■ ODLOMAK: Nisam kriva, Jelena Bačić Alimpić

Nisam kriva

Jelena Bačić Alimpić

ODLOMAK/EKSKLUZIVNO

Zavirite prvi među korice novog romana Lagunine bestseler autorke i otkrijte intrigantnu priču o sudbini dve žene koje su se našle pred ponorom života, ali koje su opstale zahvaljujući hrabrosti, upornosti i borbi

Priredila: redakcija

Hana se nervozno prevrtala u krevetu hotelske sobe, moleći se da joj san dođe na oči, makar na sat-dva, ali uzalud. Pomislila je da popije pilulu za spavanje, ali je odustala jer je znala da bi ujutru, pa i tokom dana, bila ošamućena i dezorijentisana, a to sebi nije mogla da dozvoli. Čekao ju je susret sa jednom od najozloglašenijih zatvorenica u Sjedinjenim Američkim Državama – Sarom Porter. Roj Higins, upravnik državnog zatvora u Indijani, dočekao ju je suzdržano. Na njeno pitanje da li je zatvorenica ovoga puta u stanju da razgovara s njom, široko se osmehnuo, od čega su mu se crveni kapilari na licu još više raširili, i lakonski odgovorio: – Dakako!

Zatvorski čuvari su je sproveli u malu, dobro obezbeđenu prostoriju bez prozora, s neonskim osvetljenjem, pravougaonim limenim stolom i dve neudobne plastične stolice. Sela je na jednu i mirno čekala. Nije osećala ni tremu ni uzbuđenje, već samo ogroman umor, a misli su joj hitale ka majci u domu za stare i bolesne i njihovom poslednjem susretu. Trgla se na zvuk otključavanja teške metalne brave na blindiranim vratima. Ugledala je dve stražarke znatne telesne mase i očigledne fizičke snage kako uvode Saru Porter u narandžastoj uniformi, okovanu lisicama na rukama i nogama u prostoriju gde ju je čekala. Uvek se pitala zašto je država za zatvorenike propisala narandžastu odeću. Iako je znala da je narandžasta boja uniformi zatvorenika u Gvantanamu postala simbol mučenja, američke osionosti i nepoštovanja međunarodnih zakona, nije mislila da je to bio pravi razlog.

Smatrala je kako se neki „genijalan“ um možda dosetio da će im odeća tako jarke boje, koja asocira na sunčevu svetlost, pomoći da se ne osećaju depresivno, iako su se svi, listom, baš tako osećali. Ali zašto onda nije bila žuta?

Ako je pak razlog tome bio da se zatvorenici lakše uoče ukoliko bi se neki od njih osmelio da pobegne, opet nije bilo neke velike razlike. Žuta boja je uočljiva kao i narandžasta. Uostalom, ko bi tako nešto mogao da sprovede u delo? Mnogi su mislili o begu, ali se malo ko usuđivao da to učini. Skoro niko. Osim Sare Porter.

Iako je znala da je osuđenica mlada, da još nije navršila ni tridesetu godinu života, iznenađeno se trgla kada ju je videla uživo. Plave kose i očiju, krhke, ali žilave, gotovo dečačke građe, mirno je ušetala u sobu, vođena stražarkama. Sela je nasuprot Hani i pogledala je pravo u oči. Doktorka Rajs joj je uzvratila pogled, i ne skidajući ga s njenih očiju, odlučnim glasom rekla:

– Molim vas da zatvorenici skinete lisice s nogu i ruku.

– Ali, doktorko, to je protivno pravilima… – počela je jedna od dve krupne stražarke.

Hana je tek tada skrenula pogled sa Sare i odlučno zapovedila:

– Učinite kako sam vam rekla, ili pozovite upravnika Higinsa, kojeg ćete sasvim sigurno razbesneti, a on će vam naložiti isto. Jer ovde ja preuzimam komandu. Stražarke su nesigurno razmenile poglede, a onda je starija, uz neodobravajuće coktanje, otključala lisice s nogu i ruku Sare Porter, rekavši:

Da li je moguće da te je muškarac, jedan sitan, običan, mali crv, nagovorio da napraviš glupost i truneš do kraja života na ovom ili sličnom mestu? Sto deset godina robije, Saro? A tako si lepa i još uvek mlada…

– Doktorko Rajs, upravnik nam je naložio da budemo prisutne tokom vašeg razgovora sa zatvorenicom.

Hana joj je bez zadrške, odlučno odgovorila:

– Upravnik Higins vrlo dobro zna koje sam dozvole dobila od Federalnog istražnog biroa, zato ću vas najljubaznije zamoliti da izađete i zatvorite vrata, ali i da ostanete ispred. Protokol znate, sigurna sam – osmehnula se ironično.

