Bijela pčela, br 192 by Danilo Orelj

djecu u v s za list

Cijena 10 kn, 1,5 € - u pretplati 10% popusta

1994. MUSIĆ Ć I U L O JANA ILA TAT Q E M E T U

RIJEKA, DECEMBAR 2013.

192

SADRŽAJ 4 6 8 10 12 13 14 15 16 18 20 22 24 26 28 30 31 32 34 38 40 42 43 44

Rijeka Reče mi Dunav (priča) Oko jelke Miloš Crwanski Božić Manastir Savina Snaga aždajinog zeca i vrapca Ugovor zla i mržwe Koviq Republika Finska Zuzuko Znam latinicu, učim ćirilicu Basna Čudesni pingvini Andreja Preger Slikar Paja Jovanović Kviz Za tebe i za... Predstavqamo... Maštom, raukom... Mala galerija Veliki odmor Web-zanimacije Čipko

Dragi prijateqi, bjelopčelice i bjelopčelci Stigao je i decembar, sveti Nikola, Nova godina, vrijeme darivawa. Sigurna sam da ćemo ih svi dobiti, zaslužili smo. Iako još kalendarski nije zima, vani je hladno, kiša ili malo snijega. Sve u svemu, pravo vrijeme da se više družite s kwigom i malo više učite, jer polugodište se bliži. Usprkos hladnom vremenu, Bijela pčela, se otisnula na dalek put. S našim prijateqima »Pozorištem Bajka« iz Beograda posjetila je prijateqe u Vojniću, Srbu, Dowem Lapcu, Kninu i Metkoviću. Bilo je to za nas zaista lijepo družewe, a sigurna sam da je bilo i svim bjelopčelicama i bjelopčelcima. A kako je bilo, možete vidjeti na našem Fejsbuku. Sretna vam i uspješna nova 2014. godina! vaša Bijela pčela

Rijeka

Rijeka je silna; njene vode koje neprestano teku odražavaju stvaralačku snagu prirode i vremena. Simbol je plodnosti jer svojim vodama daje život zemlji. Označava i protok vremena; teče od izvora prema ušću kao život od rođenja do smrti. Ona je slikovno značenje našeg života, bujica naših osjećaja. Rijeka je uvijek u nama; često hirovita, opasna, ponekad lijena, umilna; kadikad brzo odmiče, pokatkad zastajkuje; ona žubori, šapuće, kikoće, bjesni, pjeni se… Rijeka je mudra i od nje valja učiti. Za neke ona je sveta. Mnogi narodi imaju riječne bogove i duhove. Slikari su tokovima riječne vode znali pronaći zlatno zrno nadahnuća.

Mašta i stvarnost

Jan Van Eyck, Madona kancelara Rolina, detalj

Mistično značenje Poput vodene zmije vijuga rijeka između brda, naselja i šuma. Znatiželjni stanovnici promatraju sa gradske utvrde kako živopisnom rijekom protiče život; veslače i putnike na čamcima i brodovima, konjanike i prolaznike koji prelaze preko mosta. Pogled im se otvara na tornjeve, zvonike, kuće i na dvorac što se smjestio na adi u sredini riječnog korita. Ovaj veličanstveni krajolik samo je djelić jedne velike zavjetne slike, na kojoj se ističe Bogorodica s djetetom i moćni vojvoda od Burgundije. Slika je djelo velikog Jana Van Ajka, a prekrasni pejzaž na njenoj pozadini ima duboko mistično značenje. 4

Bijela p^elA

Mitska rijeka Stiks, Joakimu Patiniru, majstoru iz Anversa, bila je samo motiv za stvaranje dojmljivog riječnog pejzaža. Premda je mašta umjetnika slobodna, mašta Patinira nije mogla pobjeći od stvarnosti. Jer nebo, stijene, drveće i rije- Joachim Patinir, Haron prelazi Stiks ke stvarne su i u podzemnom svijetu u kome lađar Haron prevozi duše umrlih. Svijet vječne tame nastao je iz prirodnog posmatranja slikara, iz njegovog osjećaja za svjetlost, nebo i vodu. Rijeka Stiks, kao i rijeka zaborava Leta, samo su postale oznake za putovanje na onaj svijet bez povratka.

Medaljon u kupoli Hrišćanima je sveta rijeka Jordan u Svetoj zemlji. U njenim vodama rođeno je hrišćanstvo, krštenjem Hrista. Na kupoli pravoslavne kapele za obred krštenja u Raveni izveden je prekrasan mozaički medaljon. Na njemu je Sv. Jovan Krstitelj s velikim bogato ukrašenim krstom, kojim sa cvjetne obale krsti Hrista u vodi. Iznad Hristove glave bijela je golubica, simbol Duha Svetoga. Sa strane, iz vode, izranja riječni bog koji predstavlja utjelovljenje rijeke Jordan. Ovaj prizor, sa blistavo zlatnom pozadinom, obrubljen je plavičasto bijelim prstenom i crvenim i tamnoHristovo krštenje, mozaik u kupoli modrim linijama.

Izravno iz mašte

Camille Pissarro, Louvre, ujutro, pod snijegom

Izazov ljepote Razdragana rijeka Sena, kako bi rekao jedan francuski pjesnik, rijeka je ljubavi. Najljepša je kad sretne Pariz. Zato je najviše opjevana. Sena je omiljena među slikarima. Osobito draga bila je slikaru Kamiju Piasarou; zimi, ljeti, u proljeće, u jesen; jutrom, danju, u večeri, noću. Sena je uvijek izazov ljepote. Na ovoj slici Pisaro ju je vidio sa jedne terase pod snježnim pokrivačem. Kroz jutarnju sumaglicu vidi se glasoviti pariški muzej Luvr, most, užurbani brodovi, tromi stari šlepovi, drveće i nebo odjeveno sivilom. Prijatan prizor dočaran je pomoću vodoravnih traka nanesenih brzim i neusiljenim potezima četkice.

Zimsko nebo začaralo je rijeku. Njenu obalu prekrila je bijela koprema. U snenom riječnom krajoliku tragovi su života: pomaljaju se krošnje stabala, drvene kućice, obrisi ljudskih figura Katsushiks Hokusai, Rijeka Sumida u snijegu u daljini, a na površini rijeke, pored čamca, plivaju patke, prkoseći okovima hladnoće. Ovaj jednostavan pogled na rijeku djelo je japanskog majstora drvoreza Hokusaia. Slika je izvedena izravno iz mašte; svježa je i šista. Ona pokazuje istančan osjećaj za slikovitost i izražajnost stvaraoca koji zapaža ljepotu prirode svojom lirskom prirodom i zanosom.

Mistična mjesečina Noć se spustila nad rijekom Temzom. Na zelenoj, gotovo mističnoj mjesečini sablasno plutaju i izranjaju ukotvljeni brodovi. Krstovi na njihovim katarkama zastrašujući su i nalik krilima noćnih ptica. Bolesni odsjaji mjesečine na površini rijeke dopiru Atkinson Grimshaw, Sumrak na Temzi do daljina gdje se naziru obrisi kupole Katedrale sv. Pavla. To prepoznatljivo londonsko neimarsko zdanje, okupano čudnom i tajanstvenom svjetlošću, izgleda sasvim drugačije no danju. Slikajući rijeku umjetnik je nastojao da izrazi duhovnost pejzaža, da oslika osjećaj ljudske usamljenosti.

Kandilo osjećajnosti

Grujica Lazarević, Jesen na Tisi

Žig jeseni otisnuo je boje u riječni krajolik: rićkastim, žućkastim, rumenkastim nijansama. Rijeka je islikana prozračnim obrisima stabala, ugaslim raslinjem što se rasprostiru uzduž riječne obale. Tananom osjećajnošću i rukom izuzetne nježnosti, slikar Grujica Lazarević sjetnim bojama oduhovljava pejzaž, rastopljen izmaglicom. Nadahnut riječnim vodama, umjetnikov akvarel izaziva posebnu vrst osjećaja, osjećaja koji je poziv na prisni dodir s vodom, tlom i biljem. Lazarevićeva rijeka je kandilo što zrači posebnom svjetlošću i ljepotom. Bijela p^ela

Sonja Krstanović

Reče mi Dunav

– Kapljica vode najveće je čudo kozmosa. Ona je temelj i građa života. Sve što živi sačinjeno je, uglavnom, od vode, pa i ti. Zato i mogu s tobom razgovarati – reče Dunav. – Pa, ipak, kako je to moguće? – upitam, zbunjena. – Ti si rijeka, a ja ljudsko biće. Slušam tvoj šumor i ne razumijem ga. Zanosi me igra sunaca, vjetra i sjenki u tvojim bezbrojnim zrcalima, a vidim samo bljeskanje, titrajuće šare, sunčevo zlato razliveno na valovima. – U mome šumu su glasovi svih ljudi koji su mi se ikad približili, u igri sunca, vjetra i sjenki, slike su svih godina, mjeseci, dana i trenutaka koji su prošli. Ja sam vodena knjiga

u kojoj je sve zapisano. – Ali, ti pričaš sa mnom... Ili, možda sanjam? Pričam sa Zemljom, dio sam njenog krvotoka. Hranim njeno božansko tijelo, da bi rađalo ljepotu, radost, bogatsvo i raskoš bića i oblika. Pričam sa bićima koja žive na mojim obalama i u meni. Pričam s brodarima, alasima i djecom, sa svima koje me vole – reče Dunav – kao što voda priča s vodom, rijeka s rijekom. – Ja nisam voda – rekla sam. – I ti si dijete Starog Oceana – reče on – i u tebi je voda. – Ali, nisam rijeka. Ne tečem. – Ko zna – reče Dunav zagonetno. - Većina rijeka teče nizvodno, poneka i uzvodno, neke na površini, neke ispod zemlje, a vi, ljudska bića, možda, tečete kroz vrijeme? Svi se, na kraju, ulijevamo u vječnost. – Mislila sam da se ulijevaš u Crno more – promrmljam. – Tako je, ali ulijevam se i u nebo. Najprije u more, pa u nebo, postajem nebeski Dunav. Zatim se spuštam na zemlju, skriven u kiši, vraćam se tamo odakle sam krenuo. Iznova i iznova - neprestano kružim. – Je li to vječnost? – upitam. – Vječnost je tajna – reče Dunav. – A gdje je ključ te tajne? – pitam. – Ključ svih tajni je u srcu – reče Dunav – ljubav! Ljubav sve spaja, sve čini mogućim, pa i ovaj razgovor. Ne zaboravi... – Posljednje riječi nisam razumjela. Odnio ih je duboki, tajanstveni šum velike rijeke. Ali moje srce ih je razumjelo. Riječi izgovorene jezikom ljubavi ne mogu stati u tijesne zvučne krletke običnih riječi.

Ilustrovao: Zvone Kenđel

vetle ledene noći, u kojoj su krovovi bleštali na mesečini a jelke se belasale pod srebrnom igličastom prašinom, družina patuqaka kretala se prema jednoj kući. Išlo su ćutke kako ih qudi, onako raspoložene, ne bi čuli. Da bi ipak dali oduška svome vesequ, sporazumevali su se znacima koji su bili veoma smešni, pa su im se obrazi naduvavali od neobuzdanog smeha. Često nisu smeli da pogledaju jedni druge kako se ne bi nasmejali na sav glas. Samo je najmawi među wima pričao, ali to se moglo protumačiti kao pucketawe grana, cviqewe pasa, ili već kako god. Vesela družina uskoro stiže do kuće u koju je nameravala da uđe pa se samo patuqcima znanim načinom začas obrete u woj. U kući je bilo toplo i tiho. Patuqci se odmah dadoše na posao da pronađu novogodišwu jelku, što nije trebalo da bude nimalo teško jer je kuća bila mala. Ulazili su u sve sobe redom i ubrzo u jednoj pronašli dva usnula deteta. – A gde je jelka? – upita patuqak s crvenom kapom. – Mora biti tu negde – mudro zakquči patuqak sa svetlucavim medaqončićem oko vrata, pa pogledom pretraži sobu. – Gde su deca, tu je i jelka – zakquči treći, onaj u čupavim čizmama, zavirujući iza vrata. – Dabome – složi se i četvrti patuqak koji nije vadio ruke iz mufa i stajao u mestu. – Lepo, lepo – na to će sedobradi Zovko, vođa patuqaka – pa gde je onda? – Stvarno, gde je? - ušeprtqiše se patuqci i počeše da se osvrću oko sebe. – Možda jelke uopšte nema – najzad zakquči patuqak s medaqonom. – A zbog čega nam je Deda Mraz ostavio znak na kući? – spremno će vođa patuqaka. – Da, zašto, zašto? – čudili su se patuqci

i češkali brade u nedoumici. – Pretražimo, dakle, kuću malo pažqivije – najzad naredi Zovko, pa poče prstenom da osvetqava zidove soba, pri čemu mu mu je patuqak koji je nosio medaqončić usrdno pomagao. Pretražiše sve prostorije bez uspeha. Najzad u dobi u kojoj su spavala deca ugledaše jelku visine omaweg maslačka. Na polici, pored kwiga bajki, nalazila se ona, na malom postoqu, lepo ukrašena, okićena crvenim i zlatnim kuglicama, baš kao što treba. – Gle kako je lepa, kao da je kitila moja mama – zadivi se patuqak u čupavim čizmama. – Meni liči na šišarku – sumwičavo će najmlađi patuqak, kome je muf veoma lepo pristajao. – To i jeste šišarka – s osmehom će Zovko, pa osvetli prstenom jelkicu a ona blesnu u punom sjaju crvenom i žutom bojom, jasno odajući obrise borovog ploda. – To je jelka, zar ne, i to se važi? - ozbiqno će najmlađi patuqak. – Važi se, važi, nego šta – potvrdi Zovko. – Ali ne možemo igrati oko tako male jelke – snuždi se patuqak s mufom. – To je bar lako. Zovko će je povećati koliko god hoćemo, pa ćemo plesati do mile voqe – objasni patuqak sa crvenom kapom. – Ne znam da li je to u redu – zamisli se patuqak s medaqončićem – morali bismo da je diramo, a mi to nikad ne radimo. – Dabome – složi se patuqak u čupavim čizmicama. Mi samo skakućemo, pevamo i šaqemo deci lepe žeqe, ne kvarimo ništa. Zašto bismo je dirali? Mogli bismo je čak slomiti, pa šta onda? – Ali nije red da deca ostanu bez dobrih

žeqa. Treba da im traju čitave godine – tužno će patuqak s medaqonom. – Ako ne budemo tupkali oko jelke i pevali, ostavićemo ih puste – snuždeno će patuqak u čupavim čizmama. – Ima i tome leka – osmehnu se vođa patuqaka, pa iz xepića na naranxastom prsluku izvadi šaku svitaca, na iznenađewe svih. Potom im se obrati veselim glasom: – Igrajte, mili moji! Svici odmah okružiše jelku, pa stadoše da igraju oko we, svetlucajući malim fewerima. Nasmejani patuqci otpevuši-

še pesmicu zdravosanku, neophodnu svakom detetu, a šišarka zapucketa od radosti. Na kraju svi zatrupkaše poželevši nešto lepo. – Eto i to je urađeno – zadovoqno će Zovko. – Možemo da krenemo – reče i pucnu prstima, na šta se svici, kao jedan, vratiše u xep. Patuqci se zatim iskradoše iz sobe i začas obreše u snegom prekrivenom dvorištu. Odatle bodrim korakom pregaziše stazicu i nestadoše u plavičastom praskozorju.

j e l o k k e O

Gordana Maletić.

Ilustrovao: Sven Kovačević

Miloš CrWanski (1893 – 1977)

Crwanski je osjetio da je nakon Prvog svjetskog rata došlo novo duhovno pjesničko vrijeme. Smatrao je da iz poe zije treba izbacivati uobičajene stihove i ponavqawe u stilu izraza “cile-mile”. Zalagao se za punu pjesničku slobodu, naglašavajući da mladi pjesnici ne žele nikoga kopirati nego stvarati vlastiti poetski svijet.

Pripremio: Ratko Reli]

Crwanski je bio veliki majstor proze, ali i poetske riječi u stihu. Mnogi ga svrstavaju u “veliku trojku južnoslavenske kwiževnosti” – uz Ivu Andrića i Miroslava Krležu.

Biseri wegove poezije

MAJSTOR PROZE I POEZIJE "Tandara – mandara" stihovi Prve je stihove počeo da piše još u djetiwstvu. U dvanaestoj je godini “sklepao” jednu pjesmicu u stilu “Oj, djevojko, oj: - oj na Bosfor napred, oj!”. Ovim nevještim početkom želio je oponašati poznate pjesnike i nazvao ih je “tandara – mandara” stihovi. Prve zapažene pjesme štampao je 1908. u dječjem listu Golub i u časopisu Bosanska vila. Buđewe pjesnika Pravi se pjesnik u Crwanskom probudio u godinama Prvog svjetskog rata kada je bio na ratištima Rusije i Italije. (U Beču je kao stu10

Bijela p^elA

Novo doba bez "cilemile" poezije

dent prisilno mobiliziran u austrougarsku vojsku). Svoj doživqaj rata izrazio je u zbirci “Lirika Itake” u kojoj je rat nazvao najvećom qudskom ludorijom. Opjevao je bolno raspoložewe vojnika koji se vraća u svoj razoreni zavičaj protestnim uzvikom. "Prokleta pobeda i oduševqewe!" Nakon ove zbirke pjesama, nakon duže pauze, štampao je stihove i “Lament nad Beogradom”. No, treba napomenuti da i u wegovim proznim djelima također ima poetskih mjesta i lirike, naročito u romanima “Dnevnik o Čarnojeviću”, “Seobe” i “Roman o Londonu”.

Najpoznatije pjesme Miloša Crwanskog jesu “SumaREKLI SU Crwanski je čist pesnik, ima osećaj za jezik i još uvek je aktualan... Robert Hodel, profesor Instituta za slavistiku Univerziteta u Hamburgu

On je prvi naš pesnik ulice. (Misli se na upotrebu riječi) Radomir Konstantinović

Wegovo pjesničko djelo predstavqa kamen međaš u razvitku srpske poezije. Karmen Milačić

Crwanski peva elegantno i ponekad rastuženo. Miroslav Mirković

Roman o Londonu tri puta je boqi od nekih koji su dobili Nobelovu nagradu za kwiževnost... Miroslav Krleža

Samo je Crwanski od svih rođeni pisac. Ivo Andrić

tra”, “Lament nad Beogra dom” , “Stražilovo” i “Ser bia”(Svojevremeno su u lektiru za sedmi razred osnovne škole uvrštavane wegove pjesme “Pozdrav”, “Sumatra” i “Prva jeza”). U mnogim pjesmama Miloša Crwanskog ima “jakih riječi i misli” koje zahtijevaju dodatni umni napor i primjerene su čitaocima većeg stupwa obrazovawa. Zato su uz neke wegove pjesme neophodna dodatna objašwewa. Iako pjesničko stvaralaštvo o ovoga pisca nije obimno, ipak je označilo novi pravac i prekretnicu u srpskoj poeziji između dva svjetska rata.

Najčešće riječi U svojim pjesmama Crwanski je često uz riječi: luk, more, golubovi, zavičaj, priroda, plavo nebo, upotrebqavao trešwe, modre vode i lišće. Kako bi Crwanski danas pisao “Čini mi se da bi istovremeno bio Haker ili veb-dizajner pisac”, kaže Bane Đorđević u Večerwim novostima od 28. septembra 2013. i dodaje: “Čini mi se da bi na radnom stolu imao nekoliko moni-

tora i nekoliko kwiga svojih prijateqa iz prošlosti… Za mene je Crwanski simbol mogućnosti da čovek prihvati moderne tekovine, a da pri tom ne izgubi dušu.” Novinar, profesor, diplomata, obućar Bio je novinar, diplomata, prevodilac, profesor, sportista, polemičar, parničar, u izgnanstvu čak i obućar, kurir, konobar. Usporedo sa svim tim, ili, boqe rečeno, iznad svega, pisac. Crwanski je jedan od retkih pisaca čiji se život prelama u wegovim delima.

SUmatra (otok u Indoneziji)

Lament nad Beogradom (lament, lat.- tugovawe, sjećawe)

Sad smo bezbrižni, laki i nežni. Pomislimo: kako su tihi, snežni vrhovi Urala.

Ti, međutim rasteš, uz zorwaču jasnu, sa Avalom plavom, u daqini, kao breg. Ti treperiš. I kad ovde zvezde granu, i topiš, ko Sunce, i led suza, i lawski sneg, U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti, i ponavqa, kao dan i detiwi plač. A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje, Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje...

Rastuži li nas kakav bledi lik što ga izgubismo jedno veče, znamo da negde neki potok mesto wega rumeno teče. Po jedna qubav, jutro u tuđini, dušu na muvija sve tešwe, beskrajnim mirom plavih mora, iz kojih crvene zrna korala, kao iz zavičaja trešwe. Probudimo se noću i smešimo, draga, na mesec sa zapetim lukom. I milujemo daleka brda i ledene gore blago, rukom. U ovoj je pjesmi iskazao misao „kako je u životu sve u nekoj vezi“. Sve što se u svijetu događa, dobro ili zlo, negdje se izravnava: ako nas danas ovdje nešto rastuži, daleko u daqini umjesto naše tuge nekome radost teče...

Grlim još jednom Tvoj kamen strmi, i Tebe, i Savu, i Tvoj Dunav trom. Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi! Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom. A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj, to ime će biti posledwi šapat moj. Crwanskom je Beograd velika qubav i neuništiv grad u kojem se sve ponavqa "kao dan i dečji plač". Beograd mu je topli zagrqaj u kojemu nalazi krajwi ciq svojih lutawa tuđim podnebqem... Jednom je rekao: Uvek sam hteo da živim u Beogradu...A živeo sam dugo svugdje, potucao se po svuda, pa – kad zalelečem daleko... Naiđe mi Beograd koji me teši, varoš koja mi govori utehom... Bijela p^ela

jedinorodnog da nas izbavi iz greha. U vreme Hristovog rođewa (Božića) bio je veliki moralni pad qudi. Mnogi su živeli bez Boga, svet je bio prepun greha. Rimska imperija vladala je Evropom, Azijom i Afrikom u trenutku rođewa Gospoda Isusa Hrista. Rođen je u Vitlejemu, u pećini na slami. Bog među qude dolazi skromno, u miru, zbog toga ovaj veliki hrišćanski praBožiću, o Hristovom rođewu, anđeli pevaju: „Slava Bogu na visini i na zemqi mir, među qudima dobra voqa“. Božić je taj mili praznik čija lepota utiče na posebno raspoložewe svakog pravoslavnog hrišćanina. To je praznik nad praznicima, početak svih praznika. Da se Gospod Isus Hristos nije pojavio na zemqi voqom Oca svog, ne bi ni bilo drugih praznika koje hrišćani praznuju u svrhu svog duhovnog spasewa. Bog Otac je još u Starom Zavetu, preko pobožnih qudi, nagovestio da će kada dođe punoća vremena poslati svoga Sina

znika: „Hristos se rodi” (mir i dobra voqa među nama…) Do Hristovog rođewa qudi nisu živeli u svetlosti Božića, nisu znali za poruku mira i dobre voqe, ponašali su se kao divqe zveri. Iz tog paganskog nemira ugrožavali su jedni druge, bilo je po onoj čuvenoj „čovek je čoveku bio vuk“. Sve se svodilo na rat, borbu i voqu jačeg. Paganska religija je doživela pad i svaku druš-

BOŽIĆ “Rođewe tvoje Hriste Bože naš…” (Tropar) znik mewa nas qude i snažno utiče na naš svakidašwi život. Zahvaqujući Božiću „… sva zemqa počiva u miru…“, to je dan koji nas treba povesti ka sveopštem izmirewu među qudima. Pokazati nam put qubavi i dobre voqe. Božićni pozdrav kod pravoslavnih hrišćana objašwava smisao ovog pra-

tvenu vrednost. Qudsko društvo je pošlo u sunovrat, a to je za Boga bila „punoća vremena“ kada se među qudima treba javiti Bog na uverqiv način. Bog šaqe preko Djeve Marije svoga sina u qudskom obliku, da bi ga qudi lakše shvatili i lakše razumeli wegovu nauku o spasewu qudi. Sve vreme iščekivawa po Starom Zavetu se najzad ispunilo rođewem maloga Boga, Božića, našeg Spasa koga nam je Bog bezbroj puta najavio preko proroka, sudija, patrijaraha, pravednika… Qudima je napokon došlo sunce poznawa Boga preko Gospoda Isusa Hrista. Tu veliku qubav Božiju, rođewe Hrista, Božić, mi pravoslavni hrišćani svake godine slavimo 25. decembra po starom a 7. januara po novom kalendaru. Proslavqamo ga radosnom pesmom: „Nek radost nova po svem svetu hodi, Mir Božiji svima i Hristos se rodi“. Radoš Matić

Bijela p^elA

Manstir SAVINA

dnekud su dopirale zvezdane harmonije stihire Svetom Savi, od Isaije Srbina (14. vek) i stapale se sa utišanim vekovima nadnetim nad manastirom Savina, nazvanom upravo po srpskom svetitequ. More je svojim iskonskim plavetnilom još više isticalo wegovu belinu čineći nam ga još bližim. Obronci Lovćena dospeše do manastira. Gledani odozdo deluju kao neprobojno kameno nebo. Koliko je bio u pravu Quba Nenadović, ugledavši ulaz u Boku Kotorsku, nakon povratka iz Italije, kad je zapisao: “Čudim se suncu što želi zaći kad ovakve lepote nigde neće naći.“ U manastiru Savina je od 11. veka do danas vazda nešto građeno, dograđivano, preziđivano...To je i razumqivo, jer ovaj manastir nije bio vladarska zadužbina. Gradili su ga monasi i verujući narod. Trebalo je i moliti i podmićivati moćnike: Mlečane, Turke, Ruse, Austrijance, Francuze...A bilo je i zemqotresa i požara koji su nanosili štetu. Manastir Savinu sačiwavaju tri crkve, mala i velika, obe posvećene Presvetoj Bogorodici, i Savina crkva. Mala crkva je najstarija. Sagrađena je 1030. godine. O tom dalekom vremenu nešto malo znamo iz vizantijskih izvora i “Letopisa popa Dukqanina”. Još nije došlo do raskola u hrišćanskoj crkvi (1054.) i u srpskim primorskim kneževinama, pa

Praznične tišine i u Travuniji gde se nalazila Savina, osećao se izvesni napredak. Mala crkva je više puta obnavqana i freskama ukrašavana, što je razumqivo ako se zna da je uz obližwu crkvu Sv. Save održavala duhovni život sve do kraja 18. veka, kada je sagrađena velika crkva. Wena uloga bila je velika u prihvatawu monaha manastira Tvrdoš koji je krajem 17. veka stradao u tursko- mletačkim ratovima. Međutim, mletački dužd Alvize Močenigo je tek 25. jula 1776. godine odobrio gradwu velike crkve. Gradwa je trajala dvadesetak godina. Gradili su je čuveni majstori sa Korčule Nikola Foretić i protomajstor Đorđe, a pomagali su im Mića, Ilija i Andrija za, kako je zapisano, radwe niže vrednosti. Svojim umećem i talentom stvorili su zdawe koje i danas pleni svojom lepotom, u koje su utkane čudesne boje prirode i duha. Tome naročito doprino-

si veličanstveni ikonostas sa 66 ikona, delo velikih majstora Simeona i Alekseja Lazovića. Manastirska riznica i biblioteka čuvaju jedinstvene dragocenosti koje bismo mogli svrstati u tri dela: vrednosti prenete iz manastira Mileševe, dragocenosti manastira Tvrdoš i dragocenosti Savine. Za ovu priliku da spomenemo samo kristalni krst Sv. Save, čudotvornu ikonu Savinske Bogorodice, rukopisne kwige iz 14. veka, Wegošev bukvar... Oko manastira su grobovi znamenitih i zaslužnih ličnosti: episkopa Gerasima Petranovića, dobrotvora Nikole Musića, Wegoševog učiteqa Josifa Tropovića, admirala Avramovića... I kad se sa kamenih visova Lovćena stušte gorski vetrovi, a sa morske pučine navale bure i pulentade, u dodiru sa Savinom smire se i postanu deo wene svečane tišine. Milutin Dedić

Bijela p^ela

Pi{e: Jovan Savi^in Prica

Aždaja, strašno mitsko biće oličewe snage, smrti i zla svake vrste, "radi na pogon

i planinskim jezerima, pokrivaju se dubokim muqem i spavaju vjekovima. Kad se probude, muči ih glad. Zato silaze do naseqa i žiteqima prijete smrću ako im ne pripreme hranu. Za jelo traže lijepe djevojke i princeze. Ako nema qepotica, aždaja primi šest grla goveda dnevno, dvanaest ovaca i goleme količine ribe. Gozba aždaje traje tri mjeseca do tri godine. Tako da poždere

Snaga aždajinog zeca i vrapca vrapca". Ne, nisam se zabunio, slobodno čitajte daqe. Aždaja je poodavno "izumrla" u prirodi i legendama. Još se znade pojaviti u škotskim jezerima Loh Nes i Loh Fajn, u kojima je i sada traže modernim elektronskim napravama, naravno – uzalud. Aždaja je ogromno krilato stvorewe sa trupom zmije ili krokodila. Ima od pet do dvanaest glava koje rigaju plamen od koga nastaje pustoš. Hoda na četiri kratke nožice, ali se brzo kreće. Teško uzlijeće i jako sporo leti. U vodi su brže od svih vodenih bića. Strašno su hakapqive i mogu da pojedu brda hrane. Od wihovog urlika gore se tresu kao trave na vjetru. Aždaje stanuju u pećinskim 14

Bijela p^elA

sve što su qudi stekli. Zato qudi pozivaju svetog Đorđa da ih oslobodi strašnog nezvanog gosta. Ako je Đorđe spriječen, onda biraju najboqeg junaka kome kuju aždajski mač da probode aždaju ili pozovu najbržeg hrabrog čobanina koji će trčeći oko aždaje da joj izbije oba oka, i ona će slijepa da se izgubi u nepovrat. Tamo gdje nema junaka, qudi po okolnim carstvima traže po jezerima mirnu aždaju koja ne napada qude. Kada takvu aždaju pronađu, onda izaberu tri jaka i okretna mladića koji odu na jezero i ubiju mirnu aždaju. Iz aždaje iskoči vepar, oni ubiju vepra, iz vepra iskoči zec, oni ubiju zeca, iz zeca pole-

ti golub, oni ubiju goluba, iz goluba poleti vrabac! To je vrabac sa početka priče. On je najvažniji jer je u wemu sva aždajina snaga i moć. Kada se on pokaže zloj aždaji iz koje je izvađen, ona postaje pitoma i ne prijeti qudima. U našem folkloru aždaje se pojavquju u jezeru pod Trojanovim gradom – Ćupriji, u Plavskom jezeru, u jezeru Vranica kod Gorweg Milanovca, u pećini ispod Stige i pećini ispod starog grada Golupca. Naši su najpoznatiji borci protiv aždaja Miloš Obilić i Marko Kraqević. Vuci i bauci Bauk je veliko dlakavo čudovište koje se noću po najgušćem mraku krije oko kuća i vreba mladunčad stoke i malu djecu. Dan provodi u napuštenim kućama i ruševinama, jamama i pećinama. Jako je vješt u prikrivawu. Bauka nikad niko nije ulovio ni jasno vidio, niti ga ubio. To je zapravo običan medvjed, prozvan baukom da ga se nebi povrijedilo, i osramotilo jer u wemu prebivaju seni predaka. U narodnim pjesmama, pri izražavawu velike opasnosti, često se koriste stihovi "s baucima" kao: "Udariše na sokola Marka Crne ale, vuci i bauci!"

Dragi moj narode bjelopčelski! Pozivamvas na izlet u davnu 1692. godinu, da u Karlobagu prisustvujemo jednoj velikoj proslavi povodom znamenitog kupoprodajnog ugovora. Između Austrije i Turske traje rat za naše zemqe, a Lika gori u ranama. Cvrče jawci na ražwu, rude ribe na gradelama, odjekuje pjesma. Toči se vino i rakije. Ima tu gospode sa Dvora iz Beča, ličkih "prostaka" iz sedam knežija i svega što se iz Like i Primorja uzmoglo primaknuti obilnoj i masnoj trpezi Carske komore, kao prodavca, i grofa Adolfa Sicendorfa, kao kupca. Ova se bulumenta okupila povodom "uvođewa Like u posjed grofa Sicendorfa" koju mu je za 80 hiqada (i slovima; osamdeset hiqada forinti) prodala Carska komora, uprava iz Beča. Zato je iz Austrije stigao u Karlobag carski administrator, "uzvišeni gospodin" Juraj Ladislav Nađ, da pogodbu u knnige carske uvede i prav-

no uredi. Tako će grof Sicendorf i wegovi nasqednici plemeniti i postati vlasnici cijele Like, Krbave i Karlobaga, "s nasqednim pravom preprodaje". Prema ugovoru u to posjedovawe ulazi: Velebit, Pqešivica i Ličko sredogorje, sva krška poqa među planinama i uvale na planinama; od najmaweg vrela i potoka Gacke, Like, Plitvičkih jezera, zatim: sve što se

Oni se neće pokoriti kupcu i za wega tegliti i rmbati, jer su kroz generacije priviknuti da žive od svog rada i vojne službe kao graničari Krajišnici. Uz wih je i Ratni savjet, koji ovom prodajom gubi pozicije i privilegije. Ratno vijeće prijeti i caru i grofu. Carska komora hapsi, muči i ubija, a carska Krajina se preko leđa naroda otimqe za vojnu vlast. Prqavi Ugovor

Ugovor zla i mržWe na tim planinama, poqima i vodama kreće, diše, raste, trči, leti i pliva, od divovskih stabala do mahovine, od muve do mrava, medvjeda i jelena, od vola i kowa do pileta i pačeta. Ni to nije sve! Gospodin grof postaje vlasnikom svih qudi, žena i djece. A novi vlasnik obećava i katolicima i pravoslavcima da će u budućnosti imati dovoqno gospodara plemenite krvi, visokog soja i najplemenitije loze. Carska komora nije svjesna da tuđe prodaje, a grof Sicendorf i na sluti kakvog mačka u vreći kupuje. Ličani su, kako mi reče biskup sewski Martin Brajković, sastavqeni od "petovrsnog naroda: stari domoroci, Vlasi katolici, novoprekršteni Turci, Krawci, Vlasi šizmatici".

o kupoprodaji Like raskida se silom, ali nevoqe izazvane wegovom pojavom ne prestaju. Rat je završen 1699. godine. Turci su izbačeni iz Like. Na ličkim prostorima traje haos otimačoine, masovne pqačke, hajdučije, ubistava, paleža i drugih svakodnevnih i svakonoćnih opačina i zlodjela. Vrši se prisilno i "dragovoqno" preseqavawe naroda na nova područja oslobođena od Turaka. Mlade prestupnike javno prodaju na mletačke galije. Padaju gospodske bečke glave, i glave nedužnih graničara. Tako je Lika, divqa i krvava, stupila u XVIII stoqeće, da bi i daqe sližila tuđinu, koji po woj sije okove i lance. Žawe mržwu, razarawe i smrt. J. S. Prica

Bijela p^ela

Piše: Milena Dražić

Kovilj

ejvid je bio nestrpljiv kao dete. Prvi put je išao Na kraj sveta. Čim smo sa autoputa Beograd-Novi Sad skrenuli levo na drum ka Dunavu, on je, razdragan a u neverici oko imena mesta, iz automobila zaustavio prvog seljaka: - Molim vas, da li je ovo put za Kraj sveta? Seljak je samo rukom pokazao da nastavimo. Duž dva kilometra od Kovilja do Arkanja, rukavca Dunava, prikazivale su nam se porodice roda na dimnjacima banatskih kuća, mimoilazili nas seljaci u poslu i pratila kolonada visokog drveća. Bilo je leto i bili smo uvereni da ćemo Dejvida Bajndera, višegodišnjeg dopisnika Njujork Tajmsa iz Beograda, sada već u penziji, obradovati retkim izletom u čudo Kovilja i vojvođanskog turizma – čarda “Na kraj sveta”. Ali, o tome, kasnije. Kovilj ima (bolje reći imao je!) i jačih razloga za posetu. To je selo od one vrste čija istorija, ljudi, slavni ljudi tu rođeni, aktivni ljudi koji čine kulturni život u maloj sredini, čuda prirode, čuda mentaliteta… daleko prevazilaze atar naselja, dajući, nesrazmerno svojoj veličini, mnogo veći pečat okolini. Selo je usred zelene oaze, na rukavcu Dunava, pored Koviljskog rita punog retkih ptica. Tu se gnezde kolonije ptica, a pravo su čudo retke sive čaplje, male bele i male žute čaplje, gak. Okolo ima riba, a lov je primamljiva turistička, za mene uvek nehumana, disciplina, koja donosi mnogo priho-

“Parastos dudu” (pečenje rakije od duda)

Bijela p^elA

da. Lovište je u plavnom delu Dunava. Za divlje svinje, srne, divlje patke, divlje guske i fazane ovo je opasno mesto, jer strani i domaći lovci organizuju grupnu hajku na njih. Selu daje identitet i duhovnu lepotu slavni i izuzetno lep Koviljski manastir, sagrađen u 13. veku, za koji se čak tvrdi da je zadužbina Svetog Save, mada bez dokaza. Tu se uspešno i bez fizičkih kazni mladi ljudi, zalutali u alkohol ili drogu, čupaju iz kandži smrti radom, solidarnošću, osećajem prema drugima. A da Kovilj ima veći značaj od svojih granica, svedoči i nedavni događaj kad je početak radova na evropskom gasovodu Južni tok, koji kreće iz Rusije i ide pravo usreka srcu Evrope, obeležen upravo pokraj Kovilja. Uostalom, da život na ovim prostorima nije loš, ne bi tu, prema dokazima, ljudi živeli od pamtiveka, još od pre sedam milenijuma. Stizali su Rimljani i Avari, tu se živelo i tokom srednjeg veka. Kovilj je bio okružen selima, ali su ona nestajala tokom istorije ili su se stopila s današnjim Koviljom. Zanimljivo je da je današnji Kovilj

nastao od nekadašnjih Donjeg i Gornjeg Kovilja. Donji je starije naselje, još pre doseljenja Srba. Žitelji su čuvali stražu „na koviljskom šancu“, a i dan-danas se ponose poreklom i nazivaju sebe Šančanima, a ne Koviljčanima. Gornji Kovilj se rodio 1746, kad se doselilo mnogo Srba graničara iz Subotice. Koviljčani su pripadali i šajkaškom bataljonu od 1763. do njegovog ukidanja 1873. godine. Šajkaši su bili posade malih, lakih i brzih drvenih čamaca kojima su se služili u borbama protiv Turaka, sprečavajući ih da pređu Dunav, Tisu i Savu. Po popisu iz 1869,u naselju je bilo 3.359 žitelja. Danas ih ima manje od šest hiljada.

LAZA Laza Kostić. Rodio se 31. januara 1841. u kući Kostićevih, kao sin graničarskog podoficira Petra Kostića i njegove supruge Hristine, iz ugledne trgovačke porodice. Dečak pameću, učenošću, poznavanjem sedam stranih jezika rano nagoveštava da će postati jedan od najvećih srpskih

pesnika, dramskih pisaca, novinara, prevodilaca. Osnovnu školu je učio u Kovilju, gimnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava u Pešti. Bio je blizak saradnik Svetozara Miletića i u Austrougarskoj monarhiji smelo radio za “srpsku stvar”. Živeo je u Beogradu i, po pozivu kralja Nikole, u Crnoj Gori. U dvorcu najimućnijeg Srbina u Vojvodini, Dunđerskog, pesnik sreće ljubav svog života, domaćinovu kćer Lenku. Tada, 1891, ona ima 21, a on 50 godina. Pesnik lutalica se strasno zaljubljuje u izvanredno lepu devojku, ali zbog ogromne razlike u godinama ne usuđuje se da je zaprosi. Pri-

ča joj na francuskom svoj buran život, voze se kočijama, a uveče, u salonu, kraj kamina, sluša Lenku kako svira klavir. I beži od nemoguće ljubavi. Posle nekog vremena Lenka umire, a on deset godina nosi u sebi osećanja koja će iskovati najlepša ljubavna pesma Santa Maria della Salute. Laza Kostić je umro u Senti 1910, zaboravljen od svih. Međutim, odmah posle Prvog svetskog rata, moderni-

Čarda “Na kraju sveta”, koje više nema

sti Miloš Crnjanski i Rastko Petrović u njemu prepoznaju svoga preteču, a njegove pesme “Međ javom i međ snom”, i “Santa Maria della Salute” hvale kao najbolje u srpskoj književnosti. Od tada Lazina slava neprekidno raste. Nadrealisti Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić, Milan Dedinac takođe ističu Kostića kao svoj uzor, a njegovi sledbenici su i najdarovitiji pesnici, kao Vasko Popa i mnogi drugi.

ČARDA Dejvid Bajnder, veteran Njujork Tajmsa, stajao je neko vreme na brežuljku iznad rukavca Arkanja i uživao u prizoru čarde išarane slikama riba, sunca, ispisanim stihovima, dosetkama, starim nazivima za porodične odnose (čukundeda, navrndeda, kurđel, askurđel, kurlebalo, sukurdov…). Čarda je bila bez struje, vode i bez toaleta, pa se uvek moralo ući u poljski klozet. Boemi, među njima i pariski slikari i novosadski pesnici, iluminisali su dugu oronulu zgradu, staru dva stoleća. Oko nas su se vrzmali bezazleni psi, mačke odebljale od ribe, a na vodi su čekali grubo istesani čamci i ostareli ribar. Seli smo za sto ispod vinove loze. Pre riblje čorbe, koju niko nije ni tak’o, prišla su trojica krezubih tamburaša. Jedan je pevao prozuklim kafanskim glasom, nema pesme koju nisu znali.

Vrhunac izleta bio je kad sam uzela čamac, potrpala goste i zaveslala po plitkom rukavcu. Preletali su nas ždralovi crvenih nogu, a ometali lokvanji koji su prekrili vodu. Počela sam da ih berem, zapravo izvlačim sa dna, sa onom dugom drškom kao crevo. Žabice bi sa listova skakale u vodu. Tada su se lokvanji iz Kovilja uveliko prodavali po Beogradu i Novom Sadu. Ali, Dejvid se pobunio: nemoj, zatrćeš ih, neće ih više biti... Mi smo se krišom pogledali, rugajući se američkom strahu za prirodu. A proći će godinu dana, i ja ću, u vreme lokvanja, “na kraj sveta” dovesti Izabelu i Luku, takođe Vašingtonce. Od divnog cveta, na čijem se listu odmara Zmajeva žaba čitajući novine, ni traga! Stari Amer bio je u pravu. Lopoča je bilo iduće i svih narednih godina, ali dobro smo zapamtili lekciju iz ekokulture. I, na kraju, lopoča ima, ali čarde – ne! Manastir, na čijem je posedu sagrađena kafana, odlučio je da je sruši. Na internetu je nastala pobuna. Javljali su se posetioci bukvalno iz celog sveta, jer su tu dolazili i slavni ljudi, šahista Mihail Talj, pesnik Mika Antić, reditelj Emir Kusturica, brojni glumci, režiseri, diplomate, pa i nobelovac Ivo Andrić. Podelili su se oko toga starosedeoci i “dođoši”, vernici i ateisti, školovani i nepismeni. Ali, svi su ljutito osudili neobjašnjiv potez Crkve koja je srpskom turizmu ispod nogu izvukla oveći tepih, a ljubiteljima uzvudljivih mesta uživanje u lepoti i prirodi. Bijela p^ela

Džepni globus zavrteo: ov Igor Kolar

1995. godine postala je članica Europske unije.

finski: Suomen tasavalta

Rovaniemi - laponski gradić odakle na put svake godine polazi Djed Mraz

Karhu (što znači medvjed) pivo Finska ima 414.000 pripitomljenih sobova.

Mauri Kunnas Ovo je priča o Djedu Mrazu i planini Korvatunturi u Laponiji, baš kao što zamišljamo. U knjizi upoznajemo patuljke koji pomažu Djedu Mrazu u brdu pisama koje prima u poštanskom uredu, te možemo vidjeti kako teku pripreme za božićne praznike.

Sauna je manja prostorija ili mala kuća koja se u cijelosti sastoji od drveta i zagrijava se grijačem na temperaturu između 80° C i 100° C.

l Finska ima 1.500 biblioteka, i gotovo polovina stanovništva su članovi biblioteka.

Grb Republike Finske

l Prosečna gustina naseljenosti je 15 stanovnika na 1 km2, što Finsku čini jednom od najređe naseljenih zemalja u Evropi.

Nokia - zaštitni znak današnje Finske

Barentsovo more

NORVEŠKA

l Tragovi ljudskog postojanja u Finskoj stari su više od 10.000 godina.

l 67%

FINSKA RUSIJA

Površina: 338.145 km2 stanovništva Broj stanovnika: 5.416.618 Finske živi u Glavni grad: Helsinki (573.789) gradovima. Službeni jezik: finski i švedski Državno uređenje: višestranačka republika s jednodomnim parlamentom Etnički sastav: Finci 93,6%, Šveđani 6%, ostali 0,4% Dužina kopnene granice: 2.690 km Veći gradovi: Espo (209.667), Tampere (197.200) Valuta: evro = 100 centi Verska pripadnost: luterani 88,7%, finski pravoslavci 1,1%, neopredeljeni 9,3 %, ostali 0,9%

Ladoga jezero

Helsinki je glavni grad Finski zaljev

l Finsku od ostatka Skandinavije deli Botnijski zaliv, a na istoku graniči s Ruskom Federacijom. l Finska ima više od 187,000 jezera. l Finska ima 179,584 ostrva. l Oko 70% Finske je pod šumama. Grafički uobličio: Dragan Stojković

ZDRAVKO ZUPAN

ZUZUKO

Bijela p^elA

Bijela p^ela

Bijela p^elA

Bijela p^ela

Bijela p^elA

Bijela p^ela

Čudesni pingvini Pripremio: V. Radosavljević

Pingvini su neobične ptice neletačice koje žive samo na južnoj polukugli Zemlje u vodama tamošnjih mora. Na kopno izlaze samo za vrijeme parenja, gniježđenja i uzgajanja mladih o kojima brinu oba roditelja. Pingvini ne mogu da lete jer su im krila zakržljala i pretvorila se u peraje, ali zato mogu izvrsno da plivaju i rone i love ribu, svoju omiljenu hranu. Na kopnu najčešće stoje obučeni u tamnoplave kapute i gegajući se hodaju, a kad im zaprijeti opasnost, bježe tako da legnu na trbuh i brzo otkližu niz led u more gdje se osjećaju najsigurnije. Iako su pingvini krupne ptice duge i do 120 cm i teške i do četrdesetak kilograma, oni nisu sposob-

ni i ne znaju da se brane od neprijatelja, osim da bježe, roneći i plivajući. Nažalost, to im uvijek ne uspijeva jer su njihovi najveći neprijatelji opa-

bi bilo i mnogo više da im ljudi nisu priskočili u pomoć i spasili oko 15.000 ovih divnih ptica. U novije vrijeme pojavio se još jedan neprija-

ledenjaku bile su hiljade carskih pingvina. Mnogi su stradali jer su se pokušali spasiti skaknjem u vodu sa opasnog “broda”, a neki su uginuli od

sni morski leopardi, kao i albatrosi (ptice burnice) koje im kradu mladunce. Ponekad su i ljudi njihovi neprijatelji jer ih izlovljavaju ili, nehotice truju, zagađujući njihova staništa. Nedavno je veliki teretni brod na Južnom polu ispustio ogromne količine nafte koja je otrovala tisuće pingvina. Stradalih

telj carskih, kraljevskih i svih drugih pingvina, a to je globalno zatopljenje. Naime, na Antarktiku, zbog povećanog zagrijavanja atmosfere i cijele Zemlje počeli su se otapati i odlamati veliki ledenjaci. Nedavno se odlomio veliki ledenjak i zaplovio morem. Jedini putnici na tom "brodu"

gladi, dok je najveći broj ovih zarobljenih pingvina i dalje nastavio da plovi ovim “ludim brodom”. A da li će preživjeti, to niko ne zna. Nada je jedino u tome da se zna da su pingvini najotpornije ptice na svijetu i mogu mnogo toga da izdrže i ostanu žive. Nadajmo se da će tako biti i ovoga puta.

K alateja Neke su biljke toliko lijepe i bez cvjetova da se vrlo često koriste kao kućne ukrasne biljke. Među njima je i kalateja, trajno zelena biljka visine do četrdeset centimetara, išaranih listova. Treba je sam redovito zalijevati i čuvati u polusjeni pa će uvijek uljepšavati stan.

Bijela p^elA

ta divna stvorenja

Soko i kornjača Kad soko na kornjaču sleti odmah se sjeti da je gladan i da mora da ruča. - E, nećeš! Kaže mu kornjaša i brzo se u kuću zaključa.

zanimljivosti di ne završe poput bora i jele kao novogodišnji ukrasi u stanovima, a kasnije na otpadu.

 Čempres je zimzeleni grm ili drvo sa sitnim, uvijek zelenim, gusto poredanim listićima i krupnim smeđim šišarkama. Najviše raste u toplijim krajevima ili se uzgaja kao ukrasna i vrlo mirisna biljka. Upravo zbog mirisnih eteričnih ulja i drugih ljekovitih sastojaka čempres se u mnogim krajevima koristi i kao lijek za mnoge bolesti u narodnoj medicini. Čempresi mogu da narastu i do tridesetak metara, naravno, ako još kao vrlo mla-

 Krtica je podzemni sisavac bubojed. Ova omanja životinja ima valjkasto tijelo dugo oko 15 cm, kratak rep i poveću glavu produženu u rilo na kojoj se ne vide ni oči ni uši. Krtica najveći dio svog života provede ispod zemlje pa joj oči i uši ne trebaju. Važnije su joj jake prednje noge u obliku lopata kojima kopa ispod zemlje i gradi svoje

hodnike i lavirinte. Umjesto očiju koje su zakržljale, ima dobro razvijena čula mirisa i sluha koji joj pomažu u lovu na svoju omiljenu hranu. Insekte i gliste.

se hrane i mnogim drugim vodenim životinjama. U tome im pomažu vrlo duge noge i neobični kljun.  Poni je patuljasti brdski konj visok samo oko jedan metar, a u novije vrijeme uzgojena je i sorta koja je niža čak i od magaraca. Iako su niski, ovi su konjići vrijedni i izdržljivi kao njihovi visoki rođaci, konji. Ponekad su i izdržljiviji od njih. Zato su se koristili u teško prohodnim brdskim predjelima kao tegleće i jahaće životinje.

 Velika ružičasta ptica plamenac dobila je ime po plameno crvenim krilima. Ove ptice močvarice kad se izlegu, do druge godine su potpuno bijele, a prelijepu crvenu boju krila dobiju jer se hrane posebnim račićima koji "ofarbaju" perje krila. Osim račićima, plamenci Bijela p^ela

Andreja Preger, Pijanista, profesor, doktor pravnih nauka: Rođen je 20. marta 1912. u Pečuju (tada Austro-Ugarska, danas Mađarska). Već sa 5 godina je prvi put sjeo za klavir, da bi sa devet imao svoj prvi javni nastup. Tokom karijere sarađivao je sa više od 30 dirigenata - 20 domaćih i 8 stranih; violinista 23 domaća i 30 stranih; čelista - 4 domaća i 10 stranih; 1flautista. Kao solista, kamerni muzičar, pratilac i saradnik velikih i domaćih i stranih solista svirao je uz 15 jugoslovenskih orkestara i 3 orkestra u inostranstvu. Nastupao je širom bivše Jugoslavi-

S Andrejom Pregerom, slavnim pijanistim i omiljenim profesorom na muzičkim akademijama u Beogradu i Novom Sadu, razgovarali smo u njegovom stanu, u blizini najljepšeg parka u Beogradu, Tašmajdana. Ovaj vedri, neumorni čovjek i u svojoj sto drugoj godini, još uvijek, svakodnevno vježba i uči. Njegovo lice zrači duhovnošću, onom posebnom ljepotom koju ljudima daju plemenitost, mudrost i smirenost, Kao da je iznutra obasjan svjetlošću. Čega se sjećate iz najranijeg djetinjstva? Živeli smo u Pečuju, u Austrougarskoj. Mama, koja je tad imala dvadeset i osam godina, pozvala je u goste kod nas jednu rođaku, tatinu sestru, učiteljicu muzike. Pitala ju je da li bi htjela da je podučava klavir. Rođaka je odgovorila: Ti si malo prešla godine, ali imaš ovog malog dečka. Njega bih mogla podučavati. Tako sam, sa pet godina, prvi put sjeo za klavir. Počeli ste redovno vježbati. Je li vam to bilo teško? Ni najmanje. Nikad me nisu morali tjerati da vježbam. Ni tad, ni kasnije. Brzo sam napredovao. Ta rođaka

Bijela p^elA

je i u 17 zemalja Evrope, 5 velikih turneja po SAD-u (nastupao u čuvenom Karnagi holu u NJujorku) i Kanadi, 4 u SSSR-u, 7 uzastopnih turneja u Velikoj Britaniji). Izveo je 17 klavirskih koncerata s orkestrom, svirajući od Baha do Geršvina, učestovao na festivalima, svirao za radio i diskografske kuce. Tokom dvadeset godina (1964.1984.) kao osnivač i član Beogradskog trija muzicirao je sa Aleksandrom Pavlovićem (violina) i Viktorom Jakovčićem (čelo). Ostvarili su više stotina koncerata, svirali na

NISU ME TJERA me je, svaka tri mjeseca, vodila kod svog profesora (bio je veliki autoritet) na kontrolu, provjeru. Govorio je da sam izuzetno talentovan, jedan od sto.

Kako je dalje teklo vaše muzičko obrazovanje? Nakon godinu i po preselili smo se u Zagreb, gdje je otac premjestio šnajdersku radnju. Tamo sam učio kod druge učiteljice, ali ona nije bila dobra, pa su mi našli treću.

Zvala se Sidonija Gajger. Kod nje sam učio klavir. Sa osam godina upisao sam se u muzičku školu, koja je trajala deset godina. Imala je četiri niža razreda i šest viših. Pored klavira, u školi sam svirao i orgulje. Uporedo s muzičkom školom, kad je došlo vrijeme, pohađao sam i realnu gimnaziju. Prvi put sam javno nastupio s devet godina. Poslije toga, nastupao sam redovno, svake godine. Mama je bila vrlo ambiciozna. Kad sam završio školu, stekao sam zvanje učitelja klavira. Htio sam dalje učiti pa me je otac poslao u Lajpcig, kod čuvenog profesora Maksa Pauera. Tamo sam bio jedan i po semestar. Tada je profesor otišao na turneju, a njegov zamjenik mi se nije svidio, pa sam se vratio kući. I što ste radili? Nastavio sam s učenjem, upisao se na Muzičku akademiju. U Zagrebu su tada bile loše prilike. Stanovali smo sa stricem i njegovom porodicom. I stričeva kćerka bila je pijanistica. Imali smo jedan klavir. Kad su se naše porodice razdvojile, klavir

Kad SAM BILO MALI festivalima u Sofiji, Aarhausu, Bergenu, Salzburgu, Dubrovniku, Ohridu, na BEMUSU, NOMUSU, u Somboru, Opatiji, Budvi, Arandelovcu. Nije mali ni spisak đaka profesora Pregera, studenata koji su diplomirali ili magistrirali u njegovoj klasi, (tokom trideset godina rada). Od ukupno 44 studenta i 13 postdiplomaca na Muzičkoj akademiji u Beogradu i na Akademiji umetnosti u Novom Sadu njih više od deset su stalno prisutni na koncertnim podijumima. Andreja Preger osnivač je Udruženja muzičkih umetnika Srbije

Dobitnik je: Oktobarske nagrade grada Beograda 1964, Plakete UUB, Zlatnog mikrofona TTB, Ordena Republike sa srebrnim vijencem 1972, Ordena rada sa crvenom zastavom, Ordena Zasluge za narod sa zlatnom zvijezdom 1989. Povelje Eurpean Piano Teachers Association Medalje Belog anđela

ALI DA VJEŽBAM

je pripao njoj, jer je bila starija. Mogućnost vježbanja smanjila se. Kao učitelj muzike, mogao sam davati časove djeci, ali se od toga nije moglo živjeti. Otac mi je predložio da izaberem nešto što će mi osigurati pristojan život. Upisao se na Pravni fakultet i zaposlio se. No, kako sam želio petice, a ne trojke, pošto moj šef nije imao razumijevanja za studiranje, dao sam otkaz. Diplomirao sam, zatim i doktorirao pravo. Muzičku akademiju završio sam kasnije. Baš kad sam otvorio advokatsku kancelariju – izbio je rat.

Gdje ste bili u ratu? Do 1943. bio sam u Splitu, tu sam uspio prebaciti mamu i sestru. Tatu, nažalost, nisam uspio spasiti. Pošto je jevrejskoj djeci bilo zabranjeno da idu u redovnu školu, grupa intelektualaca organizovala je privatnu školu, koju su Talijani priznali. Nastavu smo držali u stanovima. U toj školi predavao sam istoriju. Svirao sam s jednom grupom muzičara u nekom hotelu da nešto zaradim. Poslije kapitulacije Italije otišao sam u partizane, gdje sam, sa čuvenim Ljubišom Jovanovićem, osnovao Kazalište narodnog oslobođenja. Poslije rata potpuno sam se posvetio muzici. Što vam je dalo snage da izdržite sve što vas je snašlo u životu? Porodica. Brinuo sam o mami i sestri. Kasno sam se oženio. Poslije se sestra razboljela. Naučio sam davati. Treba davati. Davanje je najveća radost za čovjeka. Šta vam je muzika značila u životu? Značila mi je sve. Ona je važna za

moj duhovni život. Otvorila mi je vrata svijeta. Kako sad izgleda jedan vaš dan? Imam disciplinu. Svako jutro 1015 minuta vježbam gimnastiku. Mama me je navikla da se umivam i perem do pojasa, u hladnoj vodi. To činim i sad. Zatim doručkujem i postavim plan sviranja. Uvijek nešto studiram. Prolazim, redom, Betovenove sonate, Mocarta, Baha. Svaki dan naučim dio muzičkog „teksta“ napamet, jer zaborav je put ka smrti. Nakon toga pola sata šetam. Trenutno kroz sobe, pošto lift ne radi. Onda ručam, pa malo odspavam. Kad ustanem, nešto čitam, uglavnom u originalu (na engleskom, talijanskom, nemačkom francuskom i mađarskom). Recite nešto iz svog iskustva s djecom i mladima. Djeci treba uvijek davati samo najbolje, sve samo najbolje. Treba im davati dobru literaturu. Djeca su strogi kritičari. Intuitivno znaju šta je dobro. Da li biste nešto poručili djeci? Poručio bih vaspitačima i roditeljima da ostave djecu na miru, da im ne naturaju nešto što su složili u svojoj glavi. Neka se potrude da u djetetu nađu ono za šta je nadareno, što dijete zaista želi, hoće i može. I to da forsiraju. To da podrže, da ne insistiraju na pogrešnom. Razgovarala: Sonja Krstanović

Bijela p^ela

SRPSKI SLIKARI

PAJA JOVANOVIĆ

Piše: Borislav Božić, prof. Паја Јовановић један је од највећих српских сликара. Сликао је велике теме из српске историје. Nа потицај краља Александра Обреновића nасликао је слику Таковски устанак, како би се достојно обиљежила осамдесетогодишњица овог догађаја. По завршетку ове слике, на молбу српског патријарха Георгија Бранковића, Паја слика „Сеобу Срба“. То је масовно исељавање Срба с подручја Косова на сјевер у јужну Угарску под водством пећког патријарха Арсенија III Чарнојевића 1690. Готово платно, димензија 580 са 380 цм, стигло је у Патријаршијски двор у Сремским Карловцима у јулу мјесецу 1896. године. Наручитељ није био задовољан десним дијелом слике и тражио је од умјетника да макне овце, запрежна кола и још понеки детаљ и да у том дијелу наслика храбри и војнички уређени

1859.-1957. народ. Умјетник је удовољио жељи наручиоца. Оригинална слика с описаним измјенама налази се у згради Патријаршије у Београду. Реплика ове слике, коју и ми доносимо у овом прилогу, има оригиналну композицију и налази се у Народном музеју у Панчеву. Мајстор ју је направио техником уље на платну, само мањих димензија /190 са 127 цм/, потписана je рукom умјетника у доњем десном углу - Паја Јовановић. У спомен на великог сликара град Београд отворио је за 150 годишњицу рођења његов Музеј у Улици краља Милана. У музеју су изложени бројни радови и реконструиран је његов бечки атеље. У музеју се може видјети његов сликарски прибор, лични документи, дипломе, медаље, биљешке те фототека већине његових радова.

Seoba Srba, 1969, uqe na platnu Паја Јовановић израдио је нацрт за једну од најљепших новчаница које је издала Народна банка Србија. То је новчаница од 1000 динара, пуштена у оптицај у јануару 1933. године. Новчаницу је штампао новоосновани Завод за израду новчаница и кованог новца – Топчидер. На лицу (аверсу) новчанице приказан је лик краљице Марије Карађорђевић, а на средини, на воденом жигу лик је краља Александра. Десни дио новчанице заузима орао у лету. Текст на средини написан је ћирилицом. У доњем лијевом углу написано је име аутора цртежа P. YOVANOVITSCH FEC.

Bijela p^elA

Autotortret, olovka

Паја Јовановић рођен је у Вршц у 16. јуна 1859. годин е. Крш тен о име му је Па вел, али сви су га од миља звали Паја. U dјет ињствu је много времена проводио у фотографском ате љеу оца Стевана и у атељеу познатог сликара Јована По п о в и ћ а с ч и ј и м с е си ном д ру ж ио. Оста ло слобод но вриј еме боравио је потајице у празној ц рк ви гледају ћ и и п рец р та вају ћ и иконе. Навелико се по граду причало о таленту младог Паје тако да је већ у доби од четрнаест година направио нацрте за рељефе нових звона за Саборну цркву, која су се лијевала у Бечу. У доби од 18 година добива стипен дију Мат и це српске и већ сљедеће године уписује Сликарску академију у Бечу. Био је у класи историјског сликарства код про фесора Кристиј ана Грипенкерла. Учио је сликарство у духу академског реализма. Пропутовао је цијели свијет и добитник је низа награда. Умро је у Бечу 30. новембра 1957. године. По ње говој жељи, урна са посмртним остацима пренијета је у Бео град.

KVIZ Pripremio UROŠ PETROVIĆ

Koliko znamo o nama? - broj 4 1. Kako su Rimljani i Sloveni zvali Đerdap? a) Opasna vrata b) Gvozdena vrata c) Đavolska vrata 2. Ispod kog grada u Srbiji se nalazi jedini neiskopani rimski hipodrom na svetu, sagrađen početkom 4. veka ukazom cara Konstantina ili cara Licinija? 3. Kako se još nazivao Kruševac, prestonica kneza Lazara? a) Kruškin Grad b) Šaren Grad c) Beli Grad 4. Kako se zove prvi Srbin koji je izabran za predsednika Hrvatskog sabora? a) Maksimilijan Prica b) Petar Preradović c) Nikola Krestić 5. „Dan primirja u I svetskom ratu“ u Srbiji je državni praznik i obeležava se? a) 3. novembra b) 9. novembra c) 11. novembra 6. Koji je od patrijarha rođen u selu Kućanci u Hrvatskoj? a) patrijarh Varnava

b) patrijarh German c) patrijarh Pavle 7. Koji položaj zauzima desna ruka „Dame iz Vinče“, figurine žene na postolju? a) savijena i dodiruje čelo b) savijena i položena na teme c) savijena i položena na grudi 8. Kako se zove okrugli obredni hleb ili kolač u čije se testo, dok se mesi stavlja novčić, a koji se lomi na Badnje veče ili na Božić? 9. Zagonetna ličnost Jedan je od najznačajnih srpskih slikara 20. veka. Rođen je u Vinkovcima 22. januara 1896. Ime njegovo isto je kao i ime jedne reke koja teče kroz Hrvatsku i Srbiju, a u prezime mu počinje lepom srpskom rečju koja označava skupinu drveća. O kome je reč? 10. Asocijacija Njegovi preci su, prema predanju, poreklom iz Hercegovine. Rođen je 1814. u selu Ugrine kod Bribira. Na nagovor Vuka Karadžića, a u vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića, došao je u Srbiju. Kralj Milan Obrenović odao je priznanje njegovom radu imenujući ga

Ovo je kviz u kojem ćete tokom cijele školske godine pokazati koliko znate o našoj historiji, kulturi i običajima. Rezultate ćemo objaviti u broju 199, a odgovore očekujemo do 1. jula. Zato pažljivo čitajte i šaljite odgovore iz svakog broja na redakciju lista. Troje najuspješnijih, koji sakupe najviše tačnih odgovora, biće nagrađeni. 1887. godine prvim predsednikom Srpske kraljevske akademije. Bio je lekar, botaničar, istraživač. Boravak u Banatu omogućio mu je da upozna tamošnju floru i prikupi zanimljive biljne primerke. Obišao je Deliblatsku peščaru, peo se na Karpate a u rudnicima otkrio mnoge stene i minerale. U Beču je slušao predavanje čuvenog botaničara Endlera. Tokom svog višegodišnjeg rada otkrio je sto dve i opisao blizu dve i po hiljade biljnih vrsta. Predavao je u Liceju, kasnije u Velikoj školi. Bio je prvi predsednik i redovan član Srpske kraljevske akademije (danas SANU). Godine 1855. prvi put je čuo da u Zapadnoj Srbiji postoji posebna vrsta četinara. Deset godina kasnije je dobio dve grane tog drveta. Trebalo je da prođe još deset godina da na planini Tari u zaseoku Đurići, 1. avgusta 1877, pronađe taj do tada nepoznati četinar koji je po njemu dobio ime. Vrh jedne planine (najveći planinski masiv u Srbiji) koju zovu Sunčana planina, po njemu nosi ime. Na vrhu se nalazi mauzolej sa njegovim posmrtnim ostacima, koji je oštećen tokom NATO bombardovanja 1999. i sada je do njega teško doći jer se tamo nalaze vojni objekti. Bijela p^ela

Za Ig

ru stva tu a ž e Najt om živo e n sk ljud d čovek . i je ka e da živ um uku (por ao: l pos hov) Šolo

-Tata, zamisli, danas sam dao 2 gola! – reče Perica tati sav srećan. -Bravo, sine! Koliki je bio konačan rezultat? -1:1!

Sava Kličković (1916-1989): Našavši se u nevolji, ovca uzme zajam od vuka, s tim da mu dug vrati vunom kad ovca prispe za striženje. Uskoro dođe vuk po vunu. -Pričekaj – rekne ovca – da donesem makaze. Na to će vuk: -Nije potrebno, uzeću je s kožom.

Prvi film ikada koji je svoju premijeru imao u Diznilendu bio je ”Pirati sa Kariba – Prokletstvo Crnog Bisera” (2003). Zanimljivo je da je za vreme snimanja ovog filma veći deo filmske ekipe dobio morsku bolest, a i da se razmatralo da kapetana Džeka Sparoua glume Majkl Kiton ili Džim Keri. Uloga je, na kraju, pripala Džoniju Depu.

Ostrige mogu da promene pol.

Stari Egipćani su se ljubili nosevima umesto usnama. Tajland se nekada zvao Sijam.

akuvao i zamesio gor Kolarov

HOROSKOP ZA DEČAKE PUNE KARFIOLA Dobićete od nekog na poklon kokošku i nazvaćete je Helga. Ako dobijete brata, nikako ga nemojte nazvati Helga. Manji problemi u porodici: teraju vas da svakog dana jedete karfiol. Zdravlje – Jedite više karfiola. Ljubav – Šta da se radi, zaljubite se u karfiol. HOROSKOP ZA DEVOJČICE KOJE SU PREVIŠE DOSADNE KAD NISU ZALJUBLJENE Ponekad ste baš sebični. Ne delite užinu sa drugovima, nikom ne pozajmljujete svoje gaće, lenčarite sami za sebe, ne pomažete matematiku slabijim đacima... Jeste li vi ćaknuti? Zar želite da budete čudaci? Ljubav – Previše ste dosadni kad niste zaljubljeni. Zaljubite se!

Beogradska filharmonija broji 96 muzičara i međunarodni mediji je svrstavaju u jedan od vodećih evropskih orkestara. Orkestar sarađuje sa svetski poznatim dirigentima i solistima: Beri Daglas, Zubin Mehta, Ser Nevil mariner, Boris Berezovski. Radi promovisanja muzičke kulture Beogradska filharmonija je pokrenula regionalnu saradnju 3 nacionalne filharmonije (Srbija, Hrvatska i Slovenija) u okviru projekta: Pika – Točka – Tačka.

Hobotnica ima 3 srca.

U Belgiji se godišnje proizvede više od 170.000 tona čokolade.

Grafički oblikovao: Dragan Stojković

Za najdosadniji meč u istoriji boksa smatra se onaj između Britanca Džima Mejsa i Amerikanca Džoa Koburna. Susret se dogodio 1870. godine, i za 3 sata i 48 minuta nijedan od boksera nije uputio udarac ka protivniku. Inače, u dosadašnjoj istoriji boksa samo su 4 boksera nokautirana u prvih 10 sekundi meča.

Predo stavLJam

meh, veselje, muzika, ples! Puna kino sala u Borovu naselju najbolje oslikavaju jubilarni koncert plesne grupe „Venera“. Zadovoljni gledaoci, roditelji, bake i deke, neprestano su plesačice nagrađivali glasnim aplauzom. Da vreme brzo prolazi, pokazalo je baš ovo divno veče. Gotovo dva sata programa, plesa i šarenih kostima predivnih devojčica raznih uzrasta ulepšalo je prisutnima ovo subotnje veče. Kada su započeli sa radom pre 20 godina, nisu ni mislili da će trajati baš ovoliko, priseća se voditeljica Jovanka Nekić Čučković tih prvih proba i nastupa sa skromnim kostimima. Trebalo je ustrajati sve ove godine, stalno učiti nove članice, osmišljavati nove koreografije, pripremati nove kostime, učestvovati

na raznim takmičenjima. A bilo ih je dosta, brojne nagrade, kako u zemlji tako i u inostranstvu, krase vitrine ove plesne grupe. Putovale su one i u Italiju,

nim osmehom, gotovo uvek vraćale se sa nagradama. Velika pomoć roditelja neizostavna je, bez njih one najmlađe devojčice ni na probe ne mogu doći, a i

re koje su uložili. Predivno je i to što bivše članice, sada već odrasle i zaposlene, rado pomažu i vraćaju se „Venerama.“ Bilo je tako i na samoj proslavi,

Englesku, Francusku te u susedne zemlje. Gde god su se pojavile, plenile su svojim predivnim kostimima, veselom i dinamičnom muzikom i igrom, prediv-

pripreme za svaki nastup nezamislive su bez roditelja. Sigurno da nakon svakog nastupa kada njihova deca zablistaju punim sjajem, zaborave na sve napo-

jednu od koreografija otplesale su članice koje su bile i na samom početku pre 20 godina. Svaka čast, to samo ples može.

pojene ruke, nogice u ritmu muzike, široki osmijesi i pogledi ka publici jedno je od najvećih zadovoljstava djeci Vojnića. Grupa od oko 30-ak djece pred školske dobi i do četvrtog razreda osnovne škole čine ne samo složnu i veselu družinu nego i okosnicu folklornog društva koje već petu godinu djeluje u okviru Pododbora SKD "Prosvjeta" u Vojniću. Svaki nastup za njih je novi izazov za koji se naporno i vrijedno spremaju. Svaki

petak je za njih poseban datum u njihovom kalendaru obaveza. Na kraju tjedna, nakon školskih uspjeha, ocjena i učenja, na red dolaze folklorne probe, brojanje koraka, redovna ponavljanja, i opet ponavljanja i tako nekoliko puta. Za ove male i talent irane folkloraše to ne predstavlja poteškoću – već vrijeme koje željno iščekuju. Kako i ne bi, kada

Bijela p^elA

se zajedno druže i šire svoje kolo prijateljstva. A sve to pod budnim okom njihove učiteljice Ranke, one iste učiteljice koja s njima provodi mnogo vremena u školi, gdje velikom broju njih predaje srpski jezik i kulturu. A tako je isto s njima često i van škole. Djeca sa veseljem iščekuju svaki petak kada je proba... Često svakodnevno čujem za vrijeme odmora u školi

Gordana Pavić

pitanje: "Učiteljice, imamo li večeras folklornu probu?" Žele se uvjeriti, iako znaju raspored i termin, priča učiteljica Ranka Rod koja sa djecom uvježbava igre s Korduna, Slavonije, Srbije… Malim folklorašima je ipak najdraži bećarac i seljančica. Ali oduševljeni su novim plesom kojeg uvježbavaju, popularnim pingvin - plesom. Pored svih tih plesnih koraka, u bogat i šarolik repertoar ove folklorne grupe učiteljica Ranka je uvrstila i valcer.

h, da samo znate kako je bilo veselo na proslavi desetogodišnjice škole srpskog jezika POLETARAC, u Londonu! Igralo se, pevalo, glumilo i recitovale pesmice omiljenog dečjeg pesnika čika Jove Zmaja, a kada su se začuli prvi zvuci pesmice “Kad si srećan”, nikoga nisu ostavili ravnodušnim. Publika u ambasadi Republike Srbije u Londonu zapevala je sa mališanima školice i njihovim učiteljicama i tapšala i trupkala i pucketala prstima. Bilo je divno! Baš onako kako priliči proslavi jednog jubileja. A kako je sve počelo, pitali smo učiteljicu Veru Jevtić: »Školica i igraonica "Poletarac" je osnovana je pre deset godina. Škola radi pod pokrivateljstvom “Srpskog društva” iz Londona. Škola je prvo bila zamišljena da radi kao škola u kojoj deca uče srpski jezik kao drugi jezik i kao igraonica za manju decu. Deca dolaze

Sa ovakvim folklornim tačkama ovi folkloraši glavne su zvijezde na godišnjim koncertima Prosvjetnog pododbora u Vojniću i mjesnim priredbama na kojima

u školu i da bi se družila i uživala u igri. Broj dece u školi varira. Nekada je bilo i više od tridesetero dece, dok ih danas imamo samo desetoro u grupi.

uče kroz igru i počinju sa osnovama pisanja. Obe grupe uče o našim običajima i kulturi. Svake godine redovno učestvujemo i u Danima srpske kulture koji

Deca su podeljena po nivou znanja i po uzrastu. Deca koja uče srpski jezik u našoj školi su uzrasta od 3 do 10 godina. Učimo da pišemo, čitamo, pričamo i gramatiku. Mlađa deca

se organizuju u februaru u Londonu.” Srpski jezik uče i deca iz mešovitih brakova, pa tako su tu Lara i Luka, brat i sestra, čiji tata ima korene i u Engleskoj i u

se obilježavaju državni i vjerski praznici. Osim što plešu, mnogi od njih dokazali su se i svojim pjevačkim, slikarskim, recitatorskim i glumačkim

sposobnostima. S obzirom na njihov kapacitet i ogromnu želju za radom, dokazivanjem i promoviranjem svog kraja, folkloraši iz Vojnića žele putovati i van granica svoje kordunaške općine. "S ponosom mogu reći da sam odgojila jednu generaciju folkloraša koji su sada sedmi i osmi razred i koji trenutno čine budućnost našeg folklora. Posebno sam vrlo ponosna što je grupa mješovitog nacionalnog sastava", govori Ranka Rod za koju učenici

Srbiji, zatim brat i sestra, Iva i Mario, čiji su tata i mama u svoju porodicu uneli poreklo različitih kultura: srpske, hrvatske, engleske I čak španske. U grupi je i mala Katarina, čija je mama Ruskinja a tata je iz Srbije. Dakle, ova raznolikost kultura na jednom mestu je upravo to što ovu školicu čini tako posebnom i na šta su naročito ponosni. Svi su različiti, a ipak svi tako jednaki jer ih povezuje jedna želja: steći nova znanja, družiti se, učiti i biti srećan svaki dan!« Učiteljicama i deci želimo puno sreće u daljem radu i još mnogo veselih jubileja. Očekujemo da nam se jave sa novim zanimljivim događajima iz svoje školice kao i anegdotama, koje po rečima učiteljice Vere, ima svakodnevno. Nada Čupković

i roditelji kažu da je duša društvenog života Vojnića, a njeni učenici velike nade i talenti. Kada se radi s voljom, znanjem i osmijehom, tada je i uspjeh zagarantiran, što oni dokazuju svakom svojom odličnim ocjenom, na svakoj svojoj probi, nakon čega se vraćaju u svoju svakodnevnicu. Svijetu igre, prirode, teškim i lakim domaćim zadaćama i druženju sa svojim prijateljima. Pa, opet, do sljedećeg petka, ispočetka. Paulina Arbutina

Bijela p^ela

ubota, 26. oktobra bio je poseban dan u ži vot ima dvadeset troje mladih ljudi koji su postali „Privrednikovi“ pitomci, članovi „Privrednikove“ porodice sa tradicijom dugom 116 godina. Nastavljajući putevima svog osnivača Vladimira Matijevića, Srpsko privredno društvo Privrednik i ove je godine na Drugom kongresu stipendista i srpske omladine svečano uručilo ugovore o stipendiranju odličnih učenika i studenata lošeg imovinskog stanja iz svih krajeva Hrvatske. Iz Fonda „Vladimir Matijević“ tokom ove školske godine stipendirat će se 11 učenika srednjih škola, na čiji će račun mjesečno stizati 400 kuna stipendije, kao i 11 studenata čija mjesečna stipendija iznosi 800 kuna a dva studenta iz Fonda „Ivane Vujnović“ iz kojeg se stipendiraju nadareni studenti sa po 1000 kuna mjesečno. U ime stipendista okupljenim članovima i donatorima“ Privrednika“ obratio se dugogodišnji pitomac iz Vukovara Dragan Janković

riječima da im ukazana čast treba da uvijek bude putokaz koji će ih voditi uspjesima i poduhvatima. U životu ćemo imati uspone i padove, ali sve je to deo puta kojim se stiže do uspeha. Verujte da ćete uspeti ako radite marljivo, naporno, i ne odustajte nikada u svojim snovima, rekao je ovaj student IV. godine Medicinskog fakulteta u Osijeku. Čuvaćemo tradiciju, učiti jezike i biti nositelji parole: rad, štednja, čestitost, i tako ponos našim precima i uzor generacijama koje će tek doći, poručio je Janković. Koliko “Privrednikova“ stipendija pomaže u studentskom životu mladih, najbolje govore riječi Nataše Trbojević iz Budačke Rijeke pokraj Krnjaka, koja je studentica V. godine Medicinskog fakulteta u Rijeci. Nisam uspjela dobiti dom i živim u iznajmljenom stanu sa cimericom. Stipendijom „Privrednika“ plaćam taj stan i da nema

Bijela p^elA

ove stipendije, najvjerojatnije ne bih bila na ovom putu. Možda bih tek nešto izvanredno studirala u Karlovcu, ali medicinu sigurno ne, jer knjige su jako skupe, i još uz sve to ide jako mnogo troškova, govori Nataša. Da stipendija dobro dođe i u učeničkom budžetu, svjedoči i srednjoškolski život Milana Nikolića iz Borova, učenika 1. razreda srednje medicinske škole u Osijeku. Moji roditelji ne rade, a u školu putujem autobusom i trebam dost a sredst ava, kojih nemam. Diploma je jako bitna u životu. Na svojim sam leđima osetio kako je kada ne radite. Želim da se obrazujem. Izabrao sam medicinsku školu sa nadom da ću lakše dobiti posao, ako ne ovde, onda u Evropi, kaže Milan. Ovogodišnja tema „Privrednikovog“ kongresa bila je "Mladi Srbi u Hrvatskoj: potraga za identitetom", o kojoj su govorili mladi, ugledni i kompetentni naučnici pokušavajući kako iz svoje znanstvene

perspektive tako i iskustva vlastite kože razotkriti složen identitet naše zajednice u Hrvatskoj. No, tema je prije svega zaintrigirala mlade sudionike Kongresa koji su otvoreno,“ bez dlake na jeziku“, iznosili svoja mišljenja, stavove i iskustva iz kojih je jasno vidljivo da biti mladi Srbin u Hrvatskoj često nije lako, ali da je usprkos svemu osjećaj za srpski identitet postojan i da živi jer, kao što reče Milan Nikolić, "bitno je da znamo ko smo, što smo, gde su naši koreni, da bismo mi znali i danas - sutra učili svoju decu da i oni znaju, jer moramo voleti svoje da bismo poštovali tuđe". Sa njim bi se složio i predsjednik Republike Hrvatske Ivo Josipović koji je pozdravio "Privrednikove" pitomce i poručio im da danas borba za dobro znači borbu za slobodu svakog od nas da se ponosi svojim identitetom, da ga razvija i da svojim identitetom doprinosi zajedničkom interesu. Paulina Arbutina

avršio se i ovogodišnji „Sajam knjiga“ u Beogradu. Ko je bio, kupio je knjige koje je želeo... ili bar neke od njih. Ko nije bio, ima šanse da tamo ode iduće godine. Jer, ovaj sajam jeste neka vrsta čuda i vredi ga videti kao kakvu znamenitost. To će vam potvrditi i mnogi đaci koji iz raznih krajeva stižu na školski dan. Bude tu razgledanja, slikanja sa piscima, delenja autograma, odmeravanja brda različitih knjiga. Ove godine desile su se dve važne stvari. Po prvi put jedan dečji pisac otvorio je „Sajam“, i to Ljubivoje Ršumović i, takođe po prvi put, napravljen je i specijalan sajamski program posvećen književnosti za decu. Svakoga dana družilo se sa piscima. Tako su deci čitali: Vesna Gajović i Lidija Nikolić, Uglješa Šajtinac i Dejan Uzelac, Igor Kolarov i Branko Stevanović, Vesna Aleksić i Gordana Maletić, Dušan Pop- Đurđev i Raša Popov, Gordana Timotijević i Dejan Aleksić, Uroš Petrović i Ljubivoje Ršumović, i Viktor Ivančić. Osim toga, bilo je i radionica sa različitim temama, kao i okruglih stolova za odrasle na kojima se govorilo o važnim pitanjima vezanim za ovu vrstu književnosti.

Predstavila se i Biblioteka „Dimitrije Tucović“ iz Lazarevca koja svake godine organizuje Festival humora. Dakle, sve u svemu, bio je to bogat program koji su deca sa zadovoljstvom odslušala u velikom broju. U „Evro-Đuntiju“ ove godine diče se novom velikom ilustrovanom knjigom „Snežna kraljica“, za koju je ilustratorka Ana Bihelović Grigorjev dobila sajamsku nagradu. Tako se ova uvek aktuelna priča u divnom ruhu našla u društvu sa novim izdanjima Diznijevih junaka, ali i sa Sarom Kej, Sunđer Bobom, Teom Stilton i Spajdermenom. „Kreativni centar“ pokupio je seriju nagrada na „Sajmu“ i oko njega. Nagradu za najbolju dečju knjigu na Sajmu i srebrno „Gašino pero“ na Festivalu humora u Lazarevcu dobilo je ostvarenje „Koga se tiče kako žive priče“ Dejana Aleksića. Dva udžbenika osvojila su priznanje „Najbolji evropski udžbenik“ na „Sajmu“ u Frankfurtu, a knjiga Jasminke Petrović „Od čitanja se raste“ dobila je nagradu „Dositejevo pero“, uz još dve knjige iz

oblasti popularne nauke: „Beograd za decu“, Milenka Stevanovića, i „Astronomija“, Nikole Božića. Sve ove i druge lepe knjige ovog izdavača mogle su se nabaviti na Sajmu. „Laguna“ u svojoj biblioteci za decu i mlade objavila je veći broj naslova strane avanturističke i fantastičke književnosti, a najčitanija su dva domaća izdanja

njana“ ponudila je obimnu tinejdž - biblioteku koja je sva u znaku ljubavnih i istorijskih romana, te trilera, horora i epske fantastike, među kojima se nalazi i popularni roman „Devojčice sa Olimpa“ Elene Kedros. Ovo su tek samo neki naslovi koji su zaslužili da ih pomenemo. Iako je protekla godina donela mnogo materijalnih nevolja iz-

Za djecu je ove godine bio posebno uređen kutak za promocije i igru

Uroša Petrovića: „Deca Bestragije“ i „Tajne veštine Marte Smart“, iz njegove serije zagonetnih priča. Za one malo starije, izdavačka kuća „Mono i Ma-

davačima, na „Sajmu“ je i ove godine bilo mnogo lepih i zanimljivih knjiga koje već čekaju da ih deca pročitaju. Gordana Maletić

Bijela p^ela

Prvi jesenski dan

Matea Đurić, Kistawe

Došla je jesen. Drvo prekriveno jesenskom rosom. Stojim. Čekam jesen. Žuto lišće polagano pada na travu. Sunce sramežqivo viri iza oblaka. Sve se žuti u krošwi oraha. Toliko toga žutog ima! Pada mračak. Prolazi prvi jesenski dan. Luka Erić, 4. razr., Markušica

Berba grožđa

Mama, tata, baka, djed i ja išli smo u vinograd. Nabrali smo deset kanti po 20 litara slatkog crnog grožđa. Onda smo pravili mošt i vino. Kad smo dobili mošt, svi smo ga probali, a kad je nastalo vino, tata ga je spremio u bačve, a mama je od ostatka napravila vinski ocat. Baš je fino grožđe. Volimo ga jesti, a volimo i sve što se od njega može napraviti. Dragan Komazec

Sam kod kuće

Teodora Traživuk, Kistawe

Prvi put bio sam bez roditeqa kod kuće. To sam primetio kad sam izlazeći iz kupaonice ugledao papirić na kojem je mama napisala gde je otišla i šta sve moram da uradim. Najpre sam spremio krevet i doručkovao. Nakon toga, ono najteže – pisao zadaće. Sve sam rešio. Ručao sam i otišao u školu. Bilo je zanimqivo. Kad sam se vratio kući, dočekala me mama. Kazala je da je jako ponosna na mene jer sam se dobro snašao sam. Mislio sam da će ovo biti grozan dan, ali ispalo je sve dobro. Nenad Pavlović, 4. razr., Markušica

Berba kesteni Lea Musić, Rijeka

Sara Rakić, Kistawe

Milana Miquq, Markušica

Bijela p^elA

Svake godine učenici Osnovne škole Gvozd idu u berbu kesteni. Ove smo godine išli u Podgorje. Nije ih bilo baš puno. Tamo smo bili dva sata, pa se vratili u školu. Igrali smo se na igralištu dok su nam učitelji pekli kestene. Djelili su nam ih, onako vruće i mirisne, u "fišecima". Kući smo otišli zagaravljenih lica, ali sretni i nasmijani. Tako smo proveli kestenijadu.

Mihaela Samardžija, 3. razr., Gvozd

Irena Opačić, Vojnić

Običaj je u našoj školi da beremo kesteni. Tako smo i ove godine. Krenuli smo poslije trećeg sata. Do Podgorja smo hodali dvadesetak minuta. Čim smo stigli u šumu, tražili smo kesteni. Nije ih baš bilo, pa smo krenuli natrag u školu. Učitelji su kupili još kesteni. Pekli su ih u dvorištu, a učiteljice su radili tuljke za njih. Kad smo ih pojeli, nastavili smo se igrati, sve dok nije došao autobus da nas odveze kućama. Dragana Pajić, 3. razr., Gvozd

Nenad Pavlović, Markušica

Rana i kasna jesen Davno nekad živjele dvije princeze. Jedna bijaše vedra i nasmijana, a druga namrgođena i ozbiljna. Kad bi prva prošetala vrtom Sunce bi je uvijek pratilo, voda u fontani veselo bi pljuskala, a jata ptića sakupljala se oko nje. Ako bi otišla do voćnjaka, jabuke, kruške i ostalo voće bi se zarumenjelo od miline i stidljivo bi spuštalo svoje grane prema zemlji. Sva priroda ju je voljela, a i svi su joj se u carstvu veselili. No, kad bi druga princeza krenula u šetnju, onako namrštena i ohola, sve bi u prirodi bilo drugačije. Nju su pratili vjetrovi i kiše. Sunce bi se sakrilo iza oblaka, a ptice bi odletjele daleko. Lišće bi na drveću mijenjalo boju i samo padalo na zemlju. Nastale bi velike promjene u prirodi. Ali kako su kralj i kraljica jednako voljeli svoje kćeri, tako su nastale i dvije jeseni: rana i kasna.

Milan Rastović 6. razr., Gračac

Ilijana Rašković, Knin

Jesen i ja u šetwi Sedim pokraj prozora i gledam kakav je dan. Neko mi je pozvonio na vrata. Bila je to jesen, pozvala me u šetwu. Šetajući, oosetili smo mirise koje je ona donela sa sobom. Žuto lišće je padalo sa grana. Jesen mi reče da joj treba puno boja da ulepša prirodu. Lepa je bila ova šetwa. Milica Ilić, 4. razr., Markušica

Da sam učiteqica Da sam učiteqica, deci bih zadavala više zadaće da svoje slobodno vreme ne troše na kompjuterske igrice. Volela bih da u školi deca budu pažqivija. Ne volim kada su nemirni pa učiteqice moraju da viču. Volim kad su svi srećni i niko nije qut. Volim kada se šale i smeju. Da sam učiteqica, volela bih imati učionicu u prirodi. Lepo je biti dobar učiteq.

Ivana Šorgić, Kistawe

Bojana Mandić, 4. razr., Markušica

Jesen Jesen je jako lepa. Evo zrelih plodova. Sve je promenilo boje. Eno, u daqini sve se zlati. Nema lepše od jeseni.

Anamarija Malbaša

Nenad Pavlović, 4. razr., Markušica

MAŠA, MAŠTA I SLOVA Pozorište “Bajka” iz Beograda odigralo nam je predstavu o slovima ćirilice. Ciq je bio da poboqšamo poznavawe slova. Izvođači su bili baka, princ i Maša. Animirali su nas uz vesele pjesmice, ples i stihove. Na kraju predstave obradovali su nas jer su nam podijelili kwige za lektiru i najnoviji broj “Bijele pčele” koji smo žeqno iščekivali Mihajlo Knežević, 8. razr., Knin

Anđela Erić, Markušica

Vukašin Axić, Markušica

Srđan Savičić, Daq

Bijela p^ela

Jelena Okolić, 4. razr., Jagodwak

Ana Balaban, 4. razr., Jagodwak

Milana Bogdan, 1. razr., Jagodwak

Milica Ilić, 4. razr., Markušica

David Blagojević, 2. razr., Markušica

Marko Zorić, 3. razr., Jagodwak

Marko Rašković, 3. razr., Knin

Marko Zorić, 3. razr., Jagodwak

Bijela p^elA

Marko Rašković, 3. razr., Knin

Petra, Knin

Lea Mandić, 4. razr., Markušica

Tamara Šutić, 6 god., Markušica

Milomir Blagojević, 4. razr., Markušica

Dragana Đekanović, 4. razr., Knin

Antonio Čehok, 4. razr., Vojnić

Goran Bukorović, 4. razr., Knin

Bijela p^ela

REBUS

SKRIVAICA

Nacrtaj ovu figuru u jednom potezu ne podižući olovku sa papira.

B Pripremio Dragiša Laptošević

KQUČ

Napiši koliko kojih figura ima na slici i u kquču otkri riječ.

ISPUWALKA

SKRIVAICA

U ovoj šumi kriju se vjeverica, dva zeca, sova, vuk, srna, lisica. Pronađi ih.

Ime Prezime Razred Adresa

Odgovor

SKD Prosvjeta Pododbor Rijeka Bijela pčela Trg Sv. Barbare 1 51000 Rijeka

Bijela p^elA

n a g r a d n i Z ADA T A K Pronađi riječi ispisane u 8 smjerova i precrtaj ih. Od preostalih slova složi riječ. Badwak, Božić, Djed Mraz, jelka, cicvara, ogaw, sarma, rakija, hrast, šaran, zima, kolač, česnica, magla, go dina, djeca, čizma

Web-zanimacije

Sing, Learn, Draw and Say Do you speak English? Aha, na ovo pitawe sigurno znate svi da odgovorite. Znate li da zapjevate neku pjesmicu na engleskom i da pri tom nije baš iz redovnog školskog repertoara? Ako ne znate, evo prilike da neku i naučite. I ne samo to na sajtu enjoyenglish.free.fr/english/toddlers/contenu pored rima i pjesmica oni malo mlađi mogu naučiti i druge riječi iz engleskog jezika:, boje, životiwe, brojeve i, naravno, nezaobilazni engleski alfabet. Za vas malo starije školarce zanimqiva je stranica www.languageguide.org/ za učewe i drugih jezika. Na vama je samo da izaberete žeqeni

jezik i eto, već krećemo sa učewem nepoznatih riječi iz raznorvsnih oblasti: mašta, zabava, automobili,putovawa, igre i igračke, dom, životiwski svijet, jelo i piće, qudsko tijelo, itd. Sve to lijepo možete da vidite, čujete i provježbate putem kviz pitawa. Naravno, sve vježbe su prilagođene tako da možete izabrati od lakšeg do težeg nivoa kviza, od sporije i bržeg načina slušawa. Poseban problem u učewu stranih jezika su i nepravilni glagoli kojih pa i nije baš tako malo u engleskom jeziku, zato na ovoj strani imate i mogućnost uvježbavawa ovih glagola bez po muke. See you next time and have a great time!

Odabrala: Nada ^upkovi}

RJE{EWA

IMENOSLOV

KQUČ

ISPUWALKA

Sneg

Sloboda

REBUS

NAGRADNI ZADATAK IZ PROŠLOG BROJA

Brak

103

Za ta~no rje{ewe nagradnog zadatka iz pro{log broja kwigom Miodraga Jeknića "Smokva u Beogradu" nagrađena je Anastasia Repak iz Dvora, a godišwom pretplatom na Bijelu pčelu nagrađeni su Petra Đekić, Danijel Lukić i Luka Stanisavqević iz Gračaca.

Znate li kako nastaju imena i prezimena? I šta ona znače? Ako ne znate, čitajte imenoslov. JEREMIJA je starozavetno biblijsko ime i dolazi od jevrej ske složenice "Yirimeyhu" (yarimuzdiže i Yahu-Bog), što znači "Bog uzdiže" a prevodi se i kao "od Boga uzvišen". Javqa se u latinskom jeziku kao "Ieremus". Kod Južnih Slavena došlo je preko grčkog jezika prevodom starozavetnog Svetog pisma. Često ga uzimaju monasi i monahiwe. Ime je zvučno sa žeqom da osobu Bog uzdigne i bude od Boga uzvišena. Izvedenice za muška imena su Jera, Jere, Jerko, Mija, Mijan, a za ženska Jeca, Jeka, Jera, Jerka, Mija... B. Kostić

Bijela p^ela

ČIPKO I DJED FILIP

ISSN 1331-5455

Piše i crta: Borivoj Dovniković Bordo

NAGRADE Nagrada Rijeke 2005. •Nagrada Grada Cucić 2011. •Zmajeva Sima nagrada 2012. •

Izdavač: SKD "PROSVJETA" ZAGREB - PODODBOR RIJEKA - Uređuje redakcijski kolegij - V.D. glavnog urednika: SRĐAN TATIĆ - Izvršni urednik: LJERKA RADOJČIĆ - Likovni urednik: BORISLAV BOŽIĆ - Grafički urednik: ĐURO BUDISAVLJEVIĆ - Lektor i korektor: DUŠANKA STARČEVIĆ - Kompjuterska priprema: DAMIR BEDNJANEC - Štampa: Skaner Studio, Zagreb - List izlazi mjesečno - Tiraž: 1500 primjeraka Adresa uredništva: SKD "PROSVJETA" ZAGREB - PODODBOR RIJEKA, Trg. Sv. Barbare 1 - Telefon (051) 330-867, tel./faks 330-873 E-mail: bijelapcela@yahoo.com - IBAN: HR8823600001500150831 - Ubilježeno u Ministarstvu kulture i prosvjete Republike Hrvatske, Sektor informiranja, pod brojem: 757

List je sufinanciran sredstvima Savjeta za nacionalne manjine Republike Hrvatske Zahvaljujemo na pomoći Ministarstvu kulture i informisanja Republike Srbije