■ TAJNE PISACA: Bojan Ljubenović

PROKLETSTVO PENALA

Kakva je veza između promašenih penala, jednog romana o alternativnoj istoriji SFRJ i hit knjige Da je bolje, ne bi valjalo, saznajemo upravo od njenog autora Bojana Ljubenovića

Piše: Bojan Ljubenović

Gotovo da nema generacije koja je odrasla na ovim prostorima a da je ne prati prokletstvo neke sudijske nepravde ili promašenih penala u ključnim utakmicama naše reprezentacije. Oni najstariji se sećaju sudije Dinsta koji nas je pokrao u finalu Evropskog prvenstva protiv Italije, oni mlađi pate za Mijatovićevom prečkom protiv Holandije, dok najmlađi još liju gorke suze zbog nedosuđenog penala nad Mitrovićem na Svetskom prvenstvu u Rusiji.

Moja trauma su promašeni penali Stojkovića, Brnovića i Hadžibegića protiv Argentine na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990. godine. I danas ponekad sanjam da su „plavi“ tada savladali „gaučose“ i plasirali se u polufinale, a potom i u finale i...

Pre petnaestak godina započeo sam roman čijeg se radnog naslova više ne sećam, a koji je počinjao baš tim tragičnim događajem. Sa pisanjem sam odmakao poprilično, a onda iznenada stao i nikada nisam nastavio. Nešto je nedostajalo. Potom sam u svojoj glavi počeo da „pišem“ roman o alternativnoj istoriji SFRJ, u kome se zemlja u kojoj sam rođen nikada nije raspala. Okosnica tog „glavopisa“ bila je ljubavna priča dvoje mladih ljudi koji odrastaju u demokratskoj Jugoslaviji, članici Evropske unije, koja je posle one pobede nad Argentinom, Italijom i Nemačkom postala svetski prvak u fudbalu i u kojoj svi žive srećno i spokojno. O ideji sam razgovarao sa nekoliko osoba do čijeg mišljenja mi je stalo i taman kad sam se nagovorio da počnem sa radom, desilo se neizbežno – Marko Vidojković je objavio roman E baš vam hvala, u kome, istina na malo naučnofantastičan način, obrađuje istu temu. Bio sam strašno ljut na Vidojkovića što mi je „ukrao“ ideju, a potom slegao ramenima i čitavu priču ostavio za neka bolja vremena. Još kada se iz štampe pojavio roman Dan kada je Mijatović pogodio prečku Radovana Nastića shvatio sam da je trebalo manje da maštam a više da pišem... Ipak, duhovi prošlosti nisu mirovali. U međuvremenu sam objavio sijaset knjiga za odrasle i decu od kojih su neke izuzetno uspešne, ali žal za nedovršenim romanom je ostala. Prilika se ukazala u proleće prošle godine kada su nas zaključali zbog pandemije kovida 19. Tih mučnih dana očajnički mi je bilo potrebno nešto što će me izmestiti iz odvratne stvarnosti i u jednom trenutku, posve iznenada, počeo sam da pišem priču o nesnađenom muškarcu kojeg je voljena supruga prevarila sa studentom elektrotehnike. Silno sam se zabavljao stavljajući na muke tog polusredovečnog Beograđanina, pljunutog Hjua Granta iz mlađih dana, i tovareći mu na vrat situacije kojima, naizgled, nije dorastao.

Tako je bilo sve negde do trećine romana. A onda je ta obična, prozaična, duhovita, ljubavna priča neprimetno i neočekivano skliznula u satiru, a potom i u triler. Kako je do toga došlo? Novi rukopis naizgled nije imao nikakve veze sa onim započetim pre petnaestak godina, ali su se pipci tog davno izvađenog krpelja izgleda ipak zadržali pod mojom kožom i u ranjenom tkivu čekali svoju šansu. Nekako su znali da sam u svojoj biti satiričar i da od toga ne mogu da pobegnem čak i kad hoću. U mojim knjigama aforizama, satiričnih priča, dva epistolarna romana Pisma iz Srbije i Srbijo, Bog ti pomogo, satira je preovlađujući književni element, iako se ponekad čini da mi je osnovni cilj bio da nasmejem čitaoca. No satira je kao bubuljica na nosu, izbije kad ona hoće i ne možeš je sakriti. Tako sam se i u romanu Da je bolje, ne bi valjalo u više navrata dotakao političke istorije Srbije i „regiona“, istina ne naglašeno i često, ali dovoljno da čitaoca podsetim u kakvom društvu živimo i zašto se mom glavnom junaku dešava ono što mu je život okrenulo naglavačke. U tim momentima ona lagana, duhovita priča dobije prve gorke ukuse, koji će se zadržati do samog kraja. A triler, otkud triler? Odgovor je jednostavniji nego što se na prvi pogled čini. U zemlji koja je za tri decenije preživela četiri-pet ratova (ko još broji), filmske potere za ratnim zločincima, ubistvo premijera, sijaset sačekuša i mafijaških obračuna, u čije društvo se kriminal uvukao kao buđ u vikendicu, svačiji život se za tren može pretvoriti u uzbudljiv triler. To se danas desilo Ivanu Bogdanu, a već sutra može bilo kome drugom. I na kraju, često me pitaju ima li u romanu Da je bolje, ne bi valjalo nečeg autobiografskog. Priznajem da ima: scena kada glavni junak ušeta u minsko polje. Ali o tome možda neki drugi put. ■