MALI
ZABAVNIK SRPSKE DIJASPORE
BROJ 1 • MART 2015. GODINE
NikolaTesla Novak -Dokovic /
Dikan Milos Teodosic /
Car Dusan v
Paja Jovanovic Stevan Stojanovic Mokranjac /
/
"Bolje je mnogo jednu pametnu i poleznu knjigu s kolikim mu drago troskom dati da se na nas jezik prevede i naštampa nego dvanaešt zvonara šazidati i u šve nji velika zvona poizvešati!
Knjige, braco moja, knjige, a /
ne zvona i praporce!" Dositej Obradovic
/
MALI
Z ABAV N I K SRPSKE DIJASPORE
U OVOM BROJU: 4 Novak Đoković
47 Tomas Lipton: Kralj čaja i Srbija
6 Cvetanje Tise
49 Dikan
7 Paja Jovanović
50 Misteriozni Rtanj
8 Aždaja i carev sin
52 Grupa Negativ
11 Strip: Tarzan
53 Strip: Dikan
27 Miroslavljevo jevanđelje
54 Muzički festival EXIT
28 Obedska bara
55 Minhenski psaltir
30 Sky Wikluh
56 Resavska pećina
32 Stevan Stojanović Mokranjac
58 Ana Sofrenović
34 Golubacka tvrđava
59 Dikan
36 Nikola Tesla
60 Dejan Stojiljković
40 Milos Teodosić
61 Subotica
42 Car Dušan Silni
62 Republika Srpska
45 Strip: Dikan
i
Novak Dokovic Novak Djoković (22. Maj 1987) je rodjen u Beogradu. Svoju profi karijeru započeo je sa 16 godine. Do tog trena nastupao je uspešno i bio od mnogih stručnjaka proglašavan da će jednog dana biti najbolji na svetu, što se na našu radost kasnije ispostavilo kao tačna pretpostavka. Sa 12 godine se našao u Teniskoj Akademiji Nikole Pilića u Minhenu i u njoj svoj talenat klesao iz dana u dan do savršenstva. Do kraja 2011 u svojoj profi karijeri osvojio 29 ATP titule, od toga 28 u pojedinačnoj konkrenciji i 1 titulu u dublu.
upravo imitacijama Novaka time što su tapkali lopticu i do 50 puta prilikom servisa jer to naš teniser ima običaj često da čini. Ali bilo je i nekih kojima se te imitacije nisu svidele, ali je sve ostalo u granicama normale. 2007 biva odabran u Srbiji za najomiljeniju medijsku ličnost. 2010 se pojavljuje u spotu poznatog svetskog DJ Martina Solvega.
2011 dobija od Srpskog Patrijarha Orden Svetog Save jer dosta učinio za našu zemlju svojim uspesim, a i bio nebrojano puta donator Srpskoj crkvi i ostalim Novakove najznačajnije titule do sada su svakako njegov ustanovama. prvi Grand Slam Australian Open 2008 godine, zatim isti turnir 2011 godine u kojoj je osvojio i još dva Grand Inače Novak se služi pored Srpskog jezika i: engleskim, Slama: kako mnogi kažu najveći i najpoznatiji italijanskim i nemačkim. Wimbledon i US Open. Prethodno ovim uspesima, mnogi stručnjaci su taj tren označili kao početak njegove vladavine kasnije u tenisu, osvojio je 2010 sa -Sa 8 osvojenih Gren Slem titula Novak se izjednačio sa reprezentacijom Srbije Davis Cup čime je našoj zemlji po Konorsom, Lendlom i Agasijem na večnoj listi. prvi put sa saigračima iz reprezentacije doneo tu -Novak je jedan od četvorice tenisera koji su osvajali prestižnu titulu. priznanje za ITF šampiona četiri i više puta. Prethodno Najviši plasman na svetskoj ranglisti je svakako i njegova je to pošlo za rukom Ivanu Lendlu, Pitu Samprasu i trenutna pozicija na njoj, a to je prvo mesto na kome se Rodžeru Federeru. nalazi od 4. Jula 2011. -Novak je prvi teniser koji je osvojio tri uzastopne titule
Da li ste znali?
Novak u porodici ima dva brata: Marka i Đorđa koje se takodje bave tenisom ali je pitanje dali će moći da ponove ili nadmaše Novakove uspehe. Za Đorđa dosta svetskih stručnjaka predvidja blistavu karijeru ali to ćemo saznati tek za nekoliko godina kada najmlađi Novakov brat bude bio u vodama profi tenisera.
na završnom turniru posle Ivana Lendla (1985. – 1987.) i Ilije Nastasea (1971. – 1973.). -Novak je jedini teniser koji je pobeđivao Rodžera Federera na sva četiri Gren Slem turnira, a isto tako Federer je jedini igrač koji je dobijao Novaka na sva četiri glavna turnira.
-Đoković je u dosadašnjoj karijeri osvojio 49 titula u Devojka Novaka Đokovića je Jelena Ristić sa kojom je već singlu, uključujući osam Gren Slem trofeja, četiri dugi niz godina u vezi i dosta je priči o tome da će njih pehara sa završnog turnira sezone i 20 ATP Masters dvoje uskoro stupiti u bračne vode. 1000 titula. Naš teniser je svetu takodje još poznat kao dobar -Novak je prvi teniser u Open eri koji je tri puta u nizu imitator. Brojne imitacije je izvodio na raznim turnirima osvojio titulu na Australijen Openu (2011.- 2013.). gde su “žrtve” bile njegove kolege iz belog sporta. -Novak i Del Potro su 2013. odigrali najduže polufinale Izmedju ostalih: Nadal, Rodik, Federer, Šarapova, u istoriji Vimbldona, a meč je trajao 4 sata i 43 minuta. Sampras, Beker, Mekenro, Ivanišević… Ali takodje je Prethodno su rekord držali Boris Beker i Ivan Lendl (4h poznato da su neki od njih uzvratili na te imitacije 1 min, 1989.)
Cvetanj CvetanjeeTISE
Fenomen cvetanja reke, odnosno masovnog rojenja insekata, retka je prirodna pojava koja je uočena i na reci Jang Cek Jang u Kini. Insekt, koga su u Srbiji nazvali "tiski cvet", živi tri godine kao larva u mulju reke Tise da bi u toku samo jednog dana izašao na površinu, leteo iznad reke i u tom ljubavnom letu produžio svoju vrstu. Posle ljubavnog leta insekt završava svoj život i pada na površinu reke. Tada Tisa izgleda kao da je prekrivena hiljadama sićušnih, tananih cvetova.
ma snagu koju su tokom tri duge godine akumulirali u tamnom koritu reke. Površina vode tada izgleda kao da je prekrivena malim belim cvetovima. Nakon toga mužjaci umiru a ženke lete još izvesno vreme uzvodno, zatim se spuštaju na površinu vode i polažu od 6000 do 7000 jaja. Iz oplođenih jajašaca za dve tri nedelje izgledu se larve koje se ukopavaju u glinoviti deo korita reke.
U slavu ovog dana ljubavi, kada se ceo, kratki život ovog lepog insekta posvećuje samo produženju vrste, Novobečejci su orTiski cvet više miliona godina očarava ljude svojom ritualganizovali manifestaciju pod nazivom Tisa reka ljubavi. nom ljubavnom igrom, lepotom svog oblika i boja. Cvetanje reke Tise se odvija sredinom juna i traje oko dve nedelje. Dešava se po pravilu u večernjim časovima. Tada se na površini Tise u delu gde je dno glinovito poljavljuju larve mužjaka, iz kojih se ubrzo izgledu insekti. Nešto kasnije se poljavljuju i larve ženki, a nakon toga počinje masovni "svadbeni let". Nad površinom reke lete hiljade žutih insekata, zaneseni ljubavnim žarom dočaravajući nastanak sveta. Nezaboravni doživljaj upotpunjuje šum njihovih svilenkastih krilca i odbljeska tonućeg sunca na vodenom ogledalu. Suton dana im oduzi-
Paja Jovanović, jedan od najvećih srpskih slikara, 1900. dobio je zlatnu medalju za sliku "Krunisanje rođen je u Vršcu 16. juna 1859. godine kao najstariji cara Dušana". Iste godine odlikovan je Ordenom sin Stefana Jovanovića, trgovca i fotografa, i Ernesti- Belog orla V reda. ne Deot iz Temišvara. Radio je istorijske kompozicije i portrete, kompoziZavršio je Slikarsku akademiju u Beču, u klasi profes- cije sa motivima iz narodnog života Srbije, Crne ora Kristiana Gripenkerla. Boravio je jedno vreme u Gore i Albanije. Osim ikonostasa Saborne crkve u Minhenu, Parizu, Španiji, Italiji, Švajcarskoj, zatim na Novom Sadu, istorijske kompozicije iz života
Kavkazu, u Carigradu i Egiptu, Americi. Od 1900. Nemanjića za Saborni hram u Sremskim Karlovcima, godine uglavnom radi u Parizu i Beču. Posle Prvog radio je ikonostas Male Crkve u Dolovu. Naslikao je svetskog rata boravio je duže vremena u Beogradu i prvi potret cara Franca Jozefa u Šenbrunu. Bukureštu. Umro je u Beču 30. novembra 1957. godine. Po Izlagao je na slikarskim izložbama u Parizu, Beču, njegovoj želji, urna sa posmrtnim ostacima preneta Berlinu, Londonu i Rimu. Na Svetskoj izložbi u Parizu je u Beograd.
v
Azdaja i carev sin tobom pa onda mazi i ljubi to mešto koje daje azdaji šnagu. Ja cu šutra doci opet pa ceš mi reci šta ši šaznala. Carev šin ode natrag u dvorac a baka oštade da ceBio jednom car koji je imao tri šina. Jednog dana najš- ka azdaju. Predvece še azdaja vrati u pecinu pa pošto tariji carev šin ode u lov... Dok je šetao kroz šumu u še najede i napi šede da odmara... Baka tad zapoce potrazi za plenom išpred njegovog konja iškoci zec iz razgovor: grma i poce da bezi. Princ poce da ga juri... Nakon Baka: Gošpodaru moj, da li ši še umorio? Gde ti ideš duge jurnjave po šumi zec pobeze u neku pecinu. tako daleko švakog dana? Nikada mi niši rekao gde Princ naravno udje za njim ali umešto zeca u pecini ideš a baš me zanima... beše azdaja koja ga odmah pojede. Azdaja: Tamo gde ja idem ti ne mozeš otici, to mešto je Kako še šin nekoliko dana nije vratio u dvorac kralj še predaleko za tebe bako. zabrinu pa pošla šrednjeg šina da potrazi švog brata. I Baka: Ali zašto tako daleko ideš? A nikad mi niši rekao išped njega iškoci zec, princ krenu da ga juri i na kraju ni kako ši ti tako jak... Gde lezi tvoja šnaga gošpodaru? jurnjave i njega pojede ona azdaja u pecini. Ja bih šad odmah otišla da mazim i ljubim to mešto da Prošlo je još nekoliko dana a nijedan carev šin še nije znam gde je. vratio. Ceo dvor še zabrinuo šta še dešilo ša njima pa Azdaja: Moja šnaga lezi u ovom ognjištu bako. najmladji brat podje da ih trazi. Cim izadje iz grada Baka kad to cu poce grliti i ljubiti ognjište. Azdaja kad carev šin nalete na ištog onog zeca i poce da ga juri. to vide poce da še šmeje i rece joj: Medjutim kad zec pobeze u pecinu princ nije hteo da Azdaja: E bako, nije moja šnaga u tom ognjištu, šalio ga juri vec produzi dalje. Nakon par šati provedenih u šam še. Moja je šnaga u onom drvetu išpred kuce. šumi on še vrati na to mešto gde je bila pecina i udje Baka odmah ode da ljubi drvo... Azdaja to vide i rece unutra ali ne nadje zeca vec štaru baku kako cišti pe- baki: cinu. Azdaja: Dobro došadna zeno, reci cu ti. Nije moja šnaPrinc: Pomozi Bog, bako! ga ni u tom drvetu vec u jednom dalekom kraljevštvu. Baka: Bog ti pomogao, šinko! Tamo ima jedan dvorac a odmah pored njega veliko Princ: Bako, da niši videla nekog zeca kako je ušao u jezero. U tom jezeru ima jedna azdaja, u azdaji je vepecinu? par, u vepru zec, u zecu golub, a u golubu vrabac. E u Baka: Ješam šinko ali ono ti nije zec vec azdaja, moj tom vrapcu je moja šnaga. gošpodar. Azdaja še pretvara u zeca da namami ljude Baka: Gošpodaru moj bio ši u pravu, to je predaleko za u pecinu a onda ih pojede cim udju. Mnogi šu štradali mene, ja to ne mogu maziti i ljubiti. tako... Princ: Pa tu šu verovatno i moja štarija braca. Sutradan kad ode azdaja iz pecine dodje carev šin baš Baka: Ješu šinko ali im ne mozeš pomoci. Bolje ti idi kako šu še dogovorili on i baka. Baka mu rece šve što kuci dok še azdaja nije vratila. je šaznala od azdaje, princ joj še zahvali i ode nazad u Princ: Ne mogu ici kuci, moram ih ošloboditi. A i ti ši dvorac. Tamo še preruši u paštira i podje put onog dobra zena, ni ti niši šrecna što ši azdajina šluga. udaljenog kraljevštva gde je azdajina šnaga. Baka: To ši u pravu šinko, ja šam bila lepa i mlada kad me je azdaja poštedela. Ceo zivot šam provela zaNakon dugog puta princ štize u grad pored koga je robljena... jezero koje mu je baka opišala. cim je ušao u grad Princ: Slušaj bako, mozemo poraziti ovu azdaju ali princ poce da še rašpituje da li nekome treba paštir jer moramo znati koja joj je šlabošt. Kada še azdaja vrati mu je trebalo prenocište. Ljudi mu rekoše da še javi pitaj je gde je išla i šta je izvor njene šnage. Kada ti ka- caru. Princ tako i ucini... Car ga odmah upita: ze ti še pravi da ši šrecna što je takvu tajnu podelila ša
Car: Hoceš da cuvaš ovce? Princ: Hocu vaše velicanštvo! Car: U redu mladicu, šutra pocinješ. Moram ti nešto reci mladicu pre nego što odeš... Ovo je veoma tezak i opašan pošao. Mnogi šu pre tebe pokušavali... Princ: Hvala na upozorenju vaša višošti ali mišlim da cuvanje ovaca nije zadatak koji nišam u štanju da ušpešno obavljam. Car: Slušaj me mladicu, nišam završio... Ovde pored grada ima jedno jezero... Kod tog jezera je trava zelena i šveza, ovce najviše vole da tamo pašu. Nijedan paštir koji je tamo otišao še nije vratio... Zato ne daj ovcama da idu pored jezera. Princ: Hvala za upozorenje višošti.
pored šebe, gajde pod pazuh, pa podje ša ovcama nazad u grad švirajuci u gajde. Kad dodje u grad, švi še iznenadiše jer še niko nikada nije vratio ša jezera. Sutradan princ opet odvede ovce na pašu pored jezera ali je ovog puta car pošlao dva konjanika za njim da vide šta princ radi. Princ opet pripremi šokola, hrtove i gajde pa škide opanke, zagazi u jezero i povika: Princ: O azdajo, o azdajo! Izadji mi današ na megdan da še borimo ako zena niši. Azdaja: Sad cu, carev šine, šad.
Ubrzo izadje azdaja. Velika, štrašna, opašna... Princ izadje, pokupi ovce i zatrazi dva hrta, šokola Uhvatiše še princ i azdaja pa še boriše ceo dan... i gajde. Sutra ujutru princ izvede ovce na pašu. Kad upece podnevno šunce rece azdaja: Kao što je kralj upozorio ovce odoše odmah pored jezera ali ih princ nije šprecavao. Umešto toga on Azdaja: Pušti me, carev šine, da umocim glavu u pripremi šokola, hrtove i gajde pa škide opanke, jezero da še ošvezim pa da te bacim u nebeške zagazi u jezero i povika: višine. Princ: O azdajo, o azdajo! Izadji mi današ na meg- Princ: E azdajo, da mene poljubi careva cerka u dan da še borimo ako zena niši. celo šada bacio bih ja tebe još više. Azdaja: Sad cu, carev šine, šad. Azdaja še nakon njegovih reci vešto izvuce i ode u Ubrzo izadje azdaja. Velika, štrašna, opašna... jezero. Carevi konjanici šu šve ovo gledali ša obUhvatiše še princ i azdaja pa še boriše ceo dan... liznje planine i odmah šu otišli da išpricaju caru. Kad upece podnevno šunce rece azdaja: Azdaja: Pušti me, carev šine, da umocim glavu u jezero da še ošvezim pa da te bacim u nebeške višine.
Princ: E azdajo, da mene poljubi careva cerka u celo šada bacio bih ja tebe još više. Azdaja še nakon njegovih reci vešto izvuce i ode u jezero. Kad pade vece, princ še umi švezom vodom iz jezera, popravi odecu, štavi šokola na rame, hrte
Kad pade vece, princ se umi svezom vodom iz jezera, popravi odecu, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa podje sa ovcama nazad u grad svirajuci u gajde. Kad dodje u grad, svi se iznenadise kako se princ vratio i drugi dan jer to niko nikada nije uspeo do tada. U medjuvremenu je car dobro razmislio o svemu i pozvao svoju cerku jedinicu. Kad je dosla princeza car joj rece: Kralj: Ćerko moja, sutra kad mladi coban ode na jezero i kad krene da se bori sa azdajom ti pritrci i poljubi ga u celo. Princeza: Ali oce ja se plasim azdaje. Zar se ne plasis da izgubis cerku jedinicu? Kralj: Ne brini nista cerko moja. Ni sam ne znam koliko smo pastira do sada imali, nijedan se nikada nije vratio, a vidis ovaj novi vec dva dana ide na jezero i vraca se nakon borbe sa azdajom. Samo ti idi sutra pa kad on kaze da ga poljubis a ti pritrci i to uradi... Mislim da nas on najzad moze osloboditi ove zveri koja pobi toliki narod. Sutra ujutru kad dan osvanu krenuse da se spremaju princ i princeza. Princ je bio veseo ali je princeza bila uplasena i uplakana... Tada princ rece devojci da ne place. On joj rece da sve sto treba da uradi jeste da pritrci i poljubi ga u celo kad bude vreme, da se za ostalo se ne brine. Kad stigose na jezero ovce odose kod jezera da pasu a princ pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika: Princ: O azdajo, o azdajo! Izadji mi danas na megdan da se borimo ako zena nisi. Azdaja: Sad cu, carev sine, sad. Ubrzo izadje azdaja. Velika, strasna, opasna... Uhvatise se princ i azdaja pa se borise ceo dan... Kad upece podnevno sunce rece azdaja: Azdaja: Pusti me, carev sine, da umocim glavu u jezero da se osvezim pa da te bacim u nebeske visine. Princ: E azdajo, da mene poljubi careva cerka u celo sada bacio bih ja tebe jos vise. Kako princ to izgovori devojka dotrca i poljubi ga u obraz, oko i u celo. On onda zamahnu i baci
azdaju u nebeske visine. Kad pade na zemlju azdaja puce na stotinu delova a iz nje iskoci vepar i poce da bezi. Princ odmah pusti hrte na vepra, oni ga stigose i rastrgose na komade, ali iz vepra odmah iskoci zec i poce da bezi. Princ opet pusti hrtove za zecom, oni ga stigose i rastrgose na komade ali iz zeca odmah izlete golub. Princ pusti sokola za golubom, soko brzo uhvati pticu i donese je princu. Mladic raspori goluba i iz njega izvadi vrapca... Princ: Kazi mi odmah gde su moja braca. Vrabac: Hocu samo me nemoj povrediti. Iza grada tvog oca ima jedna mocvara, u njoj ces naci tri stabljike trske. Poseci ih sve tri i odnesi ih u pecinu. Onda udari njima u pod pecine i otvorice se veliki podrum. Tu ces naci sve ljude koje je azdaja otela, ukljucujuci i tvoja dva brata. Ćim je zavrsio pricu princ udavi vrapca. Sve to je gledao car koji je dosao sa konjanicima na onu planinu pored jezera... Kad pade vece, princ se umi svezom vodom iz jezera, popravi odecu, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa podje sa ovcama i princezom nazad u grad svirajuci u gajde. Kad dodje u grad, svi se iznenadise kako je princ pobedio azdaju jer nisu verovali da bilo ko to moze uciniti. Onda ode kod cara koji mu odmah dade svoju cerku za zenu. Princ tada rece ko je i zasto je dosao a car se tada jos vise obradova jer mu se cerka udaje za princa a ne za pastira. Princ tada rece da mora otici kuci da oslobodi bracu i podje na put. Ćar posla svoju cerku sa njim... Kad stize do one mocvare on posece tri stabljike trske, pa ode u pecinu i uradi njima o pod. Bas kao sto je vrabac rekao, otvorise se vrata od podruma i pocese ljudi da izlaze napolje. Malo posle je u masi nasao i svoja dva brata, srecni se zagrlise i izljubise. Kad svi izadjose princ opet udari stabljikama trske po podu, vrata se zatvorise a on uze stabljike i ubaci ih u vatru. Svi odose svojim kucama a on sa svojom bracom i princezom ode u dvorac kod svog oca gde su ziveli srecni do kraja svog vremena.
Miroslavljevo
i
JEVANDELJE "Najstariji rukopis srpskog jezika, rukopis đaka Gligorija, 'Miroslavljevo jevanđelje' pisan je krajem XII veka. Rukopis je na pergamentu i ukrašen je mnogobrojnim inicijalima i minijaturama izvanredne umetničke vrednosti... Ovo delo čuva se danas u Umetničkom muzeju u Beogradu, kao nesumnjivo najdragoceniji istorijski i umetnički spomenik prošlosti srpskog naroda. Ali rukopis đaka Gligorija, pisan za Nemanjinog brata Miroslava, nije ceo u Beogradu. U njemu nema jednog lista sa jednom od najlepših minijatura. Taj list je iz kompletnog originala istrgnuo, sedamdesetih godina predprošlog veka, kijevski vladika Porfirije, dok je knjiga čuvana u srpskom manastiru Hilandaru, u Svetoj Gori. Preosvećeni Porfirije, ne smatrajući to nikakvim grehom prisvojeni listMiroslavljevog jevanđelja bio je izložio, kao svoje vlasništvo, na Trećem arheološkom kongresu održanom u Kijevu od 2. do 21. avgusta 1874. Danas se ovaj otrgnuti deo našeg prvog književnog spomenika nalazi zatvoren u Publičkoj biblioteci u Lenjingradu, ne uznemiravajući ni savremene 'preosvećene' savesti".
M. Panić Surep: iz članka "Stranica Miroslavljevog jevanđelja"...
Obedska
Bara
To je jedno od naših najstarijih prirodnih dobara koje poseban status ima još od kraja 19. veka. Austrougarski dvor je to područje 1874. godine proglasio za carsko lovište, a kraljevsko lovište dinastije Karađorđević postaje 1919. godine. To je sezonski plavljeno područje reke Save, sa močvarama, barama, vlažnim livadama i mrtvajom okruženom šumama hrasta, vrbe i topole. Najveća bara predstavlja autentičan kompleks rukavaca, močvara, tresetišta, vlažnih livada i šuma u kojima žive puhovi, vodene voluharice, zečevi, ježevi, divlja svinja, srna, ali i veliki broj insekata kao što su jelenak, velika hrastova strižibuba, trčuljak, pčela, kraljevski vilin konjic. Među biljkama izdvajaju se — beli i žuti lokvanj, testerica, mešinka; u svetu gljiva, od oko 180 vrsta — vrganj, lisičarka, velika ćelavica, velika sunčanica; a među vodozemcima — podunavski mrmoljak, mali mrmoljak, obična češnjarka, velika krastača... Barska kornjača, zelembać, slepić, smuk, belouška, ali i šarka — predstavnici su gmizavaca. Ovde žive i brojne ptice — mali gnjurac, mali vranac, vodeni bik, gak, velika bela čaplja, patka njorka... re dva veka, o Obedskoj bari se govorilo kao raju za ptice. Bila je čuveni ornitološki rezervat, a danas slovi za specijalni rezervat prirode koji se prostire na 12 hiljada hektara i nalazi se na 50 kilometara od Beograda, u južnom Sremu . To je močvarno-šumski predeo uz reku Savu, čiju najveću vrednost, prema oceni prirodnjaka, čini splet bara, mrtvaja, močvarne vegetacije, vlažnih livada i šuma gde rastu i neke, sada već, ugrožene vrste. Korito bare se zbog karaketerističnog oblika naziva potkovica. Proteže se na nešto više od 13 kilometara, širina je do 750 metara, a prosečna dubina dva i po metra. Obedska bara je ostatak meandra starog korita reke Save, čiji je glavni tok sada malo južnije. Ime je dobila po manastiru Obeda, u čijoj blizini su ruševine srednjevkovnog grada. To je jedno od retkih očuvanih plavnih ritskih područja na kome su
stoletne šume hrasta lužnjaka i kolonije ptica močvarica. Krajem marta, kada sve ozeleni i procveta, na Obedsku baru se vraćaju ptice selice da se gnezde i podižu potomstvo. Do jeseni, kada kreću na jug, bude ih nekoliko stotina hiljada, a prirodnjaci kažu da se u to vreme na ovom području može videti 220 različitih vrsta, od kojih više od polovine predstavljaju prirodnu retkost. Najbrojnija su staništa čaplji koje, od sredine 19. veka kada su o njima objavljeni prvi zvanični podaci, na Obedskoj bari imaju kolonije. Zato je među turistima, veliki broj ljubitelja posmatranja ptica. Pored njih, na Obedskoj bari preko cele godine ima ribolovaca, jer u vodi živi 17 vrsta riba. U vreme visokog vodostaja, iz Save ulaze amuri i crveni i beli tolstolobik, jer je bara njihovo prirodno mrestilište. Bara je na putu i lovcima, jer u hrastovim šumama žive divlje svinje, jeleni, srne, zečevi, fazani i jarebice. Projekat revitalizacije Obedske bare, koji je nedavno verifikovala Vlada Vojvodine, ima veliki značaj za očuvanje i turistički razvoj ovog, do skoro najvećeg staništa ptica u Evropi. Inače, posle Jeloustona u SAD, još 1874. godine Obedska bara je dobila status specijalnog zaštićenog rezervata. Svet je dao svoj glas prirodnoj retkosti, a na nama je da ga sačuvamo i približimo posetiocima, bez obzira da li se radi o turistima ili umetnicima koji u jedinom hotelu na Obedskoj bari povremeno organizuju koloniju kako bi na svoj način ovekovečili život tog područja.
Đorđe Miljenović (10. decembar 1980, Beograd), poznatiji kao
Wikluh Sky,
odnosno Skaj Vikler, srpski je hip-hop muzičar, član grupe Bad Copy, član Marčelove Filter ekipe i solo umetnik. Nastupa i kao drum and bass MC. iroj publici postao je poznat nakon hit singla Otkucaji (u saradnji s Marčelom) i pojavljivanja u VIP Velikom bratu 2008. Kako kaže, sa svojih petnaest godina je već „aktivno visio po studijima“. Ajs Nigrutina i Timbeta upoznao je u Domu omladine na hip-hop žurki, a u grupu Bad Copy u ao je između 1998. i 1999. godine. Od tada je poznat pod pseudonimom Skaj Vikler. Sem kao izvođač, bavi se pisanjem muzike. Tako je za takmičenje Beosong 2013. za žensku grupu Skajz (Sky's) osmislio pesmu Magija. Skaj Vikler je napisao muziku i tekst, a takođe uradio i aranžmam. Devojke, učesnice talentoua Ja imam talenat!, pro le su u finale Beosonga kao četvrte sa 1.995 SMS glasova. Ipak, Ksenija, Dana i Anđela su u finalu bile poslednje sa 3.403 SMS glasa. Kao član grupe Mononukleozni rođaci snimio je album priče iz hibernacije (2011. god.). Učestvovao je u prvoj sezoni šou programa "Tvoje lice zvuči poznato", koji se emitovao na Prvoj srpskoj televiziji, 2013. godine.
Sky Wikluh
Diskografija Solo albumi Zašto brate Vikler? (One Records, 2004) Shappa (Ammonite Records, 2005) Z a g ađe n j e u J a p a n u Universal, 2006)
(Multimedia/
Ortaci ne znaju (Multimedia Records, 2008) Viršle sa senfom (Multimedia Records, 2008) Hip Hop nije umro, samo mirishe tako 2009
Sa grupom Bad Copy Sve sami hedovi (One Records, 2003) Najgori do sada (Prohibicija, 2007) Krigle (2013. год.)
Stevan Stojanovic /
Mokranjac
Stevan Stojanović (pravo prezime Stojanović), kompozitor i horovođa (Negotin, 9. I 1856 — Skoplje, 28. IX 1914). Prve kontakte sa muzikom imao je u porodičnom krugu, u kojem se negovala narodna pesma, i u rodnom mestu, gde je pevao u crkvenom horu; kao gimnazista u Beogradu imao je povremenu i neredovnu nastavu iz violine i pevanja te je u početku najviše postigao samoučkim radom i kao član hora Beogradskoga pevačkog društva. Iako ga je muzika čvrsto privlačila, on se, pod uticajem antiromantičarske struje Svetozara Markovića, koja je "tada obuhvatala skoro svu omladinu i koja je odbacivala umetnost pa čak i lepu literaturu kao nekorisnu, borio sa prirodnim darom i sklonostima i upisao u prirodno-matematički odsek" (Autobiografija). U to doba piše i svoje prve, samoučke kompozicije, a pošto se istakao muzikalnošću, Beogradsko pevačko društvo šalje ga 1879 na muzičko usavršavanje u Munchen. Onde na konzervatorijumu studira harmoniju (E. Sachs) i kompoziciju (J. Rheinberger). Studije, koje potom stipendira Ministarstvo prosvete, morao je prekinuti 1883 zbog nedostataka sredstava i sukoba sa direktorom konzervatorijuma. Godine 1883 i 1884 provodi u Beogradu kao horovođa pevačkog društva Kornelije s kojim izvodi svoju Prvu Rukovet. Studije nastavlja 1884—85 u Rimu (A. Parisotti) i završava 1885—87 na konzervatorijumu u Leipzigu (S. Jadassohn, K. Reinecke, A. Brodskv). Pošto je 1887 postao horovoda Beogradskog pevačkog društva, njegova je dalja delatnost vezana za veliki umetnički uspon tog društva koje pod njegovim rukovođenjem izlazi iz uskih okvira Srbije i stiče ugled na mnogim koncertima van tadašnjih državnih granica (v. Beogradsko pevačko društvo). Značajan datum u Mokranjčevoj delatnosti kao horovode predstavljala je i 50-godišnjica Društva, proslavljena 1903 svečanm koncertima.
violončelo J. Svoboda) koji je, koncertirajući u Beogradu do 1893, izvodio (ponekad i uz učešće solista — gostiju) velik niz kompozicija klasične standardne literature. Mokranjac je inicijator i pokretač Saveza pevačkih društva (1903), a učestvuje i u osnivanju Udruženja srpskih muzičara (1907). Nastavnik je muzike u gimnaziji i bogosloviji ali je najznačajniji njegov udeo (uz C. Manojlovića i S. Biničkog) u osnivanju (1899) Srpske muzičke škole (danas Srednje muzičke škole Mokranjac) u kojoj je bio profesor teorijskih predmeta i direktor do 1913. God. 1906 izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a 1911 za dopisnog člana Francuske akademije umetnosti.
Značaj i osobita vrednost Mokranjčeva stvaralaštva leži u njegovom odnosu prema narodnoj melodiji kao materiji za umetničko delo. Radeći i stvarajući u sredini koja je tek izrastala iz seoske primitive i postupno izgrađivala građanski umetničko-estetski ideal, u kojem je preovlađivao malovaroški duh, Mokranjac je sa intuicijom iskonskog umetnika i sa izvanrednim ukusom umeo da nađe pravu meru u sintezi narodnih motiva i nadahnute kompozicione tehnike. Svojim trezvenim odnosom prema narodnom melosu, koji je kod njegovih predhodnika pa i suvremenika bio romantičarski idealizovan, Mokranjac predstavlja kompozitora u čijem se delu ispoljava odumiranje romantizma i rađanje realističkog Mokranjčeva društvena i umetnička aktivnost protezala nacionalnog pravca. se i na druga polja. Godine 1889 osnovao je Gudački Rapsodičnom obliku, koji je on nazvao poetskim imekvartet (I violina F. Melcher, II violina M., viola S. Šram, nom Rukoveti, Mokranjac je dao sadržaj i značenje koje
je kod nas postalo i određena muzička forma i muzički pojam. Iako sastavljena od raznorodnih pesama i iz raznih krajeva Jugoslavije (I—VI, XI i XIII iz Srbije, VII, X, i XV iz Makedonije, VIII i XII sa Kosova, IX iz Crne Gore i XIV iz Bosne), Rukoveti se odlikuju izvanrednim skladom kako u arhitektonici oblika i psihološkom komponovanju sadržine tako i u izboru tonaliteta i adekvatnosti harmonskog izraza. Istom obliku pripadaju i Primorski napjevi (pesme iz Hrvatskog primorja), a divna horska minijatura Kozar predstavlja originalnu umetničku tvorevinu adekvatnu narodnom duhu i inspirisanu njime. Kao majstor polifonog stava obradio je, pod naslovom Dve narodne pesme iz XVI veka, narodne melodije koje je P. Hektorović zapisao i objavio u svome Ribanju. Originalne kompozicije svetovnog sadržaja (solo-pesme Lem-Edim i Tri junaka, horovi na stihove M. Petrovića — Seljančice i Jadna draga, kao i mnoge druge prigodne kompozicije), pisane mahom u pseudoromantičarskom stilu, zaostaju po invenciji i umetničkoj snazi za kompozicijama baziranim na folkloru. Međutim, na polju duhovne muzike, u kojoj je tradicionalni crkveni napev bio izvor inspiracije, Mokranjac je stvorio mnoga originalna dela koja, po emotivnoj dubini i savršenstvu modeliranja vokalnih lini
ja, idu u red klasičnih ostvarenja u srpskoj muzici (Opelo u fis-molu, Heruvimska pesma, Tebe boga hvalim, Akatisti Bogorodici, Psalm 137, Tebe odjejuščagosja i dr.). Na polju etnomuzikologije i muzičke teorije Mokranjac je postavio temelje daljem razvoju ovih grana kod nas. Oko 160 narodnih melodija (koje je upotrebio u Rukovetima, ili drugde) sam je zapisao 1896 na terenu Kosova. Oko 300 melodija iz raznih krajeva zabeležio je "po svome znanju ili po pevanju raznih pevača" (Autobiografija). Melografskom radu pripadaju i zbornici crkvenih melodija Osmoglasnik i Strano pjenije koji sadrže beogradsku varijantu pojanja u srpsko-pravoslavnoj crkvi. Njegovi predgovori Osmoglasniku i Bušetićevoj zbirci Narodne pesme iz Levča predstavljaju originalne muzikološke radove napisane na osnovu studioznog ispitivanja građe. Iako tvorac nevelikog broja opusa, iako skoro isključivo vokalni kompozitor, Mokranjac je u umetničkoj obradi folklornih motiva postao uzor potonjim generacijama. Niegova predana i plodna izvođačka i pedagoška aktivnost upotpunjuje lik toga klasika jugoslovenske muzike nacionalnog smera.
Golubacka v
Golubačka tvrđava se nalazi na desnoj obali Dunava, na samom ulazu u Đerdapsku klisuru. Sagrađena je na kamenitom obronku manjeg brda, ogranku Homoljskih planina i bedemi grada prate konfiguraciju terena. Devet masivnih kula visine do 25 metara međusobno su povezane bedemom i raspoređene tako da brane grad kako sa kopna tako i sa vode. Do grada se stizalo mostom, preko vodenog rova. Vreme nastanka grada nije ustanovljeno, dok prvi pisani pomen datira iz 1335. Golubac je imao burnu istoriju: bio je u posedu Ugara, potom Turaka sve do 1868. godine.
tvrdava -
O postanku imena Golubac, prema jednoj legendi, u glavnoj Šešir kuli, koja dominira gradom, bila je zarobljena vizantijska princeza Jelena, koja je da svoju ssamoću i tugu ublažila, gajila golubove, po čemu je kasnije grad dobio ime. Postoje i priče da je grad dobio naziv po izgledu kula na liticama koje deluju kao golubovi na steni. Ima i onih koji tvrde da su se na liticama nastanili divlji golubovi i da je zbog toga grad dobio sadašnji naziv .
Nikola Tesla
je rođen u porodici
pravoslavnog sveštenika 10. jula 1856. godine u Smiljanu, današnja Republika Hrvatska. Njegovi roditelji Milutin i Georgina osim njega imali su sina Daneta i ćerke Angelinu i Milku, starije od Nikole i Maricu najmlađe dete u porodici Tesla.
“To je skoro ubilo moju ambiciju; ali kasnije kada je otac umro, potreslo me je kada sam našao zavežljaj pisama koja su moji profesori pisali predlažući mu da me ispiše sa fakulteta, ukoliko neće da se ubijem prekomernim radom.”
Svoje ime je dobio je po dedi sa očeve strane. Školovanje je započeo u rodnom mestu, gde je proveo najbezbrižnije godine svog života. Nakon nesrećnog slučaja, prilikom koga je porodici Tesla poginuo sin prvenac, Dane, porodica se preselila u Gospić gde je mladi Nikola nastavio školovanje. Školujuci se u Gospiću, a kasnije na Visokoj realnoj gimnaziji u Karlovcu, njega je morila činjenica da će nakon toga morati da nastavi porodičnu tradiciju i da postane sveštenik. Ta činjenica mu nije davala mira budući da su ga iskreno zanimale prirodne nauke. Po završetku karlovačke gimnazije, na raspustu, vrativši se u Gospić mladi Tesla se razboleo od kolere. U to vreme ova opaka bolest odnosila je veliki broj života.
U Gracu, na tim studijama Tesli se rodila ideja o stvaranju obrtnog polja. Kada je jednom od svojih profesora izložio ideju da bi možda bilo moguće pokretati motor bez četkica dobio je sledeći odgovor: “Možda će gospodin Tesla da uradi velike stvari, ali mu sigurno neće uspeti da uradi ovo. To bi bilo kao kad bi se jedna konstantna privačna sila kao što je gravitacija preobratila u rotacionu. To je perpetuum mobile, nemoguća ideja.”
Godine 1879. Nikola Tesla je dobio svoje prvo nameštenje, počeo je da radi kao pomoćni inženjer u Mariboru. Iste godine umro mu je otac i da bi ispunio očevu zelju da završi fakultet 1880. Tesla “U jednom od samrtnih trenutaka za koje su mislili upisuje fakultet u Pragu. Nekoliko godina, koje su da su mi poslednji, otac je uleteo u moju sobu. Još usledile, predstavljale su značajan period u karijeri uvek pamtim njegovo bledo lice dok je pokušavao Nikole Tesle. Nakon rada u Budimpešti u Centralda me razveseli, nesigurnim glasom. Rekoh mu: nom telefonskom uredu, usledio je izum obrtnog magnetnog polja (februara 1882.). Te iste godine na -Možda bih mogao da se oporavim ako mi dopustiš preporuku svojih predpostavljenih dobio je zaposda studiram tehniku. lenje u Parizu u Edisonovom kontinentalnom -Ići ćeš u najbolju tehničku školu na svetu, odgovoridruštvu. Tu je proveo dve godine na raznim i vrlo o je svečano, a znao sam da tako i misli.” odgovornim poslovima a kako njegovo umeće nije moglo da prođe nezapaženo preporučen je i samom Kako je, zaista, i usledio čudesan oporavak, kao što Edisonu. Edison je u to vreme bio najznačajnija mu je otac i obećao Nikola Tesla je 1875. godine upličnost tehnike u Americi, heroj elektrike koga je slaisao Višu tehničku školu u Gracu. Na tim, toliko želvila cela nacija. On je Tesli 1884. godine dao posao u jenim studijama, Tesla je iskazao više nego svojoj laboratoriji u Njujorku, ali njihova saradnja potrebnog interesovanja za savladavanje predmeta. nije dugo trajala. Na taj način je želeo da svome ocu pokaže kako nije pogrešio što mu je dozvolio da se posveti izučavanju Nezadovoljan odnosom predpostavljenih prema svome radu, Nikola Tesla je već naredne 1885. natajni matematike, fizike i mašinstva. Ipak, i pored priznanja profesora koje je dobijao u svedočanstvi- pustio Edisona i uz pomoć nekih investitora osnovao “Tesla Arc Light Co”. ma, njegov otac kao da je bio nezainteresovan za sinovljeve uspehe.
/
NAJVECI SRPSKI UM
U početku, zbog obaveza prema investitorima, morao je da radi u oblasti lučnih svetiljki, ali je nakon toga krenuo u realizaciju svojih projekata iz oblasti polifaznih naizmeničnih struja. Nakon predavanja “Novi sistem motora i transformatora naizmenične struje” 16. maja 1888. koje je odrzao pred Američkim institutom elektroinženjera (AIEE), Tesla je dobio ponudu od firme Vestinghaus (Westinghouse) za otkup patenata iz oblasti polifaznih struja. Usledile su godine u kojima je Tesla sa Vestinghausovim inženjerima radio na praktičnoj primeni svojih izuma. Tridesetog jula 1891. Nikola Tesla je dobio američko državljanstvo. Dobar deo 1892. Tesla je proveo u Evropi. Tu je kroz mnogobrojna predavanja promovisao svoje ideje. Svoje predavanje “Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokih napona i visokih frekfencija” održao je u Engleskoj pred Institutom elektroinženjera i pred Kraljevskim institutom. Isto predavanje ponovio je u Parizu pred interacionalnim društvom
električara i Francuskim društvom za fiziku. Stigao je i da jedini put u životu poseti Beograd gde je ostao tri dana. Takode te 1882. godine Tesla je ostao i bez drugog roditelja. Umrla mu je majka i taj gubitak mu je strašno teško pao. Nakon povratka u Ameriku usledila je nova borba. Zagovornici upotrebe jednosmerne, ujedno i protivnici korišćenja naizmenicne struje osuli su drvlje i kamenje kritikujuci i upozoravajuci na opasnosti koje njena upotreba donosi. Trijumf, u ovom sukobu poznatom kao “Rat struja”, su 1893. odneli oni koji su imali malo više vizionarstva sa sobom. Svetska izložba u Čikagu je te godine bila osvetljena uz pomoć naizmenične struje. Usledilo je istraživanje na polju bežičnog prenosa signala i energije. Svoju ideju i nameru da svoje istraživanje uputi u tom smeru Tesla je javno izneo u govoru prilikom puštanja u pogon elektrane na Nijagarinim vodopadima 1897.
Kakav li je bio izraz lica ljudi kojima neko, tek sto su doživeli prenos električne energije na veću udaljenost, priča o prenosu iste bez žica?
Izjave poput “Kako signalizirati na Mars” ili “Rasturanje tornada” i nisu baš doprinosile njegovom ugledu. Tada su se više smatrale plodom Veliku misteriju predstavljaju Teslina istraživanja na bujne mašte nego li mogućim naučnim dostignućiovom polju. Iako je proveo skoro godinu dana u Ko- ma. Tesla je nekako opstajao uz pomoć prijatelja i lorado Springsu (1899-1900), i vodio iscrpan dnevnik skromne penzije koju je nerado prihvatio od tadašnje jugoslovenske vlade. Njegovo zdravlje se značajno o svojim istraživanjima, do šire upotrebe bežičnog prenosa električne energije do dana današnjeg nije pogoršalo nakon smrti njegovih prijatelja Roberta Andervuda Džonsona (Robert Underwood Johnson) došlo. Tesla je imao nameru da iskoristi gornje i Ričmonda Pirsona Hobsona (Richmond Pearson slojeve Zemljine kugle kako bi energiju sa jednog Hobson) 1937. Te godine je doživeo i saobraćajnu preneo na drugi kraj sveta. Neka svoja otkrića onesreću - udario ga je taksi dok je prelazio ulicu. pisao je u eseju “Problem povećanja ljudske energije”, koji je izazvao široko interesovanje naučnog i Skoro sam, bez porodice, i samo u društvu sestrića Save Kosanovića (sin Marice Kosanović) i par priposlovnog sveta. jatelja, Tesla se retko pojavljivao u javnosti u poznim Verovatno i sam zaintrigiran esejem J.P. Morgan (John Pierpont Morgan 1837-1913), u to vreme je- godinama svog života. Izuzetak je bila poseta Kralja dan od najbogatijih ljudi Amerike, ponudio je finan- Petra II Karađorđevića koji je došao da se upozna sa Teslom u njegovom apartmanu u junu 1942. sijsku podršku Tesli. Do saradnje je došlo na projektu “Svetski radio sistem” koji je Tesla vodio u svo- Godine 1943. petog januara Tesla je pozvao amejoj laboratoriji na Long Ajlendu. Već posle godinu ričko vojno ministarstvo. U kratkom razgovoru veliki dana 1901. Morgan je naučniku uskratio finansije. naučnik je američkoj vojsci ponudio tajne svog super Povod za prestanak saradnje je bilo prvo uspesno oružja. Oficir nije shvatio o kome se radi i verovatno transantlantsko bežično slanje radio poruke, koje je misleći da je u pitanju šaljivdžija ili ludak obećao je izveo Markoni (Guglielmo Marconi 1874- 1937). Tes- da će se javiti kasnije. la je Morganu tada priznao da je on tako nešto mogao da učini odavno, ali da to nije cilj njegovog isU osamdeset i sedmoj godini u hotelu Njujorker 7. traživanja. Morgan je bio besan zbog ove, kako je on januara 1943. godine prestalo je da kuca srce ovog smatrao, utaje i više nije nikada sarađivao sa Tesplemenitog naučnika. U katedrali sv. Jovana Bogolom. slova 12. januara okupilo se dve hiljade ljudi među Tesla se nekako snalazio na ovom projektu do 1905. kojima je bio veliki broj pronalazača, dobitnika Nokada je i potpuno iscrpeo izvore finansiranja i bio je belove nagrade, svetski priznatih imena iz oblasti primoran da ga napusti. Usledile su godine u kojima elektrotehnike, jugoslovenskih diplomata. je on radio na usavršavanju postojećih i patentiranju Posmrtni ostaci jednog od najvećih ljudi, koji su novih pronalazaka u oblasti mašinstva. Te godine su živeli u prošlom veku, nalaze se u muzeju Nikole bile dosta teške za njega. Javnost se podsetila veli- tesle u Beogradu u urni idealnog sfernog oblika. kog genija 1917. kada mu je dodeljena Edisonova medalja, najveće američko odličje u oblasti tehnike. 1919. Nikola Tesla je objavio svoju autobiografiju kroz seriju članaka u časopisu Electrical Experimenter. Za ljude, koji mu nisu bili bliski, vesti od Tesle su stizale kroz novinske članke u kojima su mogli da pročitaju njegove često i previše senzacionalne izjave.
v
Milos Teodosic
Miloš Teodosić (Valjevo, 19. mart 1987) je srpski košarkaš koji trenutno igra za moskovski CSKA. Igra na poziciji plejmejkera i karakteriše ga prefinjena tehnika na terenu, sa originalnim asistencijama, često nesvakidašnjim rešenjima i odličnim šutom.Zvanično najbolji igrač Evrope po izboru FIBE 2010. godine, kada je istu nagradu dobio i od Evrolige. Standardan je član reprezentacije Srbije i jedan od vodećih igrača. Selektor Srbije Zoran Slavnić ga je uvrstio u tim za Evropsko prvenstvo u košarci 2007. na kom reprezentacija Srbije nije uspela da se plasira u drugi krug prvenstva. Ipak već na prvom seniorskom takmičenju pokazuje svoj potencijal beležeći prosečno 9 poena, 2,3 skoka i 2 asistencije po utakmici.
Turskoj. Naročito se istakao u četvrtfinalnom meču protiv Španije, kada je postigao trojku sa 9 metara, 3 sekunde do kraja, čime je Srbija prošla u polufinale.Na kraju turnira Teodosić je izabran u najbolju petorku prvenstva.
Nakon uspeha u kvalifikacijama Teodosić je učestvovao na Evropskom prvenstvu u Poljskoj. Na tom prvenstvu je skrenuo pažnju na sebe odličnim igrama a naročito u polufinalu protiv Slovenije kada je postigao 32 poena. Ipak u finalu ih je čekala veoma jaka ekipa Španije, ali je srebro ocenjeno kao veliki uspeh. Bio je najbolji asistent prvenstva i izabran je u prvu petorku prvenstva. Prosečno po utakmici je beležio 14,1 poen, 2,1 skoka i 5,2 asistencije.
Na Svetskom prvenstvu 2014. u Španiji Teodosić je bio jedan od najboljih igrača Srbije, osvojio je srebrnu medalju i izabran u idealnu petorku prvenstva. Odigrao je 9 utakmica na kojima je beležio prosečno 13,6 poena, 2,1 skok i 4,4 asistencije po meču. Posebno je blistao u eliminacionoj fazi, kada je Brazilcima ubacio 23 poena u četvrtfinalu, a Francuzima 24 u polufinalu. Bio je najbolji strelac i asistent Srbije i igrač sa najviše pogođenih trojki na šampionatu (23).
Bio je vođa i na Svetskom prevenstvu 2010. u
Teodosić je bio deo reprezentacije i u sledećoj sezoni kada je na red došlo Evropsko prvenstvo u Litvaniji. Međutim i pored zapažene statistike, Teodosić nije ostavio dobar utisak. Tako je i reprezentacija Srbije završila na neslavnom osmom mestu i samim tim nije uspela da se kvalifikuje za Olimpijadu u Londonu. Evropsko prvenstvo 2013. u Sloveniji je propustio zbog povrede.
Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić poznat je u istoriji kao Dušan Silni. Bio je prvi srednjovekovni vladar (1331-1345) i prvi srpski car (1346-1355). Bio je sin kralja Stefana Uroša III Dečanskog i otac cara Stefana Uroša V, u narodu prozvanog Nejakim, poslednjeg vladara iz dinastije Nemanjića. Dušan je sa vlasti zbacio svog oca Stefana Dečanskog, uz pomoć vlastele nezadovoljne politikom Stefana prema Bugarskoj i Vizantiji. Za smrt Stefana Dečanskog vezana je i
legenda o prokletstvu Dušanovih kasnijih potomaka, a potom i cele srpske države. Naime, Stefan je, kada su došli ljudi da ga ubiju, prokleo sina i njegove potomke. Mada se ovo prokletstvo nije ispunilo na sinu, palo je ipak na njegovog unuka Uroša, koji je izgubio carstvo. Ova legenda je trajala mnogo vekova, posebno kada je knez Lazar sa svojim ratnicima izgubio bitku na Kosovu, a Srbija pala pod Turke. Dušan je značajno proširio granice srpske države prema jugu, iskoristivši unutrašnje nemire u Vizantiji. Dušan je od svoje države i od osvojenih novih teritorija načinio carstvo, a sebe carem Srba i Grka. Prema ustaljenim običajima carigradski patrijarh je krunisao careve na Istoku, a papa careve na Zapadu. Pošto se nije mogao nadati da će ga iko od ove dvojice krunisati, srpska arhiepiskopija je uzdignuta na rang patrijaršije. Arhiepiskop Joanikije je postao prvi srpski patrijarh. Silni je vladao od 1331. do 1355. godine i, da ga smrt nije pretekla, ostvario bi san i plan da osvoji i Vizantiju. Mudru svoju vladavinu utemeljio je zakonikom, prozvanim Dušanov, koji se i danas izučava u istoriji pravnih nauka kao izuzetan. Dušanov zakonik (u starim prepisima se naziva Zakon blagovjernago cara Stefana) je, uz Zakonopravilo svetog Save, najvažniji zakon (ustav) srednjovekovne Srbije. Dušanov zakonik je urađen na temeljima Zakonopravila. Prvih 38 članova posvećeno je crkvi. Od 39. do 62. člana se utvrđuju prava i obaveze vlastele. Sudije su bile dužne da sude po zakonu, a ne u strahu od cara.
Dušanov zakonik je sadržao 201 član, ali se, u zavisnosti od sačuvanog prepisa, sastoji od 135 do 201 člana. Zakonik sačinjava jedinstvenu pravnu celinu zajedno sa dva vizantijska pravna akta: Zakon cara Justinijana (Justinijanov zbornik) i skraćena Sintagma Matije Vlastara. Jedna trećina Zakonika je urađena po ugledu na odgovarajuće propise vizantijskog prava. Prema ustaljenim običajima carigradski patrijarh je krunisao careve na Istoku, a papa careve na Zapadu. Pošto se nije mogao nadati da će ga iko od ove dvojice krunisati, srpska arhiepiskopija je uzdignuta na rang patrijaršije. Arhiepiskop Joanikije je postao prvi srpski patrijarh. Ali, kao što je u mnogo čemu bio izuzetan,
tako je od Nemanjića izuzetak i po tome što nije proglašen za svetitelja. Smatra se da su možda dva razloga uzrok tome. Jedan, krupniji, jeste način njegovog dolaska na vlast, a drugi je što se u vreme kuge, zajedno sa suprugom Jelenom, sklonio na Svetoj Gori i u manastiru Hilandar. Kada su mu kaluđeri ozbiljno zamerili što ju je doveo na Svetu Goru, gde nijedna ženska noga nikada nije ni kročila, odgovorio im je da Jelena nije žena, nego carica. Crkva mu ni to izgleda nije zaboravila. Za života završio je manastir Dečane, zadužbinu svoga oca, a njegova najznačajnija zadužbina bio je Manastir Svetih arhangela kod Prizrena, gde se nalazio i njegov grob. Karta Dušanovog carstva, oko 1350. godine . Car Stefan Dušan je umro 20.12. 1355. godine, još uvek mlad i u punoj snazi. Uzrok smrti nikada nije utvrđen ali se govorilo o trovanju, moždanom udaru i čak epilepsiji. Sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Svetih Arhanđela kod Prizrena. Posle Dušanove smrti Srpsko carstvo je postepeno počelo da se raspada. Kada su 1927. godine vršena arheološka iskopavanja na lokalitetu manastira, u jugozapadnom delu crkve je nađen mermerni grob za koji je ustanovljeno da je carev. U grobu su pronađene ispreturane kosti koje su kasnije prenesene u crkvu Svetog Marka u Beogradu gde i danas počivaju. Njegova kruna se drži u Cetinjskom manastiru u Crnoj Gori.
Kralj caja v
i Srbija Ser Tomas Lipton, poznat kao proizvođač čaja u Velikoj Britaniji, rođen je 10. maja 1850. godine u Glazgovu. Skromna porodica, irskog porekla, ostavila je najmlađem sinu Tomasu blagoslov da predano i pošteno radi, a nagrada i uspeh neće izostati. Toga se pridržavao celog života, pa je radio razne poslove kako bi pomogao siromašnim roditeljima. Prvu bakalnicu čaja otvorio je 1890, u Glazgovu, koja je za nekoliko godina postala poznata i izvan Škotske. Nije se zadovoljio samo kupovinom sirovog čaja sa plantaža iz Indije i Cejlona, njegovom preradom i prodajom u Engleskoj i po svetu. Odlučio je da postane proizvođač, pa je počeo da kupuje plantaže čaja u Aziji. Ubrzo je organizovao sopstveni prevoz čaja u Englesku, otvorio veliki broj čajdžinica u Londonu, potom širom zemlje. Na taj način kontrolisao je ceo lanac, od proizvodnje čaja na plantažama, preko prevoza i prerade, do prodaje i serviranja u čajdžinicama, koje su nosile njegovo ime. Zanimljivo je da je osmislio pakovanje čaja u filter kesice, koje su i danas u upotrebi. U tridesetoj godini postao je multimilioner, ali je s ponosom pričao da je odrastao u sedmočlanoj porodici u malom stanu sa dve sobe. Lipton je bio čovek velikog srca, sportskog duha, posvećen borac na svim stazama. Pored poslovnog uspeha, voleo je sport, posebno jedriličarstvo. Uživao je da plovi morima na svojim jahtama, pa je kao pravi morski vuk stalno nosio kapetansku kapu, po kojoj je postao prepoznatljiv. Često je putovao u SAD, gde je čak u pet navrata učestvovao na čuvenom Američkom kupu. Mada je dao sve od sebe da osvoji trofej u trkama jedrilica, to mu, nažalost, nikad nije pošlo za rukom.
U Prvom svetskom ratu svojim jahtama prevozio je sanitetski materijal, kao i bolničko osoblje, koje je dolazilo u pomoć srpskim bolnicama. Luksuzna Liptonova jahta „Erin”, kao i druge jahte, često su saobraćale od Londona, preko Marseja i Atine do Soluna. Patnja i stradanje malog a hrabrog srpskog naroda pokrenula su jedra njegovih brodova na duge i opasne plovidbe u vreme rata. U proleće 1915. godine doplovio je s Misijom britanskog Crvenog krsta, na čelu sa kapetanom Benetom. „Veličanstvena mala Srbija! Kako je ona divno odigrala svoju ulogu u Velikom ratu.” Ovim rečima Lipton se oglasio iz Srbije, 1915. godine, u vreme bitaka, posle kojih je izbila velika epidemija pegavog tifusa. Te vrlo burne ratne godine, obišao je Niš, Beograd, Kragujevac, Vrnjačku Banju, svratio u Skoplje i Đevđeliju. Iz Niša, privremene srpske ratne prestonice, poslao je apel za pomoć srpskom narodu: „Tifus divlja Srbijom i, ako se ne pošalje hitna pomoć, smrtnost će dostići užasne brojke. Tifus je zarazna bolest, koja se prenosi vašima, a ona se lako razvija u prljavštini. Nema dovoljno prostora za smeštaj bolesnih i oni svi leže zajedno na gomili prljave slame. Mnogi nisu promenili svoju odeću i po šest meseci, pa zbog toga lična higijena, koja je apsolutno važna u kontroli bolesti, je nemoguća. Oni nemaju odgovarajuću ishranu, jer je nema na tržištu, niti ima para da se kupi ako se nađe. Lekari obično rade samo nedelju-dve, pre nego što obole od tifusa, pošto nemaju načina da se sami zaštite. Oni se dobrovoljno javljaju da rade u bolnicama, uprkos saznanju da je smrtnost veća od 50 posto.
Baš kao što je požar uspeo da zaustavi pomor u Londonu, tako su potrebni požari da očiste Srbiju od tifusa. Inficirane kuće i odeća obolelih moraju da se spale, jer bolest se prenosi vašima koje su posvuda”, zabeležile su novine Liptonovu izjavu. U apelu „Strašna istina o Srbiji” zapisao je: „Sreo sam na seoskom putu mnogo žrtava, koje su preslabe da dođu do bolnice. Sakupljali su ih i dovozili volovskim kolima. Često je volovima upravljala žena i deca, dok je u kolima muž ili otac buncao u groznici. Jedva je preostalo dovoljno ljudi, koji ne boluju, kako bi mogli da iskopaju grobove za mrtve, čija tela leže izložena po grobovima... U nekim bolnicama nije bilo ni ćebadi ni dušeka, dok su u drugima po tri i četiri pacijenta spavali poprečno na jednoj slamarici. Pored svega toga, pacijenti se nikad nisu žalili. U jednom bolničkom odeljenju sam video pacijenta, koji je i pored svoje groznice divno pevao svojim drugarima. Ove strahote zahtevaju hitnu pomoć svake vrste: šatore, drvene barake, sanitetski materijal, krevete i posteljinu, lekove i medicinsku opremu, sterilizatore za mleko, a povrh svega lekare i bolničare.” O njegovoj poseti Kragujevcu, ostala su sećanja dr Ketrin Mekfejl, zemljakinje iz Glazgova. „Liptonova poseta Kragujevcu je bila događaj dana, jer je on već bio vrlo poznata ličnost.” Prijem u njegovu čast priređen je u trpezariji Miloševog konaka, gde je privremeno bio smešten vojni štab. Kada je ser Lipton ušao u salu, Orkestar kraljeve garde ga je pozdravio glasnim tušem. Tom prilikom bio je gost prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, a sreo se i s pukovnikom Napijerom, britanskim atašeom u Srbiji. U Nišu se Tomas Lipton upoznao s Nikolom Pašićem, dr Vojislavom Subotićem, Mabel i Slavkom Grujićem, s brojnim srpskim oficirima, čla-
nicama ženskih društava, koje su radile kao dobrovoljne bolničarke. Srpska vlada odlikovala ga je Ordenom Svetog Save, a u Nišu je proglašen za počasnog građanina. „Kao što se često dešava s nacijama, što ih bolje upoznamo, tim više imamo razloga da im se divimo”, rekao je Lipton, impresioniran hrabrim i požrtvovanim srpskim vojnicima. S idejom da se pokrene najbrža i najefikasnija pomoć srpskom narodu, želeo je da lično upozna život u Srbiji, dozna više o bolnicama i bolničkim potrebama. Tom prilikom posetio je srpske i savezničke bolnice, a u Kragujevcu za vodiča imao je gospođu Mabel Stobart, koja je rukovodila bolnicom Srpskog potpornog fonda. Zahvaljujući njegovom zalaganju, Društvo srpskog Crveni krst u Nišu i Kruševcu dobilo je veliku količinu sanitetskog materijala. Pomogao je Hanu Henkin Hardi da obnovi bolnicu kralja Petra u Topoli i srpskom sanitetu isporuči preko 2000 bolesničkih postelja. Iako je Lipton obično putovao okružen velikom pratnjom, uvek se ponašao srdačno i nenametljivo. Tako je ostalo sećanje da je posetio srpske manastire, upoznao mnoštvo ljudi, zavoleo narod, muziku i hranu, uživao u jahanju po šumadijskim brdima, divio se voćnjacima, livadama punim lekovitog bilja, prirodnim lepotama Srbije. Bio je iznenađen da dame iz najuglednijih srpskih porodica pomažu u privremenim bolnicama, a mnoge žene, čiji su muževi na frontu, rade na poljima, kako bi prehranile porodicu. Posebno je bio ganut kad je video decu od osam godina ili malo stariju, uglavnom devojčice, kako obavljaju bolničke poslove. Na povratku iz Srbije, Lipton je u Parizu prisustvovao međunarodnoj konferenciji, gde se strastveno zalagao za pomoć srpskom narodu. Novine u Londonu i širom sveta pisale su o njegovom obilasku Srbije. Oni koji su imali priliku da upoznaju ser Liptona kažu da je bio šaljivdžija, ali i vrlo dobroćudan i osećajan čovek, dirnut ljudskim patnjama. Njegovo čovekoljublje, razne akcije dobročinstva organizovane u domovini i po svetu donele su mu titulu viteza, koju mu je dodelila kraljica Viktorija. Ser Tomas Lipton preminuo je u Glazgovu, 1931. godine. Veliki deo svoje imovine ostavio je rodnom Glazgovu, da se izgradi bolnica i pomogne školovanje dece iz siromašnih porodica. Otuda priča o ser Tomasu Liptonu, kralju čaja, vlasniku brodova i plantaža čaja, čovekoljupca s titulom viteza, odoleva vremenu i zaboravu. Autori: Slavica Popović Filipović i Bob Filipović, "Politikain Zabavnik" broj: 3198 (2013. godine).
misteriozni
Rtanj Dovoljan je jedan pogled na planinu Rtanj pa da shvatite zbog čega se o njemu ispredaju tolike legende i mitovi. Planina koja se naglo uzdiže iz ravnice, oblik trostrane piramide sa izraženim ivicama i najviši vrh Šiljak sa 1565 metara nadmorske visine koji ima oblik gotovo pravilne kupe izaziva divljene, pa se i među onim najvećim skepticima probudi pomisao: da li je ovo zaista delo prirode ili je pak neko drugi tu umešao prste? Planina Rtanj smeštena je u istočnoj Srbiji, u blizini Boljevca. Pripada Karpatskim planinama, njegovo podnožje sastoji se od peščara i stena a u višim delovima od krečnjaka. Zbog svog specifičnog oblika Rtanj predstavlja svojevrsni prirodni fenomen kraškog reljefa. Južnu stranu planine karakterišu blagi padovi a dalje prema podnožju se spušta visoravan ka Soko Banji. Na severnoj strani izrazito je odsečen sa oštrim grebenom pri vrhu, prekriven šumama i pašnjacima, bogatim autohtonim biljnim vrstama i izvorima bistre planinske vode. Među biljnim vrstama, od kojih su mnoge zaštićene zakonom, svakako je najpoznatiji čuveni Rtanjski čaj (lat. Saturea montana).
Pored neosporne prirodne lepote, brojnih pećina, jama i izvora, Rtanj je idealno mesto za planinare i avanturiste, a pripoveda se da se pogled sa njegovog vrha Šiljak pruža čak do uš ušća Save i Dunava. Međutim, sve više ljudi na Rtanj dovode neverovatne priče o njemu kao mestu koje apsorbuje kosmičku energiju, kao i mitovi o vatrenim kuglama i zmajevima. Koliko je ova planina obavijena velom misticizma dokazuje i to da čak postoje tvrdnje da je planina u stvari piramida koju je tu podigla vanzemaljska Sećamo se famoznog 21.12.2012., koji su mnogi promovisali za kraj sveta po majanskom kalendaru, kada je stotine stranaca pohrlilo na Rtanj da na njemu potraži spas od apokalipse. Tome su verovatno umnogome doprinela i merenja koja su pokazala da je nagib strana na Rtnju gotovo isti kao onaj na piramidi Meseca u Meksiku a da se njegovi uglovi poklapaju sa uglovima Keopsove piramide. Ko će ga znati. Bilo kao mesto koje obiluje lekovitim biljem i zdravom planinskom vodom, mesto aktivnog odmora i rekreacije, ili pak najveća neotkrivena piramida na svetu gde se događaju razna neobjašnjiva čudesa, Rtanj je na vrhu naših preporuka kao domaća turistička destinacija koju bar jednom morate posetiti.
JA BIH TE SANJALA
ZBUNJENA Dugo lutala sam, sama I bežala od svega Mislila sam bolje je biti hladnija od leda
Da nema sunca ni meseca, ja mogla bih. Da nema vode ni vazduha, ja mogla bih.
Al' ovaj put bez odbrane puštam te u moje snove Sad sam sasvim, zbunjena
Da nema stiha ni tonova, ja mogla bih. Ali, da nemam tebe, šta bih tada ja?!
Ja ne znam šta se dešava zemlja je tako daleka Al' nemam strah od letenja jer nisam sama
I da imam gde da odem, ja ne bih otišla. Da imam šta da kažem, ja bih žutala.
Ne znam šta se dešava ovo je put bez povratka zemlja je tako malena
I da nekom drugom mogu, ne bih mu pevala. Jer da nemam tebe, šta bih tada ja?!
Tako dobar osećaj kao da hodamo po vodi Ništa više ne shvatam želim samo da pevam
Ja bih te sanjala, Ja bih te sanjala, Od snova te pravila, Jer ako postojiš ti, Postojim i ja..
I sada sve zaboravljam Nisam više ona stara Da li me čuješ Vidiš li da sam zbunjena...
Grupa Negativ
FESTIVAL
EXIT
NOVI SAD
Exit Festival je letnji muzički festival koji se održava jednom godišnje na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu (Srbija) počevši od 2000. godine i obično traje četiri dana. Brzo je izrastao u priznati muzički festival kako u regionu tako i širom Evrope. Za to je delimično zaslužno okruženje u kome se Exit održava - živopisna tvrđava iz 18. veka koja se nalazi na uzvišenju iznad Dunava. Festival je pokrenula grupa studenata Univerziteta u Novom Sadu, kao pokušaj da mladima Srbije, a pre svega Novog Sada, pruže kulturni sadržaj i zabavu tj. neku vrstu izlaza (eng. exit = izlaz) iz inače loše situacije koja je tada vladala u zemlji. I pored finansijskih i drugih problema koji su ga pratili, festival je istrajao i razvio se u respektabilan muzički događaj. U početku je organizovan preko Studentske unije Fakulteta tehničkih nauka i Univerziteta u Novom Sadu. Poslednjih godina festival Exit važi za jedan od najvećih muzičkih festivala u Evropi, sa preko 200 000 posetilaca. Najpoznatije grupe koje su do sada svirale na Exitu su: Underworld, Fatboy Slim, Slayer, Apocalyptica, White Stripes, Garbage, Sick Of It All, Napalm Death, Dee Face, Vladimir Aćić, Disciplin A Kitschme, Nitin Sawhney, Burhan Ocal, Gilles Peterson, The Datsuns, Huun-Huur-Tu, Sandy Rivera, Rambo Amadeus, Cypress Hill, Massive attack, Iggy Pop, Billy Idol, Robert Plant, Moloko, Peaches, Prong i mnogi drugi izvođači.
Minhenski Minhenski psaltir ili Srpski psaltir (nem. Serbischer Psalter, lat. Codex Monacensis Slavicus) je nastao krajem XIV veka i prema mišljenju akademika Vojislava J. Đurića, to je najraskošnija srpska knjiga iz srednjeg veka. Rađen je ili za kneza Lazara (1371—1389) ili za njegovog sina Stefana (1389— 1427) i ima preko dvesta stranica, dimenzija 28 x 19.5 cm, od čega se na njih 148 nalaze ilustrovane
manastir Privina Glava. Srpski patrijarh Pajsije Janjevac (1614—1647) ga je pronašao u manastirskoj riznici i pozajmio ga, da bi psaltir ukoričio i prepisao 1629. godine. Ovaj prepis je kasnije završio u Narodnoj biblioteci Srbije i uništen je tokom nacističkog bombardovanja Beograda
minijature. Pisan je srpskom redakcijom 06.04.1941. godine. Original psaltira je tokom crkvenoslovenskog jezika, starom uncijalnom Velikog bečkog rata, jedan bavarski oficir 1688. ćirilicom, a danas je deo kolekcije Bavarske državne godine uzeo iz manastira i poneo sa sobom, da bi ga biblioteke, iz Minhena. 1689. godine poklonio manastiru Gotescel, u Nije poznato kada je tačno nastao, ali je Bavarskoj šumi. Knjiga 1782. godine prelazi u najverovatnije bio deo biblioteke Stefana manastir svetog Emerama u Regenzburgu, a od Lazarevića. Kasnije je pripadao biblioteci Đurđa 1810. godine se nalazi bavarskoj kraljevskoj Brankovića (1427—1456) i smatra se da ga je neko biblioteci. Psaltir je prvi objavio Vatroslav Jagić, od njegovih potomaka odneo u fruškogorski 1906. godine.
RESAVSKA
Resavska (Divljakovačka) pećina je pećina u istočnoj Srbiji, na 20 kilometara od Despotovca, u krečnjačkom brdu Babina Glava, na obodu kraškog polja Divljakovac. Spada među najveće i najlepše pećine u Srbiji. Duga je 4,5 km. Za pećinu su znali samo čobani koji su se sklanjali od nevremena sa stadima ovaca. Jedan od čobana je otkriva 1962. godine sa svilajnačkim planinarima. Detaljno su je ispitali novosadski speleolozi, na čelu sa dr. Jovanom Petrovićem. Radovi na uređenju pećine su trajali 10 godina. Pećina je zvanično otvorena za posetioce 22. aprila 1972. godine. Predstavlja jednu od najstarije ispitanih pećina, stara je oko 80 miliona godina. Pećina je istražena do 2850 metara, a deo za turistički obilazak je dug 800 metara.
PECINA /
Temperatura je konstantna i iznosi 7 °C, dok vlažnost vazduha varira od 80-100%. U gornjoj galeriji obilaze se četiri dvorane: Dvorana sraslih stubova ili kolonada, tako nazvana zbog žućkastih stubova koji zauzimaju prostor od poda do tavanice, druga je Dvorani košnica u kojoj je tavanica prekrivena stalaktitima koji se još uvek formiraju. Drugu i treću dvoranu spaja kanal crvenih breča, po čemu je Resavska pećina jedinstvena. Taj kanjonski kanal je najsuvlji deo pećine i tu nema pećinskog nakita. Po sredini kanala nalazi se ponor Slepi tunel, dužine 25 metara, koji je ispitan, ali nije uređen za razgledanje. Kanjonskim kanalom stiže se do treće dvorane, Predvorja istorije, tako nazvane jer je u njoj pronađena kamena sekira i vrhovi koplja, lobanja polarne lisice i ognjište praistorijskog čoveka. Kraćim tunelima, koji su naknadno probijeni, dolazi se do Staze okamenjenih vodopada, veoma akustične dvorane sa figurama koje podsećaju na starca i staricu. Četvrta dvorana nosi ime Kristalna. Resavska pećina ima status zaštićenog spomenika prirode, uključujući i neposrednu okolinu površine 11 hektara.
Sofrenovic /
Jedna od naših najboljih glumica, izuzetna u izvođenju džez i filmske muzike. Zovu je srpska Marlen Ditrih, Eni Lenoks…
Kćerka je Šile, lingviste i prevodioca, englesko-irskog porekla, i Dragoslava, inženjera metalurgije, koji su se upoznali na studijama u Birmingemu. Ana je supruga Dragana Mićanovića, za mnoge jednog od najboljih naših glumaca klasičnog pozorišnog repertoara. Od 1999. godine živi u Londonu, ali nije prestala da radi u Srbiji. Godine 1999. dobila je Caricu Teodoru na Filmskim susretima u Nišu za ulogu Tijane u filmu Nebeska udica. U Engleskoj je glumila u serijama: Ultimate Force, The Vice i u Holby City, u kojoj je tumačila lik Marije Ovčar od 2000. do 2002. godine. Kao prevačica Ana Sofrenović je debitovala sa naslovnom pesmom u filmu Kaži zašto me ostavi, 1993. Godine 2005. na 37. Bemusu nastupila je u operi Orfej i Euridika. Januara 2006. godine nastupila je u Carnegie Hallu u Njujorku u okviru koncerta koji je priredila Meridith Monk.
dikan
Dikan je srpski strip o istoimenom junaku, nastao iz pera Laze Sredanovića, a idejno ga je osmislio Nikola Lekić, glavni urednik „Politikinog zabavnika“ u vreme nastajanja stripa.
ujaka Vukoja. Radnja stripa je smeštena u vreme pre velike seobe naroda, uglavnom na Balkanu. Junaci stripa se, tokom avantura, susreću sa mnogobrojnim plemenima, narodima, istorijskim lokalitetima i ličnosti. Često je upoređivan sa Asteriksom, koji je i ma: Sarmati, Gepidi, Hazari, junaci su u potbio uzor autoru stripa. Strip je objavljivan razi za Atlantidom, susreću se sa carom Jusisključivo u Politikinom Zabavniku, a 2006. tinijanom… godine objavljen je i stripalbum „Dikan: Plava špilja“. Prvi put je objavljen 1969. godine, u 903. broju Politikinog Zabavnika u epizodi „Buzdovanske igre“ i ubrzo je postao jedan od omiljenih stripova u bivšoj Jugoslaviji. Tekstove za epizode su pisali: Ninoslav Šibalić, Nikola Lekić, Milenko Maticki, Branko Đurica i Slobodan Ivkov, kao i sam Lazo Sredanović. Strip prati pustolovine, propaćene humorom, dva Stara Slovena, Dikana i njegovog vernog pratioca Dikan u Politikinom Zabavniku
STOJILJKOVIĆ Dejan Stojiljković (1976), prozaista, dramski pisac i strip scenarista. Objavio prozne zbirke „Leva strana druma“ (2007) i „Low Life“ (2008) kao i romane „Konstantinovo raskršće“ (2009, nagrade „Miloš Crnjanski“, „Zlatni hit-liber RTS-a“ i „Svetosavski pečat“, najuži izbor za Ninovu nagradu i nagradu „Isidora Sekulić“, najčitanija knjiga u javnim biliotekama Srbiji za 2010. godinu, nominacije za međunarodne nagrade „Impak Dablin“ i „Balkanika“) i „Duge noći i crne zastave“ (2012, nagrada „Zlatni Hitliber RTS-a“). Autor je nekoliko strip-scenarija kao i knjige ogleda o stripu „Kiselo&Slatko“ (2011). Prvi je laureat nagrade za strip teoriju „Nikola Mitrović Kokan“. U ediciji „Srbija i komentari“ Službenog glasnika koju uređuje akademik Goran Petrović 2012. objavljena mu je knjiga „Živi pokojnik“ (zajedno sa etnologom Vesnom Marjanović). Autor je istorijske drame „Konstantin“ u režiji Juga Radivojevića (koprodukcija Narodnog pozorišta iz Beograda i Narodnog pozorišta iz Niša, sezona 2012/2013).
Od 2012. je ekskluzivni autor izdavačke kuće „Blooming Twig Books“ iz Nju Jorka. Proza mu je prevođena na engleski, ruski, makedonski i grčki.
Subotica (mađ. Szabadka) je najseverniji grad u Republici Srbiji, drugi po broju stanovnika u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini. Po popisu iz 2002. godine ima 99.471 stanovnika. Nalazi se na 10 km udaljenosti od granice Srbije sa Mađarskom, administrativni je centar Severnobačkog okruga.
Srpski naziv grada Subotica potiče od reči dana u nedelji „subota“ i prvi put se pojavljuje 1653. godine. Pošto ime potiče od reči za dan u nedelji, subota celo značenje imena grada bi bilo nešto kao „mala subota“.
Drugi izvori kazuju da je od prvog naziva Sopotnica (Sopot je mesto gde ima mnogo vode, izvorište, osobina Subotica se prvi put pominje 1391. pod mađarskim terena - prema mađarskom izgovoru Zabatka) do imenom Zabadka. Godine 1527. Subotica je bila današnjeg, promenjeno oko 200 naziva, i da grad ime prestonica kratkotrajne srpske države samoproglašenog nosi po Suboti Vrliću, rizničaru cara Jovana Nenada. cara Jovana Nenada. Osmanlijsko carstvo je vladalo Subotica je, zahvaljući svom geografskom položaju i gradom od 1542. do 1686, kada je postala posed marljivim žiteljima, tokom vremena postala najznačajniji Habzburške monarhije. Od polovine 18. veka ime joj je administrativno-upravni, industrijski, trgovački, promenjeno u Sancta Maria, po austrijskoj carici Mariji saobraćajni i kulturni centar u severnoj Bačkoj, a obližnje Tereziji. Ime grada je ponovo promenjeno 1779. u Maria Palićko jezero je čini i turističko-rekreativnim centrom Tereziopolis, a ime Subotica (Szabadka) joj je vraćeno šireg područja. 1845. Subotica je 1918. ušla u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Od 2007. Subotica ima status grada u U blizini grada je i pruključak na autoput E-75 koji Suboticu povezuje sa Mađarskom na severu i Južnom Republici Srbiji. Evropom preko Beograda na jugu. Takođe, Subotica je Najranije zapisano ime je Zabatka iz 1391. godine. Ovo je železnički povezana sa celom Evropom. Grad je smešten jedna od varijanti trenutnog naziva grada na mađarskom u Panonskoj niziji koji ima dugu tradiciju i bogato jeziku Szabadka. Mađarski naziv grada sastoji se od kulturno nasleđe. Opština, koja obuhvata grad i 18 prideva Szabad, koji znači „slobodan“, i sufiksa -ka koji je prigradskih naselja, prostire se na površini od 1.008 nežan deminutiv. Najranije ime Subotice, međutim, znači kvadratnih kilometara. nešto kao „malo“ ili „drago“ „slobodno mesto“.
Tokom političke krize nakon otcepljenja Hrvatske i Slovenije od Jugoslavije, 25. juna 1991. godine, bosanski Srbi su stvorili posebnu skupštinu 24. oktobra. Datuma 21. novembra 1991. godine skupština je objavila da sve opštine, mesne zajednice, i naseljena mesta gdje je više od 50% stanovnika glasalo da Bosna i Hercegovina ostane u Jugoslaviji, postaju delom "srpskih autonomnih teritorija".
su Srbi bili većina, nego također i od "mesta gdje je srpski narod manjina zbog genocida nad njim tokom Drugog svjetskog rata". Evropska zajednica je priznala nezavisnost Bosne i Hercegovine 6. aprila 1992. godine. 7. aprila Republika Srpska Bosne i Hercegovine je proglasila nezavisnost. 12. august RSBiH zaustavlja upotrebljavati reči "Bosne i Hercegovine" u nazivu za republiku i zvanično ime postaje jednostavno "Republika Srpska".
9. januara 1992. godine, skupština je usvojila deklaraciju objave "Republike Srpske Bosne i Hercegovine". Republika Srpska proglašena je 9. januara 1992. godine, Republika bi se sastojala ne samo od svih područja gdje a kao entitet u sastavu Bosne i Hercegovine verifikovana Višegrad, Republika Srpska
je Dejtonskim mirovnim sporazumom i potpisivanjem mira u Parizu 14. decembra 1995., kojim je završen troipogodišnji rat (1992-1995) u Bosni i Hercegovini. Od 2003. godine glavni i najveći grad Republike Srpske je Banja Luka sa više od 200.000 stanovnika koji predstavlja administrativni, privredni i kulturni centar ovog bosanskohercegovačkog entiteta.
Znamenitosti prirodnog bogatstva Republike Srpske bi svakako bile njene alpske planine, Zelengora, Treskavica, Jahorina, Romanija, potom Grmeč, Kozara, Ozren i mnoge druge, sa ogromnim šumskim i lovnim bogatstvom. U njenim podnožjima prostrle su se pitome i plodne ravnice žitne Posavine i Semberije, Lijevče polja i lagano zatalasanih Potkozarja i Podgrmeča, kao i predeli hercegovačkog krasa, prošaranog plodnim kraškim Po prvim preliminarnim rezultatima Popisa stanovništva poljima. Vodotoci moćnih reka Une, Sane, Vrbasa, iz 2013. godine broj stanovnika je 1.326.991. Ukrine, Drine i Tare, zasigurno najbistrijih reka na Površina Republike Srpske zauzima deo Bosanske krajine, čitavom Balkanu, bogati su svakovrsnom ribom. Semberije, Posavine i Hercegovine, delove Podrinja, sarajevske kotline, te deo Jadranskog primorja. Republika Srpska zauzima 49% površine Bosne i Hercegovine na kojoj po procenama živi 1.512.178 stanovnika. Granice Republike Srpske uglavnom su bazirane na politički utvrđenoj raspodeli kao rezultat ratnih delovanja na prostoru Bosne i Hercegovine za vrijeme rata u BiH.
Do sledećeg broja, do viđenja!