■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Zašto čitamo klasike – Ivan Turgenjev

ZAŠTO ČITAMO KLASIKE

Kroz knjige tvorca ruskog modernog romana Ivana Turgenjeva Ruđin i Očevi i deca, koje je Laguna objavila u jednom izdanju, upoznajemo karaktere aristokrata, zanesenjaka, intelektualaca, ali i sluga, seljaka i kuvarica, koji svoje živote provode u skučenim fizičkim i emocionalnim okvirima

Piše: Aleksandra Đuričić

Foto: @just.took.the.right.book

Ivan Turgenjev (1818–1883) smatra se tvorcem ruskog modernog romana iz nekoliko razloga kojima se bave književni teoretičari i istoričari. Običnim čitaocima blizak je po naslovu najpoznatijeg romana Očevi i deca, a ukoliko malo više radoznalosti gaje prema biografijama pisaca, onda i po priči o nikad neostvarenoj ljubavi Turgenjeva sa čuvenom operskom pevačicom Polin Vijardo, koja je bila udata i imala decu, pa je umetnikovo obožavanje sa distance učinilo da putuje i boravi sa njenom porodicom po Evropi, što ga je veći deo života zadržavalo van Rusije. Ipak, rođen u plemićkom gnezdu, na imanju sa kmetovima, u krilu netaknute prirode čije je opise uveo na velika vrata u rusku književnost, osećao je Rusiju čitavim bićem i težio da u romanima objasni karaktere kako aristokrata, zanesenjaka i intelektualaca tako i običnih ljudi, sluga, seljaka i kuvarica, koji živote provode u skučenim fizičkim i emocionalnim okvirima.

Posebno mesto u ruskoj književnosti devetnaestog veka zauzima lik mladog čoveka iz više klase, obrazovanog i unapred razočaranog u život, koji traži odgovore na mnoga pitanja, a utapa se u bezvolji i samodestrukciji. Takav je Ruđin iz prvog Turgenjevljevog romana, a u razvijenom okviru, već kao tip, pojavljuje se Bazarov u Očevima i deci.

Dilema koja se postavlja pred današnjeg čitaoca jeste zašto čitati klasike, te različite kategorije čitalaca mogu da imaju svoje argumente za i protiv. Ako mladi čitalac koji prvi put čuje za Turgenjeva, a knjiga mu nije nametnuta kao obavezna lektira, pokuša da razume atmosferu i razmišljanja ovih junaka davnih doba, koncentrisaće se na razvoj same priče, na tok događaja kojih na prvi pogled nema, da bi, uz malo strpljenja, uronio u ljubavni zaplet koji kod Turgenjeva podrazumeva prisustvo još jednog tipskog lika, veoma mlade devojke, neiskusne i zanesene, koja može biti i najčešće jeste aristokratkinja, ali i ne mora. To su, na primer, naslednice junakinje Puškinove priče Gospođica kao seljanka. Vedre, naivne, prpošne ponekad, čiji mladalački entuzijazam vrlo brzo zgasne pred pesimizmom njihovih izabranika. Psihološka igra udvaranja, skrivanja osećanja i ljubavnog razočaranja je vanvremenska i taj nivo priče verovatno će privući neiskusnog čitaoca.

Oni koji su Turgenjeva i druge ruske klasike čitali u mladosti, mogu da se vrate romanima sa izvesnom dozom nostalgije. Sećamo se kako smo vrlo mladi uzimali iz roditeljskih

ili školskih biblioteka knjige za koje smo znali da ih moramo pročitati, pa razumevali tekst samo donekle, preskakali predugačke opise prirode ili fizičkog izgleda junaka. Razumevali smo osnovnu priču i intuitivno osećali da je to literatura koja nas uvodi u dobru književnost, u umetnost pisanja, ali još više u umetnost čitanja, razumevanja i vizuelizacije onoga što čitamo. Ta sposobnost stvaranja sopstvenih slika u glavi veliki je dar za koji su uskraćeni oni koji danas komuniciraju isključivo emotikonima i ikonicama na ekranima. Kada se posle nekoliko decenija vratimo knjizi, setimo se svojih mladalačkih ideja o tome kako su izgledale carska i muzička Rusija, zatalasane stepe, trojke u snegu i brezove šume. I da, nema ničeg lošeg u tom višku stvorenih slika jer one oduvek čine da imamo čitav svet između korica knjige.

Kada klasike čita kritičar, u ovom slučaju konkretno romane o kojima je reč, ne može se odupreti poređenjima sa Puškinom i Ljermontovim, kao i poređenjima sama ova dva romana. Ruđin kao lik je rudiment iz kog će se razviti Bazarov, iz romana Očevi i deca, intelektualac opterećen idejom da mora promeniti svet, samo ne zna kako. Dok Ruđin luta i na kraju besmisleno gubi život odbacujući sve praktično i dosadu svakodnevice kao najgori usud, Bazarov veruje da je suvoparnost svakodnevnih dužnosti jedini mogući ritam života, da su umetnost, ljubav, zanos i vernost sasvim prevaziđeni i, ubeđen u to, prezire do tačke istinske patnje kako bezmernu ljubav roditelja tako i mlade, lepe i pametne žene koja se nesmotreno zaljubljuje u njega.

Atmosfera seoske čame u kojoj tavore junaci oba romana ista je kao u Čehovljevim dramama, sva od neizrecive želje da se nešto promeni, samo ne danas. Moćni i upečatljivi, sučeljeni su pejzaži sela, udaljenih stotinama vrsta od gradova u kojima se odvija život, Moskve i Petrograda, za kojima se čezne, ali teško ili nikako u njih ne odlazi. Život na selu može biti podnošljiv jedino ako svaki dan ima svoj strogi raspored, kaže Ana Odincova, spahijska kći koja za tren oseti strast prema Bazarovu ali se brzo trgne, svesna da bi je ta ljubav upropastila. Ta fatalna reč upropastiti provlači se kroz dela svih ruskih klasika, u smislu zapečatiti život devojke, odbijanjem kao u Evgeniju Onjeginu ili prihvatanjem strasne ljubavi zbog koje će tragično proći Nina Zarečna, junakinja Čehovljevog Galeba.

Na kraju, ukoliko Turgenjeva čita pisac, skromnijeg formata i još spreman da uči, doživeće ga kao vrsnog stilistu, portretistu ljudskih karaktera u samo nekoliko poteza, izvrsnog pisca dijaloga i sa velikom umešnošću u već istaknutim opisima ruskih pejzaža u kojima se vidi sva njegova ljubav prema zavičaju i okruženju u kome je rastao. Ali kad ga čita veliki pisac kao što je bio Vladimir Nabokov, onda u esejima o Turgenjevu dozvoljava sebi stroge kritike, analize, obeležavanje loših i nelogičnih mesta u priči, kao i raspleta koji nikako ne odgovaraju surovosti i cinizmu dvadesetog veka. Srećno spajanje dva para na kraju romana Očevi i deca Nabokov analizira sa izvesnom dozom prezira prema sladunjavim epilozima, a Bazarovljeva tumaranja između imanja, jer nigde ne može da se skrasi, kao pokretače radnje u romanu čiji autor nema dovoljno književne snage za razvoj dela do epskih razmera. Ali obim dela nikada nije garantovao kvalitet, nasmejao bi se odnekud Turgenjev, sujetan na svoje delo i uveren u njegove kvalitete. Bar tako kažu da je bilo. U životu čoveka koji nije ostvario ljubav, porodicu i ličnu sreću, književno delo i popularnost koju je imao predstavljali su satisfakciju. Suvišni ljudi o kojima je pisao, koji lutaju u potrazi za smislom, dobiće brojne naslednike u književnosti dvadesetog veka. ■