Bijela pčela br 216 by Danilo Orelj

list za svu djecu

RIJEKA, APRIL 2016.

Cijena 10 kn, 1,5 € - u pretplati 10% popusta

UTEMEQILA TATJANA OLUIĆ MUSIĆ 1994.

216

SADRŽAJ

4 6 8 10 12 13 14 15 16 18 20 22 24 26 28 30 31 32 34 37 38 40 42 43 44

Aprilske šale (priča) Čuvari vekova i snova (Putevima radoznalih) Uskršwi poklon (priča) Pjesnici o zavičaju (Rukovawe ispod duge) Uskrs Meandri prolaznosti i trajawa Čini i čarawe Prvi Srbi u Italiji Mala Venecija na metli Republika Slovačka Mali tragači (strip) Znam latinicu, učim ćirilicu Oglasi kupusnog ista (strip) Ekologija: Šišmiši Miloš Popović Beta Vukanović Kviz Da li ste znali? Predstavqamo... Sport Maštom, rukom... Mala galerija Veliki odmor Web-zanimacije Čipko

Dragi prijateqi, bjelopčelice i bjelopčelci! Aprililili! Nadam se da vas nitko nije prevario! Završili su proqetni praznici. Lijepo ste se odmorili, naigrali i pročitali lektiru. Sada ponovno u školske klupe, kwige u ruke i učiti. Ne znači da se ne igrate, ali samo nakon što napišete domaće zadaće. Ova će dva mjeseca brzo proći. Zato ipak malo više učite kako bi na kraju školske godine bile boqe ocjene. Svi će tada biti i radosni i zadovoqni i sretniji, i vi i vaši roditeqi, a i nastavnici. A prije toga, opet vas zovemo da nam pošaqete svoje radove, likovne i literarne. Vaša Bijela pčela

Aprilske šale Medo je otresô snove i traži kakvog jela. April mu reče: – Požuri, kruška je sasvim zrela! Pokupi davno iz šume Zima košuqe bijele. Već su gomile meda sakupile vrijedne pčele! Požuri dobri Medo (za hranu se rado stara!), a šuma sva zagraja: „April te samo vara!“ Premudru teta-Liju April u šetwi sretne i stade da je pita: – Kako si? Kako dijete? Nego, vidim da još nisi ništa za jelo našla, a tri debela pileta šetajuć u šumu zašla! – Šta? – odmah pohita Lija, znana lopuža stara, a šuma se nasmija: „April te samo vara!“

Ilustrovao: Zvonimir Zvone Kenđel

Malu Zekinu kuću sakrila je šuma duboka. Pred wom zamišqen sjedi Zeko, brži od oka. – O jelu misliš, Zeče? – April ga naglo trže. – Skoro će pasti veče, za put se spremi brže! Kad stigneš na kraj šume, tiho se spusti do sela. Tamo te čeka, kume, glavica kupusa zrela! Poskoči za svježi kupus mušterija stara: zašušta za wim šuma: „Aprl te samo vara!“ Kad April reče Vuku da blizu pase stado, potrči Vuk kȏ vila (znamo, to jede rado!). Tako se desilo Vuji (nije prošao blaže). I za wim živo zabruji: „April te samo laže!“ Zbog ovih šala Aprila cijela se šuma smije, nad wom se oblak naduo, od smijeha suze lije. Sve više, više teku, sad će pqusak da pa’ne… Moraće zvijeri rastvoriti kišobrane. Dragan Kulixan

Čuvari vekova Srbi su oduvek, i ne samo oni, pridavali veliki značaj biljnom svetu. U tom složenom međuodnosu bor zauzima istaknuto mesto. Brojni aspekti to pokazuju. Postoji verovanje da bor izrasta na mestu stradanja nevinih žrtava. Često je zamena za razna božanstva ili je, pak, samo božanstvo. Ova i slična verovanja najčešće su povezana sa borovima koje su zasadile istaknute ličnosti iz narodne tradicije ili predanja. Prema tim stablima narod se odnosi kao prema svetom drvetu, zapisu. Ponegde se reč bor upotrebljava u značenju bog, pa se prilikom zaklinjanja kaže Bora mi. Bor kod mnogih naroda predstavlja simbol dugovečnosti i nepromenjive bračne sreće. U Kini je simbol nepokolebljivosti. Ima ga i u heraldici. Na primer,

Bor u Jablanici

Bijela p^elA

ugrađen je u grbove gradova Bora i Zemuna. O prisutnosti bora u životu naroda možda najviše govore imena i nazivi pojedinih mesta i lokaliteta u kojima je sadržana reč bor. Na primer, Borik, Borova glava, Borovo, Borje, Borašnica, Zlatibor… U Srbiji dominira crni bor, mada ima i drugih vrsta. Od velikih borovih šuma malo je ostalo. Nekoliko izuzetnih primeraka pod zaštitom je države. No, i bez te poželjne mere oni zavređuju da im se i na ovakav način pokloni pažnja. Ako ni zbog čeg drugog, ono bar da malo poboljšamao sliku o sebi u očima potomaka. U blizini Bosilegrada, na tromeđi Srbije, Bugarske i Makedonije, opstala je manja šuma veličanstvenih borova. Visoki su blizu 50 metara, a deblo bi im jedva trojica ljudi mogla da obuhvati. Retki stanovnici ovog kraja ponose se borovima, iako im nanose štetu. Naime, svaki bor izvuče iz zemlje oko 600 litara vode godišnje, sa svim korisnim sastojcima, tako da na tom prostoru, osim bora, ništa drugo ne može da raste. Na Kamenoj Gori kod Prijepolja jedan mističan bor prkosi i vremenu i vekovima. Nadaleko od njega nema drugih borova. Kako je opstao, niko ne zna. Narod veruje da je stariji od 400 godina. Nije toliko visok (oko 13 metara), koliko mu je deblo moćno. Šumari su izmerili da mu je prečnik najmanje 5,5 metara. Retko se može naići na neko stablo gde su gromovi i

Bor iz Vrnjačke banje

munje ostavili toliko mnogo tragova kao na ovom boru. On žiteljima Kamene Gore daje snagu i volju da istraju – jer život na ovoj planini nije ni malo lak. Za uzvrat, oni ga čuvaju. Niko nije pokušao da mu odlomi grančicu ili uzme opalu šišarku. Simbolično, bdi nad svetinjama u dolini Lima:, Kumanicom, Davidovicom, Pustinjom, Mileševom.., pa ne čudi da ga još nazivaju i Svetibor. Među brojnim kvalitetima i znamenitostima Vrnjačke Banje pažnju privlači jedan tajnovit bor. Njegove prirodne osobine svakako treba uvažavati, visok je oko 35 metara, a starost mu je procenjena na 300 godina, ali isto tako pažnju zaslužuju i brojne legende koje su se isplele oko njega. O njima nekom drugom prilikom. Zlatni borovi Zlatibora priča su

i snova za sebe. Možda nigde u Srbiji jedan prostor nije tako mnogo lišen ovog lepog drveta kao Zlatibor. Umesto lepih borovih šuma Zlatiborom dominiraju pašnjaci. Pa ipak, ono malo borova što je preostalo dovoljno je da nam pokaže o kakvoj se lepoti radi. Među preostalim borovima jedan se izdvaja, a nalazi se pored puta za Gornju Jablanicu. Zlatiborske borove doživljavam kao prvorazrednu likovnu činjenicu, a to baš i nije malo. Od znamenitih borova koji nisu izdržali teret vekova i silu prirode, borovi u Nerodimlju i kod sela Mileševac zaslužuju da se nešto kaže o njima. Zapisano je da je 1932. godine nevreme oborilo stari bor u selu

Borovi kod Bosilegrada

Nerodimlje na Kosovu. Po predanju zasadio ga je kralj Milutin. Oko njega su se vekovima održavali narodni sabori. Koliko ga je narod poštivao, videlo se nakon njegovog obaranja. Deo je vraćen u zemlju, a od ostatka izrađen je jedan ikonostas. Tragovi ovog bora, kao i crkve gde je bio sahranjen poslednji Nemanjić, više ne postoje. Stariji od ovog bora bio je, po narodnom verovanju, bor u selu Mileševac, sada Hisardžik, nedaleko manastira Mileševe. Narod veruje da ga je zasadio Sv. Sava, pa su ga i nazvali Savin bor. Odolevao je sve do početka 21. veka, a onda je u tišini, neprimetno, klonuo. Meštani, Srbi i muslimani, složili su njegove ostatke na mestu gde je rastao i nikome ne pada na pamet da nešto od toga uzme ili iskoristi. Priča o borovima u Srbiji mnogo je šira od izloženog, pogotovo kad bi se navele i brojne legende

koje ih prate. Na kraju, ipak ne možemo zaobići činjenicu da je bor često i lepo upoređivan sa čovekom. To će nam na neponovljiv način reći narodna pesma: Dva su bora naporedo rasla, Među njima tankovrha jela: To ne bila dva bora zelena; Već to bila dva brata rođena.

Bor sa Zlatibora

Bijela p^ela

Uskršnji poklon

mo, Jelena, ko zna kad će se PONOVO desiti! – Pazi, stvarno su jedna uz drugu… džinovske! – šapnula sam, a Alja je komično dugo držala otvorena usta zureći u planete. – Mora da je vreme za želje, mislila sam, proleće stiže, ide i moj rođendan i treba da smislim mnogo, mnogo sitnih želja. Sitne želje su najsigurnije, kao i tvrdokorna sitna jaja za Uskrs. Bar će neka da me strefi, kao što kaže moja mala drugarica Alja, bar neka! – Istina, malo su sitnija, što bi se reklo, ali morate mi pomoći… nisam zamenila nao-

Ilustrovala: Petra Kožar

Ja se zovem Jelena Šuman i nisam baš neko crveno slovo, bar tako moja mama kaže, iako je moje rođenje palo u dane velikih, uskršnjih praznika. – To su ti sredile zvezde – objašnjava mi Đole, a on se najviše razumije u događaje na nebu i još od početka marta bio je zatrpan čudima u svojoj "zvezdarnici". – Pogledaj, to su Jupiter i Venera u konjukciji – rekao mi je uzbuđeno jedne večeri, kad su dve ogromne zvezde, sasvim blizu jedna drugoj, žmirkale s tek pomodrelog neba. – To su planete sreće, i to što SAD gleda-

čare na vreme i naprežu mi se oči – rekla je baba Gina predveče na Veliki petak i upalila sveću. – Ovde su vam pera, umačite ih polako u vosak i crtajte… kako ih iscrtate, takva će vam biti. A ja ću da spremim boju! Aljine noge visile su s visoke trpezarijske stolice, Đole je malo plazio jezik dok je crtao i ja sam se krišom smejuljila zbog toga. Ćutali smo i radili, palila su se svetla u zgradama u naselju, a ja sam samo mislila kako da uradim jaje na tufne, kak vo niko nema, jedno posebno jaje, samo moje. I taman sam zadovoljno upitala kako to da uvek hoću nešto posebno, kad se javila Alja onim svojim opakim maznim glasićem i kao da mi čita sve moguće i nemoguće misli, rekla: – Iscrtaću sebi posebno jaje… dansko… Đole se samo izbuljio i upitao je: – A kavo je to dansko jaje? – Pa .. jaje za dan – važno je objavila Alja i uvrnula ustima. – A uradiću i večersko jaje… za veče! Na danskom ću nacrtati kućicu, onako, s otvorenim kapcima, pa Sunce, pa razlistano drvo… – Pa tarabicu, pa oblake…onako bele i trbušaste, kako već crtaju prvaci – ljutito sam dodala, a Alja se napravila da me ne čuje. – A na večerskom ću nacrtati zvezde, i to one što ispunjavaju želje…, kako si ono rekao da se zovu, Đole? – Venera i Jupiter… tako se zovu, ali znaš, to nisu zvezde, to su planete – rekao je Đole. – Nema veze. Kod mene će biti zvezde ako je tako hoću, a hoću – važno je završila Alja i baba Gina se nasmejala kao devojčica. Voda je kipela u velikom loncu, a Anjine lokne su obletale oko njenih mršuljavih

ramena kao da su razigrani krupni federi. Kasno uveče, kad smo već umorni zaćutali zadivljeno gledajući kako baba Gina glanca crvena jaja masnom krpicom da im da sjaj, ja sam se setila da nisam izradila jaje na tufne, ali začudo, nije mi bilo mnogo žao. Mnogo ste mi pomogli, deco, ali sada treba da krenete, dockan je – objavila je baba Gina, a onda kao da se nečeg važnog setila. Izašla je na terasu i vraćajući se s ispruženim rukama, glasno rekla: – Nekom je sutra rođendan, a ćuti! Zurila sam s nevericom u ono što je držala u zatvorenim šakama. Kad ih je otvorila, ugledala sam žutu pufnu koja se pomerala. – Za tebe specijalno! – važno je rekao Đole. – I za mene! – vrisnula je radosno Alja. – Srećan ti rođendan, Jelena! – rekla je baba Gina i tutnula mi malo žuto pile u ruke. Onda me je poljubila u kosu i komandovala: – A sad brišite kući, kasno je! Okruglo žuto pile me je gledalo i disalo mi u ruci, i bilo mi je toplo i živo, a jedva veće od uskršnjeg jajeta. Zažmurila sam na tren, a pod umornim kapcima stvarala mi se samo slika gomile našaranih uskršnih jaja. – Kako je lepo – šapnula sam, a onda sam Alji glasno rekla: – Dobro, Alja, podigni taj nos! I prestani da se duriš! I ovo pile biće zajedničko, naše, razumeš li? Biće nam dansko i večersko. I biće naše. Vesna Aleksić

Pripremio: Ratko Reli]

Zavičaj je draga, zagonetna, čarobna i ponekad tužna riječ. Što znači zavičaj, najboqe osjećaju i znaju qudi koji su iz wega otišli trbuhom za kruhom, prisilno ili svojevoqno. Daleko od svog zavičajnog kraja pod nekim drugim nebom često žive pomiješanih

osjećaja: čvrsto su u stvarnosti, ali i u mislima o svojim korijenima gdje su uz prvi plač došli na ovaj svijet, progovorili prve materinske riječi, učinili prve korake, osjetili bliskost svojih najmilijih i sve ono što upija djetiwa duša. Što je snaga zavičaja i žeqa za wim, oslikava i kazivawe pisca i slikara Mome Kapora kada je u Americi susreo bogatog iseqenika iz Srbije koji je Kaporu rekao: Najveća mi je žeqa da probam kačamak sa Zlatibo ra… Pojedini qudi – očito je – poput biqke su. Posve su

svoji samo ondje gdje su ponikli. Sve se mijewa, pa i doživqaj zavičaja. Pisac Slobodan Glumac, u svoji poznim godinama, izjavquje: „Moja soba je moj posqedwi zavičaj“. Mirko Guxulić kaže: “Moj zavičaj putuje sa mnom i putovaće dok živim…“ Mnogim je pjesnicima poezija wihov duhovni zavičaj. Zavičaj je umjetnicima stiha neiscrpno vrelo inspiracije i maštawa. U wemu pronalaze nove i neotkrivene tajne i poticaje. Stihovima o zavičaju kao da dodiruju podnebqe i raskoš svoga nepreglednog djetiweg raja…

Pjesnici o zavičaju Poruke zavičaju … Po tuđim zemqama i gradovima… srca stegnuta kao grlo peščanog sata sastavqao sam zavičaj, deo po deo…

REKLI SU O ZAVIČAJU U tuđini dišem na škrge, u zavičaju punim plućima. Milovan Danojlić, pisac koji živi u Francuskoj

Svaki je čovek dužan svom zavičaju. Ivo Andrić

Ivan V. Lalić

Jedan izbjegli profesor, koji sada živi u Kanadi, poslao je svom rođaku povratniku u selo Kašić (Ravni kotari) poruku kazanu riječima svojih zemqaka: Samo da me još koji puta „poćera“ velebitska buretina i da „udanem“ wizin „puv“, pa i neka me „sori“ u „jaružinu“ ne bi joj „valaj“ ni „zerce“ zamjerio…“ 10

Bijela p^elA

Stara ulica, poqanče iza susedove kuće, osnovna škola i stari učiteq, izviru iz sjećawa i pretvaraju se u stvarnost. Dimitrije Đorđević

Iz „starog života“ najviše mi nedostaju porodica, prijateqi, vazduh, voda, nebo, hrana. Sve mi nedostaje. Sve. Dunav, Dunav mi nedostaje jako. Branko Bubalo

Poštujem svoj zavičaj, wegovu lepotu kao i wegov vekovni jad, no davno je rečeno da je pesnikov zavičaj (i) jezik u kojem živi i stvara… Stevan Tontić

Sve je prastaro, osim zavičaja. Vladimir Pavić

Sećawe na zAvičaj

Zavičaj

Svaka stope zemqe tamo je meni znana, mirisi što se dižu sa šuma i wiva. Znam kakvo je nebo u koje doba dana, kakvo veseqe tamo i kakva žalost biva; s koga u jesen hrasta na jug polaze jata, kraj kog se potoka kamewarke legu, i prvu zimsku noć na kom će bregu snežni smet stati najpre da se hvata. Znam tamo s koje grad dolazi strane, proleće s kog zasvetli kraja neba; koliko kom bukovom listu treba do zemqe kad sveo poleti sa grane. Znam život staze, travke i kamička, znam kad seqak oštri koji od alata, da li će bojom višwe ili različka na novoj kući ukrasiti vrata. Znam što će reći kmet kad iz grada dođe da porez skupi ko od gospode. Znam što devojke pevaju idući s rada, kako se jadaju starci kad poqa ne urode.

Cvete, lepši od ruže i bulke Cvetale ti trpeze i quqke! Pesma ti se do neba orila Svaka česma qubav žuborila! Igle vezle a vretena prela

Kombajn žeo vodenica mlela! Hlebovi ti narasli ko brda Reka mleka poplavila krda! Pesnici ti cvetne vence vili A vojnici voće kalemili! Dobrica Erić

Put u zavičaj Plovi, plovi, moja lađo Plovi brže, haj! Odnesi me pravo u moj mili zavičaj.

Desanka Maksimović

Kosta Abrašević

Na obali Une Uno modra, biseru Bihaća, kraj tebe sam novo gnijezdo svio, u košnici đačkog internata, kad sam svoje selo ostavio. Pokraj tebe, u sutone rane, mislio sam na moje Hašane.

Jednog jutra, svečan i uzbuđen, na obali, kraj vira zelenca. Izmucah ti, prvom slušaocu, svoju sjetnu pjesmicu prvenca. Krenuh svijetom u daqi neznane i ponesoh u srcu Hašane.

Možda pamtiš moje suze davne u svilenom predvečerju mlakom, kad su me u dvorištu škole s podsmjehom nazvali seqkom. Nizao sam nevesele dane i mislio na moje Hašane.

Osta tako, Uni poklowena, prva pjesma, moja prva tajna, i u srce preseli se kradom, Uno moja, pjesmo zavičajna. Idem svijetom na četiri strane, slušam Unu i vidim Hašane.

Na obali u vrbiku gustom, tražio sam osame i mira i gledao jedne oči drage izgubqene u dnu tvoga vira. Utopqen u snove zlatotkane vodio sam svate u Hašane.

Otad, evo, minu pola vijeka, sve sporije otkucaje brojim, iskri iwe, primiče se veče, a ja opet pokraj Une stojim. Prebrojavam potopqene dane i vraćam se u moje Hašane. Branko Ćopić

Bijela p^ela

lendar. Tako je, pored ostalih razlika koje su u hrišćanskoj crkvi nastale Velikim raskolom 1054. godine, nastala još jedna nova razlika oko praznovawa Uskrsa. Pravoslavni hrišćani pored prolećne ravnodnevnice vode računa i o Jevrejskoj Pashi, jer je Uskrs sledom istorijskih ristovo vaskrsewe, Uskrs, je najveći hrišćanski praznik, a naziva se još i „Praznikom nad praznicima“. Mi pravoslavni hrišćani se na ovaj praznik pozdravqamo „Hristos vaskrse“ – „Vaistinu vaskrse“ sve do praznika Hristovog vaznesewa. Vaskrslog Hrista hrišćani slave od apostolskih vremena, predawe kaže da su učenici Hristovi svake nedeqe tokom noći pevali Hristu, a po izlasku sunca su obavqali Evharistiju (Pričešće), slaveći tako vaskrsewe. Godišwi praznik Hristovog vaskrsewa, Uskrs, ima dugu i složenu istoriju. U početku Hristove crkve svi hrišćani ovaj su praznik slavili istog dana, u proleće posle prve ravnodnevnice i Jevrejske Pashe, po Julijanskom kalendaru između 21. marta i 25. aprila. Saglasnost oko praznovawa Uskrsa između Istoka i Zapada trajala je do 1583. godine. Tada je Zapadna crkva napustila julijanski i prešla na gregorijanski ka-

Bijela p^elA

prasliku Hristovog vaskrsewa. Vaskrsewe je dan pobede nad smrću, jer, kako kaže Sveti Grigorije Bogoslov, „Hristovo vaskrsewe je garancija našeg vaskrsewa“. U nedequ po Hristovoj krsnoj smrti žene mironosice su pošle na grob da pomažu uqem Hristovo mrtvo telo.

Uskrs – VaskrseWe Hristovo “Vaskrsewe Hristovo je garancija i našeg vaskrsewa…” Sv. Grigorije Bogoslov događaja iz Hristovog života uvek dolazio nedequ dana posle Pashe. Jevrejska Pasha u Starom zavetu predstavqa

Silazak u had – Vaskrsewe, freska – Pećka patrijaršija

Nisu ga našle u grobu, našle su odvaqen kamen i anđela koji im je rekao da jave da je Hristos ustao iz mrtvih. Tako se ostvarilo proročanstvo da će Hristos nakon krsne smrti ustati iz mrtvih pošto svima, i onima u adu, daruje život večni. Apostol Pavle nam kaže o Uskrsu: „…jer kao što svi u Adamu umiru, tako će i u Hristu oživeti“. Pravoslavni, a i ostali hrišćani, o Uskrsu najčešće kokošija jaja farbaju u crvenu boju, boju radosti i vaskrsewa, i wima se na dan Vaskrsewa pozdravqaju, slaveći tako vaskrslog Hrista. Radoš Matić

manastir gračanica

račanica na Kosovu, gde su masjtori Mihai lo i Evstatije ostavili vrhunska dela, opasana je i visokim zidom i bodqikavom žicom. Vojnici iz Švedske, u sastavu KFOR-a, smešteni su u manastirskoj porti. Wih svako jutro bude monahiwe da uzmu kquč od ulazne kapije da bi je otvorile. Kada sam u septembru 2008. obišao Gračanicu i još neka mesta na Kosovu

Meandri prolaznosti i trajaWa i Metohiji, srpska naseqa su zaista delovala sumorno. Na sreću, to nije, a verujem i da neće, da ugasi sjaj i duhovnu snagu koja izbija iz ovih svetiwa. I tako, meandriraju postupci i zlodela sa trajnim vrednostima, koja uprkos mnogim nevoqama ipak opstaju. Gračanica predstavqa vrhunac srpskog graditeqstva u duhu vizantijske tradicije. Nepodeqeno je mišqewe da je to najlepša crkva srpske sredwovekovne arhitekture. Uz ovo treba dodati da je samo mesto na kome je podignuta u mnogočemu posebno. Najviše po tome što omogućava praćewe duhovnog kontinuiteta u rasponu od gotovo petnaest vekova. Tu je već u 6. veku podignuta hrišćanska bazilika, koja je srušena u 11 veku za vreme najezde Normana. Na wenim ruševinama Nemawići podižu mawu crkvu u 13.

veku. Ubrzo i ona strada. Na tim ostacima kraq Milutin 1315. podiže Gračanicu. Ne znamo imena arhitekata, ali znamo imena slikara koji su je ukrasili freskama. Mihailo i Evstatije stilski pripadaju renesansi Paleologa,ali su uneli brojna ikonografska rešewa do tada nepoznata. Svojom lepotom naročito plene likovi kraqa Milutina i wegove žene Simonide, Loza Nemawića (prvi put slikana), Skidawa s krsta i druga remek-dela. Milutinova Gračanica je više puta stradala, ali nije rušena. U vreme obnove Pećke patrijaršije doživqava i određeni napredak. Štampaju se i prepisuju značajne kwige, slikaju ikone i nove freske. Štampar Dimitrije 1539. štampa Oktoih (0d 5 do 8 glasa). Turci su joj čak dali i poreske

olakšice jer su monasi gajili sokolove za sultana. Posle Velike seobe Srba 1690. i kasnije za vreme austrijsko-turskih ratova dolazi do teških razarawa. Zanimqivo je da je Jegen-paša poskidao ne samo krstove, već je povadio i podne ploče u crkvi. Ali, 1800. godine pokajao se, oteto vratio i manastiru poklonio komad zemqe. Gračanica je jedan od retkih, ako ne i jedini pravoslavni manastir koji je poslužio za osnivawe mnogih duhovnih uporišta sa wenim imenom. Tako imamo Gračanicu kod Trebiwa, Tuzle, Vaqeva, pa čak i u dalekom Čikagu. Meandri prolaznosti i trajawa očigledno više nagiwu ovom drugom. To su prepoznali i oni koji odlučuju koja će se vrednost naći na Listi svetske kulturne baštine UNESCO-a. Milutin Dedić

Bijela p^ela

Pi{e: Jovan Savi^in Prica

Čini i čaraWe Naši preci, kao i drugi narodi bili su opterećeni demonima i wihovim groznim moćima. U svakoj pojavi nečeg nežeqenog tražili su potvrdu u praznovjerju; prividima, čarolijama, vješticama, vilama,noćnim morama, vukodlacima… Čini, kao najteži oblik nesreće, bili su „uzrokovani“ zlodusima koji su donosili pomor stoke, djece i odraslih qudi. Skidawem čini bavile su se babe gatare, „potajne vještice“ koje su naplaćivale svoje usluge. Što su čini? To su razne stvarčice kojima vještice, vračare, čarobwaci i drugi mračwaci daju magijske moći i uz wihovu pomoć opčiwavaju i pakoste qudima. Čini mogu biti: kqun od bilo koje ptice, panxe, šape, zubi, nokti, dlaka, masne kose, quske od jaja, mrtvačke kosti, mrtvačka svijeće, lubawa, luč, katran, glog, dva kquča, dva katanca, sječivo, brave, zamućeno staklo i sličan otpad. 14

Bijela p^elA

Čini se kuvaju u loncu. Kad voda prokquča sa činima, onom ko želi da ga vještica omađija, ona odmah dolazi na crnom kowu ili metli. Čini se bacaju obično na put i ostavqaju na mnogim mjestima. Onaj ko nagazi, postaje opčiwen. Kada se čini otkriju, vaqa ih odmah spaliti. Protiv čini djeluje svaka amajlija. Zbog čini mijewa se put u povratku sa svadbe i sa grobqa. Na ogradi se otvara novi ulaz u dvorište, prosipqe se pepeo i proso po štali. Ko nagazi na čini mora da se opere u vodi donijetoj sa tri istočna izvora. Od čini se isto tako brani čarawem, kao djevojka koja se sprema na crkvenu proslavu, takozvani zbor. Ona okrene nekoliko puta svoju haqinu i govori u sebi: „Ja ne okretala svoju robu, već okrećem sve momke za sobom na današweg svetiteqa.“ Majke su upućivale svoje kćeri da prije polaska na zbor uzmu desnom rukom šaku prosa (žitarice najsitnijeg zrna) i bace po plotu i to desnom rukom, a u sebi kažu:“Koliko u šaci prosa u plodu prošća, toliko danas imala prosaca.“ Nakon toga zaviri u otvorenu vatru na ogwištu kako bi otjerala urok. Zatim iz domalog prsta lijeve ruke pusti iglicom devet kapi krvi u prigodnu bočicu i na zabavi krišom uspe momku u čašu s pićem. Sve se odvija u polumraku tadašweg osvjetqewa. Djevojka je vjerovala da će se za toga momka udati.

d davnina su qudi plovili Jadranskim morem od Apeninskog do Balkanskog poluotoka i obrnuto. Trgovali, a i ratovali međusobno. Na Apeninima, trideset kilometara od obale Jadranskog mora, sačuvala se do današwih dana skupina od oko 4250 Srba. To su potomci onih koji su polovinom 15. vijeka živjeli na prostoru između Neretve i Cetine. Kad je zaprijetila opasnost od najezde Turaka, Srbi su našli spas bijegom preko Jadranskog mora u Italiju. U Italiji su živjeli u velikim selima: Akvaviva, San Feliče Slavo, san Feliče Litorio i Montemiro. Tokom vremena mnogi su primili katoličku vjeru i „postali“ Talijani. U Veneciju su svraćali srpski mornari, kapetani, umjetnicii pustolovi. Početkom 18. vijeka Trst je kao luka Habsburške monarhije proglašen za slobodnu plovidbu i trgovinu što je omogućilo razvoj zanatstva, trgovine i moreplovstva. Srbi su se doseqavali u Trst

iz Bosne, Hercegovine, Dalmacije, Crne Gore i drugih krajeva, pa ipak srpska zajednica nije bila brojna, oko 150 porodica. Srbe su u Trstu nazivali Ilirima. Srpska kolonija u Trstu nastala je kad su se pravoslavni Grci od wih odvojili. Prvi zvanični srpski ži-

Tripković. Od 1736. Trst naseqava prvi Srbin, Lazar Qubibratić s familijom. Za wim dolaze Vikentije Tripković, Pavle Petrović, Jovan Đurđev, grof Jovan Vojnović. Srbi su izgradili hram svog zaštitnika Svetog Spiridona 1751. i otvorili srpsku školu 1782. godine. Broj

Prvi Srbi u Italiji

Crkva Svetog Spiridona u Trstu

teqi Trsta bili su uglavnom kapetani iz Boke, čija su imena sačuvana: Grigorije Andrijašević, Matej Andrić, Antonije Andrijević, Marko Bečić, Gavrilo Bijelić, Petar Tomašević, Stevan

Srba nije prelazio granicu od 450 stanovnika. Srpsko pravoslavno grobqe otvoreno je 1785. godine, a i danas se nalazi u okviru hrama svetog velikomučenika Georgija.

Organizirani društveni, duhovni i kulturni život Srba u Trstu traje više od dva i po vijeka. Škola „Jovan Miletić“ i čuvena Srpska biblioteka, kao i crkva Svetog Spiridona Čudotvorca spadaju u red najranijih i najznačajnijih srpskih nacionalnih kuća u srpskoj dijaspori i u Srbiji. To je dokaz kulturne autonomije našeg naroda koji ju je zvanično stekao na Apeninskom poluotoku još u vrijeme carice Marije Terezije. Hram Svetog Spiridona bila je lijepa građevina sa dva zvonika, ukrašem slikama, prefiwenom pozlatom, ukrasima izuzetne qepote; blistalo je kandilo od čistog srebra, a darovao ga je na proputovawu kroz Trst ruski car Pavle, kao i srebrom okovano Jevanđeqe, poklon grofice Julije Samajlov. Porozni teren nije mogao izdržati težinu građevine. Pozvani su poznati arhitekti Beča, Venecije, Milana, Firence i Petrograda da pošaqu svoje radove za novi hram. Stara crkva porušena je 1861. godine. Nova crkva svetog Spiridona izdigla se na mjestu gdje se nalazio hram iz 18. vijeka. Carica Marija Terezija dala je Poveqom o privilegijama dozvolu i veći novčani prilog za gradwu novog hrama. Građevina je započeta 1861. a završena 1869. godine. J.S. Prica

Bijela p^ela

Piše: Milena Dražić

Bač

arošica Bač, na levoj obali Dunava, koja se od Vojvodine najdalje pružila ka zapadu, puna je malih čuda i nelogičnosti. Njeni su stanovnici poliglote, govore po nekoliko jezika. Brojni su i oni koji su izgubili radna mesta, pa žive od pravljenja metli, ali prilično dobro. A kad Bačani imaju velike probleme, ne

njegova baba govorila četiri jezika. Ko je hteo da se razume sa seljacima na pijaci, prodavcima u dućanima, komšijama, skeledžijama koji su prevozili preko Dunava seljake da u Vukovaru prodaju voće, povrće, morao je da zna jezike… I zato su svi postali poliglote jer su hteli da žive sa sugrađanima. Pomenuta skela je do devedesetih godina prošlog veka bila simbol dobrosusedskih odnosa Bača i Vukovara, a kad je reka postala neobeležena granica dve države, skela je stala, da bi je godinama kasnije zamenio trajekt „Golubica“. Rat s druge strane Dunava, u Vukovaru i okolini, međutim, nije pokvario odnose između 24 nacije, među Srbima, Slovacima,

Mnogo je ljudi iz Baća i okoline bilo povezano sa Vukovarom, Borovom. Išlo se u Hrvatsku preko Dunava, išlo se i pešice, biciklom, čak i zaprežnim kolima. I mi smo mislile da će uvek biti ovako lepo, u dobrim odnosima, i na tome smo mnogo radile – pričale su mi u pero Bačanke kad sam, krajem devedestih, novinarskim poslom obilazila gradić. No, u poslednje dve decenije, u Baču je sve što je radilo, zatvoreno. Šećerana, Agrobačka, gde su radile hiljade ljudi, i sve veće firme. Zato je za neke Bač postao grad apatije i beznađa. Najviše su time pogođeni mladi ljudi. Kad završe jednu od pet osnovnih škola i jednu srednju, a nemaju gde ni da zatraže posao, kreću

Mala Venecija na metli moraju lekaru; njih sasluša, s njima razgovara i savetuje ih freska Bogorodice Bođanske u istoimenom selu i manastiru. U gradskim legendama veliča se herojska reka Mostonga, za kojom u romanima žali i srpski pisac, nedavno preminuli Miroslav Josić Višnjić, a reka je gotovo presušila, danas jedva da je veća od potoka. Ipak, uz kanale Dunav-Tisa-Dunav, nadimak Bača Mala Venecija opstaje. Istorijski, Bač je u raznim vremenima bio toliko značajan, da je plodna oblast između Dunava i Tise dobila ime po njemu – Bačka. Imao je izuzetno bogat gradski život i više žitelja, zanatlija i raznih zanimanja nego Sombor, Subotica, Apatin i Bečej zajedno. Danas, međutim, svi beže odavde. U gradiću u blizini Dunavu, preko puta Vukovara, sada živi svega 14 hiljada ljudi 24 nacionalnosti. Ima još mnogo toga čudnog i neusklađenog o Baču da se nauči, ali sve ima svoju logiku. Na primer, Robert Čoban, Bačanin, osnivač brojnih novina za razbibrigu, hvali se kako je

Bijela p^elA

Hrvatimaa, Mađarima, Jugoslovenima, Rumunima, Romima, Muslimanima… (Ovo je jedino mesto u Vojvodini u kojem su kolonizovani Muslimani.) Mir i toleranciju su nadživeli sve sukobe uglavnom zahvaljujući udruženim ženama Bača, koje su uspele da spreče sukobe u gradu. Franjevačka crkva

u svet. U pokušaju da organizovano traže posao, osnovali su udruženje “Enter”, ne bi li se povezali s mladim ljudima u sličnim nevoljama izvan grada. Poljoprivreda, za koju ovde ima najviše uspeha, ne može da zaposli sve ljude. Ne treba, međutim, zaboraviti da

Bogorodica bođanska

je u svojoj burnoj istoriji Bač imao velike uspone i padove, kraljevski tretman, da bi posle bio rušen do temelja, od moćnog utvrđenog grada do zgarišta. Još od bronzanog doba, iz koga se u Budimpešti čuva iskopani mač, do rimskog perioda, kad su veliku naseobinu porušili varvari. Godine 873. Bač je postao avarsko utvrđenje, što je inače značenje reči bač, a tokom vladavine Arpadovića proglašen je kraljevskim gradom i središtem biskupije. Bilo je to zlatno doba naselja, u koje dolaze plemići i vladari na zborove, dogovore, skupštine. Kasnije, 1241. godine Malu Veneciju su razorili Mongoli. Nizali su se osvajači i zaštitnici, mešali se Ugari, Turci, Bečlije. I dok su neki palili, drugi su zidali. Svi su oni ostavljali dobre i loše tragove i priloge, o čemu je pisao i čuveni turski putopisac Evlija Čelebija. Sve je to prepoznatljiva sudbina mesta na granici, gradova s lepom panoramom, značajnih i moćnih geografskih položaja, velikih voda, plodne zemlje. Na kraju uvek se Bač diže iz pepela i nadživljuje. Tu treba crpsti nadu i budućnost. Turistički radnici i eksperti iz Bača i okolin nedavno su zaključili da je budućnost grada i okoline u ’lebu bez motike’, u turizmu. Burna isto-

rija, divna i izdašna priroda i umeće ljudskih ruku dali su gradu veliko blago koje priziva da se Bač poseti. Tako je čuvena bačka tvrđava slika istorijskih turbulencija na Dunavu. Uveliko je obnavljana, mada uvek ima neistraženih delova. To srednjevekovno utvrđenje je najbolje očuvano, nastajalo je na nekadašnjem ostrvu između reke Mostonge i njenog rukavca. Tu je veoma dobro očuvan amam, tursko kupatilo, jedina islamska građevina preostala u Vojvodini. Manastir Bođani, sa već pomenutom freskom, pravi je mamac za vernike i ateiste, ljude druge vere ili strance koji dolaze, po priči oca Makarija, da se obrate Bogorodici. Ona ih prima, kaže monah, ljubazno razgovara sa svakim i čak ih ostavlja na

je bolnica, verovatno prva u ovom delu Evrope. Ponosni Bačani će svakog odvesti među najtrofejnije sugrađane – sportiste. Količina entuzijazma koju troše dizači tegova, fudbaleri, stonoteniseri i drugi sportisti u obrnutoj je srazmeri s uloženim novcem. Novca nema, a entuzijazam se zalaže i kao viza da će najbolji prvi pobeći iz Bača, da zaigraju za reprezentaciju i tako svoj talenat ponude svetu. Desilo se da je oko 2.000 ljudi dočekalo iz Atlante olimpijca u kolicima. Paraolimpijci su ohrabrili druge da donose medalje iz belog sveta. Zlatko Kesler je jedan od najtrofejnijih srpskih paraolimpijaca. A metle smo ostavili za kraj. Sreća je da ovde raste odličan sirk, šiblje od koga se prave metle, kojima ne

Bačka tvrđava

oporavak. Manastir je podigao neki Bačanin Bogdan, koji je imao probleme sa očima, a zalečio ih na izvoru na kome je, po odobrenju ugarskog kralja Matije Korvina, podigao manastir, sliku Resave. Manastir je živ i nikada nije ostao bez monaha. Tu su i franjevački samostan, pravoslavna crkva, a u selu Selenči slovačka evangelistička crkva. U 19. veku u centru Bača otvorena je prva apoteka u Vojvodini, sasvim očuvanog ulaza sa izlogom i stepeništem. A u vreme krstaških ratova u sadašnjem franjevačkom samostanu bila

može da doskoči nijedan usisivač ili mašina za čišćenje. Bačani su vredni ljudi i brzi pletači metli. Usavršili su i tehnologiju i kupili mašine. Danas se zna da sve što oni ispletu, a to je oko pet miliona metli godišnje, odmah izvezu, najviše u Nemačku. Radnik za izradu jedne metle dobija 11 dinara, a oni iskusni dnevno mogu da naprave i po dve stotine metli. Koliko je to novaca? Nije malo, mada zlobnici uvek računaju da je susedov dinar mnogo veći. A da je dobro, vidi se i po tome kako žive porodice bačkih metlara, a na dobrobit i njihovih sugrađana. Bijela p^ela

REPUBLIKA ZEMLJE EU * Članica je Europske Unije

od maja/svibnja 2004. godine Glavni grad Bratislava Službeni jezik slovački Državno uređenje Parlamentarna demokracija Površina 49,037 km2 Stanovništvo oko 5,448,000 Valuta evro

(slovački: Slovenská republika ili Slovensko)

SLOVAČKA

1. januara 2009.

Neovisnost 1. januara 1993. U vlastitom nazivu Slováci ili slovenský národ (u značenju slavenski narod; engl. Slovaks; češki Slováci) zadržali su i sačuvali staro slovensko ime Slovak Vajko se, nakon krštenja, popeo na mađarski tron 1000. g. kao Stjepan I., a Papa Silvestar II. daje mu titulu kralja, te Vajko postaje prvi mađarski kralj, poznat kao Stjepan I. Sveti, (mađ. István; od Slovaka zvan Štefan I.; od Čeha Štěpán I.).

HISTORIJA * Од 450. године п. н. е., територију данашње Словачке насељавали

су Келти, који су саградили моћна утврђења у Братислави и Липтову. Сребрни новчић с ликом Бијатека је први писани траг у Словачкој. * U 11. stoljeću postala je dio mađarskog * Slovaci su se u 5. veku naselili na današnjem području njihove države. kraljevstva, a kasnije Austro-Ugarske do U 7. veku Slovačka je bila središnji dio 1918. godine. Tada se ujedinila s Češkom i susjednom Moravskom, pa je stvorena Samova carstva. Čehoslovačka. * Praslovačka država 9. stoljeća, poznata kao Velika Moravska, primila * Münchenski sporazum 1938. godine ukinuo je Ćirila i Metoda, te se proširila pod je Čehoslovačku, a Slovačka postala zasebna republika pod kontrolom Trećeg Reicha. kraljem Svatoplukom.

Slovačka Republika država je u Srednjoj Europi, koja graniči sa Češkom na sjeverozapadu, Poljskom na sjeveru, Ukrajinom na istoku, Mađarskom na jugu i Austrijom na jugozapadu. Slovačka je djelomično planinska zemlja. Karpati se protežu preko većeg dijela sjevera zemlje. U slovačke Karpate spadaju i Tatre. Slovački dobrovoljac protiv Kraljevine Mađarske * Nakon Drugog svjetskog rata

opet je stvorena Čehoslovačka.

* Nakon invazije SSSR-a na

Čehoslovačku i sloma praškog proljeća godine 1968. i dalje ostaje iza “željezne zavjese”. * 1989. godine pada komunistička vlast, odvija se Baršunasta revolucija, a Slovačka se odvaja od Češke 1. januara 1993. godine.

* Грб Словачке

Nizine se mogu naći na jugozapadu (uz Dunav) i jugoistoku zemlje. Osim Dunava, glavne slovačke rijeke su Váh i Hron. Slovačka ima umjerenu klimu, sa svježim ljetom i hladnom, te vlažnom zimom.

чини сребрни (бели) двоструки (лоренски) крст на црвеној позадини, који је смештен на централном од три „брда“, која представљају три словачке планине: Ниске Татре, Високе Већина словачких грађана 69% су kатолици, Татре и Мале протестанти 11%, лутерани, гркокатолика Фатре.

POZNATI

има 4% и православаца 1%.

Bratislava Прибина је 828. године у Нитри подигао прву хришћанску цркву међу Западним и Источним Словенима. Заједно са суседном кнежевином Моравском, ствара Великоморавску Кнежевину. Највећи развој достиже доласком светих Ћирила и Методија 868. г., за владавине кнеза Растислава (846870) и експанзијом под краљем Сватоплуком (871-894).

Andy Warhol (rođen kao Andrew Warhola) sin slovačkih roditelja, rođen u SAD-u, glavni predstavnik pop-arta 60-tih godina XX. veka. Poznata je njegova izreka: Svatko ima pravo na svojih 15 minuta slave!

Anton Bernolák, Ľudovít Štúr, Andrej Hlinka, Štefan Banič, Jozef Miloslav Hurban, Aurel Stodola, Adam František Kollár, Milan Hodža, Pavol Országh Hviezdoslav, Milan Rastislav Štefánik, Gustáv Husák, Alexander Dubček (s lijeva i od gore prema dolje)

Gerlachovský štít (2654m) - najviši vrh

PISMENOST PISME

V i s o k e Ta t r e

Ćiril i Metod su širili pismenost, uputivši se iz Soluna, te su za Slavene napravili posebno pismo - slavenske rune poznate kao ‘runice’, a kasnije kao ‘vlasovice’. Ćirilica iz 9. stoljeća kombinacija je grčkog alfabeta i slavenskih runa. Vlasovice su se nastavljale upotrebljavati kod pagana, dok se ćirilica održala kod kršćana. Kršćani su u sukobu s paganima uništili sve dokumente pisane runama. Ćiril i Metod su dolaskom u Rastislavovu državu utemeljili prvu akademiju po ugledu na onu u Konstantinopolu. Uredio, oslovio i oslikovio: Dragan STOJKOVIĆ

Bijela p^elA

Bijela p^ela

Bijela p^elA

Bijela p^ela

Bijela p^elA

Bijela p^ela

ŠIŠMIŠI Pripremio: V. Radosavljević

Šišmiši, netopiri, slijepi miševi ili ljliljci su jedini sisavci letači, prilagođeni životu u mraku. Upravo se zato vrlo slabo snalaze kao pješaci jer su im noge vrlo slabe i na njima imaju male oštre kandže koje im služe najviše zato da se njima objese

za stijenu ili strop kakve špilje ili neke stare zgrade kad se spremaju na spavanje. Krila šišmiša su od čvrste kože i vrlo su velika u odnosu na njihovo tijelo. Oči su im vrlo male i okrugle, ali nisu sasvim slijepi kao što im kaže ime jer mogu da lete u sumrak i naokolo love kukce kojima se hrane. Iako su šišmiši noćne životinje i ne vide baš najbolje pri jakom svjetlu, nikada se ne zalete i ne udare negdje u zid i nikada se ni sa kim

ne sudaraju, pa tako ni s ljudima. Oni su čudo prirode jer mogu letjeti i kad je tamno kao u rogu, a da se ne sudaraju ili nastradaju. Naučnici su ustanovili da šišmiši imaju posebne radare koje ljudi ne mogu ni napraviti. Šišmiši, naime, dok lete u mraku, puštaju visoke tonove koje čovjek ne čuje, ali ih zato čuju i osjećaju oni i stoga im uspijeva da izbjegnu sudare sa preprekama i drugim stvorenjima. Šišmiša ima više vrsta: Dugouhi ljliljak hrani se insektima. Letipas ili voćni šišmiš jede voće, po-

Eskinantus Biljka koja potječe iz Južne Kine i Indonezije može se nabaviti ili gajiti i u našim krajevima. Ova ukrasna biljka srcolikih listova i prekrasnih crvenih cvjetova, visine oko dvadesetak centimetara, pretežno se uzgaja u kući da uljepša i oplemeni svaki kutak. Treba je samo držati u keramičkoj posudi, redovno zalijevati, dohranjivati pijeskom pa će dugo da cvjeta.

Bijela p^elA

sebno banane. Repati šišmiš ili biljojed najviše voli da spava „naglavačke“. Najstrašniji među šišmišima je vampis šišmiš koji se hrani krvlju pojedinih životinja. Ljudi od davnina vjeruju u čudesnu moć svih čudnih životinja pa ih često ubijaju kako bi od njih napravili lijekove koji bi pomogli kod mnogih oboljenja. No to još nije naučno dokazano. Ali, zbog toga vjerovanja šišmiši i danas sve više stradavaju, ali stradavaju i zato što su čudna i neobična stvorenja, te ih se mnogi ljudi boje.

ta divna stvorenja

VJEVERICA Kao prvo i prvo kad skačem s drveta na drvo ljudi pomisle da sam ptica a ne obična vjeverica. Kao drugo i drugo već sam dugo, dugo ne samo dugorepa vjeverica nego i čuvena šumska ljepotica. A kao treće i treće u životu treba imati i malo sreće. zanimljivosti

 Azijski crni medvjedi najveći su stradalnici od svih svojih rođaka. U Kini se od njihove žuči izrađuju lijekovi, a ponegdje ih ubijaju zbog krzna. Ponekad stradavaju kao plijen lovaca. Trenutno se na kineskim farmama uzgaja oko 7.000 crnih medvjeda koji će biti ubijeni da bi se dobio žučni lijek. Iako se društva za zaštitu divljih životinja već desetak godina bore protiv ovog genocida medvjeda, i dalje traje.

 Divlje jagode rastu po šumama u područjima gdje vlada umjerena klima, za razliku od pitomih koje se uzgajaju u vrtovima. Iako su i jedne i druge vrlo ukusno voće, ipak su divlje jagode ukusnije i mirisnije od pitomih. One su još bile u davna vremena kao ukusna i ljekovita hrana bolesnicima, pogotovo u ratnim vremenima.

 Delfini su od davnina smatrani velikim prijateljima ljudi, a to su i dokazali kada su na Novom Zelandu branili ljude od velikog bijelog morskog psa. Naime, kad su vidjeli veliku psinu kako se približava grupi plivača koji su podučavali buduće spasioce na moru, okružili su ih i plivali oko njih sve dok opasna psina nije nestala.

 Vretence ili vilin konjic je kukac štapićastog tijela s dva para krila koja mu omogućuju da odlično leti. Iako ima lijepa imena, spada u najopasnije insekte koji se hrane svojim rođacima, drugim insektima. Tako je opasan i proždrljiv da plijen hvata i proždire još u letu. Bijela p^ela

MILOŠ popović, slikar

Akademski slikar Miloš Popović rođen je 1. novembra 1938. u Zagrebu. Još od 1998. godine u okviru Pododbora SKD „Prosvjeta“ u Zagrebu voditelj je likovne sekcije koja u gradu sa mnoštvom amaterskih i afirmiranih likovnih sekcija uspješno opstaje dugi niz godina i okuplja zaljubljenike likovne umjetnosti svih nacionalnosti. Osim aktivnosti u popularnoj sekciji u Preradovićevoj 18, Miloš Popović je učestvovao i organizirao brojne likovne kolonije i susrete po povratničkim krajevima. Autor je brojnih samostalnih izložbi u Hrvatskoj i u inozemstvu. Osim što je slikar, Popović je vrstan pedagog koji je svoje znanje i viđenje umjetnosti uspješno prenosio generacijama i generacijama učenika u zagrebačkoj Kušlanovoj školi. Popović je dugi niz godina predavao likovnu kulturu u okviru Dopisno-konsultativne nastave SKD „Prosvjete“, ali mnogi su ga učenici upoznali i zavoljeli kao profesora u Prosvjetinim ljetnim i zimskim školama. Za svoj dugogodišnji rad dobitnik je nagrade Sava Mrkalj.

Djetinjstvo mi je bilo nemirno. Na zagrebačkim ulicama. Nisam bio dobar. Bili smo fakini, često smo bježali iz škole. Bio sam tapkaroš ispred kina, sitni provalnik. Takva su bila 28

Bijela p^elA

vremena i takve su bile klape. Odrastao sam bez očeve figure, koji je strijeljan u Drugom svjetskom ratu. Nisam imao kontrolu majke Antonije, koja je da bi preživjeli, po cijele dane predavala na čak tri zagrebačke škole. Dolazila je i odlazila dok smo mi spavali. Osjetio bih samo poljubac u čelo. Mama praktično nije ni znala šta sve radim tijekom dana“, govori o svom djetinjstvu akademski slikar Miloš Popović. Na ulici su igrali nogomet sa susjednim klapama. Teritorija jedne klape obuhvatala je šest-sedam ulica u krug. Unutar klapa bili su čvrsto povezani. „Kao klape išli smo loviti kanarince na Jarun. Morali smo

Kad SAM BIo mali kona, klapa je bila jača. Bio sam dio toga. Bilo je opasno. Ali, znala su se neka pravila. Mislim da je danas još gore. Kod nas ako protivnik okrene leđa, ne udara se, ako je na podu, ne dotuče ga se. Danas će te baš tada napasti cijela gomila“, ističe Miloš o usporedbi dva vremena. Prekretnica jednog „uličnog“ nemirnog djetinjstva bio je poziv dečkima sa ulice iz Pionirskog kazališta u Fijanovoj ulici i utjecaj mladog režisera Mrkšića, čija je taktika bila da naglas čitaju tekst u mraku. Naučili bismo ne samo svoj tekst, nego bi zapamtili cijelu predstavu. „Ispred kazališta, u dvorištu sam počeo crtati, velikom kredom. Cr-

DŽUDO, RONJENJE, proći kroz špalir ljutih „neprijatelja“ koji su nas već čekali kao vojska da se potučemo. Ako smo prolazili u miru, dva po dva, a ne u klapi, ne bi nas napadali. Bila su to pravila i zakoni ulice koje su stvarali veliki dečki. Mi mali slabo smo se snalazili“, priznaje Miloš. Plesnjak je bio u Fijanovoj gdje je bilo sjecište zagrebačkih fakina. „Tu su bili vrhunski boksači i huligani koji su se dobro tukli, u tom plesnjaku. Tu se dobro svirao džez. Mi klinci imali smo pristup. Dolazili bi kada bi nas pozvali „veliki dečki“ koji su koristili nas „male“ za izazivanje tuča kako bi pokazali koliko su jaki. Ili bi nam naredili „duguješ mi jednu žarulju“. Mi, „mali“, morali bismo „vrbovati“ gdje ćemo je ukrasti. Tako smo zarađivali poštovanje i bodove „velikih dečki“. Sav novac dobiven od prodaje karti u kinu, davali bi njima za jednu, ili pola cigarete. To je bio tadašnji primitivizam, stvar najgore vrste. Nije tu bilo za-

tao sam velike konje, na betonu, na kvadri, tako da mogu curice vidjeti sa prvog-drugog kata susjedne zgrade. Ja sam se, naravno, pravio važan. Jer mi dečki nismo se smjeli družiti sa curama, nisu im dale njihove mame. Potajno smo se gledali. Pisao sam i stihove curicama na suprotnom plotu. Znao sam da one vire kroz prozore“, prisjeća se. Miloš nije volio školu, volio je svoju učiteljicu Perovićku. Čak je mijenjao škole zbog učiteljice. „Davala mi je prioritet, priliku da recitiram, da budem velika faca, tada bi mi svi pljeskali. Kad bi promijenila školu i ja bih išao za njom. Sve dok nije otišla u penziju. Tada sam čak napustio školu, i pobjegao u Maksimir. I tamo sam bio dugo, nekoliko dana. Morao sam se tada brinuti i za jednog druga… Teško mi je sa današnje distance objasniti tu dječju psihu“, ističe Popović. Ipak, Miloš je bio odličan đak, kojeg je sa godinama sve više privlačila nauka. Ali,

prije svega, umjetnost, i slikarstvo. Dokaz su bile knjige, teke i domaće zadaće išarane crtežima. Najpozitivnije na Miloša djelovala je ipak, za njega legendarna, Kušlanova škola, u kojoj je predavala i njegova majka. Sreo sam dobrog razrednika Karla Fridriha. Bio je strog, tukao nas je, bio je veliki sportista, i tražio je od nas rad, disciplinu i zdrav život. „Trenirao sam atletiku. Na zaleđenom Maksimiru učio nas je klizanje i hokej. Jednom nas je u toaletu uhvatio da pušimo. Postrojio nas je, ispružili smo ruke, i znate već, što je slijedilo… Morali smo mu dati časnu riječ da više cigaretu nećemo uzeti. Dati njemu časnu riječ imalo je mnogo veću težinu nego dati časnu pionirsku. I nikada više nisam

Iz Kušlanove, u Petu gimnaziju, iz Pete u Prvu, gdje je sa društvom „uspješno“ uništio kemijski laboratorij dok su u fazi eksperimentiranja pokušali praviti barut. Izbacili su ih, završili su u Četvrtoj gimnaziji, pa na kraju u Drugoj, u Križanićevoj, gdje se konačno Miloš skrasio. „Na moju sreću, tu sam sreo Viktora Fellera, mog najboljeg druga. Išao sam k njemu doma, ja fakin, a on je bio sin velikog čovjeka, estetičara Miroslava Fellera. Bio je bitan čovjek u mom životu. Zavolio sam ga kao oca kojeg nisam imao. Bio mi je autoritet, usmjerio me u pravom smjeru. Postao sam drugi čovjek. Hvala mu“, iskren je Miloš. Iako je mijenjao škole, Miloš je ostao vjeran sportskom životu. Trenirao je džudo, ronjenje, pado-

udovoljio majci, trebao upisati arhitekturu po uzoru na oca Vićentija koji je čak diplomirao na Sorboni prije Drugog svjetskog rata. Upisao je, ali vidio je da građevina nije za njega. „Noću sam radio pripreme za prijamni na Likovnoj akademiji. Naravno, majka za to nije znala. Upisom na Akademiju prekinuo sam obiteljsku tradiciju i ostvario svoju veliku ljubav. Nisam se ni u čemu drugo vidio nego kao slikar. Kao dječak jedino sam se u društvu, i pred djevojčicama, mogao dokazati svojim crtačkim vještinama. Bio sam dobar i u atletici, ali bilo je i boljih od mene. U crtanju – ja sam bio najbolji. I to mi je odredilo budućnost“, priznaje Miloš. Sa vremenom, među visinama zagrebačkih nebodera i ubrzanim

PADOBRANSTVO, SLIKARSTVO uzeo cigaretu. A onda je ubrzo došao novi trener kod koga smo po kiši morali uz tramvaj trčati do Mihaljevca, dok bi se trener vozio u tramvaju, i tako natrag“, prisjeća se Miloš koji je ponovo, nakon što se promijenio omiljeni trener, počeo tražiti svoje mjesto po zagrebačkim školama.

branstvo. „Bilo me svuda, i u vodi, i u zraku. Ali najsretniji sam bio na zemlji, pa makar to bilo jurenje ulicama romobilom. Bilo je važno pobjeđivati na natjecanjima romobilaša. Čak sam bio napravio svoj romobil“, navodi svoje sportske epizode Popović. Poslije gimnazije, Miloš je, kako bi

pulsom zagrebačkih ulica, nestalo je i nemirno Popovićevo djetinjstvo. „Od tog Zagreba, danas nije ostalo skoro ništa. Nekada je bilo puno djece na ulicama. Danas je sve ograničeno. Moja generacija fakina dobrim dijelom pobjegla je u inozemstvo, i ja sam bježao, ali sam furao put, i vratio se opet, nazad, u Zagreb“. Na Popovićev put od zagrebačkog fakina iz Fijanove do akademskog slikara i pedagog, presudili su slučajni, kvalitetni ljudi koji su se kraj Miloša našli u pravo vrijeme. „Ako imaš sreću, ponekad je dovoljno sresti jednog pravog čovjeka da te usmjeri na pravi put. Ali svi ti hirovi, padovi, zablude i izazovi djetinjstva i mladosti ostanu dio našeg karaktera. Sve to u nama raste. I pozitivno, i negativno. Ne možeš odbaciti ništa. Uvijek je to jedna mješavina koja često zbog njenih ružnih trenutaka, nije čak ni dopadljiva. Paulina Arbutina

Bijela p^ela

SRPSKI SLIKARI

Beta Vukanović 1872.-1972.

Piše: Borislav Božić, prof.

Francuski vojnici, 1915.

Za vrijeme Balkanskih i Prvog svjetskog rata Beta je aktivno wegovala rawene i bolesne srpske vojnike. Kroz razne zbjegove prati vojnike i weguje bolesnog muža koji umire u Francuskoj. Beta se u teškoj boli i tuzi vraća u Beograd i nastavqa radom kao nastavnica crtawa. Predavala je akvarel na Umjetničkoj školi. Iza sebe je ostavila na stotine portreta, pejzaža, mrtvih priroda, figura životiwa, figuralnih kompozicija uglavnom naslikanih uqanim bojama ili akvarelom. Tokom života radila je i grafiku, ilustrirala je kwige, a posebno mjesto u wenoj ostavštini zauzima više od pet stotina karikatura u crtežu i akvarelu poznatih ličnosti toga doba. Weni radovi nalaze se u Narodnom muzeju i Muzeju grada Beograda te u drugim galerijama, muzejima i privatnim zbirkama. 30

Bijela p^elA

Naša slikarka je rođewem Wemica, a po životu, radu i osjećawu Srpkiwa. Naime, tako je ona samu sebe opisivala. Sudbina je počela kad je mlada Beta, ustvari pravog imena Babet Bahmajer, došla u Minhen u slikarsku školu Karla Mara i Antona Ažbea, upoznala mladog srpskog slikara Ristu Vukanovića u kojeg se zaqubquje i za kojeg se udaje. Nakon Minhena Beta i Rista odlaze na školovawe u Pariz, na akademiju Delécluze. U Beograd se mladi umjetnici vraćaju 1898. godine i Beta biva oduševqena srpskom kulturom i običajima. U tom raspoložewu slika sliku „Krsna slava“ za koju dobiva nagradu na Svjetskoj izložbi u Parizu 1900. godine. Ova nagrada bila je važna kao podstrek za mladu slikarku, a ujedno i kao promovisawe srpske kulture u svijetu jer običaj i tradicija krsne slave nije poznata u drugim narodima. U Beogradu wih dvoje preuzimaju i vode prvu srpsku slikarsko-crtačku školu koju je osnovao Ciril Kutqika. S grupom tadašwih istaknutih srpskih umjetnika Beta je pokrenula i osnovala Društvo srpskih umjetnika „Lada“.

Prizren

KVIZ Pripremio UROŠ PETROVIĆ

Koliko znamo o nama? - broj 6 1. Koji dan u pravoslavnom kalenadaru narod zove i slavi kao Konjski dan? a) Srđevdan b) Markovdan c) Teodorova subota

5. U kom hotelu u Beogradu je 1899. godine otvoreno prvo srpsko vodviljsko pozorište? a) Palas b) Grand c) Opera

2. Signalni duvački instrument, pastirska truba karakteristična za područje severoistočne Srbije, koji se nekada upotrebljavao na Đurđevdan zove se… a) Šupeljka b) Bušen c) Tumbelek

6. Šta znači skraćenica S.O.P.? a) Srpski odbrambeni pas b) Srpska odbrambena ptica c) Srpski oslobodilački pokret

3. Za vreme kojeg patrijarha je Sinan-paša naredio da se 1594. godine na Vračaru spale mošti Svetog Save? a) Jovan Kantul b) Filip Sokolović c) Pajsije I Janjevac 4. Svi su bili istoričari, svi su pisali istoriju srpskog naroda, ali se samo jedan od njih trojice smatra prvim srpskim enciklopedistom. Ko je u pitanju? a) Ljubomir Kovačević b) Ljubomir Jovanović c) Stanoje Stanojević

7. Koje od navedenih malobrojnih slanih mesta je stanište čak šestine ukupne populacije vilin-konjica u Srbiji? a) Medura b) Okanj Bara c) Slano Kopovo 8. Preteča su čarapa, a nekada ih je upotrebljavala vojska. Ti komadi trougaonog ili četvorougaonog platna koji su se obmotavali oko stopala a preko njih navlačilo se obuću, zovu se… 9. ZAGONETNA LIČNOST „Uopšte ne znam koliko znam. Znam i ono što mi još nije palo na pamet”, govorila je čuvena slikarka, poznata Leonardova kći sa Kosančićevog venca. Jedna od

osnivača grupa Mediala, prva pop artistkinja u Beogradu. Kako je ime umetnici čiji je životni moto bio „očekivanje nemogućeg“? 10. ASOCIJACIJA – Visoko listopadno drvo iz roda hrastova. Među stanovništvom nekada se za ovo drvo može čuti i naziv grm, ali ga ne treba mešati sa hrastom lužnjakom. Čest je i u izdanačkim šumama istočne Srbije. Dugovečna je vrsta i može doživeti 200 godina. Dostiže visinu od 30-35 m i debljinu debla od 1,3 m. Krošnja je gusta, tamna, širokočunjastog oblika. Lista nešto kasnije od lužnjaka, krajem aprila i tokom maja. Cveta istovremeno sa listanjem. Plod je žir, dug oko 4 cm i širok oko 2 cm. – Kopnena masa u obliku jasno izraženog i prostranog uzvišenja. Po definiciji mora imati najmanje 500 m nadmorske visine. Po postanku se dele na: venačne, gromadne, vulkanske. Prema visini dele se na: niske, srednje i visoke. Planina o kojoj govorimo nalazi se u severozapadnom delu Srbije. Dobila je ime brojnim stablima jedne vrste drveta. – Termin se najčešće vezuje za vojsku i rat. Da bi bili uspešni bitna je strategija i taktika. Srpska istorija beleži mnoštvo vojnih sukoba, a jedan od njih vođen je između Austrougarske i Srbije avgusta 1914. oko planine i nekoliko sela u njenoj neposrednoj okolini, kao i Šapca. U toku desetodnevne bitke srpski gubici su iznosili 3.000 mrtvih i 15.000 ranjenih. Austrougarski gubici su bili znatno veći. Bilo je 8.000 mrtvih vojnika, 30.000 ranjenih i 4.500 zarobljenih. Srpska pobeda nad brojno nadmoćnijim neprijateljem označila je prvu pobedu Saveznika u Prvom svetskom ratu. Bijela p^ela

Uredio, oblikovao i doznao Dragan STOJKOVIĆ

APRIL - TRAVANJ

Travanj (lat. aprilis) četvrti je mjesec godine i ima 30 dana.

На старом српском језику, месец април се у народу још називао и березозол и лежитрава.

Otac engleske književnosti Engleski pjesnik, filozof i diplomat. Smatra se ocem engleske književnosti.

April iz manuskripta Très Riches Heures du Duc de Berry

April - naziv ovog mjeseca je u vezi sa latinskim riječima aperire (otvoriti), apricus (sunčan), jer se tada otvara proljeće.

Prvotravanjska šala označava običaj kada osobe 1. travnja jedni drugima smišljaju bezopasne smicalice ili objavljuju krivotvorene ili lažne novosti. Cilj je da se članove obitelji, prijatelje, poslovne kolege, itd. želi dovesti u smiješan položaj. Prvotravanjske su šale uobičajene u većini europskih zemalja, a poznate su već od 16. stoljeća.

Онај који прави смицалицу узвикује Априли-ли. У неким земљама, као у Уједињеном Краљевству, подвале се праве само до поднева, а онај ко их направи после подне назива се априлском будалом (енглески April Fool).

(London?, 1343.? - 25. listopada 1400.)

Po mnogima je prvi pisac koji je prikazao umjetničku stranu lokalnog engleskog jezika. Ugledao se na Dantea, a na svom putovanju kontinentalnom Europom osobno je susreo Petrarcu i Boccaccia koji su na njegov opus ostavili ključan utjecaj. Najpoznatije djelo mu je Canterburyjske priče (The Canterbury Tales).

Prvi je pravi proljetni mjesec. Prvi puta se osjeća pravo proljeće kakvim ga svi zamišljamo, zeleno, sunčano i sve toplije. Ime mu dolazi od riječi trava. U slovenskom jeziku tradicionalni naziv za travanj glasi mali traven, a za svibanj veliki traven. Stariji naziv za mjesec travanj u nekim hrvatskim krajevima je bio: jurjevščak (po blagdanu sv. Jurja, 23. travnja). U rimskom kalendaru travanj je bio drugi mjesec u godini, a 1. aprila se umjesto ‘Dana šala i spački’, slavila božica Venera, božica ljubavi i ljepote.

Geoffrey Chaucer

По једној верзији 1. април као Дан шале настао је када је у 16. вијеку помјерен дан Нове године са 25. марта на 1. јануар. Славље је трајало седам дана, односно до 1. априла. Према том тумачењу, они који су прихватили нови датум као дан Нове године збијали су шале са онима који су га и даље обиљежавали до 1. априла.

Џефри Чосер је био један од најзначајнијих енглеских средњовековних песника, филозоф, војник, дворанин и дипломата. Његово најзначајније дело су „Кентерберијске приче“, колекција од 24 приче. Од тога су само две написане у прози, а остале у стиху. Од осталих његових дела издвајају се: „Књига о војвоткињи“, „Роман о ружи“... Најранија повезаност између датума 1. априла и прављења смицалица јавља се у Чосеровим Кантерберијским причама из 1392. године.

Sv. Đorđe - Sveti Juraj 23 april/travnja: Sv. Đorđe - Sveti Juraj (lat. Georgius; Lod, 280. – 23. travnja 303.), kršćanski svetac i jedan od najslavnijih kršćanskih mučenika Istočne i Zapadne Crkve. Njegovo štovanje je rasprostranjeno širom Europe, a neke ga zemlje štuju kao sveca zaštitnika. Već u 4. stoljeću izgrađene su crkve u Siriji posvećene njemu. U Carigradu mu je crkvu dao podignuti rimski car Konstantin I. Veliki. Njegov otac Geroncije je bio rimski vojnik, potomak plemenitaške obitelji. Poslije očeve smrti s majkom odlazi u Palestinu, gdje stupa u vojsku i uskoro postaje kršćaninom. Zbog svojih religijskih uvjerenja dolazi u sukob sa zapovjednim kadrom u vojsci. Ubijen je za Dioklecijanovog progona kršćana 303. godine.

Raphael, 1505. - 1506. Praznik u spomen Sv. Djordja (velikomučenika) - 6. maja po julijanskom kalendaru . KULT S ISTOKA Svetog Đorđa koji stoji s kopljem i štitom na kome je krst, po rečima istoričara umetnosti, starija je od one na kojoj je sveti ratnik prikazan kao konjanik koji ubija aždaju. Naučnici navode da je prikaz sveca kao konjanika nastao u 9. veku negde kod istočnih hrišćana, gde je kult Svetog Georgija bio veoma jak, a na Zapad su ga doneli krstaši. Slave ga: Rimokatolička Crkva Pravoslavna Crkva Anglikanska Crkva Luteranska Crkva Istočne katoličke Crkve Istočne pravoslavne Crkve После крсташких ратова у 12. веку, култ Светог Ђорђа је пренет у Енглеску. Свети Ђорђе је постао и заштитник енглеске државе.

У римској војсци се брзо истакао својом храброшћу и бојним заслугама. Напредовао је нагло, од обичног војника до трибуна, да би га, већ у његовој двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе (најстарији војни чин, којим се постаје и царев саветник). Када је почео немилосрдан прогон хришћана по целој земљи, Ђорђе дели сву своју имовину сиромашнима и ослобађа своје робове. Исто уради и у Палестини, пустивши слуге и завештава сиромашнима своја имања и богатства.

SVETI Georgije, Đorđe ili Đurađ je najčešća krsna slava kod Srba posle Svetog Nikole i Svetog Jovana. Po predanju, on je zaslužan i za stvaranje nemanjićke Srbije. Веома је слављен код Срба, и често га називају и Свети Ђурађ а славе га два пута годишње: на Ђурђевдан, 6. маја, и Ђурђиц, 16. новембра. На икони везаној за Ђурђевдан је Свети Ђорђе приказан на коњу како убија аждају, док се за Ђурђиц користи икона на којој је приказан Свети Ђорђе као војник који стоји на пољани, са копљем у десној руци. Kod Hrvata se javlja i prikaz gdje sveti Juraj ubija - vuka. To je prikaz koji se može naći na stećcima.

ЦРКВА СВЕТИ ЃОРЃИ  СТАРО НАГОРИЧАНЕ

Ostrvo Sveti Đorđe nastalo je u XII. veku i na njemu se nalazi benediktinski manastir, kao i groblje starih peraških moreplovaca.

Nasuprot njemu Gospa od Škrpjela je napravljena u XV. veku nabacivanjem kamena na podvodnu hrid. Inače se smatra zaštitnicom bokeljskih moreplovaca i predstavlja najvažniji kulturno-istorijski spomenik Boke Kotorske. Заштитник: витезова, коњице; организација: скаута; држава: Грузије, Енглеске, Етиопије, Литваније, Португалије, Србије, Црне Горе; покрајина: Арагона, Каталоније; градова: Барселоне, Бејрута, Ђенове, Истанбула, Лондона, Москве, Ређо ди Калабрије, Фераре, Фрајбурга.

Svaki razred ima svoju slavu

Predmo stavLJa

r s nu sla v u ima svaka srpska porodica, a gotovo da nema ni institucije ili organizacije koja nema svog sveca zaštitnika. Tragom običaja i tradicije pravoslavnih vernika, od ove školske godine u OŠ „Siniša Glavašević“ u Borovu naselju kraj Vukovara svako odeljenje koje nastavu pohađa na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu obeležava svoju slavu. Ovakav običaj nije jedinstven, ali nije ni sasvim uobičajen. – Mi smo tu tradiciju preuzeli i sledimo primer iz nekih drugih škola jer se to kod njih pokazalo kao jako dobro. Da učvrstimo razred kao zajednicu i da bismo među decom podsticali i razvili slogu i zajedništvo, uveli smo krsne slave. NJih smo ustanovili tako da zajedničkog sveca dele ovogodišnji prvi i peti, drugi i šesti, treći i sedmi i četvrti i osmi razred. Svaki od tih razreda, a i svako dete ponaosob, uz svoju krsnu slavu kod kuće, od ove školske godi-

ne ima i svog novog sveca zaštitnika, kako svog, tako i svojih drugara iz razreda, kaže veroučitelj u OŠ „Siniša Glavašević“ Jovan Sekulić. Slave razreda održavaju se u saradnji veroučitelja i borovonaseljskog paroha protojereja-stavrofora Slobodana Blažića. Celokupan slavski obred, od svečane liturgije, molit ve svecu koji se svetkuje, osvećenja žita i slavskog kolača pa do svečanog ručka, odvija se u Crkvi svetog Stefana

Bijela p^elA

Dečanskog u ovom vukovarskom predgrađu. - U parohijskoj trpezariji organizujemo druženje nakon liturgije kako bi te slave uveličali onako kako to i dolikuje. Svi zajedno učestvujemo u pripremi posluženja, i crkva i deca i, naravno, njihovi roditelji za koje moram da kažem da su sa zadovoljstvom primili ovaj novi običaj koji smo uveli. Najbitnije od svega su kolač, koljivo, sveća i molitva, i to deca i znaju, ali da bi to još više zbližilo decu, odlučili smo da to bude kao jedna prava mala slava uz posluženje za decu i roditelje, navodi veroučitelj Sekulić. U ovoj školskoj godini svi razredi su proslavili svoje slave, prvi i peti razred osmog novembra Mitrovdan, a drugi i šesti 14. novembra obeležili su svoju slavu svete Kozmu i Damja-

na. Treći i sedmi upravo su po prvi put proslavili svog novog sveca zaštitnika, a bilo je to sedmog februara kada je praznik posvećen svetom Grigoriju Bogoslovu. Poslednji su svoju slavu svetkovali četvrti i osmi razred – svetog Trifuna 14. februara. – Svima naglašavamo da, kao što se mole dragom Bogu, tako u svakom trenutku mogu da se mole i svom svecu, zaštitniku razreda. Kao što imaju porodicu kod kuće, tako im je razred zajednica kao druga porodica u školi u kojoj treba da vlada sloga i ljubav. Oni treba da shvate sebe u tom smislu kao jedno telo, jer na kraju krajeva svi smo mi, bilo da smo deo svoje porodice ili razreda, telo Hristovo i samo tako možemo biti jači, naglašava veroučitelj Jovan. Nikola Milojević

a prekretnici između djetinjstva, i novog, odgovornijeg doba nalaze se naši osmašice i osmaši. A među njima Anastasija iz Čenića i Milica iz Uzdolja, iz sela kosovske doline pored Knina. I dok broje mjesece, tjedne i dane, do posljednjeg osnovnoškolskog zvona i početka nepoznatog, polako podvlače crtu, zbrajaju ocjene i rezimiraju razigrane i bezbrižne dane kojima se nazire kraj. „Bilo je to samo veselje i igra po lijepoj našoj dolini. Možemo trčati kuda hoćemo, smijati se koliko hoćemo. Ta sloboda, bez granica, daje pečat našem djetinjstvu kojeg ćemo ponijeti u sebi i na nove životne staze“, pričaju vrlo dobre učenice Anastasija Čenić i Milica Petko o svom djetinjstvu u sredini koja ima brojne nedostatke i ograničenja, ali ipak priznaju da je djetinjstvo na selu, njihova radost i prednost. „Djeci u gradu oduzeta je ta neka sloboda, postoje pravila ponašanja, a mi smo apsolutno slobodnog duha“, zaključuje Milica

Iz kosovske doline u Šibenik Petko o vrijednostima svog životnog poglavlja koje se završava i poslije kojeg dolazi ono vječno pitanje – kud i što dalje. Svi putevi mladih iz Knina, uglavnom vode dalje, u gradove, u prvom redu u Šibenik. Anastasija i Milica, priznaju da su za gradski život još mlade i da će iz roditeljskog doma putovati u srednju školu i raduju se kada budu imali slobodni sat da će uspjeti ukrasti malo vremena za šetnju gradom i za po koju kaficu. Dok će Milica upisati medicinsku školu, što joj je želja koja je ponikla još iz vremena crtanih filmova, Anastasija planira upisati hoteljersko-turističku školu. „Vrlo sam komunikativna, dobro mi idu i strani jezici. Jednog dana radit ću na recepciji, a možda postanem i menadžer“, odlučna je i čvrsta Anastasija u svom naumu. U gradu Šibeniku, Anastasija i Milica nadaju se da će im se ostvariti još jedna velika

želja, a to je da se okušaju u glumačkim vodama. „Gluma nam je ljubav još od malih nogu, jedn a velika, neost varena želja. Glumimo tu, kod kuće, na lokalnim priredbama. Ali negdje dalje nismo imale priliku. Pokušale smo u školskoj dramskoj sekciji, ali nam nije data šansa“, govori Anastasija o željama, planovima, odlukama. Jer vrijeme je promjena. Ispred njih je budućnost u kojoj će morati zagrijati stolicu, kalkulirati, praviti kompromise, čak i griješiti. „Strah nas je neuspjeha, nepoznatog i dalekog od mira i sigurnosti kućnog praga. Ipak, radujemo se novinama koji treba da nas uče da budemo bolji. Ali i ne žurimo koji korak naprijed“, kaže Milica i ističe da želi da se polako i mirno oproste od najbezbrižnijeg

vremena života. Stoga slijedi rastanak na slapovima Krke. Slika za pamćenje. A onda putevima snova u potragu za boljim životom i sretnijim krovom. Isto kao i većina mladih koji su spremaju da istrče iz roditeljskog okrilja, sanjaju nezaboravna putovanja i daleke zemlje. Iz dobrog iskustva Anastasija i Milica kažu da se, pored toga što je lijepo u njihovoj kosovskoj dolini, iz nje svi sele, pa ne bi ni one voljele tu ostati. A iz kosovske doline ponijeće sve što im je potrebno za novi let. Jer negdje na dnu srca, kao tiha vatra, bit će djetinjstvo ispunjeno pravim vrijednostima, druženjem uz mali broj prijatelja među kojima uvijek vlada pozitivna energija, beskrajna podrška i toplina. Paulina Arbutina

Bijela p^ela

8. mart u Rijeci

Kada spavam i ona je tu I sve je kao u snu. Ona je dobra, nježna i mila I sve bi za svoje dijete učinila. Istina to je, nije bajka, Ona je moja draga MAJKA.

tihovima posvećenim jednoj jedinoj majci, ženi i dami započelo je obilježavanje dana svih žena, 8. MART, u sklopu SKD “Prosvjeta” Pododbor Rijeka. Posjetitelji su uživali u recitacijama koje su priredila djeca iz dječjeg kluba “Mladi kreativci”, riječima punim ljubavi i nježnosti nagradili su svoje majke, ponosne bake i sve pripadnice nježnijeg spola. Njihove marljive i vrijed-

ne ručice na prethodnim radionicama izradile su cvijeće koje su na kraju programa darivali svim damama. Svojim prisutstvom po-

častila nas je i književnica Anđa Jotanović sa pjesmom koju je napisala posebno za Dan žena u čast svim ženama. I još jednom, dragi naši

bjelopčelci, čuvajmo i poštujmo naše majke, bake, kćeri i unuke, jer i one čuvaju nas i podsjetimo se davne izreke koja nam govori tko je ime i sinonim za ljubav, radost, razumijevanje, nježnost, požrtvovnost i pažnju, tko je žena, “ona je stvorena iz rebra muževog, ne iz njegovog stipala da se po njoj gazi, ne iz njegove glave da se njome vlada, već iz njegovog boka da mu bude jednaka, ispod ruke da bude zaštićena, pored srca da bude voljena!” Nataša Stojanović

Prolećna krojačica i vila prolećnica P

roleće je pokucalo i na vrata DV ZLATOKOSA BOROVO. Vesela dečja graja, šarene glavice ukrašene cvetnim motivima, bubamarama, žabicama i mravićima najavili su dolazak novog godišnjeg doba. Uz predstavu “Prolećna krojačica i Vila prolećnica” koju su za njih pripremili njihovi vaspitači zajedno su proslavili početak najšarenijeg godišnjeg doba. Prolećna krojačica zajedno sa mališanima “sašila” je nove c vetne haljine za voćke i voćnjake, deca su joj pomogla ukrasiti belim i ružičastim cvetovima i drveće koje

ukrašava prostore vrtića. No kako se još hladnoća i vetrovi javljaju i nerado propuštaju sunčeve zrake, i u predstavi su deca pokazala kako se vetar i sunce nadmeću ovih dana.

Bijela p^elA

Drago nam je što je sunce u ovom nadmetanju ipak jače i pobeđuje te svojim zrakama sve jače greje te tako potiče prolećno cveće da raste i cveta. U ovoj predstavi mnoštvo

šarenog c veća imalo je zadatak da pronađe svoju kućicu i sakrije se kada zagrmi i počne kišica da pada koja je u proleće česta, ali kratkotrajna. Kako završiti predstavu nego sa prolećnim kolom koje decu jako veseli. Veselje, radost i igru deca su nastavila na dvorištu. Lepo prolećno vreme mami decu da vreme provode na otvorenom, promatraju, uočavaju i zaključuju šta nam je to proleće sa sobom donelo. Sada i deci i svima nama predstoji samo da uživamo i najšarenijem godišnjem dobu. Gordana Pavić

SPORT STRELJAŠTVO

Zorana Arunović

Kada je Zorana Arunović, osvojivši u jednom istom danu i zlato (puškom), i srebro (s Brankicom Zarić i Bobanom Veličković), i bronzu (u miksu pištoljem s Damirom Mikecom), zakoračila u istoriju srpskog streljaštva kao niko prije, bio je to tek početak jedne sjajne berbe odličja na prvenstvu Evrope u Đeru.

Andrea Arsović

Dva zlata osvojio je najuspješniji strelac prvenstva Andrea Arsović (jedno vazdušnom puškom, a drugo u miksu sa Milutinom Stefanovićem), a Damir Mikec osim srebra

u miksu i ekipnu bronzu pištoljem (s Dimitrijem Grgićem i Duškom Petrov). Da na mlađima svijet ostaje, ali i medalje, potvrdile su i najmlađe reprezentativke Srbije Milica Babić, Sanja Vukašinović i Marija Kolarević, sada i zvanično juniorske prvakinje Evrope u gađanju puškom.

Atletika - kraljica igara

OTVORENA PRVA ATLETSKA DVORANA U SRBIJI

Nova atletska dvorana u Beogradu

dratnih metara i ima 4 kružne staze dužine 200 metara, dok sama unutrašnjost sadrži osam staza na 60 metara između kojih je prostor namijenjen skokovima u dalj, u vis, skoku s motkom i bacanju kugle.

žinom do 66 kilograma, Davor Štefanek, do 71 kilogram Aleksandar Maksimović, do 76 Viktor Nemeš. Stil rvanja bio je grčko-rimski.

Evropsko prvenstvo u rvanju

Elzam Bibić

Prva utrka u novootvorenoj prvoj srpskoj atletskoj dvorani na prvenstvu Srbije za mlađe pionire i juniore bila je ona na 60 metara. Najatraktivnija trka bila je ona u kojoj je mladi Elzam Bibić utisnuo trajno svoj trag na dan otvaranja i najavio i svoja buduća gostovanja u ovoj našoj sve tješnjoj strani rezerviranoj za najveće među velikima… Atletska dvorana prostire se na 7200 kva-

U svim sportovima sa velikih natjecanja predstavnici Srbije uglavnom se kući vraćaju okićeni medaljama. Sa prvenstva Evrope u rvanju u Rigi, u tri kategorije smjestila su se tri evropska vicešampiona. Glavom i strukom, ramenima i rukama, te-

Davor Štefanek

Viktor Nemeš

Olimpijada Najmlađa sportašica koja će braniti boje Srbije na Olimpijadi u Riju je petnaestogodišnja Anja Crevar, učenica drugog razreda gimnazije iz Pančeva.

Anja Crevar

Bijela p^ela

Proleće Proleće nam donosi tople i sunčane dane. Zlatno sunce obasjava moje selo. U voćwacima je drveće dobilo ružičaste i bele cvetove. Raznobojni leptiri lete od cveta do cveta. Na livadi se čuje cvrčkova pesma. Vire plavi mirisni zumbuli. U čitavom kraju čuju se veseli glasovi dece. Proleće je poklonilo mome selu puno sreće i radosti. Miloš Damjanović, 3. razr., Jagodwak

Saša Važić, Daq

Moj grad iz mašte

Uskrs

Volela bih da živim u gradu Igrogradu. Tamo se živi igrajući. Živela bih tamo jer se deca stalno igraju. Igrajući pišu zadaću, igrajući se idu u školu, igrajući sede, igrajući uče.

Na Uskrs bojimo jaja i deca se wima tuckaju. Meni je Uskrs najqepši praznik zato što tada idemo kod bake. Uskrs slavi ceo svet.

Miwa Zeqić, 2. razr., Markušica

Milan Medić, Dowi Lapac

Moj pas Miloš Bradaš

Jovana Bućkalović, Daq

Lara Đujić, Knin

Vawa Višwić, Zagreb

Moja kuja zove se Trejsi. Iz azila je, zato ima malo neobično ime. Stara je dve godine. Ona je pekinezer. Trejsi čuva i stražari u kući i u dvorištu. Vrlo je razigrana. Kada je pustim iz kuće, ona preleti čitavo dvorište kao strela. Zatim na trnutak stane, i ponovo trči. Kada se umori, uleti u kuću kao muwa, raširi se na kauču i ne daje nikome da joj se približi dok se ona ne odmori. Često laje , čak i kad je u kući potpuna tišina, ona, kao u inat, mora da je naruši. To mi inače ne smeta, osima kada laje noću. Ponekad je izvedem na dvorište da tamo laje,a ona baš dođe ispod mog prozora i onda se takmiči sa drugim psima iz susjedstva. Kad joj bacim lopticu, umesto da je uhvati i vrati mi je, odnese je u svoju korpu i zbog toga nam igra ne traje dugo. Imam mnogo mačaka koje Trejsi ne pod-

Bojana Mandić, Markušica

Bijela p^elA

nosi, pa kad izađe na dvorište i tamo zatekne mačke, vija ih sve dok ne pobegnu na ulicu. Ne vodimo je u šetwu jer woj povodac oko vrata smeta. Zna trejsi biti i veoma umiqata. Kada ti sedne u krilo, imaš osećaj da ti je nakovaw na nogama, ne zato što je teška, već zato jer je ne možeš ni pomaknuti, osim ako misliš ustati i time je izvrnuti na pod. Kad je treba okupati, prvo se sakrije, najčešće u ormar i ukipi se na mestu. Ako je ne uspemo pomeriti i odvući u kadu, odgađamo kupawe. A i kad je odvučemo, nemoguće ju je staviti u kadu. Za kupawa je mirna, ali čim je umotamo u peškir i ostavimo na kauču da se osuši, pobegne iz peškira i ceo kauč bude mokar. Trejsi je vrlo zanimqiva i zabavna i mnogo je volim. I znam da i ona voli mene, samo to ne pokazuje baš najboqe. Sara Popović, 6. razr., Daq

Luka Kladušić, Markušica Veqko Grbić, Vrhovine

Proqeće

Din, Dan, Din, Din. Dan

Proqeće je moje najdraže doba. Sve počiwe cvjetati. Pojavquju se pupoqci raznih voćaka. Lastavice se vraćaju u svoj dom nakon duge zime. Qudi počiwu raditi u vrtovima i poqima. Proqeće mi je također drago jer je u proqeće moj rođendan. Djeca se počiwu igrati vani i svugdje se čuje smijeh, lavež pasa i drugih životiwa. Proqeće je uvijek bilo i uvijek će biti moje najdraže doba godine.

Jedna bubamarica Sa četri tačkice Poletela u šetnjicu Din, Dan, Din, Din. Dan Bubamarica leti u šetnjicu Din, Dan, Din, Din. Dan Na livadi čuči Bubamarac mali Din, Dan, Din, Din. Dan Pita bubamara malog bubamarca Hoćemo li da preletimo livadicu, livadicu Din, Dan, Din, Din. Dan Bubamarac širi i krila – gde si dosad moja Vilo bila Od čekanja mi zamalo otpadoše krila Din, Dan, Din, Din. Dan

Goran Bolić, 7. razr., Dowi Lapac

Anastazija Stojadinović, 6 god., Beograd

Nikolina Bjedov, Knin

Moja drugarica Moja najboqa drugarica zove se Maja. Idemo u isti razred i družimo se i u slobodno vreme. Maja ima kraću plavu kosu i viša je od mene. Živi u drugom mestu, ali nam to ne smeta da budemo najboqe drugarice.

Lea Mandić, Markušica

Teodora spasenović, 2. razr., Markušica.

Moj brat Moj se brat zove Boris. Ima osam godina i ide u drugi razred. Oniži je i debequškast. Najčešće nosi trenerke. Lice mu je bucmasto, a oči sitne i smeđe kao dva mala kestena. Ima mali nos i tanka usta. Kosa mu je kestewasta, kratka i gusta. Govori brzo i nekad nerazgovetno. Nekad moram razmišqati šta je rekao. Moj brat mewa raspoložewa svaki dan. Nekad je veseo i dobar, a nekad qut. Kada je qut, i mene naquti, pa se mi, kao što kaže moja baka, "častimo" rečima. O tuči neću ni da pri-

Dajana Veselinović, Žegar

čam jer onda probudimo celu kuću. Boris je nemiran i vragolast, ali je i pažqiv i nežan. Drugovima uvek hoće pomoći. Vredan je i marqiv. Uvek postiže odlične rezultate, ne samo u školi nego i u karateu koji trenira godinu dana. Nedavno je išao na takmičewe u Sombor i osvojio prvo mesto. Moja porodica i ja bili smo presrećni i ponosni jer mu je to bilo prvo takmičewe. Boris je dobar brat, mnogo ga volim i nikada ne bih poželel drugog.

Jelena Ćoso, Žegar

Viktorija Lalić, 5. razr., Daq

Nikola Zelić, Žegar

Andrea Simić, Knin

Jelena Ćoso, Žegar

Nikolina Qubičić, Žegar

Bijela p^ela

David Ninković, 2. razr., Jagodwak

Strahiwa Kolarević, 2. razr., Jagodwak

Sara Popović, 3. razr., Daq

Una Panišić, 1. razr., Daq

Miwa Zeqić, 2. razr., Markušica

Bijela p^elA

Radmila Đilas, 5. razr., Gračac

Nikola Dragojlović, 7. razr., Markušica

Stefan Karagić, 1. razr., Trpiwa

Lana Vuleta, 7. razr., Rijeka

Luka Stanisavqević, 3. razr., Gračac

Sara Ivanović, 8. razr., Daq

Bijela p^ela

Crtalica

PAROVI

Spoji parove

Pripremio Dragiša Laptošević

MOZGOLOMKA

Letjelo je jato gusaka. Sretne ih gusan: "Zdravo 100 gusaka!" Jedna guska odgovori: "E, da nas je ovoliko i još dvostruko više, pa i ti s nama, bilo bi nas 100". Koliko je gusaka bilo u jatu?

PIRAMIDA

Svaki broj iznad predstavqa zbir dvaju brojeva ispod. Popuni piramidu

ZA BISTROOKE

Koja je linija duža do strelica? POVEŽI

Ime Prezime ŠIBICAQKA

Razred Adresa

Premjesti jednu šibicu da račun bude ispravan

Odgovor n a gr a d n i ZADATAK SKD Prosvjeta Pododbor Rijeka Bijela pčela Trg Sv. Barbare 1 51000 Rijeka

Bijela p^elA

Jednoga dana, vidjeli nismo, ježić je, kažu, dobio...

a) grip b) xip c) pismo d) čestitku

Web-zanimacije

APRILILILILIIIII Kako je uopšte došlo do prvoaprilskih šala i zašto baš 1.april? O » no što je još zanimqivije jeste čiwenica da ne postoji tačno definisan odgovor na postavqeno pitawe, postoje samo teorije. Evo i pet najzanimqivijih čiwenica o ovom veselom prazniku«, piše na stranici National Geographica www.nationalgeographic.rs/vesti /2467-kako-je-nastao-1-april-dan-sale.html, a jedna od wih, koja se spomiwe u tekstu, kaže ovako : J» edna od teorija vezana je za britanskog kraqa iz XIII veka. Naime, ovaj kraq bi svaki put kojim bi prošao proglašavao javnim dobrom. Jednom je, 1. aprila, planirao da prođe kroz deo grada Notingemšira. Kada su čuli planove kraqa, građani su odlučili da mu ne dozvole da uđe u grad. Kraq je zbog toga poslao vojsku kako bi kaznio neposlušne građane, ali kada je vojska stigla, ceo grad se upustio u budalaste aktivnosti, kao što je davqewe ribe na suvom. Kada je čuo kako su se ponašali stanovnici ovog grada, kraq je proglasio grad suviše glupim za kaznu.« Smešno, zar ne? Ali eto, tako su se meštani spasili sigurne kazne, a možda i smrti. Za ovaj dan vezane su i tradicije u nekim zemqama. Jedna od najpoznatijih šala, raspro-

stawenih u Francuskoj i na francuskim govornim područijima Švajcarske i Kanade jeste “Aprilska riba”. Ideja je sledeća: qudi jedni drugima lepe na leđa papirne ribe. Naravno, tako da žrtva to ne primeti. Ovaj običaj postoji i u nekim delovima Italije, kao i u belgijskoj pokrajini Antverpen. Najnovija moda je i ukqučivawe medija svojim šalama u redovni prvoaprilski program. Evo dva najzanimqivija primera kako su nas svetski mediji n “ asamarili”. Tako je, na primer, prvog aprila 1957. godine BBC-jev news show “Panorama”” najavio da će, zahvaqujući veoma blagoj zimi i otklawawu štetočine žiške, švajcarki farmeri moći da do kraja sprovedu berbu špageta sa drveća. Istog dana 1992. godine, američki N “ arodni radio” objavio je, u emisiji R “ azgovor nacije”, da će se nekadašwi američki predsednik Ričard Nikson ponovo kandidovati za šefa te države. Navodno, slogan wegove nove kampawe trebalo je da bude: N “ isam uradio ništa loše, niti hoću”. Ukoliko vas zanimaju i druge šale pronaći ćete ih na hoaxes.org/aprilfool/ gde je lista 100 najzanimqivijih svih vremena.

RJE{EWA

IMENOSLOV

mozgolomka

POVEŽI

U jatu su bile 33 guske.

1g, 2d, 3a, 4v, 5b

za bistrooke

Linije su iste dužine.

PIRAMIDA

šibicaqka

109 61 48 33 28 20 16 17 11 9 7 9 8 3 6 4 3 6 2 1 5

VI - V = 1 PAROVI

1b, 2v, 3a

Pripremila: Nada ^upkovi}

Za ta~no rje{ewe nagradnog zadatka kwigom je nagrađena Petra Mladenović iz Viškova.

Znate li kako nastaju imena i prezimena? I šta ona znače? Ako ne znate, čitajte imenoslov. Ime Ana potiče iz starohebrejskog H “ annah,” tj. H “ anna” od korena h-n-n, u značewu “milost, zahvalnost”, što je kasnije prešlo u latinski jezik te se izgovaralo "Anna". Ime je majke Bogorodice Marije, pa je u raznima varijantama postalo popularno širom hrišćanskog svijeta od najranijih vremena do danas. Od ovog imena izvedena su imena Aneta, Anita, Anica, Anka, Ankica, Awa i Eta. U posqedwih nekoliko decenija čak ovo ime je na samom vrhu na listi najčešćih imena djevojčica, kako u Srbiji tako u Hrvatskoj.

Bijela p^ela

ČIPKO I DJED FILIP

ISSN 1331-5455

Piše i crta: Borivoj Dovniković Bordo

NAGRADE

Grada Rijeke 2005. •Nagrada Sima Cucić 2011. •Nagrada nagrada 2012. •Zmajeva •Povelja Milan Radeka 2014.

Izdavač: SKD "PROSVJETA" ZAGREB - Adresa uredništva: SKD “PROSVJETA”, Trg. Sv. Barbare 1, RIJEKA - Telefon (051) 330-867, tel./faks 330-873, E-mail: bijelapcela@gmail.com - Uređuje redakcijski kolegij - V.D. glavnog urednika: SRĐAN TATIĆ - Izvršni urednik: LJERKA RADOJČIĆ Likovni urednik: BORISLAV BOŽIĆ - Grafički urednik: ĐURO BUDISAVLJEVIĆ - Lektor i korektor: DUŠANKA STARČEVIĆ - Kompjuterska priprema: DAMIR BEDNJANEC - Štampa: GRAFIKA HELVETICA, RIJEKA - List izlazi mjesečno - Tiraž: 1500 primjeraka - IBAN: HR8823600001500150831 - Ubilježeno u Ministarstvu kulture i prosvjete Republike Hrvatske, Sektor informiranja, pod brojem: 757 i u Upisnik HGK o izdavanju i distribuciji tiska.

List je sufinanciran sredstvima Savjeta za nacionalne manjine Republike Hrvatske, Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije, Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije i Grada Rijeke