Bijela pčela, br 197, 198 by Danilo Orelj

Cijena 20 kn, 3 € - u pretplati 10% popusta

UTEMEQILA TATJANA OLUIĆ MUSIĆ 1994.

RIJEKA, MAJ/JUN 2014.

list za svu djecu

197/198

SADRŽAJ 4 6 8 10 13 16 18 19 20 21 22 23 24 26 28 30 32 34 36

Jedro Uhvati vjetar Ferije Sećawa Miloša Crwanskog na Rijeku Srpski pisci o Prvom svjetskom ratu Krojačev sat stao na dvanaest Pero iznad mača Vatra i voda Tomina nedjeqa Sveti Đorđe Duhovne oči Odjeci vekova Veliki rat O Beogradu Bosilegrad Kraqevina Švedska Stojan Aralica Nenad Stekić Zuzuko

38 39 43 44 46 48 50 52 54 56 58 60 62 63 64 66 70 74 78 79 80

Slovo A Azbuka Slovo Š Basna Nestajawe životiwa Razbole se lisica Za tebe i za... Kwiga je da se čita Muwine majstorije Mamut i slon Kamilica i suncokret Priča o majmunima Anegdote o piscima Kviz Strip Predstavqamo... Maštom, rukom Mala galerija Veliki odmor Web-zanimacije Čipko

Dragi prijateqi, bjelopčelice i bjelopčelci Pred vama su stranice posqedweg broja u ovoj školskoj godini. Družili smo se, nadamo se, na obostrano zadovoqstvo. Trudit ćemo se da u idućoj školskoj godini budemo još boqi. Zato nas nemojte zaboraviti za vrijeme praznika. Za vas smo cijelo vrijeme na "fejsu", pridružite nam se. Šaqite nam prijedloge. Što želite da promijenimo u vašem i našem listu, imate li nešto o čemu biste žeqeli čitati i saznati? Uglavnom, sve ćemo vaše žeqe nastojati da ispunimo. A i od vas očekujemo da nam šaqete svoje radove, malo češće nego do sada. Na kraju, opet ćemo pohvaliti učenike iz Markušice i Jagodwaka jer, sigurno uz podršku nastavnica, redovni su gosti stranica „Male galerije“ i „Maštom, rukom...“ Naše je iduće družewe u septembru, a do tada se dobro odmorite. Vaša Bijela pčela

Jedro

Jedro je drevni znak vjetra. Poštovatelj je njegove snage i moći. Ono se vječno podešava njegovom hiru. I ne samo njemu, već i vremenu, nadasve prema samom moru. Zato jedro i predstavlja duh i dah vjetra, vazduh i vjetrove. Ono označava i plodnost, i trud, i rastuću snagu, moć djelovanja stvaralačkog duha. Jedra pamte egipatski hijeroglifi u faraonskim piramidama, fenički reljefi u kamenu, grčke vaze i keramičke posude, oslikane Dionizijevim brodom i brodovljem lukavog i pustolovnog Odiseja. Vjetar u jedru uvijek je poziv na put, na plovidbu.

Lelujava linija

Vittore Carpaccio, Legenda o sv. Uršuli, detalj

POHOD JEDRENJAKA Jedrenjaci u luci samo su dio opsežne pripovijesti o sv. Uršuli, koja je, u društvu jedanaest hiljada djevojaka, hodočastila gradu što razvija zastavu s likom lava. Lađe, spuštenih jedara već su stigle na privezište, dok se druge sa jednim jedrom lagano primiču pristaništu. Jedrenjaci su bili ponos trgovačke Venecije, ali i dragocjen ukras na platnu majstora Karpača. On je bio slikar profinjene naobrazbe, slikar obdaren naročitom lakoćom poteza, zaljubljen u sočnu boju. Bio je slikar pripovjedačke osjetljivosti čije su slike ispunjene ljepotom i skladom. 4

Bijela p^elA

Brod s živopisnim jedriljem bio je čest motiv na keramičkom posuđu. Pod rukom jednog otomanskog grnčara nastao je ovaj zanimljiv duboki tanjir. Na bezbojnoj i prozirnoj ocaklini, u središtu tanjura, zorno je prikazan jedrenjak u punoj plovidbi. Nepoznati keramičar je sa istančanim osjećajem iskoristio zakrivljenost tanjira u oslikavanju jedara zahvaćenih vjetrušinom. Lelujavom linijom podno broda te slobodnim potezima crvene i zelene boje, keramičar je ostvario živi dojam valova i jedrenjaka na uzburkanom moru. Višebojni tanjir iz 18. vijeka, Turska

Dani djetinjstva Vjetrovit, razigran dan na početku ljeta izmamio je tri dječaka na more. Oni, pod budnim okom starijeg ribara, uživaju u čarima jedrenja. Jedrilica se nagnula na bok; dječaci svojim tijelima održavaju ravnotežu brodice. Daleko na pučini, gdje se more spaja s nebom, duguljasta škuna razvila je jedrilje. Američkom slikaru Homeru bio je cilj da prikaže trenutak stvarnosti – bezbrižne dane djetinjstva. Hitrim potezom uhvatio je dječake u jedrilici postigavši dojam prolaznosti događaja na moru. Winslow Homer, Jedrilice

Poput netopira

Salvador Dali, Kolombovo otkriće Amerike

Otkrivanje sanjarija Salvador Dali, slikar razuzdane mašte, znao je da vješto na platno prenese svoje sanjarije. Ova velebna slika, nadnaravna i uznosita, njegova je sopstvena pripovijest o otkrivanju Novog svijeta. Njen začetak nastao je u slikarevoj podsvijesti u kojoj se umnožavaju neobični i nepovezani detalji i sličice. Veliki opsjenar Dali, poput moreplovca Kristofora Kolumba, uputio se jedrima u neizvjesnost. Otkriću nepoznatog kopna svjedočila je i nezaobilazna Gala, žena umotana u svilu jedrilja. Iz srebrenaste izmaglice mora i neba pomalja se jedrenjak i svjedoci otkrića koji donose krstove, nove simbole vjere i nade.

Na ušću lijene rijeke nekoliko siromašnih čamaca skupljenih jedara mirno počivaju na vodi. Samo plovilo na odlasku, poput raširenih krila netopira, razvilo je jedrilje i uputilo se prema debelom moru. Prizor je zabilježen L. Durasov, Čamci temperom, na proputovanju, uzgred, reklo bi se na brzinu, skicozno. Durasov se prepustio utiscima i zračenjima sumornog pejzaža u kome se ističe lik brodara u iščekivanju tereta i kiše. Iz pejzaža se tek izdvaja gusto tkanje sjenki čamaca i šišmiš-jedara, koji prekrivaju površinu vode

Vječni zov vremena Očaran simbolikom jedra, slikar Ladislav Šošterić u jedru je pronašao snažan stvaralački znak. Za njega je jedro vječni zov vremena, onog prošlog i ovog sadašnjeg. Jer, jedro uvijek može da ispriča neku zanimljivu priču o plovidbi i krstarenju, Ladislav Šošterić, Jedrilje bilo da je trokutasto, križno, latinsko, sošno ili jarbolno, svejedno. Poslagavši, jedno pored drugog, tri jedra, ukrašena prikazom zastave i motivima bijelih albatrosa u letu, Šošterić je na tamnoj pozadini ostvario neobičan svjetlosni učinak. Svojom pouzdanom rukom slikar je, kao na fotografiji, pažljivo i jasno ocrtao likove na jedrima.

Slika brzine Obrisi vitkih jedrilica pomaljaju se iz ljubičastomodre površine mora. U prozaično azurno nebo izvijaju se mrki jarboli i prljavožuta jedra koja stvaraju živu sliku i dojam brzine. Slikar Frančesko Toraldo upotrebljava malu skalu boja na način da one stvaraju privid napetosti, kretanja, treperenja. Njegov neusiljeni potez slikarske četkice i način upotrebe boje učinili su boju sadržajem slike. Toraldovo nadahnuće proizlazi iz želje da se koristi isključivo jakim bojama. Francesko Toraldo, Bolina 2

Bijela p^ela

SONJA KRSTANOVIĆ

Uhvati vjetar!

– Uhvati vjetar - prije nego što on uhvati tebe – reče starac, pritežući konopac kojim je bilo vezano jedro – i odnijet će te gdje god hoćeš. – A šta ako ne znam? – upita dječak, s krme barke. – Naučit ćeš – reče starac. – Kad? – Još si mali. – Ali, ja želim! – pobuni se dječak. – To je dobro – osmijehne se starac. – Želja je jedro u koje se hvata vjetar sretnog trenutka. Samo, moraš biti oprezan i sačekati. – Ja želim sad – reče dječak odlučno. – Molim te! – Vidi ti njega! – uzvikne starac. – More je knjiga puna čarolija, a ti tek što si svladao prva slova! – Naučio sam kako se veže čvor – ustraje dječak – i kako se razvezuje. Još mi samo reci po čemu se prepoznaje taj tvoj vjetar? – To nije moj vjetar. Ni tvoj. Vjetar nije ničiji. On puše, kad i gdje mu se svidi. Nekad pitom i blag, nekad divlji i jarostan; nekad te miluje, nekad šiba. On je mornaru najbolji prijatelj i njegov najljući neprijatelj - nikad ne zna... – Šta onda zna? – prekine ga dječak, raširivši ruke. – Ništa - i sve – reče starac i nasmije se. – U tome je draž: avantura! To je ono što uzbuđuje, tajanstveno, neodoljivo. Divno i strašno, opasno i veličanstveno, što te tjera da činiš nešto što se drugi ne usuđuju, ni u najluđim snima. – A vjetar sretnog trenutka pomaže da u tome uspiješ... ako ga prepoznaš? – Upravo tako – reče starac. – Ali, kako da prepoznam nevidljivo? – Tvoje srce će ga prepoznati – reče starac – nestrpljivi dječače.

Bijela p^elA

Ilustrovao: Sven Kovačević

– Moje srce kaže... – zausti dječak i poskoči, ozaren, spazivši grupu jedrilica, sličnu jatu bijelih labudova, na ulazu u luku, u kristalnoj modrini predvečerja, ali se saplete o konopce i umalo ne ljosne u more. – U dobri čas! – vikne starac, zgrabivši ga za ruku. Dječak se smete. Oči mu se napune suzama. – Jesi li se udario? – upita starac. – Nisam – odgovori dječak, trljajući koljeno. – Čini mi se – reče starac – da ću, za koju godinu, ostati sam, sa svojom barkom. I kad, s ovog istog mjesta, opazim jedrilice, zapitat ću se: Na kojoj li je od ovih gordih, krilatih ljepotica moj veliki dječak? – I ja ću tebe vidjeti i mahnut ću ti – reče dječak. – Ali, neću se skrenuti u luku. – Zašto? – upita starac. Dječak se nasmije i reče: – Uhvatit ću vjetar!

Ferije Drž – ponesi, uvis kapu baci, sad su naša sva svjetska prostranstva, gotova je još jedna godina, dobili smo školska svjedočanstva. Zbogom školo, zbogom gimnazijo, lud je bio i ko te učio! ... U dvorištu lomača se pali, bukte sveske poput suva grawa, burno plamte domaći zadaci, ogledala našega neznawa. Zbogom školo, zbogom gimnazijo, lud je bio i ko te učio! Nema časa, ocjene, prozivke, zvone glave poput prazna lonca, skinuli smo i mrskog stražara, budnu zvečku sa školskoga zvonca. Zbogom školo, zbogom gimnazijo, lud je bio i ko te učio! Oborismo trošnu zgradu znawa, osvetnički, do zadwega ugla, osta natpis preko cijele table: „Doqe globus i zemaqska kugla!“ Zbogom školo, zbogom gimnazijo, lud je bio i ko te učio! .... Branko Ćopić

Ostaj školo! Neka misle na nas Klupe, table krede, dvorišta će tvoja sada biti pusta, uspomene mnoge lagano već blede, to je slika s' početka raspusta. Ostaj školo! Troši leto, čekaj susretawa nova, pamti naše doživqaje sjajne, naučena prva čuvaj mala slova, ceduqe i pisma, uzdahe i tajne.

Ilustrovala: Zrinka Ostović

aj o stol O k š

Ostaj školo! Slobodan Stanišić Bijela p^ela

Kako je izgledala Rijeka početkom minulog veka, kakav je bio društveni život u njoj, čemu su se posvećivali umetnici, koje je hobije imala aristokratija, kako je živeo proletarijat, zapisao je jedan od najvećih srpskih pisaca Miloš Crnjanski. U zbirci pesama “Itaka i komentari”, autor “Seoba” pribeležio je svoja sećanja na Rijeku od 1912. godine nadalje. U ona vremena buržujska deca posle ispita takozvane zrelosti birala su zanimanja. Razmažen, jedinac, ja sam izabrao zanimanje slikara i hteo sam da idem, i učim slikarstvo, u Minhen ili Rim. Bio sam tipični smetenjak svog vremena. Moja mati, međutim, imala je bogatog brata u Beču, koji je zahtevao da odmah dođem kod njega i učim Eksportnu akademiju. On je, iz Beča, snabdevao Bosnu, Dalmaciju, Crnu Goru i Albaniju štofovima. Spremao me je za svog naslednika. On je tražio da već tog leta (1912) dođem kod njega. Da bih pobegao od ujaka, ja sam to leto otišao na more, u Opatiju, - koja se tada zvala Abacija, - a u kojoj su bile čuvene utakmice mačevalaca. Ja sam, u Temišvaru, ludovao za mačevanjem, i uzimao časove mačevanja, kod jednog profesora (Perčić) koji je bio šampion profesora. Iako nisam visokog stasa, ni dugih ruku, on je jednom rekao da ću pobeđivati na utakmicama, jer, sa floretom u ruci, imam brzinu ludaka. Sad mi se to čini jako glupavo, ali sam se u ono vreme, od te pohvale, nadimao kao žaba. Došavši na Rijeku, koja se onda zva10

Bijela p^elA

la Fijume, i koja je tada bila puna talijanaša, ja sam pokušao da uđem u Akademiju ratne mornarice, a kad nisam uspeo, i kad sam čuo da se i na Rijeci te godine prvi put otvara jedna eksportna akademija (bez ujaka), upisao sam se u nju. Ne pitajući ujaka. Ujka Vasa prekinuo je posle toga da pomaže moju mater, koja je bila ostala udovica i preselila se natrag u Ilanču. Da ostanem na Rijeci, bio je razlog i to što sam u gimnastičkoj sali , ispod sahat kule, upoznao majstora – učitelja mečevanja, koji je bio visok dva metra, imao duge ruke i vikao: „Battuta! Battuta!“, kao neko oličenje Nečastivog.

stre, koje su stanovale preko puta, a bile lepe, i snažne, kao dva atleta. One su se zvale: Cernjajski! Pošto me je mati izdržavala i nikad dotle nisam zarađivao hleba, ja sam se naselio, na Rijeci, u pristaništu, iznad riblje pijace, u skupom pansionu jedne hrvatske grofice. Bila je to čudna, i nesrećna žena. Imala je nezaknito dete, od jednog ženskog lekara, a docnije se otrovala. Imao sam, u tom pansionu, čudne komšije, i u sobi sa desna, i u sobi sa leva. Sused mi je bio sa leva grof Hojos, sekretar guvernera, a sa desna barun Vranicani, velemožni činovnik nekog Lučkog poglavar-

On nas je, sve, nabadao na floret, kao da je floret čačkalica, a mi njemu nismo mogli ništa, ama baš ništa. To, da postoji čovek koji mene nabada kao leptira, a da mu ja, sa mačem u ruci, ipak, ne mogu ništa, ama baš ništa, meni se činilo kao fantazmagorija, čarobna. Ja sam zato ostao na Rijeci. Moja sirota mati odobrila je to, jer je ta akademija obećavala zaposlenje svojim učenicima. Slala ih je čak i u azijska pristaništa. Akademija se tada nalazila na brdu, u ulici pronalazača kompasa (Via Flavio Gioia). Sa njenih prozora, u plavetnilu mora, i katkad i u belini snega, videla se lepo planina Učka. Kao kroz suze, u sećanju mom, vidi se i sada. Studenti te akademije nosili su civilno odelo, ali belu, mornaričku kapu i bili su omiljeni na igrankama. Meni su se naročito svidele dve se-

stva. Grof Hojos je bio neka vrsta dečaka, sa kosom kao slama, koji je dolazio u moju sobu i molio da mu se veže mašna. Bio je mešavina lepo vaspitanog mondena i stidljivog mladoženje. Vranicani je bio čovek ogroman, ogromnih stopala, sa licem rimskih imperatora i crnim, tužnim, očima, klovnova. On je dolazio pijan kući, ujutru, kad bih ja odlazio na predavanja, pozdravio me učtivo, ali držao čitave tirade protiv Srbije i srpskog kralja. Bio je dobar poznavalac svih jadranskih luka, i pričao osobito lepo o hvatskim krajevima i familijama. Bilo je uživanje slušati ga. Govorio je kao da deklamuje stihove Krste Frankopana. Taj ogromni debeljko, pretskazivao je pobunu austrijskih mornara, u vreme Balkanskih ratova. Ja sam, pored njega, video ukrcavanje mornara, iz javnih kuća Rijeke, kad je bila naređena uzbuna, prilikom ne-