Stražarke su se pogledale, ona starija je pomirljivo slegla ramenima, te glavom pokazala mlađoj da napuste prostoriju. Sara Porter je sve vreme netremice zurila u Hanu. Kada su zatvorske službenice izašle iz prostorije, a Hana taman zaustila da se predstavi i započne dijalog, Sara ju je preduhitrila:

– Jebote, mnogo si lepša uživo nego na ekranu i u novinama… Doktorka Rajs se osmehnula i pogleda uprtog u njene plave oči sigurnim glasom odvratila:

– A ti si mlađa nego na televiziji i u novinama, ali šta ćeš… to je sudbina nas žena… Često nas lažno predstavljaju…

Na te njene reči Sara Porter je prasnula u smeh otkrivajući pravilne bele zube. Imala je lep osmeh, milo devojačko lice i bistre plave oči. Nimalo nije ličila na dvostrukog ubicu, ali je Hana znala koliko često izgled može da zavara. Neko vreme su se ćutke gledale.

– Nisam kriva – čvrstim, sigurnim glasom rekla je Sara.

Hana ju je saosećajno pogledala, suzdržavajući se da joj ne dotakne ruke, koje su mirno ležale na limenom stolu, i staloženim glasom odgovorila: – Saro, sigurna sam da znaš da ja nisam ovde da bih utvrdila tvoju krivicu ili nevinost. Ja sam neuropsihijatar, specijalizovala sam se za zatvorske slučajeve. Tu sam da bih napravila procenu tvoje mentalne i duševne spremnosti ili nespremnosti, kako u toku izvršenja krivičnog dela tako i danas. Sa mnom ne možeš manipulisati i svakako me ne možeš prevariti ma koliko da si bistra. Zato ti predlažem da od početka igramo ovu igru otvorenih karata i da ne pokušavaš da me nadmudriš. Da li smo se razumele?

Sarino lice poprimilo je neočekivan izraz. Besno je uzvratila: – Šta ti misliš, da si pametnija od mene? Zbog svoje škole? Diploma? Naučnih radova i međunarodnih priznanja? Ili zato što ti je otac bio čuveni neuropatolog kojeg je neki glupi pijanac pregazio baš kad je bio na vrhuncu karijere? Da li zato misliš da si pametnija od mene, koja sam takođe završila univerzitet i radila nekoliko godina u američkom okružnom sudu… Ali verujem da ti to sve već znaš, zar ne?

– Da, znam, ali to ne znači da zaista nisam i pametnija od tebe. Nijedna pametna žena ne bi završila na mestu poput ovog… Nije ovde u pitanju tvoja nevinost ili krivica, već tvoja glupost ili neuračunljivost…

Iskusno Hanino oko zabeležilo je kako je vilica Sare Porter skoro neprimetno zadrhtala iako joj se nijedan mišić na licu nije pomerio, pa je nemilosrdno nastavila:

– Sve vreme se pitam: da li je moguće da te je muškarac, jedan sitan, običan, mali crv, nagovorio da napraviš glupost i truneš do kraja života na ovom ili sličnom mestu? Sto deset godina robije, Saro? A tako si lepa i još uvek mlada… Da li si svesna da će ti svaki božji dan do kraja života biti isti? Da li si svesna da nećeš videti…

– Umukni! – zaurlala je Sara Porter, a istog trenutka su se vrata otvorila i jedna stražarka je stupila u prostoriju.

Hana je podigla ruku i dala joj znak da odstupi. Ova je poslušno i tiho zatvorila vrata. – Doktorko Rajs, baš sam se isto i ja zapitala… Da li je moguće da vas je jedan običan muškarac, sitan neznatan crv, toliko opčinio i obmanuo da verujete u svaku njegovu reč? – iscerila se Sara.

Netremice su se gledale u oči. Hani je glava bolno pulsirala od umora, ali se trudila da ostane koncentrisana i mirna. Čekala je na Sarin potez. ■

Jelena Bačić Alimpić o novoj knjizi:

Priča mog novog romana ovog puta je smeštena u Americi, a dve glavne junakinje su po svemu različite žene koje su se našle pred ponorom života i koje se na čudan način ujedinjuju i zbližavaju, a svaka na svoj način hrabrošću, upornošću i borbom za istinu pobeđuje. Ovo je knjiga namenjena svim ženama, odnosno svima nama koje tako često drugi lažno predstavljaju, ali i muškarcima koji poštuju žene. Roman Nisam kriva je uzbudljiv psihološki triler sa elementima drame, sa mnogo zapleta, brzog ritma, te se nadam da će se čitaocima dopasti. Ideju za ovu priču sam dobila sasvim spontano, razmišljajući o svim onim ženama koje nisu krive.