Bijela pčela, br 199 by Danilo Orelj

djecu u v s za list

Cijena 10 kn, 1,5 € - u pretplati 10% popusta

1994. MUSIĆ Ć I U L JANA O ILA TAT Q E M E T U

199

RIJEKA, SEPTEMBAR 2014.

SADRŽAJ 4 6 8 10 12 13 14 15 16 18 20 22 24 26 28 30 31 32 34 38 40 42 43 44

Nar ili šipak Tajanstvena zrnca (priča) Rođendan (priča) Branko Radičević Preobražewe Manastir Hor Virap Divovi u mašti i zbiqi Grob neznanog junaka Guča Kraqevina Belgija Zuzuko Znam latinicu, učim ćirilicu Car Jovan (strip) Ekologija Dobrosav Bob Živković Petar Dobrović Kviz Za tebe i za... Predstavqamo... Maštom, rukom... Mala galerija Veliki odmor Web-zanimacije Čipko

Dragi prijateqi bjelopčelice i bjelopčelci Ilustracija na naslovnoj stranici znači da se slavi rođendan. Bijela pčela slavi dvadeseti. A u oktobru će poletjeti dvijestoti put. Puno je to vremena i brojeva. S nama je odrastalo mnogo generacija, među wima su sigurno bili i vaši roditeqi. I mi se, kao i sve, mijewamo, ali ne starimo. Mijewamo se po vašim žeqama. Ovo smo se qeto svi dobro odmorili uprkos kiši, zato smo sada spremni i puni energije za novu školsku godinu. I vi i mi. Kao i do sada, očekujemo da nam šaqete svoje radove, likovne i literarne. Želimo da s nama sudjelujete u stvarawu još boqeg i zanimqivijeg lista. A sve to možete javqajući nam se na sve načine: poštom, E-mailom, telefonom. Družite se s nama preko "fejsa". Uvijek smo tu za vas. vaša Bijela pčela

Nar ili šipak

Okruglasti plod nara ili šipka sa svojim bezbrojnim sjemenkama svojevrsno je čudo. U jeseni, opaljen ljetnom žegom, sav pucketa, rastvara se, pokazujući jarko crvene sjemenke, prepune zamamnog soka. Za neke rastvoreni šipak izraz je dobrih želja, za druge predstavlja blagoslov brojnog potomstva punog vrlina, simbol rađanja i vječnog života. Kroz historiju šipak je bio obredni predmet; vrčevi, privjesci i kraljevska žezla često su bili izrađeni u obliku šipka. Hrišćanski mislioci prenijeli su simbolizam šipka na duhovni nivo. Za njih je zaobljenost tog ploda bila iznad božanskih vječnosti, a ukusnost soka „užitak duše koja voli i spoznaje.“

Kameni medaljon

Zlatni privjesak iz 1300. g. prije Hrista

Na podnom mozaiku jedne ranohrišćanske crkve u dojmljivom medaljonu prikazano je poprsje golobradog Hrista. Sa obje strane njegove glave mozaičkim kamenčićima naznačeni su plodovi nara. Mozaik sa Hristom i narom sunčani je simbol koji predstavlja plodnost i krv kao srž života. Motiv je obrubljen nizom različitih valovitih i plemenitih ukrasnih traka, a izveden je jednostavnim linijama i obrisima. Mozaik je škrt bojama, ali su kamenčići tako poslagani da naglašavaju odnos između Podna mozaička dekoracija iz IV vijeka tamnog i svjetlog.

Omiljeni simbol

Znak patnje

Stari Grci imali su dar da sve pretvore u ljepotu. O tome zorno svjedoči i ovaj skupocjeni nakit u obliku šipka, koji, kako se procjenjuje, potiče iz hiljadu tristote godine prije Hrista. Izradio ga je vješt zlatar koji je pokazao izuzetan smisao za izradu i osjećaj za ljepotu oblika. Pored ukrasne namjene, nakit je imao i druga značenja; privjesak u obliku šipka bio je omiljen simbol plodnosti, a njegove brojne sjemenke pouzdan znak brojnog potomstva. Nosile su ga mladenke za vjenčanja.

Bogata i sočna slikarska četkica renesansnog majstora Sandra Botičelija bila je naklonjena pričanju priča iz antičke mitologije i priča iz Svetog pisma većinom o Bogorodici s Djetetom. Na ovom detalju slike „Bogorodica i Dijete sa šest anđela“, zavaljen u majčinom krilu, mali Hristos zamišljeno promatra svijet za koji će se žrtvovati. Plod nara što ga Bogorodica drži u ruci, a podržava ga i dječja ručica, treba shvatiti kao simbol buduće Hristove muke. Obilje sjemenki rastvorenog nara prenosi smisao o veličini Hristove patnje. Ova ljupka slika, kao i sve ostale starog majstora, obasjana je nekom ćudljivom ljepotom, svojstvenoj samo velikom Botičeliju. Sandro Botticelli, Bogorodica i Dijete sa šest anđela

Bijela p^elA

Luckasti slikar

samo okrenuti sliku i pred nama se pojavljuje ljudska glava. Korpa Jesenja korpa obilja; za čas postaje kapa, brdo zrelog, sočnog i kruška – nos, mrki razamamnog voća uredstvoreni plodovi keno nagomilanog u korstena – oči, jabuke pi. Slikar je pažljivo, – obrazi, grozdovi – nadasve vješto, naslikovrčasta kosa, a obli kao darove prirode: plod nara – brada. jabuke, kruške, šljive, Majstor Arčimboldo kestene, nabubrele bovolio je likovne dobice grožđa obavijene sjetke kojima nikad listovima vinove loze. Giuseppe Arcimboldo, Korpa sa voćem predstavlja Jesen nije bilo kraja. Svoje Na vrhu ove hrpe nalazi se prepoznatljiv plod nara. „Smiješni slikar“, čudotvorne likove nije samo ostvarivao motivima kako su savremenici nazivali proslavljenog majstora cvijeće i voća, već je portrete stvarao iz lonaca, Đuzepea Arčimbolda, volio se luckasto poigravati sa zdjela, knjiga, pa čak i iz alata. voćem i koristiti ih za izradu svojih portreta. Ova Ovaj neobični slikar, mnogo kasnije, utjecao je na korpa prepuna voća ustvari je portret jeseni. Valja stvaralaštvo nadrealista.

Prostor za igru Za umjetnika poput Ede Kovačevića plod šipka bio je izuzetan stvaralački izazov. Njega nije zanimao sadržaj simboličkih značenja, već kako prirodni oblik šipkovog ploda pretočiti u likovni izraz. Slikajući mrtve prirode Kovačević je često okruglim plodovima šipka pridodavao razne oblike vaza sa cvijećem. Time bi otvarao široke prostore za igru bojom; za sklad boje i oblika. Na ovoj slici Kovačević je naslikao staklenu i bijelu keramičku vazu prepune usitnjenog poljskog cvijeća. Iz vaza pršti cvjetno šarenilo. Pored njih, na zemljanoj podlozi, četiri su šipka, naznačena različitim odnosima žute, crvene, zelene i njihovim pripadajućim nijansama. U širokom kolorističkom rasponu boja umjetnik je crpio snagu za svoje stvaralaštvo. Edo Kovačević, Četiri šipka na hrđavom

Znaci životodajnosti Predmeti i plodovi na ovoj slici kao da su nasumce porazbacani po bijeloj prostirci stola. Čaša, raskinuti niz ogrlice, helenski nož, vezena i naborana tkanina, cvjetovi karanfila, listići mirte i rastvoreni narovi bude nespokojstvo svojom tajanstvenošću. Slikarka Ljubica Mrkalj voli da se poigrava skrovitim značenjem predmeta. Za nju svaki predmet ili plod krije svoju priču, posebno raspolovljeni plodovi nara čiji sok ostavlja tragove crvenih mrlja. Sve su to tragovi života, znaci životodajnosti. Ljubica Mrkalj kad slika, ima neobičan ugao gledanja. Ona predmete ne postavlja ispred sebe, već se nad njih nadnosi. Oštrina likovnog zapažanja detalja najbitnije su značajke rukopisa ove umjetnice. Ljubica Mrkalj, Bela živa priroda sa helenskim nožem

Bijela p^ela

GORDANA MALETIĆ

Deca su prvi put videla ovu voćku kad se mama jednom vratila s pijace. U sredini korpe pune raznog voća i povrća stajao je crvenkasti nar i pomalo se razmetao svojom krunicom. – Šta je ovo? – začudiše se brat i sestra. Mama nije morala da pita „koje“ jer je devojčica snebivajući se pokazivala prstićem na neobičnu voćku, dok je dečak već noktom grebao njegovu čvrstu koru. – To je nar – kazala je mama. –

Ilustrovala: Petra Kožar

Tajanst

Ješćemo ga posle ručka. – Ja bih hteo sad da ga probam – rekao je dečak i zgrabio ga. – I ja, i ja! – povikala je sestra pošto je ponovo zavirila u korpu. Ali, mogla je samo da nezadovoljno primeti da u njoj nema više ovakvog voća, pa je potrčala za bratom koji je to jedva dočekao i pojurio u dečju sobu. Kad je s treskom zatvorio vrata, sestra plačući ostade s druge strane. – Šta vam je, deco? – zaprepasti se deda. – Nar je čarobna bilj-

ka. Ne treba da se žalostite zbog nje. Naprotiv, treba da se radujete što ste je dobili. Zato ti, Mirko, izađi iz sobe da čuješ priču koju imam da vam ispričam. – Čuću je ja i odavde – rekao je Mirko i počeo da pevucka bacajući nar uvis i hvatajući ga kao loptu. – Dobro – rekao je deda. Nije hteo da se raspravlja, već je stavio Jelicu u krilo. – Evo te priče: „Bio jednom jedan trgovac, koji je živeo daleko, na severu. Nije mu smetala hladnoća rodnog

tvena zrnca kraja, ali kako je na svojim putovanjima odlazio u toplije predele, mnogo mu se dopala lepota sela i gradova pored mora, u kojima je klima bila prijatna. Kako je bivao stariji, sve češće je žudeo za toplotom, pa je i usmeravao svoja putovanja ka jugu, kad god bi mu to bilo moguće. Jednom se obreo u Sredozemlju, u malom gradu pored mora. Razmenjivao je i prodavao robu i nije mu se vraćalo kući. Odlagao je povratak šetajući po okolini izgovarajući se pred samim sobom kako će možda otkriti još nešto što bi bilo dobro za njegove poslove. I tako jednom u šetnji dođe do voćnjaka u kome se nalazilo mnoštvo omanjih drveta punih mirisnih plodova koji mu nisu bili poznati. Radoznao, priđe jednom od njih i stade da zagleda i opipava voćke. Veoma su mu se dopale, onako okruglaste i crvene. Hteo je da ih proba, ali nije želeo da to čini bez odobrenja. Zato je čekao da neko prođe pa da se raspita čije je, jer ionako nije žurio. Uskoro naiđe jedan starac pa ga trgovac zamoli da mu kaže šta ga zanima. – To vam je nar, ili mogranj, ako više volite, a poneko ga zove i šipkom. Čarobna voćka, lekovita, divnog ukusa. Kažu da u svakoj ima isti broj zrna. – Zaista? – začudi se trgovac. – Je l’zato čarobna? – A, ne, ne... – odmahnu starac glavom.