Sećanja Miloša Crn

kog incidenta u Solunu, sa jednom austrijskom krstaricom. Mornare su sa pristaništa, prosto bacali u motorne čamce, tako da sam mislio da će pokrhati i ruke i noge. Vranicani je tvrdio da im ništa neće biti i da će se sve to zaboraviti, kad se ispavaju. Srbijanska konjica je tada izbila, u Drač, na Jadranu, pa su se te trupe snabdevale iz Soluna, grčkim brodovima. Turska krstarica „Hamidijeh“ lovila je te transporte po morima i gonila ih sve do Kvarnera. Neki su se brodovi spasli u luku Rijeke i na njima je bilo i srbijanskih vojnika i oficira. Patriote na Rijeci okupljali su se,

pričao šta je sve priznao svećeniku prilikom ispovesti, Hojos bi se zacenio i zagrcnuo. Iako nije trpeo Srbe, Vranicani je mene trpeo. Valjda zato što sam voleo da mi priča o Hrvatskoj i Zagorju, o Novom i Senju. Iako taj melanholični brav ne bi bio u stanju da, zbog debljine, učestvuje u mačevanju, ja sam od njega naučio lepu reč Petra Zrinjskog, koju sam, posle, kao uzrečicu, i filosofiju, ponavljao: „Ako ti je sablja kratka pristupi korak bliže!“ Moja mati imala je na Rijeci rođaku iz Pančeva, koja je bila udata za jednog trgovca na Rijeci (Mihailo Vuja). Međutim, svet na Rijeci upo-

u to vreme, u kući doktora Pahani, kod koga je dolazio i Meštrović, ali je mnogo lepši bio doček tih vojnika pred kafanom „Kontinental”, uz svirku cigana iz Šapca. Tu se do zore orila pesma. („Oj Jablane, širi grane!“) Vranicani se ljutio što sam toliko oduševljen balkanskim ratovima, ali oduševljeni su bili, sa mnom, i radnici, i nosači, i ribari u pristaništu i duž Primorja. Svi smo se nadali boljem, socijalnom položaju među narodima, posle tih pobeda. Vranicani je u tim vojnicima i oficirima video samo vojnike i oficire jednog kralja, opančara. Taj ogromni debeljko, sa glavom Bibulusa, imao je staru majku, u Novom. Odlazio je da provede nedelju kod nje, a ona ga je terala u crkvu, da prisustvuje misi, pa ga je terala i da uzme svetu pričest. Da bi učinio po volji toj staroj ženi, barun se pričešćivao. Kad je posle

znao sam, naročito, u društvu svoga druga na akademiji Zubranića, sina jednog pekara. Hrvat sa otoka Krka, iz Baške, bio se toliko oduševio u ono vreme za Italiju, da je u rupici kaputa nosio savojsku zvezdu. Međutim, bio je dobar drug i ja sam zavoleo njegovu kuću, i na Rijeci, i na Krku. Na Rijeci on je imao roman sa jednom lepom devojkom, o kojoj ću reći samo toliko da se zvala Đulija. Pored nje upoznao sam radničku Rijeku. Zatim se bio verio (a posle oženio i rastao) malom Vio, ćerkom pretsednika opštine. Pored nje upoznao sam Fijumane, kao talijanske romane. Zubranić je imao lepu sestru i ona mi je čitala Kardučija, i Leopardija, u originalu. Pomoću njenom i njegovom govorio sam, posle, talijanski, kao da sam rođen u tom pristaništu. Posećivao sam i rodno mesto Zubranića, u Baški, njihovu staru, od

njanskog na Rijeku

kamena, kuću, i Baščansku ploču. Jedrili smo u Senjskom kanalu. A pod ostrvom Prvićem, jednog dana mal' se nisam udavio. Njegove sestričine opisane su u jednom odeljku „Dnevnika o Čarnojeviću“. Posle sam ih izostavio. Ivo Andrić mi je govorio da mu je toga žao. Zubranić je posle prešao na hrvatsku stranu, ali ne znam šta je sa njim bilo. On me je, pre nego što ću živeti u Rimu, naterao da čitam italijansku literaturu. Na igrankama, zimi, u Pozorištu na Rijeci, upoznao sam čitav niz Đulija, Ada, Marija; i igrao sam sa njima i “fioretto”, na kafanskom stolu. Odlazili smo i u Trst, i bio sam, i u Veneciji. Na karnevalu. Za vreme karnevala, na Rijeci, oblačio sam i ja masku, a sestra Zubranićeva oblačila me je u žensko odelo. Takav sam ulazio u kuće raznih, mladih devojaka, i u njihovo društvo, i one nisu ni sanjale koga imaju u društvu. Živeo sam ja, na Rijeci, veselo. Međutim, nisam ni na Rijeci živeo samo sa barunima i grofovima, koji su ličili na nakaradu. Niti sam živeo samo veselo. Živeo sam ja i na Rijeci, neko vreBijela p^ela

me, i među proleterima, i gorko. Moj ujak je, u proleće g. 1913, bio uspeo da nagovori moju majku da mi obustavi svaku novčanu pošiljku, i da me tako natera da idem u Beč, ujaku, na Eksportnu akademiju. Ostao sam tako bez novaca i upoznao život u nadzemaljskoj atmosferi gladi, kao u nekom Hamsunovom romanu. Ja sam u to doba bio igrač kluba “Viktorija” na Sušaku, pa sam se preselio, iz pansiona pomenute grofice, u jednu sobu gardarobera u tom klubu. Hranio sam se od onog što sam, od navijača tog kluba dobijao. Sa svojih prozora, na Bulevaru, video sam Omišalj, u morskom plavetnilu, čije kuće vise, sa stena, kao španska sela. Ja sam zaboravio mnoga imena igrača, Prestinija i Grandića, i najviše našeg levog beka, Branu, koji me je pomagao i koji je upražnjavao veliku majstoriju, cipelarstva. Kad sam, posle mnogo godina, u Londonu, i ja sa cipelarima živeo, često sam na tog druga mislio.

Nisam ja upoznao samo familiju Vio, igrao sam ja, pod rascvetalim voćkama sela Drage, i sa kćerima i sestrama radnika, i nije mi bilo loše, nimalo. Upoznao sam svet u Primorju i osećam se, kao kod svoje kuće, tamo, sad, u sećanju. Taj svet i ti igrači imali su vrlo jednostavnu politiku. Talijani na Rijeci nisu dozvoljavali hrvatsku zastavu u nisu hteli da je dozvole ni kad se igraju internacionalne utakmice, na Kantridi. “Viktorija” je pokušavala da pređe preko mosta na Rijeku, noseći hrvatsku zastavu. Dolazilo je do tuča na mostu. Ja se sećam jednog našeg centarhalfa, narednika austrijske ratne mornarice, čije sam ima zaboravio, ali čiji gorostasni stas nisam zaboravio, kako udara držaljem, kao Tale u narodnoj pesmi, i brani svoju zastavu. I ja sam se tukao za tu zastavu. Iako sam ja, na Rijeci, čitao, uglavnom, samo talijanske knjige, čitao sam, sa uživanjem, jednog našeg

Prva Sušačka gimnazija, nekadašnja Trgovačka akademija

Bijela p^elA

prozaistu, Lastavicu, koji je rano umro. Među hrvatskim pesnicima tog vremena najviše sam voleo Marina Sabića, koga sam, posle nekoliko godina, upoznao u kući svećenika, na ostrvu Visu. Bio je zaboravljen i skoro sasvim oslepeo. Sudbina pesnika nije veselje, kod nas, ni na Jadranu. Ja sam napustio tog proleća tu akademiju, zbog jednog, komičnog, zamešateljstva, oko jednog dvoboja. A još više zato što nisam mogao, iako sam neke predmete (Pomorsko pravo, Pomorsku geografiju) dobro polagao, da položim stenografiju i daktilografiju. Skitao sam se posle toga, do septembra, po Jadranu, a zatim sam otišao materi, u Ilanču. Međutim, godinama, ja sam se stalno vraćao i tuda prolazio i imam mnoga ljudska bića tamo, koja sam poznavao i voleo. Kao i Rastko Petrović, Deroko, Dedinac, i ja sam ostao veran moru, ne samo u slabim stihovima i na jeziku. Kada su radnici, iz kancelarije šefa policije na Sušaku, Ujčića, prenosili bombe, u nedrima svojim, u Istri, i ja sam bio tamo. Kad je dopisnik “Večernje tribune”, iz Zagreba, pretučen, na Rijeci, u teatru, na jednom zboru “ardita”, tako da je prevezen u bolnicu, i ja sam bio tamo. Mene je spaslo samo to što sam mađarski govorio, ali da su me pretresli i našli u mene dinare, bili bi me prepoznali i ne bih bio izišao čitav. Šta hoću time da kažem? Hoću da kažem da je ljubav prema moru isto tako moguća kao mogućnost da čovek voli, beskarajno, jednu ženu. I da je glupavo što je o meni jedan hrvatski književnik rekao, da Banaćanin, ne može osetititi lepotu Jadrana ili razumeti Toskanu.

Najpoznatiji romani i kwiževni zapisi

Pripremio: Ratko Reli]

Navršava se sto godina od početka Prvog svjetskog rata, koji je trajao od 1914. do 1918. godine. U historiji čovječanstva to je bio prvi najveći ratni sukob u kojem je učestvo-

Od srpske kwiževne proze u kojoj je opisan Prvi svjetski rat, izdvajaju se djelo Stevana Jakovqevića "Srpska trilogija", "Godina 1915." Branislava Nušića, "Dan šesti" Rastka Petrovića, "Pod okupacijom" Borisava Stankovića, "Vreme smrti" Dobrice Ćosića i "Čarape kraqa Petra" Milovana Vitezovića. Neka od ovih djela dramatizirana su i u Srbiji ih često prikazuju u pozorištima, na

trgovac Mehmet Jildiz ili Sergej i Liza Čestuhin. U svakom novom gradu u kojem sam gostovao, neki drugi lik je nekom od čitalaca bio najvažniji... Rat je događaj koji se nikom ne briše lako iz sećawa – mi to najboqe znamo. Nema pisca koji je odoleo ratnoj tematici, pa prema woj nisam ostao hladan ni sam. Rat upravo i treba prikazati u literaturi, jer ga ona, za razliku od istorije, koja ga mahom ispituje, slika živim bojama i tako rečito opomiwe potomke..."

Srpski pisci o Prvom svjetskom ratu valo više od 30 država. Nazivaju ga i Veliki rat. Srbija je u te četiri godine doživjela najveću historijsku tragediju, kada je bila na rubu svog opstanka, ali postigla i najveće pobjede i najveću slavu. Prvi svjetski rat bio je (a bit će i daqe) tema mnogim srpskim i stranim piscima i inspiracija pjesnicima na svim stranama svijeta. Kada je riječ o učešću Srbije u ovom ratu, u srpskoj se kwiževnosti najviše pisalo, pjesme pjevali pjenici i narod pjevao o sudbonosnik ovim događajima: velikim bitkama na Ceru i Kolubari, u kojima je srpska vojska izvojevala pobjede nad moćnom austrougarskom vojskom, sudbinski prelazak srpske vojske i naroda preko crnogorskih i albanskih planina do albanske i grčke obale, proboj Solunskog fronta, povratak srpskih ratnika u svoju zemqu...

filmskim platnima i na televiziji.. Kwiževni doprinos o Prvom svjetskom ratu dao je i pisac akademik Qubomir Simović koji je (uz nekoliko pjesama), napisao i roman – hroniku "Užice u ranama", u kojem je mnoge stranice posvetio ovom ratu.

1300 kaplara Ne treba nikad zaboraviti sudbine 1300 srpskih kaplara, tih golobradih školaraca i studenata koji hrabro odlaze u vihor Prvog svetskog rata. Nažalost, većina je stradala u albanskim gudurama ili na

Inspiracija i mlađim piscima Najnoviji roman o Prvom svjetskom ratu napisao je Aleksandar Gatalica, pod nazivom "Veliki rat" koji je dobio NIN-ovu nagradu za najboqi roman u 2012. godini. O svom romanu autor kaže: „Veliki rat” ima preko sedamdeset likova i svaki je dobio nekog svog pobornika, ne samo srpski junaci kakav je major Radojica Tatić ili kraq Petar, već i turski

Stanislav Vinaver bio je jedan od 1300 kaplara.

Bijela p^ela

ratištima i nije se vratilo u svoje škole i fakultete. Stevan Jakovqević "Srpska trilogija"

Malo koja kuća u Srbiji nema ovaj roman. Strašnih ratnih godina od 1914. do 1918. u obranu zemqe stupio je čitav narod: vojnici, oficiri, seqaci, starci, žene, djeca... O tim historijskim događajima piše svjedok – autor ovog romana – i opisuje ih živo, uzbudqivo, slikovito i jednostavnim jezikom. Ovaj roman-rijeka čine kwige: "Devetstočetrnaesta", "Pod kapijom" i "Kapija slobode". Roman je štampan u više izdawa. Dobrica Ćosić "Vreme smrti" Ovaj opsežan roman o bitkama srpske vojske u Prvom svjetskom ratu nazivaju "srpski Rat i mir". Roman je do sada doživio desetke izdawa, a neki wegovi dijelovi su i dramatizirani i prikazuju se u pozorištima (npr. Kolubarska bitka). U ovom odlomku odvija se u trenucima ratnih zatišja ne14

Bijela p^elA

običan razgovor između srpskog generala i profesora. ‡ O čemu to noćas razmišqate profesore? ‡ dočekuje ga stojeći. ‡ Sedite i uzmite jabuke. ‡ O najvećoj nepravdi u novoj istoriji, gospodine generale. O nepravdi Saveznika prema Srbiji. Pa to je nečuveno! Kod Vaqeva smo Francuzima ginuli za Pariz, na Kolubari smo branili Englezima Dardanele, na Milovcu iskrvarismo za rusku Ukrajinu... Na Baćincu izgibosmo od braće Hrvata za wihovu slobodu... Nečuveno, gospodine generale. Pa ova kurva Rumunija što ćuti. Nek padne Beograd, samo nek zapraši Bukureštom! A Grci... ‡ Nemojmo noćas o tome. Imate li neku kwigu, profesore? Ne žestite se. Dajte nešto što će da nadživi i naše saveznike i naše neprijateqe, I nas što se patimo noćas po ovoj tmuši, bosi, bez šiwela. Na parčetu smrznutog taina. Nešto večno, ako imate. ‡ Imamo "Gorski vijenac", gospodine generale. ‡ Zar i u kwizi o našem stradawu? ‡ Hoćete li "Rat i mir"? ‡ Ima li nešto o pravom narodu? ‡ O narodu?... Pa imam pesme

Viktora Igoa na francuskom, imama "Fausta" Geteovog... ‡ Nemojte pesme. Mimoiđoh ih životom. Dajte mi nekog od saveznika, ipak. Ja volim debele, dosadne kwige i sa slogom od četrdeset dva cicera. Smeškate se ovoj mojoj maloj stručnosti? ‡ seda na tronožac pored furune, xara vatru. ‡ Zaboravili ste da sam nezakonito penzionisan posle pobede nad Turskom i Bugarskom. Bio sam nepodesan za radikle i Apisa, pa me oteraše iz vojske... I, eto, da bih nekako iškolovao decu, podignem zajam od banke, na menicu koju mi potpisa Vukašin Katić... I sa ortacima osnujem štampariju. Tako sam malo šegrtovao u štampariji i naučio tipove slova, što je to slog i prelom. Šta ćete, profesore. Čovek nikad ne zna šta sve mora da može i zna. Živ, nauči. Donesite mi onda "Rat i mir". O srpskoj vojsci To su seqaci, skoro svi; to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomqivi; to su qudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih wiva. Ali došao je rat. I, eto, kako su se namah za slobodu, ti seqaci, bez napora, pretvorili u vojnike najhrabrije, najistrajnije, najboqe od svih. Franše d' Epere - francuski maršal Poruka U Prvom svjetskom ratu u austrijskoj vojsci bili su i pripadnici nekih slavenskih naroda, mađu wima i Hrvati. Nakon prvog oslobođewa Beograda 1915. godine i naglog

nac, venac roditeqskih suza. Ali, pravi spomenik vama palima podići ćemo ako budemo kadri da sačuvamo sećawe na vas.”

bježawa austrijskih vojnika iz grada Ulicom kraqa Milana, na vratima br. 69, ostao je ovaj latinični zapis nekog Hrvata: "Brat na brata udario, Grob do grob napraviše. Smrt onima svima tamo. Što nas quto zavadiše." "Politika" 4. januara 1915. (po starom klendaru)

"Tamo daleko" U rijetkim ratnim zatišjima misli su srpskih vojnika letjele u zavičaj uz tihu sjetnu pjesmu "Tamo daleko".

Pisci o Prvom svjetskom ratu Stanislav Vinaver Bio je jedan od 1300 kaplara. Doživio je stradawa i slobodu srpskog naroda. Vinaver svjedoči o raspložewu mladih qudi uoči ratnih zbivawa: "Četiri brata, od Golupca, tri đaka i jedan budući pravnik, darovani Bogom da lepo sviraju i pevaju. U Skopqu su odmah bili primećeni. U Nišu, na stanici, povelo se i kolo. Oni sviraju, pevaju, i mi s wima. Veselimo se, kao da smo krenuli na vašar. Narod gleda i plače. Jedan stari kitio je kolovođu Kicu Lazarevića. A Kica je darovinu, posle, dao najmlađem sviraču..." Rastko Petrović Sretne beogradske mladenačke dane Petroviću je prekinuo Prvi svjetski rat u kojem je doživio mnoge qudske patwe: "Prelazeći preko Albanije, ja sam mnoge noći bukvalno grejao leđa priqubqujući se uz svog spavača koji je blizu mene: ja sam grejao ruku lagano je stavqajući blizu wegovog daha. Dogodilo se da se moj sused probudi, da primeti da se ja koristim wegovom toplotom, možda sam mu smetao, pa ipak on nije hteo da me liši tog posledweg blagostawa..."

Miloš Crwanski U svojim pjesmama Crwanski uzvikuje: "Rat je najveća qudska ludorija. Prkleta pobeda i odušev qewe!" Branislav Nušić Pri kraju Prvog svjetskog rata na jednom skupu u ime roditeqa palih kaplara govorio je i Nušić, čiji je sin jedinac Strahiwa također nestao u vihoru rata. Nušić poručuje generacijama: „...U ovom danu polažem vam, deco naša, najskupoceniji ve-

Tamo daleko, daleko od mora, Tamo je selo moje, tamo je qubav moja. O zar je morala doć, ta tužna nesrećna noć, Kada si dragane moj, otišo u krvavi boj. Tamo daleko, gde cveta limun žut, Tamo je srpskoj vojsci jedini bio put. Tamo daleko, daleko od mora, Tamo je selo moje, tamo je Srbija. Bez otaxbine, na Krfu živeh ja, I opet veselo kličem – živela Srbija! Nema ova pjesma nikakvih zlih namjera. Imaju ih, možda, oni koji riječi u prvom stihu "od mora" izvrću "kraj mora". "Tamo daleko" je poznata tradicionalna pjesma iz Prvog svejtskog rata. Riječi pjesme pjeva srpski vojnik na Krfu, nakon surovog povlačewa preko Albanije. Pjesma se doživqava kao himna srpskih vojnika koji odlaze u boj. Poznati kwiževnik Miqenko Jergović o pjesmi "Tamo daleko": Pjesma "Tamo daleko" je melanholična tužaqka o sudbini srpskih vojnika što su ih Austrijanci potjerali sve do Grčke. Bijela p^ela

Krojačev sat stao na dvanaest Imao krojač Grujica u selu Veselu troje dece i stari sat na zidu, drveni, sa zlatnim šarama. Pokvari se jednog dana stari sat na zidu, da l' od prašine, da l' od starosti – niko to ni dan-danas ne zna. Stale kazaqke na dvanaest, stoje tako dawu i noću, a to ne vidi krojač Grujica ni wegovo troje dece. Već, evo šta rade. Grujica šije plave haqine sa šarama, pa kad ga ruke i leđa zabole, vikne: – Deco, koliko je sati? Deca pogledaju na stari sat i odgovaraju: – Dvanaest je. – Dajte onda da se ruča. Postave oni sto, donesu jela što ima, najedu se pa svaki na svoju stranu. Grujica šije plave haqine, a deca razmrsuju konce, jure tuđe pse i pewu se na bagrewe. Kad Grujicu zabole ruke i leđa – opet pita decu: – Deco, koliko je sati?

Ilustrovao: Zvone Kenđel

Deca pogledaju i odgovaraju: – Dvanaest. – Ako je dvanaest – dočekuje Grujica – dajte onda da se ruča. Pa opet postave sto..., donesu jela što ima, najedu se pa svaki na svoju stranu. Deca razmrsuju konce, pewu se na bagrewe, a Grujica šije tamo gde je stao. Teško je sitnom iglom šiti i lepa odela praviti, pa Grujicu brzo zabole leđa i ruke. – Deco, koliko je sati? – pita on ponovo. Deca pogledaju na sat i kažu: – Tačno dvanaest. – Dajte ondada se ruča – veli Grujica i ostavqa sitne igle i tanke konce. I opet postave, i jela donesu, i opet se najedu, tako stalno – od onog dana do danas. Stoji im sat na dvanaest, a oni ne znaju. A što i da znaju! Nigde u selu Veselu nema tako debele dece kao što su deca krojača Grujice. Dušan Radović

arode moj bjelopčelski! Letimo danas u duboku prošlost, čak do polovine XV. vijeka i daqe; u vrijeme kad je Turska carevina bila najveća sila nama poznatog svijeta. Evo nas u godini 1453. u kojoj Turci zauzimaju Carigrad i daju mu svoje ime – Istambul. U silnoj turskoj vojsci posebno se isticao Mahmud – paša Anđelović, nositeq najvišeg zvawa u Otomanskom carstvu – beglerbeg Rumelije! Bio je upravnik svih balkanskih zemaqa pod turskom vlasti. Sve to ne bi bilo čudno i nama zanimqivo da naš Anđelović beglerbeg Rumelije nije bio Srbn. Odrastao u Turskoj kao janičar. Podsjećamo da su janičari bili najboqi turski vojnici, vični borilačkim vještinama od djetiwstva. Wih su Turci kao dječake odvodili nasilno iz domova sa svih balkanskih prostora i u strogim vojnim školama od wih stvarali nova qudska bića spremna za najviše napore; potpuno odrođeni od svoga porijekla, bili su spremni da

Bijela p^elA

za islam i cara umru i ubiju svakog trenutka. Rođeni brat Mahmud-paše Anđelovića bio je Mihajlo Anđelković, veliki čelnik despota Đurđa Brankovića. Tako su braća Anđelkovići jedan protiv drugoga ratovali kao quti protivnici. Godine 1456. bije se strašna bitka za Beograd. Hrišćani pod komandom Mađara Huwadija razbili su silnu otomansku vojsku i sačuvali Beograd. Pobjednike je vodio Mihajlo Anđelković. Wegov brat gubitnik pada

hmuda Prvog, Velinka Osmana Trećeg... Lijepi moja narode bjelopčelski, poveo sam vas u duboku prošlost da bih vam pokazao kakao je pero jače od mač. Mahmud – paša Anđelković bio je vrstan pjesnik.

Pero iznad mača u nemilost svoga gospodara Mehmeda Drugog. Zadavqen je u tamnici. Bilo je više vezira srpskog porijekla koji su pronosili slavu osmanlijske sile: Hersekli Ahmed-paša Hercegović pet je puta bio veliki vezir, zatim Damar Rustempaša, dva puta veliki vezir, Mehmed-paša Sokolović, veliki vezir, graditeq ćuprije na Drini... Bilo je i Srpkiwa koje su u haremima rodile buduće sultane; Marija je rodila Osmana Drugog, Katarina Sulejmana Drugog, Jelisaveta Ma-

Pisao je pod pseudonimom "Adni", što znači rajski. Od Mahmud-paše Anđelovića, wegove braće i nebraće nema više ni praha ni pepela... Ostale su samo pjesme, vječni svjedoci qubavi. "Kad ugledah kosu svoje drage koja kao tulipan leprša po wenom licu... Kao da je mjesec zastao, među mirisnim cvjetovima. Tvoji čuperi pali su preko lica, koje je kao pupoqak." J. S. Prica

da će plamen spaliti wihov duh sa idejama i mislima sadržaja kwiga; autore kwiga čeka ista sudbina.

Katran i perje

Pi{e: Jovan Savi^in Prica

itualno spaqivawe vještica i kažwenika na lomači, u prošlosti, ili spaqivawe kwiga održalo se, nažalost, do današwih dana u nekim dijelovima svijeta. Ovo strašno zbivawe ima porijeklo u prastarim vjerovawima naših predaka. Vatra i voda imaju veliko značewe, mogu da očiste tijelo i dušu i tako neokaqanog smrtnika pošaqu na "onaj svijet", a mogu i da učine čovjeka besmrtnim. Tako je Demetra htjela svog malog sina da učini besmrtnim pa ga je sagorjela u plamenu. Kartažani su svoju djecu bacali u usijani kip boga Moloha kako bi djeca postala besmrtna. Vatra ima moć da qude sprema za boqi život na "onome svijetu". Pravednici brzo izgore u plamenu pravednosti, a "krivci" prestupnici dugo pate u plamenu. Tako su lomače inkvizicije imale isti ciq; ako su vještice krive, mučiće se u paklenim mukama, ako su nevine stići će u rajsko naseqe. Što se kwiga tiče, vjeruje se

Vjeruje se da je katran jako moćan za zaštitu od zlih sila, duhova i đavola. Magičnom crnom bojom i neprijatnim mirisom razgoni svako zlo. Zato se kuće mazale crnom bojom crtajući krstiće oko vrata i prozora... Uhvaćene lopove naši su preci mazali katranom i uvaqivali ih u perje.

moći neće biti ništa. Noću se nipošto ne smije odazvati ako nas "iz mraka" imenom pozove nepoznati glas. To može biti đavo kome ćemo pasti u demonske šake. Pratwa umrlog koja se vraća sa grobqa ne smije da se okreće jer time "poziva" mrtvoga na "vampirewe". O ovome svjedoči čuvena grčka legenda o Orfeju i Euridici. Orfej silazi u podzemni svijet i pokušava među žive vratiti voqenu Euridiku. Svojom božanstvenom svirkom Orfej zadivquje gospodare podzemnih prostorija: starca

Vatra i voda

Ne okreći se Ako se noću osvrćeš prolazeći pored grobqa, izazvaćeš duhove mrtvih koji će te strašiti i napadati. Ako neko polazi na dalek put ili na važan posao, vaqa za wim proliti vodu iz koje će da izraste duh koji će ga štititi od svake nevoqe. Samo se ne smije okretati jer će duh pobjeći u "nedodir" pa od po-

Harona i psa Herbera i trojicu sudija. Pristao je Haron da mu vrat Euridiku pod jednim uslovom: da je ne smije pogledati dok ne izađu na svjetlo dana. Orfej je krenuo neprestano svirajući. Pokazivao je put svojoj voqenoj Euridici. Pred kraj puta zanesen pjesmom, zaboravi uslov i osvrne se da vidi prati li ga Euridika ‡ i sva sreća ode u nepovrat. Euridike na vidiku nije bilo. Bijela p^ela

Tomina nedeQa “Dok ne vidim na rukama Wegovim rane od klinova i ne metnem prst svoj u rane od klinova…, neću verovati” (Jovan 20,25.) rva nedeqa posle Vaskrsa, ustajawa iz mrtvih Gospoda Isusa Hrista, u kalendaru naše pravoslavne crkve posvećena je apostolu Tomi. Toma je bio jedan od dvanaest apostola Hristovih. Motiv svedočewa o Vaskrsu Gospoda Isusa Hrista za apostole nije materijalne, a ni lične prirode. Oni objavquju „Jevanđeqe spasewa“ voqom samog Boga. Apostol Pavle kaže: “Meni je moj život ništa, samo da završim put svoj i službu koju sam primio od Gospoda“. Isti motiv je rukovodio i ostale apostole, tako i apostola Tomu. Ipak apostol Toma nije odmah poverovao da je Hristos ustao iz mrtvih. Za razliku od svih ostalih apostola, on je tražio materijalne dokaze svoje vere. Međutim, on ne traži dokaze od qudi, svojih prijateqa apostola, već od samog Boga. Bez obzira na wegovu sumwu, javqa mu se vaskrsli Gospod Isus Hristos. To je bila potvrda Hristovog ustajawa iz mrtvih trećeg dana po raspeću i smrti na krstu.

Bijela p^elA

Apostol Toma, zvani Blizanac, tako postaje čuven u hrišćanskom svetu po svojoj neverici, međutim samo iz žeqe da potvrdi iskustveno vaskrsewe svoga učiteqa. Ovo nam govori da je apostol Toma bio blizak Hristu. Priča o apostolu Tomi nalazimo u jevanđequ Sv. Jovana. Ta priča počiwe kazivawem o vaskrsewu Lazara iz Vitinije i Hristovom povratku u Judeju, u kojoj je već ranije bio izložen smrtnoj opasnosti. Toma-Blizanac, na primedbu ostalih apostola da je Judeja opasna za Hrista, odgovara: „Hajdemo i mi da pomremo sa

Wim… (Jovan 11, 6-8.). Toma je bio zdravorazumski tip čoveka, verovao je u Isusa Hrista kao Mesiju, bio je spreman i poginuti za Hristovu nauku. Međutim, smrt Hristova na krstu kolebala je Tomu, on nije hteo verovati rečima ostalih svedoka Vaskrsewa, želeo je sam da se uveri u tu istinu. Toma je na dan Hristovog raspeća pobegao iz Jerusalima i nije mogao verovati priči o Vaskrsewu na osnovu onoga što je video na Golgoti. Tek je poverovao kada mu se Gospod Isus Hristos javio. Toma je uzviknuo: “Gospod moj i Bog moj!“ na šta mu je Hristos odgovorio: “Blago onima koji verovaše, a ne videše“. Nakon ovog javqawa Toma postaje neustrašivi svedok Hristovog vaskrsewa. Nakon silaska Sv. Duha na apostole Toma odlazi u Indiju gde kao svedok vaskrslog Hrista strada mučeničkom smrti. Apostol toma je praslika svih koji sumwaju u Hrista, ali je i primer potvrde vere. Radoš Matić

Sveti Đorđe

Sav predan veri sveti Đorđe i čista srca silnom mahu, raščišćujući put nebeski, ubija otrovnu aždahu.

Jaše na kowu sveti Đorđe, blistav u zlatnog sunca prahu, za šumom tamnom iza brega da sretne ogwenu aždahu.

Mučenik vrli sveti Đorđe, uz škrgut zubom, u uzdahu, i sam pogubqen bi – od cara koji ličaše na aždahu.

Vojnički smeo sveti Đorđe i nepodložan sumwi, strahu, podiže svoje bojno kopqe na preneraženu aždahu.

Bio je odlučan sveti Đorđe, k'o svi hrišćani što bejahu; rađe se smrti strašnoj dade nego da slavi Smrt – aždahu! Laza Lazić

Milutin Dedić

rkva Uspenija Presvete Bogorodice u Bawi Jošanici okružena je novosgrađenom crkvom Sv. Dimitrija (1899.), stoletnim hrastovima i starim crkvenim konakom, tako da je veći deo dana u wihovoj senci. Ali, te senke ni na koji način ne zaklawaju duhovnu svetlost koja zrači iz ovog nevelikog zdawa, ne većeg od dvadesetak kvadratnih metara. I kao što za većinu crka-

CRKVA USPEWA BOGORODICE

Jednooki svetac

va i manastira u sokobawskom ataru nema pouzdanih podataka, tako se i o ovoj crkvici malo zna. Zna se jedino da je najstarija u ovom kraju. Po nekima potiče iz 14. veka, a ima i onih koji misle da je mnogo starija. Ovi drugi uzimaju kao argument izvesnu sličnost sa crkvom sv. Petra i Pavla u Rasu, pa se pretpostavqa da je građena u isto vreme. To je teško prihvatiti, jer crkva u Rasu građena je i dograđivana od 8. (možda i ranije) do 12. veka, pa se ne zna

Bijela p^elA

DUHOVNE OČI za koji bi se period mogla vezati. A izražena sličnost koja se ogleda u prozorima sličnim puškarnicama nije dovoqna za preciznije datovawe. Da bi bila mawe uočqiva i da Turci ne bi kowima ulazili u wu, delimično je ukopana u zemqu. Ne zanemarujući važnost datovawa, pažwu treba obratiti na ono što je sačuvano, a to se, u prvom redu, odnosi na visoke vrednosti živopisa. Tim pre, jer je znatno oštećen. Likovi svetiteqa su izvanredno modelovani, a zagasit kolorit (preovlađuju oker i sepia tonovi) im daje uzvišeno dostojanstvo. Ovo se naročito odnosi na lik Pantokratora i svetiteqe naslikane na polubličastom svodu. Zlotvori su svetiteqima iskopali oči, ali oni nas gledaju kao da ih imaju. Jer, ostale su one unutrašwe, duhovne oči, a wih je nemoguće iskopati. Pažwu privlači i ikonostas. Čini se da wegov tvorac nije dobro izračunao dimenzije, tako da je on sabijen od zida do zida i od poda do svoda. A možda je to namerno uradio da bi

maksimalno iskoristio prilično skučen prostor. U odnosu na freske ikonopis je likovno slabiji, ali ne mawe sugestivan u duhovnom smislu. Autor se trudio da iziđe iz ustaqenih obrazaca, što se vidi u unošewu pejsaža u pojedine ikone, naročito u sceni žrtve Avramove. U blizini se nalazi parohijski dom. Ova vredna građevina potiče iz 19. veka i najstarija je u selu. Bivši paroh jošanički Milan Kalabić sakupio je mnoštvo starih predmeta koji imaju muzejsku vrednost i pohranio ih u ovom domu s namerom da on postane muzej. To se, na žalost, još nije ostvarilo, tako da i dom i predmeti u wemu polako propadaju. Zubato sunce početkom oktobra 2013. godine doprinelo je da se stekne utisak da ovoj crkvici nisu važni ni vreme ni prostor. Jabuke koje su ove godine rodile kao nikada do sada popadale su svuda oko we. To je još više pojačalo neobičan i uzvišen izgled čitavog predela utonulog u samoću i tišinu.

anastir Bogovađa i ličnosti vezane za wu zaslužuju više pažwe. Pre svega zbog toga što se tu oblikovala ideja o podizawu ustanka za oslobođewe od Turaka. Uz to, bila je i jako duhovno središte. U Bogovađi je osnovana prva umetnička škola u Srbiji. A što je, možda, najvažnije – u ovom manastiru dat je snažan podsticaj za uspostavqawe srpske državnosti. Ne zna se ko je i kada podigao manastir Bogovađu. U 15. veku je nesumwivo postojao, jer je u wemu, po predawu, bio sahrawen Grgur slepi (monaško ime German), sin despota Đurđa Brankovića. Brankovići sigurno nisu weni ktitori, jer oni nisu sagradili ni jedan verski objekat. Sve su podredili podizawu utvrđenih gradova, jer su to nalagale okolnosti. A one su ubrzo pokazale svu svoju pogubnost. Padom Smedereva pod Turke 1459. prestala je da postoji srpska sredwovekovna država. Mnogi su manastiri tada razoreni, među wima i Bogovađa. Smirivawem prilika za vreme velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića dolazi do izvesnog napretka. Tada, 1545. godine, u razorenu Bogovađu dolazi jeromonah Mardarije iz manastira Sv. Trojice pqevaqske i uz pomoć spahija Petra i Pavla Velimirovića iz sela Jabučja Bogovađa se obnavqa. Nastupilo je razdobqe relativnog mira u kome je manastir napredovao i sticao ugled u narodu. Tome je doprineo i izvor vode koji je pomagao kod očnih oboqewa, pa je tu vodu narod prozvao sveta ili Božja voda (otuda naziv „Bogovađa“). Po izbijawu tursko-austrijskog rata 1787. mnogi su manastiri stradali. Bogovađa je spaqena 14. avgusta 1789. godine, a mo-

Odjeci vekova nasi su izbegli u fruškogorski manastir Veliku Remetu. Mirom u Svištovu stvoreni su uslovi za obnovu. Najznačajnija ličnost tog vremena Haxi Ruvim obnavqa Bogovađu 1791. Glavni neimar bio je Atanasije iz Osata u Bosni. Haxi Ruvim, kao veliki umetnik, učestvovao je u izradi ikonostasa i rezbario je krstove. Burni događaji nastali Prvim srpskim ustankom naročito su se odrazili na Bogovađu. Haxi Ruvim, kao istaknuti borac za slobodu biva mučki ubijen, a posle sloma ustanka 1813. Turci su prvo Bogovađu sravnili sa zemqom. Plamen slobode time nije bio ugašen. Naprotiv, ubrzo se rasplamsao. Nakon uspešnog okončawa Drugog srpskog ustanka knez Miloš pristupa obnovi zemqe. Prednost daje Bogovađi. Angažovan je poznati neimar Milutin Gođevac, koji sa svojih 80 zidara gradi novu crkvu za svega pet meseci. Osvećewe je obavqeno na

Bogojavqawe 1816. godine. Duhovne potrebe naroda naglo su rasle, pa se ukazala potreba za zidawem veće crkve. Nova crkva, koja i danas postoji, podignuta je 1852. godine. Bogovađa je naročito stradala u Prvom svetskom ratu. Austrijanci su, pored ostalog, uništili dragocenu biblioteku Haxi Ruvima i skinuli zvona. Posebna znamenitost Bogovađe je wen stari konak koga je osmislio Haxi Ruvim. U wegovom podrumu bila su tajna vrata kroz koja se moglo pobeći u slučaju opasnosti. Na wima je živim bojama bio naslikan sultan tako da Turci nisu ni slutili šta se iza nalazi. U ovom konaku je 1805. i 1806. zasedao Praviteqstvujušći sovjet serbski (prva srpska vlada), koji je osnovan 15. avgusta 1805. sa ciqem da se uvede vladavina prava i da se spreči samovoqa ustaničkih vođa, pa i samog Karađorđa. Vekovi sabijeni u Bogovađi, i sa zvonima i bez wih, odjekuju i danas.

MANASTIR BOGOVAĐA

Bijela p^ela

proleće 1914, pre tačno stotinu godina, ništa nije govorilo da će za nekoliko nedelja u Evropi izbiti dotad nevideni rat. Nije prošlo ni godinu dana od Drugog balkanskog rata, u Evropi je već duže vladao mir. Glavnu reč u svemu imale su četiri carevine: Nemačka, Austro-Ugarska, Rusija i Turska. Nemačka naglo ojačana, Rusija dugo uspavana, Turska odavno na umoru, Austro-Ugarska naoko stabilna. Srbija je još lečila rane iz dva balkanska rata. Beč je bio posebno zainteresovan za Balkan, jer je tu držao veliki deo teritorije – današnju Sloveniju i Hrvatsku, kao i Bosnu, koju je šest godina ranije zaposeo, to jest anektirao. Zbog toga, ili zato što joj Srbija nije odgovarala kao sused, Austro-Ugarska je početkom leta u Bosni, na granici sa Srbijom, organizovala velike vojne manevre. Zveckajući oružjem htela je da zastraši Srbiju, i to na Vidovdan, veliki srpski praznik, poznat po Kosovskoj bici. Na manevre je došao lično nadvojvoda Franc Ferdinand, naslednik cara Franje Josipa. Da pokaže da se ne boji, poveo je i trudnu suprugu Sofiju. I dok je svečana kolona automobila prolazila kroz masu, jedan mladić je potegao pištolj i pucao na otvoreni auto. Ubio je Franca Ferdinanda i suprugu. Atentator je odmah uhvaćen; bio je to Gavrilo Princip, Srbin, rodom iz sela Obljaja kod Bosanskog Grahova, tek za nekoliko nedelja napunio bi 18 godina. Dan posle pucnja, Austrija je, bez dokaza, optužila Srbiju, a već je dva dana kasnije u Sarajevu organizovan pravi pogrom Srba. Bečka štampa je pokrenula rasističku i ratnohuškačku kampanju protiv Srba i Srbije. U Beču je vest odjeknula kao grom. Odgovornost za organizaciju atentata je odmah pala na Srbiju, mada su svi učesnici, koji su brzo pohva24

Bijela p^elA

Veliki rat tani, bili iz Bosne, podanici Austro-Ugarske, članovi organizacije ”Mlada Bosna”. Svi oni su tvrdili da su sami odlučili da izvrše atentat. Međutim, pripremali su se u kafani “Zlatna moruna” u Beogradu, tamo su dobili oružje i učili da pucaju i odatle su prebačeni u Bosnu, uz pomoć “Crne ruke”, srpske ekstremističke organizacije. U Beču su digli glas svi oni koji su odavno tvrdili – i nagovarali cara, a car i sam Franc Ferdinand ih smirivali – da Srbiju treba vojno uništiti i Gavrilo Princip

sprečiti probleme koje ona može da izazove. Sada su verovali da obraz Carevine može da se opere samo napadom na Srbiju. Ubrzo je iz Beča stigao težak ultimatum, sa zahtevima koje Srbija mora da ispuni, ili će biti napadnuta. U Beogradu je na prestolu kralj Petar I, a predsednik vlade već dugo bio Nikola Pašić. Pašić i Stojan Protić su veoma pažljivo sročili odgovor na ultimatum i prihvatili skoro sve zahteve osim jednog; da austrijski agenti vode istragu o atentatu u Srbiji, što bi značilo gubitak suvereniteta. Odgovor na ultimatum je u istoriji ocenjen kao vrhunac diplomatske veštine i danas se izučava na vojnim akademijama, ali Carevini

je bio razlog za objavu rata. Već sutradan su austrougarski topovi osuli paljbu na Beograd. Prvi ratni udar stigao je već 12. avgusta. Rat je za zavojevača počeo dobro, ali mu je sreća već petog dana okrenula leđa. Vojska Carevine doživela je težak poraz na planini Ceru, a glavnokomandujući, general Poćorek, vratio se u Beč posramljen. Za Nemačku je to bio znak da stane na stranu sabraće, a onda objavi rat i Francuskoj. Rusiji je to bio znak da se svrsta uz Francusku, i tako je nastao najveći rat koji je Evropa dotad videla. Italija se pridružila Austro-Ugarskoj, Engleska Francuskoj. Do kraja 1914. cela Evropa je bila u ratu. Formirala su se dva saveza: Sile Antante - Velika Britanija, Rusija i Francuska s kolonijama i protektoratima, i Sile osovine – Nemačka, Austro-Ugarska i Italija. Tri godine kasnije i SAD prišle su Silama Antante. Rat se vodio tako što bi se obe strane ušančile jedna naspram druge, a borbe su se vodile duž stotina kilometara utvrđenih rovova. Nije bilo puno pomeranja i osvajanja teritorija. U pozadini bojišta živelo se relativno normalno. Ali, u ratu je učestvovalo više od 60 miliona ljudi, od kojih je oko 15 miliona poginulo, a još je 20 miliona teško ranjeno i unakaženo bajonetima. Ta velika nesreća izneBrod “Bodrog”, danas “Sava”, s kojeg je bombardovan Beograd

Naše će sjeni hodati po Beču... Lutati po dvoru i plašiti gospodu drila je Međunarodni Crveni krst. Rat je završen Versajski ugovor. Tokom rata, koji zovu i Veliki, nestale su četiri carevine: Austro-Ugarska, Turska, Ruska i Nemačka, a nastale su nove države Čehoslovačka i Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenija, potonja Jugoslavija. Srbija je u tom ratu platila ogromnu cenu u civilnim i vojnim žtrvama, a zemlja je razorena. Rat je Srbiju koštao gubitka jedne trećine stanovništva, mahom muških glava. Austrijski vojnici su, po naređenju Poćoreka da budu nemilosrdni, užasno mučili nezaštićeno stanovništvo. Posle Cerske bitke usledio je napad nemačke vojske pod generalom Makenzenom, koji je srpsku vojsku prisilio na povlačenje i ona se, uz ogromne gubitke i žrtve, povlačila preko planina Albanije, desetkovana strašnom zimom, bolestima i napadima albanskih komita, da bi stigla do obala Jadrana. S vojskom su bili stari kralj Petar i cela Vlada, s državnom blagajnom. Hiljade iscrpljenih i bolesnih vojnika su i tamo umirale i sahranjivane su bacanjem u more. Ostrvo Vido i pesma Milutina Bojića “Plava grobnica” ostali su simboli tog stradanja. Preživeli su, uz pomoć saveznika, nakon što im je ruski car zapretio da će se Rusija povući iz rata ako ne pomognu srpskoj vojsci, prebačeni u Grč-

ku i uključeni u Solunski front, gde su saveznici koncentrisali snage da počnu ofanzivu prema severu. Proboj Solunskog fronta je za srpsku vojsku značio povratak kući i oni su svoj deo fronta munjevito očistili od neprijatelja i stigli do severnih granica Srbije mnogo pre ostalih saveznika. Ni sto godina kasnije ne prestaju debate o uticaju atentata na početak Velikog rata. Savremeni kolonijalni duh nastoji da sakrije činjenice. Kao da se ostvaruju Principovi stihovi napisani na zidu ćelije: “Naše će sjeni

caru preventivni (!) rat protiv Srbije još 1906, a od 1913. do 1914. još 25 puta! Nedavno je u Beogradu Karl fon Habzburg, potomak dinastije srušene ratom, izjavio da nije Srbija kriva za početak sukoba i da bi rata bilo i bez atentata. Stogodišnjica je povod za nove rasprave, knjige, porozišne komade sa temom Gavrila Principa kao revolucionara, idealiste i žrtve, sa njegovom užasnom smrću u zatvoru u Terezinu. Komadi se igraju u Beču, Hamburgu, Beogradu. Drama Biljane Srbljanović „Princip (Mali mi je ovaj grob)“ premijeru je imala u Beču, kao i drama Milana Dora. Reditelj Emir Kusturica priprema film, kao i Srđan Koljević, u čijem će filmu u centru biti Principov branilac.

Prestolonasljednik Franc Ferdinand

hodati po Beču/Lutati po dvoru i plašiti gospodu.” Kao što je Hitler 1941. uklonio spomen-ploču sa mesta sa kog je Princio pucao, isto to je 1991. uradio Alija Izetbegović. U Sarajevu će se 28. juna, uz pomoć Austrije, Nemačke i Francuske, muzičkim spektaklom obeležiti početak Velikog rata. Biće i naučnih skupova, kao i turističkih tura koje će obilaziti ključne tačke rata. Takav program spada u nastojanje velikih sila da revidiraju istoriju. Istorija potvrđuje da je grof Franc fon Hozendorf, šef Generalštaba, prvi put predložio

U Beogradu i Srpskom Sarajevu je najavljeno podizanje spomenika Principu. Sarajevo hoće da se „oduži“ Ferdinandu spomenikom. Koja to zemlja diže spomenik okupatoru? Pucnji su bili za slobodu Bosne, a ono što je uradio Princip, osudivši sebe na smrt, jeste hrabrost, smatra pisac Vladimir Kecmanović. Principovoj hrabrosti i požrtvovanju su se divili Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Tin Ujević i mnogi pisci, kompozitori, režiseri. Nadajmo se da do prekrajanje istorije neće proći. M. Dražić

Bijela p^ela

Autor: Uroš Petrović

Najveća misterija Beograda jeste činjenica da lako zavodi i osvaja, a nije preterano gizdav. Taj grad liči na one Problematične, razbarušene tipove iz srednje škole, za kojima su sve cure ludovale, a na prvi pogled svima beše sasvim nejasno zbog čega.

u 9. veku Karlo Veliki je aredbu: izdao jasnu n dnu Ako Česi napa čko a njegovo Fran digne carstvo, da se . Ali ako trećina vojske da se napadnu Srbi, . jska digne cela vo

Beograd ima svoju mumiju. Stavi šešir na glavu, obuci neke čizme i istraži to na internetu. Sa obale Nila, drveni kovčeg sa mumijom je pre 124 godina doneo naš filantrop Hadži Pavle Riđički iz Sombora. Kako se navodi u istorijskim spisima, on je tokom putovanja u egipatski Luksor kupio mumiju i poklonio je Narodnom muzeju u Beogradu sa ciljem da se naš narod pouči o običaju drevnih mislilaca, da može da čita njihove reči, pa čak i dotakne telo.

Rimski bunar na Kalemegdanu zapravo nije rimski nego austrijski i zidan je od 1717. do 1731. godine, a dubok je 51 metar. Kao i cela tvrđava, bio je pravo tehnološko čudo za to vreme. U holu zgrade Međunarodnog Crvenog krsta u Ženevi nalazi se tabla sa natpisom: “Budi tako human kao što je bila humana Srbija 1885. godine”. Postavljena je u znak sećanja na priznanje koje je ova organizacija dodelila srpskom Crvenom krstu za pomoć Bugarskoj, zemlji sa kojom je Srbija bila u ratu.

Srbija je prva zemlja koja je u Evropi posle Francuske ukinula feudalizam. Sretenski ustav iz 1835. godine je bio toliko liberalan da je Austrija tražila njegovo hitno ukidanje, a ruski ambasador ga je pogrdno nazvao “francuskim semenom na Balkanu”.

Kako najlakše opisati Beograd u tri reči?

Beograd se prostire na 29 brda.

Google. Beograd. Enter.

Najlepši suvenir koji bi u tom gradu trebalo pokupiti jeste virus beogradskog duha. Kao i ostali virusi, vrlo je zarazan, opasan i nepredvidiv. Obara sa nogu i stalno se vraća.

Srpska prestonica naseljena je najmanje 7.000 godina, a bar trideset puta je do temelja uništavana i ponovo građena.

Beograd je jedno od najtajanstvenijih i najstarijih naselja u Evropi. Postoji i misteriozni Beograd ispod Beograda.

U Prvom svetskom ratu, Srbija je bila okupirana, vlada izmeštena a kralj u izbeglištvu, ali vrednost srpskog dinara je sve vreme ostala stabilna a kurs nepromenjen 88 franaka za 100 dinara.

Pri poseti Beogradu, OBAVEZNO bi trebalo:

l Odložiti dijetu l Sići do reke l Zagubiti se u beogradskim ulicama

Pri poseti Beogradu, NIKAKO ne bi trebalo: l Sesti u dresu na pogrešnu stranu stadiona l Okušati sreću sa šibicarima l Pričati o politici U Skadarliji je tridesetih godina prošlog veka profesor Velike škole Đorđe P. Jovanović pronašao lobanju “Beogradskog neandertalca”. Prvi “Beograđanin” je dakle živeo pre dalekih 40.000 70.000 godina.

Grafički oblikovao: Dragan Stojković

Piše: Milena Dražić

Bosilegrad

a nebeskih visina Besne Kobile, skoro dve hiljade metara, po lepom i vedrom danu dobro se vidi (u) budućnost. Usred zatalasanih planina, optočen zelenim pašnjacima, okružen čistim vazduhom i zdravom hranom, u susedstvu pitomog Vlasinskog jezera s atraktivnim plovećim ostrvima, na tromeđi Srbije, Makedonije i Bugarske… leži Bosilegrad. U viziji budućnosti, vrvi od skijaša na žičarama i stazama za spustove, za bicikle, od bolesnika koji se leče na čistom vazduhu, od đaka koje škole dovode na nastavu u prirodi; turisti se dive netaknutoj prirodi, seljaci gaje zdravu hranu, zarađuju i popravljaju svoje kuće, svoje živote… S takvim retkim prednostima Bosilegrad bi mogao biti visoko pozicioniran na listi mesta poželjnih za život, nešto kao gradići u austrijskim Alpima. U stvarnosti, grad je u prvih deset najsiromašnijih opština u Srbiji. Zaposleno je oko 1.100 ljudi, a posao traži oko 1.400! Ili, kako to formuliše junak Jutjuba Vladimir Zaharijev, prvi čovek male varoši, Bosilegrad nije siromašan već – nerazvijen kraj. Ovde sneg porani, a proleće odocni. Đaci pešaci po snegu zimi mogu da se suoče i s vukom.. Ovde žive Bugari, ponosni na svoje poreklo, međusobno govore isključivo bugarski, a sa gostima odličan srpski. Zapravo, njihov dijalekt je šopski, onaj kojim govore od Zaječara i Pirota na zapadu, preko Dimitrovgrada, sve do Sofije na istoku. To je mešavina srpskog i bugarskog, a etničku grupu zovu Šopi. Bosilegrad se ugnezdio na jugoistoku Srbije. Ima šarm usnule palanke. Ulice su uske, sa starim kućama, ali

Bijela p^elA

cveća je u izobilju. Sve je svedeno i skromno. Na primer, kafić je usred prodavnice, tako da sve ono što se služi u kafiću košta koliko u trgovini. I ostale cene u siromašnom gradu pravljene su prema džepu potrošača. Predsednik opštine Zaharijev, koga, po bugarskom, svi zovu kmet, već četvrti mandat vodi opštinu. Smatraju ga šarmerom, u srdačnim je odnosima sa svim žiteljima male varoši, ljubi se sa svakim građaninom kad se sretne, a, kako sam naglašava,

još i više sa svakom građankom. Što bi rekla deca, on je prva faca malog grada, a stari rokeri ga prekorevaju zbog frizure u loknama i sa repom iz osamdesetih. Nedavno je postao prva vest u novinama. Naime, on pripada Srpskoj demokratskoj stranci, koja u Srbiji, prvi put posle 2.000 godine, na poslednjim izborima nije izborila mesto u parlamentu. Ali, u Bosilegradu je velikom razlikom pobedila vodeću Srpsku naprednu stranku. I to bez bučne i skupe reklame, bez vređanja

i ponižavanja konkurenata. Izborni štab je bio improvizovan u njegovoj kući, tu se i jelo i pilo danonoćno, posteri su plaćeni iz džepova saradnika i samog kmeta. Zato se trijumfalna pobeda pripisuje samo Zaharijevu. Inače, Zaharijev se trudi da, svojom veselom prirodom, daje ton životu u gradu. Svuda ga ima, uvek je nasmejan i spreman da se suoči sa problemima i da ih rešava. Pomaže koliko može. Za medije otvoreno priča: – Građanima na ulici 365 puta u godini kažem: „Dobar dan, kako ste?“, a oni mi to vraćaju svojim glasom svaki put na izborima.

Ali, iza toga stoje i neka druga dostignuća. Na primer, u poslednje dve-tri godine oko 5.000 građana lečeno je na klinikama u Sofiji, a u Bosilegradu svaki stanovnik ima besplatno lečenje zuba. Opština je sama, bez međudržavnog sporazuma, odlučila da pomogne lečenje jednog deteta na VMA u Sofiji još 2009. To je bio početak. Samo prošle godine primljen je 1.641 pacijenat sa više dijagnosticiranja, ultrazvučnih i rendgenskih pregleda, magnetnih rezonanci, operacija i dugih bolničkih lečenja. Osim toga, svim seljacima koji zaseju žito dva opštinska kombajna besplatno ga žanju. Zaharijev sam ima imanje, seje krompir, žito, voće, vozi traktor… Zato se krivica za težak život u ovim krajevima ne pripisuje ovom veseljaku koji na Jutjubu ispija pivo i vodi kolo na svadbi već državi koja ih je zaboravila, kao i druge pogranične zone. U selima je život još teži i siromašniji. Ko god je mogao, pobegao je u Vranje, Niš i dalje. Za njim su ostale kuće od blata, paučina, pali crepovi, prozori bez stakala. U selima ljudi iduo drpano, davno su prestali da brinu o tome. Bosilegrad sa okolinom postao

je zapećak i jedan od najsiromašanijih krajeva Balkana. Planinski putevi, teški za održavanje i laki da ih ruinira vreme, izlokani su i neprohodni. Ipak, leti se lakše diše. Deca koja su otišla na školovanje vraćaju se u rodni kraj, korzo se uveče zavrti, niko, ma kako daleko otišao, ne zaboravlja zavičaj. I sela ožive poneko starim roditeljima pomogne oko stoke, žanje, kosi travu, da bi s jeseni odavde poneo krompir i ovčiji sir. I brda ožive, jer došljaci kreću u berbu lekovitih trava, divljeg voća, borovnice, koja je ovde posebno dobra. Tu se spremaju slatka od divljih plodova, od jagoda, malina, kupina. Svakog 21. septembra, o Rođenju presvete Bogorodice, slavi se Dan grada, a od Uskrsa tri dana teče Dečji međunarodni uskršnji festival, na koji dolaze deca iz okolnih zemalja da se takmiče u tucanju jajima. Tada sve uzavri od života u gradu. Ožive i obale reke Dragovištice, trg sa fontanom, pored kojih neki otkriju prve simpatije i dožive prve ljubavi, prve stidljive i vatrene poglede. Krajem avgusta počinje likovna kolonija umetnika amatera iz Srbije u Bugarske. Škola je oduvek prilika za bekstvo od siromaštva. Ni obrazovani ljudi rasuti po svetu ne zaboravljaju zavičaj. A i u tim okolnostima ljudi sa Besne Kobile su veoma gostoljubivi. Oni mlađi čuvaju bogate lepe nošnje, pesme, igre, i to pokazuju po okolini, pa i dalje. A kada stignu nepoznati gosti, i najstarija baka će zasukati rukave i napraviti domaće kore i od njih ispeći čuveni zelnik, pitu od zelja. Bosilegrad je zapravo bugarski grad, na granici sa Srbijom. U vreme Balkanskih ratova i Međusavezničkog rata, od 1912. do 1913. godine i Prvog svetskog rata (1914-1918), Bosilegrad je pripadao Bugarskoj carevini. Posle rata, međutim, Nojskim mirovnim dogovorom, poražena Bugarska je primorana da kao ratnu odštetu preda deo svojih teritorija. Jedna od tih teritorija bio je i Bosilegradski kraj. Bosilegrad je zvanično pripojen Kra-

ljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, a od kraja 1920. godine Kraljevini Jugoslaviji. O prošlosti opštine Bosilegrad jedini su pisani podaci ostali u knjizi “Ćustendilsko krajište” etnologa Jordana Zaharijeva, koji je, po starim kriterijumima jedini slavan ili poznat Bosilegrađanin. On je u ovom gradu rođen i odrastao. Njegov potomak, kmet, opšte je poznat po sasvim dru-

gim, savremenim merilima – proslavio ga je Jutjub. A Besna Kobila, najveća planina u južnoj Srbiji? Nema šume, ali ima najbogatije pašnjake u Srbiji. Ima više mogućnosti za razvoj, kao i zanimljivih predanja i burne istorije. Još su Rimljani ovde kopali olovo, cink, kadmijum, srebro, bakar. A najzanimljivija je legenda kako su selo Kriva Feja i Besna Kobila dobili imena. Ko zna kada, ovde su došli nomadi, koji su pred sobom terali zlatorune ovce, konje, goveda… Najlepša devojka zvala se Feja. Osim lepote, imala je i veštine i snage, pa se s muškarcima takmičila u svim veštinama – u jahanju, bacanju kamena s ramena, oranju, košenju, rvanju. Njenu kobilu jednog dana ujeo je besan pas. Feja je uzjahala pobesnelu kobilu da je odvede ocu, da je izleči. Ali, kobila je u galopu zbacila Feju, koja je prilikom pada polomi nogu i zanavek ostala kriva. Iz tih vremena planina je dobila naziv Besna Kobila, a obližnje naselje Kriva Feja. Bijela p^ela

zavrteo: ov Igor Kolar

Švedska je članica Evropske unije od 1995. godine

kralj Karl Gustaf XVI lŠvedska graniči s Norveškom na zapadu i Finskom na severoistoku.

Najveći konj na svetu

Stokholm Oko 85% stanovništva Švedske živi u gradovima

Stari dio glavnog grada

ABBA: svjetski poznati pop sastav

Švedska je prvi put pomenuta u 1. veku posle Hr., u delu rimskog istoričara Tacita.

Filmski svet bi bez njih bio siromašniji: glumice Greta garbo, Ingrid Bergman i režiser Ingmar Bergman

“Zlatni” Zlatan Ibrahimović

Državno uređenje: višestranačka monarhija s jednodomnim parlamentom Etnički sastav: Šveđani 90,8%, Finci 3,1%, ostali 6,1% Dužina kopnene granice: 2.233 km Veći gradovi: Geteborg (500.800), Malme (242.700) Valuta: švedska kruna = 100 orea Verska pripadnost: luterani 88,9%, rimokatolici 1,5%, ostali 9,6%

U Švedskoj živi više od 30.000 Srba. Više od 15% ukupne teritorije Švedske pokriveno je vodom.

KNJIŽEVNOST Astrid Lindgren pisala je o najpoznatijoj i najjačoj djevojčici na svijetu. Pipi Duga Čarapa, pjegava, s karakterističnim crvenim pletenicama živi u vili Vilekuli sa svoji pjegavim konjem i majmunom gospodinom Vilsonom i punom vrećom zlatnika. Najbolji su joj prijatelji Tomi i Anika.

Najpoznatiji naučnik – Alfred Nobel po kome je nazvana najznačajnija nagrada na svetu Anders Celsius – po njemu označavamo vrednosti topline i hladnoće Poznati švedski stil uređenja unutarnjeg prostora.

Nacionalni “ponos” brod Vasa iz 17. stoljeća. Jedini je sačuvani brod na svijetu iz toga vremena. Potonuo je prilikom porinuća 1628. godine.

Umanjena maketa

Od 1814. godine Švedska nije učestvovala ni u jednom ratu.

Grafički uobličio: Dragan Stojković

Površina: 449.9642 Glavni grad: Stokholm (1.372.565 stanovnika) Broj stanovnika: 9.415.295 Službeni jezik: švedski

STOJAN ARALICA 1883.-1980.

O d r a s t a u r od n i m Škarama gdje upija qepotu ličkog pejzaža koji će nositi u sebi cijeli život. Poslije završene Niže gimnazije u Otočcu upisuje Učiteqsku školu u Osijeku. Cijelo vrijeme svog odrastawa i školovawa snažno osjeća slikarski poriv. Proučava stare majstore i po uzoru na wih slika. Poslije kratkog učiteqevawa 1909. godine odlazi u Minhen / München/ i privatno uči slikarstvo kod Hajnriha Knira /Heinrich Knirr/. Nakon godinu dana privatnog podučavawa upisuje poznatu minhensku akademiju /Akademie der bildenden Künste/ na kojoj su mnogi slikari iz Hrvatske i Srbije toga doba studirali. Po završetku Akademije 1914. godine i u vrijeme izbijawa Prvoga svjetskog rata

vraća se u Zagreb gdje otvara privatnu slikarsku školu. Poslije dvije godine odlazi u Prag i uči grafiku na Akademiji za likovnu umjetnost. Prvu samostalnu izložbu imao je u Zagrebu 1920. godine, da bi već 1921. godine Sa Zlatkom Šulentićem priredio izložbu nakon zajedničkog putovawa po Španiji i sjevernoj Africi. Niz godina živio je i radio u Parizu, što je presudno uticalo na wegov slikarski rad. Nakon Pariza ponovo se vraća u Zagreb. Izbijawem Drugoga svjetskog rata odlazi u Beograd gdje ostaje do kraja života. Duže izbivawe iz Beograda bio mu je boravak u Švedskoj od 1946. do 1948. godine. Cijeli je svoj života posjećivao rodne mu Škare, za koje je bio posebno emotivno vezan. Tu svoju odanost rodnom zavičaju potvrdio je i 1976. godine kada je poklonio O t oč c u n i z s voji h umjetnički radova i osobnih stvari.

Bijela p^elA

SRPSKI SLIKARI Piše: Borislav Božić, prof.

U Muzeju Gacke u Otočcu smještena je Memorijalna zbirka Stojana Aralice. Na zidu su wegov autoportret i nekoliko uqa s motivom Velebita, roviwskih maslina i Like, a u središwim vitrinama wegove osobne stvari.

Memorijalna soba u muzeju u Otočcu

Crtež „Morski pejzaž“ nastao je u času brzim potezima pera po papiru. Umjetnikov pokret je nemiran, mekan, stvara liniju u poetičnom zanosu opisivawa ambijenta primorja. Po slikarskom rukopisu se vidi da je crtež nastao u trenutnom nadahnuću viđenog prizora.

Morski pejzaž

Crtež S pojmom crteža svakodnevno se srećemo pa ga možemo u najširem značewu reći da je to ostavqawe traga u obliku linija, točke ili

mrqe na podlozi. Osnovna podjela crteža je na tehnički i umjetnički. U umjetnosti crtež je osnova svih likovnih disciplina. Crtež je kao izražajno sredstvo stariji od riječi, sjetimo se pećinskih slikarija iz historije čovječanstva. Kad govorimo o umjetničkom crtežu, i tu radimo podjelu zavisno kako je napravqen. Ako je strukturiran samo linijama i mrqama, kažemo da je to linearni crtež, a ako su plohe na crtežu izvedene tonski, sjenčawem, lavirawem, onda takav crtež zovemo tonski ili slikarski. Crtež je u osnovi crno-bijeli, ali može biti i u boji ako je izveden crtačkim izražajnim sredstvima.

Jesen u Lici, 1974.

Govoreći o crtežu, vaqa još spomenuti i crtačke tehnike, a one mogu biti mokre i suhe. U suhe tehnike ubrajamo: srebrenku, olovku, olovke u boji, kredu, ugqen, flomastere, a mokre su tehnike: tuš i pero, tuš i drvce, tuš i trstika, tuš i kist i lavirani tuš. Crtež može biti skica za ideju koja će se realizirati u nekom drugom području, npr. vajarstvu, a isto tako i potpuno završeno i samostalno umjetničko djelo. Studija je crtež u kojem se razrađuju svi bitni elementi buduće veće slike ili crteža, a kroki je brz crtež nastao u nekoliko poteza koji karakteriziraju viđenu stvarnost ili predstavqa umjetnikovu viziju. Araličin opus čini više od 1500 umjetničkih djela. Studirajući u Minhenu i Pragu wegov rad bio je pod uticajem tadašweg akade-

Bašta moga brata, Škare, 1940.

mizma i secesije. Dosta je proputovao svijeta, ali je u umjetničkom smislu Pariz na wega ostavio najveći uticaj. Slika u duhu pariškog postimpresionizma i lirske apstrakcije, a najčešći su mu motivi portreti, aktovi, pejzaži . Sačuvan je i jedan dio ikonopisa koje je radio za jednu crkvu u Bawa Luci prije Drugog rata. Taj uticaj pariškog postimpresionizma najviše se očituje kroz toplu paletu boja, meke obrise i slobodni potez kista s pastoznim nanosom boje. Najboqi primjer tog postimpresionističkog načina rada jeste slika „Žena sa slamnatim šeširom“ nastala 1934. godine. Često je dolazio k rodbini u svoje rodne Škare i tu je slikao znane ambijente i pejzaže svoga djetiwstva.

Žena sa slamnatim šeširom, 1934.

Bijela p^ela

NENAD STEKIĆ, ATLETIČAR

Rođen je 7. marta 1951. godine u Beogradu. Evropski rekord u skoku u dalj držao je punih pet godina. Na Olimpijskim igrama u Londonu ta bi dužina bila za zlatnu medalju. Bio je reprezentativac Jugoslavije i član tima Evrope. Nakon Montreala, gdje je održan predolimpijski miting 1975. godine, kad je skočio evropski rekord 8,45 metara, postao je sportska ikona, a i danas se taj rezultat smatra kao jedan od najboljih skokova. Živi u Beogradu i radi u Ministarstvu rada i socijalne politike.

Kad sam bio mali, živeo sam u Moskvi jer je otac bio dopisnik Radio Beograda. Živeli smo u diplomatskom naselju i moja prva sećanja vezana su za američke žvakaće gume koje sam tamo otkrio. I danas kad osetim taj miris, setim se detinjstva. Pohađao sam 136. školu na Kutuzovskom prospektu. Već su mi tada rekli da dobro skačem. Kao trinaestogodišnjak na Evropskom atletskom prvenstvu, koje se održavalo na stadionu JNA, sa duševljenjem gledao sam Valeri34

Bijela p^elA

Kad SAM BIO MALI

ja Brumela, svetskog rekordera u skoku u vis. Moji drugari i ja postavili smo na Banovom Brdu, gde smo živeli, dva štapa i kanap i vežbali skok u vis. To mi je dobro išlo, jer sam skako više od svih. To su primetila braća Petrović, blizanci iz komšiluka, atletičari koji su već osvajali medalje. Ponudili su mi da će me povesti u Crvenu Zvezdu ako im budem nosio torbe. Naravno da sam pristao. Dali su mi da skačem u vis. Odmah sam preskočio više od 150 cm, a imao sam samo 11 godina. Trener mi je rekao da nisam loš i da dođem u ponedeljak na trening. Tako sam

sam i gimnastiku, ali atletika je pobedila. To je bilo zlatno doba atletike. Svi smo se bavili sportom iz ljubavi. U to vreme televizija je bila u povoju, a moj junak bio je Fleš Gordon, verovatno zbog toga što je mogao ostvarivati nemoguće. A to sam i ja želeo, preći granicu od 8 metara. Motivacija mi je bio Miljenko Rak iz Rijeke. Bio je prvak Jugoslavije. Njegov skok od 7,99 terao me napred. Govorilo se da su skakači do 8 metara bezimeni, a preko 8 su šampioni. Sećam se kad sam u klubu dobio prvu trenerku, kinesku sa znakom

JURIO SAM DAL

počeo da lovim visine. Skočio sam pionirske rekorde Srbije i Jugoslavije, 195 cm, a onda sam u drugom razredu gimnazije povredio koleno. I tako je završilo moj lov na visine. Kad nisam mogao u visinu, krenuo sam u daljinu. Mogao sam da preskočim jamu od pet metara i na međugimnazijskom takmičenju preskočio sam preko šest metara. Nije mi mnogo trebalo da pređem granicu od sedam metara. Koleno mi je bilo u redu i to je odredilo moju sudbinu. Roditelji su rekli da moram završiti fakultet, a da skakati mogu u slobodno vreme. Kao deca igrali smo se na ulici jer tih godina nije bilo mnogo automobila; nogomet i košarka bili su nam glavni. U to vreme trenirao

Crvene zvezde. Odmah sam je obukao i izašao na ulicu da bih se pokazao i hvalio. Mi smo tada bili skromni, amateri, takmičenja i putovanja bila su nam motivacija. Znali smo dva dana putovati do Pariza, ali to nam nije bilo naporno jer mi smo se samo želeli takmičiti.

Moj prvi pravi skok bio je na otvaranju atletske Marakane 1974. godine. Skočio sam 8,24. Brazilske novine pisale su: "Stekić preleteo Marakanu!" Sa saznanjem da mogu preskočiti 8 metara iduće sam godine sudelovao na predolimpijskom mitngu. I moj prvi skok bio je pravi. Dok sam skakao znao sam da se nešto dešava, da jednostavno letim. Mislio sam da sam preskočio 8,30, jer o većoj dužini nisam nikad ni sanjao. Na semaforu se najprije pojavila dužina u stopama, a zatim u metrima 8,45! Nisam se odmah radovao jer sam mislio da su se preračunali, a kad su izmerili brzinu vetra, nastala je erupcija oduševljenja. Bio je to najdulji

LJINE

skok u normalin uslovima. Bob Bimon je svojih legendarnih 8,90 metara skočio u Meksiku 1968. na više od hiljadu metara nadmorske visine. Imao sam šansu da ga nadmašim. Na Univerzijadi u Meksiko Sitiju. Na treningu skočio sam neverovatnih 8,84 – moj najduži let u karijeri. U finalu su svi očekivali napad na svetski rekord. Uz skakalište su se poredali fotoreporteri i kamermani. Svi su čekali. No prije takmičenja počeo je pljusak, bio sam deprimiran i okliznuo se na dasci. I bilo je gotovo. Nikad nisam jurio medalje već daljine i rekorde. Skok od 8,45 metra pet godina niko nije uspeo da preskoči. Svih tih pet godina, dok sam bio vlasnik evropskog rekorda, sve sam te godine uvek

skakao više od 8 metara. Ti moji skokovi od pre više od trideset godina danas su dužine za zlatne medalje na Olimpijskim igrama i prvenstvima. Stručnjaci su analizirali skokove deset najuspešnijih skakača. Skoro svi su bili brži od mene, ali ja sam imao eksplozivnost prilikom skoka. To ne može da se nauči, već se stiče samo radom i treningom. Da bih poboljšao formu trčao sam i štafetu 4 x 100 metara za 10,04 sekunde. Moj je brat bio brži, ali više je voleo čitati nego trčati. Kad ste najbolji, imate veliki teret odgovornosti da uvek budete najbolji. I zato se stalno morate truditi. Bilo je i trenutaka krize,

kad sam želeo napustiti atletiku. Razlog su bile povrede, ali to bi brzo prošlo. Lepo se osećate kad vas ljudi prepoznaju, kad ste popularni zbog svojih uspeha, a to znači da poštuju vaše rad i trud. Najveća euforija bila je kad sam se vratio s evropskim rekordom. Merili su dužine autobusa ili ulica koje mogu da preskočim odjednom. No, ipak, najdraži uspeh u karijeri mi je iz 1973. godine kad sam na Prvenstvu Balkana u Atini preskočio 8, 12 metara, preskočio granicu za šampione. Svoj zadnji skok izveo sam sa 40 godina i skočio svega 7,45 metara, ali i to mi je rekord. Svetski rekord za veterane do 40. godina. Celo vreme moje karijere roditelji su me podržavali, ali su me naučili da znam prioritete, prvo škola, pa onda sport. Nisam ih izneverio. Kao gimnazijalac pevao sam i svirao gitaru u grupi "Naslednici". Nastupali smo i bili dosta dobri, ali kad nam je ponestalo novaca za instrumente, odustali smo od muzike, a kako sam u to vreme bio sve bolji i bolji u atletici, opredelio sam se za sport, a muzika je ostala samo ljubav. Zato kad se nešto radi, mora da se radi iz srca i treba u to verovati jer se će samo tako uspeti.

Bijela p^ela

ZDRAVKO ZUPAN

ZUZUKO

Bijela p^elA

Bijela p^ela

A je znawe – kuća nova Temeq mu je od A slova Prvog slova od AZBUKE Pišu, grade, vredne ruke. Prvo slovo ABECEDE. Drugačije isto vrede. Zini, kaži, samo: A-a-A! A kuća je gotova

Svi znaju reći A, i Alan i Ana i Mica, al' najboqe to zna tetka doktorica. Čim me vidi, kaže A, a kad može ona, zašto ne bih i ja: A-A-A Vukoman Radosavqević

Tatjana Cvejin

Bijela p^elA Ilustrovao: Zvone Kenđel

Bijela p^ela

Bijela p^elA

Bijela p^ela

Bijela p^elA

Š je slovo vrlo lako: Š-š-Š ovako, š-Š-š onako. Slova lepo kad se slože, Š se piše – tako, možeš: ŠšŠ

Iš, miš, šišmiš, sad ga vidiš sad ga ne vidiš, šali se Saša. A naša Maša Š malo i veliko piše. I tu je kraj muci jer Š je zadnje u cijeloj azbuci. Vukoman Radosavljević

Šuma diše, šuma šušti, Ševin zov je šum nemušti. Šešir, šišmiš, špilja, šlep Šolju želiš – Š opet. ŠŠš

Šaka cela listić para, Š – šuštavo oprobava. Tatjana Cvejin

Bijela p^elA

Bijela p^ela

Nestajanje životinja Pripremio: V. Radosavljević

Iako životinjske vrste nastanjuju Zemlju već milijunima godina, njihov broj ne raste nego se stalno smanjuje. Samo u posljednjih stotinjak godina nestalo je zauvijek s lica Zemlje hiljade i hiljade životinjskih vrsta. Zašto nestaju životinje i od koga ih treba zaštiti? Životinje nestaju zbog prirodnih uzroka kao što su bolesti, poplave, požari, zemljotresi i druge katastrofe. Ali zbog toga

nestaje samo jedna četvrtina životinja, a sve ostale, posredno ili neposredno, uništavaju ljudi. Oni su lovili i ubijali životinje još od pradavnih vremena da bi tako došli do hrane, odjeće i obuće. Ali tek posljednjih stoljeća počeli su da ih love i ubijaju radi preprodaje i bogaćenja, a ponekad i iz zabave. Da bi što bolje iskoristili prirodu i njena bogatstva, ljudi su počeli sve više krčiti šume, isušivati močvare, zaustavljati rijeke i tako oduzimali životinjama staništa bez kojih nisu mogle preživjeti. Jer životinje ne znaju da

prave hranu za sebe, kao što to čine ljudi i biljke, i zato, najčešće, čim im se oduzme stanište i hrana, ugibaju i nestaju. Isto se to dogodi kad ljudi zagade zemlju, vodu i zrak naftom, raznim otrovima i insekticidima. Čak ni one najveće i najjače životinje ne mogu da prežive. Naprotiv, veće životinje često su više ugrožene nego one manje. Zato nije čudo što među ugrožene životinje danas spadaju veliki bijeli medvjedi, plavi kitovi, američki kondori i malteški sokolovi, krokodili i aligatori, morževi i tuljani, morske medvjedice,

Euforbija Euforbija ili Hristov trn vrlo je dekorativna ukrasna biljka. Iako su joj stabljike ljepljive i trnovite, cvjeta divnim narandžastim cvetovima, i to najčešće više puta u godini. Ova biljka ne traži mnogo da bi se uzgajala kao kućna i ukrasna, najvažnije joj je da dobije na vrijeme dosta vode i samo ponekad joj je potreban odmor od nje.

Bijela p^elA

kozorozi i mnoge druge. Kod nas su najugroženiji vuk, ris, dobri dupin, bjeloglavi sup i druge. Manje životinje, štetočine i nametnici, kao što su miševi, muhe, komarci… bolje prolaze od velikih životinja, iako se ljudi na sve načine trude da ih što manje bude. No i među životinjama kao što su ptice u visinama i ribe u dubinama ima velik broj onih koje sve više stradavaju i nestaju. Sve je to razlog zašto postoje mnoga udruženja

koja brinu o životinjama i zašto postoji Svjetski dan zaštite životinja. Samo zato da bi se zaštitila i očuvala ta divna stvorenja bez kojih bi bilo teško i zamisliti život na zemlji.

ta divna stvorenja

Debeli golub Jao, jao, jao, kako sam se udebljao. Sličim više na lubenicu koja ima kljun i noge nego na lijepu pticu o kojoj pišu basne mnoge. Moram odmah na dijetu. Neću jesti zrnje i gujavice hvatat ću samo bube u letu u društvu moje golubice.

zanimljivosti

 Činčila je sisavac glodar koji živi na visokim planinama Južne Amerike, između golih stijena i vječnog snijega. Takvo životno stanište kao da je odabrala da bi se sakrila i zaštitila od ljudi koji su je oduvijek lovili zbog njenog lijepog i mekanog krzna od kojeg su pravili skupocjenu odjeću i krznene kapute. O tome da se nije uspjela dobro sakriti, govori i to što se i danas lovi i njeno krzno prodaje po svijetu, zbog čega joj prijeti velika opasnost da nestane.

 Bjelorepi štekavac je golemi orao koji živi na obalama mnogih jezera istočne i jugoistočne Evrope, kao i u nekim našim krajevima. No, gdjegod živio, ovaj veliki orao uvijek je u opasnosti od lova i još više krivolova. Eto, upravo ovih dana jedan je krivolovac kod Slavonskog Broda ustrijelio orla štekavca. Srećom, orao je preživio, a pronašao ga je i udomio jedan dobar čovjek koji će mu pomoći da ozdravi. Ali ipak, izgleda da ime više onih ljudi koji love i ubijaju ove divne ptice nego onih koji ih vole i štite od nestajanja.

 Od manjih životinja, posljednjih godina, najviše su ugrožene pčele iako su među najkorisnijim životinjama na svijetu jer proizvode najzdraviju hranu za ljude, a to je med. Stručnjaci upozoravaju da je na svijetu pčela sve manje jer umiru zbog zagađenog vazduha, pesticida na biljkama koje oprašuju i od kojih uzimaju pelud za pravljenje meda. Neki naučnici tvrde da pčele uništavaju i zračenja mobitela. Zbog svega toga u Italiji je, na primjer, dvostruko manje pčela nego što ih je nekad bilo.

 Lisičina ili boražina je zeljasta biljka s lijepim modrim, crvenoljubičastim velikim cvjetovima koji su prepuni nektara i cvjetnog praha koji pčele mnogo vole i od njih prave izvrstan med. Bilo da je divlja ili u vrtu uzgojena lisičina oduvijek je bila ukusna, zdrava i ljekovita biljka, a to su znali ne samo ljudi nego, izgleda, i pčele. Nažalost, ni lisičina nije što je nekad bila jer i na njoj često ima otrova i insekticida kojima se zaprašuju i štite biljke.

Bijela p^ela

A - JA-JA - JA

RAZ-BO-LE SE

LI-SI-CA

SU-ŠI SE KO

GRA-NA

LE-ČI-LI

JA - JA

JE BRI-ŽLJI-VO

A - JA-JA - JA

NE-KO-LI-KO

JA - JA

DA-NA

RAZBOLE SE LISICA Razbole se lisica, suši se k'o grana, lečili je brižljivo nekoliko dana.

Da ti draga nađem lek preći ću sto gora i odvažno preplivati dvesta plavih mora.

Ali bolest neznana sve je jače steže, zato lisac zečeve u fijaker preže.

Krupne suze lisici padoše u krilo kad bi gusku pojela lakše bi joj bilo!

Muzika: MINJA SUBOTA Tekst: MOMČILO TEŠIĆ

Ilustrovala: Zrinka Ostović

Zakuvao i zamesio Igor Kolarov etan m a P e ek n čov da ne o sam vori go već ih , osti ša. p u l g slu o: i ne osla

Prvi igrani film u boji bio je ”Beki Šarp” – snimljen je daleke 1935. godine! U jednoj od scena ovog filma pojavljuje se i Patricija Rajan, buduća supruga američkog predsednika Ričarda Niksona (1969-1974).

p uku ne) (por vig Ber Lud

Branko Stevanović (1966):

PRIČ A B E Z IKOG SVOG

Bila tako jedna priča, koja se, pre nego što je nastala, posvađala s piscem. I tako... Eto je: bez slova, bez pisca, bez ikog svog. Vidiš već, čitaoče: ako je ti ne razumeš, pa ko će?

Štucanje u proseku traje 5 minuta.

Ribe i insekti nemaju očne kapke.

A EDIJ P LO K I C EN 13% ljudi je levoruko.

Mrtvo more se nalazi 365 metara ispod nivoa mora.

Predrag Gojković Cune (1932, Kragujevac) je srpski pevač narodnih pesama, sevdalinki, starogrčkih i zabavnih pesama. Na početku karijere pevao je meksikanske pesme, a imao je i epizodne uloge u nekoliko filmova i televizijskih serija. Godine 1962. snimio je pesmu „Kafu mi draga ispeci“ – ploča sa tom pesmom je prodata u više od 100.000 primeraka, i to je prva Zlatna ploča na Balkanu!

-Tata, da li znaš koji voz najviše na svetu kasni? – upita Perica tatu. -Hm... Ne znam, sine. Koji? -Onaj što si mi ga obećao za rođendan!

HOROSKOP ZA DEČAKE SPREMNE ZA SREDOZEMNO MORE Da, period je više nego povoljan da preplivate Sredozemno more. Naučite da plivate. Glupo je da preplivate more kao neplivač. Ljubav – Dobro je što čitate ovo o ljubavi. Tu ćete saznati da će se neko zaljubiti u nekog, ali to nema veze sa vama.

HOROSKOP ZA DEVOJČICE KOJIMA JE POTREBNO OGLEDALO Ponekad mislite da ste najlepši na svetu. Često se pomazite po kosi i kažete: Oh, ti predivno, predivno biće! Cvrc. A što ne kupite sebi ogledalo? Zdravlje – Viri vam nos iz lica. A ono što vam viri iz nosa, uopšte nije za horoskop.

Najprodavaniji muzički instrument na svetu jeste harmonika.

Paraolimpijske igre su Olimpijske igre sportista sa fizičkim oštećenjima (paraplegija, cerebralna paraliza, amputacija, oštećenja vida...). Prve letnje Paraolimpijske igre održane su u Rimu 1960. godine, a zimske 1976. g. u Švedskoj. Sportisti Jugoslavije su prvi put učestvovali na Paraolimpijskim igrama 1972. godine u Zapadnoj Nemačkoj, osvojivši 4 medalje.

Grafički oblikovao: Dragan Stojković

Ako te ko pita Olivera Nedeljković

PRIČINO DETE

Izdavački studio Čekić, Beograd

Knjiga je da u ovu knjigu, a zatim lepo i polako odaberite pravac u kome želite da idete... Zaviri u knjigu: • „Tog leta smo, na klupi koju je napravio deda, obišli čitav svet... • Jevrem je verovao da ljudi ne zaboravljaju svoje stvari, već da stvari zapravo gube svoje vlasnike. I uživao je da ih vraća jedne drugima... • Primećujete li i vi koliko je svet, i u priči i posle njenog kraja, od jutros lepši?...“ Branko Stevanović

POZORIŠTANCIJE Bookland, Beograd Ovaj svet ne vredi ništa, ukoliko ne umete da ga pročitate. I ispričate. I napišete. I naslikate. I komponujete. I igrate. I ukrasite. I nađete nekog koga ćete voleti, i ko će voleti vas. Onda to postaje važan svet, vaš svet. „Pričino dete“ je upravo knjiga o tome, i kako bez tajni i lepota život i nije baš nešto. Ostaje naravno, da se reši nekoliko zavrzlama: Kako Olivera Nedeljković tako dobro poznaje lavirinte detinjstva? Zar ona nije velika? Odakle zna koje je najmanje sazvežđe od svih? I koliko ima zvezda? Da li i ona ume, kao mesec oktobar, da svira u stakla i oluke? Da li je nekada sa Beduinima brojala zrna peska? Da li zna da je nedelja nekad najbolja kad padne u utorak? Olivera Nedeljković je očigledno porasla od svog detinjstva. A vi? Da li se i vama raste? Utrčite 52

Bijela p^elA

neko od njih tajni akcioni heroj (na primer, Betmen). Još pažljivije treba proučavati njihove knjige. Nikad se ne zna šta sve njihove knjige znaju o nama što ni mi sami nismo imali pojma. Uglavnom, ova knjiga može se čitati, ali može se i igrati! Zato što je ovo zanimljiva pozorišna knjiga. A pozorište možete napraviti svuda: u školi, u spavaćoj sobi, u šupi, na autobuskoj stanici, na ekskurziji. Probajte! Zaviri u knjigu:

„PATIKA BEZ PERTLE: A gde je meni moja pertla? CVEĆKA MESOŽDERKA: Ko si, sad, pa ti? CVETIĆ VESELIĆ: I šta tražiš ovde u Savazoniji? NOSOROG: Nisi ni biljka, ni životinja. Ti si, ti si... PATIKA BEZ PERTLE: Ja sam obuvni predmet, i tražim svoju pertlu... Da mi više ne ispada jezik. MAJMUN: A da ti malo posetiš veterinara ili biologa? NOJ: Kako, kad nije ni životinja ni biljka? Ovom čudu treba, u najmanju ruku, pardon nogu – psiholog patikolog!“ Vladimir Stanković

U ovoj knjizi nalaze se: jedna lutkarska predstava, jedna bajka za izvođenje, jedna govorancijsko-scenska igrarija, jedna beleška o piscu, i naravno – portret pisca koji je uradila velika umetnica Nevena Ivanović. Potrebno je pažljivo proučavati portrete pisaca. Nikad ne znate da li je

NAJVAŽNIJA KUĆA NA SVETU

Izdavački studio Čekić, Beograd Vladimir Stanković živi u Zaječaru, ali njegove pesme rastu u svakom kutku planete. Tačnije, gde god ima dece. Svaka planeta je lepa zbog nečega, a naša je lepa zbog dece. Vladimir je to uočio, a zatim je presadio

se čita

Ne bi bilo loše da nabavite ovu knjigu, dobro je proučite, a zatim u 2-3 poteza naučite odrasle nekim životnim stvarima. Njima je to baš potrebno!

Lidija Nikolić

Pop D. Đurđev

Izdavački studio Čekić, Beograd

BUVLJE HVATALICE

O BABAMA I ŽABAMA Pčelica, Čačak

decu u knjigu! Hajde odmah da zavirimo u „Najvažniju kuću na svetu“. Za početak, malo o odraslima. Činjenica je da nas ne razumeju baš dobro. Vlada kaže: „Baš su smešni ti odrasli. Oni misle da moje vreme još nije došlo!“ I stalno nas ti odrasli nešto ispituju: „Pitali me koju životinju najviše volim, i ja sam odmah rekao: Konja. Ali i druge životinje najviše volim.“ A tek kad pokušavamo da sakrijemo neke stvari: „Na kraju, ipak, sazna se ko koga voli i u prvom razredu osnovne škole“. Škola nije baš za bacanje. Evo šta o tome kaže Vlada: „Šta sam sve u školi do sada doživeo, a mama i tata uporno ponavljaju da ja o životu još ništa ne znam.“ A šta se desi kada se zaigramo? Evo ovo: „Toliko puta sam čuo: Budi miran, budi miran, budi miran. A kad se smirim, oni mi mere temperaturu! Ne vredi da se opirem“. Vlada Stanković zna mnoge stvari koje su odrasli odavno zaboravili. A naročito ovo: „Ko je pametniji: deda ili baba? Pametniji je onaj ko me manje grdi!“

Kad god Đurđev napiše knjigu, usledi niz neverovatnih događaja: nekoliko maštovitih zemljotresa gospodina Rihtera, implozija 2-3 zvezde u obližnjoj lutajućoj galaksiji, tornado u centru Pančeva, pojeftinjenje struje i raspad minđuša od belog zlata. A pre svega, dogodi se nešto u glavi onoga ko zgrabi i pročita njegovu knjigu. Tačnije, mozak mu se zarotira, skoči, skupi i rastegne kao guma, bukne i na kraju procveta kao trešnja u proleće. Takva je i knjiga „O babama i žabama“. Pa, upozoreni ste.

Zaviri u knjigu: • „Pošla ćorava koka u potragu za nekim zrnom, pa srela slepog miša. Bio je to neviđen susret, zbog čega su jedno kraj drugog prošli bez reči i otišli svaki za svojim poslom. A mogli su i da se ne sretnu. U tom slučaju verovatno da ove priče ne bi ni bilo.“

Da biste razumeli ovu knjigu, potrebno je da imate neku životinju. Na primer, psa. Svejedno da li je taj pas mali, srednji ili veći od kamile. A zatim, da s njim radite sve ono što se radi s njim – kad ga već imate. Da ga šetate. Da ga kupate. Da mu date ruku kad god vas zamoli. Da se topite od miline kad vas pogleda. Da mu dozvolite da vas budi kad mu se prohte da se igra s vama. Da ga mazite sve dok ne pomislite da je sada sve u redu sa svetom. Da se više od njega uplašite kad ga odvedete kod veterinara. Da ga branite od jačih životinja, kao što on vas brani kad vas spopadnu raznorazne tuge. Da ga bar upola volite koliko on voli vas. Pročitajte svom psu ovu knjigu, iako u njoj nema ničeg što vaš pas već ne zna. Jer, lepo je čitati udvoje... Mnogo lepše nego da vas udvoje – grickaju buve! Zaviri u knjigu: • „Mamice moja! Volim te najviše na svetu – posle Bobija!“

Igor Kolarov

Bijela p^ela

Bijela p^elA

Bijela p^ela

Mamut i slon

Bijela p^elA

Živeli nekad mamaut i slon zajedno. Kad su malo poodrasli , upisali su se na fakultete. Mamut je upisao kwiževnost, a slon tehniku. Posle pet milenijuma završili su škole, pa kud koji mili moji. Mamut ode u provinciju, a slon u grad . Tada je nastupilo ledeno doba kada su se svi qudi, sve životiwe i sve cene zamrzle. Siroti mamut imao je najnižu platu i brzo se zamrzao u jednoj školi gde je mjmunima predavao "Kako da postanemo čovekoliki". Slon je

vukao balvane, pravio proračune, zidao velike građevine i wegova plata bila je velika. Posle ledenog doba, mamuta su iskopali qudi jer je, siromah, uginuo napušten od svih. Slon je, međutim, preživeo jer je istovremeno radio u Africi, a tezgario u Indiji. Zato danas nema više mamuta. Škole su se proredile, a čovekoliki majmuni ne uspevaju da postanu qudi. Dragan Aleksić

Slonu U kwigama piše, slone, umni xine, da ti je pamćewe veće od planine. Da ti sve uvrede i svaka dobrota ostanu u glavi do kraja života. A pamtiš li, slone, iskreno nam reci, Ono što su tvoji doživeli preci, kad još ni jedna surla ukrašena nije bila ponos cirkuskih arena? Znaš li da su wima sedele na vratu maharaxe vične lovačkom zanatu? Znaš li da su oni, prelazeći Alpe, nosili ratničku opremu i talpe? Slone gospodine, qupki petotonče, da li ti je neko, dok si bio slonče, pričao o tome koliko su snova ostvarili qudi uz pomoć slonova? Branko Stevanović

Bijela p^ela

Kamilica i suncokret

Usred ljeta na polju među travama, rasla je i kamilica. Bila je sretna i cvjetna sve do onog dana kada je u blizini ugledala suncokret. Bože, kako je lijep i visok! A ja tako malena i neugledna, pomislila je kamilica i počela dozivati suncokret. Ali njen glas bio je prenježan, a suncokret previše zagledan u sunce da bi je čuo. Umjesto njega čuo ga je jedan leptirić koji je iznad nje letuckao. – Što je kamilice, što te muči? – upitao je. – Ah, tako sam mala i neugledna, a suncokret tako lijep i visok. – I što bi sad ti htjela da postaneš suncokret! – Ne, znam da je to nemoguće. Ali htjela bih da se barem s njime malo igram. – A tako! Dobro, prenijet ću mu tvoju želju – reče leptirić i odleti prema suncokretu. I ubrzo se zaista javi suncokret: – Hej, ti, cvjetiću, što me zoveš? – Htjela sam vas zamoliti da mi kažete kako je živjeti gore, blizu sunca. I, ovaj, htjela sam, ovaj, da se malo igramo. – Vidi ti male kamilice! Ona bi htjela odmah da se igra sa Sunčevim sinom! A sudeći prema imenu, sigurno je kći neke ružne kamile – reče bahato suncokret, ne skidajući pogled sa sunca. Kamilica je bila tužna i uvrijeđena. Ali dani su prolazili i negdje pred kraj ljeta, kad je već bila zaboravila na suncokret, prenuo ju je odnekud poznat glas: – Hej, kamilice! Htio bih se igrati s tobom. Kad se kamilica okrenula i ugledala visoku po-

Ilustrovao: Zvone Kenđel

grbljenu biljku s tamnim sjemenkama umjesto zlatnim laticama u velikom cvijetu, jedva je prepoznala suncokret. – Pa to si ti! rekla je začuđeno. – Da. To sam ja. Htio sam se igrati malo s tobom. Ako nije kasno. – Nikad nije kasno, suncokretu dragi. Za pravo prijateljstvo nikad nije kasno – rekla je kamilica i sva uzdrhtala od uzbuđenja. Kažu da je oprostila suncokretu njegovu nekadašnji nadmenost i da su i dan-danas dobri prijatelji. Vukoman Radosavljević

Ljetno jutro u šumi Trave rosom posrebrene bijele se i zelene. sa drveća šumske ptice bude jutros budilice. Pauci su izvjesili njihalice svoje male. Puž antenu postavio. U bojama te-ve tu je. Sve je budno i svak snuje. I radio-potok svira. – Ustaj, ustaj, bodljikavi! Pod prozor mrav mu pjeva. Ljeto danas opet slavi – ustanite spavalice! – pjevaju sa grana ptice.

Vukoman Radosavljević

Priča o majmunima Jedanput pre majmuni uopšte nisu imali repove. Imali su repove, ali to nisu bili repovi nego pravi pravcati kišobrani. Šareni, lepi, što se zatvaraju i otvaraju. Kad pada kiša, sve životinje kisnu, samo majmuni otvore svoje kišobrane i čuče pod njima. Kad je jako sunce, majmuni dremaju u hladu, sklone se opet pod te iste kišobrane. Bilo im je lepo. Svaki majmun po jedan mali kišobran. Ali pošto majmuni žive po šumama, i pošto po šumama ima mnogo drveća, i pošto je drveće sastavljeno od grana i pošto majmuni stalno skaču po granama – kišobrani su se stalno cepali. Nikada nisu mogli da budu lepi i novi. Cepali su se i cepali dok se nisu sasvim iscepali. Drugi kišobrani nisu hteli da im izrastu i tako su im na karaju ostale samo drške. Majmuni su, razume se, plakali. Bilo im je žao. Prvo nisu znali šta će, a onda su se setili. Zakače se tim drškama za granu i vise naglavce. To im je smešno i onda se smeju. Dušan Radović

Ilustrovala: Petra Kozar

Hvalisavi majmun Hvalio se majmun neki, Kako mnogo zna: - Svaki od vas nek se skrije, Jer mi niko ravan nije Znajte, ja pa ja! Ja sam hitar kao mačka, A k'o jelen lak; Čas k'o čovek idem pravo, A čas visim strmoglavo, Kao đavo svak. I uopšte, našto reči, Zar šta spori ko? Zapamntite, druzi moji, Što god ume od vas koji, I ja umem to. Al' zapita neka ptica: - A šta umeš sam? I tad majmun glavu spusti I ni reči ne izusti, Jer ga beše sram.

Milorad Mitrović

Anegdote o piscima Laza Kostić Došao Laza Kostić krojaču da mu naruči za Božić novo odelo. I dok je krojač uzimao meru, Laza započne razgovor. – Imate li posla majstore – upita Laza – Nemamo gospodine, slabo. Nema narod novaca, pa nemamo ni mi krojači. – A šta će vama novaca. Bogu i polubo-

govima novci nisu potrebni. – Ama, gospodine, otkud su krojači bogovi ili, daleko bilo, polubogovi? – Bogovi niste, to i ja kažem. Ali jeste polubogovi. Bog vedri i oblači, a vi krojači samo oblačite – zaključi Laza.

Aleksa Šantić Pesnik Aleksa Šantić, hteo je da se malko našali, pa prepiše neku ljubavnu pesmicu i pošalje je svojoj komšinici. A komšinica njemu pošalje pramen tuđe crne kose. Onda joj Šantić napiše:

– Dražesna gospođice, ta kosa nije s vaše lepe glave. Komšinica ljuta i uvređena na poleđini pisamceta odgovori: – Dragi komšija, ni ona pesmica nije bila iz vaše pesničke glave.

Ivo Andrić Poznati novinar i putopisac Zuko Džumhur upitao je Ivu Andrića smiju li za potrebe neke emisije skratiti dio njegove knjige Prokleta avlija. Ivo Andrić

je brzo odgovorio: Skratiti da, ali ne dopisivati, ne dopisivati!

Branko Ćopić Poslije krštenja, kazuje pisac, odnese mene baba u krčmu da seljane i sebe počasti, a kad je krenula kući (sigurno se dobro "nacvrckala" od pića), mene

zaboravi u krčmi. Došla kući a djed joj viknu "Šta je, gdje ti je unuk!?" "Auuu, ostao u birtiji..." – zajauka baba. Začude se moji i svi trk po mene u birtiju...

Libero Markoni Slobodan Marković često je boravio u Zagrebu u Kazališnoj kavani u kojoj se sastajao sa hrvatskim pjesnikom Tinom Ujevićem. Tin ga je oslovljavao "moj preuzvišeni kolega". Pri jednom druženju u spomenutoj kavani, Libero je Tinu 62

Bijela p^elA

i društvu čitao svoje pjesme i neke posvetio Tinu. Nakon čitanja Tin je Liberu dao praktične savjete i počastio ga pićem. Đuro Šnajder taj je gest komentirao da je Marković jedini čovjek komu je Tin platio pivo.

KVIZ Pripremio UROŠ PETROVIĆ

Koliko znamo o nama? - broj 9 1. Kako se zove glavna kula čuvene srednjovekovne tvrđave Golubački grad? a) Šešir kula b) Golubova kula c) Srebrna kula 2. Najstariji spomenik crkvenog graditeljstva na prostoru Srbije je? a) Petrova crkva kod Novog Pazara b) Crkva svetog Prokopija u Prokuplju c) manastir Presvete Bogorodice kod Kuršumlije 3. Po kome nosi ime prva botanička bašta u Srbiji „Jevremovac“? a) po Jevremu Grujiću, srpskom ministru i političaru b) po Jevremu Obrenoviću, dedi kralja Milana Obrenovića c) po Jevremu Tomiću, gradonačelniku Beograda 4. Koja hidroelektrana u Srbiji je prva počela sa radom? a) Elektrocentrala „Pod gradom“ u Užicu na Đetinji b) Hidroelektrična centrala na reci Gradac c) Hidrocentrala na rečici Vučjanka u Vučju

5. Naš najveći pronalazač malih planeta je...? a) Vojislav Mišković b) Petar Đurković c) Milorad B. Protić 6. Šta je Tiski cvet? a) vrsta insekta b) vrsta cveća c) naziv parka u Novom Kneževcu 7. NIN - ova nagrada dodeljuje se od 1954. godine. Do danas samo četiri žene su dobitnice. Kako se zove književnica koja je prva dobila NIN- ovu nagradu? a) Svetlana Velmar Janković b) Dubravka Ugrešić c) Grozdana Olujić 8. Zovu ga „Srpska salata“ ili „Srpski povrtni kavijar“. Pravi se od crvenih ljutih ili slatkih paprika (obično se dodaje i patlidžan). Paprike se najpre ispeku, oljušte, ocede i samelju. Zatim sledi kuvanje (najbolje ručno) u otvorenim šerpama na šporetu na drva. O kom srpskom specijalitetu je reč? 9. Zagonetna ličnost Pred kamerama se prvi put pojavio kada je imao 15 godina tuma-

Ovo je kviz u kojem ćete tokom cijele školske godine pokazati koliko znate o našoj historiji, kulturi i običajima. Rezultate objavljujemo u broju 199, a odgovore očekujemo do 1. jula. Zato pažljivo čitajte i šaljite odgovore iz svakog broja na redakciju lista. Troje najuspješnijih, koji sakupe najviše tačnih odgovora, biće nagrađeni. čeći lik Save Jovanovića Sirogojna u filmu „Boško Buha“. Zovu ga Bjela a veliki uspeh je postigao kao reditelj filma o velikom uspehu reprezentacije kraljevine Jugoslavije na svetskom prvenstvu u Urugvaju 1930. O kome je reč? 10. Asocijacija Izdaje najstariji srpski časopis. Prva njegova knjiga (broj) koja u naslovu ima „Serbske“ izašla je krajem 1824. Izlazi u gradu na Dunavu zvanom Srpska Atina, u kojem je živeo i radio veliki broj znamenitih ljudi, kao što su Đura Daničić, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Svetozar Miletić, Laza Kostić, Đorđe Natošević, Kosta Trifković, Vuk Karadžić. Danas je veliki industrijski i finansijski centar srpske ekonomije, univerzitetski grad i školski centar, kulturni, naučni, zdravstveni, politički i administrativni centar AP Vojvodine, domaćin je Zmajevih dečjih igara. Znak “stan za pčele” (košnica) izabran je da krasi amblem najstarije srpske kulturne institucije koja je osnovana da prosvećuje narod kako bi se Srbi uključili u savremene evropske tokove a da pritom očuvaju nacionalni identitet. Bijela p^ela

Bijela p^elA

Bijela p^ela

PredstavLJamo

rđan Pejić iz Borova preselio se pre nekoliko meseci u London. Razlog njegovog odlaska je tenis koji trenira

šest godina. Tamo je od septembra prošle godine, ide u školu i svakodnevno trenira u jednoj teniskoj akademiji. Trinaestogodišnji Srđan je bivši igrač Teniskog kluba Vinkovci, a sada je veoma zadovoljan što ima mogućnost da se dodatno sportski usavršava u zemlji u kojoj je tenis jedan od najpopularnijih sportova. – Tata je sasvim slučajno pronašao akademiju i kada sam otišao tamo, treneri su mi rekli da mogu da ostanem. Ovde smo stalno putovali na treninge u Vinkovce, a tamo imam sve na jednom mestu. Tu je škola, tu i treniram i imam sve što mi treba, kaže nam Srđan koji je u London otišao zajedno sa mamom. Svako jutro Srđan u Londonu ustaje rano i vozom putuje nekoliko stanica do škole. Nakon dva školska časa sledi trening, pa opet nekoliko časova u školi i onda fitnes trening, pa ponovo igra tenis. Kući se vraća kasno, ali tvrdi da

mu nije naporno jer radi ono što najviše voli. Pored težih treninga, u Engleskoj ima i puno više turnira nego što ih je imao ovde. Bilo je i uspeha i neuspeha na mnogobrojnim turnirima na kojima je učestvovao, ali je Srđan trenutno u dobroj formi pa je poslednja tri takmičenja uspeo da osvoji. Trenutno

je u Velikoj Britaniji 133. na listi tenisera za dečake do 14 godina i nada se da će osvajanjem turnira još dodatno popraviti svoj plasman. Od kada je otišao, kaže, da primećuje velik napredak u svojoj igri. Puno je sigurni-

Bijela p^elA

ji i puno se ugodnije oseća na terenu, što je za ovaj sport izuzetno bitno. Nedavno je u Vinkovcima održan jedan izuzetno jak međunarodni turnir za dečake i devojčice do 14 godina, a Srđanu i njegovoj mami bila je ovo idealna prilika da pored učešća na turniru posete i kuću prvi put nakon nekoliko me-

seci. Ovaj borovski mladi teniser stigao je do drugog kola glavnog turnira, gde je ispao od Britanca Džeka Drejpera koji je kasnije i osvojio ovo takmičenje. Srđan i njegova mama nisu iz Londona doleteli sami već zajedno sa klupskom

saigračicom Mandi i Ilge, koja ih oboje trenira u Engleskoj. Mandi je inače iz daleke Tanzanije, ali je, kao i Srđan, u London stigla kako bi naučila što više o ovom sportu i kako bi jednog dana postala profesionalna igračica. Ovo joj je bilo drugo učešće na turnirima u Hrvatskoj, jer je u Vinkovcima bila i proš-

le godine. Ovog puta ispala je u prvom kolu, ali nije bila previše razočarana. Trenerica Ilge je prvi put bila u Hrvatskoj, a pre početka takmičenja poprilično je nahvalila Srđana. – On trenira kod nas od prošlog septembra, ali se poznajemo već nekoliko godina, jer je i ranije dolazio u našu akademiju. Sada nam je dobro pojačanje, jedan je od najtalentovanijih, sva deca ga vole i zadovoljstvo nam je što smo ovde došli. On uvek želi da uči i ispravlja svoje nedostatke. Zaista živi za tenis, misli o tenisu, čak i kada diše, jede ili spava. Trudi se da poboljša svoju igru i napreduje. Vrlo je vredan. Srđan kaže da su mu glavni planovi sada kada se vrati u London, da i dalje svakodnevno trenira i da kroz koju godinu postane profesionalni teniser za koga će svi čuti. Uveren je, ako nastavi ovako, da će to i postići. Nikola Milojević

a li ste ikada probali da napišete pesmicu? I, kako vam je išlo? Verujem da ste se trudili iz petnih žila da sastavite samo dve, tri rime, pa je jedva išlo. Da, znam, nije lako biti pesnik. Međutim, ako to kažete Zokiju, samo će odmahnuti rukom i reći: »Ma, nije to ništa tako teško«. Da, nije teško za nekoga ko se zove Zoran Oreščanin, za nekoga ko svakodnevno kao iz rukava »istresa« rime, a za nas, »obične smrtnike« to je posao, i to kakav. Bilo kako bilo, Zoki sastavlja stihove već nekoliko godina, ali ne voli baš da piše, zato je mama kao desna ruka tu da Zokijeve ideje zapiše. I hvala Bogu da je

tako, jer da nije bilo mame ne bismo znali za ovaj Zokijev talenat. Ove godine je

učenik 4. razreda OŠ Koper iz Kopra, R. Slovenija, bio izuzetno vredan i za svoju nadarenost dvostruko nagrađen. Naime, na konkursu Dečje biblioteke Zmaj, iz Beograda, pod imenom »U hajku na bajku« Zoran je dobio specijalnu nagradu za pesmicu o caru Trojanu, a na 8. međunarodnom festivalu dečje poezije Mikrofin u Banjaluci je čak ušao u finale koje će biti održano 25. aprila ove godine. Ali, ovde treba još nešto podvući, a to je činjenica da je Zoran rođen u Sloveniji, da ide u slovenačku školu, da uči italijanski i

čenici Osnovne škole “Bijelo Brdo” iz Bijelog Brda, dokazali su i da zaista vredno, uče, rade, a aktivni su i van škole. Povodom Svetskog dana voda 22. marta, na raspisan konkurs poduzeća Čvorkovac – Dalj, o temi “Voda i energija”. Javile

su se 3 grupe učenika sa svojim radovima. Učenici 4. razreda Viloleta Tomašević, Marina Galonja, Nebojša Radivoj, i Anastasija Mirosavljević radili su mini projekat i osvojili

vrednu nagradu od 1000 kuna. Učenici 1. razreda na svim predmetima obradili temu voda i njena energija. Za svoj rad i oni su osvojili 1000 kuna.

engleski, trenira karate, igra u folkloru i još stiže i u školicu srpskog jezika u okviru Akademskog kulturno-umetničkog društva Kolo (AKUD Kolo) iz Kopra, gde uz pomoć učiteljice Nade utvrđuje stečena znanja vezana za maternji jezik, kulturu i tradiciju, koje ovo društvo već petu godinu uspešno izvodi uz finansijsku podršku Kancelarije za dijasporu Vlade R Srbije. Nadamo se da će Zokija pesnički talenat dugo služiti i želimo mu puno uspeha na predstojećem finalnom takmičenju u Banjaluci, pre svega da uživa u svim nagradama i upoznavanju novih drugara, malih pesnika. Nada Čupković

Svim je učenicima ovo bilo lako i interesantno i nije im bilo teško raditi jer su o svemu tome učili. U kategoriji starijih učenika, od 5.-8, razreda naša škola se takmičila u kvizu sa daljskom školom. Obe ekipe bile su uspešne i dobile vredne poklone. Gordana Pavić

Bijela p^ela

eć pet godina se Aka dems ko-kulturno umetničko društvo Kolo iz Kopra uz finansijsku podršku Kancelarije za dijasporu i Srbe u regionu, Vlade Republike Srbije, trudi da u kontinuitetu deci različitih uzrasta ponudi raznovrstan sadržaj edukativno-kreativne nastave srpskog jezika, književnosti i tradicije. Svake godine se pored redovne nastave deca uključuju i u literarno-likovne konkurse u Srbiji i okolini: “Cilj učešća na ovim konkursima nisu same nagrade, već motivisati decu da maternji jezik aktivno upotrebljavaju a takmičarski duh zdravo razvijaju. Nagradama se svakako radujemo jer su dodatna stimulacija deci, ali to nikako ne znači da ako i ne dobijemo nagradu, da se nećemo ponovo uključiti u neki drugi konkurs, čak naprotiv idemo dalje jer je važno učestvovati”, dodaje prof. Nada Čupković, koja školicu srpskog jezika u Kopru u okviru AKUD Kolo, vodi od samih početaka

(2009. godine) i osmišljava program uključivanja dece različitih uzrasta da se književno izražavaju i u okviru novinarske sekcije i stiču nova znanja iz kulturnog nasleđa svojih predaka. “Velika podrška školici, uči-

nasleđa”, dodaje profesorka Nada. Ova godina je za decu i glavne motivatore, prof. Nadu Čupković i mag. Vesnu Bajić Stojiljković bila izuzetno plodna na literarnom planu. Naime, deca su

teljicama i deci svakako su i mame koje nas povremeno posete i obogate nam nastavu svojim učešćem tako da zapevaju sa nama, odigraju neku igricu, pročitaju neku priču i svojim idejama doprinose zajedničkom trudu u očuvanju našeg kulturnog

na konkursu Dečje biblioteke Zmaj, iz Beograda, pod nazivom “U hajku na bajku” osvojila čak dve nagrade: Stefan Mrkajić, 8 god je osvojio treću nagradu za autorski rad inspirisan narodnom bajkom U cara Trojana kozje uši a

još dvije godine biti između ova dva grada u Hrvatskoj i susjednoj Bosni i Hercegovini, odnosno Republici Srpskoj. A za dalje Nina se dvoumi između fizike ili istorije. Pitate se sigurno, koje su sličnosti između ova dva područno različita predmeta. Odgovor je jednostavan – Ninin interes. Možda čak ta dilema završi i upisom na fakultet dramskih

umjetnosti jer Nina kao otvorena i komunikativna učenica pokazuje i talent i za glumu. Veliku pažnju ova gimnazijalka posvećuje i jezicima, posebno njemačkom kojeg uči i na dodatnim satima. U vrijeme rezrevirano za čitanje, najradije otvara korice romana engleskih i ruskih klasika, posebno onih sa istorijskom tematikom i to još iz vremena kraljice Elizabete I

oš kada je bila mala Nina Trbulin željela je da bude astronaut, privlačile su je nedostižne stvari i željela je dohvatiti svemir. Danas živi između Dvora i Novog Grada, dva gradića koje dijeli za nju najljepša rijeka na svijetu Una. U Dvoru živi, a u Novom Gradu pohađa drugi razred opće gimnazije, a ističe da bi željela živjeti negdje drugdje jer, kako sama priznaje, ne drži je mjesto. Ali, ipak pored njenog nemirnog duha i velikih želja, Ninina adresa će

Bijela p^elA

Zoran Oreščanin, 10 god, čak specijalnu nagradu za svoju bajku u stihu. Ostala deca, a bilo ih je čak pet, pohvaljena su i za svoj trud nagrađena pohvalnicama i VIP članskim kartama Dečje biblioteke Zmaj. Drugi veliki uspeh je svakako ulazak u finale malog pesnika Zorana Oreščanina koji je svojim stihovima osvojio srca žirija na 8. međunarodnom festivalu dečje poezije MIKROFIN iz Banjaluke i kome predstoji finalno takmičenje krajem aprila 2014. godine. Uskoro se približava i zasluženi raspust, ali tu nije kraj niti je tačka aktivnostima i zanimljivostima u okviru školice: deca su stekla mnoga znanja i ta znanja će i pokazati na predstojećem kviz takmičenju između dopunskih škola srpskog jezika u regionu i dijaspori. Pa, držimo im palčeve! Nada Čupković

ako se školska godina već bliži kraju, i u ovo vrijeme učenici već pomalo umorni broje dane do raspusta, odlična učenica trećeg razreda iz Knina, Petra Ilić, nije ni malo umorna. Odlična je, čak i najbolja u svom razredu, ali to ne znači da Petra samo uči, ima ona vremena i za još ponešto. Od svoje četvrte godine Petra je članica kninske plesne grupe „Show team“. Još kao mala pokazivala je izražen talenat, a danas već iskusna u plesnim koracima, zajedno sa ostalim članicama učestvuje na mnogim priredbama i plesnim takmičenjima. Od ove školske godine pohađa i kninsku muzičku školu i svira gitaru. Svoj prvi koncert imala je početkom aprila, i kako kaže, uopšte nije imala tremu, ali to i nije čudno s obzirom da Petra već sada zna da kada poraste, želi biti uspješni muzičar. Na pitanja ima li slobodnog vremena i kako provodi slobodno vrijeme Petra kaže:

„Imam dovoljno slobodnog vremena, nakon što napišem domaći rad za školu, volim čitati knjige, dječije časopise, pisati sastave, crtati“. Ipak, najviše je raduje

mom, tatom i dva starija brata, Ivanom i Matejom. Od skoro ima malenog kućnog ljubimca, psa Flokija, pa treba i njemu posvetiti pažnju, ali ni to joj nije

druženje s prijateljicama. Na pitanje, postoji li nešto što joj nedostaje, zbog mnogo obaveza kojih ima, Petra skromno odgovara: „Imam sve i ništa mi ne nedostaje, srećna sam sa svojom porodicom, ma-

teško, naprotiv, uživa kaže, u vremenu koje provode zajedno. Petri je porodica velika podrška bez koje ne bi uspjela postići sve rezultate, a posebno mjesto ipak zauzima mama. Kako je pisanje njen hobi,

koja je Nini najjača istorijska ličnost kao prva veća i utjecajnija svjetska vladarica. Slobodno vrijeme Nina ispunjava i slikanjem. Miješanje i prelijevanje boja ili izoštravanje kontrasta njene su slikarske teme ovisno o raspoloženju. Svoju sredinu Nina često iznenadi i promjenama frizura i boja kose. Od duge preko paž, do skroz kratke kose, nulerice, od crne do crvene boje, dio su Nininog mladenačkog i buntovničkog duha.

