro da se javi svojima u Ajovi. Iako mi nije baš najjasnije zašto mu je bio po​tre​ban te​le​fon. ,,Ej, Tode,“ vikao je, „Čak je. Slušaj koliko mogu da pojačam televizor.“ Nisam još stigao da pogledam, ali prilično sam siguran da čete, ako potražite u Ginisovoj knjizi rekorda ko je čovek sa najjačim glasom na svetu, tamo naći starog dobrog Čakija. I, boga mu, koliko taj ima prijatelja. Bilo ih je toliko da taman što ih je sve pozvao, dođe vreme i za još jednu partiju skvoša. Na posletku sam morao da pozovem recepciju i da ih zamolim da pozovu čoveka i zamole ga da spava. Čuo sam ga kad je

po​di​gao slu​ša​li​cu. »Alo,“ dreknuo je. „Aha, važi.“ Onda je spustio slušalicu, pokucao mi na vrata i prošaputao jačinom od koje se drvo cepa: „Izvini, druškane.“ A onda je izašlo sunce, pa je isto onako kao što uvek pronađe procep između štitnika za oči u automobilu, pronašlo i prorez u mojim zavesama i sručilo zrak čistog, ekstravrelog zračenja pravo u moju levu rožnjaču, tako da sam morao da ustanem iz mini-bara i vratim se u onaj špo​ret od kre​ve​ta.

Razumljivo je onda što sutradan nisam bio raspoložen da ćaskam o prokletom Žan-Klodu van Damu. „Reci mi,“ istrajavao sam. „Šta je ta Evrop​ska uni​ja ika​da uči​ni​la za mene?“ Moja dru​žbe​ni​ca, va​tre​na evro​fil​ka, ob​ja​sni​la mi je da nije mo​gla da se upiše na univerzitet u Irskoj zato što je u školu išla u Engleskoj, pa nije znala irski.,,Pa,“ rekoh joj,,,to je sve sjajno i bajno, ali kakve to veze ima sa mnom?“ Morala je da se složi da nema nikakve, ali je, nepokolebana, nastavila da mi objašnjava da zbog Evropske unije kožne cipele sada moraju da imaju na sebi evropski simbol kojim se potvrđuje da su napravljene od kože.

Hmmm. Nisam siguran da je to samo po sebi dovoljno da se opravda vlada sa dva centra i tri nivoa čije osoblje broji 35 hiljada ljudi, pogotovo što je većina nas dovoljno pametna da primeti razliku između nečega što potiče sa zadnjeg dela krave od nečega što potiče sa dna nekog Saudijskog naftnog izvora.,,Ne,“ rekoh.,,To sa kožom ne vodi nikuda.

Mo​raš da mi daš neki bo​lji ra​zlog.“ Rekla mi je da je Evropska unija razlog što je markirana odeća sada jeftinija u Britaniji, ali pošto nisam neki fan Prade, mene za to nije bilo briga. Onda mi je rekla da bi vazduh bio zagađeniji da nema Saveta ministara. Pogrešna tema, bojim se. Kada sam joj nakon dvadeset minuta objasnio koliko zapravo malo štete ovom svetu nanosi čovek sa svo​jim ma​ši​na​ma, ona je na​sta​vi​la da​lje.

Izgleda da, ako odem u zemlju gde nema britanske ambasade (a ni jedno ni drugo nismo mogli da se setimo takve zemlje), pa me tamo uhapse zbog krijumčarenja droge, mogu da pozovem u pomoć bilo koju dru​gu dr​ža​vu čla​ni​cu EU koja tamo ima is​po​sta​vu.

Tako da, ako vas ćorkiraju u Kabulu zato što ste miksovali heroin - a

to je, verujte mi, vrlo malo verovatno - pa se ispostavi da su britanske diplomate isterane iz zemlje iz nekog razloga, onda možete da se obratite Šve​đa​ni​ma.

I nakon sat vremena temeljnog preispitivanja svojih stavova, to je bilo sve čega je ona mogla da se seti. Jeftine, birokratske kožne cipele i po​moć Vi​kin​ga uko​li​ko za​gu​sti u ne​kom gro​tlu pa​kla u tre​ćem sve​tu.

Te večeri sam se prijavio u hotel gde su sobarice održavale dvadesetčetvoročasovnu trku na usisivačima. Moja soba se nalazila na jednoj zeznutoj maloj okuci, i većina njih se na tom mestu zakucavala u zid​nu laj​snu.

Podozrevam da je to zapravo razlog što EU nekako ne funkcioniše.

Niko od lju​di koji je vode ne može ni​ka​da da spa​va.

Ne​de​lja, 8. jul 2001.

Vikend u Parizu, gradu pljačke u po bela dana Prošle nedelje se Koneksov voz za radnike, primeren nekoj zemlji trećeg sveta, zbog lošeg upravljanja pokvario nedaleko od Sevenouksa u Kentu.

Usled toga, svi Eurostarovi vozovi, i odlazni i dolazni, bili su primorani da se sklo​ne na jed​nu pru​gu, pa su ka​šnje​nja tra​ja​la i do pet sati.

Kao što se i dalo predvideti, govorilo se da su putnici,,zgroženi“. Oni iz ekonomske klase rekli su da su dobili samo po čašu vode za sve vreme dok su čekali, dok su se oni iz prve klase žalili kako nisu mogli da spa​va​ju jer su vra​ta va​go​na pra​vi​la pre​ve​li​ku buku.

Sve to zvuči vrlo turobno. I vrlo čudno. Zato što sam ja lično bio u jednom od vozova i nisam uopšte ni primetio da postoji nekakav problem. Jeste, krenuli smo sa stanice Vaterlo žustrim kasom i protutnjali pored Sevenouksa lagano i dostojanstveno, ali to sam sve vreme i očekivao da će se desiti. Hiljadu puta su nam već pričali kako Eu​ro​star ne radi i kako je tu​nel pun be​snih pasa i ne​mač​kih ten​ko​va.

Zbog toga sam uvek više voleo da idem u Pariz autom, avionom ili brodom; peške, pa čak i puzeći ako treba. Sve je bolje nego voz u kome mogu da se zarazim besnilom ili budem pogođen paljbom iz tenka na šest hi​lja​da me​ta​ra is​pod oba​le kod Do​ger Ben​ka.

Nego, hajde da stanemo na sekund i razmislimo. Novine nikada ne izveštavaju o tome kako svakog vozača koji ide ka Parizu zaustavlja pogranična policija i tera ga da stoji nag u ledenoj ćeliji, dok mu oni otimaju svaki dinar koji će ikada zaraditi za neizbežnu kaznu zbog prebrze vožnje. Niti možete da čitate u novinama o letovima koji su pre​u​sme​re​ni za Born​mut zbog po​gre​šne vr​ste va​zdu​ha.

To se meni desilo prošle jeseni. Auto mi je bio na Getviku. Sleteo sam na Hern. I šta sam onda uradio? Seo u voz i otišao pravo u London, ili seo u autobus da se vozim tri sata po autoputu M25 kako bih ponovo bio sa svojim četvorotočkašem? Odgovor je, koliko je meni poznato, i dalje par​ki​ran na aero​dro​mu Ge​tvik, par​kin​gu G, red peti.

Zbog toga sam i rešio da prošle nedelje odem u Pariz Eurostarovim vozom. Karta za prvu klasu koštala me je 2000 francuskih franaka, što znači da je skuplja nego avionska karta. Ali od centra Londona do centra Pa​ri​za sti​že se de​set mi​nu​ta brže nego ako ideš Bo​in​gom.

A možeš i da pušiš, pa koga onda briga što se vrata kupea otvaraju s toliko silinom kao da ih je raznela granata i što rasklimana kolica sa pi​ćem ima​ju če​tvr​ta​ste toč​ki​će?

Nisam, međutim, siguran da je Pariz bio dobra destinacija. Čudno je, zar ne, to što je Hausmanov ozvezdani grad strasti sa svojim niskim zgradama uvek prvo na šta pomislite kada poželite da odete na romantični vikend, a ipak se, čim malo stanete i razmislite, zapitate zašto baš Pa​riz.

Jasno je da je metropolitski glamur veoma izražen i da se u celom gradu dobro pije, ali poslednjih godina je ostario i postao prljav i nevaspitaniji nego ikad, ali uprkos tome nije ništa zanimljiviji, naprotiv.

Visoke rente oterale su levičarske filozofe Sartrovog tipa na mračnu i sumornu Levu obalu, a aristokratija se povukla u svoje klubove u ulici Sen Onor.

Ostaje vam onda mnogobrojna i nesalomiva srednja klasa, a u ovo doba godine čak je i ona zbrisala na sunčanje na neku plažu u Bijaricu.

Pariz, dakle, izgleda kao kavez sa slonovima bez slonova. Ostao je bez ičega. Osim možda, osećaja opasnosti; osećaja da možda ipak treba da dr​ži​te nov​ča​nik u ga​ća​ma.

Naravno, stanje nije toliko loše kao u Detroitu, gde ne biste mogli da pređete ni trideset metara a da vam neko ne napravi rupu u glavi kako bi posle mogao da vam ukrade nokte na nogama. Ili u Portoriku, gde su čuvari hotela rekli da bi najbolje bilo da ostanem u baru. Ali svejedno je loše. Noću Pa​riz ima oči.

Napad na vozače i otimanje auta dugo su bili privilegija samo moskovskih gangstera i urbanih Durbanaca, a sada se svakodnevno dešavaju. U drugim evropskim gradovima, siromašni kao oružje na semaforu koriste sunđer i kofu vode, ali u Francuskoj se upotrebljava pi​što​lj, s na​re​đe​njem da iza​đe​te iz auta.

Iskazujući naginjanje ka desnici karakteristično za latinske zemlje, Francuzi za ovo krive imigraciju i kažu da je sve bilo u redu s Parizom pre nego što ga je preplavilo pola Makedonije. Ali činjenica je da sam ja osetio iskušenje da ukradem nešto još kad sam prvi put seo za sto ispred ka​fea i na​ru​čio par piva.

To je bilo na Monparnasu, koji nije ništa naročito, ali je račun svejedno bio urnebesno velik. Platio sam deset prokletih funti za dva

osrednja piva „1664“ i šest komada maslinki. Onda me je u hotelu sačekao račun sa hemijskog čišćenja: 180 funti. Jeftinije bih prošao da sam ku​pio ma​ši​nu za veš.

A nismo još ni stigli do hrane koja je trebalo da mi, kako su me uveravali, povrati veru. Čak ću i u najgoroj rupčagi, rekli su mi, moći da probam hranu senzacionalnog ukusa. Jer svi su Francuzi, navodno, ro​đe​ni ku​va​ri.

E pa nisu. Kada sam prvi put jeo u restoranu, po prvi put u životu sam dobio sindrom retke stolice; drugi put mi je jastog bio pečen na nu​kle​ar​noj bom​bi (ve​ro​vat​no su ga na​ba​vi​li sa ato​la Mu​ru​roa); a tre​ći put sam do​bio por​ci​ju ne​če​ga što je ima​lo ukus di​mlje​ne au​to​mo​bil​ske gume.

Dakle, jedino što imam da kažem je sledeće: ako tražite nevaljali vikend i malo opa-cupa zabave, zaboravite na Pariz. Neko će vam tamo maznuti kondome. I naterati vas posle da ih pojedete. Za 500 funti po ko​ma​du.

Savetovao bih vam da radije sednete u voz i uradite ono što uvek želite da uradite kad ste u avionu — skrenete levo. Tako biste se našli u Brižu, gde možete da se šetate sasvim bezbedno čak i ako nosite šešir napravljen od novčanica, da se do besvesti kljukate kobasicama od svinj​skih pa​pa​ka i da se ve​o​ma, ve​o​ma lepo pro​ve​de​te.

Ne​de​lja, 15. ju​l2001.

Umetničko delo je u pitanju, i sagradili su ga preko naših leđa Pretpostavljam da smo u doba avionskih putovanja svi videli neka vredna dela moderne arhitekture. Veliki luk na La Defensu u Parizu.

Novu zgradu Rajhstaga u Berlinu. Transameričku piramidu u San Fran​ci​sku. I da, Mi​le​ni​jum​sku ku​po​lu.

Ali bez obzira na to gde ste bili i šta ste videli, muzej Gugenhajm u Bilbau sam je po sebi dovoljan da vas obori s nogu i pomeri vam pamet.

Neki kažu da ova golema, zavojita građevina podseća na brod; drugi govore da je u pitanju velika čelična riba; dok oni sa darom za arhitekturu tvrde da ova zgrada nosi odjeke pomorske prošlosti ovog grada, dok inspiraciju crpi iz nešto novije ljubavne veze Bilbaa sa teškom in​du​stri​jom.

Istina je pak da ova zgrada čuči Bilbau, kao što bi Tadž Mahal legao u Barnzliju i sa istom lakoćom zaokuplja vaš vidokrug i moždane procese.

Eto nje na kraju svake ulice, a kada je nema pred očima, urezana vam je u mi​sli.

Možda ste tek dopola pojeli paelju i nalazite se petsto metara dalje, a onda vas nešto povuče, kao neka nevidljiva sila, da ustanete od stola i da je još jednom pogledate. To je Aurora Borealis. Duga oko meseca. To je meteorska kiša, tornado i najveličanstveniji afrički sumrak sve u jednom. To je najveličanstvenija stvar koju sam ikada video. A video sam Kri​stin Skot To​mas nagu. Tako da sam na​rav​no mo​rao da uđem unu​tra.

Na drugom spratu bila je izložba haljina Đorđa Armanija, koja je, rekoše mi, neočekivano dobro prošla kada je nedavno prikazana u Gugenhajmu u Njujorku. Ovo, naravno, ništa ne znači jer će se Ame​ri​kan​ci po​ja​vi​ti u ve​li​kom bro​ju i da gle​da​ju trak​tor kako se kre​će.

Nažalost, mene haljina može da uzbudi samo kada je na nekome pa sam po​šao na prvi sprat, gde se odr​ža​va​la izlo​žba te​le​vi​zo​ra. Ali po​što sam takve stvari već viđao u Tehnomaniji, ja sam samo produžio do prizemlja, gde se protezao dugačak red ljudi koji su čekali da uđu u tro​u​gla​sti la​vi​rint.

To je uvek problem sa ovakvim građevinama, bilo da se radi Pompidu centru u Parizu ili o Milenijumskoj kupoli. Šta se kog đavola može staviti

unu​tra, a da je im​pre​siv​ni​je od same zgra​de?

Na najuspešnijoj izložbi koja je ikada održana u Bilbau izlagali su se motori. Ali, sa druge strane, motordžije ne zanima previše estetika.

Većina njih bi pregazila more renesansne umetnosti, ako ih sa druge strane čeka Harli Dejvidson. Što se mene tiče, ja sam uživao kada sam izašao napolje, pa seo u kafe i blenuo ponovo u ovu raštelovanu kulu na​pra​vlje​nu od ti​ta​ni​ju​ma i zla​ta​stog kreč​njač​kog ka​me​na.

Znao sam da su pozvali trojicu arhitekata da se takmiče za najbolji projekat. Svaki od njih je dobio deset hiljada dolara, tri nedelje i jednu posetu lokalitetu ne bi li nešto smislio. I znao sam da je posao dodeljen Ka​na​đa​ni​nu po ime​nu Frenk Geri. Ali, ko je za​bo​ga sve ovo pla​tio?

Gugenhajmovi su stekli bogatstvo od eksploatacije ruda, a onda su izgubili veliki deo kolača kada su nacionalizovani rudnici u Južnoj Ame​ri​ci čiji su oni bili vla​sni​ci.

Danas je ta porodica i dalje veliki pokrovitelj umetnosti, ali gaji i sklonost ka novcu iz državne kase. A u Bilbau je dobila iz državne kase ni ma​nje ni više nego 100 mi​li​o​na do​la​ra.

A to nas dovodi do sledećeg pitanja. Kako je Bilbao, koji spada među najsivlje, najjadnije i ružnije gradove na svetu, mogao da izdvoji 100 miliona dolara za muzej? Gradovi ovog tipa u Britaniji ne mogu da priušte ni da isprazne kantu za smeće, a kamoli da uz obalu reke sagrade sa​vre​me​ni pan​dan Vest​min​ster​skoj opa​ti​ji.

Pošto je ovo Španija, nije lako doći do odgovora. Svako na svojoj telefonskoj sekretarici ima snimljenu poruku koja kaže da je otišao na ručak i da će se vratiti tokom septembra. Ukoliko nekim čudom ipak nađete nekoga da sedi za radnim stolom, oni vam kažu da ih mrzi da pro​ve​re.

Hajde, dakle, da razmotrimo činjenice. Bilbao je grad u Baskiji i novac je sakupila PNV, baskijska nacionalistička partija. Lepo je to, ali oda​kle PNV-u pri​stup sumi od 100 mi​li​o​na do​la​ra?

To ne znam - ali znam sledeće: 1999, a to je poslednja godina za koju su brojke dostupne, poreske obveznike u Britaniji članstvo u Evropskoj Uniji koštalo je 3,5 milijarde funti. To je 60 funti po glavi svakog muškarca, žene ili deteta. A ta suma, i još malo više, otišla je u Španiju da se po​mog​ne pro​gram mo​der​ni​za​ci​je.

E pa sad, Španija je već moderna zemlja. Zubari koriste struju.

Žbunje je uredno potkresano, a niskonaponsko osvetljenje zamenilo je onaj oreol koji se nadvija nad zemljama Trećeg sveta fluorescentne cevi.

Naravno, možda će vam reći da su oni demokratsko društvo tek poslednjih 25 godina. Ali 25 godina je puno. Niko ne kaže da je u bra​ku,,tek“ 25 go​di​na.

A šta oni rade sa svim tim kešom? Pa, ne mogu baš da nađem vezu, ali vrlo je moguće da smo vi i ja platili izgradnju Gugenhajma. Tako da je on Bri​tan​ski ko​li​ko i Gi​bral​tar.

Kupola je možda bila preispoljna katastrofa, ali izgleda da smo, nehotice, uspeli da izgradimo najvelelepniju građevinu koju je svet ikada video. Idite da je vidite, ali ne ulazite unutra iz dva razloga. Prvi: ne is​pla​ti se; i dru​gi: na​pla​ti​će vam iako ste već pla​ti​li.

Ne​de​lja, 22. jul 2001.

U zemlji Baskiji pričaju jezikom smrti Kada budete ovo čitali, ja ću već biti na Menorki, vi ćete biti u Turskoj, vaše komšije će biti na Floridi, a čovek s maskom će biti u vašoj dnevnoj sobi i ko​ri​sti​će se va​šim te​le​vi​zo​rom.

A ipak, moglo bi biti i gore. Mogli ste da odete u Bijaric. To je bilo prvo primorsko odmaralište na svetu, a možete ga pronaći na obali Atlantika, odmah ispred onog mesta gde zapadna Francuska zaokreće pod pravim uglom i postaje Spanija. Mnogo volim taj kraj, i to ne samo zbog ne​pre​gled​ne pla​že sa onim atlant​skim ta​la​si​ma ve​li​či​ne čo​ve​ka.

Volim i grad, koji predstavlja spoj napoleonske raskoši i oskudne viktorijanske skromnosti, a volim i brdovite predele u unutrašnjosti u kojima se mogu pronaći pećine iz kojih je pre 10.000 godina ispao prvi evropski čovek. Volim hranu koja je u ovo mestašce upala iz susednog Gaskonja. Sve volim, i to tako mnogo da mi čak ne smetaju ni jadne vre​men​ske pri​li​ke koje s vre​me​na na vre​me po​ga​đa​ju ove kra​je​ve.

U svakom slučaju, kad pada kiša, za samo pola sata vožnje kolima možete stići do Španije, gde ćete imati priliku da gledate baletane koji probadaju bikove. Onda uveče možete da odete do gradića San Sebastijan, koji ima više barova po glavi stanovnika nego bilo koji drugi grad na svetu. Velingtonove trupe su se tu toliko obeznanile da su spalile či​tav grad do te​me​lja.

Pa šta onda nije u redu? Pa, vidite, ovo je, nažalost, zemlja Baskija, a to znači da stoji rame uz rame sa jednim mestom na Svetlećoj stazi, koje se proteže uz pojas Gaze, pokraj Tamilskog tigra, tik do Pola Pota, a iza ir​skog Fols Ro​u​da.

Ljudi obično misle da su baskijski separatisti iz ETE niskobudžetna teroristička organizacija koja postavlja bombe na bicikle jer su automobili previše skupi. U najboljem slučaju, oni su samo usputni deo ve​sti iz sve​ta.

Ali kad se nađete tamo, onda nisu samo vesti. Oni ne prikupljaju novac tako što prosjače u dalekom Čikagu, već tako što teraju sve redom, uključujući i međunarodno priznate fudbalere, da plate revolucionarni porez. A ako nećeš da platiš, dignu ti u vazduh auto, kuću, ženu, pa​pa​ga​ja, ka​fa​nu i sva​ko​ga ko se nađe u njoj.

Zbog toga sam i oti​šao oda​tle i sti​gao na Me​nor​ku.

Otkad su pre nekog vremena počele nevolje, ubili su skoro 900 ljudi i zbog toga su sada na svakom uglu postavljeni policajci koji, obučeni kao Robokap, zamahuju teškim puškomitraljezima i znoje se znojem ljudi koji su ve​o​ma, ve​o​ma upla​še​ni.

Video sam jednog sirotog pandurčića, tek dete, verovatno nema više od osamnaest godina, i da sam mu se prišunjao iza leđa i rekao,,Bu!“, mogao bih se zakleti u svoj život da bi ga strefio srčani udar. Tek sam sat vre​me​na pro​veo tamo kad su jed​nog po​li​caj​ca za​i​sta upu​ca​li.

Tek sam jedan dan proveo tamo kad sam, skrenuvši u jednu ulicu, video kako izgleda kada se bomba postavi na automobil. Već sam viđao mnoge stvari koje se mogu uraditi s autom, ali prilično sam se zaprepastio kada sam video koliko daleko auto može da ode i u koliko mnogo pravaca, samo ako staviš malčice dinamita ispod vozačevog se​di​šta.

Treba li uopšte da pominjem da je vozač dotičnog automobila pre​tvo​ren u prah.

Kad se sve sabere, to je dvoje mrtvih u toku jednog dana, a čak ni Pa​le​stin​ci nisu na tom ni​vou.

A ipak, za ETA-u se i dalje čuje samo u pregledu vesti dana — osim ako se britanskim turistima ne desi da im se let odloži zbog neke za​blu​de​le bom​be, kao što se de​si​lo u če​tvr​tak u Ma​la​gi.

Kako je to moguće? Spanija nam je zamalo pa susedna zemlja, a koliko ja znam ipak niko u Britaniji nema ni p od pojma šta ti Baskijci za​pra​vo hoće.

U želji da to saznam, razgovarao sam s Karmelom Landom koji je njihov ekvivalent Gerija Adamsa i koji je naveliko citirao iz izvesne knjige po imenu Sta da kažete ako radite kao portparol za gomilu te​ro​ri​sta. Sve se svodilo na demokratsko ovo i političko ono i moram pri​zna​ti da sam se pri​lič​no na​lju​tio na nje​ga. Činjenica je da Baskijska regija, ako se izuzme kratak period u toku španskog građanskog rata, nikada nije bila autonomna država. Neka su oni i direktni potomci onih prvih pećinskih ljudi, ali i Rimljani i Vandali i Vizigoti su ih zaobišli. Još od tog doba oni tvrde da su otkrili Ameriku, što je malo verovatno, kao i da su sagradili Armadu, koja je potonula.

Takođe insistiraju na tome da su podarili svetu reč,,silueta“. Ali to baš ne

može ni da pri​đe sla​nju čo​ve​ka na Me​sec, zar ne?

Baskijci imaju iste karakteristične osobine kao i Velšani. Velšani umeju da pevaju. Baskijsci imaju velike uši. Velšani umeju spretno da pomeraju kamenje. Baskijci svi imaju nultu krvnu grupu. I oba naroda imaj u militantno jezgro koje zahteva autonomiju prvenstveno radi toga da bi se za​šti​tio je​zik koji u su​šti​ni i ne funk​ci​o​ni​še.

Velški je opterećen zbog skoro potpunog nedostatka samoglasnika, ali to nije ništa u poređenju sa jezikom Baskijaca. Njemu se čak ni naziv ne može izgovoriti. Daću vam primer: doslovni prevod rečenice „Upravo pišem“ glasi:,,U činu pisanja, radeći. Zateknut sam.“ A da sve bude još gore, izgleda kao da su jedina tri slova u baskijskom alfabetu X, K i još jedno X. Toliko je težak taj jezik da gotovo svi, čak i ljudi koji žive duboko u brdovitoj unutrašnjosti, više vole da govore španski, uprkos šu​ška​nju i pljuc​ka​nju.

Sve je to ludo. Mogu da shvatim zašto bi se neko borio za slobodu, veru ili zemlju. Ali ne razumem zašto bi jedan jezik bio vredan nečijeg života. A praktično je nemoguće shvatiti zašto bi baskijski vredeo 900 ži​vo​ta.

Ne​de​lja, 29. jul 2001.

Kad se razum okupa u bazenu Deveta nedelja mog putovanja po Evropi dovodi me na Menorku, gde senke imaju oštre ivice kao da su sečene laserom. Vrućina se navali na sve i svakoga ovde takvom strašnom silinom da čak i cvrčke mrzi da pe​va​ju. Kažu da je to opu​šta​ju​će.

Samo što nije, zato što, naravno, u dvorištu kuće koju sam iznajmio postoji bazen koji zauzima drugo mesto na lestvici najiritantnijih ljud​skih do​stig​nu​ća, od​mah iza go​vor​ne po​šte. Čudno je to, zar ne: nikome nikada nije palo na pamet da iskopa jezerce u svom dvorištu. Jezerca su za ljude koji smatraju da je bezbedno da im se deca igra​ju sa stru​jom. Je​zer​ca su za je​zer​sku flo​ru i fa​u​nu.

Ni nedelja da prođe, a da se negde malo dete ne udavi u dvorišnom jezercetu. Ali samo izbacite lokvanje i viline konjice, dodajte malo dubine čisto da bi opasnost bila veća, ofarbajte čitavu rupu u drečavo tirkiznu boju i odjednom nam se čini da je ta prokletinja bezazlena kao lego koc​ki​ce.

Ipak, problem ovog bazena na Menorki nije u tome što bi mogao da ubije neko dete. Problem je u tome što bi mogao mene da ubije. Postoji začkoljica, znate, koja je deo prvog pravila o bilo čemu što ima veze sa bazenima: oni ne rade. Osim ako ne zaronite pod drvenu platformu na dubljem kraju i ne odglavite mehanizam, a to je proces koji traje deset minuta — tačno devet minuta i pedeset sekundi duže nego što gospodin Marl​bo​ro može da za​dr​ži dah.

Već mi se ovo dešavalo. Pre pet godina sam iznajmio kuću na jugu Francuske koja je, kako je pisalo u reklami, imala bazen. I zaista ga je imala. S tim što smo se drugog dana našeg odmora probudili i shvatili da je pola vode ote​klo.

Pošto sam želeo da sačuvam ono što je ostalo ja sam odenuo svoje ronilačko odelo a la inspektor Kluzo i utvrdio da je voda mogla da utekne jedino kroz veliku rupu na dnu bazena. Pošto nisam bio svestan toga da ta rupa ima neke veze sa filtracijom, ja sam je zapušio velikim plitkim ta​nji​rom i oti​šao na pla​žu.

Naravno, moje hitro i hrabro delanje obezbedilo je da voda više ne curi, ali je takođe značilo da je čitavih osam sad pumpa radila na prazno.

Ljudi pričaju da se eksplozija koja je usledila kao posledica toga čula do Štut​gar​ta.

Tada sam se zakleo, a ponovio zakletvu i jutros, da kod kuće nikada neću ima​ti ba​zen, ali moja žena, na​ža​lost, stvar​no hoće ba​zen. „Ali zašto?“, zakukao sam.,,Ti si poreklom sa Ostrva Man. Trebalo bi da imaš uku​sa.“ ,Je​ste,“ od​go​vo​ri​la je. „Ali ro​đe​na sam u Sa​ri​ju.“ Postoje i drugi problemi koji nas sprečavaju da instaliramo tirkiznu jamu u svoje dvorište, a najveći od njih jeste to što živimo u Ciping Nortonu koji je po opštem uverenju najhladniji grad u Engleskoj. Čak i kada čitava zemlja kuva pod tolikim pritiskom da ljudima bubnjići u ušima implodiraju, jedina voda u koju ja želim da se smočim jeste vrela voda u kadi.

Ali moja žena je odlučna i bahato odmahuje rukom na moj predlog da nabavimo rezervoar koji će se puniti kišnicom i da ga malo naherimo kako bi imao i dublji kraj. Čak sam predložio da možemo odozdo i da ga grejemo na vatri, ali me je ona udarila novinama po glavi. Tako da sam sproveo malo istraživanje i izgleda da se hlorisani decoubica može postaviti za 20 hiljada funti. To je manje nego što sam mislio, ali ni to nije do​volj​no.

U carstvu bazenoposednika do te mere je izražen takmičarski duh da bi se češirski prodavac automobila ugušio od zavisti. Na prvom mestu je problem temperature. Vaš bazen mora biti topliji nego bilo koji drugi u susedstvu. Ali, da biste pobedili u ovom sportu, vi na kraju dobijete vodu to​li​ko vre​lu da u njoj može ja​stog da se sku​va.

Zatim je tu muzika. Na podvodne zvučnike mora da bude pdkačen Mobi, a za​što, još uvek ne ra​zu​mem.

Dane zaboravimo dubinu. Jedan moj prijatelj po imenu Džambo nedavno je u svojoj kući na ostrvu Hejling postavljao bazen, da bi tek onda saznao da ne možeš da kopaš dublje od metra kada se nalaziš tako blizu mora. Na kraju je dobio bazen koji ima dva plitka kraja, a povezuje ih plićak. Nema u njemu baš puno plivanja, više se prošetaš malo kao Isus. To se zove dru​štve​na smrt.

Rekoše mi da je jedini način da se ovaj problem prevaziđe taj da se zaposli momak za održavanje bazena koji je tako razoružavajuće lep da niko ne primeti da sedi pored nečega što je u osnovi najskuplja barica u

Port​smu​tu.

Ali, recimo da imate bazen koji je dublji od Jezera Taho, sa vodom dovoljno toplom da se obare podvodni zvučnici, da na njega dolazi Hju Grant, a pored bazena je kuća koja predstavlja repliku Tadž Mahala u pri​rod​noj ve​li​či​ni. Sta onda?

E, pa onda će vam biti potreban čistač bazena. Najbolji koji sam ja video bila je ogromna stvar nalik na pauka koji maše nožicama i usisava sve što pored njega prođe. Vlasnik je bio veoma ponosan na njega, a onda veoma besan, kada mu je jedan moj prijatelj dao pljeskavicu i on je potonuo. „Zašto si to uradio?“, zavapio je ovaj.,,E pa,“ reče mu moj prijatelj, „tako ti i treba kad kupuješ čistača koji jede samo lišće. Kako sam mo​gao da znam da je ve​ge​ta​ri​ja​nac?“ Tako da pitanje bazena mogu rezimirati na sledeći način: pokupe vam sve pare, sav razum, sve vreme, a ako ih na trenutak ostavite same, uz​i​ma​ju vam i decu.

Ne​de​lja, 5. av​gust, 2001.

Daleko ćeš stići na krilima strpljenja Znao sam, naravno, da čarter iz nekog jeftinog španskog odmarališta do aerodroma Stansted u Londonu nema baš nikakve šanse da poleti na vre​me.

Da sve bude još gore, polazak je po rasporedu letenja bio u 11:30 uveče, što je značilo da je raspored imao pre toga ceo dan na raspolaganju i sasvim dovoljno vremena da se poremeti. I kao što smo i mislili, kad smo stigli na aerodrom, rekli su nam da je avion još u Esek​su. ,,Pa, u čemu je problem ovoga puta?“, umoran od svega i pomiren sa sudbinom, raspitivao sam se kod nekoga ko je već saznao o čemu se radi. „Tehnički problemi? Pogrešna vrsta vazduha? Lišće na nebu?“,,Ne“, re​kao je in​for​mi​sa​ni, „pi​lot se za​gla​vio u sa​o​bra​ća​ju na putu M11.“ Shvatam. Taj beznadežni primerak glupaka nije krenuo na posao na vreme, pa ja sada moram da provedem četiri sata u pretoploj čekaonici sa premalo osoblja i sedamdesetoro dece mlađe od osam godina, od kojih ni​jed​no nije moje. Su​per.

Ne znam ni ko si, kapetane, ali iskreno se nadam da gajiš sklonosti ka maloletnim transseksualcima sa Tajlanda i da će tvoje kolege to otkriti.

Nisam osvetoljubiv čovek, ali gorim od želje da te od sada, pa sve dok je sveta i veka, uvek svrbi tamo gde ne možeš da se počešeš. I da ti neko her​bi​ci​dom na​pi​še ne​što bez​o​bra​zno na trav​nja​ku is​pred kuće.

Da bi nas zadovoljili i pomogli da nam sati brže prođu, uverili su nas kako će nam obez​be​di​ti bes​plat​ne so​ko​ve i uži​nu.

Nisu ih obezbedili. Dobili smo samo čašu od stiropora s nečim vrućim. S čim, u to nisam siguran. Možda je bio čaj, a možda je bila i goveđa supa. Užina se sastojala od sendviča sa parčetom nečeg ružičastog koje je bilo tanje od sloja farbe na lančiji iz 1979. Onda sam ot​krio da su mi ba​te​ri​je u gejm​bo​ju is​tro​še​ne.

Debela porodica s moje leve strane, odevena od glave do pete u adidas, uspela je negde da nađe pomfrit. Bio je to neverovatan uspeh, jer su sve prodavnice bile zatvorene. Ali ljude poput njih možeš da pošalješ i na četvrti Jupiterov satelit i oni će za petnaest minuta pronaći džak krom​pi​ra i fri​te​zu.

Sa moje desne strane bila je mnogo mršavija porodica, takođe odevena u adidasovu odeću, i pokušavala da malo odspava na dresovima Mančester Junajteda koje je koristila kao jastuke. Teško da su mogli da spavaju jer se na svakih pet minuta kralj Huan Karlos lično oglašavao preko zvučnika i veoma glasno objašnjavao da je kraijevskim proglasom pu​še​nje za​bra​nje​no.

A onda je spavanje postalo još teže jer se ekipa španskih čistača, lenjih za medalju, napokon probudila posle popodnevne sijeste i zaključila da je pod zreo za jedno opako temeljno brisanje, pa je povela eskadrilu mašina koje su dizajnirali Rusi još davnih pedesetih i koje sve od tada slu​že pri avi​ja​ci​ji An​go​le.

Do pola dva sam već spao na čitanje uputstva na aparatima za gašenje požara i razmatranje o početku rata hranom. Shvatio sam kako to ipak nije dobra ideja jer je hleb od kojeg su besplatni sendviči bili napravljeni bio dovoljno tvrd da ubije čoveka, a fil je bio previše lagan da bi leteo kako tre​ba. Pro​sto bi se raz​lio na sve stra​ne.

U 1.45 kralj nam se ponovo obratio zamolivši nas da pređemo u autobuse koji će nas odvesti do aviona. Jupiii. Napokon je kapetan Džejms T. Berk ipak sti​gao. I kre​nu​li smo.

O ne, nismo. Nakon što smo petnaest minuta stajali u autobusu koji nije kretao, primorali su nas da još 50 minuta sedimo u avionu koji nije kretao i u kome nije bilo klime, a što je još gore, nije bilo ni izvinjenja ili ob​ja​šnje​nja iz pi​lot​ske ka​bi​ne.

Tek kad smo uzleteli i uspavali se, kapetan Ludak se javio preko zvučnika da nam objasni šta je pošlo naopako. Bilo je previše vruće, rekao je, da bi avion uzleteo, pa su shodno tome neki od kofera uklo​nje​ni iz pr​tlja​žni​ka.

Oh, nije li to divno. Znači, dovešćete nas kući sa četiri sata kašnjenja, odvajate nas od prtljaga, ni u jednom trenutku se ne izvinite i na kraju smislite najgori izgovor koji sam u životu čuo. Kako je moguće da je bilo previše vruće, imbecilu jedan? Zbog tvog jadnog osećaja za vreme, bila su tri pro​kle​ta sata uju​tru.

Radi se, međutim, o tome da sam se ja kontrolisao (uglavnom) samo zbog toga što sam znao da ću moći da dođem kući, napišem ovo i time od nje​go​vog ži​vo​ta na​pra​vim pa​kao, kao što je on na​pra​vio od mog.

Ono što me je zabezeknulo bilo je strpljenje mojih saputnika. Uopšte

se nisu žalili. Tiho su sedeli na aerodromu i jeli svoje plastično meso.

Tiho su stajali u autobusu i znojili se. Nisu čak ni zakukali kada im je stjuardesa prosipala vrelu vodu u krilo, bestidno ih lagala o tome kako je prtljag u avionu i generalno tretirala sve nas kao da smo baš mi kamen spo​ti​ca​nja na glat​koj pu​ta​nji nji​ho​vog avi​o​na.

Problem je u tome što smo na sve to navikli, kao i na mnogo drugih stvari. Očekujemo da će ona malena deonica puta na kojoj nema zakrčenja biti okićena kamerama. Očekujemo da će voz kasniti i da će podzemna železnica eksplodirati. Znamo da će se avion neplanirano zaustaviti u Bogoti i da će nas, budemo li se žalili, policajci odvesti, uhap​si​ti i upu​ca​ti.

Prirodno je da očekujemo da će nas čarter let dovesti na Stansted četiri sata kasnije nego sve ostale jer je, pa da, dotična aviokompanija sponzor spektakularno beznadežnog Minardijevog tima za Formulu Jedan koji je, kad sam poslednji put proverio, upravo završavao fran​cu​ski Gran Pri iz 1983.

Ne​de​lja, 12. av​gust 2001.

Učite od svoje dece i kulirajte kao na Ibici Možda ste videli kako se u poslednje vreme u sred prilično intelektualnih televizijskih emisija reklamiraju albumi kompilirane muzike u stilu Ibice. I možda ste pomislili da je to neprimereno kao kad bi se gaće reklamirale u sred fudbalske utakmice. Gledate dokumentarac o insektima. Vi ste inteligentni. Jedina muzika sa Ibice koja vas zanima jeste cvrčanje cvrčaka, a ne buka koja dopire iz klubova, a meri se u me​ga​de​ci​be​li​ma.

Hoću reći, uzmite za primer album koji se zove The Chillout Session i koji, sudeći prema natpisu na omotu, predstavlja opušteni miks čarobnih ritmova i čil-aut hausa od izvođača kao što su Jakatta, Leftfield, William Orbit, Groove Armada, Underivorld i Bent.

Internetska kompjuterizovana elektronska muzika za internet generaciju. Ili drugim re​či​ma — đu​bre.

I to s pravom. Uloga savremene muzike uvek je bila u tome da nervira roditelje. Kada sam ja početkom sedamdesetih gledao Top of the Pops moj otac bi dobio izgled čoveka koga je neko ubo šrafcigerom u vrat.

Bila je to grimasa zbunjenosti i pravog bola, naročito dok je trajala Ball​ro​om Blitz.

Bio je to čovek koji je jezikom pop muzike govorio sa istim elanom sa kojim ja govorim francuski. Voleo je uvek da naglasi o kome govori, o onoj grupi Kvin ili onim T-Reksovima. O tom Rodu Stjuartu je govorio kao o „onom čoveku koji peva dok sedi na ve-ce šolji, a jednom je i za onog Bilija Ajdola rekao: „Očekivao bi čovek da obuče košulju ako već ide na te​le​vi​zi​ju.”

On najiskrenije nije uviđao bilo kakvu razliku između Rika Vejkmena i Rika Derindžera. Nisam nikada mogao da poverujem u to, ali njegovim uši​ma su Mik Fli​tvud i Mik Dže​ger bili jed​no isto.

Pa ipak, dvadeset godina kasnije, i ja sam se našao u istoj situaciji, pa ne mogu da razlikujem haus i garaž. Tehno, hip-hop, rep. Meni je sve to isto. Grupa besnih omladinaca koji pantalone nose naopako i pozivaju nas da iza​đe​mo na uli​cu i ubi​je​mo svi​nju.

Ovo je nesumnjivo razlog zbog koga je drugi program BBC- ja postao najslušanija stanica. Zahvaljujući prijatnoj mešavini Terija Vogana i Dubi

Braders, postala je to prava mala oaza mira za ljubitelje muzike koji su prevalili četrdesetu, a užasavaju se od buke koja se čuje sa prvog pro​gra​ma BBC-ja.

Pa ipak, ukoliko slušate isključivo drugi program, postajete izolovani od zahuktalog sveta savremene muzike. Ostajete zarobljeni u Nil Jangovom danu mrmota, gde neprekidno kupujete Nakon zlatne gro​z ni​ce na cd-u i mini di​sku.

Ne gledate MTV. Ne čitate NME. Više ne pratite ni Top of the Pops. I kako onda da zna​te ako iza​đe neka nova mu​zi​ka koja bi vam se do​pa​la?

Izdavačke kuće ne mogu da stave flajer pod brisač svakog Volvoa u ovoj zemlji, pa se zato ove Ibica kompilacije reklamiraju u sred emisija koje volite da gledate. To je zato što je na njima muzika koju biste voleli da ču​je​te.

Možda niste čuli za Vilijama Orbita, ali prepoznaćete njegovu pesmu zato što je to Barberov Adađo za gudače. I mada možda niste upoznati sa radom benda Gruv Armada, moći ćete da pevušite jer ste njihovu pesmicu bezbroj puta čuli za vreme usporenog snimka kraja utakmice u emi​si​ji Grend​stend.

Slušanje ove muzike isto je kao da vam neko kroz glavu provlači hermelinovo krzno. Kad bi med imao zvuk, evo kako bi zvučao. To po​sta​je ide​al​na mu​zi​ka za slu​ša​nje uz špa​ge​te bo​lo​njez i kjan​ti.

Naravno, ovu muziku nećete slušati onako kako ste 1976. slušali Stiva Milera i pesmu Fly Like an Eagle. Tada je slušanje albuma bilo posao za sebe dok je ova elektronska muzika zvučni tapet, nešto što pustite dok radite nešto drugo. Našim jezikom, to je nešto između ŽanMi​šel Žara i Maj​ka Old​fil​da, ali bez mi​ri​šlja​vih šta​pi​ća i krc​ka​nja plo​če.

Mobi je naročito dobar. Kupite već sutra ujutru I Like to Score i više nikad nećete slušati Su​per​tramp. Vratićete radio u kolima na prvi program BBC-ja i trpećete pet sati ubijanja svinja zarad pet minuta pe​sme ki​to​va.

A počećete i da saznajete za još neke bendove koji vam se dopadaju.

Rejdiohed, Toplouder, Koldplej, Dajdo, Dejvid Grej, Stereofoniks. Možda ste tokom prethodnih godina čuli za ova imena, pa ste možda, kao i ja, pretpostavili da lupaju po baštenskim garniturama i to obrađuju na kompjuteru i da snimaju zvuke kompresora da bi vaša deca mogla to da slušaju, ali nije tako. Čućete melodije koje će vas naterati da ih pevušite.

A niko od njih vas neće na​go​va​ra​ti da ubo​de​te po​li​caj​ca no​žem.

Počeo sam da kupujem njihove albume i divan je osećaj kada ne moraš da stojiš ispred kase u prodavnici ploča, a prodavac sa štrkljavom frizurom te zove,,čoveče“ samo zato što hoćeš da kupiš album grupe Jes na cd-u.

Ali ako sredovečni ljudi mogu da raspravljaju o najnovijem miksu sa Ibice i rasponu glasa Džoa Vošborna iz grupe Toplouder, onda naša deca neće imati kud. Mi ćemo da ludujemo po Ibici, a da bi bili buntovni, oni će na nekom rečnom brodiću pevati pesme iz filma Moje pesme moji sno​vi.

Ne​de​lja, 16. sep​t em​bar 2001.

Odlazak kod zubara uprkos zdravom razumu Slon nikada ne bi umro kada bi bio prepušten sam sebi. On nema prirodnih neprijatelja. Nije sklon vožnji motociklom. Ima takav metabolizam da bi mogao da svari kamen. I tako, da bi osigurala da čitav svet ne pregaze krda dvotonaca, priroda je slonu stavila tempiranu bombu u usta: slabe zube. Rastu mu novi svakih deset godina, ali kada se še​sti kom​plet is​tro​ši, to je to. Pa-pa, Dam​bo.

Ljudi su drugačiji. Gleđ koja nam oblaže zube ne samo da je najtvrđa supstanca u našem organizmu, već ujedno i jedno od najtvrđih i naj​i​zdr​žlji​vi​jih je​di​nje​nja na či​ta​voj pla​ne​ti.

Razmislite o tome. Najstariji dokaz o postojanju čoveka pronađen je pre tri godine u blizini Johanezburga. Ime mu je Malo stopalo i od njega nije mnogo toga ostalo. To je običan fosil, ako se izuzmu zubi koji štrče iz kamena blistavi i novi kao što su bili pre 3,6 miliona godina kada je taj zlo​sreć​ni stvor ži​veo.

Ovakve stvari se stalno viđaju. Arheolozi neprekidno iskopavaju mrtve sveštenike na poljima u Linkolnširu i tvrde da su ovi umrli u doba Reformacije pošto su ih kuvali u kiselini, spalili, obesili, udavili, raščetvorili, spljeskali, a onda ponovo raščetvorili za svaki slučaj. Svaka kost im je uvek smr​ska​na i tru​la, a zubi se opet i da​lje ca​kle.

I zašto je onda Vladane davno saopštila da će izdvojiti 35 miliona funti za borbu protiv bolesti zuba? Zašto su rekli da siromašna deca sada mogu da dobiju besplatnu četkicu za zube u Nacionalnoj zdravstvenoj službi? E pa, zato što se ministar zdravlja koji je izmislio ove mere zove Hejzel Blirs. To znači da je žena u pitanju. A zbog toga je potpuno op​sed​nu​ta tu​đim zu​bi​ma.

Dok sam bio samac, kod zubara sam otišao samo jednom, kad me je boleo zub. Rekao mi je da bi trebalo da mi plombira sve zube, osim dva kod kojih treba prvo da očisti kanale. A onda me je, nakon što me je izubadao iglama u lice i ubrizgao mi anesteziju, pitao da li želim da mi to radi pri​vat​ni ili dr​žav​ni zu​bar. ,,Uh hemu he ha​zli​ka?“, po​ku​šao sam da ga pi​tam. ,,Pa,“ odgovorio je uz prezrivi osmeh,,,ako to budete radili kod privatnika, onda će vam se plombe slagati po boji sa zubima. Ako

po​pra​vlja​te zube na ra​čun gđe Ta​čer, onda neće.“ Video sam zube gospođe T, pa sam, koliko god da sam bio siromašan, oti​šao kod pri​vat​ni​ka.

Sledećih petnaest godina nisam išao kod zubara i nije bilo nikakvih problema. Nije me posećivala porodica Zadahović, niti njihov problematični sin Smrda. U retkim situacijama kada mi je polazilo za rukom da dovedem neku devojku u svoj stan, ona se nije presamitila i umr​la. Neke od njih se nisu ni one​sve​sti​le.

A onda se pojavila moja žena koja 60 procenata porodičnog BDP-a troši na električne četkice za zube i 40 procenata jutarnjeg vremena na testerisanje dentalnim koncem. Takođe me šalje i na zubarski pregled sva​kih šest me​se​ci.

Zašto da mi muškarac kopa po ustima zašiljenim šrafcigerom kada znam da će moji zubi trajati nekih 50 hiljada godina duže nego ostatak mog tela?

Niko ne umire od kvarnih zuba. Uvek je to neki drugi deo tela koji otkaže, ali uprkos tome, mi ne idemo kod lekara dva puta godišnje da radimo generalku. Hajde, doco, nema nikakvih problema vidljivih na prvi pogled, ali želim da mi pregledate svaki deo tela u sitna crevca. Hoću prvo na rendgen, a onda hoću da odem kod higijeničara, koji će da me prska le​de​nim spre​jom po zad​nji​ci.

Ne, kod doktora idemo samo kad nešto nije u redu, a tako bi trebalo da bude i sa zu​ba​rom.

Problem je u sujeti. Niko ne vidi da li vam je slezina narasla kao glavica kupusa, ali kada vam kutnjaci postanu smeđi, a gingivitis vam na​pad​ne de​sni, e tako žene za​mi​šlja​ju pa​kao na ze​mlji.

Postoje četiri različite vrste zuba. Postoje očnjaci koji služe za kidanje mesa u komadima. Postoje sekutići koji sitne. Postoje pretkutnjaci koji gnječe meso. A postoje i američki zubi koji služe da se pokažu na na​slov​ni​ci ča​so​pi​sa Hel​lo!.

Američki zubi se ne dobijaju upotrebom paste za zube i običnog konca. Niti ćete imati zube kao Viktorija Bekam nakon izbeljivanja zuba kod zubara. Ne, da bi se postigli zubi koji su mnogo bolji od bilo čega što je pri​ro​da ikad stvo​ri​la po​treb​ni su vam mi​li​o​ni fun​ti.

Nije ni čudo što u fudbalu danas, kada se staje u živi zid, tašti i fe​mi​ni​zi​ra​ni igra​či po​kri​va​ju ru​ka​ma zube, a ne te​sti​se.

Postoje i druge nepogodnosti. Rekli su mi da nakon operacije ne samo da iz​gle​da​te dru​ga​či​je, već da dru​ga​či​je i zvu​či​te. A ne mo​že​te da zna​te pre nego što zubar počne da radi svojim dletom da li ćete, kad se ova muka za​vr​ši, ima​ti glas kao Sti​ven Ho​king ili kao Sju Elen.

Jedino što znamo jeste da svi ljudi sa američkim kljovama izgledaju potpuno isto. Ukoliko doživite neku užasnu nesreću, neće moći da vas identifikuju po zubima zato što su oni izvađeni iz istog šteka na Beverli Hilsu kao i svi ostali. Razmislite o posledicama: možda ćete do kraja večnosti ležati ispod nadgrobne ploče na kojoj piše da tu počiva Viktorija Be​kam.

Ne​de​lja, 23. sep​t em​bar 2001.

Pomorska trka sa najbržim emigrantima na zapadu Često pomislim dok gledam kako policija hvata još jednog u nizu malih tamnih ljudi sa brkovima koji je bio prikačen na donju stranu Eurostarovog voza: „Koliko mu je težak bio život kod kuće kad mu je ovo bo​lje?“ Prema podacima unije koja zastupa imigrantsku službu, skraćeno UIS, u Britaniji trenutno živi 1,2 miliona ilegalnih imigranata, i mi naravno veoma dobro znamo kako su stigli ovamo. Uveli su ih u tunel i spa​ko​va​li u pri​ko​li​ce ka​mi​o​na pri​pad​ni​ci fran​cu​ske po​li​ci​je.

Ipak, od​u​vek me je za​ni​ma​lo sle​de​će: kako su uop​šte kog đa​vo​la ušli u Evro​pu? Gde curi?

E pa, prošle nedelje sam to pronašao. Svakog meseca albanska mafija brzim brodovima uvozi na hiljade imigranata iz Albanije u Južnu Italiju kroz osam​de​set ki​lo​me​ta​ra ši​ro​ka Otrant​ska vra​ta.

A šta italijanska policija čini da ih u tome spreči? Pa, dobro sam osmotrio situaciju i koliko ja vidim, najvažnija stvar koju su do sada uradili bila je da kupe strašno kul naočare za sunce. Kao da su na Rej Ba​no​voj kon​ven​ci​ji.

A da vidite samo njihove patrolne brodove. Zaboravite superjahte sa Antiba. Zaboravite trkačke brodove prve klase. Najbrža i najdoteranija plovila koja sam ikada video poslagana su uza zid u otrantskoj luci i Iju​lju​ška​ju se na ta​la​si​ma dok nji​ho​vi moć​ni di​zel- -mo​to​ri tu​ri​ra​ju!

Dakle, policajci dobro izgledaju i mogu da se kreću vrlo brzo. Ali na​ža​lost, ne mogu da se kre​ću do​volj​no brzo.

Vidite, zarada od krijumčarenja ljudi tolika je da vam se prosto zavrti u glavi. Trenutno je tarifa za put u jednom pravcu 800 dolara po osobi, i sa 40 Ljudi u brodu to izađe na 32 hiljade dolara po turi. A sa nekoliko tura koje vam donesu 32 hiljade dolara, vi možete sebi da priuštite stra​šno mno​go konj​skih sna​ga.

Da bi se borili protiv ove pojave, policajcima je sada dozvoljeno da zadrže brodove koje uhvate i da ih zatim koriste protiv krijumčara. Što znači da mafija mora da napravi, ili ukrade, brže brodove kako bi sa​ču​va​la svo​ju pred​nost.

Dobrodošli, dakle, na najveće pomorsko trkalište koje je svet ikada

video. To je trka u kojoj pobednik dobija priliku da ostatak života provede iznad neke prodavnice brze hrane u Bredfordu, a gubitnik umi​re.

Evo u čemu je problem. Čim mafijaški brod krene iz Albanije to registruju italijanske radarske stanice koje usmeravaju policijske brodove ka njihovoj meti. Ali čak i da ovi mogu da idu dovoljno brzo i stig​nu kri​jum​čar​ske bro​do​ve, šta onda?

Ne možete prosto da zamolite kapetana da prikoči, pošto on to neće uraditi. On vozi kao da ga smrt juri i neće stati čak ni kad stigne do obale.

Možda ćete uspeti da mu preprečite put, ali onda će on — a to se često dešava — prosto da frljne Kurde sa palube, a kad se oni podave, samo će da se okre​ne i da po​ju​ri ka be​za​ko​nju svo​je ze​mlje.

Postoji samo jedno rešenje, a to je da usmerite svoj brod koji ide brzinom od 130 kilometara na čas u mafijaški brod koji juri 150 kilometara na čas, i uradite ono što su naši preci radili kad su bili Ri​mlja​ni. Na​sr​ne​te klju​nom.

Ovo je neverovatno opasno. Prošle godine poginulo je 14 imigranata kada ih je udario policijski brod, a početkom ove godine, kada je mafija pribegla sličnom manevru da bi izbegla hapšenje, nastradala su 3 po​li​caj​ca.

A zaista, da li se ovoliki rizik isplati? Hoću reći, siroti putnici sa ovih brodova prodali su sve što su imali da plate ovu jednu priliku za slobodu, i koje su im onda šanse kada ih vrate tamo odakle su krenuli nakon 30 dana pritvora? Ostaće bez prebijene pare i doma u zemlji u kojoj, sudeći prema onome što kaže italijanska policija, prosto ne postoji osećaj za do​bro i zlo. Samo za bo​gat​stvo i si​ro​ma​štvo.

A osim toga, mafija trenutno vodi marketinšku kampanju koju su, rekao bih, maznuli od Rajanera. Ukoliko vas uhvate u prvom navratu, imate još dve vožnje. Ali postoji nešto što vas obavezuje - lanci, da budem precizniji. Ukoliko se provučete, onda im dugujete uslugu; uslugu za koju nikada nećete moći da se odužite tako što ćete visiti na Ri​džent stri​tu i pra​ti šo​fer​šajb​ne.

Moraćete ozbiljno da se pozabavite pljačkom i razbojništvom da biste za​do​vo​lji​li svo​je do​bro​tvo​re.

Vašu sestru će da izvedu na ulicu, a ćerku će da vam pale cigaretama, da je bi​ču​ju, a onda oka​če na in​ter​net.

Sta, dakle, treba uraditi? Ne možemo sve da ih pustimo da uđu, ali isto tako prevazilazi svaku granicu ljudske pristojnosti i da nikome ne do​zvo​li​mo ulaz.

Dejvid Blanket je prošle nedelje govorio o ublažavanju zakona o imigraciji, čime će se ljudima koji poseduju neku posebnu veštinu dopuštati da u Britaniji dobiju radnu dozvolu. Odlično, ali ljudi koji stižu onim brodovima nisu profesori niti kompjuterski programeri. Oni jedino zna​ju da ras​klo​pe ka​la​šnji​kov i po​mu​zu kozu.

Plašim se da jedino što bi još mogli da nauče tokom boravka ovde je​ste da ski​nu pa​na​so​ni​kov ra​dio sa ta​ble for​da ori​o​na.

Da bismo ovo sprečili, mi moramo da se borimo protiv ljudi koji su ove nesrećnike uvalili u dugove još pre nego što su ovamo stigli.

Moramo da se borimo protiv mafije. Naravno, 4500 britanskih vojnika mesecima je boravilo u Makedoniji, i pokušavalo baš to da uradi. Ali prošle nedelje, kada nam je Toni Bler poverio svoj san o tome da pođe u međunarodni rat protiv terora i nepravde, vojnici su se spakovali i došli kući.

I mafija sada razdragano trlja ruke, znajući da će uskoro pola Av​ga​ni​sta​na po​hr​li​ti na al​ban​sko pri​mor​je…

Ne​de​lja, 7. ok​t o​bar 2001.

Moja presuda? Porotnici su najveći krivci Čitave nedelje razni borci za slobode građana trčkaraju na sve strane kao opareni, zbog toga što je vlada predstavila nov predlog zakona po kome optuženi neće imati automatsko pravo na suđenje sa porotom. Planirano je da optuženima za prestup srednje težine, kao što je krađa ili napad ili vožnja brzinom od 65 kilometara na sat, sudi sudija sa još dvema su​di​ja​ma za pre​kr​ša​je.

Sta tu ima loše? Kad god upoznam nekog, ja odmah uočim sitne detalje, poput kose, cipela, očiju, i u roku od pet sekundi donosim odluku da li mi se taj neko dopada ili ne. U običnom svakodnevnom životu nije bitno to što u devet od deset slučajeva pogrešim. Ali bilo bi vrlo bit​no ako bih tako is​hi​tre​nu odlu​ku do​neo dok slu​žim kao po​rot​nik.

Odbrana bi mogla da tvrdi sve dok ne poplavi u licu da je njihov klijent bio u Maroku toga dana kada je zločin počinjen. Mogli bi da mi pokažu karte koje to i dokazuju i da izvuku voditelje Dejvida Atenboroa i Majkla Palina kao pouzdane svedoke. Zao mi je ali, ako se meni nisu dopale pantalone koje je optuženi nosio, onda bi mu bolje bilo da se na​vik​ne na to da će se neko vre​me tu​ši​ra​ti u za​jed​nič​kim ku​pa​ti​li​ma.

Znam ljude, ljude bistrog pogleda i čiste kose, koji su potpuno istu stvar uradili dok su služili kao porotnici. Rekli su mi posle da uopšte nisu ni slušali šta je izneto na sudu, jer je od trenutka kada je optuženi ušao u sudnicu bilo očigledno da je kriv da krivlji ne može biti: „Sve ti bude ja​sno čim ga vi​diš. Ima bra​du i sve to.“ Osim toga, znam i ljude kojima ne treba dozvoliti ni da priđu sudnici jer bi, sasvim iskreno rečeno, posude sa mastilom za pisanje pre bile u sta​nju da do​ne​su ra​ci​o​nal​nu odlu​ku nego oni.

Pre neki dan sam čuo ženu kako u kvizu na radiju na pitanje koja su dva okruga koja se graniče sa Devonom odgovorila:„Jorkšir i Foklendska ostrva“. A zemlja je puna drugih ljudi koji redovno i sa predumišljajem gledaju televizijske sapunice. Jednom sam upoznao devojku koja je mislila da postoje dva meseca i da komarci mogu da probuše rupu u zidu.

Po zakonu je mogla biti odabrana u porotu na suđenju Ernestu Sondersu za pro​ne​ve​ru.

Džon Vo​dam, pred​sed​nik gru​pe Li​ber​ti za slo​bo​de gra​đa​na, re​kao je da

ukidanje porote predstavlja napad na pravičnost pravosudnog sistema.

Ali šta, moliću lepo, ima pravično u tome kada ti sudi neko ko misli da insekti mogu da vrše ulogu dvobrzinskih blekendeker električnih bu​ši​li​ca.

I šta ima pravično u tome da od mene neko zatraži da sedim na jednom od onih suđenja za proneveru koja traju i do godinu dana? E, to se bogami neće desiti. Ako mi pošalju poziv, samo ću se nedolično ponašati pred sudijom već prvog dana jer, verujte mi, ležati u ćorci mesec dana zbog nepoštovanja suda neuporedivo je bolje nego sedeti na školskoj klupi godinu dana i slušati muškarce sa perikama kako se ra​spra​vlja​ju oko po​re​za je​zi​kom koji ne ra​zu​mem.

Osim ako j e slučaj pronevere očigledan, a pod tim podrazumevam da je optuženi muškarac bele kože koji je pokušao da unovči ček pod imenom gospođe Nbongo, ni od jedne normalne osobe na svetu ne može se oče​ki​va​li da do​ne​se pra​vič​nu i ra​zum​nu odlu​ku.

Razmislite o tome. Imate genijalca sa Kembridža koji petnaest godina izvodi zadivljujuću mućku kako bi plaćao manji porez. Onda neki od najvećih pravnih umova u zemlji zaključe da to u stvari nije bila utaja, nego neplaćanje poreza. I na kome je odluka o tome ko je od njih u pravu? Gomila ljudi iz Mekdonaldsa i Kvik-fita. To je isto kao da si bacio nov​čić.

Stoga je svakako dobro prepustiti sudijama da sami odluče koliko je do​bro sa​zi​va​ti po​ro​tu, čak i u krun​skom sudu.

Jer zasigurno postoji izvestan broj sudija kojima ne može da prođe radni dan a da ne naprave lapsus. Baš je ove nedelje jedan čovek koga su sudije za prekršaje poslale u zatvor na tri meseca oslobođen sudskim rešenjem izdatim od strane višeg sudije koji je rekao, citiram: „Zatvor nikome ne može doneti ništa dobro.“ Ali čak bi i budala i lakrdijaš poput nje​ga tre​ba​lo da zna ko​li​ko me​se​ca po​sto​ji.

Budimo iskreni. Da biste se kvalifikovali za sudiju, trebalo bi da ste bar u nekom periodu života pokazali natprosečnu istrajnost. Ja, s druge strane, nisam mogao da izdržim ni pola predavanja o kleveti na koledžu za no​vi​na​re, a da me ne ob​u​zme ne​kon​tro​li​sa​ni po​riv da za​spim.

Kada se sve ovo uzme u obzir, mislim da će sudije i prekršajne sudije učiniti ove nove okružne sudove pravičnijim, bržim i jeftinijim. Ali postoje neki aspekti predloga zakona koje je sigurno skovao neko od

glu​pljih čla​no​va pu​bli​ke u kvi​zu Že​li​te li da po​sta​ne​te mi​li​o​ner?

Ne vidim nikakav smisao u slaganju nijanse sudijine kože sa bojom kože optuženog i zaista ne razumem te nove ideje o takozvanoj nagodbi.

Po njima, što pre priznate krivicu, to će manja biti kazna. Slobodno istrčite iz zlatare i vičite:,,Ja sam pljačkaš, ja sam pljačkaš“, pa će vas pustiti da prođete samo sa laganim šibanjem. Ali čik recite da niste krivi pred sudijom koji misli da jeste, pa ćete se tuširati u zajedničkom ku​pa​ti​lu do kra​ja veka.

A ipak, vrlo je verovatno da će ovaj predlog zakona biti usvojen, pa bih po tom osnovu želeo da izjavim da sutra ujutru idem u London i da ću voziti autoputem M40, između prvog i osmog skretanja, brzinom većom od 150 ki​lo​me​ta​ra na sat.

Ne​de​lja, 14. ok​t o​ba​r2001.

Što više čujemo, to manje znamo Svakog dana bombarduju nas anketama koje nam govore kakvo je mišljenje nacije. One pomažu da se oblikuju politika vlade i korporativna politika. A ipak, ljudi koje anketiraju - vi ili ja - nemaju pojma o čemu pri​ča​mo.

U svetu današnjice, gušimo se pod težinom informacija koje nam pristižu u domove. Imamo internet i neprekidni dotok vesti sa televizije.

Mi u Britaniji više čitamo novine nego stanovnici bilo koje druge evrop​ske ze​mlje. Ali, što više ču​je​mo, to ma​nje zna​mo.

Razmislite o tome. Kada imate dvadeset godina, znate sve. Ali, što više putujete i što više saznajete i što više čitate, to više shvatate da zapravo, što više zna​te, to više ne zna​te ni​šta.

Uzmimo za primer rat na Kosovu. Koliko sam ja mogao da shvatim, bio je to apsurdni poduhvat. Gomila plemena se međusobno makljala još otkad je sveta i veka i onda je odjednom bez ikakvog razloga NATO odlu​čio da Sr​bi​ma tre​ba jed​no opa​ko do​bro bom​bar​do​va​nje.

Uveren da sam sve shvatio kako treba, izrazio sam svoje mišljenje pred jednim Amerikancem po imenu Džejms Rubin. On je radio sa Medlin Olbrajt na Balkanu i vrlo je moguće da je imao Slobodanov broj memorisan u svom mobilnom telefonu. Ali, šta sad, popio sam nekoliko vina i bio sam spre​man da se sva​đam.

A kakva je to samo svađa ispala. Možda on jeste imao sve podatke, ali ja sam imao sve ša​bli vino. I tako me je urnisao. Sljuštio je sve moje argumente kao pomorandžu. Jezikom boksa rečeno, bilo je kao da je Le​noks Luis kre​nuo prsa u prsa na Šar​lot Čerč.

Priča se nastavlja nekoliko nedelja kasnije, kada sam na jednoj večeri upotrebio Rubinove argumente u razgovoru sa čovekom koji je sedeo levo od mene. Nažalost, bio je to bankar iz Amerike koji je, kako se ispostavilo, ugovorio detalje nekakve saradnje između srpske telefonije i Pape. Ponovo sam se našao u ulozi Šarlote Čerč i morao sam da se po​vu​čem pred za​jed​nič​kim udar​ci​ma če​ki​ća ra​zu​ma i če​ki​ća zna​nja.

I zato, ako mi sada priđete na ulici i pitate me da li smatram da je trenutna kampanja u Avganistanu dobra ili loša stvar, moraću da kažem da ne znam.

Osećaj mi govori da bi Amerika trebalo da preusmeri svoje ogromne snage ka uspostavljanju palestinske države, ali pošto se ovaj stav gotovo u potpunosti podudara sa stavovima koje Gar​di​jan svakodnevno iznosi, go​to​vo je iz​ve​sno da ni​sam u pra​vu.

Kako ću ikada i saznati da li sam u pravu, kada su jedine informacije koje dobijamo izjave zvaničnika i spekulacije i istraživanja koja nam govore da 107% svetskog stanovništva misli kako je Toni Bler Bog? A 0% misli da je on lakrdijaš u velikom opasnom ego tripu. Ali, kad smo već kod toga, jeste li znali da se 72% svih statističkih podataka prikuplja ad hok? Uklju​ču​ju​ći i taj po​da​tak.

I šta onda, imajući ovo u vidu, mislimo mi o evru? Ankete ukazuju na to da je nekih 80% protiv, dok je oko 18% za. A to znači da je samo 2 pro​cen​ta po​pu​la​ci​je do​volj​no pa​met​no da shva​ti da to pro​sto ne zna.

Ja sam prošle godine mislio da je uvođenje evra jednako glupo kao kad bi pokušao da podigneš krov na kući pre nego što sagradiš zidove.

Onda sam proveo čitavo leto na putu po Evropi, od poljsko- -nemačke granice do severozapadnog kraja Španije, od Bresta u Bretanji do kraja Italije. I shvatio sam tada da imamo mnogo štošta da naučimo od evropskih suseda; više nego oni od nas. Na primer, šta je dobra kafa. I bo​lja por​no​gra​fi​ja u ho​tel​skim so​ba​ma. ,,Znači“, reče mi devojka s kojom sam išao na večeru prošle nedelje, „pustio bi Poljsku u Uniju?“,,Da“, rekao sam joj. „Pustio bi sve istočnoevropske zemlje u Uniju?“ „Da.“ „Uključujući i Albaniju?“ „Dobro, sve osim Albanije“, rekao sam.,,I Makedoniju?“ „I Makedoniju“, pristao sam, shvatajući da sam se, nakon što sam proveo šest meseci na kontinentu u potrazi za istinom i upijao znanje kao sunđer, vratio kući sa tek po​lu​for​mi​ra​nim mi​šlje​njem.

Ispostavlja se, međutim, da pre nego što neka zemlja može da se priključi Uniji, mora ispuniti čitav niz pravila i uslova koji su toliko komplikovani da ne mogu da stanu u manje od sedamnaest tomova. I sada znam da je​di​no znam da ne znam baš ni​šta.

Neko to negde zna, ali ne daje mu se više od tri sekunde u večernjim vestima da to objasni. Zato se pojavljuje sa par reči koje utoljavaju našu glad za zna​njem jed​na​ko de​lo​tvor​no ko​li​ko i mek​na​get.

Imam isti problem i sa ekologijom. Čitam više naučnih radova nego većina Ljudi i uvek sam mislio da je tvrdnja da ćemo se svi ugušiti za

nedelju dana samo gomila antikapitalističkih besmislica. Ali prošle nedelje sam se obreo u onom gustom mrkom smogu koji je na jugu Francuske od Azurne obale napravio Kestenjastu obalu, pa sam po​mi​slio: če​kaj malo. Ovo nisu na​pra​vi​le je​dri​li​ce.

Nakon što sam malo istraživao i promislio o tome, moje čvrsto uverenje postalo je samo jedna strana rasprave koja mi se u glavi od​vi​ja​la.

Neizbežni zaključak svega ovoga jeste da ćete, ako imate sve činjenice pred sobom, uvideti kako svaka rasprava ima dve strane i kako su obe strane u pravu. Dakle, možete imati mišljenje samo ako nemate sve či​nje​ni​ce pred so​bom. To sva​ka​ko pru​ža ob​ja​šnje​nje za Gar​di​jan.

Ne​de​lja, 21. ok​t o​bar 2001.

Bez zaštite PR-a ja sam samo još jedan debeli krelac E pa, vratio sam se sa odmora čio i veseo, hvala na pitanju. Ali kad bolje razmislim, vi to sigurno znate jer je, dok me nije bilo, Sandej Miror ob​ja​vio moje sli​ke na pla​ži na Bar​ba​do​su.

Uz to je išla priča u kojoj se insinuiralo da proslavljam milionski ugovor sa BBC-jem, da sam odseo u svetski poznatom hotelu Sendi Lejn gde noćenje košta 8 hiljada funti i da sam se ugojio. „Top gic“ glasio je pri​lič​no du​ho​vi​ti na​slov.

Sve je to jako zanimljivo, samo što moj ugovor ne glasi na milion funti. Nisam odseo u Sendi Lejnu, koji čak ni ne košta 8 hiljada funti za noć. Osim toga, potpuno su propustili najzanimljiviju priču. Zapravo, jednu od najzanimljivijih priča svih vremena. Ja sam tako debeo zato što sam tru​dan.

Tako vam je to kad vas napumpaju, zar ne? Problem je, naravno, u tome što mi fotograf ni u jednom trenutku nije prišao i pitao me šta radim tamo, a ja bih mu u tom slučaju rekao lepe novosti o toj neverovatnoj bebi koju nosim. On se samo skrivao u žbunju sa objek​ti​vom za da​ljin​sko fo​to​gra​fi​sa​nje.

Da li mi to smeta? Pa i ne baš. Prilično je laskavo to što je moj stomak važniji od smrti Kraljice majke i rata na Bliskom Istoku. Ali ono što mi je zanimljivo jeste to što su sutradan neke druge novine objavile slike Gerija Linekera sa plaže na Barbadosu. Lepo, ali umesto da ga opišu kao klempavog kepeca, napisali su da je on fini, dobri, slatki i ve​se​li po​ro​dič​ni čo​vek.

A zašto? Obojica imamo istog poslodavca. Obojica smo bili sa decom, u isto vreme, na istom ostrvu. Osobe koje su pisale te članke ne poznaju ni mene ni njega. I zašto sam ja onda bogati, debeli krelac koji arči novac od TV pretplate u najgorem hotelu na svetu, dok je Lineker crkveni čovek čiji je humanitarni rad doveo do toga da se na hiljade siročića po​vra​ti iz mr​tvih, a za​u​sta​vio je i ne​ko​li​ko ma​njih ra​to​va.

E pa, okrenuo sam nekoliko telefonskih brojeva i izgleda da Geri ima osobu za odnose sa javnošću - ni manje ni više nego bivšeg urednika Sana. - koja kreira i oblikuje i održava njegov lik i delo u štampi. A ja ne​mam.

I mislim da ovo leži u korenu skorašnjih razmirica između Naomi Kembel i Mirora, i u pozadini priča o Lesu Denisu i Amandi Holden, ili ko god da je bila žena koja je pobegla sa kapitenom Blekbern Roversa. Ne, če​kaj​te, neko od njih je bio nar​ko​man, je 1’ tako? Ne mogu da se se​tim.

Stvar je u tome da skoro sve poznate ličnosti žive iza prozračne zavese službe za odnose sa javnošću i kupaju se u difuznoj svetlosti koja se kroz nju probija. One su navikle na članke poput onih u magazinu OK gde ih slikaju kod kuće kako seku sveže pečeni komisbrot, dok im na trpezarijskom stolu blista nekoliko jabuka. Treba samo da ubace 2 penija u kasicu za prikupljanje humanitarne pomoći u nekom pabu i odmah su u novinama predstavljene kao nekakav Pol Geti, samo lepši i s većim gru​di​ma.

Tako da, kada ih neko iz novina uhvati kako šmrču koku ili u bazenu imaju mrtvog radnika, to je kao da ih je neko gurnuo kroz zavesu i sada se po prvi put su​sre​ću sa stvar​nim sve​tom. Gad​no je to.

I PR služba je gadna, ali, nažalost, završava posao. Ne samo slavnim ličnostima nego i političarima. Samo zahvaljujući njoj, jedan čovek koji uopšte nema principa ustoličio se u fotelji, a što je još neverovatnije, tamo je i ostao.

Svi oni nesposobnjakovići i nametljivci iz desničarskih redova išli su na kurseve iz odnosa sa javnošću kako bi postali elokventniji i uspešnije komunicirali sa novinarima. Pa, svi osim jednog, naravno, i kao posledica toga njega su prikazali kao debelog i svadljivog glupana koji po​se​du​je dva ja​gu​a​ra.

Velike kompanije takođe koriste PR službu. Dva puta do sada sam napao vokshol vektru i oba puta je ogromna PR služba Dženeral Motorsa uspela da obrne priču tako da sam ja ispao negativac. Ponovo. A pritom i de​beo.

Istini za volju, usluge PR-a nisu strašno skupe. Odnose sa štampom će vam neko voditi za 500 funti mesečno, dok za 2000 funti dobijate i oreol i krila. Pa zašto, pitam se ja, ne koristimo tako nešto u sva​kod​nev​nom ži​vo​tu?

Iz noći u noć moja deca odlaze na spavanje ljuta na mene, iz ovog ili onog razloga. Najčešće zbog toga što sam ih naterao da pođu na spavanje. Pa zašto onda ne nabavim PR agenticu koja će to da radi umesto mene: „Vaš tatica hoće da ostanete budni čitavu noć i jedete

čo​ko​la​du, ali ma​mi​ca kaže da je vre​me za spa​va​nje.“ Onda bi, kada bih u nepažnji stavio sve keramičke sudove u mašinu za sušenje veša - a dešava se to — moj predstavnik za odnose sa javnošću uspeo time da zataška to kako je pre neki dan jedno od moje dece palo sa lju​lja​ške i po​vre​di​lo ko​le​no.

Zakasnili na sastanak? Naručili greškom dva miliona spajalica?

Uštinuli šefovu ženu za guzu na proslavi Božića? Sve se ove stvari mogu okre​nu​ti u vašu ko​rist ako na​ba​vi​te svog lič​nog Ali​ste​ra Kem​be​la.

Ja ću definitivno uzeti sebi PR-a kad budem rodio bebu. Jer napraviću glupost ako budem pokušavao sve sam da obavim. Već sad mogu da zamislim koji će biti naslov u magazinu Hel​loh „Džeremi Klarkson nas je pozvao u svoju štrokavu kuću povodom rođenja svog od​vrat​nog če​tvr​tog de​te​ta.“ Ne​de​lja, 14. april 2002.

Što da se svađamo, kad sve možemo reći pesnicama Ovoga leta londonski Albert Hol će na jedno veče postati pozornica za „ultimativnu borbu“. Opisuju je kao ekstremni test za um i telo, a učesnici se reklamiraju kao rimski gladijatori modernog doba, samo što, na​rav​no, na kra​ju niko ne bude po​je​den.

Ultimativna borba je, naravno, uvezena iz Amerike, a zamišljena je tako da se dva muškarca zaključaju u metalni kavez gde se međusobno ubijaju od batina koristeći bilo koju disciplinu koja im se učini najprikladnijom u datom trenutku — kik-boks, kung-fu, rvanje, pesničenje, džudo. Nije dozvoljeno samo kopanje očiju i ništa što uključuje prepone ili grlo. Doduše, pravila ne kažu ništa za zube, tako da, ko zna - mo​žda na kra​ju neko ipak bude po​je​den.

Kao što se dalo i predvideti, svaki liberalni mlakonja digao je galamu, a Derek Vajat, član Parlamenta iz Laburističke partije, rekao je, kako je citirano: „Vodili smo kampanju protiv lova na lisice, postavljanja zamki za me​dve​de i bor​bi pe​tlo​va, a ovo je ljud​ski ekvi​va​lent sve​ga toga.“ De-de, Dereče, nije to baš sasvim tačno, zar ne? Ultimativni borci ne sede mirno kod kuće sa gospođom Lisicom i dečicom, Lijom i Mijom, i ne upada im na vrata gomila razularenih pasa. Niko ih ne prisiljava da uđu u kavez. A nisu ni deca iz kartonskih naselja. Među borcima ima i tri Britanca; jedan od njih diplomirao je elektroniku na Univerzitetu u Ken​tu.

Uprkos tome, portparol Britanskog lekarskog društva rekao je da je to jeziv sport čiji se smisao sastoji u nanošenju povreda protivniku, a to nije u redu. Ne, nije. Ako čo​vek rade vo​lje i zdra​vog ra​zu​ma želi da uđe u ring i provede sat vremena trpeći šutiranje, a možda i bude pojeden, šta se to onda tiče vas, mene ili De​re​ka Va​ja​ta?

Moram ovde naglasiti da ne volim borbu. Više mi se sviđa pasivni otpor, a ako to ne upali, onda aktivno bežanje. Jednom prilikom smo jedan prijatelj i ja odenuli bokserske rukavice, tek da se malo nasmejemo, i skakutali jedan oko drugog iskeženih usana. Onda me je on udario u uvo i prosto nisam mogao da poverujem koliko boli.,,Jao“, re​kao sam, na ni​ma​lo mu​že​van na​čin.

Onda se drugom prilikom u Grčkoj desilo da me je jedan preplanuli

ribar udario pesnicom u lice. A zašto ja nisam udario njega zauzvrat? Pa, te​ško je od​go​vo​ri​ti na uda​rac ako le​žiš na le​đi​ma bez trun​ke sve​sti.

Naravno, uvreženi stav kaže da je ratovanje privilegija intelektualno zaostalih, dok intelektualno uzvišeni preferiraju pregovaranje. Ali šta mislite o ovome: mogao sam ja satima da pregovaram sa Stavrosom, a on bi me i da​lje uda​rao.

Baš sam se sinoć u pabu zatekao u žarištu žučne rasprave. Tvrdio sam da su Izraelci ovoga puta zaista poludeli i da ona tenkovska paljba u Jeninu nije nimalo drugačija od paljbe nemačkih tenkova po Varšavi. Moj protivnik je, s druge strane, podržavao Arijela Šarona i osećao da su njegove akcije opravdane ako se ima u vidu beskrajni palestinski te​ro​ri​zam.

Nijedan od nas nije hteo da spusti loptu i tako smo se dobacivali bez prestanka. Čitavo veče se utopilo u umršenoj mreži statistike, sumnjivih istorijskih činjenica i konačno je, kako je i bilo za očekivati, potonulo u ne​i​zbe​žne po​no​re bu​re​ta lič​nih uvre​da i upi​ra​nja pr​sti​ma.

U tome i jeste problem pregovaranja. Nema pobednika. Primoran si da pričaš i pričaš i tome nema kraja. Ili, da li je stvarno tako? Naravno, ako želiš da nateraš protivnika da prihvati tvoj stav — a u tome i jeste cela po​en​ta - za​što ga onda jed​no​stav​no ne mlat​neš?

Govoreći sa prednošću koju mi pruža iskustvo, uveravam vas da bih se, kada bih morao da biram između odustajanja od čvrstih ubeđenja i tr​plje​nja no​vih uda​ra​ca u lice, od​mah po​vu​kao i za​cvi​leo kao pas.

Ponekad posmatram političare u emisiji Sada pitajte, kako stalno vrte iste statističke podatke i petogodišnje planove u očajničkim pokušajima da naprave budale od protivnika. Ali, zašto troše vreme?

Bo​lje da pu​ste pro​tiv​ni​ka da kaže svo​je, a onda da ga uda​re.

To bi svakako učinilo program zanimljivijim. Zamislite samo. Oliver Letvin završava svoju govoranciju o porastu kriminala i o tome kako će torijevci izbaciti više cajkana na ulice. Onda Stiven Bajers skače preko sto​la i šu​ti​ra ga. To bi​ste gle​da​li, zar ne? Ja bih.

Na​ro​či​to bih vo​leo da vi​dim kako Edvard Hit gri​ze De​ni​sa Hi​li​ja.

Džon Preskot je ubo dobar način da izvede ovo, i to doslovno, pa je njegov levi direkt bio opšte prihvaćen kao najzanimljiviji događaj po​sled​nje kam​pa​nje za op​šte iz​bo​re.

Ovih dana Dejvid Dimblbi svake nedelje završava Sada pitajte tako

što poziva ljude da stupe s njim u kontakt ako žele da sede u publici; ali, kad bismo smatrali da postoji šansa da vidimo En Vidkom kako čupa Glendu Džekson za kosu, producenti bi morali štapom da smiruju na​sr​tlji​ve i ne​str​plji​ve gle​da​o​ce.

A postoji tu još nešto. U narednom periodu Saron i Jaser Arafat bi se mogli naći na zvaničnom sastanku i razgovarati o tome šta mogu da preduzmu. Zaključiće, posle nedelja i nedelja priče, da se ne mogu saglasiti i da će za pedeset godina Palestinci i Izraelci i dalje komadati jed​ni dru​ge na de​lo​ve.

I evo zato jedne ideje. Arijela i Jasera staviti jedan na jedan u kavez u Al​bert Holu. Po​bed​nik do​bi​ja Je​ru​sa​lim.

Ne​de​lja, 21. april 2002.

Kažem vam kao otac, nikada neću biti majka Bob Geldof, verovatno drugi po redu na listi najpoznatijih samohranih očeva u Britaniji, rekao je prošle nedelje da pravosudni organi moraju da shvate da nisu svi muškarci grube i nezainteresovane prostačine koje nisu u sta​nju da od​ga​ja​ju decu.

Zanimljiva teza, pogotovu što je izrečena istog dana kao i presuda u jednoj neobičnoj bici za starateljstvo koja se odigravala pred apelacionim sudom. Dvoje roditelja, od kojih je jedan izuzetno uspešni direktor u Sitiju sa platom od 300 hiljada funti godišnje, a drugi roditelj s punim radnim vremenom koji je još na početku braka odustao od karijere kako bi se sta​rao o deci.

I ko je pobedio? Onaj koji je prestao da radi? Onaj koji ih je danonoćno pazio u prethodnih šest godina? Ovaj, nije. Iako je majka bila ta koja je ra​di​la, maj​ka je na kra​ju i po​be​di​la. Maj​ka uvek po​be​đu​je.

Pa ne baš uvek, prema rečima grupe samohranih roditelja,,Džindžerbred“. Oni kažu da je svaki deseti samohrani roditelj muškarac i da, očigledno, sudovi starateljstvo ponekad dodele i očevima.

Siguran sam da je tako, ako je žena potpuno nepokretna biljka koja ba​la​vi, ali ja za tako ne​što ni​kad ni​sam čuo.

Zapravo, jedina dva samohrana oca za koja ja znam dobili su ovaj po​sao zato što su im žene umr​le. Činjenice ovako stoje. Vi, kao muško, možete da obučete svoje najbolje odelo i obećate da ćete deci čitati Harija Potera dok ne svane zora, ali ćete svejedno izgubiti. Čak i ako vaša žena sedi na drugom kraju sud​ni​ce u ma​ji​ci na ko​joj piše „Vo​lim Miru Hin​dli.“ Mislim da znam zašto je tako. Prošlog vikenda dobio sam zadatak da se na dva dana samostalno staram o deci, i iskreno rečeno, bolje bi mi išlo podvodno pletenje. Bila je to prava papazjanija. Kada mi se žena vratila kući u nedelju uveče, a odavno je bilo prošlo vreme kada deca idu na spavanje, jedno od dece je obilato krvarilo, drugo je otišlo od kuće, a tre​će je bilo na dr​ve​tu.

Stvari su krenule naopako odmah posle ručka u subotu. Možda su krenule naopako i ranije, ali pošto sam ja bio zaključan u radnoj sobi i pi​sao slu​ša​ju​ći dru​gi al​bum Led Ce​pe​li​na na mu​zič​kom stu​bu, te​ško mi je

da vam tač​no ka​žem.

Bilo kako bilo, pošlo je naopako posle ručka zato što je mašina za su​do​ve bila puna i žao mi je, ali ja pro​sto ne znam kako se ona ko​ri​sti.

Oh, ja znam da podesim DVD plejer tako da se šest zasebnih sistema zvučnika pale i gase u bilo kojoj sobi koju odaberem, ali gde se stavlja so u mašinu za sudove? I da li može da se stavi bilo kakav prah? E pa iz​gle​da da ka​pu​ći​no prah ne može.

A šta je sa mašinom za veš? Jok. Ne znam ni nju da koristim, a nikad mi nije bilo jasno ni čemu služi duboko zamrzavanje, pošto ja uvek kupujem samo ono što tog trenutka želim. Pošaljite me u supermarket i eto mene deset minuta kasnije sa smartis bombonama i časopisom GQ. Ideja da bih mogao da kupim picu koju će deca večerati u četvrtak prosto mi ne bi pala na pamet. Tako da se ni potreba za zamrzivačem ne bi ja​vi​la.

Jesam li ja jedini koji ima fobiju od bele tehnike? Ne bih rekao. A zasigurno znam da nisam jedini čovek na svetu koji ne može sa njom da iza​đe na kraj.

Nije da ja ne želim. Nisam u stanju. Na isti način na koji ne mogu da vratim vreme unazad, niti da nateram mašinu za sudove da opere sudove. Tako da sam morao da nateram šestogodišnje dete da obriše guzu trogodišnjem dok sam se ja skrivao iza grma u dnu ba​šte.ba;lk:añ.do:w.nl:o:ad.

U subotu uveče sam napravio grešku. Znao sam da ću morati da ustanem u cik zore, a da li to znači da sam ranije legao? Ne. Uradio sam ono što bi i svaki muškarac i ustao budan do pola noći gledajući televizijsku emisiju u kojoj grupa dvadesetogodišnjaka, koji su zaglavili na pu​stom ostr​vu, sto​ji na bal​va​nu.

A onda je ubrzo bila nedelja i svi su larmali da hoće nedeljni ručak, baš onakav kakav mama pravi. Nemoguće. Mama, vidite, zna šta koji krompirić treba da radi. Džersi Rojal krompirići. Placenta previa. Maris paj​per sor​ta. Lak​ta​ci​ja. Ovo su reči za mame.

S druge strane, nisam imao pojma da se izraz „prženje krompirića“ tako je pisalo na etiketi - može koristiti i za pečenje. Tako da smo umesto toga jeli karfiol, a to, prema rečima sedmogodišnjaka, nije baš isto.

Ni pribiranje nije baš bilo isto, jer nismo ni pokušali to da uradimo.

Delom zbog toga što je mašina za sudove i dalje bila neispražnjena, a delom i zbog toga jer sam ja imao dosta velike planove za to popodne i hteo sam da sagradimo tajno skrovište. I u ovome je, čini mi se, osnovna ra​zli​ka iz​me​đu oče​va i maj​ki.

Da sam se ja vratio u nedelju uveče nakon odsustva za vikend, mene bi dočekalo troje dece koja su obučena u pidžame, okupana, izribana, otrebljena od vašaka, a uradila su i domaći. Šerpe bi bile oprane, a soba za igru bli​sta​la bi od či​sto​će kao sala za ob​duk​ci​ju.

Ali ja sam preskočio dosadne delove, ili sam ih zeznuo, i koncentrisao se na to da svog šestogodišnjeg sina naučim da po livadi vozi moj novi karting, koji je zabranjen za upotrebu osobama mlađim od šesnaest godina. Izgradili smo kućicu na drvetu, vozili smo se na starom traktoru, puno smo padali, imali okršaj sa pištoljima na vodu, i svi smo se po​sva​đa​li.

Za očeve su deca zabava, za majke su ona odgovornost. Zato je toliko važno da imate oba roditelja. A to je takođe razlog da, ukoliko nema dru​ge va​ri​jan​te, sud tre​ba da sta​ne na stra​nu mame.

Ne​de​lja, 28. april 2002.

Glavu gore, anđele - pobeđivanje je za gubitnike Moja najstarija ćerka nije baš okretna. Zapravo, da budem brutalno iskren, ima aerodinamična svojstva bungalova i koordinaciju američkog bom​ba​škog na​pa​da.

Puno ulaže u trčanje. Ruke i noge joj mlataraju na sve strane kao klipovi Letećeg Škotlanđanina, ali uprkos tome, potreban vam je teodolit da biste ustanovili da se zaista kreće napred. Kad god se održava dan spor​ta u ško​li, uvek is​pad​ne po​ma​lo smo​ta​na.

Srećom, škola pokušava da sprovodi strogo pravilo „nema takmičenja“. Igra počinje, deca daju sve od sebe i onda se igra završi. Ovo ne funkcioniše baš savršeno sa trkom na 50 metara, ali vrlo često nema po​bed​ni​ka i, shod​no tome, nema ni gu​bit​ni​ka.

Tako je u teoriji, ali oko ivice sportskog terena za roditelje se održava piknik u kome svi učestvujemo. Mene su zamolili da donesem krompir salatu, što zvuči sasvim jednostavno, ali ne, nije. Moja krompir salata će biti sočnija i napravljena od kvalitetnijih krompira nego bilo čija druga krom​pir sa​la​ta. Zato sam i ustao u pola pet da je na​pra​vim.

Niko neće krišom prosuti moju krompir salatu u neki žbun. Niko mi se neće podsmevati iza leđa ili praviti se da mu se povraća. Ja sam kre​nuo da po​be​dim, da zga​zim kon​ku​ren​ci​ju kao bube.

Moja ćerka nije razumela. „Rekao si mi da nije važno ako budem po​sled​nja u trci“, re​kla je. ,,I nije“, od​go​vo​rio sam joj. „Zašto onda“, navaljivala je,,,ti pokušavaš da pobediš u takmičenju za naj​sa​la​tu kad tak​mi​če​nje čak i ne po​sto​ji?“ Nego šta nego po​sto​ji. Kao i tak​mi​če​nje za sa​la​tu sa te​ste​ni​nom.

I takmičenje za naj kiš. Ali sva ta takmičenja nisu ništa u poređenju sa ra​tom za naj​bo​lji bra​u​ni ko​lač.

Jasno, ja sam izabrao one koje je napravila moja žena, ali ubrzo me je okružila grupa raskokodanih žena. „Probajte moje“, govorile su. „Probajte moje.“ Bilo je baš kao u stara vremena kada su škole imale timove i nadmetanja i svi su se gurali na gomilu i vikali: „Uzmi mene, uzmi mene.“ Mene nijednom nisu uzeli. Uvek sam ostajao u zadnjim redovima kao

praziluk na dnu frižidera: „O, gospodine, je l’ moramo da uzmemo Klark​so​na? On je bes​ko​ri​stan.”

Stoga sam rešio da ne izostavim nijedan brauni, ali to nije bilo dovoljno. Terale su me da odlučim, na licu mesta i to javno, čiji je najbolji: da li kolač moje žene sa kremastim filom; da li oni od čokolade koja je samo za tu priliku uvezena iz Amerike; ili oni sa orasima posutim po sre​di​ni. „Svi su od​lič​ni“, re​kao sam u duhu dana.

Kakvom duhu? U čemu je svrha zaštićivanja dece od užasa neuspeha na sportskom terenu, ako njihovi roditelji na tribinama muče jedni druge indijanskom vatrom? „Moji brauni su bolji od tvojih. Priznaj!

Pri​znaj!”

Sinoć sam razgovarao sa čovekom koji je podmitio jednog nastavnika sa 50 funti kada je njegova ćerka imala dan sporta u školi, rekavši: „Vidite, ako bude tesno između prvog i drugog mesta, znate šta da ra​di​te.“ Sledeće godine ćerka mu je napisala sledeću poruku: „Dragi tata, molim te, pusti da budem na mestu koje zaslužim. Ne pokušavaj nikoga da potkupiš.“ Postupio je kako mu je rekla i bila je druga. Ali tu nije bio kraj. Uzeo je pehar koji je osvojila, odneo ga na graviranje i urezao na nje​ga ve​li​ki broj 1.

Nije da deca ne razumeju koncept gubljenja. Mojoj deci se redovno dešava da im vanzemaljci raspore stomak ili da ih ruski agenti išutiraju pra​vo u gla​vu.

Mogli biste, naravno, da budete i dobri roditelji i pojavite se na danu sporta sa činijom suvih šljiva. Mogli biste da naterate decu da se okanu plejstejšna i da se drže Monopola, u kome nema ni pobednika ni gubitnika jer niko nikada u čitavoj istoriji čovečanstva nije imao do​volj​no str​plje​nja da za​vr​ši igru.

Razmislite o tome. Ako vaše dete ne shvata šta znači neuspeh, kako će se snaći kad jednog dana slučajno iza garaže spazi svoju devojku u stra​snom za​gr​lja​ju sa Mi​gin​som Mej​džo​rem? Doći će do kr​vo​pro​li​ća.

Ne želim da moja deca budu nesrećna. Nikada. Srce mi se slomilo kada je Emili, kao što sam i predvideo, bila poslednja u trci; kada je ljosnula preko linije kao bivo. Nisam mogao da podnesem da je gledam kako se tru​di da su​zbi​je suze po​ni​že​nja.

Ali šta se radi u takvim situacijama? Pa, zašto ih ne bismo naučili da

je bolje izgubiti nego pobediti? Naravno, nemoguće je zasmejati nekoga ako ste stigli na cilj prvi.,,I tako, sklopio sam ugovor, dobio na lutriji i probudio se sledećeg jutra u krevetu sa Kameron Dijaz i Klaudijom Ši​fer.“ To je lepo, ali nije sme​šno.

Osim toga, nemoguće je da vam izraz lica ostane hladnokrvan kada pobedite. Morate da izgledate ponosno a ipak velikodušno, a to je teško čak i Dastinu Hofmanu. Majkl Šumaher pobeđuje još od svoje osme go​di​ne i još mu ne po​la​zi za ru​kom.

Svi najsmešniji ljudi koje u životu upoznate krajnji su i potpuni gubitnici. Ne postoje smešan supermodel ili uspešan biznismen koji će vas na​sme​ja​ti do suza čim otvo​re usta.

Verovatno sam zbog toga i osećao nekakav ponos dok smo se lagano vraćali kući sa piknika za dan sporta. Svi ostali su nosili prazne činije koje su prosto bile polizane. A ja? Pa, moja činija je i dalje bila puna ne​po​je​de​ne krom​pir sa​la​te.

A us​peo sam od toga i da na​pra​vim ko​lum​nu.

Ne​de​lja, 7. juli 2002.

Donosim vam vesti sa obronaka svemira Ne postoji veće zadovoljstvo za mene nego da ležim na leđima u sred duboke, mračne pustinje i da blenem u noćno nebo. Prosto obožavam kada mi se pamet pomuti od tih ogromnih brojki: zujimo oko sunca brzinom od 150 kilometara u sekundi, sunce leti kroz kosmos i prelazi 1,6 mi​li​o​na ki​lo​me​ta​ra dnev​no.

A zatim, tu je i pomisao da je neka od tih zvezda možda prestala da po​sto​ji pre hi​lja​du go​di​na. A mi i da​lje vi​di​mo nje​nu sve​tlost.

Ipak, najbolje od svega jeste to što smo mi oko 3000 svetlosnih godina udaljeni od kraja naše galaksije, a to je 28.325.000.000.000.000 kilometara. A i pored toga, jedne vedre noći kada sam bio u blizini Taksona, ja sam video taj kraj. Stvarno sam ga video i to mi je, molim vas da mi ve​ru​je​te, pot​pu​no od​u​ze​lo dah.

Samim tim veoma dobro razumem šta ljude privlači da se bave astronomijom. Svakako me nije iznenadilo to da su nakon 40 godina bukvalnog pipanja po mraku, britanski astronomi upravo dali 80 miliona fun​ti i udru​ži​li se sa Evro​pom.

To znači da sada imaju pristup VLT-u (što je skraćenica od Very Large Telescope — veoma veliki teleskop) koji se nalazi u ESO (što je skraćeno od European Southem Observatorj - Evropska južna opservatorija) u Cileu. Takođe će učestvovati i u izgradnji OWL (što je skraćeno od OverWhelmingly Large telescope — Izvanredno veliki teleskop). I, bokca mu, kada čujete sve ove lako pamtljive akronime, zar nije odmah jasno da je u pitanju NO. Sto je skraćeno od Nemačka ope​ra​ci​ja.

Ali hajde da budemo iskreni, još od kako je Galileo Galilej opovrgao Stari zavet, astronomi su se prosto bavili završnim radovima. Pre samo mesec dana, jedan meteor je sastrugao par centimetara ozona sa Ze​mlji​ne at​mo​sfe​re, a da li su ga oni vi​de​li kako do​la​zi? Ma kako da nisu.

S vremena na vreme nam prikažu fotografije neke svemirske eksplozije. Ali eksplozija bez praska nekako nikad nije prava stvar. Sećaš se: u sve​mi​ru se tvo​ji kri​ci ne čuju.

Povrh toga, potrebno mi je da znam razmeru. Potrebno mi je da nešto bude veličine „dabldekera” ili „fudbalskog igraiišta” da bih mogao da

razumem. Ako mi kažu da se svakodnevno spali 20.000 kvadratnih kilometara kišnih šuma mene neće biti briga za to. Ako mi kažu da se spaljuje površina pod šumama veličine Velsa, i dalje me neće biti briga, ali ba​rem ću ra​zu​me​ti o čemu go​vo​re.

Iako fotografija Alfe 48///bBI koja se raznosi na komadiće zaista jeste lepa, bojim se da je pristup toj kameri stajao 80 miliona funti, a to mi se čini malo pre​te​ra​no.

I šta ćemo sa pi​ta​njem po​sto​ja​nja van​ze​malj​skih obli​ka ži​vo​ta?

Holivud nas je ubedio da je noćno nebo prepuno vanzemaljaca koji gledaju Holbi Siti. Organizacija Seti, koja traga za životom u svemiru, i koju je besmrtnom učinila Džodi Foster u filmu Kon​takt, potrošila je 95 miliona funti i sedamnaest godina u osluškivanju noćnog neba. I nije pro​na​šla ap​so​lut​no ni​šta.

Ipak,recimo da pronađe. Recimo da jednog dana neki kompjuterski zaluđenik stvarno uhvati radio-frekvenciju sa Korilijana i recimo da uspe​mo da im po​ša​lje​mo po​ru​ku, ne​što tipa,,Ju-hu“. Šta onda? U najgorem slučaju, Korilijanci će da se teleportuju na Ze​mlju i da nam po​je​du sve kuć​ne lju​bim​ce. „Hmm, la​bra​dor do​bro ide sa zelenom salatom.“ A u najboljem slučaju, pozvaće nas da svratimo na piće. Do​bro zvu​či, ali kako ćemo da stig​ne​mo do tamo? Šatl može da postigne samo 28.000 km/h, što je dosta brzo prema zemaljskim standardima, ali ako želite da obilazite galaksiju onda isto tako možete i peške da krenete. Tempom od 28.000 km/h tom istom šatlu biće potrebno 29 godina samo da izađe iz našeg sunčevog sistema, što je, u ko​smič​kim re​la​ci​ja​ma, isto kao da smo iza​šli is​pred kuće.

Da bismo imali i najmanju šansu da bilo gde stignemo pre nego što sva posada umre, potrebna je brzina svetlosti. Ali i ovde postoji problem što brže ideš, vreme se sve više usporava. Ovo je naučna činjenica. Ja či​tav ži​vot vo​zim brzo, zato imam fri​zu​ru iz se​dam​de​se​tih.

Tako da, ako biste i uspeli da napravite nešto što ide 300.000 km/s, iz sun​če​vog si​ste​ma bi​ste iza​šli za šest sati. Ali za​vr​ši​li bi​ste u go​di​ni 1934.

Svakako biste stigli pre nego što je doneta odluka da pođete. Sto je još gore, stigli biste pre nego što su vas Korilijanci pozvali, a to bi bilo ravno dru​štve​nom sa​mo​u​bi​stvu.

U stvari, mi zasigurno znamo da ljudska rasa nikada neće moći da putuje brzinom svetlosti, jer bi to značilo vraćanje kroz vreme. A to bi

samim tim značilo da bi naš svet danas bio pun ljudi iz budućnosti. Ljudi bi po​če​li da se ven​ča​va​ju svo​jim unu​ci​ma. Na​sta​la bi zbr​ka.

Da rezimiramo onda. Astronomi čitav život leže na leđima i posmatraju zvezde, ali koja je svrha? Ne uspeva im da opaze meteore koji jurišaju ka zemlji, a i kada bi im to uspelo, da li bismo želeli to da znamo? A ukoliko ikada tamo gore pronađu život, mi nikada nećemo moći tamo da skok​ne​mo i da se po​zdra​vi​mo.

Bilo kako bilo, ja svim srcem podržavam investiciju od 80 miliona funti. Ako je jedan astronom iz šesnaestog veka sa minijaturnim teleskopom uspeo da opovrgne Bibliju, pomislite samo kakav bi udarac današnji naučnici sa svim tim VLT i OWL mogli da zadaju besmislenoj astrološkoj nauci. Samo 80 miliona funti da bi mogao da se ismeje Rasel Grant - ja sam za.

Ne​de​lja, 21. jul 2002.

Uđite u veliki šator: bolje je nego Veliki brat Šta kog đavola u poslednje vreme svi vi radite uveče? Vidim statistike o gledanju televizije, tako da znam da niste ispred malog ekrana, a takođe znam i da ne ban​či​te, po​što se sva​ki dan za​tvo​ri po neki pab.

Nemoguće je da svi imate soni plejstejšn, tako da odgovor nije ni u novoj tehnologiji, a očigledno niste ni u pozorištu pošto onda ne bi bilo po​tre​be za Fon​dom za ra​zvoj umet​no​sti.

Pomislio sam da ste možda svi otišli na ples, ali prošle nedelje sam pročitao u novinama da se poseta Kre​mu, liverpulskom rejv klubu, četiri puta smanjila u poslednjih deset godina. Sudeći po žalosnoj prodaji knji​ga u po​sled​nje vre​me, ni​ste se ni sklup​ča​li po​red ka​mi​na da či​ta​te.

Zapravo, kada se saberu zvanične brojke ljudi koji uveče rade uobičajene stvari — piće, bioskop, pozorište, večere, gledanje televizije, seks, čitanje — nameće se zastrašujući zaključak. Svake večeri dvadeset mi​li​o​na lju​di ne radi ni​šta pod mi​lim bo​gom.

Ove nedelje sam ja postao jedan od,,nestalih“. Pre svega, još uvek se uglavnom bavim zadatkom da pronađem i ubijem lisicu koja mi mori piliće, a drugo, išao sam u cirkus. A nijedno od ova dva, zahvaljujući različitim organizacijama za prava životinja kao što su Rođeni slobodni, RSPCA i Laburistička partija, ne nalazi se na popisu zvanično priznatih na​či​na da se pro​ve​de slo​bod​no vre​me.

Kao kroz maglu se sećam da sam, kad sam bio mali, voleo tradicionalne cirkuske predstave održavane u velikim šatorima, osim klovnova, od kojih sam umirao od straha, ali se isto tako kao kroz maglu sećam da su takve cirkuske predstave dospele na crnu listu pre nekoliko godina, kada je Meri Čiperfild proglašena krivom za nepristojno po​na​ša​nje pre​ma maj​mu​nu.

Mislim da je ovo verovatno bilo pametno. Obično se ne slažem sa RSPCA, pošto smatram da je dužnost životinje da se u vreme večere nađe na mom ta​nji​ru, ali osim toga, te​ško je oprav​da​ti obe​snu su​ro​vost.

Svi su cirkusi bili surovi. Imali su kengure boksere koji su očito bili sumanuti, a aktivisti koji se bore za prava životinja stalno su otvarali kaveze i tamo zaticali slonove koji jedu sopstveni izmet i tigrove koji su sami sebi odgrizli rep. Da su nekoj lisici dali malo kanabisa i terali je da

skače kroz vatreni obruč, to bi bilo u redu. Lisice zaslužuju da budu ponižene. Ali ima nečeg odvratnog u tome kad vidiš lava, kralja džungle, kako sto​ji na jed​noj nozi obu​čen u ba​let​sku suk​nji​cu.

Bilo je nečega podjednako odvratnog u,,savremenim“ cirkuskim predstavama koje su zamenile originalni Čiperfild koncept. Ove predstave su obično imale neku poruku, a ta poruka se obično odnosila na Margaret Tačer. „Sledeća tačka ove večeri, dame i gospodo, Dejv Spart koji će vam uz pomoć pantomime objasniti povezanost između glavarine i apart​hej​da.“ Nije to baš bila zabava za celu porodicu, a nisu ni francuske i kanadske alternative, u kojima su se obično mogli videti kepeci koji žon​gli​ra​ju mo​tor​ne te​ste​re.

Stvarno se činilo u osvit novog milenijuma da je cirkus zauvek sahranjen. Čak je i izgradnja Milenijumske kupole, najvećeg od svih šatora, potvrđivala tu pomisao. I šta sam ja onda radio pod šatrom prošle ne​de​lje?

Pojma nemam, ali mogu vam reći da što se tiče žive zabave, baletski nastupi Darsi Basel izgledaju kao nula u poređenju s ovim, a i Roling Sto​un​si​ma su za​da​li te​žak uda​rac.

Zvao se Gifordov cirkus, predstava se održavala u šatoru čija bi veličina bila poznata svakome ko je kampovao na Everestu. Nije bilo klovnova u jezivim kostimima i nisu opustošili pustinju Kalahari da bi do​ve​li ži​vo​ti​nje. Za​pra​vo je je​di​ni za​ba​vljač na če​ti​ri noge bio je​dan pas na samom kraju predstave, koji je pripadao nekome iz publike, i koji je la​ga​no uše​tao u ring i is​pla​zio je​zik. Ta​kva je to bila pred​sta​va.

Imali su dvojicu žonglera iz Etiopije, koji su očigledno na putu da postignu svetski rekord sa svojom sinhronom tačkom. A tu su bili i Ralf i Silija, koji su izašli u viktorijanskim kupaćim kostimima i zaigrali nešto što je izgledalo kao igra tvistera u vazduhu. Da li ste znali da je moguće sta​ja​ti na jed​noj nozi dok na nosu ba​lan​si​ra​te ženu? Ne, ni​sam ni ja.

Ne želim da zvučim kao neki starkelja u štofu koji smatra da je televizija đavolje oko, ali bilo je nečeg razgaljujućeg u ovoj prostoj ruralnoj zabavi. Verujte mi, neverovatno je gledati čoveka kako skida pantalone dok stoji na žici. Ja to ne mogu da uradim ni u spavaćoj sobi a da ne padnem. Bilo je razgaljujuće zato što je bilo tako neposredno i tako malo i niskobudžetno da ste mogli da vidite da nema kompjuterskih

tri​ko​va.

Zar to nije ono što tražite od zabavnih sadržaja - da vidite kako ljudi rade stvari koje vi sami ne umete? Veliki brati Ja bih uvek pre išao u veliki šator. Ako ste i vi lišeni zabave kao i dvadeset miliona drugih ljudi koji svake večeri bulje u zid zato što ne mogu da smisle ništa pametnije što bi radili, pokušajte da odete u lokalni cirkus. Mislim da će vam se do​pa​sti.

Ovde sam hteo da završim sa nečim smelim i oštroumnim. Nečim što je onako kao kul i moderno. Ali u duhu ovog članka, ostaviću vas uz sle​de​ći vic: Uđe jarac u službu za zapošljavanje i na savršenom engleskom jeziku zatraži posao. Pomalo zbunjeni službenik pogleda u fascikle ispred sebe i kaže mu da po​ku​ša u cir​ku​su. ,,U cir​ku​su?“, iz​ne​na​di se ja​rac. „Šta će u cir​ku​su zi​dar?“ Ne​de​lja, 28. jul 2002.

Sam u kući može biti savršeno stanje za dete Prošle nedelje sam ostavio svoju decu od osam, šest i četiri godine same u kući. Hteo sam samo da kupim novine i bilo je previše komplikovano da ih sve redom obuvam i potrpam u kola kad se ionako vraćam za naj​vi​še pet mi​nu​ta.

Naravno, uhvatila me je strašna panika. Nisam zaboravio da zamolim komšinicu da osluškuje šta se dešava, zapisao sam im broj mog mobilnog i objasnio im gde se nalazi pištolj i kako da ga na brzinu na​pu​ne ako se desi da se neki smu​tljiv​ci po​ja​ve na vra​ti​ma.

Ali uprkos svim tim izdašnim merama predostrožnosti, opet sam očekivao da ću naći decu u požaru kad se vratim kući, ili u belom roblju u Turk​me​ni​sta​nu.

Zato sam, kao i svi ostali, bio užasnut kada sam ove nedelje čuo da su dve maj​ke osta​vi​le decu kod kuće i oti​šle, ali ne po no​vi​ne, već na od​mor.

Jedna od njih je došla do aerodroma u Mančesteru i shvatila da je i njenom sinu potreban pasoš (ma nemoj mi reći), pa ga je onda ubacila u taksi i poslala kući. Druga je otišla na skijanje. Jezivo. Kuda to ide ovaj svet? Ne​što se mora ura​di​ti po tom pi​ta​nju.

Nego, hajde da stanemo na trenutak i malo se zamislimo. Deca koju su majke ostavile imaju jedanaest i dvanaest godina i, iako se nama to možda čini malo sa četrdeset i nešto, moramo se suočiti sa činjenicom da je u današnjim prilikama jedanaest godina isto što je nekada bilo se​dam​na​est.

Da su mene ostavili samog kod kuće kad sam imao jedanaest, umro bih od gladi ili strujnog udara u roku od sat vremena. Kad malo bolje razmislim, kada bih ostao sam kod kuće i u četrdeset drugoj, dobio bih isti re​zul​tat za isto vre​me.

Nama se možda dopada da tretiramo jedanaestogodišnjake kao nekakve novorođene konjiće, prekrivene sluzavom supstancom i nesposobne da stoje na klimavim nogama, ali vreme kada su jedanaestogodišnjaci bili pravi stručnjaci za rudarske i džeparoške ve​šti​ne i nije bilo tako dav​no. A ni​šta se nije ni pro​me​ni​lo.

I danas većina jedanaestogodišnjaka ume da zavije džoint, da obije auto, pobegne policiji, da se bori protiv čitave armije vanzemaljaca,

popije flašu votke a da im ne bude muka i da rukuje digitalnim satelitskim konvertorom. Dakle, ne bi trebalo da ima nikakvih problema ni sa mi​kro​ta​la​snom i otva​ra​čem za kon​zer​ve.

Naravno, većina jedanaestogodišnjaka može mnogo bolje da se brine o sebi nego što to mogu osamdesetogodišnjaci. A njih država bez sekunde premišljanja ostavlja same iz nedelje u nedelju, i tako redom, bez pen​zi​je i bez po​u​zda​nog na​či​na da stig​nu do ku​pa​ti​la na vre​me.

Može li osamdesetogodišnjak da nađe programe na televizoru ili da shvati šta se radi sa zamrznutom hranom? Može li osamdesetogodišnjak da pri​u​šti sebi da pla​ti ra​ču​ne za gre​ja​nje? Uglav​nom ne može.

Naravno, ni jedanaestogodišnjak ne može da priušti sebi da plati račune za grejanje, ali barem može da provali u kompjuterski sistem sa ra​ču​ni​ma i sma​nji svoj na nulu.

Osim toga, stavite se samo vi u položaj jedanaestogodišnjaka. Kod kuće, sam. Za vreme Božićnih praznika. Za osamdesetogodišnjaka je to pravi pakao na zemlji, ali za jedanaestogodišnjaka je to nešto naj​pri​bli​žni​je raju što može da is​ku​si dok je živ.

Nema bradatih matorih žena koje stoje u redu da te poljube u usta.

Nema pre​no​sa Kra​lji​či​nog obra​ća​nja na​ci​ji.

Nema povrća. Nema proslava prvog dana posle Božića sa „Ljudima sa sela“, nema potrebe da čekaš Božićno jutro da bi se igrao novom Xbox igricom, i nema potrebe da brineš da će neko možda baš tada poželeti da gle​da te​le​vi​zi​ju.

Nema potrebe da otvaraš poklone ako znaš da su unutra džemperi. Ne može niko da te odvuče u crkvu na Badnje veče. Možeš da podigneš noge na fotelju, iskopaš odnekud mamine filmove samo za starije od 18, za​pi​taš se ko je bio Džo Stra​mer i od​vr​neš mu​zi​ku do da​ske.

A zbog toga što možeš da jedeš šta god hoćeš, gde god hoćeš, i to prstima, i dok ležiš u krevetu, i sa laktovima na stolu, neće biti porodičnih svađa i vulkanskih erupcija samo zato što je porodica po prvi put na​kon go​di​nu dana pri​mo​ra​na da deli mali pro​stor duže vre​me.

Da ne ispadne da vas lažem, moram reći da ja obožavam Božić sa jelkom, volim da gledam svoju decu kako otvaraju poklone i kako se posle ručka nameštaju da gledaju Stiva Mekvina na motoru. Ali ti su dani već pro​šli i neće se više vra​ti​ti.

Nemojmo zaboraviti da je sadašnjost prošlost o kojoj će Ljudi u

bu​duć​no​sti sa​nja​ti. Činjenica je da ja sa svojom decom provodim maksimalno petnaest minuta dnevno, a to nije ni približno vremenu koje provedu sa Sarom Koks i Bezobraznim devojčicama kojim ih neprekidno bombarduje Radio 1. Ja želim da moja osmogodišnjakinja bude dobra devojčica. Ali za Božić sa​znam da ona želi da bude „ne​va​lja​la ti​nejdž diva“.

Dakle, pretpostavljam da će se majka koja ode u Španiju za Božić bez svog drskog i neartikulisanog pubertetlije u širokim pantalonama mnogo bo​lje pro​ve​sti. A mo​žda će se bo​lje pro​ve​sti i sin.

Naravno, pružanje samostalnosti deci koja još nisu ušla u tinejdžerske godine možda zvuči tužno, pa čak i užasno, kao da smo se vratili u Dikensovo vreme. Ali ako prihvatimo činjenicu da su oni sposobni i društveno aktivni već sa deset ili jedanaest godina, onda će se možda i vlada izvaditi iz problema. Jer, iako država možda nije u stanju da priušti starim Ljudima penzije, roditelji bi mogli da dobiju pomoć od dece tako što će poslati te nezahvalne, razmažene i raspekmežene male dr​zni​ke da malo rade u fa​bri​ka​ma.

Ne​de​lja, 29. de​cem​bar 2002.

Ivan Groznije vraški turista Nedavno je jedna anketa pokazala da su Britanci najomraženiji od svih tu​ri​sta na sve​tu, ali iskren da bu​dem, te​ško mi je da shva​tim za​što.

U redu, naravno da grupa električara iz Rohdejla na odmoru na Ibici može biti pomalo bučna, i možda će s vremena na vreme i povraćati po cveću u parkovima, ali mi - vi i ja — mi u našim iznajmljenim vilama u Provansi ne predstavljamo nikakav problem. Jedemo lokalni sir. Pijemo lokalno vino. Svako jutro kažemo,,bon​so​ir“ poštaru. Dobri smo kao hleb.

Za razliku od nas, Nemci su užasno društvo za odmor. To je uglavnom zbog toga što, kad su oni u blizini, odmora nema. Još otkako smo se upoznali i socijalizovali s njima po prvi put šezdesetih godina zahvaljujući paket aranžmanima, znamo da su Nemci neprevaziđeni kada je reč o asocijalnom proždiranju švedskog stola na odmoru i tvrdoglavoj ne​po​pus​tlji​vo​sti.

Ali više nije tako. Upravo sam se vratio iz Dubaija, gde sam proveo neko vreme u „Vajld Vadi“, ogromnom akvaparku u kome možeš da sedneš na unutrašnju gumu traktora i prevrneš se na 101 nov i zanimljiv na​čin o kome nisi ni​kad ni sa​njao.

Kao što možete zamisliti, za one bolje vožnje redovi su bili prilično dugački, ali, okej, nije problem. Možemo mi malo da sačekamo. Strpljivi smo. Britanci smo. A to znači da niko na svetu ne može bolje od nas da čeka u redu.

Ali ne, to nije istina. Provedemo deset minuta čekajući u redu za autobus broj 27 i mislimo da sve znamo. Ali, verujte mi, u poređenju sa Rusima, nemamo pojma. Oni su proveli 70 godina čekajući u redu za veknu hleba i znaju sve fore. Ja bih s vremena na vreme trepnuo, ili bih se sagnuo da proćaskam sa nekim detetom, i to bi bilo to. Čovek-planina bi se uva​lio is​pred mene.

A nisam bio baš raspoložen da se diskretno nakašljem i potapšem ga po ramenu, jer je dotično rame svaki put neizostavno bilo ukrašeno nekakvom tetovažom karakterističnom za pripadnike specijalnih snaga.

Recimo, beba koju dva buldožera komadaju na pola. Ili, bodež u kolenu.

Ta​kve te​to​va​ži​ce.

Budimo iskreni, molim vas. Ti momci su bili u Dubaiju. Verovatno su plaćali hotelske sobe po 1000 funti dnevno. Imali su digitalne fotoaparate pred kojima su Japanci izgledali zaostalo i satelitske telefone kojima su mogli upravljati i svemirskom stanicom. A takva oprema i takav odmor ne zarađuju se pisanjem poezije. Zarađuju na mafijaškim po​slo​vi​ma, što zna​či da su svi bili pri​pad​ni​ci KGB-a ili Spec​naz je​di​ni​ce.

Tek sam prošle godine na jugu Francuske čuo za ruskog turistu. Kao i mnogim drugim posetiocima Azurne obale, i njemu je bila privlačna ideja da poseduju vilu na moru, pa je otišao da popriča sa agentom za nekretnine. „Pardon, monsieur“, rekao je agent za nekretnine. „Mais il n’est pas pos​si​ble de vi​si​ter cet​te ma​i​son par​ce qu’elle n’est​pas a ven​dre.“ Ovo je očito naljutilo Rusa jer je idućeg jutra agent za nekretnine pronađen na plaži, sa glavom zakopanom u pesak, dok su mu samo noge virile iz peska. I to je glavna crta Rusa. Mi nosimo majice na kojima piše Ne​u​stra​ši​vi. Oni nose po​gled u oči​ma.

Upravo sam zato i odlučio da se ne smejem njihovim kupaćim ko​sti​mi​ma. Ali, sad sam kod kuće, pa mogu slo​bod​no da vam ka​žem da su bili ur​ne​be​sno sme​šni. Kao Spi​do​vi, samo bez sti​la i malo uži.

Ipak, bili su bolje obučeni od svojih supruga. Na drugim mestima u svetu, kupaći kostim sa tangama je rezervisan za Pitera Stringfeloua ili devojke koje nose broj 34. U Rusiji takav kupaći nose i oni koji imaju osam tona ili osam​de​set go​di​na.

E sad, kažu ljudi da ima nekih izuzetno lepih mladih Ruskinja. Ali, sve su oči​gled​no na in​ter​ne​tu, jer ove u Du​ba​i​ju su iz​gle​da​le kao repa.

Osim jedne, koja se nije mogla porediti ni sa kakvim zemaljskim predmetom. Da počnem od njenih grudi, koje nisu bili ogromne. Reč ogromne premala je da bi označila njihovu veličinu. Kada ih je njen dečko, koji je na mišici imao tetovažu dve ajkule kako jedu čoveku oči, izabrao iz kataloga, verovatno su mu se najviše dopale one ispod kojih je pisalo,,masivne“. Ali na kraju je ipak odabrao sam vrh skale. One koje su u me​di​cin​skim kru​go​vi​ma po​zna​te kao: „O Bože. Idu k nama.“ Oblast ispod njih imala je sopstvenu mikroklimu. A ipak, grudi nisu bile prvo što sam pri​me​tio na de​voj​ci na koju su bile pri​ka​če​ne.

Prvo što sam primetio bile su njene usne, koje su bile toliko pune ko​la​ge​na da je iz​gle​da​la kao oran​gu​tan. Oran​gu​tan sa uple​te​nom ki​kom.

I sa dve makete aviona RlOl u prirodnoj veličini u gornjem delu

bikinija. Toliko sam dugo buljio u nju da se, kada sam skrenuo pogled, pola Ukra​ji​ne već pro​vu​klo po​red mene i upa​lo mi u red.

Doduše, na kraju sam ipak dočekao vožnju u nekakvom velikom kanalu u kome su džinovski talasi nadolazili svaki čas i prevrtali nas na sve strane. Bilo je zabavno, sve dok se nisam skucao u ženu koja je očito po​je​la to​li​ko pice da je po​če​la na nju i da liči.

Ili to, ili je išla u Černobilj na odmor. Svaki talas odnosio je s nje ne sloj, već gru​men kože.

Ima još nešto u vezi sa Rujama. Nisu se nijednom ni potrudili da se osmehnu ili započnu razgovor. Nemci su barem srećni što su doputovali na odmor i što imaju priliku da se izvine za ponašanje svoje zemlje u ratu. Rusi iz​gle​da​ju kao da rat i da​lje tra​je.

Ne​de​lja, 12. ja​nu​ar 2003.

Kad smo kod terora, Rambo bi tu imao štošta da kaže Sećate li se televizijske serije Da​las? Ako se sećate, možda pamtite i lika po ime​nu Klif Barns koji je bio po​ma​lo sme​šan, po​ma​lo pra​vi gu​bit​nik?

Trgovao je naftom, kao i njegov otac. Rođen je i odrastao u Teksasu.

Po​stao je po​znat u ce​lom sve​tu… Pod​se​ća li vas na ne​ko​ga?

Samo mi je palo na pa​met. U sva​kom slu​ča​ju, po​sle po​sli​ća na zgra​di u Njujorku, Klif je nadugačko pričao o večitom sećanju na američkog ratnika i o tome kako treba prevrnuti svaki kutak zemljine kugle ne bi li se uhva​ti​li od​go​vor​ni za na​pad, a pre sve​ga Osa​ma Bin La​den.

Hvatanje odgovornih ljudi nije nikako moglo da bude lako, jer su oni bili za​ko​pa​ni is​pod ne​ko​li​ko mi​li​o​na tona ru​še​vi​na.

Ali is​pa​da da je još teže pro​na​ći Bin La​de​na.

Dobro su prečešljali celu okolinu Avganistana i bacili pogled i na Pakistan, ali izgleda da je u međuvremenu neko očigledno izgubio atlas sveta, jer izgleda da su odustali i odlučili umesto toga da ratuju malo sa Ira​kom.

I, da li to znači da je Osi skinut s dnevnog reda? Ne, nikako, jer će nje​ga od sada ju​ri​ti naj​ne​u​stra​ši​vi​ji i naj​ne​ra​zu​mlji​vi​ji voj​nik na sve​tu.

Tako je, CIA nije uspela da ga pronađe ni sa svojim prefinjenim špijunima na nebu. Iako su digli u vazduh svaku pećinu od Irana do Turkmenistana, američki vazduhoplovci nisu uspeli da ga ubiju. Zato je sada vre​me da se pre​đe na ljud​sko nu​kle​ar​no oruž​je.

Sa oblakom dima od eksplozije iza sebe, sa loknama koje vijore na ve​tru, na sce​nu stu​pa Sil​ve​ster Sta​lo​ne, koji je pro​šle ne​de​lje ob​ja​vio da je su​per​he​roj iz osam​de​se​tih, Ram​bo, re​šen da se vra​ti.

I čik pogodite šta? Ide pravo u Avganistan da izbode par Talibana i sku​je stra​šan plan kako da iz​ve​de Bin La​de​na pred lice prav​de.

Vrlo lako se može desiti da nas zavarava, jer kad smo poslednji put gledali Ramba, još 1988. godine, borio se na strani mudžahedina protiv Rusa u filmu koji je bio posvećen, citiram, „viteškom narodu Av​ga​ni​sta​na”.

Uspeo sam prošle nedelje da nateram sebe da pogledam Ramba III i sa ove dragocene vremenske distance delovao mi je strahovito proročki.

Postoji u filmu ona predivna scena u kojoj američki pukovnik kori Ruse

koji ga drže u zarobljeništvu ovim lepim rečima: „Svakoga dana vaša ratna mašinerija sve više gubi od gomile slabo naoružanih i slabo opremljenih boraca za slobodu. Činjenica je da ste potcenili neprijatelja.

Da ste zavirili malo u svoju istoriju, znali biste da se ti Ljudi nikada ni​ko​me nisu pre​da​li. Ra​di​je bi umr​li.“ Sada znamo koliko Holivud ume da se izblamira. Ko samo može da zaboravi U-571, u kome je hrabra posada američke podmornice otela od na​ci​sta spra​vu za de​ko​di​ra​nje Enig​me i po​be​di​la u ratu?

Tu je zatim i Perl Harbor, u kome je jedan hrabri američki pilot upravljao moćnim američkim vojnim avionom, dobio bitku za Britaniju i po​no​vo po​be​dio u ratu.

Znam šta ćete mi reći: da je u filmovima umetnička sloboda važnija od kru​tih isto​rij​skih či​nje​ni​ca.

Istorijske činjenice prepuštamo političarima, poput našeg Tonija Blera koji je, kako čuvena priča kaže, rekao Klifu da su Amerikanci hra​bro sta​ja​li na na​šoj stra​ni za vre​me Bli​ca.

Međutim, većina ljudi ne čita novine. Prebacuje kanal kad počnu vesti. Ne sklupča se uveče ispod ćebeta da gleda emisiju Sajmona Skame o britanskoj istoriji. O istoriji i aktuelnim dešavanjima uči u bioskopu i upravo zbog toga ljudi koji prave filmove snose deo odgovornosti za ra​zvoj do​ga​đa​ja u sve​tu.

Pitam se, na primer, koliko bi novca prikupio No​ra​id fond da u holivudskim filmovima IRA nije neprestano bila prikazivana kao grupa veselih boraca za slobodu koji loču viski i gaje iskreno, plemenito ne​pri​ja​telj​stvo pre​ma opa​snim ko​lo​ni​za​to​ri​ma iz Bri​ta​ni​je.

Koliko smo samo puta videli Ričarda Harisa kako ogrnut lepim kaputom deli poklone deci, dok podivljale bande britanskih vojnika u oklop​nim len​dro​ve​ri​ma gaze pre​ko deč​jih ko​li​ca i ko​lev​ki.

I onda se pojave u tvojoj kafani momci koji sakupljaju novčanu po​moć i na​rav​no da ćeš reći: da, dru​že, evo ti do​lar.

Nema sumnje da su to radili i nakon što su gledali Ramba III, pa se sada ve​ro​vat​no ose​ća​ju kao bu​da​le.

Mada, ko zna? Možda su Ramba III gledali i mladi ljudi iz Alžira i pomislili: „Vidi, vidi, ovi Avganistanci deluju hrabri i odvažni. Moramo što pre da udru​ži​mo sna​ge s nji​ma.“ Pre neki dan sam saznao da je jedan davnašnji neprijatelj

Avganistanaca napisao o njima pesmu: „Neka nas Bog sačuva od otrova ko​bre, zuba ti​gra i osve​te Av​ga​ni​sta​na​ca.“ Stalonea bi neko trebalo dobro da posavetuje da ima ovo u vidu dok snima Ramba IV. Jer, ako ovaj film ispadne jednako glup i neodgovoran kao i prethodni, mogao bi vrlo lako da navede nekog „borca za slobodu” da po​ve​de „sve​ti rat“ pra​vo na Sirs kulu.

Ame​ri​ka nije ne​po​be​di​va - ali Klif, na​ža​lost, ve​ro​vat​no to ne ra​zu​me.

U svetu iz kojeg on dolazi, možeš da umreš i da se onda posle ne​ko​li​ko go​di​na vra​tiš u ži​vot kao grom iz ve​dra neba.

Ne​de​lja, 19. ja​nu​ar 2003.

Ovaj šatl je beskoristan, ali rezervišite mi jedno mesto za sledeći let Vest bez presedana. Džordž Buš je rekao nešto suvislo. Na komemoraciji za sedam astronauta koji su poginuli, on je prošle subote izjavio: „Ovaj ideal istraživanja i otkrivanja nije nešto što smo izabrali; u pitanju je strast koja ti​nja u srcu čo​ve​čan​stva.“ Lepo rečeno. Ali u pitanju je Amerika, zemlja u kojoj nikome nije dopušteno da umre, izuzev od ekstremno duboke starosti, a i tada tek nakon poduže javne istrage. Tako da su, umesto da se nastavi sa još „is​tra​ži​va​nja i ot​kri​va​nja”, sve​mir​ski ša​tlo​vi pre​sta​li da lete.

Poruka je jasna. Saopštavaju nam da je bezbednost posade od najvišeg značaja, ali ako je tako, zašto onda svemirski šatlovi nemaju sistem sa izbacivim sedištem? Možda će zvučati šašavo, ali šezdesetih godina prošlog veka naučnici nisu mislili tako, jer su jednog tipa po imenu Džo Kitinger poslali na visinu od 31300 metara u helijumskom balonu. To je, uzgred budi rečeno, skoro 32 kilometra i po svemu gle​da​no u pi​ta​nju je sve​mir.

Kada je stigao na odgovarajuću visinu, otvorio je vrata na svojoj kapsuli… i iskočio. Nekoliko trenutaka kasnije on je postao prvi čovek koji je raz​bio zvuč​ni zid, a bez avi​o​na, kada je do​sti​gao br​zi​nu od 340 m/s.

Vazduh koji se zgušnjavao postepeno je usporavao njegov let sve dok on, na visini od 5200 metara, nije otvorio glavni padobran, lako se prizemljio u pustinji Novog Meksika, popušio duvan i otišao kući da pije čaj.

Pre nekoliko godina sam upoznao ovog čoveka — on sada pilotira dvokrilcem za ispisivanje poruka na nebu — i on je potpuno ubeđen da bi po​sa​da Če​lin​dže​ra i da​nas bila živa samo da su ima​li vra​tan​ca za iz​laz.

Ali šta ćemo sa Kolumbijom? Zvaničnici NASA kažu da će „pročešljati i nebo i zemlju“ samo da saznaju šta se dogodilo. Teško je znati šta ovo tačno znači. Buš je rekao da će „pročešljati i nebo i zemlju“ u lovu na Bin Ladena. Ako je sudeći prema tome, NASA će verovatno malo da pročešlja istočni Teksas, a onda, bez nekog primetnog razloga, da objavi rat Fran​cu​skoj.

Ponovno sastavljanje Kolumbije i pokušaji da se utvrdi šta je krenulo

naopako zapravo su PR trik. Jasno je da u letelici koja je stara 20 godina i koja je 28 puta bila u svemiru ne postoji konstruktorska greška. Sta god da se dogodilo, u pitanju je bila nesreća, pa čak i ako budu utvrdili šta se desilo, to neće sprečiti nesrećne slučajeve da se dešavaju. Mogu da nađu lek za rak, ali Lju​di će i da​lje umi​ra​ti od in​fark​ta.

Zakon proseka sada kaže da će jedan svemirski šatl padati na svakih de​set go​di​na.

Zakon verovatnoće kaže da, ukoliko biste sutra lansirali šatl, ništa se ne bi desilo. Ali sutra neće biti lansiranja. A sudeći prema toma kako lju​di pri​ča​ju, mo​žda ga neće biti više ni​kad.

Neki kažu da više nema potrebe za svemirskim letovima sa ljudskom posadom. Drugi upiru prstom u svemirske stanice i govore da su u pitanju naučne navlakuše. I, neizbežno, Gar​di​jan postavlja pitanje koliko se inkubatora za bebe može kupiti za 15 miliona dolara, koliko je sva​ke go​di​ne po​treb​no Nasi da bi na​sta​vi​la sa ra​dom.

Ovo me dovodi do tolikog besa da me zubi svrbe. Ko​lum​bi​ja je dobila ime po Kolumbu, za ime Boga: a šta da je on rešio da ne prelazi Atlantik zato što je to bilo malo stra​šno?

A zatim imamo Čaka Jigera. 1963. sumudali NF 104 Starfajter. Znao je kada se nos aviona iskosi za 30 stepeni da vazduh više neće prelaziti preko repa i da će avion da se vrti. Znao je da sedište za katapultiranje ispaljuje pilota nadole. Znao je da drugi piloti ovu letelicu zovu udo​vič​ka ma​ši​na. Ali i pored toga je pokušao njome da odleti u svemir. To od nje​ga ne čini he​ro​ja. To ga čini čo​ve​kom.

Da, ja znam da je jedina uloga šatlova danas da opslužuju svemirske stanice i da će, siguran sam, saznanje da li geranijum može da cveta u uslovima nulte gravitacije samo neznatno povećati naše shvatanje univerzuma. Ali promašili smo poentu. Nije važno šta radi svemirska sta​ni​ca. Va​žno je to što smo mi u sta​nju da sa​gra​di​mo tako ne​što.

Ista je stvar i sa samim šatlovima. Bio sam u fabrici u Luizijani gde se popravljaju džinovski rezervoari za gorivo koji se vade iz okeana nakon svake nove misije. Bio sam na jednoj raketnoj probi tamo gore u Stenisu i to je kao da oslu​šku​je​te bu​duć​nost. Čak su mi dozvolili i da sednem u kabinu šatla i pritiskam dugmiće.

Jeste, ružan je, i jeste, puno košta. Ali ne zaboravite da ova mašina generiše 37 miliona konjskih snaga i da ubrzava do 200 kilometara na sat

pre nego što se i od​le​pi od lan​sir​ne ram​pe.

Ne zaboravite ni to da je temperatura na njegovom kljunu u trenutku kada po​no​vo ula​zi u Ze​mlji​nu at​mo​sfe​ru viša nego na po​vr​ši​ni sun​ca.

Taj šatl — jed​no od naj​ne​ve​ro​vat​ni​jih i naj​za​ni​mlji​vi​jih čuda teh​ni​ke u savremenom dobu - jeste jedini vredan doprinos koji su Amerikanci ika​da dali sve​tu.

Da li bih i novcem potkrepio ono što zagovaram? Da li bih se priključio članovima posade ako bi sutra hteli da lansiraju jedan?

Ap​so​lut​no, bez ijed​nog tre​na okle​va​nja.

A to bih učinio dok mi u ušima odzvanja još jedna neobično mudra Bušova rečenica: „Svi oni (astronauti sa Ko​lum​bi​je) znali su da su veliki poduhvati neraskidivo povezani sa velikim rizikom i svi su oni prihvatili taj ri​zik svo​je​volj​no, čak ra​do​sno, a za​rad ot​kri​va​nja.“ Ne​de​lja, 9. fe​bru​ar 2003.

Kad moj tim zakaže, ja sam sa Otadžbinom Nakon inspirativnog antiratnog govora koji je nemački ministar spoljnih poslova održao prošle nedelje, želim da objavim da od sada pa nadalje „Ich bin ein Ber​li​ner‘.

Da, znam da to u stvari znači,,Ja sam krofna“, ali savršeno dobro odra​ža​va ono što sam hteo da ka​žem. A hteo sam da ka​žem sle​de​će…

Kada ste poslednji put čuli da je neko od naših političara govorio tako očigledno iz duše? Nadahnut žarom, a ne potrebom da bude u skladu sa propagandnom mašinerijom svoje stranke, Joška Fišer je nasrnuo na Donalda Ramsfelda, i sasekao američke besmislice jednom vrlo jed​no​stav​nom i iz​u​zet​no efekt​nom re​če​ni​com:,,Ne ve​ru​jem vam“.

Tokom proteklih godina ja sam o Svabama izrekao neke ružne stvari, ali od sada pa nadalje, i sve dok se ne predomislim, nema više zadirkivanja. Tako da vas molim da se zavalite, ubacite kraf​tverk u vaš grun​dig, zapalite vest, uzmete gutljaj bek​sa, pa da projurimo kroz neka od do​stig​nu​ća koja je Otadžbi​na ima​la to​kom go​di​na.

Mi smatramo da je Trejn​spo​ting bio pametan film, ali ne zaboravite da su još 1981. dvojica momaka iz časopisa Stern napisala jedan daleko snažniji film o drogama koji se zvao Kri​sti​ja​na F. I kad smo već kod toga, Das Boot je mno​go bo​lji film o pod​mor​ni​ci nego Po​ri​nu​će u zoru, u kome je čvrstina Ričarda Atenboroa odmah popustila, a bez očiglednog razloga.

U stva​ri, Das Boot je ve​ro​vat​no naj​bo​lji film svih vre​me​na.

A šta ćemo sa komedijama? Cesto se govori da Nemci nemaju smisla za humor, ali pogledajte to ovako. Može biti da se oni smeju totalno nesmešnim stvarima kao što su Beni Hil i Da li ste usluženi?, ali ko je to uop​šte sni​mio?

Zatim je tu muzika. Da ostavimo po strani Hajdna, Hendla, Bramsa, Betovena i Baha, možete li da se setite bolje pop pesmice od Nenine „99 crvenih balona”? Žvakaća guma sa političkom pozadinom, a to nikada ni​smo ima​li kod gru​pe Bucks Fizz.

Druge stvari koje su Nemci podarili svetu uključuju i kontaktna sočiva, globus, štamparsku presu, rendgen, teleskop i Levis; a časovi he​mi​je bi bili da​le​ko do​sad​ni​ji da nije Bun​se​no​vog go​ri​o​ni​ka.

Sta još? Pa, Frenk Vitl je taj koji je izumeo mlazni motor, u to nema

sumnje, ali je Luftvafe ugradio mlazne motore u svoje avione mnogo pre nas.

Slič​no tome, Ame​ri​kan​ci i Rusi su veći deo še​zde​se​tih go​di​na pro​ve​li u borbi za supremaciju u svemiru, ali i jedni i drugi su to radili uz pomoć ne​mač​kih na​uč​ni​ka i ne​mač​kih ra​ke​ta.

Da li posedujete rejndž rovera? On se danas proizvodi u Nemačkoj, kao i novi mini, novi bentli, novi rols-rojs, novi bugati, novi lamborgini i svi novi modeli krajslera. Rover 75 je u vlasništvu Nemaca, čitava španska auto-industrija pripada Nemcima, i kladim se da će do sledeće go​di​ne u ovo vre​me ku​pi​ti još i fe​ra​ri, alfa ro​meo, lan​čiu i fi​jat.

Dole na Bliskom Istoku, nemačkih vojnika možda nema puno na zemlji, ali avioni kojima letimo većinom su nemački, a ne zaboravimo ni SA 80 automatsku pušku. Ona je konstruisana i napravljena u Britaniji, ali nije radila, pa je sve morao da ih popravi Hekler i Koh. A to je ne​mač​ka fa​bri​ka.

U fudbal se ne razumem mnogo, ali znam da su rezultat iz 1966. i punjenje od 5-1 bili izuzeci. Obično naši igrači izgledaju retardirano u poređenju sa njihovima. A stvari isto tako stoje i u tenisu, moto-sportu, je​dri​li​čar​stvu, oku​pa​ci​ji Polj​ske i ski​ja​nju.

Zapravo, jedini način da pobedimo Nemce u sportu jeste da izmislimo neku novu igru koja je za njih previše glupa. Kao na primer kri​ket, i ono na ledu gde žene usi​sa​va​ju is​pred lon​če​ta za vodu.

Sada bih još želeo da istaknem da bih pregazio preko glave Kejt Vin​slet, samo da se do​mog​nem Na​sta​sje Kin​ski.

Naravno, kada je hrana u pitanju, Nemci su grozni. Mi smo mnogo bolji uz naše vrhunske kuvare kao što su Marko Pjer Vajt, Angusova kuća mesa i Rej​mond Blan.

Evroskeptici stalno pitaju koga želimo da nam vodi zemlju: Tonija Blera ili hrpu neizabranih nemačkih bankara. E pa, pošto bih ja radije na rukovodećem mestu video bubu zlaticu nego njegovo Toničanstvo, mo​ra​ću da dam svoj glas ban​ka​ri​ma.

Budimo realni: ako bi nemački voz podzemne železnice ogrebao zid, a nekoliko ljudi bilo lakše povređeno, oni bi ga odšlepali, zamenili oštećene šine i do jutra bi sve ponovo radilo. Takođe, kada im puteve prekrije tanak nanos snega, oni pošalju čitavu flotu čistača. Pomisao na to da biste mogli da se zaglavite dvadeset sati na auto- -putu zbog

ne​po​volj​nih vre​men​skih uslo​va pot​pu​no je su​ma​nu​ta.

I šta onda ako svi oni vole da budu članovi nekog kluba — u Kelnu postoji udruženje „poštovalaca irske poštanske službe“ — i šta:ako nije do​zvo​lje​no da ne​de​ljom ko​si​te trav​njak.

Ukoliko bi mi neko ponudio istorijsku priliku da odaberem da li želim da mi vedri i oblači Gerhard Sreder ili Ramsfeld, ja ne bih ni tre​nut​ka okle​vao.

Amerika voli da priča o tome kako je u prošlom veku dva puta spasila Evropu od tiranije. Istina, ali ne zaboravimo da su oba puta neverovatno zakasnili. Kao što se i moglo očekivati, Nemci su bili tačni kao i uvek.

Volim kad su Ljudi takvi. Volim i kada su čitave nacije takve. I zato sam ove ne​de​lje naj​ve​ćim de​lom krof​na.

Ne​de​lja, 16. fe​bru​a​r2003.

Spasimo kornjače: okačimo im reklame na oklop Ova nedelja bila je teška za svet prirode, zbog najnovijih vesti o tome da su makake majmuni dospeli na listu 300 vrsta kod kojih je poznato da ženke više vole akciju tipa „žena na ženu“ nego normalan seks sa muž​ja​kom.

Takođe je otkriveno da je zastrašujuće velika kožasta kornjača uvrštena na listu ugroženih vrsta. Ali, pošto ove kornjače provode veći deo života na oko osamsto metara ispod nivoa mora, naučnici nisu bili u stanju da kažu da li je smanjenje njihovog broja prouzrokovano raz​u​zda​nim le​zbij​skim na​go​ni​ma ili ne​mi​lo​srd​nim mek​sič​kim ri​ba​ri​ma.

Bilo kako bilo, šteta je što je ova vrsta ugrožena jer postoji već 100 mi​li​o​na go​di​na.

Zaista, neki aristokratski primerci vrste, kao što je, na primer, porodica Smit iz roda kožastih kornjača, potiču od predaka koji su živeli još u doba kada su morem patrolirali pleziosaurusi. I time za prsa šišaju porodicu Ficalan-Hauard koja može da utvrdi poreklo samo do 1066. go​di​ne.

Sta se može učiniti po ovom pitanju? Pa, ja sam u više navrata tvrdio da najbolji način da se vrsta koja izumire vrati u život, jeste da vrsta počne da se jede. Ali, stvarno. Ako bi neko uspeo da ubedi domaćice iz Hokstona i Heknija u istočnom Londonu, koje vole da čitaju Ob​z er​ver, da će im kosa najpre poprimiti sjaj ako svakodnevno budu jele po činiju kroketa od džinovske pande, neko bi negde smislio najbolji način da na​te​ra te le​nje ga​do​ve da po​no​vo poč​nu sa raz​mno​ža​va​njem.

Međutim, nisam siguran da bi ovo funkcionisalo i sa kornjačom. Jeo sam zmije, pse, u Francuskoj i male ptice u celini, i krokodile, ali kod kornjačica povlačim crtu. Ne interesuje me da li će se ispostaviti da su kornjače protivotrov za rak; neću da pojedem ni komadić kornjače i tač​ka.

Ali, ne brinite. Imam predlog koji bi trebalo da pruži pomoć u ova teška vremena. Predlažem da koristimo njihove oklope kao reklamne bil​bor​de.

Sto da ne? U davna vremena, reklame su se pojavljivale ograničeno, samo u knjigama, na televiziji i bilbordima i centru grada, ali danas ih

mo​že​te vi​de​ti svu​da.

Svaki put kad se prikačim na internet, postave mi pitanje da li bih želeo da imam veći penis (da, ali ne ako s njim ide i virus), pa zašto onda ne bismo od kornjačinih leđa napravili reklamni prostor? Kornjače se lagano kreću po plaži i mnogo ljudi ih pomno posmatra, a oni bi vrlo lako mo​gli biti za​in​te​re​so​va​ni da, re​ci​mo, kupe novi dvo​gled.

Razmislite. Kada ste na Selovoj benzinskoj pumpi, crevo vas nagoni da kupite Snikers u prodavnici, a dok čekate da se ukrcate na avion, aerodromski tunel je raskošno oblepljen razlozima da se prebacite na HSBC. Čini se da se odluka o tome gde da ostavite novac danas svela na pronalaženje banke čiji direktor ume da napravi znake za gluvoneme na grč​kom, a da pri​tom ni​ko​ga ne uvre​di.

Zatim, kad se iskrcate iz aviona, kolica za prtljag oglašavaju sve moguće nove i uzbudljive načine na koje možete stići do centra grada. Čak je i po​le​đi​na kar​ti​ce za par​king po​sta​la mini-bil​bord.

U danima Džordža Diksona, telefonske kabine su bile kabine u ko​ji​ma se na​la​zio te​le​fon.

Ali više nisu. Sada su pune oglasa u kojima se traže mlade Albanke sa azilom, kao i, a ovo je veoma neobično, plakata na kojima se opisuju pred​no​sti po​se​do​va​nja mo​bil​nog te​le​fo​na.

Jeste li se u skorije vreme vozili taksijem u Londonu? Na donjim stranama sedišta na rasklapanje stoje reklame koje vam govore da se na tom mestu možete reklamirati. Prošle nedelje sam dobio reklamno pismo sa molbom da sponzorišem neko dete. Da li to znači da neko jadno siroče iz Afrike mora po ceo dan da ide sa natpisom „Gledajte Dže​re​mi​ja Klark​so​na“ na čelu?

Oglašivači su kupili svaki kvadratni centimetar svakog prostora u kome Ljudi dokono provode vreme. Pre neki dan sam otišao u pab u kome su ispred pisoara stajale reklame, a ista je priča i sa liftovima, bio​sko​pi​ma, me​tro​om, a pret​po​sta​vljam i au​to​bu​si​ma.

Je l’ biste voleli da se malo odmorite i opustite na nekom lepom mestu u prirodi gde možete da pobegnete od potrošačke gungule?

Zaboravite. Najveće su šanse da ćete naći klupicu sa sve spomen- pla​ke​tom na ne​kog mr​tvog čo​ve​ka koji je ta​ko​đe vo​leo tu da sedi.

U centrima gradova, svaka viseća korpa i svaki kružni tok imaju sponzore, dok je na otvorenom putu stanje malo bolje. Oglašivačima je

zabranjeno da postavljaju bilborde tako da se mogu videti sa autoputa, ali nemojte misliti da vas to čini bezbednim. Ako vam emisija Melvina Brega o umetnosti na radio Četvorci postane previše nerazumljiva, pa prebacite na Klasik FM, ubrzo će vas neka reklama spustiti na zemlju i pre​dlo​ži​ti vam da ku​pi​te samo vaš ba​šten​ski na​me​štaj.

Jedini problem je u tome što je veliki broj ljudi morao da nade mesto za svoje reklame, a još veći broj je morao da proda mesto, što znači da na kra​ju neće osta​ti niko ko bi pra​vio išta vred​no re​kla​mi​ra​nja.

Išao sam prošle nedelje u Šefild i bio sam sablažnjen kad sam video da su ogromne čeličane srušene kako bi se napravilo mesto za jednako veliki tržni centar koji, pretpostavljam, može da postoji jedino zato što su svi Ljudi koji su nekada pravili noževe i viljuške sada zaposleni na re​kla​mi​ra​nju tr​žnog cen​tra.

Uskoro će reklamne agencije biti jedina preduzeća koja rade. To nije dobro za privredu, ali što se kornjače tiče, nema nikakav značaj. Kornjači je svejedno da li joj na oklopu piše Korus ili Sači Koen ili Oven Glav.

Bit​no je da ne​što piše.

Ne​de​lja, 23. fe​bru​ar 2003.

Da zavirimo malo u Kraljičine odaje Prošle nedelje je Kraljica Engleske vrlo ljubazno pristala da ostavi nakratko obavezu mahanja i pruži pomoć oko televizijske emisije koju sni​mam o or​de​nu Vik​to​ri​ji​nog kr​sta.

I tako sam se u sredu obukao tip-top i otišao u Bakingemsku palatu da pogledam neke prototipe medalja koje je pronašla u vitrini. Nažalost, nisam imao priliku da upoznam svog novog istraživača, ali jesam malo pronjuškao po kraljevskim odajama, što mi je pružilo nesvakidašnji uvid u ži​vot kra​ljev​ske po​ro​di​ce.

Pre svega, nikada nisam zapravo shvatao zašto najbogatija i najmoćnija kraljevska porodica na svetu mora da živi skrivena iza providnog zastora radničke klase u stilu Koronejšen strita. U Versaju, na primer, nema zastora. Ali, ispostavilo se da su ovi pričvršćeni na dnu i osmišljeni tako da bi uhvatili komadiće stakla ako se desi da neko po​sta​vi bom​bu.

To je nešto oko čega vi i ja ne moramo da brinemo, a ne moramo ni da delimo kuću sa 500 članova posluge od kojih će većina najverovatnije jednog dana prihvatiti novac od tabloida i ispričati im sve detalje o kra​ljev​skim to​a​let​skim na​vi​ka​ma.

Tu je zatim i dosađujuće primanje gostiju. Prošle nedelje je novi predsednik Albanije imao zakazanu dvadesetominutnu posetu. Zamislite samo na šta je to li​či​lo.

Morali su da odu i sačekaju ga na železničkoj stanici, a onda da se potrude da ne izgledaju iznenađeno kada se ovaj pojavi, ne iz vagona, već iz ne​kog skri​ve​nog ću​me​za is​pod ma​ši​ne.

Tu su, zatim, i nedeljne posete Njegovog Toničanstva. One verovatno nisu bile tako strašne kada je još bio mladi novajlija, ali sada kraljicu sigurno užasno zamara to što mora da ga bez prestanka zove,,ser“ i ljubi ze​mlju po on ko​joj hoda.

Ali ipak, on nije ništa u poređenju s običnim narodom. Gotovo svaki božiji dan gomila dobronamernika ide u palatu da se rukuje sa kraljicom po nekoj zvaničnoj dužnosti ko zna kakve vrste, a svaki od njih, ma ko​li​ko ugle​dan bio, ose​ti​će sko​ro ne​o​bu​zda​ni po​riv da ne​što ma​zne.

Ja sam osetio. Tokom godina, posetio sam na stotine kuća, a da baš

nikada nisam osetio potrebu da strpam kašičicu ili bočicu za mastilo u džep. Ali, dok sam sedeo u muzičkoj sobi palate i pio čaj, obuzeo me je herkulovski napad kleptomanije. Bacio sam oko na čembalo, ali bilo šta je mo​glo da pro​đe. Šo​lji​ca. Tac​na. Čak i bo​kal za mle​ko.

Rečeno mi je da posluga budno motri na posetioce, ali šta može posluga da kaže kad vidi vodećeg Rotarijanca kako ubacuje: kraljevsku šoljicu za čaj u džep? Kako, za ime sveta, može da ga diplomatski zamoli da je vrati? Mislim, on će znati da i posluga zna da se šoljica nije našla u nje​go​vim pan​ta​lo​na​ma slu​čaj​no.

A osim toga, kada se Deniz Van Auten hvalila da je maznula pikslu kada je bila u poseti palati, gospođa Kraljica baš i nije mogla da je tuži.

Nekako bi to delovalo škrto. Isto je situacija i sa matorim: kokoškama koje beru cveće kad dođu na baštensku zabavu. Čak ni princa Filipa ni​kad niko nije čuo da viče: „Hej, Etel! Pu​sti tu or​hi​de​ju na miru.“ Izgleda da najveći broj Ljudi krade kamenčiće iz dvorišta. I to; pune šake. Moj najveći problem sa škriljcem koji prekriva dvorište } sastojao se u tome da se oduprem nagonu da izvedem okret pod I ručnom na nje​mu.

Međutim, najgora stvar kod života u palati ipak je nameštaj. i Kraljica je jedina osoba na svetu koja je gledala onaj šoping izlet j Majkla Džek​so​na u Las Ve​gas i po​mi​sli​la: „Imam i ja ova​kvu vazu.“ Čitava palata predstavlja harmonični spoj sumornih portreta, namrgođenih predaka i izliva čiste razmetljivosti i pozlate. U glavnom holu su ružičaste i zlatne eltonovske sofe nepomirljivo uparene sa jar​ko​cr​ve​nim te​pi​si​ma.

Palata je nedođijska verzija pakla po Deriju Irvinu, a Kraljica, za razliku od svih ostalih, ne može da pogleda epizodu neke emisije o uređenju doma i da pomisli: „Dobro. Ovde ću da probijem zid, t<postaviću podove od prirodnog drveta, da razbacam neke jastučiće u ma​ro​kan​skom sti​lu i po​vrh sve​ga, malo da se po​bri​še pla​fon.“ To joj je što joj je.

To joj je što joj je i kad je o poslu reč; ima beskrajno da maše i traži od Ljudi da joj dodaju čajnik. Naravno, u teoriji ona i dalje ima pravo da objavi rat, mada je Njegovo Toničanstvo sada već u stanju feda i samo to ura​di, a ima pra​vo i da ras​pu​sti Par​la​ment.

To me do​vo​di do naj​bit​ni​je stva​ri koju sam hteo da ka​žem.

Zamislite samo da imate moć da pošaljete kući tu gomilu ras​to​ro​ka​nih ni​šta​ri​ja iz Vest​min​ster​ske pa​la​te, i da ni​kad to ne ura​di​te. Čak ni zarad male šale, tokom neke zabave. Sta god vi mislili o Kraljici, sigurna je jedna stvar: ima veliku samokontrolu. Možda ćete tvrditi da su muke kraljevskog statusa ublažene ogromnim bogatstvom koje poseduje. To je možda istina. Ali na šta može sirota dušica da ga potroši? Na motorni čamac? Lamborgini? Pa nije ona Viktorija Bekam, zna​te.

Neki kažu da je treba zameniti predsednikom. Ali ko bi ikad pristao da, po nacionalnom trošku od samo 82 penija po glavi stanovnika godišnje, živi u toj kućerini veličine Liberasovog ormara i provodi dane u ćaskanju sa preznojenim, zamuckujućim trećerazrednim političarima Tre​ćeg sve​ta čija po​se​ta na​gi​nje samo jed​nom ci​lju: da ma​znu te​pih?

Treba čovek da bude lud pa da svojevoljno pristane na tako nešto. A kad malo raz​mi​slim, pred​sed​ni​ci to uglav​nom i jesu.

Ne​de​lja, 16. mart 2003.

Imamo galerije, ali gde je tu umetnost?

Otvaranje nove galerije Čarlsa Sačija u Londonu izgleda da je istaklo postojanje problema. Sada svuda po Britaniji ima toliko galerija da prosto nema dovoljno umetničkih dela koja bi po njima mogla da cir​ku​li​šu.

Ovaj problem smo prvo uočili kod muzeja Gugenhajm u Bilbau, koji poput velikog zlatnog šešira krasi zapuštenu glavu ovog ni po čemu drugom izuzetnog industrijskog grada u severnoj Španiji. U pitanju je zadivljujuća građevina, što je dobro, jer eksponati koji se tu mogu videti nisu ni naj​ma​nje za​di​vlju​ju​ći.

Kada sam ja tamo bio pre nekoliko godina bili su tu trougao, veoma mali lavirint i haljinčina. Dalje istraživanje otkrilo je da je najpopularnija izlo​žba koja je ika​da tamo odr​ža​na pri​ka​zi​va​la,,fri​zi​ra​ne“ mo​to​ci​kle.

A sada se pošast proširila. Diljem Britanije crni satanistički mlinovi koji su propadali od kako se Imperija urušila, pretvaraju se u umetničke galerije. Tokom sastanka se nekome to možda učini kao zgodna ideja. Ali ko​li​ko stvar​no umet​no​sti može biti u Gejts​he​du? Ili Vol​so​lu?

Eh da, naravno, seoski pabovi često nas navedu da se pokroviteljski ponašamo prema „lokalnim umetnicima“. I tako ih mi potapšemo po glavi, kažemo za njihove radove da su,,neverovatni“, pitamo ih kako im je palo na pamet da počnu da slikaju zatvorenih očiju i onda pobegnemo ko​li​ko nas noge nose. Činjenica je da se većina britanskih umetničkih dela nalazi u se​fo​vi​ma ja​pan​skih ba​na​ka.

Ostatak je u galeriji Tejt ili u Nacionalnoj galeriji. Pa iako je jako plemenito pretvoriti bivšu fabriku brašna u Glosopu u očaravajuću mešavinu niskonaponskih svetiljki i brodskog poda, biće problema da se pro​na​đe ne​što što može da se sta​vi na zi​do​ve.

Kustosi bi mogli da se okrenu njujorškom umetniku Mauriciju Katelanu, koji medu svojim skorijim radovima ima skulpturu u prirodnoj veličini na kojoj Papu raspljeskava meteor koji je navodno uleteo kroz krov galerije. Zatim j e tu replika vijetnamskog memorijala iz Vašingtona, ali na njemu nisu upisana imena poginulih vojnika, nego svi po​ra​zi koje je pre​tr​pe​la en​gle​ska fud​bal​ska re​pre​zen​ta​ci​ja.

Postoji ipak jedan problemčić kada je Katelanov rad u pitanju.

Sledećeg meseca očekuje se da će neko platiti 200 hiljada funti za skulpturu od preko dva metra koja prikazuje zeca okačenog za uši da visi.

Uko​li​ko bi se is​po​sta​vi​lo da je ku​pac Op​štin​ska upra​va okru​ga Vol​sol, bilo bi za oče​ki​va​ti da dođe do po​bu​ne među gla​sa​či​ma.

Kao što stalno ponavljam, izgleda da se danas sve meri u tome koliko bi inkubatora ili profesora moglo da se kupi za te pare. Samim tim, ukoliko opština potroši 200 soma na visećeg zeku, sigurno će se naći u ve​sti​ma. Čak i Sači krpi kraj s krajem. Pošto očigledno nije uspeo da obezbedi finansije potrebne za nabavku lepe sličice zumbula od nekog lokalnog slikara, on je svoju novu galeriju morao da ispuni svakakvim stvarima koje neuvežbanom oku izgledaju kao hrana, posteljina, đubre i por​no​gra​fi​ja.

Na otvaranje je doveo 200 ljudi koji su ležali goli ispred vrata i sve je to bilo toliko neobično da je glumica Helen Beksendejl rekla da joj je bilo ne​pri​jat​no da raz​go​va​ra sa Trej​si Emin jer se pla​ši da se ona ne po​pi​ški po njoj, ili tako ne​što.

Unutra je goste čekao pravi praznik za oči u vidu marinirane ajkule, sobe do pola napunjene motornim mazivom i odsečene kravlje glave po ko​joj se roje crvi i mu​ši​ce.

Visoka kotiranost ove manifestacije uliva neku nadu vlasnicima galerija u provinciji - samo treba da navuku lokalne kasapine i ribare da im po​pu​ne pola izlo​žbe​nog pro​sto​ra—ali nije tako do​bra po mene i vas.

Problem je u tome što se zahvaljujući Sačiju — i u izvesnoj meri Loresu Livlin-Bovenu — javila ideja da kod kuće možeš bilo šta da okačiš na zid i da će to biti u redu. Ali nije tako.

Ja, na primer, imam jednu veoma lepu sličicu u dnevnoj sobi. Na njoj su neke krave pored reke u maglovito jutro. Ovo znam zato što je sliku uradio neko čija veština upotrebe četkice govori o tome da ume da pred​sta​vi kra​ve i ma​glu i reku.

Nažalost, ova slika odaje utisak da nisam u toku s vremenom. Tako da bi stvarno trebalo da je skinem i umesto toga zakucam za zid jednog od svojih pasa. Ili bi možda trebalo da uramim nedeljnu pečenicu i okačim nju.

Teško je znati šta treba učiniti. Možda bi trebalo da se opredelim za

sliku Mire Hindli koju je naslikala ovčjim brabonjcima. Ali ona bi me sko​ro si​gur​no sta​ja​la 150 hi​lja​da fun​ti.

Sto se mog stana u Londonu tiče, tamo sam se trudio da sve bude čistih, oštrih linija i u minimalističkom stilu. Goli drveni podovi i goli zidovi okrečeni u jednu od onih novih boja koja je skoro kao Barbi roze, ali nije baš. Ako biste to fotografisali i stavili u neki časopis o uređenju enterijera, to bi izgledalo fantastično i ljudi bi platili 5 funti da uđu i raz​gle​da​ju.

Ali svaki put kad uđem na vrata, ja bez izuzetka pomislim: „Bože, ovde bi baš dobro došao neki nameštaj.“ Ljudi koji žive ispod mene verovatno mi​sle da bi mi do​bro do​šao i neki te​pih.

Postoji još jedan problem. Sve je to divno i krasno što smo sad svi trenutno u toj „dizajnerskoj” fazi, ali uskoro će nastupiti neka druga faza, a onda ćete mo​ra​ti da po​va​di​te hra​stov par​ket i da poč​ne​te is​po​čet​ka.

Nije tako strašno kad vam pantalone izađu iz mode, pošto nove koštaju samo 50 funti. Ali kad vam treba potpuno nova kuća, to je druga priča. E zato će moje kravice u maglici da ostanu gde jesu. Prava umetnost, kao pravi džins, nikada ne izlazi iz mode. Nikada nećete čuti da neko kaže:,,Ta Mona Liza, to je skroz pro​šao fa​zon.“ Ne​de​lja, 27. april 2003.

Mislite da je SARS opasan? Ima mnogo gorih stvari Kakvi sve mogu da budu virusi, SARS je prilično bedan. Teško ga je do​bi​ti, a nije ni mno​go sna​žan.

Uprkos pričama strave i užasa, 90 posto onih koji se zaraze na kraju se u potpunosti oporavi. Kad uzmemo taj podatak u obzir, verovatno je najbolje rešenje da škole u Britaniji ostanu otvorene i da avioni nastave da kru​že ze​malj​skim pro​stran​stvom.

Sta bi, međutim, bilo da je u pitanju ebola? Ovaj filovirus izolovan je 1976. godine, a nakon toga je od njega napravljena sprdnja. U to vreme je u izveštajima pisalo da rastapa masti, pa su mnoge od onih žena hirurški doteranih da liče na Harlijevu i Poš pomislile kako bi to mogla biti zabavna alternativa liposukciji. Ni ja nisam ništa bolji. Svaki put kad odem kod dok​to​ra, ka​žem mu da sam za​ra​dio ebo​lu tek ona​ko iz za​ba​ve.

Ustvari, ebola i nije baš tako smešna. Napada imuni sistem - ali za razliku od HlV-a, koji pušta nekoj drugoj bolesti da naleti i ubije vas, ebola kidiše sama, juriša kroz telo hladnokrvno kao ajkula i nemilosrdno kao Ter​mi​na​tor.

Najpre krv počinje da se zgrušnjava i tako se zapuše jetra, bubrezi, pluća, mozak, sve redom. Onda strada kolagen — lepak koji pričvršćuje delove tela — tako da koža počinje da otpada. Obično ispadne jezik, oči se ispune krvlju, a unutrašnji organi se pretvore u tečnost i zatim iscure kroz nos. Osim onih u sto​ma​ku. Njih po​vra​ti​te na usta.

Nije preterivanje ako kažem da vas ebola izjeda žive a onda vas, kako bi bila sigurna da niste uzalud umrli, dokrajči jednim snažnim epileptičnim napadom, u toku kojeg iz vas iskipti četiri do pet litara krajnje zarazne krvi i poprska svakoga ko se nađe u krugu od oko pet me​ta​ra.

Niko od ebole ne umire dostojanstveno, a mali je broj žrtava koje se oporave. Za razliku od SARS-a, najopasnija vrsta ebole, koja se zove Zair, ubi​ja 90 po​sto lju​di koji od nje obo​le.

Sad vi verovatno mislite: pa šta onda? U ovom trenutku u svetu nema ebole. O, pa ima, još kako, ali uprkos dvadesetogodišnjem lovu vrednom više miliona dolara, niko nije uspeo da sazna gde živi. Neki kažu da joj je domaćin slepi miš, drugi pak kažu da je pauk ili svemirac. Samo znamo

da povremeno, bez ikakvog jasnog razloga, neko ispadne iz džungle sa kr​va​vim oči​ma i sto​ma​kom u kesi.

Testovi su pokazali da virus nije složen i da vodi poreklo od davnina.

Verovatno postoji još od vremena kada je Rio de Žaneiro bio bočno pripojen Kamerunu. Stoga je normalno pretpostaviti da je tokom svih tih godina virus ubio na hiljade ljudi. Ali, zbog toga što ubija vrlo brzo, teško mu je da putuje. Međutim, pošto je danas Zair povezan na svetsku mrežu avionskih putanja, zaražena osoba bi mogla da stigne do Londona ili Nju​jor​ka pre nego što uop​šte shva​ti da je bo​le​sna.

Videli smo sa sidom kako to ide. Ko zna koliko je dugo ona tumarala po džungli i skakutala sa majmunima? Kada je otvoren autoput u Kinšasi koji deli Afriku na istočni i zapadni deo i kada su kamioni počeli da teku njime u rekama, sida je provalila u svet i, 25 godina kasnije, ima​mo 22 mi​li​o​na mr​tvih.

Možda će u godinama koje dolaze, kada sida već bude ubila više ljudi nego Prvi i Drugi svetski rat zajedno, istoričari smatrati izgradnju ovog au​to​pu​ta naj​zna​čaj​ni​jim do​ga​đa​jem dva​de​se​tog veka.

I HIV je, setimo se, isto tako bedan virus. Ako je izložen vazduhu, može da živi samo dvadeset sekundi, prelazi s osobe na osobu samo ako su te jedinke spojene žestokim seksom i potrebno mu je deset godina da uči​ni čo​ve​ku ono što ebo​li po​la​zi za ru​kom za de​set dana.

SARS nam je pokazao koliko razoran uticaj može imati mlazni motor kao prenosilac. Doktor se razboli u hotelu u Hong Kongu i, za samo nekoliko nedelja, bolest izbija svuda po svetu. Čak je i Kanada dospela u ve​sti.

Kao i HIV, i SARS se teško dobija. Sa ebolom je lako. Devedesetih godina, američki naučnici su stavili zaraženog majmuna u kavez na jednom kraju sobe, a zdravog majmuna u kavez na drugom kraju. Dve ne​de​lje ka​sni​je zdrav maj​mun bio je mr​tav.

Zbog mnogih holivudskih filmova, većina Ljudi veruje da za opstanak ljudske rase najveću pretnju predstavlja džinovski meteorit ili nekakav religijski nuklearni rat. Ali, ako se ebola ikad bude ukrcala na avion, stručnjaci kažu da će 90 posto nas biti pokojno u roku od šest meseci. U Americi, gde ljudi umeju dobro da imenuju stvari, poznata je kao „gu​mi​ca za bri​sa​nje“.

Zbog svega ovoga, malo sam nervozan kad vidim kako svet reaguje na

SARS. Ljudi imaju običaj da misle kako vlada ima razrađene planove predostrožnosti za svaku moguću katastrofu. Ali ja sam tokom proteklih nedelja stekao utisak da veliki broj ljudi samo sedi u kancelarijama i govori: „000“ i „Boga mu“ i,,ne možete to da uradite - pomislite na ak​ci​o​na​re”.

Ono što je nama potrebno jeste plan koji će omogućiti naučnicima i stručnjacima iz oblasti medicine da stave potpunu zabranu na sve letove koja momentalno stupa na snagu i uvedu globalni policijski čas. Ali, ko bi rukovodio nečim ovakvim? Svetska zdravstvena organizacija čak nema ni dovoljno velike zube da njima zagrize delić onog političkog diva od Ka​na​de.

Amerikanci? Bojim se da ne. Svaka bolest sklona izjedanju stomaka prvo bi se uputila k njima. Osim toga, ako ne mogu da nađu Sadama i Obamu, kakve su im šanse da pronađu nešto što je toliko sitno da ga može biti na mi​li​o​ne samo u tač​ki na kra​ju ove re​če​ni​ce.

Onda - Uje​di​nje​ne na​ci​je. Pro​blem re​šen.

Ne​de​lja, 4. maj 2001.

Mendela prosto ne zaslužuje svoj pijedestal Izgledalo je kao da će neminovno da se desi. Lokalne opštinske vlasti su pitale grupu umetničića da li na Trafalgar Skveru, pored ulaza u am​ba​sa​du Ju​žne Afri​ke, tre​ba po​di​ći sta​tuu Nel​so​na Men​de​le.

Ipak, na opšte zaprepašćenje, oni su ove nedelje rekli da ne treba.

Sada si probrani laburistički poslanici i Ken Livingston pisali Gardijanu da iz​ra​ze svo​je ne​za​do​volj​stvo.

Ja sam poprilično srećan. Ukoliko već moramo da imamo nekog Nelsona na Trafalgaru, ja bih radije da to bude bronzana statua Elvisovog imitatora, Rikija Nelsona, ili stari utajitelj poreza lično, Vili Nelson. Zapravo, kad razmislim o tome, najviše bih voleo da vidim pra​voj Nel​so​na, bra​zil​skog vo​za​ča for​mu​le Nel​so​na Pi​kea, ove​ko​ve​če​noj u mer​me​ru.

Kao što idite, moje primedbe nisu utemeljene na rasističkim principima. V Londonu postoji 30 hiljada statua, a među njima su Gandijeva na trgu Tavistok, kao i bista Abrahama Linkolna na trgu kod Par​la​men​ta. Ko​li​ko mi se čini, tu ne​gde do​ko​li​ča​ri i bron​za​ni Oskar Vajld.

Takođe, ne smeta mi ni pokušaj da se podigne neki moćan simbol harmonije među rasama na mestu koje je nekada bilo sam centar im​pe​ri​je.

Ali ako je to cilj, mislim da bi nam bilo bolje sa statuom Pola Makartnija i Stivija Vondera. To bi čak mogla da bude i muzička statua koja bi prolaznicima pevušila hit ovog dueta iz 1982.,Abonos i slo​no​va​ča“.

Moram a budem iskren. Imam problem sa Mendelom. Znam ja da je on postao simbol trijumfa demokratije nad zlom i heroj potlačenih ljudi u čitavom svetu, a siguran sam i da su Livingston i ekipa u pravu kada kažu da bi milioni Ljudi voleli da vide ovog „velikog državnika“ ove​ko​ve​če​nog za sva vre​me​na u sred Lon​do​na.

Ali on nije baš Gandi. Možda vam se dopada ono što on predstavlja — meni se dopada — ali ako zavirite ispod oreola političke korektnosti koji ga obasjava zlatastom aurom dobrote, uvidećete da je on sam pomalo sum​njiv lik.

Tokom ranih šezdesetih on je bio taj koji je gurnuo Afrički nacionalni

kongres u oružani sukob. Tada je bio poznat pod nadimkom Crni Pimparnel. A po drugi put se oženio Vini, koja je sada već osuđena za pre​va​ru i kra​đu, a kažu i da je ve​o​ma na​klo​nje​na Pi​re​li​je​vim ogr​li​ca​ma.

Povrh toga, otkako su ga pustili iz zatvora i otkako se na posletku uzdigao do mesta predsednika države, Mendela je izjavljivao neke ne​ve​ro​vat​ne stva​ri na temu sta​nja u sve​tu.

Izrazio je, na primer, duboku zabrinutost povodom zle sudbine jednog od bombaša iz Lokerbija, a dao je svoju podršku i Gadafiju i Ka​stru.

U stvari, on je izdvojio Kubu i hvalio je kada su u pitanju slobode i ljudska prava na njoj. Izvinite - koje slobode, koja ljudska prava? Možda bi trebalo da ode do nekog od noćnih klubova u Kohibi, pa da pita jednu od dva​na​e​sto​go​di​šnjih pro​sti​tut​ki za koga su gla​sa​li nje​ni ro​di​te​lji.

Jednom prilikom, dok je branio svoju odluku da izađe na binu sa trojicom portorikanskih terorista koji su 1954. ranili petoricu američkih kongresmena, Mendela je rekao da podržava svakoga ko se bori za nezavisnost i suverenitet. IRA, Čečeni, Svetleća staza? Sta ako bih ja osnovao pokret za nezavisnost Čiping Nortona; šta ako bih razneo zgradu opštine u Oksfordu i upucao nekoliko policajaca - da li bih mogao da ra​ču​nam na Men​de​li​nu po​dr​šku?

Sta ćemo sa Ljudima koji su oteli one avione 11. septembra? Oni bi gotovo sigurno naveli da je jedan od njihovih ciljeva bila nezavisnost Palestine. I da li on smatra da su njihovi postupci bili opravdani? Sto je naj​čud​ni​je, ne sma​tra.

Ja jednostavno ne razumem zašto mu je Nobelova akademija dala nagradu za mir, niti zašto su mu Čarli Dimok i Alan Tičmarš dali novu baštu. I ne uviđam zašto bi mu se gradio spomenik na Trafalgar Skveru.

Ako se već traži neko ko je stao u zaštitu potlačenih, zašto ne Isus?

Pri​lič​no sam si​gu​ran da on ni​ka​da nije di​gao voz u va​zduh.

Sa druge strane, ja bih voleo da vidim nešto što će čuvati uspomenu na Frenka Vitla. To je čovek čiji je izum - mlazni motor - pretvorio svet u selo. A i ko zna koliko je sukoba na svetu izbegnuto zahvaljujući njemu koji nas je zbli​žio.

I više od toga, ko zna šta je moglo da se dogodi u drugom svetskom ratu, samo da je ministarstvo vazduhoplovstva imalo sluha? Jer je iz godine u godinu ministarstvo ignorisalo Vitlov izum, pa su čak odbili da

pla​te i 5 fun​ti da bi se ob​no​vio pa​tent tri​de​se​tih go​di​na.

Naravno, u kasnijim fazama rata, kada su videli da mlazni avioni obaraju V2 rakete, oni su potpuno promenili mišljenje. Vitl je dobio titulu viteza, CBE, KBE i sto hiljada funti. Takođe je unapređen u vazduhoplovnog komodora. Ali znao je da je Britanija mogla imati mlaznjake pre početka rata i da je, usled toga, više miliona života moglo biti spaseno. Zgađen, otišao je da živi u Americi, gde je i umro pre samo se​dam go​di​na.

Koventri čuva uspomenu na svog najsjajnijeg sina tako što je postavljena statua u Godivinom gradu. Rekli su mi da postoji Vitlova bista u RAF-ovom klubu na Pikadiliju, ali to nije dovoljno dobro. Trebalo bi da bude na Trafalgar Skveru. A ne bi ni tako puno koštalo, pošto je bio vi​sok samo 152 cen​ti​me​tra.

Ne​de​lja, 11. maj 2003.

U potrazi za izgubljenim vremenom, jednim podbratkom i životom Kad sam bio dete, vreme je prolazilo tromo i lenjo kao saksofonski solo.

Sunce bi svakoga dana prošetalo bistroplavim nebom kao da ga pogurkuje najnežniji letnji povetarac. A onda bi u zimu napadao savršeni suvi sneg i ne bi se oto​pio, či​ni​lo mi se, či​ta​vih če​tr​de​set go​di​na.

Sećam se kako sam u školi provodio one duge tople večeri slušajući one duge to​ple pe​sme sa Tam​ne stra​ne me​se​ca.

Jedna od pesama je navodno govorila o tome kako vreme prolazi brzo i kako će, ako se odmah ne dignem sa stolice, skinem slušalice akai i ne uradim nešto sa svojim životom, deset godina proći za tren, a ja ću i dalje „tapkati u mestu, u rodnom mestu, čekati nekog da mi pokaže puu-uuut.“ Kakva budalaština, mislio sam. U to vreme nisu nam držali predavanja o dejstvu droga, ali nisu nam ni bila potrebna. Pink Flojd je bio živi primer toga što rekreativni lekići mogu da urade tvojoj glavi.

De​set go​di​na, kao što sva​ki ti​nej​džer zna, pred​sta​vlja či​tav vek.

Uskoro sam već imao 23, a vreme se i dalje „vuklo kao kurva“, vrtelo se ukrug kao mahuna uvučena u vrtlog planinskog potoka. Čak sam u dvadesetim imao i više vremena nego u detinjstvu, uglavnom zbog toga što sam ga tako malo tro​šio na spa​va​nje.

Međutim, kad stignete do 33, sve se menja. Vreme stavlja na leđa mlaznu raketu, pali pogon i kreće brzinom od 3 Maha. Sunce se kreće po nebu kao da je Bog pritisnuo dugme za ubrzavanje. Samo trepneš i ceo me​sec ti ode.

Ovo sam skapirao u četvrtak uveče, kada sam sa desetak prijatelja otišao na picu u naš omiljeni stari restoran u Vondsvortu. Cesto smo išli tamo početkom devedesetih, što je, svi smo se složili, izgledalo kao da je juče bilo. Čudno je to, zar ne? Niko u dvadesetoj godini neće reći: „Čoveče, čini mi se kao da je juče bilo kad sam imao deset godina.“ Ali, boga mi, od onog trenutka kada ti se snovi sruše i shvatiš da nikad nećeš biti vojni pilot, do trenutka kada ti se celo telo nadme i počne da se raspada na ko​ma​de, vre​me stvar​no pro​la​zi žu​stro i brzo kao Kaj​li​na pe​sma.

Kada sam imao 20 godina, išao sam sa društvom u pab. Kada sam imao 30 godina, i dalje smo išli u pab. Ništa se nikad nije dešavalo. Ništa se ni​kad nije me​nja​lo. A onda su se otvo​ri​la vra​ta pa​kla.

Jedan od nas se odselio u Francusku, jedan je umro, jedan se razveo, jedan je počeo da igra golf, jednom (meni) je izraslo šest podbradaka, jednom su uklonili plućno krilo i veći deo zadnjice, jedan je u večitoj bici oko starateljstva sa bivšom ženom, koju je izgleda preplavio talas ludila, a dvojicu je socijalna služba premestila iz stanova u potkrovlju u bezbedan sme​štaj u Aks​bri​džu… i to bez ika​kvog ra​zlo​ga.

Pre deset godina odlazili bismo iz tog restorana kada bi nam ponestalo novca ili, što je češće bio slučaj, kada bi u podrumu ponestalo vina. U če​tvr​tak smo svi oti​šli u je​da​na​est jer smo bili umor​ni.

Probudio sam se sledećeg jutra u osam i otkrio da imam još tri podbratka i strašan mamurluk. A dok je to nestalo, prozujalo je još tri​de​set go​di​na.

Ne mogu da verujem koliko brzo vreme sada prolazi. Izađem iz Top Gir studija, napišem ovo, pozdravim se sa decom i eto me ponovo u studiju. Kao da je Bog uzeo Oskaru Pitersonu posao merenja vremena i pre​dao ga lu​dom bub​nja​ru Ko​zi​ju Pa​u​e​lu.

Prosto je neverovatno. Subotom popodne nekad smo igrali Riziko, tek da nam prođe vreme dok se pab ponovo ne otvori. Imao sam dovoljno vremena da čitam knjige i ne samo da slušam pesme Pink Flojda, već i da shvatim njihovo značenje. Vozio sam brzo, tek zabave radi. Sada vozim brzo da mi ka​zalj​ke na satu ne bi po​be​gle.

S očajem čitam o ljudima koji odlaze iz Londona jer misle da će, čim budu daleko od metroa i od nestrpljivog namigivanja kursora na kompjuteru, moći da lepršaju kroz dane kao seme maslačka. To ne ide tako lako jer pro​blem nije u tome,,gde si“. Pro​blem je u tome „kada si“.

U sta​ra vre​me​na, lju​di su se že​ni​li u ti​nej​džer​skom dobu, do​bi​ja​li decu u dvadesetim, zarađivali po koju kintu u tridesetim, uživali u četrdesetim i pe​de​se​tim, a onda odla​zi​li u pen​zi​ju u še​zde​se​tim.

Sada, u tinejdžerskom dobu ne radiš ništa, ne radiš ništa ni u dvadesetim, a kada stigneš do četrdesete, niko više neće da te zaposli i postaješ propali čovek sa sedam podbradaka, istrošenim mozgom i otromboljenim grudima. To znači da moraš da naguraš čitav život u tri​de​se​te.

A baš zbog toga on pro​le​će br​zi​nom od tri hi​lja​de ki​lo​me​ta​ra na sat.

Nego, ja sada imam 43 godine i želim opet onaj saksofon. Želim da ležim na leđima, da žvaćem travku i ne razmišljam ni o čemu drugom osim o tome koje će mi biti po​sled​nje reči.

Moj tata je to i uradio i evo šta je smislio: „Sine, učinio si me ponosnim.” Adam Fejt je pokušavao više puta i završio je sa „Kanal 5 je pra​vo s…., zar ne.“ Sledi izvinjenje. Prošle nedelje sam rekao da su krajem Drugog svetskog rata mlaznjaci obarali V-2 rakete. Mnogi Ljudi su mi pisali kako se zapravo radilo o V-1 raketama. Trebalo je da proverim, ali nisam imao vre​me​na. Izvi​ni​te.

Ne​de​lja, 18. maj 2003.

Hrabro se zaputiti da postaviš glupavi rekord koji niko nikada nije pokušao Sve se više čini da Australija održava svoju modernu mornaricu samo da bi vadila nesrećne britanske istraživače iz njihovih sićušnih izvrnutih ča​ma​ca.

Prošle nedelje, jedna fregata Australijanaca otplovila je na hiljade milja kako bi spasla dva momka koji su pokušavali da preveslaju Indijski okean. Ne, ni ja ne znam zašto, ali koliko mogu da zaključim, jedan od njih je dobio glavobolju od iznenadnog talasa i odlučio da prekine avan​tu​ru.

A ko može da zaboravi epsku priču o Toniju Balimoru koji je počeo da jede sebe pošto mu se jahta prevrnula u Južnom okeanu. Na svu sreću, uspeo je da oglođe tek pola jedne ruke kada se australijski: brod Adelaide po​ja​vio na ho​ri​zon​tu.

Sve to zvuči kao avantura iz Zabavnika, ali australijski poreski obveznici počinju malo da se ljute, a moram priznati da ih razumem.

Njihova mornarica učestvovala je u nedavnom pesničenju na Bliskom istoku i užasno se provodi patrolirajući vodama oko obale Darvina u neprestanoj potrazi za očajnim Indonežanima koji već; četrnaest godina plutaju na kartonu hraneći se samo sopstvenim noktima. I onda, svakih petnaest minuta moraju da prekinu to što rade i otplove 1500 milja po gadnom vremenu, praveći ogroman trošak, kako bi spasli nekog en​gle​skog ču​da​ka lu​da​ka kome je osta​la još samo jed​na ši​bi​ca.

Problem je u tome što su se ljudi već popeli na najviše planine i preplivali najsurovije i najusamljenije delove okeana. Ali, iako su ‘ rekordi već postignuti, svet je još uvek pun Čičestera i Hilarija i Amundsena. Kao rezultat toga, ovi ljudi moraju da smišljaju sve gluplje avanture kako bi zadovoljili svoju glad za komadićem promrzle slave. I tako ubace par dodatnih uslova u već postojeći rekord i krenu iz Margejta kako bi postali Prva Osoba Ikada Koja Je Obišla Svet Na Pogo Šta​pu Za Ska​ka​nje - Una​tra​ške.

Da li ste videli kamp u podnožju Himalaja prošle nedelje? Bila je to papazjanija dopamina i ludila, sa smešno obučenim ljudima sa sve četiri strane sveta.,,Da, ja nameravam da postanem prvi Kinez koji se popeo na

Eve​rest u ba​let​skoj suk​nji​ci.“ ,,Ma nemoj. Ja ću biti drugi Peruanac koji se ikad popeo gore u ro​ni​lač​kom ode​lu, ali se na​dam da ću biti prvi koji se nije vra​tio od​o​zgo.“ A onda imamo i momka koji se zove Pen Hedou. Jednostavno, u njegovom biološkom sklopu je da mora da ima ledenice u očima, tako da mora da ide na Arktik. Ali ima li rekorda koji treba oboriti? Imali smo prvog čoveka koji se odvezao do Severnog pola, prvu osobu koja je otpešačila do Severnog pola bez pomoći, i verovatno, prvu osobu koja je džogirala do tamo iz Rusije, u kiltu. Ali Pen nije mogao da dozvoli da bude poražen pre nego što je uopšte krenuo. I tako je prosto gutao knjige o rekordima i uočio pukotinu. Eureka! On će biti prvi čovek koji je ikada išao na tre​king do geo​graf​skog Se​ver​nog pola iz Ka​na​de. Bez po​mo​ći.

To je podrazumevalo skijanje, pentranje i plivanje kroz otvorene vode, vukući sanke od 150 kg. Ali, uspeo je, što su potvrdili turisti koji su ga u svojim toplim helikopterima i brodovima za krstarenje gledali kako stiže do cilja. Nažalost, nije bio u stanju da se vrati i kao posledica toga, neki jadni kanadski pilot koji je upravo nameravao da sa porodicom pojede fini sendvič od losa morao je da izvrši smelu ‘i spektakularnu akciju spa​sa​va​nja iz va​zdu​ha.

To je ono što mi najviše smeta kod današnjih istraživača. Kada l*e Šekltonov brod razbio o led, on nije mislio: „Boga mu, malo je da se smrzneš napolju. Hajde da pozovemo Agrentince preko ‘satelitskog telefona da ponesu razarač. Ne, on je pojeo svoje pse, pevao neke pesme, ve​slao ko car i iza​šao iz či​ta​vog de​ša​va​nja kao na​rod​ni he​roj.

E sad, uporedite to sa slučajem Sajmona Čoka. Prošle godine su morali da ga spasavaju kada je čamcem na vesla naleteo na kita. I sada on pokušava da postane najmlađa osoba koja je veslala potpuno sama od Australije do Ostrva za koje niko nije čuo. Znam da je neko već veslao Pacifikom tako da nemam pojma zašto bi trebalo da se uzbuđujemo oko nekog momka koji vesla mnogo manju razdaljinu i to, kako se čini, sa stilom. Kako BBC izveštava: Ostaće bez pića 85-og dana i posle toga će mo​ra​ti da pre​ži​vi na vodi.“ Izvinite. Kakva pića? Je 1’ on to sebi miksovao koktelčiće posle te​škog dnev​nog na​pre​za​nja?

To mi zvuči kao rekord koji bih ja voleo da postignem: Najluksuznije prelaženje najmanjeg, najtoplijeg okeana na svetu hraneći se samo

pre​pe​lič​jim ja​ji​ma i so​lju od ce​le​ra.

U međuvremenu, imam predlog za sve vas koji ste srećni samo kada imate gangrenu i jedino se osećate živo kada vam život visi na ivici.

Prestanite da se glupirate u vašim prevrnutim kadama po južnim okeanima. Ako stvarno morate da testirate svoju izdržljivost na moru, či​ni​te to bli​že Ame​ri​ci.

Onda kada sve krene naopako, Američka mornarica će vam doći u pomoć. A ako brod američke mornarice bude zauzet spasavanjem gospodina Skot-Šakltona koji je pokušavao da pliva pod vodom od San Franciska do Tokija, neće moći da sruči kišu krstarećih raketa na neku ne​sreć​nu ze​mlju za koju je Džordž Buš čuo te ne​de​lje.

To je u svakom slučaju dobitna kombinacija za gospodina Templman-Fajnsa. Ako uspe, postaće prva osoba koja je prešla Pacifik na bi​ci​klu. Ako ne uspe, spa​sao je svet.

Ne​de​lja, 8. jun 2003.

Bekam je pokušao, a sada je na meni da zauzdam navijače Ukoliko bude izbila još koja tuča na tribinama, engleskom fudbalskom timu neće biti dopušteno da učestvuje na evropskom, svetskom, kupu šam​pi​o​na i olim​pi​ja​di 2004.

Ovo me je pomalo iznenadilo jer sam mislio da su fudbalski huligani nestali. Mislio sam da su tribine pune porodica koje izgovaraju replike kao što su,,Oh, gle samo kako Majkl dribla“ i „Boga mu poljubim, vide li Dej​vi​do​vu novu tra​ku za kosu?“ Ali izgleda da nije tako. Izgleda da je stanje toliko loše da se predsednik Bekam nedavno obratio naciji. Ne, ozbiljno, tako je pisalo u novinama — „obratio se naciji“ i apelovao na navijače da budu mirni to​kom sva​kog sle​de​ćeg pr​ven​stva na kome ćemo da iz​gu​bi​mo.

To znači da je pravo vreme da zastanemo na trenutak i malo razmislimo o tome zašto se ljudi tuku i kako ih u tome možemo za​u​sta​vi​ti.

Pre neki dan sam odseo u jednom gradiću na severu. Neću reći koji je to gradić bio jer će lokalne novine sledećih šest meseci da me opanj​ka​va​ju, pa neka bude da se zvao Ro​ter​hal​ka​sl​pul.

Bilo kako bilo, preko puta hotela se nalazio noćni klub, a ispred njega po​du​ži red lju​di koji su, upr​kos mra​zu, bili ako-ne-skroz- -onda-kao goli.

Učinilo mi se čudnim da stoje u redu u 11 uveče ispred kluba koji je oči​gled​no pre​pun. I koji će, za​si​gur​no, osta​ti pun. Niko ne iz​la​zi iz klu​ba u 11, naročito ne kada je sledeći 60 kilometara daleko u Donfilgou na Tren​tu.

Nisam bio u pravu. Svakih par minuta bi još dvojica momaka proletela kroz vrata dok su unaokolo sevale pesnice i pocepane majice.

Pošto bi njih izbacivači šutnuli par puta i umirili ih, sledećih dvoje Ljudi bi do​bi​lo pri​li​ku da uđe.

Posmatrao sam neko vreme ovaj prizor, pa počeo da nagađam šta je to što unutra izaziva tolike tuče. Piće? Devojke? Droga? Kriminal? Ne bih re​kao. Mi​slim da u ko​re​nu ovog pro​ble​ma leži ne​do​sta​tak in​te​li​gen​ci​je.

Neko mi je rekao da bi, ako bi sva bića bila iste veličine, jastog imao najmanji mozak. On zna samo da jede i da škljoca kleštima kad mu neko pro​spe pivo.

E, pa tako vam je to i po diskotekama na severu. Neko pogleda tvoju devojku, ti ga zvekneš. Neko pogleda tebe, ti ga zvekneš. Kod vrlo glupih stvo​ro​va, sva​ki sti​mu​lans iza​zi​va ja​sto​gov​sku re​ak​ci​ju.

Moja starija deca su na mentalnom uzrastu od osam i sedam godina, zato što im je osam i sedam. Tako da se gotovo neprekidno makljaju.

Kada dečko odbije da svojoj starijoj sestri da čips, ona i dalje nema dovoljno razvijen vokabular da bi mu na razuman način odgovorila. I tako ga ona drm​ne.

Isto to imamo i u Americi. Pošto je u pitanju relativno nova zemlja, u kojoj živi velik broj priglupih ljudi, nema tu dovoljno mudrosti niti iskustva da se osmisli razumna reakcija. Tako da kad ih samo bocneš, oni se stu​šte svom si​li​nom sa svo​jim bom​bar​de​ri​ma i no​sa​či​ma avi​o​na.

Nikada nikog nisam udario. Možda nemam pamet Džona Hamfrija ili nos kao Stiven Fraj, ali čak i ja, sa svojim prosečnim školskim uspehom, ako udarim nekoga, znam da će mi on odmah uzvratiti. I da je, pošto ovo boli, u ču​pa​voj si​tu​a​ci​ji naj​bo​lje dati pe​ta​ma ve​tra.

Samo jednom nisam imao izbora. Devojku mi je pribio uza zid žilavi i istetovirani tip koji je mumlao dok priča zato što je bio pijan i zato Što je iz Gla​zgo​va. Ve​o​ma jako je že​leo da ga ona cmok​ne.

I šta sam mogao da uradim? Razuman odgovor je bio,,ništa“, ali plašio sam se užasne svađe kad dođemo kući, pa sam malo vagao U sebi, a onda pijanog Skota potapkao po ramenu i, što sam učtivije mogao, re​kao:,,Izvi​ni​te.“ Okrenuo se ka meni, sa pogledom iz kog je sevala vatra i šakama stisnutim u čelično čvrste pesnice. Ali udarca nije bilo. „Isuse, baš si veliki, sunce ti tvoje,“ rekao je, i odjurio. Nikada u životu nisam bio tako po​no​san na sebe.

U stvari, samo sam jednom i primio udarac. Bio je to jak udarac iz okreta, svom snagom, u glavu, a udario me je jedan Grk pred dvojicom policajaca. Koji su me zatim uhapsili zato što me je neko tukao. Kao što sam rekao. Ima ih tupih ko tocila. Ali da li bi me Grk uopšte udario da to niko nije gle​dao?

Da li su tuče kao svetlo u frižideru? Ima li ih uopšte kad nikoga nema u blizini? Ili mora da postoji publika da bi, pod jedan, poletele varnice, a da bi zatim bilo nekoga ko će zavađene rastaviti kad postane čupavo i po​tek​ne vra​nac.

Baš sam sad izašao napolje da porazgovaram sa građevinskim radnicima koji se razumeju u takve stvari i izgleda da oni nikad za svog života nisu čuli da je negde došlo do onoga što oni zovu,,ferka“. Da dva tipa ski​nu jak​ne i odu iza paba da mir​no reše stva​ri je​dan na je​dan.

Pa ako engleski fudbalski tim želi da izbegne probleme, ubuduće treba da igraju bez publike, bilo stadionske ili televizijske. A verovatno bi bilo najbolje da predsednik Bekam, koliko god da je smeran i do​bro​ho​tan, ipak pre​sta​ne da se obra​ća na​ci​ji.

U stvari, verovatno bi bilo još bolje da potpuno napusti naciju, pre nego što ga neko šut​ne u dru​go oko.

Ne​de​lja, 13. jun 2003.

Koja je nacija najnesrećnija? Nikada ne biste pogodili Skorašnje istraživanje o tome koji je narod najsrećniji na svetu pokazalo je da su ultra-nabeđeni Švajcarci ubedljivo na prvom mestu. Samo 3,6 posto populacije shvatilo je da nije sve u životu ako imaš u sekundu tačan gradski prevoz i nečije zube u ustima, i reklo kako nije zadovoljno svo​jom sud​bi​nom.

Ko da je to bitno. Najzanimijivije otkriće može se otkriti na dnu ta​be​le, a to je ze​mlja sa naj​ne​sreć​ni​jim na​ro​dom.

Ja bih se kladio na Niger. Bio sam jednom tamo, u nekom gradiću u sred nedođije koji se zvao Agadez, i izgledalo mi je gotovo isto kao da sam u Luciferovoj viziji pakla na zemlji. Možeš skoro da osetiš ukus beznađa i da omirišeš očaj. Nije bilo polja da se obrađuju, niti fabrika da se radi u nji​ma.

Tu je bio samo jedan tuš, oko koga je grad, pretpostavljam, i sagrađen, a u toku je bila utakmica stonog fudbala koja je deci izgleda bila za​bav​na — iako se lop​ta dav​no pre toga iz​gu​bi​la.

Bilo je to potpuno očajno mesto, ali izgleda da je negde drugde ipak još gore. Možda u Finskoj? To bi imalo smisla. Navodno se nalaziš u Prvom svetu sa svojim mobilnim telefonom i lepim ćerkama, ali čitavu zimu umireš od hladnoće, da bi te posle čitavo leto živog izjedali komarci ve​li​či​ne trak​to​ra.

Ne mogu da zamislim ni da bih bio lud od sreće da živim u Avganistanu, mada moram reći da ima nekog zadovoljstva u tome kada sva​ko veče leg​neš u kre​vet mi​sle​ći: „Do​bro je, bar ni​sam ubi​jen da​nas.“ Kad malo bolje razmisliš, spisak zemalja u kojima imaš izgovor da budeš nesrećan ogroman je. Nikada nisam bio u onom bezobličnom mesecolikom predelu koji se sada zove Nekakav kistan, ali čisto sumnjam da je tamo mnogo zabavno. A nisam siguran ni da bi mi se dopalo u Brazilu, gde bih morao da se šetkam naokolo u tangama ne bih li po​ka​zao da ne​mam na sebi ni​šta što je vred​no ma​žnja​va​nja.

A tu je i onaj pojas bede koji se proteže oko auto-puta u Kinšasi u sred Afri​ke. Ze​mlja muva, gla​di i side.

To je zemlja koja bi naterala svakog britanskog socijalnog radnika da preispita svoje pojmove siromaštva. Međutim, anketa je pokazala da su

lju​di koji su naj​ma​nje za​do​volj​ni svo​jim ži​vo​tom… ta​na​na​na… Ita​li​ja​ni.

O, pa sad kad sam pomenuo, i jeste očigledno. Moraju da provode one duge tople letnje večeri izležavajući se negde po toskanskim brdima, grickajući sir i ispijajući flašu ili čak nekoliko flaša vernaća iz San Đi​mi​nja​na. La dol​ce vi​tai To na ita​li​jan​skom zna​či „ga​do​vi ne​za​hval​ni“. Čak i ako zađemo u mračna i tajnovita mesta Italije, nećemo naći mnogo razloga za kuknjavu. Mafija poslednjih deset godina ima sve manji uticaj, a kako bi bilo koji Italijan mogao da se žali na navodnu korumpiranost Silvija Berluskonija kada je njima svima potreban mito da bi se uju​tru di​gli iz kre​ve​ta.

Osim toga, naš premijer je mnogo gori. Napravio je od svega potpuni haos, a sada je počeo da napada transvestite i da otpušta ljude zbog toga što nose hulahopke u Gornjem domu. Uprkos ovome i večitoj kiši i uža​snoj hra​ni u pa​bo​vi​ma, samo je 8,5 po​sto nas re​klo da je ne​sreć​no. Štaviše, dok se ekstremizam u Britaniji raspaljuje, u Italiji je od njega ostalo samo ugljevlje. Emigranti čine tek 2,2 posto tamošnje populacije, pa krajnja desnica ne može u tome da nađe čvrsto uporište i, iako ima još nekoliko komunista raštrkanih tu i tamo po zemlji, uglavnom su svi mlaki boljševik. I sigurno je prošlo ko zna koliko godina od poslednjeg do​brog pe​sni​če​nja u par​la​men​tu.

Izgleda da se italijanska mladež žali na to što mora da živi kod kuće dok ne napuni sedamdeset dve, ali to je tako zbog toga što više vole da daju sve pare na ode​la i kafe i alfa ro​mee ume​sto na hi​po​te​ke.

Naravno, uviđam ja da ima i loših strana kad je život u Italiji u pitanju. Sigurno im je naporno što moraju da idu do Švajcarske da bi poslali pisma ukoliko žele da ona bilo gde stignu, a brzo bi mi dosadilo i kada bi me neko sva​kog dana ubi​jao na au​to​stra​di.

Tu je, zatim, i problem sa ženom. Možeš da budeš u potpunosti siguran da ćeš jednog dana doći kući s posla i zateći tu očaravajuću lepoticu kojom si se oženio i sa kojom si se koliko tog jutra pozdravio, kako se gega ulicom obučena u crnu vreću, sa grudima kao šest vreća pu​nih krom​pi​ra.

Plus, mislimo da su Nemci ti koji nemaju smisao za humor, ali Hansu će barem neke stvari biti smešne - ljudi koji se okliznu na koru od ba​na​ne, na pri​mer, ili Beni Hil. S druge strane, Luiđi se ne smeje čak ni zadnjicama. U zemlji u kojoj

stil predstavlja sve i la bella figura diktira šta ćeš jesti, šta ćeš oblačiti i ko​li​ko ćeš piti, nema me​sta za bez​bri​žnu ra​dost. Po​sle​di​ca toga je da tamo nema ni​če​ga po​put Edu​ar​da Isar​di​ja ili sit​ko​ma Pan​si​o​ne di Fa​lic​ci.

Ipak, ne mislim da je sve ovo dovoljno. Nije kraj sveta ako brineš da će ti se žena naduti kao balon ili ako nisi u stanju da se smeješ nepouzdanoj poštanskoj službi, i normalno je da imaš premijera sum​nji​vog kva​li​te​ta.

NAJNOVIJA VEST: Upravo sam pročitao rezultate još jednog istraživanja koji kažu da je Velika Britanija jedna od najneiskrenijih zemalja na svetu. Kada je, dakle, 91.5 posto nas reklo da je srećno, jasno je da smo la​ga​li.

Ne​de​lja, 22. jun 2003.

Eh, kad bi mi samo bašta uspevala kao dlake u ušima Srednje doba nosi brojne znake: dlake vam rastu iz ušiju, šlauf vam neprekidno raste ma šta stavljali u usta, a i sve više vas zbunjuju zvuci koje ču​je​te sa pr​vog pro​gra​ma ra​di​ja BBC. Ali prelomni momenat kada sa sigurnošću možete reći da ste ostarili jeste kad pogledate kroz prozor spavaće sobe i kažete: „Odlično, pada kiša.“ To znači da vas više zanima kako će izgledati vaše biljke, nego da li ćete do​bi​ti boju, pa i sami do​bro iz​gle​da​ti.

Sve četrdeset i tri godine svog života ja sam u Britaniji šmrkljao po celo leto, cugao piriton iz bočice i davio se punim šakama zirteka. Ali polenska kijavica nikada mi nije ubila entuzijazam koji sam osećao prema tim danima lenjosti provedenim u bašti, kada sam slušao kako po​red mene jure lju​di na svo​jim mo​to​ri​ma.

To je bilo ova​ko uglav​nom zbog či​nje​ni​ce da ni​sam imao svo​ju ba​štu u uobičajenom smislu te reči. Previše sunca, a premalo krečnjaka u tlu gotovo da uopšte ne utiču na šut i korov. Sada, pak, kada u mojim ušima bujna šuma raste, počeo sam da se interesujem za to da možda tu i tamo posadim neki bujni busen ili vitku krušku. Pa me je tako zainteresovalo i da pročitam nešto o maslinama južne Italije. Za vreme rata, toliko ih je posečeno za ogrev, da je vlada zabranila njihovu seču i naredila da se ni​jed​no drvo ne može iš​ču​pa​ti iz ko​re​na bez Mu​so​li​ni​je​ve do​zvo​le.

Iako se rat završio, ovaj zakon nikada nije povučen, tako da je drveće bilo sve sta​ri​je i sta​ri​je.

Postalo je debelo i vlati kose počele su da mu rastu iz čvorova. Povrh toga, njegovi plodovi bivali su sve gori i gori, tako da se ulje na kraju mo​glo ko​ri​sti​ti je​di​no za pa​ra​fin​ske lam​pe.

A onda je došao Čarli Dimok. Najednom su svi u severnoj Evropi odlučili kako žele sto godina staro drvo masline u svojoj bašti. Kao rezultat, nastalo je razgranato crno tržište, gde su bavarski bankari plaćali i do tri i po hiljade funti za „čvornovato dizajnersko“ drvo koje će im osve​ži​ti krov​nu te​ra​su u Min​he​nu.

Ne​i​zbe​žno su lju​bi​te​lji dr​ve​ća usta​li u boj i po prvi put u ži​vo​tu, ja sam na njihovoj strani. Zašto biste plaćali 3.500 funti za nešto za šta mogu da vam ga​ran​tu​jem da će biti mr​tvo za šest me​se​ci?

Ovo je jedina stvar koju sam naučio tokom svoje kratke očaranosti baštovanstvom: sve umire. Pre dve nedelje sam potrošio 500 funti na novu selekciju bilja za moju staklenu baštu, pošto je prošlu turu umorila štitasta vaš. U nedelju sam otišao u London na dafl, a kad sam se te večeri vratio kući sve je izgledalo kao da je tuda prošla američka avijacija sa sve narandžastim agentom i napalmom. „Trebalo je da ostaviš otvoren prozor,“ kažu stručnjaci. Znači, ostaviš otvorene prozore, i to znači da će ti bilj​ke pre​ži​ve​ti. Ali, na​ža​lost, to ne važi za vi​deo-ri​kor​der i plej​stejšn.

Zato što će neko ko se šiša na opasno i u vrećastim pantalonama da uđe i da se po​slu​ži.

Ni napolju stvari nisu mnogo bolje. Pošto sam želeo trenutne rezultate, kupio sam pre neki dan travu u busenovima i život mi se sveo na to da pazim gde prskalica prska i gde će prskalica nakon toga di prska.

Molim te, Bože, zapomagao sam dok je sunce hvatalo zalet zi još jedan paklen dan, milosti imaj. Ali milosti bilo nije, ni kiše, pa sada moja nova travica izgleda kao prostirka od sisal vlakana u katalogu prodavnice na​me​šta​ja.

U bašti se sedi samo kad je sunčano, ali tu nema opuštanja jer se zna daje Sunce u stvari nuklearka od pet triliona tona i da će pre no što uđete uve​če u kuću od sve žive pri​ro​de pre​ži​ve​ti je​di​no čka​lj.

Kcpio sam neku biljku sa crvenim cvetovima koji su štrčali tako visokoi uspravno, kao da su nađubreni vijagrom. Posle jednog dana na suncu oni su klonuli i ja sam sve pokušao, ali oni se više ne dižu. Polivao sam ih, nisam ih polivao, čitao im poeziju, puštao im ploče Vitni Hjuston i po​ka​zi​vao sli​ke Prin​ca od Vel​sa. Ali dža​be.

Juće mi je dolazio hirurg za drveće da pričamo o sredovečnom drvećt koje je raštrkano po mom dvorištu. Verovali ili ne, ali ja moram da ih održavam u dobrom stanju, da se ne bi slučajno neki seoski deran peo na nje​ga, pa mu pu​kla gra​na. Živa isti​na, ka​žem vam ja.

Njegova dijagnoza me je šokirala. Limeta umire zavidnom brzinom.

Topole su manje-više već mrtve, a javor, sa deblom čiji je obim čitavih tri i po me​tra, bo​lu​je od neke ne​i​zle​či​ve tru​le​ži.

Tako da će sledećih deset godina da ispušta grane na motocikliste koji tuda pro​la​ze, a oni će za​tim da me tuže za ne​mar.

Hirurg ga je odmah okresao, tako da je drvo sad praktično golo. Ali čak ni ova besplatna pornografija nije uspela da isprovocira svenule

crvene cvetove da živnu. A hrast? Taj je dosta dobro. Rekao bih da je u poslednjih sedam godina izdžigljao oko jedan milioniti deo centimetra.

Ali teško je to tvrditi, jer ga je baš pre neki dan žvaknula krava. Ali to nije ništa strašno. Orlovi nokti su zadavili trešnju. Pavit je ugušio bukvu, a bršljan je pridavio jednu od srebrnih breza. Ispred moje kuće su prava Po​lja smr​ti.

A šta ćemo sa poslednjom stvari za koju sam dao pare? Pre šest nedelja sam pisao o tome kako nisam uspeo da na sajmu cveća u Celsiju pronađem statuu Hitlera koji ubija vidru. Sada sam kupio komadinu kanadskog poplavljenog drveta koje je, siguran sam, umrlo pre 400 go​di​na.

Ka​kve sam vam ja sre​će, pro​kle​ti​nja će da oli​sta.

Ne​de​lja, 6. jul 2003.

Nema od čega da te bude STRAH osim od akronima Trebalo je da četvrtak bude divan dan. Bio sam sa jedinicom Kraljevskih Želenih jakni u malom nemačkom selu po imenu Kouphil Daun - ono se nalazi na sred ravnice Salisberi u Engleskoj, na dvadeset kilometara od bilo kog me​sta u oko​li​ni.

Bio sam deo osmočlanog tima koji je za zadatak imao da raznese jednu dobro utvrđenu kuću, da pobije svakoga u njoj i izađe napolje za ma​nje od pet​na​est mi​nu​ta.

Pravila su bila jednostavna. Trebalo je da idem svuda sa svojim ortakom, sve dok njega neko ne rani, a u tom slučaju je trebalo da ga ostavim. Predivno. Skroz druga priča od onih sladunjavih američkih bu​da​la​šti​na o ma​rin​ci​ma u bri​tan​skoj voj​sci.

I tako sam, udešen poput Ekšn Mena, okačio preko desnog ramena najnoviju SA80 automatsku pušku, a u džep na pantalonama ubacio bombe, kol’ko je moglo da ih stane. Krenuo sam da rasturam sve redom, da prospem kišu vrelog olova i da uradim ono što sam gledao u američkim ratnim filmovima, ono kad pokažu prstom na svoje oči, onda pokažu na šumu, a onda bez ikakvog razloga stisnu pesnicu i podignu je vi​so​ko.

Nažalost, sve je krenulo kako ne treba. Prethodno su me zamolili da ponesem sa sobom eksplozivna sredstva koja će izdubiti rupu na kući, ali ja sam to zaboravio da uradim, što je značilo da smo svi morali da uđemo u kuću kroz prozor. Ispostavilo se da je neverovatno lako upucati nekoga dok to radi.

Mene su upucali u dnevnoj sobi prvi put, a posle još jednom na stepenicama. Onda me je neki razbacani komandos podigao sa patosa i gur​nuo kroz pla​fon​ska vra​ta na ta​van.

E sad, kad kažem,,kroz“, to baš i nije sasvim tačno. Moj sramno obimni stomak zaglavio se u prolazu, što je značilo da su mi glava i grudni koš bili na tavanu zajedno sa trojicom neprijatelja, dok je ostatak mog tela zajedno sa puškom bio na odmorištu ispod tavana. I verujte mi, još je lakše upucati nekoga ko se nalazi u ovom položaju, nego nekoga ko ula​zi kroz pro​zor.

Srećom, nisam zaista ubijen, jer smo svi ispucavali ćorke. Iako je moj

ortak verovatno zažalio što me neko nije stvarno ubio, kada sam nekoliko trenutaka kasnije bacio bombu na njega i razneo mu dobar deo nogu.

Ovakva aktivnost nije malo problematična. Kao prvo, svi smo nosili potpuno istu odeću i ratničke boje od glave do pete, tako da je moj ortak iz​gle​dao kao i svi osta​li.

A kao drugo, na AS80-ici ima toliko poluga da mi je, svaki put kad sam hteo da otvorim punu automatsku vatru ili da uključim lasersko tra​že​nje, is​pa​dao šar​žer.

Ali, ono što je u vojsci još mnogo gore od ovoga jeste insistiranje na tome da se u govoru koriste gotovo isključivo akronimi. Tokom pucnjave, kroz kuću su odjekivali besmisleni uzvici od kojih nijedan nije imao ama baš ni​ka​kvog smi​sla. „DET​KON VOM​BAT“, drek​nuo mi je neko u uvo. „TUPSON ODJEKA“, prodrao se neko drugi. Ta-ta-ra-ta-ta-ta-ta, zagrmela je neprijateljska AK47-ica, a slušalica u mojim ušima jeknula je bi​i​i​ip što je zna​či​lo da sam po​no​vo po​go​đen.

Ništa od toga nije objašnjeno u debrifingu. Vodnik prve klase nam je rekao da je to bio BUIZ (Borba U Izgrađenim Zonama) i da smo napravili BUNDU (Borbu U Nečijem Domu). Klarkson je, nije morao ni da na​gla​ša​va, po​kva​rio pro​sek i is​pao DOK (De​bel​gu​zi Osi​o​ni Kre​ten).

Podrazumeva se da se sve to snimalo za televiziju i da je moja režiserka bila oduševljena. „Odlično je biIo“, rekla je. „Sjajna stvar za WP. Sada nam treba samo par PTC-a, jedna BCU, zatim i MCU i onda smo go​to​vi.“ Još kako smo bili gotovi, pa sam tako zamolio pukovnika da oii kaže kojim putem da izađem iz Nemačke i vratim se u Viltšir. „Kako da ne“, počeo je obećavajuće. „Skrenete desno kod crkvene farme, pa desno kod cr​kve…“, a onda je upr​skao:,,i za​čas ste kod vaj pre​fu​bar​kom​sat​def​ko​na. “ „Mi​sli​te, kod iz​la​za“, re​koh mu ja. ,,Da“, odgovorio je i time razotkrio laž da su akronimi izmišljeni da štede vreme. Uopšte nisu. Izmišljeni su da bi vam pomogli da se osećate kao deo kluba i da iz njega isključe, na pomalo podrugljiv i podsmešljiv na​čin, sve one koji mu ne pri​pa​da​ju.

Koliko smo samo puta videli u američkim filmovima kako predsednik naređuje čoveku u zelenom odelu da ode na DEFCON 3?

Stotinu puta. I znate šta - ja još uvek nemam predstavu o tome šta to

znači, niti šta taj broj predstavlja. Čak ni sada, kad bi mi neko rekao da odem na DEFCON 1, ne bih znao da li treba da bacim nuklearnu bombu ili ot​ka​žem ru​čak.

Problem je u tome što svi koriste nekakve skraćenice. Sutradan posle BUNDE otišao sam do Londona gde sam bio voditelj na ceremoniji dodele nagrada najboljim svetskim bankarima. Organizatori su mi napisali govor koji sam održao što sam bolje mogao, mada nisam imao pojma o čemu pričam. Bio je prepun FIRC-a i KASTODI poslova i NECRa, a da sve bude još komplikovanije, desilo mi se da kažem da je UBS imao dobru godinu u FIRMI i svi su popadali od smeha. Osećao sam se kao da sam izopšten iz društva, kao autsajder. U čemu, naravno, i jeste po​en​ta.

Kad neko koristi akronim, on želi da ga vi pitate šta mu to znači kako bi mogao da namesti na faci izraz pun neverice: „Šta, pa zar ne znaš?“ Onda će iz​gle​da​ti pre​pa​met​no kad bude mo​rao da ob​ja​sni.

Samo da vas upozorim. Nemojte ovo pokušavati na televiziji, jer ćete čuti voditelja kako traži od kamermana da namesti ružičasti filter. To je jedna spravica koja služi specijalno tome da se unište smarači koji su ko zna odakle došli samo da bi se pojavili u kutiji i koji ne žele ni da čuju da nisu dovoljno zanimljivi. To znači: „Postavi kameru. Ali nemoj da je uklju​ču​ješ.“ Ne​de​lja, 13. jul 2003.

Eh, da sam barem izabrao marihuanu i keksiće, a ne stvarni život E pa dobro. Jutros morate da me shvatite ozbiljno zato što ja više nisam nadmeni novinar koji se bavi automobilima a glava mu je puna bu​da​la​šti​na. Sada sam dok​tor. Imam di​plo​mu.

Tako je, univerzitet Branel mi je dao titulu počasnog doktora, ili honoris causa, što mi univerzitetski ljudi volimo da kažemo. Tako da sam sad doktor, mogu da vam popravim nogu i da vam podarim novi nos.

Kvalifikovan sam da vašu ženu vidim golu i da isprojektujem ledomat u vašem frižideru. Mislim da bih čak mogao da dodam i neka slova nakon svog ime​na.

Nažalost, doktorske diplome se ne šalju poštom. Tako da sam prošlog ponedeljka morao da odem u istorijski poznat konferencijski centar Vembli koji se nalazi u blizini Severnog Kružnog gde su mi dali odoru i ka​pi​cu u ko​ji​ma sam iz​gle​dao kao ho​mo​sek​su​a​lac.

Citav događaj bio je osmišljen tako da se odvija kao sat. Nedeljama ranije obavestili su me o svakom detalju, uključujuči i to koliko je ko​ra​ka uda​ljen ulaz od bine.

A znam i zašto. Trebalo je tamo da uđem kao običan čovek, kao tupko, i morali su da mi kažu da je udaljenost 21 korak ili bi moglo da se do​go​di da sta​nem na pola puta, mi​sle​ći da sam sti​gao. Što se tiče izlaska, pošto sam postao pravi doktor za sve živo, uput​stva uop​šte nije bilo. Samo je pi​sa​lo „iz​la​zak na​po​lje“.

Između ulaska i izlaska, jedan čovek u odori je pročitao pola miliona imena, od kojih su većina bila samo nasumično odabrana slova kao iz vreće za skrebl, a studenti su u koloni prolazili pored počasnog rektora, beskrajna povorka ozarenih smeđih i žutih lica, uzimali svoje diplome i oti​ski​va​li se u beli svet.

Bio sam duboko i izistinski ljubomoran, toliko da mi se vrat zacrveneo. Prokletstvo, mislio sam dok sam tako sedeo u Josifovoj odori i El​to​no​voj ka​pi​ci. Za​što ja ni​sam ova​ko?

Ne treba se kajati nikada zbog nekog doživljenog iskustva, ali Boga mu, sasvim je moguće da se čovek pokaje zbog toga što je nešto propustio. A to sam ja uradio, kada sam pre 25 godina shvatio da ima

bo​ljih stva​ri koje čo​vek može da radi u ško​li od či​ta​nja Mil​to​na.

Njegove sam knjige koristio kao klozet papir i zahvaljujući tome iz​gu​bio pri​li​ku da odem na raj​ski pro​vod koji se zove stu​di​ra​nje.

Jeste da su stvari od tada dosta dobro išle - čak su mi dali i počasni doktorat zato što sam se muvao ispod visećeg mosta u Branelu. Ali postoji jedna ogrebotina, tek da ne bude sve glatko. E pa, pre će biti da je bra​zda u pi​ta​nju, i mno​go me muči.

Siguran sam da univerzitetsko obrazovanje ni najmanje ne bi uticalo na moj profesionalni život. Koliko ja razumem, studenti tri godine nakon što završe fakultet provedu ili na nekom ostrvcetu kraj obala Australije, gde se pretvaraju da izučavaju džinovske školjke, ili ih u krevetu guraju po glav​noj uli​ci. Ili su pi​ja​ni.

Sigurno sam više naučio za tri godine u Roterhamškim novostima nego neki od tih stu​de​na​ta koji su u po​ne​de​ljak bili u Vem​bli​ju.

Primetio sam da je jedan od njih izučavao posledice seksualnih odnosa u zatvoru, dok je jedna studentkinja provela svoje vreme na fakultetu u proučavanju i upoređivanju života u Butanu i života u Sa​ut​ho​lu.

Ali nisam ja budala. Barem sad više nisam. I znam da je čak i najbudalastiji fakultetski predmet zabavniji od toga da svakog jutra sta​vlja​te kra​va​tu i iz​dr​ža​va​te se svo​jim ra​dom.

Kada sam imao devetnaest godina, ja sam po Roterhamu bunario priče, slušao debele žene dok su mi pričale kako su glave njihovih mališana pune jaja od insekata i da bi opštinske vlasti trebalo nešto da ura​de tim po​vo​dom.

E da, naravno, plaćali su me 17 funti nedeljno, što mi je bilo dovoljno za benzin i gume. Ali bio sam bolno svestan toga da mi pola zarade uzimaju i daju je studentima koji je troše na marihuanu i keksiće. Dok ste se vi okupljali i pripremali za večernju raspravu u debatnom klubu, ja sam listao južno-jorkširsko/engleski rečnik i očajnički pokušavao da de​ši​fru​jem o čemu to go​vo​ri od​bor​ni​ca En Da​ker.

Dok su vas ribali zato što ste propustili osamnaesto predavanje zaredom, ja sam klečao na kukuruzu zato što sam loše pročitao svoje stenografske beleške i zbog toga napravio katastrofalne greške u izveštaju povodom jednog sudskog procesa. I da biste izgladili stvari, jedino što je trebalo da uradite bilo je da spavate sa svojim tutorom. Ja

svoj problem nisam mogao da rešim u krevetu sa sudijom koji mi je su​dio za kle​ve​tu.

Kada se obrazujete na fakultetu života, na vrh stignete potpuno iz​mo​žde​ni.

Pravi univerziteti, sa druge strane, daju vam,,Iopovsku“ tako da je sve ma​nje is​cr​plju​ju​će.

A tu je i pitanje prijatelja. Ja znam ljudie koji su studirali sa Stivenom Frajom, Ričardom Kertisom i Borisom Džonsonom. Ne zaboravimo ni to da su Erik Ajdl, Džon Kliz i Grejem Čepmen išli zajedno na Kembridž, a možete li da zamislite kako je bilo izaći u grad sa takvom ekipom?

Pretpostavljam da je bilo zabavnije nego izaći sa prijateljima koje ste ste​kli dok ste sla​ga​li robu na po​li​ce u su​per​mar​ke​tu.

Da pokušam to da vam predstavim na intelektualniji način. Na početku ceremonije u Vembliju, Prorektor sa Branela obratio se prisutnima time što im je rekao da u Evropi postoji 50 institucija koje su sta​ri​je od hi​lja​du go​di​na.

Tu su Katolička crkva, parlamenti Britanije, Islanda i ostrva Man i ne​ko​li​ko kva​zi​dr​žav​nih or​ga​ni​za​ci​ja Ita​li​ji.

Sve ostalo su univerziteti. Oni rade. A ja sam to propustio. I sve do sud​njeg dana ima da ža​lim zbog toga.

Ne​de​lja, 27. jul 2003.

Bio sam u raju… i bilo mi je užasno ,,Ne.“ To sam rekao kada su me producenti emisije o mlaznim avionima pi​ta​li da li bih vo​leo da ob​le​tim svet za pet dana. ,,Da.“ To sam rekao kada su mi predočili da ćemo prekinuti let na jedan dan radi odmora na nekom mestu po imenu Murea, malom trop​skom ostr​vu na samo pet mi​nu​ta od Ta​hi​ti​ja.

Na prvi pogled, Francuska Polinezija zvuči kao najegzotičnija moguća idila na svetu, skup od oko 120 ostrva raspršenih po delu južnog Pacifika koji je veliki koliko i Evropa. U stvarnosti, potrebno je 24 sata da se tamo stig​ne, a nije vred​no tru​da.

Na aerodromu su mi svi, od carinika do vozača autobusa, dali po jedan venac od cveća, tako da sam, kada sam stigao u hotel i konferencijski centar, izgledao kao ljudska cvećara, a kičma mi je me​an​dri​ra​la.

U hotelu su me, pošto su mi dali još par ogrlica, pitali za doručak: ne šta že​lim da je​dem, već da li že​lim da mi do​ne​su hra​nu u sobu ka​nu​om.

I u tome leži srž problema svih ovih sićušnih šiljatih otpadaka vulkana koji su predstavljali pravu tajnu sve dok mlaznjak nije otkriven.

Nije bitno da li govorite o Mauricijusu ili Maldivima, Tahitiju ili Sej​še​li​ma. Svi su oni isti: pre​te​ra​ni do same kraj​no​sti.

Svi se reklamiraju u brošurama slikom na kojoj se, mogao bih se zakleti u to, nalazi jedna ista palma. Sigurno ste videli tu sliku: okrenuta je vodoravno, a na njoj se palmino lišće nežno njiše nad tirkiznoplavom vo​dom i be​lim pe​skom koji je jed​na​ko beo na sva​kom ostr​vu.

Tu su zatim hoteli sa svojim sve idiotskijim načinima da vam priušte ukus pra​vog ži​vo​ta na trop​skom ostr​vu.

To podrazumeva da se kupate sa dvadeset pet kilograma cvetnih latica i da svakog jutra zateknete u kupatilu toalet papir presavijen u obliku ruže i da imate sopstvenog slugu za koga je privezan vaš mali katamaran s monogramom. Je li tako bilo i Robinsonu Krusou? Kako možete to uopšte da znate? Jer kad stignete tamo, jedno je sigurno, a to je da ne​će​te no​gom kro​či​ti iz​van ho​tel​skog kom​plek​sa.

Da sve bude još lepše, celo osoblje je nakinđureno i suludo odeveno u kopiju nečega što je nekada možda predstavljalo narodnu nošnju. Na

Tahitiju su čak i momci morali da nose suknje, a kako to nije bilo dovoljno ponižavajuće, morali su još po čitav dan da idu tamo-amo bo​so​no​gi po ek​stra​vru​ćem pe​sku.

Osim, naravno, kada su pokušavali da nas posluže brdom slanine i jaja, u kanuu, po ustalasanom moru, i da pritom paze da vetar ne odnese hra​nu, da se hra​na ne ohla​di i ne upad​ne u vodu.

Nije ni čudo što su se ponašali kao da im baš sve predstavlja veliki problem. Pa, zaboga, dajte tim mučenicima nekakve cipele. I pan​ta​lo​ni​ce.

Jesam li pomenuo delfina? Originalna glavna atrakcija na Tahitiju bila je velika siva zverka koju su momci ulovili i ostavili da čitav dan leži na leđima u laguni, gde ju je sve vreme pipkala jedna podeblja Amerikanka sa smešno velikim plastičnim sisama, odevena u bikini sa tanga gaćicama, što baš i nije bio mudar izbor.,,Da li biste voleli da mu vidite penis?“, pitao me je jedan muškarac u suknji dok sam ulazio u vodu.

Ne. Kad smo već kod toga šta bih voleo, voleo bih da te proburazim harpunom kroz srce i omogućim tom jadnom stvorenju da oseti ukus slobode. Umesto toga, samo sam pošašoljio delfina po stomaku i šapnuo mu na uvo:,,I to ti je neki pe​nis, ma​nji je od žira.“ Zamisao da vam nešto poput ovoga pruža mogućnost da osetite ukus života na tropskom ostrvu jednako je smešna kao i zamisao da možete da osetite ukus govedine ako liznete kravu. Na pravom tropskom ostrvu morate da, baš kao Tom Henks u Bro​do​lom​ni​ku, izbijete sebi zube klizaljkama i da razgovarate sa fudbalskim loptama i tamo ima puno insekata, krupnih i složenih stvorenja sa glavom i torzoom stršljena, a do​njim de​lom tela kao u vuka.

Odseo sam u jednom hotelu, ne mogu da se setim gde tačno, u kome su terali meštane da ceo dan gaze po lejama cveća sa motorima od folk​sva​ge​no​ve bube na le​đi​ma i da pr​ska​ju gr​mlje in​sek​ti​ci​dom.

Povremeno bi se neki od tih sirotih stvorova ugušio na smrt, ili bi mu motor uhvatio suknju pa bi morali da ga otpreme u boinicu. Ali brzo bi na njegovo mesto došao neko nov. I sve to radi čega? Da bi se dezinfikovao raj? Nije im uspelo. Koliko sam ja mogao da vidim, insekti su od spreja po​sta​ja​li čak malo krup​ni​ji.

Ne dozvolite ni da vas sunce zavede. Jeste da izgleda lepo na slikama,

dok potapa nogice u more nakon napornog dana koji je provelo zagrevajući sunčev sistem, ali u stvarnosti će vas naterati da sedite u hladu ceo dan sve dok ne počnete da izgledate kao skuvani štap rabarbare. A istopiće i lepak kojim vam je povezana knjiga, pa će po​sled​njih de​set stra​na od​le​te​ti baš u tre​nut​ku kad stig​ne​te do njih.

Ni noću nema odmora. Nećete moći da spavate sa uključenom klimom jer je previše bučna. A nećete moći da spavate ni ako je isključite jer ćete tada čuti samo stenjanje bračnog para koji provodi medeni me​sec u au​ten​tič​nom bun​ga​lo​vu od​mah po​red vaše sobe.

Samo sam jednom bio na tropskoj plaži koja je potpuno netaknuta.

Bilo je to u Vijetnamu i bilo je savršeno. Osim što sam nakon dvadesetak minuta poželeo da mi neka devojka u uskoj ao dai haljini donese hladnu koka-kolu.

I u tome je cela stvar. Sanjamo o tropskim predelima. Ali, stvoreni smo da ži​vi​mo u Djus​be​ri​ju.

Ne​de​lja, 31. av​gust 2003.

Eureka, otkrio sam lek za nauku Prošle nedelje je u jednim novinama objavljen članak u kome je pisalo kako u svetu ponestaje naučnika jer se učenici odlučuju za,,lake“ predmete poput studija medija, a ne za teške poput uticaja fluorougljenikanametionil-glutaminil-arginil-tirozil-glutamil-serilleucil-fenil-alanil-alanil-glutaminil-leucil-lizil-glutamil-arginil-lizilglutamil-glicil-alanil-fenil-anil-valil-prolil-fenil-alanil-valil-treonilleucil-glicil-aspartil-prolil-glicil-izoleucil-utamil- -glutaminil-seril-leucilli​zil-iz​o​le​u​cil-aspar​til-tre​o​nil-le​u​cil…

Nažalost, neću moći do kraja da ispišem pravo ime ovog finog proteinčića jer mi isplaćuju honorar po broju napisanih reči. A ne želim da stignem do kraja kolumne sa samo jednom napisanom reči. Doduše, to vrlo lepo ilustruje ono što hoću da kažem. Sta biste vi radije radili?

Visili po Sohou, ispijali sa Greamom Nortonom kafe sa obranim mlekom, ili biste emigrirali u neko mesto tipa Darama i proveli čitav ži​vot uče​ći vo​do​nik da pro​go​vo​ri?

To i nije tako blesava ideja jer se ispod članka o nedostatku naučnika nalazio drugi članak, u kome je pisalo da je neki profesor akustike sa Univerziteta u Salfordu dokazao da, uprkos tome što mnogi u to ne ve​ru​ju, ga​ka​nje pa​ta​ka daje od​jek.

Mada vrlo slab.

Koga je uopšte briga? Navodno, dotični profesor je pokušavao da reši problem akustike u crkvama i na stadionima gde se često odigravaju javna obraćanja velikom broju ljudi. Ali kakve tačno veze patka ima s time, to mi uopšte nije jasno. Mislim, šta taj profesor u stvari hoće? Da po​sta​vi pat​ka na me​sto sve​šte​ni​ka?

Na drugim mestima širom sveta, drugi naučnici već neko vreme nadgledaju 25 lokacija u američkom Velikom Basenu. I otkrili su da životinjska vrsta po imenu pika, koja predstavlja malog i beskorisnog rođaka zeca, ne podnosi globalno zagrevanje onoliko dobro koliko su se na​da​li. Stra​šno.

Kod nas su naučnici otkrili da deca koja se od ranog jutra nalivaju gaziranim pićima imaju reflekse sedamdesetogodišnjaka. Jedino, rekao bih, u slu​ča​ju da je do​tič​no ga​zi​ra​no piće šam​pa​njac.

O-ho, evo još jedne zanimljive stvari. Dva tima medicinskih istraživača iz Britanije stvorila su ljudsku ćeliju. Zvuči jezivo, pa da li bi onda trebalo da se zabrinemo? Ne preterano. Kažu da je to prvi korak ka razvijanju jetre za presađivanje, ali to deluje malkice preuveličano pošto ne postoji način na koji bismo naredili ćeliji šta da postane. Možete se na​da​ti da ćete do​bi​ti je​tru, a za​vr​ši​ti sa uvom. Samo Bog može da odlu​či, a zahvaljujući nauci, svi njegovi predstavnici na zemlji uskoro će biti za​me​nje​ni pat​ka​ma.

Znam da je sigurno deprimirajuće kada vam se Grinpis umeša u važna otkrićakoja donose mnogo para, poput genetski modifikovane hra​ne, ali za​što vam je tre​ba​lo tako puno vre​me​na da za​klju​či​te kako žene koje piju lekove protiv bolova u vreme začeća bebe imaju veće šanse za pobačaj? Čak i vi, u tim vašim ledenim laboratorijama, sigurno shvatate da do za​če​ća ne može doći ako ne​što pre toga ne uklo​ni gla​vo​bo​lju.

Ima i gorih priča. U Americi su naučnici potrošili 1.2 miliona dolara (750.000 fimti) iz državnog budžeta pokušavajući da dokažu da su konzervativni ljudi malo ludi. U Kanadi su posmatrali 2.000 ljudi rođenih u znaku ribe i zaključili da nisu baš svi cmizdravci koji i dalje plaču uz pesmu Rođeni slobodni. A u Holandiji upravo proučavaju puža golaća iz praistorijskog doba, koji nema mozak niti organe za reprodukciju, ne bi li shvatili da li je on nekakva karika koja nedostaje u lan​cu evo​lu​ci​je. Te​ško, s ob​zi​rom na to da nema ni pe​nis ni ma​te​ri​cu.

Za ime Boga, ljudi, pa gde je sledeći Konkord? Gde je pilula koju možemo da uzimamo umesto hrane i šta je s onim psom u astronautskom odelu kojeg nam je obećala Valeri Singlton? Pustite te pat​ke i ura​di​te ne​što ko​ri​sno.

Imajući sve ovo u vidu, otišao sam prošle nedelje kod profesora Kevina Vorvika sa katedre za kibernetiku na Univerzitetu u Redingu.

Napravio je nešto što izgleda kao automobil na radio-upravljanje, ali je ustva​ri ro​bot koji ima ko​e​fi​ci​jent in​te​li​gen​ci​je, kako mi reče, ko​li​ki i osa.

Ako ga isključite iz struje, on će je tražiti baš kao što i osa traži hranu.

A može se i pro​gra​mi​ra​ti da vam či​tav dan zuji oko gla​ve.

Vorvik je toliko opsednut veštačkom inteligencijom da je nedavno dao da mu se u nervni sistem hirurškim putem ugradi utikač. Onda se prikačio na kompjuter tako da, kada je on pomerao ruku u Njujorku, ta​ko​đe se i kod kuće u Re​din​gu po​me​ra​la ruka ro​bo​ta.

I u čemu je poenta? Pa, nisam imao pojma sve dok mi nije rekao da je prikačio i centralni nervni sistem svoje žene za kompjuter. E, to već… to je već da se raspametiš. Mogućnost da osećaš sve ono što oseća i tvoja žena mora da je jedan od najvećih pomaka u nauci još od… od…. oduvek.

A zamisli još i da si u isto vreme povezan sa kompjuterom. Da radiš is​to​vre​me​no na G-tač​ki i na si​ste​mu da se za​šti​ti​te od tro​ja​na​ca.

Entuzijazam mi je malo splasnuo kada mi je Vorvik objasnio da hibrid nastao od čoveka i mašine možda ne bude jednog dana zadovoljan radom guvernera Kalifornije i možda odluči da krene po svetu i ruši sve pred sobom. Predočio sam mu da mašine ne mogu nikako biti zastrašujuće jer uvek možeš da ih isključiš, ali on se nasmešio kao pravi pametnjaković i samo mi rekao: „Stvarno? A kako onda isključuješ in​ter​net?“ Ako je u pravu, onda možda manjak naučnika u godinama koje dolaze i neće biti tako loša stvar. Jer, ako samo jedan od njih bude osta​vio pat​ku na miru na pet mi​nu​ta, mo​gao bi da unišd pla​ne​tu.

Ne​de​lja, 14. sep​t em​bar 2003.

Gledajte radnju sa suvenirima i plačite za Engleskom Zamislite scenu. Bili smo u Francuskoj i ručali smo u Klubu 55 na plaži u Sen Tropeu, a ja sam objašnjavao deci koliko dobro Francuzi prave sireve i vino.

I onda se to dogodilo. Pošto je probala bri i izjavila kako je izvrstan, moja devetogodišnja ćerka je podigla pogled i, kao grom iz vedra neba, postavila najneverovatnije pitanje na koje sam ikada morao da od​go​vo​rim.,,Ta​ti​ce“, re​kla je,,,a šta En​gle​zi tako do​bro zna​ju da rade?“ Već sam neko vreme očekivao da će mi reći: „Znam da sam izašla iz mamine trbe, ali kako sam se uopšte našla u njoj?“ Za to sam se pripremao. Ali: „Sta Englezi tako dobro znaju da rade?“ Toliko sam bio iz​ne​na​đen da sam od​jed​nom ose​tio po​tre​bu da joj na​bi​jem ribu u usta. ,,Pa“, zamucao sam.,,Mi, hmmm… mi umemo dobro…“ Iz nekog nedokučivog razloga, u glavi mi se javilo ime Harolda Šipmana.,,Da ubijamo ljude“, ponudio sam joj ovaj odgovor. Pa i umemo. Počeli smo čak i da izvozimo naše ubice. Ali ipak mislim da u svetskoj ligi ubica zlo​kob​na Bel​gi​ja i da​lje za​u​zi​ma prvo me​sto.

Na brzinu sam izlistao sve što je obično osumnjičeno: fudbal, kriket, tenis, trke automobila i tako dalje, i ništa nisam mogao da smislim. Zato sam se prebacio u svet novotarija, ali ni tamo ništa nisam našao. Naš veliki vazdušni balon je pukao. Naš Eurofajter ne radi ako je prohladno.

Naši vozovi nisu baš onako brzi kao što su bili pre Drugog svetskog rata kada su im davali imena po pernatim životinjama, kao na primer divlji pa​tak.

Trenutno prolazim kroz krizu zbog toga što sam Englez. Bio sam u Berlinu prošle nedelje, dan nakon što je gospodin Bler išao da se vidi sa Šrederom i Širakom po pitanju Iraka, i čudno sam se osećao dok sam še​tao Ne​mač​kom i izvi​nja​vao se svi​ma re​dom za po​na​ša​nje moje ze​mlje u ratu.

A kad sam već kod toga, da li ste znali da nosač aviona Ne​po​be​di​vi mora da kaska oko sveta na jednom motoru jer Kraljevska Mornarica ne može da mu priušti dovoijno goriva za oba? Koliko je samo to za​stra​šu​ju​će?

No, ovo je samo simptom jednog mnogo ozbiijnijeg problema. Ispod

površine je polu-dovršeno. Da li vam se, na primer, dogodilo da slučajno uđete na službeni ulaz u neku zgradu i nađete se na pomoćnom stepeništu? To je neverovatno. Tamo ćete videti čitave kilometre gipsa koji otpada sa zidova koji se ljušte. Na podu ogromne bare, neke od njih mirišu na kišu, a neke ne. Nezaklonjene sijalice sa flekama od leptira koji su se na njima spržili još četrdesetih godina. Slomljene šarke. Table na kojima stoje obaveštenja o zabavama povodom penzionisanja. Stiklirajte ako že​li​te da do​đe​te. Niko nije šti​kli​rao.

U četvrtak uveče sam gledao divnu emisiju o izgradnji londonske kanalizacione mreže. Napravljena je 1856. i od tada gotovo da uopšte nije održavana. Kako kažu, u Britaniji ima 299.000 kilometara kanalizacionih cevi, a 2002. je po​pra​vlje​no ili za​me​nje​no samo 387 ki​lo​me​ta​ra.

Britanskom aviokompanijom rukovodi Australijanac, a engleski fudbalski tim vodi Šveđanin. Vodafon, Lojds TSB i kandidatura Britanije za Olimpijske igre sada su u rukama Jenkija. A sudeći po rečima mojih pri​ja​te​lja koji rade u Si​ti​ju, i on je sada go​to​vo is​klju​či​vo ame​rič​ki.

Da biste uvideli kolikih je razmera ovaj problem, kada sledeći put budete prolazili Terminalom 1 na Hitrou, bacite pogled na radnju sa suvenirima, tu poslednju šansu koju turisti imaju da ponesu sa sobom ukus En​gle​ske.

Svaki aerodrom ima po jednu takvu radnju. U Detroitu, i Ford i Dženeral Motors i Motaun imaju radnje sa suvenirima u kojima možete kupiti igračke autiće i postere Marte Rivs. Na Islandu možete kupiti lep džemper ili knjigu o vodopadima. Na Barbadosu prodaju raznovrsne ljute soseve. U Kanadi će vam prodati slatku mrtvu fokicu. „Stisnite joj sto​ma​čić i pra​va krv će šik​nu​ti iz rane na gla​vi.“ U Njujorku sam kupio plastičnu figuru iz limitirane serije koja predstavlja vatrogasca kako nosi nekog momka po nečemu što izgleda kao gomila prosutog pomfrita i kečapa, a u stvari je ruševina Tr​go​vin​skog cen​tra. Se​ri​ja se zove Cr​ve​ni še​ši​ri hra​bro​sti.

Ali jedino što možete naći na Hitrouu jeste podsećanje na ono što je Britanija nekada bila. U stvarnosti, današnji policajci nose pancir jakne i ne odvažuju se da izađu u patrolu bez otrovnog gasa zataknutog za pojas.

Ali, na aerodromu vam i dalje nude plišane medvediće obučene kao po​li​ca​jac iz se​ri​je Dik​son od Dok Gri​na.

Možete li da zamislite suvenirnicu na aerodromu Sarl de Gol koja bi

imala u ponudi lutke sa beretkama i kolutovima crnog luka oko vrata? Ili Australijance kako prodaju mede u zatvorskim odelima i s lancima oko nogu?

Ovde gotovo da možete da očekujete da vidite Vinstona Cerčila ode​ve​nog u uni​for​mu ču​va​ra Lon​don​ske kule, kako u tak​si​ju raz​go​va​ra sa lut​kom Ser Vol​te​ra Rej​li​ja. „Važi se, šefe. Uzmi plju​gu. Bok​ca mu.“ A tu je zatim i kraljica. Koliko još zemalja pokušava da proda turistima posuđe sa slikom šefa države? Cinija sa Berluskonijem? Tanjir sa Pu​ti​nom? Ne bih reko.

Mi smo, međutim, očito tako očajnički želeli da popunimo police nečim — bilo čim — da smo spremni da prodamo čak i plastičnu zastavu.

Nije li to vrhunac očaja? Čak ni Luksemburg ne mora toliko da se spušta pa da pro​da​je za​sta​vu.

Ali, naravno, ako bi suvenirnice htele da precizno predstave današnju Englesku, to bi teško išlo. Svako bi se vratio kući sa šoljom s likom Ha​rol​da Sip​ma​na.

Ne​de​lja, 5. ok​t o​bar 2003.

Džinovski korakza čovečanstvo, unazad Kao ni većina sredovečnih Ljudi, ni ja ne znam gde sam bio kada su ubili Džona Kenedija. Ali zato znam gde sam bio kada je konkord Er Fransa udario u jedan pariski hotel. A znam i gde ću bid sledećeg petka: ukrcan u je​di​ni su​per​so​nič​ni put​nič​ki avi​on koji će le​te​ti svoj po​sled​nji za​ka​za​ni let od Lon​do​na do Nju​jor​ka.

Kada se budem iskrcavao, biću u jakom iskušenju da kažem: „Ovo je mali ko​rak za čo​ve​ka, ali ve​li​ki za čo​ve​čan​stvo. Ko​rak una​zad.“ Teško da ćemo se setiti ranijih primera gde su ljudi imali tehnologiju koja im omogućuje napredak, ali su se zaustavili. Možda 410. godine, kada su se Rimljani povukli iz Britanije, ali od tada nikad. Nije nam u pri​ro​di da za​tre​mo va​tru.

Otišli smo na Mesec, a sad je Bigl 2 na putu za Mars. Izmislili smo parnu mašinu, da bismo je gotovo trenutno zamenili motorom sa unutrašnjim sagorevanjem. Stigli smo u Ameriku za tri sata… a sada je to više ne​i​zvo​dlji​vo. To nema smi​sla.

Kada su britanska i francuska vlada 1962. naručile supersonični mlazni putničkl avion, niko od inženjera nije imao pojma kako to da se napravi. Jeste da su imali mlazne avione koji su leteli stratosferom brzinom duplo većom od brzine zvuka, ali njima su upravljali razbacani mladići u anti-G odelima. Političari su želeli da gore podignu debele bi​zni​sme​ne u sve​ča​nim ode​li​ma.

Prijatelji iz NASA-e rekli su mi da je pravljenje putničkog mlaznjaka brzine 2,2 maha bio veći tehnički izazov od slanja čoveka na Mesec. Oni su raketaši i oči im zasuze prilikom pomena njihovih voljenih Apola. Ali kada im kažete za Konkord, oči im se osuše i oni klimnu glavom, sporo i po​bo​žno.

To je zato što kada se prođe kroz zvučni zid na 340 metara u sekundi, životni uslovi postaju ozbiljno neprijatni. Javlja se trenje, a od njega i to​li​ka to​plo​ta da se avi​o​ni ra​ši​re i više od če​tvrt me​tra.

Na komandnoj tabli Konkorda postoji jedno mesto koje je tokom leta toliko vrelo da na njemu može da se isprži jaje. Onda je tu talasni udar, fenomen koji je toliko snažan da se od njega zaglavljuje hidraulika, a ko​man​de pre​sta​ju da rade.

Dok se Drugi svetski rat primicao kraju, piloti koji su kretali u poniranje sa svojim spitfajerima, često su gubili kontrolu i nisu mogli da podignu letelicu. Oni to tada nisu znali, ali to se dešavalo zbog supersoničnog talasa koji izaziva sonični prasak. On bi upro u ivicu krila aviona i pratio ih, pa od njega eleroni nisu mogli da se kreću. Da bi se avi​on pro​te​rao kroz zvuč​ni zid, su​per​so​nič​ni ta​las se mora za​u​zda​ti.

Naravno, podivljale supersonične udare ne smete pustiti ni blizu tih osetljivih Olimpusovih motora. Vazduh mora da se uspori pre nego što stig​ne do usi​snog otvo​ra i pro​đe kroz raz​gra​na​te lo​pa​ti​ce.

Da stvari budu još komplikovanije, tu su i problemi sa potrošnjom goriva i pouzdanošću. Tipični borbeni mlaznjak iz šezdesetih, Munja, ostajao je bez čorbe posle samo 45 minuta. A posle leta je bilo potrebno i do dve ne​de​lje da ga re​mon​tu​ju.

Konkord je morao po 6500 kilometara daleti kroz taj nemilosrdni prostor, gde vazduh ima podjednako razornu moć kao i nuklearna ek​splo​zi​ja. A onda je tre​ba​lo da se okre​ne i da se vra​ti na​zad.

Amerikanci nisu uspeli da naprave svoj supersonični putnički avion zato što su hteli da naprave avion brzine 3 maha, a egzotični materijali koji mogu da izdrže toplotu koja se razvija pri ovoj brzini nisu u to vreme bili dostupni za komercijalnu upotrebu. Rusi su bili realniji, ali njihov Tu​po​lov je imao do​met od samo 2500 ki​lo​me​ta​ra.

Treba zapamtiti da je Konkord napravljen po sistemu pokušaja i mnogo pogrešaka. Muškarci sa briljantinom u kosi, obučeni u radne bluze beskonačno dugo su bacali papirne aviončiće u aerotunelu u Fil​to​nu.

Nemojte da se zavaravate, Konkord je bio izuzetno tehničko do​stig​nu​će. Go​to​vo si​gur​no jed​no od naj​ve​ćih.

I to ne samo tehničko, nego i političko. Francuska i Britanija nisu mogle da se slože čak ni kako bi se ime aviona pisalo. Napokon su odlučili da će da se završava sa,,e“ kao na francuskom, ali onda se Mak​mi​lan za​va​dio sa De Go​lom i iz​ba​cio to po​sled​nje slo​vo.

Citavu stvar je razrešioToni Ben, koji je tada bio državni sekretar za industriju, tako što je odlučio da će to biti,,e“ kao Engleska,,,e“ kao Evro​pa i,,e“ kao en​tan​te cor​di​a​le, od​no​sno sr​dač​ni spo​ra​zum.

Ben je mnogo puta spasavao Konkord. Čak je morao i da se suprotstavi Amerikancima koji su, u napadu Ijubomore, pokušali da

zabrane ovaj avion pod izgovorom da će aerodinamički prasak da im pre​stra​vi kra​ve.

Digli su takvu halabuku da su, malo-pomalo, ljudi počeli da gube poverenje u ove avione. Jedna po jedna, aviokompanije koje su naručile Konkorde počele su da otkazuju i na kraju ih je od šesnaest ostalo samo dve, Er Frans i BOAC. Znajući da je avion osuđen na finansijsku propast, Ben je morao da se ulaguje Ministarstvu finansija i Francuzima sve dok planirani komercijalni letovi nisu počeli 21. januara 1976. Po prvi put su putnici koji su kupili kartu mogli da lete tako brzo da su mogli da gledaju izlazak sun​ca na za​pa​du i stig​nu u Ame​ri​ku ra​ni​je nego što su kre​nu​li od kuće.

Troškovi su bili astronomski za poreske obveznike u Britaniji: 1,34 milijarde funti. Čak i u današnjim novčanim relacijama, od tih para bi mo​gle da se na​pra​ve dve Ku​po​le.

Ali, na opšte zaprepašćenje, beli slon je postao zlatna koka. Iako je ovaj egzotični avion stigao u trenutku kada je Fredi Lejker počeo da prevozi radničku klasu u Ameriku za 59 funti, Konkord je redovno leteo sa tri četvrtine popunjenih kapaciteta i donosio Britiš Ervejzu 20 miliona fun​ti go​di​šnje.

Sa moje tačke gledišta, pošto sam živeo u stanu u Fulamu, Konkord je prosto bio naprava od koje nisam mogao da čujem dugi prilog na vestima u šest i u deset. Dva puta svake večeri brujanje iz centra Londona bilo bi po​ti​snu​to pra​ska​njem iz ogrom​nih mo​to​ra.

I dva puta za veče svaka bi se glava u gradu podigla ka nebu. Navika ni​ka​da nije do​ve​la do ne​za​in​te​re​so​va​no​sti.

A onda. Dok sam izlazio iz helikoptera Britanske mornarice u Jorku, zazvonio mi je telefon i ja sam saznao da se Konkord srušio na jedan pa​ri​ski ho​tel.

I moja reakcija je bila ista kao i vaša. Inicijalni šok koji je tek nešto malo uma​njen kada smo sa​zna​li da je u pi​ta​nju bila Er Fran​so​va pti​ca i da putnici nisu bili Britanci. Obično kada su u pitanju ovakve nesreće, mi ža​li​mo za lju​di​ma koji su po​gi​nu​li.

Ali ovog puta je bilo drugačije. Po prvi put još od potapanja Titanika, ža​li​li smo i za sa​mim vo​zi​lom.

Velika bela strela. Mašina koja je Londonce dva puta dnevno podsećala na to koliko je britanska nacija nekada bila moćna. Avion koji

je bio 40 godina star ali je i dalje bio najsavremeniji u svemu. Ipak nije bio ne​po​be​div.

Nikada zapravo nije to ni bio. Prilikom jednog leta od Njujorka do Londona, jedan od usisnih otvora na motoru prestao je da se pomera čime se povećao unos, a samim tim i potrošnja goriva. Kapetan je odbio da posluša savete tehničkog osoblja i kopilota i da sleti na aerodrom Šenon u Irskoj da sipa gorivo, pa je preleteo centar Londona i stigao na Hitrou sa dovoljno čorbe za još 90 sekundi leta. Goriva je nestalo dok se avion zaustavljao na pisđ. Džoan Kolins nikada nije saznala koliko je bila blizu tome da postane stalni deo postavke koja bi se sastojala od olupine avi​o​na i sru​še​ne rob​ne kuće Ha​rods.

Nakon pariske nesreće i 11. septembra, poverenje koje je javnost imala u Konkorde presušilo je. Prvi put sam prošle godine leteo njime i ni​sam mo​gao da ve​ru​jem ko​li​ko je pra​zan.

Bilo je tu, u stvari, dosta toga u šta nisam mogao da poverujem. Kao na primer, koliko su mali prozori i gde u tako malom trupu ima mesta za tako neverovatno opremljen vinski podrum. I koliko je bučno u zadnjem delu aviona. Ali najneverovatnije od svega bilo je ubrzanje dok je jurio po​red Korn​vo​la, a for​sa​žna ko​mo​ra nas je uba​ci​la u br​zi​nu od 1600 km/h.

Nijedna kompanija nici vlada na svetu ne radi sada ozbiljno na izradi supersoničnog putničkog aviona. Govorka se o tome da bi Galfstrim mogao da napravi avion brzine 2 maha za poslovna putovanja, a šapuće se i o „skrem​džet” avi​o​nu koji bi od Lon​do​na do Sid​ne​ja le​teo za dva sata.

Ranih devedesetih, britanski Aerospejs i francuski Aerospasijal vodili su tajne razgovore o izradi aviona sa 225 sedišta koji bi leteo iznad Pacifika brzinom od 2,5 maha. Ali kada je ispalo da su procenjeni troškovi za tako nešto 9 milijardi, oni su odlučili da umesto toga naprave au​to​bus na sprat.

Da li mislite da bi Kolumbo stigao do Amerike da ga je brinuo konačni saldo? Da li mislite da bi se Armstrong popeo na Mesec ili Hilari na vrh Mont Everesta? Da li je profit odveo Amundsena na Južni Pol ili na​veo Tur​nin​ga da iz​mi​sli kom​pju​ter?

Situaciju otežava osećanje da je Prvi svet previše odmakao Trećem, i da bi mnogo bolje bilo da se novac potroši u pomaganju drugima da taj jaz premoste. Na svaku funtu koja se potroši na napredak čovečanstva, ide hiljadu tronutih duša koje govore da bi taj novac mogao da se potroši

na glad​ne u Afri​ci. Shva​tam šta hoće da kažu.

Ali ne mogu da shvatim da ljudsku žeđ za napretkom ugase oni koji šparaju. Nema kompanije ili zemlje koja bi mogla sebi da priušd da napravi avion koji je značajno bolji od Konkorda, tako da je možda potrebna neka globalna fondacija zatvorenog tipa koja brine za više ciljeve. Fondacija koja preuzima na sebe poslove koji nemaju veze sa ekonomskom vrednošću, juri asteroide po nebu, roni po morima tražeći lek za rak i daje nam po​gon​sko go​ri​vo da se kre​će​mo sve brže i brže.

Ili su možda dani mehaničke brzine za nama. Zašto da idemo u Ameriku brzinom zvuka kada putem internet veze i video konferencije mo​že​mo biti tamo br​zi​nom sve​tlo​sti? Za​što bi​smo uop​šte išli?

Možda će avioni da pođu stopama konja. Kada su stigli automobili, ko​nji nisu ne​sta​li. Pro​sto su pre​sta​li da budu alat i po​sta​li su igrač​ke.

Ska​ka​či na pa​ra​di. Lju​bim​ci za dva​na​e​sto​go​di​šnja​ki​nje.

Ako sa bilo kim na svetu možete da komunicirate istog trena, onda zabava i odmor ostaju jedini razlog za putovanje. A ako bi mi ponudili da to obavim brzinom od 2 maha ili po ceni od 2 fiinte, ja znam koje bih oda​brao.

Možda ovo onda nije korak u nazad. Možda Konkord nije na samrti zato što je previše brz, nego zato što je, u ovo elektronsko doba, zapravo pre​vi​še spor.

Ne​de​lja, 19. ok​t o​bar 2003.

Kakav divan let u nadonalnu propast Nema mnogo stvari koje bi mogle da me izvuku iz kreveta u pola pet ujutru. Posebno ako sam tek u pola četiri ušao u njega. Ali ako imate jednu od sto karti za poslednji let Konkordom… ne samo da sam ustao, već sam se i obri​jao.

Dali su mi sedište tačno ispred kupatila, ili Pirsa Morgana, kojeg znate kao urednika Dejli Mirora, a između mešetara na berzi koji će se obogatiti zahvaljujući hedž investicijama i Amerikanca koji je na nekoj dobrotvornoj aukciji preko eBay-a platio 60.000 dolara samo da bi do​speo tu.

Jedna od putnica bila je potpuno užasnuta spiskom gostiju. „Nema nikoga od novinara“, rekla je.,,Pa, vidite”, rekao sam ja, tek malo povređen, „onaj tamo debeljuškasti tip je iz In​di​pen​den​ta. A tu su i Mejl, BBC, ABC, NBC, ITN, PA, CNN, Skaj, San, Gar​di​jan i Te​le​graf.“ ,Ali> gde je He​lou\V‘, Eto šta je nju za​ni​ma​lo.

Pričalo se da će se pojaviti Elton Džon, a možda i Džordž Majkl. Ali na kraju, dobili smo samo neku ženu sa perikom koju sam prepoznao iz filma po imenu Pa​stuv, i još neku koja je svojevremeno bila u braku sa Bi​li​jem Džo​e​lom.

A ostali? Pa, bili su tu predsednici svih kompanije sa FTSE indeksa i svi su bili severnjaci, svi pomalo rumeni u licu i, ako smem da kažem, svi po​ma​lo ras​krup​nja​li u pre​de​lu sto​ma​ka.

Uprkos težini, Konkord se vinuo u kristalno njujorško nebo u 7:38 ujutru i nakrenuvši se toliko mnogo - ali ne baš dovoljno da nam se prospe šampanjac „Vinston Čerčil“ Pola Rodžera - uperio vrh prema iz​la​ze​ćem sun​cu i kre​nuo kući. Po​sled​nji put.

Moram priznati da sam bio raspoložen za malo zabave, ali to je teško dobiti u nečemu što je u osnovi prikolica za stoku koja ide brzinom dvaput većom od brzine zvuka. Možeš da ustaneš sa svog sedišta, ali ne možeš normalno da stojiš, a onda moraš ponovo da sedneš kad naidu ko​li​ca sa pi​ćem za po​slu​že​nje.

Dok smo jurili brzinom od 1 maha, pitao sam hedž fondistu kako se oseća dok probija zvučnu barijeru po prvi put, koji je svima ujedno i po​sled​nji. Ali on je već dre​mao.

Amerikanac je bio udubljen u razgovor sa samim sobom. Nije bilo televizijskih ekrana — kako bi se smanjilo na težini - a knjigu sam osta​vio u tor​bi.

Konkord nije zapravo ni bio zamišljen kao prostor za žurke. Za razliku od 747 koji ima ostavu za hranu i video-igrice, ovaj avion je dete pedesetih godina prošlog veka, doba kada se očekivalo da se čovek zabavi kako sam zna i ume. Pa sam tako to i uradio. Prosuo sam piće po Mor​ga​nu.

Britiš Ervejz se puno potrudio da ovaj poslednji let ne bude shvaćen kao posmrtno bdenje, već više kao proslava izuzetnog dva​de​set​sed​mo​go​di​šnjeg rada.

A iskren da budem, slavljenički duh osetio se i u čekaonici pred polazak i na pisti, gde su nam svi ostali piloti na ranim jutarnjim le​to​vi​ma sla​li po​ru​ke po​dr​ške.

Međutim, u 3.24 po podne, po lokalnom vremenu, kad se naša brzina opet spustila na 0,98 maha, raspoloženje se promenilo. Pošto su svi shvatili da smo mi bili poslednji ljudi koji su leteli brzinom većom od br​zi​ne zvu​ka, a bez pa​do​bra​na, kao da je či​ta​vu ka​bi​nu pre​krio veo tuge.

Iznad Londona nismo mogli da ne primetimo obeležja moderne Bri​ta​ni​je. Mi​le​ni​jum​sku ku​po​lu.

Milenijumski most. Saobraćajne gužve. Kancelarije Mi​ro​ra. A mi smo se za to vreme nalazili u Ietelici koja je bila poslednji znak sećanja na našu negdašnju veličinu i naprednost. I mislili smo: Sta će nas odsad pod​se​ća​ti na to?

Usledio je aplauz kada su točkovi dotakli zemlju, ali narednih četrdeset minuta, tokom kojih su isključivali struju dok su se ljudi fotografisali, izgledalo je kao da smo upravo pristigli sa sahrane. Piće je pro​te​klo, ali se veo u me​đu​vre​me​nu pre​tvo​rio u po​krov.

Nije mi žao pređ​sed​ni​ka ko​ji​ma će sada tre​ba​ti do​dat​nih se​dam sati da se vrate preko Atlantika. Na kraju krajeva, glavni uzrok ovog poslednjeg leta bila je upra​vo nji​ho​va škr​tost.

Nije mi žao nacije. Sami smo krivi što više ne pravimo ovakve mašine. Nije mi žao čak ni ljudi koji su se prethodnih nekoliko godina bo​ri​li da Kon​kord ne pre​sta​ne da leti: svi će oni naći dru​ge po​slo​ve.

Zao mi je same mašine. Sada čuči u svom hangaru i pita se gde je zgrešila. Zašto nije poletela juče i zašto nema izgleda da će poleteti

su​tra? Za​što joj niko ne čač​ka mo​to​re niti usi​sa​va te​pi​he?

I šta im uopšte znači taj poslednji let? Zašto se toliko Ljudi fotografisalo i zašto se, posle dvadeset sedam godina, baš svaki od 30.000 radnika na Hitrouu pojavio da je posmatra dok radi ono čemu je i na​me​nje​na?

Volim da mislim kako mašina ipak ima srce i dušu. Volim da mislim o mašinama kao što obični ljudi misle o psima. Ne mogu da čitaju i pišu, niti da razumeju reči koje im uputimo. Ali razumeju kada tražimo od njih da urade nešto na drugi način. Da idu levo. Idu desno. Idu brže. Sednu.

Leg​nu.

Zato, samo nastavite. Razmišljajte o Konkordu kao o psu koji je dvadeset sedam godina bio sa vašom porodicom. Razmišljajte kako vas baš nikad nije izneverio. I kako je oduševljen kada ga nahranite i po​ma​zi​te i iz​ve​de​te u šet​nju.

A sada pokušajte da zamislite kako bi se taj pas osetio ako biste ga jed​ne noći za​klju​ča​li. I ako se ni​ka​da ne bi​ste vra​ti​li.

Ne​de​lja, 26. ok​t o​bar 2003.

Mirovne igre u Iraku su Igre bez granica Verovatno ste mislili, kao i ja, da su Irak pokorili Amerikanci i da su To​ni​ja Ble​ra pu​sti​li da za​u​zme i drži ko​mad ze​mlje ve​li​či​ne Born​ma​u​ta.

Dru​gim re​či​ma, mi​sli​li ste da je u pi​ta​nju ko​a​li​ci​ja dve ze​mlje.

Ali nije. U februaru je predsednik Džordž Buš objavio da je uprkos ogromnim naporima zemlje ljubitelja sira i vina, okupio oko sebe 30 zemalja istomišljenica i da će ova inicijativa „silom za mir“ doneti u Irak mir, do​bru vo​lju i Tek​sa​ko.

Nažalost, 30 zemalja koje je okupio nisu uključivale Nemačku, Rusiju niti Kinu: nacije ponosne na svoju ratničku istoriju i koje imaju dosta podmornica. Ne. Na kraju je dobio jednu neobičnu skupinu koja je uklju​či​va​la i Esto​ni​ju, koja je​ste ima​la voj​sku 1993, ali više je nema.

Ne, nije baš tako: estonskoj vojsci je naređeno da zauzme jedan ruski gradić, ali su vojnici odlučili da je ovo neprijatan način da se zarađuje za život pa su umesto toga samoinicijativno otišli da se bore protiv or​ga​ni​zo​va​nog kri​mi​na​la.

Danas Estonija ima obaveznu vojnu službu, ali većina mladića ovo izbegne tako što se prosto ne pojavi. Ne krivim ih zbog toga. Koja je svrha da provedeš godinu dana igrajući se vojske kad je najstrašnija stvar u voj​nom ar​se​na​lu tvo​je ze​mlje ge​ne​ra​lov pas.

Pre par godina su Nemci, Finci i Sveđani prikupili novac i podarili svojim minijaturnim susedima uniforme, nekoliko pari patrolnih čizama i jedan avion tipa pajper, ali što se tiče pušaka — e pa, Estonci imaju uz​i​je koje su ku​pi​li od Izra​e​la​ca.

U sukobu sa Irakom, Estonija bi bila prijatan, ali prilično beskoristan saveznik. Kao i Azerbejdžan koji se pridružio koaliciji, iako su i oni pre četrnaest meseci izgubili svoju vojsku, a ona se još uvek nije pojavila u Ira​ku.

Predsednik Hajdar Alijev pokušao je da učini svojim vojnicima život podnošljivim, pa je čak osnovao i humanitarnu organizaciju koja prikuplja sredstva za njihove plate. Ali kako je zima potrajala prošle godine, vojnici su napustili svoje kasarne, rekavši da im je muka od života bez grejanja i sa tekućom vodom koju imaju samo jedan sat dnev​no.

Pa ipak, Buš i dalje ima Honduras u koji može da se uzda. Jeste da tamo ima odraslih ljudi koliko i u Sefildu i, da, većina ljudi živi u kućama od šećerne trske. Ali oni imaju modernu i dobro opremljenu vojsku i siguran sam da će specijalni „prašumski odred“ biti od jako velike koristi u irač​koj pu​sti​nji.

Ali ispade da se Hondurašani uopšte nisu pojavili. A nisu ni Japanci, koji su planirali da pošalju 1000 čuvara mira. Nakon prošlonedeljnog velikog praska, Japanci su odlučili kako bi bilo bolje da ostanu kući.

In​di​ja i Tur​ska kre​nu​le su nji​ho​vim sto​pa​ma.

Južna Koreja takođe okleva da se obaveže, ali pretpostavljam da nije lako razmišljati o događajima 150 hiljada kilometara daleko, kada vas prvi su​sed ni​ša​ni ter​mo​nu​kle​ar​nim pro​jek​ti​lom kroz špi​jun​ku.

Posledica ovoga jeste da tim nacija koje se nalaze u Iraku izgleda kao da ga je odabrao neki osnovac koji je bio drugi na redu da bira.

Francuska je pobedila u bacanju novčića i uzela sve poznate i jake igrače, ostavivši ujka Semu Ukrajince koji za vojsku izdvajaju 30 procenata svog BDP (47 penija), Rumune koji su zauzeti obučavanjem novih iračkih policijskih snaga, Mađare koji su poslali 140 stručnjaka za logističku podršku, Novozelanđane koji su poslali zavoje, i Bugare koji bi trebalo da se po​bri​nu za ki​šo​bra​ne.

Cesi su poslali 400 policajaca, ali ovi momci su dobili poruke od svojih majki i vraćaju se kući sledećeg meseca — a verovatno će isto tako biti i sa Ita​li​ja​ni​ma koji su uvek ra​spo​lo​že​ni za bor​bu. Sve dok ne poč​ne.

Mislim da svako ko ima sve daske u glavi shvata da će za ogromnu američku vojnu mašineriju biti laća da zbaci iračku Ba’at partiju, čak i bez pomoći honduraskog prašumskog odreda i estonskog polovnog pa​trol​nog čam​ca.

Ali takođe znamo da će biti veoma teško raščistiti nered koji će nakon toga ostati. I bez greške, svaki put kad Poljaci ili Holanđani ponovo po​dig​nu vo​do​to​ra​nj, 5-6 Ta​li​ba​na se za​ku​ca u nje​ga to​jo​tom.

Bilo je potrebno gotovo 80 godina da se umiri Severna Irska, gde postoje samo dve frakcije, dok ih je u Iraku 120, a svaka od njih ima spisak onih kojima treba da se osveti, koji seže sve do vremena Eden​skog vrta.

Da stvari budu još gore, nema baš puno jedinstva ni među trupama koje su Irak okupirale. Sad vam u kuću ulazi punački Australijanac i traži

nuklearno oružje, a za pet minuta svrati Ukrajinac da vas pita da li biste želeli posao u policiji — a onda vam Si’it puca u glavu, zato što vas je Sunit video kako razgovarate sa norveškim narednikom o onoj bugarskoj mač​ki što radi u ode​lje​nju za vezu.

U međuvremenu, 130 hiljada Amerikanaca u svojim Apači bojnim brodovima i sa beskonačnim zalihama novca zakopali su se u mestu, pokušavajući da provale da li Sadam Husein u svom ormariću sa he​mi​jom kri​je išta opa​sni​je od aspi​ri​na.

Rat je završen, reče Buš. E pa, druškane, možda ti i jesi prestao da se igraš, ali veruj mi jedno: iza sebe si ostavio 187 različitih timova koji svi is​to​vre​me​no i na is​tom te​re​nu igra​ju ra​zli​či​te igre.

Ne​de​lja, 16. no​v em​bar 2003.

Sve što želim za Novu godinu jeste zabrana proslava na poslu Tradicija je da u ovo doba godine kolumnisti kažu koliko preziru otprilike sve što ima bilo kakve veze sa Božićem. Nažalost, ja nemam tu mo​guć​nost.

Prirodno je da postoji par stvari koje me blago iritiraju. Na primer, ne volim kada me neko udari pravo u facu maketom avionćića u trenutku kad ulazim u,,Hemlisovu“ prodavnicu igračaka. Ne volim ni to što moja žena i ja imamo čudnu naviku da svake godine kupujemo jedno drugom iste stva​ri. Upra​vo zbog toga ima​mo dve ka​me​re i dva psa.

Ali uglavnom smo Božićni praznici i ja u dobrim odnosima. Moje lampice za jelku uvek rade. Sa moje jelke ne opadaju iglice. Ne jedem i ne pijem previše. Volim kad dobijem duga pisma zajedno sa čestitkom od ljudi koje nisam video cele godine. Uživam u usiljenom osećaju radosti u No​vo​go​di​šnjoj noći.

Osećam zadovoljstvo dok pakujem poklone. Volim da jedem ćurku sa karijem u februaru. Uvek vredi pogledati Bekstvo iz Alkatraza. Nemam rođake koji bi mogli da se unerede za vreme ručka. Obožavam da vidim ozarena Iica svoje dece u pet ujutru. Ne vidim ništa loše u džemperima koji se nose za Bo​žić. Za​hva​lan sam na no​vim ča​ra​pa​ma.

Obožavam žurke prvog dana posle Božića. Mislim da su školske Božićne predstave zabavne. Ne upadam u saobraćajni krkljanac kad izlazim iz Londona. Ne hvata me panika zbog kupovine u poslednjem trenutku i nije mi ni najmanje stresno da provedem nekoliko dana sa po​ro​di​com.

Pošto sam skoro sve nabrojao, ima još jedna stavka vezana za Božić koja me ispunjava takvim strahom i užasom da se bukvalno stresem svaki put kad je neko spomene. Ona je kao vlažna cepanica u peći, kao buđ na dimljenom lososu, kao reklama ubačena u Kraljičin govor. Ona je… Zur​ka na Po​slu.

Kad sam bio mali i išao u školu, mama i tata su imali fabriku igračaka i svake godine bi već od januara zaposleni počeli da odvajaju po 10 penija ne​delj​no za tra​di​ci​o​nal​nu Bo​žić​nu igran​ku.

Do jula bi sakupili dovoljno za posluženje sa plodovima mora, a do

septembra bi se već svima vrtelo u glavi od radosnog iščekivanja prve čaše Bej​li​sa. Ni​ka​da mi nije bilo ja​sno za​što.

Još uvek mi nije jasno. I sama ideja da isključiš kompjuter u 18:00 i da se već u 18.01 veseliš i piješ sa ljudima koje baš i ne voliš preterano de​lu​je mi čud​no.

Oni ti nisu prijatelji; da jesu, družio bi se s njima i tokom godine.

Kako onda uopšte može da ti padne na pamet da će to veče biti išta bolje od pa​kla?

Proslave na poslu danas gotovo u potpunosti uništavaju Božić u Bri​ta​ni​ji.

Ulice se ispune običnim ljudima koji su namah izgubili sposobnost hodanja u pravoj liniji. A atmosfera u svakom restoranu plane zahvaljujući stolu sa šezdesetoro Ljudi koji naručuju hranu ne radi uku​sa, već radi aero​di​na​mič​nog dej​stva.

Osim toga, već nedelju dana je nemoguće dobiti ma koga telefonom jer svi ili biraju šta da obuku, ili traže restoran koji će upropastiti ili sre​đu​ju fri​zu​ru da bude sprem​na za Ve​li​ki dan.

Kunem se da se neki ljudi više trude oko proslave na poslu nego oko porodičnog okupljanja koje se odigrava par dana kasnije. Prošle godine je Božićnu igranku za Top Gir organizovao neko ko ima devetnaest godina, što nije ni​šta ne​u​o​bi​ča​je​no.

Tako sam završio u podrumu u kome je treštala muzika i gledao sam na sat svakih pet minuta misleći: da li stvarno mogu da odem u 10? Ove go​di​ne neću ni da idem na pro​sla​vu.

To je, dakle, prva stvar. Nemojte nikada ni pod kojim uslovima dozvoliti da druženje u firmi organizuje najmlađi član tima, jer njihova predstava o dobrom provodu — puno povraćanja i smešni šeširi — ve​ro​vat​no nije ni pri​bli​žno slič​na va​šoj.

Mislite da nemate o čemu da razgovarate sa čovekom koji vozi viljuškar u skladištu, ali još manje zajedničkih stvari imate sa mladim rad​ni​ci​ma.

Na primer, vaše kućne biljke bujaju — ali nijednu od njih ne možete da pu​ši​te.

U frižideru imate više hrane nego pića. Omiljene pesme slušate u liftu i, iako i dalje volite da vidite svitanje, draže vam je ako ste pre toga malo odre​ma​li.

Postoji još jedan problem. Ma gde da se nalaze, mladi radnici uvek pričaju samo o tome gde će dalje ići. Ma gde da se vi nalazite, jedina želja vam je da odete u krevet. Oni će sledećeg dana reći: „Nikad više neću ovoliko da pijem.” Vi ćete reći: „Izgleda mi da više ne mogu da pijem ko​li​ko sam ne​kad mo​gao.“ Druga stvar u vezi sa proslavama na poslu jeste seks. Ove nedelje je jedna anketa otkrila da ga je 45 posto Ljudi upražnjavalo na Božićnoj proslavi na poslu. Zašto? Sediš preko puta one buckaste devojke 48 nedelja i nijednog ti trenutka ne padne na pamet da je zanimljiva. Kako to da onda, posle jednog vrućeg vina, treba samo da stavi papirnu kapu na gla​vu i od​mah po​sta​je Džor​dan?

Izvesno je da će i ovogodišnja proslava Sandej Tajmsa biti noćna mora i to iz jednog prilično neobičnog razloga. Vidite ovako, BBC je nedavno rekao da njihovi zaposleni moraju prestati da pišu kolumne za novine. To će pogoditi Endrua Mara, Džona Simpsona i našeg veoma dra​gog Džo​na Ham​fri​sa.

A mene? Ne interesuje se BBC za mene. Kako se čini, moje mišljenje je nebitno i bezvredno. A siguran sam da će Hamfris osećad dužnost da to u ne​kom tre​nut​ku po​me​ne.

Ne​de​lja, 14. de​cem​bar 2003.

Ja sam niko i ništa, reče mi moja elitna kreditna kartica Rekao bih da smo pred Božić svi jurcali na sve strane i Ijuštili svoje kreditne kartice do te mere da su bile na ivici izdisaja. Zato već možda u toku sledeće nedelje možemo očekivati da će se na televiziji pojaviti neki zlovoljni ministar da nam objasni kako trenutno pozajmljujemo više nov​ca nego što šte​di​mo i kako to mora da pre​sta​ne.

Sredinom sedamdesetih, nedugo nakon što su se kreditne kartice po​ja​vi​le, naš dug je iz​no​sio 32 mi​li​o​na fun​ti.

Sada smo uspeli da se zadužimo čak za iznos od 50 milijardi funti, što po sva​koj od​ra​sloj oso​bi u ze​mlji is​pa​da ot​pri​li​ke 1.140 fun​ti.

Posledica toga jeste da se naša privreda klati na ivici provalije, a drage stare gospođe moraju da prodaju svoje mačke za medicinske eksperimente. A decu namamljuju da se prostituišu pa ih posle šalju na pri​nud​ni rad. To je to​li​ko stra​šno da ne mogu ni da pri​čam o tome.

Ali, kreditne kartice imaju i mračnu stranu. Drugo, zlokobno lice o kome se retko priča. Mislim na bedu koja vas zadesi kada nemate baš tu kar​ti​cu koja vam tre​ba.balk ando wnlo ad.org - fo rs te r Svima nam se to desilo. Večera je gotova, račun stigao i svi kreću da bacaju plastiku pred konobara. Sto izgleda kao more od platine i zlata.

Jedan tip je izbacio nešto na čemu su konji s kočijama, zaštitni znak Vels Fargo banke. Jedan drugi je izvadio službenu karticu Vlade Njenog Vi​so​čan​stva, baš kao što bi Džejms Bond ura​dio.

A onda dođe red na vas. A vi nemate ništa drugo osim zelene debitne kar​ti​ce Ne​tvest ban​ke.

Sa stanovišta društvenog statusa, to će vam doneti sigurnu smrt. Ili mo​žda neće?

Pre par godina pročitao sam intervju sa nekim tipom koji je nosio u džepu gomilu kartica i tvrdio da što više primeraka ima, posebno ako je među njima i toliko tražena crna Amerikan Ekspres kartica, to više „iz​ve​snih pri​vi​le​gi​ja” do​bi​ja.

Očigledno je bilo da moram i ja da nabavim jednu. Zato sam slagao o visini plate, predao tim prokletnicima 650 funti i dobio sam je, u kutiji od veštačke kože, upakovanu kao da je neka lepa minđuša iz Tifanija. Moj lič​ni pa​soš za ži​vot u vi​so​kom dru​štvu.

Nekoliko nedelja kasnije leteo sam ekonomskom ldasom do ko zna koje rupčage na koju je i bog zaboravio — zaboravio sam i ja koje tačno beše — i zadesio sam se u jednom od onih ribljih restorana na Hitrouu gde sam pričao sa nekim muškarcima u PVC pantalonama i pokušavao da se odbranim od gomile njihovih pitanja o folksvagenovim dizelmotorima. Posle nekog vremena, setio sam se crnog „ključa” koji sam držao u novčaniku, pa sam se prisetio i onog dela u brošuri koja je išla uz karticu, a u kom je pisalo da ona otvara vrata svih barova na aero​dro​mi​ma ši​rom sve​ta.

Tako sam odlučno krenuo ka baru elitne klase sa avionskom kartom za tre​ću kla​su. „Bo​jim se da ne mo​že​te ući“, ve​se​lo mi je re​kla žena na ula​zu. „Aha“, dočekao sam je, „ali imam crnu Amerikan Ekspres karticu koja mi pru​ža iz​ve​sne pri​vi​le​gi​je.”

Nije mi ih pružila. I tako sam se vratio dizelašima u ribljem re​sto​ra​nu.

Mesec dana kasnije, prijavljivao sam se u hotel Blejks u Amsterdamu kada sam se ponovo setio kartice i pomislio: „Baš me zanima da li ću do​bi​ti bo​lju sobu ako je upo​tre​bim.“ Radosti nad radostima, dobio sam bolju sobu. A jedino što treba da uradim jeste da se prijavim za jedan od carskih apartmana u kojima noćenje košta bilion funti, i automatski ću dobiti smeštaj u još boljem, maharadžinom apartmanu, koji ima veći minibar, a • neću morati ništa da doplatim. Dakle, vratio sam se trećerazrednoj ostavi za metle koju sam pr​vo​bit​no i re​zer​vi​sao.

Kako su meseci prolazili, svako malo sam vadio svoju crnu Amerikanu, visokog sjaja za visoko društvo; a rezultat je skoro svaki put bio isti:,,Non“ i,,Nein.“ A u unu​tra​šnjo​sti Bri​ta​ni​je: „Sta je to koji k****?“ U stvari, nisam baš pravičan. Kartica nije bila misterija jedino za unu​tra​šnjost Bri​ta​ni​je.

Skoro svi koji žive istočno od Njujorka i zapadno od Los Anđelesa ne koriste Amerikanu, bez obzira na to koje je boje. Neki kažu da je tako zbog toga što je odr​ža​va​nje kar​ti​ce pre​sku​po.

Dru​gi kažu da je zbog toga što su Ame​ri​kan​ci bez​bo​žnič​ka pse​ta.

Na kraju sam našao još jednu meni sličnu korisnicu i pitao je šta ona u tome vidi.,,Oh“, rekla je, zabacivši skupocenu grivu od kose, „predivno

je. Baš pre neki dan bilo mi je potrebno 24 sadnica orhideje, a lokalna cvećara ih nije imala na lageru. Onda sam pozvala telefonom kontakt slu​žbu Ame​ri​kan Ek​spre​sa i oni su mi ih na​ba​vi​li.”

Super. Ali ja baš nikada u životu nisam osetio potrebu da ispunim kuću orhidejama. Još je više zabrinjavajuće bilo to što vrlo retko imam hra​bro​sti da iz​va​dim crnu pla​stič​nu kar​ti​cu u onim ret​kim pri​li​ka​ma kada se desi da odem u re​sto​ran koji ih pri​hva​ta. Jer ka​kvu bi to po​ru​ku sla​lo?

Kada izvadite crnu Amerikanu, time govorite da zarađujete milion funti godišnje. Da li će to stvarno impresionirati konobara? A šta je s vašim prijateljima? Ili i oni zarađuju milion, pa u tom slučaju nije ni bitno; ili ne zarađuju, pa u tom slučaju neće vam biti prijatelji još mnogo dugo.

Kad poseduješ crnu Amerikanu, to nije isto kao kad poseduješ veliku kuću. Kuća je korisna. A nije isto ni kao kad imaš veliki auto. On je udobniji od malog. Kartice postoje iz samo jednog razloga: da bi osta​vlja​le do​bar uti​sak. Dru​ge funk​ci​je ne​ma​ju.

Da sam ja tip koji ima svoje klijente, onda bi mi možda i koristile. Ali tu moram da vas upozorim na jednu stvar. Ja sam slagao o visini plate ne bih li dobio karticu, pa ko onda može da kaže da isto nije uradio i onaj zno​ja​vi gol​fer koji je si​noć za ve​če​rom kao iz topa iz​va​dio kar​ti​cu. Za Boga mi​lo​ga, pa i A. A. Gil ima jed​nu.

Zbog svega toga, ja ću se svoje otarasiti. Time ću dati mali doprinos britanskoj privredi. A što je još važnije, učiniću čudo za svoje sa​mo​po​što​va​nje.

Ne​de​lja, 11. ja​nu​ar 2004.

Ups: kako sam uvalio kosku američkoj avijaciji Ako se ima u vidu užasna reputacija američke vojske zasnovana uglavnom na incidentima sa takozvanom prijateljskom vatrom, mnogi Ljudi sigurno nisu bili iznenađeni prošle nedelje kad je otkriveno da je je​dan od nji​ho​vih F-15 mla​znja​ka is​pu​stio bom​bu na Jork​šir.

Ni ja nisam bio iznenađen, ali iz drugih razloga. Vidite, kad sam pre par godina vozio F-15, i ja sam sasvim slučajno ispustio bombu na Se​ver​nu Ka​ro​li​nu.

Snimao sam jednu od onih emisija tipa Smrtonosna ubilačka ekstremna mašina, što je zahtevalo od mene veoma brzu vožnju u čitavom nizu raznih vozila. Stoga je bilo očigledno da bi trebalo da se provozam u najbržoj i najjačoj američkoj oklopnoj letelici. U borbenom avi​o​nu Orao. U ne​o​bo​ri​vom F-15E. Na televiziji ste mogli najpre da me vidite kako upravljam njime, a zatim kako povraćam. Ono što niste videli — zbog vremenskog ograničenja, shvatate već - bilo je kako pokušavam da bacim bombu na la​ser​sko upra​vlja​nje na po​li​gon u Kiti Hoku.

E sad, svi ste videli reportažu o takvim bombama, u kojoj eksplodiraju u poštanskim sandučićima fabrika hrane za bebe, tako da znate kako otprilike deluju. Covek koji sedi u zadnjem delu aviona - to bi bila moja malenkost — postavi kameru tako da hvata metu i izbacuje bom​bu, koja kre​će gde god je upu​ću​je ni​šan.

Ove kamere imaju fenomenalan opseg. Domašaj snimanja vodi se kao poverljiva informacija, ali primedo sam da je kazaljka na meraču opsega otišla na 250 kilometara. To znači da je avion koji je bombardovao Jork​šir mo​gao u tom tre​nut​ku biti iz​nad Sa​sek​sa.

Kada sam leteo prvi put, pilot Gris „Top Gan“ Grimvold rekao je da će se spustiti nisko pri velikoj brzini, drmusajući pritom avion kao da smo pod na​pa​dom va​zduh-ze​mlja pro​jek​ti​la.

Ja sam sedeo na zadnjem sedištu odakle sam podesio jedan od tri ekrana da pokazuje sliku koja se vidi kroz objektiv kamere postavljene na dno aviona, koju možeš da pokrećeš tako što pomeraš prekidač na vrhu džoj​sti​ka.

Išao sam prethodno na dvodnevnu obuku i kapirao sam da nije

nimalo teže od plejstejšna. I nije. Ali, možete li da zamislite kako biste igrali Plejstejšn da se nalazite u mašini za sušenje veša? Jer osećaj je isti kao kad pokušavate da upravljate kamerom na daljinsko upravljanje dok letite u F-15. Da vam dočaram i malo realnije: da li su vaša deca probala da igraju gejmboj dok se voze na zadnjem sedištu automobila? A to je pri samo 100 ki​lo​me​ta​ra na sat po re​la​tiv​no pra​voj pu​ta​nji.

Grimvold je leteo, paaa, recimo oko 1000 kilometara na sat na visini od samo nekoliko stotina metara iznad zemlje, a da sve bude još gore, bacao je avion čas na jednu, čas na drugu stranu, tako da su se na ekranu u jednom trenutku videle udaljene Apalači planine, a već u sledećem, po​lja​ne koje su pro​le​ta​le is​pod nas raz​ma​za​ne kao u hi​per​pro​sto​ru.

Kad sam završio s povraćanjem, bili smo već iznad mora i izvodili okret pod opterećenjem od 6 G kako bismo se vratili na polaznu tačku. „Ovoga puta“, rekao je Slobodnjak (ili,,Kopile“, više mi se sviđalo da ga tako zovem), „voziću tako da ti bude lakše. Ići ćemo na malo većoj visini, malo spo​ri​je i biću malo ma​nje na​si​lan.“ To nije pomoglo. Video sam reku na kojoj su snimali Oslo​ba​đa​nje, video sam močvaru u kojoj se zaglavio Džad Lou u Hlad​noj​pla​ni​ni, a onda sam spazio i vodopad iza koga se Danijel Dej Luis sakrio u Poslednjem Mohikancu. A onda smo ponovo bili iznad mora, a ja sam iz​ba​ci​vao iz sebe tor​tu koju sam po​jeo za de​ve​ti ro​đen​dan.

Kopile nije bilo zadovoljno. „Jesi li znao“, rekao je,,,da svaki put kad obletimo jedan krug, gorivo koje potrošimo košta poreske obveznike u Ame​ri​ci 7000 do​la​ra?“ A znaš ti nešto? Boli mene uvo za poreske obveznike u Americi. Tako da mi se srce i nije baš cepalo dok sam sedeo na zadnjem sedištu aviona koji je u tom trenutku bio uperen pravo u sunce. Bili smo okrenuti pod uglom od 90° u odnosu na zemlju i leteli smo nagore brzinom koju pro​sto ne mo​že​te ni da za​mi​sli​te.

Da probam ovako da vam objasnim. Lifc u Kuli britanskog Telekoma je brz. Ide 180 metara za trideset sekundi i dok se vozite njime imate čudan osećaj u stomaku. Pa zamislite onda kako je u F-15 koji se penjao k nebu brzinom većom od 5000 metara za 11 sekundi. To je bio kosmički uspon, samo stva​ran.

U tome i jeste čar aviona F-15. Zbog tolikog pogona koji dobija od dva „pret i vitni“ turbopropelera, može ne samo da se kreće brzinom 2 i po

puta većom od brzine zvuka i nosi 4000 kilograma tereta više od Eu​ro​faj​te​ra već i da ubr​za​va pri ver​ti​kal​nom letu.

Podigli smo se dovoljno visoko za treći krug, tako da sam imao dovoljno vremena na raspolaganju da kamerom lociram metu, ispustim bombu i zatim fiskiram nišan u mestu dok bomba pada na zemlju.

Pro​sto ko pa​su​lj, lako da lak​še ne može biti.

A ipak, nekako sam uspeo da zabrljam. Mahnito sam vrteo kameru ali nisam uspeo da vidim ništa ni nalik na metu, pa sam pomislio: „Znam.

Ispustiću bombu u svakom slučaju, jer dok stigne na zemlju s ove visine, si​gur​no ću ne​ka​ko uspe​ti da po​de​sim ni​šan.“ Nisam uspeo. Kopile je osetilo kako se avion cima kad sam pritisnuo dug​me za is​pu​šta​nje, pa je re​klo: „Na​ni​ša​nio si?“ ,,Je​sam“, od​go​vo​rio sam, okre​nuv​ši ka​me​ru još malo u stra​nu.

Ali nisam, i do dana današnjeg nisam saznao gde je ta bomba otišla.

Metu svakako nije pogodila. Nisam čak ni siguran da je pala na Severnu Ka​ro​li​nu.

I eto, ko zna? Možda bombardovanje Jorkšira nije bio znak ne​spo​sob​no​sti. Mo​žda je bila osve​ta.

Ne​de​lja, 18. ja​nu​ar 2004.

Izvini, Hanse, sad Britanci bez ukusa haraju plažom Kad su se pojavila paket putovanja, odjednom smo dobili priliku da vidimo kako izgleda život u bliskom društvu ljudi iz drugih zemalja.

Mi​sli​li smo da su Nem​ci naj​lu​đi lju​di na pla​ži.

Kako je Monti Pajton primetio pre više godina, mažnjavali su ležaljke i upadali u red i plašili decu. A ako se ne pojaviš na doručku u sedam okru​glo, Fric će ti pro​ždra​ti sve vir​šle sa šved​skog sto​la.

Ali, sa pojavom Boinga 747, došla su i putovanja na daleke destinacije i tada smo shvatili da su Nemci mala deca u poredenju sa Amerikancima.

Niko nije no​sio veći broj šort​sa, niti ma​nje tan​ge.

Osim toga, Henk ne voli da sedi na plaži i čita knjigu. Henk voli da viče i igra odbojku. Kad su Ameri u blizini, imaš osećaj kao da provodiš od​mor na osnov​no​škol​skom igra​li​štu.

Godinama su Amerikanci bili za klasu iznad svih, ali onda je pao Berlinski zid, što je dovelo do toga da, od Indijskog okeana, preko Bliskog Istoka i Mediterana pa sve do Kariba, nema aktivnijih ljudi od Bo​ri​sa i Ka​tje.

Rusi su na mno​go na​či​na slič​ni Ame​ri​kan​ci​ma. Ili su pre​vi​še de​be​li, ili previše lepi. Nema sredine. A kao i kod Ujka Semove dece, nijedan deo njihovog tela nije imun na ručne popravke. Amerikanci će se pre odlučiti za bisernobele zube, a Rusi za uznemiravajuće tetovaže specijalističkih jedinica. A kako se čini, ni jedni ni drugi ne vide ništa loše u uvećanju grudi. Pre neki dan sam video jednu Ruskinju na plaži na Barbadosu; ima​la je telo kao orah, a gru​di koje su ba​ca​le ostr​vo An​ti​gva u sen​ku.

Međutim, ono u čemu Rusi vode za prsa jeste odeća za plažu.

Muškarci nose klasični spidov kostim, a žene kao da kupe modne savete sa porno sajtova na Internetu. Još nisam video nijednu kako se šepuri po plaži u čarapama i podvezicama, ali mislim da je to samo pitanje vre​me​na.

Danas se, međutim, pojavio novi izazivač i oduvao stare favorite pravo u morsku travu. Titula Najglupljih ljudi na plaži za 2004. godinu ide u ruke… Bri​ta​ni​ji.

Bili smo predodređeni da pravimo spitfajere i bigle. Trebalo je da ostanemo u radionici, sa rukavicama, i da izmišljamo novotarije. Stoga ne

izgledamo dobro na plaži. Koža nam je bleda kao praseća, a ako nas izlo​ži​te sun​cu, do​bi​ja​mo lepu ru​ži​ča​stu boju kao ro​zen tor​ta.

Predodređeni smo za okrepljujuće šetnje po obali u Skarborou i kvašenje na kampovanju u Skotskoj. Ali, novootkriveno bogatstvo sada nam je dalo za pravo da posećujemo tropske krajeve. Pošto je novac nov, za​i​sta ne​ma​mo pred​sta​vu šta bi​smo ra​di​li s njim. Žene su najveći prestupnici. Na plaži nose kupaći kostim, sat i naočare za sunce. Drugim rečima, nedovoljno da bi pokazale drugim put​ni​ci​ma da su „znat​no imuć​ni​je od do​tič​nih”.

To ih ne sprečava da i dalje pokušavaju. Očigledno ne simpatišu tange kao Amerikanke, niti resice preko bradavica kao Ruskinje, ali zato nose bikinije sa neprimerenim zlatnim kopčama; naočare im imaju apsurdne metalne drške koje izgledaju kao da su skinute sa ulaznih vrata maharadžine palate; a što se satova tiče, oni više liče na zidne časovnike s na​ru​kvi​com.

Za vreme ručka, stvari se pogoršavaju, jer tada imaju opravdanje da odenu nešto. I tako se pojavljuju u majicama na kojima piše da su bile na ne​kom dru​gom me​stu i u sa​ron​gu op​to​če​nom na​ki​tom.

Morao sam da pitam svoju ženu gde, za ime sveta, te žene kupuju odeću, a ona mi je kao iz topa odgovorila. U buticima. Naročito u buticima po provincijskim varošima. Tamo muževi kupe ženama butik da ima​ju čime da se za​ni​ma​ju kako ne ih bi va​ra​le sa đu​bre​ta​ri​ma.

Odakle onda ti butici nabavljaju odeću? Moja supruga se zbunila. Nije Ar​ma​ni​je​va, to je si​gur​no, niti bilo kog di​zaj​ne​ra po​zna​tog iz​van Le​ste​ra.

Takav cic nikada niste videli. A šta se desilo s običnim japankama?

Danas se ne smatraju obućom ako nemaju na vrhu cvet i visoke pot​pe​ti​ce.

Onda stižemo do problema njihovih ćerki tinejdžerki, koje se šepure naokolo u kupaćim kostimima na kojima na donjem delu piše,,seks“.

Ili,,lutkica“. To mi baš ide na živce. Probajte vi da čitate knjigu o parnim brodovima u devetnaestom veku dok neka petnaestogodišnjakinja reklamira svoju zadnjicu na par centimetara od vas. A posebno ide na ži​vac Ru​si​ma i nji​ho​vim us​kim spi​do ga​ći​ca​ma na ko​ji​ma se sve vidi.

Nešto se mora učiniti, a ja sam skovao plan. Kada uđete u radnju da kupite odeću za odmor, primenite ovaj jednostavni test: da li ste ikada videlu Viktoriju Bekam u bilo čemu makar malo sličnom? Ako je

od​go​vor po​tvr​dan, vra​ti​te to na raf.

Ako moj plan ne upali, vlasti će morati da se umešaju. I tu opet imam ideju. Aerodromi već imaju tehnologiju kojom skeniraju prtljag da vide ima li u njemu makazica za nokte i pinceta, tako da im sigurno ne može biti toliko teško da potraže i konfiskuju zlatne cipele s trakom oko članka, preterano komplikovane naočare za sunce i kupaće kostime s bilo ka​kvim ukra​si​ma.

Nije mi važno šta žene iz unutrašnjosti Britanije nose po kući. Ali kada su u inostranstvu, ne samo da ponižavaju sebe i svoje porodice — po​ni​ža​va​ju i celu svo​ju ze​mlju, a to mora da pre​sta​ne.

A vi, mu​škar​ci: bar​be​ri kač​ke​ti? Ne. Je l’ ja​sno? Pro​sto, ne.

Ne​de​lja, 25. ja​nu​ar 2004.

Nauči da kolješ piliče, inače ništa od ručka Kada su pre nekog vremena deca iz osnovne škole „Sveti Đorđe“ u Norfolku izašla u dvorište na odmor, lov na okolnom imanju u Sandringemu tek je bio počeo, pa su stoga na sve strane leteli mrtvi i ra​nje​ni fa​za​ni.

Bila je to savršena prilika za nastavnike. Mogli su da postroje decu u red i pokažu im kako treba čerupati ptice. „Dobro, hajde sada svi stanite oko mene. Ti, Džoni - položi fazana na leđa, ispruži mu krila i stani na njih. Sad jako po​vu​ci noge…“ Bila bi to predivna ilustracija prelaska životinja iz prirodnog staništa u div​ni lo​nac.

To se, nažalost, nije desilo. Umesto toga, nastavnici su trčkali na​o​ko​lo i kr​ši​li ruke.

Sva deca su plakala. A upravnicima imanja u Sandringemu stizala su pisma sa molbom da ne ubijaju ptice dok su deca napolju. Tako će slatki mališani moći i dalje da veruju da hamburgeri rastu na drvetu i da se koka-kola toči na pri​rod​nim izvo​ri​ma u Va​jo​min​gu.

Nakon incidenta, neka žena je pisala u Dejli Mejlu kako se ona protivi organizovanom lovu, jer se u tom slučaju ptice gaje samo zato da bi bile ubijene. Pa šta onda mislite, kako nastaje slanina? Nema mnogo lju​di koji gaje svi​nje tek za​ba​ve radi, zna​te.

Sve me više deprimira to što pokušavamo da se izolujemo od stvar​no​sti ko​joj pri​pa​da​ju la​nac is​hra​ne i ču​de​sni svet pri​ro​de.

Prošle nedelje su kamionom prevozili crnog kita dugačkog šesnaest metara koji se nasukao na plažu na Tajvanu; kad je kamion bio u gradu Tainan, kit se raspukao. Prolaznike, zgrade i automobile prelilo je 50 tona krvi, sluzi i sala. Prizor sigurno nije bio lep. I nema sumnje da će se uskoro pojavid neki novi zakon kojim će se biolozima zabranjivati da pre​no​se mr​tve ki​to​ve kroz iz​gra​đe​na na​se​lja.

Zašto? Kada neka životinje umre, ili čak i kad čovek umre, stomak se puni gasom metanom. Nekad se desi da pritisak postane toliko jak pa telo ek​splo​di​ra kao bom​ba.

Meni se lično dopada ideja da bi ova eksplozivna snaga mogla na neki način da se ukroti. Ne bih da zvučim vulgarno, ali krave na Novom

Želandu svake godine proizvedu 900.000 tona metana. To je jedna od onih beznačajnih činjenica koje držim u glavi za hitne slučajeve poput ovog.

U svakom slučaju, lepa je ideja da bismo mogli da dobijemo mleko iz njihovih vimena, meso iz njihovih nogu i struju iz njihovih zadnjica. Ali znam da bi u današnjem svetu ljudi nerado uključivali svetla u kući ako bi zna​li da stru​ja po​ti​če od Bel​ki​nog pr​de​ža.

Ovakve gluposti možemo videti u emisiji Ja sam zvezda… izvuci me odav​de! koja je trenutno na programu. Takmičari, koji svi do jednog vode veštačke živote — a u nekim slučajevima imaju i veštačke grudi — potpuno su nesposobni da izađu na kraj sa prirodnim svetom džungle. Da li zaista veruju da bi ih producenti pustili da zavuku glave u buriće pune istin​ski opa​snih zmi​ja i pa​u​ko​va? Pa na​rav​no da ne.

Pa, ako već ne veruju da će zaista biti pojedeni ili da će umreti u patnji i užasu, u čemu je onda problem? A pritom ljigava gamad nije jedino od čega beže i kukaju. U četvrtak je ekipa dobila mrtvo pile da ga spre​mi za ru​čak. „Bljak. Ja to neću da jedem“, vrisnula je Keri, što se i moglo od nje oče​ki​va​ti. Pa lepo. Osta​vi ga onda na sun​cu i sa​če​kaj da ek​splo​di​ra.

Ista stvar se nedavno desila u američkom Sur​vaj​ve​ru. Izgladneli takmičari su dobili nekoliko pilića, ali nisu mogli da se nateraju da ih zakolju i očerupaju. Za ime Boga, pa to su pilići. A pilići su gotovo kao povrće. Govorimo o ptici koja je toliko maloumna da može normalno da funkcioniše i bez glave. Kako bilo, dok su oni većali o tome šta im je či​ni​ti, pti​ce je po​je​la ne​ko​li​ci​na mo​ni​tor gu​šte​ra.

Sećam se da sam jednom gledao reportažu o Malti u nekoj televizijskoj emisiji o putovanjima. Videli smo luku, čuli sve o zamornim lokalnim običajima i prelazili smo na hranu koju jedu meštani. „Oni jedu zečeve!“, viknula je voditeljka onakvim tonom kakav bih ja možda upo​tre​bio da sam sa​znao da jedu jed​ni dru​ge.

Na trenutak sam bio zblanut. Jedu ih cele i neprerađene? Jedu ih žive? Ne. Ubiju ih, oderu im kožu, pa ih stave u lonac s malo luka, baš kao što i mi radimo. A ta žena, dovoljno bistra da bi dobila posao na te​le​vi​zi​ji, ipak je bila za​pre​pa​šće​na.

Ja to iskreno ne razumem. Tamo u stvarnom svetu, daleko od lanca nabavke hrane koji se u dvadeset prvom veku svodi na supermarket —

zamrzivač - mikrotalasna, žive insekti koji jedu partnere posle seksa, žive ćurke grabljivice koje će se ispovraćati po vama kad se osete ugroženo, žive mačke koje ubijaju samo radi zabave. A žive i foke leopardi koje igra​ju te​nis u vodi ko​ri​ste​ći pin​gvi​ne kao lop​ti​ce.

Tako da u celokupnoj velikoj organizaciji sveta, pucati fazanu u glavu ili pri​ka​či​ti kra​vu na da​le​ko​vod za​pra​vo i nije to​li​ko stra​šno.

Naravno, ako ne želiš da budeš deo ubijanja ili eksploatacije, to je u redu. Budi vegetarijanac. Ali, ako ćeš jesti meso, nemoj da se zgražavaš i vri​štiš kad ču​ješ kako je kra​va po​sta​la mek obrok.

Ne​de​lja, 1. fe​bru​ar 2004.

Da bi dobio rat, prvo moraš imati izvidnicu Moćna holivudska unija ljudi koji rade na filmu i televiziji pozvala je publiku da bojkotuje Hladnu planinu jer je ta prava američka priča o Gra​đan​skom ratu ukra​de​na od stra​ne Bri​ta​na​ca i sni​mlje​na u Ru​mu​ni​ji.

Britanski režiser Entoni Mingela je uzvratio udarac rekavši da je snimio film u Transilvaniji jer je ovih dana Severna Karolina, gde se za​pra​vo od​vi​ja rad​nja Hlad​ne​pla​ni​ne, „pre​pu​na te​re​na za golf.“ Ovo nije istina. Severna Karolina je spektakularno lepo mesto, sa puno zadimljenih planina, zapenjenih reka i zastrašujućih šuma. U njoj se snimalo Oslo​ba​đa​nje, za koje su, kao i Hladnu planinu, bili potrebni prostrani predeli koji bi doprineli osećaju širine. Ali ne sećam se da sam video kako Tajger Vuds uleće u kadar dok traže od Neda Bitija da skiči kao svinj​če.

Severna Karolina je takođe korišćena da pruži epsku pozadinu Poslednjem Mohikancu, i ni tada Denijel Dej Luis nije morao da brine oko Francuza, Hjurona, ni o tome da će ga Kolin Montgomeri jednim lu​ka​vim ma​lim udar​cem lop​ti​ce za golf tre​snu​ti u gla​vu.

A ipak, Mingela tvrdi da je otišao u Rumuniju jer Karpatske planine preciznije predstavljaju Ameriku iz šezdesetih godina devetnaestog veka.

Teško je to osporiti. Izvesno je da je 1200 statista koje je angažovao za scene bitke bilo uverljivije. Ja lično nisam mogao da ugledam nijednog koji se borio s pištoljem u jednoj, a mek obrokom od 3,99 funte u drugoj ruci.

Međutim, slutim da je pravi razlog Mingelinog odlaska u Rumuniju umesto u Ameriku - novac. Procenjuje se da je, zbog troškova življenja i minimalnih honorara koje su mu ti statisti tražili, uštedeo otprilike 16 miliona funti. Meni to deluje potpuno razumno, ali ipak nije sprečilo Amerikance da pljuju po lokaciji, glavnoj glumici koja je iz Australije, glavnom glumcu koji je Britanac i neverovatnom južnjačkom (s juga Lon​do​na) ak​cen​tu Reja Vin​sto​u​na.

Ovo je teško progutati. Zapravo, ne bi bilo teže progutati čak ni da su prelili optužbe sa dvadeset litara punomasnog mleka i sto kilograma putera. A šta je sa Perl Harborom u kome je Ben Aflek uspeo da bez ičije pomoći dobije Bitku za Britaniju? Znam da je Toni Bler jednom

prilikom posle 11. septembra održao govor da se zahvali Amerikancima što su stajali uz nas za vreme Blica, ali ne smemo zaboraviti da on ne ra​zli​ku​je va​zdu​šnu pu​šku ka​li​bra 22 od nu​kle​ar​nog pro​jek​ti​la Tri​dent.

U stvarnosti, neki Amerikanci jesu došli da nam pomognu u prvim danima rata - njih 244, da budem precizan. Ali nemojte misliti da su došli iz pravičnih pobuda. Većinom su to bili mladići sa žarkom željom da postanu piloti i avanturisti koji su došli jer ih je američka avijacija odbila zbog toga što su slepi ili glupi, pa su pomislili da oslabljena Britanska kra​ljev​ska avi​ja​ci​ja neće biti tako iz​bir​lji​va.

Naravno, zahvalni smo im, iako su dan nakon što su Japanci napali Havaje skoro svi otišli kući i poneli sa sobom Spitfajere, a nas ostavili s neplaćenim računima za njihovu obuku. Ovaj dogadaj, rekao bih, nije precizno dočaran u fllmu s Aflekom, ali to me ipak nije sprečilo da ku​pim DVD. Tu je zatim i Svršavanje redova Rajana, u kome je američka vojska pobedila u ratu uprkos tome što su Britanci potpuno zabrljali stvar, a takođe i Nedostižni most, u kome Rajan O’Nil nije uspeo da rasturi Arn​hem samo za​hva​lju​ju​ći ne​spo​sob​nom Sonu Ko​ne​ri​ju.

E, da, ne smemo da zaboravimo ni U-571, u kome je Metju Mekonahi hrabro ukrao mašinu za dekodiranje Enigme i time prokrčio put Stivenu Spil​ber​gu da spro​ve​de svo​ju Ban​du bra​će kroz bel​gij​ski okrug.

I zašto je Stiv Mekvin nosio svakodnevnu odeću u Velikom bekstvui Koji ti to ogranak službe dozvoljava da se suočiš s neprijateljem u far​mer​ka​ma, kač​ke​tu i ma​ji​ci?

Tu je zatim i Vijetnam. Sudeći po Holivudu, Amerikanci ni jedan jedini put nisu izgubili bitku. Kako su onda izgubili rat, prava je misterija. Slutim da je ovo pravi razlog tome što Holivud nije snimio Hladnu planinu. Ko je tu Ioš momak ako su i na jednoj i na drugoj stra​ni… Ame​ri​kan​ci?

Dobro je to što je Britanija još imala normalnu filmsku industriju u vreme kada je vladala pomama za filmovima o Drugom svetskom ratu. U suprotnom, gledali bismo kapetana Čaka Gibsona kako bombarduje Mon Dam sa sve Bredom i Todom u paketu. I kakvo je to uopšte ime, Barns Vo​las? Zva​će​mo ga Klint Trast.

Istiniti holivudski zapisi su gotovo nepostojeći, što i nije toliko loše ako tretiramo bioskop samo kao mesto za zabavu. Ali u Americi je

multipleks otprilike jedino mesto u kome čovek može da nauči nešto o istoriji. Posle Pada crnog jastreba, publika je izašla iz sale s mišljenjem da je Amerika bila u Somaliji i vodila rat za ljudiska prava. Nije samo pokušavala da svrgne s vlasti vojnog diktatora kome se nije dopadala za​mi​sao ame​rič​kih naft​nih kom​pa​ni​ja da mu ukra​du svu naf​tu.

Svakako, zaposleni u holivudskoj filmskoj i televizijskoj industriji trebalo bi mnogo više da brinu oko ovoga nego oko toga gde je film snimljen. U Spasavanju redova Rajana francuske plaže našle su se u Irskoj. U Ful metaldžekitu, Vijetnam je bio na londonskim dokovima, a u bok​su je Le​noks Luis bio Bri​ta​nac.

I koga je briga? Meni svakako nije bitno gde je Hlad​na​pla​ni​na snimljena i koliko su statisti bili plaćeni. Samo sam pomislio kako je to je​dan od naj​du​žih fil​mo​va koje sam ika​da gle​dao. Do​du​še, do​bar.

Ne​de​lja, 8. fe​bru​ar 2004.

Strah od debljine može ozbiljno da naruši zdravlje Nedavno su naučnici otkrili da će dete koje se rodi 2030. živeti pet godina duže od deteta koje se rodilo juče. To znači da će sredinom veka biti više lju​di koji pri​ma​ju pen​zi​ju nego lju​di koji idu na po​sao.

Ovo će imati katastrofalan uticaj na privredu, jer jednostavna aritmetika pokazuje kako neće biti dovoljno novca u kasi da svi ti stari Lju​di do​bi​ju ku​ko​ve i do​volj​no hra​ne za mač​ke.

Pa šta ćemo zaboga da radimo? Da teramo ljude da štede sada kako bi mogli sami sebe da izdržavaju pod stare dane? Da teramo sve redom da rađaju više dece? Ili da dobavimo par hiljada zdravih mladih imigranata koji će moći za​i​sta da rade ne​što na po​slu? Te​ška je to odlu​ka.

Ali onda se prošle nedelje pojavio izveštaj o tome kako ipak nećemo živeti toliko dugo. Zahvaljujući naporima Makejna i njegovom sveže isprženom pomfritu, kao i naporima Mekdonaldsa i njegovih mek obro​ka, svi ćemo lepo ek​splo​di​ra​ti kad na​pu​ni​mo še​zde​set dru​gu.

E, sad, očekivali biste da će vlada pozdraviti ove vesti s uzdahom olak​ša​nja.

Međutim, to se nije desilo. Džon Rid, ministar zdravlja, rekao je kako je ne​op​hod​no odr​ža​ti ve​li​ku de​ba​tu ne bi li se re​šio pro​blem go​ja​zno​sti.

Pa šta se to ovde dešava? Cas nam kažu da ćemo svi doživeti 126. godinu i da ćemo morati jedni druge da jedemo da bismo preživeli; onda nam kažu da bi u stva​ri bilo naj​bo​lje kad ne bi​smo baš ni​šta jeli.

U početku sam slutio da ovo možda ima neke veze sa kul Britanijom.

Toniju se dopadaju umetničke galerije i fensi mostovi i iskreno rečeno, on ne želi da zemlja bude prepuna debelih članaka i mase ispalih sto​ma​ka.

Onda sam pomislio da je reč o novom osećaju zajedništva s Bušom, tipa,,i ja, i ja!“ „Hej, Džor​dže. Ima​mo i mi de​be​le lju​de.“ Ali, onda se na televiziji pojavio neki čovek u odelu koji je rekao da bi vlada zaista morala da stavi porez na frišak pomfrit, i odjednom je sve postalo jasno kao dan. Plaćamo porez kad se selimo i plaćamo porez kad se parkiramo. Plaćamo porez kad zaradimo novac i plaćamo porez kad ga trošimo. Sve što stavljamo u pluća oporezovano je, a oni sada hoće da opo​re​zu​ju i sve što sta​vlja​mo u sto​mak.

Pa, ja imam par stvari da primetim. Pre svega, američki pojam gojaznosti nije ni izbliza sličan našem. Kod njih ima ljudi koji su prešli granicu do koje gojaznost predstavlja problem ili vic i ušli u carstvo u kome je go​ja​znost gad​na. Kod nas ta​kvih nema.

Proverio sam: u Britaniji bih zvanično bio debeo ako bih imao 114 kilograma. Ali, ako si visok 1.90, 114 kila ne može ni prići onome što skeptici nazivaju debelim: 114 kila bi, zapravo, napravilo od mene Mar​ti​na Džon​so​na.

Prošle godine, dok je išao Top Gir, život je bio toliko haotičan da se sećam da sam jedne nedelje večerao u četvrtak uveče i mislio: „Bože, nisam ni zalogaj stavio u usta od nedeljnog ručka.“ Prosto nisam imao vremena i zbog toga sam za samo nekoliko meseci smršao više od 10 ki​lo​gra​ma.

Sada kad se Top Gir ne emituje, mogu da se po ceo dan izležavam u kući u šljampavoj odeći, da otvaram frižider svakih 20 minuta i proveravam ima li hladnih kobasica, a u međuvremenu da se tovim jafa keksom i pingvin biskvitima. Opušten sam i srećan i ugojio sam se pet kila.

I koja je opcija zdravija? Mršav a pod stresom ili debeo i srećan?

Ni​sam le​kar, ali znam ta​čan od​go​vor.

Plus, pomislite samo šta će ta fobija od debljine uraditi deci. Nijedno od mojih nije baš neuhranjeno i iskreno se plašim da će, zahvaljujući glupostima što ih prodaju ti nacisti opsednuti zdravljem, početi da po​vra​ća​ju po​sle ruč​ka u osta​vi za bi​ci​kle.

Možda bi tada Džon Rid mogao da prizna da je Norman Tebit još onomad bio u pravu i da stvarno treba svi da počnemo da vozimo bicikle.

Ili bi možda mogao da razmisli o tome da vlada dotira deo novca za hra​nu koja je do​bra za zdra​vlje, ume​sto što sta​vlja po​rez na onu koja nije.

Ili još bolje, možda bi mogao da posveti pažnju pravom uzroku bede i stresa u našoj zemlji u sadašnjem trenutku. Pre nekoliko godina dao sam kuću na hi​po​te​ku da bih ulo​žio do​dat​nih 75.000 fun​ti u in​ve​sti​ci​je.

Kad se pričalo o prodaji, niko nije ni pomenuo da bi investiciona kompanija mogla da izgubi moj novac, ali upravo se to dogodilo. Prošle nedelje sam dobio pismo u kome kažu da neće imati dovoljno sredstava da otplate hipoteku i da bi mi bolje bilo da uradim nešto po tom pitanju, ako že​lim da sa​ču​vam krov nad gla​vom.

Zbog toga nemam penziono. Bilo bi to kompletno i krajnje gubljenje vremena, jer bi značilo da predaješ svoj novac u ruke gomili uglađenih tipova koji su previše glupi da bi dobili posao u bankarstvu ili trgovini ne​kret​ni​na​ma.

Pogledajte samo njihove kancelarije u Sitiju. Velike sjajne kule od čelika i stakla. A ko to plaća? Pa mi. A ista je stvar i sa njihovim utešnim re​kla​ma​ma na te​le​vi​zi​ji.

Hoćete da čujete savet od mene? Potrošite višak para na pomfrit i čokoladu jer ćete onda umreti istog dana kad prestanete da radite, i to s osme​hom na licu.

I bolje je da vas sprovedu u ogromnom kovčegu kada navršite šezdeset drugu, nego da se još četrdeset godina vucarate naokolo, nadajući se da će priliv sredstava pošto vlada uveze novu turu imigranata odr​ža​ti pro​seč​ni ži​vot​ni vek na​ci​je is​pod 400 go​di​na.

Ne​de​lja, 15. fe​bru​ar 2004.

Moj sin misli da sam gej, a to nije najgore od svega Bila je to savršena scena. Ja i moj sin prelazimo zeleni teren nakon utakmice ragbija koju je igrao u nedelju ujutru. Nebo je bistro. Ručak je u špo​re​tu. Sve na sve​tu je baš kako tre​ba. ,,Tata“, kaže on, pokazujući na našu novu šupu u dvorištu. „Ima ljudi u In​di​ji koji žive u ku​ća​ma ma​njim od ovo​ga.“ ,,Uh, uh“, začikavao sam ga. „Pusti sad Indiju. Moj prvi stan u Londonu je bio manji od toga. A nisam čak ni mogao da priuštim da ga pla​ćam sam, pa sam ži​veo s jed​nim mom​kom.”

Njegov sedmogodišnji mozak nije ni na sekundu zastao pre nego što je obradio informaciju. Prosto je istupio direkmo i mladalačkim ne​for​mal​nim go​vo​rom re​kao: „Zna​či, bio si, ono, gej kad si bio mla​đi?“ Nekoliko dana kasnije tema je ponovo pokrenuta. Na vestima na televiziji bili su neki homoseksualci koji su se žalili na stavove Džordža Buša po pitanju brakova između osoba istog pola, a ja sam pomislio: je​sam li ovo po​čeo da lu​dim?

Naravno da ne mogu postojati venčanja između osoba istog pola. To podriva čitavu svrhu braka, koncepciju zasnovanu na tome da dvoje ljudi treba da oforme snažnu zajednicu u okviru koje se mogu začeti i podići deca. Tvrdnje da homoseksualcima treba dozvoliti da se venčaju smešne su koliko i tvrdnje da bi meni trebalo omogućiti da igram za Mančester Ju​naj​ted.

Rođen sam sa osećajem za loptu razvijenim kao i kod pingvina s Ju​žnog pola, pa zato ne igram fud​bal.

Endru Lojd Veber je rođen s facom koja izgleda kao istopljena gumena čizma, pa zato ne može da bude maneken. A ako si rođen sa sklonošću ka članovima iste polne grupe, ne možeš da sklapaš brak.

Za​bo​ra​vi na to.

A ipak, zapravo sam ja taj koji će morati da zaboravi, jer će uskoro generacija moje dece biti glavna, a oni ne vide ništa čudno u tome što dečaci žene svoje momke. Moj sin, kao što već znamo, misli da je njegov ta​ti​ca bio gej, i nema ni​šta pro​tiv toga.

Nije samo homoseksualnost u pitanju. Toliko ima vesti na televiziji zbog kojih se osećam zapanjeno i otudeno, kao da sam stranac na

sopstvenoj planeti. Službenica u vladi koja je prosleđivala poverljive mejlove svojim ortacima neće biti sudski gonjena. Marks i Spenser otvorio prodavnicu stvari za kuću, Amerika se neće umešati u probleme na Haitiju jer su ove godine izbori. Poš neće istu frizuru kao Džordan. Sve je to pot​pu​no ne​ve​ro​vat​no.

Problem je u tome što ja imam 43 godine, što znači da sam već prešišao vreme kad je trebalo da umrem. Isprogramiran sam da živim do četrdesete i već bih bio u krematorijumu da nije centralnog grejanja i „Mi​ster Sin“ laka za na​me​štaj.

Dakle, sada je tu mlada snaga koja jedva čeka da preuzme svet, ali konstantno je u sukobu sa izboranim matorcima koji su još živi i koje zapravo ne žele ništa da menjaju. Smislio sam naziv za ovu situaciju.

Sindrom Princa Carlsa. On bi hteo da luduje sa svojom vizijom Britanije, ali njegova mama je i dalje glavna, oprezna i posvećena otvaranju cen​ta​ra za dnev​ni sme​štaj hen​di​ke​pi​ra​nih.

To predstavlja pravi problem. Širom San Franciska naći ćete mnoštvo energičnih mladih muškaraca i žena koji smatraju da je savršeno prihvatljivo dozvoliti homoseksualcima da usvajaju bebe. Smatraju da dečji pogled na život neće biti nimalo iskošen time što imaju dve mame ili dve tate. Ali spu​ta​va ih taj neki ma​to​ri tip iz Va​šing​to​na.

Kod nas, mladi Ljudi koji gledaju jedino Bafi, Enta i Deka zalažu se za ukidanje pretplate na javni servis, a to ih stavlja u sukob sa starijim ljudima koji se pitaju šta bi radili bez Džona Hamfrija ujutru i Po​kret​ne an​ti​kvar​ni​ce ne​de​ljom po pod​ne.

Da sam umro, deca bi ujutru za doručkom slušala Krisa Mojla i vla​dao bi mir. Ali, po​što ni​sam, ra​dio je u kan​ti i vo​di​mo rat.

Mnogi ljudi se pitaju da li hrišćani i muslimani mogu da žive jedni pored drugih u ovom svetu koji postaje sve manji. Ali, mene više brine koktel od mladih i starih. Naravno, i za mene je stanje dovoljno loše u mojoj četrdeset trećoj, a ko zna kako je mojoj mami koja gura sedamdesetu. U njenom životu sigurno ne postoji nijedna stvar koja ima smi​sla.

Poveli smo je na božićnu predstavu s pantomimom i njoj je čak i to bilo potpuno neshvatljivo, kao da je izvedeno na klingonškom.,,Zašto“, zapitala se dok smo izlazili, „nema više onih pesama kao nekada?” Iz istog razloga, pretpostavljam, iz kojeg Marks i Spenser pravi

in​do​ne​žan​ske ko​ma​de ode​će po​red brus​hal​te​ra.

U pitanju je osoba koja ne može da gleda američke programe na televiziji jer,,ne razume o čemu to pričaju“, a ipak, živi na istoj planeti u isto vreme kao i njeni unuci koji su odgledali toliko australijskih sa​pu​ni​ca da su po​če​li da go​vo​re sa au​stra​lij​skim na​gla​skom.

Ona ih izvede na večeru, a oni sve vreme sede u restoranu i ogromnim palcima iz dvadeset prvog veka stiskaju dugmiće na gejmbojevima. Mora biti da je to strašno njenoj generaciji, ali našoj će biti još gore, jer ćemo ži​ve​ti duže, a pro​me​ne će još više ubr​zad ko​rak.

Mislite da je sada situacija loša, ali zamislite samo šta će se desiti kada vaša deca budu pre​u​ze​la glav​nu reč.

Popovi homoseksualci, rijaliti na internetu iz kuće vaših prvih komšija, javna istraga svaki put kad neko umre, vozila satelitske brzine, kompjuteri koji misle, klonirani psi, lisice u odborima za lokalnu upravu, poljski u školama, odmori na Marsu. Svet je njihova ostriga. A za nas pre​o​sta​le, svet će biti slu​za​va školj​ka bez bi​se​ra.

Ne​de​lja, 29. fe​bru​ar 2004.

Žao mi je, javno izvinjenjeje Velika Laž Kako bih za jednu od emisija demonstrirao koliko je jakTojotin pikap, na​šao sam drvo i slu​pao auto u nje​ga.

Nažalost, kada je ovaj snimak prikazan, našao se neki gledalac oka sokolovog kome se učinilo da drvo kestena izgleda potpuno isto kao i neko u njegovom selu, pa je, ne budi lenj, otišao preko puta i još kako video crvene mrlje od farbe na stablu. Naravno, prijavio je problem lo​kal​nim vla​sti​ma koje su po​tom na​pi​sa​le žal​bu. Žalba je dovela do toga da me neka krupna zverka sa BBC- ja pozove u kancelariju, gde sam pola sata gledao u svoje cipele i mrmljao:,,Ne znam, gospodine” i,,To je samo drvo.“ Takođe sam tvrdio da, ako to drvo pripada lokalnoj mesnoj zajednici, onda to znači da je javno vlasništvo i da sto​ga imam sva​ko pra​vo da se slu​pam u nje​ga.

Ali nije vredelo ništa, i lokalnoj zajednici je poslato pismo sa iskrenim izvinjenjem i obećanjem da će ubuduće Top Gir pokušati da se ne slu​pa ni u šta dok pro​la​zi kroz selo.

Nije mi bilo nimalo žao, a nije ni sada. Pristao sam da kažem da mi jeste žao samo zbog toga što će se u tom slučaju strasti stišati i onda ćemo moći da ode​mo u neko dru​go selo i slu​pa​mo se ne​gde drug​de.

Još otkako je Klint Istvud naredio onim revolverašima da se izvine njegovoj mazgi u filmu Za šaku dolara, verovanje da će izvinjenje ispraviti sve što nije u redu postalo je predmet šale. Da su se loši momci izvinili, film bi mogao odmah da se završi. Ali nisu, pa je tako usledilo još mnogo dana snimanja i, barem u Klintovom slučaju, još mnogo žmir​ka​nja.

Ali, onda se pojavio Toni Bler koji je, nakon istrage slučaja Haton, rekao da jedina stvar koju sve vreme priželjkuje jeste da se BBC izvini njegovoj mazgi, Kembelu. Kao posledica toga, izvinjavanje je postalo globalna opsesija. Igrači Spursa nedavno su kažnjeni, ne zato što su iz​gu​bi​li utak​mi​cu, već zato što nisu re​kli da im je žao što su iz​gu​bi​li.

Bojim se da su pokušaji Njegovog Toničanstva da prikaže sebe jednako velikodušnim kao i Istvud možda dali opasan primer. Šta može da spreči Sadama Huseina da se izvini onima koji ga uhvate za sav genocid sledećim rečima:,,Ne znam šta me je spopalo. Zaista mi je

stra​šno mno​go žao. Mogu li sad da idem?“ Ali, stvarno. U Pakistanu je čovek koji je prodavao tajne o nuklearnom oružju Libiji i Severnoj Koreji izbegao krivično gonjenje tako što je na televiziji molio naciju da mu oprosti. Pa, dobro, onda je sve u redu.

Povremeno možemo videti u novinama izvinjenja zbog toga što su rekli — ja stvarno ne znam — da u Jordanu ima sedamnaestoro ljudi koji su završili srednju školu i jedan čovek sa diplomom iz nanotehnologije sa Harvarda. Ali i tada je gotovo sve odštampano toliko sitnim slovima da se ne mogu videti golim okom, uglavnom se nalazi na 38. strani, odmah pored reklame za tuš kabine koja odvlači pažnju i uglavnom je objavljeno samo zbog toga što je advokat neke krupne zverke stajao iza no​vi​na​ra sa pi​što​ljem u jed​noj ruci i sud​skim na​lo​gom u dru​goj.

Kada se izvinjavate samo zato što vas je neko naterao, to znači da vam uopšte nije žao. Izvinjenje mora biti iskreno da bi bilo smisleno. Kao što je G. K. Ce​ster​ton re​kao:,Ako je na silu, izvi​nje​nje je nova uvre​da.“ Džastin Dilberdrek javno se izvinio nakon što je obnažio dojku Dženet Džekson u živom prenosu na američkoj televiziji. Ali, da li mu je stvarno bilo žao? Bil Klinton se izvinio nakon što je njegova igrica „sakrij ci​ga​ru” iza​šla u jav​nost - ali samo zato što su ga uhva​ti​li.

A sada se onaj što liči na Džimija Hila i kandiduje se za predsednika izvinio što je rekao da su svi pripadnici Sika teroristi. Ali, Džon Keri je po​li​ti​čar, tako da se u stva​ri uop​šte nije ni izvi​nio.

Rekao je da mu je žao ako je neko pogrešno shvatio njegove reči, što je isto kao da je rekao: „Žao mi je što ste svi previše glupi da biste shva​ti​li o čemu pri​čam.“ Sama reč,,izvini“ vrlo je korisna propusnica s kojom možeš da zbrišeš kad se svađaš sa ženom, a tvoja omiljena emisija na televiziji počinje za samo deset minuta:,,Da, znam da mi je parče uglja ispalo pravo u tvoj holandez sos. Ja sam nikakav muž po svakom pitanju i žao mi je zbog toga. Mogu li sad da gle​dam 24i“ ,,Izvini“ pali kada nekoga zgaziš, ili ako dete neočekivano podrigne pošto je popilo previše koka-kole.,,Izvini“ služi za manje prestupe, kao kad, na primer, malčice zakasniš. Kad moraš da se provučeš pored ne​ko​ga u bio​sko​pu da bi do​šao do svog se​di​šta, ka​žeš,,izvi​ni“ zato što je to jedan od načina da kažeš,,oprostite“. A,,oprostite“ jednostavno nije

dovoljno ako si napravio krupnu grešku: „Upravo sam pucao pravo u lice va​šeg su​pru​ga. Za​i​sta se na​dam da mi opra​šta​te.“ Naravno, kako bi uneli malo dostojanstva u trenutak poniženja i kako bi raspršili iluziju da nisu uradili ništa drugo do prosuli vodu na nečije pantalone, ljudi koji danas daju izjave za javnost naučili su da nameste ozbi​ljan iz​raz lica i da kažu kako im je,,iskre​no“ žao.

Ali, kada ste videli Lorda Rajdera kako se,,iskreno“ izvinjava u ime BBC-ja Svetom Toniju i njegovom mešancu konja i magarca Alisteru, nije li vas to bar malčice podsetilo na Džona Kliza u filmu Riba zvana Vanda, onda kad visi naglavačke s prozora stana u potkrovlju i izvinjava se psi​ho​tič​nom biv​šem agen​tu CLA ko​jeg glu​mi Ke​vin Klajn?

Elton Džon je jednom prilikom rekao da je,,izvini“ najteža reč. Ali to nije istina. Hrabar čovek, čovek koji ima kičmu i malo gvožđa u krvi, re​kao bi:,,Ne pri​hva​tam vaše izvi​nje​nje i tra​žim da bu​de​te iši​ba​ni!”

Ne​de​lja, 7. mart 2004.

Zvati dete Noa ili Kola - može li biti jadnije?

Puno mojih prijatelja koji imaju već četrdeset i nešto kao da su prepisivali od Blera kada je u pitanju kontrola rađanja i rešili da naprave još jed​nu bebu u po​sled​njem tre​nut​ku.

Postoje dve stvari koje ne smete zaboraviti kada vas neko nazove da saopšti da je upravo dobio potomka. Prvo, i to bez ikakvog očiglednog razloga, morate pitati koliko je beba teška, a kao drugo, morate se potruditi da ne ispustite slušalicu kada vam kažu koje su im ime odabrali.,,Sardone?“, morate da izgovorite odmerenim tonom. „Zvuči baš, hmmmmm, pit​ko.“ Godišnja lista najpopularnijih imena pokazuje da je Biblija i dalje izvor inspiracije za većinu ljudi i da su dva imena koja zauzimaju prvo mesto ultratradicionalni Džek i Emili. Ali, ako pogledate ispod prvih deset, zateći ćete se u ludačkom vrtlogu u kome radnička klasa daje deci imena po australijskim pop zvezdama i ženama fudbalera. A ni srednja klasa nije ništa bolja kad bira sve šašavija imena. Mislim, kakvo je to uop​šte ime: Ara​min​ta?

Odrasli smo smejući se Frenku Zapi jer je dao ćerki ime Mun Junit, a danas dajemo našoj deci imena po udaljenim selima na Himalajima ili eg​zo​tič​nim si​re​vi​ma.

Ljudi su oduvek birali za decu ime kojim će odraziti sopstvene težnje — upravo su zato Rubi i Opal bila tako popularna imena u devetnaestom veku, a zato je i moja sirota mama dobila ime po Širli Templ.

Pretpostavljam da su zato i mnogi ljudi koji su došli s Kariba pedesetih go​di​na na​zi​va​li si​no​ve Vin​ston.

Nije to loša stvar ako si dobio ime po premijeru ili glumici koju su tvoji roditelji obožavali. Ali, u Americi Ljudi teže robi i uslugama, pa je to prouzrokovalo porast popularnosti imena poput Armani, Timberlend, Loreal i Selika, što je tip tojote. Prošle godine je jedan siroti mučenik do​bio ime Del Mon​te.

Upravo sam se spremao da u ovom trenutku krenem na još jedan napad na Amerikance koji redovno biraju imena deci tako što nasumice izvlače slova iz kutije sa karticama za Skrebl. Ali, setio sam se da je i kod nas Harvi Smit dao konju ime Sanjo Mjuzik Centar, pa ću zato preskočiti

Ame​ri​kan​ce.

Pre nego što date de​te​tu ime Di​jet Kola ili Džoš Stik, tre​ba da ima​te na umu da će ime koje odaberete imati ogroman uticaja na životni tok tog si​ro​tog stvo​ra.

Kada su gospodin i gospođa Gontlet krstili sina imenom Viktor, trebalo je da on postane predsednik Aston Martina i tako je i bilo. Ako gospodin i gospođa Arkrajt nazovu sina Sten, on će biti vodoinstalater. S druge strane, Majk Pemberton će biti pilot, a Bruklin će po svoj ve​ro​vat​no​ći biti most.

Jedan od mojih prijatelja strašno se zabrinuo zbog ovoga. Najpre je želeo da da sinu ime Džek, jer mu se, kako je rekao, čini da Džek Vilman zvuči kao opaki agent CIA, a dopadaJa mu se ideja da posmatra svog sina kako ga svaki čas spuštaju iz helikoptera u nuklearne podmornice.,,Da, jeste, ali“, skrenuo sam mu pažnju,,,ja isto tako mogu da vidim Džek Vil​man na​pi​sa​no na ne​kom kom​bi​ju.”

Ne mora da znači da je to nešto loše. Ako je napisano otmenim fontom, a kamion je pun domaćih sendviča od hrskavog hleba i mesa iz zamrzivača, onda je u redu. Ali Džek Vilman? To je tip kombija koji ima na krovu merdevine. Zato je izabrao ime Noa, što znači da će dečko go​to​vo si​gur​no biti gej kad po​ra​ste.

Da stvari budu još komplikovanije, anketa koja je obavljena prošle nedelje ukazuje na to da su tinejdžeri mnogo konzervativniji nego što nam se čini. Zalažu se za monarhiju, duge zatvorske kazne i patriotizam, pa bi nas to moglo navesd da poverujemo kako bi bili protiv smešnih ime​na ka​kvo je, na pri​mer, Rol​plag.

Ali, moja najstarija ćerka ne misli tako. Jedne noći kad smo bili baš, baš pijani, moja žena i ja smo ozbiljno razmišljali o tome da joj damo ime Bodičea, ali sledećeg jutra, dok smo lečili mamurluk, ipak smo odabrali Emili. A ona je sada besna zbog toga i, dok se vozika po dvorištu na biciklu s noževima prikačenim za točkove, govori nam kako smo dosadni i ne​ma​što​vi​ti.

Ja sam dosadan i nemaštovit jer su, kad sam bio mali, moje dve kornjače, Salivan i Babl, umrle. Ostale su mi samo Gilbert i Skvik, zbog čega su mi se svi smejali, a ja sam razvio osećaj dubokog poštovanja pre​ma ra​zum​noj po​li​ti​ci ime​no​va​nja.

Zbog toga se toliko i divim islandskom sistemu. Gore na Islandu,

prezime je kršteno ime tvog oca na koje se kao nastavak dodaje,,son“ ili,,dotir“. Dakle, princ Čarls bi bio Čarls Filipson, a Najdžela Loson bila bi Naj​dže​la Naj​džel​do​tir.

Feministkinje ne podržavaju ovu politiku, ali ona već vekovima funkcioniše, a one ne žele da se desi da je zloupotrebe neki Ljudi kojima iznenada padne na pamet kako bi njihov sin trebalo da se zove Snoumobil. Jer, u tom slučaju bi njegova ćerka, ako i on ima sklonosti ka sličnim imenima, mogla vrlo lako da se zove Fifi Triksibel Pičis Sno​u​mo​bil​do​tir.

To bi bilo apsurdno, pa je zato vlada sastavila listu odobrenih imena i samo se sa te li​ste može bi​ra​ti.

Kada bismo mi ovde imali takav sistem, mogli bismo da ga iskoristimo za očuvanje lepote tradicionalnih engleskih imena. Ne bi bilo Tajger Lili, niti Anastazije. Gospodinu i gospođi Bekam bi neko rekao da pre​sta​nu s tim glu​po​sti​ma. A moja deca bi se zva​la Roj, Bren​da i Inid.

Ne​de​lja, 14. mart 2004.

Uragan Henri Armstrong šiša skremdžet za prsa Znači, Nasa je probila rekord u brzini avionskog letenja. U test vožnji obavljenoj prošlog vikenda,,,skremdžet“ bez posade je izbačen iz bombardera B-52 i dostigao je brzinu od 7 Maha, ili skoro 8000 ki​lo​me​ta​ra na sat.

Učenjaci pričaju o avionima koji bi mogli da stignu od Londona do Sidneja za dva sata, a od Pariza do Njujorka za 30 minuta. Pa, bravo za Ame​ri​ku što je sve to omo​gu​ći​la i Bog neka bla​go​slo​vi go​spo​di​na Buša.

Osim jedne stvarčice. Pre dve godine, britanski skremdžet je tiho i bez mnogo halabuke dostigao sličnu brzinu iznad Australije. Da, kao i sve osta​lo, i skrem​džet je naš. Četrdeset godina skremdžet je za svet vazduhopiovstva predstavljao sveti gral. Za razliku od normalnog mlaznjaka, kod njega vazduh ulazi na prednju stranu motora, meša se sa kiseonikom, pali i zatim snažno ispušta na zadnji kraj. Nema pokretnih delova, nema štetnih izduvnih ga​so​va i, što je naj​bo​lje od sve​ga, što si ti brži, i on je brži.

U te​o​ri​ji, mak​si​mal​na br​zi​na koju može da do​stig​ne nije ogra​ni​če​na.

Britanska verzija razvijena je u sklopu operacije pod nazivom QinetiQ, koja je, tokom godina, proizvelastvari poput mikrotalasnog ra​da​ra, kar​bon vlak​na i ekra​na od teč​nog kri​sta​la.

Danas, u svojim nezagrejanim predratnim prostorijama, sa zidovima žutim od nikotina i vlažnim betonskim stepeništem, ljudi divovskog uma u plastičnim cipelama rade na sistemu snage za novog američkog „združenog taktičkog lovca“ i ogromnom jedru koje žanje maglu.

(Zasnovano je na jednoj bubi iz južne Sahare, stenokari, koja na leđima skuplja vlagu iz noćnog vazduha da bi posle u toku dana imala zalihe vode pri ruci.)

Sećate li se da su nedavno novine pisale o milimetarskoj spravi za skeniranje koja može da prodire kroz odeću? Bila je namenjena za obezbeđenje na aerodromima, ali uz mnogo kikotanja pričalo se i o drugim primenama. Kako biio, i ta je sprava bila njihova, pa bih rekao da im onda tako jednostavna spravica poput skremdžeta ne predstavlja ni​ka​kav pro​blem. Ve​ro​vat​no su je na​pra​vi​li za vre​me pa​u​ze za kafu.

Veliko je pitanje, međutim, zašto nisu digli veći dževu ako je već test

bio uspešan. Je li to povratak u dane mlaznog motora i lebdelice, još jednog primera britanske inventivnosti koju sputava britanska kor​po​ra​tiv​na i in​sti​tu​ci​o​nal​na apa​ti​ja?

Ne. Nije se digla dževa jer, uprkos tome što su vam rekli preterano uzbuđeni Amerikanci, nikada nećete ići u Australiju niti ma gde drugde skrem​dže​tom. „Svako ko vam kaže suprotno, sprovodi predizbornu kampanju“, reče je​dan struč​njak pro​šle ne​de​lje.

Evo i za​što. Kao prvo, ki​se​o​nik po​tre​ban za put do Sid​ne​ja, dug 20.000 kilometara - a setite se da je kiseonik još i lagan - težio bi više nego avion koji se nji​me puni.

Zatim, skremdžet počinje da radi tek kad avion dostigne brzinu od 5 Maha (6100 kilometara na sat). A kako ste, moliću lepo, mislili da do​stig​ne​te to​li​ku br​zi​nu?

Nasin avion je prilikom testa prošlog vikenda B-52 podigao na visinu od 12.000 metara i odatle ga ispustio. Onda ga je raketa podigla do 27.000 metara na 7 Maha. U tom trenutku je skremdžet preuzeo kontrolu i da, postojalo je minimalno ubrzanje, ali goriva mu je nestalo za samo 11 se​kun​di.

Možda se sećate britanskog Hotol projekta s kraja osamdesetih. On bi, tako se pričalo, koristio skremdžetove i rakete. Briljantno. Sidnej će biti na samo 45 mi​nu​ta vo​žnje.

Ali čak ni britanski pametnjakovići nisu mogli da skapiraju kako će uop​šte po​le​te​ti sa ze​mlje.

Ne bih da zvučim kao vesnik propasti, ali razmislite malo o tome.

Treba da se vozite 15 minuta autobusom od parkinga do terminala, pola sata da čekate u redu na čekiranje, još pola sata da vam se smeju radnici iz obezbeđenja dok vam,,gledaju“ kroz odeću, a onda još sat vremena da ide​te do ula​za u avi​on.

Tu ćete se ukrcati na bombarder koji će vas otprilike sat vremena voziti dok ne dostigne pravu visinu, pa će vas onda pretovariti na raketu koja će vas lansirati u svemir. Onda ćete se ponovo stuštiti ka zemlji u stilu skremdžeta i sleteti u Australiju pri brzini od oko 4 miliona ki​lo​me​ta​ra na sat. A tamo će vas po​je​sti kro​ko​dil. „Skremdžet nikada neće zaživeti“, reče jedan stručnjak. Rekao sam mu da je nikad velika reč, ali bio je uporan:,,Ne samo za našeg života. Baš

ni​kad.“ Nasa mora da se ljupko smeši kad Ljudi pričaju o tome kako će se sti​za​ti na Me​sec za 30 mi​nu​ta, jer mora da ras​plam​sa ma​štu kao i Henk iz Mi​ne​so​te. Zna​ju da, ako nema love, nema ni Baka Ro​džer​sa. Članovi britanskog tima sa svojim partnerima iz Australije nikada nisu digli veliku prašinu oko svog uspeha jer su znali da će biti delotvoran samo na krstareće projektile i tenkovske granate. Bojim se da smo i dalje osuđeni na obične avione i džambo-džetove, koji se sporo vuku kroz ozon​ski omo​tač na bed​nih 800 ki​lo​me​ta​ra na sat.

No, nemojte očajavati. Dok su Amerikanci zauzeti međusobnim čestitanjem na drugom postignuću u knjizi rekorda, pametnjakovići koji rade na QinetiQ-u prešli su na sledeći stadijum: putnički avion koji će leteti brzinom od 5 Maha. Ovo na čemu rade zove se eksperimentalno podržano hipersonično letenje, koristi provereni vazdušno-reaktivni motor iz prekomorskih projektila, a prvi model će, kako kažu, poleteti za 18 me​se​ci.

Očekujte da ćete čitati o njemu za otprilike pet godina kad i Ame​ri​kan​ci budu uspe​li da ga na​pra​ve.

Ne​de​lja, 4. april 2004.

Zdravlje i bezbednost i smrt televizije Na Tajnoj večeri Isus je oprao stopala svojim učenicima i Hrišćani već 2000 godina to ponavljaju svaki put kad odu u crkvu na Uskrs gde sve​šte​nik pro​la​zi iz​me​đu njih s mo​krim pe​ški​rom.

Međutim, ove nedelje na proslavi Velikog četvrtka u katedrali u Šefildu, prečasni Džek Nikols morao je da upotrebi novi peškir za svakog člana pastve kako ne bi nekome preneo atletsko stopalo. Dobro došli svi u ludi i opa​sni svet Pro​pi​sa za zdra​vlje i be​zbed​nost.

Ovo je svet u kome staze za vojnu obuku u Brekon Bikonsu u Velsu moraju biti opremljene ogradom za slučaj da vojnici padnu, svet u kome je zabranjena upotreba dubka za bebe jer bi mališani mogli da upadnu u reč.

Moram biti pažljiv s ovom temom. Čelnici Zdravstva i Bezbednosti su vrlo osetljivi i stalno naglašavaju kako obavljaju važan posao, na primer, sprečavaju eksplozije nuklearnih elektrana. Gotovo je sigurno da bi rekli, ako bi se Isus sutra vratio na Zemlju i oprao istim peškirom stopala dvo​je Lju​di, da ga neće kri​vič​no ro​ni​ti.

Osim, naravno, ako bi jedan od te dvojice imao lepru; u tom slučaju ne bi imali izbora. I ne, gospodine Hriste, nećemo uzeti u obzir činjenicu da ste u prošlosti vraćali ljude iz mrtvih. Osim toga, možete li prestati da ho​da​te po vodi, jer to je pro​sto glu​po.

Ne poričem da čelnici Ministarstva zdravlja i bezbednosti suzbijaju slanje dece na prinudni rad, ali njihov posao se uglavnom sastoji u tome što inficiraju naciju osećajem da je „biti bezbedan“ mnogo važnije nego „biti srećan“. Čak tvrde i da su „zdravlje i bezbednost“ kameni temeljci ci​vi​li​zo​va​nog dru​štva“. Ali to ne može biti da​lje od isti​ne.

Zdravlje i bezbednost su tumori civilizovanog društva; ogromne, kra​sta​ve, ma​lig​ne i pul​si​ra​ju​će bra​da​vi​ce.

U prošlosti, kompanije su živele u strahu od sindikata, čiji bi predstavnici samo ušetali na glavni ulaz i poveli svakog radnika koga bi za​te​kli na​po​lje kroz zad​nja vra​ta.

Mislili smo da je Arture Skargilse i Džimije Knapse istrebila Margaret Tačer, ali ne. Oni su se samo pretvorili u organe za sprovođenje politike zdravlja i bezbednosti i opet su tu i zabadaju njuške u svaki mogući

aspekt sva​ke mo​gu​će stva​ri koju ra​di​mo.

Baš je prošle nedelje otkriveno da je tokom protekle tri godine petnaestoro ljudi poginulo na istoj deonici puta u Viltširu. Jedan borac za bezbednost na putevima oglasio se povodom vesti i rekao:,,To je isto kao kada bi se sva​ke go​di​ne sru​šio po je​dan džam​bo- -džet.“ Izvini, druže, ali ako se malo pozabaviš matematikom, videćeš da nije isto.

Danas kompanije mogu da dobiju mito od vlade u iznosu do 100.000 funti ako zaposle savetnike za bezbednost na radu. Ali, ne dajte da vas ovo zavede, jer će ti idioti tvrditi da su vam tepisi u kancelariji opasniji od te​ro​ri​stič​kih bom​bi.

Ozbiljno vam kažem. Kažu nam kako u 95 posto slučajeva kada se neko oklizne na poslu, posledica bude prelom kosti. (Je 1’ to istina?) I da na svaka tri minuta u ovoj zemlji neko padne što, kako kažu, pričinjava ne​mer​lji​ve ljud​ske gu​bit​ke.

Nije tačno. Ljudski gubici holokausta bili su nemerljivi, dok sam ja koliko juče pao sa stepenica i time niko nije ništa izgubio. A ima tu još nečeg. Prošle nedelje mi se baš desilo da su mi vrata na liftu u BBC-evoj zgradi u Vajt Sitiju prikleštila koleno i nisu htela da se otvore. A opet ni​sam ni​šta iz​gu​bio, samo sam do​bio ogrom​nu mo​dri​cu.

A ipak, čelnici za zdravlje i bezbednost kažu kako se mogu preduzeti jednostavne i ekonomične mere kako bi se postaralo za to da se niko ne saplete. Mora se, kažu, učiniti nešto povodom rasipanja materijala, treba obezbediti odgovarajuću obuću, moraju se koristiti delotvorni načini pokrivanja podova, kancelarije treba preurediti, a radnike poslati na novu obuku. Je l’ oni rekoše ekonomično? Kako može biti ekonomično ako osoblje po celi dan ne radi ništa drugo sem da pokušava da ostane na no​ga​ma?

Zdravlje i bezbednost su se toliko oteli kontroli da mi je postalo gotovo nemoguće da obavljam posao. Jasno je da bi serijal koji sam snimio pre nekoliko godina, pod nazivom Ekstremne mašine, danas bilo pro​sto ne​mo​gu​će na​pra​vi​ti.

U to vreme, snimatelj zvuka je umalo dobio infarkt kada smo ga zamolili da mu vežemo konopac oko struka i spustimo ga niz tanker sa naftom u tri ujutru, po strašnoj oluji na Rtu dobre nade. Kamermana smo stavili u takav položaj da je na Floridi pao sa dvotočkaša za

močvarne terene snage od 1000 bhp, a onda smo ga, pošto smo mu izbacili blato iz pluća, ubacili u Spitfajer sa dva sedišta, kome je nestalo go​ri​va na 1.500 me​ta​ra.

Bez razmišljanja sam sedao u trkačke motorne sanke i lovačke avione. Jeste to bilo opasno, ali bilo je i zabavno. Znali smo koliki je rizik i prihvatali smo ga jer: a) dobro smo se smejali, i b) u najboljem slučaju do​bi​ja​li smo sja​jan ma​te​ri​jal za emi​si​ju.

Danas, međutim, producenti moraju pre odlaska na snimanje da popune obrazac za procenu opasnosti. Moraju da pokažu da su mislili na sve posledice po bezbednost i da su svesni kako su u slučaju kršenja bezbednosti odgovorni oni sami, a ne BBC. Rezultat je sledeći: pro​du​cen​ti ne žele da pre​du​zi​ma​ju ni​ka​kve ri​zi​ke.

Mi u Top Giru ljude zadužene za zdravlje i bezbednost zovemo OPP. Od​sek za Pre​ven​ci​ju Pro​gra​ma.

Ne​de​lja, 11. april 2004.

Nije zločin skroz se oletviti na moru O, ne. Vlada je započela četvoromesečni period konsultacija kako bi utvrdila da li vikend mornare koji lenčare po Solentu ili Norfolk Brodsu tre​ba za​u​sta​vi​ti i ura​di​ti im test na al​ko​hol.

E sad, shvatam da bi možda bilo malo teže voziti tenk ako si pod uticajem heroina. I razumem da bi Hju Edvards video da nije nimalo jednostavno čitati najavu kada bi bio razvaljen od esida. Ali voziti je​dri​li​cu, na moru, po​sle par vina? Izvi​ni​te, ali to uop​šte ne zvu​či te​ško.

Naravno, nisam zaboravio onaj slučaj pijanog Islanđanina koji je, vozeći ribarski čamac, udario u jahtu jednog britanskog para i napravio štetu od 25.000 funti. Godinu dana kasnije opet je dojedrio da se izvini pa se, po​što je po​pio malo vina us​put, opet slu​pao u nji​hov brod.

Mislim da je to baš smešno, iako se, naravno, mnogi dušebrižnici ne bi slo​ži​li sa mnom.

Oni bi radije ukazali na skorašnji slučaj kapetana koji se nasukao jaružalom na pristanište u Hajtu, pošto je sručio tri litre piva. Mornari metodističkog ubeđenja svakako bi pomenuli i „pijane klipane” koji na ski​ja​ma za vodu te​ro​ri​šu pli​va​če.

I to s pravom, siguran sam, ali nažalost, dokument izdat nakon konsultacija podrazumevaće da su i obični mornari uhvaćeni u mrežu za​ko​na. A to bi bila šte​ta.

Baš sam pre neki dan rešio da malo isplovim. Otisnuli smo se pod obaveznim uglom od 45 stepeni, pri kome je nemoguće piti bilo šta, jer čaša sve vreme klizi sa stola. A u svakom slučaju, svaki put kad bi potegao čašu, kapetan odluči da „promeni pravac” ili „prebaci težište” i onda mo​raš da po​žu​riš i po​vu​češ ko​no​pac, na​rav​no po​gre​šan.

Ipak, kad je došlo vreme ručku, uparkirali smo se, izneli punč sa rumom (bilo je to na Barbadosu) i proveli celo popodne opijajući se na sun​cu. Nije li to po​en​ta je​dre​nja?

Izvesno je da Olivije de Kersoson, uvaženi francuski vlasnik jahte, mi​sli da Bri​tan​ci samo to i rade. Pre par go​di​na me je od​veo na plo​vid​bu u svom ogromnom trotrupcu i objasnio mi zašto danas samo Francuzi i Amerikanci uspevaju da pobede u svim velikim trkama i obore sve velike re​kor​de.

Davno jeprošla 1759. kada je naša mornarica presrela francusku flotu dok je ova pokušavala da sruši blokadu. U bici kod zaliva Kviberon koja je usle​di​la, Bri​ta​ni​ja je po​ka​za​la da za​i​sta ca​ru​je na ta​la​si​ma.

Ali više nije tako, a De Kersoson misli da zna i razlog. „Danas, svi vi Britanci samo sedite u jahting klubu, u tim smešnim blejzerima, i samo pi​je​te džin i to​nik. Niko ne ide stvar​no na more da je​dri“, re​kao je.

Dakle, nova ograničenja za upotrebu alkohola prilikom jedrenja mogla bi da nas ponovo vrate u trku za osvajanje Trofeja Žil Vern, ali si​gur​no je da tu po​sto​ji još neka caka.

Ali koja? Nije baš da Britanija ne ide u korak sa ostatkom sveta.

Zasad je samo Finska uvela zabranu upotrebe alkohola za mornare, ali niko još uvek nije uhapšen jer policija ne može da smisli kako bi spro​ve​la za​kon.

I ovde bismo imali sličan problem. Policija iz Hempšira bi neizbežno dobila zadatak da patrolira po Solentu, ali uveren sam da bi upravnici stanice mogli da nađu neki pametniji posao za policajce umesto da maltretiraju poslanika pukovnika Selju Čobana, zato što je popio čašicu še​ri​ja na svo​joj Tar​gi 48.

Osim toga, ko bi se smatrao odgovornim? Kada bi mene hteli da uhapse Rečni p(r)l(j)avci dok zaokrećem da isplovim iz luke Kaus, ja bih izvesno rekao da moja potpuno trezna petogodišnja ćerka upravlja bro​dom. Onda bih im pre​dlo​žio da idu i hva​ta​ju pro​val​ni​ke.

Nedaleko od britanske obale nalazi se četvrt miliona olupina brodova, a gotovo sve su to postale zahvaljujući jednoj od ove četiri stvari: ne​spo​sob​no​sti, lo​šem vre​me​nu, Fran​cu​zi​ma ili Nem​ci​ma.

Stoga zabrana alkohola na otvorenom moru nema nikakvu ulogu u spa​sa​va​nju ži​vo​ta.

Možda je sve to smišljeno zbog toga što nacistima iz pakla, vegetarijancima i borcima za zdravlje i bezbednost i svež vazduh, ponestaje načina da nam učine život na kopnu jadnim. Ali, zašto se ovo onda ozbilj​no uz​i​ma u raz​ma​tra​nje?

Da bismo došli do odgovora, treba da razmislimo o potencijalnoj kazni. Mornaru ne možete oduzeti dozvolu ako ga uhvatite pijanog, jer on i nema ni​ka​kvu do​zvo​lu.

A u stvarnosti i ne možete baš da strpate Selju Čobana u zatvor zbog toga što je je​drio dok je bio pod uti​ca​jem „har​vis bri​stol krim“ še​ri​ja.

Jedina realna kazna jeste novčana, i eto nama apela na Tonijevog zbunjenog pomoćnika iz broja 11. Samo lepo objasni da se jedrenje u pijanom stanju mora proglasiti nezakonitim „kako bismo spasli dečje živote“ i gledaj kako će pare da se kote. To se zove „sindrom kamere za brzu vožnju“. Kažu nam da brzina ubija, onda nam rebnu porez čim nas uhva​te da do​ka​zu​je​mo su​prot​no.

I pored toga, užasno bih se iznervirao da kojim slučajem moram da visim na konopcu helikoptera za spasavanje po jezivom vremenu i pokušavam da spasem kapetana prevrnute jahte koji sve vreme go​vo​ri:,,Ti si moj naj​bo​lji or​tak“ i „J*** te, što te vo​lim.“ Doduše, postoji način i da se ovo izbegne. Ako se ispostavi da je mornar koga ste spasili pijan, trebalo bi ga naterati da plati troškove sopstvenog spasavanja. Tako bi novčana kazna imala neku svrhu i ne bi bilo po​tre​be za sku​pim po​li​cij​skim pa​tro​la​ma.

A osim toga, sloboda otvorenog mora i dalje bi predstavljala blaženstvo i olakšanje onima koji, poput mene, sve više veruju da više ne ži​vi​mo u slo​bod​noj ze​mlji.

Ne​de​lja, 18. april 2004.

Nekada smo radili da bismo živeli, a onda smo se odrekli življenja Nema sumnje da je, s ekonomske tačke gledišta, naša zemlja trenutno krepkog i dobrog zdravlja. Imamo nižu stopu nezaposlenosti od većine drugih velikih industrijskih zemalja, cene stanova su među najvišim na sve​tu, da​vi​mo se u ri​zič​nom ka​pi​ta​lu i svi smo de​be​li.

Kada ih neko pita za mišljenje, mnogi stručnjaci pripisuju Gordonu Braunu odgovornost za beskrajnu paradu dobrih vesti i zahvaljuju Gospodu Bogu što nas vodi njegova pronicljiva, mudra, čvrsta, pre​zbi​te​ri​jan​ska, lu​ka​va škot​ska ruka.

Gluposti. Metamorfoza Britanije od ružnog pačeta do zlatne guske nema nikakve veze sa Braunom, već isključivo sa vašim načinom ishrane i po​na​ša​njem za sto​lom.

U stara vremena, ljudi su išli u kantinu u jedan okruglo da prozbore koju s ortacima, za trpezom bogatom nečim od testa. Sada svi kupuju ru​čak u re​sto​ra​ni​ma go​to​ve hra​ne.

Postoje li restorani brze hrane u Italiji? Ne bih rekao. Tamo Ljudi i dalje imaju običaj da uz ručak iskape nekoliko flaša vina i da onda od​spa​va​ju do šest.

U Britaniji, čak i ako izađemo s posla za ručak, to nam je samo izgovor da obavimo još nešto za posao. Isto važi i za večeru, a sve češće i za doručak. Zapravo, ponestaje nam obroka za sklapanje poslova. Uskoro će lju​di pro​da​va​ti i ku​po​va​ti robu na po​noć​nim go​zba​ma.

I ko još pije za vreme ručka. Pre neki dan u jednom restoranu u Noting Hilu, dok su ljudi pravili planove za televizijske emisije i nove reklamne kampanje, naručio sam čašu vina i odjednom je nastupila smrt​na ti​ši​na. „Nikada ne bih mogao da pijem vino preko dana“, rekao je moj uža​snu​ti gost. „Ni​šta ne bih mo​gao da ura​dim po pod​ne.“ Eto vidite. Početkom osamdesetih brinuli ste oko učinka na poslu jer ste zna​li da ćete, ako vam daju ot​kaz, biti bez po​sla do kra​ja sve​ta i veka.

A sada ljudi brinu oko učinka na poslu jer mi, za razliku od kon​ti​nen​tal​ne Evro​pe, više ne ra​di​mo da bi​smo ži​ve​li. Živimo da bismo radili, a ne možete efikasno da radite ako vam čaša

ša​bli​ja pli​va po kr​vo​to​ku.

Pre deset godina, prestajalo se s radom tačno u 17:30, bez obzira na to da li ste u tom trenutku u sred nekog posla ili ne. Prodavnice su imale dvokratno radno vreme. Uvek si mogao da odeš na odmor, a ako se ose​tiš malo ma​lak​sa​lo, mo​gao si da ideš na bo​lo​va​nje od me​sec dana.

Oh, ta su vremena odavno prošla. Danas, kada momci iz Top Gira pozovu neku automobilsku kompaniju smeštenu u nekoj zabiti u sedam uveče i čuju poruku koja kaže „Zao nam je, radno vreme je završeno”, oni zalupe slušalicu i ostatak večeri ne prestaju da gunđaju o, kako oni to zovu, „pro​vin​cij​skoj alj​ka​vo​sti“.

Ljudi idu na posao čak i ako ih rastrgne bengalski tigar. Ako dobijete ebolu, morate da sklopite dogovor na kome radite pre nego što vam se jetra raspadne. A dvokratno radno vreme? Ne, danas možete da kupite ru​ko​lu i u tri uju​tru se​dam dana u ne​de​lji.

Danas, a to nema nikakve veze sa gospodinom Braunom niti njegovim ratobornim šefom, cela britanska radna snaga ne pati od odsustvovanja već od prisustvovanja. Kada sam počeo da radim u lokalnim novinama, još 1978, zemlja je bila u stanju raspadanja. Mrtvi pacovi, ogromne gomile đubreta i ograničen izbor čipsa: slani, sa sirćetom, ili bez ičega. A ja sam bio srećan što mogu da doprinesem opštem osećanju nezadovoljstva tako što sam radio tri i po dana u ne​de​lji.

Bez šale, izlazili smo s posla četvrtkom u vreme ručka kad su novine odla​zi​le u štam​pu i vra​ća​li smo se tek u po​ne​de​ljak.

Ako bi urednik tražio od mene da izveštavam sa večernjeg sastanka lokalnog odbora, ja bih se ceo dan nakašljavao i lobirao kod predstavnika sindikata da mi zauzvrat izdejstvuje slobodan dan. Sada radim sedam dana u ne​de​lji, sva​ke ne​de​lje.

A kako je Gordon Braun izdejstvovao ove promene? Pa, teško je reći, jer je on u to vre​me bio na po​ro​dilj​skom bo​lo​va​nju.

Kako, pobogu, može zemlja od ovoga da postane snažna i uspešna?

Uloga tate u rođenju deteta jeste da se postara da beba ima sve prste na nogama i rukama. Čim to obavi, tata se vraća na posao. Kad bismo svi uzimali nedelju dana slobodno da čistimo za bebom kad povrati i hra​ni​mo je noću, vra​ti​li bi​smo se u 1978. za tili čas.

Nije čak ni samo u momcima stvar. Moja žena, koja je takođe i moj

menadžer, našla je vremena u toku svog trećeg carskog reza da priča o novom ugovoru koji je dobila tog jutra. Ne šalim se. Ležala je u bolnici rasporenog stomaka sa iglama u kičmi i pitala se da li je 15 posto do​volj​no za na​sta​vak emi​to​va​nja se​ri​ja​la ili tre​ba da tra​ži 20.

To je stav koji je oja​čao našu ze​mlju. Sada ra​di​mo sve vre​me, čak i dok se porađamo. Uveče izlazimo kao Borgovi iz Zvezdanih staza sa slušaiicama od mobilnih telefona zataknutim u uši, za slučaj da nas pozove neko iz kancelarije, a shodno tome zarađujemo i više para, koje tro​ši​mo ve​ćom br​zi​nom nego ika​da ra​ni​je u isto​ri​ji.

I je 1’ nam neko kaže hvala? Ne. Braun se vrati s porodiljskog bolovanja ili sa šestonedeljnog letnjeg odmora i obznani kako je on zaslužan za sve. Da, kako da ne. I za pobedu u Prvom svetskom ratu za​slu​žni su bili samo ge​ne​ra​li.

Ne​de​lja, 25. april 2004.

Buka pretvara čoveka u ubicu U četvrtak je grupa praznoglavih vazduhoplovnih fanatika preletela centar Birmingema u sedam ogromnih balona i u samo svitanje preplavila grad muzikom koja je bila komponovana specijalno da pro​me​ni na​čin na koji lju​di spa​va​ju.

Mogu misliti da je promena bila radikalna. Umesto da se probude još uvek pospani oko sedam-osam, izgleda da je dva miliona stanovnika Birmingema najverovatnije ustalo već u 6.30 pitajući se koji je ludak pi​le​ćeg mo​zga do​zvo​lio tako ne​što. Činjenica da su ovi muzičari iz balona preživeli silazak na zemlju pokazuje da je narod Birmingema izuzetno tolerantan. Da je Nebeski orkestar bombardovao moju kuću u zoru „audio pejzažem“, ja bih pucao u čla​no​ve još pre nego što sle​te.

Ne smeta mi buka ako se koristi u praktične i korisne svrhe. Na primer, ljude koji kupe kuću u blizini Hitroua pa posle kukaju zbog avi​on​ske buke tre​ba iši​ba​ti.

Takođe ne razumem one koji se žale na RAP-ove mlaznjake koji lete nisko. Jednom farmeru iz Velsa toliko je dojadio zvuk veštačkog groma da je na krovu kuće napisao „Crveni barone, odjebi!“ Svaki pilot je ra​do​sno nad​le​tao nje​go​vu kuću samo da bi vi​deo nat​pis.

A što se tiče čoveka koji se prošle nedelje žalio da su probe Pola Makartnija na Milenijumskom stadijumu preglasne, imam da kažem sledeće: ma daj, čoveče. Možeš da se žališ do mile volje na,Abonos i slonovaču“, ali nemoj da se žališ na događaj kojim se plaća održavanje Ble​ro​vih hi​ro​va.

Ista je priča sa saobraćajnom bukom i galamom koju prave farmeri kad dođe vreme žetve. To su prosto uzgredni proizvodi modernog doba.

Ne smetaju mi čak ni tuđi mobilni telefoni, osim ako ne zvone fabričkim to​nom No​ki​je.

Međutim, jedino što ne mogu da smislim jesu ljudi sa hobijem čija je jedina svrha da pravi buku. Mislim na one novopečene bajkere koji koriste sunčane nedelje za odlazak u prirodu specijalno zbog toga da bi pravili što više galame. Jednog dana ću ih ućutkati tako što ću rastegnuti žicu pre​ko puta.

Mislim takođe i na kampanologe koji najpre sačekaju da zavlada veliki mamurluk celom zemljom, a onda zagade mir nedeljnog jutra svo​jim pa​kle​nim zvo​ni​ma.

Zašto? Ako Bog misli da je razumno pozivati stado na službu tako što će gomila bradonja svirati „Dome slatki dome“ na šest tona gudačkih instrumenata u sedam ujutru, može slobodno da se nosi. Sve je to vrlo lepo dok se gnjavi pričama o miru i ljubavi, ali ja nedeljom ujutru želim samo malo mira i ti​ši​ne.

Ne bi mi to ni smetalo, ali crkveni skupovi su sada toliko mali da bi svi okupljeni mogli da stanu u sveštenikovog forda fijestu. Mogao bi bez problema da krene da ih jednog po jednog lično pokupi. I bez buke. Bez za​le​ga​nja na si​re​nu kao tak​si​sti u za​sto​ju, mo​li​ću lepo.

Takođe mislim da je krajnje vreme da se nešto učini po pitanju manjih letelica. Naravno da je RAF-ov mlaznjak mnogo bučniji, ali dok izađeš da vidiš šta se dešava, on je već odleteo dalje i već obara ljude po Kornvolu. S druge strane, mali avioni svim snagama pokušavaju da lete čak i po naj​bla​žem po​ve​tar​cu, pa ti tako vise nad dvo​ri​štem či​tav dan.

Mislim da je u redu da Ljudi imaju sopstvene letelice, ali uveo bih da one moraju imati minimalnu brzinu od, recimo, 1000 kilometara na sat.

Time bi se ne​pri​jat​nost za nas na ze​mlji sve​la na mi​ni​mum.

To je jednostavno rešenje. Tako jednostavno rešenje ne mogu da nađem za kosa koji je napravio gnezdo pod mojom strehom, na samo 15 cen​ti​me​ta​ra od mog ja​stu​ka.

Jutros su me njegovi mladunci probudili u 5.20 i naredna dva sata sam po​ku​ša​vao da smi​slim šta bih mo​gao s tim u vezi da ura​dim. Žena predlaže da nabavimo mačku, ali to nije moguće jer mi se nimalo ne dopada to što im pozadina izgleda kao držač za kuhinjske krpe.

Međutim, najviše ih mrzim zbog toga što od njih dobijam astmu, a sa ast​mom mi je još teže da za​spim nego s pti​ca​ma.

Mnogo bi lakše bilo da raznesem gnezdo i sve što je u njemu, na komade, mojom dvanaestocevkom. A ipak ne mogu sebe da nateram to da ura​dim. Ni​sam čak ni si​gu​ran da je za​ko​ni​to.

Verovatno jeste zakonito nežno ukloniti gnezdo i ubaciti ga u kontejner. Ali to mi nekako ne izgleda u redu. Čudno, zar ne? Uživao bih da dobijem priliku da obezglavim bajkera, ali ne mogu da nateram sebe da ubi​jem pet ko​so​vih beba.

Pomišljao sam na to da sledim primer koji su nam dali momci iz Nebeskog orkestra Birmingema i da ih cele noći bombardujem starim prog-ro​kom iz So​ni​je​vog vok​me​na, u nadi da će onda spa​va​ti to​kom dana.

Ali, rekli su mi da bebe kosa nisu iste kao ljudske bebe i da ovo neće upa​li​ti. A iz​gle​da neće ni mle​ko za​či​nje​no he​ro​i​nom.

I zato sam rešio da ih hranim velikim količinama zrnevlja sve dok se do​bro ne pod​go​je.

Onda ću ih udaviti u armanjak brendiju. A onda ću ih, pošto ih bu​dem ku​vao u Agi osam mi​nu​ta, uba​ci​ti u pe​če​ni krom​pir i po​je​sti.

To se zove osveta i, ako upali, pokušaću da uradim isto i sa zvo​na​ri​ma.

Ne​de​lja, 16. maj 2004.

Zbog napaljenih momaka osećam se kao da sam uhvaćen na delu Ženama je lako. Kad se nađu na kiosku na železničkoj stanici, mogu da kupe otprilike svaki časopis koji im se dopadne i budu sigurne da će moći na miru da ga či​ta​ju to​kom pred​sto​je​ćeg puta. Žena i dom. Dom i basta. Bašta i kosa. Kosa i lepota. Lepota i mršavljenje. Mršavljenje i mršavost. Mršave žene. Mršav dom. Mršava ba​šta. Mr​ša​va kosa.

Sve su to do​bri ča​so​pi​si.

Muškarcima nije tako lako. Mi znamo da bi trebalo da uzmemo Spek​tej​tor ili neku knjigu o viktorijanskoj poeziji jer ćemo tako izgledati kao da smo osećajni i pametni. A ipak, mi zapravo želimo da provedemo vožnju gledajući gole australijske surferke, naročito ako su bile žrtve na​pa​da aj​ku​le.

To bi značilo da treba da kupimo časopis za momke, što je nekada bilo u redu. Ali sada više, nažalost, nije moguće uraditi tako nešto, bar ne ako že​li​te da ga či​ta​te u jav​no​sti.

Kada sam prvi put video fotografiju nekoga koga je pojela ajkula, bio sam baš impresioniran. I drugi put sam takođe uživao, ali sada se, zahvaljujući sve većoj produkciji časopisa za momke, na smrt dosađujem dok gle​dam spa​si​o​ce iz Ju​žne Afri​ke koji su iz​gu​bi​li tor​zo.

Fotke napada ajkule predstavljaju neizostavnu poslasticu časopisa za muškarce još otkad su se prvi put pojavili pre deset godina. Ali s pojavom i očitim uspehom časopisa Zoo i Nats, koji izlaze nedeljno, stari me​seč​nja​ci su mo​ra​li malo da po​dig​nu ulog.

Sa tiražem od 600.000 primeraka, FHM, časopis koji se najbolje prodaje, ima i najviše da izgubi, tako da ovog meseca možete da se sladite prizorom krave sa dodatnim parom nogu koji joj raste iz vrata i čoveka koji je rođen sa licem okrenutim k leđima. Tu je takođe i dečak u obliku konja, neki tip koji ima testise veličine najvećih mogućih bundeva i čovek sa fiečim što izgleda kao vreća crvenog paradajza koja mu raste na licu.

Lepo, ali ovakve stvari nisu baš podesne za voz. Mislim, teško je uživati u snimcima čoveka sa elefantijazom dok pored tebe sedi

ne​po​zna​ta oso​ba, koja može biti i ka​lu​đe​ri​ca.

A ništa ti ne vredi da okreneš stranu jer, opa bato, na sledeće dve strane imaš Abi Titmus koja na sebi nema ništa osim sloja svetlucavog ulja za bebe.

To je još jedan problem. Kada su časopisi za momke tek počeli da izlaze, nije bilo teško naći neku devojku iz sapunice ili sa pop top liste koja bi se za mali honorar pojavila na središnjim stranama, odevena samo u kupaći kostim. Ali danas kad su paparaci okupirali svaku plažu na svetu, tabloidi i mag^zini o poznatima mogu da d ugase žeđ za fotkama trećerazrednih slavnih ličnosti u tangama. Zato časopisi za momke mo​ra​ju da odu ko​rak da​lje.

Ovo ume da uplaši ozbiljne glumice iz serija Žr​tva i Ko​ro​nejsn far​ma, a to znači da nama preostaje jedino da blenemo u devojke koje su jednom izašle s nekim ko je prodao psa nekom ko živi odmah pored Ri​čar​da i Džu​di.

Ove nedelje je, na primer, Zoo objavio sliku zadnjice Lize Snoudon.

Ko je Liza Snoudon? Nemam ama baš nikakvu predstavu. Nuts, međutim, ima fotkice Anuške i Stef koje su, kako oni kažu, voditeljke sa MTV-ja.

Da li biste čitali Kosooke vruće cice u vozu? Da li biste otvorili Plej​boj na sredini i pohvalno klimali glavom? O tome pričam. A isto je i sa Anuškom i Stef iako su, kako se ispostavlja, njih dve bile na žurci po​vo​dom 40. Ro​đen​da​na ne​ko​ga ko se zove Sejn Riči.

Da se vra​ti​mo na ki​o​ske na že​lez​fi​ič​koj i di​le​mu šta ku​pi​ti.

GQ ima kolumne koje pišu Boris Džonson i Piter Mendelson, čime dobijaju na prestižu i ozbiljnosti, ali sadrže pored toga i skrivene vizuelne mine. Okrenete stranu očekujući da nađete članak o gladi u Africi, ali o ne, tu su i dude Kejt Vinslet, a kaluđerica vas već strelja po​gle​dom.

A šta kažete na Nju Stejtsmeril Pa, može, ali s njim je poprilično garantovano da ćete se probuditi u Vejkfildu, 300 kilometara od vaše sta​ni​ce, sa ba​la​ma koje vam vise s uglo​va usa​na.

Specijalizovane publikacije zaista poseduju izvesnu privlačnost. Ako sedite u vozu i čitate Koji kompjuteri ili Au​to​kar, možete biti prilično sigurni da niko neće sesti pored vas. Loša strana je, naravno, u tome što ćete mo​ra​ti da či​ta​te Koji kom​pju​ter? ili Au​to​kar.

Svi specijalizovani časopisi zasnivaju se na pretpostavci da čitalac zna isto toliko o tematici koliko zna i redakcija. Skoro sam kupio časopis o filmovima i u njemu nije bilo ni jedne jedine reči koja je imala ikakvog smi​sla.

Društveno je prihvatljivo kupiti časopis tipa Areneili Volpejpera*, ali teško je shvatiti o čemu se u njima radi. Čini se da su uglavnom puni prilično modernih ljudi povijenih na biciklima u nekim uličicama, a nisu baš da puk​neš od sme​ha - i to me na​vo​di na re​še​nje.

Budući da smo Britanci i muškarci, može se reći da volimo da čitamo o baštovanstvu ili hrani, a imamo i izvrstan apetit za časopise sa televizijskim programom. Ali ono što najviše od svega volimo jeste da se do​bro na​sme​je​mo.

To znači da, kada stignem na železničku stanicu, ja uvek kupim dva naj​sme​šni​ja ča​so​pi​sa na sve​tu: Viz i Praj​ve​tAj. Ne​de​lja, 23. maj 2004.

Krajnje je vreme da stavimo tačku na tetovaže Kako se približavao svetski kup u ragbiju, Džoni Vilkinson je za nijansu pooštrio režim treninga. Bio je na terenu 12 sati dnevno, šest dana u ne​de​lji, kako ne bi ni mo​gao ni us​peo da pro​ma​ši kad dođe ve​li​ki dan. Čini se da je Dejvid Bekam primenio sasvim drugačiji pristup u pripremanju za predstojeći Euro 2004 fudbalski turnir. Umesto da traći vreme na treninzima, on je nabacio još jednu tetovažu. Rekao bih da mu je to de​se​ta po redu.

Za brigu je to što mu izgleda nije mnogo koristila prošle nedelje, kada je Engleska ušla u tesnu završnicu u stonom fudbalu protiv tima malih lju​di iz Ja​pa​na.

Mada, ne mogu da shvatim kako tetovaža uopšte može da poboljša ne​či​je fud​ba​ler​ske ve​šti​ne.

Ustva​ri, ne mogu da shva​tim ni koja je svr​ha te​to​va​že.

Sećam se kada sam, kao reporter za lokalne novine krajem sedamdesetih, pisao članak o nezaposlenosti kao posledici ovog ili onog štrajka. Jedan čovek kojeg sam intervjuisao rekao mi je kako ima sve odgovarajuće kvalifikacije, ali ga ipak uvek odbiju kad se prijavi za neki posao. Nije shvatao zašto, ali ja jesam. Zbog ogromne paukove mreže koju je is​te​to​vi​rao na licu.

Nekada davno, tetovaža je bila pokazatelj da ste proveli vreme u ćuzi ili mornarici, ali danas skoro svaka osoba koju vidim ima nešto nalik na logo Har​li​ja Dej​vid​so​na da joj viri iz pan​ta​lo​na.

Da li Kamila Parker Boulz ima na zadnjici džinovskog orla sa ljud​skom lo​ba​njom koji jede zmi​ju? Ne bi me uop​šte iz​ne​na​di​lo da ima.

Ne, čekajte. Zapravo, iznenadilo bi me jer, i pored dva uvažena izuzetka, lorda Ličforda koji ima na ruci morskog konjica i majke ser Vinstona Čerčila koja je imala zmiju oko ručnog zgloba, tetoviranje se i dalje smatra prilično prostačkim. I dalje je rezervisano za igračice oko šipke i ljude koji vole da nakače englesku zastavicu na antenu automobila. Ebs, nekadašnji član benda Fajv, ima tetovažu na bradavici i ja mi​slim da je time sve re​kao.

Naravno, kad sam imao šesnaest godina, dopadala mi se ideja da traj​no ure​žem u levi guz malu cr​ve​nu zve​zdu u sti​lu Če Ge​va​re.

Nisam to uradio iz dva razloga. Prvo, zakon nalaže da ne smeš da se istetoviraš ako nisi pijan. A da bi mogao da budeš pijan, moraš da imaš 18 go​di​na.

Drugo, tatu majstor mi je jednom prilikom prešao iglom po nadlaktici da mi pokaže kako to baš ništa ne boli. Lagao je. Osećao sam se kao da me bode sto​ti​nu no​že​va u slou mo​u​šnu. Šta li bi na kraju bilo sa mnom? Verovatno sida, i fleka na dupetu. I čemu to? Sto bih trpeo toliki bol i plaćao toliki novac za nešto što nikada neću moći da vidim? To je isto kao kad bih dovukao ogroman ručno ra​đe​ni te​pih čak iz Uz​be​ki​sta​na i onda po​krio nji​me pod na ta​va​nu.

Vidite sve te ljude, uglavnom u časopisu Hit, sa leđima na kojima su ispisani redovi i redovi gotskih simbola, i onda pomislite: Ko bi još okrenuo zavese naopako tako da se šara vidi spolja i da komšije mogu da se dive?

A ima tu i još nekih problema. Tetoviranje postoji od kad je sveta i veka, ali ako proučimo dela svih velikih umetnika — Leonarda da Vinčija, Van Goga, Monea — videćemo da su volelo da pokazuju svoju veštinu i spretnost na skoro svakoj površini: zidovima, tavanicama, plat​ni​ma, pa​pi​ru. Ali ne i na ljud​skom telu.

Ni u jednom trenutku Konstabl nije ni pomislio: „Imam ideju, na​sli​ka​ću Konj​sku za​pre​gu na Tar​ne​ro​voj gu​zi​ci.“ Tatu umetnost je, bez iznimke, užasna. Dejvid Bekam sada već počinje da liči na omot albuma Ajron Mejdena. A pogledajte samo kako iz​gle​da pro​seč​ni tatu maj​stor.

Možda bih, da mi kojim slučajem neko drži decu kao taoce, dao Trejsi Emin na volju da radi šta hoće sa iglama, ali ne i ćelavom Anđelu Pakla koji ima 120 kila i celo skla​di​šte fir​me „Tra​vis Per​kins“ za​bo​de​no u nos.

Ne bi mi on toliko smetao da većina pravih umetnika ne provodi nedelje i nedelje razmišljajući o delu i o tome kako bi mogli da mu pristupe. Ono što dobijete od Anđela Pakla jesu petominutne konsultacije posle kojih završite sa nekom žvrljotinom. Osim toga, većina uspešnih umetnika naučila je zanat tako što je nosila beretke i šetkala se po obali reke. Ovi tatu momci su, znate, naučili svoj zanat tako što su skla​pa​li kom​bi​je.

Jedino je dobro to što, kada umre model, umire i tetovaža. Osim, naravno, u Japanu, gde možete da kupite mrtve istetovirane ljude i da

na​pra​vi​te od njih na​me​štaj.

Eto za​ni​mlji​ve ide​je: de​ko​ra​tiv​ni ja​stu​či​ći od ja​ku​za.

Ne verujem da će mi iko poverovati, ali ljubav jedne moje prijateljice prema Ferariju bila je toliko snažna da je istetovirala propetog konja tačno iznad proreza na zadnjici. E sad, svaki put kad se sagne, ljudi kažu:,,Hm, za​što si na​cr​ta​la ma​gar​ca na le​đi​ma?“ Tatu je grozan, ali ona mora da ga trpi zauvek. O, da, znam da danas postoje razni načini uklanjanja tetovaža, ali svi koštaju - a pritom bole još i više nego kad ti ura​de pro​kle​tu te​to​va​žu.

Da li rade? Pa, treba samo da pogledate neki izmrljani i isprljani voz londonske podzemne železnice sa kojeg su isprani grafiti pa da vam bude ja​sno da je od​go​vor: ne, ne sa​svim.

Ne​de​lja, 6. jun 2004.

Život je sam po sebi uvredljiv, zato dosta kukanja Nakon dve žalbe razgnevljenih muslimanskih vođa, plakat na kome su bile četiri mlade dame odevene samo u Slogijeve tange uklonjen je sa svih lo​ka​ci​ja u bli​zi​ni dža​mi​ja.

Tako je lako pasti u vatru zbog ovoga. Ima onih koji će reći da muslimani, ukoliko ne žele da njihova deca gledaju slike devojaka u donjem vešu, bolje da nisu ni dolazili iz Uzbekistana. A nema sumnje da će čitaoci Dejli Mejla ukazivati na to da će i Britancu, ako se preseli u Francusku i požali na lokalni kafe koji služi šnicle od konjskog mesa, neko reći gde tre​ba da ide.

Ima tu i drugih stvari. Hrišćani tvrde da se već godinama žale Agenciji za standarde reklamiranja zbog „opscenih plakata“, ali da njihove žalbe imaju malo ili nimalo efekta. A ipak, potrebno je samo da mu​je​zin po​dig​ne obr​vu i Slo​gi do​bi​ja na​log za ise​lje​nje.

Slogi, naravno, tvrdi da je teško reklamirati donji veš bez pokazivanja donjeg veša. Doduše, mogao bi da se ugleda na Supermena i da obuče ne​ko​me tan​ge pre​ko pan​ta​lo​na.

Najveći problem koji ja u ovome vidim nema pak ništa sa rasnom ili pozitivnom diskriminacijom, pa čak ni sa Agencijom za standarde reklamiranja. Ne. Ja imam problem sa preterano pobožnim, blagoglagoljivim svetačkim glupacima koji su previše dobri za posao koji rade i koji se žale zbog ova​kvih stva​ri.

Sećate se one reklame „Zdravo momci“, za vonderbra? Ona je dobila 150 žal​bi.

Tu je zatim i reklama za Velvet toalet papir, koja je imala slogan „Volite svoju zadnjicu”, 375 žalbi na nju. Pet stotina je kukalo zbog FCUK-ovog loga, a njih 275 je muku mučilo zbog reklame Kluba 18-30: „Ot​krij​te svo​je ero​ge​ne zone.“ Ono što ne smete zaboraviti u ovom slučaju jeste da su svi ti Ljudi morali da zovu telefonsku službu da dobiju broj Agencije, zatim da nadu adre​su, na​pi​šu pi​smo, kupe mar​ki​cu i odu do po​šte.

Ne bi bilo toliko strašno da su samo želeli da iskažu svoje nezadovoljstvo ali oni, pošto su se već toliko potrudili, kažu kako za​hte​va​ju i da se pre​du​zme neka ak​ci​ja koja će dati re​zul​ta​te.

Ne dešava se to samo u marketingu. Baš je ove nedelje emisija Tac​ke​gle​di​sta na prvom kanalu BBC-ja zasula producenta Top Gira mnoštvom žalbi zbog prekomerne brzine i sličnih stvari, pa su ga tom prilikom pitali i da li bi, u svetlu svih tih pisama, ubuduće uveo izmene u način i brzinu kojima voditelji voze. Srećom, bio je dovoljno hrabar, pa se samo na​sme​šio i re​kao:,,Ne.“ Ali, hajde samo na trenutak da zamislimo da je rekao da. Zamislimo da živimo u svetu u kome šačica Ljudi može nešto da promeni ili zabrani tako što će napisati u pismu: „Ovo mi se baš i ne dopada previše, pa bih že​leo da ne​sta​ne.“ Ja bih mogao da pišem Agenciji za standarde crkvenih zvona, a rezultat moje žalbe bio bi taj što bi kampanologija istog trenutka bila proglašena nezakonitom. A posle drugog pisma, svim turistima iz Amerike koji slete na Hitrou bio bi zabranjen ulazak u zemlju. Sta mi​sli​te, ko​li​ko bi Bil Odi op​stao u ta​kvom sve​tu?

I ne samo Bil. Siguran sam da i kraljica, sa svim svojim palatama i slugama, nervira nekoga i nekome smeta, pa hajde zato da zabranimo i nju i njenu porodicu. A kad smo već kod toga, poznajem određeni broj Ljudi kojima se ne sviđa ona ogromna nova zgrada u Londonu u obliku krastavčića, pa zašto je onda ne bismo srušili, a s njom i Britansku bi​bli​o​te​ku i Pre​ston.

Od mačaka dobijam astmu i nalazim da su njihove zadnjice uvredljive, pa bi stoga svako morao da strpa svoju voljenu macu u vreću i oda​la​mi je po gla​vi pa​li​com za kro​ket.

Naravno, sve to pod uslovom da kroket nikome nije išao na živce u međuvremenu. U tom slučaju biste morali da upotrebite zamrznuti jag​nje​ći but. Ili, još bo​lje, ko​tlet sa ora​si​ma.

Ne, ne, čekajte. Neki ljudi se nadimaju od oraha. Vidite, dakle, već smo naleteli na problem. Imate mačku u džaku, ali nemate načina da je ubi​je​te.

Dajem sve od sebe da smislim nešto što bi bilo dozvoljeno u svetu gde se ne sme učiniti ništa što bi nekoga moglo da uvredi. Kola, kondomi, hri​šćan​stvo.

Sve bi moralo da leti, osim možda Majkla Palina i, možda, Dejvida Aten​bo​roa.

Verovatno mislite da je ovo smešno, ali bojim se da nije. Kad odete u

bioskop, videćete da vam daju sinopsis filma pre nego što lav MGM pro​duk​ci​je za​ri​če. „Ovaj film sadrži scene sa jakom svetlošću i neublaženim jezikom, a ima i blagog nasilja kada Nemcu prsne kečap u cvikere. Ah, da, ima i polugolotinje kad vidite Suzanu Jork u hulahopkama, a bojim se da je tu i pas po ime​nu Crni.“ Sve ovo zato što u pu​bli​ci mo​žda ima lu​da​ka.

Nemojmo nikako zaboraviti odakle je sve ovo počelo. Nakon samo dve žalbe — dve, ne dva miliona - Agencija je zamolila kompaniju Slogi da u budućnosti povede više računa o tome gde postavlja plakate sa de​voj​ka​ma u do​njem vešu.

Sreća da je naš veliki vođa Toni Bler i dalje zvezda vodilja koja nam daje nadu u ovom sterilisanom svetu. Milion ljudi se pojedinačno žalilo zbog njegovih planova da bombarduje Irak, ali on nije dao ni pet para.

Tre​ba​lo bi da se svi ugle​da​mo na nje​ga.

Ne​de​lja, 13. jun 2004.

Sad isključi dugme za paniku i tiho se udalji Prošle nedelje me je pozvao jedan prijatelj, prilično rastrojen zbog toga što mu je račun za PDV ispao malo veći nego što je očekivao. Posle toga sam išao na ručak sa nekim tipom koji je tokom celog obroka lamentirao nad te​ško​ćom iz​bo​ra naj​bo​lje ško​le za svo​ju ćer​ku.

Za to vreme, Nadbiskup od Kenterberija nalazi se u palati Lambet, gde korača s kraja na kraj dnevne sobe i pita se da li da se pojavi kao specijalni gost u Simp​so​no​vi​ma. Nisu mu ovi problemi baš u rangu pro​ble​ma a la To​mas Be​ket, zar ne?

Nevolja je u tome što smo, nakon otprilike četiri milijarde godina brige oko sabljastih tigrova, kuge, verskih zaluđenika koji mogu da ti iščupaju srce i Nemaca koji mogu da te bombarduju, izgubili sposobnost da pre​sta​ne​mo da bri​ne​mo onda kada je za​i​sta sve u redu.

Danas brinemo oko pojave ćelavosti i celulita isto onoliko koliko su ljudi 1665. brinuli o Velikoj kugi. Danas, na primer, sija sunce, nebo je kobaltno plavo, igla termometra se penje ka 23. podeoku, ja sam primio neočekivanu uplatu od videodistributerske kompanije, za vikend me čekaju tri žurke jedna za drugom i deca su mi zdrava. A ipak, ja sedim ovde i brinem o količini svemirskog otpada. Baš je pre neki dan jedna francuska raketa uništena kada je naletela na delimično pojedeni hamburger koji su u orbitu bacili ortaci Nila Armstronga. Ili je možda na​le​te​la na ka​plji​cu far​be.

Kažu da ima 100.000 komada otpadaka i raznog đubreta koje kruži oko Zemlje i uskoro će, tako kažu stručnjaci, neko poginuti kada se u svemirskoj letelici slupa o majstorski ključ koji je neki smotani Rus is​pu​stio još 1969.

Brinem se takođe i zbog toga što moja ćerka nosi prekratku suknju, što se Najdžela Loson možda pretvara u muškarca i što ću od abnormalnih količina dijetalne koka-kole koje svakodnevno pijem dobiti rak zuba. A čak uop​šte ni ne či​tam Dej​li Mejl.

Dejli Mejl uviđa patnju i užas u otprilike svakom aspektu modernog života. Kukuruzne pahuljice će vas ubiti ako vas pre njih ne dokrajči neki imigrant iz Albanije. Od lososa iz ribnjaka će vašoj deci istruliti oči, genetski modifikovana pšenica će vam okupirati baštu i pojesti kućne

ljubimce, a Bog neka je u pomoć onima koji ne se ne pridržavaju strogog programa oralne higijene. Jer njima će iz desni početi da rastu pečurke ubi​ce.

Mnogo bih voleo da okrivim novine zbog toga što su nam svezale gene za brigu u čvor koji se ne može razrešiti, ali bojim se da su zapravo pravi kriv​ci u ovom slu​ča​ju svi koji su pre​va​li​li če​tr​de​set.

Ja, na primer, gazim srednje godine ubeđen da nam neko oduzima i uništava savršeni svet u kome smo uživali recimo negde oko 1976. Ne vidim potrebu za ležećim policajcima i pirsingom na pupku i ne shvatam za​što Lju​di mo​ra​ju da me zovu Dže​za.

Svakoga dana čitam novine sa sve jačim osećajem da su ludaci preuzeli ludnicu i da je baš svaka stvar na svetu, počevši od Kjoto protokola pa do neprestanih zabrana upotrebe herbicida u baštama, osmi​šlje​na s na​me​rom da se svet vra​ti u ri​kverc.

Tužno je to, ali stari ljudi uvek veruju da je život bio bolji kad su bili mladi. Kad slušam priče moje majke o tome kako je ona odrastala, čini mi se kao da sam potopljen u kadu s toplom vodom u društvu Inid Blajton. Sve je tada bilo kao jedna poveća priča o Nodiju, sa rumenim po​zor​ni​ci​ma koji su ju​ri​li ne​va​ljal​ce zbog toga što kra​du ja​bu​ke.

Majka moje majke je, doduše, verovatno i svo​je detinjstvo predstavljala na podjednako iskrivljen način, i majka njene majke isto, i tako redom. Ali, život je baš u ovoj sekundi dok pišem po svakom kri​te​ri​ju​mu bo​lji i udob​ni​ji nego što je ika​da bio u isto​ri​ji ljud​ske rase.

Kažu nam da se Ljudi zabavljaju na sve lošije načine, ali čak je i Ve​li​ki brat bolji nego da sedite u zajedničkoj sobi i gledate de kako se kupa u limenom koritu. Možda je moja baka uživala u valjanju po senu na letnjoj jari u stilu Saj​der sa Rozi, ali kada ju je boleo zub morala je da ide kod lokalnog berberina koji joj je izbijao zub maljem. Kada je njen muž izgubio posao, porodica nije imala šta da jede. A kada je njena prijateljica u trud​no​ći ima​la spu​šte​nu po​ste​lji​cu, umr​la je.

U to vreme nisi morao da brineš o subotnjim aktivnostima u ćerkinoj školi niti o dužini njene suknje, jer je najveća verovatnoća bila da će ona podleći nečem neizrecivo strašnom još sa četiri godine. A čak i ako bi napunila desetu, ne bi joj ni dali da se upiše u školu, niti da glasa na iz​bo​ri​ma.

Danas gledam one ljude kod Opre kako blebeću o svom napaćenom

ljubavnom životu i ne mogu da ne pomislim: „Dobro, sigurno nije bilo lepo doći kući i zateći sina u ženskom donjem vešu, ali ne tako davno mo​gao si doći kući i za​te​ći ga u če​lju​sti​ma sa​blja​stog ti​gra.“ Zatim, danas imamo i armiju savetnika za ljude pod stresom, koja je uvek na gotovs da ispegla emotivne nabore nastale nakon neke manje nezgode na poslu. Kažu nam oni da je život u dvadeset prvom veku kom​pli​ko​va​ni​ji nego ikad pre, ali to pro​sto nije tač​no.

Time što nas ohrabruju da strepimo od manjih povreda i komadića međunarodne svemirske stanice koji bi nam mogli pasti na glavu i od opasnosti po samo postojanje čovečanstva koju predstavljaju lososi iz ribnjaka i kukuruzne pahuljice i od prokletog globalnog zagrevanja, učiniće nas sve potpuno nespremnim za dan kad Saudijska Arabija pla​ne, a mi ko​nač​no do​bi​je​mo pra​vi ra​zlog za bri​gu.

Ne​de​lja, 4. juli 2004.

Žive zvezde ubijaju rokenrol Kada sam čuo da će Morisi ponovo okupiti Njujork Dolse radi koncerta u Lon​do​nu ovog leta, mo​ram pri​zna​ti da sam bla​go po​di​gao obr​vu.

Kada su Dolsi oformljeni početkom sedamdesetih, pokazalo se da ne poseduju apsolutno nikakve muzičke sposobnosti. Niko od njih nije umeo da peva, niko nije umeo da svira nijedan instrument i možda baš zbog svega navedenog, nijedan od albuma koje su izdali nije postigao ono što na​zi​va​mo ko​mer​ci​jal​nim uspe​hom.

Danas ih, međutim, mnogi smatraju jednim od najvažnijih delića sla​ga​li​ce ro​ken​ro​la.

U suštini, pripada im zasluga za premošćivanje jaza između glem i pank roka i za otvaranje mogućnosti da se ispile Seks Pistolsi i Kleš u En​gle​skoj, a Ra​mo​uns i Te​le​vi​žan u Ame​ri​ci.

Bili su pankeri pre nego što je pank rok izmišljen, pa je stoga bilo sasvim na mestu što ih je Morisi pozvao da se još jednom okupe na gaži.

Mene je jedino zbunilo kako tačno namerava to da uradi, budući da su, pro​sto re​če​no, sko​ro svi mr​tvi.

Prvi je otišao bubnjar Bili Marsija koji je, dok je svirao sa Rodom Stjuartom na turneji po Engleskoj, smislio kako bi bilo dobro napraviti koktel od šampanjca i mandraksa. Dok je bio u besvesnom stanju, drugari su ga stavili u kadu s hladnom vodom i sručili mu toliko kafe niz grlo da se uda​vio.

Ne obazirući se mnogo, Dolsi su ga zamenili momkom po imenu Džeri Nolan, koji je zapravo umeo da svira bubnjeve. To je izazvalo toliko svađa da je on napustio bend i preselio se u Švedsku, gde je i umro od me​nin​gi​ti​sa.

U međuvremenu, gitarista Džoni Tanders je nestao u narkotičnoj mećavi, i s njim se vraćamo opet na tu povratničku svirku u Londonu. Ko će to tač​no biti na sce​ni?

Pa, bio je Artur,,Ubica“ Kejn, basista iz prvobitne postave, ali skoro kao i da nije bio. Bio je potpuno ćelav i očigledno nakljukan sedativima.

To nije predstavljalo ništa nenormalno. U dobra stara vremena često je umeo da bude toliko pijan da je morao da glumi kako nije u stanju da svira bas gitaru, dok je zapravo jedan od momaka koji su pratili bend na

tur​ne​ji sta​jao iza na​sla​ga​nih zvuč​ni​ka i svi​rao.

To već nije bilo normalno. Nažalost, Ubica je bolovao od leukemije i pro​šle ne​de​lje je i on oti​šao u več​na lo​vi​šta.

Na ITV-u često puštaju dokumentarce pod nazivom Naj​o​pa​sni​ji poslovi na svetu, ali teško je smisliti koji bi to posao mogao biti opasniji od sviranja u Njujork Dolsima. Zapravo, sviranje u bilo kom bendu tokom šezdesetih i sedamdesetih bilo je takvo da je u poređenju s njim kopanje tunela u devetnaestom veku izgledalo kao mačji kašalj. Grupa Hu izgubila je basistu i bubnjara, a Bitlsi gitaristu i tekstopisca. Možda bi ovi što su pre​te​kli mo​gli da se spo​je i osnu​ju Hu​tl​se. Eto ide​je.

Tu su zatim i Fil Linot, Dženis Džoplin, Džimi Hendriks, Džon Bonam, Džim Morison, Mark Bolan, Edi Kokran, Brajan Epstajn, Duan Olman, većina Linird Skinirda, Cozi Pauel, Aleks Harvi, Riki Nelson, Pit Hem i Tom Evans iz Bedfingera, Tim Hardin, bubnjar Stili Dena, Bon Skot iz AC/DC-ja, polovina Grejtful Deda, Ces Cendler, Džoni Kid, Rori Galager, Džejms Hanimen Skot i Pit Farndon iz Pritendersa, Džon Beluši, Elvis, Petsi Klajn, Brajan Džouns, Stivi Rej Von, Teri Ket iz Či​ka​ga i Sid Vi​šez. Čak ni Kar​pen​ter​si nisu bili si​gur​no uto​či​šte.

Od 321 poznatog muzičara koji su prerano preminuli u zlatnim danima rokenrola, njih 40 je odnela droga, 36 je izvršilo samoubistvo, a čak 22 je umrlo u avionskim ili helikopterskim nesrećama. Trideset petoro njih umrlo je u autu, osamnaestoro je ubijeno, devetoro se udavilo u sopstvenoj bljuvotini, a petoro u sopstvenim bazenima. Uzeti gitaru u ruke u Londonu godine 1972. bilo je opasnije po život nego uzeti pu​šku u Sta​ljin​gra​du 1942.

U to vreme, ako bi došao kući iz škole i rekao mami kako želiš da budeš vozač Formule Jedan kad porasteš, ona bi uzdahnula od olak​ša​nja:,,Oh, hva​la Bogu pa ne že​liš da svi​raš u ben​du.“ Sada su, međutim, stvari drugačije. Ako izuzmemo poznate i plemenite primere Kurta Kobejna, koji je razneo sebi glavu pištoljem i prosuo sve što je u njoj bilo, šta god to bilo, po zidu, i Majkla Hačensa, koji je otišao na susret sa svojim tvorcem sa narandžom u ustima, iz​gle​da da su da​na​šnje rok zve​zde stra​vič​no do​brog zdra​vlja.

Koliko ja znam, niko iz Djuran Djurana nije umro, a kad sam poslednji put proveravao, ceo Basted je bio na okupu. Pink se dobro drži, a čak su i Oej​zi​si uspe​li da se drže po​da​lje od svo​jih ba​ze​na.

Možda je baš u tome i problem sa današnjom muzikom. Možda sve malobrojnija publika Radija 1 i sve slabije prodaje albuma imaju neke veze s nedostatkom opasnosti. Davne 1975. ja sam trkom išao da gledam nastup, delom zbog toga što sam voleo energiju koncerta, a delom, možda i podsvesno, zbog toga što je svaku svirku prožimao osećaj da će za ne​de​lju dana svi oni biti mr​tvi. Obič​no je tako i bi​va​lo.

Takav osećaj sigurno nećete dobiti sa Vilom Jangom. Prošlog vikenda sam ga gledao na nastupu na muzičkom festivalu u Kornberiju i, iako su melodije bile savršeno vesele, ipak nije bilo osećaja da će ga narednog ju​tra naći u ho​tel​skoj sobi pu​noj kur​vi i ko​ka​i​na.

Smatram da je on savršen uzor za moju desetogodišnju ćerku. Ali podozrevam da bi se njoj više sviđao ako bi napunio glavu heroinom i na​le​teo pri​vat​nim avi​o​nom na ra​fi​ne​ri​ju naf​te.

Ne​de​lja, 18. juli 2004.

Jupi, imam zlatnu jabuku na porodičnom stablu Prošle nedelje je najavljeno da će vrhunac vašeg gledalačkog zadovoljstva ove jeseni biti serija u kojoj desetoro ljudi koje prvi put u životu vidite otkrivaju svoje porodično stablo. Saznaćete sve o čukunbabi Mojre Stjuart i otkriti da Bil Odi ima sestru za koju nije ni znao da po​sto​ji.

Dosadno zvuči, zar ne? Meni je svakako zvučalo dosadno kada su me producenti prošle godine kontaktirali i pitali me hoću li da budem jedan od tih de​se​to​ro.

Isprva sam rekao da neću. Tvoje porodično stablo je personalizovana verzija Istorije Britanije od Sajmona Skame, i to je lepo. Ali tuđe stablo?

To je nesuvislo koliko i Istorija Malezije od Sajmona Skame. I još da gledaš to na televiziji? Pa, to je isto kao da gledaš snimke sa odmora neke oso​be koju ne po​zna​ješ.

Naravno, mogu da shvatim zašto Ljudi pokušavaju da otkriju nešto više o svojim precima i zašto je vebsajt sa popisom stanovništva iz 1901. tako spek​ta​ku​lar​no pu​kao kada je po​sta​vljen pre par go​di​na.

Iz istog razloga iz kojeg naučnici proučavaju crne rupe. Želja da sa​zna​mo oda​kle po​ti​če​mo je​ste ono što nas raz​dva​ja od zve​ri​nja.

Tokom godina, povremeno sam pomišljao kako bih mogao da zavirim u istoriju svoje porodice jer sam, kao i svi drugi, potajno gajio želju da ot​kri​jem kako vo​dim po​re​klo od Džo​na od Gona i XVI erla od Vor​vi​ka.

Ali u stvarnosti, svi potičemo od dugačke loze dosadnjakovića, pa se zato nikad nisam zamarao time. A zaista nisam mogao da shvatim zašto bi istorija moje porodice bila osnova za višečasovnu televizijsku emisiju.

Osim ako se emi​si​ja ne zove: Ot​kri​va​mo: naj​do​sad​ni​ji čo​vek u Bri​ta​ni​ji.

U stvari, mogla je da se zove i Otkrivamo: najincestuoznija porodica u Britaniji, jer su preliminarna istraživanja pokazala da su svi moji preci od 1780 naovamo - a bilo ih je oko 2000 — rođeni u krugu od 20 ki​lo​me​ta​ra. Pra​vo je čudo što ne​mam jed​no oko i go​vor​nu manu.

Raspravljao sam se i tvrdio kako nema smisla nastavljati sa emisijom jer niko od tih ljudi nikada nije uradio ništa ni izbliza zanimljivo; ali, predomislio sam se kada su producenti otkrili da je moja baba po majci bila iz porodice Kilner. A Kilnerovi su u devetnaestom veku bili

multimilijarderi. Bogatiji nego što i najpohlepniji čovek može da zamisli.

Vlasnici mlinova, brodova i polovine skladišta koja su stajala uz Temzu.

Zar me ni malčice ne zanima, pitali su me, da saznam šta se desilo s nov​cem?

Još kako me zanimalo, pa sam proteklih šest meseci, motivisan isključivo pohlepom, proveo vozikajući se po autoputu M1 i nastojeći da otkrijem istinski epsku priču o zvezdanim visinama i katastrofalnom ko​lap​su bri​tan​ske fa​brič​ke in​du​stri​je.

Dok je Bil Odi saznao da ima sestru za koju nije ni znao da postoji, ja sam otkrio da sam u srodstvu sa glumcem Kitom Baronom. Tako da to tvo​je sta​blo mo​žeš da sa​vi​ješ i po​du​vaš, bra​do​nja.

Ono što me je najviše iznenađivalo kako su meseci prolazili bila je činjenica da je u ovoj zemlji toliko lako otkriti istorijske podatke. Imao sam tim istraživača koji me je usmeravao na pravi put, ali čak ni to ne bi bilo ni od kakve koristi u, recimo, Skandinaviji. Tamo su sva drevna dokumenta bila pohranjena u drvenim crkvama koje su tokom mnogih go​di​na spa​lje​ne. Što zna​či da su sva do​ku​men​ta ne​sta​la.

Ovde sam mogao opušteno da uđem u javnu biblioteku Hadersfilda i poslužim se originalnim sudskim beleškama sa parnice podignute protiv moje porodice 1870. godine zbog narušavanja životne sredine. Onda sam se odvezao do Univerziteta u Vorviku i pročitao sve što su imali o štrajkovima koji su pogodili njihove mlinove 1880. Čak sam pronašao i zapise o ribolovu iz 1780. godine, tokom kojeg je osnivač dinastije Kilner pro​na​šao lo​ka​ci​ju za svo​ju prvu fa​bri​ku.

Možete čak i da pišete zahtev Kancelariji za čuvanje oporuka i oni će vam poslati kopiju testamenta vašeg čukun-čukun-čukun dede, a u Nacionalnom Arhivu u Kjuu možete da saznate i gde je živeo. Samo odite tamo i videćete da sadašnji vlasnici uglavnom imaju fotografije ljudi za ko​ji​ma tra​ga​te.

Našao sam jednu fotografiju iz 1901. na kojoj je moj čukun- -čukun deda. Sedi u automobilu koji je kupio, što je za to vreme bilo isto kao kad biste sada posedovali privatni avion Galfstrim 5. Nije on, dakle, davao ni pet para za ži​vot​nu sre​di​nu i bio je lud za vo​žnjom…

Naravno, geneologija je puna poteškoća, od kojih je glavna internet.

Neki kažu da je internet neprocenjivi izvor informacija, ali jedini Kilnerovi koje sam ja uspeo da pronađem na guglu bili su članovi bejzbol

tima iz neke sred​nje ško​le u Ame​ri​ci. Či​ni​lo mi se da oni nisu re​le​vant​ni.

Postoje mnoge kompanije u sajber svetu koje obećavaju da će dokazati kako ste vi zapravo zakoniti vojvoda od Devonšira, ali pošto im date novac, dobićete zauzvrat samo neki bedni grb koji dokazuje jedino da su vas na​ma​gar​či​li. Čak i u stvarnom svetu, život zaluđenika za istoriju je težak jer su rukopis i pravopis u osamnaestom i devetnaestom veku bili užasni. Čitavo jedno popodne čitao sam nešto za šta sam verovao da je istorijat proizvodnje stakla, ali isto tako je moglo da bude i recept za kuvanu Alja​sku.

Osim toga, iako je vođenje evidencije u Britaniji oduvek bilo besprekorno, ljudi sve do 1875. nisu morali da prijavljuju rođenje deteta.

Sto je najgore od svega, može ti se desiti da potrošiš na hiljade funti i proputuješ na hiljade kilometara da bi na kraju saznao kako potičeš iz dugačke loze radnika na farmi. Ili da si, o užasa nad užasima, izgubljena se​stra Bila Odi​ja.

Ne​de​lja, 1. av​gust 2004.

Za čekanje na aerodromu krivi su priglupi Daren i Džuli Pretpostavljam da smo prošli kroz aerodrom u nekom trenutku u protekle dve nedelje i pretpostavljam da smo se svi pojavili, kao što se i očekuje, dva sata pre poletanja. Zašto? Nekada je bilo sat vremena, zašto sada tra​že da do​đe​mo dva sata ra​ni​je?

Kažu nam da je aerodromima potrebno dodatno vreme jer nakon dešavanja od 11. septembra moraju da obavljaju stroge provere bezbednosti. A, da. Jedanaesti septembar. Univerzalni izgovor za ap​so​lut​no sve.

Naravno, u Americi je afera sa kulama bliznakinjama u glavnoj ulozi usporila aerodromsku proceduru do te mere da postaješ zvanično za​ve​den kao ne​sta​la oso​ba.

To je zbog toga što su, pre napada, Amerikanci tretirali avione kao što mi tretiramo autobuse. Bezbednost je bila toliko jadna — na primer, u avionima nisu morali čak ni da označe kome od putnika pripada prtljag — da me čudi zašto su Bin Ladenovi piloti samoubice morali da pribegnu skalperima. Pomislio bih da su mogli da se ukrcaju u avion sa sve ka​la​šnji​ko​vi​ma i ku​ti​jom bom​bi.

E, sad, klatno se zaljuljalo u potpuno drugom smeru. Amerikanci te neće pustiti u avion sve dok ti ne unište laptop i sve dok ti pet- -šest špa​ni​je​la te​melj​no ne pre​tr​ke​lji​še ci​pe​le.

U civilizovanom svetu, međutim, tamo gde postoje Crvene brigade i Bader Majnhof grupa, mi znamo sve o otmicama aviona već 30 godina, pa stoga i aerodromi oduvek funkcionišu kao nuklearne istraživačke stanice. Oduvek nas bombarduju besmislenim pitanjima dok čekiramo kartu. Avion nikada nije mogao da poleti pre nego Što se označi šta je čiji pr​tljag. A po​li​caj​ci su od​u​vek do​te​ra​ni kao Vin Di​zel.

Zapravo, koliko za sada mogu da primetim, jedina razlika između evrop​skog avi​on​skog sa​o​bra​ća​ja pre 11. sep​tem​bra i po​sle 11. septembra je u tome što sada moraš da ostaviš sve oštre predmete iz nesesera u velikoj kanti pre nego što ti dozvole da se ukrcaš. Čemu onda dvo​ča​sov​na pro​ce​du​ra če​ki​ra​nja?

Ona je izvor enormnog bračnog stresa u ovoj kući. Moja žena zahteva da se pojavi na aerodromu u vreme koje oni traže, dok ja cenim da je 40

mi​nu​ta sa​svim do​volj​no.

Volim da se čekiram poslednji, zbog toga što verujem da će torbe koje se poslednje ubace u prtljažnik biti prve koje će izaći kad sletimo, i volim kad me u avi​o​nu po​zdra​vi stju​ar​de​sa koja puno cok​će i gle​da na sat.

A evo šta je naj​lu​đe od sve​ga. Ni​ka​da ni​sam za​ka​snio na avi​on.

U dnu duše, oduvek sam podozrevao da pravilo o dva sata nije ništa drugo do li način aerodromskih organa vlasti da nas, koristeći se uništenjem Svetskog trgovinskog centra, uvuku u džinovske šoping centre na sat više kako bismo više i potrošili na menjačke poslove, ostri​ge i ja​stu​ke na na​du​va​va​nje.

Moja žena, koja se, dok ja ovo pišem, pakuje za odlazak na Uskršnji od​mor, kaže da sam ci​nik. Pa do​bro onda. Ako be​zbed​nost osta​je ista i bez dva sata, i ako ta dva sata nemaju nikakve veze sa potrošačkom terapijom pred poletanje, zašto onda dva sata? Zašto bi bilo ko pomislio da su po​treb​na dva sata da se pre​pe​ša​či s jed​ne stra​ne zgra​de na dru​gu?

Da možda nema neke veze sa gojaznošću? Da nismo sada svi toliko ogromni da se krećemo brzinom rovokopača? Ali, s obzirom na sve te pokretne stepenice na aerodromu, teško da je to pravi razlog. Sta je onda pravi razlog? Za dva sata bi mogli da rastave na komade i ponovo sastave svu električnu opremu iz mog kofera; obave operaciju na mom stomaku pomoću ključa, temeljno istraže sve moje rodbinske veze, i opet bi ostalo dovoljno vremena da se kupi 200 pljuga i kutija užasnog Herodsovog keksa. Za dva sata, mogao bih da parkiram auto na Getviku i stignem do Man​če​ste​ra da oda​tle uhva​tim avi​on.

Slutim da bi se odgovor lako mogao pronaći ako proučimo klasni sistem. Ako letite prvom ili poslovnom klasom, kažu vam da čekiranje traje 60 minuta. Samo Ljudima iz stočne klase kažu da se nacrtaju tu dva sata pre po​la​ska avi​o​na.

Ovo naizgled deluje smešno. Ljudi iz visoke klase i dalje moraju da dobiju propusnicu za ukrcavanje. I njihove torbe ipak moraju da stignu do aviona. A nemojte mi reći da jedna brza traka ide išta brže od 400 re​do​va za obič​ne lju​de jer, ve​ruj​te mi, to nije isti​na.

Zašto bi onda putnik prve klase bio u mogućnosti da stigne do aviona za sat vremena, ako ljudima iz klase ispod treba dva? Da li aerodromske vlasti time hoće da kažu da ljudi iz treće klase ne mogu kako treba da pročitaju smernice pa se zbog toga često gube? Hoće li da kažu da ljudi

koji štede ne mogu da prođu pored kioska sa hamburgerima a da ih ne preplavi potreba da se nabokaju pomfrita? Treba li da shvatimo da oni ma​nje imuć​ni ne zna​ju da gle​da​ju na sat?

Pa, hajde da razmislimo. Uvek su neki Dareni i Džuli ti koje pozovu preko zvučnika da prođu kontrolu na aerodromu. A ljudi u fudbalskim dresovima i sa otvorenim ustima su uvek ti koji će morati da pola sata čekaju u redu za rendgensku mašinu i da izbace sve makazice i nožiće iz džepova. A kada ste poslednji put videli nekog biznismena kako pokušava da nađe pasoš nakon što je sproveden do kancelarije za imi​gran​te?

Možda sam ušao u trag nečemu. Traže od vas da dođete na aerodrom dva sata ranije jer su u Tupoglavoj Britaniji svi ostali previše tupi da bi sti​gli do avi​o​na brže.

Možda odgovor leži u nacionalnim standardima za koeficijent inteligencije. Ljudima iz Mense bi trebalo omogućiti da se čekiraju dva minuta pre poletanja. Oni sa zabrinjavajuće dugim rukama moraju da budu tu ne​što ra​ni​je.

Ne​de​lja, 22. av​gust 2004.

Otkrio sam najviši oblik života: osu Prošle sedmice je u naučnim krugovima došlo do velike debate o poreklu i značenju interstelarne radio-poruke koju je uhvatio teleskop iz Por​to​ri​ka.

Nenaviknutom uhu ona zvuči kao da teletabisi pevaju, ali za one koji vode organizaciju Seti za istraživanje postojanja vanzemaljskih oblika inteligencije, ona bi vrlo lako mogla da predstavlja „prvi kontakt“, prvi pra​vi do​kaz da ni​smo sami u sve​mi​ru.

Odgovor na poruku je veliki izazov, ali kako uopšte možemo znati da je ona bila namenjena nama? Šta ako je bila upućena nekoj drugoj zemaljskoj vrsti? I kako bi pošiljalac reagovao ako bi se desilo da otkrije da je njegov intergalaktički imejl stigao na pogrešnu adresu? Imam užasan osećaj da bi pravi primalac mogle biti ose, kojih ove godine, kako se čini, ima u mnogo većem broju nego ikad ranije. Ma dajte, pa sigurno ste primetili da je, otkako je signal uhvaćen, nemoguće izaći napolje a da vas ne okru​ži nji​ho​vo zu​ja​nje.

Postoji mnoštvo dokaza da ose nisu sa ove planete. Za razliku od svih drugih životinja, izuzev možda sove i australijskih vrsta, ose nemaju nikakvu svrhu. Ne nalaze se u lancu ishrane, ne mogu da proizvode med i nisu paperjaste. Priroda ima tu naviku da sve eksperimente koji se pokažu kao beskorisni uništi. Dinosaurus je otišao u večna lovišta kada je po​ra​stao pre​ko sva​ke mere, a dodo kada je sa​krio kri​la.

Ali, iako neobjašnjivo besmislena, nakostrešena osa nikako da iz​u​mre. Za​što?

Ima tu još nečega. Ose mogu da namirišu kutiju sa šećerom na osam kilometara. Kako? Šećer nema miris. Staviše, mogu da isplaniraju putanje leta od svog legla do poznatih izvora hrane. Ponovo, kako je to moguće, osim ako nisu imale obuku iz složene oblasti kontrole va​zdu​šnog sa​o​bra​ća​ja?

Evo još jedne zanimljivosti. Ose su osvetoljubive. Gotovo svako stvorenje će napasti kad je gladno ili ugroženo, dok će vas osa napasti ako ste je na neki način iznervirali. Lokalne vlasti, koje su uglavnom pune ekološki svesnih manijaka i ljubitelja životinja, neprekidno dele brošure na kojima je osa prikazana kao benigni delić britanskog leta - nešto kao

kopriva koja leti - i pritom možda zaboravljaju da svake godine ose ubijaju više ljudi nego ajkule, aligatori, gromovi, škorpioni, meduze i pa​u​ko​vi za​jed​no.

A razmislite malo o sledećem. Osa može da polaže jaja unutar gusenice i zna da će male ose, kada se izlegu, moći da pojedu gusenicu iznutra. A sad sledi najveće lukavstvo plana. Obično bi imuni sistem domaćina uništio jaja pre nego što se izlegu; zato su ose, da bi predupredile takav razvoj situacije, obložene virusom koji genetski modifikuje gusenicu kako ne bi ni primetila invaziju. Drugim rečima, osa može da iz​me​ni or​ga​ni​zam dru​gog stvo​re​nja.

Biolozi su proučavali taj virus i otkrili su da ne postoji nigde drugde na Zemlji. Takođe su došli do zaključka da je virus star više od 100 miliona godina… a upravo je tada ta čudna radio-poruka poslata iz sve​mi​ra.

Možda će vas zanimati podatak da ose jedu baštenski nameštaj.

Zvaću drvo i mešaju ga sa pljuvačkom kako bi napravile papir za svoja gnezda. A mi se zanosimo da su delfini inteligentni. Osim toga, ose su gotovo neuništive. Nabavio sam električni teniski reket koji pretvara umetnost kontrole insekata u sport. Umesto od životinjskih creva, žice su napravljene od metalnih niti povezanih na jaku bateriju. Jedan dodir ubija svako biće do veličine psa, ali ose? One se zakače za reket i vrpolje sve dok ne sklonite prst sa dugmeta na bateriji, nakon čega jednostavno od​le​te.

Baš pre neki dan sam, moram reći prokleto dobrim udarcem, prepolovio nemačku žutu osu nožem za sečenje mesa. Takav razorni udarac ubio bi Flipera na licu mesta, ali osu? Glava joj je ostala živa, antene su se mrdale i možda slale poruke u svemir sa mojim preciznim ko​or​di​na​ta​ma.

Pravi je trenutak da ispitamo i načine razmnožavanja osa, koji su u najmanju ruku čudni. Kako se leto bliži kraju, mužjaci proizvode ogroman jastuk napunjen semenom u kome će matica hibernirati. Kada se u proleće probudi, koristi spermu za oplodnju svojih jajašca i tako se ci​klus po​na​vlja.

Ovaj proces otvara nova pitanja. Na primer, kako ose proizvode seme?

Morale bi da pribegavaju masturbaciji, a tu ideju je teško zamisliti: 10.000 osaca u gnezdu koji svi furaju Kapetana Pikarda vrtoglavom

brzinom. Znamo da same prave papirne obloge za gnezda, ali za šta ih još koriste? Da odštampaju primerke Azijskih vrelih osica „Ooo, Adolfe.

Iz​vo​li sli​ku nor​ve​ške ma​ti​ce.“ Zvuči neuverljivo. Zvuči još neuverljivije kad čujete da su odrasli mužjaci, nakon što provedu leto skupljajući proteine za mladunce, slobodni da do mile volje jedu jabuke koje trule kako se približava jesen.

Od toga po​sta​ju de​be​li, le​nji i pi​ja​ni.

Možda je baš zbog ovoga i primljena radio-poruka. Možda su vanzemaljska bića koja su poslala osu na Zemlju zvala da pitaju zašto dominacija nad svetom još uvek nije postignuta. Ne verujem da će biti za​do​volj​ni kad shva​te da je nji​ho​vu voj​sku po​ra​zi​la gren​smit ja​bu​ka.

Ne​de​lja, 5. sep​t em​bar 2004.

Doktori su krenuli na mene Juče sam pro​veo po​pod​ne sko​ro pot​pu​no go u za​mra​če​noj sobi, dok me je privlačna plavuša mazala ogromnim količinama toplog želatinastog lubrikanta po donjem delu stomaka. Zvuči mnogo dobro. Ali, nažalost, to je bio samo ul​tra​zvuk, deo već če​tvr​tog le​kar​skog pre​gle​da ove go​di​ne.

Isisali su svu krv iz mene, pumpali me, presavijali po sredini i postavljali čitav niz toliko drskih pitanja da bi se čak i Džeremi Paksmen zgrozio. Bockali su me, udarali, golicali, razmazivali i snimali, a zaboravio sam i kako izgleda piškiti u ve-ce šolju. Ovih dana, olakšavam se je​di​no u male pla​stič​ne fi​o​le.

Problem je u tome što osiguravajuća društva žele da budu apsolutno sigurna da nisi na pragu smrti pre nego što ti pruže pokriće. Sto je, naravno, isto kao kada bi tražio od čoveka koji deli karte da ih vidiš pre nego što se op​kla​diš.

Ali, to nije najgore. Daleko od toga da je osiguranje jedini razlog za lekarski pregled. Lekarski ti treba i za dozvolu C kategorije, za hipoteku ili posao. I baš svaka organizacija zahteva da se podvrgneš proveri koju ti odre​di.

Ta stvar je toliko glupa da je ordinacija u mom kraju zaposlila ženu koja provodi polovinu radne nedelje isključivo u radu s Ljudima koji žele da podignu kredit od pet hiljadarki za nadogradnju kuhinje. A ni to ne može da radi kako treba, zahvaljujući meni. Zbog toga što ja imam toliko ugovora s toliko mnogo Ljudi i zbog toga što se svaki čas penjem u vojne mlaznjake, postao sam Najčešće Kod Doktora Pregledan Čovek Na Svetu.

I kao ta​kav, ja sam vo​de​ći struč​njak za le​kar​ske pre​gle​de.

Kad sam se upisivao u školu, doktor me je uhvatio za testise i rekao mi da se nakašljem. Mogao je da utvrdi kako je sve u redu s mojim refleksima tako što bi me nežno lupnuo štapićima po kolenima; ali, ne, po​bo​gu, pa to je pri​vat​na ško​la; i zato je za​vu​kao ruku pra​vo u pan​ta​lo​ne.

Kad bi samo i danas bilo tako jednostavno. Danas je prvo što te uvek pitaju: „Imate li sidu?“ Pa, ako ne mogu da je dobijem od balavljenja pred televizorom ili odlaska na večere u Kotsvold, onda čisto sumnjam da imam.

Drugo pitanje koje ti postave jeste da li si slab na povremeno

uživanje u istom polu ili heroinu. Hajde da lepo razjasnimo jednu stvar.

Znam da među ljudima iz medija nema konzervativaca, ali ima nekoliko heteroseksualaca, a ja sam jedan od njih. I ne, nisam nikada spavao sa prostitutkom iz Istočne Afrike, a jedina igla koju sam video ove nedelje jeste ova koju upravo nameravate da zabodete u moju ruku da proverite da li la​žem.

Njih izgleda ne zabrinjava činjenica da pušim 60 cigareta dnevno i da mi je u opisu radnog mesta da vozim kao manijak. Tek na 442. stranici for​mu​la​ra po​či​nju da bri​nu o tome.

Kada ih u potpunosti uverite da niste isprebijani žigolo iz Glazgova koji ima devojku u Najrobiju, onda prelaze na merenje krvnog pritiska.

Moj je 100 sa 60, isto kao što je bio i prošle nedelje, kada me je Unija iz No​ri​ča pi​ta​la istu tu pro​kle​tu stvar.

Onda opet piškite u neku teglicu, a onda se udobno zavalite i pustite bolničarku da nađe ono nekoliko kapljica krvi koje su vam preostale nakon što su prethodne nedelje akcionari „Skotske udovice“ napunili svoju bočicu. S obzirom na to koliko sam puta vadio krv ove godine, ne bih mogao da budem donator ni povređenom poljskom mišu. Nije ni čudo što mi je krv​ni pri​ti​sak to​li​ko ni​zak kad uop​šte ne​mam krvi.

Nakon što mi isproverava tečnosti, doktor obično zabije celu glavu u moju zadnjicu. Dobro, ja imam osećaj kao da stvarno to radi. Uglavnom vičem,,Aaaaaaaaaaaa!“, sve dok se on ne pomoli da mi objasni da je samo sta​vio prst.

Ubrzo posle toga, vode me na merenje, a vage su u lekarskim ordinacijama uvek podešene tako da pokazuju više kilograma nego što stvarno imate. Imam 95 kilograma, minus par kila koja su otišla pošto su iz mene iscedili krv i urin. Ali kad se merim u ordinaciji, težak sam koliko i Leteći Škotlanđanin. To je dobro u očima osiguravajućeg društva. Ko je ikada čuo za debelog korisnika heroina? A pored toga, debeli ljudi su ipso facto neprivlačni, što znači i da je manja verovatnoća da do​bi​ju pri​li​ku za neke mu​ško- -mu​ške rad​nje.

Na kraju procedure, kad su svi ljudi u čekaonici već umrli od bolesti koju su došli da izleče, pitaće vas za istoriju bolesti cele vaše porodice, do sre​di​ne osam​na​e​stog veka.

Zašto? Čak i kad vas doktor udari čekićem u lakat i kaže vam da pročitate šta piše na zidu, on i dalje ne zna da li vam po mozgu vise

tu​mo​ri ve​li​či​ne le​šni​ka, ali to ga neće spre​či​ti da po​pu​ni for​mu​lar.

A vi ćete već biti na putu ka sle​de​ćem sta​kle​ni​ku.

Sve je to potpuno gubljenje vremena, a još nisam sve ni obavio jer je neizostavno da će, u jednom trenutku procedure, doktor otkriti nešto što zahteva dalja ispitivanja. A to podrazumeva put u bolnicu, a onda ste iz​gu​blje​ni.

Ja sam se izgubio, pa sam se tako i našao na krevetu u zamračenoj sobi, sa lepom plavušom koja me maže lubrikantom. Onda je prešla aparatom za ultrazvuk preko celog mog stomaka, pa je potom uključila sve​tlo i sa​op​šti​la mi do​bre ve​sti. Ni​sam tru​dan.

Ne​de​lja, 12. sep​t em​bar 2004.

Uči školu, vidi sveta Čini mi se da je, svakog jutra kad otvorim novine, prvo što zapazim fotografija neke nove studentkinje osunčanog tena, koja je zamrznula godinu i otišla u inostranstvo i kojoj je,,ceo svet bio pred nogama“ sve dok je neko nije ubio dok je pešačila po nekoj buvari s pogrešne strane ekva​to​ra.

Da sam ja roditelj tinejdžera, savetovao bih im da je bolje da ostanu kod kuće kad reše da pauziraju godinu i da eksperimentišu sa heroinom.

Mno​go je be​zbed​ni​je.

Srećom, moja deca su premala da bi bila izbodena na smrt negde u unutrašnjosti Australije i, još većom srećom, dok dođu u te godine već će otići na toliko egzotičnih školskih ekskurzija da im belosvetske daljine verovatno neće biti toliko privlačne. „Jao, ne opet Kalahari. Bili smo u dru​gom ra​zre​du.“ Ekskurzije koje je organizovala moja škola sedamdesetih godina nisu bile ni izbliza tako egzotične. Jednom su nas odveli do banje Metlok Bat i dali nam po je​dan,,pin​gvin“ kek​sić sa čo​ko​la​dom, ali to je iz​u​ze​tak.

Uglavnom bi nas potrpali u školski minibus kojim je upravljao ludak sa dijagnozom i odveli nas do Pik Distrikta, gde su nas terali da hodamo deset kilometara po blatnjavoj močvari ne bismo li došli do teško pri​stu​pač​ne ste​ne od pe​šča​ni​ka. ,,U geologiji“, zarežao bi onaj psihopata,,,ovo se naziva nizom od peščanika i konglomerata oslonjenih direktno na ugljenični krečnjak…“,,Hmmm“, svi smo pomišljali, „nego, da li je dovoljno dugačak taj konglomerat da se sakrijemo iza njega i ispušimo po pljugu?“ Zatim, bila je tu i Kombinovana kadetska jedinica, što je u pri​vat​nim ško​la​ma bila ši​fra za ge​no​cid.

Dečake su u velikom broju odvozili do Jorkšir Dejlsa vojnim kamionima nabavljenim iz osme ruke, i tu bi nam rekli da skačemo s litica pravo u smrt ili hodamo sa stenama od peščanika na leđima sve dok ne de​hi​dri​ra​mo i sru​ši​mo se od sun​ča​ni​ce.

Sve koji su stvarno umirali kažnjavali su zadržavanjem u školi posle ča​so​va. Čini se da su danas stvari poprilično drugačije. Moja deca su tek u

osnovnoj školi, a već pričaju o tome da li bi radije išli u lov na medvede na Aljasku ili na skijanje na Ural. Ili možda i na jedno i na drugo. „O, tata, kad te mo​lim. Ara​mok​ta​ve​ti​ja i Fe​bo​ci​ja idu, za​što ne mogu i ja?“ Ovako, jedan od razloga je što roditelji odvajaju novac za školu ne shvatajući da će, zapravo, morati da daju mnogo više nego što su planirali, za vetrovke kad deca krenu na Island, za iznajmljivanje konja u Argentini i Unimog vozila za Južni pol. Ozbiljno, kad moja najstarija ćerka krene u „veliku školu“, verovatno će imati više pređenih vazdušnih mi​lja nego Hen​ri Ki​sin​džer.

A velika škola je, naravno, mnogo, mnogo gora. U prošlosti - to jest, osamdesetih — u školskim novinama objavljivane su fotograiije izribanih i urednih dečaka i devojčica koji sede u klupama i uče algebru.

Da​nas škol​ske no​vi​ne iz​gle​da​ju kao bro​šu​re put​nič​ke agen​ci​je Ku​o​ni.

Pune su dečaka i devojčica koji grade potporne mostove od šimšira u Južnoj Africi ili senzitivne radio-teleskope u džunglama Kostarike.

Nisam siguran da je to dobra ideja jer, ako dete preusmeri tok Zambezija, spasi 14 kolumbijskih plemena od Mekdonaldsa i kolonizuje Mars pre osam​na​e​ste, šta mu onda još pre​o​sta​je da radi?

Kad sam bio mali, uglavnom smo odlazili na odmor u Kornvol, mada se sećam da smo možda jednom proveli dve nedelje u blizini plinare u Džed​ber​gu.

Zato sam, kad sam sazreo, sasvim poludeo. Imao sam toliko pečata u pasošu da sam morao da izvadim novi, a pošto novi nikad nije bio kod mene već u ne​koj am​ba​sa​di na vi​zi​ra​nju, mo​rao sam da na​ba​vim i tre​ći. U rasponu od deset godina, obišao sam više od 80 zemalja i proveo bar po jednu noć u svakoj američkoj državi. Hemingvej bi pored mene izgledao kao ago​ra​fo​bi​čar, a Alan Vi​ker kao le​nji​vac. Čim su se vrata Kine skoro neprimetno odškrinula, već sam tumarao po Zabranjenom gradu s nikonom u ruci, a isto je bilo i sa Vijetnamom i Kubom. Jednom sam bio u Norveškoj, samo zbog toga što je bila jedina evropska zemlja koju nisam posetio, a mediteranska ostrva sam slistio kao što kuče ume da slisti mrvice posle rođendanske zabave nekog pe​to​go​di​šnja​ka.

Naposletku su se, međutim, pundravci u mojim gaćama smirili i shvatio sam da je, iako svet zaista može da ponudi mnoga lepa i čudesna iskustva, dom tamo gde su ti prijatelji. A nijedno iskustvo ne pruža takvo

zadovoljstvo kao kad se nađeš u milom okrilju toplog porodičnog og​nji​šta.

Zbog toga sada uzdišem i vučem se naokolo pognut kao vešaiica za odela svaki put kad moram da krenem makar i do Oksforda; ali to je sasvim u redu. Imam 44 godine i to je pravo doba da spakujem kačket i iz​va​dim ma​ka​ze za ba​štu.

Ali sa osam​na​est?

Imam užasan osećaj da će moja deca završiti školu ne kao spremna za svet, već umor​na od nje​ga.

Očigledno će biti previše umorna za bilo kakvo dalje obrazovanje, što nije ni bitno jer će tada univerziteti smeti da upisuju samo decu iz radničke klase. To znači da neće moći ni da zamrznu godinu, a to dalje zna​či da neće biti iz​bo​de​na na smrt ne​gde u Su​da​nu.

Umesto toga, doći će kući sa diplomom srednje škole i sa činjenicom da su već previše toga uradili previše mladi. To znači da će narednih deset godina života provesti tako što će jesti čips, piti pivo i ubijati van​ze​malj​ce na plej​stej​šnu.

Ne​de​lja, 26. sep​t em​bar 2004.

I ovo nazivate listom najboljih filmova?

Još jedan dan. Još jedna top-lista najboljih britanskih filmova koji su ika​da sni​mlje​ni.

Kad sam poslednji put pogledao, Britanski filmski institut je s punim žarom tvrdio da je nešto što se zove Treći čovek na prvom mestu, mada ja nisam ni za živu glavu mogao da skapiram zašto, jer se u filmu radi o čo​ve​ku koji je oti​šao da vidi pri​ja​te​lja koji je umro.

Na drugom mestu našao se Kratak susret u kome muškarac upoznaje ženu na železničkoj stanici, a na trećem je bio Lorens od, Ara​bi​je Dejvida Lina, u kome se radi o homoseksualcu koji jaše na ka​mi​li po pu​sti​nji. A onda slu​pa mo​tor i umi​re.

Ne mogu da se bavim Dejvidom Linom. Kao prvo, imao je prevelike uši; a kao drugo, svi njegovi filmovi prikazuju puno Ljudi iz komšiluka u tar​zan​skoj ode​ći i pre​vi​še pra​ši​ne.

A što se tiče Mosta na reci Kvaj… Bože dragi. Isusu je trebalo manje vre​me​na da umre nego Ale​ku Gi​ni​su.

Prošle nedelje je, međutim, časopis Total Film rekao kako je najbolji britanski film svih vremena Uhvati Kartera, u kome Majkl Kejn nosi ki​šni man​til i odla​zi na se​ver.

Među ostalim poznatijim filmovima u prvih 20 našli su se Čovek od pru​ća, u kome smo videli neku ženu kako lupa na vrata glumeći Brit Ekland; Paklena pomorandža, ludački film; i Ako, za koji sam uvek mislio da predstavlja naučni eksperiment kojim se dokazuje da čovek za​i​sta može umre​ti od do​sa​de.

Jedini film o Bondu koji je upao na listu bio je Iz Rusije s Ljubavlju, a našao se na devetom mestu. Zašto? Ako se izuzme Operacija Mesec, ovaj rani Ko​ne​ri​jev rad bio je jed​na od naj​go​rih avan​tu​ra agen​ta 007.

Naravno da znam da ove ankete služe da se podstakne debata za šankom. Znam da rangiranje 10 najgotivnijih vetrenjača i 10 naj​ble​sa​vi​jih ži​vo​ti​nja tre​ba da bude po​če​tak ra​spra​ve, a ne kraj.

Ali, kada je reč o britanskim filmovima, debata ne postoji jer je najbolji koji je ikada snimljen bez sumnje Dugi veliki petak. A njega To​tal Film ne po​mi​nje čak ni u pr​vih 25.

Kažu da je Majkl Kejn bio genijalan u filmu Uhvati Kartera, ali ako

tražiš da vidiš pravo nasilje od koga sve pršti, ništa nije bolje od Boba Hoskinsa i nezaboravne replike: „Ubacio sam ti novac u svaki džep.“ Op​šte pra​vi​lo mi je da od​gle​dam ovaj film bar jed​nom me​seč​no.

Drugi na listi najboljih britanskih filmova je Lokalni heroj, u kome su glavne uloge igrali glumci za koje nikad niste čuli, ako izuzmemo Berta Lankastera koji je odigrao sjajno i popeo se na sam vrh škotskog fil​ma.

Gledao sam i smešnije filmove (mada ne često) ali nijedan nije bio baš ovo​li​ko dir​ljiv.

Kad sam ga prvi put gledao, izašao sam iz bioskopa, okrenuo se i vra​tio od​mah na​zad da ga po​no​vo po​gle​dam.

Na trećem mestu su Polja smrti, u kojima se radi o… pa, otprili o svemu i svačemu. Mržnja, rat, prijateljstvo, nada, očajavanje, zlo, nesposobnost, genocid, novinarstvo i platonska muška ljubav nabijeni su u 141 mi​nut, a vi se za to vre​me ose​ća​te kao oma​đi​ja​ni.

Dejvidu Linu je bio potreban 141 minut samo da pomeri kamilu Pitera O’Tula s jedne strane peščane dine na drugu. A Aleku Ginisu je tre​ba​lo još mno​go više da pad​ne na onaj klip.

Kao i mnogi britanski filmovi, i Polja smrti je bio blago začinjen glumcima sa malog ekrana. Bio je tu Bil Paterson iz Auf Wiedersehen Pet i Patrik Malahajd koji je glumio policijskog narednika Cizholma u seriji Min​der. Obično bi ovako nešto narušilo kredibilitet filma, ali ja sam bio toliko udubljen u priču da mi ne bi smetalo ni da je Amos iz Far​me Emer​dejl uše​tao u ka​dar.

Mogao bih, zapravo, da iznesem gotovo nepobedive argumente o tome kako su Polja smrti, zajedno sa Lokalnim herojem i Du​gim ve​li​kim pet​kom ne samo najbolji britanski filmovi svih vremena, već i najbolji fil​mo​vi na ce​lom sve​tu.

Jasno je da je iz Amerike stiglo mnogo čudesnih kinematografskih događaja ali, uopšteno govoreći, holivudski filmovi su namenjeni petnaestogodišnjacima iz Severne Dakote koji su u intelektualnom smi​slu na is​tom ni​vou kao i ži​vo​ti​nje iz bri​tan​skog zo​o​lo​škog vrta.

Baš zbog toga, američki filmovi su obično prepuni eksplozija i svi u nji​ma ima​ju pre​vi​še bele zube.

Tu je, zatim, francuska kinematografija, koja predstavlja muškarca koji upoznaje ženu. Otprilike dva sata provedu gledajući jedno u drugo

dok piju kafu, u crno-beloj tehnici. A onda muškarac ode s nekim drugim mu​škar​cem na par​ti​ju ver​no pri​ka​za​nog sek​sa.

Nikada ne bih mogao da tvrdim da su svi britanski filmovi bolji od svih stranih filmova. Veoma često se dešavalo da naši reditelji i scenaristi dobiju sredstva od Film4 produkcije, objave reklamu u Gar​di​ja​nu i onda naprave nešto što liči na video-obuku za socijalne slu​žbe.

To bi, naravno, svaki put dobilo nebulozno pohvalne kritike od raščupanih kritičara i stručnjaka koji sastavljaju liste najboljih filmova svih vremena, dok u Americi publika obično ne bi bila previše zainteresovana za sudbinu narkomana iz Mančestera. Više bi joj se dopalo da je Mančester jednostavno eksplodirao, pa su tako ti filmovi sko​ro uvek bili pra​va pro​past.

Trejn​spo​ting je spasen samo zbog toga što se scenarista setio da uba​ci u film i malo rad​nje.

Trejn​spo​ting je, uzgred budi rečeno, bio na četvrtom mestu najboljih britanskih filmova. A ostatak liste možete da razradite uz pivo za vreme ruč​ka.

Ne​de​lja, 10. okt​bar 2004.

Ovako izgleda kraj sveta…

Bokca mu! Danci su kao iz vedra neba objavili da je Severni pol njihovo vlasništvo i da će sprovesti niz istraživanja da to i dokažu, čisto da neko ne bi, ne daj bože, umi​slio da nisu u pra​vu.

Tokom narednih nekoliko godina potrošiće 13 miliona funti pokazujući da je vrh sveta povezan ogromnim podvodnim vencem planina sa Grenlandom, koji je jedna od danskih kolonija, pored, hm…

Far​skih ostr​va i, hm…

Islan​da. Ne, če​kaj malo. Nje​ga su iz​gu​bi​li.

Možda se pitate zašto su Danci, pošto su već dva veka proveli sedeći u sa​u​na​ma, sada na​pra​sno odlu​či​li da na​ba​ve sebi im​pe​ri​ju?

Pa, zato što računaju daće se, zahvaljujući globalnom zagrevanju, ledeni pokrivač uskoro otopiti, što će omogućiti čovečanstvu pristup podzemnom jezeru punom crnog zlata. Genijalno. Danska će postati evrop​ska Sa​u​dij​ska Ara​bi​ja i svi u Ko​pen​ha​ge​nu će vo​zi​ti ve​li​ke ka​di​la​ke.

Naravno, izuzev u slučaju da se ispostavi da tamo nema nafte. A mogu da predvidim i neke druge probleme, od kojih je glavni ideja da države polažu pravo na delove sveta samo zato što ih s njima povezuje nekakva podvodna geologija. Mislim, po tom osnovu bi Irska mogla da polaže pra​vo vla​sni​štva na Tu​nis.

Postoji još jedna stvar. Prema (manje-više) novoj knjizi naziva Sud​nji dan samo sto nije, Severni pol nije uvek bio na mestu gde se sada nalazi.

A u nekom trenutku u narednih 30 godina ponovo će se pomeriti. Prema autoru Ijanu Najelu Renkinu, poslednje Ledeno doba izazvalo je nešto što se zova promena polova, a izgleda da nas uskoro očekuje nova pro​me​na jer Ze​mlji​no mag​net​no po​lje umi​re.

Pomislio sam da je autor možda neki ludak, pa sam proverio i - tako je, u poslednjih 35 godina magnetno polje je izgubilo 235 milijardi me​ga​džu​la sna​ge.

Ne znam šta je megadžul, ali kladim se da se na toliko njih može skuvati voda u čajniku. A ne znam ni koliko je magnetno polje imalo megadžulova pre nego što ih je izgubilo. Ali, nakon sat vremena provedenih u lokalnoj biblioteci, otkrio sam da je između 1835. i 1965. magnetno polje izgubilo 8 posto snage. Dakle, možda je Renkin stvarno u

pra​vu. Mo​žda nam nije pre​o​sta​lo još mno​go.

I šta onda bude? Pa, kako sam shvatio, središnji deo zemlje se istopi i prestane da se okreće i neće ponovo da počne sve dok se svet doslovno ne prevrne. Na neki način — a zaista ne mogu da se zamaram pokušavajući da shvatim kakav je to način — ovim se magnetno polje oporavlja i sve bude u redu… osim jed​nog de​talj​či​ća.

Niko ne može da predvidi gde će se naći vrh sveta. Novi Severni pol mogao bi da bude u Kardifu ili bi — molim te, Bože — mogao da bude u Vašingtonu. Skotska bi mogla da se nađe na Ekvatoru, sa sve Argentinom, a u tom slučaju bi Južni pol bio oko 300 kilometara za​pad​no od Ha​va​ja.

Ili bi mogao da bude u sred centra Bagdada. Zamislite kako bi to divno bilo. Buš vodi svoj ljigavi mali rat ne bi li obezbedio svu naftu kad ono, naf​ta za​ko​pa​no is​pod leda de​be​log tri ki​lo​me​tra.

Sve bi se ovo brzo desilo. Promena klime ne bi bila postepena. Ako biste se probudili sutra u Njunatonu i shvatili da se nalazite na Severnom polu, budite uvereni da vam kola ne bi upalila. Odjednom bi temperatura bila minus 120 stepeni, a toliko bi ostala i narednih osam do de​se​tak hi​lja​da go​di​na.

Ako se ovo zaista već jednom desilo — a sudeći po Renkinu jeste time bi se moglo objasniti o čemu to Tičmarš govori poslednjih nekoliko nedelja. U svojoj seriji Britanska ostrva, već neko vreme gaca po lepim krajevima zemlje i priča nam kako je, pre nego što je počela kiša, Britanija bila vrela kao džungla i puna nosoroga, a malo kasnije i ledeno hlad​na i puna po​lar​nih me​dve​da.

Mojoj deci to nije zvučalo mnogo smisleno. Mnogo pre nego što su znali da pomnože dva i dva, naučili su da su ljudi generalno, a Dženeral Motors posebno, jedini krivci za klimatske promene. A sad im tu neki Severni Alan govori kako se svet zagrevao i hladio milionima godina, i to sam od sebe. Kao da su upra​vo sa​zna​li da je dva puta dva jed​na​ko Pa​riz.

Meni se mnogo dopalo, jer je upravo Alan Tičmarš od svih ljudi nanosio više štete Kjoto protokolu nego čitava bulumenta elektrana sa pogonom na ugalj. Toliko mi se dopalo da sam gledao emisiju sa upa​lje​nim au​tom. Tek da mi bude za​bav​ni​je.

Nažalost, nije objasnio zašto je britanska klima tako haotična u poslednje vreme, ali moram reći da Renkinova teorija o promeni polova

stvar​no de​lu​je ve​ro​vat​no.

Bila bi to dobra vest za Dance jer, ako zaista dokažu da su vlasnici morskog dna kod sadašnjeg Severnog pola, možda ne bi morali da čekaju da globalno zagrevanje otopi led. Kad se Zemlja prevrne, mogli bi da se nađu di​rekt​no u trop​skoj zoni pa da buše do mile vo​lje.

Loša vest je da će se more, zapravo baš sva mora, kad se Zemlja nagne, poplaviti čitavo kopno i u trenutku uništiti baš svakog živog stvo​ra. Osim ako se ne za​de​si na vrhu Eve​re​sta ili u ne​kom rud​ni​ku.

Ovo znači da će Dancima možda biti potrebno malo više vremena da povrate početni kapital. Sto još više zabrinjava, cela svetska populacija će morati da se obnovi novim Arturima Skargilima i Krisima Bo​ning​to​ni​ma. I sama po​mi​sao je jed​na​ko gro​zna ko​li​ko i ne​i​zvo​dlji​va.

Ne​de​lja, 24. ok​t o​bar 2004.

Sad sam stara veštačka kuka Znam da smo u skorije vreme ostali bez Hauarda Kila, Jasera Arafata i Emlin Hjuz.

Takođe znam da se Amerikancima loše provode u Faludži i da su nekoga iz neke TV sapunice uhvatili kako šmrče sataninu perut. Ali značaj svega toga bledi pred novom vesti o tome da ja počinjem da se ras​pa​dam.

Pošto sam proživeo čitav vek kao neprevaziđeni hipohondar, misleći za svaku prehladu da je ebola i za svaku malu modricu da je iščašena kost, prošle nedelje su me obavestili da sam napokon dobio pravu bolest za od​ra​sle.

Pre oko godinu dana, počeo je da me boli levi kuk, a ja sam, pošto sam znao da je to sigurno rak kostiju, odlučio da ne radim ništa. Kapirao sam da je bolje da se samo probudim mrtav jednog jutra, nego da odem kod dok​to​ra koji će mi reći kada će to ju​tro doći.

Međutim, posle izvesnog vremena, postalo mi je teško da ulazim u kola i izlazim iz njih, što može da predstavlja problemčić čoveku koji je voditelj televizijske emisije koja podrazumeva ulaženje u kola i izlaženje iz njih. I tako sam te​ška srca oti​šao kod le​ka​ra. „Navukao sam rak“, rekao sam kao da su mi sve lađe potonule. Ali on nije bio uveren, pa je počeo malo da me bocka i čačka da bi napokon rekao kako misli da se verovatno pre radi o osteoartritisu i da su mi se ku​ko​vi naj​ve​ro​vat​ni​je pro​sto iz​li​za​li.

Ja sam sumnjao u to. Moji kukovi nikada ništa ne rade. Ne igram salsu i ne skijam slalom, a jedine vežbe koje ikada radim jesu žvakanje hra​ne i ku​ca​nje.

Ali, stigli su rendgenski snimci koje je doca uradio i, vrag me odneo, bio je u pravu. Stvarno imam osteoartritis u kukovima, što znači da će mi biti po​treb​ne iz​ve​sne pla​stič​ne za​me​ne.

Izgleda da je ovo svima smešno. Kada je saznao za novosti, jedan prijatelj mi je rekao da treba da izbegavam da se oslanjam na radijatore kad ugradim plastičnjake jer bih mogao da se istopim. Jedan drugi prijatelj mi je ukazao na to da su plastični kukovi šuplji i da bi se mogli koristiti kao nekakva vrsta kapsule za čuvanje istorijskih dokumenata.

„Možeš da ubaciš u njih isečke iz novina i diskove Robija Vilijamsa“, dao mi je div​nu ide​ju.

Moja žena je samo pozvala advokata, rekla mu da zaista ne želi da bude u bra​ku sa bo​ga​ljem i za​mo​li​la ga da sre​di sve oko raz​vo​da.

Najviše me je brinulo što sam nedavno otkazao zdravstveno osiguranje zato što su mi, koliko sam mogao da vidim, samo uzimali pare svakog meseca i nisu hteli da ih vrate. Dakle, mogu sada ili da odem kod privatnog doktora, što će me koštati 25 miliona funti, ili da se obratim Nacionalnoj zdravstvenoj službi. To bi značilo da čekam sto godina da bi mi na kraju četrnaestogodišnji doktor dao dva kuka koja je, po savetu menadžera svoje organizacije, kupio u radnji sa opremom za vo​do​in​sta​la​ci​je kad je kre​nuo na po​sao.

U želji da izbegnem ovakav scenario, malo sam surfovao po eBay-u i našao čik pogodite šta? Možete da kupite polovne seksualne igračkice (!), anestetik koji se koristi u mornarici, pa čak i Vulkan bombardera. Ali niko nije po​nu​dio da pro​da kuk po​koj​ne mame.

To je glupo. Sto bi spaljivali dragu mamicu kad mogu lepo da joj izvuku kuk i prodaju ga na aukciji na internetu? A osim toga, ako joj izvade kuk mogli bi da joj presaviju noge i kupe mnogo manji sanduk.

Platio bih im do 30 funti, pod uslovom da su temeljito oprali kukove. Ali niko ih nije nu​dio i to ti je.

Producent Top Gira mi je predložio da kontaktiram neki od timova Formule Jedan i vidim da li mogu da mi skrpe jedan komplet od karbon vlakna. Zvuči super, ali nisam baš siguran da želim da provedem sledećih 40 go​di​na hra​mlju​ći sa dva ko​ma​da Me​kla​re​no​vih amor​ti​ze​ra u no​ga​ma.

A u svakom slučaju, evo argumenta koji zatvara raspravu. Kažu da ne mogu da idem na operaciju još 15 godina jer se plastika izliže još brže nego kost, a nisam baterijska lampa pa da mi svaki čas menjaju baterije.

Doktori, dakle, žele da budu sigurni da će zamena koju mi ugrade trajati dok stvar​no ne do​bi​jem ebo​lu.

Znači, to je to. Narednih 15 godina moram da hramljem naokolo sa raš​ča​še​nim ku​ko​vi​ma, da tr​pim stra​šne bo​lo​ve i da mi se svi sme​ju.

Ovo zvuči turobno, ali zapravo, s obzirom na to da svi sredovečni ljudi moraju pre ili kasnije da počnu da se kvare, ja i nisam toliko loše prošao kad sam izvukao artritis iz šešira. Mnogo je bolji od, recimo, raka, a ne može se po​re​di​ti sa oste​o​po​ro​zom koja je obo​ga​lji​la mog tatu.

Kao prvo, ne može da vas ubije ni da vas navede da trčkarate po gradu u kostimu pčele i kidate maline, a što je još bolje, boli samo kad se krećete. Sto znači da možete da dobijete potvrdu od doktora da ne smete da se kre​će​te.

To dalje znači da nikada više nećete morati da unosite ugalj ili nosite kofere. I bićete pošteđeni onih glupih šetnji koje su navodno dobre za zdra​vlje i koje vam žena uvek pre​dla​že po​sle bo​ga​tog ne​delj​nog ruč​ka.

Nisam siguran, ali voleo bih da mogu da tvrdim da sada imam pravo na jednu od onih prigodnih narandžastih nalepnica koje mi omo​gu​ća​va​ju da tre​ti​ram sve tro​to​a​re kao pro​stor za par​king.

Jedina nevolja je u tome što, da bih parkirao auto, moram pre svega da uđem u njega, a to stvarno đavolski boli. Juče sam pokušao da snimim test vožnju za Top Gir, i imao sam osećaj kao da mi dva traktora razvlače telo na dve suprotne strane. Sta da uradim po tom pitanju, stvar​no ne​mam poj​ma.

Ne​de​lja, 14. no​v e​mabr 2004.

Stvorile su me školske tabadžije Kako sam shvatio, najnovija inicijativa vlade jeste da natera siledžije u školama da nose plave plastične narukvice kako bi slaba i debela deca mo​gla na vre​me da ih pri​me​te i kre​nu u ak​ci​ju be​ža​nja.

Već vidim neke probleme s tom idejom. Na primer, šta se dešava ako lukavi i zločesti školski napasnik reši da prevaziđe problem na jednostavan način, tako što će ostaviti narukvicu kod kuće? Onda ne biste znali da se radi o napasniku sve dok ne biste našli u rancu veliko pse​će gov​no i neku ne​o​bič​nu fle​ku u ve​žban​ci iz ma​te​ma​ti​ke.

Doduše, možda sam ja pogrešno razumeo predlog. Možda vi treba da nosite plavu plastičnu narukvicu kako biste pokazali da ste protiv nasilja u školi, baš kao što mnogi ljudi nose trakice na reverima da pokažu kako su pro​tiv side ili raka doj​ke ili okrut​no​sti pre​ma ma​ho​vi​ni.

Međutim, i u tom slučaju uviđam izvesne probleme. Baš kao što mali bedž sa parolom Kampanje za nuklearno razoružanje neće zaštititi čoveka koji ga nosi od nuklearne bombe, prilično sam siguran da, ako se pojavite u školi s plavom plastičnom narukvicom, to neće zapravo spre​či​ti si​le​dži​ju da vam za​bi​je gla​vu u ve-ce šo​lju.

Moj najveći problem s ovom šemom, pak, jeste to što nemam ništa što bih stavio na sebe da pokažem kako sam suštinski na strani napasnika. Ja bih, na primer, mnogo voleo da stavim pesak u torbu u kojoj Pirs Morgan nosi ručak. A ništa mi ne bi pružilo više zadovoljstva nego kada bih ne​kih sat vre​me​na mo​gao da lu​pam klem​pe To​ni​ju Ble​ru.

Naravno, ima to i svojih mana — nikome se ne dopada pomisao da bi neko mogao da nacrta ogromni penis na domaćem zadatku njegovog deteta — ali ima i pozitivnih strana. Na primer, ako bi dete provelo ceo dan s glavom u ve-ce šolji, ne bi moralo te večeri da pere kosu. I postalo bi bo​lja, bi​stri​ja i mu​dri​ja oso​ba.

Ovo je nešto što, bojim se, ministar obrazovanja Stiven Tvigs apsolutno odbija da shvati. On će verovatno saslušati gomilu idealista i dobronamernika iz gradske uprave koji imaju svakakve besmislene diplome iz zaštite dečjih prava; pa će odlučiti da je vreme za lansiranje plavih plastičnih narukvica. I tako će svi blesavi socijalni radnici dobiti ze​le​no sve​tlo da is​ko​re​ne na​sil​ni​štvo u ško​la​ma u sva​kom vidu i obli​ku.

Znate kuda ovo vodi. Objavili su rat brzoj vožnji tako što su jurili ludake koji se vozikaju brzinom od 200 na sat, a završili su tako što su privodili stare damice koje voze 51 na sat. Nakačili su se na ljude koji love lisice, a vrlo brzo će krivično goniti i vašeg psa ako ubije miša. Nalepili su upozorenja o štetnosti duvana na cigarete, a sada hoće da vas spreče da zapalite u pabu. Za socijalnog radnika ne postoji duh zakona - samo slo​vo.

Ovo znači da možemo da se pozdravimo sa zanimacijom zvanom zadirkivanje, koja je u društvenom smislu jako važna. Ja zadirkujem ljude zato što su preniski. Zadirkujem ljude zato što čitaju Gar​di​jan. A zauzvrat, Ljudi mene zadirkuju zato što izgledam kao ušećerena jabuka i što volim grupu Su​per​tremp. Zaboga, imam 44 godine, a i dalje se smejem kad se neko prekratko ošiša. I spreman sam da mu se ceo dan ru​gam.

Zadirkivanje je dobra stvar. Izoštrava um i izduvava ego. U najboljem slučaju, zadirkivanje je hitrije od kineskog ping-ponga i smešnije od mnogo dobrog pada prilikom skijanja. Zadirkivanje je ono što nas odvaja od životinja. Nikada, recimo, nećete videti gnua kako umire od smeha jer je je​dan iz nje​go​vog roda upao u reku ili ga je po​jeo lav.

Ali, naravno da će glupi dobronamernici posmatrati zadirkivanje kao da je neka vrsta kanabisa, naizgled bezopasna prva prečka na merdevinama; pa će pokušati da mu stanu na put pre nego što zadirkivač pre​đe na he​ro​in​sko na​sil​nič​ko po​na​ša​nje.

Mene su maltretirali u školi, nemilosrdno i neprekidno skoro dve godine. Zaboravio sam kako izgleda probuditi se kao i sav normalan svet, a ne nakon što me neko poprska aparatom za gašenje požara u facu. I sva​kod​nev​no su me ba​ca​li u škol​ski ba​zen koji se nije gre​jao.

Sećam se da su me jedne noći izvukli iz kreveta u 3 ujutru i rekli mi da mo​ra​ju da me ubi​ju jer bi ško​la bila bo​lje me​sto bez mene.

Postojao je veoma dobar razlog za sve ovo. Bio sam strašno naporan i strašno razmažen naduvenko kad sam imao 13 godina. Imao sam tu sposobnost da iznerviram ljude pre nego što uopšte progovorim, a bio sam ta​ko​đe i vla​snik udžbe​nič​kog pri​me​ra idi​ot​ske fri​zu​re.

Naposletku su napasnici postali toliko užasni da sam morao da se poverim majci koja je rekla da, ako me baš svi diraju, onda mora biti da činim nešto kako ne treba. Zato sam pustio kosu da poraste baš duga,

po​čeo da pu​šim i da​jem sve od sebe da za​sme​ja​vam lju​de.

Nije lako zasmejavati druge kad su vam usta puna pseće kake, ali na kra​ju sam us​peo i ta​ba​dži​je su odu​sta​le.

Zaista iskreno verujem kako bih, da nije bilo nasilnika, sada bio agent za nekretnine bez imalo smisla za humor i živeo bih u nekoj provinciji na koju je i bog za​bo​ra​vio. Na​sil​ni​ci su mi, ta​ko​re​ći, spa​si​li ži​vot.

A deluju isto tako i na debelu decu. Debelima možete da zabranite da gledaju reklame za čips na televiziji, možete sami da nalepite na sir upozorenja o štetnosti po zdravlje, ali najveća garancija da će smršati je​ste ako im neko s vre​me​na na vre​me za​pa​li kosu.

Ne​de​lja, 28. no​v em​bar 2004.

100 stvari koje ne treba da uradite pre nego što umrete Probao sam spust u čamcu na naduvavanje na Everglejdsu na Floridi.

Video sam zalazak sunca nad rekom Parfjum u Vijetnamu. Vozio sam se bombarderom F-15E i jeo sam skoro sve što se može progutati. Dok sam se vo​zio 290 ki​lo​me​ta​ra na sat. U fe​ra​ri​ju.

Drugim rečima, kad god pročitam one smešne članke u časopisima koji navode sve stvari koje treba da uradiš pre nego što umreš, osećam se posle toga šuplje i prazno. Imam samo 44 godine, a već sam video erupciju Etne. Plivao sam s prokletim delfinima na Tahitiju i okušao sam se u vo​žnji boba.

Probao sam čak i da igram ril sa osmoro plesača, a ništa sličnije narodnim igrama niko ne bi trebalo ni da proba. I šta sad kažete? Da tre​ba da se po​vu​čem u ćo​šak i iz​vr​šim sa​mo​u​bi​stvo?

Izgleda da ipak ne treba. Jer prošle nedelje je objavljena nova lista stvari koje treba da uradimo pre nego što umremo. Samo što ovoga puta listu nisu sastavljali pijani dosadnjakovići iz uredništva posle ručka koji je dugo tra​jao; ovo su pi​sa​li emi​nent​ni na​uč​ni​ci, is​tra​ži​va​či i pro​na​la​za​či.

Zamisao koja se nalazi iza šeme jednostavna je. Džejms Dajson, koji dizajnira ljubičaste usisivače, kaže kako želi da natera školarce da posmatraju nauku i inženjering (verovatno i usisivače) kao nešto kul. To u potpunosti odobravam, ali moram reći da je većina predloga koje on i nje​go​ve ko​le​ge daju ili te​ška, ili uvre​dlji​va, ili ne​mo​gu​ća.

Da počnemo s nečim jednostavnim, kao što je utvrđivanje sopstvenog DNK. Izgleda da samo treba da ispereš grlo slanom vodom i ispljuneš je u čašu sa deterdžentom za pranje sudova. Onda lagano sipaš ledeni džin u tankom mlazu niz čašu i posmatraš kako se u tečnosti obrazuju izdužene bele gro​mu​lji​ce. I to je tvo​ja su​šti​na.

Naravno, iskašljavanje šlajma nije baš tako glamurozno kao vožnja lebdelicom iznad tibetanskih lednika, ali pomisli samo šta bi sve mogao da uradiš sa naprstkom punim svog DNK materijala. Mogao bi da ga gajiš i čuvaš na toplom mestu i onda, ko zna, jednog dana bi iz njega mogla da izraste savršena replika tebe. Ili, ako pušiš koliko ja, savršena re​pli​ka marl​bo​ra lajt.

Nego, lista postaje sve gora, jer još jedna od stvari koje istraživači

predlažu jeste da pretvoriš sebe u dragoceni dragulj. Izgleda da postoji neka kompanija u Čikagu koja izlaže kremirane posmrtne ostatke toploti i pritisku tokom 18 nedelja, a oni se posle tog vremena pretvore u sjajni jed​no​ka​rat​ni di​ja​mant.

Da li uviđate šta s ovim nije kako treba? Da, baš tako. A iskreno, iznenađen sam što neki od najvećih mozgova Britanije nisu primetili da to tre​ba da bude li​sta stva​ri koje ćeš ura​di​ti pre nego što umreš.

Evo jedne zabrinjavajuće stavke. Možeš da povežeš kompjuter sa onim ogromnim radio-teleskopom u Portoriku i da onda u slobodno vreme osluškuješ ima li zvukova kakvog vanzemaljskog života. Ovo bi, čini mi se, zahtevalo poprilično strpljenja. Toliko strpljenja, zapravo, da bih, kad malo bo​lje raz​mi​slim, ipak više vo​leo da bu​dem di​ja​mant.

Svakako bih mnogo radije išao u Tenesi, gde su svim budućim forenzičarima dostupna donirana tela žrtava ubistva. Izgleda da tamo može da ode ko god po​že​li.

Pomislili biste, siguran sam da biste, s obzirom na umnu snagu tima koji stoji iza ove liste, da su mogli da smisle nešto malčice bolje od pipkanja po jetri nekog mrtvog Amerikanca ne biste li videli šta ga je ubilo. Ili od laganog pretvaranja u dijamant, dok lenjo provodite sate oslu​šku​ju​ći ne​što što je to​li​ko da​le​ko da se ne može čuti.

Dozvolite mi, stoga, da predložim nešto bolje od svih njihovih zamisli, nešto uzbudljivije od bilo čega što ste ikada radili. Nešto za šta ni​kad ni​ste ni čuli.

Nađite nekoliko prijatelja, po mogućstvu onih koje ne volite previše, i uhvatite prvi let za Los Anđeles. Čim stignete, nađite firmu koja organizuje borbe pasa za klijente koji lepo plaćaju, bez obzira na to da li ima​ju ika​kvog is​ku​stva u bor​ba​ma.

Sve će vas smestiti u Marketi simulator leta i vezati pojasevima, a onda će vas kopilot odvesti na hiljadu metara visine, gde će otvoriti po​klo​pac od mo​to​ra što više može i za​mo​li​ti vas da uju​ri​te pri​ja​te​lje.

Svaki avion ima na kljunu laser i obložen je istim onim materijalom koji možete videti u onim igricama sa laserskim traganjem. Dakle, čim spazite nekog ortaka, povučete obarač i, ako ortak ne može da izvede neki manevar i skloni vam se s puta, što bi zahtevalo da ima veće ubrzanje nego vi, gotov je. Njegov kopilot će pustiti dim da pokaže kako je po​go​đen.

A sporedni efekat ove zanimacije jeste to da ćete se vratiti kući sa tolikim zanimanjem za nauku o letenju i teoriju aerodinamike kakvo ste mi​sli​li da ni​ka​da ne​će​te ose​ti​ti.

Ne​de​lja, 5. de​cem​bar 2004.

Hajde da prekršimo sve Tonijeve zakone Vidim da će se vrlo brzo paževi lokalnih odbornika noću šunjati po selima i deliti opomene pred fiksnu kaznu od 50.000 funti svima onima koji drže upa​lje​no sve​tlo i ne daju lju​di​ma da spa​va​ju.

Dobro, sad; ja živim preko puta fudbalskog terena koji je svake večeri osvetljen reflektorima od milijardu vati. Naravno da mi bodu oči ali, pošto razumem da je strašno teško igrati fudbal u mraku, još se nisam žalio. Umesto da se žalim, prosto sam okačio dva komada tkanine na pro​zo​re. Vo​lim da ih na​zi​vam,,za​ve​sa​ma“.

Pokušavao sam, zaista sam pokušavao da shvatim zašto je potrebno zakonom propisivati da ljudi ne smeju da koriste svetlo noću, a s druge strane, pokušavao sam i da shvatim zašto psima više nije dozvoljeno da ubijaju lisice. Ni to ne mogu da razumem. Ili, zašto ne mogu da koristim mo​bil​ni te​le​fon kada se za​gla​vim u sa​o​bra​ćaj​noj gu​žvi.

Svakog božijeg dana u novinama izađe neki mali članak u kome se najavljuje uvođenje novog zakona kojim se sprečava nešto što ste smatrali bezopasnim. I šta se desi? Vi samo na trenutak podignete obrve i okre​ne​te stra​nu.

Tek kada saberete sve nove zakone koji su se pojavili otkada je Njegovo Toničanstvo iscerenog lica prokrčilo sebi put ka rezidenciji premijera, shvatite koliko je zapravo pokušao da nam oduzme od slo​bo​de u po​sled​njih se​dam go​di​na.

Prošle nedelje nam je Boris Džonson rekao kako po zakonu ne možemo popraviti polomljeni prozor u sopstvenom domu osim ako nismo kvalifikovani majstori za polomljene prozore; i da, pošto se prozor popravi, moramo pozvati inspektora za polomljene prozore iz lokalnog veća da obavi inspekciju. Osim toga, protivzakonito je dirati i menjati elek​trič​ne utič​ni​ce u sop​stve​noj ku​hi​nji.

Toliko toga tek treba da stupi na snagu. Uskoro će za trke pasa biti potrebne superdozvole, nećete smeti da zgazite jelenka, nećete moći da imate seks bez zaštite niti da popijete nekoliko pića s društvom posle posla. Na siru će morati da stoji upozorenje o štetnosti po zdravlje izdato od strane vlade i nećete smeti da pričate viceve o homoseksualcima, le​zbej​ka​ma, mu​sli​ma​ni​ma, ka​to​li​ci​ma, Ir​ci​ma i li​si​ca​ma.

Geri Lineker će moći da se prikazuje na televiziji tek pošto deca odu na spavanje kako ih ne bi primamljivao svojim opasnim svetom soli i sirćeta; nećete smeti da naredite psu da ubije pacova - jer pacov je divlja životinja — i biće vam zabranjeno da kupite mami nadgrobnu ploču kad umre, jer bi plo​ča mo​gla da se sru​ši.

Naravno, biće vam zabranjeno i pušenje na javnom mestu, posedovanje Biblije, slanje Božićnih čestitki sa slikama rođenja Hrista i udaranje dece. Srećom, biće vam dozvoljeno da vozite auto, ali ne brže od 30 kilometara na sat, ne ako ste pojeli parče kolača sa šerijem i posebno ne ako auto ima po​gon na sva če​ti​ri toč​ka.

Sve gore navedeno biće pokriveno zakonom, ali, u slučajevima gde to ne bude moguće, Toni će upotrebiti svoju Policiju misli. Usled sveg ovog, prošle nedelje su mi rekli da „nije dozvoljeno“ da govorim o sijamskim bli​zan​ci​ma i da ih ubu​du​će mo​ram na​zi​va​ti „spo​je​nim bli​zan​ci​ma“.

Zašto? Bebe sa Daunovim sindromom nekada su nazivali Mongoloidima, jer se činilo da zbog izvesnih crta lica izgledaju kao da su iz Mongolije. Jasno mi je zašto to može nekoga da uznemiri. Kako Mon​go​le, tako i lju​de sa Da​u​no​vim sin​dro​mom.

Ali iz​raz „si​jam​ski bli​zan​ci“ ko​ri​sti se jer je prvi par ta​kvih bli​za​na​ca za koji je svet saznao — zvali su se Cang i Eng — sasvim slučajno bio iz Sijama. I koga to može da uznemiri? Sijam čak više i ne postoji. Da li će ti idioti sad izmisliti da ne smem ni da pominjem „holandsku hrabrost”? I ako je tako, ko će ustati da brani prava boginja ako ih budem zvao „ne​mač​ke ospi​ce“?

Iskren da budem, nijedna od ovih smetnji ipak neće imati nikakvog uticaja na moj život. Zbog toga i ne kukam: ja ću i dalje zvati ljude telefonom dok vozim i pričaću im priče koje bi Ceri Bler smatrala uvre​dlji​vim. Šta​vi​še, i da​lje ću na​zi​va​ti dvo​je lju​di sa spo​je​nim de​lo​vi​ma tela „si​jam​ski bli​zan​ci“.

Ješću sir do mile volje i dalje ću davati psu ceo paket čipsa sa ukusom ra​či​ća kad god ras​trg​ne ne​kog pa​co​va na ko​ma​de.

Razmišljam kako bih večeras mogao da izudaram decu. Tek zabave radi. A onda, kad legnem da spavam, nakon sto zamenim sve instalacije u kuhinji i popijem dve flaše vina, ostaviću upaljena svetla u dvorištu. I sanjaću o tangama koje sam krajičkom oka video prošle nedelje u

kan​ce​la​ri​ji.

Drugim rečima, za samo jedan dan prekršiću 14 zakona i sedam društvenih tabua koji prosto nisu ni postojali pre nego što se pojavio Toni. I proći ću nekažnjeno jer ne postoji nikakav način na svetu da on ozva​ni​či sve svo​je Ve​li​ke Ide​je.

Ne​de​lja, 12. de​cem​bar 2004.

Ajkule, sad ste mrtve Prošlog četvrtka su osamnaestogodišnjeg australijskog surfera pojele dve velike bele ajkule koje su, prema rečima posmatrača, prvo njegovo telo prekinule na pola, a onda sledećih nekoliko minuta provele u svađi oko toga koja do​bi​ja koji deo.

Kao i obično, intervjuisani su različiti stručnjaci za divlje životinje, i svi su oni rekli kako treba biti obziran i dotične ajkule ostaviti na miru, delom zbog toga što pripadaju zaštićenoj vrsti, a delom i jer su takvi na​pa​di iz​u​zet​no ret​ki.

Ali nije tako. U stvari, nije prošlo ni nedelju dana, a još jedan surfer je pojeden u potpuno istom delu obale. Istovremeno, u Kaliforniji su surferi prijavili da se broj napada ajkula utrostručio poslednjih godina, a stva​ri slič​no sto​je i u Ju​žnoj Afri​ci.

Pa šta se to dešava? E sad, neki govore da su velike bele živuljke zavolele ljudsko meso jer smo mi pojeli sav njihov uobičajeni plen — tune i slično. Drugi govore da je to zbog toga što daske za surf iz donjeg rakursa izgledaju kao foke. Ili može biti da su ove ajkule zapravo način da Bog tim sur​fe​ri​ma sa​op​šti da pro​na​đu po​sao.

Ali, mislim da sam ja skapirao ko je glavni krivac… a to je sladunjava sentimentalnost kanala Nacionalne geografije i njihov diznijevski etos zasnovan na tome da „nijedna životinja nije povređena tokom snimanja ovog pro​gra​ma“.

Kada Dejvid Atenborou radi emisiju o divljim životinjama na televiziji, mi dobijemo prizore iz prirode u sirovom obliku. Vidimo orošene oči i klecava kolena nekog stvorenjca kada se rodi. Vidimo kako ista ta životinja pronalazi partnera, i kako se opušta na suncu nakon što se do​bro naj​e​la. A onda vi​di​mo kako je pro​ždi​re lav.

Ko može da zaboravi užas sa sirotim malim pingvinom u Pla​voj pla​ne​ti. Otišao je da pronađe hranu za svoju ženkicu, a onda ga je, u krup​nom pla​nu pu​nom krvi, na​pao mor​ski le​o​pard.

Sa užasnom ranom, on je dao sve od sebe da stigne kući, ali put je pio predugačak, a uspon strm. I tako je pao na zemlju, zabio kljun u led i umro.

E pa, da su ovo snimali Amerikanci, gosn pingvin bi pronašao obilje

hrane, i sva bi bila iz organskog uzgoja, uspešno bi proplivao kraulom pored morskog leoparda koji ga čeka u zasedi, pa bi se vratio do gnezdišta pingvina, gde bi on i gđa pingvin otvorili piljaru sa pri​stu​pač​nim ce​na​ma i ži​ve​li sreć​no i du​go​več​no.

Pre neko veče sam gledao emisiju o divljim životinjama koja je bila u potpunosti inficirana američkim načinom razmišljanja. Sve se dešavalo na Andima, i čik pogodite šta? Nije bilo životinja koje su imale seksualne odnose i nijedna od njih nije umrla. Čak ni ribe. Bluna je zaronila u vodu i samo iz​ro​ni​la.

Pume su uzalud vijale lame. A lisice su prosto blejale okolo i izgledale su me​de​no.

Eto zašto imamo zabranu lova: zato što živimo u svetu gde lisice imaju mladunce koji su vegetarijanci, skakuću po šumici i igraju šuge, ali ne tak​mi​čar​ski nego tek za​ba​ve radi.

Ja svakako nikada nisam video snimak lisice koja provaljuje u kokošinjac i kolje čitavo jato. I zato je svet prepun surfera koji obilaze planetu u potrazi za dobrim talasom, a nisu svesni opasnosti koja vreba is​pod po​vr​ši​ne.

Danas se za velike bele ajkule uvek kaže da su,,veličanstvene“, i sada imamo Pitera Benčlija koji je napisao roman Aj​ku​la, i govori da žali što je uopšte napisao knjigu jer su svi zbog nje stekli utisak da je velika bela ajkula,,negativac“, a ona je zapravo jedno „ranjivo stvorenje”. Možemo naravno samo da nagađamo, ali kladim se da onaj osamnaestogodišnjak koga su ajkule rastrgle ove nedelje nije smatrao, dok su mu se njihovi zubi za​ri​va​li u bu​ti​ne, da su one ve​li​čan​stve​ne ili ra​nji​ve.

Ista je stvar sa komarcima. Ali pošto oni nikada nisu prikazani u sentimentalnoj prirodnjačkoj emisiji koju su pravili borci za zaštitu prirode, čak i najokoreliji ljubitelj životinja i čudak oseća slobodu da noću jurca po spavaćoj sobi sa palicom od novina i sprejom protiv insekata i viče: „Uhva​ti​ću te, đu​bre malo.“ Velika bela nije ništa drugačija. To je opasna i ružna mašina za ubi​ja​nje koja vam ot​ki​ne deo tela i pu​sti vas da is​kr​va​ri​te do smr​ti, a onda se vrati i shvati da baš i ne voli da jede ljude. To je vodeni komarac od sedam metara, podvodno čudovište sa zubima oštrim kao žilet, pa ga tako tre​ba i tre​ti​ra​ti.

Mi bi stoga trebalo da preokrenemo stvari. Umesto da dopustimo da

prokletinje krstare uokolo i jedu nas, mi bi trebalo da počnemo njih da jedemo. Ovo bi naravno značilo da ih lovimo sve do istrebljenja, što bi dovelo do toga da svakakvi ludaci počnu da mašu rukama i da govore kako menjamo svet. A na to bismo mi mogli da odgovorimo: „Nego šta.

Po​bolj​ša​va​mo ga. A za​tim ćemo da pre​đe​mo na ti​gro​ve.“ Ne​de​lja, 19. de​cem​bar 2004.

U duhu darovanja supruge Naravno da znam da svojoj ženi ne bi trebalo da kupujem ništa za šta je potrebna utičnica, ali to mi je uvek predstavljalo problem. Zato što sam ja oduvek u izvesnoj meri razumeo stvari kojima je potrebna struja da bi funk​ci​o​ni​sa​le, a o oni​ma koje stru​ju ne tro​še ni​sam imao poj​ma.

Mirisi, na primer. Jeste li u skorije vreme odlazili na odeljenje sa parfemima u nekoj prodavnici? Ne samo da je tu tradicionalni izbor od nekih deset hiljada bočica od poznatih proizvođača, kao što su Šanel i ovaj, hmmm… Čarli, a od kojih su svi potpuno isti, barem njuhu jednog pu​ša​ča, nego su tu sad i pro​i​zvo​di sa ime​ni​ma po​zna​tih lič​no​sti.

Da li vaša žena želi da mi​ri​še kao Bi​jon​se ili kao Se​lin Dion?

Ili bi možda želela da nastupajuću godinu provede šetkajući se sa da​škom Kli​fa Ri​čard​sa iza uha?

Prestravljeni da bi negde mogli da natrapate na Kilrojev miris - ili miris Kuprinola, pošto ga dobro znate iz prodavnica tehničke robe - vi onda odjurite glavom bez obzira na odeljenje sa odećom; ali ovo je još veća greška, jer ćete kupiti Pogrešnu stvar. A da stvari budu još gore, ku​pi​će​te Po​gre​šnu stvar u Po​gre​šnoj ve​li​či​ni.

Dakle, nakit onda. E pa, ne, zato što iz razloga koje nikad nisam sasvim razumeo, prodavnice nakita nikada ne stavljaju cene u izlog. Što znači da će vam biti potrebno osnovno poznavanje metoda Stanislavskog dok se budete pretvarali da ne želite tu ogrlicu zbog kopče, a ne zbog cene od 16 hi​lja​da fun​ti.

Personalizovani koferi ili pribor za pisanje sa monogramom su okej, ali njih mo​ra​te da na​ru​či​te u mar​tu.

A priča je slična i kada je nameštaj u pitanju. A pritom zaista jeste te​ško do​ne​ti ši​fo​njer kući vo​zom.

Naravno, prodavnice rade i isporuku, ali to znači da treba da popunite formular, a onda i još jedan formular. A zatim još formulara. I onda ta informacija treba da se ubaci u kompjuter, i dok se sve to obavi, uvenuše zumbuli. Zašto ne mogu prosto da napišu adresu na ceduljici i da je daju vo​za​ču ka​mi​o​ne​ta?

Negde u ovom trenutku savremeni gospodin počinje da razmišlja o kupovini sveća. Svi znamo da devojke vole da se satima banjaju u

polumraku, a mi ne možemo ni da zamislimo šta rade unutra. E pa, u stva​ri mo​že​mo, zato ja uvek ka​žem ne sve​ća​ma.

Bojim se da sam gotovo isto tako sebičan kada je muzika u pitanju.

Moja žena večito kupuje kompakt diskove bendova za koje nikada nisam čuo i znam da bi želela novi album od Kilersa, ali ako bih joj ga kupio, ona bi ga pu​šta​la, pa bih onda mo​rao i ja da ga slu​šam.

Knjige? Ma dajte. Deluje pomalo škrto potrošiti samo 7,99 funti, naročito kada se uzme u obzir da knjige koje moja žena voli nemaju čak ni pri​ču.

Eto, zato se ove godine nisam čak ni trudio da odem u kupovinu i potražim nešto što bih mogao da poldonim mojoj ženi. Prosto sam otišao pravo u Selfridžiz na odeljenje sa tehnikom gde sam znao da će mi biti to​plo i gde ću se ose​ća​ti be​zbed​no i ugod​no.

Nažalost, izgleda da sam trepnuo i propustio nekakav tehnološki proboj, jer je tamo bilo puno nekakvih kutija od brušenog aluminijuma koje nisu ra​di​le ni​šta ni iz da​le​ka ko​ri​sno.

U suštini, postoje tri stvari koje možete da uradite sa svom tom mo​der​nom teh​ni​kom. Da slu​ša​te mu​zi​ku. Da fo​to​gra​fi​še​te.

I da komunicirate sa drugim Ljudima dok se muvate napolju. Ali kombinacija ove tri stvari naterala je sve belosvetske tehničke za​lu​đe​ni​ke u hi​ste​ri​ju.

Uzmimo kao glavni primer iPod o kome se toliko govori. Čak i kad bi moja žena imala 5000 pesama u svojoj misterioznoj kolekciji diskova, pa kad bi još imala vremena da ih sve iskopira na čip, čemu bi to tačno slu​ži​lo? Za​što bi​ste ko​pi​ra​li ne​što što već ima​te?

Tako da prelazimo na novu vrstu kamera sa tri čipa. Da, kvalitet se veoma popravio, ali odgovorite mi na jedno direktno pitanje. Da li ste ikada gledali nešto što ste snimali ručnom kamerom? Nisam ni mislio da jeste. I koga sad briga što možete da zumirate nosne dlake svog supruga sa raz​da​lji​ne od de​set ki​lo​me​ta​ra?

I zašto biste želeli telefon koji može da skida klipove i filmove sa in​ter​ne​ta? Da li ste ika​da bili u si​tu​a​ci​ji da se na​la​zi​te na sred vre​si​šta i da odjednom osetite nesavladivu želju da pogledate snimak od tri sekunde na kome Tom Kruz visi na​gla​vač​ke?

Pretpostavljam da bi moglo da bude strašno zabavno da slikate svoje genitalije i pošaljete sliku svom partneru. Ali kad bih ja to uradio sa

svo​jom žed​nom, ona bi po​mi​sli​la da sam po​lu​deo.

Razočaran, izašao sam sa odeljenja sa tehnikom u strahu da je svet odjurio dalje dok ja nisam gledao. I da i dalje juri, u pravcu Božića, a da ja mo​ram ne​što da ku​pim. I tako sam svo​joj ženi ku​pio mr​tvog zeca.

Bez sumnje će ona, kada se prodavnice ponovo otvore u sredu, bez reči otići i zameniti ga za,,Sajgon“, fantastični novi parfem Henrija Ki​sin​dže​ra.

Ne​de​lja, 26. de​cem​bar 2004.

Boćanje za lepe ljude Pomislili biste da će svetski šampionat u boćanju za žene biti otmena manifestacija, koju će sponzorisati verter karamele, rover, saga holidejs i Tora Herd kuć​ni lif​to​vi za sta​re.

Ali ne. Sedam od osam ćetvrtfinalistkinja bile su stare od 21 do 37 godina. Jednu od njih, izuzetno pristalu mladu damu, u novinama su prošle nedelje prikazali kako nosi raskopčanu bajkersku kožnu jaknu i malo šta osim toga.

Ovo je nagnalo komentatore da promole nos iza svojih lonaca sa čajem i primete da je ovakav tim možda odabran zbog toga kako izgleda na te​le​vi​zi​ji, a ne zbog svo​jih spo​sob​no​sti. Si​gu​ran sam da su u pra​vu.

Vidite ovako, u pradavna vremena kada je većina takmičara u boćanju rođena, u novinama nije bilo fotografija, tako da je ljudima bilo dopušteno da budu debeli i ružni. Džozef Vitvort, poznati tvorac oružja, postao je nacionalni heroj zato što niko nije znao da ima lice kao u babuna. Izambard Kingdom Branel postigao je uspeh jer široka britanska jav​nost nije ima​la poj​ma da se radi o ke​pe​cu.

U to vreme, za uspeh su vam bili potrebni veština i inteligencija. Ali sada, sa aparatima koji imaju veliki zum i tabloidnim listovima, nijedna od ovih stva​ri ne vre​di vam ni pi​šlji​va boba.

Ulazimo u potpuno novi svet gde vam za uspeh ne znači ono koliko znate ili koga znate, ili čak koliko znate o onome koga znate. Jedino što je bit​no je​ste kako iz​gle​da​te.

Dejvid Bekam je, kako mi kažu, daleko od toga da bude najbolji fudbaler u Britaniji. Ali postao je globalno uspešan zato što je zgodan dasa. Zatim imate Tonija Blera. Postao je prvi čovek Laburističke partije samo zato što bolje izgleda nego Robin Kuk i Džon Preskot. Povrh toga, dobiće i treći mandat zato što je seksepilniji od Majkla Hauarda. A Gordon Braun nikada neće postati premijer zato što izgleda kao da mu se do​nja vi​li​ca ot​ka​či​la.

Zatim je tu Sijena Miler. Ko, ko?, čujem kako pitate. E pa, ona vam je zvezda sa dve manje uloge u filmovima koje niste gledali, ali pošto je tako neverovatno lepa, njena veridba sa ženom po imenu Džudi uspela je da zbri​še ka​ta​stro​fu u Azi​ji sa na​slov​nih stra​na.

Sve ja to razumem. Ne biste namerno kupili ružnu sofu ili ružan auto, pa zašto biste onda ružnu osobu pozvali da pilji u vas sa druge strane ma​log ekra​na?

Istom tom logikom, ja bih radije gledao svoju novu simpatiju, Fionu Brus, kako čita izveštaj o tome koliko se ovaca ojagnjilo u Kambriji u 2004, nego li Redžinalda Bozanketa, sa nosem crvenim kao bulka, dok mi priča o cunamiju. Imam prijatelja koji je u svojoj prodavnici automobila zapošljavao samo neverovatno zgodne devojke. Kad sam ga pitao zašto to radi, on mi je sa pokvarenim osmehom na licu rekao da ga lepe devojke ko​šta​ju isto ko​li​ko i ru​žne. I to ra​zu​mem.

Ipak u ovome postoji jedna ogromna mana. Vidite, Ben Aflek, Bred Pit, Džordž Kluni i Denzel Vošington možda izgledaju dobro u kožnim minićima i rimskom oklopu, ali gde bismo bili pre trideset godina da su jedine kvalifikacije za status superzvezde u Holivudu bili savršeno četvrtasti, savršeno beli zubi i nabildovane ruke? Ne bismo imali Džina Hek​ma​na, u to nema sum​nje.

Takođe možete biti sigurni da bi izuzetno nosati Dastin Hofman i dalje žickao za leba u nekoj njujorškoj birtiji, zajedno sa Džekom Ni​kol​so​nom i En​to​ni​jem Hop​kin​som.

Trenutno jedina postojeća nada za one koji su facijalno ometeni ili abdominalno prenadareni jeste komedija. Zgodni Ljudi treba samo da se nasmeše i odmah mogu da zavuku ruku u tuđe gaće, dok Stiveni Frajevi i Džimiji Keriji ovog sveta moraju prvo da zaškakljaju i nasmeju kako bi im bilo do​zvo​lje​no i da se pri​bli​že ne​či​jim be​dri​ma.

Sada ću malo da vas čikam. Recite mi ime jedne vitke i zgodne devojke koja je poznata zato što je smešna. Don Frenč? Džo Brend?

Shva​ta​te šta hoću da ka​žem.

U komediji, pak, postoji ograničen broj zapleta i zbog toga se bojim da će u ne tako dalekoj budućnosti doći do pobune. Nekada je bio slučaj da društveni status neke osobe izaziva zavist i ogorčenost. Ljudi bi se pitali zašto debilni četvrti sin vojvode od Neder Volopa može da večera breskve i pa​u​na, dok nje​gov oštro​um​ni slu​ga mora da se za​do​vo​lji šo​ljom bla​ta.

E pa, koliko će proći pre nego ružni Ljudi sveta počnu da se pitaju kako to da je Kejt Mos milionerka i zašto su im ekrani puni narandžastih lju​di i na​pum​pa​nih pla​vu​ša kada nji​ho​va ro​đe​na deca, koja ima​ju pet plus iz la​tin​skog, ne mogu da se za​po​sle ni kao đu​bre​ta​ri.

Svakako se nadam da će do pobune doći uskoro, jer ukoliko ta mala što se boća ne otkopča svoju jaknicu i ne dekoncentriše ostale tak​mi​čar​ke, Bri​ta​ni​ja će vrlo ve​ro​vat​no is​pa​sti iz tak​mi​če​nja.

Ne​de​lja, 9. ja​nu​ar 2005.

Vojničke čizme caruju selima Hodam rado kada mi se auto pokvari. U Londonu sam poznat kao neko ko krene po novine i ne staje sve dok ne stigne do Dartforda u Kentu. Ali pomisao da se,,vežbanje“ koristi kao imenica sa značenjem „odlazak u šet​nju” od​u​vek mi je de​lo​va​la bla​go bu​da​la​sto.

Pa ipak, prošlog vikenda deca su htela da igraju monopol, te sam ja vođen mišlju da je sve bolje nego to, krenuo u pravu nedeljno popodnevnu postručkovnu šetnju preko ustalasanog prostranstva neverovatno lepog zelenog srca Engleske. I, naravno, stigao sam tamo oda​kle sam i po​šao, bla​go iz​mo​ren i uz na​go​ve​štaj hi​po​ter​mi​je.

Obe gumene čizme koje sam nosio težile su po 200 tona, imao sam blato u pupku, usne su mi bile pariskoplave, lice crveno kao bulka, a fri​zu​ra mi je iz​gle​da​la kao da sam gur​nuo gla​vu u mla​zni mo​tor.

Povrh svega, bio sam i besan, zbunjen, zapanjen i progonjen osećajem krivice što sam video šta su uradili sa seoskim krajolikom dok niko nije gle​dao.

Možda se sećate iz svog detinjstva onih dugih i lenjih letnjih avantura kada ste mogli da se verete uz drveće, idete kud vam je volja i valjate se po nečemu. Bilo je to nešto uglavnom svima dozvoljeno, pod uslovom da se pri​dr​ža​va​te „Se​o​skog pra​vil​ni​ka“.

Objavljen je 1951, i predstavljao je niz jednostavnih pravila osmišljenih da se radničkoj klasi objasni šta je to što bi trebalo da urade suočeni sa delovima sveta gde nema makadama. U osnovi se svodilo na to da se ne sme ru​ga​ti ov​ca​ma i da se mo​ra​ju za​tva​ra​ti sve ka​pi​je.

Prošle godine, pak, ovaj dokument je ponovo napisan pod nazivom „Pravilnik za selo“, a sačinili su ga predstavnici iz pet-šest različitih službi, koji očito nikada nisu kročili dalje od Hokstona u Istočnom Lon​do​nu. Iz​gle​da kao uput​stvo za upo​tre​bu sve​mir​skog ša​tla.

A tu je i samo selo, koje sada izgleda kao Gvantanamo. Zapovedno vas usmeravaju putokazi koji vam pokazuju gde se nalazi staza, a tek da bude sigurno da sa nje nećete skrenuti, ona je ograđena kilometrima i ki​lo​me​tri​ma elek​trič​ne bo​dlji​ka​ve žice.

Na svakih par stotina metara podsećaju vas na vaše obaveze putem slogana koji ne bi izgledali neobično ni u sovjetskoj fabrici traktora.,,Ne

ubi​jaj​te ni​šta. Samo vre​me“, veli je​dan od njih.

Tu je bio i drugi na kome je pisalo „Zabranjeni psi.“ Ali pre nego što sam se okrenuo ka svom vernom labradoru i rekao mu,,Za ti je šetnja zafršena“, zastao sam na trenutak i pomislio: A zašto ne psi? Ako su psi takva napast, zašto onda iste te vladine službe toliko insistiraju na zaštiti lu​ka​ve lije?

E pa, po​gle​dao sam novi pra​vil​nik i iz​gle​da da pro​blem nije u psi​ma.

Nego u onome što im izlazi iz zadnjice. E sad, znam ja da je u parkovima oko Ajlingtona u severnom Londonu pseći izmet prava pošast; ali ruralni predeli su gotovo u potpunosti zastrti izmetom. Mi gacamo do članaka u izlučevinama, ovaj, ovaca, krava, konja, lisica, pilića, organskih lama i prasića, i zašto bi onda vaš kućni džukac trebalo da sta​vi čep u gu​zi​cu dok ne do​đe​te kući?

I zašto ima toliko brežuljaka? Zašto imamo nogostup na svakih pola metra, preko koga morate da prebacujete svoje šestogodišnje dete, kome se kosa na​ko​stre​ši​la jer stal​no uda​ra u elek​trič​nu čo​ba​ni​cu?

Mogao bih da ih tužim zbog ovoga, i dobio bih parnicu. Znam da je tako zato što mi je moj hirurg za drvo rekao pre neki dan da, ukoliko neki gradski dečaci padnu sa mog platana na pašnjak, ne mogu prosto crevom da sperem njihova izlomljena tela sa trave u kanal. Morao bih da pružim nak​na​du nji​ho​vim ro​di​te​lji​ma i da pla​tim pra​vu sa​hra​nu.

Pravni proces je ipak bio poslednja stvar koja mi je bila na pameti dok sam hitao dalje i ulazio u nešto što je sasvim očigledno bilo dvorište ne​či​je lepe pri​vat​ne kuće.

E sad, jedan od nosećih stubova novog Pravilnika jeste i obzir prema drugima: „Nemojte se otvoreno smejati ciklama kabanici koju bradonja nosi. Sačekajte da prođe, a onda se userite od smeha.“ Lepo, a zašto onda staza ne ide oko čovekovog dvorišta, nego ravno kroz njega? To ne bi bilo te​ško ude​si​ti.

Ali ne. Putokaz me usmerava tačno pored prozora njegove dnevne sobe, a prosto znate da ga je sa posebnim guštom i entuzijazmom ukucao neko ko je apsolutno uživao u tome što će taj znak poslati sve njegove prijatelje komuniste iz Udruženja blejača pravo na travnjak tog bo​ga​tog ko​pi​le​ta.

A ako se bogato kopile bude bunilo? Pa, može mu se reći da su staze u stvari drevne saobraćajnice i da se ne mogu tek tako pomerati. Ne

možete tek tako da promenite seoske običaje… osim ako naravno nećete da ot​poč​ne kla​sni rat.

Tamo napolju, u miru i tišini kotsvoldskih brežuljaka, danas u dvadeset prvom veku vi ste slobodni kao ptica, ali samo ako je ta ptica na koju ste mislili sobna papigica. Tako vas kontrolišu i gone i ne možete ići kuda vam je vo​lja kao da ste že​le​znič​ki va​gon.

Ipak, mi​slim da sam iz​na​šao re​še​nje.

Ukoliko morate u šetnju, zaboravite na zeleni pojas koji je kolonizovala i sterilisala urbana vojska Tonija Blera; prošetajte centrom svog gra​da.

Nema blata, ima više stvari koje mame pogled, možete ići kuda vam je volja bez straha da ćete umreti od strujnog udara, vaš pas je dobrodošao, a ne​će​te ni doći kući uva​lja​ni od gla​ve do pete u gov​na.

Ne​de​lja, 30. ja​nu​ar 2005.

Pronađen: lek za rekreativno pijanstvo Veče uoči Gran Prija u Monaku 1982. večerao sam sa prijateljima u malom restoranu koji se zvao Krompir Ljubavi u La Napuju kada sam pronašao puža kako mi gamiže kroz zelenu salatu. „Re​gar​dez, rekao sam vla​sni​ku.,J’ai trouvez une er… um, une escargotsans une maison dans mon sa​la​de. “ On se zgrozio i maknuo tanjir, pa je rekao da će nam se odužiti tako što mo​že​mo da pi​je​mo vina ko​li​ko god ho​će​mo. Na ra​čun kuće.

E sad, trebalo bi da vam objasnim da nikada nisam mnogo pio. Sad kad smo to raščistili, da vam kažem da s vremena na vreme volim, što se kaže, da re​kre​a​tiv​no po​pi​jem po koju.

Sledeće čega se sećam jeste da me je sa zadnjeg sedišta automobila izvuklo nekoliko gnevnih i naoružanih francuskih policajaca, vezali mi ruke lisicama na leđa, a onda me bacili na zemlju.,,Aaargh“, kriknuo sam, kada sam se no​sem na​bio u as​falt.

Postalo je očito, jer smo se vozili automobilom koji ima volan sa desne strane, da policajci ne mogu da se sete ko je auto vozio. Tako da su odlu​či​li da tu in​for​ma​ci​ju iz​vu​ku iz nas ba​ti​na​ma.

Naravno, pošto sam potpuni beskičmenjak, ja bih prestupnika odmah ocinkario, ali bio sam skroz na skroz pijan i usled toga nisam imao poj​ma ko je to bio. I tako su me uda​ri​li.,,Aa​argh“, po​no​vo sam re​kao.

U stvari, „Aaargh” je reč koju sam veoma često ponavljao u satima koji su usledili — ipak, to se uglavnom dešavalo nakon što se moj plan za bek​stvo pot​pu​no iz​ja​lo​vio.

Iz nekog razloga koji nikada nisam razumeo, odveli su nas u bolnicu gde je lukavi plan i skovan. Pošto pri ruci nisam imao kašiku, isključio sam mogućnost kopanja tunela i počeo da se pitam da li bi bilo moguće otići na tavan i sagraditi jedrilicu dok niko ne gleda. A onda mi je sinula ideja. Pretpostavio sam, pošto je to bolnica, da prozor u toaletu nema re​šet​ke.

Bio sam u pravu, i tako - dok me je policajac čekao ispred kabine - ja sam proizveo dosta, kako sam mislio veoma uverljivih, zvukova kao da mi je muka i uspeo da ga otvorim. Nije to bio velik prozor, ali ja sam gotovo sasvim prošao kroz njega kada sam osetio krupne šake policajca

na svo​jim no​žnim zglo​bo​vi​ma.

Da li vas je neko nekada vukao unazad kroz mali prozor, dok na rukama imate lisice? E pa, ne pokušavajte tako nešto, zato što boli. Boli go​to​vo isto ono​li​ko kao i kada vas po​no​vo bace na ze​mlju.

Možda su nas zato odveli u bolnicu. Zato što će to gotovo sigurno biti me​sto na koje ćemo sti​ći kada oni budu za​vr​ši​li sa nama.

Ali ne. Ponovo su nas nagurali u kombi, odveli nas u policijsku stanicu i naredili nam da se skinemo. O, kako su se samo svi smejali kada su videli kako sam izgoreo na suncu.,,Le rouge Rosbif, rekao je jedan. U tom trenutku sam pomislio: j—i francuski drotovi, ali bojim se da sam to i rekao naglas, pa su me zato ponovo udarili. A pošto su mi pantalone bile spuštene do članaka, ponovo sam pao na zemlju. I pošto su mi ruke i da​lje bile ve​za​ne, po​no​vo sam se pri​ze​mljio na nos. Ćelije su u kan-Kanu kao… pa, za početak, teško je reći kakve su, po​što je​di​no sve​tlo do​pi​re iz ru​pi​ce na vra​ti​ma pro​me​ra 2-3 cen​ti​me​tra.

Po tome koliko se dalo videti, unutra su mogle biti i zavese Lore Ešli, sa sve ele​gant​nim oto​ma​nom pri dnu kre​ve​ta.

Na žalost, kako su mi se oči privikavale na tamu, postalo je očigledno da nije tako. Zapravo, unutra nije bilo ničega do kreveta isklesanog od kamena, dušeka izdeljanog od drveta i rupe u podu pored koje su se olak​ša​va​li ne​ka​da​šnji sta​na​ri ove će​li​je.

Postalo mi je dosadno kroz oko pet minuta. Nisam mogao da ubijam vreme ni tako što ću pokušati da se obesim, pošto su mi uzeli pertle i kaiš. A okrutnici su mi takođe uzeli i upaljač, ostavivši mi samo cigarete.

San je bio rešenje, ali to nije bilo moguće zato što bih se smrznuo da sam svoju jaknu upotrebio kao jastuk, a ako je ne bih skidao, ukočio bi mi se vrat.

San takođe nije bio moguć jer je jedan od mojih prijatelja u susednoj ćeliji odlučio da glasno pobroji sve bitke u kojima su Englezi pobedili Francuze. Nažalost, ponestalo nam je ideja nakon Kiberona i Azenkura, a i moj neverovatno natečeni nos je svedočio da katastrofalno gubimo je​di​nu bit​ku koja je te noći bila va​žna.

Oko sedam sati ujutru - iako je možda bilo i četiri, pošto su mi i sat uzeli - odlučio sam da naručim doručak. I tako sam gacajući po izmetu, stigao do rupice u vratima i viknuo da bih želeo tost, sasvim premazan puterom, poširana jaja, ceđenu pomorandžu, dupli espreso i da mi vrate

moj prokleti upaljač. Umesto toga, dobio sam zdepasti francuski prst u oko.

Naposletku pak, vrata su se otključala i pošto su me naterali da se potpišem u knjigu utisaka, ja sam strugnuo napolje, ostavljajući moje domaćine da se i dalje pitaju da li je to zaista Paja Patak bio čitave noći u nji​ho​vom za​tvo​ru.

I da li me je ovo bolno i ponižavajuće iskustvo izlečilo od povremene potrebe da se rekreativno napijem sa svojih dvadeset i nešto godina? E pa, vidite, tačno 12 meseci kasnije našao sam se na zadnjem sedištu policijskog automobila u Grčkoj i pokušavao sam da skujem još jedan plan za bek​stvo. Tako da se mo​ra​mo slo​ži​ti da nije.

Izlečilo me je isto ono što će izlečiti i sve druge mlade koji se danas re​kre​a​tiv​no opi​ja​ju.

Od​ra​stao sam.

Ne​de​lja, 6. fe​bru​ar 2005.

Pinđur, omiljena ružna reč moje žene Onima od nas koji koriste reč na P potrebno je da ona bude šokantna za dru​štvo. U su​prot​nom, gubi sva​ki smi​sao.

Danas možete videti gole žene u novinama, homoseksualce u šumama, gole transseksualne homoseksualce na Internetu i mogu da se kladim da ne planirate da posetite crkvu u skorije vreme. Vreme odmiče, navike se menjaju i kao rezultat toga ono što je nekada moglo šokirati na​ci​ju do srži sada se sma​tra nor​mal​nim.

Pa ipak, dok sa zadovoljstvom gledate prenos autopsije na televiziji, začudili biste se i zapanjili kada bi Majkl Hauard danas po podne održao govor u kojem opisuje Tonija Blera kao,,j*** vetra. Zašto? Koristite reč na J sve vreme, kao i vaša deca. Baz Oldrin ju je koristio na mesecu i znamo da se ugnezdila u rečniku princa Filipa, kao i princeze Ane. Mislimo da je Alister Kembel koristi, dok se obraća timu večernjih vesti, ali ne mo​že​mo biti si​gur​ni zato što no​vi​na​ri ne sme​ju da je ko​ri​ste u štam​pi.

Zar ne mi​sli​te da je to čud​no?

Mogu da kažem da je neki par polno opštio, ili da su imali seksualne odnose. Znači, očigledno je da sam čin nije ono sto izaziva uvrede, već samo ta reč. I ja ne mogu baš do​bro da ra​zu​mem zbog čega.

Sve smo bliži četrdesetoj godišnjici trenutka kada je prvi put upotrebljena na britanskoj televiziji — izgovorio ju je kridčar Kenet Tajnan — i u to vreme četiri predloga su stavljena na diskusiju u Donjem domu, a jedan poslanik torijevaca je čak predlagao da zločinca poganog je​zi​ka tre​ba po​sla​ti na ve​ša​la.

Jedanaest godina kasnije, Bil Grandi je suspendovan zato su je neki njegovi gosti koristili u njegovoj emisiji, a ser Peregrin Vorsthorn odbijen je na mesto urednika Dejli Telegrafa zato što ju je upotrebio u jed​nom od svo​jih te​le​vi​zij​skih po​ja​vlji​va​nja.

A stvari se još nisu promenile. Na osnovu poslednjeg Bi-Bi- -Sijevog spiska sa smernicama koji sam video, ta reč još uvek ima veće šanse da iza​zo​ve uvre​de nego reč,,crn​ču​ga“.

Crnčuga je dobar primer. Kada sam bio mlađi, bila je šokantna koliko i,,karfiol“. Niste videli kako izvode Bila Grandija iz zgrade zato što ste gledali Alfa Garneta s druge strane i urlikali od smeha dok je zasipao

ekran svo​jim ra​si​stič​kim uvre​da​ma.

Pa ipak, sada, samo trideset godina kasnije, nema je. Zapravo, to je verovatno jedina reč koju prosto ne dozvoljavam svojoj deci da koriste.

Zašto je onda, ako reči tako brzo ulaze i izlaze iz svakodnevnog govora, reč na J tabu još od mrač​nog, zbr​ka​nog osvi​ta en​gle​skog je​zi​ka?

Možda ćete tvrditi da nije tako. Ljudi sa lulama i bifokalnim naočarima sigurno će nas uveravati da se u ne toliko dalekoj prošlosti nije uopšte popreko gledalo na reči anatomske i skatološke prirode i da su psovke tog vremena bile religijske: bogamu, dođavola i tako dalje.

Tako da bi vam oni rekli da je definitivno došlo do promene u na​ci​o​nal​nom iz​bo​ru pro​fa​no​sti.

Stvarno? Pa, hajde da uzmemo najgoru reč na svetu kao studiju slučaja. Znate o čemu pričam i znaćete zašto ne mogu tako nešto da ka​mu​fli​ram pod ma​skom zve​zdi​ca.

Znamo da je korišćena, u raznim oblicima, još pre normanskog osvajanja, i znamo da je u svakodnevnom govoru od trinaestog veka. Ali, da je bila društveno prihvadjiva… zašto je onda Hamlet, kad mu je Ofelija rekla da ne može da joj sedi u krilu, odgovorio sa: „Mislite li da sam mi​slio što ru​žno?“ Obilazeći kao mačak oko vruće kaše, što bi rekli, Sekspir se sprda pomoću najružnije reči na svetu, na isti način kao i u Bo​go​ja​vljen​skoj noći. A ne bi mogao to da uradi da to već tada nije bila najružnija reč na sve​tu.

Još i pre Šekspira, Čoser nije istupio otvoreno i napisao reč već je, vrdajući oko teme, rekao:,,I krišom uhvati je tamo dole“. Imajte u vidu da ovo može imati neke veze s činjenicom da stari Džef poznaje samo ogra​ni​čen fond reči.

Godine 1961. konačno se pojavila u rečniku, ali uprkos tome, još uvek predstavlja ogromno ne-ne. U stvari, verovatno s pravom možemo reči da je ta jedna reč tabu koji se najduže održao na engleskom govornom području. Kada ju je Džoni Roten upotrebio u onoj emisiji Evo me u džungli, dajte mi lovu, dobio je 100 pritužbi, a to je mnogo, što vam mogu potvrditi kao osoba koja predstavlja jednu od televizijskih emisija sa najviše pritužbi. A ko može da zaboravi halabuku koja je nastala ne​dav​no kada je BBC pu​stio emi​si​ju Dže​ri Sprin​ger, Ope​ra.

Ova reč je, dakle, za one moralno čestite i uštogljeno pristojne poput

poslednjeg uporišta generala Kastera. Čitaoci Gar​di​ja​na i oni poganog jezika prešli su šanac, popeli se uz zidine i prepešačili ječmena polja. Ali sve dok kamen temeljac u vidu reči na P čuva zaklon, nije još sve iz​gu​blje​no.

Iskreno, ja sam oduševljen zato što je nama koji koristimo tu reč potrebno da ona bude šokantna za društvo. U suprotnom, gubi svaki smi​sao.

Mojoj ženi je naročito drago zbog toga, zato što je to reč koju stalno koristi. Ona je obožava. Ponekad, kada deca slušaju, kombinuje je sa,,đubre“ pa onda to zvuči kao,,pinđur“, ali uglavnom je puna, necenzurisana verzija ono što zavrljači u pravcu bilo koga ko joj se ne do​pa​da. Di​dže​je​vi lo​kal​nog ra​di​ja če​sto do​bi​ja​ju svo​je sle​do​va​nje. Čak je od nje razvila test na zabavama, gde je koristi čim to postane izvodljivo prilikom upoznavanja s nekim. Njeno obrazloženje je da oni koji padnu u nesvesticu toliko duboku da ih treba osvestiti mirišljavom so​lju ni ne za​slu​žu​ju da se s nji​ma raz​go​va​ra.

Mislim da je u pravu, zato što mi je pre mnogo godina deda rekao da oni koji psuju time prosto pokazuju da imaju ograničen fond reči. To ne može biti istina jer, kada se Toni Bler pojavi na vestima, osetite se nekako golo i nenaoružano ako niste opremljeni odabranim psovkama na koje se mo​že​te oslo​ni​ti. Po​ne​kad je​di​no reč na P od​go​va​ra.

Ne​de​lja, 13. fe​bru​ar 2005.

Samo napred, momčino, postani gej astronaut I da li biste brisali nekome zadnjicu za pet funti na sat? Ovakvo pitanje je jedna gnevna žena postavila gospodinu Bleru prošle nedelje u jednoj po​li​tič​koj emi​si​ji.

Jednostavan odgovor je, naravno, ne. Jer ako bi zadnjica bila dovoljno prljava da se briše sat vremena, svima bi nam bilo potrebno malo više od prokletog petaka. Ali, ipak postoji mnogo bolji odgovor na ovo pi​ta​nje.

Ne tako davno, neko ko bi bez bilo kakve veštine napustio školu bio bi suočen sa jasnim i neprijatnim izborom. Ili da postane bolničar i ostatak života provede brišući zadnjice, ili da postane jedan od onih što su odbili da dru​gi​ma bri​šu zad​nji​ce i po​šli na rad u rud​nik.

U stva​ri, nije se samo oni​ma bez za​na​ta pru​žao ogra​ni​čen iz​bor. Baš se sad setih da je na formularu za odabir zanimanja koji su mi dali da popunim u školi pisalo da treba zaokružiti jednu od sledećih opcija: pravnik, računovođa, agent za nekretnine ili,,drugo“ i kad su me pitali da im objasnim, ja sam im demonstrirao svoju pretpubertetsku duhovitost, koja me je tako dobro služila i u svim godinama koje su usledile, i napisao: „Želim da postanem najbolji astronaut homoseksualac na sve​tu.“ Kada mi se završila suspenzija, ja sam objasnio savetniku za odabir zanimanja da mi je svejedno šta ću raditi, samo da ne moram da nosim sako.

Bio je zapanjen. „Pazi, mali. Ili ćeš da obučeš sako i da postaneš agent za nekretnine, ili bi ti bilo bolje da se vežbaš sa toalet papirom.“ A bila je tek 1978.

Hajde sad da premotamo sve do 2005, kada je moguće da pristojno živiš od toga što ćeš da zamotavaš šišarke u ukrasne papirne salvete, a onda da ih uvaljuješ smorenim i kao grana mršavim plavušama kao sred​stvo za pot​pa​lu, za 11 fun​ti po ko​ma​du.

Ne šalim se. Neko je ubedio vlasnike prodavnice u mom mestu da su ši​šar​ke u fi​še​ku baš ono što tre​ba da na​ba​ve. Zar to nije fan​ta​stič​no?

Danas se čak i pisac može biti, čak i ako nemaš nijednu dobru ideju za knjigu, niti imalo književničkog dara i moraš za dva sata da se pojaviš na

ne​kom hu​ma​ni​tar​nom ka​fe​ni​sa​nju.

Odmah do šišarki za potpalu našao sam i jedno izdanjce koje se zove… pazi sad… Ne​z a​vr​še​na li​sta ime​na za mace.

E pazi sad. Mački možeš da daš koje hoćeš ime. Šljunak. Honda.

Ste​reo. Or​mar. Kar​fi​ol. Hi​tler. Što će reći da je ova knjiga u stvari samo spisak nekih reči. Tako da ako ste ona žena sa televizije koja ne želi da briše drugima zadnjice za pet funti na sat, zašto ne biste napisali Nezavršenu listu imena za hranu i Samo na​pi​ši​te „pa​su​lj, meso i ru​ko​la“, i po​sta​će​te nova Dž. K. Ro​u​ling.

Ako vam na pamet ne pada nijedna nezavršena lista koju treba napisati, ili je vaša tema već obrađena na Kanalu 4 u nekoj emisiji koja se bavi sastavljanjem lista, što je vrlo verovatno, ne očajavajte. Prosto prebrojte koliko ima razbijenih prozora u vašoj ulici i prodajte ovu in​for​ma​ci​ju jed​noj od 529 ne​vla​di​nih or​ga​ni​za​ci​ja. Čovek po imenu Čarls Lendri pojavio se u novinama prošle nedelje. I šta je on to uradio, pitate se vi: klonirao komarca, rešio pitanje klimatskih promena? Ne. Prebrojao je koliko se puta reč,,rizično“ po​ja​vi​la u no​vi​na​ma u 2003. i upo​re​dio sa bro​jem ja​vlja​nja u 1994.

Ne znam ništa o finansijskoj situaciji u kojoj se nalazi gospodin Lendri, niti koliko su ga platili što je brojao reči u novinama. Ali čak i ako nije bio puno plaćen, bolje i to nego da je rudarima brisao zadnjice. Ili oplo​đa​vao ćur​ke. Ili pro​vla​čio hra​nu i kuć​ne po​trep​šti​ne kroz či​tač cena.

A sigurno je bolje nego da je dobio savetnički posao kao istureni član re​dak​ci​je Gar​di​ja​na.

Majkl Hauard nam kaže da će na svakih 1000 ljudi u ovoj zemlji, dvo​je po​sta​ti dok​to​ri, tro​je po​li​caj​ci, a de​ve​to​ro slu​žbe​ni​ci.

Eto zašto u današnje vreme javna administracija zapošljava više Ljudi nego što je ukupna populacija Šefilda. I zašto torijevci hoće da je ras​for​mi​ra​ju.

Naravno, oni levo orijentisani pitaju se šta će biti sa svim onim Ljudima iz Britanskog saveta za krompir i Odbora za kvalitet vina kada stre​ljač​ki vod bude za​pu​cao.

E pa, vidite ovako. Ako je neko dovoljno blesav da smatra da je kontrolisanje britanskih vina nešto na šta vredi potrošiti vreme, onda je sve moguće. Jednom sam upoznao čoveka koji je seksualno opštio sa kra​lji​či​nim pat​ka​ma.

Povrh svega, prošle nedelje smo čitali i o čoveku koga plaćaju da trči po tržnom centru i pretvara se da je trkački automobil. Ukoliko ste skloni umetnosti, zašto ne biste postali trbuhozborac? U čitavoj Britaniji ih je ostalo samo sedam. Ili biste mogli da klopate hranu, pa da vas posle plaćaju da im kažete da li vam se dopala ili nije. Ili biste mogli da pre​pa​ri​ra​te ča​plju. Ja bih vam za to pla​tio 200 fun​ti.

I napokon tu je i ono da postanete astronaut homoseksualac. Pre samo 25 godina ja sam suspendovan iz škole zato što sam uopšte pomenuo da bih voleo na taj način da zarađujem za život, ali danas postoji lobistička grupa u Americi pod imenom Organizacija za gej mu​škar​ce i one koji vole sebe u or​bi​ti.

Oni daju pretpostavku da homoseksualci imaju razvijenije vizuelne, prostorne i motorne veštine nego heteroseksualni muškarci i da pokazuju veliki broj hipermaskulinih karakteristika. Plus: malo je verovatno da će zbog njih članice posade ostati trudne tokom dugog leta na Mars.

Nadam se da Njegovo Toničanstvo smatra ovu informaciju korisnom.

Tako bi sledeći put kada ga budu pitali koja je alternativa za zadnje brisače u Britaniji mogao, umesto da samo sedi i ćuti ko mula, da kaže: „Mo​že​te ume​sto toga da po​sta​ne​te gej astro​na​u​ti.“ Ne​de​lja, 20. fe​bru​ar 2005.

Hvala bogu, oslobodismo se zelenog đubreta Kada se dosadni i glupavi centar Zemlja otvorio pre šest godina, Toni Bler ga je hvalio da je,,veći“ čak i od milenijumske Kupole. Njegovo gledište ponovio je Majkl Mičer, tadašnji ministar životne sredine, koji je izjavio da će ovaj ekološki zabavni park finansiran sredstvima prikupljenim od iga​ra na sre​ću biti „zdra​vi i živi pri​mer odr​ži​vo​sti”.

E pa, to se nije desilo. Zato što je prošle nedelje propao i poslednji očajnički pokušaj da se centar spase. Sto znači da je nestao za sva vre​me​na, i sa so​bom od​neo i 36 mi​li​o​na fun​ti na​šeg nov​ca.

Centar Zemlja je u malom predstavljao sve ono što je bezumno u vezi sa ovom vladom i njenim raščupanim savetnicima vrećastih grudi koji su zbijeni jedni do drugih, nesvesni da su njihove maloumne ideje i inicijative na koje samo možete zakolutati očima hiljadama svetlosnih go​di​na da​le​ko od ono​ga što bilo ko u stva​ri želi.

Pa tako, kada je jedan od njih izrovario do sada nezamislivo ležište idiotarija i smislio pojam zelenog zabavnog parka u kojem ljudi mogu zapravo da gledaju kako se njihov izmet pretvara u đubrivo kojim se potom prska povrtnjak u kojem se uzgaja hrana za kafić centra, niko nije rekao: „Stani malo. Da li vi to ozbiljno mislite da će Ljudi da plate 14 fun​ti da bi jeli ne​či​ja gov​na?“ To je zato što ne vole zabavni park Alton Tauers, koji bazdi na Velikog Šejtana i komercijalnu pohlepu. Zbog toga oni na kraju poveruju da bismo mnogo više voleli da provedemo popodne tamaneći fekalije naših bli​žnjih nego da se još jed​nom spu​sti​mo niz ve​li​ki vo​de​ni to​bo​gan.

I tako, u vejavici neznanja i naivnosti, centar Zemlja je otvoren na četiri stotine jutara zemlje, na prostoru stare staklare moje porodice na periferiji Donkastera i skoro da je potonuo u bujici novinskih članaka koje su pisale neke druge raščupane žene sa vrećastim grudima, koje su do​vu​kle svo​ju kraj​nje očaj​nu decu do Jork​ši​ra.

Nažalost, jedva da je iko drugi išao tamo. Idioti su računali na pola miliona posetilaca godišnje, ali tokom godine 2004. samo je 30.000 ljudi prošlo kroz kružnu rampu. Onoga dana kada sam ja bio tamo, mesto je bilo pu​sto. I nije bilo te​ško za​klju​či​ti za​što.

Jer, kad ja poželim da znam kako je živeti u zelenom svetu, ne

moram da idem do Donkastera. Mogu samo da se skinem go i da stojim napolju ceo dan i glođem koru nekog drveta. Bila je tamo jurta, što je šator, i vodič se pitao naglas kako bi bilo živeti u njoj. Ne toliko lepo kao u mojoj kući, dušo. Takođe su imali i veliku trubu koja je omogućavala da ja​sni​je ču​je​te zvu​ke pri​ro​de.

Ali njih nije bilo zato što su, nažalost, dok su gradili objekat, napravili prilazni put tačno kroz jedan od najvažnijih rezervata divljih životinja u toj oblasti. Tako da se kroz eko-trubu mogao čuti samo zvuk raznih žutih mrava, malih zviždovki i šah-tabla leptira kako se do smrti guše ispod mi​li​o​na tona mu​lja.

To je, međutim, bio samo deo licemerja. Bio je tu i program koji je podsećao posetioce na flert ove oblasti sa ugljem i koliko je to štete nanelo životnoj sredini. Kladim se da se lokalnom stanovništvu to svi​de​lo.

A tu je i propagandna priča o tome kako centar Zemlja mora da uspe zato što je,,na dva sata vožnje“ za dvadeset miliona ljudi. Da, osim što, ako se pojavite kolima, naplaćuju vam osam i po funti za ulaz, dok ako do​đe​te vo​zom ili bi​ci​klom ulaz ko​šta samo če​ti​ri i po fun​te.

Kada će ovi lakrdijaši shvatiti da je, ako otvorite atrakciju koja nema dovoljno slobodnih mesta za parkiranje, taj poduhvat apsolutno osuđen na propast? Tako je bilo sa Kupolom. Namerno su je učinili nepristupačnom za ljude koji su motorizovani, jer,,ja nemam auto, a nema ga ni niko od Lju​di koje po​zna​jem.“ Nažalost, dvadeset osam miliona ljudi u ovoj zemlji ima auto, pa pretpostavljam da se oni nisu baš mnogo obradovali kada su ih nagurali u negrejani bioskop centra Zemlja i podsetili ih na to da su baš oni taj ljud​ski šljam koji ubi​ja pla​ne​tu.

Ali nije me najviše nerviralo licemerje ovog groznog mesta, niti bacanje para. Smetalo mi je turobno zapovedanje, mahanje prstom i koncept da sve što je zabavno u životu mora biti izbalansirano sa krivicom i besom. Njihova vizija savršenog sveta poprilično mi je ličila na đa​vo​lov am​fi​te​a​tar. Čak su rekli da sistem rada na solarnu energiju koji što se koristi u centru možete koristiti i kod svoje kuče po „ceni jednog motornog čam​ca.“ Tako znači. A šta mislite, koliko ljudi bi reklo:,,Ne, neću kupiti

Sansikera od deset metara. Umesto toga, novac ću uložiti da kupim neki glupi elektroenergetski sistem koji znači da mi kuvalo neće raditi kad god je oblačno.“ Koliko Ljudi po vašem mišljenju uopšte ima takvu dilemu?

Ja sam iskreno oduševljen što se centar Zemlja pridružio milenijumskoj Kupoli kao još jedan sjajan primer zašto ekološka pitanja, politička korektnost i razmišljanja u smislu raznovrsnosti vera nemaju svoje mesto u modernoj, civilizovanoj kulturi. I nadam se da će pokazati svim dosadnim oštrokonđama da postoji jedan veći i razumniji svet daleko od nji​ho​vih ozbilj​nih i do​sad​nih ve​čer​njih za​ba​va.

Međutim, najviše se nadam da je prostor njihovog najnovijeg neuspeha pretvoren u trkalište sa erotskim plesom i pejntbolom. Sa popustom za one koji dođu kolima. Računam da bi se to moglo postići za polovinu novca koji je utrošen na centar i da bi stvarno bio sjajan primer odr​ži​vog bi​zni​sa. Zato što bi bio kr​cat.

Ne​de​lja, 13. mart 2005.

Sahranite me s mojim anegdotama Jedna studija, objavljena u ovim novinama prošle nedelje, navodi da kriza srednjih godina ne postoji. I da, kad Ljudi napune četrdesetu, po​sta​ju sim​fo​ni​ja u so​mo​tu: sreć​ni, za​do​volj​ni i po​pu​lar​ni​ji nego ikad.

Sve to zvuči veoma divno, ali plašim se da je besmislica, pošto sam ja, kad sam napunio 40, dobio snažan utisak da sam živeo duže od onoga što je moja biološka svrha, da više nikada neću učiniti nešto vredno činjenja po prvi put u životu i da mi nije ostalo ništa čemu bih se mogao nadati, osim mo​žda da mi neko otme la​bra​do​ra.

Može biti istina da ljudi u srednjim godinama gube takmičarski duh i prestaju da budu samoživi ali to je zato što, u nekom trenutku u vašim četrdesetim godinama, stignete do vrha lestvice i shvatite da nema više svetova koje treba osvojiti. Tako da više nema svrhe zabijati kolegama nož u leđa zato što je besmisleno. Znate da možete jedino da krenete ni​zbr​do.

Najgora stvar kada napunite četrdesetu, doduše, jeste da se difolt podešavanja vašeg mozga prebacuju sa seksa na smrt. Govore nam da muškarci u dvadesetim i tridesetim godinama misle na hopa- -cupa svakih šest minuta i da nikada ne pomišljaju na smrt. Pa, kod mene je obr​nu​to.

Sa četrdeset, velika slika grudi starlete Džordan briše se sa skrin​sej​ve​ra u va​šoj gla​vi i me​nja je tam​na si​lu​e​ta u pla​štu i sa ko​som.

Pre neki dan neka poznata ličnost je bila u novinama zato što je zaboravila da obuče gaćice. Ali, mene je više zainteresovala smrt Rosa Bensona. Imao je 56 godina, pobogu. To znači da je meni ostalo još samo 11 godina. I dok je 11 godina mladoj osobi 11 godina, verujte mi da, kada pre​đe​te če​tr​de​se​tu, 11 go​di​na je kao ot​pri​li​ke 15 mi​nu​ta.

Pitam se sve vreme kako bih mogao da umrem i kada bi to moglo da se desi. Svako jutro kada se probudim ja sam iznenađen. I još nešto, pričao sam sa nekoliko mojih prijatelja i svaki od njih mi je potvrdio da, kada ne raz​mi​šlja​ju o ne​če​mu odre​đe​nom, raz​mi​šlja​ju o smr​ti.

Zbog toga možete videti toliko matorih muškaraca kako igraju golf.

Ne rade oni to da bi ostali u formi. Oni žrtvuju svoje dostojanstvo u očaj​nič​kom po​ku​ša​ju da na​te​ra​ju onaj skrin​sej​ver da ne​sta​ne.

Međutim, pošto je smrt bolja od golfa, mene stvarno ne uznemirava ono,,kada“. Više me brine,,kako“. I odlučio sam da definitivno ne želim da se udavim i ne želim da me neko ko želi moj sat ubije sekirom. Najmanje od svega, doduše, želim da se sretnem sa Kosačem sa cevčicom u nosu.

Ne želim da moje poslednje stajalište na zemlji bude na bolničkom ode​lje​nju pu​nom si​vih sta​ra​ca. Jer, to bi bilo baš do​sad​no.

I nisam jedini. Jedan tip sa kojim sam pričao rekao mi je da ga nije briga kako će umreti, samo da se to desi u nekakvoj eksploziji meteora.

Drugi mi je rekao da sanja da umire dok radi nešto dobro. Dok menja šaržer na mitraljezu možda, ili spasava grupu školaraca od tigra. A ja? Pa, vo​leo bih da to bude osno​va za jed​nu vra​ški do​bru aneg​do​tu.

Prošle nedelje, na primer, slupao sam trkačku lebdelicu. Kao što obično biva sa takvim stvarima, sve se dogodilo kao u usporenom snimku. Prednji kraj se zario u zemlju i, dok sam se katapultirao iz sedišta jašući rezervoar za gorivo, stvarno sam pomislio: „Oooh, super.

Mislim da je moja žena sposobna da pretvori ovo u priču kojoj će se svi cepati od smeha kod Par​kin​so​na. Ljudi će se valjati od smeha po pro​la​zi​ma iz​me​đu se​di​šta.“ Imao sam slično iskustvo pre nekoliko godina kada sam leteo do Havane u ruskom avionu iz pedesetih godina koji je bio u službi ratnog vazduhoplovstva Angole pre nego što su ga prodali Kubancima. Nije bio baš najboljeg zdravlja ni pre nego što je pilot uleteo u sred podivljale olu​je.

U svakom slučaju, eto nas okrenutih naopačke, a uši nam napada ono zavijanje koje čujete na filmu svaki put kada se avion ruši. A ja sam pomislio: „Fantastično! Moji klinci će moći da odrastu pričajući kako im je tata poginuo u ruskom avionu u tropskoj oluji iznad Kube. Biće naj​po​pu​lar​ni​ji klin​ci u ra​zre​du.“ Možda zbog toga četrdesetpetogodišnjaci kupuju poršee. Nema to nikakve veze sa tim što testosteroni gube bitku sa strukom koji se neprekidno širi. Ali ima svakakve veze s potrebom da umrete vozeći se 290 ki​lo​me​ta​ra na sat.

Svakako, zaprepašćen sam da se samo dvadeset jedna hiljada ljudi prijavila za mesto na novom Virdžin Galaktik svemirskom brodu Ričarda Brensona. Naravno, pošto karta za jednu osobu košta oko 100.000 funti, nije baš jeftino. Ali, velika većina onih koji sebi mogu da priušte takvu

sumu biće na vrhuncu svojih snaga, suočeni samo sa pouzdanim spiralnim padom u inkontinenciju i sluz. Zašto se onda ne bi prijavili i iza​bra​li ko​nač​no uz​bu​đe​nje. Put u sve​mir.

Može ih sputavati samo strah od smrti, ali šta bi mogli poželeti umesto toga? Stoni sat? Baštenske makaze? Obilazak severnog Velsa autobusom? Ili možda trideset godina na terenu za golf, i da poslednje čega se sećaju iz života na zemlji bude jezik snažnog bolničara koji klizi niz nji​ho​vo grlo.

Neka, hvala. Biti lansiran u nebesa, i to bukvalno, sa par tona raketnog goriva, gotovo je siguran način da vaša smrt dospe u vesti.

Doneli biste malo uzbuđenja u živote miliona Ljudi, a to je nesebičnije čak i od spa​sa​va​nja ško​la​ra​ca od ti​gra. A ta​ko​đe je i brzo.

I to je u stvari ono što bih ja najviše želeo. Hoću da budem pijan i ra​do​stan, a za​tim hoću da ek​splo​di​ram.

Ne​de​lja, 20. mart 2005.

Kraljica velikog platna jela je moju pitu od svinjetine Pretpostavljam da svi mi sanjamo o danu kada će nas Džordž Kluni pozvati da kaže da je u kraju i da bi voleo da svrati na ručak. Fantaziramo o doverskom listu koji bismo napravili kao predjelo i penušavom razgovoru koji bismo poslužili uz kafu i čokoladice. I znamo da se to ni​ka​da neće do​go​di​ti.

Pa, prošle nedelje se na neki način dogodilo. Bio sam u vikendici na obali kada me je pozvao neko koga sam zvao na ručak da pita može li da po​ve​de pri​ja​te​lja.

Ispostavilo se da je taj prijatelj moja najomiljenija glumica na celom svetu. Ne volim reč,,zabezeknut“, ali upravo takav sam bio. Potpuno i ap​so​lut​no uto​nuo u gro​zni​ča​vu, za​muc​ku​ju​ću tu​post.

A onda su nastupile praktične stvari. Ona će dovesti svoje troje dece, što je značilo da će nas biti dvadeset dvoje za ručak, a smederevac se pokvario. Da stvari budu još gore, bila je nedelja ujutru, što je značilo da bi sve na​mir​ni​ce mo​ra​le da se kupe u lo​kal​nom mi​ni​mar​ke​tu.

A zatim, treba uzeti u obzir i moje kulinarske sposobnosti. Uz dovoljno vremena i samo troje male dece koje treba zadovoljiti, mogu da napravim prilično pristojan nedeljni ručak. Pod uslovom da niko ne želi moču.

Ali ovde se radilo o usluživanju 22 osobe, uključujući i holivudsku superzvezdu, uz pomoć male rezervne rerne, a jedini sastojci koje sam u po​čet​ku mo​gao da na​đem bilo je šest ba​na​na. I ne​što đum​bi​ra.

Ima li šta depresivnije od male seoske prodavnice nedeljom ujutru, pošto su lokalni drogeraši protutnjali kroz nju u napadu želje za grickalicama i jedva da je šta ostalo? Pa, čini se da postoji. Suočiti se sa svim tim praznim rafovima a vaša heroina treba da dođe na ručak za dva sata. Bio je to pra​vi tre​nu​tak da me uhva​ti pa​ni​ka.

Na sreću, pridružio mi se producent Top Gira koji ume da napravi čak i klin-čorbu. Ali, čak je i on bio zatečen pitanjem šta se, za ime boga, može na​pra​vi​ti samo od ba​na​na i đum​bi​ra. „Sta misliš o pečenim bananama posutim đumbirom?“, predložio sam maštovito. „Šta misliš o tome da ućutiš“, odgovorio je i krenuo ka tezgi sa mesom, gde smo se nadali da ćemo naći nešto što će se njoj svideti:

la​bu​da, mo​žda, ili, ko​jim slu​ča​jem, malo pa​u​no​vi​ne.

Razočarali smo se. Sve što su imali bilo je ogromno porodično pakovanje pite od goveđih odrezaka i bubrega i jedan kiš, koji je, sudeći po svetlozelenoj zvezdanoj eksploziji na pakovanju, imao „26% manje ma​sti.“ Ni jedno ni drugo nije delovalo prikladno. Ali bila je tu i Pork Farms pita od svi​nje​ti​ne i ne​ko​li​ko ko​ba​si​ca.

Znači, rendana pita od svinjetine na umaku od kobasica, garnirana sosom od banana i đumbira. Mmmm. I uspeli smo, takođe, da nađemo teglu senfa, neke Brenson krastavčiće, kanticu kupus salate sa majonezom, koja je bila opasno blizu svom „upotrebljivo do“ datumu i nekoliko limeta. Sad imamo skelet ručka, činilo nam se. Jeste, kad bismo bili u sudanskom izbegličkom logoru. Ali ne sada kad treba da poslužimo divu sa velikog ekrana, boginju, svetski priznatu, nominovanu za Oskara, za​no​sno lepu su​per​zve​zdu.

Zar ne mislite da je ovo čudno? Da vi treba da mi svratite na ručak, ja bih vam ponudio za jelo šta god možete da iščeprkate iz pukotina na kuhinjskom stolu. Sigurno ne bih proveo jutro mažući sos od senfa na Vo​lo​ve ko​ba​si​ce.

Niti bih napunio frižider glavnom hranom svih glumica, blago gaziranom mineralnom vodom, u koju sam iscedio buke mojih limeta iz lo​kal​ne pro​dav​ni​ce. Do​bi​li bi​ste ono što se nudi sa če​sme.

Slava nas sve u potpunosti uzrujava. Čak sam i prekršio zlatno pravilo i obrijao se u nedelju. Mislim da sam možda čak i skinuo far​me​ri​ce i obu​kao par mo​der​nih sport​skih pan​ta​lo​na.

I onda je stigla. Sigurno ste videli one televizijske reklame u kojima neko ko nosi novu vrstu dezodoransa trči kroz džunglu bez kapljice znoja na sebi.

Pa, ja nosim tu vrstu dezodoransa, i verujte mi, ne deluje kada pokušavate da ponudite piće svojoj heroini, dok pritom shvatate kako je vaš jezik, koji je savršeno funkđonisao 44 godine, izabrao baš taj tre​nu​tak da se veže i uvi​je kao pra​se​ći re​pić. Šta ako bude tražila čašu dom perinjona iz ’64-te sa par kapi soka od jama? Zato što bi to bio savršeni aperitiv za labuda i pauna koje očekuje.,,U utorak“, rekla je, odgovarajući na pitanje koje joj je moj jezik pot​pu​no sa​mo​volj​no po​sta​vio.

,,Ne. Šta bi​ste že​le​li da po​pi​je​te?”,,Oh, mi​ne​ral​nu vodu, ako ima​te.“ Hvala Bogu. Kako smo krenuli, sledeće što će reći biće da bi stvarno želela pitu od svinjetine za ručak. „Oho, Brenson krastavčići“, rekla je, primetivši teglu na stolu. „Obožavam da ih jedem uz pitu od svinjetine.“ U tom tre​nut​ku, srce je hte​lo da mi isko​či.

Iza tih zaslepljujućih očiju, i te kože poput porcelana, bila je nor​mal​na, pri​zem​na ko​li​ko i vaša, ili moja mama.

Ja sam očekivao primadonu, zato što stalno čitamo o telohraniteljima Vejna Runija i o onom tipu iz Halifaks reklame koji svuda ide sa svojom svitom. Navikli smo da verujemo da su poznate ličnosti isuviše zauzete ispijanjem šampanjca u blistavom londonskom Vest Endu da bi bile u sta​nju da se iz​bo​re sa ko​ba​si​com.

I zato svaki put kada upoznam neku poznatu ličnost, mene uvek zaprepasti to da ona može da sama iseče svoju hranu. Prošla nedelja je još više potukla ovo verovanje, tako da vam sada mogu ponuditi vredan savet. Ako Džordž Kluni stvarno navrati, otvorite kesicu čipsa i ponudite mu li​men​ku piva.

Ne​de​lja, 27. mart 2005.

Spasite me od mog mobilnog Poslednji mobilni telefon koji sam posedovao bio je sasvim beskoristan.

Oh, jeste mogao da fotografiše i da se poveže na internet, ali baterija mu je overavala svakih 30 sekundi, a kad smo kod samog telefoniranja, mo​rao sam da sed​nem na pre​daj​nik da bih us​po​sta​vio vezu.

Od čega sam ve​ro​vat​no do​bio rak du​pe​ta.

I još - a ovo je najgori deo - zvučnik mu je bio tako minijaturan da je bilo apsolutno nemoguče da se čuje šta osoba na drugoj strani veze govori. Bila mi je potrebna tuba, ali umesto toga sam skoro sigurno do​bio tu​mor.

Moju ženu je dovodilo do ludila što mora da me sluša kako stalno vi​čem,,Sta?“, tako da mi je pro​šle ne​de​lje ku​pi​la novi te​le​fon.

Znam da sam sada mogao da ubacim bateriju i da se istog trena povežem sa spoljnim svetom. Ali nisam. Pogrešio sam. Pošto je ovo igračka, a ja muškarac, pomislio sam da bi bilo dobro isključiti opciju predviđanja onoga što želiš da otkucaš, što je najgluplji izum čo​ve​čan​stva još od kako je Ser Čarls Sin​kler iz​mi​slio elek​trič​nu pa​pu​ču.

Bez sumnje ste upoznati sa načinom na koji to radi. Vi ukucate,,ka“ i on ostatak vremena pokušava da pogodi koji je ostatak reči. Kabl?

Kapetan? Kanasta? Kamikaza? Kantar? Jedino što ne može da shvati da ste možda hteli da napišete,,ka“ - jer se to, naravno, na sms jeziku piše kao k.

Bilo kako bilo, isključivanje ove opcije značilo je da moram da se pozabavim uputstvom za upotrebu koje ima 104 strane. Tako je, 104 stra​ne. Za te​le​fon. Znao sam da sam u ne​vo​lji.

A i bio sam, zato što sam, dok sam tražio poglavlje o sms porukama, natrapao na odeljak o tome kako da skidam muziku sa interneta pravo na svoj novi telefon. Ovo mi je zvučalo uzbudljivo, a nisam baš siguran za​što.

Vidite, ja trenutno slušam Long Train Running na gramofonu, CD plejeru, iPod-u, vokmenu, kompjuteru i dok sam u kolima. Teško je zamisliti bilo koje okruženje, bilo gde na svetu, gde sam udaljen od braće Dubi na više od me​tar.

Ali ideja da bih mogao da iz etra dopremim niz od nula i jedinica, a

zatim da se od njih stvori prepoznatljiva melodija na mom mobilnom telefonu — bio je to prevelik mamac za nekoga ko je svoju novinarsku ka​ri​je​ru ot​po​čeo na Re​ming​ton​ki ma​ši​ni.

I tako sam disk koji sam dobio uz telefon ubacio u kompjuter i zavalio se dok je on počinjao da se vrti i radi sve ono što diskovi inače rade. A onda je postalo zeznuto, jer je želeo da zna na koji način treba da ko​mu​ni​ci​ra sa te​le​fo​nom.

Ovo je zahtevalo od mene da nešto napišem, i sve je krenulo naopako. Čitav sat sam pokušavao da ga povežem preko blututa pre nego što sam shvatio da na čipu kompjutera nema ništa slično. Onda sam izvadio jedan od kablova koje sam dobio uz telefon - bilo je tu nekih petšest kilometara kablova da biram — pa sam povezao njime dva uređaja i po​ku​šao da za​bo​ra​vim po​ve​zi​va​nje na in​ter​net.

I onda je iskočila poruka:,,PPP protokol za kontrolu povezivanja je prekinut.” E sad, viđao sam naravno ranije ovakve poruke, obično u fil​mo​vi​ma baš pre nego nu​kle​ar​ka ek​splo​di​ra. Ali šta to zna​či?

Nemam ja fobiju od tehnike. Umem da rukujem Sky+ uređajem i da promenim stanicu na radiju u kolima. Ali ne znam šta je to PPP protokol za kontrolu povezivanja, pa samim tim nemam pojma ni kako da ga ot​pre​ki​nem.

Nije bitno. Već sam imao Long Train Running pohranjenu u silikonskom srcu mog računara, tako da sam pokušao da je prebacim na telefon. Nije bilo suđeno. To je, obavestila me je poruka, zabranjeno. Sta je ovo? Mu​zič​ka po​li​ci​ja?

Prihvatio je da mi prebaci Time od Pink Flojda i ja sam od te pesme napravio lično zvono za Nika Mejsona, bubnjara benda. Kako je to kul!

Ako ikada bude odlučio da me nazove, telefon će zasvirati jednu od nje​go​vih pe​sa​ma.

Takođe je prihvatio i Summer of 69 koju sam dodelio Brajanu Adamsu. I bez problema mi je prebacio Behind Blue Eyes, što je sada melodija za poziv Rodžera Doltrija. Ali Dubije nije hteo. Možda zato što ne znam broj te​le​fo​na Dže​fa,,Tvo​ra“ Bak​ste​ra.

Dok sam potvrdu za ovo tražio u uputstvu za upotrebu - Konkordovo uputstvo je, uzgred budi rečeno, četiri strane tanje — saznao sam da mogu da fotografišem telefonom, a da zatim fotku putem kompjutera pošaljem prijatelju na mejl. Jasno kao dan, pokušao sam da A. A. Gilu

(kome sam dodelio pesmu Zapevaj ako ti je drago što si gej) pošaljem fotku svojih genitalija. Ali ni ovo nije radilo. Izgleda da opet imamo pro​blem sa PPP pro​to​ko​lom za kon​tro​lu po​ve​zi​va​nja.

U stvari, proveo sam — ne šalim se — čitav dan igrajući se sa svim tim novim i sasvim beskorisnim opcijama na mom telefonu, a većina njih nije radila. I sve što sam naučio jeste da ljudi koji su personalizovali ton zvo​na ima​ju baš, baš mno​go slo​bod​nog vre​me​na.

Još uvek ne znam da li se zvučnik čuje, niti da li telefon ima signal u, recimo, Fulamu. I takođe nemam pojma kako da isključim opciju za predviđanje onoga što želiš da otkucaš. U uputstvu je o ovome posvećen 12 strana, što nagoveštava da je to toliko neverovatno komplikovano, da je jed​no​stav​ni​je i mno​go, mno​go brže da že​lje​noj oso​bi po​ša​ljem pi​smo.

Jedina dobra vest jeste da je stepen specifične apsorpcije kod Motorole V3 dosta ispod 2.0 w/kg, koliko je propisao Cenelec. Ovaj podatak sam pronašao u poglavlju o zdravlju i bezbednosti, i mislim da to zna​či da neću do​bi​ti rak uha.

Ne​de​lja, 17. aprul 2005.

Zašto u prodavnicama neće ništa da mi prodaju?

Nedavno sam napisao kolumnu u kojoj sam govorio o tome kako su prodavnice u glavnoj ulici sasvim nesinhronizovane i kako prodaju samo odeću koja ni najmanje nije relevantna za vladajuće klimatske uslove.

Tako tokom hladnih dana u martu ne možete kupiti kaput. A kada je vreo dan u av​gu​stu ne​ma​te gde da ku​pi​te ku​pa​će gaće.

Ono što tada nisam shvatao jeste da u današnje vreme ne možete ni​šta ni da ku​pi​te osim ako ne​ma​te na ras​po​la​ga​nju neke dve ne​de​lje.

Prošle nedelje sam, na primer, šetkao nakon što sam prvi put u životu išao na poslovni doručak — osećao sam se strašno važno - kada sam u izlogu prodavnice video plazma televizor.,,Ooh“, pomislio sam, „pošto sam sada jedan od onih ljudi koje drugi pozivaju na poslovni do​ru​čak, tre​ba​lo bi da ku​pim je​dan ova​kav.

I pošto sam imao koji minut da ubijem, ušao sam u prodavnicu, sa pod​ma​za​nim kre​dit​nim kar​ti​ca​ma sprem​nim za tro​še​nje.

Prodavac je otvorio proceduru sa dosta tehničkih baljezgarija koje me nisu zanimale niti sam ih razumeo, ali to sam i očekivao. Ono što nisam oče​ki​vao je​ste da je to​li​ko kom​pli​ko​va​no da mu dam no​vac.

U principu, ja kupujem samo benzin. Tako da sam svestan principa po kome kreditne kartice funkcionišu. Utrčiš u prodavnicu, Indijac je provuče kroz ono za provlačenje, potpišeš se i istrčiš napolje i nazad u auto. Či​ta​va stvar tra​je ne​ko​li​ko se​kun​di. Čujem da je isto tako i u supermarketima. Zena koja diše na usta provuče sos od paradajza koji hoćete da kupite kroz zrak svetlosti nekoliko puta, a onda pozove koleginicu po imenu Dženet koja odlazi na drugi kraj prodavnice da vidi koliko sos košta. Sve to zvuči dosta fino or​ga​ni​zo​va​no.

Ali izuzev na benzinskoj pumpi i u supermarketu, čitava procedura kupovine sada je opterećena neverovatnom količinom bespotrebnih pratećih radnji. Hoću reći, jeste li ikada pokušali da kupite nešto preko in​ter​ne​ta?

Posmatrao sam kako moja žena skida pesme sa iTunes-a na svoj iPod jednog iDana prošle iNedelje, i delovalo mi je jednostavno. I jeste. Ali tek nakon što gosn Jabuci kažete ko ste, gde živite, koju lozinku želite, da li

želite i pakovanje vijagre uz to, koliko zarađujete i gomilu drugih podataka koji nemaju nikakve veze sa činjenicom da želim da kupim pe​smu Ra​dar​ska Iju​bav od gru​pe Zlat​na min​đu​ša.

I u stvarnom svetu stvari su podjednako loše. A najgori prestupnici, koliko ja znam, jesu Ljudi koji prodaju stvari sa utičnicama, prodavnice koje prikazuju Ričarda i Džudi u sto različitih varijanti: prodavnice tehničke robe. Tu se dešava da bubuljičavi prodavac sa dovoljno ulja u kosi da se isprži riba uzme vašu kreditnu karticu, ode do kompjuterskog ter​mi​na​la, ulo​gu​je se i poč​ne da piše Rat i mir.

Nakon nekog vremena - prošlo je oko nedelju dana - ja sam se toliko iznervirao da sam prišao do pulta da vidim da li je barem stigao do dela gde Marja šutne Anatolija, ali znate šta? On uopšte nije pisao Rat i mir.

On se bavio internim računovodstvenim operacijama kompanije i kontrolom zaliha, tako da je upravo obaveštavao neki server u Ipsviču da je tre​nut​no u toku pro​da​ja te​le​vi​zo​ra.

Ovo je sigurno bolje od čoveka u radnom kombinezonu u skladištu čiji je posao da primeti kad se gomila na kojoj su televizori od 42 inča malo smanji. Jaki i gizdavi kompjuterski program je nešto o čemu možeš da raz​go​va​raš sa do​ba​vlja​či​ma na po​slov​nom do​ruč​ku.

Do​bro iz​gle​da.

Bilo kako bilo, kada je muškarac sa čvrstom kosom završio sa ažuriranjem baze podataka svoje kompanije, krenuo je sa nizom drskih pitanja. Kao na primer gde živim, koji mi je kućni broj telefona, a koja imejl adresa, verovatno da bi njegov gazda mogao te podatke da proda spamerima koji će, znajući da sam upravo kupio plazma televizor, odmah da me označe kao nekoga ko ide na poslovne doručke, pa samim tim i ne​ko​ga kome je po​tre​ban veći pe​nis.

Do tog trenutka, momak je već potrošio čitavo vreme koje ja inače tokom cele godine potrošim na kupovinu. A nije još ni započeo transakciju sa kreditnom karticom, niti upisao adresu za isporuku. Koja nije moja kućna adresa. Sto je značilo da će morati da reprogramira čitav sof​tver​ski pa​ket svo​je kom​pa​ni​je.

Počeo je da me obuzima osećaj bespomoćnosti, osećanje da ću možda ostatak života provesti u ovoj prodavnici. Tako da sam počeo ozbiljno da razmišljam o tome da skoknem do susedne prodavnice i kupim nož.

Nisam po prirodi ubica, ali počinjao sam u mislima da vidim pomenuti

bo​dež i kako bi iz​gle​dao kada bi štr​čao iz gla​ve pro​dav​ca.

Jedina stvar koja ga je spasila bila je čvrsta ubeđenost da bih isto prošao u prodavnici noževa, da bi došlo do istog tipkanja po tastaturi računara, a javili bi se i isti zahtevi za ličnim informacijama; jedina razlika je u tome što, ako kupiš nož, završiš sa inboksom punim poruka od Amerikanaca koji se pitaju da li bi želeo da kupiš maskirne pantalone i mo​žda pu​caš u ne​kog crn​ca.

Zato slušajte ovamo, vlasnici prodavnica. Ja sam zauzet čovek. Jeo sam prženice sa biznismenima mnogo pre nego što ste vi uopšte podigli roletne na izlogu i nemam vremena da stojim i čekam dok se vaši zaposleni bave svim tim vašim internim računovodstvenim poslovima.

Ako i morate da ažurirate svoju bazu, da li biste mogli da sačekate da ja prvo odem?

Kupovina nikada nije prijatno niti poučno iskustvo. Pomisao da se novac, koji je koristan, menja za robu, koja uglavnom nije, prilično je besmislena. Tako da vas molim da date sve od sebe i učinite da kratko tra​je.

Ne​de​lja, 8. maj 2005.

Zabava: pravi pokazatelj kvaliteta škole Izgleda da je ova nedelja dobra da se malo razmisli o tome li privatne ško​le funk​ci​o​ni​šu, ili pred​sta​vlja​ju pot​pu​no tra​će​nje vre​me​na i nov​ca.

Sa jedne strane, čuli smo nedavno za neku sirotu devojčicu koja je položila nekih milion predmeta, sve sa najvišim ocenama, ali za nju nije bilo mesta na univerzitetu, tvrdila je, zato što su imali predrasude prema nje​nom pla​će​nom ško​lo​va​nju.

Nasuprot tome, prošle nedelje smo čuli kako samo učenici privatnih škola studiraju da postanu inženjeri i upisuju se na prirodnjačke fakultete, zato što danas učenici državnih škola uče samo kako da fri​zi​ra​ju i da se bore no​že​vi​ma.

Tako da je sve to vrlo zbunjujuće. Da li privatno obrazovanje pruža vašoj deci toliko potrebnu pomoć, ili pakosna ogorčenost Nove laburističke stranke i njenih pešadinaca znači da će vaše dete, čije je obrazovanje mnogo koštalo, biti izvedeno iz učionice u kojoj je polagalo is​pit, od​ve​de​no u brv​na​ru u šumi i tamo ustre​lje​no.

Drugim rečima, da li 150 hiljada funti plus troškovi garantuju budućnost u kojoj teku med i mleko? Da li novac i latinski jezik peglaju sve one iritantne nabore u životu i obezbeđuju detetu svilenkastu budućnost? Ili samo na kraju dobijete kretena sa razbarušenom kosom koji ne može da do​bi​je ni naj​jed​no​stav​ni​ji po​sao?

Ne bih li saznao, rešio sam da proverim kako su napredovali moji vršnjaci iz velike privatne škole u koju sam išao pre 27 godina. Naravno, najlakši način da se to uradi jeste da se brlja po internet sajtu Ponovo zajedno, ali bojim se da ovo daje iskrivljenu sliku, pošto je svako ko pokušava da nekadašnje prijatelje obaveštava o razvoju događaja u svojoj ka​ri​je​ri i bra​ku ili žen​sko ili je so​ci​jal​no re​tar​di​ran.

Onda sam se umesto toga okrenuo školskim novinama koje su, sa svojim vestima o starim đacima, izgledale kao dobar pokazatelj uspe​šno​sti pri​vat​nog obra​zo​va​nja.

Nije bilo tako. Što je za mene lično predstavljalo sjajnu vest, zato što je uspeh, naravno, zabavan samo ako možeš da gledaš neuspehe svojih vr​šnja​ka. A ve​ći​na njih ih je ima​la mno​go.

Jedan od njih radi na specijalnom sredstvu za dezinfekciju koje ubija

bakterije iz ljudskih usta, na primer, dok je drugi napisao knjigu pod na​zi​vom Smernice za korišćenje ličnih podataka u sistemskom treningu.

Zatim je tu tip koji je, sa svojih 39 godina, lično pisao školskim novinama da ih obavesti kako je postao regionalni direktor za Istočni Mi​dlends neke gra​đe​vin​ske kom​pa​ni​je za koju niko ni​kad nije čuo.

Jedina stvarčica koja mi je do sada pokvarila sreću, jeste jedan moj vršnjak koji je sada direktor međunarodne bezbednosti pri Ministarstvu spolj​nih po​slo​va. To zvu​či pri​lič​no kul. Đu​bre jed​no.

Hoću da vam kažem da svake godine ova škola ubrizga u sistem stotinu ljudi, a u poslednjih trideset godina nijedan od njih nije postao Kraljica, ni astronaut, niti filmska zvezda. Dok su nam državne škole podarile Ketrin Zitu Džons, Džona Preskota, Enta Larda, i bezbroj drugih koji sada žive bleštavi život na zadnjem sedištu rajlija i sa privatnim šo​fe​rom.

Privatne škole su vam nekada garantovale da će vas hladiti lepezom na nekoj prijatnoj verandi u Kalkuti; ali danas, na svakog Hju Granta dolazi milion kopija Deniz van Uten. Pošto su šrafovi zategnuti na proceduri prijema na fakultete, ne postoje izgledi da se klatno ikada vrati unazad. Sudeći onda prema tome, nema nikakve poente da decu šaljete u skupu školu. Biće im uskraćeno mesto na fakultetu, postaće regionalni menadžeri za prodavce pribora za pisanje, a onda će za dvadeset godina pisati školskom časopisu da se pohvale kako su kupili kaldrme za baštensku stazu. Ako budu išla u državnu školu, barem imaju šansu da po​sta​nu mi​ni​stri, ili glum​ci, ili Alen Su​gar.

Bilo kako bilo, velika istina glasi ovako. Srednja škola je nevažna.

Fakultet je nevažan. I kvalifikacije su takođe nevažne, pošto možete u CV-ju da napišete šta vam je volja, i ja vam garantujem da poslodavac to neće pogledati. I budimo ovde iskreni: mnogo je lakše reći da si položio 12 pred​me​ta, nego ih stvar​no po​lo​ži​ti.

Povrh toga, da sam ja poslodavac, mnogo bih se radije odlučio za nekoga ko laže o svojim školskim uspesima, nego za nekoga ko je svoje dragoceno detinjstvo protraćio čitajući pesme Džona Dona rešavajući za​dat​ke iz al​ge​bre. La​ga​nje po​ka​zu​je da ima​te ne​što u gla​vi.

A to me dovodi i do same poente privatnih škola. One nisu zamišljene da vas učine pametnijim ili uspešnijim. Radi se o tome da svo​joj deci obez​be​di​te što sreć​ni​je de​tinj​stvo.

Moje jeste bilo srećno. Konjugacije, periodni sistem, kriket. Jeste, sve smo to ra​di​li, ali kada bi se ča​so​vi za​vr​ši​li, ja ne bih šmug​nuo kući da veče provedem sa roditeljima, ili na autobuskoj stanici; bili su tu trikovi i zezalice u stilu Harija Potera iz večeri u veče. Uz samo mali dašak pe​de​ra​sti​je.

To je izgleda ono što zaboravljamo kada se bavimo rang-listama i želimo na univerzitete. Da, kada platite detetu školovanje, vi ne kupujete med za sutra. Kupujete ga za danas. Uspeh u životu zavisi od toga kakva ste osoba, a ne od toga koliko hemijskih formula možete da držite u glavi, niti od toga da li možete neobavezno da obučete vešto sa Vizrezom. Ubacite dupeglavca u sistem i nije bitno kakvo će mu biti obra​zo​va​nje, is​hod tog pro​ce​sa biće re​gi​o​nal​ni di​rek​tor.

Ne​de​lja, 15. maj 2005.

Pobratimite svoj grad i spasite Afriku Zar nije predivno to što nam se stari dobri Bobi Geldof vratio na scenu, što bode političare u oko i začinjava televizijske i radio- -talase svojom ne​o​bič​nom me​ša​vi​nom pro​sta​klu​ka i žara?

Ono što je isplanirao je monumentalno veliko: najveći muzički do​ga​đaj koji je svet ika​da vi​deo.

Jednog dana, za samo četiri nedelje, održaće se pet koncerata u pet gradova na dva kontinenta, na kojima će nastupiti 100 izvođača koji će zasvirati pred milionskom publikom i za još milijardu gledalaca te​le​vi​zi​je.

Da komplikacija bude veća, u Londonu će se 24 benda stisnuti u vremenski prostor za 18, a sve to mora da se završi do osam uveče, kada na scenu stupaju momci iz odseka za zaštitu bezbednosti i zdravlja i nji​ho​va opre​ma za me​re​nje ni​voa buke, uvek vama na uslu​zi.

Odabir izvođača bio je pravi košmar, zato što je u vreme Lajv Ejda rokenrol bio stvar jedne generacije, dok sada Geldof mora da zadrži decu u publici kada se Elton Džon ukotrlja na scenu, a ni roditeljima ne sme da bude dosadno kada ćelavka bude zamenio, ma nemam pojma, onaj lik sa pir​sin​gom u nosu što je pro​šle ne​de​lje sam sebe pre​ga​zio.

A zatim je tu i zamorna stvar koja se zove politička korektnost.

Organizatorima je već predočeno da je lista izvođača isuviše bela, i da na​stu​pa samo je​dan afrič​ki pe​vač, van udar​nog dela pro​gra​ma u Pa​ri​zu.

Naravno, rešavanje svih ovih problema isplatilo bi se ukoliko bi se pri​ku​pi​lo do​sta nov​ca.

Ali ovog puta to nije cilj.

Pre dvadeset godina, Geldof je prikupio 79.426.252 funte, što je bilo više nego dovoljno da se siromašnim Etiopljanima pla ručak. Sada, pak, on hoće da renovira čitavu Afriku, a zna da novac za to ne mogu da obez​be​de Spaj​si​ce i A-ha.

Tako da je plan da se ovim koncertom skrene pažnja na nastupajuću konferenciju G8 u Gleniglsu. Drugim rečima, Geldof zna da on ne može ni​šta da pro​me​ni, ali može da iz​vr​ši pri​ti​sak na one koji mogu.

Ovo je od​lič​na fora, ali ne može da mi ne bude žao si​ro​tih de​le​ga​ta G8, zato što će pored pomahnitalog Boba oni morati nešto da učine, a to im

neće biti lako kada Džordž Buš, najbogatiji čovek za stolom, gotovo si​gur​no nema poj​ma šta je to uop​šte Afri​ka.

Veliko je pitanje šta uopšte uraditi? Ukoliko zaspete neku diktatorsku zemlju parama, onda diktator dobije zlatne vodovodne instalacije u kupatilu, a deca i dalje imaju mušice u očima. Godinu dana posle Lajv Ejda ja sam bio u Maliju i pitao sam seljane da li su videli nešto od novca.,,Nismo“, rekao mi je jedan od njih, dok me je izvodio na​po​lje i po​ka​zi​vao mi voj​ni​ke.,Ali svi oni ima​ju nove pu​ške.“ Zatim je tu problem duga Trećeg sveta, koji je otpisan zahvaljujući protestima. Lepo, ali ko će siromašnim zemljama pozajmljivati novac, ako nema šanse da ga dobije nazad? I kako će farmaceutska kompanija da osta​ne u po​slu, ako le​ko​ve mora da deli za dža​be?

Sve je to lepo i krasno kad kažemo da Britanija može lako sebi da priušti da pomogne pošto je četvrta najbogatija zemlja na svetu. Ali kako će Vlada da ubedi samohranu majku koja živi u štrokavom soliteru na pe​ri​fe​ri​ji Bir​min​ge​ma da je u stva​ri imuć​na?

I kako da novac dopremite tamo? Jedan skorašnji izveštaj ukazuje da 6 od 10 funti odlazi na konsultante koji određuju kako će novac da se tro​ši i na iz​ve​šta​je, ve​ro​vat​no na temu toga ko​li​ko ti kon​sul​tan​ti ko​šta​ju.

Delegati G8 mogli bi da pokušaju da objasne neke od ovih poteškoća, ali slaba vajda pošto, u borbi za umove Ljudi, čovek u odelu koji daje razumne argumente nikada neće pobediti Breda Pita koji svake tri sekunde pucka prstima kako bi nas podsetio koliko često deca umiru u Afri​ci.

Nemojte pogrešno da me shvatite. Ja želim da Bred Pit pucketa prstima. Želim da se održavaju koncerti. Želim da milion Ljudi krene u marš prema Škotskoj. Želim da se ti delegati osete kao da su u ekspresloncu, pa da bi smanjili vatru, da prestanu sa praznim obećanjima i stvar​no ne​što ura​de. Čak imam plan i šta bi to,,ne​što“ mo​glo da bude.

Zasniva se na onim aranžmanima „Usvojite vidru“ kakve viđamo u zoološkim vrtovima. Ideja je da ako platite 2 funte nedeljno, neka odre​đe​na vi​dra, obič​no se zove Svi​len​ko, po​sta​ne vaša.

Ne želim da kažem da svaki zapadnjak treba da usvoji po jednog Afrikanca - za početak, i nema ih dovoljno - ali svakako bi nešto moglo da se uči​ni od stra​ne gra​do​va za afrič​ke gra​do​ve.

U ovom trenutku, opštinari troše neobično mnogo vremena

bratimeći se sa prijatnim zaseocima u Francuskoj i Nemačkoj. Čemu to?

Da bi mogli da se međusobno posećuju? Teško je i zamisliti neki bes​ko​ri​sni​ji na​čin tro​še​nja dr​žav​nog nov​ca.

Ali, šta ako bi se vaša opština pobratimila sa nekim gradom u Africi?

Sličnu sam ideju imao i nakon cunamija, i stvarno mislim da bi to upa​li​lo.

Trenutno svi mislimo samo na to kako ima skoro milijardu ljudi u zemljama G8, te da će, ako mi ne ispljunemo lovu, to učiniti neko drugi.

Ali kada se vašem selu nametne odgovornost za neko određeno selo u Africi, odbacivanje odgovornosti za zdravlje ljudi u tom selu ne dolazi u ob​zir.

Is​pe​kli bi​ste ko​lač za hu​ma​ni​tar​ni va​šar.

Ne želim da zvučim kao da pišem reklamu za neku banku, ali siromaštvo jeste globalni problem. Ali čini mi se da se lek može naći na lo​ka​lu.

Ne​de​lja, 5. jun 2005.

Rok je mrtav, živeo rokenrol Svake nedelje uveče, 56 miliona ljudi u Britaniji ima preča posla nego da gleda Top Gir. Tako da, statistički gledano, skoro sigurno ne znate da trenutno organizujemo glasanje da bismo pronašli najbolju pesmu za vo​žnju.

Pretpostavljao sam, pošto znam da mnogo dece gleda emisiju, da će na listi nominacija biti puno bendova za koje nikad nisam čuo i muzike zbog koje bih, da je ču​jem na ra​di​ju, po​že​leo da iza​đem iz kola.

Ali ne. U prvih deset, kako stvari trenutno stoje, nalaze se AC/ DC, Motorhed, Stepenvolf, Kvin, Keni Logins, Zlatna minduša i, što je dosta zabrinjavajuće, na prvom mestu odvratno pretenciozni Mit Louf i pesma Bat out of Hell. U čitavih prvih 20, pojavljuju se samo tri benda iz dva​de​set pr​vog veka.

To me podseti na drugi program radija BBC. Govore nam da je novostečena popularnost Mekanog radija za tete to što su voditelji drugačiji, ali to uopšte nije pravi razlog. To je zato što je nova muzika koja se pušta na Radiju I uvek iritantna, a ponekad može i naškoditi vašem zdravlju. Ako bejbisiterka pusti Radio 1 u kuhinji dok ja pokušavam da pišem, često me obuzme iznenadna i ponekad neobuzdana potreba da je mlatnem po glavi vrećom punom bilijarskih ku​gli.

Vidite na šta ciljam? Puno se govori, naročito sada kada stvarno počinje sezona festivala, o tome koji su od novih bendova dobri. Čak je i Dejli Telegraf posvetio pola strane radu i zaslugama grupe Koldplej. Ali činjenica je da su biseri, a malo ih ima, utopljeni u okeanu apsolutnog sme​ća.

Znam da me prati određena reputacija rok dinosaurusa, ali trebalo bi da vidite kolekciju ploča moje ćerke. Naravno, nije u pitanju kolekcija ploča po definiciji; to je skup nula i jedinica na njenom kompjuteru; ali bilo kako bilo, njoj je 10 godina i voli Marun 5 i Avril Kakogodsezvala, ali većinu njenih binarnih balada izvode Led Cepelin (oni su joj strašno kul) i Bed Kom​pa​ni.

Ovo, naravno, znači da joj uopšte ne smeta kada mama i tata odu uveče na koncert nekog muzičara za koga ste mislili da je otišao u večna

lovišta neke 1976, u bari od bljuvotine i hemijskih supstanci. U poslednjih nekoliko godina gledali smo Rodžera Votersa, Blondi, Jes, Hu (a pola njih i jeste otišlo u večna lovišta u bari od bljuvotine i hemijskih sup​stan​ci), i onda, pro​šle ne​de​lje, Rok​si mju​zik.

Brajan Feri je neverovatan primerak ljudske vrste. To je čovek za koga proces starenja nema nikakav značaj. Možda mu i jeste sto dvadeset plus dvanaest godina, ali nema otromboljene grudi, veliki stomak niti istanjenu kosu. A treba da vidite kako se kreće. Budite sigurni, njegov buntovni sin Otis koji se bavi lovom nikada neće moći nekome od svojih drugara da kaže: „Hej, ti igraš kao moj ćale“, zato što niko nije tako do​bar, ma kako atlet​ski na​da​ren bio.

Ovaj čovek redefiniše svačiji koncept pojma kul. On je učinio da čak i zviždanje bude kul, što je tehnički nemoguće. A povrh toga, priča se da je jednom prilikom izgrdio mlađeg sina zato što je opsovao dok je oteti avion u kome su se nalazili munjevito ponirao. A ovaj ledeno hladni stav se vidi i na sceni dok njegov bend, sastavljen od pravih, pristojnih, pametnih i talentovanih muzičara izvodi set pesama od koga bi članovi sva​kog sa​vre​me​nog ben​da osta​li za​be​zek​nu​ti.

Najbolje od svega jeste to što je i publika bila mnogo više kul od publike sa tinejdžerskog rejva. Nije bilo majica fudbalskih timova, ni sportskih, niti onih odvratnih slepljenih frizura koje su toliko popularne među vulkanizerima. Bilo je par stvorenja prilično čudnog izgleda sa frizovima koji su namešteni 1974, a od tada su se sami od sebe ofucali.

Možda je bilo i nekoliko crnih majica upasanih u farmerke, takođe iz ranih sedamdesetih. Ali većinom su to bili ljudi bistrog pogleda i sred​njih go​di​na pre​ma ko​ji​ma je vre​me bilo bla​go.

Nije bilo neobično dugog reda za ve-ce, niko nije prodavao skupe pilulice, a za vreme balada, umesto da mašu upaljačima, svi su podigli mobilne telefone da bi i njihova deca čula ove pesme. Najbolje od svega, niko nije prebijen niti ubijen na putu ka izlazu. Svi su se samo potrpali u svo​je dži​po​ve i oti​šli na ve​če​ru.

E sad, uporedite ovo sa odsedanjem sa prijateljima u šatoru, razapetom na poljani, a ceo dan ste proveli slušajući gomilu tinejdžera u spektakularno širokim pantalonama kako raskivaju baštenski nameštaj.

Nije ni pri​ći.

Počinjem da podozrevam da rokenrol nije stvar koja će večno trajati.

To nije, kao što smo uvek mislili, prosto način da tinejdžeri nerviraju svoje roditelje nego, sada-i-nikad-više, trenutak u razvoju muzike koji je tra​jao 30 go​di​na. Kao ba​rok, skifl ili ora​to​ri​jum.

Svaki pokušaj da se originalna formula izmeni, bilo da je u pitanju hip-hop, garaž, tehno ili rep, svakako nervira one starije od dvanaest godina, ali to mu i jeste jedina svrha. To što nervira starije nije muzika.

To što nervira starije obična je buka. Što znači da neće preživeti kada nje​ni obo​ža​va​te​lji budu osta​ri​li.

Mogu apsolutno da garantujem da za 30 godina niko neće dolaziti u London da vidi P. Didija, ili kako god da se zove ove nedelje. Dok ćemo moja žena i ja ponovo da kupimo jeftine vozne karte i da se uputimo u Kam​den da po​no​vo gle​da​mo Bra​ja​na Fe​ri​ja.

I znate šta: on i dalje neće imati otromboljene grudi i plesaće i dalje kao za​teg​nu​ta ba​le​ri​na.

Ne​de​lja, 12. jun 2005.

Bićete proždrani Sudeći prema Dejli Mejlu umrećete, a i vaš muž će umreti, zato što jedete crveno meso. To znači da će vaši siročići biti prepušteni sami sebi da umru, u samoći, osim ako ih pre toga ne ubiju ilegalni imigranti ili kornfleks. Ili droge kao što su kanabis i ekstazi. Ili će se živi ispeći od glo​bal​nog za​gre​va​nja.

U našim zaštićenim, ugodnim životima koji imaju ugrađeno centralno grejanje, mi sve ovo volimo, pa nam je zato Mejl prošle nedelje doneo vesti o novoj pošasti koja nas vreba sa francuske strane tunela is​pod La​man​ša.

Ovo baca u senku sve što se dešavalo ranije. Zato bolje sedite, jer ćete uskoro, kako stvari stoje, ići u prodavnicu, a onda će vas, odjednom, po​je​sti ti​gar.

Ovo je čak i bolje od rojeva pčela ubica koje su nam dolazile iz Meksika pre nekoliko godina, ili smrtonosnih algi koje su zamalo preplavile Veneciju. Ali onda nisu. To je zato što nas ništa ne plaši toliko kao ide​ja da ćemo biti živi po​je​de​ni.

Bil Odi možda voli da misli da je priroda paperjasto mesto, puno krupnookih jazavaca i malih ptića, i da se tamo ne dešava nikad ništa strašno. Ali nije tako: 90 procenata živih bića odlaze u večna lovišta kroz sto​mak ne​kog dru​gog stvo​re​nja.

To zna​či da je strah u nama. Is​pod iPo​da i iza ode​žde ci​vi​li​za​ci​je, mi ne možemo da zamislimo ništa bolnije - ili više ponižavajuće, da budem iskren — nego da nas proždere nešto što nema osećaj kajanja, niti sa​ža​lje​nja, a ni odvo​je​ne pal​ce.

U stanju smo da gledamo kako milione ljudi ustreljuju, kolju i čereče, i nećemo ni trepnuti. Ali se zato svi sećamo kako je Robert So skončao u Aj​ku​li.

To nije nešto što se dešava samo u Holivudu i Južnoj Africi.

Mediteransko more je puno velikih belih ajkula koje često jedu ljude, uprkos riziku po njihovo zđravlje koji predstavlja termički neobrađeno crveno meso. A sada, prema Dejli Mejlu, opasnost nam kuca na vrata. Sa jednom malom razlikom. Taj tigar o kome govore oglašava se sa,,zzzzzzzzzzzz“, a ne sa,,grrrrrrr“, zato što je u pi​ta​nju ko​ma​rac.

Nemojte biti razočarani. Tokom vremena, komarci su ubili više ljudi nego svi ratovi i saobraćajne nesreće zajedno. Oni su najsmrtonosnija stvorenja poznata čoveku, pošto sorta koja se postrojila da izvrši invaziju na Britaniju nosi dovoljno zaraza i boleština u svojim minijaturnim žaokama da bi mogla da pokosi veliki deo populacije. Bolnice neće biti u stanju da sve prime. Leševi će se gomilati na ulicama. A vaša kuća bi mo​gla da iz​gu​bi i do 30 pro​ce​na​ta svo​je vred​no​sti.

Izgleda da je komarac stigao u Evropu u starim automobilskim gumama koje su dopremljene iz Azije na reciklažu, a uspeo je da preživi zahvaljujući blagoj klimi. Ovo je dupli zgoditak za one koji oglašavaju propast, jer su uspeli istovremeno da okrive automobile, mul​ti​na​ci​o​na​li​zam i glo​bal​no za​gre​va​nje.

A najbolje tek dolazi jer, iz inventara užasa koji komarčići seju svojim žaokama, tu su još denga groznica, od koje je umro tip koji mi je na Barbadosu iznajmljivao skuter, kao i virus sa zapadnog Nila, koji izaziva povraćanje, glavobolju, ukočenost vrata, osip, ošamućenost, komu, pa​ra​li​zu, de​zo​ri​jen​ti​sa​nost i sle​pi​lo. Ako vam bilo šta fali, onda ga ima​te.

Svako koga je ove godine ujeo komarac trebalo bi insekta da uhvati i da ga pošalje pravo u Institut za zaštitu zdravlja, osim, naravno, ako su vam prsti isuviše otekli i mislite da ste Ena Sarpls. U tom slučaju se članovima vaše porodice savetuje da na ulaznim vratima nacrtaju beli krst i krenu da pevaju „ringe raja“ sve dok ne stignu kola koja odvoze ku​žne.

Zašto nam onda, možda se pitate, oko glava ne zuje helikopteri za zaprašivanje i ne zasipaju nas insekticidom. Zašto Patrik Alen nije na radiju da nam priča kako treba da ostanemo kod kuće kada čujemo signal za vazdušnu opasnost? Zašto ljudi ne kupuju panično sprejeve pro​tiv in​se​ka​ta i fla​ši​ra​nu vodu?

Pa možda u tome ima nečega zajedničkog sa činjenicom da azijski tigrasti komarac jako loše led i njegovo stanište nikada nije više od ne​ko​li​ko me​ta​ra uda​lje​no od nje​go​ve baze.

Tako da, ako i je​ste u Ka​leu, na​mu​čio bi se da stig​ne do Do​ve​ra.

Hajde da, čisto diskusije radi, pretpostavimo da mu je to ipak uspelo.

E pa, onda bi trebalo ovde da pronađe neko biće koje je zaraženo virusom sa zapadnog Nila. A taj virus najčešće napada čipmank veverice, tvo​ro​ve i mo​čvar​ne pti​ce.

Po​što u Bri​ta​ni​ji nema čip​mank ve​ve​ri​ca, tvo​ro​va, niti mo​čva​ra, vrlo je malo verovatno da bi komarčić mogao da se zarazi bolešću. Ali ipak, da ka​že​mo da se za​ra​zio. Šta onda?

Pa, sudeći prema onome što javlja Centar za kontrolu i prevenciju zaraznih bolesti Amerike, insekt bi morao da vas ujede u roku od oko dvadeset četiri sata, ali čak se i tada samo jedan posto ljudi koje takav komarac ujede ozbiljno razboli. To su većinom ljudi zaraženi virusom HlV-a.

Drugim rečima, šanse su vam 99% da vas ne zarazi komarac koji ne može da se zarazi u Britaniji, čak i ako uspe do nje da stigne, a neće uspe​ti.

To vam je sva istina. Tako da azijski komarac može da stane u red zajedno sa kornfleksom i crvenim mesom, među stvari koje ne pred​sta​vlja​ju baš ni​ka​kvu pret​nju po naše zdra​vlje.

Ako vam je ovo upropastilo dan, ne brinite se, jer imam za vas jedan do​bar sa​vet. Po​ku​šaj​te da bu​de​te ve​se​li i za​do​volj​ni.

Ne​de​lja, 19. jun 2005.

Uzrok smrti: autogrami Kao i većina ljudi, i vi verovatno pamtite Džonija Morisa, čuvara zoološkog vrta koji je vodio emisiju na televiziji, kao dobrodušnog starinu koji je imitirao zov lame i nosio onu veselu kapicu. Tako da će vas možda iznenaditi to što sam, kada su na radiju objavili da je umro, ja us​klik​nuo od ra​do​sti, po​di​gao pe​sni​cu u va​zduh i po​vi​kao:,,To!“ To je zato što sam, kada mi je bilo četiri godine, tražio od njega au​to​gram, a on mi je re​kao da se,,tor​njam“.

Kakav drznik. Ja sam od njega načinio slavnu ličnost, jer sam gledao njegove emisije, tako da je bio dužan da baci sve, uključujući i malog orangutana koga je u tom trenutku držao, i uradi ono što mu je rečeno. A i da sam se pretvarao da sam deo televizijske ekipe i isprskao ga vodom po licu, i to bi bilo o-kej.

Videste li Toma Kruza prošle nedelje, kako skakuće onim svojim stubastim nožicama, samo zato što mu je neki šaljivdžija sa Kanala plju​snuo u lice kofu sa ki​se​li​nom.

Shvata li on da je bogom dano pravo,,običnih“ pripadnika javnosti da onima sa televizije kažu, urade i štrcnu u lice šta god im je volja? Ja sam uvek smatrao da je tako. Sve do trenutka dok se i sam nisam pojavio na te​le​vi​zi​ji.

Još uvek se sećam kada su me prvi put zamolili za autogram. Bila je to jedna sredovečna žena, a ja sam pao ničice dok su se u meni mešali šok, silno zadovoljstvo i duboka zahvalnost. Želeo sam da se zauvek okrećem u veličanstvenom vrtlogu njenog obožavanja. „Hvala vam. Hvala vam.

Hvala vam“, ponavljao sam dok sam se jednom rukom grčevito držao za nje​ne no​žne član​ke, a dru​gom is​pi​si​vao pra​vi esej.

Kao što je Anđela Ripon rekla jednom prilikom,,Ja obožavam kada mi Lju​di tra​že au​to​gram. Tek kada pre​sta​nu, tre​ba da se za​bri​ne​te.“ Samo što danas ja više nisam u to siguran zato što, gde god se okrenem, vreba neki klinac slinava nosa sa flomasterom i po​lu​sa​žva​ka​nom sal​ve​tom u ru​ka​ma i iš​če​ki​va​njem na licu.

I uvek je njegova mama ta koja govori umesto njega.,,On prosto obo​ža​va vašu emi​si​ju.“ Čak ni klozet ne predstavlja bezbedno utočište. Baš sam prošle

nedelje izašao iz kabine u muškom ve-ce-u na aerodromu u Birmingemu da bi me ispred čekala dva klinca sa ćaletom. „Oni obožavaju vašu emi​si​ju na dru​gom pro​gra​mu ra​di​ja.“ U proseku mi svaki dan traže dvadeset autograma, obično u trenutku kada stižem do poente neke priče, ili dok pada kiša, ili kad nosim nešto te​ško.

Naravno, shvatam ja kulturu davanja autograma. Prošle nedelje sam na dobrotvornoj aukciji sedeo do žene koja je platila 55 hiljada funti za gitaru koju su potpisali Bono i Lord Klif. I to je imalo smisla, zato što ja imam gi​ta​ru koju je pot​pi​sao Jan Aker​man iz ho​land​ske gru​pe Fo​cus.

Takođe posedujem i novčanicu od 100 jena koju je potpisao Bob Seger, a najvrednija stvar koju posedujem jeste primerak Velike crvene knjige Montija Pajtona u kojoj su autogrami svih članova ekipe, pa čak i Kerol Klivlend. U stvari, kad bolje razmislim o tome, jedini autogram koji ne po​se​du​jem je​ste onaj Džo​ni​ja Mo​ri​sa. Gad je​dan.

Potpisi nas približavaju slavi, i to je sjajno; ali da li mogu reći, sada kada sam sa dru​ge stra​ne ogra​de, da po​sto​je pra​vi​la?

Džon Kliz je nedavno u radio-emisiji rekao da su mu tražili autogram na sa​hra​ni nje​go​vog oca.

I kada je od​bio, za​su​li su ga bu​ji​com uvre​da.

Znam kako mu je. Prošle nedelje je žena osula na mene drvlje i kamenje i rekla mi da sam joj se potpisao škrabopisom. A kad sam se ja us​pro​ti​vio, ona je od​mar​ši​ra​la uz reči: „Meni baš i ne liči na ’Bidl’.“ A onda su tu oni ljudi, obično nose frizure kao vulkanizeri i imaju nedotupavne face, koji samo tako stanu, pa kad ih pitaš „Koja je čarobna reč?“, oni ne​ma​ju ni naj​bla​žu pred​sta​vu o čemu ti to pri​čaš.

Nedavno mi je jedan tip tek tako prišao i rekao mi da mu se baš uopšte ne dopadam na televiziji, da nikada nisam napravio dobru emisiju, da me njegova žena ne bi primila u kuću, da je zbog mene otkazao pretplatu na Sandej Tajms i da bi mi bolje bilo da odrastem.,,Ipak,“ dodao je na kraju, „bilo bi dobro da mi daš autogram, valj​da.“ I znate šta? Ja se toliko plašim sindroma Džonija Morisa da sam pristao, iako sam dobro znao da će ga taj glupan još iste večeri prodati na i-beju za 99 pe​ni​ja.

Ipak, i to je bolje nego kad vas neko pita da se na brzinu slikate, zato

što ume​sto apa​ra​ta oba​ve​zno svi vade te​le​fon.

Tako če​ka​te da ga brat uklju​či.

Onda če​ka​te da se pri​ka​či na naj​bli​ži sa​te​lit.

Zatim još malo čekate dok brat brlja po meniju i pokušava da nađe po​de​ša​va​nja za ka​me​ru.

Pa čekate da pronađe podešavanja za zum i osvetljenost, i razmišljate: „Svega mi, kraće bi trajalo da je doneo štafelaj i krenuo da radi sli​ku u ulju.“ Uskoro, naravno, zahvaljujući Velikorn bratu i ostalim emisijama od te fele, svi će biti poznati. I onda pretpostavljate da neće biti potrebe da stojim usred tržnog centra i krlještim se u nečiji telefon ili da pokušavam da napišem svoje ime jednom rukom dok drugom po​ku​ša​vam da pi​škim. Ova​kve stva​ri se če​sto de​ša​va​ju.

Ipak, ono što je čudno jeste to što ne verujem da će stvari u tolikoj meri da se pro​me​ne kada svi budu bili po​zna​ti.

Bio sam na nekoj zabavici pre neki dan kada sam nabasao na boj bend MekFlaj.,,Ooh,“ rekoh, „nadam se da vam ne smeta, da li biste mi dali svo​je au​to​gra​me za mog sina?“ ,,Ma naravno,“ reče mi jedan. „Pod uslovom da ti meni daš svoj za mog ća​le​ta.“ Ne​de​lja, 26. jun 2005.

Opa, 25.000 funti pade u vodu Svi mi znamo kako izgleda forma dobrotvornih aukcija. Popijete par čaša vina i onda provedete nekih sat vremena očajnički pokušavajući da ne kupite putovanja balonom ispunjenim vrelim vazduhom i knjige koje je pot​pi​sao Dej​vid Di​kin​son sa te​le​vi​zi​je.

Ja naročito znam tu formu zato što sam nedavno vodio aukciju na dobrotvornom dešavanju organizovanom da se skupe sredstva za bazen u Čiping Nortonu. Veče je fantastično proteklo, najviše zbog toga što su se dve ruke dizale uvis iz gužve kupujući skoro sve, bez obzira na to koliko je sku​po bilo.

Iritantno je to što se ispostavilo da te ruke pripadaju mojoj deci, kojima je bilo dosadno pa su odlučili da se priključe. Tako da smo otišli kući sa, između ostalog, dve vreće balege, sintetičkom majicom i ne​ko​li​ko pot​pi​sa​nih pri​me​ra​ka moje knji​ge.

Sa tim iskustvom tako svežim u sećanju trebalo je da znam da ne treba da dižem ruku na dešavanju za decu obolelu od raka prošle nedelje.

U ponudi je bilo nedelju dana po jugu Francuske na luksuznoj jahti od 40 metara. Jahta ima dva glisera prebačena preko zadnje strane, puno dasaka za jedrenje, dva skutera za skijanje na vodi, dvanaest kabina, posadu od osam ljudi (uključujući i vođu palube) i uobičajenu ponudu barskih stolica presvučenih kožom sa kitovske kite. U normalnim uslovima, sedam dana na ovoj prekookeanskoj palati za džinove koštalo bi 75.000 funti. Licitiranje je počelo sa 25,000 funti. Odnosno, nije. Niko nije dizao ruku, pa sam, pošto sam poznavao voditelja aukcije, pomislio da mu pomognem tako što ću da započnem stvar.,,Konačno“, uzviknuo je, uzbuđenim glasom, karakterističnim za voditelje aukcija, „ponuda od 25.000 funti od gospodina Klarksona. A sada, da vidimo. Ko mi nudi 26.000?“ Primetio sam sa tihim zadovoljstvom da je šator ispunjen s nekoliko stotina ekstremno plavih žena i jednakim brojem muškaraca bronzanog tena koji bi, kako sam pretpostavljao, želeli da pokažu svojim pri​ja​te​lji​ma ko​li​ko su se to obo​ga​ti​li u po​sled​njih ne​ko​li​ko go​di​na.

To se uvek dešava. Samo nedelju dana ranije, na još jednoj dobrotvornoj aukciji, razdragano sam podigao ruku da kupim dve

nedelje korišćenja ogromnog reklamnog plakata od 37 kvadratnih me​ta​ra koji do​mi​ni​ra Krom​vel ro​u​dom na ula​zu u za​pad​ni Lon​don. Želeo sam taj prostor zato što sam hteo da napišem nešto nepristojno o kolegi koji svaki dan prolazi tim putem, ali znao sam u dubini svoje duše da će na kraju bilbord pripasti nekome mnogo, mnogo bogatijem. I pri​pao je. Pa će tako i brod…

Prošao je minut i još uvek se nijedna ruka nije podigla. Voditelj je davao sve od sebe, uvijao se i trzao, kao da je prikačen na napajanje, ali ni​šta.

Onda je strašna istina počela da postaje jasna. Zene su plave zato što su frizerke, a ne dokone damice iz džet-seta. A muškarci su tamnoputi zato što po ceo dan rade na otvorenom vazduhu, na skelama. Niko neće po​nu​di​ti više od mene. I tako je i bilo.

Spolja sam izgledao smireno. Upravo sam dao 25.000 funti jednoj veoma vrednoj dobrotvornoj organizaciji koja želi da obezbedi kuću van kuće za po​ro​di​ce dece obo​le​le od raka.

I tako sam prihvatio aplauz od frizerki i veselo mahnuo voditelju čiju sam gu​zi​cu tako ple​me​ni​to spa​sao.

Ali u sebi sam bio uzmuvan. Mislim, sranje, pa 25.000 funti je ko​lo​sal​na suma nov​ca. A ja sam je upra​vo po​tro​šio sa​svim slu​čaj​no.

Neko do mene je pokušavao da objasni da je 25.000 funti jeftino. Ali to pre svega zavisi od toga kako to posmatrate. Dvadeset pet hiljada funti za nešto što bi u normalnim okolnostima koštalo 75,000 zaista jeste povoljno. Ali, isto kao i kada su mi ponudili potpuno funkcionalan lovac mla​znjak za 4 i po mi​li​o​na fun​ti, ta​ko​đe je i pot​pu​no be​smi​sle​no.

Ja prosto nemam toliko novca da mogu da ga razbacujem unaokolo kao konfete. Možda bih potrošio 25.000 funti na kola. Ali na hir? Bože sa​ču​vaj. Slo​ši​lo mi se.

Onda je postalo još gore zato što je moja žena, čije lice je poprimilo boju papira za precrtavanje, krenula da čita deo kataloga ispisan sitnim slo​vi​ma o tome šta nije ura​ču​na​to u cenu.

Gorivo, na primer. A na brodu ovog tipa ne merite potrošnju u miljama po galonu ili čak galona po milji. Oh, ne. Kada punite plovilo kao što je ovo, morate misliti o dizel-gorivu čija se količina meri tonama. A onda su tu i takse za usidravanje koje bi u luci kao što je Monte Karlo, mo​gle biti na sto​ti​ne i sto​ti​ne fun​ti za noć.

,,Pa“, rekao sam svojoj ženi tiho,,,čak i da možemo da priuštimo sebi da odvezemo brod do Monaka, a ne možemo, ne bismo imali novca da ga par​ki​ra​mo tamo.“ Da, i to je tekpočetak, zato što su druge stvari koje nisu uključene u cenu bile piće, hrana, i, presudna stavka, bakšiš za posadu, koji je uglavnom 10% od naknade za čarter. Sjajno. Preda mnom je bila nedelja na brodu, bez hrane i pića, i bez kretanja. Upravo se oporavljam od činjenice da ću morati da pešačim do juga Francuske zato što neću imati nov​ca za da pla​tim kar​te za ni​sko​bu​džet​ni let na​zad.

Još niste čuli najsmešniji deo. Vidite, nasuprot onome što je voditelj aukcije rekao u uvodnom nagovaranju, ispostavilo se da je brod slo​bo​dan samo u ne​de​lju koja po​či​nje 17. sep​tem​bra.

I pogodite šta još? U sred srede u nedelji koja počinje 17. septembra zakazana je dobrotvorna karting trka koju organizuje Top Gir. Na kojoj ću ja voditi dobrotvornu aukciju za prikupljanje novca za roditelje dece obo​le​le od raka.

Proučio sam sve opcije i plašim se da je jedino rešenje za mene da iz​vr​šim sa​mo​u​bi​stvo. Ipak, bar ću ići u raj.

Ne​de​lja, 3. jul 2005.

Iritantno: dopada mi se Dejvid Bekam Svake nedelje časopisi na sjajnom papiru iz supermarketa donose nam vesti o još jednoj slavnoj ličnosti koja se udala za konja, popila svoj urin ili bacila telefon na nekog nesrećnog hotelskog recepcionara. Poruka je ja​sna: svi po​zna​ti Lju​di su men​tal​no obo​le​li.

Stvarno? Pa, moram priznati da mi Stiv Kugan nikada nije ponudio da podelimo njegovu mokraću, Nil Morisi nikada nije ništa bacio na moju ženu i Džonatan Ros se nije oženio svojom kosom. Sasvim obrnuto, u stva​ri.

Sve slavne ličnosti koja sam ja upoznao ljudi su kao i svi ostali.

Dejvid Frost ima zadah. Posle noćnog izlaska sa Džonijem Vegasom, on se ispovraćao u čajnik. A En Robinson dozvoljava mojoj deci da se igraju jur​ke u nje​noj spa​va​ćoj sobi.

Jeste, Dejl Vinton je svetlonarandžaste boje, ali šta je tu neobično?

Ako biste otišli u obilazak salona po bogataškim kućama u selu Alderli Edž, vi​de​li bi​ste da su do vrha puni lju​di koji su slič​nih je​se​njih to​no​va.

Ljudi koje sam ja upoznao jesu, međutim, akvarijumske ribice, male zvezde uzgajane kod kuće, čija je slava ograničena na Britaniju. Ali šta je sa kit-ajkulama i tunama? Sta je sa onima čija su imena urezana u svest svakog živog bića na ovoj planeti? Tu možemo naći prave ek​scen​trič​no​sti.

Uzmite Eltona Džona za primer. Da je bio vodoinstalater, da li bi išao unaokolo i Ljubio druge muškarce u usta? Pretpostavljam da je odgovor verovatno ne. A Anđelina Žoli? Da li bi ispisala muževljevo ime preko svoje venčanice sopstvenom krvlju da joj je otac bio Reg Arkrajt, a ne Džon Vojt? Sum​njam.

Pa šta je to pošlo naopako? Lako je okriviti novac, ali da li se Bil Gejts i Ričard Brenson nalaze jednom nedeljno da žrtvuju ovcu? Možete li da zamislite kako vojvoda od Vestminstera baca saksiju sa cvećem na konobara zato što mu supa nije dovoljno smeđa? Možda je u pitanju kombinacija slave i novca. Možda je to ono što normalnu osobu pretvori u čudaka koji insistira da se sve plave M&M bombonice uklone i da svi na večeri za njegovim stolom jedu nogama. Možda se novcem kupuje veština da se dislocirate iz realnosti; možda novac odbija kritike i

dozvoljava samo toplim, nežnim zracima poniznog laskanja da oba​sja​va​ju buru vaše ve​li​čan​stve​no​sti.

Možda je to problem Majkla Džeksona. On čuje samo pozitivne stvari.,,Ne, ne, Majkle. Svakako, slobodno klati svoje dete kroz prozor pe​tog spra​ta..

Prošle nedelje bio sam u bekstejdžu na Lajv 8 događaju i otkrio sam odgovor. Oni stvarno poznati, prave globalne zvezde, šetali su unaokolo kao komete, vukući za sobom repove,,ljudi“ čiji je posao da osiguraju da ni​šta ni iz​da​le​ka re​al​no ne sta​ne na put nji​ho​vog po​slo​dav​ca.

Ovi,,ljudi“ su kao ribe koje prate brodove, zaposleni da uklone bore iz ži​vo​ta i po​če​šu vas tamo gde ni​ka​ko ne mo​že​te sami da do​hva​ti​te.

Snup Dogi Dog, ili kako se već zove, ima čitavu armadu telohranitelja, od kojih je svaki veličine kućice na plaži. Nisam mogao da shvatim od čega tačno ga oni štite. Od Pičiz Geldof? Nase? Onda je tu bila i Madona koja je imala stotinu dominantnih žena sa fasciklama čiji posao je bio, koliko sam ja mogao da shvatim, da puno viču i postaraju se da niko ne stane na put staroj Madž. Što je postalo problem kada su se su​sre​le sa prat​njom Pola Ma​kart​ni​ja koja je do​la​zi​la iz su​prot​nog sme​ra.

Pokušao sam da fotografišem haos koji je nastao i zaprepastio se kada je jedna od Madoninih sekretarica ispružila ruku ispred mog aparata i viknula „nema fotografisanja“. Očito je jedan od pratibroda za odnose sa javnošću odlučio da se gđa Riči može fotografisati samo sa gospodinom Gel​do​fom. Tako da, oči​gled​no, kako bi se ovo pra​vi​lo pri​me​ni​lo, mo​ra​li su da za​po​sle či​tav tim lju​di.

Nasuprot ovoj situaciji, čak je i kolega A. A. Gil izgledao normalno, pa smo otišli u šator sa pivom na piće. I tu sam naišao na Dejvida Bekama.

Godinama sam ismevao njegovu budalastu ženu, njegove glupave tetovaže i komentarisao, strastveno, da bi bio sjajan fudbaler a ne neko ko zna samo jednu foru, da je manje vremena provodio kod frizera a više na treninzima. Mislim da sam takođe rekao, pošto je izbačen iz igre na Svetskom prvenstvu, da bih voleo da ga izmlatim bejzbol palicom po gla​vi i ra​me​ni​ma. „Zašto si uvek tako gadan prema meni?“, zakreštao je.,,Uh“, krenuo sam da zamuckujem.,,Pa, stvar je u tome što, mmm, nekada tražiš odgovarajuću metaforu, i, ovaj, … imaš krajnji rok, pa napišeš stvari koje stvarno ne misliš. Ponekad se probudim ujutru i pomislim: ’Sta sam to

uči​nio?’“ „Ovo je jadno“, podsmešljivo je prokomentarisao Džil i otišao da nađe nekoga ko ima kičmu.,Ali stvarno si govorio grozne stvari o meni u emisiji kod Parkinsona”, uzvratio je Bekam. I morao sam da se složim.

Iskoristio sam jadnička kao metaforu za sve što ne valja na ovom svetu u hi​lja​da​ma ra​zli​či​tih pri​li​ka, u no​vi​na​ma, na ra​di​ju i re​dov​no na te​le​vi​zi​ji.

To je zato što stalno slušamo o Dejvidu Bekamu, ali ne i Dejvida Bekama. On zapošljava ljude da pričaju u njegovo ime, a kada i pro​go​vo​ri, to je ne​što što su pa​žlji​vo osmi​sli​li dru​gi lju​di.

Stvar je u tome što, kada odu​zme​te sve te lju​de oko nje​ga, mo​že​te naći jednog veoma finog momka; prijateljski raspoloženog, normalnog i ne tako glupog kao što su vas možda neki naveli da poverujete (na primer, ja).

I tako, sada imam ozbiljan problem. Koga da mrzim? Mogu da osetim da se Džejd Gudi pri​bli​ža​va ni​ša​nu. Sta vi mi​sli​te?

Ne​de​lja, 10. jul 2005.

Multikulturalni? Ja to stvarno ne vidim tako Tokom prethodnih nekoliko nedelja Ken Livingston je iznova objašnjavao kako je Britanija sada multikulturalna, multietnička zajednica. Slikovito je opisivao poljske vodoinstalatere kako pomažu vešticama iz Nigerije da savladaju veštinu zavarivanja i androgene Grke kako uče hen​di​ke​pi​ra​ne iran​ske zu​ba​re da igra​ju bu​zu​ki.

Naravno, siguran sam da je Kenov gradonačelnički štab u Londonu pravi koktel etničke raznolikosti, duga različitih tonova kože i religije.

Kladim se da tamo ima stotinu različitih kultura i da sve zajedno rade u sa​vr​še​noj po​li​tič​ki ko​rekt​noj har​mo​ni​ji.

I naravno, kada radite u takvoj sredini lako možete sebe da ubedite da su školska dvorišta svuda uzduž i popreko po zemlji puna malih jevrejskih dečaka koji igraju fudbal sa malim muslimankama. I da svako dru​štve​no oku​plja​nje iz​gle​da kao sce​na gu​žve u re​kla​mi za Bri​tiš Er​vejz.

Ali u mom svetu stvari su prilično drugačije. Zato što, sa izuzetkom A. A. Gila, koji tvrdi da je Indijac, gotovo svi moji prijatelji su beli i imućni.

Oni žive ili u prijatnim seoskim vilama iz devetnaestog veka ili u velikim viktorijanskim gradskim kućama i većina ima dvoje ili više plavokose dece u pri​vat​nim ško​la​ma.

Baš prošle nedelje sam bio na sportskom danu svoje dece i dok sam ležao u dugoj travi kraj reke, ispijao ružičasti šampanjac i ćaskao sa drugim roditeljima koji rade u medijima, sećam se da sam pomislio: „Bože, kako vo​lim što pri​pa​dam sred​njoj kla​si.“ Možete zvati ovaj način življenja dosadnim i možda ste u pravu. Ali šta ja mogu da učinim po tom pitanju? Ja živim u gradu koji je, sudeći po najskorijem popisu, 98,6% beo. Nekih 75% stanovništva čine hrišćani, dok ostatak čine oni koji tvrde da ne pripadaju nijednoj veri, ili da ne zna​ju ko​joj pri​pa​da​ju, i je​dan Dže​daj vi​tez. Taj sam ja.

Tako da, kada odem kod nekog na večeru, gosti su uvek beli. Svi moji prijatelji imaju bele supružnike. A jedinu raznolikost u kancelariji u kojoj radim čini to što je troje zaposlenih levoruko. I kao rezultat toga nikada nisam upoznao nijednu crnu osobu ili osobu azijskog porekla.

Tako da, barem u ovoj zemlji, nemam nijednog crnog prijatelja, niti pri​ja​te​lja azij​skog po​re​kla. Niti jed​nog je​di​nog.

Kena bi ovo začudilo, siguran sam. I ja sam se pomalo začudio, takođe, pre neki dan kada me je jedan prijatelj Jevrejin pitao koliko još Jevreja bih mogao navesti kao ortake.,,Oh, mnogo, rekao sam ne razmišljajući. Ali posle, kada sam uzeo da pogledam svoj imenik, tačan od​go​vor je, u stva​ri, bio,,dva“.

Prošle nedelje u ovim novinama Majkl Portilo je izjavio: „Naša karakteristična nacionalna odlika, tolerancija, ojačana je, a ne umanjena, uzastopnim talasima imigracije.” To zvuči veoma plemenito i veoma mudro. Ali, to jednostavno nije istina. U mom slučaju, a slutim da ja nikako nisam neuobičajen slučaj, tolerancija nije pretrpela nikakav uti​caj imi​gra​ci​je zato što ova nije ama baš ni​šta pro​me​ni​la.

Ono što mislim o Albancima sada potpuno je isto kao i ono što sam mislio o Albancima kada su živeli u Albaniji. Ništa, zato što ne znam ni​jed​nog.

Kažu mi da su stvari drugačije u Londonu i sigurno je da, kada vidite fotografije poginulih u bombaškom napadu od pre dve nedelje, one izgledaju kao prava papazjanija boja i religija. Ali izvan sistema javnog prevoza većina etničkih grupa je sklona da se drži zajedno i čvrsto koliko i mi ovde u zabiti. Ulica Sauthol Haj, na primer, gotovo je sasvim indijska.

U Brik​sto​nu pre​o​vla​đu​ju crn​ci. Gol​ders Grin je je​vrej​ski. I tako da​lje.

Baš pre neki dan sam posetio jednu veliku i poznatu privatnu školu i nisam mogao da ne primetim da su crni klinci svi sedeli jedni do drugih u cr​kvi.

I još nešto, nikada nemamo mešane etničke grupe u studiju Top Gira.

Azijati dolaze sa Azijatama. Crni klinci sa crnim klincima. Igrači golfa sa igra​či​ma gol​fa.

U Harou će se otvoriti škola za hinduse baš kao što u Jorkširu postoji škola za katolike. Ista je stvar na Internetu. Postoje grupe za četovanje za muslimane, grupe za četovanje za Hinduse, grupe za četovanje za Poljake. Čitava zemlja je puna Ljudi koji stvaraju male enklave za sebe.

Na isti način kao što i Britanci koji žive u Francuskoj imaju tendenciju da jedu i so​ci​ja​li​zu​ju se sa dru​gim Bri​tan​ci​ma.

Ken Livingston je možda iskonstruisao u glavi multikulturalnu sredinu, ali ja čisto sumnjam da je Britanija multikulturalna. Ona je prosto kopnena masa na kojoj, kako je slučaj hteo, živi nepoznati broj imi​gra​na​ta i sta​ro​se​de​la​ca.

Mi živimo u zajednicama kao što to rade ptice. Nećete nigde naći vrapce kako se udružuju s jatom čvoraka. Nećete videti žutovoljke kako se obrušavaju na višnjino drvo sa jatom drozdova. Ali, što je najvažnije, ne vi​đa​te ih ni kako se bore.

To je, mislim, lekcija koju treba da naučimo u ovim teškim vremenima. Umesto što teramo tinejdžera Pakistanca da se zakune na vernost zastavi i uči engleski i dobije od lokalnog gradonačelnika neki bedni sertifikat o poznavanju britanske kulture, zašto ga ne pustimo da bude Pakistanac koji sticajem okolnosti živi u Bredfordu? Neka ide u muslimansku školu. Neka navija za Pakistan kada igraju kriket protiv En​gle​ske. Neka bude ono što želi da bude.

Ako kažete da je ovo Britanija i da svi moramo da budemo Britanci, to će iznervirati one čiji su koreni na nekom drugom mestu. Ali, još je gore ako nam kažete da treba da budemo multikulturalni. Zato što će to iz​ner​vi​ra​ti sva​ko​ga.

Ne​de​lja, 24. jul 2005.

Deca ustvari ne žele igračke Zabrinjavajuće vesti iz Hemlisa. Prema rečima iz najveće prodavnice igračaka na svetu, roditeljima bi bilo bolje da počnu sa štednjom zato što će obavezni božićni pokloni za decu ove godine koštati tri stotine i je​da​na​est sto​ti​na mi​li​o​na ftin​ti.

Dečaci će poželeti robosapiena v2 visokog šezdeset centimetara, koji ume da izdaje naređenja, da legne i da juri laserski zrak. On će koštati oko 200 fun​ti i po​kva​ri​će se pre nego što ćur​ka bude bila na sto​lu.

Devojčice će izgleda ležati na podu i lupati nogama, osim ako ne budu dobile roze lutku koja pomalo liči na Džejd Gudi i besno sikće sve dok joj ne počešljate kosu. Lutka se zove Fantastična Stefani i koštaće vas ot​pri​li​ke ko​li​ko i nova ku​hi​nja.

Sve ovo zvuči vrlo zastrašujuće, ali mogao bih da se kladim da ove igračke u stvari nisu ništa skuplje od stvari koje je moj tata dobijao kad je bio mali. A to je bilo, kako je uvek voleo da me podseća, jedna pomorandža i komad žice. Štaviše, kladim se da nisu ništa skuplje ni od stva​ri koje sam ja pro​na​la​zio u svo​joj ča​ra​pi kad sam bio de​čak.

Mislim šapirograf. Komplet u velikoj kutiji bio je nekad neverovatno skup, a da li je umeo da se povinuje komandama? Da li je voleo da ga češljaju? Nije; a uvek se kvario isto onako brzo kao i interaktivne kom​pju​ter​ske igrač​ke za koje nam da​nas kažu da ih naša deca žele.

Godine 1965, autić igračka koštao je šest šilinga, što je u današnjem novcu otprilike isto koliko košta i spejs šatl. A šta je radio? Pa, stajao je nekoliko godina u pesku, a onda počinjao da rđa. A zatim je tu i meda Pedington. 1978, oni su koštali 25 funti, što je u današnjim proporcijama isto ko​li​ko ko​šta i ro​bo​sa​pi​en. Igrač​ke su po​sku​pe​le? Ne bih re​kao.

Ono što se pak jeste promenilo u dramatičnim razmerama, jeste učestalost sa kojom ih deca dobijaju. Kad sam bio mali, dobijao sam poklone za rođendan i za Božić, a daleko od toga da je moje detinjstvo bilo siromašno. U današnje vreme, moja deca dobiju od nekoga poklon sva​ke 24 se​kun​de.

Ja još uvek volim i čuvam prvi ručni sat koji sam dobio, dok danas roditelji daju deci satove svaki put kad dođu kući, kao da je sat nešto za jednokratnu upotrebu. Moja deca su za tri godine izgubila više penkala

nego što sam ih ja po​se​do​vao za svih svo​jih 45 go​di​na.

A ona nisu nimalo neobična. Posmatram decu na rođendanskim žurkama kako pohlepno cepaju papire sa poklona, da bi ga posle potpuno ignorisali. To za posledicu ima da je danas svaka dečja soba prepuna društvenih igara koje su još u celofanu, autića koji su još zapakovani u ku​ti​je i mi​li​o​na ne​o​tvo​re​nih do​ma​ćih ži​vo​ti​nja.

Lego kockice su pak uvek otvorene, a onda ostavljene da leže uokolo, da bi odrasli imali na šta da nagaze dok se u dva ujutru šunjaju bosonogi po kući i po​ku​ša​va​ju da pro​na​đu šta to pra​vi buku.

Mi u našoj igraonici zapravo imamo dovoljno ciglica u osnovnim bojama da možemo da napravimo potpuno novu kuću. I dovoljno lutaka, medveda i akcionih figura da se naseli čitava Istočna Nemačka. Moja naj​mla​đa ćer​ka tro​ši bar​bi​ke brže nego što ja tro​šim ci​ga​re​te.

Jednom je moj sin izrazio blago interesovanje za to da sastavi maketu aviona. Hteo je naravno da kaže da bi rado nekoliko trenutaka gledao kako ja to pokušavam da uradim, da bi se onda vratio svom plej​stej​šnu-, ali i to je bilo do​volj​no.

Sada su svi rođaci, prijatelji i kumovi počeli da mu kupuju makete aviona. Rezultat: on poseduje više aeronautičkih komponenti nego Bri​ti sSr​spejs.

Problem je jednostavan. Stalno pričamo o tome kako deca danas brzo rastu. Sa pet koriste psovku na j. Sa deset počinju to da rade u praksi. Da li znate šta vaša dvanaestogodišnja ćerka radi noću na MSN-u? E pa, kumim vas bogom, nemojte ni da proveravate, jer ćete umreti od straha.

A ona neće ni primetiti, jer je velika šansa da će biti rasturena od spid​bo​la.

A vi ćete ipak za Božić da joj poklonite Fantastičnu Stefani. To bi bilo kao kada bi​ste Pitu Do​er​ti​ju po​klo​ni​li vo​zić.

Samo zato što ste vi že​le​li mo​del spit​fa​je​ra kad vam je bilo de​vet, to ne znači da će vaš devetogodišnji sin imati istu želju. U stvari, verovatnije je da će hteti digitalni fotoaparat, ili iPod ili gram kokaina. Ili veb-kameru da može uve​če da gle​da svo​ju ve​re​ni​cu kako se spre​ma za spa​va​nje.

Današnja deca prerastu stvari koje bismo vi ili ja svrstali u igračke kada napune pet godina. A pre toga, kao što dobro znate, biće sasvim zadovoljni ako dobiju i praznu kartonsku kutiju, samo ako je uvijena u lep pa​pir.

Tako da ovo nije zabrinjavajuća vest iz Hemlisa. Ovo je za​bri​nja​va​ju​ća vest za He​mlis.

Jer tržište igračaka održavaju u životu samo nostalgični roditelji koji svo​joj deci ne​pre​kid​no ku​pu​ju stva​ri koje ona ne žele.

Moja najstarija ćerka je pre neki dan utrčala u kuhinju i istog trena skinula iPod iz ušiju, pa nam objavila da je uštedela 15 funti.,,Je li to do​volj​no da se kupi auto“, pi​ta​la je. „Na​rav​no da nije“, od​go​vo​rio sam joj pre​zri​vo.

Ali zna​te šta? Ako samo hoće neku sta​ru krn​ti​ju, onda je​ste.

I eto nas sad ovde. Ja sam kupio kuću sa pašnjakom, da bi moja deca mogla da imaju ponija. Umesto toga, ona će jurcati po njemu u nekom starom mini morisu. Hteli smo da nam ćerka bude Dženi Agater iz Dece že​le​z ni​ce, a do​bi​li smo loto mi​li​o​ner​ku.

Evo vam mog saveta ako odgajate decu. Nemojte svakih pet minuta da im kupujete igračke koje ne žele. A stvari koje žele, kupujte im jako retko. Prema tome, ovog Božića zaboravite Hemlis. Bolje malo po​ra​zmi​sli​te o Teh​no​ma​ni​ji.

Ne​de​lja, 31. jul 2005.

Kvaka 22 rekreacije Pomalo sam se zabrinuo prošle nedelje kada mi j e stigla pozivnica od mog osteopate, na kojoj je pisalo da bi bilo dobro da se pojavim u majici, pa​ti​ka​ma i do​njem delu tre​ner​ke.

Iskreno rečeno, na top-listi „stvari koje ne želite da čujete“, kada vam kažu da se pojavite u lekarskoj ordinaciji sa sve sportskom opremom kotira se isto kao i kada se vaša devojka popiški na štapić i kaže: „Jaaao, skroz je po​pla​veo.“ Naravno, pošto nisam mančesterski diler droge, ja ne posedujem donji deo trenerke, tako da sam otišao u Selfridžiz gde je, s obzirom da je bio vrhunac leta, sve bilo krcato glomaznim i debelim kaputima. Na svu sreću, jer imao sam iza čega da se sakrijem dok sam odlazio na odeljenje sa sport​skom opre​mom.

Zgrabio sam prvu trenerku koju sam video i prodavac me je pitao kojim ću to sportom da se bavim.,,Nijednim“, rekao sam glasno. „Planiram da je nosim dok budem školarcima prodavao drogu.” Ovo mi se nekako činilo bolje. I ne, ne želim da je probam, jer nikada tako nešto neću obu​ći u jav​no​sti, tako da nije va​žno ako nije do​bar broj.

Kasnije me je osteopata poveo niz više nizova stepenica koje su vodile u podrum gde je na zidovima bilo mnogo sprava za mučenje, a u sred svega toga jedan tip po imenu gospodin Vong. Ispostavilo se da je gospodin Vong „specijalista za korektivnu gimnastiku“. I imao je za mene loše ve​sti.

Da bi se stanje diskus hernije koju imam popravilo, moraću svaki dan da no​sim do​nji deo tre​ner​ke i da se šet​kam čak i kada ni​gde ne bih išao.

I tako smo počeli. Naterao me je da ležim na podu sa podlogom za pritisak pod leđima i rekao mi da podignem noge istovremeno se trudeći da održim pritisak na podlozi tako da ostane ravan i izjednačen. Bilo je nemoguće. Svaki put kada bih krenuo da podižem jednu nogu, skala bi odmah pala na nulu. Gospodin Vong mi je rekao da mi je stomak „ne​ve​ro​vat​no slab“.

To je, naravno, čista glupost. Svaki dan ga punim velikim količinama hrane i vina i nijednom do sada nije se pocepao. Ali pre nego što mi se pružila šansa da mu sve ovo ispričam, bio sam na sve četiri. Ali, zapravo i

ni​sam.

Moja leva ruka nije bila u stanju da održi težinu mog neverovatno sla​bog sto​ma​ka, tako da sam gor​nji levi deo tela po​dr​ža​vao li​cem.

To je čak i mene iz​ne​na​di​lo.

Ali pošto sam došao do tog otkrića, ono je ublažilo moje razočaranje či​nje​ni​com da ni​sam u sta​nju da ura​dim ni je​dan je​di​ni sklek.

Potom sam stajao ispred ogledala gledajući svoju trenerku dok mi je gospodin Vong govorio da zarotiram kukove u stranu. E sad, video sam i starije ljude na Floridi kako to rade, pa znam da je u okviru ljudskih mo​guć​no​sti. Ali ni​ka​ko to ni​sam mo​gao da ura​dim.

To je pružilo gospodinu Vongu dovoljno informacija koje su mu bile potrebne da pripremi program vežbanja kojeg se moram kruto pridržavati dva puta na dan do kraja života. A zatim je krenuo da napada moje dr​ža​nje.

Navodno, treba da naučim da stojim kao gardista ispred Kraljičine palate. Izbačene grudi, uvučen stomak, zabačena glava. I moram da prestanem da zatežem kolena. Treba blago da ih savijem, kao što se radi kada skijate. Probao sam to na pet sekundi i osećao sam se kao da su mi se bu​ti​ne za​pa​li​le. Go​spo​din Vong je pri​be​le​žio još ne​što.

Ispostavilo se da neću moći da odahnem i odmorim se čak ni dok sedim. Moram da se potrudim da mi uši, ramena i kukovi budu u jednoj liniji, što je fizički nemoguće zato što imam previše podbradaka. Takođe, treba da namestim monitor računara tako da bude u nivou mojih očiju, da ne mo​ram da gle​dam na​do​le dok ku​cam.

U redu, ali ja koristim laptop i ako podignem monitor dovoljno visoko neću moći da vidim nijedno slovo. Postoje dva moguća rešenja za ovaj problem. Ili da ponudim kolegi Ričardu Hemondu koji zajedno sa mnom vodi Top Gir da od sada piše tekst za sebe, ili da kupim novi računar. Ali kako mogu da zaradim dovoljno novca da to uradim ako mo​ram da pro​ve​dem pola dana le​že​ći na le​đi​ma s no​ga​ma dig​nu​tim uvis?

U stvari, najveći problem u vezi sa mojim novim režimom vežbanja jeste prosto to što je previše komplikovan. U jednoj vežbi moram da stojim ispred ogledala i, dok se suzdržavam da se ne smejem svojoj trenerci, uzimam vazduh zabacujući ramena unazad. Zatim zadržavam vazduh uvlačeći stomak ka kičmi, a potom moram da savijem kolena tako da mi butine budu paralelne sa podom. A onda izdahnem dok se ponovo

po​di​žem u us​prav​ni po​lo​žaj.

To uopšte nije fizički zahtevno, čak ni za nekoga čija je mišićna struktura sastavljena od čistog sala. Ali umna snaga koja je potrebna da bi se setio šta sledi ogromna je. Leteo sam borbenim avionom F-15 i, ve​ruj​te mi, bilo je lak​še.

Ipak, ono što me je najviše zaprepastilo u vezi sa ovim procesom jeste zatupljujuća dosada i spori napredak koji donosi svaki zadržani dah i ispruženi ud. I tako, dok ležite tamo, u smešnim pantalonama, za​glu​plje​ni raz​vu​če​no​šću sve​ga toga, po​či​nje​te da ra​ci​o​na​li​zu​je​te pro​ces.

I došao sam do uznemirujućeg zaključka. Ako ne uspem da provedem 27 sati dnevno dižući stvari i ponovo ih spuštajući, vraćam se u svet bola i patnje. A ako provedem 27 sati dnevno dižući stvari i ponovo ih spu​šta​ju​ći, ni​šta se neće do​go​di​ti.

Drugim rečima, moram da provedem ostatak života izlažući se ogrom​nom na​po​ru, a sve to bez ika​kve na​gra​de.

Ne​de​lja, 7. av​gust 2005.

Vodič za letovanje za ljude iz senke Kada kažem ljudima da sam ove godine bio na Islandu na letovanju, svi mi kažu istu stvar: „Ooh, od​u​vek že​lim tamo da odem.“ E pa, nije teško. Ukoliko želite nedelju dana da se izležavate u oblaku sumpora i da jašete konje koji imaju frizuru kao Toja Vilkoks, a oduvek vas je zanimalo kakvog je ukusa njorka, treba samo da odete do aero​dro​ma i da se ukr​ca​te na avi​on.

Ali činjenica je, zapravo, da vi u stvari uopšte ne želite da idete na Island jer pretpostavljate da ćete se vratiti kući beli kao sir. I onda će vaši pri​ja​te​lji i su​se​di mi​sli​ti da ni​ste ni​ku​da ni išli. Ovo bi ih mo​glo na​ve​sti da pomisle kako ste siromašni, što ćete i postati ako ste u Rejkjaviku ku​po​va​li vino.

Tako da, umesto toga, odlazite na Stansted u četiri ujutru, gde vas u krdu utovaraju na nekakav prapotopski čarter avion koji će vas baciti do Mediterana, gde ćete se par nedelja kupati u izmetu, piti vino napravljeno od stare obuće i večerati u restoranima koji imaju plastične sto​li​ce.

Ali to nije bitno, jer ćete se kući vratiti misleći da ste pocrneli, ali to će za​pra​vo biti samo cr​ve​ne i roze štraf​te.

Duboko u sebi, znaćete da izgledate kao crveno-beli lilihip. A onda, prođe dve nedelje, i ničega više nema. Znači, potrošili ste koliko? Hiljadu funti? Na nešto što je ružno izgledalo, a trajalo je koliko bi otprilike tra​ja​la i ku​ći​ca na pla​ži kad bi je neko pre​ba​cio u Nju Or​le​ans.

Zanimljiva je istorija tamnog tena. U davna vremena, svako ko je imao crna leđa radio je u polju, što znači da su oni koji su živeli u velikim kućama većinu vremena provodili ispod suncobrana ili su se ku​pa​li u pu​te​ru ne bi li im koža osta​la bela kao sneg. Čak i kada su izmišljena letovanja na moru (sasvim slučajno u Bijaricu), pripadnice visokih slojeva pojavljivale su se na peščanoj plaži odevene u nešto što bi danas moglo da prođe kao vrlo pristojna balska ha​lji​na.

A onda, jednog dana 1923, Koko Šanel je u Kanu sišla sa jahte Vojvode od Velingtona izgledajući kao Dejvid Dikinson kad je go kao pi​što​lj, i od​jed​nom se sve pre​o​kre​nu​lo.

Amerikanci su to opazili i počeli su da se pojavljuju svuda po svetu, nakon što su čitavo leto proveli sa glavom u aluminijumskoj satelitskoj anteni, a pošto su Amerikanci nosili hulahopke i imali automobile aerodinamičnog dizajna, mi smo pomislili da su oni kul. I onda, kada su izmišljeni paket aranžmani za letovanja, svaki službenik u Britaniji dobio je priliku da izgleda kao neverovatno dete Ljubavi između Džordža Ha​mil​to​na i Maj​kla Vi​ne​ra.

E, jok ja. Ja sam prihvatio da imam ten boje presečene rotkve, a toplo vreme na letovanju provodim tako što trčkaram od drveta do drveta. To je zato što me mnogo nervira to što mleko za sunčanje košta više nego boca nekog sirćeta na Islandu i što je njegovo korišćenje tako prokleto kom​pli​ko​va​no.

Prvi dan moraš da se namažeš tutkalom za tapete, a onda postepeno stigneš do kastrol GTX motornog ulja. Preko koga mora da se premaže tuba tovatne masti koju zovu losion za stimulaciju pigmenta, a koja košta pedeset funti. Nemam ja vremena za sve to, a osim toga, zar stvarno postoji razlika između faktora 8 i faktora 6? Pretpostavljam da je ra​zli​ka ista kao i ona iz​me​đu obra​nog i de​li​mič​no obra​nog mle​ka.

A onda, ako se i nađem na suncu, niko me ne može ubediti da će se UV zrak, koji je putovao 150 miliona kilometara kroz svemir i preživeo sudar sa gornjim slojevima zemljine atmosfere, sada zaustaviti za​hva​lju​ju​ći ne​vi​dlji​vom pre​ma​zu ko​ko​so​vog ulja.

Zahvaljujući tome, ja se uspaničim da gorim, a to je četvrta najgora stvar koja može čo​ve​ku da se desi.

Po​sle mor​ske bo​le​sti, ebo​le i vo​žnje au​to​bu​som.

A naravno, obično zaista i gorim, jer sasvim je verovatno da sam zaboravio da namažem neki otkriveni deo tela, kao na primer gornji deo stopala. Tako da posle ostatak letovanja moram da nosim čarape. Pre mnogo godina naučio sam da je jeftinije, manje rizično i mnogo manje kom​pli​ko​va​no da se​diš u hla​du i či​taš knji​gu.

Ali i pored toga, i dalje morate da namažete decu koja su u osam sati ujutru već uvaljana u pesak i neće da sede mirno. I zašto preparati za sunčanje namenjeni deci moraju da imaju teksturu i mazivost lepka za drvo? Ja moju te​ram da se na pla​ži igra​ju u ro​ni​lač​kim ode​li​ma.

Moja žena se sa ovim ne slaže. Ona će rado i po sat vremena da provede razmazujući po detetu masni pesak, a onda će još sat vremena i

sebe da maže nečim što je, koliko ja vidim, svinjska mast. I ne, neću da d na​ma​žem leđa.

Posle toga ona ode na plažu i, ravnajući se u zavisnosti od nagiba zemlje u odnosu na Sunce, namesti ležaljku tako da ne mora čitav dan da se pomera. I ne pomera se. Samo tako leži kao grilovana povrćka i prži se u sopstvenoj moči. Rezultat je ipak, moram priznati, neverovatan. Za samo dve nedelje, ona se od tamnokose lepotice pretvori u debelokožnu kor​nja​ču.

A zatim se, naravno, dve nedelje pošto se vratimo u Englesku, ponovo promeni. Sto će reći da je mogla isto tako i u furuni da se peče dve ne​de​lje.

Moja poruka je dakle prosta. Ako hoćete da pocrnite, zaposlite se kao putar. E onda ćete moći da idete na letovanje na Island. Mesto je prelepo; ali imam za vas samo jedno upozorenje. Jednog dana je sunce izašlo i pošto sam se nalazio unutar Polarnog kruga, nisam se potrudio da se za​šti​tim. Na vra​tu još uvek imam ojed od sun​ca.

Ne​de​lja, 4. sep​t em​bar 2005.

Mutan je taj pecaroški svet Kao što ste možda čuli, počeo sam da se bavim štrikanjem, ili, precizniji da budem, pecanjem. To nije zato što više ne volim svoju ženu i što bih radije proveo šest sati igrajući se sa crvima na obali kanala. A nije ni zato što želim da jedem ulov. Mnogo je lakše i ukusnije, a ima i mnogo manje ko​sti​ju, kada ku​pi​te ribu u pro​dav​ni​ci, u obli​ku pa​ni​ra​nog šta​pi​ća.

Ne. Latio sam se štrikanja zato što sam sada lovac na jastoge. Imam pet kaveza za hvatanje rakova, što je i maksimum po zakonu, i svako jutro ih treba ponovo napuniti mamcem koji ispušta uljastu aromu ribe u ne​vo​lji.

I tako, umesto da sednem u volvo da kupim još skuše iz ribarnice, pomislio sam da bi bilo lepo, sa stanovišta prirodnog lanca ishrane, da ku​pim štap i sam je ulo​vim. Čovek iz radnje mi je rekao da je najbolji način da se ulovi skuša tamo gde ja živim ako koristim perje. Važi. Znači, upucam galeba i iskoristim njegovo perje da ulovim ribu kojom ću namamiti jastoge. Sjajno. I po​gre​šno. U stva​ri, per​je su sit​ne tra​ke sta​ni​o​la koje u sebi kri​ju udi​ce.

I tako sam kupio jedno pakovanje, vezao ih za strunu i zavrljačio u more. A tamo su se one divljačkom upornošću prilepka vezale za parče morske trave. Vukao sam, i trzao, i teglio dok se struna nije pokidala, a onda sam se vra​tio do rad​nje i ku​pio još.

Uskoro je to postala rutina. Ustajem. Odlazim u prodavnicu mamaca.

Kupujem perje. Bacam ga u more. Izgubim ga. Vraćam se u prodavnicu mamaca. Na kraju, međutim, upoznao sam čoveka koji mi je rekao da ću bo​lje pro​ći sa ži​vim mam​cem i plov​kom.

To podrazumeva puno vezivanja stvari jednih za druge, ali brzo sam postigao, upozoravajući svaki čas ljude da se povuku unazad, da sam napravim svoju udicu sa mamcem i gledam kako se svaki od čvorova koji sam vezao odvezuje i čitava skalamerija tone. Zatim sam ponovo otišao u pro​dav​ni​cu ma​ma​ca.

Iskreno, bilo bi jednostavnije i jeftinije da sam svako jutro bacao svoj novčanik u more. Prodavac mi je rekao da u poslednjih trideset godina nije upoznao nikoga ko je izgubio toliko opreme. A to je bilo pre nego što mi je čitav čekrk spao pri jednom energičnom zabacivanju i tom prilikom

i ne​stao. Čak i kratka šetnja do mora bila je praćena komplikacijama zato što bi se udica uglavnom nekako zakačila za neku važnu komponentu i sva struna bi otpala sa kalema i nekako se upetljala. To je, znači, bio uobičajeni dan. Ustajanje. Setnja do mora. Odvezivanje čvorova.

Vra​ća​nje kući.

Na sreću, imao sam puno lokalnih stanovnika pri ruci da mi objasne šta to radim pogrešno. Sve, čini se. Stojim na pogrešnom mestu. Nosim ma​ji​cu po​gre​šne boje, za​ba​cu​jem ma​mac u po​gre​šnom prav​cu. „Što da koristiš peščane jegulje“, rekao mi je jedan kvrgavi i mrzovoljni morski vuk. „Tebi treba skuša.“ „Pih“, rekao je drugi. „Nije toliko važno šta koristiš, već kad ga koristiš. Najbolja ti je voda pre ose​ke.“,,Ne, nije“, tvr​dio je nje​gov or​tak.

Ovo je zaprepašćujuće. Čovek peca otkad je sveta i veka, pa ipak ne postoji definitivni spisak onoga što treba i ne treba raditi. Prošlo je već dva​de​set mi​li​o​na go​di​na kon​stant​nog ra​spra​vlja​nja.

Na kraju, jedan tip mi je rekao da pokušam da koristim varalice, sjajne komade metala sa prikačenim udicama na dnu. Baciš ih u vodu, povučeš ih nazad, baciš ih u more, odvežeš neke čvoriće, ponovo ih baciš.

I tako re​dom. Dok ne umreš.

Upalilo je. U neku ruku. Iznova bi štap podrhtavao svaki put kad bi riba zagrizla varalicu, ali pošto su se Španci poslužili svakom ribom većom od gregorca, sve što je ostalo u našim vodama je izbor vodenih insekata. I prosto, moja varalica od sedam i po centimetara bila je pre​ve​li​ka da bi ušla u nji​ho​va mi​kro​u​sta.

Pa sam pokušao sa manjom, koja je odletela pošto nisam dobro za​te​gao čvor. Ali po​tom, čik po​go​di​te, uhva​tio sam ribu.

Svi dokazi iz moje knjige o ribama ukazivali su na to da je reč o vatrenoustom grgečiču, samo što se ta vrsta obično može naći u vodama Gva​te​ma​le, a ne u Ir​skom moru.

Misteriju je razrešio jedan drugi mrzovoljni morski vuk koji je rekao da je to morski grgeč. A potom još jedan koji je rekao da se radi o nekoj vrsti oslića. Kako god bilo, jastozima se svidela i te večeri sam jeo vrelog ja​sto​ga ter​mi​do​ra.

Sledećeg dana sam uhvatio više nego što mi je trebalo da postavim mamce u sve moje kaveze za jastoge. A zatim sam samo nastavio dalje.

Sku​pljao sam mr​vi​ce is​pod Ma​nu​e​lo​vog ve​li​kog pla​vog sto​la.

Svestan sam, naravno, da većina ribolovaca oslobodi ono što je ulovila, ali to nije tako lako kako možda zvuči, ni tehnički a ni etički.

Po​seb​no ako je udi​ca pro​bu​ra​zi​la ribu po sred le​vog oka.

Delovalo mi je nekako pogrešno da je izvučem iz mora, oslepim i onda ba​cim na​zad u vodu. Ži​vot sle​pe ribe si​gur​no nije lak.

I tako, udario sam je po glavi i spustio u sudoperu. Gde je i ostala dok či​ta​va ku​hi​nja nije za​smr​de​la na nju. I onda sam je ba​cio na​zad. Želeo bih sada da završim sa zaključkom da je ribolov okrutno i glupavo gubljenje vremena. Ali svako zabacivanje mamca izaziva napeto pulsiranje srca kao pri partiji ajnca. I uvek ima vremena za samo još jed​nu, zato što bi baš ta mo​gla biti ona pra​va. Baš mi se svi​de​lo.

A dobro je i za zdravlje to pecanje varalicom, jer podrazumeva da morate da stojite na svežem vazduhu i da koristite obe ruke. Što znači da ne mo​že​te da pu​ši​te.

Ne​de​lja, 11. sep​t em​bar 2005.

Poruka u boci od zagađivača okoline Ove nedelje, nakon što sam dobio pitu od pudinga u lice, pomislio sam kako je dobra ideja da pišem o životnoj sredini, pa hajde da započnemo pričom o sastavu morske vode. Tu je voda, očigledno, a tu je i nešto soli, ka​plji​ca hlo​ra, na​go​ve​štaj sum​po​ra i gran​či​ca mag​ne​zi​ju​ma.

Kao garnirung modernog doba, tu su takođe i pokoja cipela, par miliona plastičnih flaša, nekoliko stotina hiljada upaljača za jednokratnu upotrebu, nekoliko volvoa i pet i po milijardi kilometara najlonskog ko​nop​ca.

Znam ovo zato što sam nedavno kupio kućicu na obali mora. To je di​vlje i kr​še​vi​to me​sto puno foka i or​lo​va ri​ba​ra.

Ali divlje životinje se uglavnom i ne primećuju zato što je posle svake pli​me či​ta​vo me​sto pre​kri​ve​no de​be​lim fur​ni​rom đu​bre​ta.

Ne brinite. Fantom koji baca pite u lice nije me pretvorio u podivljalog eko-frika. Oduvek sam strastveno prezirao ljude koji bacaju smeće gde stignu. Jednom, na rampi gde put preseca prugu, vozač auta ispred mog ispraznio je pepeljaru kroz prozor i mene je obuzela iz​ne​nad​na po​tre​ba da mu iz​bri​jem lice no​ži​ćem za li​no​le​um.

Nažalost, nisam imao takav nož pri sebi, pa sam umesto toga pokupio sve njegove pikavce i papiriće od slatkiša i na sledećem crvenom svetlu ubacio mu sve kroz otvoren prozor sa rečima: „Mislim da vam je nešto is​pa​lo.“ Na nesreću, nije moguće pronaći ljude čije đubre guši moj delić obale, što je prava šteta pošto imam nekoliko pitanja. Kao, na primer, kako, u ime svega što je sveto, vi kretenski imbecili uspevate da izgubite vaše je​be​ne ci​pe​le kada ide​te u šet​nju?

Onda, tu su i sve te odbačene žice; kojih ima na kilometre. Ovo je stvarno čudno zato što, ako treba obaviti neke električarske popravke na pokvarenom tosteru, koji će neandertalac pomisliti: „Znam, staću na sred mora da to uradim?“ U odsustvu krivaca koje bih mogao da ispitam a potom i likvidiram, uradio sam istraživanje proizvoda koji su omiljeni među za​ga​đi​vač​kim olo​šem.

Na prvom mestu je punomasna koka-kola. A zatim su tu bikovi upaljači i flora margarin, što nas dovodi do još jednog pitanja. Mogu da

razumem da ćete poneti osvežavajuće piće i upaljač sa sobom kada idete na šet​nju po​red mora, ali u čemu je fora s mar​ga​ri​nom? ,,U redu, deco. Da li smo poneli sve što nam treba za put do plaže?

Cipele za gubljenje. Ćaletove pljuge. Piće. Neki elektro-uređaj za popravku. I, ups, zamalo da zaboravimo, pakovanje margarina ako ne daj Bože oglad​ni​mo.“ Mogu takođe da otkrijem da zagađivač gaji simpatije i prema vokers čipsu sa puno soli i sirćeta, pa tako dobijam ovakvu sliku: margarin, čips, punomasna koka-kola, pušenje…sve što savremenom debilu treba da bi preživeo. A ne možete da trenirate debila da baci svoje đubre u kantu, a da ne koristite štap za stoku kao kaznu i neke keksiće za pse kao na​gra​du.

I šta onda činiti? Pa, možete zaboraviti na opciju da pozovete lokalnu mesnu zajednicu da počisti, zato što bi to samo uplelo silnu birokratiju i sve pogoršalo, a ne možete se pouzdati ni u borce za zaštitu životne sre​di​ne zato što su oni pre​za​u​ze​ti pi​ta​ma koje ba​ca​ju meni u lice.

Ja pokušavam da odradim svoj deo, ali čak i na mom sićušnom parčetu obale količina je ogromna. A ako pokušate da sve to pokupite i zapalite, zaglavićete na livadi punoj ludih ekologa i umazanoj lepljivom mr​ljom. To je pro​blem sa pla​sti​kom. Ni​ka​ko je se ne mo​že​te re​ši​ti.

A šta kažete na ovu ideju? Proizvođači automobila su nedavno obavešteni da su, kada neki od njihovih proizvoda dostigne kraj svog veka, oni odgovorni za to da bude uklonjen na odgovarajući način. Pa zašto ova ideja ne bi bila proširena? Ako pronađete bačeno pakovanje margarina, vratite ga proizvođaču, koji je onda primoran da vam plati, vo​leo bih da ka​žem 500 fun​ti, ali bi 50 pe​ni​ja si​gur​no oba​vi​lo po​sao.

Ovo bi imalo dvostruki efekat. Mene bi neverovatno obogatilo, a proizvođače margarina i čipsa primoralo da pažljivo razmisle o pred​no​sti​ma pa​pi​ra i kar​to​na.

A koka-kola? Pa, šta fali staklu? Pravi se od peska, sode i krečnjaka, prema tome sve je potpuno prirodno. To znači da ukus ne prelazi sa pakovanja na proizvod i zato koka-kola iz staklene flaše ima bolji ukus od one iz pla​stič​ne.

Pored toga, kada bacite staklenu flašu u more ona se polomi u sitne komade, koji se onda uglačaju pod naletom talasa dok na kraju ne završe na nekoj lepoj ćasi iz Eurosalona koja stoji na prozorskoj dasci u vašoj

tr​pe​za​ri​ji.

Verovatno mislite da je cena preterano visoka, ali u stvari staklena flaša za bezalkoholna pića košta nekih 5,5 penija, dok je plastična oko pola penija skuplja. Naravno, ova ušteda se umanjuje u transportu — staklo je lomljivo. Ali tu uleće moja ideja za povraćaj novca. Cenom bi se iz​ba​ci​la pla​sti​ka sa tr​ži​šta.

Ispostavilo se, međutim, da je najveći problem vezan za staklo to što se može upotrebiti kao oružje kada se pabovi zatvore. U Glazgovu je već gradsko veće zabranilo sve staklene boce u centru grada, a sada i vlada raz​mi​šlja da to pro​gla​si za​ko​nom.

To je idiotarija, zato što su oni koji idu po gradu noću i napadaju sta​klom jed​ni dru​ge isti oni de​be​li kli​pa​ni koji za​ga​đu​ju. Pre​ma tome, ako pređemo na staklo, oni će se poubijati i biće manje đubreta po plažama.

Svi po​be​đu​ju.

Ne​de​lja, 18. sep​t em​bar 2005.

Zavela me Bradina avio-kompanija Posao kolumniste je da u svemu pronađe nešto što ne valja. Da pronađe razdor tamo gde je harmonija. Da popraši malo polenske prašine po sa​vr​še​nom let​njem danu.

Nažalost, teško je naći mane nečemu što voliš. I, začudo, jedna od stvari koje sam godinama najviše voleo jeste biznis klasa na letovima Britiš Ervejza. Volim kada mi, kad završim posao u nekom ćumezu Trećeg sveta, bogu iza nogu, dobrodošlicu poželi homoseksualac u sivim flanelskim pantalonama i kada pomislim:,,Ah. Još nismo ni krenuli, ali već sam kao kod kuće.“ Volim njihove pogačice i kajmak. Volim to što imaju rezervne avione za situacije kada nešto nije u redu sa vašim avionom. I volim smirenost njihovih pilota, koji svi odreda imaju kratka imena i ohrabrujuća trosložna prezimena. „Dobrodošli, dame i gospodo. Ja sam vaš pilot za da​nas, Majk Ri​čard​son…“ O, trudili su se oni tokom godina da me oteraju, kada su se rešili elegantnih sivo-plavih boja, zamenivši ih onim užasnim šarama iz raznih delova sveta na repu aviona iz perioda pre Tonija Blera, a zatim i kada su ku​pi​li one do​sad​ne i le​nje 777-ice da za​me​ne fan​ta​stič​ne džam​bo​dže​to​ve. Čak i kad sam prestao da letim tako često, pa su me degradirali sa karte s kojom sam imao pravo da sedim pilotu u krilu na kartu koja mi nije čak ni dozvoljavala pristup klonji ekonomske klase, ostao sam im veran. I šta se desilo kad su šutnuli Konkorde? Da li sam pao u ogorčeno ludilo pravednika? Da li sam gromoglasno protestovao? Ne. Krivio sam Fran​cu​ze.

Odlučio sam da letim Britišom pre neki dan iako sam znao da je ugostiteljsko osoblje na kružnom toku u Slau i da neće biti pogačica. Da bih vam bolje dočarao koliko sam im odan, reći ću vam da je jedini zahtev koji sam imao kada sam pregovarao za ugovor sa Bi-Bi-Sijem bio da le​tim Bri​tiš Er​vej​zom kad god je to mo​gu​će.

Prošle nedelje, međutim, to nije bilo moguće, pa su mi poslali karte za višu kla​su za let do San Fran​ci​ska sa ne​pri​ja​te​ljem. Vir​dži​nom.

Leteo sam jednom ranije Bradinim avio-prevoznikom i pošto mi je rečeno da stavim,,fensi“ slušalice kako bih čuo prezentaciju o merama

bezbednosti, ozbiljno sam razmotrio mogućnost da otvorim vrata i isko​čim. Pa to je avio-kom​pa​ni​ja, po​bo​gu, a ne deč​ji vr​tić.

Ipak, ovaj put su ponudili da me pokupe autom, što Britiš nikada nije činio. Naravno, to nije bila Limuzina u kojoj Helen Miren uživa u te​le​vi​zij​skim re​kla​ma​ma; za​pra​vo je više li​či​lo na vol​vo.

Ali čak i tako, odvezli su me do zone za čekiranje na Hitrou gde mi je, da pritom nisam ni morao da izlazim iz auta, torba bila čekirana, a karta za Iet izdata. Bilo je impresivno. A potom me je lepa, vitka devojka, kakvi bi trebalo da budu svi zaposleni u avio- -kompanijama, ispratila do Vir​dži​no​vog sa​lo​na za če​ka​nje.

Bože dragi. Bilo je to kao da sam ušao u Muzej dizajna. Čitavo mesto je odisalo onom vrstom stila koji znači da ne možete ni da otvorite ni da za​tvo​ri​te vra​ta to​a​le​ta, a vino koje slu​že je nor​ve​ško. Bilo je fan​ta​stič​no.

U foajeu Britiš Ervejza dobijete šolju kafe i keksić i sami se poslužujete. Ovo ovde je bio restoran, sa osobljem za šankom, odeljkom za pušače koji nije bio samo staklena kutija kao u zoo vrtu, frizerom, nekoliko prostorija za masažu, nekoliko sauna i biznismenom koji priča na mo​bil​ni te​le​fon u đa​ku​zi​ju.

On je pomalo odudarao. Kada letite Britiš Ervejzom, svako ima po laptop i svi se ugledaju na one idiote koje možete videti na aerodromskim reklamnim posterima za američke banke. Ali kod Virdžina većina putnika je izgledala kao tip ljudi koje biste mogli pozvati na večeru. Jedan od njih je bio direktor rasvete za Iglse. Bilo je i nekoliko žena.

Izmasirali su me, što je po rečima devojke bilo kao da pokušava da ublaži tenziju na vratima frižidera — to je zato što nisam mogao da uđem u toalet, pa sam bio u agoniji - i onda sam pozvao kancelariju da vidim koliko će me sve to koštati.,,Oh“, rekla je devojka,,,to je otprilike isto kao bi​znis kla​sa kod Bri​tiš Er​vej​za.“ To je čudno. Normalno je da dva proizvoda koja slično koštaju i koja su napravljena da rade iste stvari budu otprilike isti. Ford je poprilično sličan voksolu. Evijan voda je u stvari skoro ista kao i ono što izlazi iz vaše česme. Ali procep između Virdžina i Britiš Ervejza planetarnih je pro​por​ci​ja. A još se ni​smo ni ukr​ca​li u avi​on.

Na površini, bilo je isto kao kod Britiš Ervejza. Čak su imali i homoseksualca koji nas je dočekivao unutra uz dobrodošlicu i pogačice,

kao i sedišta koja se pomeraju na dugme. Ali kod Virdžina imate devojku u najlon čarapama i podvezicama koja će vas još jednom izmasirati, a tu je i šank. I mi​slim na pra​vi šank, na koji mo​že​te da se na​lak​ti​te.

Još nešto, na letovima Britiš Ervejza gledate filmove kada dođu na red. Na Virdžinu vi ste gospodar sopstvene sudbine, zahvaljujući tehnologiji koja mora da zakaže kad-tad. I zakazala je u povratku kući, ali pošto smo bili u boingu 747 let je trajao manje od devet sati. Zato mi i nije stvar​no sme​ta​lo.

I eto nas. Konačno sam našao nešto što ne valja kod Britiš Ervejza.

Nisu dovoljno dobri. A sada, vreme je da podmetnemo superbubu u Bradin omlet sledećim pitanjem: ako možete da napravite avio- kompaniju koja je bolja čak i od najbolje avio-kompanije na svetu, kako to da su vam vo​zo​vi ta​kve kr​ši​ne?

Ne​de​lja, 2. ok​t o​bar 2005.

Mi smo nacija neotesanaca Uskoro će biti protivzakonito da se iznose pogrdni komentari na račun ljudi iz drugih zemalja. Ali sada nije tako. Zato ovo jutro počinjemo s jednim zapažanjem. Moguće je, mislim, da se suština svake nacije na planeti Zemlji rezimira uz pomoć jedne jedine reči. Amerikanci su debeli, Španci su lenji, Nemci nemaju smisla za humor, Rusi su pi​jan​du​re, Au​stra​li​jan​ci su pre​ke na​ra​vi, a Grci su ho​mo​sek​su​al​ci.

Lepo, ali šta mislite koja je to reč koju bi Ljudi iz ostatka sveta upotrebili da opišu Britance? Pretpostavljam da bi, ako bi se susreli sa nekim našim fudbalskim timom ili nekim našim turistima, ta reč bila,,huligani“, ali ja stvarno mislim da bi nas velika većina opisala kao,,uč​ti​ve“.

Vlada mišljenje da mi stalno nosimo polucilindre, ustajemo damama i nudimo svoje sedište starijima i bolesnima u autobusu. Ali, takva predstava je strašno daleko od realnosti jer, kada je učtivost u pitanju, Britanci se nalaze taman negde između Izraelaca i morskih leoparda, onih de​be​lih i zlih ga​do​va koji ubi​ja​ju pin​gvi​ne ra​zo​no​de radi.

Prošle nedelje je Riders Dajdzest pružio neke dokaze za ovu tvrdnju.

Njihovi istraživači su obišli najveće gradove u zemlji, gde su puštali vozače da skrenu iz poprečne ulice da bi videli da li će im reći hvala i namerno ispuštali kese sa namirnicama, ne bi li im neko pomogao da ih po​ku​pe.

Svaki grad je dobio ocenu za učtivost i, sa izuzetkom Njukasla i Liverpula, svuda je stanje bilo dosta loše. Birmingem je proglašen za najnevaspitaniji grad od svih. Ispustite kesu u centru Birmingema i po svoj pri​li​ci će vas ubi​ti i po​je​sti.

Do​bro. Bir​min​gem je ono što gdin Bler zove mul​ti​kul​tu​ral​ni grad i ovo istraživanje pokazuje da su pridošlice počele da shvataju šta to znači biti Bri​ta​nac.

Pre svega, od suštinske je važnosti da ne znate kako vam se zove prvi komšija. Zašto biste i znali? Prijateljstvo se ne zasniva na tome što živite s nekim u istoj ulici. Zapravo, jedina situacija u kojoj vaš sused treba da vas za​pa​zi je​ste na​kon što ste de​vet me​se​ci le​ža​li mr​tvi na podu ku​hi​nje.

Ovo je čisto britanska tradicija: mogućnost da čovek u miru truli. U

Italiji, ne biste se ni ohladili, a već bi pola grada pohrlilo da vam lupa na vra​ta i vidi šta se de​ša​va.

A ne govorim ovde samo o gradovima. Sa prozora moje radne sobe pruža se pogled na pet-šest kuća razbacanih po seoskom krajoliku, i ja vam s ponosom priznajem da ne znam ko živi u bilo kojoj od njih. A prema rečima Bila Brajsona, stvari nisu ništa drugačije u Jorkširu, koji sam uvek smatrao za prijateljsko mesto. On je godinama živeo u Dejlzu, pre nego što mu je neko iz sela oprezno mahnuo u prolazu i stavio mu do zna​nja da ga pri​me​ću​je.

Ne slažete se? E pa, pokušajte samo psa da prošetate preko poljane pune ovaca, pa vidite kako vam se dopada seosko gostoprimstvo - a ono će da za​spe va​šeg psa iz cevi pu​ške ka​li​bra 12.

Ukoliko neki turista želi iz prve ruke da iskusi tipičan britanski razgovor, trebalo bi da se uputi do kioska u prostorijama BBC-ja. Ovde mogu da kupim flašu dijet kole, čips sa sirom i čokoladicu, a da sa prodavačicom ne razmenim ni jednu jedinu reč. Ona uzme proizvode, skenira ih svojim čitačem, lenjo uperi prst u iznos ispisan na displeju, uzme mi pare i ja odem.

Po​mi​sli​te ko​li​ko se samo vre​me​na šte​di na ovaj na​čin.

Moglo bi da se pomisli kako su Britanci osvojili četvrt sveta samo zato što niko nije gubio vreme i govorio svakome koga sretne „dobar dan“ i,,do​vi​đe​nja“.

I to me sasvim zgodno dovodi do teme moga poštara. Viđam ga svako jutro, bila kiša ili globalno zagrevanje, i jedina stvar koju sam ikada čuo da je čovek progovorio jeste: „Možete li ovde da potpišete?“ U stvari, u poslednje vreme smo i to prevazišli. Sada on samo pokaže na formular, ja se pot​pi​šem, i on se vra​ti u svoj kom​bi. Sjaj​no.

Kažu da se istinska tišina danas može osetiti samo u pustinji, ali to nikako nije tačno. Ukoliko želite da iskusite potpuni mir i tišinu, samo uđite u neki krcati lift u Britaniji. Upravo sam to baš juče uradio, baš u Birmingemu, i niko nije ni pisnuo, čak ni kada su se vrata zatvorila, a pro​kle​ti lift nije hteo da se po​me​ri.

I gde još na svetu možete da pročitate kako su komšije zaratile oko živice, ili pozajmljenog creva za polivanje koje neko nije vratio? Možete li da za​mi​sli​te ne​kog Švaj​car​ca kako di​vlja po au​to​pu​tu?

Kažu da je Njujork mesto kojim vlada nevaspitanje, ali u poređenju sa

Britanijom, on je samo veoma visoka i bučna verzija neke škole za ma​ne​ken​ke.

Postoji li bilo koji grad van Britanije gde mladići, a bogami i veliki broj de​vo​ja​ka, iz​la​ze uve​če sa iz​ri​či​tom na​me​rom da se po​tu​ku?

Gde još može da vam se desi da vam glavu otkinu zato što ste nekoga pogledali, ili da vas kriglom piva zveknu u vrat zato što ste nekome pro​su​li piće? Ni​gde gde sam ja bio, to je si​gur​no.

Povrh toga, ovo je jedina zemlja na svetu gde poznate novine mogu da objave članak koji počinje tako što se kaže da su Amerikanci debeli, Španci lenji, a Grci homoseksualci. Tako da bi, na osnovu toga, Birmingem trebalo da se diči time što je proglašen najneotesanijim gra​dom u Bri​ta​ni​ji. Jer to ga čini naj​bri​tan​ski​jim od svih gra​do​va.

Ne​de​lja, 23. ok​t o​bar 2005.

Četiri oka nisu bolja od dva Za oko mi je nedavno zapala fotografija u časopisu koji se zove Spek​tej​tor. Na njoj je bio jedan starac u okruženju iz 19. veka i ispod je pi​sa​lo: „Sa​mju​el Ha​ne​man, osni​vač ho​mo​sek​su​a​li​zma. “ To mi je delovalo čudno, delimično zato što je starac na fotografiji, sa svojim dugim zulufima i žaketom, izgledao gej koliko i Šon Koneri, a delom i zato što sam mislio da je homoseksualizam izmišljen mnogo pre de​vet​na​e​stog veka.

Stoga sam utonuo u podužu priču koja je pratila fotografiju i ubrzo se moja radoznalost pretvorila u zbunjenost. Zato što se neprestano po​mi​nja​la al​ter​na​tiv​na me​di​ci​na.

Tek kada sam stigao do kraja i vratio se kako bih bolje osmotrio starca, shvatio sam svoju grešku. Samjuel Haneman nije bio osnivač ho​mo​sek​su​a​li​zma. Bio je osni​vač ho​me​o​pa​ti​je.

Već neko vreme sumnjam da oči počinju da me izdaju i da bi neke naočare mogle biti dobra ideja. Ali oduvek sam strepeo od nošenja naočara u javnosti zbog jedne proste opštepoznate istine. Ne treba svakome ko nosi naočare nabiti prst u oko. Ali svi kojima treba zabiti prst u oko nose na​o​ča​re.

Nažalost, sočiva ne dolaze u obzir jer, ako vam je vid oštećen, kako ćete ih naći kada ispadnu na hotelski tepih jarkih boja? Ili ih izgubite na fudbalskoj utakmici? Previše puta sam gledao ljude kako se spuštaju na sve če​ti​ri i viču:,,Ne po​me​raj​te se!“ Ima tu još nešto. Redovno se pojavljujem na televiziji sa zakrvavljenim očima zato što ne mogu da koristim kapi za oči, a fizički mi se sloši i na samu pomisao skeniranja mrežnjače. Ne mogu čak ni da gledam nečije oči u krupnom planu u TV seriji Žr​tva. Tako da bih, ako bih morao da biram da stavim kontaktna sočiva ili da mi mošnice pojede čo​por di​vljih pasa, u tren oka ski​nuo pan​ta​lo​ne.

I stoga, pošto sam imao da ubijem sat vremena na aerodromu London Siti prošle nedelje, dotumarao sam do radnje i odlučio da kupim neke na​o​ča​re.

Nije bilo lako. Obaveštenje duž ekrana mi je govorilo da treba da se udaljim na 35 centimetara i čitam redove štampanih slova u različitim

veličinama. Važi. Kako da znaš koliko je 35cm u radnji na aerodromu? Na kraju sam procenio da bi novine Berliner formata mogle biti upravo to​li​ke, i ko​nač​no sam imao jako do​bar ra​zlog da ku​pim Gar​di​jan.

Pošto sam ih iskoristio kako bih postavio nos u odgovarajući položaj, otkrio sam da mogu da pročitam čitavu tabelu za testiranje vida, i ko ju je napravio, kao i njihovu adresu, bez ikakvih poteškoća. Tako da, na osno​vu toga, moje oči su u redu.

Samo što nisu. Ne mogu da čitam Spek​tej​tornz svetlo noćne lampe od 40 vati. Niti mogu da čitam menije u restoranima osvetljenim svećama. I tako, pošto ne želim da provedem ostatak života jedući pogrešnu hranu i brkajući homeopate sa homoseksualcima, odabrao sam najslabiju di​op​tri​ju i kre​nuo da iza​be​rem okvi​re.

E sad, pazite. Možemo se sa sigurnošću opkladiti da većina ljudi kojima su potrebne naočare više nisu u cvetu mladosti, pa može li neko, molim vas, da mi objasni zašto je izbor okvira bio tako univerzalno kul i nepraktično u trendu? Želeo sam nešto iz sedamdesetih, avijatičarske ili možda lenonke, ali sve što je bilo u ponudi bilo je u stilu nečega što bi no​si​li neki že​sto​ki te​le​vi​zij​ski ru​ko​vo​di​o​ci i Bono.

Nijedne, bio sam siguran, ne bi mi dobro stajale, ali kako bih to potvrdi stavio sam jedan par na lice i stao ispred ogledala da vidim kako mi sto​je.

Bilo je teško sa sigurnošću utvrditi, zato što su sva ta reklamna obeležja i gluposti vezane za zdravlje i bezbednost visile kao ukrasne zastavice ispred stakala koja su, da još pogoršaju situaciju, bila pokrivena nalepnicama. Kakva glupost? Pošto sam sve to odlepio i poskidao, vratio sam se ispred ogledala i otkrio da sam potpuno van fokusa. Da mene pitate, rekao bih vam da se uopšte ne nalazim ispred ogledala. To je mogao biti ogromni poster vanzemaljca. Svakako je stvo​re​nje koje je zu​ri​lo u mene ima​lo lice ši​ri​ne oko tri mi​lje.

I bilo je pokriveno ogromnim bubuljicama. Isuse. Nije ih bilo kad sam se obrijao tog jutra, a sada su izgledale kao da me je neko napao s pola litra nervnog bojnog otrova. A tu je bilo i još nešto što je izgledalo kao da mi či​ta​vo drvo ras​te iz nosa.

Kako devojci za pultom nije palo na pamet da mi to pomene? Ja uvek gledam da kažem ljudima kada im rolna toalet papira visi iz pantalona, ili im je suknja upasana u gaćice, i zašto onda niko mene nije odvukao u

stranu da mi objasni da mi ogromna sekvoja raste iz gnojnog mesečevog kra​te​ra na nosu? Sko​to​vi.

Užurbano sam skinuo naočare i osetio talas olakšanja pošto se sve vratilo u normalu. Bubuljice su nestale, a drvo je ponovo postalo sitna dla​či​ca.

Nije ni čudo što su ljudi sa naočarima tako iritantni. Kao vampiri, oni žive u stalnom strahu da bi nekada slučajno mogli ugledati svoj odraz u ogle​da​lu.

Oni takođe znaju da je raspadanje počelo. Danas su to oči, ali uskoro će pro​ces sta​re​nja po​če​ti da kosi kroz ne​što va​žni​je.

Naočare, dakle, omogućavaju lakše čitanje Spek​tej​to​ra i menija, ali to ta​ko​đe pod​ra​zu​me​va da u oštar fo​kus do​vo​de i našu sop​stve​nu smrt​nost.

Ne​de​lja, 6. no​v em​bar 2005.

Bezobrazne noći u hotelu slomljenih srca Svake nedelje u emisiji Sto ja imam vesti za vas, ime neke publikacije se koristi u delu gde se pogađa reč koja nedostaje. Ume to da bude časopis Kako da gajite krompir ili, kada sam ja nedavno vodio emisiju, No​vo​sti za vo​z a​če tan​ke​ra sa ve​sti​ma o naft​nom go​ri​vu.

Ho-ho-ho, mislimo mi. Kako je to smešno da neko Štampa časopis za vozače tankera i one koji se bave naftnim gorivom. Ali znate šta? Svako od ovih malih i komičnih glasila koja izlaze dva puta u svaka tri meseca predstavljaju vidljivi vrh ogromnog ledenog brega, dokaz da se ispod površine vode krije armija ljudi koji žele da saznaju za najnovija dostignuća i načine upravljanja poslom. Ljudi kojima naftno gorivo i na​čin na koji se ono trans​por​tu​je pla​ća kre​dit i hra​ni decu.

A kao i u svakoj drugoj delatnosti, uvek se održava i godišnja izložba gde se mogu pokazati najnovije stvari. Ovakva manifestacija se, bez izuzetka, održava u Nacionalnom izložbenom centru u Birmingemu, Što znači da će jednom godišnje oni koji pune rezervoare nacije biti u prilici da se či​ta​vu jed​nu noć ti​ska​ju u obli​žnjem Me​tro​po​lu.

Kada sam se prijavio tamo prošle nedelje, činilo se da je to normalan me​đu​na​rod​ni ho​tel.

Bila su tu rotaciona vrata, mnogo biljaka i obilje televizijske pornografije u sobama. Ali, to mesto zapravo uopšte nije bilo normalno.

Prvi nagoveštaj činjenice da sam ušao u sigurno najuvrnutije mesto na svetu dobio sam dok sam išao prema svojoj sobi i prošao pored sredovečne žene koja je u hodniku radila na svom laptopu obučena u vi​lov​njač​ki ko​stim.

Ispostavilo se da je neka kompanija za proizvodnju čokolade zauzela jedan od „funkcionalnih apartmana” za svoju godišnju pipirevku i oni su, da bi se atmosfera raskravila, insistirali na tome da se osoblje odene u ur​ne​be​sno sme​šne ko​sti​me.

Oko jedanaest sati otišli su do bara gde im se pridružilo šezdeset devojaka iz PR službe jedne agencije sa severa, koje su sve nosile male crne koktel haljine i delovale poprilično zainteresovano da idu do kraja sa Hi​ja​va​tom, ogrom​nim ti​pom koji je vo​zio vi​lju​škar.

Vi​lov​nja​ki​nja je u me​đu​vre​me​nu ot​per​ja​la sa Ton​tom.

Oni kojima se nije posrećilo odlučili su da bi najzabavnija stvar koju mogu da urade bila da pokrenu protivpožarni alarm. I tako smo u dva ujutru stajali u hodniku hotela u bademantilima i gaćama i posmatrali kako vatrogasci daju sve od sebe uprkos grupi štrumpfova koji su povraćali. Bila je to noć puna dešavanja i sa malo sna, ali nije bitno, ba​rem će su​tra biti mir​ni​je.

Nije bilo tako. Sutra nam je donelo neke devojke iz kol-centra za pritužbe na doprinose u Skotskoj i ogroman broj muškaraca koji možda jesu, a mo​žda i nisu ima​li veze sa tan​ke​ri​ma za pre​voz go​ri​va.

Ritual parenja je ponovo počeo, ali je ovog puta bio začinjen poznatim ličnostima. Ma nije valjda. Bil Bejli, raspali komičar, pojavio se te večeri u Nacionalnom izložbenom centru sa Džasperom Karotom i mogao se videti za šankom, gde je prekim pogledom rasterivao vozače tan​ke​ra.

Devojke iz kol-centra blenule su u mog krupnookog kolegu sa Top gira, Ričarda Hemonda. U jednom trenutku je na sebi imao njih šest, a dve nisu htele da ga puste ni za živu glavu. U pola tri sam primio poziv od rastrojenog kepeca koji mi je rekao da ga prate hodnikom i da se ne usu​đu​je da ide u svo​ju sobu.

To nije ni bilo va​žno, jer su u dva​de​set pet do tri neki mom​ci ko​ji​ma je Bil Bejli dao korpu shvatili da je najbolja i najzabavnija stvar koju mogu da urade da aktiviraju protivpožarni alarm. I eto opet svih nas u gaćama kako gle​da​mo va​tro​ga​sce koji ga​ca​ju kroz blju​vo​ti​nu.

A onda su se svi povukli u svoje sobe da nastave da pročišćavaju gr​kljan neke eko​no​mist​ki​nje iz Rila.

Naravno, svi hoteli jesu afrodizijak, a svako poslovno putovanje podjednako je protkano mogućnostima. Tako da, saberite ova dva i dobićete zonu bez inhibicija. Prijavite se u Metropol kao savršeno pristojno, savršeno normalno ljudisko biće, a odatle ćete izaći željni avantura. Bog te pita zašto u sobama puštaju seks na televiziji, kad je pra​va stvar za šan​kom na iz​vol’te.

Za razliku od pića. U većini hotela samo barmenu kažete broj sobe i to je to. Ali u Metropolu morate da date i dokumente, a pošto je moja žena promenila ime pod kojim sam se prijavio ne bih li imao malo mira i privatnosti, a ja nisam imao pojma kako se to zovem, nisam mogao da ku​pim pivo.

Saosećam sa Ljudima koji ovde rade, jer je većina gostiju suviše pijana da bi znala kako se zove, a svakako su i previše nalokani da bi se se​ti​li da oni pla​ća​ju do​dat​ne tro​ško​ve, iako su im soba i do​ru​čak pla​će​ni.

Treće noći nisam više mogao da izdržim, tako da je naša ekipa otišla u Birmingem na kari. Vratili smo se u ponoć i našli se u sred tipične Bo​žić​ne žur​ke.

Možete da zaboravite Ibicu ili ulice nekog provincijskog grada subotom uveče. Teško je pobediti Metropol, jer tamo imate pijančenje i razvrat sedam dana nedeljno i dan i noć. Ako ste mladi, slobodni, oženjeni, stari, lepi ili obdareni licem slona, možete se provesti kao nikad u životu. Hoću reći da sam u Metropolu pre nekoliko godina video devojku kako pored izloga vozi kolica sa hranom, a na sebi ima samo tan​ge. Ta​kvih stva​ri nema ni u kan​skom Karl​to​nu.

Na žalost, ja sam već prestar za takve stvari, tako da sam četvrte večeri otišao do hotela da uzmem stvari i krenuo kući. Potrajalo je neko vre​me, zato što je neko ak​ti​vi​rao pro​tiv​po​žar​ni alarm.

Ne​de​lja, 27. no​v em​bar 2005.

Šta se dogodilo? Nisam namćorast Ima već pet godina kako svake nedelje ujutru ulazim u vaš svet i kukumavčim zbog skoro svega. Zalio sam se na krila na erbasu i kako mi lisice stalno jedu piliće. Uzdisao sam zbog ljudi koji kasne na zabave i zbog nalepnica koje lepe na stakla naočara tako da u prodavnici ne možeš da vidiš kako izgledaš. Prevrnuo sam svaki kamen da mi ne bi ne​što slu​čaj​no pro​ma​klo i gun​đao sam zbog sve​ga što sam pro​na​šao.

E pa, danas nije tako. Dok pišem, nebo je bistroplavo, a vreme je tako divno toplo, sve lišće je i dalje na drveću. U mojoj kući u kaminu bukti ve​li​ka va​tra, a bo​žić​ni ukra​si su bli​sta​vi i sjaj​ni.

Moja knjiga je još uvek prva na listama, moj godišnji DVD se dobro prodaje, deca su zdrava, žena mi je srećna, a večeras idem na rođendansku žurku kod jednog dragog starog prijatelja, i to će biti za​bav​no.

I zahvaljujući svemu ovome, ja sam nešto sasvim neobično. Ja sam do​bro ra​spo​lo​žen.

Video sam ogromnu eksploziju koja je prošle nedelje raznela pola Hertfordšajra i nisam pomislio „O ne, šta ćemo sa zagađenjem i posledicama po ljude sa disajnim problemima.“ Pomislio sam samo: „Vau. Ovo je fan​ta​stič​no.“ U uobičajenim okolnostima ja sam, naravno, mogao da ispunim svoj ćoškić na ovim stranicama salvom gunđanja zbog toga što je policija reagovala tako što je zatvorila sve puteve u toj oblasti; ali hej, pa oni su plaćeni da nas štite i da nam služe. I ne bi ispunjavali svoju dužnost kada bi pu​šta​li lju​de da se voze u bli​zi​ni to​li​kog dima.

Ne uspeva mi da se jako uzjogunim ni zbog emisije „Svemirski kadeti“ na Kanalu 4. Sve što imam da kažem, jeste puno sreće svima koji je pra​ve.

Puno sreće takođe želim i Dejvidu Kameronu koji je odlučno zakoračio pod reflektore i najavio da će se zalagati za usvajanje mnoštva mera zelene politike uz dosta svega održivog i integrisanog Sto da ne?

Neće pobediti na izborima ako izađe i kaže kako će ponovo uvesti šibanje i oba​ve​zni voj​ni rok.

Ista je priča i sa Tonijem Blerom. Mora da je teško voditi državu dok

pokušavaš da ne umreš od smeha zbog tek izniklih malja na licu svoga sina. Mislim da je ovih nekoliko poslednjih godina dosta dobro radio.

Svakako sumnjam da bih ja mogao taj posao da obavljam bolje, uglavnom zato što ja kad kažem da ću nešto uraditi, ja to i uradim.

Sigurno nije lako svakoga dana govoriti da ćeš nešto uraditi, a onda raditi ne​što sa​svim su​prot​no.

Obično mogu da se razjarim zbog njegove žene, ali ne i danas. Kako bi vama bilo da živite sa tolikim ustima? Koliko biste izdržali pre nego što biste za sebe uzeli pozamašnu sumu, a dečjoj humanitarnoj organizaciji osta​vi​li mr​vi​ce? A kako dru​ga​či​je da pla​ti​te svo​ju novu kuću? Čak su i vesti o stanju planete ove nedelje vesele. Izgleda da se magnetni severni pol odmiče od Kanade tako brzo, da bi za manje od 50 godina mogao da bude kraj obale Rusije. Tako da će za naših života stanovnici severa Engleske moći redovno da gledaju auroru borealis.

Naravno, u slučaju da ih u međuvremenu sve ne pobije ptičiji grip, što mi se, da bu​dem iskren, čini malo ve​ro​vat​nim.

Osim toga, ima još dobrih vesti koje nam dolaze sa gornjeg kraja sveta. Naučnici su otkrili da su kitovi ubice iz Severnog ledenog okeana preuzeli primat od polarnih medveda i postali najzatrovanija stvorenja na zemlji. Analiza njihovog stomaka pokazala je neverovatno visoku koncentraciju hemikalija, ukijučujući pesticide, PCB i retardante vatre.

Ovo znači da ih nikada neće zaboleti glava i da se nikada neće zapaliti. Zar to nije no​vost koja gre​je dušu u ovo doba pro​sla​va?

To je u stvari skoro isto onoliko razgaljujuće kao i razgovor koji sam baš prošle nedelje vodio sa najvećim stručnjakom u Britaniji za transplantaciju lica. Izgleda da bi bilo veoma lako da se presadi čitava glava, što znači da bi moja mogla da se našije na telo Kejt Mos, a za​mi​sli​te ko​li​ko bi to samo bilo za​bav​no.

Naravno, ne bih mogao da se pomeram, pa ne bih mogao ni da se poigram sa nekim zanimljivijim delovima njenog tela, što jeste malkice šteta, ali bio bih živ. Sto je još bolje, bilo bi čak moguće da se skine glava sa bolesnog tela, pa da se neko vreme drži na kaminu. Zamislite to — da mo​že​te da ća​ska​te sa gla​vom vo​lje​ne oso​be kad nema ni​šta na te​le​vi​zi​ji.

Mislite da se šalim, zar ne? E pa, ne šalim se. Živimo u vreme kada hirurzi mogu da odseku glavu i da je održavaju u životu. Zar zbog toga niste srećni i zar se ne ponosite time što ste čovek u prvom delu

naj​bo​ljeg veka koji je ika​da po​sto​jao?

Naravno, muzika i nije tako dobra. Bitku za prvo mesto na top- -listi tokom božićne nedelje vode jedan dečački bend, engleski kriket tim i neki tip koji je napisao stvarno tugaljivu pesmicu o dečaku koji se vozi u ća​le​to​vom ba​ge​ru.

Nije baš Van Helen. Ali pošto ja baš i ne slušam prvi program radija BBC, i ne za​ni​ma me mno​go.

U stvari, toliko sam veseo da bih voleo čak i najluđim borcima za životnu sredinu da poželim srećan Božić. Najlepše želje bih takođe proširio i na ljude koji se bave zdravljem i bezbednošću, bicikliste, ženu koja pokušava da napiše moju biografiju, američke političare, Pirsa Morgana, pa čak i na ljude koji lepe nalepnice na stakla naočara u pro​dav​ni​ca​ma.

Ipak ne i na pravnike. Vi se, banditi, nadvijate nad ovom zemljom kao oblak dima, i donosite tminu i propast čak i kada je dan sunčan da sunčaniji ne može biti. Vi, banditi, možete da se pretvorite u gumicu i bri​še​te.

Ne​de​lja, 18. de​cem​bar 2005.

O autoru Džeremi Klarkson (1960), engleski novinar, pisac i voditelj, najpoznatiji je po jednom od najgledanijih Bi-Bi-Si-jevih šou- -programa Top Gear.

Piše nedeljne kolumne za britanske listove Sandej tajms i San. Poznat je po oštrom jeziku, kojim se ne libi da napadne i izvrgne ruglu političare, jav​ne lič​no​sti, or​ga​ni​za​ci​je, ali i svet​ske tren​do​ve.

Klarkson je rođen u Donkasteru u južnom Jorkširu. Majka mu je bila učiteljica, a otac trgovački putnik, a imali su i porodični biznis — pravljenje presvlaka za čajnike! Trudili su se da sina upišu u dobru, privatnu srednju školu, ni sami ne znajući kako će platiti školovanje.

Igrom slučaja, majka je Džeremiju i njegovom bratu sašila dve krpene lutke u obliku medveda Pedingtona (vrlo popularni meda iz knjiga, a sada i cr​ta​nih fil​mo​va), pa su od toga na​pra​vi​li i dru​gi po​ro​dič​ni bi​znis.

S tim novcem su Džeremiju plaćali školovanje, ali ne zadugo, jer je on brzo izbačen iz škole zbog pušenja, pića i nepriličnog i nesnosnog po​na​ša​nja.

Još kao dete, glumio je u jednoj Bi-Bi-Sijevoj radio-drami. Nakon karijere lokalnog novinara u severnoj Engleskoj, Klarkson je 1988. godine postao javno prepoznatljiv nakon što je počeo da vodi emisiju Top Gear. Tokom 1990-ih postao je britanska medijska zvezda vodeći sopstvene šou-programe i učestvujući kao gost u tuđim. Osim što je radio na emisijama o automobilima i pisao o njima, Klarkson je osmišljavao i emisije o istoriji, kao i one koje su se ticale inženjerstva.

Imao je i sopstveni šou-program, Klark​son, od 1998. do 2000. U nje​go​voj ka​ri​je​ri, ipak, po​seb​no me​sto ima se​ri​ja Top -Gear.

Kada je politika u pitanju, Kiarkson je pobornik ličnih sloboda i veliki protivnik bilo kakvih vladinih mera. Veran je stavu da jedino što vlada treba da radi jeste da pravi klupe u parkovima, a što se svega ostalog tiče, treba da ostavi ljude na miru. Na meti njegove duhovite ali oštre kritike bili su mnogi političari, kao što su Toni Bler, Gordon Braun, Barak Obama… Sklon je da SAD naziva Sjedinjenim Državama Totalne Paranoje, jer, sudeći po njemu, u toj zemlji morate da imate dozvolu za sve sem za ku​po​vi​nu oruž​ja.

Godine 2008. sprovedena je internet peticija na vebsajtu Dauning

strita broj 10 da se Džeremi Klarkson izabere za premijera. Peticiju je potpisalo 49.446 Ljudi, dok je protiv njega bilo tek njih 87. Klarkson je kasnije izjavio da bi bio baš loš premijer jer je on u kontradikciji sa samim sobom, na šta ukazuju i njegove kolumne. U zvaničnom izveštaju iz kabineta premijera, kao odgovor na peticiju, Dauning strit 10 se složio sa Klark​so​no​vim ko​men​ta​rom!

Klarkson je napisao nekoliko knjiga o automobilima, kao i više duhovitih knjiga sastavljenih od njegovih kolumni pisanih za San​dej tajms.

Kao što se i moglo očekivati, Klarkson poseduje zanimljiv vozni park.

Vlasnik je, ili je posedovao, više od 30 automobila, među kojima su i dva jaguara XJRs i ferari F40. Poznat je po tome što u emisijama bukvalno uništava kola koja najviše mrzi, a jednom prilikom je i jugo pregazio pra​vim ten​kom!

Dvaput se ženio, a iz drugog braka ima troje dece. Druga supruga, Frensis, često mu za rođendane kupuje automobile, naravno, uvek jedan od onih koji mu se u sva​kom smi​slu do​pa​da!

Ovo nije knjiga za svakoga, namenjena je samo onima koji poseduju smi​sao za hu​mor i koji ži​vot ne uz​i​ma​ju za ozbilj​no!

Ovo nije priča o automobilima, već politički nekorektna, šašava, duhovita, sarkastična knjiga kratkih priča o svemu i svačemu. Ovo je, zapravo, zbirka kolumni koje Džeremi Klarkson piše za San​dej tajms. Bez dlake na jeziku, on odvažno beleži ono što misli na temu aktuelnih do​ga​đa​ja, ne​bit​nih stva​ri, ali piše i o ono​me što i te kako ima smi​sla.

U Sve​tu po Klark​so​nu sa​zna​će​mo: Zašto je previše nauke loše po naše zdravlje Zašto nema potrebe da se stidimo rok muzike 70-ih Zašto su muškarci hronično nesposobni da bri​nu o deci A uz to i…

Za​što nije zlo​čin ole​tvi​ti se na moru Za​što žive zve​z de ubi​ja​ju ro​ken​rol Ko​jih 100 stva​ri ne tre​ba da ura​di​te pre nego što umre​te Za​što če​ti​ri oka nisu bo​lja od dva Svet po Klarksonu je razdragan pregled života u 21. veku koji će vas na​sme​ja​ti do suza!

Džeremi Klarkson je engleski novinar, pisac i voditelj, najpoznatiji po jednom od najgledanijih Bi-Bi-Si-jevih šou-programa Top Gear. Piše nedeljne kolumne za britanske listove Sandej tajms i San. Poznat je po oštrom jeziku kojim se ne libi da napadne i izvrgne ruglu političare, jav​ne lič​no​sti, or​ga​ni​za​ci​je, ali i svet​ske tren​do​ve.