– Zbog čega, onda? – Duga je to priča, nego, uberite slobodno koliko hoćete. Sve je to moje – reče, nakloni se i ode. Trgovac metnu u pojas nekoliko plodova pa krenu svom konačištu još uvek pod utiskom starčevih reči. Tamo se uverio koliko je ova biljka sočna i ukusna, a više od svega zainteresovao ga je izgled njenih zrnaca, skerletno crvenih, providnih kao da su od stakla. Požele da ih prebroji, ali kako je bio odlučio da preostale plodove odnese kući, svojoj ćerci, shvatio je da neće imati s čime da ih uporedi, pa ostavi rešenje ove zagonetke za drugi put. Uskoro su njegovi poslovi zaista zahtevali skori povratak kući, te trgovac najzad krenu na put. U drvenoj kutiji pojastučenoj slamom nosio je i plodove nara, kao veliku dragocenost. Kad se približio kući na dan konjskog hoda, karavan napadoše razbojnici. Njegovi ljudi uspeše da ih razbiju i oteraju, ali su dva konja natovarena robom ipak uspeli da otmu. U bisagama jednog od njih nalazila se i kutija s voćem.“ Na ovom mestu deda je utišao glas a priču je dovršio šapućući je unuci na uho: „Tako je trgovac mogao samo da priča svojoj lepoj ćerci o izgledu i ukusu nara i da joj poveri kako on ima i druga, sasvim neobična svojstva, izazvavši time sve

veću ljubopitljivost kod nje. A kada se jednog dana u njihovoj kući pojavio prijatelj, takođe trgovac, koji se vratio sa dalekog puta, doneo je i nekoliko divnih ogrlica koje kao da su bile nanizane zrncima nara. – Šta je pa ovo, okamenjeni nar? – zadivljeno upita trgovac. – To je granat, dragoceni kamen i zbilja liči na nar – uzvrati prijatelj a otac odmah kupi najlepšu nisku svojoj ćerci na poklon. – Eto, takva su zrnca nara, a što se čarolije tiče, možda će ti se ona već ukazati sama – rekao je trgovac.“ Time je deda završio priču. – Što si stao, deda? Nisam čuo kraj – nezadovoljno je rekao unuk provirujući kroz vrata. – Kraj ćeš čuti ako uđeš i podeliš voće sa sestrom. – Naravno da hoću – užurbano je potvrdio brat i stavio mu plod u ruku. – Samo sam hteo da ga malo bolje osmotrim. Deda odmah ustade, pronađe tanjiriće i nož i stade da odmerava sa koje strane će da ga zaseče. – Ali da svako dobije isti broj zrnaca – doviknula je Jelica. – Nego šta – potvrdio je deda. – Drukčije ne može biti. – Hoće li se i nama otkriti njihova tajna? – upitao je Mirko. – Možda – zagonetno je rekao deda zagledavši se u prva zagasito crvena staklasta zrnca što su počela da se ukazuju ispod grube crveno-žute kore. Bijela p^ela

Rođendan Ala je danas u Miličinoj kući gužva! Zvoni telefon, svako malo pristižu gosti, veselo je i bučno. Danas je Miličin rođendan, a ima se i šta čestitati. Deset godina života, okrugla brojka, nije šala! Milica, obučena u novu haqinu i lepo očešqana, sačekuje goste. I lutke su danas posebno brižqivo doterane i tako uparađene ukipqeno sede u svojim stoličicama. Wih će danas devojčice razgledati sa posebnom pažwom i upoređivati sa svojima. Ali, nisu svi danas baš tako zadovoqni. – Lepo, lepo – nadureno će Papagaj, koga su, zajedno sa lastišem, loptom, vijačom i ostalim danas nepotrebnim igračkama, ćušnuli u pobočnu sobu. – Oni se vesele, a mi? Za-

što i mi ne učestvujemo u vesequ? – Mi im nismo potrebni – nezadovoqno će Lopta. – Zamislite samo, jednu loptu, takoreći nezamewivu igračku, gurnuti u sobu gde se odlažu nepotrebne stvari! – Veoma nepromišqeno – složi se Lastiš. – Pomislite sami – na to će papagaj – kao, uplašili se da ću ja kqunom izbušiti balone i isprqati sobu! Kao da sam ja neka štetočina! – A baš da ste ih i izbušili, ne bih vam zamjerila – qubomorno će Lopta. – ti baloni kobajagi liče na nas, a nisu ni za šta. Ne umeju da skaču. Utom Milica uđe u sobu da odloži mantil svoje novopridošle drugarice pa priđe kavezu u kome se neza-

dovoqni Papagaj quqao na quqašci. – Mali lepi dečko – obrati se Milica vireći kroz rešetke – jesi li mi dobro? Papagaj je, međutim, uvređeno ćutao, čak joj je i okrenuo leđa, pa su se wegova plava i zelena repna pruga veoma lepo ocrtavale na pozadini belog zida. – Nemoj da se qutiš – tiho će Milica. – Ja sam te sklonila iz gužve. Neko bi mogao da te povredi i ne bi ti prijala velika galama. Igraćemo se ti i ja čim gosti odu – obeća pa hitro izađe iz sobe. – Vidiš, vidiš – reče papagaj kad su ponovo ostali sami – možda sve i nije tako kao što nam se čini. Jeste li čuli šta je rekla? – Nama ništa nije rekla – durqivo će Lopta. – Ali, to, svakako, važi za sve nas. Ona nas je, prosto, sklonila iz gužve i to je sve. To je, ustvari, pažwa – zadovoqno će Papagaj. Lopta, koja na to nije imala šta da primeti, odobrovoqila se gotovo sasvim. Utom se začu prasak iz sobe iz koje su dopirali muzika i galama dece. – Šta to bi? – zgranu se Papagaj. – Ah, ništa naročito – zlobno će Lopta – to se jedan od onih nasrtqivih balona probušio, ništa više – reče pa zadovoqno ućuta, iščekujući novi prasak. Gordana Maletić

Ilustrovao: Sven Kovačević

Branko Radičević (1824 – 1853)

biografija u stihovima. Svojom je širokom dušom (u ritmu narodnog kola), u Đačkom rastanku opjevao je i krajeve i wihove qude i izrazio patriotska osjećawa.

Pripremio: Ratko Reli]

"Živeo je za dva života"

Kada je Branko Radičević 1847. godine u Beču objavio prvu kwigu svojih pjesama, bila je to prekretnica u srpskoj poeziji XIX vijeka. O wemu se tada počelo govoriti kao „vesniku novog vremena u srpskoj kwiževnosti”. U tim je početnim pjesmama

Kratkak život Branka Radičevića bio je bogat događajima. Rođen je u Slavonskom Brodu gdje mu je otac radio kao carinski službenik. Zbog očeve službe sele u Zemun gdje završava osnovnu školu, a gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Odlazi u

Pjesnik "Đačkog rastanka" Branko otvoreno i iskreno pjevao o svojim osjećajima, o qubavnim i drugim životnim radostima. I sve je to ispjevao narodnim jezikom za kakav se svojim reformama zalagao jezikoslovac Vuk Stefanović Karaxić. Brankova pjesnička pojava uzbudila je tadašwe pisce koji su ponajviše pisali patriotske i prilično dosadne stihove iskazane „starinskim” jezikom koji narod (osim učenih qudi) nije dobro razumio. Zato je Brankova poezija i tematikom i jezikom oduševila qubiteqe poezije, naročito mlade qude. Autobiografija u stihovima Kwiževno djelo Branka Radi10

Bijela p^elA

čevića nije obimno, ali je raznovrsno. Najpoznatije su mu lirske pjesme, romanse i satire. Za života je objavio dvije zbirke pjesama. Treću zbirku je nakon Brankove smrti za štampu je 1862. godine pripremio wegov otac Teodor. Branko je u Beču napisao svoje najboqe pjesme: Put, Đački rastanak, Tuga i opomena, Gojko, Devojka na studencu, Stojan, Putnik na uranku i druge. U većini pjesama iznosio je svoje lične mladenačke doživqaje, radost i bezbrižnost što donose godine mladosti. Svoje je pjesme često nazivao „čedom moje krvce vrele”. Vrhunac wegovog burnog pjesničkog života jeste čuveni Đački rastanak. To je slika wegove mladosti i školovawa, tačnije, wegova

Temišvar, a 1843. po očevoj žeqi u Beču uči pravne nauke. Uz materijalnu pomoć srpskog kneza Mihajla 1849, također u Beču, počiwe da studira i medicinu. Oduševqen jezičnom reformom V.S.Karaxića sve to napušta i posvećuje se svojoj najvećoj qubavi – poeziji. Neko vrijeme Branko je učio i slikarstvo. Za vrijeme revolucionarnih godina 1848. i 1849., nekoliko je puta posjetio wemu dragi Beograd, („Beograde, moj beli labude”), pa je bio pod prismotrom tadašwe austro-ugarske policije. Brankovi su prijateqi govorili da je „živeo ua dva života”. U 29. godini umire u Beču od tuberkuloze (kao u djetiwstvu majka, i kasnije brat Stevan) na rukama supruge V.S.Karaxića.

Na tridesetgodišnicu smrti preneseni su iz Beča posmrtni ostaci i sahraweni na Stražilovu. I danas je među nama Zbog pjevnosti Brankove pjesme uglazbili su I. Zajc, S. Mokrawac, J. Marinković, M. Protić i drugi. I danas se pjevaju neke Brankove pjesme. Zdravko Čolić i Ivana Banfić pjevaju wegovu pjesmu posvećenu Mini Karaxić, koja počiwe stihom: „Pevam dawu, pevam noću...” U š kolsk im u xbenicima Brankova vremena bilo je zapisano da su wegove „pesme kao cvet, koji privlači svojim divnim bojama...” Ali, istovremeno su mu prigovarali što o qubavi pjeva suviše otvoreno, jer to nije prikladno odgoju mladih.

Đački rastanak (odlomak) U ovoj najpopularnijoj pjesmi Branka Radičevoća slavi se veseli đački život i čarolije i nestašluci mladosti. Kroz pjesmu se izmjewuju svjetlo i tama, radost i tuga, a pri kraju Branko pjeva i o svom oproštaju od životnih radosti i od prijateqa. Pjemu "Đački rastanak" nazivaju i srpskom "Pjesmom nad pjesmama" i jednom od najqepših slika o đačkom životu u srpskoj kwiževnosti.

Oj, Karlovci, mesto moje drago, Ko detence došao sam amo, Igra beše jedino mi blago, Slatko zvah ja med i smokvu samo. Dete malo – golušavo tiče. Dođe tiče, pa se tu naviče, Ovde, ovde, de krioce malo Prvi put je sretno ogledalo, Ispočetka od grane do grane, Od drveta jednog do drugoga, Dok je smelo setiti se strane, Setiti se neba visokoga, Dok je moglo krila svoja laka Nebu dići, tamo pod oblaka...

REKLI SU Branko je poput proqetnog leptira koji leti sa cvijeta na cvijet. Petar Petrović Wegoš

Ja mislim da do danas još nije ni jedan učeni Srbin pevao kao ovaj Radičević. Đuro Daničić

On je prvi pravi romantičarski pesnik srpski, pisac koji je na poeziju stao primewivati romantičarske ideje Vuka Karaxića... Jovan Skerlić

Branko je unio novi dah životnosti i svježine u srpsku poeziju. Vlatko Pavletić

Ritam Đačkog rastanka „Ritam je kao srna u skoku, graciozno, sunuo u zrak, izvio se, za časak stao i poletio daqe. Oslušnite ritam „Đačkog rastanka” u stihovima:

Kad grom riknu, kada muwa sevnu, Tada, mlađan, ponajslađe pevnuh, Sever duva, vodom poquqava, Voda burna u čun zapquskava, Val za valom u časak nagrnu, Leti čamac, pa ga i prevrnu, Sve u vodu – ao krasne muke!

Brankova poezija to je simfonija ritmova, uzetih prirodi i vraćenih woj, sad s pesničkim znakom na sebi.” Čedo Kisić, Rijeka vremena

Bijela p^ela

PREOBRAŽEWE “Posle šest dana uze Isus Petra, Jovana i Jakova brata wegova i preobrazi se pred wima, i zasija se lice wegovo kao sunce, a haqine wegove postaše bele kao svetlost.” (Mat. 17, 1-2) aša sveta Pravoslavna crkva slavi Preobražewe, događaj iz života Gospoda Isusa Hrista, 19. avgusta po novom, a 6. avgusta po starom kalendaru. Ovaj događaj desio se na gori Tavor pred trojicom svedoka, wegovim učenicima Petrom, Jovanom i Jakovom. Oni su svedočanstvo Preobražewa Hristovog preneli ostalim apostolima i to predawe prosledili vekovima sve do nas. Gospod Isus Hristos je svojim apostolima najavio svoje stradawe, smrt na krstu i vaskrsewe. Rekao im je da Wegovo carstvo nije od ovog sveta, ono je nebesko i večno. Kako bi shvatili Wegovu božansku nauku, Isus Hristos im kroz Preobražewe otkriva svoju božansku slavu. Hristos je šesti dan, kako naglašava jevanđelist Matej, odveo Petra, Jovana i Jakova na molitvu na galilejsku goru Tavor. Kako nam govori Biblija, za vreme molitve jave im se starozavetni pravednici Mojsije i Ilija sa svedocima božanske svetlosti. Kada su videli svoje praotce, Petar je oduševqeno uzviknuo: „Gospode dobro nam

Bijela p^elA

je ovde biti…” Dok je Petar to govorio, pojavio se oblak i začuo se glas: „Ovo je sin moj koji mi je po voqi… ustanite i ne bojte se”. Kada su podigli glave, videli su samo Hrista koji je ovim ukazawem hteo pripremiti učenike na dan raspeća. Wegova je žeqa bila da ih ojača u veri i da ih osnaži božanskom svetlošću i pokaže svetlost vaskrsewa. Na Tavoru je wegovo telo za trenutak postalo onakvo kakvo će i naše postati na dan opšteg vaskrsewa i drugog dolaska Hristovog. Takva će biti tela svih onih koji budu iskreno verovali i pravedno živeli u zajednici

sa Hristom. Preobražewe je javqawe svetlosti pre stradawa i vaskrsewa, ta svetlost osvetqava sve one koji se oblače u hrišćanske vrline. Pojava Mojsija i Ilije na Tavoru jeste svedočewe da je Gospod Isus Hristos ispuwewe svih proroštava iz Starog Zaveta. Kao što je Gospod Isus Hristos tešio svoje učenike pred krsnu smrt, tako nas danas crkva teši u danima iskušewa. Preobražewem Hristovim preobražava se sva priroda. Na dan Preobražewa osvećuju se u crkvi grožđe i prvi jesewi plodovi. Radoš Matić

MANASTIR HOR VIRAP

oložaj Jermenije (visoravan između Crnog mora, Kaspijskog jezera i Mesopotamije) često je određivao wenu sudbinu. Na važnom području između Istoka i Zapada, od davnina je bila meta brojnih osvajača: Perzijanaca, Vizantinaca, Arapa, Rimqana, krstaša, Turaka, Mongola, Tatara… U tom procesu primani su, opstajali, ali i prenošeni razni uticaji. Najsnažniji se, nesumwivo, vezuju za hrišćanstvo. Iako prvi hrišćanski pisci daju obiqe podataka, sam početak hrišćanstva, ipak, više osvetqavaju legende i predawa. To se odnosi i na Jermeniju. Može se reći da su Jermeni biblijski narod. Na wihovoj planini Ararat zaustavila se, posle potopa, Nojeva barka. Wegovi potomci širili su hrišćanstvo. Po jednom od wih, Armenu, Jermenija je dobila ime. Uz to, u Jermeniji su misionarali bili apostoli Juda i Tadej ili Vartolomej, a jermenski car Avgar se, po predawu, dopisivao sa Isusom Hristom. Jermenija je primila hrišćanstvo u apostolsko vreme, a 301. godine postala je prva hrišćanska država na svetu. Teodosije I tek je 380. proglasio hrišćanstvo za državnu religiju u Rimskom carstvu. Duhovno središte Jermena postaje 303. godine manastir Ečmiadzin, što na jermenskom znači Došao je jednorodni (misli se na Hrista). Međutim, nepovoqne istorijske okolnosti

U senci Ararata dovele su do toga da Jermeni imaju dve crkve: monofizitsku i unijatsku. U bogatom hrišćanskom nasleđu manastir Hor Virap zauzima posebno mesto. Sagrađen je u 7. veku nad jednom tamnicom u obliku jame. Otuda mu i naziv Hor Virap, što na jermenskom znači duboka jama. Najpoznatiji zatočenik bio je Grigor Prosvetiteq. Wega je rođak, kraq Tiridat, bacio u jamu iz straha da mu ne preotme presto. Grigor je u jami čamio četrnaest godina. Za to vreme kraq je izgubio razum. Wegova sestra je sawala da ga samo Grigor može izlečiti. Tako je i bilo. Po izlečewu kraq se krstio, a svoju državu učinio hrišćanskom. Grigor Prosvetiteq je najvažniji jermenski svetac. Prostrana je araratska dolina. U novije doba sve više je krase vinogradi koji daju čuvena vina: Garni, Anuš, Vernašen, Gošašen (oteli ga Azerbejxanci). Veruju Jermeni da vino leči čak

četrdeset bolesti. Ali, ne i onu glavnu, senku koju baca wihova sveta planina Ararat. Iako je u Turskoj, ona je najveći i najlepši ukras Jermenije. Gde god da se krene po Jermeniji, Ararat vas prati. Između manastira Hor Virap i podnožja Ararata ima svega nekoliko kilometara. Tako blizu, a tako daleko, što bi se reklo. Reka Arac deli ono što nije trebalo da se odeli. Julske vreline 2010. godine spuštale su oblake u dolinu oslobađajući vrh planine izbrazdan pukotinama punim večnog snega. Na jutarwem suncu blistale su kao suze prognanih i pobijenih Jermena. Od Nojevih vremena do danas Ararat je izrastao u simbol postojanosti za sve qude sveta. Ta spoznaja i onu bolnu senku čini mawe bolnom. Sećawe na biblijkska vremena neki mladići čuvaju tako što za jedan američki dolar puste goluba. Ptica napravi krug oko manastira i vrati se u kavez. Milutin Dedić

Bijela p^ela

Pi{e: Jovan Savi^in Prica

našem narodu od davnina postoji vjerovawe da su divovi zaista postojali. U Bosni ima nekoliko grobqa gdje su “zaista” divovi pokopani. U Stocu, Hercegovina, nalazi se grad DAORSON sazidan od ogromnih komada kamena, za koji se vjeruje da su ga sazidali divovi. U Istri je krajem prošlog vijeka iskopan grob kod Huma, a iz wega je izvađen kostur dug četiri metra. O tome navodno postoji zapis. U dolini rijeke Saviwe, Slovenija, još u narodu traje priča o golemom čovjeku, vlastelinu KRUMVEJU, koji je bio ogroman kao div iz bajke. Od wega su ostale ruševine dvorca, golema lula i lijeva cipela; od desne je, kaže legenda, načiweno pedeset pari dječje obuće. U doba Jugoslavije, sredinom dvadesetog vijeka, divne priče o slovenačkom MARTINU KRPANU i hrvatskom VELOM JOŽI bile su obavezna lektira. Kako i nebi kad su ta dva diva bili za-

Bijela p^elA

štitnici slabih i nejakih. Po narodnom vjerovawu divovi su živjeli po cijelom svijetu, a rađale su ih vile u qubavi sa velikim junacima. Divovi su dobroćudni, pomažu qudima i štite dobre i nejake. Postoje u narodnim bajkama i rđavi, zli divovi, koji se hrane qudskim mesom. Zli divovi nijesu nasreću pogubni za čovjeka jer su lijeni, glupi i teško se kreću pa ih qudi nadmudre. Postoje razni opisi divova od priče do priče; neki su s jednim okom

Nemani i duhovi Nemani su nevidqiva bića koja noću švrqaju po zemqi i čine štetu i pakost qudima. Ne napadaju qude ali podmeću požare; rado dave stoku, uništavaju qetinu, kradu stvari iz kuća, izazivaju poplave i ruše mostove i nasipe. Nemani se ničeg ne boje. Čovjek im ništa ne može, no od wih su jači pijetlovi. Od wihovog kukurikawa pred

Divovi u mašti i zbiQi nasred čela, neki su s dugom bradom, nekima drveće raste na plećima i ramenima; ima ih grbavih, ćelavih, krastavih, kosmatih, krznenih... Svi su strahovito jaki, mogu da čupaju najveća stabla i da pomiču brda. Wihova djela su zaista divovska – oni su usjekli klance u Crnoj Gori, porušili žeqezna vrata na Đerdapu, pomaknuli tok Morave; od tragova divovskih stopala nastala su Triglavska jezera. Oni traju i danas kao kamene gromade po visovima planina. Divovi postoje od vremena u kome se čovjek razvio do moći maštawa da stvori divove koji će mu pomoći da opstane.

zoru nemani bježe u paničnom trku u svoja tamna skloništa na planinskim dulibama (doline pokrivene šumom) i tamnim jezerima. Zato je pijetao u folkloru našeg naroda cijewen kao junački borac i pazikuća protiv mračnih sila. Duhovi su naziv za čitav niz fantastičnih bića. Postoje dobri i loši duhovi. Kakvi su u čovjeku duhovi, onakvi su i qudi. Vjeruje se da svaki živi stvor, od biqke do čovjeka, ima svog duha. Duh je besmrtan, a tijelo je smrtno. Zao duh može da uđe u čovjeka. Od toga čina nesrećni čovjek izgubi razum i umire u strašnim mukama.

ijepi moj narode bijelopčelski! Danas želim da vas podsjetim kako je prije sto godina započeo Prvi svjetski rat, sa stravičnim razarawem, qudskim žrtvama i drugim strašnim posqedicama. Nećemo govoriti ni o čijem junaštvu, što bi narod rekao

"xaba ga bilo", nego o qepoti qudskog duha izraženoj u najtežim mukama. Srbija je 1914. godine bila napadnuta sa svih strana; pregažena, rušena, ubijana i paqena, uprkos herojskom otporu.

Narod se sa kraqem, vladom i vojskom povlačio prema jugu. Preko albanskih vrleti po jezivoj hladnoći, mnogi su umirali, ali je do Grčke došao dotada neviđen broj putnika. O stradawu govore srpska grobqa, vojna i civilna, podignuta u Grčkoj, Makedoniji, Italiji, Mađarskoj, Wemačkoj, Tunisu, Francuskoj, Holandiji, Rumuniji, Belgiji, Austriji, Bugarskoj, Alžiru, Albaniji, Češkoj, Slovačkoj i u Rusiji. Napredujući prema jugu za Srbima, Nijemci su na vrhu Avale našli mrtvog srpskog

grob su pribili drveni krst s natpisom "Nepoznati srpski vojnik". Prvi svjetski rat završen je 1918. godine, a 12. novembra 1936. na tom mjestu podignut je i osvećen Spomenik neznanom junaku, koji i danas uzdiže Srbiju i krasi Avalu. Postoje brojne tvrdwe da je slavni dječak-vojnik bio Sulejman Balić, rodom iz Duge Poqane između Novog Pazara i Sjenice, a za generacije simbol je tragedije i borbe za slobodu. Spomenik je djelo svjetski poznatog i priznatog hrvatskog

Grob neznanog junaka

vojnika. Nije imao identifikacionu ratnu pločicu. U xepu su mu našli puščanu municiju s tri kovanice od dva dinara. Mrtvi vojnik bio je dječak, što je Nijemce navodno "jako potreslo jer ratuju protiv djece." Na

vajara Ivana Meštrovića. Sagrađen je u Splitu od jablaničkog granita sa obale Neretve. Osam karijatida odjevenih u narodne nošwe, predstavqaju osam majki s jugoslavenskih prostora ; nose na svojim glavama masivan kameni krov mauzoleja i simboliziraju čuvarice vječne kuće besmrtnog junaka. Figura svake "kamene majke" ima više od 12 tona. Na zapadnoj strani pored ulaza u mauzolej "kamene majke", svaka u svojoj nošwi, poredane su ovako: Šumadinka, Hrvatica, Slovenka, Crnogorka; sa istočne strane : Makedonka, Bosanka, Dalmatinka i Vojvođanka. J. S. Prica

Bijela p^ela

Piše: Milena Dražić

Guča

ad mu dođe vreme za kiseljenje, kupus mora da stigne iz Futoga. Krompir se nabavlja iz Ivanjice, višnje iz Oblačine, paprika, sveža, suva i tucana, iz Leskovca… A po muziku, u Srbiji i šire, do Francuske i Amerike, ide se u Guču. Zna se šta je najbolje i gde raste. I tako već pola stoleća. Fascinacija Saborom trubača u Guči dobija planetarne razmere, i kad se nabrajaju orkestri domaći i oni koji dolaze iz sveta, i kad se prebrojavaju inostrani gosti. U varošici u zapadnoj Srbiji u pet dana Sabora sve se ređe čuje srpski jezik; mešaju se slovenački, makedonski, pa francuski, engleski, nemački, ruski, španski, portugalski… Kao u Kuli vavilonskoj. Da je ta manifestacija i takmičenje najboljih trubača iz Srbije i inostranstva nešto zaista autentično, potvrđuju i najveći svetski mediji. Njujork tajms, Tajm, Cajt, Gardian. Oni Guču svrstavaju u najznačajnije festivale koji se ne smeju propustiti. I mnogi po svetu slušaju tu preporuku. Statistika je malo zatajila (ko da

Bijela p^elA

prebrojava goste), ali se posetioci za poslednje 54 godine zaokružuju na nekoliko desetina miliona, a orkestri koji su ih zabavljali na oko 1.500! Da li je objašnjenje te privlačnosti, koja ljude čini zavisnim od trube, u tome što se smatra najboljim lekom za neuroze? Ili što izaziva kratak zaborav dnevnih nedaća? Ili se tamo ide zbog finala, kad se dve stotine trubača nađe na stadionu kraj rečice Bijelice da zasvira himnu sabora “Sa Ovčara i Kablara”, te kad na samom kraju ljubitelji trube na ramenima

ponesu pobednike koji, i u tom položaju, raspale srpska kola, čočeke? I to sve do jutra! Lokalni hroničari beleže kao početak Sabora godinu 1951, vašar u porti gučanske crkve, gde su prvi put zasvirala “raspuklim tonovima ulubljenih i pšeničnim testom lepljenih truba četiri seoska orkestra”, kao predznak velikih događanja. Profesor Nikola Nika Stojić, jedan od osnivača Sabora, koji je odmah osetio da tu “miriše” na nešto krupno, zamolio je pisca Branka V. Radićevića za pomoć. Branko je dan pre Sabora doveo novinare iz Beograda. A oni su odmah “ukrali” trubače, odveli ih u kafanu i zadržali do zore. Predveče, narodu okupljenom u crkvenoj porti, četiri orkestra su zasvirala “Sa Ovčara i Kablara”, pesmu posvećenu dvema obližnim planinama, koja će postati himna Sabora. Žiri je bio ozbiljan, a ljudi se radovali i plakali. Predsednik žirija je, na kraju, proročki komentarisao: “Vi ne shvatate šta se danas dogodilo. Ovo je početak renesanse srpske trube!” Već te večeri je počelo planiranje renesanse trube i narednog Sabora. Potaknuti glasinama i slavom Sabora, koja je brzo počela da se širi

zemljom, lokalni trubači su s puno nade počeli da osnivaju i uvežbavaju trubačke orkestre, kakvi su dotad svirali samo na svadbama i vašarima, a ponekad i na sahranama. „Južna pruga”, Vranje, Surudlica, Romi, Vlasi sa granice sa Rumunijom, centralna Srbija, Šumadija, sela zapadne Srbije, sve je to vežbalo srpski folk, kola, čočeke, marševe, pa i španske i meksičke pesme “sa zavijanjem” („La paloma”). Guča je otvorila prozor nade za talentovane svirače bez nota, za sluhiste bez stalnog zanimanja, za njihovu decu. Danas, posle 54 smotre srpske trube u Guči, odavde su se proslavili brojni orkestri i talentovani muzičari, a njihova se slava širila i do Amerike. Šta je najviše, osim same dobre muzike, doprinelo slavi Guče? Najpre, tri slavne žene. Prva je bila glumica i pevačica Olivera Katarina, koja se, došavši u rana vremena, pela po stolovima, igrala i pevala do zore, a već je bila slavna posle višenedeljnog gostovanja u pariskoj Olimpiji. Senzacija je bio i dolazak princeze Jelisavete Karađorđević 1990, a potom, s neba, helikopterom, sletanje Lepe Brene, koja je tada, 1993, bila na vrhuncu, prva estradna ličnost Balkana.

U muzičkom smislu neprevaziđen je doprinos reditelja Emira Kusturice, koji je u fimu “Podzemlje” 1995, sa dve trubačke numere, “Mesečina” i “Kalašnjikov” kompozitora Gorana Bregovića, digao na noge i Kan i sve zvezde kanskog festivala. Tada su na Azurnu obalu stigli i trubački orkestri Slobodana Salijevića i Bobana Markovića i, svirajući na Rivijeri, napravili atmosferu koja nikada nije mogla biti ponovljena. Sabor uvek posećuju i smenljivi i smenjeni političari, ali njihovo prisustvo nikog ne uzbuđuje niti doprinosi popularnosti smotre. Novinarskim poslom boravila sam više puta u Guči. Prvi put čovek najpre oseti šok od neverovatne gužve, gustine ljudi, od šatri u kojima se sprema hrana na roštilju ili ražnju. Začuđujuća su preterivanja u jelu i

malom prostoru postaje zarazna i masovna. Tada se vidi da je sve to mnogo više od isterivanja besa, da je u pitanju osećaj narodnog duha i tradicije, mesto gde se zaboravljaju razlike među ljudima, a čovek shvati ko je. Na početku Sabora svi su putevi ka Guči zakrčeni. Policija kontroliše vozače, spasavajući ih od njih samih, da ne izginu i ne pobiju druge. Poslednjeg dana meso je pojedeno, vatre pogašene, nagrade podeljene, ulice pometene. Ponegde ostala koja izgubljena patika, bačene ukradene i ispražnjene tašne i novčanici, prazne boce od alkohola, jakne, kape. Žitelji Guče su počistili sve. Dobro su unovčili Sabor, pa idu da se ispavaju. Već planiraju za dogodine. A da nije Sabora, naša „Razglednica”

piću, lumpovanje, teturanje, dranje. Od stolova na kojima devojke bez stida, oslobođene suvišne odeće, igraju, pevaju, a trubači im sviraju “na uvce”. Šok izazivaju i dim koji se vije i guši, zvuk koji para uši, blato koje mesi i po šest stotina hiljada pari nogu kad pada kiša, prašina koja se diže po lepom vremenu, avgustovska vrućina… A to sve dok pridošlicu brzo ne zahvati opšta opijenost ritmom, mirisima pečenja, jačinom zvuka, kiseonikom s planina koji se probija boreći se s dimom roštilja. Tako energija sabijena na

bi pisala o Guči kao naselju koje se pominje još u 15. veku, u koje se narod sklanjao od Turaka. Pisali bismo o manifestaciji Raspevano Dragačevo i Saboru tkalja. O umetničkim radovima Udruženja samoukih slikara i vajara i njihovih dela u Domu kulture. O prirodnim lepotama s rekama, potocima, šumama, pašnjacima, njivama, malinjacima, voćnjacima. Tu je šansa za seoski turizam, koji se ovde lepo razvija. Odmor i mir su zagarantovani, osim u onih pet dana kad planinama odjekuju gučanske trube. Bijela p^ela

zavrteo: ov Igor Kolar

Državno uređenje: Sa 342 stanovnika višestranačka po km² Belgija je federalna monarhija jedna od najgušće s dvodomnim naseljenih evropskih parlamentom država. Etnički sastav: Belgijanci (Flamanci Glavni grad: Brisel i Valonci) 91,1%, Italijani 2,8%, Marokanci 1,1%, Francuzi 1,1%, Turci 0,6%, ostali 2,6%, Dužina kopnene granice: 1.385 km Veći gradovi: Antverpen (450.000), Gent (240.000), Šarlroa (210.000), Namir (110.000) Verska pripadnost: rimokatolici, muslimani, protestanti ostali

Belgija se deli na regione (Flandrija, Valonija i grad Brisel), provincije i jezičke zajednice (flamanska, frankofonska i germanofonska).

Belgijski konj

Površina: 30.510 km2 Broj stanovnika: 11.198.000 (2014. g.)

Belgija je mala država u zapadnoj Evropi, sa uskim izlazom na Severno more. Poznati Belgijanci: Van Dam i Herkul Poaro

Najpoznatiji svjetski maneken - Pis

Službeni jezici: flamanski, francuski, nemački

Valuta: evro = 100 centi U poljoprivredi radi svega 2% stanovnika.

Belgijsko - frankofonsko izdanje stripa je jedno od najznačajnijih i najbogatijih na svijetu, s galerijom likova poput: Taličnog Toma, Štrumpfova, Asteriksa i Obeliksa, Gaše, Marsupilamija, Tin Tina...

Belgija je ime dobila po keltskom plemenu Belgae.

Belgija je jedna od osnivačkih članica Evropske unije i NATO-a. U glavnom belgijskom gradu Briselu nalazi se sedište tih organizacija.

Pod šumom je oko 21% površine zemlje.

STRIP

Čuveni Atomium

Antverpen

Briž

Gent

SLIKARSTVO Belgija je bila jedan od centara renesanse u 15. i 16. veku. Najpoznatiji slikari ovog perioda su Hijeronimus Boš, Piter Brojgel Stariji, braća Hubert i Jan van Ajk.

Pieter Bruegel Babilonska kula (gore lijevo) i Seljačka svadba (gore) Hieronymus Bosch Apokalipsa (gore) i Kristovo nošenje križa (lijevo) peter paul rubens skidanje s križa

Anthonis van Dyck Charles I, kralj Engleske

U doba baroka u 17. veku najpoznatiji slikari su Peter Paul Rubens i Antonijus van Dajk.

Grafički uređuje: Dragan Stojković

ZDRAVKO ZUPAN

ZUZUKO

Bijela p^elA

Bijela p^ela

Bijela p^elA

Bijela p^ela

Bijela p^elA

Bijela p^ela

Zaštita biljaka Pripremio: V. Radosavljević

U mnogim zemljama svijeta zaštićeni su nacionalni parkovi, prirodni rezervati i parkovi prirode, a posebno su zaštićene neke ugrožene biljke. Od koga i koje biljke zaštiti? Biljke su zaštićene od životinja, od prirodnih nepogoda i najviše ljudi. Ljekovite i ukrasne biljke stradavaju ponajviše od nestručnog i prevelikog branja. Tako, na primjer, vrlo ljekovitu biljku, gospinu travu, mnogi ljudi u svijetu koriste kao lijek, ali je često uništavaju jer

Runolist

je beru u velikim količinama ili je čupaju iz zemlje s korijenom, te tako uništavaju. Neke ljekovite biljke ljudi ne prepoznaju pa ih beru zbog njihovog lijepog cvijeta, a neke ukrasne beru kao ljekovite i tako nanose štetu i sebi i biljkama. I što je najgore, ljudi često beru i uništavaju one biljke koje su vrlo rijetke i

Velebitska degenija

kojima prijeti opasnost da zauvijek nestanu. Ipak, najviše biljaka ljudi unište nehotice ili posredno, jer izazivaju velika ekološka zagađenja u prirodi. Porast razvoja industrije, ispušni plinovi iz dimnjaka ili automobila, otpadne vode tvornica i mnoge druge ekološke promjene uništavaju

Smilje

i truju sve živo, pa tako i biljke. Naravno, tu najprije stradavaju one biljke koje su najosjetljivije, dok korovima nitko ništa ne može. Koliko god ih čovjek brao i uništavao, oni i dalje uporno niču i rastu. Da bi ljudi sačuvali rijetke biljke i one koje su u opasnosti da nestanu, donijeli su zakon o zaštiti biljaka i posebno o zaštićenim biljkama, i to svaka država za svoje. Kod nas je zaštićeno dvjestotinjak vrsta biljaka. Najčešće su to ukrasne i ljekovite biljke, prije svega endemske vrste. To su one rijetke biljke koje rastu samo u jednom di-

Divlji ljiljan Prelijepi krupni crveni ili ružičasti cvjetovi često su ljepši od onih pitomih. Zbog toga se danas sve više bere i često sadi kao ukrasna sobna biljka. Potrebna joj je zemlja slična onoj na livadi i redovito zalijevanje i to je sve što traži da bi dala prekrasan izgled mjestu na kome cvjeta.

Bijela p^elA

jelu zemlje i nigdje više. Tako je kod nas zaštićeno drvo tisa, zatim runolist, encijan ili vladisavka, lincura i mnoge druge. Od rijetkih vrsta koje rastu samo kod nas, i to u vrlo malom broju, zaštićene su degenija velebitka i sibirska kroatika. U zaštićene biljke na ovim prostorima spada i lijepa gorska sasa koja raste po hrvatskim planinama, ali je sve manje ima, jer su je ljudi toliko brali da je na Velebitu i Gorskom kotaru postala rijetkost. Možda će i njoj zakon o zaštićenim biljkama pomoći da ponovo uljepšava planinske prisoje i vrleti.

ta divna stvorenja

Mala orangutanka Moja je majka orangutanka Moj otac je orangutan a ja sam njihova kći Anka i danas mi je rođendan. Neki kažu da sličim na baku a neki da sam nalik dječaku jer imam mnogo kraću kosu i nekakve brkove na nosu. I sve moje rođake bije glas da nalikuju na neke ljude, ali i one sliče na nas pa neka im tako i bude.

zanimljivosti  NARCIS je trajna zeljasta biljka s divnim žutim i mirisnim cvetovima a ime je dobio po lilepom mladiću Narcisu iz grčke mitološke priče, koji je bio zaljubljen u svoju ljepotu. Kod nas se ova biljka ponegdje koristi kao ljekovita, ali se najviše uzgaja kao ukrasna.  DINGO je poludivlji ili podivljali pas koji živi u Australiji već tisućama godina i trči po australskim ravnicama. Iako je lijep kao naš domaći, primijećeno je da svakim danom sve više nestaje. Razlog tome su istrebljivanje i ukrštanje dinga sa divljim ili pitomim psima. Tako se može dogoditi da lijepog dinga jednog dana nestane na australskim ravnicama.

 GOLUBOVI kakve viđamo u našim krajevima ili ih ponekad pripitomljavamo potječu od divljih golubova koji su živjeli po pećinama. To važi i za golubove dupljaše, grivaše i druge, ali i za nekad “najpismenijeg” - goluba pismonošu koji je nebom prenosio poruke. Kod golubova zanimljivo je i to da se legu više puta godišnje, ali uvijek sa po dva jajeta.

 DAŽDEVNJACI su repati vodozemci koji žive po vlažnim staništima i u brdovitim predjelima. Kod nas je najpoznatiji šareni ili vatreni daždevnjak, sa žutim mrljama po tijelu i otrovnim žlijezdama zbog kojih ga se skoro svi ljudi pribojavaju, iako se hrani samo pužićima, kišnim glistama i insektima, a ljude nikad ne napada. Ipak ga se treba čuvati i znati da on izlazi iz svog skrovišta samo kad je vlažno vrijeme i kiša, a nikako kad je sušno i bez vlage.

Bijela p^ela

DOBROSAV BOB ŽIVKOVIĆ, ILUSTRATOR da ste je mogli smatrati za jednu malu (takoreći džepnu) močvaru. Grad je prezreo takvu neplaniranu, mokru i bezobraznu šumetinu i pošao svojim poslom. Kad već niko drugi nije imao vremena i strpljenja da se bavi njom, deca su je prisvojila i prozvala „Šumica“. Put od moje zgrade do divljih močvara ničije zemlje iznosio je dvestotineidvaipo koraka. Naravno, da bi uopšte pošao na put, potrebno je da imaš... sestru (obavezno mlađu). Mlađa sestra služi da bi je terao da pođe, na-

Dobrosav Bob Živković rođen je 7. maja 1962. u Pirotu. Od rođenja Bob pokazuje izuzetni antitalenat za fudbal, užasno je loš u atletici, najgori u košarci i ekstremnim sportovima. Nije bio ni za ratnika, ni za pesnika, tako da je seo i crtao. Crtao je u osnovnoj školi na časovima likovnog (imao je trojku iz likovnog), ali i matematike (i tu je imao trojku), geografije, muzičkog. Crtao je u srednjoj dizaj nerskoj školi posle koje upisuje Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu. I dalje crta.

Nikad mi nećete poverovati, ali ja sam rastao odmah uz jednu divlju, močvarnu šumu. Moja šuma zgnječila se između dve opštine, nedovoljno uglasta da bi bila jedan od parkinga Novog Beograda, a previše divlja za pitome parkove Zemuna. Dunav je probao da je prisvoji i odmah se popišmanio. Ostao je samo trag reke, velika bara, taman tolika 28

Bijela p^elA

Kad SAM BIO MALI govarao, rasplašivao i hrabrio. Pored sveg truda sestra može da se rasplače i vrati kući, ali bar si sebe dovoljno pripremio za tu (opasnu) avanturu… U slučaju da nemaš mlađu sestru, možeš upotrebiti mlađeg brata ili nekog druga. Budi oprezan ako na takve puteve pozivaš roditelje. Mame često misle da deca koja imaju avanture ostaju posle njih previše znojava, suviše zadihana, skroz mokra ili blatnjava… Uostalom, u jednoj takvoj Šumici, sigurno vlada Promaja!

dvestotineidv Za razliku od mama, tate nisu toliko oprezne. Tate se oduševe i odmah počinju da ispravljaju avanturu. Te šumica nije dovoljno velika, te oni znaju jednu koja je suva, te u toj Šumici nema restorana, ili se ne može prići kolima... Sve u svemu, vodiće tebe tata u jednu bolju šumu, samo ne baš sada, jer ima da radi... Razne tetke, babe i dede provereno ne funkcionišu po šumama i Šumicama. I kad bi svi otpali, ostao bih ja. Naporima jednog pravog Tarzana s Novog Beograda uspevao sam da prevalim tih dvestotineidvaipo koraka, i to maltene bez većih posledica po telo i psihu. Pri tome mi je pomagala činjenica da me je mama za sve stvorila: lukavost lisice, urođena sposobnost za snalaženje u prostoru, hrabost i odvažnost i, sasvim sigurno, bar

dvaipo koraka

neki predak Indijanac. Pomalo udela u uspešnosti ekspedicije imao je asfaltirani trotoar, koji je, odmah uz zgradu, vodio do same šume. Od onih stvarnih opasnosti vrebala su me dva ili tri mamurna goluba i, u najgorem slučaju, poneka banda histeričnih vrabaca. Kraj njih bih se provukao živ i zdrav i ugledao Šumicu. To je već bio ozbiljan problem. Lako je bilo stići, ali je trebalo ući unutra.

Stajao bih kraj prvog šiblja i trnja i pokušavao da hrabro prodrem pogledom, u sumnjivu magluštinu koju sam upravo izmislio. Jednostavno, ako sam već toliko hrabar da izmsilim tu silnu tamu koja vlada u šumi, ne možete baš odmah očekivati od mene da budem i dovoljno hrabar da u nju i uđem. Na meni je bilo da na kraju puta izmislim sva ona čudovišta koja me unutra vrebaju, oštreći kljove, šiljeći nokte, škripeći, škrgućući zubima, pa čak zadovoljno podrigujući pri pomisli na svežu „dečetinu“. Ostajao bih u šoku kad bi se neko od dece izvuklo iz tog nezamislivog užasa na vreli asfalt. Nekako im nisam mnogo zavideo. Oduvek su moje šume bile mnogo zanimljivije od onih njihovih, stvarnih. Stajao bih i zurio u decu koja cičeći ulaze i izlaze iz Šumice, čekajući

da dovoljno odrastem i smognem hrabrosti za kraj avanture. Prošle su godine, a ja sam prešao neke druge puteve. Nisam našao vremena da opet pređem tih dvestotineidvaipo koraka. Grad se prikrao i zatrpao Šumicu soliterima. Ja sam ostao s pričom, koju vam džabe pričam. Moje šume više nema, i ne mogu da vam preporučim put u nju. Probajte da nađete neki svoj put.

Bijela p^ela

SRPSKI SLIKARI

PETAR DOBROVIĆ

Piše: Borislav Božić, prof.

1890.-1942.

Slika, Veliki maslinik, Lopud, 1928.

Slikarstvo Petra Dobrovića svrstavamo u sam vrh srpskog modernizma. Najčešći su mu motivi pejzaži, portreti, aktovi, a znatan opus mu čini i historiografsko slikarstvo. Crtež mu je naglašen, jasan i čvrst, a paleta koloristički bogata. Potez je razigran i nemiran. Veliki maslinik naslikan je 1938. godine, u najproduktivnijem Dobrovićevom periodu. Brzim i kratkim potezima kista gradi bogate i guste krošwe maslina. Plavetnilo neba, uskovitlano snagom trenutne qetwe nevere, provlači se između stoqetnih stabala. A sama stabla maslina kompozicijski su vrlo čvrsto postavqena i čine jasnu prostornu arhitekturu slike. Često slika mediteranski pejzaž jer puno boravi u Dubrovniku i okolici.

Portret Miroslava Krleže Značajan opus Dobrovićevog slikarstva čine i portreti prijateqa i poznatih javnih osoba toga doba. Naslikao je dva Krležina portreta – jedan prije ovoga, dok je Krleža nosio bradu, i ovaj iz 1938. godine. Slika je nastala u jednom dahu. On slika svog prijateqa, nekoga koga dobro poznaje. Zato mu je potez silovit, brz, siguran jer na platno prenosi ono što u sebi nosi o svom prijatequ i ono što u tom trenutku vidi. Jedna veličanstvena ekspresija. U jednom dahu uhvaćen je čovjek zanesen čitawem kwige, prijateq.

Bijela p^elA

Petar Dobrović rođen je u Pečuju 14. januara 1890. Do br ovi ć i se doseqavaju u Mađarsku iz Slavonije. Ba ve s e trgovinom i ugledni su građani toga vremena. Petar odrasta u mnogobrojnoj srpskoj porodici u kojoj se uči i poštuje jezik i kultura mađarske države, ali isto tako se sa snažnim nacionalnim osjećawem uči i weguje srpski jezik, istorija te čuva nacionalni ponos. Petar odrasta s još trojicom braće. Jedan od wih je i Nikola, ugledni arhitekta koji će djelovati i biti avangarda nekih graditeqskih pothvata u prijeratnom Dubrovniku. Braća Stevan i Đoko pohađali su vojnu školu u Pečuju čiji je u to doba pitomac bio i Miroslav Krleža. Iz tih dana traje izuzetno prijateqstvo Petra Dobrovića i Miroslava Krleže. Dobrović poslije završetka pečujske gimnazije odlazi u Budimpeštu gdje prvo pohađa Zanatsko-umjetničku školu, a zatim i Likovnu akademiju. Školovawe nastavqa u Parizu gdje će često povremeno boraviti tokom dvadesetih i tridesetih godina 20. vijeka. Od 1923. do 1925. godine radi kao profesor Umetničke škole u Beogradu. Godine 1934. osniva i vodi večerwi tečaj figuralnog crtawa na Kolarčevom narodnom univerzitetu. Jedan je od osnivača beogradske Državne umjetničke akademije, čiji je bio profesor od 1937. godine. Dobrović je umro u Beogradu na Savindan, 27. januara, 1942. godine. Veliki dio ostavštine Petra Dobrovića nalazi se u wegovom legatu u Ulici kraqa Petra na broju 36 u Beogradu.

KVIZ Pripremio UROŠ PETROVIĆ

Koliko znamo o nama? - broj 1 1. Po čemu je poznata Gomolava, jedno od najstarijih arheoloških nalazišta u Evropi? a) po zlatnoj paradnoj kacigi iz Rimskog carstva b) po zlatnoj carskoj kočiji c) po skulpturi imperatora Galerija 2. Kako glasi ime srpskog vojvode, župana i kneza koji je u epskoj narodnoj poeziji poznatiji kao Jug Bogdan? a) Đorđe Nemanjić b) Dmitar Nemanjić c) Vratko Nemanjić 3. Azbukovica je...? a) prvobitna verzija azbuke b) brdsko-planinsko područje u Zapadnoj Srbiji c) šarena torba tkana od 30 niti 4. Koje godine se u Beogradu pojavio prvi automobil? a) 1897. b) 1899. c) 1903. 5. Kosta Miletić bio je...? a) prvi školovani vazduhoplovac u Srbiji b) prvi konstruktor vazdušnog broda u Srbiji c) prvi konstruktor balona u Srbiji

6. Šta su sobrašice? a) vrsta sitnih kolača b) trake za vezivanje džakova c) male drvene kućice za odmor 7. Od sedmoro dece koliko je imala poznata porodica Nastasijević iz Gornjeg Milanovca, četiri sina posvetila su se umetnosti. Samo je jedan od braće bio kompozitor. Njegovo ime je...? a) Momčilo b) Živorad c) Slavomir d) Svetomir 8. Kako se zove specijalitet tzv. južne pruge, vlaknaste ili končaste strukture koji se sprema od čvaraka uz dodavanje crne i bele džigerice, srca, slezine, tankih ili debelih creva i mesa od glave (svinje)? 9. ZAGONETNA LIČNOST On je vitez koji se družio sa “vevericom” i “jelenom” i umeo da kaže deci šta bi se desilo “kad bi drveće hodalo”. O kome je reč? 10. ASOCIJACIJA PETROVARADINSKA TVRĐAVA: Ona je simbol Novog Sada i nezaobilazno mesto svakog ko dođe u ovaj grad. Zidana

je prema projektu francuskog vojnog arhitekte Sebastijana Vobana, inače, vodećeg graditelja tvrđava toga vremena. Poznato je da je izgradnja “Gibraltara na Dunavu”, kako je zbog položaja i važnosti nazvana Petrovaradinska tvrđava, trajala 90. godina.”. Zbog svoje zanimljive istorije, izgleda i položaja tvrđava je idealno mesto za nesvakidašnje spektakle. FESTIVAL: Započeo je tokom leta 2000. te godine kada se održavao na različitim scenama smeštenim između zgrade Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i leve obale Dunava. Na besplatne koncerte, predstave, tribine i filmske projekcije hrlili su mladi iz gradova širom Srbije. Od 2001. počinje svakog drugog četvrtka u julu, traje nekoliko dana, a njegova lokacija je najpoznatije vojvođansko utvrđenje. Jedan je od najvećih muzičkih događaja ne samo u Srbiji već i u jugoistočnoj Evropi koji je privukao pažnju stanica MTV i Bi-Bi-Si. SCENA: Na ovom muzičkom hepeningu zastupljeni su različi žanrovi: rok, pop, elektronika, hevi metal, hip hop, drum&bass, pank. Nastupaju svetske i domaće zvezde, bendovi, popularni di-džejevi. IZLAZ: Za ime tog muzičkog događaja uzeta je engleska reč za izlaz. To nije slučajno. Osnovan je s namerom da se kultura i zabava Novog Sada pokrenu sa mrtve tačke i mladima Srbije pruži neko dešavanje, zapravo neka vrsta izlaza iz inače loše situacije koja je tada vladala u zemlji. U početku je organizovan preko Studentske unije Fakulteta tehničkih nauka i Univerziteta u Novom Sadu, da bi se kasnije u organizaciju uključilo i više nevladinih organizacija i komercijalnih firmi. Bijela p^ela

Zakuvao i zamesio Igor Kolarov N tvrd ada je jed oglav zna ino on a: a da če k a. por uk Kom u posl ao tes Dio : n

Nikola Vujčić (1956.)

Peva8, sanja8, popi8, pliva8, pa8, razbi8, dobi8, primi8, petlja8, reka8, ispali8. K8? Eto – t8!

Jezik plavog kita je dugačak kao jedan slon.

Za vreme Prvog svetskog rata (1914 -1918), posle povlačenja srpske vojske preko Albanije, na ostrvu Krfu (Grčka) osnovana je Filmska sekcija pri Vrhovnoj komandi. Njen zadatak je bio da vojnicima prikazuje filmove dobijene od saveznika, ali i da snima događaje na Solunskom frontu. Deo tih filmova je sačuvan – proboj Solunskog fronta, borbe za oslobođenje Srbije i ulazak srpske vojske u Beograd.

E N C I K LO P E D I J A Na klaviru se može svirati brže nego na pianinu.

Srce plavog kita veličine je manjeg putničkog automobila.

Najveći unutrašnji organ u ljudskom telu je jetra.

A-L L A L A UZIK

Muzičko-prehrambeni

Izbaci uljeza – među donjim jestivim i pijaćim pojmovima, samo jedan od njih nije naziv rok grupe. Zaokruži ga, a zatim otvori prozor i proderi se: „Bijela Pčela je najbolji časopis na svetu! Ko misli drugačije, taj verovatno živi u Dortmundu!“

....................................... HOROSKOP ZA DEČAKE KOJI SE VRPOLJE ZA VREME RUČKA

Važno je da shvatite da mlađi brat ne služi za to da mu crtate brkove niti starija sestra za to da je gađate pilećim batacima za vreme ručka kod bake. Zdravlje – Manji problemi sa frizurom. Ljubav – Nije vam stalo do ljubavi. Vi stvarno verujete u ove horoskopštine?

HOROSKOP ZA DEVOJČICE KOJE SU LUDE ZA ATLETIKOM

Izgledate kao da vas je neko naterao da se bavite atletikom. Opustite se malo, nije sve tako crno. Nešto je i ljubičasto. Zdravlje – Bavite se atletikom. Ljubav – Prestanite da gnjavite dragu osobu. Nije ona kriva što nije mogla da nađe nekog boljeg od vas.

SPORTANCIJE Mate Parlov

(1948 – 2008) bio je jedan od najvećih jugoslovenskih i hrvatskih boksača svih vremena. Bio je olimpijski pobednik u Minhenu 1972. godine, svetski prvak u Havani, dvostruki šampion Evrope u poluteškoj kategoriji, osam puta je osvajao titulu prvaka Jugoslavije i pet puta titulu najboljeg boksača Balkana. Zanimljivo je da se pre važnih borbi Mate Parlov pripremao tako što je – čitao poeziju!

i preko žvaku, i sed e ć a v ž a c ri dobro. Pe oja ne čuje k e k a b je o a kaže puta sv enutku, bak tr m o n d je U Perici: ali aš do sutra, č ri p a d ti š -Sine, može ne čujem! ja tebe ništa Svake godine se desi oko 13.000 zemljotresa.

Grafički oblikovao: Dragan Stojković

PredstavLJamo

dje su najljepša ljeta, najbezbrižniji i najveseliji dječji raspusti? Na Jadranu, u Turskoj, ili Grčkoj, Tajlandu ili na nekim drugim poznatim svjetskim destinacijama? Djeca koja preko ljeta iz daleka stignu u Udbinu, u zavičaj svojih roditelja o kome toliko puno slušaju tokom cijele godine, složno i u jedan glas, po čisto ličkom reći će: ma kakvi, ne, najljepša su ljeta kod babe i đeda. Bez obzira gdje su rođeni i gdje žive, da li u Beogradu, Zagrebu, ili u trećim zemljama, svi rado čekaju kada će ih roditelji spakovati za sunčanu Liku gdje ih sve tradicionalno spajaju rodbinske, prijateljske i komšijske veze. Neki od njih kao Nikola Radaković ili braća Milan i Petar Ajduković provode cijelo ljeto po prostranstvima Like. A kako i ne bi, kada djeci kod baba i đedova vlada potpuna demokracija, kao nigdje na svijetu. Sve se može, sve se smije, sve se hoće, nema riječi – ne. Ljeto u Udbini provode još i Elena i Mirjana Radočaj koje vole da se igraju sa Sarom i Mašom Uzelac koje ih svako ljeto dočekaju u njihovoj rodnoj Udbini. Iz Borče kraj Beograda svakog ljeta kod prabake i pradjeda dolaze braća Dušan i Marko Džakula, dok braća Gojko i Petar Ajduković iz Beograda ljeto u Udbini provode sa Tašom i Dašom Ajduković koje dolaze iz Zagreba.

Igraju se oko kuće, po dvorištu. Rastegne se lastika, počne se veselo brojati i preskakati u istom ritmu. Tu je naravno i neizbježna igra školice, pa razno-razne igre sa loptom. Tko može više, duže i bolje. Nikome se ne žuri na spavanje jer njihova srca žele da se što više ukrade od dana, da se zaigraju zajedno sa krijesnicama, i noćnim

dranske obale svega je 45 minuta vožnje. Po običaju spakiraju se sendviči sa pršutom i slaninom i uz dobro društvo provod je garantiran. Ima još nešto što lijepo ljeto kod baba i đedova čini još ljepšim. Bakine kuhinje. Oduvijek se zna da bake, po pravilu, kuhaju najbolje, sve ono što njihova unučad voli. A to su ličke police, pa

zvjezdicama. Da sve stignu, a sljedećeg dana sve iznova. A prije toga jedno brzo spavanje na svježem i čistom ličkom zraku na kom se snivaju najljepši snovi. Kako i ne bi kada ova vesela djeca priznaju da kod njihovih baba i đedova nema komaraca. Da, dobro ste čuli – nema komaraca. Pa tko ne bi volio takve slatke noći. Ono što čini ljetovanje u Lici čarobnim jeste, da se ujutro sunčate na plaži, na moru, Rovanjska, Starigrad ili Posedarje, a uveče opet spavate na divnom ličkom krevetu okupanom svježim zrakom. Od Udbine do ja-

onda red pršuta, red slanine, teletine, a svako malo zavrti se na nekom ražnju i ličko janje. Ljetovanje u Lici podrazumijeva i druženje sa domaćim životinjama, što klincima uopće nije teško. Igra i briga o svim tim životinjama, koje u gradovima mogu samo na slikama vidjeti, rađaju im priče koje će svojim vršnjacima pričati tokom godine. No, nije sve vrijeme u Lici u znaku igre, jer većina ovih mališana kada zatreba, dobra su desna ruka pri raznim kućnim i poljskim poslovima. Osim čuvanja krava i ovaca, tu je i sku-

