Bijela pčela, br 218

list za svu djecu RIJEKA, MAJ/jun 2016.

UTEMEQILA TATJANA OLUIĆ MUSIĆ 1994.

217/218 Cijena 20 kn, 3 € - u pretplati 10% popusta

SADRŽAJ

4 6 8 10 12 16 18 19 20 22 24 25 26 28 30 32 34 36 38 44 46 48 50 52 54 56 58 60 62 64 66 68 70 74 78 79 80

Priča o jednom nezahvalnom mišu (priča) Nedokučive tajne genija (Putevima radoznalih) Šaš Šaš, velika žućkasta koka... (priča) Put kojim se ređe ide Pjesme koje se pamte (Rukovawe ispod duge) Lazarice Kako je nastao sport (Običaji i vjerovawa) Stijegom kroz vijekove (Hiperborejac) Sveti velikomučenik Georgije (I bi Svjetlost) Dodir istinskih lepota (Iz putne torbe) Petar Lubarda (Srpski slikari) Kviz Jefimijina ruka nad gradom (Razglednica) Cipar (Xepni globus) Enes Kišević (Kad sam bio mali) Sačuvaj čepove, pomozi drugu Ekologija Mali tragači (strip) Slova Prodana sloboda (strip) Morski svijet, plavetni kit Havarija (priča) O slonovima (priča) Ako te ko pita, kwiga je da se čita O krokodilima Da li ste znali?

Zemqa čuda O mačkama O lavovima Bosna (strip) Sport: Olimpijada Predstavqamo Maštom, rukom...

Mala galerija Veliki odmor Web-zanimacije Čipko

Dragi prijateqi, bjelopčelice i bjelopčelci Dođe i kraj našeg družewa ove školske godine. Neki od vas moraju izabrati kamo daqe, u koju da se školu upišeš? A oni koje ne muče te brige ni uspjeh, kwige na police i na zasluženi odmor. Iskoristite qeto da se dobro zabavqate, igrate, družite. Sigurni smo da vam inspiracije kako provesti slobodno vrijeme neće nedostajati.

Ali ipak nemojte da zaboravite ni Bijelu pčelu, pišite joj, šaqite radove, likovne i literarne i ovoga qeta, dakako, ukoliko budete imali vremena.

Ugodne i vesele praznike želi vam vaša Bijela pčela

Priča o jednom n Jednog dana jedan mišić našao je na tavanu veliki okrugli sir.

Ovoliki i još veći… Mišić je bio gladan i morao je odmah jesti. Čučnuo je na svoje zadwe šape – ovako – i počeo je doručkovati, ručati i večerati, jer celoga dana nije ništa okusio.

I tako je jeo, jeo i jeo, dok se nije najeo i dok nije napravio jednu veliku rupu u tom siru.

Miš je bio sit i umoran, i još mu se spavalo. I tako je rešio da se ne vraća u jednu staru cipelu koja je pre bila wegova kuća, nego da ostane u toj rupi od sira.

I tako je on ostao u toj rupi od sira. Da mu to bude nova kuća.

U tom siru on je imao lep stan, lepu veliku rupu, ali je taj stan stalno mirisao na sir. Jer je bio od sira. A mišić je bio glup i lew i nije hteo da traži druge stvari koje lepo mirišu i koje se mogu pojesti. Ne, on je bio lew i glup.

On je samo jeo svoju rupu. Svoj stan u kome je živeo i u kome je spavao.

Svakoga dana sve više i više. On je doručkovao, ručao i večerao svoju rupu od sira. Rupa je onda postala velika, ali je sir postao mali.

I tako je mali miš sasvim pojeo svoju rupu. Sasvim.

I to je bilo ovako: mišić je jeo i jeo i odjednom je rupa postala velika kao tavan, a sira nigde nije bilo! … Nije bilo više sira, ali je tu bila jedna – mačka! Skočila mačka na debelog miša. A debeli i glupi miš bež´, bež,´ pa ponovo u onu cipelu…

I eno ga sada tamo. Tu kuću, vaqda, neće pojesti.

Dušan Radović

Ilustrovala: Petra Kožar

nezahvalnom mišu

NEDOKUČIVE TAJNE GENIJA

Omar Hajam

Nema zemlje ni naroda koji nemaju tajni. Neki više, neki manje.

Iran nesumnjivo prednjači po tajnovitosti. Moglo bi se to objasniti činjenicom da je naseljavanje ove drevne zemlje započelo pre oko sto hiljada godina. Gotovo je nemoguće utvrditi koji su sve narodi živeli tu, kakvi su im bili kulturni i civilizacijski dometi, šta su sve ostavili, a šta je nepovratno nestalo. Jer, jači jesu uništavali slabije, ali su ih istovremeno oponašali i potkradali. Otkriti makar i delić neke od brojnih misterija Irana više je od zadovoljstva.

Nikada nije bilo lako doći do Irana (stare Perzije), pa ni u naše vreme. Mnogo činilaca utiče na to, a naročito pritisci i sankcije koje dobar deo međunarodne za6

Bijela p^elA

jednice sprovodi protiv ove zemlje. Let od Beograda do Teherana, sa raznim transferima, dugim čekanjima, kontrolama i proverama, efektnim letom traje 17 sati!

U stvari beznačajno, ako se uporedi, na primer, sa konjanicima Darija Velikog, koji su razdaljinu od Egeja do njegove prestonice, dugu 2.700 km, prevaljivali za sedam dana. A karavanima je bilo potrebno tri meseca da prevale tu razdaljinu.

Iran sam obilazio u proleće 2008. godine. Jedna od tajni, koju sam bar naslutiti hteo, bio je Omar Hajam (1048-1122), genijalni naučnik, mislilac i pesnik. Evropljani su za njega doznali tek polovinom 19. veka, preko njegove

Omarove rubaije

Algebre, štampane u Parizu 1851. godine, a potom poezijom koju je prvi prevodio irski pesnik Edvard Ficdžerald 1859. godine. Srbi su za poeziju Omara Hajama doznali tek dvadesetih godina 20. veka.

Omar Hajam je živeo u vreme kada su Perzijom vladali Turci Seldžuci. Sultan Melikšah i njegov mudri vezir Nizamulmulk bili su njegovi veliki zaštitnici.

Glavna aktivnost Omara Hajama odvijala se u predivnom gradu Isfahanu, podignutom u sred pustinje, podno planine Sofe (1670 m), uz reku Zajandeh. Ova čudesna reka izvire i uvire u pustinji.

Kroz nju se probija u dužini od 360 km dajući život onima koji se nađu na njenim obalama.

Zanimljivo je da je neumoljivi Džingis-kan naredio da se grad poruši. Jedan od vojskovođa mu je prigovorio da nema smisla da to uradi. Na to mu je kan odgovorio: “Tu je reka, stvoriće se novi i lepši.“ I bi tako. Isfahan sa svojim džamijama, palatama, parkovima, a naročito sa 13 istorijskih mostova, i danas predstavlja jedan od najlepših gradova na svetu.

Omar Hajam je u Isfahanu bio upravnik astronomske opservatorije. Po šahovom nalogu 1079. godine reformisao je kalendar.

Stručnjaci smatraju da je malo bolje to uradio jedino Milutin Milanković.

U Isfahanu su nastala još dva njegova genijalna dela. Po njegovim proračunima izgrađena je kupola Petak- džamije raspona 45 metara, debljine zida 1 metar sa samo jednom oplatom. Nazvana je dijamantom arhitekture, a Petak- džamija njenim prstenom. Naučnici i dalje muku muče ne bi li otkrili tajnu ove kupole koja je po njihovim saznanjima već odavno trebala da bude poravnata sa zemljom.

Petak-džamija u Isfahanu je izuzetno arhitektonsko i umetničko ostvarenje, ali i važan društveni centar. Pored delova za molitvu tu se nalaze i škola, biblioteka, han, bolnica ...Već davno se ukazala potreba za efikasnom organizacijom života u njoj, a za to je bio potreban uređaj koji bi bar približno pokazivao vreme za odvijanje odeređenih aktiv-

Petak džamija u Isfahanu

Isfahan most 33 luka

nosti. Taj zahtevni zadatak rešio je Omar Hajam. Konstruisao je, koliko mi je poznato, najneobičniji sat na svetu. To je jedna ploča bez ikakvih oznaka, postavljena u dvorište džamije. Kad je podne, nema senke ni na njenoj levoj ni na desnoj strani. A kad se zna kad je podne, lako je posle na osnovu dužine senke odrediti prepodnevno, odnosno poslepodnevno vreme.

Omar Hajam je bio izrazito slobodnog duha. Njegova poezija (rubaije) predstavljala je uglavnom prigodne improvizacije i odušak od napornog naučnog rada. U njoj su sadržane njegove najdublje, najsmelije, pa i najočajnije misle. Možda je to bio razlog da ispeva najlepše stihove posvećene vinu i životu uopšte. Vino je za njega bilo simbol slobodnog mišljenja, ali i kršenja, najčešće, verskih zabrana. Zbog toga je još za života nazvan jeretikom, pa i nevernikom.

Posle ubistva vezira Nizamulmulka i smrti sultana Melikšaha,

Omar Hajam pada u nemilost. Išlo se toliko daleko da kad je umro, nije bilo dozvoljeno da se sahrani na groblju, već u vrtu rodne kuće u Neševaru.

Deluje neverovatno da su Iračanima Omara Hajama otkrili upravo Evropljani. Stoga i ne čudi da se tek 1926. godine u Iranu štampaju njegova dela, a mauzolej u Neševaru, gde je rođen, podignut je 1934. godine. Međutim, ajatolah Homeini, koji je 1979. godine stvorio Islamsku republiku, nije bio sklon Omaru Hajamu, tako da se i danas u Iranu teško mogu pronaći dela velikog pesnika.

O Omaru Hajamu napisano je više od 2.000 studija i eseja, pa i pored toga kao da nije dovoljno objašnjen. Možda on sam sebe najbolje tumači. Evo malog dokaza za to:

Pusti što je prošlo i što nije došlo, Veseli se to je smisao života.

Bijela p^ela

7

Šaš Šaš, velika žućkasta koka koja je snela jaje u poštarevoj kapi Šaš Šaš je bila velika žućkasta koka. Živela je u kokošinjcu. Ponekad je izlazila iz kokošinjca da snese jaje napolju, ali se uvek vraćala u kokošinjac.

Kad god je zaželela da jaje snese u zvonu na ulaznim vratima, zazvonila je jedanput za jedno jaje, dvaput za dva jajeta i tuce puta za tuce jaja.

Jednom je Šaš Šaš snela jaje u klaviru, u kući porodice Podsmešljivaca. Drugi put se popela u zidni časovnik i snela jaje u zidnom časovniku.

Ali, uvek se vraćala u kokošinjac.

Jednog letnjeg jutra Šaš Šaš iziđe kroz glavnu

kapiju, krenu do prvog ugla, onda do drugog, i sve tako, dok ne stigne do pošte. Uđe u poštarevu kancelariju i snese jaje u poštarevoj kapi.

Poštar stavi kapu na glavu i ode u gvožđarsku radnju da kupi okruglu kutiju eksera. Tamo skine kapu i jaje padne u okruglu kutiju s ekserima.

Gvožđar uzme jaje, stavi ga u svoju kapu i iziđe da porazgovara s policajcem. Dok je razgovarao s policajcem, skine kapu i jaje ispade na pločnik.

Policajac podigne jaje i stavi ga u svoju policijsku kapu. Naiđe poštar, policajac skine policijsku kapu i jaje ispadne na pločnik.

Onda poštar reče: – To jaje sam ja izgubio, to je moje jaje.

Podigne ga, stavi u poštarsku kapu i potpuno zaboravi da u kapi ima jaje.

Onda poštar, krupan i visok čovek, krene kroz poštanska vrata, niska i uska vrata. A kako se nije ni sagnuo ni povio, udari kapom i glavom u dovratak. Jaje se razbije i prospe po poštarevom licu i vratu.

A mnogo pre nego što se to dogodilo, Šaš Šaš se vratila kući u kokošinjac, stala na vrata i raspričala se: – Danas je za mene veliki dan, danas sam u poštarevu kapu snela jedno od svojih velikih žućkastih jaja.

I tako Šaš Šaš živi, tamo u kokošinjcu. Ponekad iziđe iz kokošinjca i ode da snese jaje u klaviru, zidnom časovniku ili kapi. Ali, uvek se vraća u kokošinjac.

A kad god ode do ulaznih vrata da u zvonu snese jaje, za jedno jaje zazvoni jednom, za dva jajeta dvaput, a za tuce jaja tuce puta.

Karl Sandberg

Prevela: Nevenka Šušnjar Jazić

Ilustrovao: Zvone Kenđel

Put kojim se ređe ide

Želeći da stignem do manastira Uvac vozio sam se makadamom dok se to moglo, tačnije do sela Stublo, na južnim obroncima zlatiborske visoravni. U tom selu živi još samo nekoliko staračkih domaćinstava a meštani kažu da vukovi dolaze da kolju stoku čak i u po' bela dana.

Parkirao sam kod neke strugare i krenuo peške - poneo sam planinarski štap, termos sa litar i po vode, kutiju keksa, 1000 dinara, 200 grama kafe i sto kila samopouzdanja. Kada sam sledeći put video taj krajolik, ostao mi je samo štap…

Put kojim sam se kretao bila je razrovana makadamska nizbrdica. Dugačko spuštanje ka ovom lokalitetu neminovno znači da će povratak biti mnogo naporniji od odlaska, a pomalo i nemoguć, kako se kasnije ispostavilo.

Kotlina oko manastira sklona je

10

Bijela p^elA

temperaturama koje su čak i desetak stepeni više nego u okolini, pa je silazak po nesnosnoj avgustovskoj vrućini bio zaista spektakularno nepromišljen potez. Ogoleli visovi nisu bili baš izdašni po pitanju hladovine i samo su mi retki hrastovi "krajputaši" pružali malo spasonosne senke. U svakom slučaju, sličnu avanturu ne preporučujem nikome ko nema četiri noge i makar jednu grbu na leđima. Nije baš zgodan osećaj kada shvatite da se ne možete vratiti sa odredišta kome ste se uputili. U trenutku kada sam ja to shvatio, bio sam kilometrima daleko i od kola i od manastira, s tim što sam se dolasku do bogomolje nekako i mogao nadati, jer je put do tamo išao blago nizbrdo.

Ipak, pogled koji se sve vreme puta pruža ka istoku i, potom, jugu, donekle je nagrada za uložen napor.

Pažljivim osmatranjem može se u

daljini videti i obnovljeni manastir Dubrava, poznat i po tome što su pre godina arheolozi u ruiniranim temeljima pronašli dva ćupa puna zlatnika (a možda i tri, ali su dva prijavili).

Zanimljiva je i lako uočljiva razlika između dvaju obala Uvca: leva, pribojska strana mnogo je šumovitija od zlatiborske. Kada sam se raspitao, rekli su mi da je reka nekada bila granica Srbije i Turske.

Turci su, navodno, jedne godine namerno zapalili srpske šume (da im se Srbi ne prikradaju i ne hajdukuju po pograničnom pojasu) te su one gorele nekoliko meseci bez prestanka. Po priči malobrojnih stanovnika ove oblasti, vegetacija se do danas nije oporavila od tog požara (Nema drveća, ali je zato populacija poskoka narasla do neslućenih razmera. Hvala, braćo Turci!).

Taman sam počeo da se osvrćem ne bih li video beloglave supove (s obzirom na moje stanje, bilo je logično da ti lešinari već pokažu interesovanje), kada sam u daljini ugledao titrave obrise manastira.

Trebalo mi je još samo dva i po sata do tamo, a vreme sam kratio brojnim fatamorganama i ostalim manje prijatnim halucinacijama, izazvanim što strahotnim umorom i dehidratacijom, što zagrevanjem vazduha nad kamenitim strminama.

Kada sam se doteturao do odredišta, psi su zalajali na mene, ali im na pamet nije padalo da po takvoj vrućini izbivaju iz hladovine. Možda psi nisu pametniji od delfina, ali od mene sigurno jesu!

Ubrzo se pojavio i bunovni monah, koji me je dobro odmerio te upitao: "Da li ti, prijatelju, nešto okajavaš?"

Imao bih što-šta i po tom pitanju da poradim, ali odmahnuh glavom.

Samo sam mu pružio 200 grama vruće mlevene kafe i 150 grama usijanog keksa, te se srušio se u debelu hladovinu.

"Ima li ovde neki džip?", upitah kada sam došao do daha.

"Ima Milorad, ako je tu, na Uvcu…", slegnu on ramenima.

Kada me je uveo u manastirsku crkvu, pomolih se prvo da je Milorad tu, na Uvcu…

Sam manastir je lepa građevina, sa crkvom građenom u periodu od 1995. do 1998.godine. Zidovi bogomolje su od raznobojnog ka-

mena, a oko nje se nalaze lukovi nadziđeni nad temeljima drevnih manastirskih odaja i kovačnice. Na ovom lokalitetu, tek 1994. godine otkrivene su i otkopane zidine crkve na nešto više od dve stotine kvadratnih metara. Pronađeni su i raskošna rozeta Nemanjića, mermerni delovi crkvenog mobilijara, krstionica, čiraci i drugo. Ne zna se kada je prva bogomolja podignuta i koliko puta je rušena. U jednoj crkvenoj knjizi iz 1622. godine piše da je hram na Uvcu bio posvećen Rođenju Presvete Bogorodice.

Kasnije se ispostavilo i da su moje molitve uslišene, tojest da je Milorad tu, na Uvcu… Njegova tri sina

Stefan, Miloš i Njegoš na ovom živopisnom mestu doživljaju pravo "tomsojerovsko" detinjstvo - čitavog leta se kupaju na brzacima bistre reke, pecaju, skupljaju med, beru pečurke i lekovito bilje. Oduševljeno su mi pričali kako najkrupnije ribe love - rukama.

Reka Uvac je posebna priča, pravi ekološki biser - tokom nepunog sata provedenog kraj nje uspeo sam da uočim bezbroj insekata, nekoliko vrsta ribe, beloušku, žabe, mnoštvo vodenih puževa, nekoliko rečnih rakova, čak i školjke, žive i zdrave. Voda može da se pije, livade obiluju mirisnim cvećem i retkim leptirima a šume plodovima i gljivama. Pravi raj! To je blagoslovena posledica izolovanosti ovog dragocenog mesta.

Bio sam jedini posetilac manastira tog dana, iako se sve događalo

u jeku turističke sezone, što nije ni čudo s obzirom na nepotvrđenu (svakako nemalu) udaljenost od pristojnog puta, kao i nesnosnu temperaturu od pedesetak stepeni.

Priznajem da mi je veliko olakšanje pružilo obećanje pčelara Milorada (nagrađeno sa zasluženih 1000 dinara) da će me nazad, do mojih ko-zna-koliko udaljenih kola, odvesti svojim terencem, legendarnim vojnim vozilom marke Pincgauer. Po tom saznanju, zaista sam mogao da se potpuno opustim i prepustim uživanju u ovoj raritetnoj oazi prepunoj života.

Eto, da ne beše Milorada i njegovog terenca, možda bih ostao i zamonašio se, samo da se ne vraćam peške, uz one čuke…

Na putu do mojih kola, Pincgauer je prokuvao pa smo mu hladnjak sve vreme uspona polivali hladnom uvačkom vodom iz kanistera.

Ko se iole razume u superiorne karakteristike ovog vozila, shvatiće o koliko vrelom danu je bila reč…

Kada malo bolje razmislim, možda bi ovaj turistički "put kojim se ređe ide" trebalo da ostane teško pristupačan - to je jedina šansa da ostane takav kakav jeste… savršen!

Tekst i snimke: Uroš Petrović

Bijela p^ela

11

Pripremio: Ratko Reli]

Svaki današwi školarac sigurno zna napamet nekoliko pjesmica ili strofa poznatih majstora stiha, a svatko tko je nekad "derao" školske klupe sjeća se pokoje pjesme ili strofe omiqenog pjesnika.

Upamćeni stihovi u odraslima bude sjećawa na nezaboravne školske dane: na

recitirawe povodom značajnih godišwica pjesnika i hirstorijskih događaja ili kwiževnih susreta ili pjesničkih večeri...

I ovom je prilikom korisno podsjetiti učenike (a i odrasle) da pojedini stihovi mogu imati višestruke misaone i umjetničke vrijednosti. Poznato je, naime, da qubiteqi poezije naročito vole one stihove što s malo riječi mnogo kažu, jer neku pojavu ili događaj često jednostavnije, pa i jače osvijetle nego poduži prozni tekstovi ili usmena kazivawa. Mnogi stihovi sadrže i snažne i

mudre poruke i pouke o životu i svijetu te uz vedrije ne skrivaju ni one tamnije strane našeg postojawa – uče nas životu.

Pjesničke riječi potiču i qubav prema lijepom izrazu i u mnogočemu obogaćuju naš riječnik.

Treba spomenuti i to da neki kwiževni historičari najboqe stihove nazivaju "cvijećem" ili "vrhwem" kulture jednog naroda.

Iz bogatog pjesničkog stvaralaštva ovo je samo mawi odabir stihova pjesnika iz srpske kwiževnosti od sredine 19. vijeka do naših dana.

PJESME KOJE SE PAMTE I poezija ima moć Danas pojedinci skloni poetskom izrazu na svojim portalima pišu pjesme, a korisnici suvremene elektronike ih čitaju. Zato treba vjerovati u moć poezije.

Delimir Rešicki

Preporuka: Onaj ko hoće da pronikne u smisao života, mora da čita poeziju, jer poezija na mnoga pitawa daje odgovore.

Branko Pavlović

12

Bijela p^elA

Branko Radičević (1824 – 1853)

Pevam dawu, pevam noću, Pevam sele, što god hoću, A što hoću, ono mogu: Da zapevam glasovito, Glasovitu, silovito, Da te dignem sa zemqice, Da te dignem međ zvezdice.

Kad si zvezda, sele moja, Da si među zvezdicama, Među svojim, sele moja, Milim sestricama.

Ove je stihove najprije pjevao Zdravko Čolić, a kasnije i Ivana Banfić.

Te je stihove Branko Radičević posvetio svojoj simpatiji Mini, kćerki Vuka Stefanovića Karaxića.

Petar Petrović Wegoš (1813 – 1851)

Kad je viđu đe se smije mlada, svijet mi se oko glave vrti ----Ko te nije čuo đe govoriš, onaj ne zna što u tebi spava.

----U dobru je lako dobar biti; na muci se poznaju junaci!

-----Neka bude što biti ne može.

Za ovaj stih Ivo Andrić kaže: "Nigde u poeziji sveta, ni u sudbini naroda nisam našao strašnije lozinke."

Ovaj stih uspoređuju sa Hamletovim "Biti ili ne biti!" Obi su stihovi široke misli i mogu se na razne načine shvatiti i tumačiti. Oba su stiha misaono duboka i slojevita.

(Nikola Koqević)

Petar Preradović (1818 – 1873)

Mujezin Sunce žarko sjeda I skoro će sjest; Stalna na tom svijetu Samo mijena jest!

Ovi se stihovi često čuju u svakodnevnim razgovorima u prigodama povodom raznih zbivawa i događaja.

Đura Jakšić (1832 – 1878)

Padajte braćo Padajte, braćo! Plin´te u krvi!

Ostav´te sela, nek gori plam!…

Ponoć O, majko, majko, svet je pakostan, Život je, majko, vrlo žalostan…

Jovan

Jovanović Zmaj

(1833 – 1904)

Zimska pjesma Qudko srce Qudskom srcu uvijek nešto treba.

Zadovoqno nikad posve nije: Čim žeqenog ciqa se dovreba, Opet iz weg sto mu žeqa klije…

Zima, zima – e pa šta je, Ako j´ zima, nije lav!

Zima, zima – pa neka je, Ne boji se ko je zdrav!…

Bijela p^ela

13

Pačja škola …Učio ih, učio od srede do petka, Al'´ se nisu odmakli Daqe od početka…

Ovi Zmajevi stihovi mogu se čuti i kod djce i starijih.

Branko Ćopić (1915 – 1984)

Rad zemqe ove uboge i gole; Mene sve rane moga roda bole, I moja duša s wim pati i grca.

U prigodnim trenucima danas se najčešće citira treći stih ove strofe "mene sve rane moga roda bole".

Hqeb …Zemqaci moji, dokle ćete, dokle?

"Tamo daleko! Jer nas usud prokle I na nas pade tvrda tuča s neba…

A zar vam nije zavičaja žao? "Žao je, brate… Bog mu sreću dao…

No hqeba nema… Zbogom! Hqeba… hqeba…

Ježeva kućica

Od vremena do vremena historija se nekim narodima ponavqa.

… To samo huqe, nosi ih vrag, za ručak daju svoj rodni prag!

Djeca često koriste stihove iz čuvene "Ježeve kućice", ali se citiraju i uz druge događajime. Bilo je to i prilikom rasprava o ulasku Republike Hrvatske u Evropsku uniju.

Pesma ženi

Moja mala iz Bosanske Krupe …Tekli su tako gimnazijski dani, uspomena na te ne ocvala, modra Una u proqetne noći tvoje mi je ime šaputala.

Lebdila si ispred đačke klupe, mala moja iz Bosanske Krupe!…

Aleksa Šantić

(1868 – 1924)

Jovan Dučić (1872 – 1943)

Srce ima povest u suzi što leva; U velikom bolu qubav svoju metu; Istina je samo štu duša prosneva; Poqubac je susret najveći na svetu…

Posqedwi se stih često upisivao u spomenare.

Branko Miqković (1934 – 1961)

Epitaf Moja otaxbina

Ubi me prejaka reč!

Ne plačem samo s bolom svoga srca

Ovaj Miqkovićev stih vrlo se često čuje u medijima i svakodnevnim razgovorima.

14

Bijela p^elA

Poeziju će svi pisati …hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužwi pevali o woj.

Tonko Marojević kaže da je na jednoj zgradi u Zagrebu u Gundulićevoj ulici vidio svježe ispisan grafit s Miqkovićevim stihovima.

Desanka Maksimović (1898 – 1993)

Strepwa Ne, nemoj mi prići! Hoću da iz daleka da volim i želim tvoja oka dva.

Jer sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne nemoj mi prići! Ima više draži, ova slatka strepwa, čekawe i stra'´.

Sve je mnogo lepše donde dok se traži, o čemu se samo tek po slutwi zna…

Od 1926. godine, kada je ova pjesma objavqena u Antologiji Sime Pandurovića, pa do naših dana kažu da "samo nebo zna" koliko su je puta recitirali zaqubqeni parovi.

Dara Sekulić (1931)

Qubivoje Ršumović (1939)

Au što je škola zgodna Au što je škola zgodna Leči lewost i samoću Ko da mi je kućna rodna Šteta što ne radi noću… kad nisam u svojoj školi mene moja duša boli Nema one s kikom koju ne dam nikom.

Mošo Odalović (1947)

Druže tata Druže tata, kućni komadante, deca rastu al'´ batine pamte.

Ništa strašno, i tu leka ima: vratićemo tvojim unucima…

Kordunska svita Žene su isplakale muške glave…

"To je početni stih ove uzvišene zavičajne poeme Dare Sekulić, rođene u Kordunskom Qeskovcu.

"To je jedan od najsnažnijih stihova o Kordunu, o majkama Jugovića i kosovkama djevojkama Korduna", istakao je Stanko Korać, poznati historičar srpske kwiževnosti.

Bijela p^ela

15

Lazarice Život čoveka na selu pratila je uvek pesma. Pevalo se svuda i stalno, a naročito o praznicima i svečanostima, na kojima su se obično izvodili i obredi. Obredi su bili stari način na koji su se ljudi molili, želeći da time osiguraju zdravlje i plodnost ljudi, domaćih životinja i useva. Ljudi su te molitve upućivali božanstvima pevanjem različitih pesama. Njih zovemo obrednim pesmama. Neki obredi pratili su promene u prirodi (godišnja doba), koje su bile u vezi sa kretanjem sunca tokom godine. U narodnom obrednom kalendaru sunčevi položaji obeležavani su proslavljanjem sledećih obreda: koleda (početak narodne kalendarske godine) u vreme kada su najkraći dani u godini (22. decembra - početak zime), zatim s proleća lazarice u vreme kada su dan i noć jednaki po trajanju (22. marta - početak proleća) i kraljice u vreme kada

16

Bijela p^elA

su dani najduži u godini (21. juna - početak leta).

Lazarice je naziv za obred (lazarički) koji se nekada izvodio u oblastima koje pripadaju Srbiji, Bugarskoj i Makedoniji. U Srbiji lazarice su bile karakteristične za južne i jugoistočne oblasti kao što su Kosovo, Svrljig, Pčinja, okolina Niša, Leskovca itd. Na Lazarevu subotu (osam dana pred Uskrs, dan kada se Sv. Lazar vratio među žive - uskrsnuo), obično šest devojčica koje se zovu lazaricama, od 10 – 12 godina idu od kuće do kuće, pevaju pesme i izvode jednostavnu igru uz nju. Pesme su namenjene ukućanima i domaćinima i u njima se izražava želja za zdravljem, obiljem, blagostanjem i plodnom godinom. Ova mala grupa pevačica i igračica ponašala se po utvrđenom "dramskom programu": jedna od devojčica ima ulogu da bude Lazar, druga lazarica, i one igraju

(šetaju, pocupkuju, klanjaju se) dok preostale četiri devojčice pevaju u parovima. Prvi par devojčica otpeva jednu strofu, a drugi par ponavlja isto što je prvi par otpevao. Ovakav način pevanja zove se antifono pevanje. One se dogovore već tokom prve nedelje Velikog posta koja će od njih biti Lazar, a ko lazarica. Lazar je devojčica koja je viša rastom od ostalih i zna da peva lazaričke pesme.

Pripreme počinju tako što se dan ranije nabere cveće kojim će se okititi lazarice. Okupaju se i oblače novo odelo. To veče pevaju lazaričke pesme, koje su već dobro naučile ranije. Ustaju vrlo rano, u svitanje. Devojčica koja će biti Lazar oblači se u muško i uzima štap, a njena majka, ili neka druga žena sprema lazaricu. Štap je obično čekić ili bućka za maslo, koja se okiti cvetom sa voćaka i veže crvenim koncem. Lazarica je u nekim krajevima imala prekriveno lice belim velom, a često su nosile i bele peškire. Lazar i lazarica predstavljaju par koji u lazaričkim

običajima ima ulogu mlade i mladoženje, čime se unose elementi svadbenog obreda koji i sam po sebi ima ulogu da obezbedi plodnost. Iz kuće se kreće u povorci i ćuteći se hoda obično najpre do izvora, gde se lazarice umivaju, a potom i pevaju pesmu izvoru: Dobro jutro stud’na vodo, Puče zvezda na nebo, Toj ne beše zvezdica, toj mi lazar na vodu.

Pred kuću domaćina dolazi se sa pesmom: Dobro jutro ravni dvori, Što su ravni i široki, što su rano izmeteni, Što su lepo ogradeni, Da Bog dobro, bre lazari!

Domaćica bi ih po dolasku posipala žitom (žito je simbol plodnosti, života, ali i Isusa Hrista), a lazarice odgovaraju pesmom: Rodilo se, porodilo, Tegom zemlju natežalo: Od dva klasa šinik žita, Od dva grozda - vedro vina, Na volovi dodijalo, Na orači dosadilo, I ambari nadvisilo!

Lazarice bi potom u svakom domu pevale pesme koje bi bile posvećene ukućanima i stoci - domaćin ili domaćica bi zatražili od njih da pevaju pesme namenjene posebno nekome iz domaćinstva (trudnica, mlada nevesta, mladenci, devojka za udaju, maloj deci): pesma trudnoj ženi Provila se kupina, Preko Vlaške planine, Ozdol ide mlad čobanin, Te kupinu zastade. pesma malom detetu Ima majka pucence, Neje majke pucence, To je majke detenceGol goluje golubče, U svilene pelene, U šarenu kolevku. pesma mladencima Dva se mlada gledaju, Prez šareno gledalo, koj je ubav, najubav, Najubava je nevesta.

pesma devojci Ori, Vuko devojko, Preteraj mi vukove, Prez te česte lugove.

Posle završene igre i pesme, Lazar ljubi ruku domaćici u znak otpozdrava i zahvalnosti za primljen poklon i pri odlasku lazarice pevaju pesmu: Ostan’ s Bogom, ravni dvori!

Ajd’ s zdravlje bre lazari!

Ukoliko su domaćini terali lazarice iz svog doma ili bili loši prema njima, one su pevale pogrdne pesme, a mogle su da namene i pesme domaćinu koje bi čak prizivale i neku nesreću u kući: kad ih neko ne daruje Ore jare, magare, Što si petla jašija, Kad si pare nemaja, Zadenuju dve kitke, rakitke, Na dve grane bosiljak.

Jovana Lukić

Bijela p^ela

17

Pi{e: Jovan Savi^in Prica

Kako je nastao sport Prvi sport je bio lov. U praistoriji tokom milion godina naš predak prilagođava se načinu života na koji ga je upućivala wegova osnovna kolektivna aktivnost, a to je bio lov. U lovu je pračovjek provodio sve svoje vrijeme jer je lov bio osnovni izvor hrane i opstanka. Zato je razvio one psihičke i fizičke osobine koje su neophodne vještom lovcu, a to su izdržqivost, brzina, hrabrost, streqačka preciz­

nost kao i sposobnost da sa saučesnicima u lovu sarađuje.

Slične osobine razvili su brojni predatori, životiwe koje se hrane mesom loveći drugu divqač.

Kad je naš davni predak postao zemqoradnik i oko svog staništa imao pripitomqene životiwe, lov mu nije više bio neophodan za opstanak.

Ali psiho-fizčke osobine lovca sticane i razvijane hiqadama godina ostale su da žive u wemu, kao i potreba za dinamikom i uzbuđewima što je donosio kolektivni život. Čovjek je nastavio da se bavi lovom u slobodno vrijeme. Tako se rodio i zaživio sport u brojnim takmičewima i oblicima. Hajka je postala sama sebi ciq kao izvor uzbuđewa, pokazivawe vještine i kao mogućnost družewa.

Brojni sportovi koji su se kasnije razvili, kao streqaštvo, atletika i borilačke vještine, pa sve do fudbala, proizašli su od potrebe davnog lovca za dinamičnim i uzbudqivim situacijama u kojima može iskušati svoju vještinu i snagu.

Unutrašwost špiqe Lascaux u Francuskoj

18

Bijela p^elA

ragi moj narode bjelopčelski, danas leti mo pod s rpsk i m stijegom kroz vjekove.

Srpska je zastava ostala upsana u našu historiju davne 1078. godine kada je zetski knez Mihajlo tražio od pape da mu pošaqe stijeg i plašt kao oznake kraqevskog dostojanstva, ali historija srpskih zastava teče tek od Nemawića. To su bile zastave kraqa Uroša, poznate kao zastava iz Morovića, i ona iz vremena cara Dušana, sačuvana u Hilandaru.

Najčeš ći oblik srpskih sredwovjekovnih zastava jeste trokutast sa jednim ili dva pera.

Zastava kraqa Vladislava iz 1281 sastavqena je od dvije boje: crvena i plava. Danas se čuva u Dubrovniku. Iz te zastave kasnije će se pojaviti crveno-plavo-bijeli stijeg.

Stalni heraldični znakovi na srpskim zastavama jevqaju se pri kraju sredwovjekovne države, tako je na zastavi cara Dušana istaknutoj na zidinama Skopqa 1339. godine dvoglavi orao kao motiv

D

vizantijskog porijekla. Kasnije će se na srpskim zastavama pojaviti i drugi srpski znak – krst sa ocilima.

Poslije gubitka državne samostalnosti Srbi u službi stranih vladara borili su se pod wihovim zastavama, ali su se borili i trudili da imaju svoj znak. To je bio krst kao stalni znak vjerske pripadnosti.

jih simbola. Sačuvane su samo jednobojne i dvobojne zastave: crveno, plavo-crveno. Tek su kasnije izrađene trobojne zastave:crveno-plavo-bijele.

U ratovima protiv Turaka od 1876. do 1878. na srpskim zastavama bilo je izvezeno geslo: "za veru – slobodu i otačestvo".

U toku vremena gesla su se

Ratna zastava Nemawića

Stijegom kroz vjekove Zastave sa samostalnim tradicionalnim srpskim simbolima počele su se koristiti u 18. stoqeću, u vremenu sjećawa na nekadašwe moćno carstvo i uzdizawe borbe za slobodu.

Zastave Srpskog ustanka ne početku 19. stoqeća nisu koristile boju kao jedan od svo-

Carski grb srpske dinastije Nemawić, izrađen 1595. godine

mijewala, pa su glasila: "za kraqa i otačestvo" ili "sa verom u Boga za kraqa i otačestvo" pa "za krst časni i slobodu zlatnu".

Isticawem srpske zastave na tdvrđavi u Nišu obiqežen je završetak rata u kome je Srbija izborila državnu nezavisnost.

Poslije sticawa nezavisnosti i proglašewa Srbije kraqevinom 1882. donijet je zakon o državnom grbu – dvoglavi orao na crvenom štitu, a na grudima orla stari, stari srpski bijeli krst sa 4 ocila na crvenom poqu, a zatim i Zakon o crveno-plavo-bijeloj zastavi.

U Balkanskim ratovima, kao i u Prvom srpskom ustanku pod tim su se zastavama Srbi borili za voju slobodu.

Između dva svjetska rata od 1918. do 1941. Srbija je zadržala svoju zastavu, kao i nakon raspada Jugoslavije.

Ratna zastava cara Dušana

Kraqevska dinastična zastava Nemawića

Bijela p^ela

19

selio sa majkom u Palestinu, na majčino veliko i bogato porodično imawe, gde je dobio dostojno obrazovawe. Izrastao je u lepog, snažnog i hrabrog mladića, pa su ga takvog uzeli u vojsku, gde se brzo istakao svojom hrabrošću i bojnim zaslugama. U wegovoj dvadesetoj godini, lično ga je car Dioklecijan proizveo u čin komita tj. rema hrišćanskom predawu, Sveti velikomučenik Georgije (Sveti Đorđe) bio je rimski vojnik poreklom iz Male Azije. Sveti Georgije je jedan od svetiteqa koji se najviše proslavqaju u Pravoslavnoj Crkvi.

Prema predawu, rođen je 275/280. godine u maloazijskoj oblasti Kapadokiji, u bogatoj i uglednoj hrišćanskoj porodici. Otac mu je bio oficir.

Još dok je bio dete, wegov je otac stradao za Hrista, pa se nakon toga, mali Đorđe pre-

P

Đurđevi Stupovi

20

Bijela p^elA

orgije podeli sva svoja blaga siromašnima i oslobodi svoje robove. Izašao je pred cara Dioklecijana i odvažno ispovedio da je i sam hrišćanin.

Car, besan, naredi vojnicima da ga zatvore u tamnicu.

Po carevom naređewu, vojnici su položili Georgija na zemqu, zabili mu noge u klade, a na grudi mu postavili velik,

Sveti velikom “Kao oslobodilac zarobqenih, zaštitnik siromašnih i lekar bolesnih…”

(Tropar) vojvode (najstariji vojni čin, kojim se postaje i carev savetnik). Videvši da je otpočelo nemilosrdno istrebqavawe hrišćana po celoj zemqi, Ge-

težak kamen. Tako pritisnut, u velikim bolovima, dočekao je jutro. Posetio ga je car, očekujući da će posle ovih muka Georgije da se odrekne vere.

Međutim, Georgije je odbio da se odrekne svoje vere. Car tada naredi da se donese veliki točak za mučewe, sa daskama prepunim velikih eksera, udica, noževa, mačeva. Sa točka su ga odvezali, misleći da je mrtav.

Kada su se uverili u suprotno, car naredi da Georgija zakopaju u negašeni kreč. Nakon tri dana, kada su ga otkopali, uvideli su da je i daqe živ.

Na savet nekih dvorana, car je tražio od Georgija da se pokloni pred kipom boga Apo-

lona da bi mu poštedeo život.

Silan svet se skupio u hramu da vidi kako će Georgije da se odrekne hrišćanstva. On je prišao statui Apolona i prekrstio je, našta statua se srušila, a sa wom i sve druge statue u hramu.

Videvši to žena cara Dioklecijana, carica Aleksandra, viknula je: "I ja verujem

u Boga koji Đorđu daje toliku snagu."

Car Dioklecijan nakon toga izda naređewe da se odrubi glava, i Georgiju i carici Aleksandri. Vojnici povedoše Georgija i Aleksandru na gubilište, van grada. Malaksala i slaba carica Aleksandra, na putu do mesta pogubqewa, zamoli vojnike da

malo odmori i na gubilištu izdahnu, pre posečewa.

Stigavši na gubilište, Georgije stade na određeno mesto i pomoli se, položi svoju glavu, i bi posečen dana 23. aprila (tj. 6. maja po novom kalendaru) 303. godine. Prema zaveštawu telo Georgija preneto je u Lidiju, a na wegovom grobu kasnije je podignuta crkva.

elikomučenik Georgije U ikonografiji Pravoslavne crkve, od 9. veka se pojvquje prikaz Svetog Georgija na kowu, u vojvodskom odelu, kako kopqem ubija aždaju. Malo daqe od wega stoji jedna ženska prilika u gospodskom odelu. Smatra se da aždaja koju ubija svetac simbolizuje mnogoboštvo a žena koja je na ikoni je carica Aleksandra, i ona predstavqa mladu hrišćansku crkvu.

Veoma je slavqen kod Srba, i najčešće ga nazivaju Sveti Đorđe ili Sveti Đurađ. Mnogi ga slave kao krsnu slavu.

Posvećeni su mu mnogi manastiri, među kojima najpoznatiji manastir Đurđevi Stupovi.

Sveti Georgije je poštovan kao zaštitnik mnogih država i gradova u Evropi. Pored nas Srba, proslavqaju ga Grci, Rusi, Bugari, Englezi, Francuzi, Nemci, Italijani….

Radoš Matić Bijela p^ela

21

crkva bogorodice qeviške

UNESCO je 1972. godine usvojio Konvenciju o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine. Od srpskih vrednosti prvi su se na toj prestižnoj listi našli Stari Ras i manastir Sopoćani. Trebalo je da prođu 34 godine, da se desi NATO bombardovawe Srbije i 4. mart 2004. godine kada su albanski ekstremisti uništavali sve srpsko do čega su se dokopali, pa da se najznačajniji srpski kulturno – istorijski spomenici na Kosovu i Metohiji nađu pod okriqem UNESCO-a.

Te, 2006. godine desio se još jedan fenomen. Srpski kosovsko- metohijski spomenici jedini u Evropi našli su se na listi ugroženih spomenika kulture. Među wima je i Bogorodica Qeviška u Prizrenu. Kad sam krajem septembra 2008. godine uspeo nekako da dođem do we, zatekao sam je u žicama, potamnelu od paqevine, zatarabqenu.

Prošlost Bogorodice Qeviške bila je izuzetno dramatična. Ni sadašwost joj nije boqa. Albanci su je preimenovali u sveti Petak (?!), tvrdeći da je sagrađena na ostacima nekog ilirskog hrama.

Istorijske čiwenice kazuju nešto sasvim drugo.

22

Bijela p^elA

Dodir istinskih lepota Pre nego nešto kažem o wima nije suvišno podsetiti se na odnos Turaka prema Bogorodici Qeviškoj. Smatra se da je Mehmed Osvajač posle osvajawa Carigrada

1453. godine došao u Prizren.

Videvši freske Bogorodice Qeviške možda on lično, ili neko od wegovih najbližih saradnika, ispisao je Hafizov stih Zenica oka

moga gnezdo je tebi, pazeći da se neka freska ne ošteti.

Kasnije su Turci Bogorodicu Qevišku pretvorili u xamiju i na vrh zvonika postavili minare koje je tu stajalo sve do 1912. godine. Xamiju su nazvali Xuma-xamija, što znači da se molitva u woj obavqala petkom. Međutim, muslimani su nerado ulazili u ovu bogomoqu zbog sačuvanog hrišćanskog karaktera. Posebno su se bunili turski vojnici govoreći da oni ne žele da ulaze u crkvu iz straha da ih ne pokrste. Dakle, hrišćan-

tre naslikan 1310. u prirodnoj veličini po uzoru na vizantijske careve. Ovo je wegov najreprezentativniji portre.

Oko autorstva ove izvanredne slike, kao i živopisa, postoje izvesne dileme. Naime, zna se da je Astrapa bio slikar, a Mihailo arhitekta. U Bogorodici Perivlepti na Ohridu slikar se potpisao kao zograf Mihailo Astrapa, što ukazuje da se možda radi o istoj ličnosti. Kako god, ostaci fresko slikarstva predstavqaju vrhunsko umetničko ostvarewe.

Paqewem Bogorodice Qeviške nije pala senka ni na velikog Hafiza, ni na onog koji je finom kaligrafijom ispisao wegov stih, uzdižući se tako iznad običaja i zakona svoje zemqe i vere. Dodir istinskih lepota baš i nije lako izbrisati.

Milutin Dedić

ski karakter Bogorodice Qeviške nikada nije doveden u pitawe. To, uostalom, potvrđuju i istorijski podaci.

Na mestu današwe crkve već u 9. veku je postojala mawa crkva.

Ona je obnovqena početkom 13. veka. Tada Sv. Sava pretvara Bogorodicu Qevišku u katedralnu crkvu srpskog arhiepiskopa. Kraq Milutin 1307. godine temeqno obnavqa Bogorodicu Qevišku i od tada se on vodi kao wen ktitor. U priprati se nalazi wegov porBijela p^ela

23

SRPSKI SLIKARI

PETAR LUBARDA 1907.-1974.

Piše: Borislav Božić, prof.

Guslar, 1952.

Prvu samostalnu izložbu imao je sa osamnaest godina u gimnaziji na Cetiwu i od tada ne prestaje izlagati i dobivati priznawa i nagrade za svoj slikarski rad.

Značajno je istaknuti da je Petar 1953. godine na Drugom internacionalnom bijenalu u Sao Paulu u Brazilu, za sliku „Borba kowa“, osvojio jednu od šest najvećih otkupnih nagrada Bijenala za inostrane slikare. Vajar Henri Mur rekao je: „Bijenale nije pokazalo ništa novo što svijet nije već poznavao… osim Jugoslavije i wenog Lubarde.“ Bio je član SANU-a i JAZU-a.

Pred smrt je ostavio pismo u SANU-u u kojem je jasno napisao da na svakom budućem katalogu wegovih izložbi obavezno piše da je po narodnosti Srbin. Pismo se danas čuva u Arhivu SANU-a.

Jedan od najvećih srpskih slikara, Petar Lubarda, svu je svoju slikarsku ostavštinu zajedno s kućom, ateqeom darovao gradu Beogradu na čuvawe i ona sada služi kao muzej i galerija za javnost.

24

Bijela p^elA

Petar je prvorođeno dijete od oca Đure, oficira crnogorske vojske, a kasnije vojske Kraqevine Jugoslavije, i majke Marije, domaćice. Zbog karaktera posla i oficirske službe porodica Lubarda često se selila po prostoru Kraqevine Jugoslavije. Rano djetiwstvo Petar je proveo u rodnom Qubotiwu, gdje i završava osnovnu školu i intenzivno crta.

I sam kaže da su ambijent rodnoga mjesta, qudi i priroda najviše uticali na wegovo formirawe ličnosti. Poslije osnovne škole obrazovawe nastavqa u Cetiwu i Herceg Novom, Šibeniku, Siwu, Kninu i Nikšiću, u mjestima u kojima mu je otac službovao.

Sa osamnaest godina dolazi u Beograd gdje se odmah upisuje u Umjetničku školu, u klasu profesorice Bete Vukanović, da bi već 1926. godine nastavio na Académie des Beaux Arts u Parizu. Nakon školovawa i putovawa po Evropi vraća se u Crnu Goru 1932. godine i iste te godine odlazi u Beograd. Od 1938. do 1940. godine po drugi put boravi u Parizu kao zreo i formiran umjetnik. Drugi svjetski rat provodi kao zarobqenik u koncentracionim logorima u Wemačkoj i Italiji.

Kowi, 1953.

KVIZ Pripremio UROŠ PETROVIĆ

Koliko znamo o nama? - broj 7 1. Letnik, ime ostatka preživelog paganskog običaja dočekivanja i praznovanja proleća ili proletnika pada… a) 1. marta b) 1. aprila c) 1. juna 2. Kako se još naziva Bela nedelja, koja pada neposredno pred Veliki (Uskršnji) post? a) Čista b) Zagonetna c) Velika 3. Kula Nebojša, jedino preostalo bolje očuvano srednjovekovno zdanje u Beogradu, sadašnje ime dobila je tek početkom 18. veka. Kako su je zvali u 16. veku, posle turskog zaposedanja Beograda? a) Bela b) Crna c) Beogradska 4. Nikola Tesla je samo jednom posetio Beograd, i to 21. maja 1892. Gde je priređena svečana večera u njegovu čast? a) u bašti Vajfertove pivare b) u hotelu Grčka kraljica c) u Grand hotelu

5. Prva prestonička plaža bila je… a) Ada Ciganlija b) Kan c) Nica 6. Svi nose isto ime i prezime, svi su bili umetnici, ali samo jedan od njih trojice bio je akademik, slikar, likovni kritičar, pisac i filmski režiser. Njegov nadimak je… a) Miodrag Miša Popović b) Miodrag Mića Popović c) Miodrag Deba Popović 7. Ime Vesne Vulović nalazi se u Ginisovoj knjizi rekorda zato što je… a) preživela pad iz aviona sa 10160 metara bez padobrana b) skuvala čorbu od 10000 litara c) za 24 časa uradila 30000 trbušnjaka bez predaha 8. Njegovo ime znači sir od dunja, a zapravo predstavlja svojevrsni žele od tog voća. Taj starinski vojvođanski slatkiš koji je u vremenima kada nije bilo kupovnih slatkiša, uveseljavao mlađe i starije ukućane priprema se i danas a zove se…

9. ZAGONETNA LIČNOST Više puta proglašavana je najboljom sportiskinjom u Srbiji, dva puta najboljom atletičarkom Balkana. Skokom od 7,07 metara osvojila je srebrnu medalju na dvoranskom prvenstvu sveta u Portlandu. Kako se zove srpska atletičarka - „ženski Džejms Bond“?

10. ASOCIJACIJA – Reka u istočnoj Srbiji, zapravo skup reka sa istim imenom, ali sa različitim pridevom ispred (Crni, Beli, Svrljiški, Trgoviški, Veliki). Ona je desna i poslednja pritoka Dunava u Srbiji, 10 km, istočnije od Negotina, na 30 metara nadmorske visine i to je najniža kota Srbije.

– Gamzigrad je arheološko nalazište antičke rimske carske palate Feliks Romulijane (lat.

Felix Romuliana) koje je od 29. juna 2007. na UNESKO-voj listi svetske baštine.

– Letnji muzički festival, orijentisan prvenstveno na rok muziku, održava se jednom godišnje.

Program festivala sastoji se iz takmičenja demo bendova i revijalnih nastupa poznatijih grupa.

Smatra se najstarijom manifestacijom neafirmisanih rok s i svrstava se u red najznačajnijih muzičkih događaja u regionu a prema tvrdnji organizatora i najvećim festivalom te vrste u jugoistočnoj Evropi.

– Piće se svrstava u slabija alkoholna pića, sa 3 - 13 procenata alkohola. Jedno je od najstarijih pića koje se koristilo u Egiptu.

Danas je veoma zastupljeno u celom svetu, pa i kod nas. Proizvodi se procesom alkoholnog vrenja iz slada, hmelja, vode i pivskog kvasca.

O kome je grad reč?

Bijela p^ela

25

Piše: Milena Dražić

Trstenik

T

og davnog proleća, lutajući Srbijom na studentskoj ekskurziji, stigosmo do manastira Ljubostinje, u neposrednoj blizini grada Trstenika.

Prvi detalj koji ugledate sa kapije jeste rozeta, izuvijana, bogata, nad ulaznim vratima. Ne videsmo takve u srpskim manastirima moravskog

poharali – godine 1402. našla je mir za stvaranje.

“Pokraj nje se krve narodi i guše, Propadaju carstva, svet vaskolik cvili.

Ona, večno sama, na zlatu i svili Veze strašne bole otmene joj duše”, peva joj Milan Rakić.

Vlastelinska kći rođena je kao Jelena oko 1350. godine, a posle pogibije supruga u Maričkoj bici, seli se na dvor kneza Lazara. Kad je i knez postradao na Kosovu, ona se s knjeginjom Milicom zamonaši kao Jefimija i obe ostaše u manastiru Ljubostinji.

Danas se u srpskoj srednjovekovnoj književnosti njeno delo visoko vrednuje. Njeno ime poslednji pominje

na raskrsnici puteva, za Trstenik se može reći isto što i za Srbiju: kad sagradiš kuću nasred druma, sedi i čekaj da je vojske gaze i razaraju. Ka

Jefimijina ruka nad gradom stila. Visoka kaluđerica ozbiljna lica provela nas je manastirom, pokazala freske, odvela nas u podrum sa vinima i rakijom…

Ali priča o monahinji Jefimiji, koja veze svoje stihove za “Pohvalu kneza Lazara”, potpuno nas je očarala.

U autentičnom istorijskom ambijentu počeli smo da je primećujemo svuda oko nas. Za dnevnog svetla sedi kraj uskog vizantijskog prozora, nagnuta nad vezom, i sitno, sitno, srmom, zlatnim koncem ispisuje po svili svoje stihove. A kad sunce zađe na zapad, upali sveću i do zore veze, nagnuta, pogrbljena, tka iglom po svili i opeva vrline kneza Lazara Visokog, poslednjeg srpskog vladara do tragične pogibije na Kosovu polju. Zamonašena, u manastiru Ljuboviji opeva budućeg sveca.

Jefimija, nesrećna kćer gospodara Drame i žena despota Uglješe Mrnjavčevića, majka koja je izgubila sina jedinca u četvrtoj godini, u Ljubostinji, koju Turci samo što nisu

26

Bijela p^elA

sin Lazarev despot Stefan Lazarević i naziva je despoticom (vladarkom), gospođom i majkom.

U “Pohvali“ pesnikinja veliča „novog mučenika“, kneza Lazara, koji je svojom smrću na bojnom polju postigao velike podvige.

Manastir Ljubostinja, Jefimija, vezena ”Pohvala knezu Lazaru”… sve to daje pečat svakoj poseti gradu Trsteniku. Razglednica vas ovog puta vodi upravo tamo.

Počev od 1971. godine, u junu se održava manifestacija „Jefimijini dani“, čita se poezija i dodeljuje nagrada „Jefimijin vez“, izlazi časopis “Jefimija”. Podstaknuti likom nesrećne vlastelinke, roditelji devojčicama često daju Jefimijino ime, i to ne samo u Trsteniku.

Trska koja raste na obalama Zapadne Morave pozajmila je ime gradu. Naselje je niklo ne zna se tačno kada, na plodnoj zemlji koja oduvek daje najbolji rod žita, najbogatije bašte s povrćem, najslađe voćnjake i vinograde. Lociranom

Trsteniku vode putevi iz Kruševca s jedne, Vrnjačke banje i Kraljeva s druge strane. Zato je istorija grada poprilično burna.

Mesto će se pomenuti prvi put tek u dokumentima iz 1476. godine. Zapisano je u jednom turskom defteru kao zamet, odnosno vojničko dobro Muhamed-bega Češnegara. Taj zapisničar, taj Češnegar je po zanimanju bio “verni kušač hrane strašnog sultana Mehmeda Drugog Osvajača”!

Njegov životni zadatak je, dakle, bio da prvi proba svako jelo namenjeno sultanu Mehmedu, iz predostrožnosti da sultana neko ne otruje!

Ostao je zapis da je Trstenik tada, krajem 15. veka, imao 68 domova.

Njive i vinogradi bili su zapušteni jer su Turci Trsteničane primoravali da grade brodove usred plodonosne Šumadije, te su šume zbog seče za građe pustošene.

Knez Miloš Obrenović obilazi svoje imanje u rodnom kraju 1833. godine, a potom posećuje Trstenik, divi se novoj čaršiji, koju su podigli

trstenički trgovci i zanatlije, ali se Trstenički srez 1838. godine ukida i ulazi u Kruševački, Jošanički i Župski, da bi tek 1859. ponovo postao sedište sreza.

Starosedeoci Trstenika vole da kažu kako je prošlost njihovog grada misteriozna i nerazjašnjena. Prolazile su i harale ovuda mnoge vojske, a uvek prednjačile turska i austrougarska. I kako se to dešava svim palankama podignutim u dolini moravskog tesnaca kroz koji putuju karavani trgovaca, a armije tuđih vojski nadziru rečne brodove, Trstenik izrasta u dve čaršije; jedna je turska mahala naselja u samom centru, a druga hrišćanska, koja je morala da se povuče na periferiju.

Ima dokaza da su hrišćanski stanovnici Trstenika tajno izgradili svoju crkvu brvnaru duboko u šumi, kraj izvora, a dolazili bi o praznicima da obavljaju verske obrede u tajnosti od Turaka. Ima dokaza u Varoškim planinama i da su zbegovi hrišćana trajali od srednjeg veka do konačnog oslobođenja od Turaka u proleće 1815. godine.

Između dva svetska rata, u vreme najvećih uspona Srbije, Trstenik je postao grad trgovaca, sa 32 zanatske radnje, sa čak 35 kafana, dva hotela, pet državnih i mešovitih banaka… Bio je to ozbiljan administrativni centar, ujedno i centar okonih sela i Levača i Župe Aleksandrovačke.

Posle Drugog svetskog rata i revolucije, politika je namenila drugačija sudbinu Trsteniku. Umesto građan-

skog života, uživanja u kafanama, malih privatnih zanatskih radnji, namenjena mu je uloga velikog industrijskog centra. Računalo se uveliko i na razvoj poljoprivrede. Seljaci su pristizali u grad da uz rad i totalnom promenom načina života postanu nova, radnička klasa na novim poslovima. “Prva petoljetka”, smišljena po sovjetskom modelu, koja je predstavlja niz fabrika, morala je, primera radi, da ispunjava programe proizvodnje, da se društvo industralizuje, kako se govorilo, i da se rađa vladajuća radnička klasa.

Srećom, poštovanje rada i sposobnosti čoveka ovoga kraja doprineli su da se ovde, u izrazito poljoprivrednom kraju, primi i izraste industrijski gigant. To je od Trstenika stvorilo evropski centar hidraulike i pneumatike. Radnici "Prve petoljetke", potomci orača, baštovana, vinogradara, svojim darom da se prilagode poslu, postali su na kontinentu poznati po veštini obrade metala. U to vreme čitav grad je živeo od “Prve petoljetke” i imao radnika koliko stanovnika. Kako su se prilike menjale, od generatora napretka “Petoljetka” je postala generator krize.

Staro jezgro grada delimično je obnovljeno. Kući Katića je udahnut novi život. To je najstarija očuvana građevina sredine 19. veka i smatra se jednom od najlepših kuća moravske Srbije. U prizemlju je nacionalni etno-restoran. Muzej Trstenika za-

nimljiv je po stalnoj etnografskoj postavci, kao i Cacina kuća, dom prosvetne radnice Slavice Cace Lazović, najboljeg hroničara Trstenika u 20. veku.

Biblioteka je centar kulturnih događanja. Sa desetak osnovnih škola i gimnazijom i nekoliko srednjih, gradu živost daju mladi ljudi. Crkva Svete Trojice iz 1898. prva je crkva u Srbiji građena u neo­moravskom stilu i veoma slična crkvi kralja Milutina u Hilandaru.

Trstenik ima aerodrome, podesan za školske letove. Otud Aero klub star pola stoleća, a čuven i dalje od Šumadije po ženama pilotima, koje podučavaju očevi i dedovi, pioniri pilotiranja.

Međunarodni festival ekstremnih sportova održan je tek treći put, a već okuplja takmičare iz zemlje i regiona. Zahvaljujući položaju grada, oni se takmiče u padobranstvu, jedriličarenju, down hillu, BASE jumpu, free climbing…

Poznato je i da mladići rado dolaze u Trstenik tokom letnjih meseci, kad se može sići na Zapadnu Moravu, na improvizovane plaže. Izazov su i devojke iz Trstenika, nadaleko poznate po lepoti, na koje su ponosni njihovi sugrađani. Oni veruju da se ne bi mladih Trsteničanki postideli ni Pariz, Rim, Holivud. Da li je to samo lokalpatriotizam ili se o lepoti ne može objektivno suditi već samo uživati u njoj?

Bijela p^ela

27

REPUBLIKA

CIPAR/ KIPAR

Glavni grad Nikozija Službeni jezik grčki Državno uređenje Parlamentarna republika Površina 9.251 km2 Stanovništvo 780.133 (2005.)

Valuta Kiparska Funta (CYP) 1 CYP = 1.76 EUR Nezavisnost 16. augusta 1960.

Republika Kipar je stekla nezavisnost od Velike Britanije 16. augusta 1960. godine, kada su je priznale sve svjetske države osim Turske, koja je nije priznala ni do danas.

Zbog već poznatih razloga, ona nema suverenitet nad svom svojom teritorijom od 1974. godine. Dan nezavisnosti slavi se 1. oktobra.

Najveći gradovi na Cipru su Nikozija, Larnaka, Famagusta, Limassol, Paphos i Kyrenia.

ZEMLJE EU

Od 1. maja 2004. član je Evropske unije Геополитички, припада Југозападној Азији. Кипар је треће највеће острво у Средоземном мору и једно од најпопуларнијих туристичких одредишта на Средоземљу.

Glavne gospodarske aktivnosti otoka su turizam, trgovačka mornarica, izvoz odjeće i farmaceutskih proizvoda, te poslovne usluge.

NAJTOPLIJI OTOK SREDOZEMLJA s oko 340 sunčanih dana godišnje.

Tezejeva kuća

* Кипар (грч. Κύπρος; тур. Kıbrıs), званично ично Кипарска Република (грч.

Κυπριακή Δημοκρατία; тур. Kıbrıs Cumhuriyeti) је острвска држава у Средоземљу, 113 km јужно од Tурске и око 120 km западно од сиријске обале.

HISTORIJA

Cipar je bio raskršće Evrope, Azije i Afrike

* Prva arheološka nalazišta na Cipru datiraju iz neolitika (6000-3000 g. p. K.).

Najstarije nalazište je Aetokremnos na poluotoku Akrotiri, a najvažnije Khirokitia (jedno od najstarijih naselja na svijetu) poznato kao pretkeramička neolitska kultura (karakteriziraju ju okrugle kuće tolosi). * Feničani i Grci osnivaju svoje kolonije, ali ga osvaja Egipat, potom Perzija, a 333. p. n. e. i Aleksandar Makedonski.

* 58. p. n. e. je došao pod rimsku upravu. Tokom cijelog starog vijeka je na Cipru bio vrlo razvijen kult božice Afrodite (Venere) koja je prema legendi rođena iz morske pjene kod mjesta Paphos na otoku. * Cipar je bio pod Bizantom do 1191. g. kad ga je zauzeo engleski kralj Ričard Lavljeg Srca na putu u krstaški rat. Pripadao je viteškom redu Templara, Francuzima, Mlečanima i Turcima, dok ga je 1914.

Velika Britanija pripojila svome kraljevstvu.

Khirokiti jedno od najstariji ljudskih n

Ovdje, blizu mjesta Paphos, se rodila Afrodita u grčkoj mitologiji božica ljubavi i ljepote.

Afroditino ime se povezuje s grčkom riječi aphros ross = “pjena”, pa je shodno tome “rođena u morskoj pjeni”.

Od životinja joj je posvećen slavuj, a od biljaka ruža.

Afroditin pandan u rimskoj mitologiji je Venera.

Ayia Napa (sveta šumovita dolina), je park prirode

Mozaik s prikazom labirinta u Tezejevoj kući

Od turske invazije 1974. zemlja je podijeljena na veći međunarodno priznati južni dio nastanjen uglavnom Grcima i manji sjeverni dio – samoproglašenu Tursku Republiku Sjeverni Cipar.

ia d ih naselja!

Etnička struktura stanovništva: 78% Grci, 18% Turci i 4% ostale etničke grupe. 40% Grka su izbjeglice u svojoj državi.

Dvije “autohtone” manjine su Armenci i Maroniti.

Kipar su naselile i druge etničke grupe, poput Engleza, Nemaca, Rusa, Jevreja, Južnih Slavena (najviše Srba) i dr.

Prvi predsednik je bio Makarios III., arhiepiskop kiparske pravoslavne crkve.

Nastojao je smiriti napetosti između kiparskih Grka i Turaka.

POZNATI Cat Stevens rođen kao Stephen Demetre Georgiou, a od 1978. poznat pod imenom Yusuf Islam, je britanski glazbenik švedsko-kiparskog porijekla. Cat Stevens je prodao više od 60 milijuna albuma u cijelom svijetu.

Georgios Kyriakos (Kyriacos) Panayiotou poznatiji kao George Michael (London, 25. lipnja 1963.), britanski pjevač grčko-ciparskog porijekla Манастир Кикос је православни манастир на Кипру. Основао га је византијски цар Алексије I Комнин у 11. веку. Манастир лежи на 1.318 метара над морем северозападно од планинe Тродос. Нема остатака оригиналног манастира, јер је спаљиван много пута. Први председник Кипра, архиепископ Макариос III. је сахрањен на три километра од манастира где му је подигнут и споменик.

Pravoslavni manastiri su upisani na listu svjetske baštine UNESCO-a.

U antičko doba, Cipar je bio poznat kao jedno od većih nalazišta bakra na Sredozemlju.

Tolosi - “okrugle kuće” (6000 - 3000 g.p.K.)

Ima nekoliko teorija o nastanku imena. Jedna tvrdi da je riječ Cipar nastala od grčke riječi za čempres (lat: Cupressus sempervirens), kypárissos. Druga tvrdi da dolazi od grčke riječi za kanu, κύπρος (kýpros).

U novije vrijeme pojavila se i tvrdnja da ime potječe od latinske fraze - metal sa Cipra, što se odnosi na bakar, i što se kasnije pretvorilo u Cuprum.

Uredio, slikovio i kipario: Dragan STOJKOVIĆ

ENES KIŠEVIĆ, GLUMAC I PISAC

Pjesnik i dramski umjetnik Enes Kišević rođen je 1. maja 1947. u Bosanskoj Krupi. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Ključu.

Glumačku karijeru započeo je u Narodnom pozorištu Bosanske Krajine u Banjoj Luci, odakle je 1971. godine otišao u Zagreb, gdje je diplomirao na Akademiji dramskih umjetnosti. U svojoj glumačkoj karijeri igrao je u predstavama najpoznatijih režisera, najviše na Dubrovačkim ljetnjim igrama i u zagrebačkom teatru ITD. Igrao je u više pozorišnih, filmskih i televizijskih drama. Pjesme su mu prevedene na engleski, arapski, njemački, slovenski, italijanski, turski, mađarski. Dobitnik je brojnih nagrada, između ostalih nagrade „Zmajev štap“ na Zmajevim dečjim igrama u Novom Sadu, nagrade Politikinog zabavnika za najbolju dječiju knjigu u bivšoj Jugoslaviji za 1979., 2003. godine dobitnik je nagrade „Zvonimir Golob“, a 2015. Enes Kišević dobio je i najznačajniju nagradu – „Branko Radičević“, za svoj cjelokupni pjesnički rad. Živi i radi u Zagrebu. Profesionalni je glumac i književnik.

30

Bijela p^elA

Za svoju biografiju, Enes Kišević kratko će reći: rođen na Uni, odrastao na Sani, a živio na rijeci Savi.

Međutim, priča o odrastanju vječitog dječaka iz Bosanske Krajine nešto je duža, ispresijecana toplim slikama djetinjstva koje ostaje i nakon što se život potroši. „Majka nas nosi devet mjeseci ispod srca, i mi to dijete trebamo u sebi nositi čitav život, osvijestiti ga i sačuvati da ostane čisto i iskreno.

Slike mog djetinjstva veoma su žive i često mi svrate da me potsjete kako djetinjstvo određuje život.

Kad SAM BIo mali „Sanjao sam da budem fizičar. Privlačila me znanost. Ali više od toga žarko sam želio biti pilot. Svaki dan, iz vašrošice svog djetinjstva, Ključa, gledao sam avione. Bile su mi čudne te željezne ptice iznad bosanskih predjela. To čudo od tehnike izgledalo mi je sasvim nestvarno, nadrealno. Želio sam ga dodirnuti, kao da je sa nekog drugog svijeta“, govori Enes koji je želio biti i klaun, i to nakon nastupa prvog cirkusa u njegovom Ključu.

Ipak, od svega spomenutoga budućnost su mu odredile knjige koje

VELIK KAO DIJETE Sjećam se majčinog naručja kraj prozora preko Doma ratne siročadi u Kladuši, gdje je jedan dječak uvijek bio drugačiji od drugih. Tu, u mojim mislima, ja sam u kolijevci i majčine ruke koje slijeću na mene i odlaze, i stalni osjećaj iščekivanja njihovog ponovnog dolaska. Ne zaboravljam ni nezgodu kada sam prohodao, upao sam u lukšiju i dva mjeseca proveo u bolnici.

Sjećam se, jedne ptice koju su pogodili kamenom. Znam da je drhtala u travi, bila je ranjena u krilo.

Uzeo sam je, i ne znam tko je više drhtao, ona, ili ja. Donio sam je kući i njegovao njeno krilo. Jednog je dana ptica ojačala, počela je hodati, pa i letjeti. Pustio sam je da leti uz cedulju koju sam svezao za nogu na kojoj sam napisao „ako izađeš iz mog obzora, nećeš iz mojih očiju“. Ta ptica i dalje u mojim mislima leti“, priča o svojim slikama Enes koji je ipak, uvijek bio čvrsto na zemlji, i igrao se sa bubama, tražio neka mala stakalca i kroz njih gledao u sunce.

su ga mijenjale i oblikovale. „Jako puno sam čitao. U knjigama pronađem ljude koji me štite, koji mi otvaraju put i od kojih učim.

Nema ništa ljepše od prave knjige. Čim otvorim oči, otvorio sam knjigu zemlje i neba“, ističe Enes koji je u svijet književnost ušao zahvaljujući majci. „Imao sam čudesnu majku, od nje sam najviše naučio. Uvijek je govorila „nikada mnogo ne imah, nikada ništa ne nesta, a dijelih“, tako je govorila, i tako je živjela. Bila je nasmijani sluga životu. Nije učila iz knjiga, učila je od prirode. Čitala je sve što sam čitao i ja, i Kafku, Dostojevskog, a imala je samo četiri razreda osnovne. I nitko je od nas djece nije dostigao“, govori sa ljubavlju Enes koji je prve knjige primao uhom dok mu je otac čitao narodne priče, bajke, Mažuranićku, Radičevića, Zmaja, Desanku, Nazora.

Jedna od najljepših slika Enesovog djetinjstva vezana je za zime, noć, svjetlost od snijega i knjige. „Kako nije bilo struje, svjetljali smo pomoću svijeće i petrolejske lampe koje

smo često štedjeli. Pošto sam volio jako čitati, u mraku kuće prilazio sam prozoru i čitao prema bjelini snijega od koje čini mi se nije mogla ni noć pasti“, priča Enes o djetinjstvu u Bosanskoj Krajini koje je velikim dijelom bilo obilježeno težinom vremena i siromaštvom. „Sve te teškoće imale su svoje draži i činile bogatstvo. Bili smo kao priroda. Smeća nije bilo, ništa se nije bacalo. Bilo je dana kada je zaista bilo teško, ali nije bilo kukanja. U redu za kruh znao sam stajati po cijeli dan. Meso se jelo jednom mjesečno, ali zato smo jeli slatke i crvene jagode. Odem u šumu, naberem šumskih jagoda, cijela kuća miriše, miriše mi jezik, kosa.

Kao djeca brali smo tuđe trešnje, jabuke. Gazde bi nas jurile, a često su iza nas ostajali samo ogrisci na krošnjama. Ma, kraljevski smo se hranili, kako se danas kaže, zdravo.

Od konjske strune i ljeskove trklje pravio sam udicu, i lovio ribu. Znao sam iz Sane uloviti pet-šest kila ribe“, nabraja Enes tadašnje zdrave navike generacije koja je dječju igru morala prvo zaslužiti i odraditi. „Morao sam pomagati ocu, a srce mi je bilo željno igre i trčanja za loptom. Radio sam u bašti, skupljali smo gus, puževe, brali lipu, sve

se to otkupljivalo. Svako jutro prvo sam išao u šumu po drva ili odvesti kravu na ispašu, pa tek onda u školu. Čuvao sam koze, imali smo čak i kravu Dikulju. Jedanput zaigrao sam se u šumi i izgubio kravu.

Cijelu sam šumu pretražio. Već je bila pala noć bez zvijezda, sjećam se, kada sam je ugledao, imao sam osjećaj kao da me cijeli svemir gleda iz njenih očiju“, navodi Enes još jednu toplu sliku iz dječačkih dana koji su postojali naročito teški poslije očeve smrti koja se desila kad je bio upetom razredu. „Morao sam raditi teške poslove.

Vadio sam pjesak iz Sane i išao kosirom u šumu. Za mjesec dana znao sam zaraditi čak tri mamine penzije i sebi odlazak na more.

A na more bi išli u Kaštel, nosili bi svoju salamu, krumpire, grah, svoje šatore“, govori Enes čije je odrastanje uz veliku porodicu bilo skromno, ali posebno. „Grijala se samo jedna soba. Nas tri brata spavali smo na jednom ležaju, a moje tri sestre na drugom. Ja bih otišao prvi u krevet da upuham postelju. Spavali smo kao tri psića.

Toplo je bilo kada bi se svi zajedno našli za trpezom. To je doživljaj koji ostaje zauvijek, za cijeli život“, priznaje Enes kome je bogatstvo za ci-

U bašti pod šljivom – Enes knjigom i kavom, do mene je brat Enver s novinskom kapom, brat Huseiji s djevojkom Beppy, majka Hadžera i sestra Azra. Sestra Vahida stoji.

U izviđačkoj uniformi, bosonog sam pošao pješice od Ključa do Drvara na snimanje filma Desant na Drvar

jeli život predstavljao i jedan susret sa velikanom njegovog djetinjstva i zemljakom iz Bosanske Krajine, široko poznatim Brankom Ćopićem. „Taj susret, i kasnije druženje za mene je životni dar. Ćopića sam prvo upoznao još kao dijete u Ključu kada je posjećivao našu školu.

Divio sam mu se. Gledao sam ga kao u zvijezdu, velikog književnika iz našeg kraja. Njegove priče naša su duša. Poslije sam ga već kao pjesnik sreo na Mrakovici, zajedno sa Jurjem Kaštelanom i Skenderom Kulenovićem. Imao sam tu čast da se po stazama djetinjstva, školskih posjeta i književnih susreta zajedno družimo“, priča Enes o junaku svog djetinjstva i života, Branku Ćopiću. „Osvojio me svojim beskrajnim šarmom. Za mene je on bio nedohvatljiva zvijezda, a opet, jednostavan, narodski čovjek. Sve što majka rodi, smrt dotakne, ali ono što se rodi iz riječi, to je življe od života. Tako se rodio jedan Ćopić i oživio likove koji nikada neće umrijeti. Stvorio je život iz riječi.

Mogu samo biti sretan što sam živio u Ćopićevo doba“.

Paulina Arbutina

Bijela p^ela

31

HUMANA AKCIJA SKUPLJANJA ZATVARAČA ZA BOCE

Sačuvaj čepove pomozi d ru gu Bilo je rano jesenje jutro kad je Zoran Martinov skočio iz sna i gotovo viknuo: Čep za hendikep!

Danonoćna traganja za dobrim sloganom njegova podsvest je razrešila u snu. Eto naslova!

Tako je Zrenjaninac Zoran postao kum akcije koju je osmislio, počeo da je ostvaruje sa drugovima, a sada za njih radi cela Srbija!

Tako je akcija sakupljanja čepova sa plastičnih boca od vode, jogurta, mleka, sokova mogla da počne.

Danas, tri godine posle tog događaja, Srbiju su premrežili sakupljači čepova. Na mapi republike gotovo da nema mesta gda se ne skupljaju i predaju čepovi… Po školama i vrtićima, a ima ih 830, po kafanama i kafićima, po ulicama, kućama, bankama, prodavnicama, pijacama, redakcijama, bolnicama, stranim predstavništvima, sakupljaju ih mala deca i đaci, radnici i oni u belim košuljama, mame i tate, babe i dede, strine i stričevi, ujaci i ujne, komšije, kumovi, a svi su volonteri.

Dobrobit od toga biće, posle velikog strpljenja u tom humanom poslu, pomoć ljudima u nevolji, hendikepiranoj deci i odraslima, svima koji zavise od tuđe dobre volje.

Tako je, recimo, Beograđanin Dušan Paunović, 35 godina, ne32

Bijela p^elA

davno dobio nova kolica. Njegova majka pred TV kamerama kaže da su nova kolica veća, modernija, lakša za upravljanje, a da ih čeka od države, čekao bi ih sedam godina. Dosad je od čepova zarađeno, kupljeno i podeljeno 75 kolica za izlazak, još lako pokretnih kolica, osam sobnih kolica, četiri hodalice, troja toaletna kolica, par štaka, jedan skalamobil, tone lekova i pelena…

Zoran Martinov nas vraća na početak male-velike priče.

- Sticajem okolnosti, mada nisam star, stanujem u domu za stara lica u Zrenjaninu. Jedan čovek iz doma skupljao je čepove i molio nas ostale da to isto činimo. Ceo dom je bio u tom poslu. Svakog meseca dođe njegov sin koji radi u Ljubljani da ga vidi i pokupi čepove. On mi je objasnio svrhu.

U Sloveniji sakupljeni zatvarači za boce nose se u pogone za raciklažu i za njih se dobija novac od kojih se nabavljaju kolica za nepokretne ljude i decu i druge sprave koje su im neophodne.

Ja sam tada došao na ideju: zašto to ne bismo mogli i mi? Mi, to je Udruženje paraplegičara iz Zrenjanina „Banat“. Pomislio sam, poznajem mnogo ljudi, verovatno bi mnogi od njih hteli da pomognu – govori Zoran.

Danas se Čep za hendikep osa-

Za neupućene: Čep je, lokalno, zatvarač, poklop­ ćić, zavrtač na boci. U slengu, čepovi su i oni mališani u vrtićima, kad, držeći se jedno drugom za keceljicu, prelaze ulicu.

mostalio, postao krovno preduzeće.

Kao prvi zadatak Zoran je sebi i drugovima postavio obilazak škola u gradu, kafića, kancelarija, tržnih centara kako bi ubedio Zrenjanince da se pridruže akciji.

Seća se, bio je to lep septembar 2013. godine. Za dva sata oni su obišli sve škole, trgovine… i počele su da rastu male, pa sve veće i veće hrpe čepova. Aktivisti su ih najpre nosili po džepovima, kesicama, a kako su „prilozi“ neočekivano brzo pristizali, morali su biciklima da prenose džakove.

Akcija je još na samom početku poletom i rezultatima prevazišla sva očekivanja.

U čemu je tajna uspeha?

U pozitivnoj energiji, u jakoj volji da se uradi nešto o čemu će se pričati u celoj zemlji - kaže Zoran.

I u podsticanju humanosti kod dece i odraslih. Akcija ponese svakog dobronamernog čoveka, pogotovu kad se zna da vam niko ne zavlači ruku u džep i ne zloupotrebljava vašu dobru volju, već ste sigurni da ide u ruke nepoznatih ljudi kojima je najpotrebnije – reći će za Bijelu pčelu Lidija Radulović.

Lidija je još jedan entuzijasta i promoter ove akcije. Ona je već

pokretala šezdesetak humanitarnih akcija sa izuzetnim uspehom, dok je radila kao novinar Radio Televizije Srbije, u Programu za dijasporu.

Na primer, kad se opremala u Beogradu kuća za roditelje dece koja boluju od raka, a žive van Beograda, Lidija je nabavila bukvalno sve, od poda do tavanice, od igračaka do ukrasnih jastučića. Nalazila je sponzore najboljim učenicima kad nema para za putovanje na međunarodna takmičenja. Kad čuje preko medija ili pročita da neki bolestan dečak nema krevet, Lidija redom zove stolare i od njih dobije postelju na dar malom bolesniku. Među prvima je dobila knjižicu kao donor organa, a sve to… …A sve to verujući u misao pokojnog patrijarha Pavla, koji je govorio da se na nebo primaju ljudi bez organa, ali bez duše – nikako, kaže.

Na ulazu u soliter u kojem Lidija živi stoje džakovi koji čekaju transport, u njenom hodniku i stanu takođe. Naravno, ona je ubedila sve komšije da nipošto ne bacaju zatvarače, osim u pripremljene kese, kutije.

Zvuči kao šala to da su na letovanju na grčkom ostrvu Skijatosu Lidija i njena kuma obilazile plaže, ulice, restorane i sakupljale svaki čep. Na granicu su došle s velikim džakom punim „suvenira“. Carinici su bili zapanjeni, pa su, sumnjičavi, istresli vreću koju su njih dve napunile, ne verujući da nema šverca i neprijavljene robe, na primer.

Potpisnica ovih redova je i sama gledala školarce kako sa flaše na

vrhu kontejnera skidaju čep, da ga priključe „zbirci“.

Zbog svega toga, ova akcija ima efekta i smisla na više nivoa.

Prvi je pomoći nekome kome je pomoć zaista potrebna, humanitarna strana, lično zadovoljstvo svakog što je postao koristan, bez očekivanja da će od toga sam imati neke koristi.

Drugi je ekološka strana. Tako se Srbija, pa dalje cela naša planeta,

čisti od plastike, koja bi se, da je ostala u prirodi, razlagala stotinak godina.

Treće, ili drugo, ili prvo, jeste saosećanje prema drugima, bolesnima, nemoćnima, koji imaju iste potrebe i želje kao i svi drugi ljudi, ali ne mogu da ih ostvare.

Ili, kako je govorio veliki pesnik Duško Radović, naše malo nekom znači mnogo.

Ovde sada dolazi jadikovka o promeni morala, o bezosećajnosti novih generacija za druge, o gubljenju zadovoljstva od neposrednog KONTAKTA, BEZ POSREDOVANJA tehnologije, mobilnih telefona, skajpa…

Lidija se ovde dosetila jedne školske tribine na kojoj je govorila o samilosti, o dobroti koja je u nama. Roditelji, kaže ona, veoma malo govore s decom o humanosti, a kad pokušaju, deca se bune: nemoj da me smaraš! Ni u školi se ne neguju takva osećanja.

Odakle dolazi poriv da se deci, ugroženima, hendikepiranima pomaže? Iz glave, srca, duše, iz porodice, kuće, škole…? Kad sam u jednoj školi đacima objašnjavala šta su samilost, milosrđe, saosećanje, solidarnost…, jedan dečak me upitao: – Je l‘ to ono iz crkve? Nije znao niti je imao gde da nauči šta je lični doprinos nečemu dobrom, ukidanje predrasuda, edukacija…

Ova korisna akcija ne zahteva neki napor već strpljenje, upornost. Iskustvo govori da čep teži oko 1,22 grama. U kilogram ide oko 400 čepova. Kilogram se plaća 27 do 30 dinara, ili oko dve kune. A za jedna kolica potrebno je oko šest do sedam tona čepova! Znači, traži se vera u akciju, stpljenje, upornost.

Prvi veliki program u ovom poslu je transport. Kako prevesti glomazne, mada lagane količine čepova? S godinama, taj veliki transport se sada obavlja kombijem koji poseduje firma Čep za hendikep. Kombijem se obilaze gradovi, a pridružili su se besplatnim prevozom pumpe firme Mol, Siti ekspres, u Vojvodini dva trgovačka lanca… Na mapi Srbije su Pirot, Vranje, Bujanovac, Kragujevac, Niš, Kraljevo, ili oko 95 odsto gradova i sela, pa čak i jedna politička stranka iz Svrljiga.

Milena Dražić

Bijela p^ela

33

I kralju lavu prijeti nestanak Pripremio: V. Radosavljević

Izumiranje pojedinih životinjskih vrsta postoji još od pradavnih vremena, ali se u posljednjih pedesetak godina sve više povećava, toliko da sada svakog dana nestane po jedna vrsta sa lica Zemlje.

Za umiranje i nestajanje životinja od davnina najviše su krivi ljudi jer su ih prekomjerno lovili da bi se prehranjivali. Krčenjem

šuma i oduzimanjem životinjskih staništa ljudi su pogodovali njihovom nestanku ili izumiranju.

Neke su životinje ubijane jer su bile opasne za one pitome, pa čak i za ljude. U tak ve je životinje spadao i meksički medvjed grizli, pa čak i kalifornijski kondor koji je nedužan stradao, iako nije nikoga napadao i bio je čak vrlo koristan jer se hranio strvinama i tako čistio prirodu.

Ipak, najveća ugroženost životinjskih vrsta nasta-

la je razvojem industrije, pojavom velikog broja motornih vozila, industrijskih postrojenja i tvornica.

Sve te industrijske i druge promjene izazavale su i promjene u društvu, ali i u prirodi. Nastale su klimatske promjene, ali i zagađenje prirode. Otrovane biljke truju i životinje koje se njima hrane.

Zagađena voda truje i ljude i biljke i životinje. Tako je isto i sa onečišćenim vazduhom.

Trobojna ljubica Maćuhica, dan i noć ili trobojna ljubica je jednogodišnja zeljasta biljka koja raste po šumama, ali njena sorta sve se više uzgaja kao omiljeno ukrasno bilje s krupnijim i mnogo ljepšim trobojnim cvjetovima. Treba ih držati na svijetlim mjestima ili u polusjeni, redovito zalijevati pa će cvjetati od kraja zime do jeseni.

34

Bijela p^elA

Postoji i niz drugih razloga zbog kojih su životinjske vrste sve više ugrožene i kojima prijeti opasnost nestanka. U "Crvenom popisu", koji je sačinila Međunarodna organizacija za očuvanje prirode, upisano je 23.000 ugroženih vrsta.

Upravo ovih dana u taj popis ušao je i lav, car svih životinja. Iako je car, krupan i opasan i hrabar, i on je postao ranjiviji te i njemu prijeti opasnost nestanka.

ta divna stvorenja

Leopard

Ja sam brza i snažna mačka šezdeset centimetara visoka i dva i pol metra dugačka.

Kažu da sam k'o maneken u hodu ali kad jurim za plijenom, tad ličim na vremensku nepogodu.

U lukavosti nitko mi ravan nije u cijelom životinjskom carstvu, čak sam lukaviji i od vaše lije.

I najveći sam žderač na svijetu, a najdraži dio moje klope to su majmuni pavijani i antilope.

zanimljivosti

 Čvorak je ptica pjevačica koja mnogo više pjeva u proljeće nego u ostala godišnja doba. Njegovo pjevanje nije baš vrhunsko, ali ga ljudi rado slušaju jer je živahno i radosno. Čvorci su, ustvari, mnogo bolji imitatori nego pjevači. Oni imitiraju sve glasove koje čuju u prirodi i u kraju gdje žive; od škripe vrata, kokošijeg kokodakanja i glasanja drugih ptica. Čvorci su u proljeće vrlo korisni jer se hrane insektima i drugim štetočinama. U nekim zemljama su zaštićena vrsta.

 Cvrčak ili cikada je poveliki kukac s dva para opnastih krila, koji i leti i trči i skače, ali najbolje se pokazao u cvrčanju koje se može čuti na daljini od 400 metara. A kad se cvrčci ljeti udruže u šumi i zacvrče na krošnjama, tada se šumom ništa drugo ne čuje.

 Visibaba je trajna biljka koja u našim krajevima već odavna predstavlja prvog vjesnika proljeća. Sa svojim snježnobijelim cvjetovima pojavi se u šumama već u februaru, a sada čak već i u decembru i januaru i tako cvjeta sve do kraja proljeća. Ova cvjetnica je ljekovita, ali i otrovna pa se ne smije brati s lukovicom. Visibaba je zakonom zaštićena.

 Afrički šumski slonovi spadaju u najmanju vrstu slonova koji žive u džunglama i nacionalnim parkovima u državi Gabon u Africi. U posljednje vrijeme postali su najveće žrtve od svih drugih afričkih životinja. Za njima je velika potražnja jer posjeduju najtvrđu slonovaču. Zbog toga samo u posljednjih desetak godina, lovokradice su ubile 11.000 afričkih šumskih slonova.

Bijela p^ela

35

36

Bijela p^elA

Bijela p^ela

37

38

Bijela p^elA

Bijela p^ela

39

40

Bijela p^elA

Bijela p^ela

41

42

Bijela p^elA

Bijela p^ela

43

44

Bijela p^elA

Bijela p^ela

45

NAJVEĆA ŽIVOTINJA KOJA JE UOPĆE POSTOJALA NA ZEMLJI! Plavetni kit ili plavi kit

(lat. Balaenoptera musculus) spada u porodicu brazdastih kitova koji su dio podreda kitova usana.

On je sisavac potpuno prilagođen stalnom životu u moru.

Plavi kitovi su najglasnije životinje na Zemlji!

Njihovo oglašavanje dosegne razinu do 188 decibela, što je glasnije od mlaznog aviona, koji doseže samo 140 decibela.

Ljudska vika je oko 70 decibela.

Pojedini primjerci su često dugi oko 30 metara, a najveći izmjereni plavetni kit bio je dugačak 33,58 m.

Plavetni kitovi mogu težiti do 200 tona.

Oni su najveći ikad živući organizmi na kugli zemaljskoj prema sadašnjim saznanjima.

Uredio i grafički oKITio: Dragan STOJKOVIĆ

Usporedba veličine plavog kita i svih poznatih stvorenja koja su postojala ili još žive na Zemlji.

Usporedba veličine plavog kita i ronioca

PLAVETNI KIT ŽIVOTNI VIJEK PLAVETNIH KITOVA JE OKO 90 GODINA.

Plivanjem postiže brzinu do 30 km/sat.

Kao svi kitovi hrani se planktonom koji filtrira iz morske vode. Pri tome, prednost daje sićušnim račićima. Lovi pretežno na dubini od stotinjak metara. Procjenjuje se, da za vrijeme ljetnih mjeseci, kada se jedino hrani, jedan plavi kit dnevno pojede oko 40 milijuna račića u ukupnoj težini od oko tri i pol tone. Tijekom zimskih mjeseci uopće ne jede i živi od svojih masnih rezervi.

Prije razdoblja velikoga lova na kitove - , svjetskim morima plivalo je oko 200.000 jedinki plavetnoga kita, od čega gotovo 90% u južnim morima. Danas, uprkos zaštiti koja sad traje već gotovo 40 godina, ukupna populacija te vrste broji samo nekoliko tisuća jedinki. Točan broj populacije je vrlo teško utvrditi.

Srce u odrasle jedinke je teško oko jedne tone, a njegova aorta je tako velika da bi kroz nju čovjek mogao plivati.

Ženka plavetnoga kita skotna je 11 mjeseci, a mladunče se rađa dugačko oko 7 m i bude teško oko 2,5 tone.

Radi poroda, ženka odlazi u područja umjerene ili subtropske klime, jer mladunac još nema naslagu masnoće neophodne za zaštitu od hladnoće polarnih mora.

Kakva snaga i moć, kakva virtuoznost - pravi balet!

Dojenje mladunca traje 6-7 mjeseci, i za to vrijeme naraste do oko 13 m i dobije odgovarajući sloj masnog tkiva pa može slijediti majku u sjevernija, hranidbena područja.

Nevjerojatno je da majka u tom periodu ne jede, a doji dnevno i do 100 litara vrlo masnog mlijeka koristeći pri tome isključivo vlastite zalihe masnog tkiva.

Havarija Bilo je todavno. Brodovi su bili na paru.

U gradu Sewu rađa se bura koja lomi sve pred sobom.Kada počne bjesniti, nitko ne šeće ulicama. Na uglovima kuća bila su debela užeta kako bi se onaj ko se nađe na ulici mogao primiti za wih i držao se da ga golema snaga naleta bure ne baci u more.

Dogodilo se jednom strancu koji se kladio s mještanima da će ići po ulici kad bura bude najviše divqala i da mu neće ništa biti. No , na žalost, bacila ga je bura u zrak kao komad papira i poigrala se s wim kao sa lutkom.

Stranac je platio okladu s prebijenom kqučnom kosti.

Kao djevojčica vozila sam se s majkom lokalnim brodom od Sewa do Fiume, današwe Rijeke. Bila je noć. Sjedila sam s majkom u potpalubqu. Slabo svjetlo lampe koja se klatila s jedne strane na drugu još mi je više stvaralo nesigurnost, jer sam po toma znala da se brod jako quqa. Putnici, preplašena blijeda lica, sjedili su zgureni, jedan uz drugog.

Majka me je gladila po kosi govoreći mi da spavam, jer kad dođemo u Fiumu čekat će nas teta s finim kolačima i lutkom. Ali, ja nisam mogla zaspati.

Naš se brod quqao sve jače i jače. Dva su mornara ušla u potpalubqe i svakom putniku dala pojas za spasavawe.

Uz strašnu buku razbješwelog mora čula se vika kapetana i mornara. Brod je škripao i cvilio. Mislila sam de će se svakog trena raspasti. Tada se uz strašnu tutwavu i lom dogodilo nešto užasno. Svi smo mi bili zbijeni u jedan kut i nitko od putmika više nije mogao ustati. Pod broda stajao je ukoso i po wemu se više nije moglo hodati. Među putnicima zavladala je panika, a ja sam plakala. Neko od putnika je viknuo "Tonemo, qudi! Svemu je kraj!"

Nestalo je svjetla i obavila nas je tama. Majka me je čvrsto držala. Nastala je tišina. Ništa se nije čilo.

Pomislila sam da smo sigurno na dnu mora.

Tišinu je prekinu mornar koji je nam je rekao da smo se nasukali na greben, da budemo mirni jer kad svane, doći će drugi brod po nas.

I gle! Svanulo je! More je bilo kao uqe, a naš je brod s pramcem stršio u zrak. Iz daqine čula se brodska sirena broda u koji ćemo se prekrcati i otploviti u Fiumu gdje nas čeka teta s kolačima i lutkom.

Milena Orbanić

Ilustrovala: Zrinka Ostović

Postanak slona U davna vremena slonova nije bilo.

Jednom, u vreme velikog rata, neki čovek pobeže iz grada u šumu. Tamo je bilo mnogo svakojakih životiwa, pa se on uplašio, sakrio i sakriven zaspao.

Ali ga životiwe opaziše. Počele su jedna po jedna da mu prilaze, a svaka je nosila po komad kože; tim kožama životiwe su pokrile čoveka, dok nije postao vrlo velik i krupan.

Kad se čovek probudio, on je ustao zajedno sa svim komadima ko­že na sebi. Tako je čovek postao slon.

To je bio prvi slon, od koga vode poreklo svi ostali.

Narodna priča, Hausi, Zap. Afrika Preveo: Aleksandar I. Spasić

Slon lepotan Dondolan Slon lepotan Dondolan I slonica Mica Venčali se jednog dana Ispod krošwi od banana To je bila qubav stara Ometana od šumara I ostalih iz prašume Poprilično brojne sume Venčawe je bilo sretno Izvedeno vrlo spretno Uz prisustvo šumske vlasti I zvanica od počasti Medveda su sa severa Zamolili za devera A za dužnost starog svata Žirafinog mlađeg brata Zadovoqni svi su bili Najeli se i napili Qutila se samo puma Zašto nije bila kuma Svetislav Vuković

Ilustrovao: Zvonimir Zvone Kenđel

Ako te ko pita Aleksandar Popović

ŠKRTI BERBERIN Bookland, Beograd, 2015.

Posle 40 godina, pred čitaocima

Ovo je novo izdanje odabranih priča Aleksandra Popovića. Kratke, efektne i uzbudljive, pisane između pedesetih i šezdesetih godina prošloga veka, one nam otkrivaju ovog izuzetnog stvaraoca kao majstora pripovedanja.

Pisac, koji je bio svestan lepog i ružnog u čovekovom kratkom životu, u književnosti za decu pronašao je urnebesan način da progovori o životnoj radosti, ali i o uzvišenim pojavama kakve su umetnost i ljubav. Njegove priče za decu liče na male igrokaze i vesela pozorja iz karnevalskih dana. One su prepune humornih sukoba, prerušavanja i smeha pa će ih i novi čitaoci čitati sa veseljem i zavoleti.

52

Bijela p^elA

Knjiga je da Vesna Aleksić

DOĐI NA JEDNO ČUDNO MESTO

Kreativni centar, Beograd, 2015.

Evo jedne neobične knjige o pošastima, kakve se ređe pišu za decu.

To je, takoreći, hronika događaja u toku poplava koje su zadesile Obrenovac u proleće 2014. godine. Njih beleži jedna trinaestogodišnjakinja, pa tako ove zabeleške ne liče sasvim na ono o čemu bi govorili stariji. Najpre, devojčica je iskrena do kraja i opisuje sve što je njoj važno, a to su: postupci dece, odraslih i životinja u neobičnoj i teškoj situaciji u kojoj su se našli, suočavanje sa strahom, pružanje pomoći, ljubav. U knjizi je izrečeno mnogo istina o životu na blag i odmeren način, a knjiga svojim humorom pleni čitaoca. Da li se u ovakvim prilikama urušavaju ili podižu osnovne životne vrednosti, saznaće svako ko pročita ovu zanimljivu, duhovitu i vrednu knjigu.

Violeta Jović

ŠTA AKO…

Medivest KT, Niš, 2015.

Još jedna nesvakidašnja knjiga obradovaće mlade čitaoce. To je roman iz seoskog života. On uvodi čitaoce u detinjstvo dveju sestara u idiličnom okruženju bujne prirode i prisnih kontakata sa njenim stanovnicima. Zato je ova knjiga u mnogo čemu iznenađujuća za gradsko dete. Ono može uvideti kolika je razlika između načina života u različitim sredinama, o kojima se možda i ne razmišlja. Moći će da proceni koliko je slobode i nesputanosti, inicijative i zrelosti u postupcima seoske dece. Uskraćenost za udobnosti života u gradu njih malo dodiruje. Naprotiv, igre koje sama osmišljavaju i obaveze koje primaju na sebe čine im detinjstvo lepim, prepunim nesvakidašnjih doživljaja na kojima im druga

se čita

deca mogu samo pozavideti. I sama odrasla na selu, književnica je pravi znalac tajni seoskog detinjstva. Iako pisana s namerom da razveseli čitaoca, zbog toga je ova knjiga puna važnih istina o životu.

Dragomir Đorđević

BLAGO GRADU BEOGRADU Pčelica, Čačak, 2015.

Pred nama je novi izbor pesama darovitog srpskog pesnika za decu Dragomira Đorđevića. Ona je u celosti posvećena Beogradu, gradu u kome se on rodio i umro 1999, još u svojim mlađim godinama. Iako je sve u stalnoj promeni, ovaj veliki grad zadržao je mnoge svoje lepe i loše strane zbog kojih ga je pesnik voleo i opevao. Zbog svoje duhovitosti i razigranosti, kao i ove činjenice, pesme su i danas privlačne čitaocu i on ih lako

može zapamtiti. Raskoš prirode koju stvaraju dve reke na kojima Beograd leži, ali i uličice, kafane, prijatelji, gradska vreva, pijace, buvljaci, sve se to steklo u Đorđevićevoj poeziji i on ih je zapamtio u njihovoj neuporedivoj šarolikosti. Ovu lepu zbirku priredila je književnica Lidija Nikolić.

nosti mogu biti tema u književnosti. Zato je vredna čitanja i svake naše pažnje.

Milovan Danojlić

KUDA IDU KORNJAČE

Bookland, Beograd, 2015.

Vesna Vidojević Gajović

SLOVNE PRIČE RTS, Beograd, 2015.

Da svako slovo može da ispriča priču, neobična je misao. Inspirisana njome, Vesna Gajović pažljivo se pozabavila svakim slovom azbuke i oživela ga na jedan nesvakidašnji način. Književnica je pronašla svakom slovu neku lepu i neobičnu osobinu iz koje je potekla priča. Tako smo dobili 30 veselih, šalozbiljnih i urnebesnih priča pisca neobuzdane mašte.

Ova zabavna knjiga napisana je u slavu simbola najsloženijeg sistema znakova koji nam omogućava da zabeležimo ono što mislimo i govorimo. Istovremeno, ona nas upućuje na to kakve sve neobič-

Čitaoce će obradovati nova knjiga pesama vrsnog pesnika. Nastavljajući tamo gde je stao pre više godina, Danojlić je opet dosledan svom umeću i sposobnosti da svaki mali događaj ili sitnicu poveže sa sveukupnošću sveta. Iz lepih misli i poetskih igrarija, i onda kada peva o prirodi, životinjama, deci, ili pravi male zvukovne bravure, nikla je ova zbirka. Ona je puna zapitanosti o svemu, od toga kako protiče vreme, ili o čemu misle bebe, zašto se krivi toranj u Pizi, ili kako su nastala ostrva. Pozabaviće se i pitanjem kuda idu kornjače, koja je dijeta najbolja, šta je nebeska vrteška i sličnim. Prepuna sentenci i dosetki, ona je prava duhovna gozba za ljubitelje poezije.

Gordana Maletić Bijela p^ela

53

Krokodil

Krokodil je čudna zverka Iz prikrajka stalno merka Naoko miran iz svog mulja Prema žrtvi se nečujno šulja Čim neka životinja vodi kroči Krokodil zverka na nju skoči Nije mi žao krokodilske kože I što se od nje tašne množe Jer dok žedna gazela vodu pije Krokodila bi neko trebalo da bije Jovica Đurđić

Aligator

Evo opasnog gospodina iz zemlje Haklberi Fina.

Narav ne može da prikrije: ima sve crte kavgadžije.

Strašljivcima srce iskoči kad sevnu njegove ledene oči.

I odvažniji dah izgube kad mu zapaze oštre zube.

Osim kad se razgoropadi, pa ne zna gde je šta i radi, ne smeta mu prisustvo ljudi: oni se njemu, on njima čudi.

U popodnevnom snu uživa.

Nerado šeta. Retko i pliva.

Tek kad pomisli na Misisipi, nestrpljivo u vodu điha.

Branko Stevanović

Ilustrovao: Zvonimir Zvone Kenđel

Krokodilske suze Na obali plavog Nila na okupu jutros bila cijela četa krokodila.

Najstariji od njih svjesno pogledao lijevo, desno, pa rekao vrlo bijesno.

- Avaj, braćo, teška jada, stiglo pismo iznenada iz Zagreba, bijelog grada.

Krokodile Krokodile, Krokodile, Pun si snage, Pun si sile.

A iz jaja, Krokodile, Ti se ležeš kao pile Mitar Mitrović

Javljaju nam izdaleka, da prekjučer mala seka nije htjela piti mlijeka!

Krokodili kad to čuli, užasno se užasnuli.

Vijesti ih strašno rastužila, lica im se produžila, pa plakali krokodili, ovolike suze lili, toliko su tužni bili.

Kad počeše suze teći, od tih suza, tako reći, Nil postao još i veći.

Porušio mnoge brane, razlio se na sve strane, i sve dalje, dalje ide, a iz vode piramide već se jedva, jedva vide.

Ratko Zvrko

Uredio, oblikovao i doznao Dragan STOJKOVIĆ

MAJ - SVIBANJ

?

Atanasije Stojković

Ruma, 20. 09. 1773. — Harkov, 2. 06. 1832.

Prvi srpski fizičar

Svibanj (lat. maius) peti je mjesec godine i ima 31 dan.

U hrvatskom jeziku, svibanj je dobio ime po biljci koja se zove sviba/svib(a) (cornus sanguinea).

Biljka cvate bijelim cvjetovima u tom mjesecu.

Stariji nazivi za ovaj mjesec u nekim hrvatskim krajevima bili su: filipovčak (po blagdanu sv.

Filipa, apostola 3. svibnja), rožnjak, sviben, a bila je raširena i upotreba naziva - maj.

U mnogim jezicima ime je dobio od grčkog (Μαίος), i latinskog (maius).

Prvobitno značenje je bilo posvećeno razvoju, a u Rimskom kalendaru je bio treći mjesec u godini, u kojem se priroda budila, razvijala i cvjetala.

JUN - LIPANJ

Srpski filozof, romanopisac, prosvjetitelj i prvi srpski fizičar.

Njegovo životno djelo je bila trotomna Fisika. Završio je zanat, srednju latinsku školu i nastavio školovanje pri Sveučilištu u Göttingenu studirajući fiziku i matematiku, stekavši i doktorat iz filozofije.

Maj iz manuskripta Très Riches Heures du Duc de Berry Књигa “Фисика, простим језиком списана за род славено-сербскиј” у три Код Хрвата назива се СВИБАЊ, код Словенаца ВЕЛИКИ ТРАВЕН, код Чеха КВЕТЕН. тома обухвата не само физику већ и метеорологију, астрономију, минерологију У староруском се назива ТРАВЕЊ. па чак и ботанику и зоологију. Мај се код Срба, као и код неких словенских народа назива још ЦАРСКИ МЕСЕЦ и ЦВЕТНИК и ЦВЕТАЉ, а у старосрпском и ЦВЕТАЊ.

Lipanj / Jun – šesti je mjesec godine i ima 30 dana. U slavenskim jezicima, lipanj je dobio ime po stablu lipe koje u tom mjesecu cvate.

Ostali hrvatski nazivi za ovaj mjesec obuhvaćaju nazive: ivanščak (po blagdanu sv.

Ivana Krstitelja, 24. lipnja), klasen, rožencvet.

21. lipnja je ljetni solsticij i počinje ljeto.

Latinsko ime je dobio od grčkog (Ιούνιος) i latinskog (Iunius). Tim imenom su ga nazvali po rimskoj boginji i kraljici kralji j ci neba, te

Jun iz manuskripta Très Riches Heures du Duc de Berry

У Харкову је постао ректор, a касније и оснивач харковског Ученог друштва. Постао је члан Царске академије наука, добио од цара Александра I орден светог Владимира, трећег степена и постао државни саветник. Просветитељски рад обухвата и превод Новог завета на славеносербски.

Јун се код Срба, као и код неких словенских народа се назива још и ПЕТРОВСКИ МЕСЕЦ, ЦРВЕНИК и ЧЕРЕШЊАР, а у старосрпском и ТРЕШЊАР. На старословенском и староруском ИЗОК. zaštitnici vjenčanja Junoni (Iuno), ženi Jupitera. U rimskom kalendaru bio je četvrti mjesec.

Његов роман „Аристид и Наталија“ је први роман у новијој српској књижевности. Када је једном приликом дошао до неких занимљивих метеорита, написао је књигу “О ваздушном камењу и њиховом пореклу”. Данас знамо да је то прва књига о метеоритима на свету. У Тунгуској области (где је 30. јуна 1908. године експлодирао метеорит и изазвао огромна разарања) постоји брдо висине 150 метара које се зове Стојковићево брдо, управо по овом научнику.

TARA ČISTIJA OD SUZE U OKU

NAJDUBLJI KANJON U EVROPI Masivi kanjona pružaju izvanredne uslove za život divokoza. Tara je bogata i ribom.

Kanjon Tare, dugačak 82 i mjestimično visok i 1300 metara, svrstava se odmah iza Velikog kanjona rijeke Kolorado u SAD, a prvi u Evropi. Ima tok dug 146 kilometra i najduža je crnogorska rijeka. Od mnoštvo osobenosti Tare posebno mjesto zauzimaju njeni bukovi. Huk nekih većih bukova se čuje i na samim ivicama kanjona. Od preko 40 bukova najpoznatiji su Đavolje lazi, Sokolovina, Bijeli kamen...

Tara je rijeka u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. Nastaje od dvije rječice Opasanice i Veruše ispod planine Komovi.

Poslednjih 40 km toka rijeke Tare čini i granicu između dvije države. Kod crnogorskog naselja Šćepan polje, na teritoriji općine Foča, zajedno s rijekom Pivom sačinjava rijeku Drinu.

Piva U mjestu Đurđevića Tara nalazi se veliki most, izgrađen 1940. godine. Ovaj most je vremenom postao jedan od simbola ove rijeke. U toku Drugog svjetskog rata srušen je da bi 1946. ponovo bio obnovljen.

Dužina mosta iznosi 154 metra, a na najvišem luku dostiže visinu od 135 metara.

Veliki dio kanjona obrastao je pojedinim stablima četinara, a medju njima posebno mjesto zauzima crni bor.

Kanjon rijeke Kolorado najdublji je kanjon na svijetu

„Нећу бару, хоћу Тару“

Tara je 1977. godine uvrštena u program “Čovjek i biosfera“ i upisana u ekološki rezervat biosfere svijeta, čime je zaštićena međunarodnom konvencijom.

Пионир који се залагао за заштиту Таре и против изградње хидроелектране био је географ Милорад Васовић. 2004. предао je невладиној Najatraktivniji dio za splavarenje i rafting su poslednjih 25 km. организацији „Мост“ подршky 562 научника из Европе и света. Светски конгрес географа 1984. у Единбургу једногласно je поздравио акцију за спас Таре. Резултат кампање „Нећу бару, хоћу Тару“ био је усвајање „Декларације о заштити реке Таре“ у скупштини Црне Горе 14. децембра 2004.

Позната је као „Суза Европе“. У целом току вода из реке се може слободно пити!

1. strofa

2. strofa

Iza gora iza mora… iza još sedam planina sedam dana treba ići i u zemlju ćemo stići.

Tu patuljci složno žive, stvarno, bez sve šale, Petar Pan je drugar stari, sve dječice male

3. strofa

4. strofa

Pokraj puta sladoled, raste kao trava, mlesto supe tu se jede čokolada prava…

Tu vam Popaj i Oliva, spanać stalno jedu.

I Badža će možda doći baš u pvu srijedu.

Refren U toj zemlji čak u školi jedinica nema, a učitelj svakog dana, djeci tortu sprema.

U tu zemlju i ja idem, skoro svake noći, i čim kažem laku noć, ja ću tamo poći.

Mačak pustolov

Sarajevski crni mačak krenuo na put dugačak čak u Čačak... čak u – Čačak.

Vidje mačak: Zlo ga vreba na put brže krenut treba Pa odjuri do Zagreba.

Al' u Čačku nigdje miša, pa on krenu sve do Niša, a u Nišu pljušti kiša.

Al drug mu stari reče: Nema ovdje za nas sreće Trpaju nas sve u vreće.

Pokisnula mačku brada, pa pobježe iz tog grada do dalekog Beograda.

Spopadoše mačka muke, uplaši se grdne bruke I klisnu do Banja Luke.

Tu je zalud hvat'o ptice, pa pobježe strelimice sve do Sremske Mitrovice.

Al´ nadrlja mačak bijedan, jer tu ga je kudrov jedan Progonio čitav tjedan.

A kad tamo, družbe đačke gađaju iz ljute praćke ko za inat – crne mačke.

I na kraju svih krajeva Vrati se do Sarajeva, Pa kraj tople peći – zijeva.

Al' čim sine sunca tračak opet će na put dugačak sarajevski – crni mačak.

Gustav Krklec

Mačka kod psihijatra

i pravila je ikebane, i spremala je kineska jela i štapićima jela vješto, i potpuno je bila bijela i po parketu meko klizila, al' mučilo je ipak nešto.

Jer nije znala što bi htjela, i zbog toga je stalno šizila.

Jednog dana, da ne bi šenula do psihijatra je pravo krenula: taj psihijatar bijaše miš.

Ona mu reče sve po redu, i ispriča mu svoje probleme; miš samo malo počeše tjeme kada je vidje onako blijedu i zatim reče: "Nije to niš´, a to je, draga moja, bitno vama miš jedan treba pod hitno!"

I recept joj tada napisao, a zatim polako kroz vrata zbrisao.

Mačka je bila ljuta, mačka je bila vrlo kruta; na receptu je pisalo ovo, glasno i jasno, slovo po slovo: Opasna bolest – MIŠITIS KRONIKA! Popijte stoga bocu tonika, za prvu pomoć ovog puta, a ako pravi želite lijek, uhvatiti me morate tek!

Luko Paljetak

Ilustrovala: Petra Kožar

Jedna je mačka živjela sama u svome stanu, kao dama, i tamo joj je bilo krasno; spavala je do vrlo kasno: spavaćicu je imala vrlo dugu i krevet mekani, u krugu, i puno knjiga na sve strane, romana, stripova, krimića, i pun bar skupih stranih pića;

Lav

Lavqe srce

Životiwsko se sastalo carstvo Na dnevnom redu jedina tačka Ko je dozvolio to varvarstvo Da nam car bude jedna mačka.

Oči koje blistaju iz mraka, odajući nagizdanu glavu, nisu oči šumskog vilewaka: pripadaju pritajenom lavu.

Hijena rekla to je sramota Miš predložio ofanzivu Dreknuo kojot mog mi života Ja ću tu macu pojesti živu

Lav ne gubi osobine zveri čak ni kad prijateqstvo sklopi.

Ne veruj mu kad se ušećeri, on se retko od miline topi.

I kad misliš da u wemu bije i toplinom snažne grudi mazi od svih lavqih srca najnežnije, ako spava, ti mu ne prilazi!

Tad lav skoči Griva žuta Okom sevnu i ožeže Stade vetar Sve zaćuta Lav zevnu pa opet leže

Hijena podvi rep i zbrisa Kojot nesta nema ga više Miš reče evo kompromisa Jeste mačka al ne jede miše Javi se medved ja dajem krzno Junaku koji pobedi lava Niko se naravno nije drzno Draži im život nego slava

Car se diže Griva žuta Okom sevnu i ožeže Stade vetar Sve zaćuta car zevnu pa opet leže Qubivoje Ršumović

Ma koliko izgledao pitom i ma kako da se s tobom slaže, mogao bi nehotice pritom staru narav lavqu da pokaže.

Branko Stevanović

Da li leče lava

Strašan lav

Da li leče lava kad ga boli glava?

Kad od temperature u kavezu dobije jezu?

Bio jednom jedan lav…

Kakav lav?

Strašan lav, narogušen i qut sav.

Strašno, strašno!

Da li mu doktor, čuvar zdravqa, kašiku u usta stavqa?

Pije li tada čaj, jede li grašak, dadu li mu pilulu ili prašak?

Ima li jorgan ili ćebe?

I uopšte kad se razboli lav, Šta se čini da bi postao zdrav?

Ranko Simović

Išao je na tri noge, gledao je na tri oka, slušao je na tri uva…

Strašno, strašno!

Ne pitajte - šta je jeo.

Taj je jeo šta je hteo - tramvaj ceo i oblaka jedan deo!

Strašno, strašno!

Zubi oštri,pogled zao, on za milost nije znao.

Strašno, strašno!

Dok ga Brana jednog dana nije gumom izbrisao Strašno, strašno!

Duško Radović

Ilustrovao: Sven Kovačević

64

Bijela p^elA

Bijela p^ela

65

SPORT Prvi izvori o Olimpijskim igra­ ma nisu sačuvani, ali kruže le­ gende i predaje o njihovom na­ stanku. Jedna legenda govori da je Igre ustanovio sam Zevs kao proslavu svoje pobjede, u bici za vlast, nad ocem Kro­ nom. Druga kaže da je Herkul jednom pobijedio na nekoj utr­ ci u Olimpiji pa je odlučio da se na taj spomen svake 4 godine održavaju takve trke.

Pogrešan naziv za igre je Olim­ pijada jer je olimpijadom nazi­ vano razdoblje između dviju Olimpijskih igara.

Ispravan i službeni naziv Olim­ pijskih igara glasi, kao onaj npr. u Londonu *Igre XXX. Olimpi­ jade modernog doba*, mada ni ovaj redni broj nije ispravan jer Igre u Berlinu (1916), Helsinki­ ju (1940) i Londonu (1944) nisu održane zbog svjetskih ratova, pa su ove Igre nakon prvih u Atini, bile dvadeset i sedme.

Obnovitelj Igara, barun Pi­ erre de Couberten istraživao 66

Bijela p^elA

Ljetne Olimpijske igre je razloge francuskog pora­ za u Francusko-pruskom ratu (1870.–1871.) i zaključio da je razlog i u tome što francu­ ski vojnici nisu imali potrebnu fizičku pripremljenost. U Cou­ bertinu je istovremeno zaživje­ la i želja o zajedništvu među narodima i želja o natjecanju svjetske mladosti na sport­ skom, a ne bojnom polju.

Prve igre Olimpijade mo­der­nog doba održane su od 6. aprila do 15. aprila 1896. godine, uz sudjelovanje 285 spotraša iz 13 država koji su se tak­mičili u 9 sportova.

CITIUS, AL ki sport, košarka, mačevanje, moderni petoboj, nogomet, od­ bojka, odbojka na pijesku, pli­ vanje, sinhronizirano plivanje, ragbi, rukomet, rvanje, skoko­ vi u vodu, stolni tenis, streličar­ stvo, streljaštvo, taekwondo, tenis, triatlon, vaterpolo i vesla­ nje. (Najnoviji olimpijski sporto­ vi su golf i ragbi) Najvažnije na Olimpijskim igrama nije pobijediti, nego sudjelovati, kao što ni u životu nije uvijek najvažnija pobjeda nego borba.

SIMBOLI OLIMPIJSKIH IGARA OLIMPIJSKI PLAMEN pali se u grčkoj Olimpiji sunčevom svje­ tlošću uz pomoć konkavnog ogledala. Nosi se štafetno na olimpijskoj baklji. Prvi put je upaljen na otvaranju OI u Am­ sterdamu 1928. godine.

Trideset i prve (prve u Južnoj Americi) biće održane od 5. do 21. avgusta, uz učešće 10500 sportaša iz 205 zemalja.

SPORTOVI XXXI IGARA, (pr­ vih u Južnoj Americi) održat će se od 5. do 21. avgusta, i uklju­ čuju sportove: atletika, bad­ bimton, biciklizam, boks, da­ ljinsko plivanje, dizanje utega, gimnastika, golf, hokej, jedre­ nje, džudo, kajak/kanukonjič­

OLIMPIJSKA BAKLJA preno­ si se iz ruke u ruku preko svih kontinenata do grada u ko­ jem će se održavati Olimpij­

LTIUS, FORTIUS / BRŽE, VIŠE, JAČE MOMČILO TAPAVICA

ske igre, da bi na kraju plamen ostao upaljen na istaknutom mjestu na olimpijskom stadio­ nu, sve do kraja Igara.

OLIMPIJSKA ZASTAVA je bi­ jele boje s olimpijskim znakom u sredini. Zastava se unosi na olimpijski stadion dok se svira svečana Olimpijska himna.

OLIMPIJSKI KRUGOVI pred­ stavljaju jedinstvo 5 kontine­ nata, a boje krugova s lijeva na desno (plava, žuta, crna, zelena i crvena) izabrane su tako što svaka od država svi­ jeta ima na svojoj zastavi bar jednu od tih boja.

Na prvim Igrama olimpijade modernog doba, prije ravno 120 godina, iako Srbija nije bila među učesnicima, briljirao je jedan srpski sportaš – Momčilo Tapavica, Srbin iz Nadalja, sela iz sadašnje opštine Srbobran u Južnobačkom okrugu.

U to doba Vojvodina je bila sa­ stavni dio Austro-Ugarske Mo­ narhije, a kako su Austrija i Ugarska na Igrama nastupi­ le samostalno, Tapavica je pri­ javljen u sastavu ugarske se­ lekcije, i to u više sportova. U atletici - za skok u dalj i skok s motkom, kao i bacanju kugle, u dizanju tegova s jednom, i sa dvije ruke, zatim u rvanju, i te­ nisu.

Već u prvoj disciplini Tapavi­ ca je, i pored povrijeđene ruke, osvojio črtvrto mjesto u rva­ nju, a u dizanju tegova zauzeo peto mjesto. U tenisu, dogurao je čak do polufinala, podijeliv­ ši treće mjesto, ali bez medalje, jer u to doba i nagrade su bile drugačije. Pobjednik je osvajao srebrnu medalju, maslinovu grančicu i diplomu, a bakarna medalja pripadala je vicešam­ pionu.

Povreda mu nije dozvolila da nastupi i u atletskim disciplina­ ma.

Svoju zasluženu, a nedodijelje­ nu, medalju, ovaj vrsni sportaš, kao i arhitekt (projektant zgrade Matice Srpske u Novom Sadu), dočekao je početkom XX vije­ ka, kada je Međunarodni olim­ pijski komitet proglasio osva­ jačima medalja i polufinaliste

prvih Olimpijskih igara moder­ nog doba.

Ko se tih dana daleke 1896. godine bolje zagledao u sve­ čanu ložu, mogao je ugledati i legendarnog vojskovođu Živo­ jina Mišića, koji je, kao 41-go­ dišnji ađutant-major na dvoru Obrenovića, dobio priliku pratiti 20-godišnjeg kralja Aleksandra na putu za Hilandar. To je ujed­ no i odgovor na pitanje zašto se na stadionu svirala himna „Bože pravde“. Delegacija Sr­ bije bila je jedina kraljevska de­ legacija koja se odazvala pozi­ vu grčkog vladara.

Od 1896. godine, kada su Olim­ pijske igre održane u Atini, pa do ove godine, kada će se odr­ žati u Riju, Igre nisu održane 3 puta: 1916, 1940. i 1944.

Sljedeće Olimpijske igre bit će u Tokiju 2020. godine.

Dragiša Laptošević

Bijela p^ela

67

Pobednička ekipa iz škole

Predo stavLJam

V

e ć d v a me se c a se deca iz škole srpskog jezika u okviru AKUD Kolo iz Kopra pripremaju za razne lite­rarno-likov­ne konkurse objavljene u Srbiji i Republici Srpskoj i trud im se višestruko isplatio: jedna prva, jedna druga, jedna specijalna nagrada, jedno finale (koje tek predstoji), i dva konkursa za koja je materijal u pripremi!

Uh! Puno posla za male pametne glavice i vredne ruke ove dece koja svaki projekat sa veseljem prihvate i u njega se udube. Zato je uspeh neizbežan! Ponosne

su učiteljice, roditelji, svi članovi AKUD Kolo, koje školu srpskog jezika uspešno i pod stručnim vodstvom organizuje već šest godina (uz podršku Kancelarije za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu Ministarstva za spoljne poslove Srbije).

Na kreativan način i kroz igru deca stiču nova znanja o svom jeziku, kulturi, običajima, plešu u folkloru, pevaju, druže se i aktivno govore maternji jezik. Časovi su obogaćeni i međugeneracijskim druženjima i druženjima sa roditeljima. Šaroliko, razigrano, veselo i kreativno učenje maternjeg jezika sa razvijenim posebnim metodama učenja

Mariborski mališani U

plesnom kulturnom umetničkom društvu ''Sveti Nikola'' iz Maribora, koje je osnovano 2003. godine, dugo godina je zrela ideja kako obogatiti sadržaj društva i u svoje redove uključiti i najmlađe pripadnike srpske zajednice, koja je na ovim prostorima povila treću generaciju svojih potomaka. Glavni razlog je uglavnom bio stručni kadar koji će se prihvatiti ovog izazova i veoma ozbiljnog posla, sve dok se realizacije ideje nije prihvatila mlada, ambiciozna, energična 26-godišnja Milena Bogdanović, rođena u Banjaluci.

Do svoje 17. godine živela

68

je u Kotor Varoši, za koju, kako sama kaže: »Posao učiteljice srpskog jezika na ovim prostorima i rad sa decom nije samo veliki izazov već i odlična prilika da se bavim nečim što sam oduvek želela, jer decu obožavam. Sekcija koja

Bijela p^elA

urodilo je plodom, deca sa velikim zadovoljstvom posećuju školu i učestvuju u radu, a za svoj trud višestruko su nagrađeni: znanjem, nagradama sa takmičenja, poklonima, knjigama, časopisima koje im učiteljica i

Društvo uz pomoć donatora pripreme.

U očekivanju rezultata sa novih takmičenja zamolili su da im držimo palčeve, što ćemo svakako i učiniti jer to zaslužuju!

broji 14 dece, uzrasta od 4 do 10 godina, zaživela je početkom oktobra 2015. godine. Osnovni cilj prilikom osnivanja sekcije bio je da se mališani kroz kreativno-edukativne radionice, bazirane na dečijim narodnim igrama, pesmama i plesu, uče o jeziku, tradiciji i običajima svojih roditelja i predaka. Iskreno se nadamo da će nam se broj dece

povećati. Deca u našem druženju uživaju i raduju se svakom novom susretu«, dodaje Milena. Velika želja učiteljice Milene, ali i svih članova Društva, svakako je osnivanje, pre svega, dečje biblioteke. No, kao i sva društva u Sloveniji, dok ne reše pitanje prostora, ova ideja će ostati samo na papiru.

Iskreno se nadamo da će se ideje i želje mariborskog kulturno umetničkog društva i učiteljice Milene ispuniti u što kraćem roku ali i da će škola srpskog jezika i očuvanja tradicije opstati, kao i da će u svoje redove prihvatiti nove generacije.

Takođe i da će izgraditi nova prijateljstva i usput negovati svoje kulturno nasleđe.

N.Č.

N.Č.

Maturantice Pravoslavne gimnazije S

a samo 14 godina, sa koferom u ruci, velikom neizvjesnošću, ali i dječjom radoznalošću, svake godine u Zagreb, u Srpsku pravoslavnu opštu gimnaziju „Katarina Kantakuzina Branković“ stižu nove generacije učenika iz malih, povratničkih sredina.

Po svoje znanje i iskustvo, prije četiri godine krenula je i Gordana Nikolić iz Kozarske Dubice. Kaže da je željela da ode što dalje od svoje sredine kako bi se osamostalila i postala velika. „Iz mog malog mjesta Zagreb mi je bio nešto veliko i grandiozno. Grad sa mnogo mogućnosti i kulturnih dešavanja. Prije dolaska u Zagreb nisam puno putovala ni doživljavala velike promjene. Živjela sam u sredini gdje smo svi isti, gdje je sve statično, gdje se ništa ne dešava“, uspoređuje Gordana dva mjesta svog dosadašnjeg života, dok joj budući izbor pada na beogradske studije radiologije ili fizioterapije.

Iz pograničnog Dvora u Srpsku pravoslavnu gimnaziju stigla je Vanja Stojanović, koja dalje planira upisati studij psihologije u Banjaluci. „Ove četiri godine provedene u Srpskoj pravoslavnoj gimnaziji za mene je bilo vrijeme traženja sebe, potrage za jačim interesom i ostvarljivijom ambicijom“, kaže Vanja. Vrijeme je proletjelo, a Zagreb je za nju ostao grad sa puno mogućnosti koje samo treba znati iskoristiti. „Dosta vremena provodimo u školi i nemamo puno vremena istraživati.

Ali, sve je pitanje vlastite organizacije“, reći će Vanja.

Srpska pravoslavna gimnazija ne okuplja samo učenike srpske nacionalnosti, što je primjer i Melani Maniri, rođene Zagrepčanke koja je za četiri godine gimnazijskog školovanja upoznala srpsku kulturu i proširila vidike. „Saznala sam za ovu školu iz novina na dan upisa. Bio je to trenutak odluke. Došla

je porodična atmosfera. Profesori su sve znali o nama, što je često za nas dobro.

Nisam se pokajala što sam upisala ovu gimnziju. Stekla sam divno iskustvo i mnogo prijatelja“, kaže Melani sa kojom se slažu i Vanja i Gordana koje su osijetile da prijateljstvo ima još veću težinu, kada se više vremena provede sa svojim vršnjacima iz školske klupe, nego

sam se upisati, i to je to. Super sam prihvaćena i stekla sam prave prijatelje“, govori Melani koja planira upisati Učiteljski fakultet u Zagrebu.

I Melani, koja iz porodičnog doma pohađa Srpsku pravoslavnu gimnaziju, ostat će u sjećanju iskrena druženja i skoro porodična povezanost kako među učenicima, tako i među profesorima.

“Prednost naše male škole

sa samim roditeljima. „Dobili smo samostalnost od roditelja, a opet nismo bačeni u neko krdo da se sami moramo snalaziti, jer o nama ovdje brinu naši profesori. Bili smo upućeni jedni na druge, i teško mi je zamisliti kako ćemo dalje, odvojeno“, priznaje Vanja.

Izborom Srpske pravoslavne gimnazije učenicima je osiguran dom, hrana, knji-

ge, što roditeljima dosta olakšava financijske izdatke.

Po njihovoj četverogodišnjoj računici, za normalno funkcioniranje potrebno je 500 kuna mjesečno, što bi iznosilo mnogo više da su upisale neku drugu srednju školu.

Kada pogledaju unazad, ipak, najteža im je bila prva godina. Privikavanje na veliki grad, na život u domu, sa nepoznatim ljudima, drugačiji mentaliteti, daleko od roditelja, kuće, starih prijatelja. „Bilo je tu kukanja i žaljenja, ide mi se kući“, priznaje Gordana o početnom raspoloženju, o čemu svjedoče tadašnji česti odlasci u zavičaj, skoro pa svaki vikend. „Ponedjeljkom smo samo čekali kada će petak da uzmemo stvari iz doma, sjednemo na bus, i idemo kući.

Ubrzo smo shvatili da nema druge, nego da moramo učiti, prilagoditi se i iskoristiti na najbolji mogući način svoj izbor. Kasnije, sa vremenom, ti su se odlasci u zavičaj mnogo prorijedili, uglavnom praznicima, ili jedanput mjesečno“, priča Vanja. „U našu gimnaziju došli smo kao djeca, odlazimo kao ljudi. Željni daljina i novih izazova. Naučili smo da moramo biti strpljivi, da život nije lagan, i nije bajka, kao što smo mislili kada smo iz roditeljskog doma kretali put Zagreba“, kaže nam Gordana dok se polako sa svojom generacijom oprašta od profesora, hodnika i zidova Srpske pravoslavne gimnazije.

Paulina Arbutina

Bijela p^ela

69

Stefan Badić, Mirkovci

Nevenka Jelača, Srb

Proqeće u mom selu

Proqeće

Pred mojom kućom cvate mirisno cvijeće, mirisno kao proqeće.

Prošetam livadom, čujem ptičji pjev i pčelin roj: bzzzz!!!

Kad sam otišao do potoka, ugledao sam visibabe.

Napokon je sunce izašlo nakon hladne i swežne zime.

Evo sunca, evo proqeća!

Trešwa cvate puna pčela.

Haqinom bijelom želi pozdraviti proqeće.

Kapqica rose stala, na latici bijeloj se zadržala.

Lastavice male kući svojoj dolaze.

Pčele su zazujale i probudile životiwe ostale.

Visibabe bijele uz potok se rascvale.

Aleksandar Fajtović, 6. razr., Rasiwa

Awa Popović, 6. razr., Rasiwa

Proqeće dolazi

Miris proqeća

Proqeće dolazi u moje selo, od visibaba sve je bijelo.

Jaglaci žute, ptice pjevajući dolaze, a zimski dani sve brže prolaze.

Uspavani medo iz sna se budi dok bumbar oko cvijeta zuji.

Mali puteqak vodi do šume, tamo sve životiwe iz sna se bude.

Proqetnice cvjetaju i proqeće najavquju sunce sjaji kao zlato, a poslije kiše posvuda je blato.

Tiho i polako dolazi nam proqeće. Donosi nam obiqe smijeha i veseqa. Sunce je sve oživjelo: qude, životiwe, biqke. Trava se zeleni, drveće je prolistalo. Posvuda se čuje veseli pjev ptica.

Qudi su na poqima i baštama.

Djeca se igraju po livadama i dvorištima.

Kada dođe proqeće, sve se budi, rađa se novi život.

Emilija Cmoqanović, 6. razr., Rasiwa

Tijana Qilkjak, 7. razr., Dowi Lapac

Qubav na prvi pogled

Tijana Keča, Gračac

Moja prijateqica Amalija zaqubila se u prijateqa Branka. To mi je ispričala u „maloj školi“. Branko je isto osećao prema woj simpatije. Bila je to qubav na prvi pogled. Moj bratić Saša i ja dobro smo čuvali tajnu. Kasnije su priznali što osećaju jedno prema drugome. To je bilo slatko videti. Ja sam se rasplakala od sreće i bio mi je to najboqi dan u životu. Možda se to i vama dogodi, a ako vam se dogodi, budite srećni!

Vawa Popović, 4. razr., Veliki Poganac

Milica Plećaš, Gračac

70

Marko Stanisavqević, Gračac

Bijela p^elA

Teodora Stojnović

Jovana Plećaš, Gračac

MamA Mama mi je najveći oslonac i podrška u životu.

Visoka je i mršava.

Obrazi su joj rumeni kao jabuke, a oči sjajne i smeđe. Iz wenih usta skoro uvek izlaze nežne reči. Često mewa boju kose, ali uvek je dugačka. Lepo se oblači, ugodno za oko.

Kad se naquti, veoma teško ju je odqutiti.

Vesele je naravi i spremna za šalu. Vredna je i uporna. Ima meko srce koje svakom oprosti i uvek je spremna da pomogne.

Znam da savršenstvo ne postoji, ali moja mama, za mene je savršena.

Jovan Radivojčević, 5. razr., Daq

Moja se mama zove Staša i ima 34 godine.

Niska je i mršava. Ima smeđe sitne oči koje zrače qubavqu i toplinom. Kosa joj je duga i gusta, boje meda. Zubi su joj beli poput snega. Govori brzo, ali razgovetno.

Još češće nosi trenerku, jer kaže da se u woj oseća udobno.

Kad vidim wen osmeh, u meni se odmah probudi sreća.

Uvek je spremna da mi pomogne. Kad sam tužna, uteši me. Kad mi treba savet, posavetuje me. Iako je stalno u poslu, uveknađe vremena da me sasluša. Kad sam bolesna, noćima ne spava. Svako me jutro sa osmehom budi u školu. Voli da pomaže drugima.

Uvek kaže: "Kad ste vi srećni, onda sam i ja."

Zbog toga što me svako jutro s osmehom ispraća u školu, zato što mi uvek pomogne, zauzima posebno mesto u mom srcu.

Nemawa Drča, Srb

Ana Dobrić, Gračac

Jovana Klajić, 5. razr. Daq

Moj drug Milan je moj drug iz školske klupe. Pet godina idemo zajedno u školu i vrlo do­ bro se znamo.

Ima smeđu valovitu kosu i krupne smeđe oči. Lice mu je duguljasto sa gdjekojim madežom. Dosta je visok i "elegantno popunjen". Priča brzo, a kad hoda, spor je kao pingvin. Uvek je spreman da se našali. Zna se ponekad naljutiti, ali brzo oprašta. Obožava nositi raznobojne trenerke. Marljiv je i vrlo uspešan đak. Ima skoro sve petice i nikad ne odustaje od cilja.

Kad mi treba pomoć, uvek je tu. Nikad me nije uvredio ni povredio. Milan je osoba koju cenim i on je moj pravi drug.

Elena Blagojević, 5. razr., Dalj

Nenad Bogunović, Srb

Milica Plećaš, Gračac

Dejana Veselinović, Žegar

Dejana Kojčinović, Gaboš

Ilan Fajtović, Veliki Poganac

Bijela p^ela

71

Moj pas

Lea Mandić, Markušica

Petra Mrdaq

Jovana, Gvozd

Milan Raketić, Bobota

72

Moj qubimac je pas i zove se Žućo.

Dobio sam ga na poklon od tetka. Žućo je aktivan pas. On nikada ne miruje, pa čak ni noću. Stoga ga ponosno zovem junakom. Čitav dan provede trčeći levo – desno po dvorištu. Svaki dan ja ili neko drugi pustimo ga da luduje. Nekada i pobegne od kuće, ali se brzo vrati. Ja ga zbog toga grdim jer se bojim da mu se neđto ne dogodi. Žućo je jako tvrdoglav pas. Svaki dan kopa rupe po dvorištu. Govorim mu da to ne sme raditi, ali kao u inat, on i daqe kopa i zanemari sve što sam mu rekao. Samo legne i drema dok ja pričam šta sme, a šta ne sme. Što se tiče lajawa, trebao bi da dobije zlatnu medaqu. Stalno laje.

Noću, kad drugi psi zalaju, uvek mora biti najglasniji. Kao da se takmiče ko će duže i glasnije lajati.

Kad se naquti, boqe ga ne diraj. Koliko je qut, izgleda kao da bi mogao oboriti slona. Jednom mi je odgrizao nogavicu jer je bio qut na mene.

Nekad pobesni iz čista mira. Najviše se quti na ptice jer ih ne voli.

Ni mačke mu nisu baš drage, ali se sa mojim mačkama lepo slaže. Žućo, ustvari, nije tako loš pas, samo što sve radi naopako i ništa me ne sluša.

No, ja ga ipak volim.

Ja volim sve životiwe, ali mi je najdraži pas. Kažu da je on najboqi čovjekov prijateq.

Moj pas se zvao Kala. Dobila sam je za treći rođendan. Ona je bila nespretno i slatko štene. Nas dve smo zajedno rasle.

Kala je imala oči boje kestena i smeđu sjajnu dlaku. Najviše je volela kad bih je češqala. Tada bi podigla svoje šiqate uši i razdragano lupkala nogom.

Volela je provoditi vreme u boksu, a kad bih je pustila iz wega, optrčala bi celo dvorište kao strela. Čim bi videla mačku, skamenila bi se poput kipa, zatim spustila do zemqe i neprimetno joj se približavala. Bila je izuzetno dobar čuvar kuće.

Kada bi joj bilo dosadno, vrtela bi se poput čigre pokušavajući da ulovi svoj rep. Po povratku iz škole, Kala bi me čekala na kapiji veselo mašući repom, a kada bih ušla u dvorište, skakutala bi oko mene moleći za igru.

Leti smo je vodili na Dunav. Dugo bi plivala i vešto lovila štap. Onako sva mokra poprskala bi nas kada bi se otresla i nikada mi nije bilo jasno zašto bi se posle toga vaqala po prašini.

Kala me uveseqavala i uvek bila uz mene. We nema već dve godine. Od tada je naše dvorište pusto, a moje srce tužno.

Luka Berkov, 6. razr., Daq

Marija Dokić, 6. razr., Daq

Tamara Popović, Daq

Bijela p^elA

Stefan Dobrić, Gračac

Srđan Đekić, Gračac

Moja junakiwa Lili

Tijana

Moja junakiwa je Lili. Ja bih rado bila Lili zato što putuje po svetu. Lili je čarobnica, ali to niko ne zna. Ima i tajnog druga koji se zove Hektor.

Lili se lepo oblači, ima svetlu kosu i tamne oči. Veoma je lepa, pametna i dobar je đak. Ima i puno drugara. Pomaže svima i radoznala je, kao ja.

Jednom je poletela čak i na Mesec.

Tamo je srela neke čudne patuqke. Kada bih ja bila Lili, otišla bih u Srbiju jer mi je tamo lepo. Imam puno rođaka i čak jednu dobru drugaricu, Mariju.

Ona živi u Batajnici, blizu Beograda.

Ako bih imala moć kao Lili, otputovala bih i u druge daleke krajeve. Baš bih volela da budem Lili.

Moja sestra Tijana ima šest godina i vrlo je visoka i debequškasta.

Najčešće nosi trenerke ili helanke i majice. Weno okruglo rumeno lice krase velike smeđe oči kao dve žeravice koje sve vide.

Ispod prćastog nosića su tanka mala usta crvena poput zrelih jagoda.

Duga smeđa kosa sa žućkastim pramenovima najčešće je vezana u rep ili ispletena u dve pletenice. Ispod lepršavih šiški proviruje visoko čelo.

Hoda brzo spretno i tiho kao ninxa.

Uvek je vesela i spremna za šalu poput mister Bina. Nekad se i posvađamo, ali se i dobro slažemo. Naquti se na mene, ali mi brzo oprosti.

Prema drugovima u vrtiću takođe je dobra i nežna i sa svima se slaže.

Volim je najviše na svetu i ne bih je mewao za petoricu braće.

Andrea Jarić, 3. razr.

Čarobno srce

Srce srce ti si moje Srce Ti si jedno slatko slatko predivno srce Srce ne sme niko da dira Morate čekati da se srce otvori Kad se srce otvori srce je prazno U srce treba staviti želju da se ostvari Tako srce postaje čarobno i ispunjava Vam želje I sva srca treba da budu čarobna Ako neznate kako pozovite Vile Vile znaju da učine srce čarobnim i naprave veliko srce A veliko srce je moje mamino i tatino srce I to se zove čarobno srce Anastazija Stojadinović, 6 god., Beograd

Vedran Quna, Gračac

Srđan Đekić, Gračac

Milan Pavić, 5. razr., Daq

Bojana Mandić, Markušica

Boris Jazavac, Jagodwak

Uskrs Ja volim Uskrs, a voli ga i moja baka. Tada se moja baka prisjeti kako je bilo ne­ kada. Tata uvijek kaže “Hri­ stos Vaskrese!” Ja mu odgo­ vorim “Vaistinu vaskrese!”

Braća se drže za ruke i go­ vore: “Sretan Uskrs! Sretan Uskrs!” Mama šara jaja, a deda gleda uskrsne emisije.

Matija Vrapčević, Veliki Poganac

Lana Rodić, 2. razr., Srb

Kristina Stanisavqević, Gračac

Ilan Fajtović, Veliki Poganac

Bijela p^ela

73

Milana Kukić

Milan Damjanović, 2. razr.

Saška Galetić, 2. razr., Markušica

Ivana Avrić, 2. razr., Markušica

Maja Čugaq, 5. razr.

Kristina Blagojević, 3. razr., Vukovar

74

Bijela p^elA

Aleksandra Kolunxić, 8. razr., Daq

Ogwen, 3. razr., Markušica

Tamara Klajić, 8. razr., Daq

Milan Grčić, 4. razr., Daq

Marko Zorić, 2. razr., Jagodwak

Petra Vojnović, 3. razr., Markušica

Marko Novković, 8. razr., Daq

Vawa Mašić, 7. razr., Daq

Bijela p^ela

75

Milica Čalošević, 5. razr., Daq

Vawa Palanac, 5. razr., Daq

Vaska Bošwak, 3. razr., Markušica

76

Bijela p^elA

Milana Miquš, 3. razr., Markušica

Sara Ilišević, 8. razr., Daq

Tamara Klajić, 8. razr., Daq

Mateja Rajkovac, 4. razr., Vukovar

Vawa Mašić, 4. razr., Daq

Bijela p^ela

77

evropski sudoku

SPAJALICA

Upiši brojeve od 1 do 4 tako da se ponavqaju u svakom redu, koloni i krugovima spojenim.

Pripremio Dragiša Laptošević

ŠIBICAQKA

Premjesti po jednu šibicu da računi budu ispravni LAVIRINT

kowićev skok

Krećući se kao skakač u šahu (dva poqa pravo, jedan u stranu) otkrij narodnu izreku: "Koliko qudi..."

slova i brojke

Zamijeni slova brojkama da račun bude tačan

+

A 7

B 4

5 C

9

6

D ARUKONE CRNILICA

REBUS

Zacrni poqa označena tačkom

ZA BISTROOKE

Od slova koja nedostaju u azbuci složi vrstu kolača BIJHKVQŽ FCMUXSGNŠ ĐEZPDĆWČ

78

Bijela p^elA

Spojite jednake brojeve linijama koje prolaze iskqučivo praznim poqima. Linije se ne smiju sijeći, a sva prazna poqa mora da budu upotrijebqena!

Web-zanimacije »My Name is Popov, Dushan Popov!«

Xejms Bond iz Srbije - špijunska legenda Možda bi ovaj tekst pre spadao u rubriku Verovali ili ne, jer sumwam da ste ikada čuli da je za filmski lik Xejmsa Bonda pisac Jan Fleming, i sam obaveštavajac, upotrebio, između ostalih, i biografiju srpskog špijuna, ili boqe rečeno trostrukog špijuna, Duška Popova, rođenog u Vojvodini, u Titelu. Bio je legenda Drugog svetskog rata i svetske špijunaže. Svojataju ga i Britanci i Srbi. O wemu je napisano 36 kwiga. Pod tajnim imenom Tricikl radio je za britansku tajnu službu MI 6, pomagao kraqu i mrsio konce nemačkom Abveru.

Bio je komunikativan, šarmantan i obrazovan. Govorio je nemački, francuski, engleski i srpski. Nemci su ga kao špijuna poslali u Lisabon, odakle je savezni-

cima slao podatke o aktivnostima nemačkih obaveštajaca i svemu što se zbivalo u Rajhu.

Ne zna se tačno broj nemačkih obaveštajaca koje je predao saveznicima, ali u MI 6 veruju da ih je bilo stotinu. Bio je izuzetno cewen špijun sa velikim uspehom.

Naravno, Vikipedija nudi i za ovo veliko ime svetske špijunaže mnogo podataka https://sr.wikipedia.org/wiki/Душан_Попов, a na kanalu Youtube možete pogledati i veoma zanimqiv pedesetminutni dokumentarac o Popovu, koji je pripremio Histori Čenel (History Channel). https://youtu.be/Vtupvfr1m4I. Godine 2015. snimqen je i igrano-dokumentarni film Xejms Bond je Srbin, čiji je autor Mašan Lekić.

RJE{EWA ŠIBICAQKA

Dunav

X + XXX = XL XVI - VII = IX

A = 2, B = 1, C = 8, D = 3 evropski sudoku

3 2 4 1

IMENOSLOV

REVUS

SLOVA I BROJKE

4 1 3 2

2 4 1 3

Pripremila: Nada ^upkovi}

koqićev skok

Koliko qudi toliko ćudi. arukone

1 3 2 4

Za ta~no rje{ewe nagradnog zadatka kwigom su nagrađeni učenici Osnovne škole Gaboš.

Znate li kako nastaju imena i prezimena? I šta ona znače? Ako ne znate, čitajte imeno­slov.

Ime Filip potiče iz grčkog "Phi­ lippos" u značewu "qubiteq (prijateq) kowa". Popularno je u svim jezicima hrišćanske civilizacije, zahvaqujući tome što se tako zvao jedan od dvanaestorice Hristovih apostola.

Najranije poznati Filip bio je makedonski kraq, otac Aleksandra Velikog, a za wim još nekoliko vladara antičke Makedonije. Iz Francuske, gde se više sredwovekovnih kraqeva tako nazivalo, raširilo se po zapadnoj Evropi.

Od ovog imena izvedena su imena Filipa, Filipina.

Bijela p^ela

79

ČIPKO I DJED FILIP

ISSN 1331-5455

Piše i crta: Borivoj Dovniković Bordo

NAGRADE

Grada Rijeke 2005.

•Nagrada Sima Cucić 2011.

•Nagrada nagrada 2012.

•Zmajeva •Povelja Milan Radeka 2014.

Izdavač: SKD "PROSVJETA" ZAGREB - Adresa uredništva: SKD “PROSVJETA”, Trg. Sv. Barbare 1, RIJEKA - Telefon (051) 330-867, tel./faks 330-873, E-mail: bijelapcela@gmail.com - Uređuje redakcijski kolegij - V.D. glavnog urednika: SRĐAN TATIĆ - Izvršni urednik: LJERKA RADOJČIĆ Likov­ni urednik: BORISLAV BOŽIĆ - Grafički urednik: ĐURO BUDISAVLJEVIĆ - Lektor i korektor: DUŠANKA STARČEVIĆ - Kompjuterska priprema: DAMIR BEDNJANEC - Štampa: GRAFIKA HELVETICA, RIJEKA - List izlazi mjesečno - Tiraž: 1500 primjeraka - IBAN: HR8823600001500150831 - Ubilježeno u Ministarstvu kulture i prosvjete Republike Hrvatske, Sektor informiranja, pod brojem: 757 i u Upis­nik HGK o izdavanju i distribuciji tiska.

List je sufinanciran sredstvima Savjeta za nacionalne manjine Republike Hrvatske, Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije, Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije i Grada Rijeke