Ali prije svega Nina je disciplinirana učenica koju kod kuće pored učenja čekaju i kućne obaveze na roditeljskom imanju. Osim što pomogne mami u domaćinstvu, odgovornoj i vrijednoj Nini nije strano pripomoći u čuvanju i mužnji krava, kao ni priskočiti u omiljenom tatinom hobiju oko pčela. Nekada je Nina igrala i rukomet, danas rekreativno jedino provoza biciklo po banijskim brežuljcima, ali zato u Novom Gradu zapleše u foklornoj sekciji ili u latino

jedan sastav posvetila je i mami, a tekst pod naslovom „Moja majka“ izgleda ovako: „Tiho uđem u sobu gdje moja mama radi, obavlja kućanske poslove. Njezina duga bujna kosa se spušta niz leđa i zapliće se. Jedan pramen joj je preko čela. Rijetke obrve se nježno miču. Njezine bademaste ozarene oči me ugledaju. Njezine ruke nježno grle i maze, rukama me sretno zagrli. Cijelo lice joj se ozarilo. Često nosi trenerke, ali moja mama zna biti i elegantna, najljepša je kada nosi suknju. Moja majka je meni podarila članove srećne porodice, ali meni je najmilije biće majka. A kada dođe nedjelja, i mnoga djeca raduju se odmoru i dužem spavanju, Petra redovno odlazi u crkvu na Liturgije. Već sada, iako još djevojčica, rado pjeva duhovne pjesme koje se izvode za vrijeme liturgije. I dalje skromna, na sve pohvale Petra se samo blago osmjehne. Vaska Radulović

ritmovima. Ninina sredina priznaje da se sa godinama i obavezama Nina nije promijenila. I dalje je privlače daleki, ali jasno zacrtani ciljevi koje će ova gimnazijalka sigurno imati snage da ih ostvari. Hrabra za promjene, britka na jeziku, Nina se u svojoj okolini izdvaja svojim izgrađenim stilom. Svestrana i između krajnosti, Nina se ne obazire previše na mišljenje drugih o njenim odlukama jer njena životna parola - je sve se može, ako se hoće. Paulina Arbutina

Bijela p^ela

Moj pas

Lana

Dragana Đekokoniv, Knin

Kad čujemo reč pas, odmah pomislimo na to kako se kaže da je pas čovekov najboqi prijateq. Moja porodica i ja danas smo uskraćeni za takvog prijateqa. Nekad davno imali smo psa, crnog labradora. Zvao se Maks. Dobili smo ga kao štene. Bio je jako nestašan i nemiran, a kad je odrastao, jurio je kao muwa po našem dvorištu, dok mu se crna dlaka presijavala na suncu. Voleo se vijati, skakutati i vaqati po travi. Često bi nas svojim šapama zaprqao ili srušio na zemqu. Kad bi oslušnuo nepoznati zvuk, zalajao bi i potrčao da vidi šta je to. Wegovoj igri nije bilo kraja. Čas bi skakutao, čas bi se kotrqao, a već bi sledećeg trenutka bio spreman da prowuška svaki ugao našeg dvorišta. Zajedno smo volili da vijamo kokoške koje bi se uvek razbežale. No, naše družewe se iznenada prekinulo kada je on nestao. Svugde smo ga tražili, ali ga nismo našli. Činilo nam se kao da je propao u zemqu. Tog dana izgubili smo ne samo prijateqa, nego i člana porodice. Meni je bilo posebno žao jer sam izgubio najboqeg prijateqa. Uvek ću ga se sećati, ulepšao je deo moga detiwstva. Žao mi je što više nećemo moći imati psa jer smo otkrili da je moja sestra alergična na dlaku psa. Još i danas me svaki crni labrador podseća na Maksa. Anastasija Kujavić, 6. razr., Daq

Lea

Petra Vojnović, Markušica

Bojana Mandić, Markušica

Bijela p^elA

Moj se pas zove Bela. Ona je štene zlatnog retrivera. Kada se vraćam iz škole, prvo oslušne, a čim me ugleda svojim krupnim, smeđim očima, okruglim poput klikera, potrči prema meni i veselo počne mahati repom. Voli "pričati" svojim čudnim jezikom. Često srećno skakuće i wuška po dvorištu, ali čim ugleda nepoznatu osobu na vratima, uplašeno zalaje. Umiqata je poput malog deteta. Ne voli kad odlazim od kuće. Pokušava me sprečiti, ali čim vidi da joj ne uspeva, obično zacvili. Ponekad miruje. Najčešće posle ručka koji s nestrpqewem očekuje. Odmara se u svojoj kućici, a krene na spavawe kada i svi ukućani. Često kao da glumi stražara koji mirno i oštrim pogledom čuva ulazna vrata. Ponekad je češqamo, a ona uživa. Ne voli trčati za loptom, a najdraža joj je igračka velika kost. Kada hoda, izgleda poput patke koja se gega. Moj mali komšija Damjan posećuje je i voli da se s wom igra. Mislim da bi svako dete poželelo ovakvog kućnog qubimca. Sara Ilišević, 6. razr., Daq.

Lea Mandić, Markušica

Daniel Jojoć, Markušica

Čika Jovine pesmice Tu možeš da nađeš sve životinje i sve voće, ima da se čita kol`ko god se hoće. I još, dragi moji, sto lepih pesama: i o Gaši, i o pčeli, i doručku i večeri, i o maci, i o zeki, i o žabi, i o seki.

Zoran Oreščanin, 10 god., Kopar

Vaskrs U zoru ranu Vaskrs radosno zakuca na vrata. Iz travnatog gnezda veselo izviruju šarena jaja koja je majka na Veliki petak rukom svojom šarala. Nama deci od šarenih boja srce jače zakuca, pa osetimo ljubav i toplotu najvećeg praznika.

Tamara Šutić, Markušica

Anastasija Kujavić, 5. razr., Dalj

PROLEĆE Stiglo je proleće u našu ravnicu. Sunce mi toplim zrakama miluje rumene obraze. Sve ptičice pevaju proleću. Naša ravnica je spremna za sijawe. Oseti se i miris pokošene trave. Vredne pčele zuje.

Robert Vuceqa, Knin

Nenad pavlović, 4. razr., Markušica

PROLEĆE

Džeki

Došlo je proleće uokolo se širi ravnica, ulepšava je pev ptica. Traktor se iz daqine čuje, a oko nas pčelice zuje. Cveta i miriše cveće malo koje je ovu lepotu dalo. Napoqu sve raste, klija, kad dođe proleće naša su lica veselija.

Moj pas Džeki baš je frajer neki, pseći dečko mali uvek mi je u glavi. Džeki hoće jesti i u krilo sesti, hoće da se pazi i stalno da se mazi.

Zoran Oreščanin, 10 god., Kopar

Luka Kladušić, 4. razr., Markušica

Goran Beader, Knin

Bojan Lukić, Markušica

Tamara Šutić, Markušica

Zorana Đekanović, Knin

Ivana Šorgić, Kistawe

Bijela p^ela

Moja mačka

Aleksandar Nikić, Otočac

Inače, to je jedna veoma slatka mačka po imenu Bucka. Bela je sa crnim repom, crnim šapama i crnom mrljom na leđima. Dobili smo je od bake i dede još dok je bila mala. Bila je debeljuškasta kao burence, pa otuda i njeno ima Bucka. Vrlo je poslušna i lepa. Da je lepa, misle i mačori iz komšiluka. Često je uhvatim kako se odmara i dremucka dok joj sunce miluje meku i urednu dlaku, a onda već u drugom momentu valja se i traži moju pažnju. Pogleda me svojim velikim, zelenim očima koje svetlucaju kao dva smaragda i kao da mi govori: "Dođi i pomiluj me!" Vešt je lovac. Zauzme svoj "lovački položaj", skoči na vrapca i ode. Ona je moja najdraža ljubimica mogu reći i moja drugarica. Mnogo je volim.

Ana Škorić, 6. razr., Dalj

Sara Rakić, Kistawe

Najbolji mi je prijatelj moj mačak Tomo. On ima tanku, crnu, dugačku dlaku. Njegove su sitne, zelene oči poput klikera. Noge su mu tanke kao prutići, a glava kao lopta. Uzdignuti rep ponekad me podseti na antenu. Jako je razigran, hitar i brz kao munja. Po kući stalno skače, nešto preskače, poskakuje i vija se. Voli otkrivati nove stvari, njuškati, polizati, a ako nekog ne pozna, može i ogrepsti. Tomo se voli igrati. Lovi vrapce, vešt je fudbaler, dobar skrivač i hvatač, te vešt i spretan lovac miševa. Njegova igra ponekad postane opasna, jer se voli grebati i gristi. Iako većinu vremena provodi u igri, Tomo se voli maziti i umiljavati. Kad ga milojem ispod vrata i oko uha, prede glasno kao traktor. Ponekad se ljutim na njega, ali kad mi se počne umiljavati i mijaukati, bude mi žao.

Aleksandra Kolundžić, 6. razr., Dalj

Proleće proleće nam donosi tople i sunčane dane. Zlatno sunce obasjava moje selo. U voćnjacima je drveće dobilo ružičaste i bele cvetove. Raznobojni leptiri lete od cveta do cveta. Čuje se zujanje pčela. Plavi mirisni zumbuli proviruju iz bašta. U čitavom kraju čuju se glasovi dece. Proleće je poklonilo mome selu puno sreće i radosti.

Miloš Damjanović, 3. razr., Jagodnjak

Vaska Bošwak, Markušica

U proleće se priroda budi, a sunce svojim zrakama obasjava moje selo. Ptice nas bude svojim veselim cvrkutom U voćnjacima drveće dobiva male pupove. Livade su prepune leptira i pčela koje lete oko procvetalog cveća, a igrališta prepuna razigrane dece. Na poljima se čuju traktori. Ljudi pripremaju oranice za setvu. Proleće je svima donelo radost i veselje.

Marko Zorić, 3. razr., Jagodnjak

Dajana Veselinović, Žegar

Bijela p^elA

Ana Vukčević, Knin

Denis Orlović, Knin

BERBERIN MIJAN Bio jednom jedan siromašan berberin Mijan. Bio je dobar, pošten, mudar i jako jako pametan. Jednog dana je išao kod cara Trojana koji je imao kozje uši i počeo da ga brije. Onda ga je car pitao šta vidi na njemu. Berberin Mijan je odgovorio da ne vidi baš ništa. Nije hteo da mu kaže istinu. I onda mu je car dao 10 dukata za nagradu.Mijan je zakopao dukate i sa njima i tajnu. Prošla je godina dana a Mijan je na to potpuno zaboravio. Jednog dana je šetao i slučajno propao u tu istu jamu. Umesto dukata našao je zlatan ključ. Odjednom su se prikazala vrata. Zlatna i ogromna. Dobro je da se sve to desilo na usamljenom mestu da ga ne bi niko video i da bi to bila tajna. Brzo je otključao vrata i iza njih našao brdo zlata. Iza brda zlata bio je i prolaz do grada. Uzeo je blago i dao ga svojoj porodici. Tako su mogli da žive srećno i u bogatstvu. Zato što su znali kako je biti siromašan nisu bili cicije i blago su podelili sa drugim siromasima tako da su svi bili u tom gradu srećni.

Nevena Savadinović, Daq

Stefan Mrkajić, 8 god., Kopar

Moj pas Moja davnašwa žeqa jeste imati psa. Jednog jutra ta mi se žeqa ostvarila. Dobio sam ga na poklon. Rea je nemački ovčar. Družimo se već više od godinu dana. Ona je moj najboqi drug. Moj izlazak iz dvorišta ona poprati tužnim pogledom, a kad se vratim, wezine oči zasjaje poput zvezda, pune nade da ću se poigrati s wom. Nije važno što ne zna govoriti, mi se sporazumevamo i bez govora. Donese svoju lopticu i vešto je gurne prema meni i ja prepoznam da se želi igrati. Bacim lopticu, a ona je za tren oka pronađe i ispusti je pred moje noge, sa žeqom da se i daqe igra.

Najviše volim odlazak na igralište gde se Rea igra sa svojom najbojom drugaricom, Milom, dok ja igram fudbal s drugarima. Naučili smo Reu i na vožwu u automobilu, pa ako smo umorni da se peške vraćamo kući, ona uskoči u auto. Naši se gosti uplaše kad vide našeg čuvara kuće, no vrlo brzo shvate da je jako umiqata, a ne opasna kao što izgleda. Ipak, kupili smo pločicu s Reinom slikom i natpisom "Čuvaj se psa". Otkako imam Reu, dani su postali vedriji, veseliji i zanimqiviji.

Andrea Simić, Knin

Mirjana Šorgić, Kistawe

Nikolina Bjedov, Knin

Ana Bradaš, Knin

Nenad Kolunxić, 6. razr., Daq

Andrea Simić, Knin

Bijela p^ela

Ivan Blagojević, 3. razr., Markušica

Daniel Jojić, 4. razr., Markušica

Dragana Šutić, 2. razr., Markušica

Luka Kladušić, 4. razr., Markušica

Lea

Daniel Jojić, 4. razr., Markušica

Bijela p^elA

Luka Kladušić, 4. razr., Markušica

Anđela Erić, 2. razr., Markušica

Tamara Mijoković, 1. razr., Daq

Bojana Mandić, 4. razr., Markušica

Milomir Blagojević, 4. razr., Markušica

Marko Vidić, 1. razr., Daq

Daniel Jojić, 4. razr., Markušica

Bijela p^ela

Anđela Erić, 2. razr., Markušica

Sergej Divqaković, 1. razr., Daq

Kristina Knežević, 3. razr., Vojnić

Luka Đurđević, 4. razr., Knin

Miloš Berić, 4. razr., Knin

Aleksandar Zelić, 3. razr., Žegar

Milomir Blagojević, 4. razr., Markušica

Bijela p^elA

Lea Babić, 3. razr., Markušica

Anđela Erić, 2. razr., Markušica

Lea

Nikola Simić, 1. razr., Knin

Mila Miličević, 4. razr., Jagodwak

Teodora Moćić, 4. razr., Jagodwak

Anđela Erić, 4. razr., Markušica

Bijela p^ela

ARUKONE

Spojite iste brojeve linijama koje prolaze praznim poqima. Linije se ne smiju sjeći, a sva poqa mora da budu popuwena.

SPAJALICA

Spoji brojeve od 1 do 38

Pripremio Dragiša Laptošević

magični kvadrat

Vodoravno i uspravno: 1. Noćna ptica 2. Koštičav plod 3. Vaške, uši 4. Grčki junak KOWIĆEV SKOK

REBUS

Krećući se kao skakač u šahu (dva poqa ravno, jedno u stranu) dovrši poslovicu "Daleko od očiju..."

Ime Prezime Razred Adresa

Odgovor

SKD Prosvjeta Pododbor Rijeka Bijela pčela Trg Sv. Barbare 1 51000 Rijeka

Bijela p^elA

MAGIČNI LIK

1. Poqoprivrednik 2. Sredstvo za lakirawe 3. Kapqica

n a gr a dn i ZADATAK Koji broj dolazi umjesto upitnika?

Web-zanimacije

ZabavQaj se uz Zabavnik, i to onaj “mali”

Tvoji mama i tata pripadaju generaciji koja se zabavqala uz mnoge i danas poznate stripove i dječje časopise. Jedan od wih je svakako i Politikin zabavnik, koji je prije 3 godine dobio svog mlađeg brata: Mali Politikin zabavnik www. malizabavnik.rs . Rubrike koje smo poznavali u onom velikom, prvom Politikinom zabavniku, pojavquju se i u ovoj m “ lađoj” verziji ali je i mnogo novih rubrika koje zanimaju jedno radoznalo dijete kao što si ti: s“ vijet u kome živimo, o biqkama i životiwama, priče iz istorije, biografije velikih naučnika, umjetnika i sportista, novosti iz svijeta sporta, filma i muzike, tekstovi o naučnim dostignućima, planeti Zemqi, istraživawu svemira i modernoj tehnologiji, savjeti o radu na kompjuteru i korišćewu interneta u rubrikama od kojih su svakako najzanimqivije: Vesti iz nesvesti, gde su sakupqene najneobičnije vijesti i događaji, Mali odmor za male sive ćelije, Šetwa oko sveta, gdje ćeš upoznati mnoge zemqe, kontinente, gradove, običaje, nezaobi-

lazni strip Animalci i Miki Maus, i još mnogo mnogo toga... Mali Politikin zabavnik izlazi dva puta mjesečno, ali ako nisi u mogućnosti da ga kupiš, onda imaš šansu barem malo da proviriš u arhivu i pročitaš nešto zanimqivo u elektronskom obliku ovog dječjeg časopisa. I neće ti biti žao! Naravno, Malom zabavniku možeš i da pišeš, šaqeš svoje radove i ako se nađeš u nekoj bezizlaznoj situaciji, problemu i razmišqawu možeš da pitaš za savjet. Djevojčicama će svakako biti zanimqiva pretposqedwa strana ‡ Cicin kutak gde su nacrtane lutkice mnogih poznatih ličnosti iz života i animacije koje je potrebno obući u šarene kostime, haqinice, ogrtače i sl. Dakle, uskoro će raspust i uz Mali zabavnik ti sigurno neće biti dosadno gdje god da si. A možeš i da mu se pridružiš na Facebook strani. Uživaj u suncu, društvu, plaži i Malom zabavniku! :)

RJE{EWA

Odabrala: Nada ^upkovi}

IMENOSLOV

Magični kvadrat

KOWIĆEV SKOK

1. Sova, 2. Orah, 3. Vaši, 4. Ahil

Daleko od očiju, daleko od srca

arukone

REBUS

Kometa

MAGIČNI LIK

Znate li kako nastaju imena i prezimena? I šta ona znače? Ako ne znate, čitajte imenoslov. STANISLAV - je pravo slavensko muško ime, koje dolazi iz poqskog jezičnog miqea, poznato još iz 1030. godine. Ime je nastalo od zapovednog glagola stati, u značewu postati i dodatkom morfema - slav u značewu slavan. Ovo ime daje se i ženskom djetetu u obliku: STANISLAVA, Izvedenica ovih imena ima mnogo i za muško i za žensko ime. Izvedenice za muško ime: Stanoje, Stanko, Stane, Stašo, Staško, Slavo, Stale, Stajo i sl. Izvedenice za ženska imena. Stanojka, Staša, Stanka....

1. Ratar, 2. Lak, 3. Kap

B. Kostić

Bijela p^ela

ČIPKO I DJED FILIP

ISSN 1331-5455

Piše i crta: Borivoj Dovniković Bordo

NAGRADE Nagrada Rijeke 2005. •Nagrada Grada Cucić 2011. •Zmajeva Sima nagrada 2012. •

Izdavač: SKD "PROSVJETA" ZAGREB - PODODBOR RIJEKA - Uređuje redakcijski kolegij - V.D. glavnog urednika: SRĐAN TATIĆ - Izvršni urednik: LJERKA RADOJČIĆ - Likovni urednik: BORISLAV BOŽIĆ - Grafički urednik: ĐURO BUDISAVLJEVIĆ - Lektor i korektor: DUŠANKA STARČEVIĆ - Kompjuterska priprema: DAMIR BEDNJANEC - Štampa: Skaner Studio, Zagreb - List izlazi mjesečno - Tiraž: 1500 primjeraka Adresa uredništva: SKD "PROSVJETA" ZAGREB - PODODBOR RIJEKA, Trg. Sv. Barbare 1 - Telefon (051) 330-867, tel./faks 330-873 E-mail: bijelapcela@yahoo.com - IBAN: HR8823600001500150831 - Ubilježeno u Ministarstvu kulture i prosvjete Republike Hrvatske, Sektor informiranja, pod brojem: 757

List je sufinanciran sredstvima Savjeta za nacionalne manjine Republike Hrvatske i Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije