Bijela pčela, br 213 214 by Danilo Orelj

vu s za t s li

c dje

NA ATJA T A L EQI UTEM

RIJEKA, JANUAR/FEBRUAR 2016.

94. Ć 19 I S U IĆ M OLU

213/214 Cijena 10 kn, 1,5 € - u pretplati 10% popusta

SADRŽAJ

4 6 8 10 12 14 15 16 17 18 20 22 24 26 30 32 34 36 37 38 40 44 46 48 54 55 56

Sveti Sava (pjesma) Svevremenski otkucaji (Putevima radoznalih) Sneško Belić na rolerima (priča) Ivo Andrić Sneg ne voli loptu (priča) Božić Osluškivawe vekova Sva carstva Svetog Save Putovawe u vječnost Reka devojka - Bogiwa rata (razglednica) Luksemburg Maja (priča) Mali tragači (strip) Slova Pita (strip) Otpad je svuda oko nas (ekologija) Dejan Aleksić Hilandar Kviz Da li ste znali? Predstavqamo... Zemqa šampiona Maštom, rukom... Mala galerija Veliki odmor Web-zanimacije Čipko

Dragi prijateqi, bjelopčelice i bjelopčelci! Januar i februar pravi su zimski mjeseci. Januar se nije pokazao takvim, nije bilo pravog snijega, niti je bilo jako hladno. Sigurno će februar, poznat kao prevrtqiv, donijeti pravu zimu. Kao što vidite, i ovaj smo put spojili dva broja, ali zato u wemu ima više priča i više vaših radova. Razlog smo objasnili u prošloj "Bijeloj pčeli". Potrudili smo se da ih prebrodimo i već početkom marta doletjet će vam nova proqetna "Bijela pčela". I da ne zaboravimo, svima koji su rođeni 29. februara, želimo sretan rođendan! Vaša Bijela pčela

Sveti Sava Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira Na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira? “Već je prošlo tavno veče, i nema se ponoć hvata, Sedi oci, kaluđeri, otvorite mi teška vrata, Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge, Klonulo je moje telo, umorne su moje noge Al’´ je krepka voqa moja, što me noćas vama vodi, Da posvetim život rodu, otaxbini i slobodi. Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru, I sad evo svetlost tražim u skromnome manastiru. Otvorite mi, časni oci, manastirska teška vrata. I primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata...” Zaškripaše teška vrata, a nad wima sova prnu. I s kreštawem razvi krila i skloni se u noć crnu. A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi, Sa buktiwom upaqenom, nastojnik se otac javi On buktiwu gore diže, iznad svoje glave svete, I ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete. Visoko mu belo čelo, pomršene guste vlasi. Ali čelo uzvišeno božanstvena mudrost krasi. Za ruku ga starac uze, poqubi mu čelo bledo, A kroz suze prošaputa: “Primamo te , milo čedo” Vekovi su prohujali od čudesne one noći, Vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći. Al´’ to dete jošte živi, jer wegova živi slava, Jer to dete beše Rastko, sin Nemawin, Sveti Sava. Vojislav Ilić

Ilustrovao: Sven Kovačević

Svevremenski o Teško je reći čime to Izmir opčinjava putnika namernika kad prvi put dođe u ovaj veliki, važan i lep grad na turskoj obali Egejskog mora. Rekao bih da je to njegovo šetalište koje se razvuklo uz morsku obalu prostranog zaliva. Ono po lepoti ne zaostaje za onima koja se smatraju najlepšim na svetu, kao što su u Aleksandriji, Kazablanki, Havani, Solunu… Sve što je bilo važno za ovaj grad, pa i šire, započinjalo je i završavalo se na morskoj obali. A toga je ovde zaista bilo mnogo i može da se prati od najstarijih vremena. Izmir se u dalekoj prošlosti zvao Smirna. Smirna označava drvo mirtu, ali se ne zna da li je drvo dobilo ime po gradu ili grad po drvetu. Od 11. veka pre naše ere, kad je Smirna osnovana, mnogi su hteli da zagospodare njome. Neko

Izmir Agora

Bijela p^elA

Sat-kula

je uspeo više, neko manje. Turci su Smirnu osvojili 1424. godine, promenili joj ime u Izmir i njome vladali do 1919.g. Te godine okupiraju je Grci, ali su je morali napustiti 1922. kada je ponovo vraćena Turskoj. Prilikom povlačenja Grka grad je mnogo stradao. Ipak, ono što je ostalo svedoči o lepoti i sna-

zi ovog grada. Reč je o svojevrsnoj sintezi svevremenskih otkucaja antičkog, hrišćanskog i islamskog nasleđa isprepletenog sa snažnim savremenim tokovima. Antičko razdoblje najvidljivije je na Agori, neverovatnom mermernom panoptikumu. Rušitelji su svoj posao veoma savesno obavili tako da od Perle istoka, kako je Smirna nazivana, nije ostao ni kamen na kamenu. U preživelim fragmentima prepoznajemo maštu umetnika, ukus naručilaca i vrhunski domet jedne civilizacije za koju sumnjam da će se ponoviti.

Bazar Kameralti

Stotinjak metara od Agore nalazi se stari pazar Kameralti. On je bio povezan sa lukom i to je omogućilo da Smirna (Izmir) postane najznačajniji trgovinski centar na Egejskom moru. Taj prestiž sačuvan je do danas. Tu se sve može nabaviti, od najluksuznije robe do običnih predmeta. Veština prodaje dovedena je do savršenstva. Neki predemeti su tako atraktivno dizajnirani da ih čovek kupuje, iako mu nisu potrebni. Na primer, venčanice! Začuđujuće mnogo je tezgi sa cipelama. Zašto? Nisam uspeo da doznam, kao što nisam doznao zašto na glavnom trgu ima

otkucaji

mnogo čistača cipela, a kiše i blata niodkuda. I tako, dok se jedan nabujali život preliva iz svojih tokova, dotle onaj drugi, okamenjen, u neposrednoj blizini, istrajava ne mareći više ni za ukuse, modu, trendove… Važan deo izmirskog mozaika jeste hrišćansko nasleđe. Ono se vezuje za same njegove početke, pre svega za sv. Polikarpa. Ovaj svetitelj spada u grupu apostolskih otaca, jer je bio neposredni učenik sv. Jovana. U 2. veku postavljen je za episkopa Smirne, a sv. Jovan, među sedam crkava koje navodi u svom Otkrovenju, spominje i crkvu u Smirni. Današnja rimokatolička crkva posvećena sv. Polikarpu potiče iz 1625. godine. Zidne slike iz života ovog svetitelja novijeg su datuma. Uradio ih je francuski umetnik Rajmon Pere. Nisam uspeo da ih vidim, jer pojedinačne posete nisu dozvoljene, a grupne treba unapred najaviti. Ali, video sam njegovo

Spomenik Ataturku

Panorama Izmira

delo koje je svima dostupno, Sahat-kulu. Mnogi je smatraju glavnim simbolom Izmira. Sagrađena je 1901. na glavnom trgu pored male, ali izuzetno lepe Ajša Hatum džamije. Inicijativu je dao sultan Abdul Hamid, koji je hteo da modernizuje Tursku i da Turke nauči merenju vremenu. U Turskoj, slično ovoj, podignuto je ukupno 58 sat- kula. Rajmon Pere je 1908. sagradio u Izmiru i prvu bolnicu. Da Turci vode računa o svakom detalju svoje prošlosti, možda najbolje pokazuje odnos prema Kemalu Ataturku, Ocu nacije, kako je nazvan. Nema u Turskoj

mesta a da na neki način ne čuva uspomenu na ovog velikana. Izmir je u tom pogledu najverovatnije otišao najdalje. U jednoj steni nad gradom isklesan je Ataturkov lik. Ovaj težak i složen poduhvat izveo je vajar Harum Atalajman, koji je uspešno savladao stenu visoku 40 metara! Svečano otvaranje ovog impozantnog spomenika obavljeno je 22. marta 2009. U podnožju spomenika danonoćno tutnje vozovi i automobili. Možda svi putnici i ne pogledaju velikog državnika, ali on njih posmatra svojim oštrim i opominjućim pogledom. Uz spomenik je isklesan natpis YURTTA BARIS, DUNYADA BARIS, što znači Mir u kući (domovini), mir u svetu. Poruka koja nesumnjivo prevazilazi vreme i mesto gde je nastala. Vredi spomenuti i određene veze Srba i Izmira, iako nisu dovoljno istražene. Na primer, kćerka kneza Lazara, Dragana, udala se za Jovana Aleksandra, sina bugarskog cara Šišmana. Posle bitke kod Angore sultan Sulejman im daje na upravu Smirnu i prevodi ih u islam. Jovan dobija ime Iskender. A u jednoj lirskoj pesmi iz plemena Kuči u Crnoj Gori Izmir se pominje kao mitsko mesto na Istoku, blizu Dunava. Bijela p^ela

Sneško Belić na rolerima Januarski oblaci su bili dobre volje. Strpljivo su saslušali dečije želje i onda im navejali snega do kolena. Deca se nisu morala dogovarati šta će prvo raditi. Znali su da zima nije kompletna dok Sneško Belić ne zazuzme svoje mesto. Samo… gde će biti njegovo počasno mesto? Najlepše bi bilo u bašti. Tamo niko nije mahao lopatom i metlom. Nikome nije smetao neočišćen sneg. Samo na dva-tri mesta je zeka prošetao i napravio tragove u kao ogledalo ravnom tepihu, istkanom od belih pahulja. Sakupile su se devojčice i dečaci iz cele ulice. Počeli su se dogovarati gde će napraviti Sneška jer usnule bašte nizale su se jedna pored druge kao đaci-prvaci. – Nije važno da li će sneško biti tri koraka levo ili pet koraka desno od ove šupe ili onog kokošinjca. Važnije je kako će izgledati – rekao je najstariji Goran. – Mogli bismo napraviti drugačijeg od onog uobičajenog. Gde piše da Sneško Belić mora imati šerpu na glavi i metlu u ruci? Neka bude moderan… smešan… ili… profesorski ozbiljan – predlagala je Danica. Svi su imali neko originalnu ideju i svi su se složili da Sneško ne mora biti bez ruku i nogu, da mu ispod rebara ne mora biti zabodena istrošena metla i da ne mora imati crne dugmiće. Ovakvog već znaju i svi vrapci, golubovi i fazani. Nije, valjda zaostao u dvanaestom veku, već je i on kročio u dvadest prvi. Jedan problem je bio kako Belića postaviti na noge. Smišljali su, smišljali, ali nisu našli pravo rešenje. Da ih sumrak ne bi uhvatio na početku posla i isterao ih iz bašte, počeli su prvo da prave stomak. Kotrljali su gru8

Bijela p^elA

de i lepili Snešku sa svih strana. Tapkali su ga, a on je rastao. Uspinjali su se na prste i podsticali ga da bude još veći i veći. Jedva su uspeli da podignu glavu i stave mu je na široka ramena. Da su hteli staromodnog, već bi bio gotov. Ali oni su hteli modernog, da ide ukorak sa svetom. Na glavu su mu stavili veliki plišani šešir sa svetlećom mašnicom. Oči je imao od uglja, nos od šargarepe, a preko ramena prebacili su mu karirani sako. Oko vrata su mu deca vezala pravu mušku kravatu. Umesto ruku nije dobio metlu ni kukuruzovinu, već rekete za badminton. Oko pojasa su mu stavili crveni lakovani kaiš. Samo za noge još nikome nije sinula ideja. Čak ni Željku koji se uvek dosetio nečeg interesantnog. Ostavili su ispred Sneška rolere i mislili da će se do zore neko setiti, ili će nekom san šapnuti kako da Snešku naprave noge. Dan se ugasio. Deca su se razišla. Ostao je dogovor da će ujutru odmah posle doručka svi opet doći u baštu i završiti modernog Belića. Noć je bila obasjana mesečinom. Sneško Belić se okretao. Nigde nikog nije bilo. Video je samo rolere. – Ceo svet spava. I bašta se umirila. Niko neće znati ako se malo provozam na ovim točkićima – šanuo je Sneško i namestio se na čudnu obuću. Pogurao se reketima i krenuo je. Roleri su se kotrljali i jurili s njim. Spoticao se, čupao zaboravljene i smrznute glavice kupusa, prevrtao je plastove sena i upao u trap. Svaki početak je težak, ali ću valjda do zore svladati taj novi sport. Kako će deca iskolačiti oči kada ugledaju kako se kotrljam! – unapred se radovao Sneško Belić.

Već mu se činilo da muje lepo krenulo, kad mu se odjednom isprečio stog kukuruzovine. Nije stigao da ga zaobiđe. Uleteo je unutra. Stropoštao se i nije mogao da ustane. Ništa ga nije bolelo, iako nije ostao ceo. U zatišju ispod stoga se malo ugrejao pa je zadremao ili se onesvestio. Nije se sećao šta se tačno desilo. Ujutro su se deca sjatila u baštu i nisu mogla verovati vlastitim očima. Noćas je Sneško Belić nestao. – Kako je mogao da odluta bez nogu? – pitao se zabrinuti Nenad.

