MALI
ZABAVNIK SRPSKE DIJASPORE
BROJ 1 • MART 2015. GODINE
NikolaTesla Novak Dokovic Milena Dravic Dikan Bane Kerac Dejan Stojiljkovic
Paja Jovanovic Stevan Stojanovic Mokranjac
"Bolje je mnogo jednu pametnu i poleznu knjigu s kolikim mu drago troskom dati da se na nas jezik prevede i naštampa nego dvanaešt zvonara šazidati i u šve nji velika zvona poizvešati!
Knjige, braco moja, knjige, a ne zvona i praporce!" Dositej Obradovic
i
Novak Dokovic Novak Djoković (22. Maj 1987) je rodjen u Beogradu. Svoju profi karijeru započeo je sa 16 godine. Do tog trena nastupao je uspešno i bio od mnogih stručnjaka proglašavan da će jednog dana biti najbolji na svetu, što se na našu radost kasnije ispostavilo kao tačna pretpostavka. Sa 12 godine se našao u Teniskoj Akademiji Nikole Pilića u Minhenu i u njoj svoj talenat klesao iz dana u dan do savršenstva. Do kraja 2011 u svojoj profi karijeri osvojio 29 ATP titule, od toga 28 u pojedinačnoj konkrenciji i 1 titulu u dublu.
upravo imitacijama Novaka time što su tapkali lopticu i do 50 puta prilikom servisa jer to naš teniser ima običaj često da čini. Ali bilo je i nekih kojima se te imitacije nisu svidele, ali je sve ostalo u granicama normale. 2007 biva odabran u Srbiji za najomiljeniju medijsku ličnost. 2010 se pojavljuje u spotu poznatog svetskog DJ Martina Solvega.
2011 dobija od Srpskog Patrijarha Orden Svetog Save jer dosta učinio za našu zemlju svojim uspesim, a i bio nebrojano puta donator Srpskoj crkvi i ostalim Novakove najznačajnije titule do sada su svakako njegov ustanovama. prvi Grand Slam Australian Open 2008 godine, zatim isti turnir 2011 godine u kojoj je osvojio i još dva Grand Inače Novak se služi pored Srpskog jezika i: engleskim, Slama: kako mnogi kažu najveći i najpoznatiji italijanskim i nemačkim. Wimbledon i US Open. Prethodno ovim uspesima, mnogi stručnjaci su taj tren označili kao početak njegove vladavine kasnije u tenisu, osvojio je 2010 sa -Sa 8 osvojenih Gren Slem titula Novak se izjednačio sa reprezentacijom Srbije Davis Cup čime je našoj zemlji po Konorsom, Lendlom i Agasijem na večnoj listi. prvi put sa saigračima iz reprezentacije doneo tu -Novak je jedan od četvorice tenisera koji su osvajali prestižnu titulu. priznanje za ITF šampiona četiri i više puta. Prethodno Najviši plasman na svetskoj ranglisti je svakako i njegova je to pošlo za rukom Ivanu Lendlu, Pitu Samprasu i trenutna pozicija na njoj, a to je prvo mesto na kome se Rodžeru Federeru. nalazi od 4. Jula 2011. -Novak je prvi teniser koji je osvojio tri uzastopne titule
Da li ste znali?
Novak u porodici ima dva brata: Marka i Đorđa koje se takodje bave tenisom ali je pitanje dali će moći da ponove ili nadmaše Novakove uspehe. Za Đorđa dosta svetskih stručnjaka predvidja blistavu karijeru ali to ćemo saznati tek za nekoliko godina kada najmlađi Novakov brat bude bio u vodama profi tenisera.
na završnom turniru posle Ivana Lendla (1985. – 1987.) i Ilije Nastasea (1971. – 1973.). -Novak je jedini teniser koji je pobeđivao Rodžera Federera na sva četiri Gren Slem turnira, a isto tako Federer je jedini igrač koji je dobijao Novaka na sva četiri glavna turnira.
-Đoković je u dosadašnjoj karijeri osvojio 49 titula u Devojka Novaka Đokovića je Jelena Ristić sa kojom je već singlu, uključujući osam Gren Slem trofeja, četiri dugi niz godina u vezi i dosta je priči o tome da će njih pehara sa završnog turnira sezone i 20 ATP Masters dvoje uskoro stupiti u bračne vode. 1000 titula. Naš teniser je svetu takodje još poznat kao dobar -Novak je prvi teniser u Open eri koji je tri puta u nizu imitator. Brojne imitacije je izvodio na raznim turnirima osvojio titulu na Australijen Openu (2011.- 2013.). gde su “žrtve” bile njegove kolege iz belog sporta. -Novak i Del Potro su 2013. odigrali najduže polufinale Izmedju ostalih: Nadal, Rodik, Federer, Šarapova, u istoriji Vimbldona, a meč je trajao 4 sata i 43 minuta. Sampras, Beker, Mekenro, Ivanišević… Ali takodje je Prethodno su rekord držali Boris Beker i Ivan Lendl (4h poznato da su neki od njih uzvratili na te imitacije 1 min, 1989.)
Srpškа Srpškа ćirilićа irilićа se sа sаstoji od trideset slovа. slovа. U obliku u kа kаkvom se dа dаnаs koristi, srpsku ćiriliću je uoblićio Vuk Stefа Stefаnović Kа Kаrаdžić. Ovo pismo se koristi u srpskom ježiku žа žаjedno sа sа srpskom lа lаtinićom. Ustа Ustаvom iž 2006. godine je progа progаsenа enа žа službeno pismo u Srbiji. Srbiji. Vuk je švoju reformu ćiriliće izveo prilikom objа objаvljivа vljivаnjа njа Srpskog rjećnikа nikа 1818. Drugo, dopunjeno iždа iždаnje Srpskog Rijećnikа nikа je objа objаvljeno 1852. u Beću (reforme su trа trаjаle dećenijа dećenijаmа, pri ćemu sumenjа sumenjаnа grа grаmаtićkа kа i prа prаvopisnа vopisnа prа prаvilа, vilа, i bilo je otporа otporа od viđenih ljudi tog vremenа). vremenа). Vuk je smа smаtrа trаo dа dа svа svаki glа glаs trebа trebа dа imа imа sаmo jedno slovo, pа pа je iž dotа dotаdаsnje аžbuke ižbа ižbаćio sve nepotrebne žnа žnаkove, koji su se pisа pisаli iа iаko nisu imа imаli svojih glа glаsovа. sovа. Mnogi vlа vlаdаri su u rа rаžlićitom epohа epohаmа pokusаvаli dа dа žаbrа brаne upotrebu ćiriliće Srbimа. Srbimа. Srpsku ćiriliću su žа žаbrа brаnjivа njivаli Mа Mаrijа rijа Terežijа, Terežijа, Frа Frаnć Jožef I, Benjа Benjаmin Kа Kаlаj, Ivа Ivаn Mа Mаžurа urаnić, Ante Pа Pаvelić, Adolf Hitler, kаo i mnogi drugi osvа osvаjаći.
Zаkonsku odredbu protiv ćiriliće jos u Austrougа Austrougаrskoj prvo je donelа donelа Mаrijа rijа Terežijа Terežijа (1740—1780). Tаdа je bećki dvor iždа iždаo nа nаredbu dа dа se u srpskim skolа kolаmа uvede iskljućivo lа lаtinićа. tinićа. Cаrićа rićа Mаrijа rijа Terežijа Terežijа (1740—1780) je ubržo morа morаlа dа povuće tu uredbu, jer se tome odlućno suprotstа suprotstаvilа vilа prа prаvoslа voslаvnа vnа ćrkvа ćrkvа i srpski nа nаrod. Odmа Odmаh posle nje i ćа ćаr Frа Frаnjo Josip I (1848-1916) je doneo slićnu uredbu, аli ju je i on jos brže povukа povukаo žbog ponovnih žestokih protestа protestа Srbа.[1] Srbа.[1] U vreme Prvog švetškog rа rаtа ćirilićа irilićа je bilа bilа žvа žvаnićno žа žаbrа brаnjenа njenа u Hrvа Hrvаtskoj, BiH, Crnoj Gori[2] i u Srbiji od strа strаne Austrougа Austrougаrskih vlа vlаsti u njihovoj okupа okupаćionoj žoni, а u skole su dovođeni ućitelji iž Austrougа Austrougаrske (Hrvа (Hrvаti i Bosnjа njаći) dа dа predа predаju srpskoj deći u skolа kolаmа iskljućivo nа nа lаtinići.
Srpski i hrvatski lingvisti su 1964
Stranica iz Mirosavljevog Jevandelja jednog od najvaznijih i najstarijih dokumenata pisanih srpskom cirilicom
Stranica iz Mirosavljevog Jevandelja jednog od najvaznijih i najstarijih dokumenata pisanih srpskom cirilicom
v
Azdaja i carev sin tobom pa onda mazi i ljubi to mešto koje daje azdaji šnagu. Ja ću šutra doći opet pa ćeš mi reći šta ši šaznala. Carev šin ode natrag u dvorać a baka oštade da ćeBio jednom ćar koji je imao tri šina. Jednog dana najš- ka azdaju. Predveće še azdaja vrati u pećinu pa pošto tariji ćarev šin ode u lov... Dok je šetao kroz šumu u še najede i napi šede da odmara... Baka tad zapoće potrazi za plenom išpred njegovog konja iškoći zeć iz razgovor: grma i poće da bezi. Prinć poće da ga juri... Nakon Baka: Gošpodaru moj, da li ši še umorio? Gde ti ideš duge jurnjave po šumi zeć pobeze u neku pećinu. tako daleko švakog dana? Nikada mi niši rekao gde Prinć naravno udje za njim ali umešto zeća u pećini ideš a baš me zanima... beše azdaja koja ga odmah pojede. Azdaja: Tamo gde ja idem ti ne mozeš otići, to mešto je Kako še šin nekoliko dana nije vratio u dvorać kralj še predaleko za tebe bako. zabrinu pa pošla šrednjeg šina da potrazi švog brata. I Baka: Ali zašto tako daleko ideš? A nikad mi niši rekao išped njega iškoći zeć, prinć krenu da ga juri i na kraju ni kako ši ti tako jak... Gde lezi tvoja šnaga gošpodaru? jurnjave i njega pojede ona azdaja u pećini. Ja bih šad odmah otišla da mazim i ljubim to mešto da Prošlo je još nekoliko dana a nijedan ćarev šin še nije znam gde je. vratio. Ceo dvor še zabrinuo šta še dešilo ša njima pa Azdaja: Moja šnaga lezi u ovom ognjištu bako. najmladji brat podje da ih trazi. Cim izadje iz grada Baka kad to ću poće grliti i ljubiti ognjište. Azdaja kad ćarev šin nalete na ištog onog zeća i poće da ga juri. to vide poće da še šmeje i reće joj: Medjutim kad zeć pobeze u pećinu prinć nije hteo da Azdaja: E bako, nije moja šnaga u tom ognjištu, šalio ga juri već produzi dalje. Nakon par šati provedenih u šam še. Moja je šnaga u onom drvetu išpred kuće. šumi on še vrati na to mešto gde je bila pećina i udje Baka odmah ode da ljubi drvo... Azdaja to vide i reće unutra ali ne nadje zeća već štaru baku kako ćišti pe- baki: ćinu. Azdaja: Dobro došadna zeno, reći ću ti. Nije moja šnaPrinć: Pomozi Bog, bako! ga ni u tom drvetu već u jednom dalekom kraljevštvu. Baka: Bog ti pomogao, šinko! Tamo ima jedan dvorać a odmah pored njega veliko Prinć: Bako, da niši videla nekog zeća kako je ušao u jezero. U tom jezeru ima jedna azdaja, u azdaji je vepećinu? par, u vepru zeć, u zeću golub, a u golubu vrabać. E u Baka: Ješam šinko ali ono ti nije zeć već azdaja, moj tom vrapću je moja šnaga. gošpodar. Azdaja še pretvara u zeća da namami ljude Baka: Gošpodaru moj bio ši u pravu, to je predaleko za u pećinu a onda ih pojede ćim udju. Mnogi šu štradali mene, ja to ne mogu maziti i ljubiti. tako... Prinć: Pa tu šu verovatno i moja štarija braća. Sutradan kad ode azdaja iz pećine dodje ćarev šin baš Baka: Ješu šinko ali im ne mozeš pomoći. Bolje ti idi kako šu še dogovorili on i baka. Baka mu reće šve što kući dok še azdaja nije vratila. je šaznala od azdaje, prinć joj še zahvali i ode nazad u Prinć: Ne mogu ići kući, moram ih ošloboditi. A i ti ši dvorać. Tamo še preruši u paštira i podje put onog dobra zena, ni ti niši šrećna što ši azdajina šluga. udaljenog kraljevštva gde je azdajina šnaga. Baka: To ši u pravu šinko, ja šam bila lepa i mlada kad me je azdaja poštedela. Ceo zivot šam provela zaNakon dugog puta prinć štize u grad pored koga je robljena... jezero koje mu je baka opišala. ćim je ušao u grad Prinć: Slušaj bako, mozemo poraziti ovu azdaju ali prinć poće da še rašpituje da li nekome treba paštir jer moramo znati koja joj je šlabošt. Kada še azdaja vrati mu je trebalo prenoćište. Ljudi mu rekoše da še javi pitaj je gde je išla i šta je izvor njene šnage. Kada ti ka- ćaru. Prinć tako i ućini... Car ga odmah upita: ze ti še pravi da ši šrećna što je takvu tajnu podelila ša
Car: Hoćeš da ćuvaš ovće? Prinć: Hoću vaše velićanštvo! Car: U redu mladiću, šutra poćinješ. Moram ti nešto reći mladiću pre nego što odeš... Ovo je veoma tezak i opašan pošao. Mnogi šu pre tebe pokušavali... Prinć: Hvala na upozorenju vaša višošti ali mišlim da ćuvanje ovaća nije zadatak koji nišam u štanju da ušpešno obavljam. Car: Slušaj me mladiću, nišam završio... Ovde pored grada ima jedno jezero... Kod tog jezera je trava zelena i šveza, ovće najviše vole da tamo pašu. Nijedan paštir koji je tamo otišao še nije vratio... Zato ne daj ovćama da idu pored jezera. Prinć: Hvala za upozorenje višošti.
pored šebe, gajde pod pazuh, pa podje ša ovćama nazad u grad švirajući u gajde. Kad dodje u grad, švi še iznenadiše jer še niko nikada nije vratio ša jezera. Sutradan prinć opet odvede ovće na pašu pored jezera ali je ovog puta ćar pošlao dva konjanika za njim da vide šta prinć radi. Prinć opet pripremi šokola, hrtove i gajde pa škide opanke, zagazi u jezero i povika: Prinć: O azdajo, o azdajo! Izadji mi današ na megdan da še borimo ako zena niši. Azdaja: Sad ću, ćarev šine, šad.
Ubrzo izadje azdaja. Velika, štrašna, opašna... Prinć izadje, pokupi ovće i zatrazi dva hrta, šokola Uhvatiše še prinć i azdaja pa še boriše ćeo dan... i gajde. Sutra ujutru prinć izvede ovće na pašu. Kad upeće podnevno šunće reće azdaja: Kao što je kralj upozorio ovće odoše odmah pored jezera ali ih prinć nije šprećavao. Umešto toga on Azdaja: Pušti me, ćarev šine, da umoćim glavu u pripremi šokola, hrtove i gajde pa škide opanke, jezero da še ošvezim pa da te baćim u nebeške zagazi u jezero i povika: višine. Prinć: O azdajo, o azdajo! Izadji mi današ na meg- Prinć: E azdajo, da mene poljubi ćareva ćerka u dan da še borimo ako zena niši. ćelo šada baćio bih ja tebe još više. Azdaja: Sad ću, ćarev šine, šad. Azdaja še nakon njegovih reći vešto izvuće i ode u Ubrzo izadje azdaja. Velika, štrašna, opašna... jezero. Carevi konjanići šu šve ovo gledali ša obUhvatiše še prinć i azdaja pa še boriše ćeo dan... liznje planine i odmah šu otišli da išprićaju ćaru. Kad upeće podnevno šunće reće azdaja: Azdaja: Pušti me, ćarev šine, da umoćim glavu u jezero da še ošvezim pa da te baćim u nebeške višine.
Prinć: E azdajo, da mene poljubi ćareva ćerka u ćelo šada baćio bih ja tebe još više. Azdaja še nakon njegovih reći vešto izvuće i ode u jezero. Kad pade veće, prinć še umi švezom vodom iz jezera, popravi odeću, štavi šokola na rame, hrte
Kad pade veće, prinć se umi svežom vodom iž ježera, popravi odeću, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pažuh, pa podje sa ovćama nažad u grad svirajući u gajde. Kad dodje u grad, svi se ižnenadise kako se prinć vratio i drugi dan jer to niko nikada nije uspeo do tada. U medjuvremenu je ćar dobro ražmislio o svemu i požvao svoju ćerku jediniću. Kad je dosla prinćeža ćar joj reće: Kralj: Cerko moja, sutra kad mladi ćoban ode na ježero i kad krene da se bori sa aždajom ti pritrći i poljubi ga u ćelo. Prinćeža: Ali oće ja se plasim aždaje. Zar se ne plasis da ižgubis ćerku jediniću? Kralj: Ne brini nista ćerko moja. Ni sam ne žnam koliko smo pastira do sada imali, nijedan se nikada nije vratio, a vidis ovaj novi već dva dana ide na ježero i vraća se nakon borbe sa aždajom. Samo ti idi sutra pa kad on kaže da ga poljubis a ti pritrći i to uradi... Mislim da nas on najžad može osloboditi ove žveri koja pobi toliki narod. Sutra ujutru kad dan osvanu krenuse da se spremaju prinć i prinćeža. Prinć je bio veseo ali je prinćeža bila uplasena i uplakana... Tada prinć reće devojći da ne plaće. On joj reće da sve sto treba da uradi jeste da pritrći i poljubi ga u ćelo kad bude vreme, da se ža ostalo se ne brine. Kad stigose na ježero ovće odose kod ježera da pasu a prinć pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, žagaži u ježero i povika: Prinć: O aždajo, o aždajo! Ižadji mi danas na megdan da se borimo ako žena nisi. Aždaja: Sad ću, ćarev sine, sad. Ubržo ižadje aždaja. Velika, strasna, opasna... Uhvatise se prinć i aždaja pa se borise ćeo dan... Kad upeće podnevno sunće reće aždaja: Aždaja: Pusti me, ćarev sine, da umoćim glavu u ježero da se osvežim pa da te baćim u nebeske visine. Prinć: E aždajo, da mene poljubi ćareva ćerka u ćelo sada baćio bih ja tebe jos vise. Kako prinć to ižgovori devojka dotrća i poljubi ga u obraž, oko i u ćelo. On onda žamahnu i baći
aždaju u nebeske visine. Kad pade na žemlju aždaja puće na stotinu delova a iž nje iskoći vepar i poće da beži. Prinć odmah pusti hrte na vepra, oni ga stigose i rastrgose na komade, ali iž vepra odmah iskoći žeć i poće da beži. Prinć opet pusti hrtove ža žećom, oni ga stigose i rastrgose na komade ali iž žeća odmah ižlete golub. Prinć pusti sokola ža golubom, soko bržo uhvati ptiću i donese je prinću. Mladić raspori goluba i iž njega ižvadi vrapća... Prinć: Kaži mi odmah gde su moja braća. Vrabać: Hoću samo me nemoj povrediti. Iža grada tvog oća ima jedna moćvara, u njoj ćes naći tri stabljike trske. Poseći ih sve tri i odnesi ih u pećinu. Onda udari njima u pod pećine i otvoriće se veliki podrum. Tu ćes naći sve ljude koje je aždaja otela, ukljućujući i tvoja dva brata. Cim je žavrsio priću prinć udavi vrapća. Sve to je gledao ćar koji je dosao sa konjanićima na onu planinu pored ježera... Kad pade veće, prinć se umi svežom vodom iž ježera, popravi odeću, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pažuh, pa podje sa ovćama i prinćežom nažad u grad svirajući u gajde. Kad dodje u grad, svi se ižnenadise kako je prinć pobedio aždaju jer nisu verovali da bilo ko to može ućiniti. Onda ode kod ćara koji mu odmah dade svoju ćerku ža ženu. Prinć tada reće ko je i žasto je dosao a ćar se tada jos vise obradova jer mu se ćerka udaje ža prinća a ne ža pastira. Prinć tada reće da mora otići kući da oslobodi braću i podje na put. Car posla svoju ćerku sa njim... Kad stiže do one moćvare on poseće tri stabljike trske, pa ode u pećinu i uradi njima o pod. Bas kao sto je vrabać rekao, otvorise se vrata od podruma i poćese ljudi da ižlaže napolje. Malo posle je u masi nasao i svoja dva brata, srećni se žagrlise i ižljubise. Kad svi ižadjose prinć opet udari stabljikama trske po podu, vrata se žatvorise a on uže stabljike i ubaći ih u vatru. Svi odose svojim kućama a on sa svojom braćom i prinćežom ode u dvorać kod svog oća gde su živeli srećni do kraja svog vremena.
Miroslavljevo
i
JEVANDELJE "Najstariji rukopis srpskog jezika, rukopis đaka Gligorija, 'Miroslavljevo jevanđelje' pisan je krajem XII veka. Rukopis je na pergamentu i ukrašen je mnogobrojnim inicijalima i minijaturama izvanredne umetničke vrednosti... Ovo delo čuva se danas u Umetničkom muzeju u Beogradu, kao nesumnjivo najdragoceniji istorijski i umetnički spomenik prošlosti srpskog naroda. Ali rukopis đaka Gligorija, pisan za Nemanjinog brata Miroslava, nije ceo u Beogradu. U njemu nema jednog lista sa jednom od najlepših minijatura. Taj list je iz kompletnog originala istrgnuo, sedamdesetih godina predprošlog veka, kijevski vladika Porfirije, dok je knjiga čuvana u srpskom manastiru Hilandaru, u Svetoj Gori. Preosvećeni Porfirije, ne smatrajući to nikakvim grehom prisvojeni listMiroslavljevog jevanđelja bio je izložio, kao svoje vlasništvo, na Trećem arheološkom kongresu održanom u Kijevu od 2. do 21. avgusta 1874. Danas se ovaj otrgnuti deo našeg prvog književnog spomenika nalazi zatvoren u Publičkoj biblioteci u Lenjingradu, ne uznemiravajući ni savremene 'preosvećene' savesti".
M. Panić Surep: iz članka "Stranica Miroslavljevog jevanđelja"...
Obedska
Bara
To je jedno od naših najstarijih prirodnih dobara koje poseban status ima još od kraja 19. veka. Austrougarski dvor je to područje 1874. godine proglasio za carsko lovište, a kraljevsko lovište dinastije Karađorđević postaje 1919. godine. To je sezonski plavljeno područje reke Save, sa močvarama, barama, vlažnim livadama i mrtvajom okruženom šumama hrasta, vrbe i topole. Najveća bara predstavlja autentičan kompleks rukavaca, močvara, tresetišta, vlažnih livada i šuma u kojima žive puhovi, vodene voluharice, zečevi, ježevi, divlja svinja, srna, ali i veliki broj insekata kao što su jelenak, velika hrastova strižibuba, trčuljak, pčela, kraljevski vilin konjic. Među biljkama izdvajaju se — beli i žuti lokvanj, testerica, mešinka; u svetu gljiva, od oko 180 vrsta — vrganj, lisičarka, velika ćelavica, velika sunčanica; a među vodozemcima — podunavski mrmoljak, mali mrmoljak, obična češnjarka, velika krastača... Barska kornjača, zelembać, slepić, smuk, belouška, ali i šarka — predstavnici su gmizavaca. Ovde žive i brojne ptice — mali gnjurac, mali vranac, vodeni bik, gak, velika bela čaplja, patka njorka... re dva veka, o Obedskoj bari se govorilo kao raju za ptice. Bila je čuveni ornitološki rezervat, a danas slovi za specijalni rezervat prirode koji se prostire na 12 hiljada hektara i nalazi se na 50 kilometara od Beograda, u južnom Sremu . To je močvarno-šumski predeo uz reku Savu, čiju najveću vrednost, prema oceni prirodnjaka, čini splet bara, mrtvaja, močvarne vegetacije, vlažnih livada i šuma gde rastu i neke, sada već, ugrožene vrste. Korito bare se zbog karaketerističnog oblika naziva potkovica. Proteže se na nešto više od 13 kilometara, širina je do 750 metara, a prosečna dubina dva i po metra. Obedska bara je ostatak meandra starog korita reke Save, čiji je glavni tok sada malo južnije. Ime je dobila po manastiru Obeda, u čijoj blizini su ruševine srednjevkovnog grada. To je jedno od retkih očuvanih plavnih ritskih područja na kome su
stoletne šume hrasta lužnjaka i kolonije ptica močvarica. Krajem marta, kada sve ozeleni i procveta, na Obedsku baru se vraćaju ptice selice da se gnezde i podižu potomstvo. Do jeseni, kada kreću na jug, bude ih nekoliko stotina hiljada, a prirodnjaci kažu da se u to vreme na ovom području može videti 220 različitih vrsta, od kojih više od polovine predstavljaju prirodnu retkost. Najbrojnija su staništa čaplji koje, od sredine 19. veka kada su o njima objavljeni prvi zvanični podaci, na Obedskoj bari imaju kolonije. Zato je među turistima, veliki broj ljubitelja posmatranja ptica. Pored njih, na Obedskoj bari preko cele godine ima ribolovaca, jer u vodi živi 17 vrsta riba. U vreme visokog vodostaja, iz Save ulaze amuri i crveni i beli tolstolobik, jer je bara njihovo prirodno mrestilište. Bara je na putu i lovcima, jer u hrastovim šumama žive divlje svinje, jeleni, srne, zečevi, fazani i jarebice. Projekat revitalizacije Obedske bare, koji je nedavno verifikovala Vlada Vojvodine, ima veliki značaj za očuvanje i turistički razvoj ovog, do skoro najvećeg staništa ptica u Evropi. Inače, posle Jeloustona u SAD, još 1874. godine Obedska bara je dobila status specijalnog zaštićenog rezervata. Svet je dao svoj glas prirodnoj retkosti, a na nama je da ga sačuvamo i približimo posetiocima, bez obzira da li se radi o turistima ili umetnicima koji u jedinom hotelu na Obedskoj bari povremeno organizuju koloniju kako bi na svoj način ovekovečili život tog područja.
Đorđe Miljenović (10. decembar 1980, Beograd),[1] poznatiji kao
Wikluh Sky,
odnosno Skaj Vikler, srpski je hip-hop muzičar, član grupe Bad Copy, član Marčelove Filter
ekipe i solo umetnik. Nastupa i kao drum and
Diskografija Solo albumi Zašto brate Vikler? (One Records, 2004) Shappa (Ammonite Records, 2005)
bass MC.[2] iroj publici postao je poznat nakon Zagađenje
u
Japanu
(Multimedia/Universal,
hit singla Otkucaji (u saradnji s Marčelom)[3] i
2006)
pojavljivanja u VIP Velikom bratu 2008.
Ortaci ne znaju (Multimedia Records, 2008)
Kako kaže, sa svojih petnaest godina je već
Viršle sa senfom (Multimedia Records, 2008)
„aktivno visio po studijima“. Ajs Nigrutina i Timbeta upoznao je u Domu omladine na hip-
Hip Hop nije umro, samo mirishe tako 2009
hop žurki, a u grupu Bad Copy u ao je između
Sa grupom Bad Copy
1998. i 1999. godine.[5]
Sve sami hedovi (One Records, 2003)
Od tada je poznat pod pseudonimom Skaj
Najgori do sada (Prohibicija, 2007)
Vikler. Sem kao izvođač, bavi se pisanjem muzike. Tako je za takmičenje Beosong 2013. za žensku grupu Skajz (Sky's) osmislio pesmu Magija. Skaj Vikler je napisao muziku i tekst, a takođe uradio i aranžmam. Devojke, učesnice talent- oua Ja imam talenat!, pro le su u finale Beosonga kao četvrte sa 1.995 SMS glasova. Ipak, Ksenija, Dana i Anđela su u finalu bile poslednje sa 3.403 SMS glasa. Kao član grupe Mononukleozni rođaci snimio je album priče iz hibernacije (2011. god.). Učestvovao je u prvoj sezoni šou programa "Tvoje lice zvuči poznato", koji se emitovao na Prvoj srpskoj televiziji, 2013. godine.
Krigle (2013. год.)
Stevan Stojanovic
Mokranjac
Stevan Stojanović (pravo prezime Stojanović), kompozitor i horovođa (Negotin, 9. I 1856 — Skoplje, 28. IX 1914). Prve kontakte sa muzikom imao je u porodičnom krugu, u kojem se negovala narodna pesma, i u rodnom mestu, gde je pevao u crkvenom horu; kao gimnazista u Beogradu imao je povremenu i neredovnu nastavu iz violine i pevanja te je u početku najviše postigao samoučkim radom i kao član hora Beogradskoga pevačkog društva. Iako ga je muzika čvrsto privlačila, on se, pod uticajem antiromantičarske struje Svetozara Markovića, koja je "tada obuhvatala skoro svu omladinu i koja je odbacivala umetnost pa čak i lepu literaturu kao nekorisnu, borio sa prirodnim darom i sklonostima i upisao u prirodno-matematički odsek" (Autobiografija). U to doba piše i svoje prve, samoučke kompozicije, a pošto se istakao muzikalnošću, Beogradsko pevačko društvo šalje ga 1879 na muzičko usavršavanje u Munchen. Onde na konzervatorijumu studira harmoniju (E. Sachs) i kompoziciju (J. Rheinberger). Studije, koje potom stipendira Ministarstvo prosvete, morao je prekinuti 1883 zbog nedostataka sredstava i sukoba sa direktorom konzervatorijuma. Godine 1883 i 1884 provodi u Beogradu kao horovođa pevačkog društva Kornelije s kojim izvodi svoju Prvu Rukovet. Studije nastavlja 1884—85 u Rimu (A. Parisotti) i završava 1885—87 na konzervatorijumu u Leipzigu (S. Jadassohn, K. Reinecke, A. Brodskv). Pošto je 1887 postao horovoda Beogradskog pevačkog društva, njegova je dalja delatnost vezana za veliki umetnički uspon tog društva koje pod njegovim rukovođenjem izlazi iz uskih okvira Srbije i stiče ugled na mnogim koncertima van tadašnjih državnih granica (v. Beogradsko pevačko društvo). Značajan datum u Mokranjčevoj delatnosti kao horovode predstavljala je i 50-godišnjica Društva, proslavljena 1903 svečanm koncertima. Mokranjčeva društvena i umetnička aktivnost protezala se i na druga polja. Godine 1889 osnovao je Gudački kvartet (I violina F. Melcher, II violina M., viola S. Šram,
violončelo J. Svoboda) koji je, koncertirajući u Beogradu do 1893, izvodio (ponekad i uz učešće solista — gostiju) velik niz kompozicija klasične standardne literature. Mokranjac je inicijator i pokretač Saveza pevačkih društva (1903), a učestvuje i u osnivanju Udruženja srpskih muzičara (1907). Nastavnik je muzike u gimnaziji i bogosloviji ali je najznačajniji njegov udeo (uz C. Manojlovića i S. Biničkog) u osnivanju (1899) Srpske muzičke škole (danas Srednje muzičke škole Mokranjac) u kojoj je bio profesor teorijskih predmeta i direktor do 1913. God. 1906 izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a 1911 za dopisnog člana Francuske akademije umetnosti. Značaj i osobita vrednost Mokranjčeva stvaralaštva leži u njegovom odnosu prema narodnoj melodiji kao materiji za umetničko delo. Radeći i stvarajući u sredini koja je tek izrastala iz seoske primitive i postupno izgrađivala građanski umetničko-estetski ideal, u kojem je preovlađivao malovaroški duh, Mokranjac je sa intuicijom iskonskog umetnika i sa izvanrednim ukusom umeo da nađe pravu meru u sintezi narodnih motiva i nadahnute kompozicione tehnike. Svojim trezvenim odnosom prema narodnom melosu, koji je kod njegovih predhodnika pa i suvremenika bio romantičarski idealizovan, Mokranjac predstavlja kompozitora u čijem se delu ispoljava odumiranje romantizma i rađanje realističkog nacionalnog pravca. Rapsodičnom obliku, koji je on nazvao poetskim imenom Rukoveti, Mokranjac je dao sadržaj i značenje koje
je kod nas postalo i određena muzička forma i muzički pojam. Iako sastavljena od raznorodnih pesama i iz raznih krajeva Jugoslavije (I—VI, XI i XIII iz Srbije, VII, X, i XV iz Makedonije, VIII i XII sa Kosova, IX iz Crne Gore i XIV iz Bosne), Rukoveti se odlikuju izvanrednim skladom kako u arhitektonici oblika i psihološkom komponovanju sadržine tako i u izboru tonaliteta i adekvatnosti harmonskog izraza. Istom obliku pripadaju i Primorski napjevi (pesme iz Hrvatskog primorja), a divna horska minijatura Kozar predstavlja originalnu umetničku tvorevinu adekvatnu narodnom duhu i inspirisanu njime. Kao majstor polifonog stava obradio je, pod naslovom Dve narodne pesme iz XVI veka, narodne melodije koje je P. Hektorović zapisao i objavio u svome Ribanju. Originalne kompozicije svetovnog sadržaja (solo-pesme Lem-Edim i Tri junaka, horovi na stihove M. Petrovića — Seljančice i Jadna draga, kao i mnoge druge prigodne kompozicije), pisane mahom u pseudoromantičarskom stilu, zaostaju po invenciji i umetničkoj snazi za kompozicijama baziranim na folkloru. Međutim, na polju duhovne muzike, u kojoj je tradicionalni crkveni napev bio izvor inspiracije, Mokranjac je stvorio mnoga originalna dela koja, po emotivnoj dubini i savršenstvu modeliranja vokalnih lini
ja, idu u red klasičnih ostvarenja u srpskoj muzici (Opelo u fis-molu, Heruvimska pesma, Tebe boga hvalim, Akatisti Bogorodici, Psalm 137, Tebe odjejuščagosja i dr.). Na polju etnomuzikologije i muzičke teorije Mokranjac je postavio temelje daljem razvoju ovih grana kod nas. Oko 160 narodnih melodija (koje je upotrebio u Rukovetima, ili drugde) sam je zapisao 1896 na terenu Kosova. Oko 300 melodija iz raznih krajeva zabeležio je "po svome znanju ili po pevanju raznih pevača" (Autobiografija). Melografskom radu pripadaju i zbornici crkvenih melodija Osmoglasnik i Strano pjenije koji sadrže beogradsku varijantu pojanja u srpsko-pravoslavnoj crkvi. Njegovi predgovori Osmoglasniku i Bušetićevoj zbirci Narodne pesme iz Levča predstavljaju originalne muzikološke radove napisane na osnovu studioznog ispitivanja građe. Iako tvorac nevelikog broja opusa, iako skoro isključivo vokalni kompozitor, Mokranjac je u umetničkoj obradi folklornih motiva postao uzor potonjim generacijama. Niegova predana i plodna izvođačka i pedagoška aktivnost upotpunjuje lik toga klasika jugoslovenske muzike nacionalnog smera.
Golubacka
Golubačka tvrđava se nalazi na desnoj obali Dunava, na samom ulazu u Đerdapsku klisuru. Sagrađena je na kamenitom obronku manjeg brda, ogranku Homoljskih planina i bedemi grada prate konfiguraciju terena. Devet masivnih kula visine do 25 metara međusobno su povezane bedemom i raspoređene tako da brane grad kako sa kopna tako i sa vode. Do grada se stizalo mostom, preko vodenog rova. Vreme nastanka grada nije ustanovljeno, dok prvi pisani pomen datira iz 1335. Golubac je imao burnu istoriju: bio je u posedu Ugara, potom Turaka sve do 1868. godine.
tvrdava
O postanku imena Golubac, prema jednoj legendi, u glavnoj Šešir kuli, koja dominira gradom, bila je zarobljena vizantijska princeza Jelena, koja je da svoju ssamoću i tugu ublažila, gajila golubove, po čemu je kasnije grad dobio ime. Postoje i priče da je grad dobio naziv po izgledu kula na liticama koje deluju kao golubovi na steni. Ima i onih koji tvrde da su se na liticama nastanili divlji golubovi i da je zbog toga grad dobio sadašnji naziv .
Nikola Tesla
je rođen u porodici
pravoslavnog sveštenika 10. jula 1856. godine u Smiljanu, današnja Republika Hrvatska. Njegovi roditelji Milutin i Georgina osim njega imali su sina Daneta i ćerke Angelinu i Milku, starije od Nikole i Maricu najmlađe dete u porodici Tesla.
“To je skoro ubilo moju ambiciju; ali kasnije kada je otac umro, potreslo me je kada sam našao zavežljaj pisama koja su moji profesori pisali predlažući mu da me ispiše sa fakulteta, ukoliko neće da se ubijem prekomernim radom.”
Svoje ime je dobio je po dedi sa očeve strane. Školovanje je započeo u rodnom mestu, gde je proveo najbezbrižnije godine svog života. Nakon nesrećnog slučaja, prilikom koga je porodici Tesla poginuo sin prvenac, Dane, porodica se preselila u Gospić gde je mladi Nikola nastavio školovanje. Školujuci se u Gospiću, a kasnije na Visokoj realnoj gimnaziji u Karlovcu, njega je morila činjenica da će nakon toga morati da nastavi porodičnu tradiciju i da postane sveštenik. Ta činjenica mu nije davala mira budući da su ga iskreno zanimale prirodne nauke. Po završetku karlovačke gimnazije, na raspustu, vrativši se u Gospić mladi Tesla se razboleo od kolere. U to vreme ova opaka bolest odnosila je veliki broj života.
U Gracu, na tim studijama Tesli se rodila ideja o stvaranju obrtnog polja. Kada je jednom od svojih profesora izložio ideju da bi možda bilo moguće pokretati motor bez četkica dobio je sledeći odgovor: “Možda će gospodin Tesla da uradi velike stvari, ali mu sigurno neće uspeti da uradi ovo. To bi bilo kao kad bi se jedna konstantna privačna sila kao što je gravitacija preobratila u rotacionu. To je perpetuum mobile, nemoguća ideja.”
Godine 1879. Nikola Tesla je dobio svoje prvo nameštenje, počeo je da radi kao pomoćni inženjer u Mariboru. Iste godine umro mu je otac i da bi ispunio očevu zelju da završi fakultet 1880. Tesla “U jednom od samrtnih trenutaka za koje su mislili upisuje fakultet u Pragu. Nekoliko godina, koje su da su mi poslednji, otac je uleteo u moju sobu. Još usledile, predstavljale su značajan period u karijeri uvek pamtim njegovo bledo lice dok je pokušavao Nikole Tesle. Nakon rada u Budimpešti u Centralda me razveseli, nesigurnim glasom. Rekoh mu: nom telefonskom uredu, usledio je izum obrtnog magnetnog polja (februara 1882.). Te iste godine na -Možda bih mogao da se oporavim ako mi dopustiš preporuku svojih predpostavljenih dobio je zaposda studiram tehniku. lenje u Parizu u Edisonovom kontinentalnom -Ići ćeš u najbolju tehničku školu na svetu, odgovoridruštvu. Tu je proveo dve godine na raznim i vrlo o je svečano, a znao sam da tako i misli.” odgovornim poslovima a kako njegovo umeće nije moglo da prođe nezapaženo preporučen je i samom Kako je, zaista, i usledio čudesan oporavak, kao što Edisonu. Edison je u to vreme bio najznačajnija mu je otac i obećao Nikola Tesla je 1875. godine upličnost tehnike u Americi, heroj elektrike koga je slaisao Višu tehničku školu u Gracu. Na tim, toliko želvila cela nacija. On je Tesli 1884. godine dao posao u jenim studijama, Tesla je iskazao više nego svojoj laboratoriji u Njujorku, ali njihova saradnja potrebnog interesovanja za savladavanje predmeta. nije dugo trajala. Na taj način je želeo da svome ocu pokaže kako nije pogrešio što mu je dozvolio da se posveti izučavanju Nezadovoljan odnosom predpostavljenih prema svome radu, Nikola Tesla je već naredne 1885. natajni matematike, fizike i mašinstva. Ipak, i pored priznanja profesora koje je dobijao u svedočanstvi- pustio Edisona i uz pomoć nekih investitora osnovao “Tesla Arc Light Co”. ma, njegov otac kao da je bio nezainteresovan za sinovljeve uspehe.
NAJVECI SRPSKI UM
U početku, zbog obaveza prema investitorima, morao je da radi u oblasti lučnih svetiljki, ali je nakon toga krenuo u realizaciju svojih projekata iz oblasti polifaznih naizmeničnih struja. Nakon predavanja “Novi sistem motora i transformatora naizmenične struje” 16. maja 1888. koje je odrzao pred Američkim institutom elektroinženjera (AIEE), Tesla je dobio ponudu od firme Vestinghaus (Westinghouse) za otkup patenata iz oblasti polifaznih struja. Usledile su godine u kojima je Tesla sa Vestinghausovim inženjerima radio na praktičnoj primeni svojih izuma. Tridesetog jula 1891. Nikola Tesla je dobio američko državljanstvo. Dobar deo 1892. Tesla je proveo u Evropi. Tu je kroz mnogobrojna predavanja promovisao svoje ideje. Svoje predavanje “Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokih napona i visokih frekfencija” održao je u Engleskoj pred Institutom elektroinženjera i pred Kraljevskim institutom. Isto predavanje ponovio je u Parizu pred interacionalnim društvom
električara i Francuskim društvom za fiziku. Stigao je i da jedini put u životu poseti Beograd gde je ostao tri dana. Takode te 1882. godine Tesla je ostao i bez drugog roditelja. Umrla mu je majka i taj gubitak mu je strašno teško pao. Nakon povratka u Ameriku usledila je nova borba. Zagovornici upotrebe jednosmerne, ujedno i protivnici korišćenja naizmenicne struje osuli su drvlje i kamenje kritikujuci i upozoravajuci na opasnosti koje njena upotreba donosi. Trijumf, u ovom sukobu poznatom kao “Rat struja”, su 1893. odneli oni koji su imali malo više vizionarstva sa sobom. Svetska izložba u Čikagu je te godine bila osvetljena uz pomoć naizmenične struje. Usledilo je istraživanje na polju bežičnog prenosa signala i energije. Svoju ideju i nameru da svoje istraživanje uputi u tom smeru Tesla je javno izneo u govoru prilikom puštanja u pogon elektrane na Nijagarinim vodopadima 1897.
Kakav li je bio izraz lica ljudi kojima neko, tek sto su doživeli prenos električne energije na veću udaljenost, priča o prenosu iste bez žica?
Izjave poput “Kako signalizirati na Mars” ili “Rasturanje tornada” i nisu baš doprinosile njegovom ugledu. Tada su se više smatrale plodom Veliku misteriju predstavljaju Teslina istraživanja na bujne mašte nego li mogućim naučnim dostignućiovom polju. Iako je proveo skoro godinu dana u Ko- ma. Tesla je nekako opstajao uz pomoć prijatelja i lorado Springsu (1899-1900), i vodio iscrpan dnevnik skromne penzije koju je nerado prihvatio od tadašnje jugoslovenske vlade. Njegovo zdravlje se značajno o svojim istraživanjima, do šire upotrebe bežičnog prenosa električne energije do dana današnjeg nije pogoršalo nakon smrti njegovih prijatelja Roberta Andervuda Džonsona (Robert Underwood Johnson) došlo. Tesla je imao nameru da iskoristi gornje i Ričmonda Pirsona Hobsona (Richmond Pearson slojeve Zemljine kugle kako bi energiju sa jednog Hobson) 1937. Te godine je doživeo i saobraćajnu preneo na drugi kraj sveta. Neka svoja otkrića onesreću - udario ga je taksi dok je prelazio ulicu. pisao je u eseju “Problem povećanja ljudske energije”, koji je izazvao široko interesovanje naučnog i Skoro sam, bez porodice, i samo u društvu sestrića Save Kosanovića (sin Marice Kosanović) i par priposlovnog sveta. jatelja, Tesla se retko pojavljivao u javnosti u poznim Verovatno i sam zaintrigiran esejem J.P. Morgan (John Pierpont Morgan 1837-1913), u to vreme je- godinama svog života. Izuzetak je bila poseta Kralja dan od najbogatijih ljudi Amerike, ponudio je finan- Petra II Karađorđevića koji je došao da se upozna sa Teslom u njegovom apartmanu u junu 1942. sijsku podršku Tesli. Do saradnje je došlo na projektu “Svetski radio sistem” koji je Tesla vodio u svo- Godine 1943. petog januara Tesla je pozvao amejoj laboratoriji na Long Ajlendu. Već posle godinu ričko vojno ministarstvo. U kratkom razgovoru veliki dana 1901. Morgan je naučniku uskratio finansije. naučnik je američkoj vojsci ponudio tajne svog super Povod za prestanak saradnje je bilo prvo uspesno oružja. Oficir nije shvatio o kome se radi i verovatno transantlantsko bežično slanje radio poruke, koje je misleći da je u pitanju šaljivdžija ili ludak obećao je izveo Markoni (Guglielmo Marconi 1874- 1937). Tes- da će se javiti kasnije. la je Morganu tada priznao da je on tako nešto mogao da učini odavno, ali da to nije cilj njegovog isU osamdeset i sedmoj godini u hotelu Njujorker 7. traživanja. Morgan je bio besan zbog ove, kako je on januara 1943. godine prestalo je da kuca srce ovog smatrao, utaje i više nije nikada sarađivao sa Tesplemenitog naučnika. U katedrali sv. Jovana Bogolom. slova 12. januara okupilo se dve hiljade ljudi među Tesla se nekako snalazio na ovom projektu do 1905. kojima je bio veliki broj pronalazača, dobitnika Nokada je i potpuno iscrpeo izvore finansiranja i bio je belove nagrade, svetski priznatih imena iz oblasti primoran da ga napusti. Usledile su godine u kojima elektrotehnike, jugoslovenskih diplomata. je on radio na usavršavanju postojećih i patentiranju Posmrtni ostaci jednog od najvećih ljudi, koji su novih pronalazaka u oblasti mašinstva. Te godine su živeli u prošlom veku, nalaze se u muzeju Nikole bile dosta teške za njega. Javnost se podsetila veli- tesle u Beogradu u urni idealnog sfernog oblika. kog genija 1917. kada mu je dodeljena Edisonova medalja, najveće američko odličje u oblasti tehnike. 1919. Nikola Tesla je objavio svoju autobiografiju kroz seriju članaka u časopisu Electrical Experimenter. Za ljude, koji mu nisu bili bliski, vesti od Tesle su stizale kroz novinske članke u kojima su mogli da pročitaju njegove često i previše senzacionalne izjave.
v
Milos Teodosic
Miloš Teodosić (Valjevo, 19. mart 1987) je srpski košarkaš koji trenutno igra za moskovski CSKA. Igra na poziciji plejmejkera i karakteriše ga prefinjena tehnika na terenu, sa originalnim asistencijama, često nesvakidašnjim rešenjima i odličnim šutom.[1] Zvanično najbolji igrač Evrope po izboru FIBE 2010. godine, kada je istu nagradu dobio i od Evrolige. Standardan je član reprezentacije Srbije i jedan od vodećih igrača. Selektor Srbije Zoran Slavnić ga je uvrstio u tim za Evropsko prvenstvo u košarci 2007. na kom reprezentacija Srbije nije uspela da se plasira u drugi krug prvenstva. Ipak već na prvom seniorskom takmičenju pokazuje svoj potencijal beležeći prosečno 9 poena, 2,3 skoka i 2 asistencije po utakmici.[12] Nakon uspeha u kvalifikacijama Teodosić je učestvovao na Evropskom prvenstvu u Poljskoj. Na tom prvenstvu je skrenuo pažnju na sebe odličnim igrama a naročito u polufinalu protiv Slovenije kada je postigao 32 poena. [13] Ipak u finalu ih je čekala veoma jaka ekipa Španije, ali je srebro ocenjeno kao veliki uspeh. Bio je najbolji asistent prvenstva i izabran je u prvu petorku prvenstva. Prosečno po utakmici je beležio 14,1 poen, 2,1 skoka i 5,2 asistencije. [14]
Bio je vođa i na Svetskom prevenstvu 2010. u Turskoj. Naročito se istakao u četvrtfinalnom meču protiv Španije, kada je postigao trojku sa 9 metara, 3 sekunde do kraja, čime je Srbija prošla u polufinale.[15] Na kraju turnira Teodosić je izabran u najbolju petorku prvenstva.[16] Teodosić je bio deo reprezentacije i u sledećoj sezoni kada je na red došlo Evropsko prvenstvo u Litvaniji. Međutim i pored zapažene statistike [17], Teodosić nije ostavio dobar utisak. Tako je i reprezentacija Srbije završila na neslavnom osmom mestu i samim tim nije uspela da se kvalifikuje za Olimpijadu u Londonu. Evropsko prvenstvo 2013. u Sloveniji je propustio zbog povrede.[18] Na Svetskom prvenstvu 2014. u Španiji Teodosić je bio jedan od najboljih igrača Srbije, osvojio je srebrnu medalju i izabran u idealnu petorku prvenstva.[19] Odigrao je 9 utakmica na kojima je beležio prosečno 13,6 poena, 2,1 skok i 4,4 asistencije po meču.[20] Posebno je blistao u eliminacionoj fazi, kada je Brazilcima ubacio 23 poena u četvrtfinalu, a Francuzima 24 u polufinalu. Bio je najbolji strelac i asistent Srbije i igrač sa najviše pogođenih trojki na šampionatu (23).[
Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić poznat je u istoriji kao Dušan Silni. Bio je prvi srednjovekovni vladar (1331-1345) i prvi srpski car (1346-1355). Bio je sin kralja Stefana Uroša III Dečanskog i otac cara Stefana Uroša V, u narodu prozvanog Nejakim, poslednjeg vladara iz dinastije Nemanjića.
legenda o prokletstvu Dušanovih kasnijih potomaka, a potom i cele srpske države. Naime, Stefan je, kada su došli ljudi da ga ubiju, prokleo sina i njegove potomke. Mada se ovo prokletstvo nije ispunilo na sinu, palo je ipak na njegovog unuka Uroša, koji je izgubio carstvo. Ova legenda je trajala mnogo vekova, posebno kada je knez Lazar sa svojim ratnicima izgubio bitku na Kosovu, a Srbija pala pod Turke. Dušan je značajno proširio granice srpske države prema jugu, iskoristivši unutrašnje nemire u Vizantiji. Dušan je od svoje države i od osvojenih novih teritorija načinio carstvo, a sebe carem Srba i Grka. Prema ustaljenim običajima carigradski patrijarh je krunisao careve na Istoku, a papa careve na Zapadu. Pošto se nije mogao nadati da će ga iko od ove dvojice krunisati, srpska arhiepiskopija je uzdignuta na rang patrijaršije. Arhiepiskop Joanikije je postao prvi srpski patrijarh. Silni je vladao od 1331. do 1355. godine i, da ga smrt nije pretekla, ostvario bi san i plan da osvoji i Vizantiju. Mudru svoju vladavinu utemeljio je zakonikom, prozvanim Dušanov, koji se i danas izučava u istoriji pravnih nauka kao izuzetan.
Dušanov zakonik (u starim prepisima se naziva Zakon blagovjernago cara Stefana) je, uz Zakonopravilo svetog Save, najvažniji zakon (ustav) srednjovekovne Srbije. Dušanov zakonik je urađen na temeljima Zakonopravila. Prvih 38 članova posvećeno je Dušan je sa vlasti zbacio svog oca Stefana Dečanskog, uz pomoć vlastele nezadovoljne crkvi. Od 39. do 62. člana se utvrđuju prava i politikom Stefana prema Bugarskoj i Vizan- obaveze vlastele. Sudije su bile dužne da sutiji. Za smrt Stefana Dečanskog vezana je i de po zakonu, a ne u strahu od cara.
Dušanov zakonik je sadržao 201 član, ali se, u zavisnosti od sačuvanog prepisa, sastoji od 135 do 201 člana. Zakonik sačinjava jedinstvenu pravnu celinu zajedno sa dva vizantijska pravna akta: Zakon cara Justinijana (Justinijanov zbornik) i skraćena Sintagma Matije Vlastara. Jedna trećina Zakonika je urađena po ugledu na odgovarajuće propise vizantijskog prava. Prema ustaljenim običajima carigradski patrijarh je krunisao careve na Istoku, a papa careve na Zapadu. Pošto se nije mogao nadati da će ga iko od ove dvojice krunisati, srpska arhiepiskopija je uzdignuta na rang patrijaršije. Arhiepiskop Joanikije je postao prvi srpski patrijarh. Ali, kao što je u mnogo čemu bio izuzetan,
tako je od Nemanjića izuzetak i po tome što nije proglašen za svetitelja. Smatra se da su možda dva razloga uzrok tome. Jedan, krupniji, jeste način njegovog dolaska na vlast, a drugi je što se u vreme kuge, zajedno sa suprugom Jelenom, sklonio na Svetoj Gori i u manastiru Hilandar. Kada su mu kaluđeri ozbiljno zamerili što ju je doveo na Svetu Goru, gde nijedna ženska noga nikada nije ni kročila, odgovorio im je da Jelena nije žena, nego carica. Crkva mu ni to izgleda nije zaboravila. Za života završio je manastir Dečane, zadužbinu svoga oca, a njegova najznačajnija zadužbina bio je Manastir Svetih arhangela kod Prizrena, gde se nalazio i njegov grob. Karta Dušanovog carstva, oko 1350. godine . Car Stefan Dušan je umro 20.12. 1355. godine, još uvek mlad i u punoj snazi. Uzrok smrti nikada nije utvrđen ali se govorilo o trovanju, moždanom udaru i čak epilepsiji. Sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Svetih Arhanđela kod Prizrena. Posle Dušanove smrti Srpsko carstvo je postepeno počelo da se raspada. Kada su 1927. godine vršena arheološka iskopavanja na lokalitetu manastira, u jugozapadnom delu crkve je nađen mermerni grob za koji je ustanovljeno da je carev. U grobu su pronađene ispreturane kosti koje su kasnije prenesene u crkvu Svetog Marka u Beogradu gde i danas počivaju. Njegova kruna se drži u Cetinjskom manastiru u Crnoj Gori.
Kralj caja v
i Srbija Ser Tomas Lipton, poznat kao proizvođač čaja u Velikoj Britaniji, rođen je 10. maja 1850. godine u Glazgovu. Skromna porodica, irskog porekla, ostavila je najmlađem sinu Tomasu blagoslov da predano i pošteno radi, a nagrada i uspeh neće izostati. Toga se pridržavao celog života, pa je radio razne poslove kako bi pomogao siromašnim roditeljima. Prvu bakalnicu čaja otvorio je 1890, u Glazgovu, koja je za nekoliko godina postala poznata i izvan Škotske. Nije se zadovoljio samo kupovinom sirovog čaja sa plantaža iz Indije i Cejlona, njegovom preradom i prodajom u Engleskoj i po svetu. Odlučio je da postane proizvođač, pa je počeo da kupuje plantaže čaja u Aziji. Ubrzo je organizovao sopstveni prevoz čaja u Englesku, otvorio veliki broj čajdžinica u Londonu, potom širom zemlje. Na taj način kontrolisao je ceo lanac, od proizvodnje čaja na plantažama, preko prevoza i prerade, do prodaje i serviranja u čajdžinicama, koje su nosile njegovo ime. Zanimljivo je da je osmislio pakovanje čaja u filter kesice, koje su i danas u upotrebi. U tridesetoj godini postao je multimilioner, ali je s ponosom pričao da je odrastao u sedmočlanoj porodici u malom stanu sa dve sobe. Lipton je bio čovek velikog srca, sportskog duha, posvećen borac na svim stazama. Pored poslovnog uspeha, voleo je sport, posebno jedriličarstvo. Uživao je da plovi morima na svojim jahtama, pa je kao pravi morski vuk stalno nosio kapetansku kapu, po kojoj je postao prepoznatljiv. Često je putovao u SAD, gde je čak u pet navrata učestvovao na čuvenom Američkom kupu. Mada je dao sve od sebe da osvoji trofej u trkama jedrilica, to mu, nažalost, nikad nije pošlo za rukom.
U Prvom svetskom ratu svojim jahtama prevozio je sanitetski materijal, kao i bolničko osoblje, koje je dolazilo u pomoć srpskim bolnicama. Luksuzna Liptonova jahta „Erin”, kao i druge jahte, često su saobraćale od Londona, preko Marseja i Atine do Soluna. Patnja i stradanje malog a hrabrog srpskog naroda pokrenula su jedra njegovih brodova na duge i opasne plovidbe u vreme rata. U proleće 1915. godine doplovio je s Misijom britanskog Crvenog krsta, na čelu sa kapetanom Benetom. „Veličanstvena mala Srbija! Kako je ona divno odigrala svoju ulogu u Velikom ratu.” Ovim rečima Lipton se oglasio iz Srbije, 1915. godine, u vreme bitaka, posle kojih je izbila velika epidemija pegavog tifusa. Te vrlo burne ratne godine, obišao je Niš, Beograd, Kragujevac, Vrnjačku Banju, svratio u Skoplje i Đevđeliju. Iz Niša, privremene srpske ratne prestonice, poslao je apel za pomoć srpskom narodu: „Tifus divlja Srbijom i, ako se ne pošalje hitna pomoć, smrtnost će dostići užasne brojke. Tifus je zarazna bolest, koja se prenosi vašima, a ona se lako razvija u prljavštini. Nema dovoljno prostora za smeštaj bolesnih i oni svi leže zajedno na gomili prljave slame. Mnogi nisu promenili svoju odeću i po šest meseci, pa zbog toga lična higijena, koja je apsolutno važna u kontroli bolesti, je nemoguća. Oni nemaju odgovarajuću ishranu, jer je nema na tržištu, niti ima para da se kupi ako se nađe. Lekari obično rade samo nedelju-dve, pre nego što obole od tifusa, pošto nemaju načina da se sami zaštite. Oni se dobrovoljno javljaju da rade u bolnicama, uprkos saznanju da je smrtnost veća od 50 posto.
Baš kao što je požar uspeo da zaustavi pomor u Londonu, tako su potrebni požari da očiste Srbiju od tifusa. Inficirane kuće i odeća obolelih moraju da se spale, jer bolest se prenosi vašima koje su posvuda”, zabeležile su novine Liptonovu izjavu. U apelu „Strašna istina o Srbiji” zapisao je: „Sreo sam na seoskom putu mnogo žrtava, koje su preslabe da dođu do bolnice. Sakupljali su ih i dovozili volovskim kolima. Često je volovima upravljala žena i deca, dok je u kolima muž ili otac buncao u groznici. Jedva je preostalo dovoljno ljudi, koji ne boluju, kako bi mogli da iskopaju grobove za mrtve, čija tela leže izložena po grobovima... U nekim bolnicama nije bilo ni ćebadi ni dušeka, dok su u drugima po tri i četiri pacijenta spavali poprečno na jednoj slamarici. Pored svega toga, pacijenti se nikad nisu žalili. U jednom bolničkom odeljenju sam video pacijenta, koji je i pored svoje groznice divno pevao svojim drugarima. Ove strahote zahtevaju hitnu pomoć svake vrste: šatore, drvene barake, sanitetski materijal, krevete i posteljinu, lekove i medicinsku opremu, sterilizatore za mleko, a povrh svega lekare i bolničare.” O njegovoj poseti Kragujevcu, ostala su sećanja dr Ketrin Mekfejl, zemljakinje iz Glazgova. „Liptonova poseta Kragujevcu je bila događaj dana, jer je on već bio vrlo poznata ličnost.” Prijem u njegovu čast priređen je u trpezariji Miloševog konaka, gde je privremeno bio smešten vojni štab. Kada je ser Lipton ušao u salu, Orkestar kraljeve garde ga je pozdravio glasnim tušem. Tom prilikom bio je gost prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, a sreo se i s pukovnikom Napijerom, britanskim atašeom u Srbiji. U Nišu se Tomas Lipton upoznao s Nikolom Pašićem, dr Vojislavom Subotićem, Mabel i Slavkom Grujićem, s brojnim srpskim oficirima, čla-
nicama ženskih društava, koje su radile kao dobrovoljne bolničarke. Srpska vlada odlikovala ga je Ordenom Svetog Save, a u Nišu je proglašen za počasnog građanina. „Kao što se često dešava s nacijama, što ih bolje upoznamo, tim više imamo razloga da im se divimo”, rekao je Lipton, impresioniran hrabrim i požrtvovanim srpskim vojnicima. S idejom da se pokrene najbrža i najefikasnija pomoć srpskom narodu, želeo je da lično upozna život u Srbiji, dozna više o bolnicama i bolničkim potrebama. Tom prilikom posetio je srpske i savezničke bolnice, a u Kragujevcu za vodiča imao je gospođu Mabel Stobart, koja je rukovodila bolnicom Srpskog potpornog fonda. Zahvaljujući njegovom zalaganju, Društvo srpskog Crveni krst u Nišu i Kruševcu dobilo je veliku količinu sanitetskog materijala. Pomogao je Hanu Henkin Hardi da obnovi bolnicu kralja Petra u Topoli i srpskom sanitetu isporuči preko 2000 bolesničkih postelja. Iako je Lipton obično putovao okružen velikom pratnjom, uvek se ponašao srdačno i nenametljivo. Tako je ostalo sećanje da je posetio srpske manastire, upoznao mnoštvo ljudi, zavoleo narod, muziku i hranu, uživao u jahanju po šumadijskim brdima, divio se voćnjacima, livadama punim lekovitog bilja, prirodnim lepotama Srbije. Bio je iznenađen da dame iz najuglednijih srpskih porodica pomažu u privremenim bolnicama, a mnoge žene, čiji su muževi na frontu, rade na poljima, kako bi prehranile porodicu. Posebno je bio ganut kad je video decu od osam godina ili malo stariju, uglavnom devojčice, kako obavljaju bolničke poslove. Na povratku iz Srbije, Lipton je u Parizu prisustvovao međunarodnoj konferenciji, gde se strastveno zalagao za pomoć srpskom narodu. Novine u Londonu i širom sveta pisale su o njegovom obilasku Srbije. Oni koji su imali priliku da upoznaju ser Liptona kažu da je bio šaljivdžija, ali i vrlo dobroćudan i osećajan čovek, dirnut ljudskim patnjama. Njegovo čovekoljublje, razne akcije dobročinstva organizovane u domovini i po svetu donele su mu titulu viteza, koju mu je dodelila kraljica Viktorija. Ser Tomas Lipton preminuo je u Glazgovu, 1931. godine. Veliki deo svoje imovine ostavio je rodnom Glazgovu, da se izgradi bolnica i pomogne školovanje dece iz siromašnih porodica. Otuda priča o ser Tomasu Liptonu, kralju čaja, vlasniku brodova i plantaža čaja, čovekoljupca s titulom viteza, odoleva vremenu i zaboravu. Autori: Slavica Popović Filipović i Bob Filipović, "Politikain Zabavnik" broj: 3198 (2013. godine).
misteriozni
Rtanj Dovoljan je jedan pogled na planinu Rtanj pa da shvatite zbog čega se o njemu ispredaju tolike legende i mitovi. Planina koja se naglo uzdiže iz ravnice, oblik trostrane piramide sa izraženim ivicama i najviši vrh Šiljak sa 1565 metara nadmorske visine koji ima oblik gotovo pravilne kupe izaziva divljene, pa se i među onim najvećim skepticima probudi pomisao: da li je ovo zaista delo prirode ili je pak neko drugi tu umešao prste? Planina Rtanj smeštena je u istočnoj Srbiji, u blizini Boljevca. Pripada Karpatskim planinama, njegovo podnožje sastoji se od peščara i stena a u višim delovima od krečnjaka. Zbog svog specifičnog oblika Rtanj predstavlja svojevrsni prirodni fenomen kraškog reljefa. Južnu stranu planine karakterišu blagi padovi a dalje prema podnožju se spušta visoravan ka Soko Banji. Na severnoj strani izrazito je odsečen sa oštrim grebenom pri vrhu, prekriven šumama i pašnjacima, bogatim autohtonim biljnim vrstama i izvorima bistre planinske vode. Među biljnim vrstama, od kojih su mnoge zaštićene zakonom, svakako je najpoznatiji čuveni Rtanjski čaj (lat. Saturea montana).
Pored neosporne prirodne lepote, brojnih pećina, jama i izvora, Rtanj je idealno mesto za planinare i avanturiste, a pripoveda se da se pogled sa njegovog vrha Šiljak pruža čak do uš ušća Save i Dunava. Međutim, sve više ljudi na Rtanj dovode neverovatne priče o njemu kao mestu koje apsorbuje kosmičku energiju, kao i mitovi o vatrenim kuglama i zmajevima. Koliko je ova planina obavijena velom misticizma dokazuje i to da čak postoje tvrdnje da je planina u stvari piramida koju je tu podigla vanzemaljska inteligentna rasa. Sećamo se famoznog 21.12.2012., koji su mnogi promovisali za kraj sveta po majanskom kalendaru, kada je stotine stranaca pohrlilo na Rtanj da na njemu potraži spas od apokalipse. Tome su verovatno umnogome doprinela i merenja koja su pokazala da je nagib strana na Rtnju gotovo isti kao onaj na piramidi Meseca u Meksiku a da se njegovi uglovi poklapaju sa uglovima Keopsove piramide. Ko će ga znati. Bilo kao mesto koje obiluje lekovitim biljem i zdravom planinskom vodom, mesto aktivnog odmora i rekreacije, ili pak najveća neotkrivena piramida na svetu gde se događaju razna neobjašnjiva čudesa, Rtanj je na vrhu naših preporuka kao domaća turistička destinacija koju bar jednom morate posetiti.
JA BIH TE SANJALA Da nema sunca ni meseca, ja mogla bih. Da nema vode ni vazduha, ja mogla bih. Da nema stiha ni tonova, ja mogla bih. Ali, da nemam tebe, sta bih tada ja?! I da imam gde da odem, ja ne bih otisla. Da imam sta da kazem, ja bih cutala. I da nekom drugom mogu, ne bih mu pevala. Jer da nemam tebe, sta bih tada ja?! Ja bih te sanjala, Ja bih te sanjala, Od snova te pravila, Jer ako postojis ti, Postojim i ja..
Grupa
ZBUNJENA Dugo lutala sam, sama I bezala od svega Mislila sam bolje je biti hladnija od leda Al' ovaj put bez odbrane pustam te u moje snove Sad sam sasvim, zbunjena Ja ne znam sta se desava zemlja je tako daleka Al' nemam strah od letenja jer nisam sama Ne znam sta se desava ovo je put bez povratka zemlja je tako malena Tako dobar osecaj kao da hodamo po vodi Nista vise ne shvatam zelim samo da pevam I sada sve zaboravljam Nisam vise ona stara Da li me cujes Vidis li da sam zbunjena...
Do sledećeg broja, do viđenja!