ODLOMAK/EKSKLUZIVNO
Nisam kriva ODLOMAK/EKSKLUZIVNO
Jelena Bačić Alimpić
Zavirite prvi među korice novog romana Lagunine bestseler autorke i otkrijte intrigantnu priču o sudbini dve žene koje su se našle pred ponorom života, ali koje su opstale zahvaljujući hrabrosti, upornosti i borbi Priredila: redakcija
H
ana se nervozno prevrtala u krevetu hotelske sobe, moleći se da joj san dođe na oči, makar na sat-dva, ali uzalud. Pomislila je da popije pilulu za spavanje, ali je odustala jer je znala da bi ujutru, pa i tokom dana, bila ošamućena i dezorijentisana, a to sebi nije mogla da dozvoli. Čekao ju je susret sa jednom od najozloglašenijih zatvorenica u Sjedinjenim Američkim Državama – Sarom Porter. Roj Higins, upravnik državnog zatvora u Indijani, dočekao ju je suzdržano. Na njeno pitanje da li je zatvorenica ovoga puta u stanju da razgovara s njom, široko se osmehnuo, od čega su mu se crveni kapilari na licu još više raširili, i lakonski odgovorio: – Dakako! Zatvorski čuvari su je sproveli u malu, dobro obezbeđenu prostoriju bez prozora, s neonskim osvetljenjem, pravougaonim limenim stolom i dve neudobne plastične stolice. Sela je na jednu i mirno čekala. Nije osećala ni tremu ni uzbuđenje, već samo ogroman umor, a misli su joj hitale ka majci u domu za stare i bolesne i njihovom poslednjem susretu.
12
Trgla se na zvuk otključavanja teške metalne brave na blindiranim vratima. Ugledala je dve stražarke znatne telesne mase i očigledne fizičke snage kako uvode Saru Porter u narandžastoj uniformi, okovanu lisicama na rukama i nogama u prostoriju gde ju je čekala. Uvek se pitala zašto je država za zatvorenike propisala narandžastu odeću. Iako je znala da je narandžasta boja uniformi zatvorenika u Gvantanamu postala simbol mučenja, američke osionosti i nepoštovanja međunarodnih zakona, nije mislila da je to bio pravi razlog. Smatrala je kako se neki „genijalan“ um možda dosetio da će im odeća tako jarke boje, koja asocira na sunčevu svetlost, pomoći da se ne osećaju depresivno, iako su se svi, listom, baš tako osećali. Ali zašto onda nije bila žuta? Ako je pak razlog tome bio da se zatvorenici lakše uoče ukoliko bi se neki od njih osmelio da pobegne, opet nije bilo neke velike razlike. Žuta boja je uočljiva kao i narandžasta. Uostalom, ko bi tako nešto mogao da sprovede u delo? Mnogi su mislili o begu, ali se malo ko usuđivao da to učini.
Skoro niko. Osim Sare Porter. Iako je znala da je osuđenica mlada, da još nije navršila ni tridesetu godinu života, iznenađeno se trgla kada ju je videla uživo. Plave kose i očiju, krhke, ali žilave, gotovo dečačke građe, mirno je ušetala u sobu, vođena stražarkama. Sela je nasuprot Hani i pogledala je pravo u oči. Doktorka Rajs joj je uzvratila pogled, i ne skidajući ga s njenih očiju, odlučnim glasom rekla: – Molim vas da zatvorenici skinete lisice s nogu i ruku. – Ali, doktorko, to je protivno pravilima… – počela je jedna od dve krupne stražarke. Hana je tek tada skrenula pogled sa Sare i odlučno zapovedila: – Učinite kako sam vam rekla, ili pozovite upravnika Higinsa, kojeg ćete sasvim sigurno razbesneti, a on će vam naložiti isto. Jer ovde ja preuzimam komandu. Stražarke su nesigurno razmenile poglede, a onda je starija, uz neodobravajuće coktanje, otključala lisice s nogu i ruku Sare Porter, rekavši:
