Časopis Bukmarker - broj 30

Kristen Laš

Kristina Morato

SADRŽAJ

■ U FOKUSU: Atlas: priča Tate Solta

■ TEMA BROJA: Književnost je čuvar sećanja

■ INTERVJU: Šimon A. Đarmati

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Balerine

■ KOLUMNA 3 RAJKE: Poslednja kuća u ulici

■ INTERVJU: Kristen Laš

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Zvezda nad prazninom

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Big Sur

■ IZ PERA LJUBICE ARSIĆ: Mimohod senki

■ TAJNE PISACA: Mirjana Bobić Mojsilović

■ NOVO U LAGUNI I 3 PITANJA ZA… Sašu Savića

■ INTERVJU: Kristina Morato

■ BIBLIOTEKA POZNATIH: Stefan Milenković

■ MALA LAGUNA

■ MALA LAGUNA: Ljiljana Šarac

■ PRIKAZ KNJIGE: Stan u Parizu

■ IZ PRVE RUKE: Bluz tvoje duše

■ #BUKMARKER: Stakleni presto

■ DELFI GIFT

■ DELFI KUTAK: Rani slučajevi Herkula Poaroa

■ NOVI ULOV: Ko to vredno piše?

■ ZAVRŠNA REČ: Vaš knjižar – Delfi knjižara Lazarevac

Dragi čitaoci,

Završnicu serijala Sedam sestara, svetskog fenomena Lusinde Rajli prodatog u više od pedeset miliona primeraka, stavili smo u fokus majskog broja.

Uživaćete u odličnom intervjuu sa Šimonom A. Đarmatijem, a za majski Bukmarker govorili su i Kristen Laš, Kristina Morato i Ljiljana Šarac, čiji će vas snažan i emotivan roman Anđeo s jednim krilom naterati da nakon sklapanja korica još dugo razmišljate o njemu.

Maj je mesec u kome se obeležava Dan pobede nad fašizmom, pa smo temu broja posvetili takozvanoj ratnoj književnosti, odnosno knjigama koje obrađuju Drugi svetski rat kroz opise sveta nad kojim su se nadneli zlo i nesreća, ali i kroz individualne priče, u kojima ćemo otkriti da nade ima čak i u paklu koji je čovek samom sebi stvorio.

Tu su, naravno, i naše stalne rubrike, kao i još mnogo drugih, sjajnih priča o knjigama koje volite i koje ćete voleti.

Uživajte u čitanju Bukmarkera!

BUKMARKER REDAKCIJA PREPORUČUJE:

Nikad dosta života:

CIP - Katalogizacija u publikaciji

Narodna biblioteka Srbije, Beograd

ISSN 2738-0564 = Bukmarker

COBISS.SR-ID 24908553

Inspirativna knjiga akademika Vuksanovića puna zapisa, komentara, izreka, kratkih priča i eseja, pesama u prozi, sećanja i raznih osvrta.

| Za izdavača / Dejan Papić

| Direktor marketinga / Ana Spasojević

| Redakcija

Glavni i odgovorni urednik / Maja Šarić

Zamenik glavnog i odgovornog urednika / Iva Burazor

Grafički dizajner / Dejana Vranješ

Saradnici:

Vuk Lazarević, Siniša Bošković, Srđan Krstić, Dunja Lozuk, Ivana Veselinović, Nevena Milojević,Tanja Vučković, Aleksandar Nešić, Janja Stjepanović, Mina Kebin, Vladana Valčić

Lektura i korektura / Saša Bošković

| Telefoni redakcije:

011/7155-080, 011/7155-055

| Imejl-adresa redakcije:

bukmarker@lagunainfo.rs

| Naslovna strana / iStock

KNJIGE O KOJIMA SE PRIČA

Atlas: priča Tate Solta

Završnica serijala Sedam sestara Lusinde Rajli koji je širom sveta prodat u preko 50 miliona primeraka

Malo pre objavljivanja Izgubljene sestre, sedme knjige serijala Sedam sestara, 2021. godine, spisateljica Lusinda Rajli (1965–2021) je najavila osmu i poslednju knjigu, obećavši da će odgovoriti na pitanje koje je okosnica priče: ko je Tata Solt? Lusinda je napisala nekoliko važnih delova, uz detaljne beleške o priči. Rajlijeva je izrazila želju da njen najstariji sin Hari Vitaker završi serijal ukoliko ona ne bude u mogućnosti. Tako je i bilo.

Nakon Lusindine smrti Hari je objavio da će završiti serijal Sedam sestara u ime svoje majke, pod naslovom Atlas: priča Tate Solta. Lusinda i Hari su blisko sarađivali na serijalu za decu, a o osmoj knjizi Hari je rekao: „Mama mi je prenela sve tajne serijala i održaću obećanje i podeliću ih sa njenim vernim čitaocima. Budite uvereni da će ceo svet znati ko je Tata Solt i zašto je usvojio sestre.“ Taj trenutak je konačno došao, pred čitaocima je velika završnica širom sveta popularnog i voljenog serijala.

Pariz, 1928. godine.

Jedva živog dečaka pronađenog u vrtu svoje kuće prihvatila je jedna ljubazna porodica. Nežan, talentovan ali prerano sazreo, on pronalazi sreću u novom domu u okrilju ljudi koji mu omogućavaju život o kakvom nije ni sanjao. O svojoj prošlosti, ipak, ne progovara ni reč.

Dečak odrasta, otkriva prvu ljubav, počinje studije na prestižnom Pariskom konzervatorijumu… Gotovo da je zaboravio na strahote od kojih je pobegao i obećanje na koje se zavetovao. Ali po Evropi se širi zlo pred kojim niko nije bezbedan. Duboko u sebi zna da će doći dan kada će morati ponovo da beži.

Egejsko more, 2008. godine.

Na jahti Titan okupilo se sedam sestara da odaju poslednji pomen ocu koga su toliko mnogo volele i o kojem su tako malo znale. Na opšte iznenađenje, Tata Solt je odabrao da trag do njihovih prošlosti poveri izgubljenoj sestri. Ipak, sa svakim novim saznanjem dolazi i novo pitanje. Sestre moraju da se suoče sa činjenicom da im je voljeni otac bio gotovo stranac. A još će biti potresnije kada shvate koliko njegove tajne i dalje utiču na sadašnjicu.

Obuhvatajući čitav život pun ljubavi i gubitka, prelazeći kontinente i okeane, Atlas: priča Tate Solta dovodi serijal Sedam sestara do zapanjujućeg, nezaboravnog završetka. ■

Književnost je čuvar sećanja

O Drugom svetskom ratu je napisano mnoštvo knjiga koje prenose iskustvo sukoba na ličnom planu, priče malog čoveka ispunjene masovnim stradanjem, ali i opisuju svet u kom dolazi do preokreta svih ustanovljenih vrednosti

Rat je tema koja je u pripovedačkoj umetnosti prisutna hiljadama godina. Stoleće koje je započelo krvoprolićem Prvog svetskog rata nije izvuklo nikakve pouke iz svojih grešaka, tako da je dve decenije kasnije usledio drugi užasan sukob. U ratu je koncentrisana sva dubina ljudske patnje, tragika ljudskog života. U maju se obeležava Dan pobede nad fašizmom, u ratu koji je oblikovao svet kakav danas poznajemo. Suprotstavljajući se besmislu, čovek koji je poput nas odnosi veliku pobedu verujući da budućnost može biti bolja, da nade ima čak i u paklu koji je samom sebi stvorio. A književnost ima cilj da bude svedok, da ne zaboravi, da kroz umetnost priča priču o ratu kao „vladavini smrti“, kao simbolu zla i nesreće koja se nadvila nad čovekom. Da sačuva sećanje, obezbedi katartično olakšanje, upozori, i da se, putem tog upozorenja, založi za mir.

PORAZ I POBEDA

Hitlerov napad na Sovjetski Savez 22. juna 1941. bio je najveći, najkrvaviji i najsuroviji pohod u istoriji ratovanja. Ispostavilo se da je Operacija Barbarosa bila presudna operacija u Drugom svetskom ratu. Da je Hitler porazio Sovjetski Savez, zagospodario bi Evropom. Međutim, kada su njegove armije nešto manje od šest meseci kasnije stigle pred Moskvu,

svi izgledi da će ostvariti fantazije o hiljadugodišnjem rajhu već su propali. Koristeći neobjavljivane arhivske materijale, neprevođene ruske izvore, na osnovu brižljivo proverenih činjenica, Džonatan Dimblbi prvi put stavlja Operaciju Barbarosa na odgovarajuće mesto u istoriji. Vešto i sa smislom za detalje opisuje njene vojne, diplomatske i političke aspekte iz svih uglova i daje živu sliku te kolosalne borbe.

Erik Larson u knjizi Dani slave i očaja kroz novu vizuru pokazuje najmračniju godinu u istoriji Londona kroz svakodnevicu Vinstona Čerčila, njegove porodice i grupe savetnika iz „Tajnog kruga“ kojima se obraćao u najtežim trenucima. Radnja započinje 10. maja 1940, istog dana Nemačka je izvršila invaziju na Belgiju, Luksemburg i Holandiju, čime je izazvala talas uznemirenosti u Velikoj Britaniji, koja se već suočavala sa političkim nemirima – premijer Nevil Čemberlen dao je ostavku, a kralj Džordž Šesti postavio je Čerčila, tada prvog lorda Admiraliteta, na njegovo mesto. Ali Čerčil je naprečac pridobio britansku javnost zahvaljujući čuvenom govoru, u kome je rekao: „Borićemo se na obalama, borićemo se na pistama, borićemo se u poljima i na ulicama, borićemo se na brdima; nikada se nećemo predati…“ I mada nikako ne zapostavlja Čerčilove političke poduhvate, autor nam takođe oslikava živopisan portret njegovog karaktera, koji je energičan i nepredvidiv.

ŽIVOT I PREŽIVLJAVANJE U LOGORU

Pojedinac je bespomoćan pred ogromnim zlom. Ali da li je baš tako? Postoji više naslova koji ne govore u prilog ovoj tvrdnji. U pitanju su neverovatne priče o patnji i preživljavanju zatvorenika nacističkog logora Aušvic, jedinstveni i univerzalni napisi koji nam govore da i u paklu ima nade.

Za Poslednju stanicu Aušvic Edija de Vinda se veruje da je jedina dovršena knjiga napisana unutar samog logora. De Vind, holandski lekar i psihijatar, poslat je u Aušvic sa svojom ženom Fridel. Kako se rat bližio kraju i ruska armija se približavala, nacisti su bežali vodeći sa sobom veliki broj zarobljenika, uključujući Fridel. Edi je ostao sakrivši se ispod gomile stare odeće. Našavši svesku i olovku, počeo je da beleži svoja iskustva.

Knjigama Tetovažer iz Aušvica, Cilkin put i Tri sestre australijska autorka Heder Moris ne priča o Holokaustu i užasima rata, već progovara o sudbinama malih ljudi u vremenu velikog stradanja. Lali Sokolov je tokom Drugog svetskog rata deportovan iz Slovačke u Aušvic, gde je tetovirao brojeve na rukama drugih logoraša, ali i upoznao Gitu, ljubav svog života. Godinama kasnije odlučio je da svoju priču podeli sa Heder Moris, a onda i sa celim svetom. Lali

Piše: Siniša Bošković

je Morisovoj poklonio i priču o hrabroj šesnaestogodišnjakinji Cilki koja je preživela užase logora, a zbog svoje lepote je prisilno bila odvojena od ostalih zatvorenica i morala da pristane na najstrašnije kompromise da bi sačuvala život. Tri sestre je zapanjujuća priča koja će vas zadiviti hrabrošću i silinom ljubavi tri sestre, koje je međusobno obećanje održalo u životu.

Dobrovoljac Džeka Fervedera je izuzetna priča o neverovatnoj hrabrosti jednog od najvećih ratnih heroja Poljske Vitolda Pileckog na tajnoj misiji uništenja Aušvica. Da bi razotkrio sudbinu hiljada ljudi interniranih u logor, Pilecki je preuzeo lažni identitet, smišljeno dozvolio da ga uhapse i otpreme u logor, a onda je izveštavao ilegalu o tome šta se dešava s njegovim sunarodnicima. Da bi upozorio Saveznike na nacističke planove za „konačno rešenje jevrejskog pitanja“, dok za to ne bude prekasno, organizovao je bekstvo iz Aušvica, prkoseći smrti, da bi se posle krio u Poljskoj i bio jedan od istaknutih boraca Varšavskog ustanka.

Roman Sastanak s pepelom Žakline Kiš je pisan na osnovu autentičnog dnevnika zatvorenice iz Aušvica, a ujedno je i verodostojan zapis o potonjem životu i savladavanju trauma ljudi koji su preživeli pakao nacističkih logora. Natali je mlada žena koja je detinjstvo provela u posleratnoj Francuskoj. Nakon majčine smrti oseća posledice trauma koje je kao dete doživela u Aušvicu. Natali krši obećanje koje je svojevremeno dala majci i čita njene dnevnike i pisma koji poput aveti otkrivaju sasvim drugačije verzije i slike događaja od onih koje pamti.

Kada se roman Eumenide Džonatana Litela pojavio 2006. godine, podigao je veliku prašinu u Evropi. Dobio je ugledne književne nagrade, prodao se u milionima primeraka i bio na vrhu liste bestselera. Fascinantan i duboko polemičan, roman Eumenide nas upoznaje sa dželatom čija će nas ispovest, naizgled pitkog ritma, navesti da priznamo da i nismo toliko drugačiji od njega. On se zove Maks Aue. Drugi svetski rat se završio, on se oženio i zasnovao porodicu. Rođen u Alzasu, francusko-nemačkog porekla, kamuflirao je svoju nacističku prošlost. Sada je došlo vreme da progovori o tome, ali ne da bi se iskupio za svoje greške, već da bi svoje postupke izneo na videlo, i možda razobličio sram ljudske vrste.

DRUGI SVETSKI RAT NA OVIM PROSTORIMA

Opus magnum Đorđa Lebovića, po jedinstvenoj oceni kritike, predstavlja upravo njegovo testamentarno delo Semper idem, roman-hronika o detinjstvu u Kraljevini Jugoslaviji uoči Drugog svetskog rata, koja je i zbog osobenog piščevog stila i originalnog postupka, kao i zbog teme i njene književne transpozicije, prepoznata kao kanonsko delo savremene srpske književnosti. Ispričan je iz perspektive dečaka koji posmatra približavanje „Velikog Sunovrata“ – širenja nacizma u svojoj okolini koliko i u Evropi. Ovo je fantastična hronika jednog detinjstva koja se može čitati kao porodični roman, ali i kao memoarski spis par ekselans, kojim se Đorđe Lebović, posthumno, predstavio kao veliki majstor moderne realističke proze.

Diana Budisavljević je tokom Drugog svetskog rata organizovala izuzetno uspešnu akciju kojom je od sigurne smrti iz ustaških logora izbavila najmanje 7000 srpske dece, organizovala njihov smeštaj i vodila detaljnu kartoteku kako bi roditelji nakon rata mogli da pronađu svoju decu. Njena akcija je predstavljala jednu od najsloženijih i najhumanijih akcija takve vrste na području NDH i čitave okupirane Evrope. Delo Diana Budisavljević, dugogodišnji istraživački rad istoričarke Nataše Mataušić, iznelo je na videlo mnoge dosad nepoznate činjenice, koje su ranije bile mistifikovane ili politizovane, i tako ispravilo istorijsku nepravdu koja je učinjena ovoj velikoj humanitarki i heroini Drugog svetskog rata.

I pisac Zoran Milekić je knjigu Austrijanka posvetio Diani Budisavljević. Kasno proleće 1942, gluvo doba noći. Na sporedni kolosek zagrebačke železničke stanice pristiže transport stočnih vagona krcat srpskim ženama. Odlaze na prisilni rad u Nemački Rajh. Pored šina razapet je šator Crvenog krsta. Austrijanka Diana Budisavljević Obekser deli im čaj i nešto hrane. Danima i nedeljama muči je isto pitanje: gde su deca? Ona koja su preživela ustaške pokolje odvojena su od majki i očeva i prepuštena sebi. Posle mnogo traganja Diana Budisavljević saznaje da su u Staroj Gradišci, ispostavi zloglasnog logora Jasenovac pod zapovedništvom Maksa Luburića. Dece je mnogo, a vremena za njihovo izbavljenje malo. Diana je odlučna, prekršiće sve Luburićeve naredbe jer zna da je akcija spasavanja srpske dece iz ustaških logora smrti zapravo akcija spasavanja čovečnosti iz nečovečnih kandži zla. ■

Buran život i avanture prve jugoslovenske femme fatale

Ko je bila Lela fatalna, kako je pokorila Beograd i kako se sudbina gorko poigrala sa njom, otkrio nam je u novoj knjizi pisac Šimon A. Đarmati

Razgovarala: Iva Burazor

Foto: Laguna arhiva

Ono što se često govori da „teme traže pisce“, desilo se i ovoga puta. Posle veoma lepog prijema knjige Baba Anujka – banatska veštica Šimon A. Đarmati je pripremio rukopis o beogradskim vračarama. Urednik te knjige je savetovao da se u rukopisu navedu imena nekih poznatih ličnosti koje su koristile usluge vračara. Tako je Đarmati kod tri različite vračare naišao da ih je posećivala Jelisaveta Lela Salević, što je bilo dovoljno da ga zaintrigira. Pisac smatra da se radi o interesantnoj i intrigantnoj ličnosti koja zavređuje da se sa nje skine veo zaborava i da joj se posveti knjiga i kako kaže, „sva sreća i urednica gospođa Dubravka Dragović Šehović je bila istog mišljenja“. Tako je nastala Lela fatalna.

Kako biste opisali Lelu Salević kao ličnost, njen karakter? Šta Vas je najviše zaintrigiralo u vezi sa njenim životom?

Ona je od samog detinjstva bila svojevoljna, uporna i prilično drčna osoba koja je znala šta hoće. Znala je da se hrabro suprotstavi austrougarskom vojniku „Švabi“ kada se, ostavljena od drugova i drugarica, našla na vetrometini. Bila je uporna da uspe u životu i kada je prodavala na pijaci u Šapcu i kada je morala da se zbog očevih drugačijih pogleda na njenu budućnost sukobi s njim. Ostala je ista i kao ljubavnica jednog od najbogatijih Jugoslovena toga vremena, vlasnika rudnika. Osim navedenog, bila je za to vreme prilično slobodnog ponašanja, čime je izazivala revolt posebno gospođa, koje su se plaši-

le za svoje muževe, a koje su možda bile i slobodnijeg ponašanja samo što su znale da sopstveni nemoral vešto prikriju. Sve to bilo je dovoljno intrigantno da se upustim u pisanje o njoj. Da opišem njen život satkan od pažnje, ljubavi, tragedije i razočaranja. Svega onoga što se obično naziva filmska priča.

Kako biste opisali društveni i kulturni kontekst vremena i sredine u kojima je Lela živela? Na koji način je ona uticala na društvo tog vremena?

Lela Salević je iz zabačene Ivanjice dospela u Beograd u jednu pravu građansku sredinu, u to vreme prilično socijalno raslojenu. Rat koji je minuo ostavio je teške posledice i doveo do značajnijih promena. Neki su osiromašili, a neki su profitirali i živeli

na visokoj nozi i toga se nisu stideli. Mnogi su mondenski mladići živeli raskalašno smatrajući da im je sve dozvoljeno. Upravo mnogi takvi vrteli su se i oko Lele Salević. Sveža, puna mladalačkog života, ona je zapinjala i razvraćenim i istrošenim bogatašima, koji su hteli da za novac kupe sve, pa i ono što im je priroda logikom svojih zakona oduzela. Bacali su nemilice novac da dobiju njene draži. Starci od pedeset godina napuštali su svoje porodice i sve su pod noge bacali samo da imaju tu sirotu devojku.

Kako se Lela nosila sa negativnim reakcijama društva na njen život? U podnaslovu knjige stoji da je bila prva starleta Kraljevine Jugoslavije.

Lela je od siromašne, nedovoljno obrazovane ali zasigurno prirodom nadarene osobe uspela da dostigne sam vrh tadašnjeg društva. Da ima osećaj da je važna i poštovana.

RADI SE O

INTERESANTNOJ I INTRIGANTNOJ

LIČNOSTI KOJA

ZAVREĐUJE DA SE

SA NJE SKINE VEO

ZABORAVA I DA JOJ

SE POSVETI KNJIGA

Naravno, sve je to trajalo dok je imala svog bogatog zaštitnika. A kada je on nestao iz njenog života, sve se sunovratilo. Ponovo je bila skoro na samom početku. A kada je pokušala da se sama izbori za svoju budućnost, naišla je na strašan otpor pre svega stanovnica u Beogradu, koji je neizmerno volela. Protesti protiv nje doprineli su da ponovo bude nemilosrdno proterana u Ivanjicu. Za razliku od Beograda u kojoj je njena slava gasla, ona je u unutrašnjosti i dalje bila zvezda kojoj su priređivali svečane dočeke i držali govore. To je, po njenom kazivanju, postalo za nju prilično naporno i zbog toga je bila željna običnog života. Ipak, nema nikakve sumnje da je ona uživala u slavi koju je stekla.

Kako je Lela skončala život?

Iako je skoro punu deceniju od početka tridesetih godina XX veka pa do izbijanja rata život Lele Salević, sa manje ili više intenziteta i detalja bio prisutan u tadašnjim novinama, rat koji je donosio nove teme i junake zavejao je priču o Leli Salević. To se naravno produžilo i u posleratnom periodu u kome niko više nije mario za nju. Ona se pedesetih godina po drugi put udala i verovatno proživela ostatak života kao uzorna supruga i/ ili savesna službenica. Nažalost, do nekih egzaktnijih podataka nisam uspeo doći. Možda će ova knjiga pobuditi pažnju i iznedriti neke svedoke koji će se prisetiti svoje voljene, drage i ljubazne komšinice. Veliko je pitanje da li su oni znali ko je bila Lela. Da je to bila žena kojoj je u jednom trenutku života bilo sve dozvoljeno i kojoj je svet bio pod nogama.

Kako je izgledalo istraživanje i prikupljanje informacija za ovu knjigu? Sa kakvim izazovima ste se susretali? Da li se knjiga oslanja samo na činjenice ili u njoj ima i „pesničke slobode“?

Istraživanje nije bilo nimalo jednostavno. Sva sreća što su iza mene godine sličnih istraživanja, pa su mi iskustvo i instinkt „arhivskog moljca“ pomogli da sklopim, nadam se, zanimljivu priču. U svim istraživanjima, pa i ovom, važnu ulogu ima i slučaj za koji sve manje verujem da je to. To su, pre bih rekao, neke nevidljive niti koje vode do cilja u sklapanju mozaika. Istraživanje je realizovano u arhivima i na terenu. Interesantno je da i pored svih nastojanja i ostvarenih kontakata nisam uspeo da nađem Lelinu bolju fotografiju, iako sam siguran da je bila meta mnogih fotografa tog vremena. Naravno, kao u svakom romanu, i u ovom postoji „pesnička sloboda“. Postoje i nagoveštaji koji bi njen život prikazali u „kandžama“ obaveštajnih službi koji su imali višestruki interes da utiču na političke i dinastičke prilike posebno u Srbiji.

Koliko je teško pronaći i verodostojno dokumentovati živote žena iz prošlih vremena i zašto mislite da je važno da se oni dokumentuju? Koliko je bitno baviti se istorijom i kroz ovakve teme?

Pronaći i verodostojno dokumentovati živote žena iz prošlih vremena jeste i lako i teško. Sve zapravo zavisi od faktora sreće, od perioda u kojem su živele i od momenta ispoljavanja interesovanja za njih. Kada se naiđe na arhivsku građu koja može imati i stotinak originalnih stranica različitih dokumenata, sreća istraživača je nemerljiva. Tu se prosto rađa neka vrsta zavisnosti. Onaj ko jednom ušmrka sivu prašinu postaje u istoj meri zavisan kao onaj što ušmrkava „belo“. Da sam svoja istraživanja započeo pre četrdesetak godina, verovatno bih upoznao Lelu Salević i od nje čuo pravu priču. Baviti se istorijom kroz teme kao što je ova koja se obrađuje u knjizi Lela fatalna jeste značajno. Ne samo što se tiče same teme već i rekonstrukcije nekadašnjeg života.

Koliko Vam je vremena bilo potrebno da napišete knjigu? Kako je izgledao proces od ideje preko prikupljanja građe, pisanja, do objavljivanja?

Na knjizi Lela fatalna radio sam otprilike godinu dana. Pošto sam postavio osnovnu konstrukciju, trebalo je da izvršim fine radove. Da prikupim sve što je dostupno u vezi sa Lelom. To je bio zapravo najzahtevniji deo posla. Živela je u Ivanjici i Beogradu, a potomstvo nije imala. S druge strane, arhivska građa u vezi s njom je prilično oskudna. Ostvareni su brojni kontakti u nadi da će se naći zanimljivi podaci vezani za njen život, ali nažalost sa malo uspeha. Ovo što se nalazi u knjizi je maksimum do čega sam mogao doći što se tiče lika i dela Lele Salević.

Na čemu trenutno radite, da li pripremate novi rukopis?

Trenutno imam dva završena rukopisa. Prvi se odnosi na beogradske vračare i na neki način je nastavak priče o baba Anujki. Drugi rukopis na neki način predstavlja odmor od teških tema kojima se više decenija bavim. To je zbirka humoreski koja je naišla na prilično dopadanje. Polako završavam i treći rukopis. Njega smatram kapitalnim delom. Voleo bih da izdavač bude Laguna. On se bavi likom, životom i delom poslednjeg dželata Jugoslavije. ■

AMBICIJA, POŽRTVOVANOST I POTISNUTI BES

Roman Balerine Rejčel Kapelke-Dejl otkriva nam pogled iza kulisa koji razotkriva svu napetost i tamu van scene osvetljene reflektorima

Ako ste ikada razmišljali kako izgleda život igrača van scene, ako ste za vreme baletske predstave videli napor na njihovim licima i zadihanost dok se klanjaju publici, onda će vas ovaj neobični roman svakako zainteresovati i preneti u jedan sasvim specifičan svet.

Na talasu nastanka novih romana koji govore o umetnosti i umetnicima, njihovim privatnim životima i teškoćama koje podnose na putu do uspeha, Balerine se izdvajaju upadljivo dobrom informisanošću autorke o umetnosti baleta, klasičnog i modernog, govoreći o tri žene koje su bile najpre učenice, a potom i solistkinje Baleta Pariske opere, jednog od tri najčuvenija ansambla na svetu, pored Marijinskog teatra u Sankt Peterburgu i Kraljevskog baleta u Londonu. U toj napornoj i nemilosrdnoj trci ka vrhunskom igračkom izrazu tri drugarice nailaziće na brojna i teška iskušenja težeći da im ne žrtvuju prijateljstvo. Rejčel Kapelke-Dejl kao da je i sama bila na pozornici i iskusila bolan život igrača, u bukvalnom smislu reči jer se telo tokom školovanja za klasični balet podvrgava različitim vežbama koje su protiv prirodne statike ljudskog tela, pre svega igra na vrhovima prstiju u patikama koje imaju drveni špic. Tokom godina najpre stopalo a zatim i celo telo trpe bolove koji su sastavni deo baleta i koji se leče na različite načine, od suza i zavoja do alkohola i narkotika.

Pišući roman iz izrazito ženskog ugla, autorka posebnu pažnju posvećuje žrtvovanju materinstva na prilično veran i mučan način, prikazujući ženu slomljenu ambicijom do te mere da se svesno odriče deteta zbog nove uloge za koju se nada da će je konačno vinuti među zvezde, jednu od onih čija će fotografija zauvek stajati na zidu velelepnog pozorišta, čuvene palate Garnije koju svi žele da vide

kada posete Pariz, bez primisli šta se sve događa iza pozornice i kada se svetla pogase.

Smeštajući radnju na dva vremenska plana koja se neprekidno smenjuju, 2004. godinu kada su igračice bile učenice završnog razreda i 2018. kada su već preplavljene strahom od završetka karijere, roman donosi tri fina psihološka portreta ambicije u svim njenim pojavnim oblicima. Kao da je ljubav prema baletu i muzici

ROMAN IMA SNAŽAN SOCIJALNI

KONTEKST JER

PROGOVARA NA

GOTOVO SUROV

sve više potiskivana, kao da za čistu umetnost nije bilo mesta u gladijatorskoj areni koja bez milosti odstranjuje one koji joj nisu dorasli. U tom nadljudskom naporu igrača da se dokažu, da nikada ne zataje na sceni ili otkriju koliko im je teško, deluje da je ženama uvek teže, jer se bore protiv blagoslova i ograničenja svoje fizičke i psihičke prirode.

Aktuelan po pitanju onoga što je izbilo u svetsku javnost poslednjih godina, pokreta me too koji je uzdrmao carstva muške dominacije u svim umetnostima, a naročito izvođačkoj i televizijskoj industriji, roman ima snažan socijalni kontekst jer progovara na gotovo surov način o svetu

u kome svi živimo, ne samo balerine. I dalje prinuđene da biramo između lične sreće, porodice i materinstva s jedne strane i profesionalnog uspeha koji se graniči sa nemogućim ukoliko ne pristanemo na mnoge kompromise, žene današnjice u velikom broju slučajeva samo su oficijelno poštovane. Iza svih kulisa uvek vreba neka ucena, svođenje žene na predmet trgovine ili čiste požude, a ženskog tela na proklamovani ideal mladosti i vitkosti koje se moraju zadržati svim sredstvima i do praga šezdesetih godina...Sve glasnije pobune protiv ovih stega daju nadu da ćemo smeti da budemo svoje i slobodne, ali i da zadržimo san o uspehu u onome čime se bavimo.

Svet baleta, vrlo realno i tačno prikazan sa preciznim uvidom u dela i repertoare klasičnih i modernih komada, u ovoj knjizi dobija i jedan novi okvir korespondirajući sa velikim problemima današnjice koji su tiču svih, bez obzira na rodnu i rasnu pripadnost. Zbog čega smo toliko surovi i jedni prema drugima i prema samima sebi, pita se autorka. Da li je moguće zadržati makar deo anđeoske lepote koju vidimo na sceni i do kraja karijere sačuvati ono dete koje je prvi put ušlo u baletsku salu za probe samo zato jer je volelo da igra?

Šta su odlučile tri junakinje ovog romana u godinama kada je baletska karijera na zalasku i kako su se nosile sa devojčicama u sebi željnim ljubavi i razumevanja, autorka je razrešila na originalan i suptilan način. Balet je strast, umetnost, fizička spremnost, talenat, muzika i ritam koje osećamo u sebi i tako bi trebalo da ostane. Samo kada bi ljudsko biće bilo u stanju da prevaziđe autodestruktivnu potrebu za večitim takmičenjem i surevnjivošću i okrenulo se onome što ima, a ne onome za čim uzalud žudi rušeći pred sobom lepotu koja mu je data. ■

Piše: Aleksandra Đuričić

Uzbudljivija od Džilijen Flin, jezivija od Stivena Kinga

Poslednja kuća u ulici Katrione Vord

napeto je štivo koje svoje zapanjujuće tajne čuva do samog kraja

Trileri, horori, psihološki iscrpljujući i napeti romani – sve ih volimo. Nije važno što možda nakon pročitane poslednje stranice imamo košmare ili spavamo s upaljenim svetlom. Volimo adrenalin koji juri kroz naš organizam dok čitamo o potencijalno poremećenim likovima koji žive u zabačenim, zapuštenim kućama. Volimo tajanstvenost magle koja se svake noći spušta na hladno tlo puteljka u šumi za koji niko ne zna kuda vodi.

U tradiciji neprikosnovenog Stivena Kinga, Poslednja kuća u ulici je mračni triler sa primesama horora koji je osvojio strane top-liste. Katrionu Vord porede sa Širli Džekson, Džilijen Flin, Aleksom Nortom i mnogim drugim uspešnim autorima koji su se oprobali u ovom žanru.

Poslednja kuća u ulici je knjiga u kojoj vas već na prvoj stranici prolazi jeza. Horor fantastika može da uplaši čitaoce, ali najsnažniji narativi u žanru uspevaju da stvore nepokolebljiv osećaj nelagodnosti, a upravo to čini ovaj roman.

Ted Banerman živi sam sa svojom mačkom Olivijom u trošnoj kući na kraju slepe ulice. Nezaposlen je, mnogo pije i pati od nekoliko nedijagnostikovanih mentalnih poremećaja. Njegova ćerka Loren s vremena na vreme dolazi da ga poseti, ali nikada ne izlaze iz kuće, a njihov odnos je uvek napet i često

nasilan. Kada se žena po imenu Di useli u napuštenu kuću pored, Tedov život počinje da se pretvara u haos. Di očajnički pokušava da pronađe sestru koja je kidnapovana pre mnogo godina, i veruje da Ted ima veze sa tim nestankom.

U ovom romanu ništa nije tako jednostavno kako se čini na prvi pogled. Bogovi zakopani u šumi, misterija sporadičnog prisustva i mračnog raspoloženja Tedove ćerke Loren, ljuti zeleni dečaci koji žive na tavanu i Olivija, mačka koja priča, čita, veruje u Boga i pati od disocijativnog poremećaja identiteta. To bi moglo zvučati zbunjujuće, ali sve je deo mračnog multiverzuma koji je autorka kreirala. Verujte, na kraju se sve kockice slože, ali je vožnja brza i neizvesna do poslednje stranice.

Sve u trošnoj kući u kojoj se odvija radnja je staro, prljavo ili pokvareno. Isto važi i za psihu likova koji u njoj obitavaju. Jezivo propadanje spoljašnjeg sveta odražava njihovo mentalno stanje.

Ovo nije horor na kakav ste navikli. Iako podseća na Psiho i Isijavanje, autorka svojim ambicioznim pripovedanjem takođe priziva i Foknerovu Buku i bes. Uprkos nepouzdanom pripovedaču koji ima svu kontrolu u ovom romanu, čitalac se ne oseća prevareno ili izmanipulisano, već uživa u serpentinama koje autorka stvara neizvesnim narativom. ■

U OVOM ROMANU NIŠTA

NIJE TAKO

JEDNOSTAVNO

KAKO SE

ČINI NA PRVI POGLED

Piše: Dunja Lozuk

Nevena, Dunja i Ivana su profesionalni čitači. Više i ne broje knjige koje su im prošle kroz ruke. Imaju privilegiju da za Lagunu biraju najbolje naslove svetske izdavačke scene. Čine Foreign rights sector, pa su ih kolege „po srpski“ prozvale Tri Rajke.

Razgovarao: Siniša Bošković

Foto: kristenloesch.com

Lutka od porcelana

Kristen Laš porodična je saga koja prati tri generacije u sovjetskoj Rusiji, a u razgovoru za

Bukmarker autorka je otkrila kako je na nju uticalo pisanje ovog romana

Kristen Laš je diplomirala istoriju, a na Univerzitetu u Kembridžu stekla je i master diplomu Slovenskih studija. Njen prvenac, istorijski roman Lutka od porcelana, ušao je u uži izbor za nagrade Kaledonija i Bat za najbolji roman. Glavna junakinja Rouzi, nasledivši od majke na samrti sveščicu

s ruskim bajkama ispisanih rukom, odlazi na putovanje u želji da raskrsti sa prošlošću. Međutim, ono što će saznati o svojoj porodici primoraće je da odluči koliko istine može da podnese. U razgovoru s autorkom otkrivamo koliko je važna prošlost za razumevanje sadašnjosti, da li književnost može uticati na današnjeg čoveka, da li teška vremena stvaraju heroje ili je heroj u svakome od nas, i kako pisanje utiče na svog autora.

Mnogi književni kritičari su u neverici pred saznanjem da je Lutka od porcelana Vaš debitantski roman. Odakle je poteklo interesovanje baš za slovensku književnost i istoriju, konkretno rusku?

Kao dete sam oduvek bila fascinirana Rusijom jer je moj otac redovno putovao tamo, u Moskvu, da trenira borilačke veštine. Počela sam da čitam klasičnu rusku književnost, i iako sam bila premlada da bih zaista razumela šta čitam, taj osećaj fascinacije mi je ostao i u odraslom dobu!

Životi Rouzi i njene majke, to jest celokupna porodična istorija, toliko su slojeviti da se čini da ste ih gradili po principu matrjoške –nakon jednog događaja sledi drugi i tako unedogled – da čitaoci nisu sigurni šta da očekuju od junakinja i junaka.

Kakvo sjajno pitanje. Slojevitost je namerna; želela sam da pokažem kako se Rouzina i Tonjina priča uklapaju jedna u drugu. Kada Rouzi započne putovanje kako bi razumela istoriju svoje porodice, ona vidi samo gornji sloj (zamislite da gledate najveću lutku matrjoške, ne znajući da u njoj ima toliko manjih lutaka). Potrebni su joj vreme i trud da vidi koliko to duboko ide, i da sve to rastavlja, deo po deo.

U prologu ste napisali svojevrsnu antibajku, krvavu bajku sa završetkom koji je ostao da lebdi – šta Vas je navelo na takav netipičan postupak?

Ljudi često misle o bajkama kao o lepršavim, magičnim i dečjim, i dok mnoge takve priče jesu, često u njima postoji mnogo zlokobniji element, posebno u tradicionalnom folkloru. Iako mogu izgledati i činiti se prilično delikatnim, mogu biti moćne, i sadržati dublje, mračnije istine. To je deo onoga što volim kod njih. Sve bajke u Lutki od porcelana oslikavaju traumatičan događaj bilo u životu nekog lika ili u tom periodu ruske istorije, i želela sam da postavim ton odmah u prologu.

Stvarate koloplet sadašnjosti i prošlosti oličene u Rouzi i Tonji: šta sadašnjost i budućnost mogu da nauče od prošlosti?

Ja sam istoričar u duši, tako da verujem da prošlost sadrži toliko vrednosti – očigledno u smislu informacija i podataka, ali i kao oruđe, okvir za razumevanje sadašnjosti: ne samo kako je nešto nastalo već i u stvari kako je sada. Na početku romana Rouzi želi da zakopa prošlost; da je izbriše. Da se pretvara da je nikada nije bilo. S vremenom ona saznaje da, iako je prošlost često bolna, korišćenje nje kao sočiva kroz koje se sagledava sadašnjost može biti transformativno iskustvo. Posebno se u Rusiji često vode kulturološke debate o sećanju i nasleđu koje mogu otežati iznošenje lekcija iz prošlosti na videlo.

Revolucija se dešava u oba narativna toka. Ali i u junakinjama se istovremeno događa unutrašnja revolucija, jer ne pristaju da budu porcelanske lutke, da ih nose događaji, već preuzimaju sudbinu u svoje ruke. Stvaraju li teška vremena heroje ili je heroj u svakom od nas bez obzira na vreme?

Ovo je tako zanimljivo pitanje, ali na koje je teško odgovoriti. U romanu bih rekla da je i jedno i drugo: Tonja i Rouzi imaju veliku unutrašnju snagu, ali snagu za koju i ne slute da postoji, možda, sve dok određeni trenutak to ne bude zahtevao. Odgovarajući na izazove, one postaju nove verzije sebe. Naravno, i u pričama i u stvarnosti ponekad nije dovoljno biti heroj. Ali verujem da svi ljudi imaju neiskorišćene unutrašnje rezervoare snage i odlučnosti. Ne znaju svi ljudi kako da im pristupe. I ne moraju.

O svetskoj istoriji saznajemo čitajući udžbenike, podaci su nam jednim klikom dostupni gde god da se nalazimo, dok se lična istorija, dakle, istorija čoveka svakidašnjice, čita samo u romanima. Pojedinačne sudbine kao da nemaju mesta u „velikim“ istorijama. Šta je uzrok tome? Vi tu nepravdu donekle ispravljate.

Nema sumnje da se istorijski i nefikcijski tekstovi uglavnom koncentrišu na događaje na najvišem društvenom i političkom nivou: šta se dešava kraljevskim porodicama, vladama, između zemalja i tako dalje. Realnost svakodnevnog života građana koji žive ispod tog nivoa često se zanemaruje. Da budem potpuno iskrena, nisam sigurna da postoji jedan razlog, ali čini mi se da ima neke veze sa tradicijom; sa načinom na koji se istorija pisala vekovima; i sa onima koji su istoriju pisali, koji su često bili među najprivilegovanijim klasama. Ipak, mislim da se to polako menja, i s vremenom ćemo videti opširnije istorije običnih ljudi, u svojim domovima, na ulici, kako žive svoje živote.

Kao neko ko je diplomirao istoriju, za master studije odabrali ste slovensku književnost. Šta Vas je opredelilo da se posvetite književnosti, a ne da kao profesorka istorije držite predavanja na jednom od brojnih univerziteta? Šta Vas je prevelo na stranu književnosti?

Dugo sam želela da postanem profesor istorije, i to mi je bio cilj nakon magistrature i početka doktorskih studija. Međutim, realnost akademske zajednice je da postoji prilična količina birokratije i politikantstva; na kraju se ispostavilo da to nije svet za mene. Međutim, nakon što sam napustila doktorski program, nisam mogla da napustim svoju strast za čitanjem, istraživanjem i pisanjem o Rusiji, a okretanje beletristici je izgledalo kao savršeno uklapanje. Kada sam bila mala, sanjala sam da budem pisac, ali nisam verovala da će se to dogoditi; bilo je potrebno mnogo godina da steknem samopouzdanje da pokušam.

Kakva je uloga književnosti u vreme prelomnih perioda? Da li priča pomaže pri bekstvu u slobodu?

Kao autor, čvrsto verujem da pretvaranje bilo kog događaja, činjenice ili ideje u narativ oživljava taj događaj. Kao istoričar, znam da postoji jaka i zanimljiva veza između književnosti i podzemnih uzroka. Nema sumnje da književnost može uticati na promenu mišljenja, može širiti ideje, može stvoriti prostor za ljude da se angažuju na način koji je izuzetno moćan.

Postoji dobar razlog što represivni režimi često pokušavaju da zabrane knjige. Neverovatan je potencijal književnosti kao oruđa otpora, čak i revolucije. Taj potencijal nije uvek ostvaren, ali postoji.

Šta pisac otkriva o sebi dok piše?

Bilo je otrežnjujuće napisati ovu knjigu. Na početku mislite: imam ideju, imam punu kontrolu, ja stvaram ovaj svet. S vremenom naučite da ne možete samo naterati likove da rade ono što želite. Oni postaju stvarni kao i svi drugi. Žele da biraju. Žele da budu verni sebi. Na kraju otkrivate da vi kao pisac niste najvažnija osoba u pisanju ove priče.

Budući da je Vaša knjiga prevedena na srpski jezik, da li biste nešto poručili svojim čitaocima iz Srbije?

Naravno. Pre svega, imala sam divnu prepisku mejlovima sa svojom prevoditeljkom (Dubravkom Srećković Divković) dok je radila na knjizi, a njena pažnja i briga prema detaljima su me zaista naterale da poželim da čitam srpsko izdanje! Drugo, hvala vam. Uvek je dugačak put dok se knjiga ne objavi, sa toliko uspona i padova, ali ako je knjiga u rukama čitaoca, to znači da je stigla na svoje pravo odredište, i sve je onda vredelo. Nadam se da će moji srpski čitaoci uživati u priči i treba da znaju da mogu slobodno da kontaktiraju sa mnom preko moje veb-stranice ili mog agenta. Volim da se čujem sa čitaocima – to je najveća radost! ■

NEVEROVATAN JE POTENCIJAL KNJIŽEVNOSTI KAO ORUĐA OTPORA, ČAK I

REVOLUCIJE

Tragična sudbina genijalnog umetnika

Prateći poslednje tri godine života Branka Miljkovića, roman Zvezda nad prazninom Dejana Stojiljkovića se bavi misterioznom smrću pesnika u večitom sukobu sa svetom

Najbolji su oni romani koji se pišu sa uverenjem i strašću. Dejan Stojiljković, autor čitavog niza Laguninih zlatnih bestselera, nedavno je predstavio svoj novi roman – Zvezda nad prazninom – u kome daje svoje viđenje života (i smrti) našeg čuvenog poete Branka Miljkovića (1934–1961). Stojiljković i Miljković su Nišlije i ljudi od pera, što je Stojiljkoviću poslužilo kao početni podsticaj da se uhvati ukoštac sa pisanjem jedne ovako zahtevne i potencijalno kontroverzne knjige. Pretočiti Miljkovićev život u roman nije bio nimalo lak zadatak, tim pre što je pesnik živeo u jednom, iz današnje perspektive, davnom vremenu koga je valjalo prizvati i oživeti, ali se Stojiljković odlično snašao mešajući činjenice, fikciju i saznanja koja je stekao iz prve ruke – razgovorajući sa ljudima koji su lično poznavali „princa pesnika“.

Branko Miljković je svakako važna i upečatljiva pojava poznih pedesetih, ranih šezdesetih godina prošlog veka. Iako je njegova književna karijera trajala svega nekolikog godina, ostavio je dubok trag i izdržao onaj najvažniji test – test vremena. Teško je zamisliti bilo kakav razgovor o posleratnoj/savremenoj srpskoj poeziji a da u njemu Branko Miljković ne zauzima veoma važno mesto. Danas je njegova poezija ušla u čitanke i bez obzira na njenu hermetičnost, i dalje privlači pažnju čitalaca svih generacija. Naravno, nije lako odvojiti autora od njegovog dela – pa to ne treba ni pokušavati, tim pre što su Miljkovićeve zbirke duboko lične –one odražavaju njegove fascinacije, interesovanja, ljubavi, nade, strahove i razočaranja. Iako kratka, imajući u vidu da je živeo svega 27 godina, pesnikova biografija je veoma zanimljiva, od ranih godina u ratu razorenom Nišu, preko prelaska u Beograd i vrtoglavog uspona, pa sve do zagonetne smrti na periferiji Zagreba. Trebalo je sve to uobličiti u roman i ugurati iz-

među stranica knjige na jedan uverljiv i delotvoran način, a Stojiljković je to uspeo.

Roman Zvezda nad prazninom se usredsređuje na poslednje tri godine Miljkovićevog života, uz brojne retrospekcije na njegovo detinjstvo i ranu mladost (ah, ta Ruža), te donosi prikaz nezaustavljivog bujanja jednog talenta, ali i tih stalnih poriva da se juriša napred, u stalni sukob, sve to uz dosta nezaobilaznog alkohola i u duvanskom dimu kafane. Miljković je u sebi imao nešto genijalno, ali i nešto duboko autodestruktivno – sve to, i mnogo više, prikazano je u romanu. Ima tu dosta lirskog i oniričkog, ali i brutalnog, u već prepoznatljivom Stojiljkovićevom stilu. Kroz priču o Miljkoviću, Stojiljković nam ispreda i priču o jednoj zemlji koje više nema i njenim zabludama. Pored pesnika, ključno mesto u romanu zauzima udbaš Gavrilo Serafimović koji dobija zadatak da se infiltrira u njegovo društvo i prati svaki njegov korak, svaku njegovu reč. Tu je i sijaset

istorijskih ličnosti, uključujući Oskara Daviča i Milicu Nikolić (Stojiljković, naravno, pomno istražuje ljubavni trougao Davičo–Nikolić–Miljković o kome se decenijama mnogo spekulisalo), kao i mnogi drugi – uključujući i lično Tita. Činjenicama se pažljivo barata, a upiliv fikcije je umeren, u službi priče, ali u okviru mogućeg –bez senzacionalizma, sa prevashodnim ciljem da što bolje prikaže svog junaka i okolnosti njegovog života i smrti.

Stojiljkovićeva ljubav prema Miljkoviću je vidna na svakoj stranici, i iako ne štedi svog junaka, on mu u svom romanu ispisuje emotivan epitaf, rekonstruišući njegov (stvarni i mogući) život sa puno pažnje i takta, a sa posebnom usredsređenošću na nastanak njegovih najpoznatijih pesama, kao što su Balada ohridskim trubadurima ili Ariljski anđeo. Da li je ovo poslednja reč o Miljkoviću? Naravno da nije, ali poslednje reči o Miljkoviću nikada neće ni biti – o njemu će se pisati i raspravljati dokle god je sveta i veka. Ključno je da je Zvezda nad prazninom najbolje delo koje je Stoljiljković napisao, te da je ovaj roman, bar onoliko koliko je to književnost u mogućnosti, udahnuo novi život Miljkoviću i vratio ga u žižu javnosti i čitalačke pbulike – tamo gde i zaslužuje da bude. ■

MILJKOVIĆ

Piše: Đorđe Bajić

Borba sa unutrašnjim demonima

Big Sur je stilski najzreliji roman Džeka Keruaka, njegovo najličnije i najiskrenije delo

Piše: Zoran Janković

vodi da su ga izdavači uporno primoravali da stvarne ličnosti budu predstavljene pod lažnim imenima, tako da Big Sur otvara kratak imenik koji pojašnjava ko se tu „krije“ pod kojim imenom (a među akterima su: Nil Kasidi, Alen Ginzberg, Lusijen Kar...).

Na prvim stranicama Big Sura Keruaka (Diluza) zatičemo na samom dnu biološke i mentalne propasti, ali ubrzo se u njemu bude vitalistički nagoni ka (samo)spasenju („Moram brzo da se pokrenem ili me više neće biti.“). Ono što sledi je mahnita potraga za zaturenim smislom, često praćena tegobnim nastojanjima da se i u fizičkom smislu stigne do određenog mesta, koja je prepoznata kao lokacija mogućeg spasanja, da bi se ubrzo bežalo gotovo glavom bez obzira u sijaset drugih pravaca.

Big Sur se (posebno u viđenju poklonika književnosti iz bitničke ere, kojoj je Džek Keruak nedvosmisleno pripadao, ako je nije i lično predvodio) smatra „bočnim“ romanom unutar opusa pomenutog autora; a zapravo, u stilskom i, označimo to tako, zanatskom smislu, ovo je Keruakovo najambicioznije delo. Big Sur (preveo Đorđe Tomić, objavila Laguna – u sklopu edicije Amerikana) predstavlja još jednu potvrdu Keruakove vezanosti za ono što se bez premišljanja smatra biografskom prozom, mada ne bi bila greška ni ustvrditi da ovde ima i jasno vidljivih primesa, u stvari, preteča onogo što se poslednjih godina iz pera savremenih autora plasira pod kovanicama fiction-faction i autofiction (spoj fikcije i (auto)biografskog pristupa).

Da pojednostavimo – Big Sur (stvarna lokacija u Kaliforniji, često prisutna u raznim vidovima popularne kulture) predstavlja prikaz autodestruktivnog pakla koji je sam Keruak (u knjizi označen pseudonimom Džek Diluz) pregrmeo iskusivši užase delirijum tremensa i pokušaja što se da spasti od života i preostale kreativnosti. S tim u vezi, još jedna važna napomena – u kratkom uvodu Keruak na-

U tom pogledu, Keruak lako poentira i stvara stranice i stranice jednog drugačijeg lutanja, i to ovaj roman, između ostalog, čini i sasvim prikladnom dopunom onome čime je Keruak očarao mnogobrojno čitateljstvo u svojim udarnim delima. Prikazi fizičkog i psihičkog urušavanja pod samonametnutim teretom vlastitih nesnađenosti su dinamični i živopisni, prepuni vešto udenutih detalja (na primer – „Ljudi koji nikada nisu prolazili kroz delirijum tremens, makar u početnim fazama, ne shvataju da stvar nije u fizičkom bolu, već u mentalnom mučenju koje se ne može opisati onima koji ne piju i veruju da su pijanci ljudi kao i svi drugi, samo neodgovorni – mentalno mučenje je tako intenziv-

no da čovek na kraju poveruje da je izneverio i čin vlastitog rođenja, porođajne bolove majke koja ga je nosila i donela na svet, da je izneverio sve što je otac ikada učinio da bi ga nahranio, podigao, ojačao, gospode, pripremio za ’život’...“). Srećom, Big Sur i to dosta brzo očitava i podosta (samo)ironije, tako da, dobrim delom ovog romana dominira tehnika romana svesti, što ima smisla shvatiti i kao Keruakovu reakciju na prozivke Trumana Kapotea, a koji je za Keruakova najuspelija dela rekao da „to nije pisanje, već nakucavanje teksta“. Povrh svega drugog, ovaj je roman i detaljistički i nadahnut „portret“ te davno prohujale ere sa kakvom-takvom iluzijom slobode za sve i svuda, slobode koja samo što nije povratila svoj tron, a intrigantno je što Keruak na stranicama Big Sura oseća i poriv da pod znak pitanja stavi dobar deo bitničkih manifesta u čijem stvaranju je tako srčano i tako udarnički i sam učestvovao. Time je implicitno potcrtan njegov slobodarski doživljaj sveta, koji nagoni da preispitujemo svakoga i sve, pa i vlastita uverenja i zablude.

Big Sur je delo kojim se ovaj voljeni autor obraćao već osvedočenim poklonicima i ljubiteljima Darme lutalice i Na putu, te ga u svetlu prirodnog i skladnog dodatka krunskih mu delima i treba posmatrati, ali bi svakako bilo zanimljivo saznati i kakav bi utisak o njegovom stilu, izrazu i umeću stekli oni kojima bi prvi kontakt sa Keruakovom prozom bio upravo Big Sur. ■

PREDSTAVLJA PRIKAZ

AUTODESTRUKTIVNOG

PAKLA KOJI JE SAM KERUAK

PREGRMEO ISKUSIVŠI UŽASE

DELIRIJUM TREMENSA

ZAGLEDAN U SENKE

Mimohod senke

Hulijana Riosa je hronika Tamoge, mesta gde su skrivene priče

Piše: Ljubica Arsić

Foto: Nikola Ilić

Vežbe iz zaboravljenog maternjeg jezika jednog taksiste koji je, kako nas izveštava Hulijan Rios, u ranom detinjstvu napustio Španiju i došao s roditeljima u London, kao i pokušaj pisca, ne samo da taksisti omogući brzometni čas konverzacije već i da se ispisivanjem priča otarasi iste te Španije i njene zagušljive atmosfere s mirisom na kamfor i paljevinu, sadrže u osnovi zajedničku pokretačku silu: obračun sa izgubljenom prošlošću. Slučajni susret taksiste i pisca, dvojice zemljaka u stranoj zemlji, otkriva da jezik sadrži mitski kostur bića, da su u njemu pohranjene neophodne aveti bez kojih nema uživanja u jakoj sunčevoj svetlosti.

Senke grada su zapravo mračne hronike Tamoge, bezvremenog mesta na atlantskoj obali Španije, zemlje Frankove represije koju je pisac želeo da ostavi daleko za sobom. Ali slično čvrsto namotanom crnom klupku vune iz kojeg vire ljubomora, osveta, zavist, prevara, lakomost, bilo je potrebno samo povući kraj koji viri pa da klupko počne da se odmotava ispisujući priče. Neminovnost sudbine svim poglavljima zajedničke povesti, ne samo Tamoge već i ma kog grada, daje zlokobni prizvuk, koji prestaje da liči na reči i postaje zviždanje vetra, krik ptica, lavež razjarenih pasa, škripanje šarki na nepodmazanim vratima.

Grad Tamoga, sa treperavim svetlima pored olovnog mora, pozornica je tragičnih zbivanja i neka vrsta proklete avlije, omeđenog kruga iz ko-

jeg nema dalje i u kojem se sudbina poigrava, počinjući i dovršavajući na najneočekivaniji način svoju maštovitu predstavu. Šta sve čoveku može da se dogodi? Sestrić se zaljubljuje u ujnu, muž u svastiku, snovi predviđaju a život sanja, osvetnici ipak dođu po svoje, budalinu Palonsa hvata seksualno ludilo prema svojoj pomajci, brat se suprotstavlja despotskoj i posedničkoj sestri... Neobičan događaj je, sam po sebi, već gotova priča, koju pisac vešto oblikuje vraćajući čitaocu poverenje u starinsku skasku, u „ono što je bilo posle“.

GRAD TAMOGA

POZORNICA JE

TRAGIČNIH

ZBIVANJA I

NEKA VRSTA

PROKLETE AVLIJE

Ovo nisu samo neobične priče o ljudskim životima već i slika mitskog Grada, savremene Sodome i Gomore, koja poput inkubatora zagreva i oživljava ludilo, posledicu čudne igre kad se pređe granica i stupi u predele kojima više ne upravljaju ljudi. Smešno i strašno u grotesknom

spoju bacaju senku na slabu ljudsku prirodu nesposobnu da se suprotstavi iracionalnom, slikovito prikazanom kao onaj deo „iza kuće, gde se nalazi bašta obrasla bršljanom. Nešto dalje, iza mnogobrojnih parcela (malih naših omeđenih života?) nalazi se put, a još malo dalje, šume, mračne i prostrane, koje su prekrivale padine brda.“

Mimohod senki, knjiga koja u sebi sjedinjuje autorov dar da otkrije neobičnu priču i da je oblikuje tako da ona poteče prirodnim tokom samog života, proizvod je nastojanja da se ispriča neispričivo i dozna nesaznatljivo. Pisca zanima ono što izmiče kontroli, a njegova veština pripovedanja zasnovana je upravo na senčenju, šrafiranju što dvodimenzionalnoj konturi daje punoću oblika. Time jednostavni, navodno obični životi, postaju neponovljivi, a zadatak pisca nadilazi svet vidljivog, ulazeći u polje neuhvatljivih prizora niskog registra, u svet nevidljivog kao primarne književne supstance.

Dostižući sam vrh piramide majstorstva pripovedanja, Hulijan Ramos dobro zna da je senka najduža pri najjačoj svetlosti, da naš lik bez senke nije potpun i da se njenim odstranjivanjem, čovek lišava dubine, odnosno bezdana. Tako senovita dijalektika velikog prethodnika Bulgakova u Majstoru i Margariti poziva da vidimo senku mača, ali i senke drveća i drugih živih bića. Da nećeš, pita pisac, da odereš čitavu zemaljsku kuglu, zbrisavši sa nje sve živo samo zbog tvoje fantazije da se naslađuješ golom svetlošću? Iako posrnuli, Riosovi likovi postaju naši bliski rođaci i prijatelji, a stav da je pisanje jedino moguće ako pisac uspe da uđe pod tuđu kožu, ma čija da je, dobija ovim romanom svoju neprikosnovenu povrdu. ■

o ratu, ljubavi, porodičnim odnosima, mržnji, preziru, ljubomori

INTIMNE PRIČE

SAVREMENOG ČOVEKA

Mirjana Bobić Mojsilović

ekskluzivno otkriva

kako je nastao novi

roman Sazvežđe svitaca

, priča o šestoro junaka čiji se život u 72 sata sudbonosno menja

Piše: Mirjana Bobić Mojsilović

Foto: Matija Krstić

Pisac je neko kome je pisanje teže nego drugim ljudima! Tomas Man

Nikada mi nije bilo teže nego dok sam pisala Sazvežđe svitaca. Nikada duže nisam pisala roman, skoro četiri godine. Nikada se više nisam borila sa sopstvenim junacima, i sa sopstvenim slabostima. Moji junaci se nikada više nisu borili za svoje sudbine, i nikada se više nisu gickali, opirali mojim prvobitnim idejama, nikada mi nijedna priča nije tako neumoljivo dahtala za vrat kao ova, o ljudima koji su, isto kao i ja i isto kao i većina ljudi danas, zarobljenici vlastitih samoća, raspolućeni između slike o sebi i onog što u stvari jesu.

U mom romanu Srce moje, pre deset i više godina, napisala sam da je pisac mali bog, da isto kao i pravi bog stvara svet od reči. Ali da je pisac mali, sujetni bog koji po meri vlastitih posrnuća i vaznesenja odlučuje kakve će sudbine dati svojim junacima – kome će dodeliti plave oči, kome kijavicu, a koga će „po kazni, u Ivanjicu“. Ali šta da se radi kada taj mali bog, ophrvan sunovratom sveta i njegovom mračnom distopijom, izgubi volju da kreira? Kada iznenada nestane vrtloga bez koga nema stvaranja, i kada se stvarnost sa svim onim užasima totalne kontrole uma, reči i života, nametne kao kreacija nad kreacijama? Utoliko mračnija što je bila detaljnija. Ta mračna kreacija opskurnih likova koji ne čitaju knjige, ali vole da pišu Novo ustrojstvo sveta, pila mi je energiju i vreme, uzimala mi je radost i volju, i rasplamsavala osećaj ništavnosti i vlastite bespomoćnosti pred silama koje su, iako su bile lako čitljive, bile snažne poput elementarne nepogode.

„Kako u debelo uvo zabosti nežnu reč“, pitala sam se kao Majakovski, dok sam i sama sve više postajala neko ko ima debelo uvo. Moji junaci molili su me da ih ne ostavljam, ali pred kreacijom mraka koji je poklopio čovečanstvo, dugo nisam imala snage da spasavam svoje junake iz pakla besmisla i tišine u kakvom sam se i sama nalazila. Ima li smisla govoriti o ljubavi, u vreme koje opisuje mržnja, kako sa strašću i uverenjem pisati o nadi kad je stvarnost urlala o uzaludnosti svega pod kapom nebeskom, kako govoriti o slobodnoj volji i biranju vlastite sudbine, kada je svakodnevica vitlala pendrecima pretnji? Zašto uopšte izmišljati nove svetove, kada nam je kao na dlanu pokazano da je strah najmoćnija od svih kreacija? Bog ne sme da bude ljut na izopačenost sveta, niti sme da bude uspaničen pred najezdom crne konjice – mrak nema mernu jedinicu, mrak se meri količinom svetlosti, zar ne?

Dakle, bila je to depresija, bila je to slabost, bilo je to zurenje u moje junake kojima, ponekad i mesecima, nisam mogla da čujem glas. Što bi rekao čuveni američki pesnik Robert Frost, „ako u piscu nema suza, neće

ih biti ni u čitaocu, ako nema iznenađenja kod pisca, neće ga biti ni kod čitaoca.“ Hvala Bogu, nisam se držala one čuvene teze Reja Bredberija da pisac mora da bude pijan dok piše, kako realnost ne bi mogla da ga rasturi. Mene je rasturala.

I onda, jednog dana, desilo se nešto stvarno, i malo, i u isto vreme veličanstveno, nešto što mi je vratilo svetlost, i vrtlog, i nadu, i veru, i nešto što mi je pokazalo da nisam sama, da čovek u stvari nikada nije sam ako istinski pogleda – svejedno da li u svoje srce ili u nebo. I taj moćni, predivni stvarnosni detalj ušao je u moj roman, i svima njima, mojim junacima koji su žudeli da zaista i napokon počnu da žive, isto koliko i meni, dunuo u nos. Vratio nas je u život. U stvari, palo mi je na pamet da, kao što kaže Anais Nin, mi i pišemo da bismo život osetili dva puta – jednom kada ga živimo, drugi put kada ga se prisećamo.

Sazvežđe svitaca je priča o izgubljenom i nađenom, o zauvek propuštenom i onom što i dalje može da se dosegne, o običnim malim životima koji svetlucaju kao svici, samo kad je mrak gust kao mast. ■

NOVO u Laguni

IZ BOGATE DOMAĆE I STRANE KNJIŽEVNE

PRODUKCIJE IZDVOJTE SVOJE FAVORITE I UŽIVAJTE U

7.

i besmrtni život devojčice iz Milana,

Roman koji ujedinjuje dva sveta, bake i njenog unuka, i koji govori o teško premostivom jazu među njima, paradoksalno neophodnom da bi živeli. ■

Dilan i Adi su se zaljubili pod suncem Provanse. Od kada je njihova veza završena pre dve godine, nisu razgovarali. Danas su se njihovi automobili sudarili kada su krenuli na drugaričino venčanje. Zbliženi preko svoje volje, Dilan i Adi počeće da preispituju odluke zbog kojih su raskinuli. ■

Peta knjiga u serijalu – ona sa mudrim savetima. Hoće li se i ovoga puta Dragocena Ramocve izboriti sa problemima na sebi svojstven lucidan i elegantan način? Za početak je skuvala čaj i sela da razmisli. Pridružimo joj se. ■

Blistavo ukrštajući istoriju, književnost, umetnost, arhitekturu i tekuća zbivanja, Jadran pokazuje da se ovo područje nalazi na presudnom raskršću civilizacija i čuva korenita, prosvetljujuća otkrića o budućnosti svetske politike. ■

Devet muškaraca i žena obuzetih gnevom biraju između kazne i oproštaja. Svako od njih ima jaku ličnost, ožiljke iz prošlosti i čvrste stavove, i svi će žustro braniti svoje ideje. ■

Put romana M. Sin veka nastavlja se ovde na neočekivan način, podižući veo zaborava sa ličnosti i događaja od kapitalnog značaja. ■

6. Nevidljiva družba, Muharem

Tragična povest o usponu i padu prvog i poslednjeg otomanskog sultana koga su, u njegovoj sedamnaestoj godini, ubile njegove dvorske sluge. ■

Lirskiji nego ikad pre, sa eklektičnom erudicijom i furioznom sintaksom, ovo je roman koji se čita „u dahu“ jer niti oko ima gde da se odmori niti čitalac želi da prestane. ■

Spori povratak kući: Četvoroknjižje, Peter Handke Prekretnica u Handkeovoj književnosti: okretanje prirodi i materijalnosti sveta, gde je put mesto za „epski korak“, koji se odvaja od duge tradicije ratne i osvajačke epike i mir čini privlačnim. ■

5. Osman, Radovan Samardžić

4. M. Čovek proviđenja, Antonio Skurati

Bazdulj

Smrtni

Domeniko Starnone

8. Kad ženu obuzme gnev, Matje Menego

4.

5.

6.

1.

2.

3.

7.

8.

2. Kredenac pun života, Aleksandar Mekol Smit

3. Jadran, Robert D. Kaplan

1. Putovanje s bivšim, Bet O’Liri

Izdvajamo

DUHOVI, Vladimir Arsenijević

Završnica sage započete romanom U potpalublju i tetralogije Cloaca Maxima, uzbudljiv književni kaleidoskop naše stvarnosti u rasponu od čitave tri decenije. ■

KROTITELJI VREMENA, Miomir Petrović

Kroz opise atmosfere beogradskih noćnih klubova i nagoveštaje Drugog svetskog rata, Petrović je ispleo slojevitu priču o ambiciji da se osvoji neosvojivo, ali i o gubitku i krhkosti ljudskog bića. ■

3 pitanja za...Sašu Savića

sam kao bosanski izbjeglica živio u Pragu, ali sam je počeo pisati tek petnaest godina kasnije u Njujorku. Jedan od razloga za pisanje ove i drugih priča je vjerovatno bio strah da ću ih izgubiti iz glave, da će ih ritam života u Njujorku izbrisati. Dakle, knjiga je u raznim fazama nastajala tokom proteklih petnaestak godina, da bih je završio tokom korone, kada sam većinu vremena provodio u Vudstoku, daleko od ljudi i vreve Njujorka.

Šta simbolizuje naziv romana Četvrta violina?

Povod: roman prvenac Četvrta violina, knjiga koja se čita

Razgovarala: Iva Burazor

Foto: privatna arhiva

Kako je nastajao Vaš prvi roman?

Odakle je potekla ideja?

Četvrtu violinu sam nosio u sebi proteklih trideset godina. Priča je inspirisana događajima iz '92. godine, kada

Svako se trudi da postane i ostane dio cjeline, nekog životnog orkestra. Svi u sebi nosimo snove, imamo planove, a naša sudbina je određena čudnim spletom okolnosti koje rijetko kontrolišemo ili na njih utičemo. Strah svakog violiniste je da neće biti dovoljno dobar da bi zaslužio i zadrżao svoju stolicu za pultom, da će biti rezerva nekome ko je bolji ili sretniji. Trenutno je u svijetu više od sto miliona ljudi kojima je rat ili događaji izvan njihovog domena oduzeo šansu da se dokažu pred drugima ili samim sobom i da ispune barem dio svojih snova. Četvrta violina je priča o jednoj od ovih sudbina koja se uprkos svemu završila bolje od mnogih.

Kako ste došli na ideju da svog junaka stavite u brojne nezgodne situacije – od susreta sa pripadnicima rumunske Sekuritatee, preko besnih radnika pilane, čak u jednu mračnu šumu?

Knjiga je mozaik likova i događaja sa početka devedesetih u Istočnoj Evropi i na Balkanu. Od ratova u bivšoj Jugoslaviji, preko pada komunizma i dolaska zapadne kulture, cijeli ovaj region je bio u vihoru promjena koje su se dešavale velikom brzinom. Mada je knjiga zasnovana na mom iskustvu, većina likova i događanja u priči su fikcija. Četvrta violina je zbirka povezanih priča koje su se desile nekada, nekom drugom ili su se desile u mojoj mašti. U procesu pisanja, bar za mene, granica između fiktivnih likova i događaja se potpuno izgubila u opisu ljudi koji su, svako na svoj način, pokušavali da nađu put. ■

„u dahu i smijehu“

Fatalna lepotica i kraljica skandala

Kristina Morato, autorka knjige Božanstvena Lola, otkriva kako je nastala zanosna biografija o jednoj od najintrigantnijih žena viktorijanskog doba

Razgovarala: Iva Burazor

Foto: Amaya Aznar

Lola Montes je poklon za svakog pisca jer je imala život stvoren za roman, i to sa egzotičnim scenarijom. Bila je plesačica iz 19. veka, avanturistkinja i kurtizana koja je vodila život obeležen skandalima, obmanjujući sve predstavljajući se kao egzotična Andalužanka. Buntovna, strastvena žena ispred svog vremena, ali i veoma elegantna varalica koja se družila sa najslavnijim ličnostima svog vremena kao što su Aleksandar Dima, Onore de Balzak, Žorž Sand ili muzičar Franc List, sa kojim je imala burnu romansu. Ako je postala deo istorije, to je bilo zbog njene veze sa kraljem Ludvigom I Bavarskim koji je bio ludo zaljubljen u nju. Dodelio joj je titulu grofice, poklonio joj je dvorac gde ju je svakodnevno posećivao i obasipao poklonima. Zbog svoje ljubavi prema njoj monarh je bio primoran da abdicira 1848. Ne čudi što je ovakva jedna biografija inspirisala Kristinu Morato da napiše knjigu Božanstvena Lola.

Španska plesačica Lola Montes niti se zvala Lola Montes niti je bila Špankinja, ali je obeležila čitavu jednu epohu svojom raskošnom lepotom i snažnim temperamentom. Lola je bila jedna od najpoznatijih žena 19. veka. Kako joj je to pošlo za rukom?

Mnogo pre Mata Hari ili Karoline Otero postojala je Lola Montes. Uz englesku kraljicu Viktoriju, bila je jedna od najpoznatijih žena 19. veka i ona koja je zbog svojih skandala i ekscentričnosti dospela na najviše naslovnih strana. Tadašnja američka tabloidna štampa pronašla je u njoj zlatni rudnik.

Lola je prekršila sve konvencije i volela je da provocira. Pušila je cigare, branila se bičem od muškaraca koji su se usuđivali da joj protivreče i bila je vrlo nepromišljena, činilo se da se ničega nije plašila. Poznavala je umetnost zavođenja i bila je neodoljiva i veoma egzotična muškarcima koji su joj padali pred noge. Udavala se tri puta i imala je beskonačnu listu ljubavnika.

Ako biste morali samo jednom rečju da opišete Lolu, koja reč bi to bila?

Jedna prava BUNTOVNICA.

Kako ste otkrili priču o Loli?

Istražujući za svoju prvu knjigu Neustrašive putnice i avanturistkinje, naišla sam na priču o ženi koja je prešla Panamsku prevlaku na mazgi u vreme kada je to bilo veoma nepromišljeno putovanje, čak i više od toga, za jednu damu. Oblačila se kao muškarac, pušila cigare i bila egzotično lepa. Ispostavilo se da se dama zvala Lola Montes i da je vodila izuzetan avanturistički život za ženu svog vremena. Zato sam odlučila da u nekom trenutku detaljnije istražim njen život. I sve što sam kasnije otkrila o njoj me je podstaklo da napišem njenu biografiju.

Od čega se sastojalo istraživanje za knjigu, na koji način ste dolazili do informacija? Da li ste putovali na lokacije koje pominjete u knjizi?

U životu Lole Montes mešaju se stvarnost i fikcija. Lola je bila lažljivica i u svojim sećanjima je lagala o svom poreklu. Ponavljala je iznova i iznova da je rođena u Sevilji u plemićkoj porodici. Do danas je objavljeno mnogo romana o njenom životu, ali se malo koji približio stvarnosti. Božanstvena Lola je prva biografija Lole Montes koja je objavljena u Španiji i uspela sam da rekonstruišem njen život zahvaljujući pristupu neobjavljenim dokumentima, prepisci između nje i kralja Ludviga

I Bavarskog koja se čuva u kraljevskom arhivu u Minhenu, kao i člancima u štampi tog vremena. Obišla sam i mesta glavnih događaja u njenom životu, Pariz, Minhen i Njujork, gde je sa velikim uspehom nastupala u glavnim brodvejskim pozorištima i u ovom gradu je sahranjena. Na njenom grobu na groblju u Bruklinu nikada ne fali cveća. I naravno, putovala sam u San Francisko i posetila mesta gde je živela kao pravi pionir Divljeg zapada i nastupala za besprizorne rudare u bednim prostorima.

Šta je ostalo od Lole danas, koja je njena zaostavština?

Nakon smrti u Njujorku, pred četrdeseti rođendan, Lola Montes je postala legenda. Bila je prva femme fatale u istoriji i svojim životom je inspirisala romanopisce i filmske reditelje. Godine 1930. čuveni reditelj Džozef fon Šternberg joj je odao posebnu počast

u filmu Plavi anđeo, gde je veoma mlada Marlen Ditrih oživela plesačicu kabarea po imenu Lola Lola. Ali mislim da je pre svega Lola Montes bila istinski borac. Umetnica koja je rođena u viktorijansko doba kad su žene bile nevidljive i jedva imale ikakava prava, a uspela je u svemu što je radila kao sama žena sa skoro nikakvim prihodima. I ne samo da je uspela na sceni već je bila i neustrašiva putnica koja je nekoliko puta obišla svet. Morala je da savlada mnoge prepreke i izmisli lažni identitet da bi mogla da živi u muškom svetu. I uspela je. Danas bi bez sumnje bila značajna influenserka.

LOLA MONTES

JE POKLON ZA

SVAKOG PISCA

JER JE IMALA

ŽIVOT STVOREN

ZA ROMAN, I TO SA EGZOTIČNIM

SCENARIJOM

Uvek pišete o ženama, „neustrašivim i radoznalim damama koje su razlog za postojanje pronašle u avanturi“. Zašto?

Od davnina su žene istraživale svet, ali ih je istorija zaboravila. Hodočasnice, osvajačice, misionarke, engleske aristokratkinje, supruge istraživača, avanturistkinje, naučnice... odlazile su tamo gde su mape bile prazne, doprinoseći svojim putovanjima većem geografskom poznavanju planete. Međutim, njihova imena se nikada ne pojavljuju u udžbenicima, ne pamte ih ni spomenici ili ploče u njihovim rodnim mestima ili mestima u kojima su obavljale svoje podvige. Čini se da je istraživanje sveta, potraga za nepoznatim, bila samo muška stvar. Na sreću, drugi deo priče, onaj u kome glume one, izlazi na videlo i pokazuje nam da „demon“ radoznalosti ne poznaje pol. Te hrabre pionirke nisu bile „lude i ekscentrične“ kako su nas naučnici njihovog vremena uveravali, više odlučni da ih ismeju

nego da priznaju njihove zasluge. Moje knjige su omaž ovim ženama koje su bile istinske pionirke i mislim da je važno objaviti njihova velika dostignuća i podvige kako bi devojčice i dečaci imali na koga da se ugledaju.

Pri kraju svog života Lola Montes je napravila radikalan zaokret i postala predavač, pa čak i uspešan pisac...

Loli Montes se najviše divim zbog odlučnosti i velike snage volje. U poslednjoj fazi života, već daleko od scene, nastanila se u Njujorku. Više nije mogla da igra kao ranije, njeno zdravlje je bilo delikatno i njena lepota je bledela, ali je imala druge resurse. Počela je da drži predavanja, bila je veoma uspešna i zaradila je mnogo novca. U tim pričama je počela da govori o sopstvenom životu i svojim tajnama lepote, ali je potom proširila repertoar na teme kao što su Pariz i ljubav, moda ili heroine i moćne žene u istoriji. Iskoristivši uspeh, debitovala je i kao autorka i objavila prvu knjigu saveta o lepoti u istoriji pod naslovom Umetnost lepote ili tajne damskog budoara. I ponovo je postigla ogroman uspeh, a knjiga je bila pravi bestseler. U njoj je davala domaćinske savete ženama, od toga kako da ofarbaju sedu kosu, do toga kako da održe grudi čvrstim ili kako da neguju trepavice. Preporučivala je fizičke vežbe i uravnoteženu ishranu, nešto što danas zvuči veoma moderno.

Radili ste kao novinarka, fotografkinja, ratna reporterka, direktorka programa i na kraju autorka. Da li je taj put od novinarke do pisca bio logičan u Vašem razvoju?

Da, još u ranoj mladosti sam putovala po svetu kao izveštač radeći mnoge reportaže i članke za špansku štampu. Takođe, godinama sam kombinovala svoja putovanja kroz Latinsku Ameriku, Aziju, Afriku i Bliski istok, sa režijom televizijskih i radio-programa. Ali kada mi se rodio sin, odlučila sam da se malo primirim i počela sam da pišem svoju prvu knjigu Neustrašive putnice i avanturistkinje. Želela sam da odam posebnu počast tolikom broju putnica i istraživača koje je istorija nepravedno zaboravila. I na moje iznenađenje, knjiga je postigla veliki uspeh. Od tada više ne radim na televiziji i posvetila sam se samo pisanju biografija i putovanjima, dvema mojim strastima. Ali reći ću vam da se više od pisca osećam kao novinarka sa ogromnom radoznalošću koja piše knjige o ženama kojima se divi.

Šta je Vaš naredni projekat, na čemu trenutno radite?

Ne mogu mnogo da otkrijem, ali završavam novu knjigu koja će biti objavljena u Španiji u oktobru, i to je takođe knjiga o izuzetnim ženama koje su ostavile dubok trag u istoriji. ■

Knjige su uticale

na moj život

Poznatom violinisti Stefanu Milenkoviću knjige su hrana za dušu, pa se zato trudi da bira zdravo i korisno štivo, koje ima i istorijsku vrednost

Razgovarala: Dafina Dostanić

Foto: Nebojša Babić

Decenijama jedan od najboljih srpskih ambasadora u svetu je bio i ostao čuveni violinista Stefan Milenković. Prošlo je više od četrdeset godina od njegovog prvog javnog nastupa, a on i dalje izaziva veliko interesovanje, kako u inostranstvu tako i kod nas. Pre skoro tri godine je „čudo od deteta“, kako su ga svi na početku karijere nazivali, postao roditelj, a sve je prijatno iznenadio kada se posle dve decenije bogate karijere u Americi odlučio za povratak u Srbiju.

U kojim trenucima Vam je bilo najteže i kada ste se našli na velikoj prekretnici?

Tih trenutaka teškoće, prepreka, prekretnica bilo je puno. Ne gledam na karijeru kao na jednu destinaciju, već više na karijeru kao proces. Živeti život unazad, razmišljati o koracima i potezima, da li smo vukli prave, pro-

sto nema svrhu. Pretpostavka je da svako od nas radi ono što misli da je najbolje u svakom trenutku. Kasnije se ispostavi da li je zaista tako bilo ili ne, ali ja gledam na svaki korak pa čak i na onaj koji možda nije bio idealan. Na korak koji je možda bio neophodan i da bez njega ne bih bio tu gde jesam. Tako da tih manjih ili većih raskrsnica je bilo, kao i trenutaka kada je bilo teško, ali ne znam kako bi čovek mogao i da sagledava život i karijeru ako je sve glatko i bez ikakvih kočnica. Svoj život doživljavam kao seriju raznih izazova, a svaki od njih me je učinio jačim.

Jednom ste izjavili da ste na mnogo toga ponosni. Možete li da izdvojite nešto posebno?

Sve posmatram kao konkretan proces. Ponosan sam što sam dugo održao taj proces i što sam i dalje i te kako motivisan možda i više ne-

go ikada dosad da radim, stvaram, da razmišljam o novom izrazu kroz svoju violinu o novim saradnjama sa drugim umetnicima. Ako bi trebalo da izdvojim jednu stvar na koju sam ponosan, to je činjenica da to i dalje radim jer nije lako zadržati konstantu i ostati uvek dosledan sebi. S druge strane, izmišljati sebe u nekom drugom svetlu, na neki drugi način, kroz neke druge muzičke iskorake a da ste opet autentični i prepoznatljivi, zaista je sjajno. Uvek sam nastojao da to radim i mislim da sam u tome i uspeo, na to sam u stvari najviše ponosan.

Šta volite da čitate?

To je kao da me pitate šta jedem (smeh). Jedem i čitam ono što je zdravo, korisno i ono što je istorijska vrednost, a često i stručnu literaturu. Trenutno sam na trećoj od osam knjiga iz serijala Dina Frenka Herberta.

KNJIGE PO IZBORU STEFANA MILENKOVIĆA

Među omiljena dela treba svrstati klasike kao što su Dostojevski i Gogolj. Ima mnogo dobrih i savremenih ali i istorijskih romana. Sadguru je savremeni indijski guru koji je autor brojnih knjiga. Jedna od njih je Unutrašnji inženjering koja govori o potencijalu ljudskog bića i strukturi koju svi imamo, ne samo fizičkoj nego i mentalnoj i emotivnoj. Ne može nikada da škodi takva vrsta knjiga.

SKRIVENI DETALJI KOJE OBOŽAVAMO

KOD APARATA

Ove godine kao i prethodnih trinaest, brend Haier se našao na vrhu globalne rang liste proizvođača velikih kućnih aparata, što potvrđuje poziciju svetskog brenda br. 1 prema podacima Euromonitor International za 2022. godinu.

Haier-ova impresivna kombinacija tehnologije i veštačke inteligencije obezbeđuje široku ponudu Smart povezanih uređaja koji se mogu prilagoditi životnom stilu potrošača, stvarajući napredni ekosistem, istovremeno obezbeđujući jedinstveno korisničko iskustvo i izvanredne rezultate.

Međutim, ovim tekstom želimo da Vam otkrijemo neke od “skrivenih” detalja koje su Haier korisnici zavoleli tokom svakodnevne upotrebe aparata:

Garancija je još jedan od elemenata koji dokazuje da Haier čvrsto stoji iza svojih inovacija. Ostvarite čak 7 godina garancije registracijom Vašeg novog Haier aparata na sajtu www.registracija-haier-rs, u roku od 30 dana od datuma kupovine.

Saznajte više o Haier proizvodima na www.haier-europe.com

Pre dvadeset godina čitao sam je na engleskom jeziku.

Da li se vraćate starim dobrim knjigama na kojima smo odrastali?

Apsolutno! Objektivan problem poslednjih godina je vreme. Na putu imam više vremena nego kada sam kod kuće jer sam sȃm. Put avionom od desetak sati je fenomenalno vreme za čitanje. Kao i između proba i koncerata, imam više vremena nego kada sam kod kuće. Tada mi je vreme veoma oskudno, a tu je i umor. Kada imam na primer pola sata slobodnog vremena, trudim se da se malo regenerišem. U stvari, imam više vremena za sporedne aktivnosti kada sam na putu, nego kada sam kod kuće. Tada ne mogu da pročitam sve što bih želeo.

Ipak, kojoj knjizi se uvek vraćate?

Ima nekoliko knjiga koje su, definitivno, uticale na moj život. Ako se ne vraćam određenoj knjizi, vraćam se principima iz te knjige. Jedna od njih je Razgovori s Bogom Nila Donalda Volša. I tu knjigu sam čitao pre dvadesetak godina. Ona je promenila moju prizmu, odnosno pogled, kako gledam na stvari, i to je postalo sastavni deo mog života i načina na koji živim.

Čemu dajete prednost: poeziji ili prozi?

Ne znam zašto se pravi razlika jer u životu je bitno i jedno i drugo. I u muzici se često kombinuje i taj kontrast mi se u stvari dopada. I jedno i drugo nije realno. Život nije sazdan samo od jednog ili drugog.

U poslednje vreme knjige se sve češće čitaju na tabletima ili mobilnim telefonima...

Papir je bolji iz mnogo razloga. Pa čak i neuronaučnih razloga, ali nije uvek praktično. Ako često putujete, nosite kilograme i kilograme knjiga. Zatim sam prešao na tablet. Neuporedivo je praktičniji. Čak i note čitam sa tableta, ali nije isti osećaj. Pa čak i mozak ne procesuira isto napisano, na ekranu ili na papiru. A tu je i miris knjiga. Sve to zajedno je kao da gledate kamin na ekranu. Čak i ako taj ekran daje toplotu, nije isti osećaj. Sve što je na ekranu, nažalost, postaje samo još jedan sadržaj koji konzumiramo preko ekrana, tableta ili telefona. Čitanje treba da nas izmesti u neku drugu dimenziju, bar na trenutak.

Da li čitate knjige sinu Nikoli?

Čitam mu onoliko koliko razume kao trogodišnjak. Nikola ima više knjiga nego što smo stigli sve da ih iščitamo. Malo čitamo, malo izmišljamo, kao i svi roditelji. ■

I-Time funkcija kod veš mašina omogućava produženje ili skraćenje trajanja pranja shodno Vašim potrebama i slobodnom vremenu, tako da više nećete morati da čekate završetak predugih programa onda kada Vam to ne odgovara.

Tokom Soft+ programa pečenja, ugradna rerna automatski kombinuje dve funkcije pečenja i dve brzine ventilatora, čime postiže neverovatnu mekoću peciva.

Daylight pozadinsko osvetljenje oduševljava pri svakom otvaranju frižidera, a pored izuzetne jačine ne smeta očima zato što je fabrički podešeno da se postepeno pojačava.

Pobednici nagradnog konkursa „Uroš Petrović vas pita, a Mala Laguna i Bukmarker nagrađuju“!

Dragi mališani,

U prošlom broju Bukmarkera Uroš Petrović je imao zagonetku za vas: Doma skoro svakogtaj predmet je deo, zvučikaodabizapitatihteo.Prvih pet učesnika koji su nam poslali tačan odgovor na imejl-adresu bukmarker@ lagunainfo.rs na poklon su dobili po 3 knjige po izboru sa top-liste Male Lagune. Tačan odgovor je KADA, a prvi koji su tačno odgovorili su:

1. Ana Kasap

2. Ognjen Ristić

3. Leila Kharmouch

4. Ivana Santrač

5. Ivana Embeli

Tačno ili netačno: Istina o nauci, Aleks Vulf

Od kada ljudi, i mnoštvo dece, imaju pristup internetu, mnoge izmišljotine i pogrešna verovanja su sve češća. Neka se lako mogu dokazati netačnim (na primer, neki ljudi još uvek veruju da je Zemlja ravna ploča), dok druga baš i ne. Zato je ova knjiga tu da pomogne!

Neke činjenice koje se spominju u ovoj knjizi sam učila u školi ove ili prošle godine. Alkalni metali, potencijalna i kinetička energija, atomi, razlika između mase i težine, i slične teme iz fizike i hemije, pa mi je bilo zanimljivo da vidim da li se dobro sećam. Pitanja na koja ova knjiga odgovara su bezmalo komplikovana i teška za razumevanje kada se objasne strogo po definicijama iz školskih udžbenika, ali ova knjiga ima i odgovor na to! Kako ne bi zbunio decu kojima je knjiga namenjena, pisac uspeva da „izvuče“ jednostavnija objašnjenja, i to još više pojasni sva-

kodnevnim primerima i situacijama u kojima su se deca verovatno našla. Na primer, kada treba da se dokaže da se predmeti skupljaju na hladnoći, a šire na toploti, pisac poziva decu da probaju eksperiment kada ne mogu da otvore teglu. Deca treba da je potope u toplu vodu, uz pomoć nekog starijeg, i da probaju da je otvore nakon nekoliko minuta. Tegla će se otvoriti mnogo lakše, jer se poklopac malo raširio!

Skoro svako dete zna za „pravilo 5 sekundi“; kada hrana padne na pod, imaš 5 sekundi da je podigneš pre nego što bakterije do nje dođu. Neki su čuli za mit da pačje kvakanje nema odjek. A neki i za to da pistaći mogu da se zapale odjednom, bez ikakve vatre u blizini. Neki su čuli da je staklo tečno. Ali šta od toga je tačno, a šta ne? Odgovori na ova i još mnogo drugih, jednako zanimljivih pitanja naći ćete u ovoj knjizi. I verujte mi, odgovore na neka pitanja nećete moći da predvidite. ■

Razgovarala: Tanja Vučković

Foto: Vojin Šarac

Ružica kreće u sedmi razred, bezbrižno odgovara na sve školske obaveze i uživa u druženju sa drugaricom iz odeljenja Ninom. Međutim, nakon povratka sa Zlatibora u Beograd ne sluti da će joj se život potpuno promeniti.

Čitaoci su Vas upoznali čitajući knjige Đurđevim stopama i Dok svetac bdi. Kako je došlo do toga da napišete priču o Ružici koja ide u sedmi razred i čiji se život menja iz korena?

Volim da ispred sebe postavljam izazove. Pisanje romana Anđeo s jednim krilom bilo je to po više osnova. Prvi put sam pisala za decu. Ona su specifični, zahtevni čitaoci. U to se svakodnevno uveravam dok s njima analiziram književna dela na času. Uz to sam odabrala temu koja je veoma snažna i emotivna, malo ko se „nosio“ s njom. Trebalo je pred mladu junakinju Ružicu postaviti egzistencijalno pitanje, situaciju koja se na trenutak čini bezizlaznom, i na sve to dati adekvatan odgovor i pravi izlaz. Nije smelo biti promašaja. Zato je pisanje bilo poput hodanja po žici. Išla sam samo pravo, stremeći ka svom cilju. A doći do cilja značilo je iznaći način za isceljenje i iskupljenje. Kraj romana, zbog svega što sobom nosi, morao je da donese smiraj u duši i glavnih junaka, i čitalaca koji su se za njih vezali.

Zbog toga je ova knjiga sveopšta. Životna. Snažna. Namenjena svakome ko snagu, sigurnost i utehu pronalazi u krugu porodice. Glavna junakinja jeste mlada, ali su prepreke na njenom putu iskonske. I verujem da će ih prepoznati svi, i odrasli i deca. Saživeće se sa njenom sudbinom, postajući svesni svoje sreće, koju često uzimamo zdravo za gotovo.

Iako namenjena mlađoj čitalačkoj publici, ovu knjigu mogu da čitaju svi. Odabrali ste temu koja nije laka ali koja jeste deo života, knjigu uz koju se i plače. Zašto? Na šta ste želeli da ukažete čitaocima?

Ako mladima neprestano život budemo predstavljali kao provod, zabavu, kao veliki vašar, saplešće se i posrnuće pred prvim ozbiljnim problemom i

preprekom. Kaže jedna narodna poslovica da je onoliko uzbrdica koliko je nizbrdica. E, to je tema mog novog romana. Život treba prihvatati, ceniti i voleti sa svim uzbrdicama i nizbrdicama koje nosi. I treba naučiti kako se ustaje i nastavlja dalje i nakon pada. Ružici je izmaknuto tlo pod nogama. Nemoguće je ne saosećati sa njom. Njena patnja nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Uz ovu moju knjigu se plače. I ja sam „bolovala“ dok sam je pisala. Pa opet, njena je poenta da se uz podršku sve dâ prebroditi. I pisac, i junakinja i čitaoci, zahvaljujući snazi ljubavi, mogu biti ponovo isceljeni i celi!

Pišem knjige kakve bih i sama rado pročitala. Tako je i sa ovom. Namenjena je deci i svima koji su sačuvali dete u sebi. Ona nagoni na smeh i na suze. Izaziva snažne emocije, ali baš zato što su tako snažne, one su i pročišćavajuće. Posle čitanja dolazi do stišavanja, sumiranja utisaka, samopreispitivanja i rađanja titrajućeg osmeha na usnama, jer nudi nadu. Priča potvrđuje onu staru – da mladost uvek izlazi kao pobednik.

Vaša junakinja Ružica i pored teških životnih okolnosti u kojima se našla, uz ljubav i podršku bližnjih, uspeva da prebrodi teškoće i nađe novi smisao.

Svoju glavnu junakinju doživela sam kao mlado stablo iščupano iz korena. Na sreću, ono nije bačeno pokraj puta, već je brižljivo presađeno u rodnu i plodnu zemlju i zalivano i negovano s mnogo ljubavi, dok nije počelo da pušta nove korenčiće. Ružica je zahvaljujući požrtvovanosti i brizi babe i dede pronašla svoje novo mesto pod suncem.

Kako život ume da iznenadi i postavi nam na put velike izazove, čitamo u savremenoj drami Ljiljane Šarac Anđeo s jednim krilom, namenjenoj mlađoj publici, ali i odraslima

Živimo u vremenu kada decu pokušavamo da zaštitimo od svega što je teže ili bolno, i činimo od njih ljude nesposobne da se nose sa životnim teškoćama kada nema mame i tate da pomognu. Ali Vi ste drugačije pristupili svom čitaocu.

Svi se nad svojom decom brižno natkriljujemo toliko da ona s mukom i naporom uspevaju da rašire svoja krila i polete. Ni u ljubavi i brizi ne treba preterivati. Decu ne smemo potcenjivati. Kada ih pustimo da pokažu šta znaju i koliko mogu, redovno se iznenadimo. Prijatno. Sa decom treba razgovarati, objasniti im pravila, postaviti granice, poštovati dogovor, davati im podstreka i pomagati im onda kada im je to potrebno. U Anđelu s jednim krilom pokazujem šta se dešava kada sve poznato u magnovenju iščezne, i kada život postane izazov i zagonetka.

Koje životne vrednosti stavljate u prvi plan u novom romanu?

Roman je refleksija mojih životnih stavova i shvatanja. Polazna tačka mi je bila narodna poslovica da se drvo na drvo naslanja, a čovek na čoveka. Otuda sam mogla nadu i veru da crpim iz rodbinske brižnosti, prijateljske

ŽIVOT TREBA

PRIHVATATI, CENITI

I VOLETI SA SVIM

UZBRDICAMA I

NIZBRDICAMA KOJE

NOSI. I TREBA NAUČITI

KAKO SE USTAJE I

NASTAVLJA DALJE I

NAKON PADA

odanosti, komšijske lojalnosti... Kada se snage udruže, a dobra volja pokaže, sve je mnogo lakše.

Jeste li već čuli utiske čitalaca o novoj knjizi?

Ispostavilo se da je nekoliko detalja privuklo čitaoce ovoj knjizi: to što je drugačija, što je nabijena emocijama, i što otvara prozor kada se zatvore

vrata, iz mraka ona vodi ka svetlosti... Knjiga se dopala i mladima i onima u zreloj životnoj dobi. Kažu da nisu mogli da je ispuste iz ruku dok je nisu pročitali. Smejali su se, plakali, strepeli, radovali se i uživali u kraju koji je zadovoljio njihove želje i očekivanja! Tvrde da je knjiga za sve uzraste. Toplo je preporučuju. Meni je srce puno. Raduje me topao i emotivan prijem ove moje najnovije priče!

Koja je razlika između pisanja za odrasle i obraćanja mlađoj publici? Hoćete li i ubuduće biti u književnosti za decu?

Iskusila sam da je pisanje za decu teško, zahtevno, izazovno! Važno je stalno držati njihovu pažnju. Nuditi im situacije i likove koji su njima bliski. Govoriti jezikom kojim oni govore. Sklonosti mladih generacija diktiraju na koji će način pisac predstaviti izabranu temu. S obzirom na to da imam uvid u svet tinejdžera, svakodnevno se s njima družeći u učionici, shvatila sam da reaguju na emocije koje su izuzetno snažne – radost, tugu, strah... Uz Anđeo s jednim krilom će plakati. Želja mi je, i to ponovo poprilično zahtevna i teška, da napišem roman uz koji će se i deca i odrasli od srca smejati. ■

Možda ovde ipak postoji jedna nevina osoba

Stan u Parizu Lusi Foli je moderna, napeta, klaustrofobična, pomalo zlokobna triler priča autorke bestselera

Spisak zvanica

Piše: Olivera Nićiforović

Posle Hajke i Spiska zvanica Lusi Foli je svoje ljubitelje obradovala novim psihološkim trilerom Stan u Parizu Autorka vešto spaja popularan stil pisanja iz perspektive višestrukih naratora u kratkim poglavljima sa mnoštvom preokreta i neočekivanih događaja.

Mlada Engleskinja Džes napušta svoj monotoni život kelnerice u Londonu i prvi put odlazi u inostranstvo. Stiže u Pariz kako bi posetila polubrata Bena, novinara koji bi želeo da se okuša i kao romanopisac. Čim uđe u njegov stan u otmenoj i skrovitoj pariskoj zgradi, Džes shvata da nešto nije u redu. Potraga u koju kreće za bratom pretvara se u svojevrsno suočavanje sa traumama iz detinjstva provedenog u nizu hraniteljskih porodica posle majčine tragične smrti.

Džes nije ni najmanje dobrodošla u Ru Dez Amon br. 12. U zgradi od samo nekoliko spratova za vrlo kratko vreme upoznaje stanare – Sofi, oličenje savršene Parižanke i trofejne supruge iz visokog društva, Antoan, agresivni alkoholičar koga ostavlja žena, Nik, neuspešni investitor, Mimi, tinejdžerka čije se umetničke ambicije ne uklapaju u roditeljske planove, kao i uvek prisutna i svevideća nastojnica. Posebnu ulogu u romanu ima i sama zgrada sa svojim tajnim vratima, memljivim prolazima, vinskim podrumom i zaključanom sobom za poslugu. Ona doslovno guta svoje stanare koji žude da budu primećeni jer ih uništava ustaljenost svakodnevice i „nevidljivost“ u društvu. Sažeti uvidi u njihove karaktere i osećanja čine ih ljudima od krvi i mesa. Ispostavlja se da je tokom svog kratkog boravka u stanu broj 3 Ben po-

stao zajednički imenitelj za stanare koji prema njemu osećaju naklonost, neuzvraćenu ljubav, potajnu strast, podozrenje ili strah. Svi oni su se u različitim situacijama našli pod uticajem njegovog neodoljivog šarma i neposrednosti, te su mu otkrili svoju intimu. Višeslojne i dugogodišnje maske polako padaju, a duboko zakopane tajne tajne isplivavaju na površinu „skrivenog rezervoara bola“.

Benov nestanak očigledno je povezan sa njegovim otkrićem koje je trebalo da bude glavna vest u svim medijima i da mu donese titulu pravog istraživačkog novinara. To potvrđuje i njegov poznanik, urednik kome je obećao veliku priču – „kada ti neko kaže da prestaneš da tražiš, to obično znači da si na pravom putu“. Sama, bespomoćna i bez prebijene pare, Džes preuzima ulogu detektiva u nadi da će brata pronaći živog. Ostalima prvo izgleda kao lukava mala lisica, a zatim kao uplašeni zec pred farovima automobila. Zajedno sa ovom mladom ženom čitalac prati tragove i sklapa deliće slagalice koja nije ni najmanje prijatna. U jednom trenutku smo na osnovu tragova sasvim sigurni da je Ben mrtav, a nedugo zatim počinjemo da se pitamo da li je to zaista tako. A ako je ubistvo zaista počinjeno, dovodi se u pitanje identitet leša navodno zakopanog u vrtu zgrade.

Autorka od prve stranice romana gradi specifičnu neizvesnost i uspešno je održava do samog kraja koji je potpuno neočekivan čak i za najveće poznavaoce savremenih trilera koji često umeju da predvide rasplet i počinoce. Atmosfera knjige je napeta i prožeta jezom, pa čitalac gotovo da stiče utisak da i njega neko posmatra

sa mračnog stepeništa ili kroz tajnu špijunku. Pariz nije idilična turistička destinacija i Grad svetlosti, već ima i svoju mračnu stranu koju Lusi Foli odlično prepoznaje. Dok se na ulicama demonstranti žestoko sukobljavaju sa policijom zbog novouvedenih poreza i sve je obavijeno oblacima suzavca i dimnih bombi, u naizgled uglađenom noćnom klubu devojke iz Rusije, Albanije i Srbije primorane su da rade kao prostitutke jer su im oduzeti pasoši, identitet i, samim tim, prilika za novi život. To knjizi daje notu društvene angažovanosti i tera nas da se se duboko zamislimo nad klasnim privilegijama i korupcijom na svim nivoima, uključujući policiju. Izuzetno su efektni i kratki opisi Džesinog tužnog iskustva sa starateljskim porodicama u odnosu na Benovu „sreću“ sa pristojnim usvojiteljima. Kvalitetan triler u kome ćete uživati. ■

AUTORKA

VEŠTO SPAJA

STIL

NARATORA SA

DOGAĐAJA

Šta je to zbog čega ste vi – vi

Zvuk mobilnog telefona vas probudi jer vam je sestra od tetke iz Abu Dabija, gde je uveliko podne, poslala set slika preko Vibera da vas malo oraspoloži. Odgledate seriju fotki na jarkom suncu pored plavog, plavog mora i ubedačite se još više. Stan vam je mali, napolju nit je vedro nit pada kiša, a mogli ste još i da spavate. Mrzovoljno joj odgovorite, odete i istuširate se toplom vodom pa onda pristavite kafu, uzmete kivi i bananu da smućkate neki brzi smuti, ali odustanete i nastavite da se bedačite gledajući slike prijatelja po Fejsbuku Svi su negde, na nekim planinama i morima i u restoranima, srećni i nasmejani, na odmoru ili na izletu samo je vama dopalo da ovaj vikend sedite tu gde jeste i padate u depresiju. Kola su na popravci, prijatelji kud koji.

I dok razmišljate da li da naručite hranu danas i merkate da li da se ipak odvučete do pijace gde nema klime nego samo izbacuju onu izmaglicu od vode ili do marketa gde je ledeno kao u podrumu zimi, pred vas iskrsne prilika. Opa! Isti vi samo malo niža osoba, kosa prljava, masna, stvorenje sve u ritama, fali mu poneki zub, a smrdi na kilometar. Uze onu bananu u ruke, miriše je, gleda oko sebe, vidi vodu koja teče iz česme jer ste zastali puneći džezvu za kafu kad se ona pojavila, čuje muziku sa stereo uređaja, ugleda svetlo u kupatilu i pita prilično mirno: „Je li, moje čukun, čukun, arhi čukun unuče, zašto se osećaš tako loše kad ti je tako dobro?“. Svi vaši preci od pradede pa nadalje bi vas verovatno isto pitali, a Anders Hansen je u fenomenalnoj knjizi Bluz tvoje duše pokušao da reši tu zagonetku koja ga muči tokom čitave karijere uspešnog lekara i psihijatra u desetak poglavlja ove knjige, genijalno objasnivši fenomen zašto broj mentalnih bolesti raste i kako nam je sve bolje u životu.

Jednostavno, naš mozak nije stvoren da svoje kapacitete koristi ne bi li dostigao kvalitet života koji nam nameću fenomenalne slike s Instagrama, gde uvek savršeno zgodni, mladi i lepi parovi veselo skakuću po neverovatno lepim pejzažima. On je savršena mašina oblikovana milionima godina koja će vas nepogrešivo voditi kako da preživite i razmnožavate se. A vi koji ovo čitate jeste plod upravo tog savršenstva u dugoj lozi vaših predaka, vi ste produkt ovih nepogrešivih zakonitosti koje oblikuju to misleće čudo u vašoj glavi i malo društvenih mreža, industrijska i tehnološka revolucija nisu uspele da vaš mozak promene niti to mogu. Oni ga zbunjuju jer mu kvare posao. Skandinavski svedeno, odmereno i direktno, bez mnogo okolišanja Hansen vas vodi kroz jednu od najboljih knjiga popularne psihologije koju sam uređivao a njegov postulat će svakome biti od koristi: Kad nam život deluje neizmerno mračan, može biti ohrabrujuće podsetiti se da smo biološka bića. To će proći iako sada ne deluje tako. ■

JEDNOSTAVNO, NAŠ MOZAK NIJE

Zašto se osećamo tako loše kad nam je tako dobro, pokušava da odgonetne knjiga Bluz tvoje duše Andersa Hansena, koju preporučuje urednik u Laguni Srđan Krstić

SELENINO EPSKO PUTOVANJE

Zašto je Stakleni presto Sare Dž. Mas najpopularniji tinejdž serijal fantastike i zašto je dobro ponekad izaći iz zone komfora, prenela nam je

bukstagramerka

Kristina Stanković

(@knjiskiterminator)

Nisam znala šta da očekujem, upustila sam se u priču otvorenog uma očekujući neočekivano. Rezultat toga? Prva knjiga me je očarala, a isto toliko žargonski rečeno – oduvala, da sam nepovratno postala ljubitelj Staklenog prestola i fantastike. Van zone komfora je zapravo postala moja nova zona komfora.

Serijal se sastoji od sedam knjiga. Sve one su povezane i nadovezuju se jedna na drugu. Zbog toga je bitno čitati ih po redu. Prva knjiga je uvod u ovu epsku priču i avanturu o natprirodnim bićima, magiji, svetovima gde ulicama šetaju ljudi darivani magijom, feji, vilenjaci i još mnoga magična stvorenja. Magija je nestala, niko ne zna kako, jedino je zlo opipljivo u vazduhu.

Zabeleženo na

Svako od nas povremeno dođe do faze kada je potrebno nešto promeniti. Sve što je do tog trenutka činilo radost, postepeno postaje monotono, bledo i predvidivo, i baš tada je neophodno izaći iz zone komfora i upustiti se u nove avanture.

O Staklenom prestolu sam dosta slušala, oduševljenje Instagram zajednice je bilo gotovo opipljivo i verovala sam da je to sa dobrim razlogom. Za ovih nekoliko godina od kada sam kreirala profil, naučila sam da je moć ubeđivanja knjiške zajednice velika i nikada se do sada nisam prevarila kada sam poslušala njene savete i preporuke. Zato nije bilo sumnje a ni dileme od koje tačke krenuti kada sam početkom godine rešila da uplovim u svet fantastike – za mene potpuno nepoznat. Stakleni presto je bio logičan izbor.

Ali iako je ovo bio uvod, nijednog trenutka nisam to osetila. Radnja je dinamična, brza, puna zapleta sa neočekivanim obrtima, a obložena velom misterije i tajni koji će biti sigurno otkriveni u narednim poglavljima. Glavna junakinja je mlada i prelepa, pomalo arogantna, ali neustrašivog srca, Selena Sardotijen. Nije ona princeza koja luta hodnicima dvora, već ozloglašeni plaćeni ubica. Da bi ponovo bila slobodna, nakon godinu dana robovanja, moraće da se upusti u smrtonosno takmičenje za kraljevog ubicu. Ova heroina tirkiznih očiju kroz mračni svet Staklenog dvorca provešće nas u borbu za bolji život, borbu za slobodom.

MAGIJA JE NESTALA, NIKO

A na tom putu steći će prave prijatelje i novu porodicu koju je izgubila. Igre će pokazati ko je najsnažniji a ko kukavica, ali i gde vatra neprimetno tinja ispod uzburkanog srca ili možda krv ledi žile.

Dok pišem ove redove, već završavam drugi deo serijala Krunu ponoći, i jedino ću otkriti da me je zasad očarao koliko i prvi, a možda čak i više od toga. Ako do sada niste imali prilike da se, kao i ja, upoznate sa fantastikom, Stakleni presto je odlična polazna tačka za to. Očekuje vas vatrena i uzbudljiva priča. ■

Foto: @knjiskiterminator

Dah Italije u vašim domovima

Egan je italijanska kompanija koja proizvodi ekskluzivne predmete za dom, ručno oslikanu keramiku i porcelan visokog kvaliteta. Rad u kompaniji odlikuju drevne metode obrade grnčarije i sistemi dekoracije, nasleđeni čak od etrurske civilizacije, koji omogućavaju postizanje ravnoteže u oblicima i bojama i na taj način predstavljaju kolekciju unikatnih predmeta. Izradom artikala kompanije Egan bave se stručne zanatlije koje savršeno kombinuju zemlju i vatru, u skladu sa najsavremenijim tehnologijama. Mašta u izboru boja, izuzetna preciznost u slikanju, ljubav prema detaljima čine svaki komad malim umetničkim delom.

Pored zanimljivog i originalnog Egan dizajna, predstavljamo vam i artikle sa Diznijevim motivima.

Kompletnu ponudu možete pogledati u Delfi knjižarama i na sajtu delfi.rs. ■

Držač za kuhinjski pribor, Le Casette

Set od 6 tanjira, Cocorico

Ram za slike, Britto

Gift set kuhinjska krpa i podmetač za kutlaču, Le Pupazze

Termos, Mickey I Am

Set 2 šolje i poslužavnik, Mickey Mouse Love

Set 2 poslužavnika, Sedam patuljaka

Set 4 činije za sladoled, Mickey Mouse Live Laugh Love

5. 6. 7. 8.

Herkul

detektiv na svetu. A

kako je to postao, saznala je jedna

članica Fejsbuk grupe

Delfi Kutak čitajući

Rane slučajeve Herkula

Poaroa Agate Kristi

Rani slučajevi Herkula Poaroa zbirka su od 18 kratkih priča koju je napisala jedna od najvećih svetskih književnica Agata Kristi. Ova zbirka je savršena za nekog ko se prvi put upoznaje sa njenim stvaralaštvom jer je pružila raznovrsne situacije kroz koje je prošao njen čuveni detektiv Herkul Poaro. Bez obzira na to da li se radi o romanima ili kratkim pričama, uvek sa ogromnim uživanjem čitam njene knjige. Knjiga prati Poaroa u različitim avanturama, a uz njega je neizostavna desna ruka i prijatelj, kapetan Hejstings. Već samo po sebi uz takav tandem jasno je da knjiga obećava. Koliko god volim Poaroa, utoliko su mi draža dela gde se njih dvojica zajedno pojavljuju, jedan drugog savršeno dopunjuju. Što se karakterizacije likova tiče, Poaro je na nivou zadatka, promišljen, oštrouman, intuitivan, brilijantnog uma i uz svoje male sive ćelije rešava svaki slučaj. Hejstings je prikazan kao romantik, čovek koji teži da se pridržava pravila, ponekad njegove pretpostavke ne idu u pravom smeru, ali zahvaljujući njemu, Poarou se nametne rešenje spontano.

„Ja vas nikada ne obmanjujem, Hejstingse. Ja vas samo puštam da obmanjujete sami sebe.“

Priče su odlično napisane, svaka pruža taman koliko treba jer su kratke, čitaju se u dahu i teraju na ozbiljno razmišljanje o njima. Neverovatno je koliko je i u kratkoj formi uspela da napravi savršenu karakterizaciju likova i da ih uobliči. Kasnije je Agata rešila da neke od njih preoblikuje u romane pa su tako nastali Misterija plavog voza i Nemi svedok. Izdvojila bih priče Dvostruki trag, Kornvolska misterija i Bombonjera kao najdraže, mada je teško uopšte i napraviti paralelu i rangirati ih. Ova poslednja je karakteristična jer je Herkul Poaro došao do pogrešnog rešenja, iako je na kraju sve bilo na svom mestu.

„Ljudska priroda uvek izaziva dramu. Ali – ta drama nije uvek tamo gde mislite da jeste. To nemojte zaboraviti.“

Zanimljivo je da je većina priča ekranizovana, osim dve, a motivi jedne su ubačeni u neku drugu epizodu. U neke su unete male izmene pa su

mi tako delovale poznate prilikom čitanja, ali bez obzira na sve, uživala sam i kad sam mogla naslutiti kraj. Dejvid Suše je u ulozi čuvenog detektiva genijalno predstavio lik koji igra, pa kad god čitam, zamišljam ga upravo tako. Uprkos tome što uvek favorizujem knjigu u odnosu na njenu ekranizaciju, u ovom slučaju preporučujem seriju Poaro koja je podjednako odlična.

Iako obrađuje teške slučajeve poput ubistava, otmice, krađa, ucena, knjiga ima humorističnu notu upravo zahvaljujući dvojcu čiji su dijalozi tome doprineli. Ne mogu reći da je relaksirajuća, jer vas sve vreme drži taj blagi osećaj napetosti i isčekivanja kad će nešto krucijalno da se desi. A opet s druge strane, tera da je ne ispuštate iz ruku do samog kraja jer želite da saznate što više. Već sam napomenula da je ovaj vid pisanja možda i najbolji za one koji se prvi put susreću s Agatom, ali svakako preporučujem i romane gde je njeno pisanje dostiglo punoću i postepeni psihološki razvoj likova koji je samo njoj svojstven. ■

Piše: Jovana Kočić

Poaro je uvek raspoložen da svima objasni kako je verovatno najbolji

Ko to vredno piše?

Piše: Dunja Lozuk

Dvostruki dobitnik Pulicerove nagrade Kolson Vajthed nastavlja svoju sagu o Harlemu u moćnom i izuzetno zabavnom romanu Crook Manifesto koji priziva Njujork sedamdesetih godina prošlog veka. Ovo je mračno-komična priča o gradu pod opsadom, ali istovremeno potraga za pravim značenjem porodice kao celine. Kaleidoskopski portret Harlema Kolsona Vajtheda sigurno će vam ostati u sećanju dugo nakon što pročitate poslednju stranicu.

Sa nestrpljenjem išćekujemo nove knjige Laguninih hit pisaca

Rim – metropola i bezvremeni spomenik čovečanstva, protagonista je nove zbirke Rimske priče Pulicerom nagrađene autorke Džumpe Lahiri koja je s razlogom prozvana majstorom kratke forme. Originalno napisane na italijanskom jeziku, ove priče je sama autorka prevela na engleski jezik. Naslov zbirke je omaž njenom omiljenom piscu Albertu Moraviji.

Kroz Robinju slobode, priču dve

žene, jedne na Kubi u 19. veku te druge u savremenom Madridu, Ildefonso Falkones ispisuje živ i atmosferičan istorijski narativ, otkrivajući nepravde utkane u celo jedno društvo i time odaje počast ulozi žena u njihovoj borbi za pravdu i slobodu.

Ova epska saga objavljena je u Španiji u tiražu od 150.000 primeraka i već je na top-listi najprodavanijih naslova. ■

VAŠ KNJIŽAR

u toku sa novim naslovima koji izlaze i učestvovati u kreiranju čitalačkog ukusa novih generacija.

Kao šefu knjižare, koji su Vam najveći izazovi u toku radnog dana?

Bojana Nestorović

Knjižara Stop Shop Lazarevac (Železnička bb, Lazarevac)

Bojana Nestorović je član Delfi tima u Lazarevcu od samog otvaranja pre skoro šest godina, a na čelu knjižare je poslednje tri i po godine. Ovo je trenutno jedina knjižara u Lazarevcu, sa velikom ponudom naslova svih žanrova, ali i za taj grad jedinstvenom ponudom gift asortimana. Poseban pečat ovoj knjižari daju Bojanine kolege koje se već godinama trude da svojim znanjem i profesionalnošću nadmaše očekivanja kupaca. Kako Bojana smatra, sjajno je svakodnevno biti okružen velikim brojem knjiga i ljudima koji dele istu ljubav, biti

Knjižarski posao je veoma dinamičan, ne postoje dva ista dana, pa tako svaki donosi novi izazov. Iako reč izazov zvuči kao otežavajuća okolnost, pre bih rekla da je za mene svaki radni zadatak pokretačka snaga i motivacija ka unapređenju svojih radnih veština. Pod tim zadacima ne podrazumevam samo vođenje knjižare, organizaciju posla i podršku kolegama, već i uvek interesantan rad sa kupcima, preporuke odgovarajuće literature ili pronalaženje pravih poklona iz našeg gift asortimana. Srećna sam što radim sa divnim kolegama, podjednako motivisanim, uz čiju pomoć se i najteži zadaci uspešno rešavaju.

Šta za Vas predstavlja kontakt sa čitaocima i kako odlučujete koju ćete knjigu preporučiti?

Tokom godina knjižarskog posla stiče se sposobnost procene interesovanja kupaca, kroz razgovor o njima ili o onima kojima žele da poklone knjigu. Prava čar mog posla je da usmerim one koji su neodlučni, otkrijem im novog autora, vodim ih kroz određeni serijal ili žanr. Često se dešava da kroz razgovor i sama saznam za pojedine naslove i dobijem njihove preporuke.

Za mene kao knjižara najveća je sreća kada se kupac nakon čitanja vrati pun pozitivnih utisaka o delu koje sam preporučila.

Koja knjiga Vas je u poslednjem periodu posebno zainteresovala?

Najviše volim da čitam istorijske romane i drame. U poslednje vreme moju pažnju okupiraju naslovi ruske autorke Guzelj Jahine. Deca Volge je knjiga koju rado preporučujem. U stilu koji nalikuje ruskim klasicima, ova višestruko nagrađivana autorka plete priču o zabranjenoj i očinskoj ljubavi, dok u isto vreme obrađuje značajne teme iz ruske i sovjetske istorije i daje nam uvid u mnoge zaboravljene ili prećutane događaje, a sve to protkano divnim opisima ruskih stepa i Volge. ■