Bijela p^elA

pljanje sijena. Većina njih ima već rezervirane svoje male vile, grablje i vrijedna družina skuplja hranu za duge i hladne zimske mjesece domaćim životinjama. Na svaku pomoć od unučadi, babe i đedovi su ponosni, a obavezno poslije takvih radnih akcija slijede i nagrade za najmlađe. Posebna radost vlada za Preobraženje, kada se odigrava veliki lički narodni zbor u Mutliću kraj Udbine. Puno naroda, pjesme, igre i veselja, šarenih balona, i onih nezaobilaznih štandova s mnoštvo igračaka: aviona, automobila, teške dječje artiljerije, barbika i ostalih veselih dječjih artikala. Iako puno ne razumiju teške priče odraslih, to ih ne sekira nego nastoje u igri iskoristiti zajedničko vrijeme jer poslije Preobraženja, već sljedećeg jutra ili nakon dva-tri dana, sprema se kofere za odlazak iz bezbrižne, prostrane i sunčane Like. Nekako im sa tim koferima i rastancima od baka i djedova i ostale rodbine, komšiluka i prijatelja dolazi i kraj ljeta i veselih igri. Kada stignu tamo daleko, već ih zovu prve dječje obaveze, nekog školskog zvono, a nekog glasovi dragih teta iz vrtića, dok babe i đedovi ostaju sami u opet pustoj Lici. Tugu im tokom godine bar nakratko prekine „skajpanje” sa najmilijima, to čudo tehnologije koje upražnjava staračku samoću. Ali ono što je bitno, priče sa ličkog ljetovanja kod djece žive tokom cijele godine, sve do novog ljeta. A onda opet ispočetka. Novo, divno, ličko ljeto. Paulina Arbutina

rkveno pojanje u pravoslavnim crkvama sastavni je deo svakog obreda, bilo da se radi o bogosluženjima, svetim tajnama krštenja i venčanja ili opelima na sahranama. U želji da ovaj vid muzičke kulture raširi i promoviše među osnovnoškolcima Vukovarsko srpsko pevačko društvo „Javor” letos je organizovalo „Malu školu pojanja” u hramu Sv. Matere Paraskeve na Dobroj vodi, na kojoj se okupilo tridesetak učenika iz tri vukovarske osnovne škole, i to OŠ Nikola Andrić, OŠ Siniša Glavašević i OŠ Dragutin Tadijanović. – Ove godine škola je trajala samo dva dana, ali će od sledeće prerasti u nešto mnogo veće. Deca će uvežbavati crkvene liturgijske pesme koje se pevaju na svakom bogosluženju, a sve što uvežbaju će i otpevati na bogosluženju u crkvi Sv. Petke na Dobroj vodi, gde mala škola pojanja i vežba. Niko lepše ne peva od dece. Njihovi su glasovi kao poj slavuja,

ako živi u Sloveniji, u Kopru, na moru, Sergej kod kuće neguje maternji jezik, čita knjige na srpskom, odlično poznaje ćirilicu a kad god se pruži prilika, sa mamom i tatom obiđe rodbinu i upoznaje Srbiju iz različitih uglova. Ove godine pripremili su mu “rekreativnu nastavu” u Nacionalnom parku Tara. Hodajući po stazama i bogazima, vrhovima i jezerima upoznao je Pančićevu omoriku, Zaovinsko jezero, Perućac i Bajinu Baštu. „Tu se pruža divan pogled na reku Drinu, kućicu usred Drine u Bajinoj Bašti (koja

objašnjava horovođa „Javora” Aleksandra Krtinić. – U „Javoru” i inače imamo mnogo dece. Svi su dobrodošli i, naravno, ne pravi se nikakva razlika između njih i odraslih. Naš glavni problem je što nam nedostaje zrelih glasova, ali i dečiji glasovi su uvek dobrodošli, kaže Aleksandra. Kada je prošle godine raspisan konkurs za finansiranje programa iz sredstava

grada „Javor” je prijavio dva. Prvi je Škola pojanja, a drugi program je izrada starih instrumenata. U „Javoru” su ubeđeni da su oba programa dobra i korisna te da će i deca za njih biti dosta zainteresovana. – Pored promov isanja „Javora” mislim da će to doprineti i popularizaciji horskog crkvenog pojanja kod najmlađih. U saradnji sa veroučiteljima iz tri

vukovarske osnovne škole pozvali smo zainteresovane đake s ciljem da nešto novo nauče, da se druže i da ih još više približimo crkvi. Što se tiče ove druge radionice, ona je u planu i pripremamo se za realizaciju. Pradavači koji bi decu učili kako se rade stari instrumenti došli bi iz Srbije, kaže predsednik VSPD Javor, Dejan Drakulić. Slavko Bubalo

je bila i na naslovnoj strani National Geographica), ogromnu hidroelektranu, ali Zaovinsko jezero je najlepše”, prepričava nam svoje doživljaje Sergej. Za neku sledeću posetu planira da obiđe i etno- selo Emira Kusturice, Mećavnik ili Drvengrad, da se provoza “ćirom”, Šarganskom osmicom, kao i da poseti Višegrad i čuveni most iz romana “Na Drini ćuprija” nobelovca Ive Andrića. Nadamo se da će mu se želja ispuniti i da će nam Sergej svoje utiske i slike sa proputovanja proslediti. Nada Čupković

Bijela p^ela

veukupno razgranato programsko delovanje Kulturno-informativnog centra Srba „Spona” u Makedoniji, uprkos nizu teškoća, nastavilo je i prošle školske godine provođenje dopunske fakultativne nastave srpskog jezika u Skoplju

i Rečici pored Kumanova. Radom je počelo 2010. godine, dok je u redovnom obrazovnom procesu nastavu na srpskom pratilo 190 učenika u tri osnovne škole: u Kučevištu na obroncima Skopske Crne Gore, Starom Nagoričanu na severoistoku zemlje, i u Tabanovcu. Polaznici nastave učestvo-

vali su na nekoliko dečjih festivala: na literarnim susretima „Pišem i stvaram na srpskom”, u selu Lešok ispod Šar planine, u organizaciji Udruženja Srba i

projekta za održivost fakultativne nastave na srpskom jeziku, sa po dva školska časa nedeljno, učenici su se i ove godine, kao i prethodnih, pripremali za Konkurs Udruženja „Dani ćirilice Bavanište”. Đaci su imali mogućnost da redovno mesečno dobiju list Bijela pčela, koju nam redovno šalju iz redakcije. Iskustva govore da deca ovdašnjih Srba vrlo malo poznaju istoriju sopstvenog naroda, a pogotovu kulturno nasleđe srpskog naroda na prostorima današnje Makedonije.

- Poražavajuće je da naša deca ne mogu da nabroje zadužbine Nemanjića koje se nalaze na nekoliko kilometara od njihovih kuća, u Starom Nagoričanu, Matejču, na Skopskoj Crnoj gori. To ne znači da nisu posetila ove manastire, već da nisu imala priliku da čuju njihovu istoriju. Zato smo odlučili da posetimo i upoznamo manastir Sveti Nikita u selu Banjanu na Skopskoj Crnoj gori i da tom prilikom okupimo sve naše polaznike na času ispred drevne svetinje.

sveta u strahu i panici šta će biti sa njima. Bujica je nosila sve pred sobom. Ostali su bez struje, vode, osnovnih potrepština, lekova. Našli su se dobri ljudi, među njima prvi učitelj Predrag Spasojević, koji su uspeli šumskim stazama po brdima da se probiju do sela i u rančevima donesu ne-

ophodnu pomoć. Od tada, akcija pomoći ovom malom selu ne prestaje. I tako su učitelj, članovi Planinarskog društva „Gučevo” i gosti u avgustu mesecu organizovali 20 kilometarski marš po klizištima i poplavljenim područjima sela Donja Trešnjica, sve do vrha Čavčića, koji se uzdiže nad

Milutin Stančić

Makedonaca iz Tetova, 33 učinika iz Rečice i troje iz Skoplja učestvovalo je na Našem malom filmskom festivalu u Skoplju… Tokom godine u određenim periodima nastave posećivali su i koncerte dečije muzike Filharmonije Makedonije, kao i filmske predstave u bioskopu Milenijum u Skoplju… Tokom sprovođenja

erovatno niste nikada čuli za selo Donja Trešnjica u opštini Mali Zvornik. Verovatno ne bih ni ja čula da nije bilo majskih poplava koje su pogodile veliki deo Srbije, Bosne i Hrvatske. I isto tako verovatno nikada ne bih upoznala divne ljude tog malog sela okruženog nedirnutom prirodom da se nije desila katastrofa koja je odsekla stanovnike sela od ostalog dela sveta: do tada tihi

potok, Mirna reka, uz huk i buku do sela dovukao je bukve sa klizišta iz obližnje šume, uništio kuće, puteve, njive… „Ne mogu više da vidim ni vodu ni drveće”, priča nam 12-ogodišnja Milica koja je, zajedno sa mamom, bakom, mlađim bratom Milošem i ostalim meštanima, pet dana bila odsečena od

Bijela p^elA

ada imate samo de s e t go d i n a i kada pobedite već na prvom velikom takmičenju, to zna da bude ogroman podsticaj za daljnji rad. Upravo to je doživela mala Melani Bosić, učenica četvrtog razreda Osnovne škole u Borovu. Melani je u Osijeku učestvovala na atletskom tak mičenju za učenike od trećeg do šestog razreda u organizaciji Erste plave lige i osvojila prvo mesto u trci na 300 metara za učenice četvrtih razreda. – Od malena volim da trčim, meni je to zanimljivo, a usput mogu i da putujem. Ne zanimaju me medalje, lepo je kada nešto osvojite, ali više trčim iz zabave, kaže Melani skromno. U ligi nastupaju osnovci iz centara u Zagrebu, Osijeku, Rijeci, Puli, Varaždinu i Zadru, a Melani je osvajanjem prvog mesta stekla i pravo da nastupi na finalnom takmičenju koje će biti održano 2. septembra u Zagrebu. Njen nastavnik fizičkog odgoja Srećko Ilinčić odmah je primetio njen talenat,

i to je razlog zbog koga je odlučio da je prijavi za takmičenje. – Svojom pobedom Melani me veoma iznenadila, a nadam se da je i ona

samo je potrebno da se „utrenira”. Na samom t ak mičenju najuzbudljiviji trenutak za Melani bio joj je onaj kada je prestigla devojčicu

ovom pobedom bliža odluci da se posveti atletici. Nažalost, u školi ne postoji atletska sekcija, ali je vrlo moguće da će Melanin primer slediti i ostali, što bi nam omogućilo da formiramo sekciju jer pored nje ima ovde još talentovane dece koja u sebi kriju atletski duh, kaže Ilinčić i dodaje da se sprinter rađa, a Melani to sve ima,

koja je vodila. Pre samog takmičenja imala je malu tremu, a u trenutku kada je starter pucnjem iz pištolja označio početak utrke, malo se i uplašila. – Trgla sam se, ali se ipak nisam zbunila i uspela sam da u cilj utrčim prva, kaže. Pored atletike Melani se bavi još i košarkom i folklorom. To je ne opte-

selom, i delimično spoznali i doživeli svu nesreću koja je zadesila selo. Čitavim putem ih je sa osmehom na licu pratila i Milica, u patikicama, sa torbicom o ramenu i veselo čavrljala bez imalo straha hodajući po klizištu. Sa planinarima je stigla i na vrh Čavčića, gde su dobili zasluženi lovački gulaš, domaće krofne i ostale đakonije koje su u zahvalnost za ukazanu pomoć i podršku učitelju i ostalim dobrim lju-

dima spremile vredne ruke seoskih domaćica. Kao prava domaćinka Milica je do sela dovela planinare samo njoj poznatim stazicama, puteljcima i prečicama i na kraju dobila zasluženi sladoled i veliku zahvalnost svih učesnika za gostoprimstvo i ljubaznost. Ali to nije sve: kroz nekoliko dana je Milicu čekalo još jedno, mnogo veće iznenađenje od sladoleda, naime, naša Mica je od planinara dobila bicikl

rećuje jer, tvrdi, zna da rasporedi svoje vreme. – Bavljenje košarkom pomaže mi i u atletici jer je i u njoj trčanje osnova igre, naročito kada igramo preko celog terena. U trenutku kada dobijem loptu niko ne može da me stigne, napominje samouvereno. Melanin uspeh oduševio je i njene roditelje koji nisu očekivali da će ona pobediti. Na sledeće takmičenje Melani odlazi u Kulu, što će biti odlična provera pred ono što je očekuje u septembru u Zagrebu. Bez obzira na rezultat, na pobedu ili poraz, Melani ponovo ističe da trči iz zabave, a dva dana boravka u Zagrebu za desetogodišnju devojčicu biće zaista veliki doživljaj. Njen nastavnik S. Ilinčić, koji je i sam bio veoma uspešan atletičar, veruje u nju i tvrdi da je, ukoliko Melani nastavi da se bavi atletikom, pred njom sjajna sportska budućnost. S. Bubalo

koga će sa ponosom da vozi po selu. Pored toga Milica je od nekoliko učesnika dobila i počasno ime “carica”, naša carica Milica! Ovaj marš će prerasti u tradicionalan i nadamo se da će nam se Milica pridružiti i sledeće godine kao i da će posledice klizišta i poplava biti sanirane i da će ovaj divni narod zaživeti starim načinom života, bez straha i sa puno optimizma. Nada Čupković

Bijela p^ela

Qetna škola Ove sam godine prvi put sam bila u qetnoj školi. Bilo mi je odlično. Upoznala sam puno prijateqa. Išli smo na kupawe i tamo smo se najviše zabavqali. Natjecali smo se u raznim sportovima. Nešto smo i naučili jer smo imali nastavu. Nije bilo svađa i svi smo se slagali. Najviše mi se svidio odlazak na plažu i natjecawa u odbojci. Lijepo sam se zabavila i voqela bih doći i iduće qeto. Sawa Dragičević, 7. razr., Okučani Milica Ivić, Markušica

Letwa škola ove je godine bila jako dobra. Prvi sam put ovde i bilo mi je zanimqivo. Pevali smo, crtali, išli na more. Upoznala sam se s novim drugaricama i učiteqima. Puno sam naučila i želim da dođem i sledeće godine. Nada Ibrahim, 4. razr., Budimpešta

Tamara Mijoković, Daq

Ove sam godine prvi put u letwoj školi. Već prvi dan bila sam oduševqena. Upoznala sam nove drugarice. Nastava je bila zanimqiva. Učili smo plesati i pjevati. Kako je padala kiša, nije bilo ništa od kupawa, ali smo zato imali likovnu radionicu, a često smo igrali odbojku. Swežana Gajičić, 7. razr., Okučani

MAMA JE MOJA SVETIWA Izum

Konstantin Bokowa, Daq

Mirjana Šorgić, Kistawe

Ivana Šargić, Kistawe

Bijela p^elA

Zašto je moja mama moja svetiwa? Moja mama je za mene svetiwa, jer je rodila mene i moju sestricu. Svetiwa je i zato što nas čuva i pazi i slatkim kolačićima mami. Moja mama je za mene svetiwa, zato što ustaje rano a kasno leže, što nikada nije umorna i tužna već srećna i nasmejana. Moja mama je za mene svetiwa, zato što čuva našeg tatu i našu baku i našeg deku. Kad porastem, želim da budem kao moja mama.

Želela bih izum jedan, al' da bude lep i vredan! Natjecawe – da ga sredim, Ulaštim i uredim. Da po wemu ja pišem, Na qubičicu da miriše. Pozlatila bih ga malo, Jer do wega mi je stalo! Velik bi i zlatan bio, Svak bi mu se poklonio. Angelina Majkić, 5. razr., Markušica

Eleonora Jakimovska, 6. razr., selo Rečica, Kumanovo, Makedonija

Dijana Trtica, Kistawe

Vedrana Lukić, Markušica

LJETNA ŠKOLA Moja sestra Nina i ja ove smo godine zajedno išle u ljetnu školu na Vir. Kad sam došla, srela sam drugaricu s kojom sam bila lani na Pašmanu u školi. Bilo nam je zanimljivo. Išli smo na plažu, a one koji nisu znali plivati naučio ih je učitelj Ivica. No gotovo sve dane padala je kiša, pa smo se rjeđe kupali, a više učili. Upoznala sam nove prijatelje, a posebno drugarice koje su ove godine došle iz Mađarske.

Mirna Podrić, 3. razr., Sisak

Meni je u letnjoj školi bilo dobro i lepo. Igrali smo fudbal, kupali se i učili. Nismo se baš puno kupali jer je padala kiša. Na srpskom jeziku smo mnogo naučili, pa i moja sestra Jelena koja nije znala ćirilicu. Svi smo joj pomagali. Zanimljivo je bilo i na geografiji. Učili smo o Srbiji, gradove, planine, nacionalne parkove, špilje, reke i jezera. Na folkloru smo učili plesati kolo. Siguran sam da je svima koji su bili na Viru u letnjoj školi bilo odlično i da svi žele doći i iduće godine.

Nikola Zelić, Žegar

Milan Pumpalović, Karlovac

Čika Jovine pesmice Tu možeš da nađeš sve životinje i sve voće, ima da se čita kol`ko god se hoće. I još, dragi moji, sto lepih pesama: i o Gaši, i o pčeli, i doručku i večeri, i o maci, i o zeki, i o žabi, i o seki.

Lekcija Današwa lekcija – brojevi Glavni, redni i zbirni. No mi nikad nismo mirni. Kad nastavnica kaže: Stoj! Mi smo kao pčela roj. Ko sad zuji? To nekom sada jedinica juri! Angelina Majkić, 5. razr., Markušica

Zoran Oreščanin, 10 god., Kopar, Slovenija

Džeki

Moj pas Džeki baš je frajer neki, pseći dečko mali uvek mi je u glavi. Džeki hoće jesti i u krilo sesti, hoće da se pazi i stalno da se mazi.

Nikolina Qubičić, Žegar

Ljeto je velika svetkovina More miriše Ljudi se odmaraju Djeca plivaju

Marta Badovinac, 6. razr., Rijeka

Zoran Oreščanin, 10 god., Kopar, Slovenija

Ogwen Kladušić, Markušica

Jelena Ćoso, Žegar

Milan Medić, Markušica

Dragan Pajić, Gvozd

Bijela p^ela

Nenad Pavlović, 4. razr., Markušica

Tamara Šutić, 1. razr., Markušica

Angelina Majkić, 4. razr., Jagodwak

Bijela p^elA

Ogwen Savadinović, 5. razr., Daq

Jelena Ćoso, 1. razr., Žegar

NN, 1. razr., Žegar

Luka Kladušić, 4. razr., Markušica

Stefan Kicoš, 7. razr., Daq

Milomir Blagojević, 4. razr., Markušica

Marko Trbović, 5. razr., Gomirje

Milomir Blagojević, 4. razr., Markušica

Viktorija Lalić, 3. razr.

Luka Kladušić, 4. razr., Markušica

Bijela p^ela

LAVIRINT

broj u nizu

Pomozi Milici da spremi olovku i biqežnicu u torbu.

Po matematičkom načelu koji broj nedostaje?

Pripremio Dragiša Laptošević

DOPUNITE

KOWIĆEV SKOK

1. Ko radi ... 2. Ko rano rani ... 3. Ko drugome jamu kopa ... 4. Ko umije ...

Krećući se kao skakač u šahu (dva poqa pravo, jedan u stranu) otkrij poslovicu

ZA BISTROUMNE

Neki čovjek ima četiri sina, a svaki od wih ima jednu sestru. Koliko ima djece u toj porodici?

Ime Prezime Razred

nagradni Z ADA T A K

Adresa

Odgovor

SKD Prosvjeta Pododbor Rijeka Bijela pčela Trg Sv. Barbare 1 51000 Rijeka

Bijela p^elA

Uz pomoć crteža ispuni ukrštenicu. U rastriranim poqima dobit ćeš ime i prezime poznatog pjesnika. Rješewe pošaqi na našu adresu.

Web-zanimacije

Ko tebe kamenom ti Wega- HQEBOM! : Nema qepšeg nedjeqnog jutra nego kada mama još uz marmeladu, nutelu, med i maslac... uf, ispeče hqeb pa nam se wegov miomiris uvuče u boqe da stavim tačku. sobu, pod ćebe i domami do kuhiwe! Mmmmmm ... Osnovne informacije o nastanku hqeba nudi A da li ste se zapitali kako, Wikipedia http://sr.wikipedia.org/ kada i zašto je nastao hqeb?? wiki/Хлеб koja na linku http:// Ko je izmislio tu tako drasr.wikipedia.org/wiki/Хлеб_у_ gocjenu hranu bez koje ne moсредњовековној_Србији nudi žemo da zamislimo ni jedan i zanimqivu priču o upotreobrok? bi hleba u sredwovekovnoj Priča počiwe davno, jako jako Srbiji. davno, kažu još pre 30.000 Zanimqivo je da Srbi pojegodina, kada su naši predu najviše hqeba u Evropi, ci jeli nešto slično hqebu čak više od 100 kg po osobi. napravqenom od skrobnog Hqeb je inspirisao i slikara taloga biqaka. Sa gajewem Slobodana Jeremića – Jerežitarica priča se razvija mije, u Pećincima (Srem), da malo bliže našoj predstavi otvori muzej hqeba, gdje su hleba. Ali to još uvek nije predstavqena razna oruđa bilo to. Tek sa Egipćanima za obradu zemqe, naćve za priča dobija konačan izgled miješewe hqeba, furuna za u obliku tvrdih kolačića pečewe itd. Ako vas put naneod brašna i vode kojima su se u pravcu Vojvodine, iskorikasnije dodali fermentisan stite šansu i pogledajte ovaj Muzej hleba Jeremija med i eto čuda: hqeb je narazaista zanimqiv muzej a do stao i postao mnogo ukusniji. Ali, priči i daqe tada malo pogledajte zvanični sajt muzeja http:// nema kraja: današwi hqeb je skoro kao kolač, www.muzejhleba.rs/ nema šta nema u wemu, raznih semena, dodataka i ukus mu je svaki put drugačiji, boqi, puniji pa Odabrala: Nada ^upkovi}

RJE{EWA

IMENOSLOV

KOWIĆEV SKOK

BROJ U NIZU

Ko se ne trudi u mladosti, kuku mu u starosti.

Broj 81 (dowi broj je kvadrat gorweg)

DOPUNITE

ZA BISTROUMNE

1. ... ne boji se gladi. 2. ... dvije sreće grabi. 3. ... sam u wu upada. 4. ... wemu dvije.

U porodici ima petoro djece. (četiri brata i jedna sestra)

Znate li kako nastaju imena i prezimena? I šta ona znače? Ako ne znate, čitajte imeno slov. CECILIJA - CECA, uglavnom je žensko ime, jedino ga nalazimo u Engleza i kao muško ime CECIL (Sesil). Nije često u južnoslavenskim jezicima. U nas se najčešće čuje "Ceca". Ime dolazi iz latinskog jezika od riječi caeles (pridjev), nebeski i imenica caelites-nebesnici, bogovi, te riječi Lilia- qiqan: Caeles, caelite lilia. Tako ime Cecilija prevedeno znači: nebeski, bogonosni qiqan. B. Kostić

Bijela p^ela

ČIPKO I DJED FILIP

ISSN 1331-5455

Piše i crta: Borivoj Dovniković Bordo

NAGRADE Nagrada Rijeke 2005. •Nagrada Grada Cucić 2011. •Zmajeva Sima nagrada 2012. •

Izdavač: SKD "PROSVJETA" ZAGREB - PODODBOR RIJEKA - Uređuje redakcijski kolegij - V.D. glavnog urednika: SRĐAN TATIĆ - Izvršni urednik: LJERKA RADOJČIĆ - Likovni urednik: BORISLAV BOŽIĆ - Grafički urednik: ĐURO BUDISAVLJEVIĆ - Lektor i korektor: DUŠANKA STARČEVIĆ - Kompjuterska priprema: DAMIR BEDNJANEC - Štampa: Skaner Studio, Zagreb - List izlazi mjesečno - Tiraž: 1500 primjeraka Adresa uredništva: SKD "PROSVJETA" ZAGREB - PODODBOR RIJEKA, Trg. Sv. Barbare 1 - Telefon (051) 330-867, tel./faks 330-873 E-mail: bijelapcela@yahoo.com - IBAN: HR8823600001500150831 - Ubilježeno u Ministarstvu kulture i prosvjete Republike Hrvatske, Sektor informiranja, pod brojem: 757

List je sufinanciran sredstvima Savjeta za nacionalne manjine Republike Hrvatske i Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije