Bijela pčela, br 191 by Danilo Orelj

djecu u v s za list

Cijena 10 kn, 1,5 € - u pretplati 10% popusta

1994. MUSIĆ Ć I U L O JANA ILA TAT Q E M E T U

191

RIJEKA, NOVEMBAR 2013.

SADRŽAJ 4 6 8 10 12 13 14 15 16 18 20 22 24 26 28 30 31 32 34 38 40 42 43 44

Ravnica Ravnica (priča) Promrzlo sunce Jovan Jovanović Zmaj Pokrov Presvete Bogorodice Manastir Blagoveštewe Živo i ugašeno ogwište Sjaj majčinog srca Sićevo Republika Francuska Zuzuko Znam latinicu, učim ćirilicu Basna Više cvijeća, mawe smeća Branislav Lečić Slikar Jovan Bijelić Kviz Za tebe i za... Predstavqamo... Maštom, raukom... Mala galerija Veliki odmor Web zanimacije Čipko

Dragi prijateqi, bjelopčelci i bjelopčelice Evo nam novembra, a to znači, hladno i kišno vrijeme. Kako više nećete moći da se igrate napoqu, najboqe je vrijeme da rješavate naš Kviz. Ako ne znate rješewa, za to postoje starija braća ili sestre, roditeqi, kwige, internet. Sva su pomagala dozvoqena. Kao što smo i prije rekli, znawe se nagrađuje, ne samo u školi, već i u Bijeloj pčeli. Bili smo na Beogradskom sajmu kwiga. Hiqade kwiga bilo je izloženo na policama i štandovima, a među wima i mnogo kwiga za djecu. Wihovi su ih autori predstavqali, a mi ćemo se potruditi da vas upoznamo s wihovim pričama. Možda neki od vas pišu priče. Rado bismo ih pročitali, zato ih pošaqite. Možda će to biti vaši prvi koraci u budućem spisateqskom radu. vaša Bijela pčela

Ravnica

Ravnica je neizmjerno more; simbol zemaljske bezgraničnosti. Za one koji vole naborana brda, planinske vrleti, litice i gudure, široka prostranstva ravnice nemaju čara. Tu pogled nema na čemu da se zaustavi jer se začas raspline daljinama. Samo planine pripadaju božanstvima. Veliki ruski pisac Lav Tolstoj znao je da kaže da se ravnicom rasprostire niskost svega zemaljskog. Jer, nigdje nije čovjek tako sitan, a zemlja tako velika kao na toj plosnatoj ravnini. No, ona je, ipak, savršena zemlja u kojoj ljudi mogu da obitavaju i žive. Ravnica, uvijek spremna da bude poprište ljudskog rada. Slikari, koji su išli za svojom maštom, znali su u ravnici da pronađu ljepotu, onu samozatajnu.

Surova ljepota

Costant Troyon, Ravnica u dolini

Topli ugođaj Spretna i sigurna ruka francuske slikarice Costant Troyon vjerno je prikazala životinje na paši u ravnici pitome doline. Pažljivim potezima slikarske četkice jasno je naslikala obrise goveda i ovaca, prikazavši i najsitnije detalje na pašnjaku poput: vlati trave, glavice bijelih i crvenkastih cvjetova na livadi, mrlje na tijelu životinja, dlake na repu, papke goveda... Umjetnica je uspjela učincima svjetla i nijansama boja vješto dočarati ugođaj na pašnjaku; toplinu i veličanstvenu šutljivost ravnice. 4

Bijela p^elA

Nakon žetve žitnim prostranstvom raširila se gola duša ravnice; tri siromašne seljanke brižljivo prikupljaju škrte ostatke ljetine. A, u daljini, u ravnini, u ravničarskom nedogledu, sasvim drugi prizor: stogovi, snopovi, zaprežna kola sa nakrcanim zemaljskim blaJean Francois Millet, Skupljačice gom. Oko konjske zaprege žeteoci koji spremaju obilnu ljetinu. Prikaz naslikan zlatnim i zemljanim nijansama, a fina osvjetljenja daju naslikanim likovima plemenito dostojanstvo. Slikar Žan Fransoa Mije bio je neposredno povezan s izvornim viđenjem stvarnosti. On je u seoskom načinu života pronalazio surovu ljepotu i sa posebnom nježnošću posmatrao seljakovu bliskost sa zemljom.

Lice zemlje Topli smeđi tonovi oživotvoruju lice zemlje, ravne, tihe i pomalo sumorne. Taj dojam pojačava put ispresjecan teškim blatom i drvored što se visoko uzdiže prema nebu. Tmurni plavkasti nebeski svod, prekriven ogromnim bijelim plahtama oblaka, pritišće kuće i crkveni toranj na niskom horizontu. Stari holandski majstor Mejndert Hobama veliku je pažnju poklanjao nebu jer je ono najvidljivije u ravnici. Prostrano nebo uvijek je pogodno i stvaranju finih svjetloMeindert Hobbama, Put u Midlhernis snih i atmosferskih učinaka.

Prostori beznađa

Bogomil Karlavaris, Zeleno polje

Beskrajne daljine Slikar tihih i mirnih vojvođanskih ravnica, Bogomil Karlavaris posvetio je veliki dio svog stvaralaštva predočavanju predjela s beskrajnim daljinama. Smiren i širok poput vojvođanske ravnice, umjetnik je u prikazu krajolika izuzeo svaku pojedinost i sveo ga na znak zelenila zemlje i sjaj sivoplavog neba. Taj pejzaž, sažetog motiva i suženog izbora boje, stvarao je čudan ugođaj i djelovao pomalo nestvarno. Gusto naslikana površina, čistota i zvučnost glavne su odlike ovoga slikara čija djela nose pečat osobene dograđenosti i prepoznatljivosti.

Jasnoća osjećaja

Vincent van Gogh, Žitno polje s gavranima

Ovo je slika i prilika ravnice, ispresijecane sitnim oranicama. Umjesto da zemlja služi da rađa i hrani, ona postaje kruta, zatamnjena bezbrojnim i beskrajnim brazdama. I zemljište kao da je zasijano strahom i strepnjom, kao da se na njemu uzgaja crno beznaErich Heckel, Flamanski predio đe i seljakova muka. Kako bi teško stanje na selu učinio vidljivijim, slikar je lik seljaka prikazao u gotovo nakaznom obliku. Erih Hekel oporim likovnim jezikom, oštrim linijama, iskrivljenjima i plohama slika mračnu sliku svijeta.

Prostranstva duše Ruskim stepskim poljima, nadsvođenim ogromnim nebesima, prolaze divovski oblaci. Nebo i oblaci svojom silinom osvajaju ravničarska prostranstva, a niski horizont još više podcrtava beskrajnost stepskog krajolika. U stepi se, na najslikovitiji način, ogleda široka ruska duša, duša slikarke Lidije Isajeve Brodske; njen lirski zanos. Svodeći sliku na suženi krug boje, na sivoplavo nebo i zeleno-žutu ravnicu, umjetnica je nastojala da prikaže samu srž stepskog prizora. Lidija Isajeva Brodska, Oblačni dan Uskomešani mrki oblaci zatalasali su i nakostriješili zrelo žito u polju. Zlatnom ravnicom, prestrašeni crni gavrani poletješe zahuktalim nebom. I žitno polje u oluji kao da postaje mjesto iskazivanja umjetnikovih nemira, strahova i očajanja. Holandski slikar Vinsent van Gog slikao je izrazito jakim bojama, gusto ih nanoseći na platno. Linijom i bojom on je izražavao svoje osjećaje. Kako reče, “nije bio svjestan samoga sebe, a slike su se pojavljivale kao u snu”. Bijela p^ela

LAZA LAZIĆ

močvarnim šumama jedne daleke zemlje rodilo se jedno nahoče. To je bilo muško dete koje su, tek rođeno, našli neki siromašni ljudi u plavnom predelu, u gustoj trsci kraj reke. Dečačić nije, dakle, imao ni oca ni majke, a i dobri ljudi koji su ga našli i odneli svojoj kući, bili su stari i bolesni. Ipak su uspeli da napušteno dete othrane i zaštite sve do njegove šeste godine. Siromasi su stanovali u kolibi od pruća okruženoj opasnim životinjama iz gustiša i otrovnim insektima bare. Hranili su se samo semenjem i divljim plodovima. Ali ovi milosrdni ljudi pričali su mališanu često pobožne i vilenjačke priče. Još nije dečak dobro ni odrastao, kada su njegovi zaštitnici umrli. Sam u kolibi, dečak je razmišljao o raju. Jednom je padala strahovita kiša. Bila je noć. Oko njega su gmizali gušteri i ježevi. Dečak je plakao. Zaspao je. Odjednom, nebo se osvetli, puče grom, a jedna dugačka bela ruka pruži se kroz pruće, dohvati dečaka i ponese ga u nebo. Dečak nije znao za sebe i nije se dugo budio. Osećao je samo neko ljuljanje, prijatni lahor oko sebe i cilikanje nekakvih sitnih zvončića. Kada je zvonjava prestala, dečak se probudio. Osećao se lak i odmoren, nije mu bilo hladno kao u kolibi kraj reke, osetio je bodrost i snagu u sebi. Svuda oko njega bilo je klasje. Zlatno visoko klasje žita koje nije poznavao. I kad se podigao na noge,

Bijela p^elA

Ravnica

klasje oko njega bilo je njegove visine. Svuda u klasju video je krupne crvene cvetove, jarke kao krv. Iznad njega bilo je nebo, samo nebo, plavo i sunčano. Izdaleka umesto sitnog cilika začuo je jasnu zvonjavu velikih zvona. Dečak se uputi prvim pravcem koji je odabrao. Hodao je čvrsto jer se našao na uskoj stazi koja je vodila kroz njivu. Izašavši na kraj posejanog polja pogledao je oko sebe. Svud naokolo bila su žita. Iz žitnog polja vodio je prav put, uz čije je strane raslo drveće niskih stabala i krošnji, a među lišćem su se crneli kratki i meki plodovi. Gladan, dečak dohvati jedan od plodova i pažljivo ga prinese ustima. Bio je to preslatki plod crnog duda. Osmelivši se, dečak onda ubra desetak plodova i njima malo zavara glad. Produžio je pravo, dok se pred njim širio vidik uvek preklopljen velikom kupolom osunčanog neba. Kao u snu on ugleda pred sobom ljudsko naselje. To nisu bile kolibe. Bile su to visoke zgrade s crvenim krovovima. Dečaka su opazile žene na ulici koje su nosile kante s vodom i bile obučene od glave do pete u prelepe tkanine sa sitnim šarama. Dečak je bio bos, u traljama, a lice mu je bilo umazano crnilom dudova. Ubrzo se oko došljaka okupiše i deca. Bila su lepo odevena, u čistim košuljama i kratkim čakširama, a na nogama su imala obuću kakvu izgubljeni dečačić nikada nije video. Uskoro je dečaka usvojila jedna seoska porodica koju su sačinjavali: deda, baba, žena domaćica, vredna kućanica i dobra kuvarica, zatim domaćin, otac porodice, snažan seljak s brkovima, ratar na zemlji koju je obrađivao, a imali su dvoje dečice koji su bili vršnjaci svome novodošavšem bratu. Nekadašnje nahoče sad je odrastalo kao dete svojih

Ilustrovao: Sven Kovačević

novih roditelja. Pošto je do sada samo ćutao, sad je brzo naučio domaće reči i ceo jezik ravnice. Njemu se činilo da su reči i vetar i lavež domaćih pasa i skičanje ogromnih svinja s prasadi koje je domaćinstvo odgajivalo. Kvocanje kokoši i jutarnje kukurikanje petlova najviše ga je veselilo. Nikad se nije mogao nagledati vrabaca i naslušati jutarnjih slavuja i kosova u šumarku na kraju ulice. Najviše je začudila i obradovala dečka jedna domaća roda koja je uporno stajala na odžaku kuće. Zime su bile velike. Nikada dečak, došavši iz velike daljine, nije mogao da zamisli sneg koji je jednostavno pokrio celu ravnicu. Dečaka kao i svu drugu decu obukoše u kožuhe i drvenu obuću koja se zove klompe, natakoše mu šubaru i navukoše mu rukavice. Tako se sad već porastao dečak po sav dan sankao i klizao po uličnim klizalicama i po okolini. Zvezde su padale s neba i nestajale na toploj nadlanici dečakovoj. Jednom se dečak zagleda u daljinu. Bila je kristalna pustoš, doklegod je pogled dopirao, širila se čista bela ravan. Samo su nad belilom ponegde izvirivali visoki seoski đermovi. Začudio se kako i u zimu, kad su svi putevi zatvoreni, u ravnici ima obilje hrane. U sobi grejala je sve izdašno seoska peć, koja se ložila spolja, obiljem suve kukuruzovine. U peći se pekla mirisna krompirača s domaćim kobasicama, bilo je sira, suvog mesa, zeleni koja je čuvana u trapovima, slanine i beskrajno mnogo voća koje je, pretvoreno u kompot i pekmez, čuvano u velikom špajzu u teglama. Bilo je šunke, bilo je kukuruznog brašna od kojeg se kuvala zasitna i mirisna palenta. Dečak je ojačao, uspravio se. Jedne godine sinu raskošno proleće. U svojim najlepšim snovima, dok bejaše u rodnom kraju, nije mogao da zamisli tako šarena polja prepuna cveća. Pored hiljade vrsta cveća po livadama i stazama u polju, bejaše i cvetnih drveta zanosnog mirisa Najzad, kad je još malo poodrastao, jednog dana pred jesen, povede ga deda u lov. Dečak nije znao ni za oružje ni za divljač. U ravnici nema divljih životinja,

nema ovde ni otrovnih zmija; šakala i tigra ovde niko nikad nije video. Nema čak ni medveda, iako ih je nekad bilo, objasnio je deda. Hajde da vidiš, mi ćemo sad da lovimo samo zeca, a možda i fazana. Tako se dvojica lovaca uputiše u lov. Lov se sastoji od dugog, dugog hodanja. Dečak se nagledao ravnog polja. Bilo je, razume se, jaruga i šančeva, ali uvek se videlo veoma daleko. Kada su na jednoj livadi stali da se odmore, dečak je legao na travu. Posmatrao je vidik naokolo. Nebo je sa svih strana ležalo na zemlji. Samo jedan beli oblačak pojavio se u dnu neba. Vratićemo se brzo, kazao je deda. Vreme se, evo, menja. Onda, na jednom kupusištu, deda skide dvocevku s ramena i opali. Hitac se rasprši po kupusu. Pas, kog su vodili sa sobom, istrča spretno, te pred noge lovca spusti ulovljenog zeca. Zemlja je puna hrane, puna je trave i lekovitog bilja, objašnjavao je deda. Video si ptice, video si kako oremo traktorom, kako motikom i rukama vadimo krompir. Staramo se, u ravnici svi rade. Uskoro ću te naučiti da kosiš, da žanješ, da pomažeš kad se vrše žito i bere kukuruz. Hajdemo sada kući. U ravnici se na Poklade vežu velike ljuljaške. Na Ivanjdan se pletu venci i preskaču vatre. Za Božić se unosi badnjak i kiti se jelka. Na praznik se ide u crkvu, kolima, saonicama, pešice. Seoski vašari nisu retki. Ali najleši su drveće i njive. Jednom se dečak zagleda u polje suncukreta. Cvet ove biljke okreće se prema Suncu. Zalasci padaju rano, ili kasno. Daleko nebo zapada pred vedri dan crveno je, i sunce tone daleko na horizontu. Seljaci, a i varošani, ležu rano i ustaju rano. Živeći u ravnici, dečak, a sada zdrav i lep momak, bio je zahvalan. U dalekom detinjstvu želeo sam raj. Evo me, stigao sam, ravnica je raj zemaljski.

Promrzlo sunce Dok smo se mi igrali sa letom, dok smo se izležavali na vrelim peskovitim plažama i vijali se po livadama, Sunce se znojilo bez odmora radeći za nas. Brinulo se da bude topline koliko dolikuje pravom letu. Nijednom oblačku nije dozvoqavao da mu se približi. Kada bi neki oblak to pokušavo, Sunce bi ga namrštenim pogledom odmah udaqilo. Ni najnežniji vetar se nije smeo usijanim vrućinama. Ipak je neko smogao hrabrosti i prišuwao se suncu iza leđa. Bila je to gospođa Jesen. Kada je bilo sasvim iznureno od napornog rada i zadremalo, Jesen ga je uhvatila za krajičak sna. Mlada i lepa, doterana i našminkana kao na modnoj reviji, pomilovala ga je po zlatnoj kosi i qubazno se osmehnula. Tako umiqata bila je samo dok se nije dotakla Sunčevog carskog trona. Onda ga je izbacila i sama se ugnezdila na wegovo mesto. Bila je zadovoqna. Sunce se rastužilo. Bilo je poniženo. Oko wega su se počeli skupqati belo-sivi oblaci. Uhvatili su se za ruke i kao vitke balerine počeli igrati po nebu. Odmah je dotrčao i vetar. Prvo je samo golicao Sunce, a onda ga je počeo šibati svojim

tankim bičem. Prkošewe nije moglo proći bez kiše. Debeli oblak pqusnuo je Suncu, pravo u lice, pun lavor hladne vode i pakosno se smejao. Gospođa Jesen je čupala Suncu zlatnhe čuperke, a i obrve mu je proredila. Vetar mu je zamrsio kosu i pobegao. Raščupano i pokislo, ostalo je bez snage. Letwi drugovi su se negde zavukli kao prestrašeni miševi pred gladnim mačorom. Nije se našao niko da stane na put ovim pakosnicima i da odbrani poniženo Sunce. Ilustrovao: Zvonko Kenđel

U septembru mu je pred očima još i treptala poneka iskrica nade. U oktobru se nada pretvarala u najobičnije priviđewe, a u novembru su se gasile i posledwe blede iluzije. Mraz je Sunce svakog jutra štipao za uši, a vetar ga je mlatio po leđima. Više nije imalo šta da razmišqa. Spakovao je kofer, dve-tri letwe prwice i

krenuo na daleki put, na svoj godišwi odmor. Bilo je promrzlo i ne bi moglo dugo trpeti sve ovo. U jednom šumarku između Jeseni i Proleća čekala ga je kućica za zimovawe. Na krevetu od suvog sena već su sedele dobre vile koje dobroj deci dele čarobne snove. I Sunce je uvek dobro i zato su i za wega spremile sladak san. Zagrlile su ga , pokrile svojim mekanim krilima i milovale mu promrzle zrake. Sunce više nije bilo tužno. Odmaralo se i sawalo mirisno proleće. Uz takve negovateqice raslo je i jačalo. Samo s vremena na vreme, oko podneva, virilo je iz zimovnika tek toliko da svet ne zaboravi da i ono postoji. Oštra zima mu se nije radovala. Imala je boqe prijateqe. Sunce se nije ni guralo tamo gde je znalo da nije dobrodošlo. Šta bi radilo na klizalištu, pored Sneška Belića ili negde u snežnoj mećavi. Ne bi umelo da se snađe. Zato ga deca i ne stavqaju na zimske crteže, da ga nebi uznemiravali. Ono se tada odmara, greje i raste, jer promrzlo ne sme izaći proleću u susret. Melanija Rimar

Jovan Jovanović Zmaj (1833 – 1904)

nih obaveza, pogođen ličnom tragedijom (smrt djece i supruge), nije mogao da se u potpunosti posveti kwiževnom radu. Svoju životnu sudbinu, ličnu tragediju opjevao je u svome najboqem lirskom pjesničkom djelu "Đulići uveoci".

Pripremio: Ratko Reli]

Utemeqio srpsku dječju kwiževnost

Zmaj je ostavio zanimqivo i – ne samo za svoje vreme – značajno kwiževno delo u prozi

I pored životnih nevoqa i nedovoqno slobodnog vremena za kwiževni rad, Zmaj je ostao u historiji srpske kulture kao utemeqiteq dječje kwiževnosti. Svojom je poezijom za djecu utjecao na mnoge dječje pisce, pa i van naših prostora, i to sve do našeg doba. Ubraja se u najpopularnije, najplodnije i najsvestranije dječje kwiževnike na južnoslovenskim prostorima.

(Dragan Lakićević)

Pouke u prozi za djecu i odrasle Zmaj nije bio plodan prozaista kao što je bio pjesnik. Napisao je tek desetak pripovjedaka i priča te popularnu šaqivu igru “Šaran”. Priče su mu raznovrsne, obiluju mudrim mislima i korisnim poukama koje izviru iz wegovog bogatog životnog i stvaralačkog iskustva. Ciq je Zmajevih priča da mlade pouči: da se u životu moraju potruditi kako bi svladali vlastite slabosti i razne životne prepreke. Svoje misli i savjete ne upućuje samo mladima nego i odraslim čitaocima. U priči “Ruža”, npr., metaforički ističe da o sebi ponekad ne znamo sve; da nas nečiji vawski izgled može prevariti (priča “Kristal i led”); a u priči “Igla i konac” nagla10

Bijela p^elA

šava da bez saradwe sa drugim pojedinac ne može uvijek ostvariti neko vrijedno i veliko djelo. U basni “Kow i mazga” Zmaj poučava da se ne treba mnogo gorditi i kako skromnost može biti lijepa... U “Vreći i zakrpi” kaže da ne treba nikoga potcjewivati, naročito ne onoga tko ti je pomogao u nevoqi. Bogati i gorki životni putevi Zmaj je bio široko obrazovan čovjek. Završio je pravne i medicinske nauke. Istakao se kao vrstan prevodilac, bio je zapažen i cijewen. Postao je član Srpske akademije nauka i umetnosti – SANU. Razapet između dnevnih profesional-

U svjetskim antologijama Ime i stvaralaštvo Jovana Jovanovića Zmaja spomiwe se u oko 100 antologija i enciklopedija svijeta, ukqučivši i najčuveniju enciklopediju – Britaniku. REKLI SU Zmaju ni vrijeme ni qudi ne mogu ništa. Ivo Andrić

Moj najugledniji savremenik je vječno prisutni čika – Jova Zmaj Dragan Lukić

...Srca je bio golubiweg: u wemu ni najmaweg kutića za pakost, zlobu, zavist i osvetu Laza Stanojević

Ruža Moja tetka Mika pričala je, da su u prastara vremena sve ruže bile bele. Jednoj takvoj ruži, pak upita: Smem li te ubrati? Ruža klimnu svojim cvetom, kao da je vetrić pirnuo, a devojčetu se učinilo da joj uzabere, ali joj suze udariše na oči, jer je ubola ruku na trn i krv joj poče kapati iz prsta. Kako je onda porumenila, taka je i ostala. I od toga doba, ima sve više rumenih ruža.

Kristal i led Zmaj o sebi Ja bih bio pesnik mira, mrska mi je bojna truba Bio b' mekši od leptira, Golubiji od goluba.

Poslovice iz Zmajevih priča Pravda seje mir. Lepota se ne da silom napraviti; kakav se ko rodio, onakav i ostane. Qubav je jača od smrti, u woj je najjača vera, najčvršći pad, najveće požrtvovawe. Lisica ostaje lisica. Ne veruj svakom ko se gradi svetac, pak nam medene reči govori. Pod tom obrazinom više puta se kriju najveći zlikovci. Našla vreća zakrpu.

Jednog sunčanog zimskog jutra stajalo je parče kristala na prozoru nekoga naučwaka, pak se sijalo da ga je divota bilo pogledati. A napoqu o streji visila je jedna ledena sveća. Uzalud se ti, kristalu, ponosiš, reći će ledena sveća – nisi lepši od mene. Dakle. i ja sam isto što i ti. Izgledaš sad tako, ali nisi isto što sam ja – odgovori kristal sasvim mirno. Nije to da izgledam samo, već je baš tako u stvari. Eto, blistam se na suncu isto kao i ti. Kristal je ućutao. A sunce se dizalo prema jugu. Qudi govorahu: “Danas je krasan, topao dan.“ Ali toplota ledu nije prijala; poče se topiti, pa kad je ostalo još samo jedno parčence od ledene sveće, i to pade na zemqu, u blato. Eto, vidiš – reče tada kristal – tako prolaze svi koji se zavaravaju spoqašwim izgledom, pak se zato ponevide. Čim na wih sine sunce istine, sva im se lepota rastopi, lažni im se blesak ugasi. Kristal je i daqe blistao na suncu, on se nije rastopio, jer je zaista drugog jestastva nego što je led.

Muka je pred vukom biti junak.

Vreća i zakrpa Išla zakrpa, pa našla vreću. A vreća baš bila poderana. Sam te Bog poslao! – reče vreća obradovana. Pa i meni je drago – odgovori zakrpa – ako ti mogu pomoći. Jedna se baba smilovala pa prišila zakrpu na vreću. Pa onda i ona radosno reče. Našla vreća zakrpu! Uzalud je zakrpa uzdisala: Nije vreća našla mene, već ja wu. To svet nije vermao. Vreća je nešto veće i važnije, a zakrpa je nešto malo i neznatno. Pa tu onda istina lako strada u korist većemu i važnijemu, a na uštrb mawemu i neznatnijemu. Bijela p^ela

svaki sa strane, za ruke. U pratwi su bili i brojni svetiteqi koji su pevali duhovne pesme i himne. Kada se Bogorodica približila amvonu, prostoru ispred oltara, Andrija je progovorio: „Vidim li Vladičicu sveta?“ obraćajući se svom učeniku. Učenik je odgovorio: „Da, oče duhovni“. Dok su oni bili zatečeni ogorodica, Majka Božija, širom hrišćanskog sveta uzdiže se kao Nebeska carica naša. Mi pravoslavni hrišćani zasipamo je molitvama za pomoć jer ima kqučnu ulogu u našem spasewu rođewem Gospoda Isusa Hrista. Kroz molitvu pribegavamo wenoj dobroti, dobroti široj od nebesa. Pored velikog broja Bogorodičinih praznika postoji i praznik Uspewa Presvete Bogorodice. Pravoslavna crkva ovaj praznik obeležava 1. oktobra. Praznik je vezan za vreme vizantijskog cara Lava Mudrog (9. vek). Predawe kaže da se za vreme bdewa u Valherni, mestu blizu Carigrada, Andriji Jurodivom ukazala Presveta Bogorodica. Bogorodica se pojavila na carskim vratima sa ogromnom pratwom u kojoj su bili Sv. Jovan Preteča i Sv. Ilija. Wih dvojica su je držala,

Bijela p^elA

rila je po čitavom narodu u crkvi. Ovaj čudesni događaj Crkva slavi kao dan Pokrova. Nakon dva veka ovaj praznik uvodi se u Bogorodičin praznik na celom Istoku. Praznik se još pomiwe i kao praznik Bogorodice Valherijake. Iz Carigrada prenet je najpre na Rusku pravoslavnu crkvu, a nedugo zatim i na Srpsku. U

Pokrov Presvete Bogorodice “Eto sad će me blaženom zvati svi naraštaji…”

(Luk. 1, 48.)

i uplašeni, Bogorodica se na kolenima dugo molila. Kada je završila molitvu, onofor koji je nosila na glavi raši-

službi na ovaj praznik čitamo: „Strašno i čudno viđewe časnih i svetih otaca Andrije i Epifanija kako videše na vazduhu Svetu Bogorodicu…“ To je tekst koji detaqno izlaže wihovu viziju Presvete Bogorodice. Sličan praznik sa uspomenom na ovaj događaj ima i Rimska crkva, i tamo se praznuje prve nedeqe meseca oktobra. Ovaj praznik nema ni predprazništvo ni poprazništvo, nego dan posle Pokrova u kalendaru Srpske pravoslavne crkve slavimo prepodobnog Andriju Jurodivog, Hrista radi. Radoš Matić

Manstir BlagovešteWe

a mestu gde su se stenovite planine Vukan i Ježevac toliko približile jedna drugoj da se između wih jedva provlači reka Mlava, nekim čudom postoji proširewe, tek toliko da se na wemu mogla podići omawa crkvica. Da bi opstali, monasi su u pećini iznad crkvice morali uzidati svoje kelije, i to na tri nivoa! Ovde je život prekinut krajem 17. veka. O

Čuvari svetlosti i tišine wemu danas svedoče: deo oltarskog prostora crkvice, odbrambeni zid koji je monahe štitio od zlonamernika i reke Mlave te zazidane kelije. Reč je o manastiru Blagoveštewe koji se ugnezdio na samom početku Gorwačke klisure, nedaleko Petrovca na Mlavi. Gradwa se pripisuje despotu Stefanu Lazareviću. Ovo je važan podatak jer je Braničevska oblast u vreme cara Dušana bila na periferiji srpske države i bez monaških zajednica. Knez Lazar i wegov sin Stefan uspeli su da stvore uslove za napredak srpske države i duhovni razvoj. Nastavqajući tradiciju Nemawića oni su, pored ostalog, podigli brojne manastire: Lazaricu, Qubostiwu, Ravanicu, Manasiju, Kalenić, Gorwak... U tome su važnu ulogu imali monasi sinaiti. Ovim monasima, koji su pred turskim terorom bežali sa Sinaja, Palestine, Svete Go re..., utočište su pružili

knez Lazar i despot Stefan Lazarević. Pripadali su isihastičkom učewu, što znači da su svoj monaški podvig ostvarivali u tišini, a molitvenim tihovawem težili ka svetlosti, sličnoj onoj koja je obasjala Isusa Hrista na Tavorskoj Gori u trenutku kada je svojim najvernijim učenicima, Petru i Jovanu, otkrio svoje nebesko biće. U skladu sa svojim učewem tražili su teško pristupačna i zabačena mesta, a wih je podosta u Homoqskim planinama i Braničevu. U manastiru Blagoveštewe bio je monah Visarion, štićenik despota Stefana Lazarevića. Wemu je despot poverio da organizuje prepisivawe svetih kwiga. Visarion je to uspešno uradio, tako da je manastir Blagoveštewe postao jedan od značajnijih duhovnih centara u Braničevu. Visarion, koji je i sam bio prepisivač, dovodio je poznate prepisivače i slikare. Među wima su se naro-

čito istakli inok iz Dalše i slikar Radoslav. Inok iz Dalše prepisao je obimno Radoslavqevo jevanđeqe, a slikar Radoslav ga je ukrasio minijaturama, možda najlepšim u srpskom sredwovekovnom slikarstvu. Od ovog značajnog dela ostalo je samo dvanaest listova koji se čuvaju u Petrogradu. Manastir Blagoveštewe razoren je krajem 17. veka i od tada u wemu nikog nema. Zanimqiv je godine podatak Joakima Vujića, iz 1826. godine, koji kazuje da je jedno vreme u Blagoveštewu živelo čak sedamdeset monaha i da ih je pomagao ruski car. Na fasadi trospratne isposnice, srasle sa kamenom liticom, zjape crni prozorski otvori, poput iskopanih očiju na lobawi nekog mučenika. Svetlost prodire u wih i stvara utisak da nas davno nestali monasi, čuvari svetlosti i tišine, gledaju i podsećaju da je život ipak večan… Milutin Dedić

Bijela p^ela

Pi{e: Jovan Savi^in Prica

U folkloru, što će reći narodoslovqu; nauci o narod-

kuće i žiteqa odvijao se uz ogwište. Riječju, ogwište je shvaćeno i štovano kao glavno „biće“ kuće. Otuda je i nastala sintagma „ugašeno ogwište“ koja označava kuću izumrlih wenih žiteqa, svih do jednog. Ogwište je predstavqalo direktnu sponu između čovjeka i Tvorca. Vatra je jedini fenomen kojim se savjesno može služiti od svih zemaqskih bića samo čovjek, koji je može

Čini mogu da budu kqun od svake ptice ili wuška živine, kanxe, papci, nokti, zubi, dlaka, prqava kosa, quska od jaja, mrtvačke kosti, mrtvačke svijeće, lubawe, luč, katran, glog, dva različita kquča, dva katanca, sječivo, brava, zamućeno staklo, sav sitni lako prenosiv otpad svih mogućih oblika, sastava i porijekla. Čini se prije podmetawa nekoj žrtvi kuvaju u loncu.

Živo i ugašeno ogWište nom predawu: običajima, igrama, zagonetkama, poslovicama, činima i gatkama našeg naroda, ogwište ima ulogu pozorišta i ishodišta duhovnog stvaralaštva. Da vas podsjetim; ogwište je dio poda nasred kuće popođen ciglom, za razliku od ostalog dijela koji je nabijen ilovačom. Na ciglenom dijelu gori otvorena vatra – ogaw, po če mu je prizemna prostorija dobila naziv ogwište. Vatra je gorjela neprekidno dawu i noću, da bi se tek nakon ponoći pripretavala, što znači zagrtala žeravica lugom i tako čuvala skriven žar do zore, kada se lug odgrtao i živa žeravica raspaqivala pripravqenim drvima. Oko ogwišta nalazio se poseban alat i pomagala potrebna oko vatre, stol i stočići, police i ormari za posuđe, hranu i vodu. Sav život 14

Bijela p^elA

pripitomiti i hraniti je gorivom da mu služi. Tako je prapredak qudski i postao čovjekom onog dana kada je „stvorio savez s vatrom“ i potvrdio svoje božanske moći. Od davnog pećinskog ogwišta do prošlog stoqeća na većini zemaqskog prostora ogwište je grijalo, svijetlilo, hranilo i branilo život čeqadi, kuće i svake žiške kao svetog sjemena vatre. Na velikim prostorima tzv. Trećeg svijeta tako to traje i danas. NA OGWIŠTU SE SPAQUJU ČINI Što su čini? To su razne stvarčice kojim vještice, vračare, čarobwaci i vještičavi qudi daju magične moći i uz wihovu pomoć opčiwavaju nezaštićene i pakoste qudima.

Kad voda sa činima prokquča, vještica ih odmah ocijedi i ponese prema onome koga želi da omađija. Na udaqene „ciqeve“ vještica jaše na crnom kowu, a noću na metli. Čini se podmeću na pristupačnim mjestima, pa ko nagazi, postaje opčiwen i vračara zavlada wegovim duhovnim i fizičkim snagama. Ako podmetač čini nekome otkrije tajnu da ih je podmetnuo, čini neće djelovati. Ko nađe čini na svom prostoru, odmah ih nosi i pali na jakoj vatri svoga ogwišta. Protiv čini djeluje svaka amajlija. Zbog wih se mijewa put na povratku sa svadbe, isto tako i sa grobqa. Štala se čisti od čini prosipawem pepela po wenom podu. Ko nagazi na čini, vaqa mu se oprati vodom sa tri istočna izvora.

ragi moj narode bjelopčelski! Radoznalost me navela, te sam za vrijeme Balkanskih ratova i Prvog svjetskog rata boravio u Srbiji. Uz do tada nezapamćene patwe, razarawa, glad, bolest i masovne pogibije, Srbija je uz pomoć saveznika izišla kao pobjednik iz tih ratova. Pored brojnih herojskih podviga srpskih vojnika ističu se srpske majke i sestre snagom duha lišenog sebičnosti i mržwe, te činom samoodricawa poput mitskih bogiwa koje besmrtne traju u svjetlosti svoga duha. Na krvavo razbojište majka Zlata Gredeqević prati četiri sina riječima: “Moji sinovi, moji sokolovi, vi idete u boj. Poslušajte moj savjet, tuđe ne dirajte! S mrtvog ništa ne uzimajte! Ne dolazite mi pokuwena čela!” Sin se javio majci iz bolnice. Napisao je majci da će ako Bog da, uskoro kući. Majka pohita u bolnicu. Sin u posteqi, nepomičan, ali se

osmjehuje. Mati hoće da mu obuje čarape što je svojom rukom za wega isplela, a on se brani. Ona silom podiže pokrivač. Prizor je bio jeziv! Wen jedinac bio je bez nogu! A starica, srpska seqanka, pomilova svog jedinca, čudnom mirnoćom vrati pokrivač i reče: “Hvala Bogu, koji mi te živa sačuvao.“ Javili majci da je wen sin kapetan Svetislav Nikolić

ubicama. Milevu Škrqić. učiteqicu u Vrawu, Bugari su ubili u posteqi. Wena krivica bila je u tome što je kao dobrovoqna bolničarka wegovala srpske, bugarske i turske rawenike, ne pitajući ko je ko, ni ko je čiji. Ovako bismo mogli nabrajati danima, pa i duže – jer su srpske majke, sestre i žene i u Drugom svjetskom ratu pre-

Sjaj majčinog srca pao oslobađajući Novi Pazar. Došli rođaci i prijateqi da joj kažu riječi utjehe. Majka se u bolesničkoj posteqi podiže, osloni na bolne uvele ruke, i blijeda kao smrt reče: „Zato ga je majka i rodila!“ Ćetna Vukova, kćer popa Orlovića iz Velestova, sijedih vlasi ispratila na bojište tri sina, ali pođe za wima na razbojište da im hqeb i preobuku odnese. Slikarka Nadežda Petrović ostavi paletu i pohita da vida rane i weguje tifusare u Vaqevu, pa i sama preminu od epidemije. Baba Ranđija iz sela Turekovca, na početku devete decenije svoga života, u šupqem štapu prenosila poštu i novac topličkim ustanicima 1917. Uhvaćena, umrla je mučeničkom smrću prkoseći

ma smrtnim neprijateqima kad su pali u tamu ropstva, postupale srcem sažaqewa i rukom pomoći umjesto mržwom i osvetom. Zato je pjesnik, inspirisan wihovim djelima, napisao ove stihove: Kad rat mine sokole, pobjednik je ko nije ubio. I onaj, ko tuđu svetiwu nije opoganio. I onaj, ko je neprijateqa poštedio. I onaj, ko se tuđem zlu nije radovao. Pobjednik je ko zlu moć nije umoćio. Ko sa sobom može u mraku ostati. Lako je poslije rata stati pred cara, ali treba izaći pred Majku i Tvorca. J. S. Prica

Bijela p^ela

Piše: Milena Dražić

Sićevo

i manjeg mesta, ni manje stanovnika, a toliko kulturnih i sportskih događanja, toliko osmišljenih manifestacija. Selo je to, slavno Sićevo, ne bilo koje i bilo kakvo. Reporter na zadatku u Sićevu (vinogradarsko-voćarsko i stočarsko-ratarsko selo u podnožju Svrljiških planina, blizu Niša) može da upadne u zamku opštih mesta; lepa priroda, uzbudljiva Sićevačka klisura, bistra Nišava, bogata istorija... No, zato su tu konkretne vrednosti: likovna kolonija Sićevo od 1905, najstarija u Evropi, književna kolonija Sićevo od 1991, jedina na Balkanu, evropski paraglaj-

ding teren, Dani žalfije, kad se bere ova retka biljka... Međutim, sve to nije ništa prema uzbuđenju koje izaziva svetska atrakcija. Na tlu Sićeva, u jednoj od dve pećine na razmaku od 10 metara, nađeni su ostaci našeg pretka od pre 500.000 godina. Ili, pola miliona godina! Njegova vilica, koju su tragači za blagom iskopali pa bacili, pravo je svetlo u istoriji čovečanstva. Tako stara, ona je nepobitan dokaz da su neandertalci srednjeg paleolita, odnosno hominidi, kako su kasnije nazvani, dospevali do istočne Evrope, a dotad se verovalo da su živeli na Bliskom Istoku. Starost nalaza utvrđena je uz pomoć tri najsavršenije tehnike, i kojima je uvek dobijan isti rezultat, te se može precizno garantovati da

Bijela p^elA

je vilica stara pola miliona godina, a možda i više. Dve pećine zovu se Velika i Mala Balanica, a bogate su alatkama koje su služile kao strugači za obradu krzna i kože, zatim raznim svrdlima, nazubljenim odbicima koji su služili u obradi drveta, i brojnim drugim alatkama. Alatke iz Balanice imale su široku namenu. Na primer, pronađeni su šiljci koji su verovatno predstavljali vrhove kopalja. Smatra se da neandertalci nisu bacali koplja, nego su ih koristili kao oružje za ubadanje životinja iz zasede. Mada, nije isključeno da su u nekim momentima bacali koplja. Po deliću ljudske vilice, bezvredne ljudima koje trese zlatna groznica, kao i po onome što je nađeno na tom mestu, reklo bi se da je individua, kako je

naziva dr Dušan Mihailović, profesor beogradskom Filosofskog fakulteta i vođa istraživanja, stradala u blizini ili u samoj pećini, gde ima kostiju hijene, pećinskog medveda i kozoroga. Možda je sve te ostatke u pećinu dovukla tada često nalažena pećinska hijena. O tome više zna antropolog Mirjana Roksandić, beogradski student, sada profesor antropologije na Vinipeg univerzitetu u Kanadi, koja kaže da vilica najviše odgovara primercima koji su stari između 600.000 i miliona godina! Ovaj nalaz je selo Sićevo doveo među deset top-lokacija na svetu po potencijalima, a dr Mihailović dodaje da je ovo tek treće pouzdano datirano arheološko nalazište sa ostacima čoveka starog pola miliona godina. Otkriće koje prate mnogi, mnogi artefakti, oruđa dovodi iz godine u godinu profesore iz celog sveta, kao i njihove studente, na letnju školu, kako bi na licu mesta crpli od svog posla ono najuzbudljivije, što arheolozi čekaju decenijama, a neki nikada ne dočekaju tu sreću da četkicom i metlicom otkopaju nešto od prvih dana čovečanstva.

To su, osim domaćih, i studenti iz Francuske, Kanade, Sjedinjenih Američkih Država. Uzbuđenja oko arheološkog čuda u Sićevu traju nekoliko godina, ali dugo su pre toga bila sakrivana nalazišta od straha od kopača zlata, kako oni ne bi ugrozili fini rad arheologa. A u vreme dok je potpisnik ovih redova živeo u Nišu, davno, Sićevo je služilo za izlete, podizanje najvećeg vikendaškog naselja, za organizovanje svadbi, maturskih proslava, kupovinu dobrog grožđa i vina. I za lepe umetnosti. Naime, u izuzetno slikovitoj prirodi u kanjonu kojim teče Nišava, idu pruga i autoput, a zelene se obale dižu

visoko. Umetničko oko srpske velike slikarke i hrabre bolničarke u ratu Nadežde Petrović zabeležilo je tu dramatičnost pejzaža, pa je ona zaključila da bi tu valjalo napraviti prvu slikarsku koloniju. Kako je Nadežda bila projugoslovenski orijentisana, a na studijama u inostranstvu sprijateljila se sa slikarima iz Slovenije i Hrvatske, ona je uspela da, uz malu pomoć države Srbije, 1905. godine otvori prvu na Balkanu, a kažu i u Evropi, jugoslovensku slikarsku koloniju. Dovela je slikare iz Ljubljane i Zagreba, koji su s njom delili savremenu umetničku

koncepciju. Njih su Sićevčani primali raširenih ruku, pa su umetnici prisustvovali svadbama, slavama, sahranama... Njihova dela nastala u raskošnoj i zastrašujućoj Sićevačkoj klisuri bila su 1907. godine izlagana u Narodnom muzeju u Beogradu. Kolonija Nadežde Petrović i danas deluje. Od 1991. kolonija poziva inostrane umetnike, što ju je proslavilo i van Evrope. Dolaze slikari, vajari, grafičari sa svih kontinenata, a njihova najčešća inspiracija je upravo prostor u kome borave. Umetnika raznih nacionalnosti, vera, starosti prošlo je nekoliko stotina, a njihova su dela u izuzetnom fondu, koji je smešten u Nišu, gde je otvorena posebna galerija. U Sićevu se, pored kolonije, održavaju i prolećna i jesenja grafička radionica. U selu od 1800 stanovnika u oko 300 kuća svi su i dalje spremni da dočekaju umetnike i da ih čašćavaju vinom na koje su ponosni, a koje pod ovim nebom ima poseban ukus. Književna kolonija, čiji je osnivač književnik dr Mihajlo Ignjatović, po tipu je jedinstvena u svetu. Održava se svakog septembra i takođe ima međunarodni karakter. I ovde pristižu pisci iz celog sveta. Tu se rado nađu i izdavači, književni kritičari, prevodioci i poneki pasionirani čitalac. Zanimljivo je da se od gostiju ne očekuje

ništa osim da im bude lepo, prijatno i da učestvuju u stručnim i kreativnim razgovorima. Niko ne mora ništa da napiše, ako ne želi. Oni ovde mogu da stvaraju ili samo akumuliraju impresije i notiraju ideje. Na kraju kolonije svake godine dodeljuje se književna nagrada “Ramonda Serbika” za celokupno delo nekog književnika, za doprinos knjiženosti. Takođe se i bira dobitnik priznanja “Makina čaša”, u znak sećanja na njenog osnivača. A Ramonda Serbika je drevna autohtona biljka divnog ljubičastog cveta, koja se retko gde nađe. Upravo na terenima oko Sićeva i Sićevačke klisure Ramondu Serbiku je 1874. godine otkrio slavni botaničar Josif Pančić, koji je registrovao i srebrnu omoriku na Kopaoniku, koja je prozvana po njemu Pančićeva omorika. Žalfija je još jedna divlja biljka, ne tako retka kao Ramonda Serbika, ali u predelima Sićeva izuzetnog kvaliteta. Ona je lekovita i veoma korisna u farmakologiji, a od velike pomoći i u kozmetici. Sićevačka dobrim sastojcima prednjači. Zato joj je poklonjen dan krajem maja, kad je kolektivno sakupljaju berači lekovitog bilja, s pažnjom da se ne uništi njena kolonija. Zbog svega toga, niko nikada nije čuo ni od jednog gosta da mu je u Sićevu bilo dosadno. Bijela p^ela

Džepni globus

upoznajmo države EU zavrteo: v Igor Kolaro

Površina: 551.695 km2 Broj stanovnika: 63.587.213 Glavni grad: Pariz (2,234,105, s okolinom preko 10 miliona stanovnika) Službeni jezik: francuski Državno uređenje: višestranačka republika s dvodomnim parlamentom Etnički sastav: Francuzi 60,6%, Alžirci 1,5%, Portugalci 1,4%, Marokanci 0,8%, Španci 0,6%, Italijani 0,6%, ostali 10% Dužina kopnene granice: 2.889 km Veći gradovi: Marselj (809.400), Lion (444.300), Tuluz (400.600), Nica (336.300), Nant (275.400), Strazbur (268.300) Valuta: evro = 100 centi Verska pripadnost: rimokatolici 76,4%, ostali hrišćani 3,7%, muslimani 4%, ostali 15,9%

l Francuska je najveća zemlja zapadne Evrope. Graniči se sa Belgijom, Nemačkom, Luksemburgom, Švajcarskom, Italijom, Monakom, Španijom i Andorom, i izlazi na Atlantik i Sredozemno more.

l Francuska je jedan od osnivača Evropske ekonomske zajednice, današnje Evropske unije.

Dvorci Loare

Pokrajine Francuske sa nazivima vrste sireva

l U Francuskoj se proizvodi više od 370 vrsta sira. Zemlja vina

Pariz - grad svjetla i nadahnuće mnogih umjetnika l Mon Blan -

poznato naliv pero

l Najviši vrh Francuske

(i drugi vrh Evrope) je Mon Blan (4.808 m).

l Francusku godišnje poseti više od 70 miliona turista. Luj XIV

Luvr Napoleon

Plan središta Pariza sa znamenitostima

l U Brestu je najveći Festival mora, s mnoštvom brodova Antoine de Saint Exupéry (Antoan de Sent Egziperi) Koko Šanel (gore) i Brižit Bardo - žene ikone

Versaj

Impresionizam je dobio naziv po ovoj slici

Mali princ Sedma planeta bila je Zemlja. Zemlja nije ma kakva planeta! Računa se da na njoj ima sto jedanaest kraljeva (ne zaboravljajući, naravno, crnačke kraljeve), sedam hiljada geografa, petstotina hiljada poslovnih ljudi, sedam i po miliona pijanica, trista jedanaest miliona uobraženih ljudi, to jest oko dve milijarde odraslih osoba. Da biste dobili predstavu o veličini zemlje, reći ću vam da je pre prona laska elektrike bilo potrebno držati, na svih šest kontinenata, čitavu vojsku od četiri stotine šezdeset dve hiljade pet stotina jedanaest fenjeraša... Grafički uobličio: Dragan Stojković

ZDRAVKO ZUPAN

ZUZUKO

Bijela p^elA

Bijela p^ela

Bijela p^elA

Bijela p^ela

Bijela p^elA

Bijela p^ela

Više cvijeća manje smeća Pripremio: V. Radosavljević

Nikad nije bilo isto prljavo i čisto, a najbolje bi bilo kad bi na zemlji moglo da bude više cvijeća, a manje smeća. Mnogi ljudi i ekološka društva trude se da tako i bude. I u lijepom Gorskom kotaru svake godine uz “Dan zaštite okoliša” organizira se akcija “Goranski naj – to je naš kraj“. Tako su u Delnicama, na primjer, uvedene sljedeće akcije: • Najljepši prozor • Najljepši balkon

• Najuređenija privatna okućnica • Najuređenija ili najzapuštenija okolica stambene zgrade • Najuređenija ili najza-

• Najuređeniji ili najzapušteniji izlog trgovine • Najuređenija ili najzapuštenija okolica kuće za odmor • Najuređeniji ili najza-

puštenija javna površina privatnog poduzeća ili obrta

pušteniji okoliš ugostiteljskog objekta. Svi ovi natječaji, koje su pokrenuli goranski ekolozi, pomažu u akciji “Više cvijeća, manje smeća“, a time i u zaštiti okoliša. Goranski ekolozi zamolili su sve koji ne mogu sami da urede svoj okoliš da se jave kako bi im se moglo pružiti pomoć. Ovakve ekološke udruge

FIKUS Fikusi rastu kao žbunovi ili drveće najviše u tropskim predjelima i ima ih negdje oko 700 vrsta. Kod nas je najpoznatija vrsta smokva, koja raste najčešće na obalama Jadrana. U posljednje vrijeme sve više se fikusa uzgaja i jao omiljeno sobno bilje. To su, naravno, vrste bonsai, malih čudesnih fikusa koje se uzgaja na balkonima i u stanovima. Treba ih redovito zalivati i držati na svijetlom mjestu ili polusjeni, pa će divno prolistati, a neki čak i procvjetati.

Bijela p^elA

najbolji su prijatelji i ljudi i prirode i imaju svakog dana sve više pomagača. U

tome ne zaostaju ni mladi. Učenici mnogih škola i njihove sekcije bore se za bolji okoliš čisteći prirodu oko škola, parkove i obale voda, a sadnjom cvijeća i mladog drveća obogaćuju i uljepšavaju prirodu. Ovakve akcije naših Gorana ne odnose se samo na „Dan zaštite okoliša“ nego i na sve druge dane i stoga su za svaku pohvalu.

ta divna stvorenja

Kome se Šimpanza smije Kome se ili čemu ovaj čimpanza smije? Možda ljudima, možda majmunima, amožda svima i svemu. A neki ljudi kažu da se on nikad ne smije nego tako svoju tugu i svoju ljutnju krije.

zanimljivosti

 Muhe su dosadni i štetni insekti i ima ih više vrsta, ali i među njima ima i onih koje su korisne. Pčelolike muhe dobile su ime i po tome što nalikuju pčelama ne samo izgledom nego i po tome što mnogo vole cvijeće i njegov sladak nektar. Ove muhe cvetare vrlo su korisne i zbog toga što jedu lisne uši i tako spašavaju biljke u vrtovima. Zbog svega toga ne treba ubijati svaku muhu koja zuji oko nas, već treba dobro pogledati koja je vrsta tog insekta.

 Čagalj ili šakal je zvijer iz porodice pasa, sličan vuku, samo manji. Hranu traži obično noću, a danju se odmara u skloništima. On je i mesožder i strvinožder, ali i voćožder. Kad, na primjer, čagljevi naiđu na neki vinograd, toliko se grožđa najedu i štete naprave i ni malo se ne uplaše strašila koja su vinogradari postavili da čuvaju vinograd.

 Zelena žuna je ptica iz porodice djetlića, onih poznatih kucača po stablima. I žuna ima kljun velik i jak kao dlijeto i ponekad kucka po drveću u potrazi za ličinkama i mravima, ali ih još češće traži na zemlji. Ponekad zimi mora da kopa kljunom u zemlju i do pola metra da bi došla do mrava koji su se sakrili u svoja zimska skrovišta.  Kukuruz je jedna od najstarijih žitarica koju su Indijanci Sjeverne Amerike uzgajali još prije više od četiri hiljade godina, a kasnije ga se sve više gajilo širom svijeta kao odličnu hranu i za ljude i za domaće životinje. Danas se uzgaja više vrsta kukuruza, a u najnovije vrijeme pojavio se i ukrasni kukuruz šarenog svjetlucavog zrnja, koji se suši i čuva kao omiljena jesenja dekoracija, ali se i od njega mogu praviti ukusne kokice. Bijela p^ela

Branislav Lečić, glumac: Kad SAM BILO MALI

Branislav Lećić rođen je u Šapcu 25. augusta 1955. godine. 1978. godine diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti, u klasi profesora Minje Dedića. Debitantsku ulogu imao je u filmu Gorana Markovića “Specijalno vaspitanje” i od tada je snimio više od 80 filmova i TV serija. Prvak je Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada: Nagrada car Konstantin, Sterijina nagrada, Orlando, Zlatna Arena za najbolju mušku ulogu u filmu “Gluvi barut”. Bavi se i političkim radom. Jedan je od osnivača pokreta “Moja Srbija”. Bio je vođa protesta kod Terazijske česme u oktobru 2000. godine. U prvoj demokratskoj vladi bio je ministar kulture. Danas je zamjenik predsjednika Demohrišćanske stranke Srbije. Detinjstvo sam proveo u Šapcu, u ravničarskom kraju pored Save. Mnogo sam vremena provodio s dedom Dragoljubom, na Ceru. Deda je bio građevinac i napravio

Bijela p^elA

je spomenik kao sećanje na Cersku bitku u Prvom svetskom ratu. Mi deca, dok smo po livadama čuvali stoku pronalazili smo sablje, metke, bajonete, zaostale još iz Prvog rata. Deda me je mnogo naučio. Voleo je umetnost i to srcem, kao kad neko peva ili svira iz ljubavi i da u tome uživa. Tako je i mene odgojio. I moja je majka dosta na mene uticala. Bila je krojačica, mogu da kažem, umetnica. Čim bi neka žena došla da joj sašije haljinu, tačno je znala odrediti kakva bi joj najbolje

Umetnost ka pristajala. Dobila je, zbog svog umeća, ponudu da ode u Pariz, ali zbog mene ju je odbila. U osnovnoj školi bio sam odličan učenik. Pojedini predmeti bili su mi draži zbog nastavnika koji su ih predavali. Neki su na mene ostavili veliki trag, posebno istorija i srpski.

Zahvaljujući nastavnici srpskog jezika zavoleo sam poeziju, pesnike: Pola Elijara, Žaka Prevera, Disa, Dučića, Miljkovića. Gorski vijenac sam znao napamet, a posebno sam voleo epske narodne pesme. Kao i svi u to vreme, maštao sam da ću da budem astronaut ili barem pilot, a o glumi nisam ni pomišljao. Iako mi nije bilo jasno čime ću se u životu baviti, upisao sam se u Mašinsku školu. Bio sam dobar đak, svi su mi predmeti dobro išli. Nastavnica Dušanka Banovac, pošto smo bili mašinci, terala nas je da čitamo i u meni je probudila ljubav prema drami. Uz poeziju koju sam još pre zavoleo, i govorio sam je naizust, zapitao sam se da li sam ja zaista za mašinstvo? Na maturi sam prolazio pored Šabačkog pozorišta i pomislio kako je lepo da ljudi tamo istražuju sebe i za to dobivaju plaću. Tad

sam i ja poželeo to raditi, želim biti glumac. U Beogradu sam se prijavio na Mašinski fakultet, ali sam uzeo dokumente i za Akademiju. Video sam oko Kolarca, gde je bila Akademija, mnogo lepih devojaka. Nameravao sam da se prijavim na Organizaciju, ali kako su sve one bile za glumu, odlučio sam i ja ići za njima. Prijavio sam se jer sam video da za prijemni ispit treba poezija i monolog. Kako sam poeziju znao, pripremio sam monolog i izašao neopterećen – i položio. Međutim, nekoliko puta hteo sam da odustanem. Prvi put već nakon prijemnog. Bio sam u dilemi jer su ostali kolege oduvek

ao lek

želeli da budu glumci. Tu moju dilemu prepoznao je profesor Minja Dedić i nije mi dao da odustanem. To nije bio kraj mojim nedoumi-

cama. Posle prve godine, kad sam najviše radio, a najmanje razumeo, odlučio sam da napustim Akademiju. Došao sam se pozdraviti sa kolegama, a profesor Dedić uopšte nije reagovao. To me iznenadilo, pa sam ostao. Profesor me ignorisao tačno onoliko vremena koliko sam izostao sa nastave. Kad je došao taj dan, rekao je kolegama da je to praznik jer se vratio glumac. Odmah me izveo na scenu, te sam govorio monolog iz “Gospođe ministarke”. Od tada više nisam imao dilema o svom životnom pozivu. Iako se nikad nisam zamišljao glumcem, sećam se da su mi govorili da je moja baka Angelina kad sam se rodio, videla rupicu na licu kad bih se nasmejao i rekla da ću biti filmski glumac. I postadoh glumac. Prva mi je uloga bila u Šekspirovu Snu letnje noći. Glumio sam i u alternativnom pozorištu “Dvorište”. Na filmu sam debitovao ulogom Fikreta u “Specijalnom vaspitanju” Gorana Markovića. U pozorištu se nikad ne odvajam od uloge. Sklonim je, a kad je potrebno, obnovim je. Svaka je uloga istraživanje sebe i drugih, a zadatak je glumca da to svima pokaže. Filmove u kojima igram nikada ne gledam. Meni najdraža uloga koju sam glumio je u filmu “Moj brat Aleksa”, a u pozorištu uloga Per Ginta u istoimenoj drami Henrija Ibsena. Uvek ima uloga koje bih želeo da igram. Smatram da sam sada zreo kao glumac i da je došlo vreme da igram na primer Magbeta ili Ričarda III Vilijama Šakspira. S obzirom da smatram da se kroz umetnost: govor, pevanje, igranje, slikanje razvija kreativnost i čovek ima šansu da se kroz neke od tih

sklonosti pronađe. Zbog toga sam ovih dana osnovao školu, odnosno edukativni centar “LekArt” - umetnost kao lek. Svakom bih preporučio da glumi jer nikad nije kasno da otkriješ sebe, nema dobne granice. “LekArt” je namenjen deci i odraslima. Na kraju bih rekao deci – treba da znate da nije cilj samo sticati informacije već treba zavoleti znanje i naučiti kako do njega doći. Svako je rođen kreativan i tu sposobnost treba razvijati. Ljerka Radojčić

Branislav Lečić sa kćerkom i sinom

Bijela p^ela

SRPSKI SLIKARI Piše: Borislav Božić, prof. Rođen je u zaseoku Revenik sela Kolunić, u podgrmečkom ambijentu, u blizini Bosanskog Petrovca. Po završetku osnovne škole u rodnom mjestu kao dobar i nadaren đak odlazi u Sarajevo. Roditeqi su žeqeli da Jovan završi svešteničke škole i da u rodnom mjestu oživi rad parohije. U Sarajevu završava nekoliko razreda gimnazije te sledeći svoj poriv za slikarstvom upisuje novoosnovanu slikarsku školu Čeha Jana Karela Janevskog. Zahvaqujući stipendiji koju dobiva od dobrotvornog prosvjetnog društva „Prosvjeta“, odlazi na Akademiju slikarstva u Krakov. Na školovawu u Krakovu boravi od 1909. do 1913. Nakon Krakova nastavqa studijska putovawa u Pariz i Prag. Od 1919. trajno se nastawuje u Beogradu i radi kao slikar scenografije. Kasnije je imenovan šefom slikarske radionice Narodnog pozorišta. Istovremeno vodi slikarsku školu u svom ateqeu kroz koju prolaze mnogi, kasnije poznati naši slikari. Vođen savremenim idejama i želeći napredak slikarske struke, s istomišqenicima osniva slikarske grupe „Oblik“, „Samostalni“ i „Nezavisni“. Srpska akademija nauka i umetnosti prima ga kao redovnog člana 1963. godine, pred sam kraj života. „Rođen sam kao optimist, i ostaću optimist do kraja života. Nikada me nisu tangirale ničije protivničke, ili neprijateqske intrige ili ispadi ma koje vrste protiv mene. Takvim qudima je unapred sve bilo oprošteno.“

Bijela p^elA

JOVAN BIJELIĆ 1886.-1964.

Rad Jovana Bijelića spada u avangardu srpskog slikarstva. Obiqežava ga snažna individualnost i savremenost, zahvaqujući i profesoru Jozefu Pankieviću s krakovske akademije. Poslije školovawa u Krakovu odlazi u Pariz na akademiju Grande Chaumijere. Nakon Pariza posjećuje Prag, sreće Vlahu Bukovca i od wega prima poduke. Prolazeći evropske centre Bijelić je bio na samim izvorima slikarskih tokova. U svojim počecima radi u duhu sezanovskog kubizma, zatim prolazi fazu fovizma. Tematski je vezan uz pejzaž i portret apstraktne kompozicije. Osnovna karakteristika wegovog rada je ekspresivnost. Pogotovo u poznijoj životnoj dobi potez mu je nemiran i širok, gesta snažna i nepredvidiva. Na slici „Olujno nebo“ iz 1952 . godine dominantna crvena i wena prigušena varijanta u dijagonalnom gibawu i k o v i t l a wu sluti i nagovještava nevrjeme. Mrqa bjeline s kojom završava razgibana i neobuzdana crvena stoji kao smiraj i nada, kao optimizam u izgubqenosti oluje. Kuće u podnožju slike kao da nemoćno čekaju sudbinu. Pejzaži su wegovo trajno opredjeqewe. Odlazeći često u mladosti u svoj rodni podgrmečki kraj, slikao je pejzaže svoga djetiwstva. U jednoj prilici izjavio je “…osjetio sam boje svoga kraja. Boje poqa, neba, i oblake kako se vješaju o planine, gube i nestaju… Pejzažima iz Bosne zahvaqujem što sam našao sebe…”. Ova sjajna misao mnogo govori ne samo o Jovanu slikaru već i o čovjeku koji pamti i čuva svoje korijene. Istražujući predjele djetiwstva istraživao je i potvrđivao vrijednosti svoga identiteta.

Ekspresionizam expression (franc.) izražaj Smjer u umjetnos ti nastao u Wemačkoj početkom dvadesetog vijeka. Ideja mu je da umjetnik ne mora vjerno prikazivat i obl i ke i razm jere motiva kakvi su u stvarnosti, već treba iznijeti li č ne emocije koje prožimaju wegov duh i tako formiraju wegovo vi đewe svijeta. Ekspresionizam je pobuna umjetnika protiv nemilosrdnog i besmislenog uništavawa. Te su misli i emocije uglavnom bile pesimistične i katastrofične, nastale pod utjecajem Prvog svjetskog rata.

U jednom periodu za vrijeme studija u Krakovu stipendija mu nije dolazila redovno pa je morao raditi portrete krakovskih djevojaka kako bi preživio. Cijeli svoj slikarski vijek radio je portrete, i to vrlo uspješno. S lakoćom je uspijevao prikazati karakterne osobine portretirane osobe kao što to prikazuje naš primjer Djevojka s kwigom iz 1929. godine.

KVIZ Pripremio UROŠ PETROVIĆ

Koliko znamo o nama? - broj 3 1. Ko je od srpskih juna ka ubio turskog sul tana Murata u Kosov skoj bici? a) Miloš Obilić b) Ivan Kosančić c) Milan Toplica 2. Ove godine navršilo se 200 godina od pojave prvih srpskih dnevnih novina. Ko je pokre tač „Novina serbskih“ iz carstvujuščeg gra da Vijene? a) Vuk Karadžić b) Dimitrije Davidović c) Milovan Vidaković 3. Na osnovnom grbu Re publike Srbije, iznad glave stilizovanog dvoglavog orla na crvenom štitu, nalazi se kruna. Sa koliko je bisera ukrašena? a) 30 b) 40 c) 80 4. U filmu „Maratonci trče počasni krug“, najmlađeg Topalovi ća, Mirka, igrao je? a) Milivoje Mića Tomić

b) Mija Aleksić c) Pavle Vuisić d) Bogdan Diklić 5. Gde je rođen srpski va jar i akademik Toma Rosandić, autor čuvene skulpture od bronze „Igrali se konji vrani“ koja se nalazi ispred Doma Narodne skupšti ne Republike Srbije? a) U Beogradu b) U Novom Sadu c) U Zagrebu d) U Splitu 6. Z a što se na j k r aća reka u Srbiji, Vrelo, naziva još i Godina? a) Dugačka je tačno 365 metara b) Jer teče tokom cele godine c) Po vlasniku imanja, Godi d) Izvor liči na godove na panju 7. Đavolja varoš, jedin stveni geomorfološki fenomen u Srbiji, pri rodni spomenik od 200 i više kamenih stubova, prema narodnom pre danju predstavlja? a) skamenjene rudare b) skamenjene svatove c) skamenjeno vilino kolo

Ovo je kviz u kojem ćete tokom cijele školske godi ne pokazati koliko znate o našoj historiji, kultu ri i običajima. Rezultate ćemo objaviti u broju 199, a odgovore očekujemo do 1. jula. Zato pažljivo čitajte i šaljite odgovore iz svakog broja na redakciju lista. Troje najuspješnijih, koji sakupe najviše tačnih od govora, biće nagrađeni. 8. Zove se na slovo "d". Veća vrednost mu je na papiru, ali stariji je onaj od metala. O kom nacionalnom obe ležju Srbije je reč? 9. ZAGONETNA LIČNOST „Viđi vraga su sedam binjišah, su dva mača a su dvije krune...“ prvi su stihovi njegovog najslavnijeg dela koje je po objavljivanju u Beču 1847. godine ocenjeno kao „manuskript genijalnog tvorca“. Bio je pesnik, vladar i vladika. Rođen je u novembru, pre tačno 200 godina. O kom srpskom velikanu je reč? 10. ASOCIJACIJA U tom je gradu, koji je bio prva prestonica moderne srpske države, osnovana prva gimnazija. Tu je Spomen-park „Šumarice“, posvećen streljanom stanovništvu i đacima 1941. godine. Najstarije je industrijsko preduzeće u Srbiji, koje od 1953. za partnera bira italijansku fabriku Fiat. U njoj su se proizvodio fićo, stojadin, tristać, jugo. Danas se proizvodi novi Fiat 500, u saradnji sa talijanskim Fiatom. O kom je gradu riječ? Bijela p^ela

Zaku zam Igor

ma v ne a b Lju dina. a. go ek rađ se uv lao: s Ona

-Šta se dobije kada se ukrste slon i komarac? -Nobelova nagrada za medicinu!

po uku r o (p kal) Pas

Jovan Jovanović Zmaj (1833-1904):

PREMA VELIČINI -Čiko, šta to čitaš? -Evo, hoću da rešim ovaj zadatak iz „Nevena“ pa ne mogu, a ovde stoji da je to za manje. -Pa i ti bi mogao rešiti da si manji.

Čarli Čaplin (Ser Čarls Spenser Čaplin 1889 – 1977), američki glumac, režiser i kompozitor, jedan je od najvećih komičara svih vremena. Ostalo je zabeleženo da se jednom tajno prijavio na takmičenje ”Najbolji dvojnik Čarlija Čaplina” u Monte Karlu. Osvojio je – treće mesto! HOROSKOP ZA DEČAKE KOJI SE BORE SA PROMAJOM Najviše biste voleli da kidnete sa časa, ali vam to nikako ne polazi za rukom. Zato što je nedelja pa nema škole. Tako je to. Vi ste jedini horoskopski znak koji nema pojma kako se nedeljom beži iz škole. Zdravlje – Sklonite babu sa promaje! Babe su naše najveće blago.

E N C I K LO P E D I J A Oko plavog kita je veličine grejpfruta.

U proseku 1 od 20 osoba ima rebro viška.

uvao i mesio r Kolarov

Golf se smatra za mirnu igru, ali je sredinom 15. veka bio zabranjen u En gleskoj. Smatralo se tada da golf odvraća pažnju od streličarstva. Takođe, loptice za golf su se sve do 19. veka pravile od kože punjene perjem.

Slobodan Trkulja (1977) je srpski muzičar, kompozitor i pevač. Sa svojom grupom „Balkanopolis“ on izvodi muziku nadahnutu tradicijom Srbije i Balkana. Svira više instrumenata: klarinet, gajde, diple, kaval, frule, akustičnu gitaru, flautu, tenor saksofon, alt i sopran saksofon, tamburu, okarinu... Svojevremeno je u holandskim medijima proglašen za jedan od „najlepših muških glasova Balkana“.

HOROSKOP ZA DEVOJČICE KOJIMA JE POTREBNA PROMENA Imate želju da nešto promenite u svom životu, samo ne znate šta. Za početak, promenite sijalicu u svojoj sobi. Glupo je čitati ovaj horoskop u mraku. Zdravlje – Loše spavate. Naročito na časovima. Ljubav – U narednom periodu, ljubav će vam se dešavati samo u filmovima.

Od 1 tone grožđa se može proizvesti oko 720 flaša vina.

Astronauti postanu viši dok su u svemiru.

Postoji preko 2.400 vrsta buva.

Grafički oblikovao: Dragan Stojković

Predmo stavLJa

čenice 5. razreda OŠ Borovo Nikolina Kondić i Jovana Serdar učestvovale su na konkursu pod nazivom „Moja prva knjiga“, koji pod pokroviteljstvom Ministarstva nauka, obrazovanja i sporta svake godine u septembru organizuje karlovački Centar za neohumanističke studije (CNS). Mlade književnice sa zanosom su prihvatile izazov izrade svoje prve knjige – slikovnice. Iako im se na početku činilo da to i nije toliko teško, vrlo brzo su se suočile sa ozbiljnošću svog zadatka. Izrada slikovnice, pisanje priče i njeno ilustrovanje pokazalo se kao veoma obiman i zahtevan posao koji je trajao mesec dana. Njihov rad bio je gotovo svakodnevan na časovima srpskog jezika, likovne kulture i vannastavnih aktivnosti. Dobar deo tog posla obavile su i kod kuće. Jedan od težih zadataka

bio je izbor teme, a kako se radi o deci, bilo je logično da se odluče za bajke koje u tom uzrastu najradije čitaju. Dečija mašta je nepresušna i nepregledna i deca

datak bilo je ilustrovanje priče. Svaka je imala slobodu da odabere tehniku kojom će crteži biti urađeni. Nikolina je izabrala akvarelisani crtež tušem,

imaju prirodnu sposobnost da svoj svet fantazije prenesu na papir. Logika bajki je da na kraju imaju srećan kraj, pa ni one od toga nisu odustale. Drugi, nimalo lakši, za-

a Jovana slikarsku tehniku pastela. Svaka je trebala da uradi 16 slika plus naslovnu i podnaslovnu stranu, i sve su trebale biti ujednačenog kvaliteta. Tako je svaka od njih uradila pravi mali

očetkom oktobra naš suradnik Zdravko Mić anović imao je u Somboru samostalnu izložbu. Tema izložbe bila je strip, a s posebnim naglaskom na stripove objavljene u Bijeloj pčeli. Osim njih, izložene su i naslov ne stranice lista povodom desete godišnjice saradnje Zdravka Mićanovića i našeg i vašeg lista.

Bijela p^elA

likovni opus. Po završetku ilustrovanja listovi su uvezani i slikovnice su dobile svoj pravi oblik knjige. Slikovnice „Mala pastirica“ i „Čarobne jagodice“ su na konkursu u Karlovcu nagrađene, a Jovana i Nikolina su pored svečane dodele nagrada učestvovale i na izložbi nagrađenih slikovnica, organizovanoj 28. septembra. – Slikovnicu „Mala pastirica“ napravila sam igrajući se sa svojom učiteljicom u školi. Bilo je veoma veselo i već razmišljam o tome kako ću napisati i ilustrovati sledeću slikovnicu. Već znam i njen naslov. Zvaće se „Čarobni zec“ – uzbuđeno priča Jovana Serdar. – Bajku „Čarobne jagodice“ posvetila sam jagodicama iz svog vrta. Već pišem sledeću bajku koja će se zvati „Avanture mačka Miška“ – poručuje Nikolina Kondić. Bilo bi zaista lepo kada bi nagrađene radove mladih učenica neko u obliku slikovnica i objavio. S.B.

Beogradu, u Studentskom kulturnom centru, od 26. do 29. septembra održan je 11. MEĐUNARODNI SALON STRIPA, na kome je između 235 učesnika iz 22 zemlje specijalni gost bio Borivoj Dovniković Bordo, sa svoje 83 godine najstariji aktivni crtač stripa.

Na Salonu Bordo je u Galeriji SKC imao izložbu grafičkih radova njegove 70-godišnje karijere (s područja stripa, karikature, animiranog filma i dizajna), gdje su značajno mjesto imale stranice stripa „Čipko i djed Filip“ te Bordine naslovne stranice „Bijele pčele“. Zagrebački izda-

vač „Vedis“ promovirao je brojne albume s Bordinim stripovima, kao i premijerno prikazao svoj 55-minutni dokumentarni film „Bordo – vječna stripovska mladost“. Zabilježena je i 40-godišnjica izlaženja stripa za djecu „Zuzuko“ Zdravka Zupana.

ada su mi u školi rekli da sam izabran za jednog od predstavnika naše škole (OŠ Miloš Crnjanski, Novi Sad) u prijateljskoj poseti OŠ dr. Aleš Primož Bebler u Ankaranu (Slovenija), nisam baš bio oduševljen. Morao sam da naučim jednu pesmicu na slovenačkom, a ništa nisam razumeo.” Tako je Luka pripovedao o početku jednog nezaboravnog druženja, za koje tada nije znao da će biti “nezaboravno”, o poseti jednoj maloj zemlji koja nije tako daleko od Srbije i o novim prijateljima koje je upoznao. Početak putovanja i nije baš bio u velikom stilu: autobus kojim je trebao da putuju nije bio ispravan. Čekanje na drugi autobus potrajalo je. Nervoza je rasla. Strah pred nepoznatom zemljom i ljudima, nastupi koji slede i stalno pitanje u glavi: “da li ću znati da odrecitujem pesmicu bez greške?”.

Ali sva ta neizvesnost i briga su prošli kada je Luka stigao na slovenačku obalu, upoznao divnu

mu olakšaju boravak razgovarajući sa njim na hrvatskom. Luka se osećao kao kod kuće, pa mu ni

porodicu u kojoj je bio smešten pet punih dana i stekao nove prijatelje, Jakoba i Jana, koji su se iz sve snage trudili da

brojni nastupi i pesmica na slovenačkom više nisu predstavljali problem. Još veće zadovoljstvo bilo je kada je tu posetu oboga-

tio jednodnevnim druženjem sa svojim kumovima u Kopru, koje nije video dve godine. Kumovi su se potrudili da mu u toku kratkog druženja pokažu što više znamenitosti i zanimljivosti Kopra, slikali Luku na svakom ćošku i kod svakog kulturnog spomenika, parka, na plaži, pod palmom i na igralištima. Fotografije će ga u predstojećim jesenjim danima podsećati na nova iskustva i poznanstva. Luka se vratio u Novi Sad svojim školskim obavezama, braći i sestri, pun utisaka i, nećete verovati, sa jednom željom: da ponovo dođe u Sloveniju i ponovi posetu novim prijateljima i kumovima. A do tada sledi i poseta drugara iz OŠ dr. Aleš Primož Bebler vršnjacima OŠ Miloš Crnjanski u Novom Sadu, koju ove dve škole neguju već dve godine u okviru projekta Ostajemo udruženi i povezani. Nada Čupković

Bijela p^ela

t a r a ek ip a n a starom mestu u Kopru i u novoj školskoj godini i sa novim drugarima, đacima prvacima, nastavlja sa radom i uči srpski jezik, ćirilicu, narodne igre i pesme sa svojim nastavnicama Tijanom, Vesnom i Nadom, sve u organizaciji AKUD Kolo. Kišni dan, siv i ružan za nekoga, ali ne i za nas, jer su takvi dani kao stvoreni ni za šta drugo nego za druženje i sticanje novih znanja. U susret jeseni i jesenjim danima naučili smo nazive jesenjih boja i nove reči vezane za jesen. Zadatak je bio težak i mislili smo da nam neće uspeti da sakupimo ni deset

reči, ali smo otkrili da je u timu sve lakše. Tako smo uspeli da ih zapišemo čak 20! I, što je najvažnije: sve reči zapisali smo ćirilicom... neka slova smo malo zaboravili preko raspusta, ali to nije ništa strašno jer pred nama je čitava školska godina, pa ćemo ih uz pomoć nastavnice ponoviti i utvrditi. Odlučili smo da ćemo za svako godišnje doba da uradimo jedan pano... ovaj put smo ukrasili jedno drvo bez lišća šarenim kišobrančićima veselih jesenjih boja. Jer, kao što smo saznali na radionicama srpskog jezika, jesenje su boje divne i tople. Maja, Zoki, Aleksandra, Tijana, Timotej

Nada Čupković

o Božića je još koji mesec, ali u školicama srpskog jezika u Leicesteru i Corbyju (Engleska) se već uveliko priprema nastavak uspešne uskršnje predstave, koja će ovaj put imati svoj nastavak sa temom Božića pod nazivom “Romantični Božić u dvoje”. Predstava se izvodi na srpskom jeziku a glavni glumci su upravo vredni polaznici dve škole srpskog jezika Sv. Ilija - Corby i Vuk Karadžić- Leicester. “U pitanju je priča o jednoj srpskoj porodici i dogodovštine vezane za njihov svakodnevni život. Naše prvo izvođenje doživjelo je lijep uspjeh, pa smo se upustili u novu dramsku avanturu. Bili biste začuđeni kvalitetom glume i jezika naše djece”, dodaje nastavnica srpskog jezika i autorka predstave, gđa Silvana Brkanlić - Galić. Nastavnica Silvana se, kao

organizator i izvođač nastave, već pet godina sa puno entuzijazma i volje trudi da deci uzrasta od 3 do 16 godina, podeljenih u nekoliko grupa prema znanju i starosti, kreativnim pristupom prenese znanja srpskog jezika i pisma, običaja i tradicije daleko od matice. Nastava je obogaćena nastupima, recitalima i časovima veronauke koje deci drži prota

Radmilo Stokić. “Rad škole nesebično pomažu roditelji naših učenika, koji finansiraju nastavu tako da možemo kazati da škola postoji i opstaje zahvaljujući mom radu i entuzijazmu roditelja. Nastavni cilj je funkcionalno opismenjavanje svih polaznika, kojih je skoro 60, (ćirilica je obavezna) i očuvanje tradicije i svijesti

U našoj školi nikada nije dosadno i svi smo veseli!

Bijela p^elA

o nacionalnoj pripadnosti. Pored djece iz čisto srpskih porodica školu pohađaju i djeca iz nacionalno mešanih porodica”, ponosno ističe nastavnica Brkanlić i dodaje da naročitu zahvalnost duguje dvema mamama, Mirjani Karan, jednoj od inicijatora osnivanja škole, i Svetlani Sabadi, koje svaku subotu dok deca vredno uče, pripreme malu zakusku. Nama preostaje vrlo lak zadatak, koji ćemo sa velikim veseljem ispuniti: da im držimo palčeve i poželimo da i u budućnosti žanju uspehe i nadamo se da će nam se nastavnica Silvana sa svojim đacima javiti sa novim informacijama o uspehu njihove nove predstave i radu u školici. Nada Čupković

e đ u 15 0 0 t a k mič ara iz 32 zemlje našla se jedna Marijana koja je bila vredna da ponese titulu svetskog prvaka i ponosno oko svog vrata stavi zlatnu medalju na 21. Shotokan svetskom prvenstvu u karateu, koje je održano u Novom Sadu. Sa svojih 12 godina nije mogla postići više. Ali pred njom je još mnogo takmičenja i sigurno ćemo još slušati o njenim uspesima u ovom sportu koji ju je privukao već u vrtiću i od tada samo niže nagrade i medalje. “Ima osvojenih 15 zlatnih, 4 srebrne i 3 bronzane medalje. Takmičila se na mnogim prvenstvima, in-

ternacionalnim kupovima i turnirima, a najznačajnija su: Prvenstvo Vojvodine - srebrna medalja i Prvenstvo Srbije - srebrna medalja i to ju je uvelo u Reprezentaciju Srbije, pa je sa njima bila letos na pripremama u Buljaricama (Crna Gora), a posle još 4 dana u Vrbasu - isto na pripremama”, ponosno ističe mama Aleksandra. Marijana se ističe među svojim vršnjacima ne samo osvojenom zlatnom medaljom već i činjenicom da pored napornih i redovnih treninga u klubu “Shoto-

kan 021” iz Novog Sada, uz trenera Sanjina Ješića, koji je isto tako zaslužan za Marijanine uspehe, ova dvanaestogodišnja devojčica redovno stiže i na privatne časove engleskog jezika, igra fudbal i, nećete verovati, redovno pohađa šesti razred OŠ Kosta Trifković u Novom Sadu i ima baš sve petice! Marijana je svakako dobar primer svakom detetu da se sve može ako se hoće i da je najvažnija dobra organizacija i podrška najbližih.

Kako ističu, nije prvi put da dolaze u Hr vatsku i da se druže sa našom decom. Svaki put je atmosfera sve bolja i bolja, sve lepša i lepša. Svaki put se susret doživi na drugačiji način.

Gostovanje beogradskih dečijih pisaca u našim krajevima postalo je tradicija koja je zaživela zahvaljujući radu i saradnji ZVO-a opština i Kancelarije za dijasporu i Srbe u regionu Vlade Republike Srbije.

Nada Čupković

Marijana Krstić sa zlatom i plaketom

estival dečijih pisaca poznat pod nazivom „Vitezovo proleće“ stigao je u septebru u OŠ Bijelo Brdo. Bila „Vitezova jesen“. Pisci su se družili decom u Domu kulture. Program su gledala i deca iz vrtića u Bijelom Brdu i Dalju. Voditelj programa, poznat deci pod imenom PEĐOLINO, zabavljao je decu i vodio kroz program. Stihove su čitali Mića Jakšić, Aleksandar Čotrić i Slobodan Stanišić. Nastup pisaca obogatile su svojim nastupom i pevačice Tijana Dapčević i Ivana Jordan. Za učesnike programa recitovanje stihova i druženje sa najmlađima bilo je posebno zadovoljstvo.

Svake godine festival gostuje u drugim mestima u RH. Cilj je da se na nastupu okupe deca iz svih područnih škola i obdaništa u blizini meseta gde se održava festival. Ovo je već četvrto održavanje ovakve manifestacije na našom prostorima. Sa željom da pesnici i umetnici, prvenstveno iz Srbije dođu u naše krajeve i školskoj deci koja pohađaju nastavu na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu prikažu program. To je do sada bilo na veliko zadovoljstvo dece, nastavnika i roditelja. Gordana Pavić

Bijela p^ela

Raspust Kad je raspust, meni je lepo. Išao sam s tatom na pecawe i ulovio sam štuku. Išao sam i na more. Kupao sam se i plivao. Vozio sam se i vozom, a u Beogradu kamionom. Igrao sam se s drugovim. Raspust mi je stvarno kratko trajao! Nikolina Tijanić, Negoslavci

Bojana Lukić, Negoslavci

David Đurić, 2. razr., Tewa

Za vreme raspusta išao sam s porodicom na more. Bilo mi je lepo. Ponekad smo odlazili na bazene ili jezero. Bio sam i u Mostaru kod bake i dede. Video sam Stari most i reku Neretvu. Kod kuće sam se igrao s drugarima Gavrilom i Jovanom. Išli smo na turnir u fudbalu. Pomagao sam dedi peći rakiju. Raspust mi je brzo prošao i bilo mi je baš lepo. Stefan Frankić, 2. razr., Tewa

Raspust je počeo, a s wim i letwe radosti. Svakodnevno družewe s drugarima iz ulice ispuwavalo je moj odmor. Vozili smo se biciklima i igrali fudbal. S roditeqima i sestrom išao sam na kupawe i tamo mi je bilo jako lepo. Letos je moja sastra Nataša slavila rođendan. Bilo nam je jako lepo. Bilo je puno dece i svi smo pirili svećice koje su se, kad bi ih ugasili, same palile. Bio sam i u Borovu kod tetke. Tamo sam se u luna-parku vozio u automobilčićima i taj mi je dan bio jedan od najzabavnijih. Uroš Manojlović, 2. razr., Tewa

Na raspustu sam se odmarao. Igrao sam se s bratom i prijateqima. U goste su mi došle sestre iz Austrije. Od wih sam dobio poklone. Pričali smo i igrali se, gledali televiziju. Jeli smo roštiq i slatkiše. Naravno, slušali muziku i išli u šetwu. Gavrilo Goranović, 2. razr., Tewa

Bicikl

Jelena Vlaškalić, Negoslavci

Aleksandra Kolunxić, Daq

Bijela p^elA

Na raspustu sam često išao kod bake. Vodila me je na bazene, na šah i vozili smo se biciklom. Rekao sam baki da kupimo laptop da se možemo na wemu igrati kada pada kiša. Pošli smo u trgovinu da ga kupimo. Prolazili smo pored trgovine gde se prodaju bicikli. Najpre nisam hteo da uđem, ali kad sam ušao, video sam jedan jako lep bicikl, beli sa zelenim i crnim linijama. Baka je požalila što smo ušli, jer smo umesto sa laptopom kući otišli sa biciklom. Luka Jovičić, 2. razr., Tewa

Milica Vujičić, Negoslavci

Tina Lazić, Trpiwa

Kruška U mojoj baštici raste kruška. Ona svake godine rodi. Weno je stablo visoko, krošwa bujna. Grane su krivudave i prekrivene raznobojnim lišćem. Ispod listova zlate se kruške. Ona je ukras moje baštice.

Kruška raste u mom dvorištu. Kora joj je ispucala, grane hrapave. Listovi polako žute. Ispod listova su zlatne kruške. Svojim mirisnim plodovima kruška ulepšava dvorište.

Miloš Damjanović, 3. razr., OŠ Jagodwak

Marko Zorić, 3. razr., OŠ Jagodwak Jovana Vuković, Bobota

Jabuka U moj bašti raste jabuka. Nije visoka, a grane su joj pomalo krive. Lišće joj je još uvijek zeleno, samo viri poneki žut listić. Na woj raste najboqa jabuka. Milan Damjanović, 3. razr., OŠ Jagodwak

Djeca

TORBA

Djeca imaju pravo na igru i školovanje. Nije u redu da idu u rat i izgube život ili budu teško ranjeni. Trebala bi imati sretno i lako djetinjstvo, a ne da zbog rata postanu siromašna i žive na ulicama. Mnoga od njih umiru od gladi. Često prisilno rade i ne znaju što je sloboda. Zato stop ratovanju i zlostavljanju djece.

Dosadan je vlasnik moj, poželim mu reći stoj! Napuni me do vrha Nosi me do škole pa kuka − noge ga bole. Baci me kod stolica i baš ga briga. To je njemu prva liga!

Marta Badovinac, 6. razr., Rijeka

Milica Verčević, Trpiwa

Angelina Majkić, 5. razr., Jagodnjak

MOJI SNOVI, MOJA SREĆA U mirnom danu stiglo je proleće. Osunčalo je polja i ravnice. Ti divni bregovi moji su snovi! Često sanjam krila leptira na gustim oblacima. Sreća, snovi osunčani morima plove.

Angelina Majkić, 5. razr., Jagodnjak

Jovana Klajić, Daq

Sara Đokić, Negoslavci

Ivana Đudarić, Trpiwa

Marina Petrović, Drenova

Nikolina Tijanić, Negoslavci

Bijela p^ela

Tamara Negovanović, 7. razr., Bobota

Veqko Marković, 5. razr., Bobota

Irena Božić, 7. razr., Bobota

Ivan Simić, 4. razr., Klisa

Goran Bogdanović, 7. razr., Daq

Barbuća Dačaj, 6. razr., Bobota

Bijela p^elA

Jelena Popović, 7. razr., Bobota

Veqko Marković, 6. razr., Bobota

Aleksandar Bartok, 5. razr., Daq

Rade Malobabić, 8. razr., Gvozd

Sara Šormaz, 8. razr., Bobota

Katarina Radulović, 4. razr., Daq

Teodora Đuranović, 4. razr., Daq

Zorana Vidaković, 5. razr., Bobota

Bijela p^ela

POSLASTICE

Upiši rezultate i otkrij ko se čime sladi. Višak je za tebe.

Pripremio Dragiša Laptošević

PREMJEŠTAQKA

Koji se sokovi nalaze u čašama?

MAGIČNI KVADRAT

1) 2) 3)

Ispuni prazna poqa tako da zbir u svim pravcima bude isti. 45000

U JEDNOM POTEZU

Nacrtaj u jednom potezu

42000

4) 30000 18000

Ime Prezime Razred

n a g r a d n i Z ADA T A K

Adresa

Odgovor

SKD Prosvjeta Pododbor Rijeka Bijela pčela Trg Sv. Barbare 1 51000 Rijeka

Bijela p^elA

Saberi sve brojke u krac ima i izračunaj koliko godina ima ova hobotnica.

Web-zanimacije

KAKO SE PIŠE Školska godina je počela i uskoro će i prvi pismeni zadaci iz jezika. Ocjena će zavisiti ne samo od vaše maštovitosti već i od poznavawa pravopisnih pravila. Često se nađemo u nedoumici kako se nešto piše. E, pa ako ste i vi došli nekada u takvu situaciju, evo, rješewa na sajtu www.kakosepise.com/dobrodosli. Upotreba sajta je jednostavna: unesite riječ ili izraz koji želite da provjerite. Dobićete objašwewe kako se pravilno piše. Ukoliko u bazi ne postoji odgovor, upit se automatski prosqeđuje lektoru koji će odgovoriti na vaše pitawe. Dakle, jednostavno, zar ne? Znamo da je pas čovjekov najvjerniji prijateq, a pas kojeg ću vam predstaviti uopšte ne ujeda, ne laje i pravi je čarobwak... svašta zna, naročito o pravilnoj upotrebi jezika! Sjajno! Uvek je tu kad vam zatreba. Taj naš „Pravopas« najviše voli da se druži sa djecom, ali to ne znači da su pitawa i zadaci koje je pripremio laki. Naprotiv! Kviz pitawa namewena su svima koji govore, pišu i čitaju srpski jezik, ko-

liko god godina imali i gde god živeli. Uvek ćete ga naći na istoj adresi www.pravopas.rs, nikada ne spava i samo čeka na vaš klik. Provjeriće vaše znawe žargonskog jezika, opštu kulturu i naravno, pravopis. Dakle, nema više izgovora za slabe ocjene iz pravopisa! :)

RJE{EWA

PREMJEŠTAQKA

1) Borovnica 2) Kajsija 3) Ananas 4) Kruška

Odabrala: Nada ^upkovi}

IMENOSLOV

MAGIČNI KVADRAT

45000 27000 18000

3000 42000 30000 33000 57000 15000

POSLASTICE

NAGRADNI ZADATAK IZ PROŠLOG BROJA

Za tebe je čokolada.

Kolašin

Molimo šaqite tačna rješewa nagradnog zadatka jer vas čekaju kwige.

Znate li kako nastaju imena i prezimena? I šta ona znače? Ako ne znate, čitajte imenoslov. UROŠ - Porijeklo imena dolazi iz mađarskog jezika od riječi "Ur" (na U sa dve tačke) = "Ur" što znači GOSPODAR, GOSPODIN". U Hrvata se već do XIII veka javqa u latinskom obliku "Orosius" Uroš, kod Srba se na fonetski osnov "ur" dodaje slovenski nstavak "oš" tj. Uroš. Ime je često u srpskih vladara, jer samo značewe imena daje karakter vladaru. U narodnim imenima imamo malo izvedenica: Uro, Urho, Roško, a prezimena: Urošić, Urošin, Urošević i Rošić... B. Kostić

Bijela p^ela

ČIPKO I DJED FILIP

ISSN 1331-5455

Piše i crta: Borivoj Dovniković Bordo

NAGRADE Nagrada Rijeke 2005. •Nagrada Grada Cucić 2011. •Zmajeva Sima nagrada 2012. •

Izdavač: SKD "PROSVJETA" ZAGREB - PODODBOR RIJEKA - Uređuje redakcijski kolegij - V.D. glavnog urednika: SRĐAN TATIĆ - Izvršni urednik: LJERKA RADOJČIĆ - Likovni urednik: BORISLAV BOŽIĆ - Grafički urednik: ĐURO BUDISAVLJEVIĆ - Lektor i korektor: DUŠANKA STARČEVIĆ - Kompjuterska priprema: DAMIR BEDNJANEC - Štampa: Skaner Studio, Zagreb - List izlazi mjesečno - Tiraž: 1500 primjeraka Adresa uredništva: SKD "PROSVJETA" ZAGREB - PODODBOR RIJEKA, Trg. Sv. Barbare 1 - Telefon (051) 330-867, tel./faks 330-873 E-mail: bijelapcela@yahoo.com - IBAN: HR8823600001500150831 - Ubilježeno u Ministarstvu kulture i prosvjete Republike Hrvatske, Sektor informiranja, pod brojem: 757

List je sufinanciran sredstvima Savjeta za nacionalne manjine Republike Hrvatske Zahvaljujemo na pomoći Ministarstvu kulture i informisanja Republike Srbije