RIJEKA, MART 2016.
lis
t
svu a z
c dje
u
Cijena 10 kn, 1,5 € - u pretplati 10% popusta
994. IĆ 1 S U ĆM OLUI A N ATJA LA T I Q E UTEM
215
SADRŽAJ
4 6 8 10 12 13 14 15 16 18 20 22 24 26 28 30 31 32 34 38 40 42 43 44
Mama na navijawe (priča) Daqine - blizine (Putevima radoznalih) Proqeće (pjesma) Nepoznato o poznatim ženama Uskršwi post Svetiwa pravoslavnog sveta Miloš Obilić Srbi u Rusiji Srbe nema, al’ delo ostalo Republika Malta Mali tragači (strip) Znam latinicu, učim ćirilicu Oglasi kupusnog ista (strip) Ekologija: Korisne, ali opasne Aleksandra Saška Stanković Marko Čelebonović Kviz Nosorog (Da li ste znali?) Predstavqamo... Maštom, rukom... Mala galerija Veliki odmor Web-zanimacije Čipko
Dragi prijateqi, bjelopčelice i bjelopčelci! Napokon je došao i prvi proqetni mjesec. Uskoro će sve biti šareno, a i vi ćete biti vedriji i radosniji i vjerovatno više na igralištima i dvorištima. Sigurni smo da ćete pomagati i roditeqima, posebno mamama, da sadite baštu. Uz sve te obaveze, ne zaboravite učewe i vašu "Bijelu pčelu" kojoj ćete slati radove, likovne i literarne o proqeću. Zato olovke, bojice i kistove u ruke i krenite! vaša Bijela pčela
Mama
na navijawe Ne shvatam zašto se baka toliko obradovala. Kad sam se vratila iz škole, dočekala me sa smiješkom na ozarenom licu. Kazala mi je da me u kuhiwi na stolu čeka izne nađewe. Na stolu nije bilo nikakvog izne nađewa. Bila je samo jedna veli ka lutka, sa dugom crvenkastom kosom, u haqini od svjetloplave svile. To je ona lutka koja se na vije, pa se dugo klawa i maše ru kama, stalno ponavqajući riječ MAMA. Baka je kazala da su je mama i tata poslali prije deset dana, ali da ranije nije mogla da stigne jer je morala putovati kroz tri drža ve. Htjela sam se zbog bake obrado vati. Htjela sam s wenog lica ot kinuti makar komadić osmijeha i prenijeti na svoje, ali to nisam nikako mogla.
Ilustrovao: Zvonimir Zvone Kenđel
Baka mi je još kazala da je mama pi sala da će ona i tata sigurno doći za Novu godinu. Opet sam se htjela obradovati, ali nisam mogla, jer u školu idem u sandalama, a to znači da je do Nove godine još dugo. – Neću lutku! – rekla sam baki. – Zašto, pčelice moja? – upitala me i pomilovala po kosi. – Neću! – vikala sam. – Dosta mi je lutki na navijawe koji dozivaju ma mamu. Imam ih punu sobu. Još sam htjela da kažem baki da svi imaju mamu i tatu, a ja samo lutke iz Wemačke. I htjela sam još da ka žem da hoću mamu i tatu. Htjela sam svašta da kažem, ali nisam mogla jer sam u bakinom oku vidjela suzu. – Doći će oni – kazala je baka, ali joj nisam mogla vjerovati. – Piši im neka mi ne šaqu ovakve lutke – rekla sam. – Piši im neka pošaqu neku drugu, neku mamu na navijawe koja će izgovarati moje ime. Baka je plakala. I ja sam žeqela da plačem, ali baš to nisam htjela. Ranko Pavlović
Daljine-bl Daljine, ma kako ih doživljavali, bilo kao geografske, emotivne, metaforične i slično, ostaju uvek iste: zagonetne, izazovne, privlačne… Dešava se da kad pomislimo da smo im se približili, one izmaknu. Ali, i sasvim neočekivano mogu da postanu blizine. Ponekad se zapitamo da li ćemo ikad stići do njih. Kada bi se bar znalo kako na daljine gledaju beloglavi supovi iz kanjona reke Uvac kod Nove Varoši, možda bismo drugačije razmišljali o njima. Izvesno je da i njih privlače daljine. Primećeni su u Portugalu, Izraelu, a i na severu, u Letoniji. Rižani su uhvatili jednog supa i pošto je imao oznaku na nozi, vraćen je u Novu Varoš.
Zgrada opere
6
Bijela p^elA
Panorama grada Rige
Rečeno, i još ponešto, vrzmalo mi se po glavi dok sam se spremao na put za Kavkaz. Jer, do Jerevana stiže se preko Rige! Početkom jula 2010. stigao sam u glavni grad Letonije. I, umalo da se predomislim i odustanem od puta za Jermeniju i Gruziju. Magija Rige
pretvorila je daljine u blizine. Zapadna Dvina, po letonski Duagava, pre zagrljaja sa Baltičkim morem grli Rigu. Prema jednoj graviri iz 1700. godine, koju je u Nirnbergu uradio Rudolf Johan Helmer, Riga izgleda kao velik i napredan grad. Od 1201. godine kada je osnovana, Riga se stalno razvijala. Međutim, trgovinske veze baltičkih krajeva sa drugim delovima sveta mogu se pratiti već od praistorije. Čini se da se najviše trgovalo ćilibarom. Na dubini od nekoliko metara ispod površine Baltičkog mora nalaze se ogromne količine fosilizirane borove smole stare oko 60.000.000. godina. Po nalazima u raznim delovima sveta, uključujući i Kinu, moguće je prepoznati ćilibarske puteve. Kod nas, kod crkve sv. Petra nedaleko Novog Pazara, pronađeno je čak 5.264 ćilibarska predmeta! Danas, na ulicama i trgovima Rige, gotovo na svakom koraku,
lizine
može da se kupi suvenir od ćilibara. Za veze baltičkih zemalja sa našim krajevima posebno je zanimljiv Petar Smekja, kapetan iz Perasta, koji je 1746. godine svojim brodom Leone coronato doplovio do baltičkih luka. U povratku, 1748. godine napali su ga gusari blizu Gibraltara i Leone coronato je završio na dnu okeana, a sa njime i brodski dnevnik. To nije obeshrabrilo Petra i on je uspostavio prvu brodsku liniju između Venecije i Rige i tako daljine učinio manje dalekim. Lep trag bliskosti sa Rigom ostavio je kralj šahovske mašte, poznat i po nadimcima Gusar iz Rige, Čarobnjak iz Rige, prvak sveta u šahu Mihail Talj (19361992.). Bio je veliki prijatelj Jugoslavije. Drevnom igrom zbližavao je sve ljude sveta. Možda je baš on naveo šahiste da prihvate geslo Gens una sumus (Jedan smo rod). U velikom parku Vermanes u centru Rige podignut mu je spomenik. Čuvar parka mi reče
Spomenik Mihailu Talju
Riga, centar grada
da jedna nepoznata žena redovno ostavlja buket svežeg cveća pored njegove biste. Posebnu pažnju zaslužuje Andrejs Pumpurs, centralna ličnost letonskog preporoda. Njegovo delo Lačplesis je najznačajnije u celokupnoj letonskoj duhovnoj kulturi. Ponesen idejama sveslovenskog bratstva, on kao dobrovoljac učestvuje u Srpsko-turskom ratu 1876. godine. Na frontu je proveo četiri meseca. Napisao je nekoliko značajnih radova o Srbiji. Riga je dugo bila pod nemačkim uticajem i to se uveliko oseća. I sovjeti su ostavili svoj trag. Pa ipak, arhitektonska, higijenska i urbana strogost nisu Rigu lišili topline. Sve palate starih trgovaca, crkve i javne zgrade znalački su obnovljene. Ne čudi da Rigu nazivaju Otmenom damom u srcu Baltika. Tome naročito doprinosi muzički život s obzirom da se umetničkoj muzici poklanja najveća pažnja. Prosto je neverovatno da kamerni
sastavi na ulici izvode i najzahtevnija muzička dela. U parku blizu reprezentativne zgrade Nacionalne opere veoma mladi muzičari izvodili su Dvoržakov koncert za violončelo i orkestar u H-molu! Riga bi mogla da ponese i epitet grada kamernih boja. Letonija je ravničarska zemlja, puna jezera, kanala i rečica, ali bez tragova poplava! Možda te pijanure, kako bi rekli Italijani, navode Rižane da streme ka visinama. Kad se u predvečerje (smrkava se oko 22h) pogledaju siluete brojnih zvonika, nosača super modernih mostova, ultra moderno oblikovanih poslovnih zgrada, stiče se utisak da nizina ne mora da bude depresivna. Danas se i do najudaljenijih mesta stiže relativno brzo i lako. A da li su time daljine postale blizine? Uglavnom ne. Da bi to postale, potrebno je da veze među ljudima i narodima budu iskrene. Čini se da to baš i nije lako postići. Bijela p^ela
7
e j l o ć r e P
Bukva javlja starom grabu Da je jutros visibabu Videla kraj vite jele: Haljine joj sasvim bele, U stasu je sva zelena, Nasmejana, svetla lica, A pored nje – ljubičica!
Ljubičica s punim pravom. Ponosi se ljupkom glavom, Pa kupini došaptava: "Al' mirišem, al? Sam plava!" I još bukva svima javlja: Stari hrast je dobrog zdravlja. Stoji gordo na ćuviku, na obronku, na vidiku, Širi svoje grdne šake, Na prstime drži svrake. Povio je stara pleća i davnih se dana seća.
Al? iako star – on lista, I od sreće sav se blista. Iz šumarka, na proplanku, Vetrić poš'o na igranku. Pun nemira i aprila, Raširio laka krila, Pa kroz šumu juri, trčka, U potoku da se brčka, Da u mladom lišću šupka, da ga hvale brest i kruška. Veverice dve se srele, Pa u jednom dahu vele: "Sve su ptice poludele". Luduje i cela šuma Kao da je sišla s uma. Sve raskošno sdesna, sleva, Šta to znači? – pita ševa. Proleće je, Proleće je!
Nikola Drenovac
Ilustrovala: Petra Ko탑ar
Pripremio: Ratko Reli]
Osim poznavawa kwiževnih djela pisaca, mnoge čitaoce privlače i zanimqive zgode i doživqaji iz wihova života i stvaralaštva. Kada je riječ o ženama piscima, zanimawe je još veće, možda i zbog toga jer su se žene kao spisateqi ce relativno kasno pojavile u svijetu kwiževnosti, što se
odnosi i na Srbiju. Razlozi su nepovoqne društvene pri like za žene koje su se bavile kwiževnošću. Kada je jednom Milicu Sto jadinović Srpkiwu u wezi noj kući posjetio patrijarh Rajačić i kad je čuo da mlada djevojka piše pjesme, grubo ju je zapitao: “A znaš li da ku vaš i krave muzeš?“ Ovakva i slična pitawa Milicu su pratila čitav život. Od ovog neugodnog doživqa ja jedne mlade žene koja je za voqela kwiževnost, do naših dana – u novim društvenim i kulturnim zbivawima – u srp skoj kwiževnosti pojavio se zavidan broj žena koje su se
posvetile kwiževnom stvara laštvu. Srpska je kwiževnost danas nezamisliva bez Mili ce Stojadinović Srpkiwe, Jelene Dimitrijević, Danice Marković, Milice Janković, Isidore Sekulić, Desanke Maksimović, Jare Ribnikar, Mire Alečković, Grozdane Olujić, Svetlane Velmar / Janković, Dare Sekulić, Rad mile Lazić, Qiqane Arsić imnogih drugih. Zanimqivosti iz života i rada žena kojima je pisana riječ postala životni poziv mogu biti korisne jer upot puwuju sliku o wihovim kwi ževnim ostvarewima i wiho vim životnim putevima.