Ilustrovala: Petra Kožar

– Da li će znati da se vrati na svoje mesto? – pitala je očajna Snežana. – Samo neka proba da se vrati bez mojih rolera! – pretio je izbezumljeni Luka koji je jedva izmolio od roditelja ove „točkiće“. Do proleća deca su se raspitivala po selu da li je neko video njihovog Sneška Belića na rolerima. Niko nije ništa znao o njemu i svi su se čudili gde se mogao izgubiti. A on… bećar jedan, sklupčao se ispod stoga i nije smeo ni da diše ni da kija da ga ne bi čuli. Verovatno mu je tamo bilo toplo i udobno!

Melanija Rimar

IVO ANDRIĆ (1892 – 1975)

Pripremio: Ratko Reli]

Ivo Andrić prvi je naš dobitnik Nobelove nagrade za kwiževnost. Kod nas i u svijetu poznat je po čuvenim romanima i pripovijestima Na Drini ćuprija, Travnička kronika, Gospođica, Prokle-

wegovi školski drugovi… Kao i u drugim pripovijetkama za djecu i u ovoj se andrić pokazao kao odličan poznavalac dječje psihologije. (Pretpostavqa se da u pripovijetki Kwiga ima Andrićevih autobiografskih podataka i primjera što je u wegovom životu značila kwiga i vrijednost čitawa) Andrić u našem vremenu O Andriću su napisane mnoge kwige i još se pišu.

Čitajte Andrića da biste razumjeli Evropu (Sesar Antonio Molina, špawolski kwiževnik) ta avlija, Put Alije Đerzeleza, Anikina vremena, Most na Žepi i Znakovi pored puta. U najveće wegove kwiževne dosege ubrajaju se i lirski zapisi Ex Ponto u kojima je opjevao godine svoje internacije i zatvoreničke dane u vrijeme Prvog svjetskog rata. Andrić kao dječji pisac Nedovoqno se ističe da je ovaj velikan napisao i značajne pripovijetke za djecu. Evo najpoznatijih: Kula, Deca, Kwiga, U zavadi sa svijetom, Prozor, Aska i vuk, na obali, izlet, Mila i Prelac, Ekskurzija i Pismo iz 1920. i Kad piše za odrasle i za djecu Andrićeva rečenice nali10

Bijela p^elA

kuju bisernim izrazima koje je ovaj pisac tako „izbrusio“ da im ne treba ništa oduzimati ni dodavati. Pripovijetka Kwiga Ovo je jedna od najpoznatijih i najčitanijih Andrićevih pripovijedaka za djecu. U woj je pisac duboko uronio u dušu trinaestogodišweg dječaka koji je obožavao kwige. Kada je u svojoj radoznalosti prelistavao posuđenu knigu, dječak je nespretno ispustio ovu dragocjenost i ozbiqno oštetio. Od tog trenutka u wegovom se životu sve izokrenulo. Dane i dane dječakove misli su se rojile oko oštećene kwige: kako zalijepiti korice i listove, što će reći bibliotekar, što

Evo nekih podataka: – Početkom 2011. u Trstu je izdan dvojezični zbornik“Ivo Andrić“ – Scrittore europeo e diplomata – Evropski pisac i diplomata. O Andriću kao diplomati pisali su Dušan Čkišović i Miroslav Karaulac, a 2014. i Vladimir kecmanović i Dejan Stojiqković, i to u formi romana pod naslovom Kainov ožiqak. Početkom 2015. snimqen je i dokumentarni serijal „Biti čovek – Ivo Andrić“. U serijalu je prikazan wegov bogat i uzbudqiv životni put. Snimateqi su obišli gradove u kojima je pisac živio i rafio, ukqučujući i Krakov i Stokholm, te devet gradova bivše Jugoslavije.

Kwiga

REKLI SU Andrić je pisac za sva vremena. Kruno Prawić

Evropa se ne može razumeti bez čitawa Andrića. Mercedes Monmani, špawolski kwiževna kritičarka

Andrić je jedan od onih posaca čija se dela ćitaju više puta. Savremen je. Uvek nov. Tihomir Stanić

Kada je prvi put pročitao Andrića, Andrić je od tada stalno na wegovom stolu, više se nije odvajao od wega, Andrić je Nikoli - Sveto pismo. Ne postoji pisac na kugli zemaqskoj koga više ceni od Andrića. Pročitao je sve wegove kwige…

(odlomak)

U ovoj pripovijetki Andrić poput pravog psihologa opisuje duševno stawe jednog dječaka koji je nenamjerno oštetio posuđenu kwigu

S vremenom, dječak je postajao sve više usamqen i povučen u sebe. Smršao je, jer je jeo vrlo malo i žvakao zlovoqno i lsabo. To nije niko primjećivao. Ali su zato profesori primetili da je popustio u učewu. Dva meseca uzastopce dobuvao je iz grčkog jezika i matematike nepovoqne ocene. Profesor grčkog jezika, čovek ćutqiv i jedak, nije se mnogo bavio wime. Postavio bi mu dva pitawa i dobivši nesigurne odgovore, samo bi sikćući i sa nerazumqivom mržwom izgovorio: Na mesto! Rđave ocene ređale su se jedna za drugom. Mnogo je teže dečaku bilo sa profesorom metematike, mršavim i dobroćudnim starcem, koji ga je zabrinuto gledao preko zlatnog okvira svojih bistrih i nekako dobrih i veselih naočara. Šta je s tobom Latkoviću? Ja sam navikao da od tebe dobivam drugačije odgovore. A dečak je samo ćutao…

Maja Pilić, supruga Nikole Pilića

Kako je slikar Vojo Stanić doživio Andrića Često smo išli na izlete barkom, no ne mogu se hvaliti da sam s wim bio prijateq jer je prije svega bio jako zatvoren čovjek, koji je bio na vi sa samim sobom. Bio je stidqiv, povučen čovjek i ono što iznenađuje je da nije bio osobito rječit. Znao je slušati pa – makar ga gwavio i najdosadniji čovjek – on bi ga slušao s najvećom pažwom, a možda čak i s iskrenim zanimawem.

Ivo Andrić prima Nobelovu nagradu

Bijela p^ela

Sneg ne voli loptu Dvorište je prekrio sneg, koji je celu noć padao. Drveće je izgledalo veoma lepo zaodenuto snegom. Mama je otvorila prozor i oduševqeno uzviknula – Što je lep sneg, vidi Mišo! Popodne ćemo se igrati u dvorištu. – Baš lepo! A šta ćemo se igrati? – I Miša je pogledao kroz prozor i nije mogao da poveruje da sneg može samo za jednu noć toliko da napravi čuda u wihovom dvorištu. – Kad sam ja bila mala, volela sam da se vaqam po snegu. Tu igru smo zvali „hajde da se slikamo“. Baš je bilo lepo. A danas, deca ne znaju tako da se igraju. – Ali, ja prvi put vidim sneg, mama – pravdao se Miša. Tako je sve belo… – Pogledaj tamo sneg koji niko nije ugazio. – Pokazala je majka rukom. – Sneg koji nije ugažen naziva se celac. –Vidim. Sada je tamo sleteo vrabac. Znači, vrabac ide po snegu. Ne, vrabac je pokvario celac, jer se igra i skakuće tamo. I ja ću ići da se igram… – obardovao se Miša, ali se ubrzo uozbiqio. – Ali, ja ne umem da se igram bez lopte. – U stvari, Miša se nikada nije rastajao od lopte, čak je i spavao blizu svoje lopte. – Na snegu de igra drugačije. Ne treba ti lopta – objasnila mu je mama još uvek zadivqeno posmatrajući sneg u dvorištu. – Ali ja ne mogu da se igram bez lopte! – bio je uporan Miša.

Posle ručka odmah je potrčao u dvorište da se igra. Razume se, poneo je svoju loptu i počeo da je šutira po snegu. Lopta je ubrzo upala u kanal i više je nije video. – Mama, mama! – Miša je odmah počeo da viče. – Sneg mi je sakrio loptu, ne mogu više da se igram… Sneg ne voli loptu… – Nije važno, nemoj da vičeš. Kad se otopi sneg u dvorištu, naćićeš svoju loptu. – Ali ja ne mogu toliko dugo da čekam – plačnim glasom nastavio je Miša. – Kako ću sada bez lopte i s kim ću da se igram… – Pa, nauči da se igraš i bez lopte. Hajde da napravimo sneška. Videćeš to je najlepša igra na snegu. Brzo su napravili grudve i ređali ih sve dok nisu napravili lepog sneška. Stavili su dva oraha na mesto gde treba da budu oči, nos je bio od crvene suhe paprike, a usta su začas bila nacrtana u širok osmeh. Sneško je tako oživeo i činilo se da je oduvek bio tu u dvorištu. Miša ga je posmatrao oduševqeno i sasvim je zaboravio svoju loptu. Brzo je iz svoje sobe doneo vunenu kapu, stavio je snešku na glavu i zadovoqno rekao: – Lepše ti stoji ta kapa nego meni! Miša je toliko bio oduševqen sneškom da je pre spavawa upitao majku: – Mama, dokle će sneško biti u našem dvorištu? – Pa, dok se ne otopi sneg… – Joj, što bi bilo lepo da taj sneg ostane cele godine, pa bi i sneško bio u našem dvorištu. Ujutro, pre nego što je pošao u školu, Miša je potrčao u dvorište i skakutao oko sneška, čak mu je obećao da će se brzo vratiti iz škole. Potpuno je zaboravio svoju loptu od koje se nikad nije rastajao. Olivera Šijački

Ilustrovao: Zvonimir Zvone Kenđel

Božić “Hristos se rodi, Vaistinu se rodi”

adwi dan i Božić su u srpskoj tradiciji pored Vaskrsa najradosniji praznici. Za Badwak i Božić su u srpskom narodu vezani brojni običaji kao što su: obredni hlebovi, jelka, rog izobiqa, obredne povorke, donošewe vode, česnica, običaj prawa ruku, božićni ručak i božićna sveća. Dragi moji prijateqi, moje drage pčelice, veoma je bitno da ovo ne zaboravimo jer je ovo, između ostaloga, deo našeg identiteta. Badwak je dan koji prethodi Božiću. Ovim danom u našoj tradiciji počiwe Božić, to je dan radosti i ushićewa. Po starom hrišćanskom običaju, a posebno po pravoslavnom, dan pre Božića posvećen je obrednom hlebu i drvetu koje simboliše odbacivawe stare paganske, mnogobožačke religije i prihvatawe Božića kao nove vere, vere u beskrvnu žrtvu i spasewe. To drvo nazivamo badwakom. Badwak je dan kada po tradiciji polazimo u šumu da odsečemo drvo hrasta ili cera. Nakon toga ga donosimo kući, stavqamo na ogwište ili u peć i spalimo do Božića ujutro. Na taj se dan bdelo, čeka-

Bijela p^elA

jući Božić, dan Hristovog rođewa. Badwak i wegovo spaqivawe po starom verovawu ima zaštitnu moć. Kako bi Božić bio praznik novog vremena, bitno je da je na Badwak svaka kuća umesi božićne obredne hlebove, od kojih je najznačajnija česnica. Česnica se po običaju lomi za vreme božićweg doručka, a najčešće ručka. To je ritual koji vodi do-

maćin kuće i wegovi ukućani. To je za nas Srbe druga velika porodična slava. Česnica je napravqena negde od belog brašna a u siromašnim krajevima i od kukuruznog. U našem narodu verovalo se da česnica predstavqa simvol bogatog i berićetnog leta, nastupajuće godine. Kod nas pravoslavnih božićna slama je neodvojivi deo sdržaja Badwaka i Božića. Mi pravoslavci za Božić, umesto božićne jelke koja je tradicija kod rimokatolika, pravimo korpu izobiqa, korpu puna različitih plodova. Radoš Matić

Rođewe Hristovo, ikona, Zbirka poslevizantijske umetnosti, Narodni muzej u Beogradu

ožda baš kod onih spomenika daleke prošlosti o kojima malo znamo, možemo najboqe osluškivati treptaje minulih vekova. U Srbiji je takvih spomenika popriličan broj. Posebno se izdvaja Trška crkva nedaleko Žagubice u Homoqu. Iako je pored puta, malo

kve bili su na strani Austrije. Pop Gligorije je čak nudio austrijskom generalu Vartenslebenu 1788. da sa 1000 naoružanih qudi očisti od Turaka predeo između Kladova i Vidina. O značaju Trške crkve svedoči i natpis iz 1796. uglednog Voiština Kaluđerovića. U vreme srpskih ustanaka 1811. godine homoqski vojvoda Ilija Stošić obnavqa crkvu, prilaže četiri ikone i zvono. Tako se Trška crkva posle dugo vremena oglasila i zvonom. Crkva je posvećena Bogorodici ili Maloj Gospođi, kako

Trška crkva

OsluškivaWe vekova ko na wu obraća pažwu, a još mawe svraća. Pretpostavqa se da potiče iz vremena pre kraqa Milutina. Utvrđeno je da je na wenom mestu postojala starija bogomoqa. Delovi te građevine ugrađeni su u postojeću crkvu. Trška crkva je više puta razarana, pa obnavqana, tako da ne znamo wen prvobitni izgled. Prema jednom uklesanom natpisu doznajemo da je već 1429. godine obnavqana, za vreme despota čorđa Brankovića, da je glavni zidar bio Oliver, a da je sve urađeno na zahtev protopopa Kuzme. Iz vremena turske okupacije Srbije malo je podataka. Nešto više ih je iz 18. veka. Na primer, sveštenik Neško Stefanović bio je zatočen u Temišvaru, ali nigde ne piše za šta je optužen. U vreme tursko- austrijskih ratova sveštenici Trške cr-

je narod zove, najverovatnije krajem 14. veka. Po tome je 1467. godine i selo i trg nazvan Gospođinci i tako je ostalo do danas. Narod, ipak, crkvu ne naziva Bogorodična, već Trška, po trgu gde se vekovima trgovalo. Bilo je mišqewa da je crkva prvobitno bila posvećena sv. Nikoli, ali za to nema dokaza. Iako je od portala stare crkve malo delova ostalo, ono što je ugrađeno u zapadnu fasadu postojeće, deluje impresivno. Osakaćeni krilati lavovi koji pritišću neke demone svojom patiniranom rustičnošću odaju lep primer romanskog stila. Trška crkva je jedinstvena u Srbiji po broju urezanih predstava jelena na južnoj fasadi (jedino ima još jedan urezan na severnoj fasadi Bogorodičine crkve u Studenici). Čovek je jelena uvrstio u

svoj magijsko-ritualni svet još u vreme paleolita (pećina Lasko u Francuskoj). Od tada su mu mnogi narodi pridavali razna značewa. Nije iskqučeno da su oni boraveći na prostorima Balkana ostavili nešto od toga. Ono što je izvesno – jeleni na Trškoj crkvi najviše se vezuju za hrišćansku tradiciju. Jer, uz predstave jelena nalaze se i brojni nadgrobni zapisi, a jelen u tom kontekstu znači simbol života. A možda je ostalo nešto i od Kelta koji su u Podunavqu i šire boravili oko osam stotina godina. Jelen je za wih predstavqao glasnika između sveta bogova i sveta qudi. Kako god, natpisi, zapisi i crteži na Trškoj crkvi dugo će pružati mogućnost za osluškivawe mnogo toga što minula vremena još kriju. Milutin Dedić

Bijela p^ela

Pi{e: Jovan Savi^in Prica

mah ostvarilo. Tako su po prostorima Balkana mnogi prirodni objekti dobili ime Svetiteqa kao: Savina voda, Savin krš, Savina pećina, Savino jezero… Svaki toponim ima objekt po kome je i kako dobio ime, ali zbog nedostatka prostora nije u ovako kratkom prikazu moguće to izvesti, odnosno opisati.

Sva carstva Svetog Save Sveti Sava naslijedio je sve ono pozitivno i svijetlo što je postojalo u vjerovawu prije hrišćanstva. Jasnije rečeno, narodni pripovjedači i tumači svijeta i života „pripisali su“ kroz vjekove sva pozitivna svojstva, moći, djelovawa i htijewa Svetom Savi. U narodnom folkloru Sveti Sava predstavqa moćno nadnaravno biće. On je učiteq svih zanata muške i ženske ruke. Jednako djeluje i poučava qude u carstvu biqa, carstvu voda, carstvu zemqe, carstvu nebeskih pojava, carstvu znawa i umijeća. On je uvijek i svuda pomagač qudima i životiwama. Toponimi Svetog Save govore kako je Svetiteq obišao cijeli svijet i ostavio tragove qepote i pravde, pouke i pomoći. Stalno je putovao sa svojim štapom kojim je činio čudesa. Bilo je dovoqno da štapom prekrsti po zemqi ili bilo čemu, i pomene riječima što želi, i to bi se od16

Bijela p^elA

U cijelom balkanskom prostoru od jugoistoka prema jugozapadu postoje brojni geografski objekti koji nose ime Svetog Save, ne samo na prostoru Srbije, nego i prostorima izvan. Ime Svetog Save i wegovih podviga poznato je u cijelom svijetu. Podignuti su hramovi Svetog Save gotovo svuda gdje žive srpski iseqenici i wihovi

potomci, što znači zaista po cijelom globusu. Srbi iseqenici donosili su svog Svetiteqa sobom kao neprocjenqiv draguq duha koji čuva tijelo i uznosi dušu. Od Novog Zelanda preko Australije, Sjeverne Amerike, Kanade, Aqaske, Sibira i Rusije, pa po cijeloj Evropi postoje hramovi Svetog save. Na prostorima Balkana gdje su trajali stravični ratovi, Sveti Sava miri zaraćene, liječi bolesne i rawene. O Svetom Savi napisane su mnoge kwige.

Hodočašće Svetom Savi Svetitequ Savo, Zvijezdo Gore Svete, u pustiwi vodo, vatro u ledištu. Krilo nad ambisom, nado iznad groba! Podari nam riječi pjesme uzvišene, Što razumom tvojim bit istine zbori: Da u svakom biću qudskog mučenika Pati naše srce, našu dušu boli. Privedi nas Slovu Tvoga Uzvišewa, Koje glasi: Praštaj, Pomozi, Izvoli! Jer u Vaseqeni nema qepšeg cvijeta Od srećnog lica komšijskog djeteta, Niti ima duge u Svemiru šire, Od spojenih ruku kad se braća mire.

PutovaWe u vječnost ijepi moj narode bijelopčelski, danas ćemo Sunčevim kolima poletjeti u Francusku, tačnije u stoqeće osamnaesto da prisustvujemo čudu neviđenom. Presvucimo se nevidqivim ogrtačem i krenimo da vidimo čudo koje do sada nije vidio niko od roda qudskog gledajući u nebo hiqadama godina. Mi ćemo danas, 17. maja 1783, posmatrati leteću spravu koja će se kretati nebeskim beskrajem među pticama, qudskim umom izmišqena i rukom qudskom ostvarena. To je balon! Kroz duge mračne milenijume naš davni predak nije prestajao sawati o letu među oblacima i zvijezdama. O tome svjedoče crteži otkriveni u pećinama diqem svijeta na svim kontinentima. I ja kao letač Hiperborejac i dijete qudskog uma i mašte spadam među likove svjetlosti, sreće i qepote, a o tome ćemo drugom prigodom. Vratimo se crtežima i čežwi qudskoj da „dokuči zvijezde“. Na crtežima upregnuta su četiri orla, ptice selice, labudovi i druge. Sve su pri-

kazane kao zaprega i čovjek kao kočijaš. Konačno je problem osvajawa nebeskih visina zajedničkim snagama riješila fizika i kemija. Fizika je u pomoć pozvala vatru, a vatra oslobodila za let energiju. Promatrawem leta ptica došlo se do balona koji su izradili braća Montgolfier, vlasnici tvornice papira i tapeta. Graditeqi su slabo odvojili vatru koja gori u loncu na dnu balona i grije zrak potreban za uzlet balona. Vatra je zahvatila papirnatu oplatu i sve je progutao plamen. Nekoliko tjedana nakon prvog leta, iste godine let je ponovqen u Parizu. Sve je teklo u redu, a onda se zbio događaj za pamćewe. Balon je nakon leta od dvadeset kilometara pao na zemqu usred poqa i smrtno uplašio seqake. U

panici su pomislili da je pao mjesec. Kad su se pribrali od straha, rastrgaše balon u komade. Krpe od balona svezaše za kowski rep, proneseše ih ko pobjedničke zastave kroz okolna sela. Vlada je izdala proglas da se o ovom događaju ne čine nikakve nepodopštine – jer je to začetak vremena u kome će ovaj događaj i ova naprava igrati korisnu ulogu za cijelo društvo. Da bi se doznalo mogu li živa bića izdržati put kruz vazduh, objesiše za balon kavez ispleten od vrbova šibqa i u wega staviše ovcu, pijetla i patku. Noseći prve putnike balon uzleti 19. septembra 1783. godine. Tome, do tada neviđenom čudu, bila je prisutna cjelokupna svita i posluga Versaillesa. Balon nije letio visoko ni daleko i sve je završilo vez nezgode. Kada je slama pod balonom izgorjela, kugla od papira spustila se u obližwu šumu. Ustanoviše da su sve životiwe sasvim zdrave; niti su im slomqene kosti, niti je narušen ritam disawa, niti im je naškodila brzina kretawa. Pitate zbog čega je ovca, između toliko životiwa, ušla u ovu priču? Odabrana je zbog božanstvene ćudi i mirnoće. A mir je bio potreban da se balon ne bi tresao. J.S. Prica

Bijela p^ela

Piše: Milena Dražić

Morava

o što se u Srbji decenijama toliko toga zvalo Morava, može da dovede u nedoumicu neupućenog stranca. Bioskopi, kafane, hoteli, preduzeća, zanatske radionice, zemljoradničke zadruge, cigarete bez filtera u zelenoj kutiji sa devojkom koja sedi u suknji od cigareta, pa jedno kolo, čak i jedan avion, nazvani su imenom Morava. Kao da je u pitanju neko božanstvo, pomisliće. A zapravo, za Srbiju reka Morava i jeste neko božanstvo. Ona je ogledalo istorije naroda na ovom tlu, najveća srpska reka. Na mapi njen tok od tri reke, Južne i Zapadne Morave, a treća je Velika Morava, nastala od prethodne dve, na mapi liči na krvotok Srbije, na kičmu Balkana, bez koje bi život ovde možda i nestao. Tok Morave prati ljude od predistorije do danas. Reka je simbol Srbije kroz vekove. Opevali su je pesnici, pisci uvodili u romane, njoj se devojke ispovedaju kad ih momci ostave, pokraj Morave šetaju zaljubljeni. Moravom se brodi, vadi se pesak, pliva se i skače u vodu, lovi riba, na obalama napasaju stada, obrađuje zemlja. Plodna je, ali i vodoplavna. Zato joj je dopušteno da prođe samo kroz jedan grad, kroz Ćupriju, da ne plavi naselja. Velika Morava, ili samo Morava, nastaje spajanjem Zapadne i Južne Morave kod grada Stalaća, gradića i centralne železničke raskrsnice. Odatle hita na sever, da se u okolini Smedereva priključi Dunavu i u njegovom zagrljaju otplovi do Crnog mora. Ušće u Dunav je između sela Kulič i Dubravica, ispod Smedereva i velikog ugljenog basena Kostolac. BIlo je kasno proleće kad sam prvi put bila na ušću Morave u Dunav.

Bijela p^elA

Most u Ćupriji, jedinom gradu kroz kojeg teče Morava

Najpre me je prizor dve velike i snažne vode, od kojih ona slabija pristaje da bude progutana, podsetio na stare slikare koji pokušavaju da naslikaju raj. Osetila sam dobro moć vode koja u mene uliva snagu, a potom bogatstvo prirode, njene lepote i sile, njene plodove zelenila koje buja na rekama. Dunav je bio širok, prostran, jedva mu se vidi druga obala, a Morava bujičasta, u žurbi da se spoji. Bilo je nečeg veličanstvenog u toj moći prirode pred kojom je čovek, ma šta mislio o sebi, mali i nebitan i nemoćan. Velika Morava je duga 185 kilometara, a sa Zapadnom Moravom meri 493 kilometra. Južna Morava, koja je najveći izvor vode za Moravu, duža je, ali je zbog uređenja korita i melioracije danas kraća. Sve tri Morave skratila je ljudska ruka. Nekada je reka bila duža od 600 kilometara, danas je, sa svim pritokama, 550 kilometara, a i dalje je najduži vodeni put na Balkanskom poluostrvu. U prohujalim stolećima reka je bila poznata po nepreglednim šumama, ali danas ništa nije ostalo od velikih stabala. Uopšte, čudno je koliko je ljudska ruka intervenisala na tokovima ove reke. Velika Morava je pravila meandre, a posle poplava bi menjala tok i tako

Reka dev za sobom ostavljala jezera, koje ljudi zovu moravišta. Danas je plovna svega tri kilometra od ušća, a u istoriji je bila sve do Ćuprije. To joj je skratilo tok. Morava teče najplodnijim i najgušće naseljenim područjem Srbije, Pomoravljem. Pomoravlje je u zalivu nekadašnjeg Panonskog mora iz Balaševićeve pesme, koje se isušilo pre oko 200.000 godina. Doline tri Morave su mesto nastajanja srednjovekovne srpske države – Moravske Srbije. Iz ovog perioda sačuvano je mnogo istorijskih spomenika, pre svega crkava i manastira izuzetne lepote. Sve one pripadaju jednom potpuno novom umetničkom pravcu – “Moravskoj školi”. Manastiri Lazarica ili Ravanica i danas su nezaboravni zbog svoje lepote i svakako su srednjovekovna umetnost koja je nezaobilazna za posetioce Srbije. Rekom koja je srce Srbije tekli su i danas teku vekovi. U srpskoj istoriji Pomoravlje je postalo kolevka moderne srpske države na početku 19. veka, Moravske Srbije. Zato je ona

tema brojnih pesama koje slave njene vode i lepotu, ai ne zaboravljaju njenu zlu ćud i vodoplavnost. Po tome, Morava – ili tri Morave – ima ćud devojke, lepe, snažne, ali svojeglave. Svako ko prati tok Morave, videće neke od najlepših krajeva Srbije, a upoznaće i stanovnike i uveriće se u njihovu ljubaznost i gostoljubivost, koje su postale legendarna. Iz jednog uputstva za turiste citiramo: “Značaj Morave – njena veza sa narodom, plodnost koju donosi, ali i njen nepredvidivi karakter, zabeležen je u velikom broju narodnih pesama, a mnoge, nove, nastaju i danas. Možete ih čuti u skoro svakoj kafani pomoravskog okruga.

pripovetkama, sećanjima, pričama srpskih realista i u jednoj monografiji. U njoj se piše o starim vodenicama, tamnih tavana što mirišu na brašno i hleb, punih bele paučine i vampira i sa žalošću zaključuje da bi u takvim ostacima danas mogli da se otvaraju kulturni i etno centri,

vojka – Boginja rata Ako se zadesite u kafani sa muzikom uživo, zatražite da vam sviraju “Oj, Moravo”, “Moravo, najlepša reko” ili “Devojke sa Morave” – u pevanju će vam se sigurno pridružiti i ostali gosti kafane. A ako radije igrate, pitajte da vam pokažu srpski folklor, posebno moravac – tradicionalno srpsko kolo sa ovih prostora, ime dobilo opet po ovoj reci…” A prema našim istraživanjima, dobre su još pesme „Moravsko predvečerje“, „Oj Moravo, tija reko“, „Uz Moravu vetar duva“, „Na Moravi vodenica stara“, „Moravac kolo“ i mnoge druge. Velika je šteta što je vreme izbrisalo još jednu istorijsku zanimljivost Velike Morave: vodenice. One su ostale samo u pesmama, narodnim

drže časovi o prošlosti. Ali, u neko vreme vojska pre oko 150 godina zaključuje da vodenice vitlare ometaju plovidbu Velikom Moravom. Vojni inspector Aleksić zapisuje 1869. da seljaci dižu vodenice gde im padne na pamet, prenose ih, da su pravili sprudove, brane od kolja i pruća preko cele širine reke, kako bi brža voda okretala vodenični kamen. Oficir zamera seljacima što su se ponašali kao vlasnici reke, a saznajemo i još da su vodenice podizali ljudi koji žive satima udaljeni, nap o šest sati vožnje od Morave: iz Beograda, Smedereva i Kragujevca… Svim đacima Bijela pčela preporučuje da pročitaju narodnu epsku pesmu “Smrt vojvode Prijezde”, o ljubavi vojvode iz Stalaća i njegove

žene Ljubice i borbe protiv Turaka, a mogu je naći u svakoj zbirci epike, kako bi bolje razumeli narod i reku Moravu. O njihovom dostojanstvenom izboru smrti umesto ropstva. A pesma kaže: “Morava nas voda od‘ranila Nek‘ Morava voda i sa‘rani! Pa skočiše u vodu Moravu.” Morava? Šta, napokon, može da znači to ime Morava? Rimljani su Veliku Moravu zvali Margus (Zapadnu Brongus, a Južnu Angrus). Današnji grad Ćuprija postao je u rimsko doba, prema latinskom Horreum Margi, to jest Žitnica Morave. Međutim, velika naučnica Ranka Kuić izvodila je zaključak iz svog širokog obrazovanja i dubokog poznavanja keltske kulture i jezika. Pretpostavljala je da je ime Morava spoj keltskog sufiksa za reke: AVA, MORAVA, spoj MOR plus AVA, pri čemu je ava sufiks za reku, a mor keltski prefiks za devojku. Dakle Devojka-Reka. Morrigu ili Morrigan je u Irskoj bila „kraljica duhova“ i boginja rata. Ako prefiks u našoj reci MORAVA shvatimo kao izvedenicu od imena irske boginje rata MORRIGU i keltskog sufiksa za reke – AVA, onda dobijamo naziv naše reke: Mor MOR(IGU) plus AVA – MORAVA, u značenju Boginja Reke. Pošto često plavi, ona je ratoborna, pa je i hirovita i kraljica duhova, sve u isto vreme, istovremeno plahovita, nepredvidljiva reka-devojka. A može biti i Boginja Reke. U oba tumačenja nogu se naći osobine najvoljenije srpske reke Morave. Bijela p^ela

Moto: Želimo ostati ono što jesmo

ZEMLJE EU

LUKSEMBUR * Naziv Luksemburg

potiče od dvorca Lucilinburhuc, kasnije poznatog i kao Lützelburg. Luksemburg je nastao u nekadašnjem Svetom rimskom carstvu kao grofovija, a danas je posljednje veliko vojvodstvo na svijetu.

(luks.: Groussherzogtom Lëtzebuerg, njem.: Grossherzogtum Luxemburg, fra.: Grand-Duché de Luxembourg)

Službe

* Veliko Vojvodstvo

Luksemburg je država u zapadnoj Evropi. Graniči s Njemačkom na istoku, Francuskom na jugu i Belgijom na zapadu i sjeveru.

BELGIJA

Glavni grad Luksemburg Službeni jezik luksemburški, francuski i njemački Državno uređenje Parlamentarna monarhija Površina 2.586,4 km2 Stanovništvo oko 600.000 Valuta evro - od 1. siječnja 1999. Ustav je dobio1868. g. i na snazi je i danas, a monarhijom upravlja vladarska kuća Nassau-Weilburg.

HISTORIJA * Područje današnjeg Velikog vojvodstva Luksemburg bilo je naseljeno Keltima, Rimljanima i Francima. * Prvi spomen današnjeg Luksemburga je zabilježen 963. godine. * Car Karlo IV daje Luksemburgu status vojvodstva 1354. godine. * Za vrijeme Napoleona osvajaju ga Francuzi. Nakon njegovog poraza i Bečkog kongresa odobrena mu je autonomija kao velikom vojvodstvu. * Bio je dio Belgije tokom devet godina. * Formalna nezavisnost zemlje je proglašena 1867. godine kada se i obavezala na neutralnost. * Tokom oba svjetska rata bio je okupiran od strane Njemačke. * U toku Drugog svjetskog rata oslobađaju ga Saveznici 1944. godine.

NJEMAČKA

FRANCUSKA

Luksemburg -

* Druga je najmanja zemlja Evropske unije. * Jedna je od zemalja osnivača Evropske ekonomske zajednice. * Zajedno s Belgijom i Holandijom čini zemlje Beneluksa.

Dvorac Châteaux de Bourscheid u Ardenima

Simbol Luksemburga je okrunjeni crveni lav na bijelo - plavim prugama.

Glavni grad se razvio u vodeće finansijsko središte Evrope gdje 161 evropska i međunarodna banka imaju svoje filijale i podružnice. Luksemburg je među najbogatijim zemljama, ne samo Evrope, već je po bruto proizvodu po stanovniku treći na svijetu poslije Lihtenštajna i Katara.

eni grb

Luksemburg je među 6 država osnivača Evropske unije i NATO saveza.

Luksemburg je jedna od pet zemalja Evropske unije koje nemaju izlaz na more. Ostale su: Austrija, Češka republika, Slovačka i Mađarska.

U Luksemburgu, koji broji oko 600.000 stanovnika, živi 180 nacija. Udio stranaca u ukupnom stanovništvu iznosi 44,5%. Oko 16,5% stanovništva su državljani Portugala, zatim Francuzi (5,8%), Talijani (4,1%), Belgijanci (3,5%) i drugi. U glavnom gradu 61,66% stanovništva čine strani državljani.

Evropska investicijska banka

Our - park prirode

Najčešće vrste drveća su crvena bukva, hrast, javor i smreka. Dio Ardena je karakterističan po šumovitim brežuljcima i dubokim riječnim dolinama.

Jezero Haute-Sûre - nacionalni park

Zlatokresta nacionalna ptica RELIGIJA 95% su katolici, a ostalih 5% protestanti, jevreji i muslimani.

- glavni grad

Stari dio grada opasan je djelomice sačuvanim zidinama (dio UNESCO-ve svjetske baštine)

Dolina Müllerthal

Pierre-Joseph Redouté (1759 –1840), među najvećim ilustratorima botanike nazvan “Rafaelo cvijeća”. Влада Луксембурга у избеглиштву је прекинула традицију неутралности, и придружила се савезницима у борби против нацистичке Немачке. Мала група луксембуршких добровољаца се борила у бици за Нормандију. Луксембург је био један од оснивача Уједињених нација 1946., НАТО-а 1949. и Европске економске заједнице (данашња Европска унија), 1957.

Sosthčne Weis (1872–1941) umjetnik koji je naslikao više od 5.000 akvarela grada i okolice.

POZNATI

Jean-Claude Juncker Жан Клод Јункер, Predsjednik Evropske Komisije

Marc Girardelli (1963.) bivši austrijski i luksemburški alpski skijaš. Nitko osim njega nije uspio 5 puta osvojiti veliki kristalni globus.

Uredio, graﬁčki oblikovao i proputovao: Dragan STOJKOVIĆ

Maja

Čim sam ugledao Maju, znao sam da ću da se zaljubim. I jesam. Prvo mi je bilo lepo, a onda je počelo da me smeta što ona pojma nema o tome. S njom me je upoznao Neša Bizon, za četiri klikera. Njega su i tako zanimali samo klikeri, pa mi nije bilo teško da se uz malo oklevanja i dosta šepurenja, doduše, odšeta do klackalice na kojoj su bile Maja i neka njena drugarica. Ja sam se muvao uz njega, i tako je led bio probijen. Pošto smo se upoznali, Maja predloži da se igramo roditelja i dece. Pristao sam, ali sam se namrštio kad je Neša dobio ulogu Majinog muža, a ja i ona klinka – njihove dece. Posle je Neša morao da ode jer ga je deda zvao zbog nekih iscepanih novina ili tako nešto, pa sam ja iskoristio priliku da Maji pokažem kako se vešto pentram po drveću. Popeo sam se na jedno, raširio ruke, držrći se samo nogama oko grane – ali ona ništa. Samo me je pogledala kao da vidi narandžastog slona, ili tako nekako i nastavila da se klacka. Nisam odustajao. Pošto je stvar krenula, to jest – pošto smo se upoznali, rešio sam da joj nešto poklonim. Odlučio sam se za žabu. To uopšte nije bilo lako jer žabu među našim soliterima teško možeš da sretneš. Srećom, izvukao me Aca Glavonja. Pristao je da mi za sedam klikera – među njima je bio i moj najdraži staklenac – da svoju žabu, koju je već nekoliko dana držao u jednoj tegli i sa kojom ionako nije znao šta će. Trampili smo se i ja sam, sav srećan, odjurio, bojeći se da se ne predomisli. Ne pitajte me kako je ispalo. Prvo je pobledela, onda me je pogledala nekako sažaljivo, a na kraju me ošinula pogledom od koga sam pretrnuo i okrenula mi leđa. Žabu sam dao Arsi iz mog ulaza, za kliker i dva stripa, što me je donekle utešilo, ali Maja mi, svejedno, nije izlazila iz glave. Ne voli veštine – u redu. Ne voli ni životinje – u redu i to. Ali sigurno voli hrabrost.

Potući ću se sa nekim i ima da me zavoli ko ništa. Merkao sam s kim bih mogao. Goran je bio isuviše velik – uvek je vodio glavnu reč. Marko je prgav i viši od mene. Jednom mi je oteo dva klikera. Srđan jedva čeka da se pobije. A ni onaj Nikola ne izgleda bezazleno, iako je uvek uštirkan i nosi naočare. Na svu sreću, opazim nekog klinju koga nisam poznavao. Vrteo se oko Maje i one njene drugarice i delovao prilično mirno i poslušno. A bio je i mlađi i sitniji od mene. Još samo da nađem razlog. Tek što sam to pomislio, klincu ispade lopta iz ruku i dokotrlja se do mene. Kakva prilika! Pošao je za loptom, ali kad je pokušao da je podigne, zatekao je moje stopalo na njoj. Stajao sam, pobedonosno, i gledao ga onako pognutog. On je ćutao. – Šta je mališa?! – rekoh. Nije ni beknuo. – A-ha, to je to – pomislih. – Tražiš nešto, a? – rekoh glasnije da me Maja čuje. – V-vrati mi moju loptu – promuca klinja suznih očiju. – Tutanj, bre – rekoh ja i odgurnuh ga i ne pogledavši ga. Gledao sam, naravno, u Maju. – Ne diraj mi brata! – Maja se izdra na mene – Idi gledaj svoje žabe! Šta još da vam kažem? I ovo je dovoljno. Izbegavam Maju i njeno društvo i mrzim Acu Glavonju što svakom stavlja pod nos moj najdraži staklenac. Ipak, zapazio sam jednu Slavicu. Još ne znam, ali i to će se srediti. Ranko sa mog sprata nudi mi da me upozna s njom za samo dva klikera – doduše mermerca. Videću još. Za početak, verovatno ću joj pokloniti guštera koga sam uhvatio juče. Dragomir Đorđević

Bijela p^elA

Bijela p^ela

Bijela p^elA

Bijela p^ela

Bijela p^elA

Bijela p^ela

Bijela p^elA

Bijela p^ela

Otpad je svuda Oko nas Pripremio: V. Radosavljević

Otpad je svuda oko nas, ali ne zato što on želi, nego zbog toga što su ljudi tako htjeli. Proizvode otpad u kućama, u in-

dustriji i tvornicama i u svim drugim jestima gdje žive i rade. Ljudi od otpada čine smeće i u svim drugim mjestima gdje žive i rade, i u svim dijelovima prirode gdje se nađu. Čak i sama priroda sudjeluje u tome olujama, poplavama i drugim katastrofama, ali u mnogo manjoj mjeri nego to čine ljudi. Jedino jaki vje-

trovi nikad ne odustaju od razbacivanja papira i plastičnih kesa koje često zagađuju prirodu i okoliš. Prirodu najmanje otpadom onečišćuju životinje. Jedino naši mrki medvjedi kad su gladni, dolaze do kontejnera i kanti za smeće i prevrću ih ne bi li našli hranu. Srećom to nije česta pojava.

Ipak, najviše smeća svuda oko nas stvaraju ljudi. Zato su i dužni da otpad i smeće skupljaju i da ga zbrinjavaju kako se ne bi dogodilo da odbačeni otpad i smeće prirodu, ne zatruju prirodu, biljke, životinje, pa i ljude. Da se to spriječi potrebno je sav odbačeni otpad sakupiti i razvrstati u četiri grupe kako je na-

značeno na najnovijim spremnicima za smeće u gradu. U plavu kantu na kojoj piše papir, odbacuju se novine, papirna ambalaža… U narančasti otpadnik odbacuje se sve stakleno. Na žutom kontejneru piše metal, plastika, tetra ambalaža. Tu se ubacuju plastične vrećice, boce za

jestivo ulje, sredstva za čišćenje i pranje, čaše i posude za jogurt kao i svi ostali proizvodi od plastike, ali u nju se ne smije bacati ambalaža koja sadrži motorna ulja, pesticide i otrovne materije. U zelenu kantu označenu kao preostali otpad odbacuje se kuhinjski biootpad.

Kraljica balkona Zahvaljujući svojoj ljepoti vodenika je postala kraljica balkona. Ova ukrasna biljka vrlo je nježna i lako se uzgaja, ali ne podnosi hladnoću i voli polusjenu pa se u vrt može iznijeti tek kad zatopli. Sije se vrlo rano, već zimi, a nakon pet tjedana, procvjeta u proljeće i pokaže svu ljepotu svojih bijelih, crvenih, ljubičastih ili ružičastih cvjetova.

Bijela p^elA

ta divna stvorenja

Majmun drekavac

Ja sam pošten majmun sportskog duha pun po drveću se verem i ponekad se derem. Zovu me i reponja i urlikavac širokonosonja i drekavac. Al’ to mene ne čudi jer takvi su ljudi, a čovjek mi je kum koji po sebi sudi.

zanimljivosti

 Dikobraz je glodavac pokriven bodljikavom odjećom koja mu često služi kao odbrana od napadača. Iako nikog ne napada, jer se hrani samo biljem, dogodilo se u Kanadi da su ga napala dva neiskusna psa. Dikobraz ih je tako izbo svojim bodljama da su psi završili kod veterinara na operaciji. Dikobraz je inače vrlo plašljiv, a kad mu se čovjek približi, prvo počne da tapće zadnjim nogama, a onda započne roktati kao svinja.

 Medvjed nosan ili koati je dosta sličan našoj kuni, jedino ima dugi nos, zbog čega je i dobio ime nosan. Od ostalih životinja razlikuje se i po dugom repu dugom i do pola metra. No, iako je nosat i repat, veoma je simpatičan i živi u obiteljskim skupinama u šumovitim dijelovima Južne Amerike.

 Kakapo ili noćni papagaj živi na Novom Zelandu i spada u najglasnije ptice na svijetu. Jedinstven je po tome što je jedini papagaj koji ne može letjeti i što je najteži, iako se hrani samo biljem, koje traži samo noću. Kakapo je zanimljiv i po tome što o mladuncima brinu mužjaci, a ne samo ženke. I pored svih ovih rekorda, spada među najugroženija bića nasvijetu. Smatra se da ih danas ima najviše stotinjak.

 Dupini, delfini ili pliskavice bili su od davnina omiljene morske životinje, čak se vjerovalo da oni donose sreću. Posebno su u to vjerovali moreplovci jer kad bi poslije dugog putovanja po pučini ugledali dupine, znali su da se nalaze blizu kopna i zato ih je dobroćudni doček dupina uvijek radovao.

Bijela p^ela

DEJAN ALEKSIĆ, pisac

Dejan Aleksić je objavio dvanaest knjiga za decu, pesničkih i proznih knjiga, kao i nekoliko pozorišnih tekstova koji su izvođeni na brojnim scenama u Srbiji. Za svoje stvaralaštvo u oblasti književnosti za decu dobio je gotovo sve značajne nagrade: Nagrada ,,Politikin zabavnik“, ,,Neven“, ,,Mali princ“, Nagrada Zmajevih dečjih igara, ,,Rade Obrenović“, ,,Plavi čuperak“, Nagrada Sajma knjiga u Beogradu, Nagrada Sajma knjiga u Banja Luci, Nagrada Radio Beograda, ,,Dositejevo pero“, ,,Zlatno zvonce popularnosti“, ,,Srebrno Gašino pero“... Stihovi i proza za decu ovoga autora zastupljeni su u čitankama i lektiri za osnovnu školu. Radi kao glavni i odgovorni urednik Izdavačke delatnosti ,,Povelja“, u Narodnoj biblioteci ,,Stefan Prvovenčani“ u Kraljevu. Rođen sam 1. maja 1972. godine. Moji rođendani su se, dakle, odvijali u opštoj prazničnoj atmosferi, ali pominjanje tog datuma me je u detinjstvu pratilo tokom čitave go-

Bijela p^elA

Kad SAM BIo mali

dine, i to u službi prekora: ,,Kako je moguće da neko ko je rođen na Dan rada bude takva lenština?“ Tačno je da me nije krasila radna disciplina, ali mislim da nisam bio lenj, naročito za ono što je predstavljalo predmet mojih interesovanja. Druga je stvar to što ta interesovanja, kao i većina dece, nisam delio sa odraslima. Kažu da je dan mog rođenja bio sunčan i kao stvoren za izlet. Meni je svakako bio izletnički. Napravio sam izlet u svet. Porodilište se nalazilo u blizini velikog parka, a pošto se moj veliki dolazak dogodio u popodnevnim satima, priča se da sam bio dočekan raskošnom pesmom ptica, mada se ja toga, razumeće-

PISANJE - PRIZIVA te, uopšte ne sećam. Ne sećam se ni pohvala koje sam, kao primerna beba, dobio od babica. Međutim,

čak i da sam upamtio njihove reči, ne bih mogao da ih razumem, jer je mesto mog prvog ovozemaljskog plača bilo daleko od zemlje mog maternjeg jezika – u Nemačkoj. Samo dva meseca kasnije, roditelji su me dovezli u Kraljevo, gde sam i odrastao. Do devete godine sam rastao bez mame i tate, u kući i pod starateljstvom njihovih kumova, dragih i dobrih ljudi, koji su činili sve da mi detinjstvo bude bezbrižno. Tako je zaista i bilo. Svet sam počeo da otkrivam i osvajam iz tog dvorišta na rubu grada, okruženog baštama i voćnjacima – savršenom scenografijom za podsticanje avanturističkog duha, kakav se u meni budio češće no što se odraslima sviđalo. Prve knjige koje sam pročitao, a koje su mahom bili romani sa pustolovnom tematikom, smesta bih pretvarao u predloške za igru. Vladao sam i solidnom moći ubeđivanja, pa su

deca iz susedstva bespogovorno prihvatala moje ideje i uputstva, kao i raspodelu uloga u tim celodnevnim predstavama na otvorenom. Kauboji i Indijanci, gusari, vanzemaljci i čitava plejada izmaštanih likova očas posla bi zapodenuli svoje čudesne živote pod okriljem naše neutažive strasti za igrom. Sa posebnom pažnjom i pripremama prilazili smo igri u kojoj smo oponašali događaje iz narodnooslobodilačke borbe. Naravno, nikom nije bilo milo da se nađe u ulozi Nemca. O okupatoru smo mislili sve najgore. Taj zadatak su, po pravilu, dobijala nešto mlađa deca. Bivalo je zbog toga često i plača. Šta se mene tiče, znalo se: ako je Sutjeska – igraću komandanta Savu i poginuću naslonjen na drvo; ako su ,,Otpisani“

ne sastave, recimo, nikada nisam radio prema zadatim temama, već

ANJE DETINJSTVA – igraću Prleta, neodoljivog dasu, koji u opasne akcije kreće ležerno i sa osmehom, kao na novogodišnju zabavu; a ako je Neretva – igraću samog Tita. Ugled u društvu mi je znatno opao kada su roditelji, konačno se vrativši iz te omražene Nemačke, doveli i mog trogodišnjeg brata. Imati brata koji govori i razume samo nemački jezik bilo je ravno izdaji. Ipak, nije mi trebalo mnogo da slabost pretvorim u korist. Moj brat je bio kao poručen za ulogu Nemca. Nije ni imao izbora. Ulazak u društvo morao je nečim da plati. Naučili smo ga kako se gine i on je to odlično obavljao, nekoliko desetina puta dnevno. Prve školske dane pamtim kao doba velike radosti. Poći u školu značilo je svojevrsnu inicijaciju u ,,ozbiljan“ svet. Međutim, sa tim su došle i obaveze i odgovornost. Bio sam uzorno, ali prilično svojeglavo dete. Teško sam se navikavao na zadatke. Pisme-

sam pisao nešto po sopstvenoj volji. Odbijala me je obaveza da radim isto što i drugi. Nešto od te svojeglavosti sam sačuvao sve do danas, bez

čega, čini mi se, ne bi bilo ni moje književnosti za decu. Maštovitost, nesmirajni duh i sklonost ka igri jesu one detinje osobine koje sam uspeo da iskoristim i u svom spisateljskom radu. Zapravo, pišući za decu, na neki način prizivam sopstveno detinjstvo, osluškujem glasove iz doba kada sam bio u centru sveta i osećao se najbolje tamo gde sam.

Bijela p^ela

SRPSKI SLIKARI Piše: Borislav Božić, prof.

Hilandar je srpski pravoslavni manastir koji se nalazi na sjevernom dijelu Svete gore Atos, trećem kraku poluotoka Halkidika. Manastir su osnovali Sveti Sava i wegov otac Stefan Nemawa krajem 12. vijeka. Svi su srpski vladari kroz istoriju pomagali izgradwu manastirskih crkava i drugih prostora, a u vrijeme turskih pohoda i osvajawa manastir su svojom pomoći održavali ruski carevi i moldavski kneževi. U Hilandaru se čuva najvrednija i najbogatija zbirka rukopisa, ikona, fresaka i drugih predmeta od visoke umjetničke vrijednosti koji svjedoče i predstavqaju značaj sredwovjekovne srpske kulture i državnosti. Hilandar se od 1988. godine nalazi na UNESCO-vom popisu zaštićene svjetske kulturne baštine.

Bijela p^elA

HILANDAR IKONA BOGORODICE TROJERUČICE Kao najvrednija svetost iz zbirke hilandarskog blaga izdvaja se čudotvorna ikona Bogorodice Trojeručice, kao najpoštovanija i najznačajnija ikona srpskog naroda. Po predaji pripada nerukotvornim ikonama, što znači da ju je ikonopisao apostol i jevanđelist Luka. On je prvi slikar hrišćanstva i vrlo često ga uzimaju slikarski cehovi kao svog sveca zaštitnika. Ova vrijedna ikona čuvana je na dvorovima srpskih vladara nemawićke loze sve dok nije krajem 14. vijeka s dvora srpskog cara Dušana Silnog premještena u manastir Studenicu. Za vrijeme turskih nadirawa i osvajawa monasi su plašeći se napada na wihov manastir, na brzinu spremili vrijedne svetiwe kako bi ih sačuvali, a između ostalog i čudotvornu ikonu Bogorodice Trojeručice. Zavezali su je za samar jednog magareta i pustili ga da ide kamo god ga vodi Bogorodičina voqa. Legenda kaže da je magare prešlo cijelu Srbiju i Makedoniju i došlo skoro do Hilandara. Hilandarski monasi, vidjevši neobičnu scenu magareta s čudesnim zavežqajem na samaru, pohrliše da vide što se zbiva. Kad su iznenađeni monasi skinuli i razmotali ovu veliku svetost, ikonu Bogorodice Trojeručice, magare je palo mrtvo.

KVIZ Pripremio UROŠ PETROVIĆ

Koliko znamo o nama? - broj 4 1. Koji motiv se nalazi na grbu grada Kraljeva? a) sedam otvorenih kraljevskih kruna b) lik kralja Stefana Prvovenčanog c) manastir Žiča

na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine? a) Proglašenje Dušanovog zakonika b) Ženidba cara Dušana c) Seoba Srba

2. Prema svedočanstvima srednjeg veka, srpsku vojsku pred odlazak u Kosovsku bitku 1389. godine uoči Vidovdana pričestio je lično tadašnji srpski patrijarh… a) Jefrem b) Spiridon c) Danilo III

6. Momčilo Gavrić poznat je po tome što je bio najmlađi… a) podoficir na svetu u toku Prvog svetskog rata b) oficir u toku Prvog svetskog rata c) doktor nauka u Evropi

3. Crkva Odžaklija nalazi se u… a) Odžacima b) Vranju c) Leskovcu 4. Zajedničko im je ime, ali i to da su svi rođeni u gradovima na Jadranskom moru u drugoj polovini 19. veka. Koji je od njih trojice bio botaničar? a) Lujo Vojnović b) Lujo Adamović c) Lujo Bakotić 5. Koja je slika Paje Jovanovića nagrađena zlatnom medaljom

7. Lov na Besija dešava se na…? a) Belocrkvanskim jezerima b) Sjeničkom jezeru c) Suvoj planini 8. Svrstava se u slatke pite a njen glavni sastojak je jedna povrtarska biljka. Ipak, ona najbolja, kažu Vojvođani, sprema se od vrste koju zovu „tamburica“ a zove se… 9. ZAGONETNA LIČNOST On je nekadašnji višestruki viceprvak Jugoslavije u jedriličarstvu, diplomirani turizmolog, rok pevač i tekstopisac, popularan širom bivše Jugoslavije,

samozvani „Svjetski Mega Car“, poznat i kao „šarmantni kralj šaljivog popa“ ali i kum naziva „turbo-folk“. Kako se zove ovaj umetnik koji je poznatiji po svom pseudonimu? 10. ASOCIJACIJA • Masiv ove planine nalazi se u zapadnoj Srbiji, u severozapadnom delu oivičen dubokim kanjonom reke Drine, dok mu se ogranci spuštaju ka kremanskoj dolini i dolini reke Đetinje, gde se oslanja na ogranke Zlatibora. Područje planine čini najzapadniju skupinu iz grupe Starovlaških planina i, u širem smislu, sastoji se od tri podeone celine, donekle izdvojene rečnim dolinama, prevojima ili sedlima. Planinu su proučavali mnogi naučnici. Prvi je bio Josif Pančić, koji je na ovoj planini 1875. otkrio endemsku vrstu četinara, nazvanu Pančićeva omorika. • To je najstarija i najmasovnija manifestacija turističko-rekreativnog karaktera na reci Drini. Organizuje se u spomen na drevnu tradiciju drinskih splavara. • Turističko naselje na desnoj obali reke Drine, poznato po hidroelektrani, odnosno po jezeru koje je napravljeno zbog nje, a ime je dobilo po ovom naselju pregrađivanjem toka reke Drine. U naselju teče verovatno najkraća reka u svetu. Duga je ravno 365 metara, pa mnogi kažu da je reka Vrelo, bistra kao oko, duga – godinu dana. U blizini jezera nalazi se srednjovekovna nekropola stećaka koja potiče iz XIV veka. • U manastiru u podnožju planine čuvalo se Miroslavljevo jevanđelje. O kojem je mjestu riječ? Bijela p^ela

Uredio, oblikovao i doznao Dragan STOJKOVIĆ

JANUAR - SIJEČANJ

Januar (latinski - Ianuarius), odnosno siječanj (ijekavica) ili sečanj (ekavica) je prvi mjesec u godini. Ime je dobio po rimskom bogu Janusu. Ime siječanj se najčešće vezuje uz tezu o izvođenju iz sječe drva, no činjenica da postoji dijalektalni naziv svečan, svičen, sičan, protivi se tome.

JANUS Janus je rimski bog vremena, početka i kraja. Ima glavu s dva lica. Jedno je mladenačko, a drugo staračko i okrenuta su na različite strane. Simbol je nestalnosti i dvoličnosti.

Јанус (лат. Ianus) је римски бог почетка и краја свих ствари, заштитник врата и улаза, склон је људима, а његов симбол je кључ. Главни празник бога Јануса је био први дан Нове године, и тада су људи њему у част, даривали једне друге, свечано се облачили и честитали почетак Нове године.

FEBRUAR - VELJAČA Latinsko ime mjeseca februarius dolazi iz grčkog (Φεβρουαριος). Prvobitno značenje mu je bilo posvećeno prazniku pročišćenja od grijeha i pokajanja. Veljača je drugi mjesec godine po gregorijanskom i julijanskom kalendaru. Nije sigurno odakle naziv mjeseca, no pretpostavlja se da označava sve duže dane koji tako postaju veći - „velji.“ Jedini je mjesec naziva ženskog roda. Фебруар има 28 дана (29 дана у преступној години) и једини је месец који има мање од 30 дана.

Фебруар се код Срба, као и код неких словенских народа назива још „сретењски месец“ и „вељача“, а у старосрпском и „сечко“. Код Бугара назива се и мали „сечко“, код Словенаца „свечан“, код Чеха „унор“, а код Белоруса, Украјинаца и Пољака слично старословенском и српском „љути“. У староруском се назива „бокогреј“.

Svetozar Borojević von Bojna (Umetić, Hrvatska 1856.- Klagenfurt, Austrija 1920.)

austrougarski feldmaršal

Lav sa Soče

Za vrijeme Prvog svjetskog rata istakao se nizom uspjeha kao zapovjednik u Austro-Ugarskoj vojsci u obrani protiv Talijana. Svojim ratnim genijem spašavao je austrijske bojišnice od sloma. Značajno je njegovo zapovijedanje u bitci na rijeci Soči, što mu je donijelo zvučni nadimak - Lav sa Soče. Zbog toga je dobio čin feldmaršala, čime je postao prvi i jedini Južni Slaven u Austro-Ugarskoj Monarhiji s tom tituloma, a koji nije bio Nijemac.

Мајка Светозара Боројевића била је Стана Боројевић, рођ. пл. Коварбашић од Зборишта, кћерка граничарског натпоручника, родом из племићке српске православне породице из села Бојна код Глине. По мајчином родном месту је узео предикат „од Бојна“.

...................................................... Nesuglasice oko narodnosne pripadnosti Био је веран поданик Хабзбурга, аустријски генерал који је у приватном животу говорио на немачком, умро као држављанин Аустрије, могао се осећати Аустријанцем, Мађарем, јер је у Аустроугарској скоро цела територија бивше Војне крајине у којој је рођен припала Мађарској и Хрват јер се осећао становником Бановине Хрватске.

Odani vojnici zvali su ga „našš Sveto”, a oni kojima nije bio drag „hrvatski glavonja”. Car Karlo I. naknadno mu je potvrdio barunski naslov m koji mu stoji na nadgrobnom spomeniku.

Stariji hrvatski nazivi za ovaj mjesec u pojedinim krajevima bili su: svečen (vjerojatno prema blagdanu Svijećnici, 2. veljače), veljak, svičan. Počasni je građanin grada Zagreba

NAJVRUĆE MJESTO NA SVIJETU

Danakilska pustinja i slikarski vulkan

U Afarskoj depresiji, između Etiopije i Eritreje, se nalazi Danakilska pustinja i najvruća je regija na Zemlji gdje temperatura Pustinja je nastala kao presušeni rukavac Crvenog mora, te prelazi 60o Celzijevih. j je jedno od najaktivnih vulkanskih ppodručja na svijetu.

ETIOPIJA

* Depresija ili potolina je kopnena

Assal je slano jezero u Džibutiju i najniže jezero u Africi, 155 m ispod razine mora

ili jezerska površina niža od razine mora

Vulkan Erta Ale u Danakilskoj pustinji

DALLOL

je vulkanski krater smješten u depresiji Danakila sjeveroistočno od područja Erta Alea u Etiopiji i ima nebrojene vruće izvore i nekoliko gejzira.

OVO JE NAJNIŽI

AKTIVNI VULKAN

NA SVIJETU KOJI JE SMJEŠTEN 8 2 m ISPOD RAZINE MORA. Ime Dallol su mu dali lokalni stanovnici, a znači kiseli zeleni ribnjaci.

Tamo živi 130.000 stanovnika. Oni su većinom pripadnici naroda Afara i Tigraja koji su kopali i vadili sol i zatim je karavanama vozili na prodaju.

Poznati pripadnik danakilske faune je afrički divlji magarac (Equus africanus).

Maestro Aranđelo

Predo stavLJam

ronaći sebe i ono ne š t o u s ebi u čemu smo dobri, uspješni i zadovoljni, izazov je za svakoga. Spoznaja sebe, svojih mogućnosti, tajna je uspjeha u školi, u društvu, a kasnije i u životu. Za to otkrivanje djetinjstvo je najbolji period. Vrlo rano te životne filozofije postao je svjestan Aranđelo Rodić iz Srba, koji pohađa u Donjem Lapcu V razred. U potragu za onim najvrjednijim u sebi, Aranđelo se upustio kroz svoje želje i snove. U širokom izboru igračaka i dječjih rek vizita, ovaj dječak iz Srba, još prije polaska u školu, želio je da mu djed Mraz donese samo jedan poklon, i to, ni manje, ni više, nego klavir, pravi pravcati klavir. Pošto ta „igračka“ nije mogla da stane u torbak djeda Mraza, a bila je velika i da stane na popis rođendanskih poklona, Aranđelo je umjesto klavira, dobio sintesajzer, kako kaže, neki jeftini iz Bihaća. Brzo se razigranom Aranđelu objasnilo da je sintić sličan klaviru i prihvatljiviji malim dječjim ručicama. A na svom „klaviru“, odnosno sintesajzeru, Aranđelo se više igrao, nego svirao. I sintesajzer se ubrzo pokvario. Kako je na bihaćkom sintiću u žaru igre smišljao, ili kako bi stručnije re-

kli komponirao muziku, roditelji su mu u Zadru kupili drugi sintić. Ovaj put, nešto veći, bolji i skuplji. Zadarski sintesajzer podrazumijevao je i određenu ozbiljnost u čemu je važnu ulogu odigrala i mama koja je s Interneta skidala materijale, note, akorde i učila lekcije prije Aranđela da bi mu pomogla pri vježbanju sviranja. Prvo je naučio odsvirati Zeku i potočića, zatim Bumbarov let, pa Elzu, Kondorov let... Svaki dan, osim nedjelje, kada se u kući Rodića samo odmara, Aranđelo vježbajući najmanje po sat vremena

oštri svoj talent za muziku. U svojim razigranim godinama A ranđelo će reći, da je učenje nota, kao učenje slova, pomoću kojih se stvara jedna lijepa, muzička priča čijim putevima je širio svoj repertoar. Poslije dvije godine sviranja u kućnoj radinosti Aranđelo je prošao i audiciju za muzičku školu u Kninu, ali zbog obaveza

Bijela p^elA

u školi i prostorne udaljenosti Lapca i Knina nije se uspijevao prilagoditi rasporedu predavanja. Ali, Aranđelo se tu nije predao. Umjesto muzičke škole u Kninu, ovaj Srbljanin jednom tjedno odlazi u Bihać na privatne sate sviranja klavira i vjeruje da će uskoro biti spreman i za svoja prva takmičenja, najvjerojatnije u Banjaluci. Ta sljedeća stepenica neće mu biti problem, jer je Aranđelo već nekoliko puta nastupao pred publikom u Donjem Lapcu i Gračacu. U nastupima, Aranđelo uživa i nastoji se predstaviti u što boljem izdanju i izaz vati oduševljenje svojih prijatelja i roditelja. Zato za ovog ličkog maestra možemo reći da je već postao prava lokalna zvijezda. A pored klavira, Aranđelo se kao prava zvijezda i lijepo odijeva. Kao svaki ozbiljan maestro na klaviru, ovaj Ličanin voli

odijela, čak i kravate. „Ali odijelo i kravata moraju se zaslužiti radom i trudom, završiti velike škole, treba biti uporan i u svom izboru najbolji“, kaže važan i ponosan Aranđelo. Kada ne svira, ovaj zanesenjak u muziku, zajedno sa djedom vrijedno radi poslove oko struje, popravljaju elektromotore, prave lustere, buše… Kako ovaj mali majstor uvijek hoće nešto više, dokazuje i da je prije dvije godine znao Pitagorin poučak, zakon poluge, i ostale tajne velikih majstora. Ali, pored svog velikog muzičkog ulaganja i zalaganja u muzičkim vodama i okretnih majstorskih vještina naučenih od djeda, A ranđelo ne zna što bi sutra, u svijetu velikih želio biti. Kaže, toliko je puno lijepih stvari, ali da je do svih velikih st vari, formula uspjeha upornost i ljubav prema onome što se radi. Paulina Arbutina

eda Mraz je na svom dugom putovanju prošao i kroz Sloveniju i zaustavio se i u školi srpskog jezika u ok viru AK UD Kolo iz Kopra i deci za kraj kalendarske godine ostavio paketiće iznenađenja. Za prijatnu atmosferu pre same podele paketića pobrinula su se deca i nastavnica Nada, koji su u zabavnom i interaktivnom programu uključili i roditelje sa, ni manje ni više, nego konkretnim zadacima. Roditeljima nije bilo lako, preznojavali su se, tražili pomoć svoje dece, malo i prepisivali, ali uspeli da reše neobične zadatke po-

nastazija Stojadinović je sasvim obično dete koje se u školici i na igralištu ne razlikuje od svojih vršnjaka. Po prirodi je mali kreativac, kad joj dođe inspirativni dan, ona se prosto isključi iz spoljnog sveta i u svetu svoje mašte stvara mala remek-dela u nekom segmentu svojih interesovanja. Rođena je 10. aprila 2009. u Zemunu. Ide u vrtić i školicu mentalne aritmetike Smartakus. Najmlađi je član FSS (Foto savez Srbije) istovremeno je i član međunarodne organizacije Worldphoto. Učestvovala je do sada na 9 regionalnih i međunarodnih izlozbi umetničke fotografije i kompjuterskih crteža, 4 u konkurenciji za

Deda Mraze ne skreći sa staze svećene rimama u obliku pesmica dopunjalki, ali i sastavljanju stihova na veoma tešku temu – ljubav. Prvo je bilo »jaoj meni, pa kako ću, pa ne znam da pišem pesmice«, ali smo shvatili da je sav taj strah pred novim izazovom roditeljima ot vorio srce i dušu i uspeli su da sastave pesmicu. Svaki roditelj je napisao najmanje po dva stiha iz kojih je nastala njihova zajednička pesma. I to kakva pesma! Na kraju smo roditelje počastili velikim zasluženim aplau-

zom i dogovorili se da ovakva druženja moramo da ponovimo. Ništa lepše za kraj godine nego izmamiti osmehe deci i roditeljima.

Crta, slika, piše uzrast do 16 godina i 5 u kategoriji odraslih. Dobitnik je 3 regionalne nagrade za uzrast do 16 godina. Jedan je od pobednika na na 5 regionalnih konkursa dečje poezije za uzrast do 16 godina. Dva puta je

bila apsolutni pobednik festivala, 2 puta je osvojila 3. mesto i jednu specijalnu nagradu kao finalist i najmlađi učesnik. Njene pesmice su objavljene u dva zbornika dece i pisaca. Anastazija je dete koje voli da fotografiše, crta akrilnim bojama, svira gitaru i klavir i piše pesme. Prosto se igra i eksperimentiše na svim poljima umetnosti. Nema mentora, sve radi sama i spontano. Sa fotografijom je počela da se igra od treće godine, ostalo je došlo samo neprimetno i spontano. Za sebe kaže da je fotograf, slikar

A decu i učiteljicu u novoj godini čekaju novi izazovi i novi projekti kojima se svi iskreno raduju. Nada Čupković

i pesnik i da sada samo vežba. Kad malo poraste, želi da napravi svoju video igricu sa Pegazom, ali još uvek ne ume dobro da ga nacrta, a u muzičku školicu ide jer jako želi da nauči note i piše muziku za svoje pesmice da bi mogla druga deca da ih pevaju. Ne voli bajke, kaže da su dosadne. Nikad nije dala da joj čitamo, pri svakom pokušaju još kao malecka bi rekla: „Ostavi to, to mi se ne sviđa, ja znam lepšu priču“, a onda bi pustila maštu na volju i smišljala bezbroj fascinantnih priča. Omiljeni pisac joj je Uroš Petrović i sve njegove pitalice, a omiljena knjiga A.P. Sudbina jednog Čarlija.

Bijela p^ela

Lj.P.

Sveti Sava U

Srpskoj pravoslavnoj opštoj gimnaziji s vetosavsk i program bio je autentičan, zanimljiv i razigran. 27. januara u Gimnaziji se okupi najveći broj uzvanika iz svijeta politike, izaslanstva predsjednika dviju država, Srbije i Hrvatske, ministarstava, Grada Zagreba. Program učenici gimnazije sa velikim zadovoljstvom i trudom pripremaju za svoju vjernu publiku koju čine njihovi roditelji, ali i pripadnici srpske zajednice. Kao i uvijek, Dan đaka učenika Srpske gimnazije započeo je liturgijom koju je služio mitropolit zagrebačkoljubljanski Porfirije, koji je zajedno sa učenicima i nastavnicima Gimnazije presjekao slavski kolač. Centralna proslava bila je u znaku svim učenicima bliske i tople riječi – zavičaj. Njome se učeničkim radom tkao ovogodišnji Sve t os a vsk i pr og ra m. Tema zavičaja kroz muziku riječi iznijeta je uvjerljivim nastupom učenika koji su putevima obrazovanja

edna od ret k ih osnovnih škola u Novom Sadu koja se može pohvaliti vrhunsko organizovanim priredbama vezanim uz proslavu Savindana jeste OŠ Petefi Šandor. Deca i veroučiteljica svake godine oduševe prisutne kreativnošću i orginalnim

napustili svoj zavičaj, od Knina do Vukovara, nakon osmog razreda. U mislima sa svojim zavičajem, učenici gimnazije prisjetili su se dva mediteranska pjesnička glasa, Tina Ujevića i Arsena Dedića, čiju je pjesmu „Daljine“ na gitari izveo Rade Malobabić. Članovi

Sekulić interpretirale su Jerina Stefanović i Milica Novaković. Doživljaj bogatog krajolika i oskudnog života kršne Dalmacije oko vodopada Krke, prikazanog u putopisima Crnjanskog, smirenost Vojvodine iz Zapisa mom narodu Isidore Se-

hora izveli su nekoliko svetosavskih i narodnih pjesama. K r oz pr i z m u z a v ič aja učenici su se predstavili i koreografskom tačkom izvodeći Ličko gluvo kolo i Moravac. Slike zavičaja muzikom riječi velikana srpske književnosti Miloša Crnjanskog i Isidore

kulić te gradska svakodnevnica Beograda izazivao je glasne aplauze i sjetne prizvuke zavičaja okupljenima pred ugašenim svjetlima u svečanoj dvorani Duhovnog centra. Kroz dobro uvježbani scenski spektakl, gimnazijalci su svojom energijom i osmijehom dočarali vedrinu,

izvedbama, koreografijama i scenskim prikazima iz života prvog srpskog arhiepiskoga i prosvetitelja. Autor je veroučiteljica LJiljana Perišić Bursać. Ove godine izvedena je predstava ”Prvo putovanje Svetog Save u Jerusalim”. Izuzetno zahtevan rad na scenariju i režiji, a zatim

postavljanju scenografije i sama priprema glumaca bila je za sve učesnike novo iskustvo u kojem su svi uživali. „U predst av i glumi 22 učenika. Jako su uživali u radu na ovoj predstavi. I za vreme raspusta su dolazili u školu i neumorno vežbali. Sami su

Bijela p^elA

ljepotu i poletnost mladosti, bez obzira koliko od zavičaja udaljeni bili jer su svi zajedno kucali u jednom zavičaju srca, što su dokazali kratkim filmom u kojem su predstavili svoju školu i otkrili kakav se učenički život odvija po hodnicima škole nakon školskog zvona. Kamera je uhvatila i u kakvim su se prijateljskim tonovima i druženju između učenika i nastavnika odigravale skoro dvomjesečne probe za Svetosavski program. Ni ove godine nije prošao bez nagrada najboljima učenicima. Da se ne prekine tradicija nagrađivanja, pobrinula se ambasadorica Srbije u Hrvatskoj Mira Nikolić, koja je najboljim učenicima gimnazije, Stefani Bogdani Derenj i Mani Boci uručila svakoj tablet Tesla. Krsna slava učenika škole predstavlja i Dan otvorenih vrata, kad učenici gimnazije pokazuju rezultate svog rada između tradicionalnih i modernih, multikulturnih vrijednosti. Paulina Arbutina

radicionalno, već šestu godinu, škola srpskog jezika u okviru AKUD Kolo, na čelu sa mentorom, nastavnicom Nadom Čupković, učestvuje u proslavi praznika posvećenog prvom srpskom prosvetitelju, Svetom Savi. U ovom velikom događaju namenjenom deci nastupila su sva deca iz škole u recitalu održanom u hramu Svetog Save u Kopru. Na kraju programa sledili su i obavezni paketići deci, kao

nagrada za nastup i trud koji su uložili učeći pesmice o dobrotvoru, graditelju, mudracu i svecu. Recitalom u crkvi zaokružen je tematski januarski sklop škole srpskog jezika posvećen Svetom Savi, a prethodili su susreti sa ocem Dejanom koji je deci predstavio životni put mladog Rastka Nemanjića i sve zasluge, kasnije, monaha Save, zatim čas likovne umetnosti, gde su deca dočarala lik Svetog Save na svoj način kao i

kreativno-edukativni zadaci kojima je deci na jednostavan način prikazano

ao i u svim mestima širom Srbije tako je i u OŠ Miloš Gajić, Amajić, opština Mali Zvornik, proslavljen Savindan. O samom događaju nas je izvestio učitelj ove škole, Predrag Spasojević: „ Učenici, koji su želeli, otišli su do crkve u Donjoj Trešnjici. Tamo su, uz učiteljicu Milenu Matović i vaspitačicu Jovanu Janković, uzeli učešće pevanjem i recitovanjem pesama o Svetom Savi. Sveštenik Miladin Nikolić je u crkvi izložio i dva panoa koje su uradili učenici naše škole. U 10 časova, u matičnoj školi u Amajiću, sveštenik je sa učenicima i kolekti-

vom osveštao kolač. Posle uzimanja žita i krsnog hleba počela ja akademija u školskoj sali. Nastavnik likovne kulture Bojan Grujić pripremio je izložbu dečjih likovnih radova. Učenici

iz Culina, sa učiteljicom Milijanom Lazić, uradili su tri panoa za hodnik matične škole. U programu, koji je bio nov i, kao takav, osveženje za prisutne, čitana su žitija Svetog Save,

osmislili koreografije. Ja sam ih samo nadgledala da se ne pov rede. Naravno, tu je bilo dosta posla oko uvežbavanja glume, scenskog pokreta, ali ništa njima nije bilo teško jer su žarko želeli da predstava uspe. Oni su prezadovoljni. Sala je bila prepuna. Imali smo

goste iz ruske škole, koji su takođe bili oduševljeni našim izvođenjem. Sve u svemu predstava je od početka do kraja držala pažnju publike, pa i kad je završila ostali su i dalje da sede. Dotakli smo se mnogo univerzalnih tema koje nisu bile karakteristične samo za jednu

životno delo i važnost ovog velikog praznika. Nada Čupković

monaha Teodosija, učenika svetitelja, koje je blisko i razumljivo narodu, kao i Domentijanovo žitije koje je složenije i manje razum ljivo.“ Posebno su za ovu priliku deca i učiteljice Svetlana Tadić, Milena Matović, Milijana Lazić i učitelj Predrag Spasojević, pripremili dramske komade o životu Svetog Save. Čitav program Svetosavske akademije osmislio je nastavnik srpskog jezika, Aleksandar Milenković. Deo atmosfere možete pogledati i na jutjub kanalu na linku: www.youtube.com/ watch?v=818MkQOYink . Nada Čupković

epohu, već su svevremene, tako da su se mnogi prepoznali u predstavi, a i kroz predstavu su dobili pouke od samog svetitelja tako da smo uvereni da će ova predstava biti mnogima od koristi“, poručuje nam veroučiteljica LJiljana Perišić Bursać. Nada Čupković

Bijela p^ela

Zemlja šampiona Košarka

Nogomet

Bez ijedne izgubljene utakmice mladi košarkaši (do 20 godina) postali su u Italiji najbolji na svijetu. Pod obručima su se iskazale i košarkašice. Trenerica Marina Maljković, krenula je stopama

Ono što sa seniorskom reprezentacijom nikako ne uspijeva, odnosno, ne uspjevaju se čak ni kvalificirati ne evropska i svjetska takmičenja, mladi su nogometaši postali prvaci svijeta.

Vaterpolo

oca, Bože Maljkovića, i počela skupljati trofeje. U Mađarskoj na Evropskom prvenstvu pod njenim vodstvom košarkašice su postale prvakinje Evrope. 44

Bijela p^elA

Finalnu utakmicu Evropskog prvenstva u vaterpolu između Srbije i Crne Gore, održane u Beogradu, gledalo je 18.473 gledalaca. Time je oboren rekord jer je do sada najviše publike bilo na

finalnom meču na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine između Mađarske i Rusije. Ovom je utakmicom Srbija obranila Evropsko zlato, i to tri puta za redom. Time su oni postali evropski i svjetski prvaci i pobjednici Svjetske lige. Njihovim stopama krenuli su i juniori, koji su postali 2015. godine svjetski prvaci. Najbolji vaterpolist svijeta i dalje je Duško Pijetlović.

Ivana Španović u skoku u dalj.

POJEDINCI

Osim ekipnih sportova zlatni su postali i pojedinci. O Novaku Đokoviću svi skoro sve znamo, i što god da napisali, ponavljali bi se. I ovu je godinu počeo pobjeđujući, te je po šesti put pokorio Australiju.

Ivana Maksimović u streljaštvu,

U manje atraktivnim sportovima kao što je kajakaštvo, svjetski su prvaci Marko Novaković i Nebojša Grujić. Zlatne kajakašice sa igara u Azerbejdžanu su Milica Starović i Dalma Ružić Benedek. Prije nekoliko godina u Srbiju je iz kalifornije došao Milorad Čavić, vanserijski plivač, svjetski prvak i rekorder. Danas za reprezentaciju pliva Velimir Stjepanović. Rođen je u Abu Dabiju i živi i trenira u Ujedinjenim Arapskim Emiratima i već je kao junior osvojio zlato na 200 i 400 m slobodnim stilom. U seniorskoj konkurenciji najbolji je u Evropi u kratkim bazenima 200 m delfin.

Bijela p^ela

Božić u mojoj porodici

Nastasija Gardijan, Rijeka

Božić u mojoj porodici dan je slavqa i veseqa. Cela je porodica na okupu. Na Badwak svi pripremamo da bi taj dan bio lepši i šareniji. Bor je već okićen, ukrašen kuglicama raznih boja i svetiqkama koje svetle kao zvezde na nebu. Kolači su ispečeni. Najviše volim donošewe slame u kuću na Badwe veče. Božićno jutro počiwe s položajnikom. Prvi muškarac koji uđe u kuću drži govor i iskazuje žeqe za porodicu. Na taj je dan u našoj kući mir jer se tada rodio Hrist. Ceo dan dolaze gosti, družimo se i veselimo velikom prazniku. Veseqe se nastavqa tokom celog dana i svi smo srećni i spokojni.

Božić je u mojoj porodici dan slavqa i qubavi. Svi smo na okupu, mama, tata, sestra i ja. Na Badwak postimo, jedemo „fiš“ i pečenu ribu. Navečer idemo u crkvu. Prisustvujemo paqewu badwaka i uzimamo grančicu hrasta. Pre spavawa, čitam mlađoj sestri priču o rođewu Hristovom. Na Božićno jutro ustajem rano da pogledam poklone koji su ispod jelke. Nakon toga odlazim kod komšije da budem položnik. Položnik je uvijek muško, prvi uđe u kuću i zaželi domaćinima da im kuća bude rodna i plodna, a domaćin ga posipa žitom i kukuruzom. Kasnije odlazimo u posetu baki i dedi da im čestitamo Božić s pozdravom „Hristos se rodi“, a oni nam odgovaraju Vaistinu se rodi“. Ostajemo na ručku. Božić mi je najdraži parznik jer je cela porodica na okupu.

Elena Blagojević, 5. razr., Daq

Milan Pavić, 5. razr., Daq

Kalina Majski, Osijek

Svake godine s nestrpqewem očekujem 7. januara, Božić. To je za mene najradosniji praznik. Mama i ja živimo sami, pa Božić proslavqamo kod bake i dede. Tada smo svi zajedno i u vazduhu se oseća mir i spokojstvo. Slavqe već počiwe na Badwe veče. Idemo u crkvu na paqewe badwaka. Grančicu donesemo kući i kačimo ga za ikonu, a onu prošlogodišwu položimo u peć. Naveče deda unese slamu i pospe je ispod stola, a moji bratići i ja rukama je širimo i bacamu uvis. Oko ponoći idemo u crkvu. Ujutro na Božić prvi ustajem i idem kod bake da budem wen položnik. Kaže da sam ja wihova sreća. Česnica, u kojoj je novčić, već je pečena, a taj novčić uvek završi kod mene. Već sam dovoqno velik da znam da moja baka „udesi“ da ga ja nađem. Božićni je ručak najukusniji. Uvek ima mnogo kolača, ali najvažnije je da smo svi zajedno. Jovan Radivojčević, 5. razr., Daq

Katarina Dobrić, Gaboš

Ana Čiča, Gaboš

Bijela p^elA

Marko Grba, Gaboš

Bojan Trba, Gaboš

Zima u Lici Mojim selom ludim i veselim, zima dolazi i radost donosi. Ne radi se u poqu, sviwe se koqu, kupus se jede svake nedeqe. Petar Bubalo, 5 razr., Dowi Lapac

U Lici je zima jaka kao rakija. Quta i hladna. U Lici je snijeg do glave. Kad pada, svi se sakriju u kuću. Snijeg je bijel, hladan i gust. Lika je najqepša zimi. Donese nam radost. Sawke i skije se vesele. Pravimo swegoviće i lijepo se zabavqamo. Zato najviše volim zimu.

Pao je gusti sneg i sanke jure niz breg. Jure, jure i skije, nama hladno nije. Mama šnicle peče, već je palo veče. Aranđel Rodić, 4. razr., Dowi Lapac

Đorđe Ćubrilović, Markušica

Marko Došen, 5. razr., Dowi Lapac

Zima u Kninu Živim u selu pokraj Knina. Zima je moje najdraže godišwe doba. Zimi u Kninu nema puno snijega, ali u mom selu ima. Veselimo se snijegu i Božiću. Snijeg volimo jer se na wemu igramo, a Božić jer dobijemo mnogo darova. Moj prijateq Petar ne voli zimu, ali ipak ga nagovorimo da izađe na snijeg. Jedno vrijeme čak nisam išao u školu jer zbog snijega nisam mogao izaći iz kuće.

Kad dune prvi jaki vjetar, znam da je počela zima. Vežu se šalovi, navlače rukavice i šarene kape. Pošto u Kninu rijetko pada snijeg, kad padne svi se veselimo. Volim zimu jer mi je tada rođendan i dočekuje se Nova godina. Knin je tada veseo grad, svi slave, pucaju petarde, a najqepši je vatromet. Petra Ilić, 5. razr., Knin

Živim u selu Golubić i zimi ponekad bude malo snijega. Starijima nije zbog toga žao, kažu da se osjećaju dobro čim nema snijega.

Zimi je u Kninu jako hladno, ali nema snijega. Za vrijeme školskih praznika odlazim u selo Plavno, blizu Knina. Zimu volim zbog snijega i zbog praznika. Žao mi je što za to vrijeme ne postoji zimska škola srpskog jezika negdje gdje ima snijega.

Milorad Momić, 8. razr., Knin

Marko Bradaš, 8. razr., Knin

Luka Krstanović, 5. razr., Knin

Sara Bošwak, Gaboš

Milan Erić, Markušica

Sara Bošwak, Gaboš

Maja Medić, Markušica

Maja Bošwak, Gaboš

Saša Mihajlović, Gaboš

Bijela p^ela

Luka Berkov, 5. razr., Daq

Saša Mašić, 8. razr., Daq

Dragan Staparac, 8. razr., Daq

Sara Popović, 5. razr., Daq

Marija Stefanović, 8. razr., Sisak

Stefan Čalošević, 7. razr., Daq

N.N., Daq

Bijela p^elA

Teodora Đuravović, 6. razr., Daq

Stefan Vesić, 6. razr., Daq

Suzana Mandić, 6. razr., Daq

Ogwen Savadinović, 6. razr., Daq

Vawa Mašić, 6. razr., Daq

Dragana Mijaković, 6. razr., Daq

Bijela p^ela

Nataša Čiča, 4. razr., Gaboš

N.N., Mirkovci

Žeqko Mandić, 4. razr., Mirkovci

Goran Bradaš, 3. razr., Knin

Đorđe Čubrilović, 2. razr., Markušica

Bijela p^elA

Adrijana Kujavić, 5. razr., Daq

Lana Kuzmanović, 4. razr., Jagodwak

Sara Ivanović, 8. razr., Daq

Milica Ilić, 3. razr., Markušica

Jerko Mlinarević

Suzana Mandić, 4. razr., Daq

Saška Galetin, 2. razr., Markušica

Bijela p^ela

Milorad Ćorković, 8. razr.

Milica Rosić, 6. razr., Gvozd

Tajana Panišić, 6. razr., Daq

Saška Galetin, 1. razr., Markušica

Bijela p^elA

Dragan Pajić, 6. razr., Gvozd

Sawa Ružić, 6. razr., Daq

Katarina Lukić, 1. razr., Vukvar

Denis Rodić, 4. razr., Daq

Petar Ristanić, 4. razr., Trpiwa

Milica Plećaš, 1. razr., Gračac

Nebojša Đurđević, 4. razr., Jagodwak

Ana Škorić, 4. razr., Daq

Vawa Palanac, 1. razr., Daq

Bijela p^ela

CRNILICA

Zacrni poqa označena tačkom

Pripremio Dragiša Laptošević

poruka

Otkrij početak i čitaj svako četvrto slovo da dovršiš poruku: MIR BOŽJI...

LAVIRINT

Kojom li će stazom Čipko stići kući?

ISPUWALKA

Ispunite mrežu brojkama. 3 cifre: 250 ; 743 4 cifre: 3362 ; 3908 ; 4789 7382 ; 7720 ; 8482 8533 ; 9012 5 cifara: 92640 ; 96401 7 cifara: 45112754 ; 6985401 8801236 ; 9295113

Ime Prezime Razred Adresa

Odgovor nagradni Z ADA T A K šibicaqka

SKD Prosvjeta Pododbor Rijeka Bijela pčela Trg Sv. Barbare 1 51000 Rijeka

Bijela p^elA

Premjesti samo jednu šibicu da jednakost bude ispravna.

Koja dva cijela broj treba pomnožiti da se dobije 97?

Web-zanimacije

Miš kojeg se čak ni žene ne boje H » ot dogovi, hot dogovi!« – bila je prva rečenica koju je Miki Maus izgovorio u crtaću Karnival kid iz 1929. godine, a sve do 1949. godine je glas Mikija preuzeo sam autor, Volt Dizni. A znate li da je Miki trebao da se zove Mortimer? Eh, Mortimer? Da, a onda se Voltova supruga usprotivila i rekla da je to malo preozbiqno ime i da bi trebalo da mali miš ima neko kraće i lepše ime. I tako je dobio novo, nama poznato, Miki Maus. Samo Miki kojeg mi poznajemo nije uvek tako izgledao: od crno-belog mršavog lika sa šiqatom wuškom i bez rukavica Miki je doživeo mnoge promene. Današwi Miki je okgruglast, ima crvene kratke pantalonice, naravno,

bele rukavice i značajne okrugle velike uši. Primetićete da su wegove uši iz svakog ugla iste! Ako volite ovog veseqaka, onda vam preporučujem velik izbor bojanki na www.bojanke.com/mikimaus.htm gde se nalazi i jedna igrica« – Borba jastucima. Ukoliko biste želeli da provedete malo više vremena u Mikijevom društvu i učestvujete u wegovim avanturama, onda je prava strana za vas: disneyjunior.disney.com/ /mickey-mouse-clubhouse/games, posvećena je najmlađim qubiteqima ovog crtanog junaka, ali i drugih poznatih Volt Diznijevih junaka.

RJE{EWA poruka

Odabrala: Nada ^upkovi}

IMENOSLOV ispuwalka

... Hristos se rodi

lavirint

Stazon broj 3

Šibicaqka

6 + 6 = 12 Za ta~no rje{ewe nagradnog zadatka kwigom Jovice Đurđića "Žirafa Žeraldina" nagrađeni su Vesna Stojanović iz Rijeke i Lara Novak iz Fužina.

Znate li kako nastaju imena i prezimena? I šta ona znače? Ako ne znate, čitajte imeno slov. Đorđe - Varijanta grčkog imenаa Georgios (Ger ō gios) što znači "zemqoradnik". Ovo ime je u raznim varijantama popularno u mnogim zemqama: Đorđe, Xorx, Horhe, Žorž, Jurij itd. Sveti Đorđe, tj. Sveti Georgije, tj. Sveti Juraj. Slikovito se često prikazuje kako ubija zmaja, odnosno aždahu. Ovo ime je oduvijek uživalo veliku popularnost u Srbiji te se tako našlo i među prvih 20 imena na listi najčešćih imena dječaka rođenih posqedwih 15 godina u Srbiji.

Bijela p^ela

ČIPKO I DJED FILIP

ISSN 1331-5455

Piše i crta: Borivoj Dovniković Bordo

NAGRADE

Grada Rijeke 2005. •Nagrada Sima Cucić 2011. •Nagrada nagrada 2012. •Zmajeva •Povelja Milan Radeka 2014.

Izdavač: SKD "PROSVJETA" ZAGREB - PODODBOR RIJEKA - Uređuje redakcijski kolegij - V.D. glavnog urednika: SRĐAN TATIĆ - Izvršni urednik: LJERKA RADOJČIĆ - Likovni urednik: BORISLAV BOŽIĆ - Grafički urednik: ĐURO BUDISAVLJEVIĆ - Lektor i korektor: DUŠANKA STARČEVIĆ - Kompjuterska priprema: DAMIR BEDNJANEC - Štampa: Skaner Studio, Zagreb - List izlazi mjesečno - Tiraž: 1500 primjeraka Adresa uredništva: SKD "PROSVJETA" ZAGREB - PODODBOR RIJEKA, Trg. Sv. Barbare 1 - Telefon (051) 330-867, tel./faks 330-873 E-mail: bijelapcela@gmail.com - IBAN: HR8823600001500150831 - Ubilježeno u Ministarstvu kulture i prosvjete Republike Hrvatske, Sektor informiranja, pod brojem: 757

List je sufinanciran sredstvima Savjeta za nacionalne manjine Republike Hrvatske. Zahvaljujemo Ministarstvu spoljnih poslova Republike Srbije.