■ U FOKUSU: Kovid 19

U FOKUSU Budućnost nam se već dogodila

U novoj knjizi Kovid 19+ pisac Marko Vidojković ovekovečio je period pandemije koja je zauvek obeležila naše živote, ali se nada da ova zbirka priča neće imati nastavak

Razgovarala: Iva Burazor

Svaka njegova napisana reč podigne prašinu. Svaka njegova izgovorena misao uzburka duhove. Navikli smo da od Marka Vidojkovića možemo očekivati sve, ali sa stavom. Čvrstim, uverljivim, usmerenim, nepokolebljivim. Ništa drugačije se ne nalazi ni u novoj zbirci priča Kovid 19+, gde se uhvatio ukoštac sa temom koju niko od nas nije mogao da zaobiđe proteklu godinu i po dana. Ali onako, vidojkovićevski.

U predgovoru knjige Kovid 19+ pišeš kako te je sveopšta situacija sa virusom korona podstakla da, umesto regularnih tekstova i kolumni, počneš da pišeš priče. O radnicima u fabrikama koji rade u nehumanim uslovima, kasirkama „otpornim“ na virus, potpisivanju ugovora sa đavolom... Da li je za tebe na neki način bilo lekovito da napišeš ovakvu knjigu?

Bilo je inspirativno. Nešto veliko se dešavalo. Pandemija je obuhvatila ceo svet. Kod nas je bilo još teže, ludaci i pokvarenjaci zloupotrebili su pandemiju da bi se održali na vlasti, a moroni na ulicama u nju nisu verovali, kao što nisu verovali u vakcine. Jedna gomila mentola, frikova i kukavica, koje normalna satira više nije mogla da opiše, već proza. Bio je još mart 2020. kad sam shvatio da za Buku ne mogu više da pišem samo uobičajene tekstove i tako su počele da se rađaju priče. Svaku je bilo uživanje pisati, svaka je dala poseban pečat svakom morbidnom fenomenu sa kojim se Srbija tokom prve godine pandemije suočila. Na kraju, početkom maja 2021, bilo ih je dovoljno ne samo za zbirku već smo izbacili pet „najslabijih“, pa smo opet ostali na dvadeset i dve. Jednu priču (Dostavljač) napisao sam ekskluzivno za zbirku. Prema onome kako je dosad knjiga uticala na urednicu, lektorke i korektorku, može se reći da deluje lekovito na čitaoce, što je mnogo bitnije od toga kakav ima uticaj na mene. Ja je skoro nisam ni osetio, pošto su se priče rađale maltene same od sebe.

Kvalitetno, zabavno, duhovito i lekovito

Pravo na slobodu mišljenja i govora je osnovna civilizacijska tekovina. Da li je možda potreba za ostvarivanjem tih prava dovela do svoje suprotnosti, pa danas svako misli i priča a da pre toga ne promisli. Hoćemo li svi postati žrtve „cancel“ kulture?

Koliko sam shvatio, „cancel“ kultura je kad u uređenoj sredini o nekoj poznatoj ličnosti iskopaš nešto ružno iz prošlosti i onda ta uređena sredina počinje da bojkotuje rad te osobe, pa i samo njeno postojanje. Mi nismo uređena sredina, mi smo pakao, taj moderni trend kod nas nikad neće zaživeti, jer ovde žive uglavnom gremlini, a ne ljudi. Nema kod gremlina nikakve kulture, pa tako neće biti ni „cancel“ kulture. Mi smo hibridno poremećeno društvo u kome važe hibridna i poremećena pravila. Kakva crna „cancel“ kultura, ovo je borba za opstanak!

Kome je ova knjiga namenjena? Na korici piše 19+. Da li misliš da ćeš preplašiti omladinu svojim pričama ili naprotiv, računaš da je „zabranjeno voće najslađe“?

Bolest koju izaziva virus SarsCov2 se zove KOVID 19, a knjiga se zove Kovid 19+ iz tri razloga: da bude sasvim jasno da je pandemija inspiracija za nju, a ovaj plus znači da je knjiga na neki način zaseban soj ove bolesti. Uz to, 19+ znači da ima više od 19 priča u njoj. Na Đubretu sa razlogom stoji broj 18, kao drugarsko upozorenje da maloletnici ne bi trebalo da je čitaju. Voleo bih da Kovid 19+ pročita svako ko ume da čita.

Kako će, po tvom mišljenju, buduća pokolenja doživljavati ovu knjigu? Kao non-fiction, science fiction ili nešto treće?

Ima tu mnogih žanrova. Neke priče su realistične, neke su nadrealistične, neke su naučnofantastične, u jednoj konj upravlja kriznim štabom, nema nijedne koja nije fikcija. Ja se, pre svega, nadam da će buduća pokolenja ovu knjigu doživljavati kao kvalitetnu, zabavnu, duhovitu i lekovitu. Kad ih neko pita: „Je li, tebra, o čemu je ova knjiga?“, da mu kažu: „Tebra, evo ti, čitaj, ja to ne umem da definišem.“

Šta misliš da dolazi posle svega ovoga? Hoćemo li disati svežiji vazduh, skinuti maske, grliti se do besvesti dok đuskamo do zore...?

Ne. Biće sve gore, jer je pandemija šlag na otrovnoj torti čovečanstva. Prenaseljenost, klimatske promene, zagađenje, pa čak i neposredna opasnost od nuklearnog sukoba, koje mnogi nisu ni svesni, uz narastajući fašizam i vladavinu glupih, koji su direktni plodovi pandemije, faktori su zbog kojih se ne treba radovati. Očekuje nas postapokaliptična distopija, u kojoj je moguće sve, da na jednoj strani planete padaju atomske bombe, dok na drugoj strani Bili Ajliš peva na „Koačeli“. Globalna ekonomska depresija je, zahvaljujući pandemiji, usmerena na razaranje turizma, ugostiteljstva, muzičke industrije i profesionalnog sporta, ali njoj se ne nazire kraj. Kraj ovako dubokih kriza je, nažalost, najčešće globalni oružani sukob. Do njega ne mora da dođe, a možda ipak i mora, kako bi se dosadašnji ciklus mešanja tehnološkog napretka sa masovnim ubijanjem ljudi, neometano nastavio. ■