Nepoznato o poznatim ženama ISIDORA SEKULIĆ (1877-1958)
Isidora nije voqela novi nare. Kada je razgovarala sa Grozdanom Olujić (novinar kom i budućom kwiževnicom), na početku razgovora odmah je 10
Bijela p^elA
rekla: “Ako ikad budete pi sali o ovome što govorimo, a najboqe da ne pišete ništa, pišite o svojim impresijama, o onome što ste vi saznali – ili ćutite. Ćutawe je velika stvar, verujte mi…“ Nakon toga Isidora kaže da su joj važna tri životna pravila: rad, siromaštvo i ćutawe. „Rad je ideal. Čovek mora da se navikne na odri cawe, ako hoće da dela… Ja sam spavala celog života samo po četiri sata, često se u mesec dana po petnaest dana gladovalo da bi se moglo ići u Rim, Pariz, London…“ O svom je kwiževnom radu je rekla: “Moj život i moje misli vide se u onome što sam napisala! I od moga rada ostaće samo ono što vredi, ako nešto vredi. Možda će
kroz dve hiqade godina biti sve zaboravqeno…“ Kwiževnica Jara Ribnikar u svojoj kwizi „Život i pri ča“ navodi Isidorina raz mišqawa: „Ja ženski svet delim na kuvarice i sobarice. One koje lepo kuću spremaju, ne znaju da kuvaju, a kuvarice obično imaju nered i prašinz po kući. Ja spadam u sobari ce… Spremam svakog dana i ne volim da kuvam“. Jara je često posećivala Isi doru jer su stanivale u susjed stvu. Jednom je po sinu Dar ku Isidori poslala kolače. Dugo je bio kod Isidore, jer su, kako je rekao majci, razgo varali o fudbalu, a Isidora se odlično razumjela u taj sport. Poznavala je sve igra če timova Prve lige. Isidora Sekulić prva je
žena koja je izabrana za aka demika SANU (Srpske akade mija nauka i umetnosti). DESANKA MAKSIMOVIĆ (1898-1993)
Prilikom susreta patrijarha Pavla, kojeg su zvali „svetac koji hoda“, i Desanke Maksi mović, najveće srpske pjesni kiwe, tekao je ovaj razgovor: – Vaša Svetosti, vi meni li čite na one svetiteqe iz na rodnih pesama. Slušala sam kako uz gusle o wima pevaju u mojoj Brankovini. A vi meni ličite na te pesni ke narodnih pesama. Slušao sam vašu pesmu o streqanim đacima. I eto, ta vaša pesma stvara svetiteqe. A pesma koja nekog posveti – postane narodna pesma. Zato ste vi, gospođo Desanka, narodni pesnik. Tako su ovo dvoje duhovnih velikana odredili jedno dru gome mjesto koje im uistinu dolikuje. Desanka Maksimović je neiz mjerno voqela prirodu svoje zavičajne Brankovine: šume, livade, brežuqke, voćwake, potočiće, ptice… Čak je raz
mišqala da se vrati u svoj zavičaj i da bude čobanica i živeći u običnoj kolibi da oživi čari svog djetiwstva. Kada bi dolazila u Branko vinu za lijepog vremena, od lazila bi u šumicu gdje bi razmišqala i pisala… Kada se mnoštvo wenih ze mqaka i poznatih qudi opra štalo od velike pjesnikiwe, brankovački prota Vladan Kovačević ispričao je zani mqiv događaj o uzvraćenoj qubavi prirode prema De sanki: „Na dan wene sahrane, dok je naš tadašwi predsednik go vorio o pesnikiwi, doleti jato ptica na drvo iznad nas i tako gromko i jednoglasno zacvrkuta, da nas natpeva, te smo morali sačekati par minuta dok opet složno ne odleteše. Doživeli smo to kao wihov oproštaj od veli ke Desanke.“ Dara sekulić (1931)
Zanimqivo je kako je nasta la Darina kwižica „Reč se
igra“. Za vrijeme izbjegliš tva u Prištini unuci Ani koja nije voqela da jede, jed nog joj dana baka Dara pred loži: “Svakog dana ću ti na pisati pesmicu, samo ručaj.“ Kad bi napisala unuci pje smicu, zakačila bi je iznad stola gdje je mala unuka jela. Tako su se iz dana u dan niza le pjesmice, a od wih nastala je jedina Darina kwiga za dje cu. Pišući pjesmice za unu ku nije ni pomišqala da ih objavi. Međutim, izdavači su se zainteresirali za taj rad i te su pjesme objavqene i na građene. Prilikom dobivawa nagrade autorka je prisutni ma rekla da se s tim pjesmi cama za unuku Anu, ustvari, „samo igrala“. Dara Sekulić nekoliko se puta susrela s Ivom Andri ćem. Jedan joj je susret poseb no ostao u sjećawu.“…Ja sam tada bila jedina žena član Udružewa kwiževnika Bo sne i Hercegovine. Došla sam, onako skromno sjela i slušam kako ga svi nešto pitaju… Ovi moji svi se istr čavaju, mene ne primjećuju… Kad u jednom trenutku, Ivo Andrić, ustaje, pravi krug, dolazi do mene i kaže: A Vi, drugarice Sekulić, kako ste? Pazite, pita me to kao pravi gospodin… Čitao sam Vaše pesme i stekao dojam da biste Vi mogli i prozu pisati… Dara je velikom piscu odgo vorila da pokušava, ali da nema vremena jer radi kao so cijalni radnik. Dara je ovaj susret završila riječima: “Dakle, gospodin je primetio da tu sjedi jedna žena. Žensko biće koje ovi naši grmaqi ni ne vide…“ Bijela p^ela
11
vi i istinski post prosvećuje naš razum, čisti našu dušu i jača qubav prema bližwi ma. Post gorde i uobražene čini smirenima i krotkima, post iz naših srca izgoni zle misli i čini nas duhovno či stim. Sveti Jovan Zlatousti uči nas: „ Post je koristan ako poste ne samo usta, već i oči, uši, noge i ruke.“ Sveti
UskršWi post “Post je koristan onda, ako poste ne samo usta naša, već i oči i uši i noge i ruke...” Sveti Jovan Zlatousti vi hrišćani, pa i mi pravoslavni, idemo ka najvećem prazniku Hristovog vaskrsewa, Uskr su. Radost praznika dočekuje mo velikim postom koji tra je sedam sedmica. Ove godi ne uskršwi post traje od po klada 14. marta do 30. aprila. Prvu i zadwu sedmicu, i svaku sredu i petak, strogo se posti na vodi a ostale dane na uqu. Vreme posta je vreme kajawa i molitve, to je vreme čišćewa od greha i uzdizawe ka duhov nom saznawu. Naša pravoslav na crkva uči nas da je post, uz molitvu, iskreno kajawe, a uz pomoć Božiju sredstvo za isceqewe naše duše. Pravi i istinski post je, po učewu svetih otaca, post tela i duha jer je čovek stvoren od tela i duha i samo takav post dono si duševno ozdravqewe. Pra
S
12
Bijela p^elA
Jovan Zlatousti nam još kaže da su post i molitva za one koji ih upražwavaju dva kri la koja nas podižu ka Bogu. Posebno se kod pravoslav nih hrišćana poštuje Uskr šwi post. To je najveći post jer prethodi prazniku nad praznicima, Uskrsu, bez koga nema spasewa. Uskršwi post
traje od ponedeqka siropusne nedeqe po do Lazareve subote. On predstavqa uspomenu na četrdesetodnevni post Gos poda Isusa Hrista u pustiwi. O ovom postu svedoče aposto li Matej i Luka, a i sam Gos pod Isus Hristos govori svo jim sledbenicima: „A ti kad postiš, namaži glavu svoju i lice svoje umij…“ Spasiteq je sam postio i preporučio nam post. Post je ostavqen slobodnom izbo ru hrišćana, ali ga aposto li i crkva kao ustanovu hri šćanskog života propisuju članovima crkve. Post uve den je u crkvenu praksu izme đu drugog i četvrtog veka po sle Hrista. Uskršwi post je dosledniji i stroži u Pravoslavnoj cr kvi nego što je to u Rimoka toličkoj, a pogotovo Prote stantskoj. Za četrdesetodnevni post pred Uskrs crkva vezuje tajnu pokajawa i tajnu euharistije (pričešća vernika). Pokaj ni karakter ovoga posta se ogleda u posebnom bogoslu žewu, velikom večerwu, više čitawa a mawe pojawa i slu žewe sveštenika u crnim odeždama. U vreme Uskršweg posta pra voslavni hrišćani izbegava ju pevawe i igrawe, pravqewe veseqa. Postarajmo se da i mi u ovom periodu posta pred najveći hrišćanski praznik postimo i molitvom očisti mo tela i duše naše. Radoš Matić
anastir Dečani je naj veća sakralna građevi na Srbije, a u wemu se nalaze najveći i najkomplek sniji ciklusi fresaka. Nig de nema više sačuvane kame ne plastike nego u Dečanima. Ktitor, kraq Stefan Uroš III Dečanski, najtragičnija je ličnost srpskog sredweg veka. Otac ga je oslepio, a sin nare
M
Gradwa je trajala osam godi na, od 1327. do 1335. godine. Stefan nije dočekao završe tak. Sačuvana je ktitorska poveqa pisana na pergamen tu u obliku svitka duga oko pet metara. Potpisali su se Stefan i Dušan. Postoji i produžetak – knegiwa Mili ca, koja je manastir obnovila posle Kosovske bitke, takođe se sa sinovima Stefanom i Vukom smatra ktitorom De čana. Glavni arhitekta bio je fra Vito (Vid), mali brat iz Kotora. Uz wega se pomiwu protomajstor Đorđe sa bra ćom Dobroslavom i Nikolom. Oslikavawe je trajalo do
SvetiWa pravoslavnog sveta dio da ga ubiju. Svaka od ovih čiwenica zaslužuje posebnu pažwu, a ovom prilikom izne ću samo ono najvažnije. Mada postoje pouzdani poda ci o manastiru, neke legende zaslužuju da se pomenu. Jedna od wih se odnosi na izbor me sta gradwe i ime manastira. Po predawu, kad je kraq Mi lutin oslepio sina Stefa na, wegove je oči obesio iznad gradskih vrata (Prizrena). Šetajući tako slep, Stefa na opazi sv. Arhanđel. Sve titeq se sažali, pretvori se u orla, skine oči sa kapije i darova ih kraqu govoreći Odeči oči. Kraq je progle dao i na tom mestu podigao manastir posvećen Vaznesewu Hristovom. Mesto je Hvosno, pored reke Bistrice u pod nožju Prokletija.
1348. Za to vreme veliki broj umetnika uradio je više od hiqadu scena raspoređenih u 20 ciklusa sa nekoliko hiqa da figura. Islikane su, pored ostalog, istorijske kompozi cije, loza Nemawića, kalen dar… Od slikara se potpisao samo grešni Srđ. Pored freskopisaca radili su i minijaturisti. Da spo menemo samo Longina koji je u 16. veku uradio ilustrova nu legendu sv. kraqa Stefana Dečanskog. Od brojnih dragocenosti po sebno su značajni fermani turskih sultana jer najupeča tqivije ukazuju kroz šta je sve prolazio ovaj manastir. Kqučno je bilo, a i sada je, pitawe odnosa Srba i Alba naca. Posle seobe Srba 1690. u okolini Dečana ostalo je
MANASTIR DEČANI
svega nekoliko srpskih kuća, a broj šiptarskih se popeo na preko tri hiqade. Zbog toga su kaluđeri govorili da se nalaze u vučjoj čequsti. Šip tari su pqačakali i otimali sve što su hteli. Čak su uzi mali i crkvene odore i u wih oblačili svoje neveste pri likom svadbi da bi svečani je izgledale. Posle su odore vraćali. U tim neprijateqskim radwa ma isticalo se pleme Maliso ri. Sa wima su u sukobu bili Albanci iz sela Dečani, ko jima je bila čast da čuvaju ma nastir. Tešku situaciju u ko joj se nalazio manastir htela je da iskoristi rimokatolič ka crkva i da otme manastir. Na te nasrtaje, potpomognute od Austrije, kaluđeri su ima li samo jedan odgovor: Dečani su zajednička svetiwa čita vog pravoslavnog sveta i bez wihove saglasnosti manastir se ne može otuđiti. UNESCO je 2004. Dečane upi sao na listu svetske kulturne baštine. Milutin Dedić
Bijela p^ela
13
Pi{e: Jovan Savi^in Prica
loš se naziva Kobilić ili Kobilović. U 13. vijeku ovo je prezime zvučalo neprilično jer je za boravqen wegov smisao pa je iz prezimena brisano slovo K. Nastalo je više legendi koje su objašwavele junaka. Obila majka rodila je obila junaka u smislu „velikog“, jer je i ona bila velika.
Miloš Obilić i drugi zmajevi junaci Miloš Obilić je legendarna mitska figura koju je narodna svijest tokom vjekova obliko vala dodavajući joj natprirod na svojstva i vrline preuzete iz pradavnih paganskih obi čaja i vjerovawa. Ime Obilić novijeg je datu ma. U narodnom predawu Mi
Miloš Obilić (rad Đure Jakšića)
14
Bijela p^elA
Kakav je smisao imena Kobi lić? Po najstaijem narodnom pre dawu Miloša je rodila ko bila. U ranoj fazi razvitka mnoga plemena i narodi sma trali su da vode porijeklo od životiwa koje predstavqaju wihovog mitskog pretka, to tem, znak i atribut wihovog roda, kao i da se božanstvo – zaštitnik roda i plemena javqa u obliku životiwe. Predawa koja govore da je Mi loša rodila kobila neće nam izgledati neobično ako po tražimo uzroke i posqedice ove istorijske pojave. Znamo da najveći epski juna ci svih naroda izuzetnu snagu i hrabrost najčešće duguju svome natprirodnom pret ku. Nekada je jedan roditeq božanstvo, a nekad mitska životiwa, ponajčešće ona koja posjeduje veliku snagu,
Kraqević Marko (rad Đure Jakšića)
kao Međedović iz narodnih priča. Po jednom drugom predawu Obilića je rodio zmaj. U na rodnoj pjesmi „Miloš Obi lić zmajski sin“ kaže se:
Banović Strahiwa (rad Miše Jelića)
„Što god ima Srbina junaka koga su odgojile vile, mnogoga su zmajevi rodili.“ Pored Obilića zmajski sino vi su: Zmaj Ogweni Vuk, Bano vić Strahiwa, Qutica Bog dsn, Kraqević Marko, Reqa Krilatica i drugi.
ma su živjeli srpski trgovci i srpski kapetani koji su se zauzeli za razvoj parobrodar stva. Pod ruskom zastavom po četkom 19. vijeka brodove su podizali Komnenović, Čotić, Ivanović, Đurasović, Malo vić, Ilić, Petrović… Ruska trgovačka poduzeća sa čuvala su spomen na Marka Gojkovića, Spiridona Vojino vića, braću Seniće… Do početka 20. vijeka Srbi su u ijepi moj narode bje lopčelski, evo nas u Rusiji početkom 18. vijeka. Traju pripreme za osnivawe Moskovskog uni verziteta. Ukazala se potreba preobražaja Rusije u oblasti vaspitawa, što je izveo srp ski pedagog Todor Janković, potomak stare srpske poro dice iz sela Mirjeva kraj Be ograda. Wega je preporučio srpski mitropolit Josif Putnik velikom knezu Pavlu Petro viću. Janković je iz Beča otišao u Rusiju, obavio reformirawe narodnih škola. Napisao de vet uxbenika, postao član Rus ke akademije. Za caricu Kata rinu II stvorio je akademski rječnik. Umro je 1813. Janković je kao svog nasqedni ka ostavio Srbina Terlajića, koji je utemeqio građansko zakonodavstvo u Rusiji. Prema ruskih arhivima, Srbi su radili na osnivawu ruske vojne flote, nakon što su stvorili trgovačku flotu južne Rusije. U gradovima na jugu Rusije iz građene su brojen kuće u koji
L
čar, došao je u Harkov iz Bu dima 1812. godine i preselio u Petrograd. Sanitetski ge neral Ante Gvozdenović bio je nosilac Medaqe sa trakom svetog Andreja i Đorđa za rat ne i medicinske zasluge. Toma Milinović Moriwanin (1770-1846), vojvoda i topxija Karađorđev koji je preživio Prvi srpski ustanak, emigri rao u Rusiju i živio u gradu Akermanu na Crnom moru.
Svjetlim tragom Srba u Rusiji
Ruska carica Katarina II
Rusiju odlazili i pojedinačno na školovawe, diplomatske službe, ženidbe i udaje. U to vrijeme kijevsku Duhovnu akademiju pohađalo je 28 srp skih studenata, među wima Jo van Rajić, veliki srpski pisac i prevodilac. Atanasije Stojković, fizi
Karađorđev sin Aleksandar školovao se u Rusiji gdje je 1842. godine imenovan za kne za. Wegovi sinovi Đorđe i Ar senije Karađorđević živjeli su u Rusiji kao vojni pitomci i školovane starješine ruske armije. J.S. Prica
Bijela p^ela
15
Piše: Milena Dražić
Arad
P
re mnogo godina, iz Konstance na putu ka Beogradu, iznenada smo sleteli u Arad, tada nama nepoznat grad i odlučili smo da ostanemo koji dan u gradiću na zapadnoj ivici Panonije, u Banatu, blizu Mađarske. I kako to biva, odmah su se našli dobrovoljci, mla-
gradsko zdanje u Aradu crkva Svetog Petra i Pavla. Gradio je od 1698. do 1702. Jovan Popović Tekelija. Kad je posle Karlovačkog mira reka Moriš postala granica između Austrougarske i Otomanske imperije, Evgenije Savojski je poslao Jovana Popovića Tekeliju da osnuje vojnu granicu, a Tekelija se, u bici kod Sente, sa većom vojnom jedinicom, sa 200 konjanika i 300 pešaka, istakao podigne u Aradu tvrđavu za odbranu od Turaka. Danas u Aradu živi samo 500 Srba. Ali, duboki su tragovi srpskih dela posvuda. U arhitekturi najvidljivije su zgrade Milana Tabakovića. Talentovani gra-
mu je bila Najmanova palata. Projektovao je zgradu Trgovačke škole, Minoritsku crkvu, Palatu Aradskočanadske železničke direkcije, Industrijsko-narodnu banku, Feldesovu palatu, Državni teatar, Okružnu većnicu, Palatu kulture, spomenik streljanim mađarskim generalima, rumunsku crkvu… Tabaković je u Aradu sagradio pedesetek građevina. Ali, najdublji pečat ostavio je izgradnjom porodićne kuće u centru Arada, gde je živeo sa roditeljima, tri seste, petoro dece. Milanov sin Đorđe Tabaković takođe je bio veliki arhitekata, koji je oblikovao Novi Sad. A sin Ivan Tabaković je značajan srpski slikar i keramičar,
Srba nema, al’ delo ostalo di Srbi zaljubljeni u slavnu srpsku istoriju u ovom gradu, da nam budu vodiči i ljubazni domaćini. Prvo što se ovde nauči jeste da je gotovo sve što je vredno u bogatoj arhitekturi Arada delo srpskih graditelja, arhitekata, školovanih urbanista, počev od 17. veka. Krem srpske aristokratije, zadužbinara, vojnih velikodostojnika, plemića, oficira, trgovaca dolazio je iz srpskih krajeva bežeći od turskog zuluma. Od lokalnih vodiča saznajete da je silan gospodski svet iz Srbije krenuo ovuda sa Arsenijem Trećim Čarnojevićem. I mađarski kralj Matija Korvin doselio je u Banat oko stotinu hiljada Srba. Ovde je stigao i Dmitar Jakšić, koji je i sagradio crkvu Svetog Jovana Krstitelja. Te crkve više nema, ali plato Prnjavor, na kojem je stajala, i danas postoji. S ponosom će domaćini reći da je najstariji hram i uopšte najstarije
16
Bijela p^elA
ditelj Milan završio je studije arhitekture u Bidumpešti 1888. i dve godine sa stipendijom Arhitektonske komore studira po Evropi. Po povratku dobija posao u projektnom birou Jirasek, a prvi najveći zadatak
osnivač grupe Zemlja, član Srpske akademije nauke i umetnosti. Duboki su tragovi i srpskih ikonopisaca i crkvenih slikara. U crkvenoj umetnosti Arada ostalo je da je Nikola Aleksić oslikao crkve u 19.
li temelje srpske kulture. Bio je tu Radivoj Kašanin, tu je Nikola Tesla proveo tri godine. U Tekelijanumu je jedno vreme od osnivanja bila i Matica srpska, sve do 1864, kad je preseljena u Novi Sad. A tada je Tekelija poklonio Matici 10.000 knjiga iz svoje biblioteke, odnosno sve što je štampano na srpskom, nemačkom, francuskom, engleskom i drugim jezicima. U Beču je osnovao fondaciju za školovanje sinova srpskih graničnih oficira na Vojnoj inženjerskoj akademiji. Sava je pomagao da se osnuju gimnazije u Novom Sadu i
veku. Njegovi portreti su danas u Matici Srpskoj, Narodnom muzeju u Beogradu. Ivkovići i Tarenski su srpske slikarske porodice čiji su umetnici radili ikonostase. I Jovan Popović Tekelija je među najznačejnijim Srbima koji su doprineli Aradu i srpstvu. Tek što je postao zapovednik pomoriške vojne granice, za zasluge je dobio čin pukovnika i titulu plemića. U crkvi svetog Petra i Pavla počiva Jovan, kao i njegov unuk Sava Tekelija, jedna od najznačajnih ličnosti s kraja 18. veka, najvredniji, najobrazovaniji i najbogatiji Srbin. Godine 1876. prvi je od Srba doktorirao prava. Diplomski rad pisao je na latinskom i odbranio ga na latinskom. Sava Tekelija, najveći doborotvor Srba, rođen je i sahranjen u Aradu. Kako nije imao potomstvo, sav imetak od 400 srebrnih forinti zaveštao je Matici Srpskoj. Tim novcem je u Pešti osnovan Tekelijanum 1838, za siromašne a darovite srpske učenike, a davao je stipendije za 350 učenika. Tekelijanum je bio i ostao zdanje sa 1000 kvadrata, pravi srpski Panteon. Tu su umni ljudi gradi-
Sremskim Karlovcima. Danas u Aradu jedna ulica nosi njegovo ime, a u njegovoj rodnoj kući osnovana je spomen-soba, otvorena za posetioce. Među srpskim porodicama isticala se i ona Gavre Jankovića, senatora i u dva maha gradonačelnika Arada. Njegova supruga Eustahija Arsić, prva srpska spisateljica, pomagala je Vuku Karadžiću i Joakimu Vujiću da štampaju svoje knjige. Međutim, pre više od dva veka Srbi počinju da napuštaju Arad. Posle Karlovačkog mira, kad je Banat oslobođen i kad se granica pomerila na Dunav, postaće rizično za Srbe da tu ostanu, pa je carica Marija Terezija odlučila da Srbi sami izaberu da li da ostanu u vojnoj službi tu gde su, ili da postanu kmetovi. Katolički kler je vršio pritisak na Srbe da se pokatoliče. Zato se brojni Srbi iz Arada i okoline sele u Rusiju. To je prvi talas seoba iz Arada, a dogodio se 1751, pod pukovnikom Jovanom Horvatom. Oni su se naselili na stotinak kilometara od Kijeva i osnovali Novu Srbiju. U drugom talasu, godinu dana kasnije, koji je predvodio pukovnik
Jovan Šević, ruska carica Jelisaveta Petrovna dodelila im je zemljište nekoliko stotina kilometara istočnije od današnjeg Donbasa i Luganjska. Tu su Srbi osnovali autonomnu oblast Slavjanoserbiju. Međutim, dolaskom na vlast, carica Katarina Druga ukida srpske pokrajine. Od Nove Srbije nastaje Novorusijska gubernija, a od Slavenoserbije Ekaterinska provincija. Vremenom su se Srbi pretopili u Ruse. Ali su i do danas ostali nazivi mesta koje su sa sobom doneli – Vršac, Pančevo, Zemun, Vukovar, Senta, Sombor, Turija, Bečej, Mošorin, Subotica, Slankamen… Danas je to Ukrajina, a ostali su kvartovi Gradište, Prnjavor, Lipa, Glogovac… Poslednji, najtragičniji čin srpski odigrao se početkom Prvog svetskog rata. U Aradu je austrougarska vojska organizovala koncentracioni logor za Srbe. Oko 15 hiljada Srba je čamilo u lagumima. Bilo je to veliko stratište. Srbi su dovođeni iz Bosne i Hercegovine, civili i zarobljenici iz Srbije, oko 1.200 iz Braničevskog kraja, Dalmacije, Srema. Ležala su tu i braća Gavrila Principa. Arad je bio logor od najozloglašeniji. Ostao je zapisano na barjaku koji je pretekao sva mučenja i smrt 4.317 srpskih mučenika. Jedan deo je sahranjen tu, a kad su masovno umirali od bolesti, icrpljenosti, gladi i mučenja, a među žrtvama je bilo i dece, više nisu kopani ni grobovi. Danas, ni stotinu godina kasnije, nema nikakvog spomen obeležja. Na kraju rekonstrukcije jedne sjajne srpske lokalne istorije, dilema: koliko se može verovati poslovici da odelo čini čoveka? Jedna banka je prepevala tu mudrost u: Delo čini čoveka. Je li to tačnije, važi li to i za narode? Mora da važi, jer sve ono što je srpska ruka, srpska pamet i srpska vrednost postigla, ostaje, pa ga ni vreme ne može da izbriše. Bijela p^ela
17
ZEMLJE EU * Od 1. maja/svibnja 2004. članica je Europske unije.
REPUBLIKA
Glavni grad Valletta (Valeta) Službeni jezik malteški i engleski Državno uređenje Parlamentarna republika Površina 316 km2 Stanovništvo oko 405.000 Valuta evro Neovisnost Od Ujedinjenog kraljevstva 21. septembra 1964.
MALTA Ova zemlja u kojoj živi manje od pola milijuna stanovnika je, s obzirom na površinu, jedna od najgušće naseljenih zemalja svijeta.
otoka i više otočića. Najveći otok je Malta, a druga dva su Gozo (Għawdex) i Comino (Kemmuna).
Udaljeni su 93 km od talijanskog ostrva Sicilije i oko 360 km od Libije. Gozo
* Према статистикама, ово је једна од земаља с највећим знањем страних језика у Европској унији.
Zbog svog izuzetnog strateškog položaja na morskim pravcima u Sredozemnom moru Maltom su, kroz historiju, vladale mnoge sile, kao što su Grci - Oko 700. pr. Kr., Kartaga - oko 400. pr. Kr., Feničani - oko 600. pr. Kr., Rimljani rimski car Hadrijan im je 117. pr. Kr. dao status municipiuma. U 4. stoljeću pod kontrolom je Bizanta, a 909. osvojili su je muslimanski Fatimidi.
- otočna je država u Sredozemnom moru.
* Malta se sastoji od tri
* Iako mnogi Maltu smatraju najjužnijom tačkom Evrope, taj naslov ipak pripada grčkom ostrvu Gavdosu.
HISTORIJA
Malteški: Repubblika ta’ Malta, engleski: Republic of Malta)
Малта се састоји из три острва: Малта (246 km²), Гоцо (67 km²), и Комина (3 km²).
Comino
Malta
Vjeruje se da se 60. godine na sjevernom dijelu otoka nasukao brod apostola sv. Pavla, ali i Године 1530., tvrdnja da to nije bila Malta, nego hrvatski otok Mljet, jer su Карло V, цар Светог римског imali isto ime - Melita.
Normani pod vodstvom vojvode Rogera I. 1091. oslobađaju Siciliju i malteške otoke, a prema predaji poderao je dio svoje crveno-bijele zastave i dao je Maltežanima, što je osnova današnje zastave Malte.
царства, предао је острва витешком реду Јовановаца - Ivanovaca на вечно управљање...
...ali ali je to prestalo dolaskom Napoleona i Francuza, a od 1800. su pod vlašću Britanaca.
Smatra se da su dolaskom čovjeka na ove otoke izumrli lokalni patuljasti vodenkonji i slonovi.
Engleski kralj Đuro VI. kolektivno je nagradio Maltežane ordenom George Cross čija se replika nalazi u gornjem lijevom kutu zastave Malte.
Malteški križ - krst seže u 1080. godinu kada su u Jeruzalemu osnovani Vitezovi bolničari, koji su se brinuli za siromašne i bolesne hodočasnike u Svetoj zemlji i simbol je Malte.
Najpoznatija ribarska barka na Malti je luzzu (lucu). Elegantnog profila od nekih šest i pol metara stara je koliko i povijest Malte.
Malteška abeceda sastoji se od 30 latiničnih slova gdje se nalaze i dijakritička slova ż, ċ i ġ, te slova għ, ħ, i ie, koja postoje samo u malteškom jeziku.
MALTEZER
La Valetta je glavni grad Jean Parisot de la Valette, osnivač grada
Crkva sv. Ivana u Valetti
(Mljetski pas, Maltezac) je patuljasti pas za pratnju. Spada u red pradavnih pasa koje vežemo uz nazive Jadranskog ostrva Mljeta, izgubljenog sicilijanskog gradića Melita i ostrva Malte. Jedna je od najstarijih pasmina.
Megalitički hramovi su jedni od najstarijih struktura napravljenih od kamena na Zemlji, a korišteni su u razdoblju između 4000. i 2500. godine pr. Kr.
POZNATI То су романописац Треза Азопарди, писац књига за децу Савиур Пирота, и новинар и аутор стрипова Џо Сако.
Najpoznatiji Maltežanin je zasigurno fiktivni Corto Maltese (Korto Malteze), junak talijanskog autora stripova Huga Pratta (Ugo Prat). Poznati krimi-roman
RELIGIJA Rimokatolici čine 98% stanovništva Malte.
Smaknuće svetog Ivana Krstitelja
Caravaggio (Karavađo); 1608., ulje na platnu Uredio, grafički oblikovao i malterisao: Dragan STOJKOVIĆ
20
Bijela p^elA
Bijela p^ela
21
22
Bijela p^elA
Bijela p^ela
23
24
Bijela p^elA
Bijela p^ela
25
Korisne ali i opasne Pripremio: V. Radosavljević
Gljive su posebna bića na zemlji, malo sličnije biljkama nego životinjama, ali nisu ni biljke ni životinje. Posebne su i po tome što su neke od njih vrlo ukusne, hranjive, pa čak i ljekovite za ljude, a druge otrovne i tako opasne za ljude da ih treba izbjegavati i zaobilaziti u širokom luku. Ali iako su gljive nepomične, nije lako
doći do njih, jer su poneke toliko slične onim omiljenim i jestivim da berači gljiva moraju da budu veliki stručnjaci da bi ih mogli prepoznati i zaobići. No, nažalost, i najbolji berači ponekad pogriješe. Jesenas je u okolici Rijeke iskusni gljivar koji već pedeset godina bere gljive, napravio gotovo kobnu pogrešku. Umjesto vrlo jestive golubače ubrao je vrlo otrovnu bijelu pupavku. Završili su u bolnici gdje su se liječnici borili za njihov život. Eto zbog čega su gljive opasne, a ne samo korisne i jestive.
Zimzelen Zimzelen je mala zelena biljka koja raste divlje po šumama, ali se i uzgaja u vrtovima kao ljekovita i ukrasna. Listovi su joj srcoliki i zeleni, a cvjetovi veliki ljubičastoplavi, ružičasti ili bijeli, sastoje
26
Bijela p^elA
Pored svih vrsta pupavki, koje spadaju u najopasnije i najotrovnije gljive, kod nas su najpoznatije otrovnice muhara, gorki vrganj, bljuvara, ludara i druge. Zapravo otrovnih gljiva kod nas ima oko 180 vrsta, ali srećom nisu sve tako otrovne kao što su zelena pupavka i njoj slične gljive kojih ima negdje oko trideset vrsta. Priča o dvoje otrovanih gljivara i o najopasnijim gljivama nije napisana da bi odvratila ljude od branja gljiva, nego da bi ih upozorila da gljive treba dobro proučiti i upozna-
ti prije nego se krene u berbu. Gljivarski stručnjai upozoravaju da ne treba brati gljive za koje niste sasvim sigurni da su jestive, kao i to da bi ubrane gljive nekad trebalo donijeti na pregled gljivarskim stručnjacima.
se od pet latica. Neke vrste ovih biljaka uzgajaju se na balkonima i u stanovima, a cvjetaju od marta do juna. Najbolje rastu u crnici pomiješanoj sa tresetom, a vodu naprosto obožavaju. Zato je treba vrlo često zalijevati.
ta divna stvorenja Svaka krava posebno je zanimljiva što stoji kad spava i usput hranu preživa. Svaka krava jedva čeka da napravi puno mlijeka za svoje maleno tele i za sve koji žele. A kako krave prave mlijeko od trave, koje služi za jelo, kad je krava šarena i trava zelena, a mlijeko sasvim bijelo?
Kako krave prave
zanimljivosti
Lotos je vodena biljka koja najčešće raste u slatkim vodama Azije, Afrike i Evrope, a u Indiji se smatra svetom biljkom. I mnogi stari narodi divili su se ovoj prekrasnoj biljci, ali ne samo zbog načina gdje i kako raste i krupnih lijepih cvjetova nego i zbog toga što im je služila kao najbolja biljna hrana. I danas i lišće i mirisni cvjetovi služe kao hrana bogata vitaminima i korisnim mineralima.
Šljuka je ptica močvarica koja najčešće živi u močvarnim predjelima. Iako najviše živi u vodi, nije baš plivačica jer joj je za hranjenje dovoljno što ima duge noge i vrlo dugačak tanak kljun. Ali, zato je vrlo dobra letačica, jedna od rijetkih ptica koja uzlijeće direktno u visinu i nakon brzog i podužeg leta vraća se u isti kraj odakle je poletjela. Nažalost po šljuku, ljudima je poznata po tome što ima vrlo ukusno meso. Iako je zaštićena, prijeti joj opasnost od nestajanja.
Mandarinka je vrsta divlje patke porijeklom iz Kine. Iako postoji i američka mandarinka, ova kineska je po izgledu jedinstvena i razlikuje se ne samo od svih pataka nego iod svih drugih guščarica. Ona je, naime, tako dotjerana i obučena da bi joj više odgovarao naziv patka manekenka nego patka mandarinka. Svizac alpaki ili pospani biljojed je glodavac sličan mišu, samo mnogo veći od njega, dugačak oko pola metra. Živi na najvišim obroncima Alpa gdje ima vrlo malo životinja i vrlo malo biljaka koje su njemu jedina hrana. Vrlo su plašljivi i vole osamljena mjesta. Čudni su i po tome što najveći dio života prespavaju u svojim dubokim nastambama koje su sami izgradili. Bijela p^ela
27
ALEKSANDRA SAŠKA STANKOVIĆ
Rođena je 1. juna 1965. u Beogradu, gdje je završila osnovnu školu i gimnaziju. Nakon toga upisuje Akademija lepih umetnosti – solo pevanje. Završila je i Master na University of Shef field – Psihologija muzike. Živi u Beogradu i umjetnički je direktor dječjeg zbora „Horislavci“.
Rodila sam se u Beogradu, u mirnom i lepom kraju, samo jedan ćošak daleko od najduže beogradske ulice koja se protezala od centra grada i čuvenog tašmajdanskog parka, pa sve do iza zvezdarske šume i udaljenih naselja na obodu grada. Ulice oko Zečevićeve, gde je u jednoj dvospratnici na prvom spratu bio naš porodični stan, bile su bez puno saobraćaja, i gotovo svaka kuća ili zgrada imala je svoje dvorište. To je za nas decu bio raj jer smo po ceo dan mogli bezbrižno da se igramo, i svako malo svratimo do nečije kuće na sok ili domaće poslastice. Nedaleko odatle bio je i veliki park sa ljuljaškama, onim koje mogu visoko da lete, sa peskom, klackalicama i tri duda, taman toliko visoka da mi klinci možemo da se popne28
Bijela p^elA
mo i beremo dudinje. Igranju nije bilo kraja! Pa ipak, sećanja na moje najranije detinjstvo nisu iz Beograda, već Kaira - velikog grada sa obala Nila u dalekom Egiptu. Tamo sam sa porodicom otišla kao dvogodišnja devojčica. Moj tata, sa svojim kolegama inženjerima radio je na važnom projektu navodnjavanja velike pustinje - Sahare, pa smo mama, tata, moja sestra Minja i ja gotovo pune četiri godine živeli u ovoj egzotičnoj afričkoj metropoli. Kada kao dete živite u Kairu, postane vam uobičajeno da sa mamom i tatom prošetate do čuvenih piramida, ili sa dekom koji
Kad SAM BILA MALA
kući. Naš stan je bio toliko prostran da smo mogle od sobe do sobe da vozimo mali bicikl sa prikolicom. Ja sam ga kao starija vozila, a ona je bila „putnik“ u prikolici. U Kairu sam prvi put krenula u vrtić, to je bilo francusko obdanište koje su vodile časne sestre. Malo toga se sećam iz tih dana, tek ponekog
BEOGRAD - KAIRO vam je došao u posetu iz Beograda jašete kamilu, ili pored Nila jedete sladoled od vanile pomešan sa soda-vodom! U Africi je mnogo toga drugačije nego u Evropi. Deca se ne igraju mnogo na ulici jer je preko dana najčešće veoma toplo. Bila sam srećna što imam sestru sa kojom sam uvek mogla da se igram u
kolaža koji smo pravili od šarenog papira, ali još uvek živo pamtim onu iskrenu dečiju strepnju u iščekivanju mame ako se na primer desilo da u vrtiću ostanem poslednja jer su svi moji drugari već otišli kući. Kada sam napunila pet godina, krenula sam u svoju prvu školu, zvala se Port Said School. U toj školi su svi đaci nosili iste uniforme, devojčice crveno-bele karirane haljinice, a dečaci bele košulje sa kravatama i sive bermude. I sva deca su bila iz različitih zemalja, ne samo evropskih već iz celog sveta! Meni je tada bilo neobično što u školi svi govore samo engleski jezik! U prvim školskim danima nisam baš uvek dobro razumela šta nam Misiz Semi, tako smo zvali učiteljicu, govori. Sećam se jedne školske proslave kada su sva deca u školu došla svečano obučena, a jedino sam ja došla u školskoj uniformi zato što nisam razumela učiteljicu kad nam je o tome govorila! Da pro-
govorim jezik pomoglo mi je to što sam bila druželjubiva, pa sam u školi imala puno drugara sa kojima sam govorila na engleskom jer je to bio jedini jezik na kome smo svi mogli lepo da se razumemo. Kairo je inače grad koji ima toplu mediteransku klimu pa je voće i povrće koje tamo raste drugačijeg ukusa od onog sa našeg podneblja. Mango mi je bio omiljeno voće. Sećam se da kada smo se vratili u Beograd, nisam mogla da razumem zašto više ne možemo da ga kupimo u prodavnici. Gambori, morski račići, u Kairu su se prodavali u fišecima na uličnim kioscima, kao što se kod nas prodaju kokice. I danas mogu živo da se setim tog, za mene lepog mirisa.
će muzika jednog dana postati moja velika ljubav, i profesija! U Beogradu je tih sedamdesetih godina bilo mnogo manje stanovnika nego što ih ima danas, nije bilo fastfood restorana, tek poneka pekara, poslastičarnica ili kiosk u kome su se prodavale viršle sa senfom u ukusnim mekanim zemičkama. Jedan takav bio je na Tašmajdanu. Sestru i mene na Taš je najčešće vodio deka. To je za nas uvek bio dan
lek! Bila sam i pravi mali nemirko! Oduvek sam volela da trčim, skačem i prevrćem se. Danas mi izgleda gotovo neverovatno da sam se kao dete vrlo spretno i bez straha pela na razboj – popela bih se na šipku, uhvatila je sa obe ruke i u nekoj vrsti koluta puštala tako da u pesak doskočim nekoliko metara ispred razboja. Prilikom doskoka dizala sam ruke visoko u vazduh pokušavajući da imitiram prave gimnastičare! Kada sam završila školu, upisala sam fakultet i počela da radim kao stjuardesa! Obišla sam gotovo čitav svet i doživela mnogo toga lepog i neobičnog – bila sam na Velikom kineskom zidu, gledala Njujork sa vrha tada najviše zgrade Empire State Building, vozila se rikšom u
pun uzbuđenja! Počinjao bi vožnjom tramvajem od naše kuće do parka, onda bi se satima igrali i vozili na ringišpilu, a u povratku bi nas deka odveo do tog čuvenog kioska, koji pamte mnoge generacije Beograđana, i kupio nam viršle u zemički. Pamtim da nam onako ogladnelim od igranja ništa nije bilo slađe! Sećam se da sam kao mala maštala kako ću jednog dana postati veliki prirodnjak! Pravila bih kolačiće od blata i u njih dodavala razne travke, latice i listiće, nadajući se da ću jednog dana izumeti čudotvorni
Bangkoku, u Čikagu slušala bluz, u Singapuru prvi put jela nudle štapićima. Na tim putovanjima upoznala sam, zavolela i naučila da poštujem različite kulture. Uz letenje sam završila Muzičku akademiju. Muzika je danas moja profesija. Osnovala sam dečiji hor Horislavci, koji nastupa u Narodnom pozorištu. Sa svojim horislavcima radujem se svakoj novoj probi, putovanju ili koncertu, i trudim se da njihovo detinjstvo bude lepo, spokojno i raspevano baš kao što je bilo i moje.
BEOGRAD U Beograd, i naš stan na Zvezdari, vratili smo se kada sam imala šest godina. Pošla sam u prvi razred obližnje osnovne škole, i iako sam već pre toga išla u školu, za mene je bilo vrlo uzbudljivo što sam postala đak prvak. Sa puno ponosa sam nosila svoju školsku torbu, volela svoju školu i učiteljicu Tamaru, koju pamtim kao dobru, nasmejanu i plemenitu ženu. Tada sam mislila da su sve učiteljice upravo takve! Želela sam da se upišem i u muzičku školu. Počela sam da sviram klavir, ali sam ubrzo shvatila da mnogo više volim da se igram nego da uporno i strpljivo vežbam. Tada nisam ni slutila da
Bijela p^ela
29
SRPSKI SLIKARI Piše: Borislav Božić, prof.
Devojka i lišće, 1948
S
likao je u duhu impre sionizma i ekspresio nizma i mnogi likovni kritičari koji su procjewi vali wegov rad složni su u ocjeni da je bio magičar u pri kazivawu, tj. slikawu malih, običnih, životnih stvari i situacija. S lakoćom je sli kao. Potez mu je lagan, sigu ran i brz. Česti motivi slika jesu: mrtva priroda, portreti, kućni ambijenti građanskih porodica. Poslije Drugog svjetskog rata jedno je vrijeme bio profesor na Akademiji likovnih umjet nosti u Beogradu. Bio je i pot predsjednik Saveza likovnih umjetnika Jugoslavije, osno vanog 1947. godine. Za dopisnog člana SANU-a izabran je 1952., a za redovnog 1968. godine. Marko Čelebonović spada u red najistaknutijih srpskih slikara 20. vijeka, a wegove se slike nalaze u mnogim svjet skim muzejima i galerijama. 30
Bijela p^elA
Marko Čelebonović 1902.-1986.
Rođen je u Beogradu kao najstariji sin uglednog advokata. Odrastao je u am bijentu tadašwih beogradskih i srp s k i h u gled n i ka . Zbog ratova i po litičkih previ rawa porodica mu se u wegovoj ranoj mladosti seli iz Beograda u Solun. Nakon toga ga je imućni otac poslao na školovawe u Švicarsku, London i Pariz. Marko je studirao političku ekonomiju na Oksfordu, a pravo je diplomirao u Parizu. Bilo je očekivati, a i otac mu je silno želio, da će on kao najstariji sin nastaviti i preuzeti wegovu advokaturu. Međutim, Marko se poslije završetka prava u Parizu upisuje u likovnu školu kod Antoana Burdela, uvaženog francuskog vajara i pedagoga. Neovisno o uspješno završenim školama Marko Čelebonović je cijelo svoje odrastawe u sebi nosio po trebu za slikawem, za umjetnošću. Ta odluka da se bavi umjetnošću bila je ozbiqan razlog zbog kojeg se, u tim prijelomnim godi nama, suprotsta vio ocu. Već 1925. godine ima prvi put izložbu, i to mu je dodatni pod strek da je na do brom putu. Te iste godine sa suprugom odlazi iz skupog Pariza u Sen Tro pe gdje se nastawuje i gdje ostaje cijeli svoj život. Enterijer s globusom, 1930.
KVIZ Pripremio UROŠ PETROVIĆ
Koliko znamo o nama? - broj 5 1. Jednog od srpskih vladara zvali su „Crni čovek“. Veruje se da je taj nadimak dobio zbog jedne crne linije koju je imao na telu od desne strane čela do desnog stopala. Ime i prezime „Crnog čoveka“ glasi… a) Pavle Bakić b) Radoslav Čelnik c) Jovan Nenad 2. Na grbu Vojvodine, Bačku predstavlja Sveti Pavle koji u levoj ruci drži Bibliju. Šta ima u desnoj ruci? a) zlatni krst b) spuštenu zlatnu sablju c) srebrni mač sa zlatnom drškom, uperen naniže 3. Po čemu je poznat Pavle Riđički? a) bio je predsednik Matice srpske b) u njegovoj kući se nalazi Muzej Vojvodine c) poklonio je staroegipatsku mumiju Narodnom muzeju u Beogradu 4. Po kojoj srpskoj kraljici se zove cvet koji je simbol Dana primirja u Prvom svetskom ratu?
a) Dragi Obrenović b) Nataliji Obrenović c) Mariji Karađorđević 5. Kruna kralja Petra I Karađorđevića, jedina sačuvana kruna nekog srpskog vladara u Republici Srbiji, izrađena je … a) od ručke sa cevi Karađorđevog topa b) od Karađorđevog jatagana c) po ugledu na krunu Stefana Prvovenčanog 6. Ko je napisao stihove „Sokobanja, Soko grad, dođeš star odeš mlad“? a) Isidora Sekulić b) Stevan Sremac c) Branislav Nušić 7. Lirske diskusije s Dušanovim zakonikom vodi… a) Ljubomir Simović b) Desanka Maksimović c) Radmila Lazić 8. Ubraja se u starinska srpska jela, jer etnološki podaci govore da se kuva odvajkada u krajevima koje naseljavaju Srbi. Kako se pravi? Rastopi se prvo masnoća pa joj se zatim doda
brašno i onda meša sa bezgraničnim strpljenjem, jer tek kada se brašno sasvim sjedini sa rastopljenim kajmakom i postane jednolična masa bez grudvica, i kada počne da se odvaja od zidova posude u kojoj se spravlja, gotova je. 9. ZAGONETNA LIČNOST Zbog njegove virtuoznosti francuska štampa prozvala ga je „Veštac na violini“. On izgleda kao hevi metal zvezda što je u skladu sa njegovim nastupima koji zavise isključivo od trenutne inpiracije i dela koje izvodi. Sam kaže da, kada izađe na scenu publici poklanja „samo more emocija“. O kom srpskom violinisti je reč? 10. ASOCIJACIJA – Arheološko nalazište u blizini Starog Kostolca. Rimski vojni logor i grad nastao je u I i trajao je do početka VII veka. Bio je jedan od najznačajnijih legijskih logora na Dunavu, a izvesno vreme i glavni grad rimske provincije Gornje Mezije, koja je obuhvatala najveći deo Srbije, severnu Makedoniju i deo severozapadne Bugarske. – Procenjuje se da je grad imao 48 hiljada stanovnika. Bio je sedište episkopa u 4. veku, a kasnije dobija status mitropolije. – Najstarija ergela u Srbiji osnovana je 1858. godine po naređenju kneza Miloša. U zvaničnim spisima pominje se tokom 19. veka. Preteča današnje ergele bilo je poljoprivredno društvo „Morava“, koje je knez Miloš oduzeo Turcima, a zatim ga 1860. godine poklonio državi u korist naroda. – Fabrika dečjeg keksa. Zaštitni znak ove industrije je najčuvenije filmsko lane. Bijela p^ela
31
Uredio, oblikovao i iznosorozio: Dragan STOJKOVIĆ
OSOBINE Nosorozi imaju masivno tijelo i kratke, debele noge. Svaka noga ima tri prsta koji svaki završava širokim kopitom. Koža mu je debela i siva ili smeđa. Kod azijskih vrsta koža na početku vrata i nogu je jako naborana, tako da životinja izgleda kao da je oklopljena. Nosorozi imaju vrlo loš vid, no taj nedostatak nadoknađuju izvrsnim njuhom i jako dobrim sluhom. Mužjaci nemaju mošnje a testisi su im smješteni unutar tijela.
NAČIN ŽIVOTA Nosorozi su samotnjaci, ali ih se povremeno u savanama može sresti i u manjim krdima. Ako se neka ženka tjera, može doći do borbe između mužjaka. Pobjednik se vrlo upadljivo udvara ženki: u to ponašanje spada obilježavanje teritorije urinom i izmetom, a nakon toga “love” jedno drugo, da bi se na kraju parili. Nosorozi danju spavaju, a aktivni su u sumrak i noću. Vrlo su plahi i izbjegavaju blizinu ljudi. No ako se osjećaju ugroženi, napadaju. Iako njihovi napadi nisu precizni, zbog njihove snage i opasnih rogova može doći do teških ozljeda.
UMJETNOST
?
NOSOROG
RHINOCEROS
Nosorozi (Rhinocerotidae) su porodica neparnoprstaša (Perissodactyla) u kojoj je pet vrsta. Žive u Africi i Aziji.
Značajno obilježje nosoroga su rogovi koje imaju na nosu. Nosorog u N punom trku p može razviti m brzinu od b 45 km/h! 4 Ovisno o vrsti, imaju jedan ili dva roga, ali su nađeni i neki fosilni nosorozi koji nisu imali rog.
Poput tenka sam! P
............................................................................ . . ...................... .
Na zidovima pećine Chauvet (Šave) u Francuskoj je i prikaz nosoroga koji je je živio i u Evropi prije 28.000 - 30.000 ili oko 13.000 - 15.000 godina prije Krista
Mozaik u Rimskoj vili - Maximianusa Herculeusa, cara zapadnog dijela Rimskog imperija na Siciliji u Italiji, 285. - 305. godina nove ere
Najpoznatiji nosorog u umjetnosti - Rhinocervs bakropis (gravura) - njemačkog slikara i grafičara Albrechta Dürera iz 1515. godine
ROG JE MOJ NOS I PONOS, I TREBA MI SOS J! L E T A J I R i
jedin e j i m k Čovje
Prednji rog raste iz nosne kosti, dok se stražnji (ako postoji) nadovezuje na prednji dio lubanje. Iako je vrlo čvrst, ovaj rog nije od koštane tvari, nego je od aglutiniranog keratina, jedne vrste proteina koji se nalazi i u dlakama.
NEP
U nekim istočnoazijskim kulturama postoji uvjerenje, da smrvljeni rog nosoroga ima ljekovita svojstva, što je razlog za ubijanje nosoroga i uzimanje njihovih rogova Do sada najveći poznati rog bio je dug 1,58 m!!!
Tibetanski svećenik s rogom nosoroga. Snimljen 1939. g. za vrijeme nacističke ekspedicije na Tibet.
DANAS ŽIVI JOŠ PET VRSTA NOSOROGA KOJE SE RAZVRSTAVAJU U TRI GRUPE:
1. Jako ugroženi sumatranski nosorog (živi na Sumatri u Indoneziji)
2. Druga vrsta su ugroženi veliki indijski nosorog...
...i jako ugroženi javanski nosorog
Razdoblje skotnosti traje 15 do 18 mjeseci, nakon čega se rađa mladunče koje s majkom ostaje do dvije i pol godine. Mama Kyela i njezina beba
Nosoroge često prate ptice. Sjede im na njihovim leđima i čiste kožu od parazita.
Po s l j e d n j i mužjak sjevernog bijelog nosoroga na svijetu okružen naoružanim zaštitarima u rezervatu Pejeta u Keniji.
Snimio: Brent Stirton/ National Geographic
3. Dvije afričke vrste su b i j e l i n o s o r o g......i crni nosorog
Na putu do snova
PredstavLJamo
D
ječje igre, bezgranična mašta i veliki snovi dio su svačijeg djetinjstva. Igrati i sanjati, vidjeti sebe u budućnosti na sunčanijem mjestu, dio su srca svakog djeteta. Međutim, kucanje tih želja rijetko ide ukorak sa svijetom izvan obruča dječje igre i snova. Ljiljana Đaković iz Mogorića kraj Gospića odlična je učenica šestog razreda, koju otac Radomir, svaki dan, zajedno sa mlađim bratom Miloradom vozi 60 kilometara od kuće do škole u Udbini, i nazad. Dug put, udaljenost od škole i školskih prijatelja ne predstavlja joj prepreku ni ograničenje da svoje školske zadaće ne ispunjava najbolje moguće. „Centar mojih interesa i planova jeste da učim i radim. U tome uživam. Imam sve petice. I svaki dan želim nešto novo naučiti i
steći“, govori ova vrijedna i marljiva učenica o željama svoga srca, na čijem putu ima podršku svoje okoline, svoje učiteljice Ljubice, roditelja i prijatelja. „Roditelji mi kažu da izaberem samo ono što volim. Mislim da je moja stvarnost to što do-
Učenica sa svim peticama prkosi surovom ličkom vremenu i uslovima života i sa osmijehom na licu grabi ka svojim životnim snovima, koji su opet skromni, ali za jednu djevojčicu iz Like, nadasve topli i iskreni, iz srca.
bro učim i mislim da imam šanse na svom putu do snova. I vjerujem da snovi postaju stvarnost. Uz puno rada, i odricanja. Samouvjerena sam, i vjerujem u sebe, sigurna je Ljiljana.
Svoju ličku stvarnost na relaciji Mogorić – Udbina, Ljiljana uljepšava i pjesmom. Od prošle godine Ljiljana se uključila u pjevački hor škole. Kako bi redovno posjećivala časove pjevačkog
Riznica našeg stvaralaštva P
oslednjih pet godina u školi srpskog jezika u ok v iru AKUD Kolo iz Kopra (Slovenija), za koju je karakterističan kreativno-edukativni pristup, posebna se pažnja u radu sa decom posvećuje i konkursima koji su
34
objavljeni u Srbiji i Republici Srpskoj. Ovi konkursi izuzetno motivišu decu iz treće generacije naših doseljenika u Sloveniji da maternji jezik praktično koriste. Uz mentorstvo nastavnice Nade Čupković i istrajnost dece u radu učesnici su na
Bijela p^elA
ovim konkursima postigli značajne i hvalevredne rezultate. Kako bi ostao trag ovog rada u AKUD Kolo, odlučili su se da se svi dečji radovi, likovni i literarni, uobliče u jednoj zbirci stvaralaštva pod imenom »Ja i svet oko mene«. Posebno
zbora, Ljiljana, za razliku od druge djece, ne može taj dan kući, te mora ostati u Udbini kod svoje najbolje prijateljice Viktorije. „Pjevam i kod kuće. Najčešće slušam pop muziku, i to većinom stranu. Mada su mi dobre pjesme i koje učimo u školi, i na pjevačkom zboru“, navodi o svom životu pjesme i snova u kom ona sebe vidi u Zagrebu, gradu, u kom je ljetos provela nekoliko dana, zajedno sa najboljom prijateljicom Viktorijom kod njene rodbine. Za djevojčicu iz Like bio je to izlaz u svijet. “Zagreb je lijep jer ima puno škola i radnih mjesta. Ima i puno znamenitosti, priča Ljiljana o svojim impresijama iz Zagreba. Za dvije godine Ljiljana planira zakoračiti u Srpsku pravoslavnu gimnaziju gdje očekuje ostvariti dio puta do svog životnog sna. Odlazak u veliku sredinu, u nepoznato, za ovu
samozatajnu djevojčicu nije nimalo lak. Sada već svakodnevno svoje učiteljice obasipa pitanjima o tom drugom, za nju mnogo daljem svijetu od njene rodne, divlje, ali njoj ipak pitome i poznate Like. Otvorenog dječjeg srca, sa obećavajućim stavom, i životnom radošću u očima, Ljiljana uživa u igri i učenju sa svojim prijateljima u školi, Anjom i Maksimilijanom sa kojima zajedno pohađa i dodatnu nastavu srpskog jezika i kulture. A već sutra kada bude koračala zagrebačkim ulicama, između iskrene, i velike dječje želje i ovovremenske stvarnosti, Ljiljana će uložiti sve svoje snage da ost vari snove svog djetinjstva sa ličke kaldrme. Jer ona želi bojati nebo svojim bojama i ubirati cvijeće svoga rada. Sigurnost, bezbrižnost i maštu djetinjstva treba sačuvati i za kasnije životne bitke, okrutne i surove. Nadamo se da će na putu do snova, Ljiljana imati i sreće. Paulina Arbutina
15 godina sa decom K
ada deca zavole umet nika, t ada se to druženje ne prekida. U DV ZLATOKOSA BOROVO već 15 godina održava se dečja likovna radionica. Umetnici, deca i roditelji zajedno stvaraju “umetnička dela”. Ovo je zanimljiv način kojim se želi deci približiti proces nastajanja umetnič kog dela kako bi uočili koliki je trud potreban za njegovu realizaciju te naučili kako uživati u metnosti, budući da sve što nastane na ovim radionaicama trajno je izloženo na zidovima vrtića. Mnogo se umetnika iz Borova i okoline družilo sa decom. No Mićun Nenezić je sa decom svih 15 godina. Umetnik iz Borova, metalac po struci svoj radni vek proveo je u borovskoj tvornici. Duborezi, skulpture u drvetu, slikanje su načini kojima se izražava. Najmanje 15 njegovih dela
krasi zidove i prostor vrtića. Vesela dečica, životinje i slično uveseljavaju decu svakodnevno i podsećaju ih na zajednički rad sa čika-Mićunom, kako ga deca zovu. Često deca na drvetu nacrtaju svoj crtež a čika Mićun to vešto ma-
su veseli i deca i nastavnica da je ova zbirkica došla i do ruku dečjeg pesnika Moše Odalovića, koji je dao i svoj doprinos ovom lepom događaju. Napisao je recenziju pesmica koje su se našle u zbirci i pohvalio je dečji rad i stvaranje. Sve to je lepo »upakovala« i velika drugarica ove dečice i samog Društva, Aleksandra Andrić, i zbirku tehnički
vrhunski opremila. Deca su naročito zahvalna Kancelariji za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu Ministarstva za spoljne poslove Srbije jer već šest godina finansijski podržavaju rad ove škole. U toku ove godine deca i roditelji planiraju da izvedu još neke aktivnosti o kojima će blagovremeno obavestiti javnost.
lim nožićima izdubi. Oni najradoznaliji i najhrabriji žele se i sami okušati.
I za to čika Mićun ima rešenje. Držeći dečju ručicu u svojoj zajedno sa detetom uz veliki oprez Mićun deci pruža i tu mogućnost. A tada dečjem veselju i osmehu nema kraja. Kako zahvaliti ovakvom umetniku koji svoje vreme već toliki niz godina posvećuje deci. Teško je, no sigurno da deca ne zaboravljaju. Svakog dana prolazeći vrtićem promatraju dela koja su uradili zajedno sa Mićunom. Tko zna u kome od njih “čuči” za sada mali umetnik, a jednoga dana postane “veliki” umetnik, te se na svojoj izložbi priseti sesvojih početaka iz vrtića. Priseti se zajednič kog rada sa našim Mićunom. Vreme provedeno sa decom uvek je ulaganje u budućnost. Hvala ti, Mićune, što si deo svog vremena uložio u budućnost mnoge dece iz Borova. Gordana Pavić
N.Č.
Bijela p^ela
35
N
ikola Jelenić ide u pr vi razred Osnov ne škole „Nikola Andrić“ u Vukovaru. Nedavno je napunio sedam godina, ali sa njim je gotovo nemoguće pričati. Tokom razgovora non-stop lupka i baca tenisku lopticu, čas o stol, čas o pod, čas o zid. Isprva izgleda da ga je mala žuta lopta potpuno začarala, ali nakon nekog vremena ipak počinje da priča. – Imam 14 ovakvih loptica. Nekad sam imao samo šest. Neke čuvam da se ne pokidaju, sa nekima igram tenis, a sa nekima igram i fudbal po sobi. Sad mi je bio rođendan pa su mi skoro svi iz prijatelji iz škole donosili loptice. Treniram tenis u klubu „Mitnica“ od početka četvrtog meseca prošle godine. Gle-
36
Petice doleću kao loptice dao sam Đokovića pa sam hteo i ja da probam. Lakši mi je taj sport od ostalih. Kaže moj trener Želimir da udaram jako lopticu, samo nekad pogodim polje, a nekad ne, priča Nikola. Kad postigne poen, kaže oseća se „odlično“, a na pitanje kako se oseća kad protivnik njemu postigne poen, Nidžo ustaje od stola i uzma reket. – Grozno se tada osećam, ali zato uzmem loptice i ovaj reket i šopam po zidu kad dođem kući. Evo, ako treba, pokazaću udarce. Imaš forhend, bekhend, smeč, forhend slajs, bekhend slajs, lob i „probit‘“. E, to mi je najteže, kad je igrač na mreži i sad treba ga probit‘ da
Bijela p^elA
bi lopta ušla u teren. Moraš pored njega pogoditi, a ne u njega. Forhend je najlakši. Kad treniramo na šljaci onda više pobeđujem, ali mi baš ne ide kad smo na betonu. Bio sam do sad na jednom turniru u Vinkovcima. Bio sam zadnji. Nezgodno je odskakala lopta, bila je jako mekana i onda je nisam mogao udariti kako treba. Ove godine idem u Vinkovce i u Osijek na turnire, trebam popraviti svoje šanse, kaže on. U Nikolinu odbranu treba da kažemo da je na svoj prvi turnir otišao sa samo šest godina, nakon samo dva meseca treniranja, ali je sada odlučan, kako kaže da „popravi svoje šanse“. Do sada nijedan trening nije propustio. Njegovu odlučnost da na narednim takmičenjima ostvari bolji plasman na svojoj koži najbolje osete mama, tata i sestra Tajana, koja ima deset godina, pa često ne može da piše zadaću ili uči istoriju od Nikolinog neprestanog „šopanja po zidu“.
– Nekad sa tatom prebacujem lopticu, ima i on svoj reket. Ako me pitaš ko je bolji, mogu da kažem da skoro pa sam ja, kratko će Nikola o tati kao sparing-partneru, a onda ustaje i seda za kompjuter, proverava rezultate na teniskim turnirima. Nakon toga nam pun doživljaja prepričava nedavnu posetu terenima Novaka Đokovića u Beogradu, gde je, kako kaže, video Noletove pehare gde se i slikao i poželeo i sebi neki pehar u budućnosti. Iako je lud za sportom i tenisom, Nikola ne zanemaruje ni školu. Baš nam se pohvalio da je toga dana dobio peticu. – Idu me petice. Evo danas doletela deseta. Samo doleću. Imam i pet četvorki. Najviše volim hrvatski i sportsku sekciju. Matematika mi nije nešto zanimljiva. To je prelagano, ali samo bih voleo kad bi ceo test bio sa računanjem. Hoću li biti teniser kad porastem? Pa normalno, zaključuje Nikola i opet uzima reket. N.M.
O
lja je učenica osmog razreda u Dalju. Ni sama nije znala što je to volonterizam, ali je odlučila da pokuša, da vidi da li to može. Volontira već četiri mjeseca kod književnice Gordane Pavić. Kad je prijatelji pitaju kako se snašla, kaže, kao da već sto godina radi taj posao. Dolazi petkom, najčešće kod Gordane boravi sat vremena, a nekad i duže. Čita joj, pomaže na kompjuteru, vodi je u šetnju. Kad je prijatelju pitaju
Volonterka Olja zašto to radi, odgovara im da ja volonterizam jezgro humanosti, da se iz njega rađa veliko prijateljstvo. Olja ističe da je tokom ova četiri mjeseca druženja sa Gordanom Pavić mnogo naučila o slepim osobama. Uskoro će biti promocija njene nove knjige pesama „Čudotvorac“, pa me je izabrala, jer sam inače član recitatorske sekcije, da na predstavljanju knji-
ge čitam stihove. Nadam se da ću uskoro iz Volonterskog centra u Osijeku dobiti člansku knjižicu. Preporučila bih svim svojim prijateljima da i oni pomažu drugima jer je to način da se stekne veliko životno iskustvo. Moji roditelji su veoma zadovoljni što ja volontiram jer smatraju da je jako lepo biti i nekom drugom koristan. Gordana P.
Poseban instrument u posebnim rukama D
a li znate koji instrument ima u rukama ovaj dečak? Da, liči na gitaru, ali je mnogo manji… Ne, i dalje ne znate? Radi se o instrumentu sa četiri žice (za razliku od gitare koja ih ima 6), dužine 60cm i širine 20cm, koji se uglavnom koristio u solo i jazz numerama 20-ih godina prošlog veka. Posebnog, egzotičnog zvuka privukao je pažnju mnogih muzičara, pa tako i našeg Vida koji je ovaj instrument dobio u delovima od roditelja za Božić. Da, dobro ste pročitali: ukulele je do Vida došao u delovima! Pre nego što je zasvirao na njegovim žica-
ma, morao je Vid, po principu »sastavi sam«, dobro da se potrudi da ukulele
pravilno sastavi, zalepi, postavi žice, naštima ih, oboji ga i prelakira. Proces
koji je trajao neko vreme, za Vida nije predstavljao nikakav problem jer je veoma spretan sa rukama, višestruko se isplatio. Uz osmeh na licu konačno je Vid mogao i da zasvira, ne samo za sebe, već baki za rođendan, ali i malom krugu svojih drugara koji su ga počastili aplauzom. Tako je Vid ponovo dokazao svoju svestranost, jer je ovaj tinejdžer pravi pozitivan primer i uzor svojim vršnjacima: odličan matematičar, slikar, muzičar, veslač, a svojom spretnošću u pečenju torti i kolača može da se poredi sa vrhunskim poslastičarima i kuvarima. Nada Čupković
Bijela p^ela
37
Sport koji najviše volim
Andrea Jarić, Kopar
Sport je igra miliona qudi, ustvari to je više od igre. Volim sport, a posebno tenis. Igraju dva ili četiri igrača koji stoje nasuprot, a deli ih mreža. Najza nimqiviji je trenutak kad „igraju u zadwu loptu!, to jest kada se igra odlučujuća lopta. Ponekad se rastužim i razqutim jer je izgubio moj omiqeni igrač. Kad gledam tenis, toliko se uživim u igru, da upozoravam i bodrim igrače kao da sam tamo. Tenisu me privlači napetost, zanimqivost i način igre. Volim i ce nim Novaka Đokovića, Anu Ivanović, Troickog, Zimowića i Tipisarevića. Ovaj sport , kao i drugi, ima dobrih i loših strana. Jačaš telo, imaš kondici je, ali i tu su povrede, odricawa. Ja nisam sportski tip pa ću se držati onoga u čemu sam dobar: navijaću do pobede! Luka Berkov, 5. razr., Daq
Proqeće
Lara Milivojević, Kopar
Spavala sam i sawala proqeće. Odjednom sam čula cvrkut ptica. Pogledala sam kroz prozor i vidjela sam predivne ptice. Obukla sam se i izašla van. Na pre krasnoj zelenoj travi blistalo je lijepo šareno cvijeće, šafrani, visibabe i narcisi. Pogledala sam prema probuđenoj šumi i vidjela cicamace. Bila sam sretna što je proqeće došlo. Elena Obradović, 2. razr., Gvozd
Proqeće
Maja Brožič, Kopar
Kad proleće stigne u moj kraj, sve izgleda kao raj. Trešwe cvatu, ptice lete, sunce divne priče plete. Razne ludosti proqeće ima, sve što nije pokazala zima. Ivana Crevar, 2. razr., Gvozd
Moja drugarica Maja je moja najboqa drugarica. Idemo u sti razred, a družimo se i u slobodno vreme. Ima kraću plavu kosu i viša je od mene. Živi u drugom mestu, ali to nam ne smeta da budemo najboqe drugarice. Teodora Spasenović, 2. razr., Markušica
Maruša Kuzmano vić, Kopar
Aleksandar Milošević, Kopar
38
Aleksandar Dubajić, Gračac
Bijela p^elA
PROLEĆE JE STIGLO U MOJ KRAJ Polovinom marta svake godine do lazi proleće. Ptičice lepo cvr kuću, qudi na poqima rade. Sve je živnulo posle qute zime. Cveće se budi, trava se zeleni i šumske životiwe izlaze iz svojih skrovi šta. Priroda se probudila iz zim skog sna. Svi su veseli i zaigrani žele da ovi lepi dani što duže potraju.
Arsen Matijaš, Knin
Awa Rušnov, 2. razr., Gvozd
Nemawa Jakovqević, Gračac
Pesma pupoqku
Moja drugarica
Probudi se mali pupoqku Sutra ti je vreme za cvetawe. Hajde porasti, pupoqku Porasti veliki, Dovoqno si porastao da procvetaš. Ako nećeš da cvetaš bićeš venelica, Ustani sporaću . Stani na svoju drškicu. Nemoj biti venelica budi cvetić. Pupoqku probudi se i raširi se. Raširi se pupoqku mali Pupoqku podiži se više Sporaću požuri. Vreme ti je, ako ne požuriš zakasniceš. Zapamti šta ti pričam drugi e procvetati na vreme Ako ne ustaneš bićes venelica Venelica zato sto ne cvetaš nego veneš.
Moja drugarica se zove Saška. Ona ima lepu smeđu kosu i smeđe oči. Nosi qubičaste naočare, jer je to wena omiqena boja. Voli da poma že drugima i nikada ni o kome ne priča loše. Ponekad je sramežqi va. Povezuje nas i to što volimo iste stvari.
Anastazija Stojadinović, 6. god., Beograd
Nikola Zrnić, Kopar
Miwa Zeqić, 2. razr., Markušica
Moja drugarica Moja drugarica se zove Ivana. Ima smeđe oči i dugu smeđu kosu. Uvek zajedno idemo u školu. Iva na je nasmejana i vesela i to jako volim. Kad smo slobodne igramo se i pevamo lepe pesme.
Tijana Milošević, Kopar
Saška Galetin, 2. razr., Markušica
Mama
MOJA MAJKA
Kad ustanem – mama kad sawam – mama. Mama je moj sjaj u očima, danima i noćima.
Moja majka od Boga dar ona je sjajna kao dan. Ona mene jako voli i za mene Bogu moli. Marko Knežević, 5. razr., Trpiwa
Olivera Jovanović, 5. razr., Trpiwa
Tijana Sedlarević, Kopar
Moj najboqi drug Moj najboqi drug se zove Sergej. Nižeg je rasta, tamnih očiju i crne kose. Družim se sa wim jer volimo iste stvari i jer mi je uvek spreman pomoći kad sam u nevoqi. Želim da zauvek budemo ovako dobri drugovi.
Leon i ja smo dobri drugari. On ima pla vu kosu i plave oči. Viši je od mene. Kad smo zajedno, igramo se loptom, traktori ma i vozimo se biciklima. Slažemo se dobro, nikad se ne tučemo i ne svađamo. Kad god treba, pomažemo jedan drugom.
Leon Babić 2. razr. Markušica
Sergej Kovačević, 2. razr., Markušica
Nemawa Šućur, Jagodwak
Zvezdan Sekanić, Jagodwak
Jasmina Manojlović, Trpiwa
Timotej Stojadino vić, Kopar
Miwa Zeqić, Markušica
Bijela p^ela
39
Josip Mojetić, 4. razr., Markušica
Marko Zorić, 4. razr., Jagodwak
Dimitrije Vladić, 4. razr., Markušica
Lea Mandić, 2. razr., Markušica
40
Bijela p^elA
Danijel Popović, 3. razr., Daq
Bojana Mandić, 3. razr., Markušica
Sara Lapšević, 3. razr., Vukovar
Ivan Žarković, 6. razr., Dežanovac
Marko Rašković, 4. razr., Knin
Stefan Vesić, 4. razr., Daq
Bijela p^ela
41
KOWIĆEV SKOK
ŠIBICAQKA
Skakač u šahu kreće se u smjeru dva poqa pravo jedan u stranu. Otkrij početno poqe i pročitaj poslovicu.
Premjesti jednu šibicu da račun bude ispravan
Pripremio Dragiša Laptošević
ZAGONETKA
UKRŠTENE RIJEČI
Poqe nemjereno, ovce nebrojene, među wima čobanin rogowa. Ko je to, što je to?
1. Dio oka 2. Sveštenik 3. Zemqa izlazećeg sunca
LAVIRINT
Pomozi ovim junacima stripa da stignu do stripa
Ime Prezime Razred
n a g r a dn i ZADATAK
Adresa
Odgovor
Koja se još "leteća riječ" krije u ovoj smosmjerci?
SKD Prosvjeta Pododbor Rijeka Bijela pčela Trg Sv. Barbare 1 51000 Rijeka
SOKO, BUBAMARA, LEPTIR, BALON, MLAZWAK, ORAO, ZMAJ, RAKETA, AVION, SLEPI MIŠ, MUHA
42
Bijela p^elA
Web-zanimacije
Šumopad, lažitrava, cvetaw? Koložeg, sečko, derikoža, lažitrava, cvetaw, trešwar, žetvar, gumnik, grozdober, šumopad, studen, koledar. Drage moje sveznalice, sigurno se pitate: "A, kakve su sad ovo reči, nikad čuo/la?" E, pa pošto želite sve da znate, onda da vam otkrijem tajnu da se iza ovih naziva kriju stari srpski nazivi za mesece koji su bili u upotrebi do 19. veka! Da, baš za mesece! Januar je bio koložeg, a ime je dobio po ložewu drva zbog hladnoće i kako bi se uvećala moć zubatog zimskog sunca. Februar se zvao sečko, po vremenu koje je zbog hladnoće karakterisala seča šuma. Mart se zvao derikoža, pošto je bio vreme kada su se domaće životiwe ubijale zbog nestašice hrane na kraju zime. April se zvao ležitrava, jer su qudi napokon mogli da leže na travi nakon zime kad je bila pokrivena snegom. Maj se zvao cvetaw, po cvetawu biqaka i drveća. Jun je bio trešwar, po sazrevawu prvih voćaka. Jul se zvao žetvar, pošto je to bilo vreme za prvu žetvu. Avgust su zvali gumnik, pošto se tada žetva prenosila iz poqa na gumno, mali
horizontalni plato ograđen kamenom na kome se vršilo žito, ali takođe i mesto na kome su se qudi sastajali radi družewa, dogovarawa i igre. Septembar se zvao grozdober, pošto se tada bralo grožđe. Oktobar je bio šumopad, vreme kada je lišće počiwalo da žuti, crveni i opada. Novembar se nazivao studen, zbog hladnog vremena u kasnoj jeseni i osećaja bliske zime koja je, ili već u suštini, došla ili će doći uskoro. Decembar se nazivao koledar, i označavao je vreme kada počiwu obredne procesije i narodni rituali u ciqu dočeka Nove godine. A kako su nazivi meseci koje danas koristimo dobili imena, potražite na: sr.wikipedia.org. Ukoliko poželite da produbite svoje znawe o nazivima meseci, pogledajte i vrlo zanimqiv sajt www.svevlad.org.rs gde je data i tabela slovenskih jezika u kojima su zadržani stari nazivi za mesece u godini, kalendar i merewe vremena i zanimqivosti o novoj godini i wenom proslavqawu.
RJE{EWA
Pripremila: Nada ^upkovi}
IMENOSLOV
UKRŠTENE RIJEČI
ZAGONETKA
1. Kapak 2. Pop 3. Japan
Nebo, zvijezde i mjesec lavirint
KOWIĆEV SKOK
Ko se dima ne nadimi, taj se vatre ne ogreja. šibicaqka
6 + 5 = 11 Za ta~no rje{ewe nagradnog zadatka kwigom je nagrađena Angelina Majkić iz Jagodwaka.
Znate li kako nastaju imena i prezimena? I šta ona znače? Ako ne znate, čitajte imenoslov. Sarah je ime hebrejskog porijekla izvedeno od riječi Sarai, što znači knegiwaа, vladarica, žena visokog ranga. U Bibliji je Sarah žena Avramova, a pomiwe se i u Kuranu. Ime na arapskom znači o “ na koja donosi sreću gledateqima, vesela i radosna. Ime je u raznim varijantama veoma popularno kako kod hrišćana tako i kod muslimana. U BiH, Hrvatskoj i Srbiji je ime u posqedwih nekoliko godina bilo među 10 najpopularnijih imena davanim djevojčicama.
Bijela p^ela
43
ČIPKO I DJED FILIP
ISSN 1331-5455
Piše i crta: Borivoj Dovniković Bordo
NAGRADE
Grada Rijeke 2005. •Nagrada Sima Cucić 2011. •Nagrada nagrada 2012. •Zmajeva •Povelja Milan Radeka 2014.
Izdavač: SKD "PROSVJETA" ZAGREB - PODODBOR RIJEKA - Uređuje redakcijski kolegij - V.D. glavnog urednika: SRĐAN TATIĆ - Izvršni urednik: LJERKA RADOJČIĆ - Likovni urednik: BORISLAV BOŽIĆ - Grafički urednik: ĐURO BUDISAVLJEVIĆ - Lektor i korektor: DUŠANKA STARČEVIĆ - Kompjuterska priprema: DAMIR BEDNJANEC - Štampa: Skaner Studio, Zagreb - List izlazi mjesečno - Tiraž: 1500 primjeraka Adresa uredništva: SKD "PROSVJETA" ZAGREB - PODODBOR RIJEKA, Trg. Sv. Barbare 1 - Telefon (051) 330-867, tel./faks 330-873 E-mail: bijelapcela@gmail.com - IBAN: HR8823600001500150831 - Ubilježeno u Ministarstvu kulture i prosvjete Republike Hrvatske, Sektor informiranja, pod brojem: 757
List je sufinanciran sredstvima Savjeta za nacionalne manjine Republike Hrvatske. Zahvaljujemo Ministarstvu spoljnih poslova Republike Srbije i Ministarstvu kulture i informisanja Republike Srbije.