Časopis Bukmarker - broj 27

SADRŽAJ

■ SEĆANJE: Dejan Tiago-Stanković

■ INTERVJU: Dragan Velikić

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Novih 147 priča iz zanimljive istorije Srba

■ INTERVJU: Ivana Dimić

■ TEMA BROJA: Ljubavni trouglovi

■ KOLUMNA TRI RAJKE: Seks i taština

■ INTERVJU: Tija Vilijams

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: U potrazi za Napoleonom

■ INTERVJU: Malin Sten

■ IZ PERA LJUBICE ARSIĆ: Prebivališta

■ TAJNE PISACA: Mirjana Đurđević

■ NOVO U LAGUNI I 3 PITANJA ZA… Maju Trifunović

■ INTERVJU: Nataša Solomons

■ PRIKAZ KNJIGE: Klara Šuman i muzika ljubavi

■ PUBLICISTIKA: Dani slave i očaja

■ LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB: Smrt u Pont Avenu

■ BIBLIOTEKA POZNATIH: Tijana Kondić

■ PRIKAZ KNJIGE: Bogorodičina crkva u Parizu

■ MALA LAGUNA: Biljana Crvenkovska

■ #BUKMARKER: Diorova tajna

■ DELFI GIFT

■ DELFI KUTAK: Letopis jedne knjižarke u Kairu

■ NOVI ULOV: Poslednja kuća u Bespotrebnoj ulici

■ ZAVRŠNA REČ: Vaš knjižar – Delfi knjižara „Miljakovac“, Beograd

Dragi čitaoci,

Na putu punom izazova i promena knjiga je uvek jedan od najboljih saveznika. Neizmerno smo se radovali što je krajem prošle godine časopis Bukmarker dobio Dejana Tiago-Stankovića za stalnog saradnika. Nismo mogli ni da zamislimo da će se ta saradnja završiti pre nego što je zaista počela. Njegova iznenadna smrt veliki je udarac za književnost, čitaoce i sve koji su ga poznavali. U ovom broju njegov urednik Srđan Krstić posvetio mu je pismo.

U otvorenom i iskrenom intervjuu za Bukmarker nagrađivani pisac Dragan Velikić sagledava širi kontekst fenomena koji ga svakodnevno „opsedaju“.

Ovog meseca razgovarali smo i sa Ivanom Dimić, Tijanom Kondić, Biljanom Crvenkovskom, Tijom Vilijams, Malin Sten, Natašom Solomons.

Februar je mesec u kojem se slavi ljubav, a mi smo rešili da se njom pozabavimo na specifičan način. U Temi broja smo pokušali da dokučimo koji su to ljubavni trouglovi ostavili najveći trag u svetskoj književnosti i zašto je ta tema toliko inspirativna piscima.

U novom broju ćete, između ostalog, pronaći i odlične prikaze Laguninih izdanja, saznaćete koji novi naslovi će se uskoro naći na knjižarskim policama, kao i kako da odaberete najlepši poklon za drage osobe iz bogatog programa Delfi gifta.

Uživajte u čitanju Bukmarkera!

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd

ISSN 2738-0564 = Bukmarker

COBISS.SR-ID 24908553

Dobitnik

Papir,

Goran Petrović

Prvi tok u Romanu delti, univerzumu alegoričnih pripovesti čija se radnja raspliće od srednjeg veka do dana koje smatramo našim.

| Za izdavača / Dejan Papić

| Direktor marketinga / Ana Spasojević

| Redakcija

Glavni i odgovorni urednik / Maja Šarić

Zamenik glavnog i odgovornog urednika / Iva Burazor

Grafički dizajner / Dejana Vranješ

Saradnici:

Vuk Lazarević, Srđan Krstić, Dunja Lozuk, Ivana Veselinović, Nevena Milojević, Tanja Vučković, Janja Stjepanović, Mina Kebin, Marija Mirković, Vladana Valčić

Lektura i korektura / Saša Bošković

| Telefoni redakcije:

011/7155-080, 011/7155-055

| Imejl-adresa redakcije:

redakcija@bukmarker.rs

| Naslovna strana / iStock

Štampa / Rotografika, Subotica

nagrade Beogradski pobednik za najbolji roman 2022. godine

PIŠČEV KISMET

Prerani i iznenadni odlazak Dejana Tiago-Stankovića veliki je udarac za književnost, čitaoce i sve koji su ga poznavali

Neizmerno smo se radovali što je krajem prošle godine časopis Bukmarker dobio Dejana Tiago-Stankovića za stalnog saradnika. Nismo mogli ni da zamislimo da će se ta saradnja završiti pre nego što je i zaista počela. Njegova iznenadna smrt veliki je udarac za književnost, čitaoce i sve koji su ga poznavali. Nedostajaće nam.

Dejan Tiago-Stanković rođen je u Beogradu 1965, gde je živeo dok nije diplomirao arhitekturu kojom se potom nikad nije bavio. Iz radoznalosti i želje da upozna svet, odselio se u inostranstvo. Nije nameravao dugo da odsustvuje od kuće, ali okolnosti su odlučile drugačije. U Londonu je živeo do 1995, kada se preselio u Lisabon.

Dugo je brusio književni zanat, prevodeći dela velikih autora Ive Andrića, Dragoslava Mihailovića, Saramaga, a onda se i sam osmelio da objavljuje

Šta je život? Ova crtica između rođenja i godine smrti?

- Šta je tebe spopalo, poeto?

Nisam ja to smislio, čuo sam negde.

Ja sam samo rekla: Kismet.

Zamalek, Dejan Tiago-Stanković

knjige, kada je bio siguran, kako je sam rekao, da ima šta da kaže. Pisao je i na srpskom i na portugalskom. Objavio je knjigu pripovedaka Odakle sam bila, više nisam, koja je kasnije izrasla u roman, i roman Estoril, koji je preveden na velike svetske jezike i nagrađen u Srbiji i Velikoj Britaniji, a u Portugalu je, na šta je Tiago bio posebno ponosan, ušao u školsku lektiru. Njegov drugi roman Zamalek, o sudbini i Kairu, dobio je Nagradu Evropske unije za književnost 2020.

Voleo je svoja dva grada – Lisabon i Beograd. Beograd zbog korena i prijatelja, Lisabon zbog dece i jer mu je dao priliku da razmaše svoje talente.

Znali smo da Dejan ima veliki krug prijatelja, poštovalaca, čitalaca, ali taj talas žalosti i bliskosti koji su i neki njemu nepoznati ljudi iskazali govori koliko je snažan pečat ostavio.

Od Dejana Tiago-Stankovića se oprostio i njegov urednik Srđan Krstić:

Zbogom, dragi moj pišče

Srđan Krstić

Foto: Zoran Lončarević

Priče o stvarnosti u kojoj živimo

Nagrađivani

pisac Dragan

Velikić u novoj

knjizi Soko zove

Lastu sagledava

širi kontekst

fenomena koji ga svakodnevno „opsedaju“

Razgovarala: Iva Burazor

Foto: Laguna arhiva

Knjiga Soko zove Lastu je svojevrstan zbornik kolumni koje ste pisali za NIN od maja 2018. do septembra 2022. Kako ste odlučili koje kolumne će ući u ovu knjigu i šta im je zajednička nit?

I kao što je tačno primetio Boris Dežulović u svom lucidnom pogovoru, te kolumne su književnost svuda osim u Srbiji. Ko ih bude pročitao videće zašto je to tako.

Kome su namenjene Vaše kolumne, odnosno knjiga Soko zove Lastu?

Dragan Velikić je jedan od najznačajnijih domaćih savremenih pisaca. Dobitnik je dve Ninove nagrade i brojnih drugih, a knjige su mu prevođene na dvadeset jezika. U razgovoru za Bukmarker o najnovijoj knjizi Soko zove Lastu priča nas je odvela i do drugih tema, ali nikad predaleko od onoga što Velikića motiviše, tišti, ali i inspiriše za stvaranje književnih dela.

Moje kolumne su zapravo kratke priče o stvarnosti u kojoj živim. Pišem ih jednom mesečno, znači nemam problem o čemu pisati na dnevnom ili nedeljnom nivou, kada je teško izbeći prazan hod, jer se nešto po svaku cenu mora napisati. Ritam jednom mesečno ostavlja dovoljno prostora da se iskorači iz prvog plana i sagleda širi kontekst fenomena koji mi je u fokusu. Dakle, ti tekstovi ne funkcionišu na prvu loptu doskočicama i asocijacijama razumljivim jednom ograničenom broju ljudi. Mislim da su teme mojih kolumni zanimljive i onima koji žive u sredinama različitim od naše. Zapuštenost srpskog društva razvija se geometrijskom progresijom. Sve postaje moguće, i sve je manje čuda. Moje kolumne su dosije vremena, izveštaji o svakodnevici koja sve više poprima atmosferu horor filma. To su priče o našim zabludama, pokušaj da se dijagnosticira bolest od koje srpsko društvo boluje skoro četiri decenije. A bolest se ne leči tako što odbijamo da pročitamo djagnozu.

Čitaocima koji misle svojom glavom, koji poseduju izgrađenu kritičku svest, koji imaju petlju da pogledaju sebi u oči, da se suoče sa vlastitim greškama, koji ne očekuju da neko drugi uradi ono što je dužnost svakog odgovornog građanina: da ne prihvata laži koje mu se svakodnevno serviraju sa državnih medija. Rijaliti koji nas okružuje nije stvarnost u kojoj živimo. To je studio u koji nas guraju. Nažalost, sve je više onih koji dobrovoljno ulaze, jer lakše je žmuriti i prepustiti se čarima narkoze, nego reći da je car go.

Jednom ste izjavili da književnost koju pišete uvek nastaje iz nekog Vašeg opsesivnog motiva. Jeste li ušli u trag tome koji je to motiv?

Uvek je to nešto drugo što počne da me opseda. Recimo, moj poslednji roman Adresa, koji u podnaslovu nosi

odrednicu Beogradski roman, nastao je iz opsesivnog bavljenja glasinama da je po generalnom urbanističkom planu Beograda predviđeno da se ukine Glavna železnička stanica, tačnije da se premesti u Prokop. Sećam se da mi je ta vest izgledala toliko sumanuta da nije zasluživala komentar, sve dok se nije krenulo sa vađenjem šina. Od živog trga, predvorja Beograda za sve koji su stizali vozovima u prestonicu, napravljena je pustara sa onim komičnim spomenikom. Dakle, to je bio početak priče koja se razvila u roman. Ono što me pokrene uvek je samo prizor, duboka slika, koja daje intonaciju nečemu što će tek doći samo od sebe. Naravno, to što nam izgleda samo po sebi jeste onaj nevidljivi rad svesti u nama, koji samo delimično kontrolišemo. I dobro je da je tako.

U romanima mahom pišete o našoj društvenoj stvarnosti, time se bavite i u kolumnama i esejima. Zbog čega ste se odlučili da idete „težim putem“? I da li je to uopšte stvar odluke?

Mene provocira nepravda. Ne znam šta bi bio „lakši put“? To ne videti? Praviti se lud da je sve u najboljem redu? O tome se ne odlučuje. Ne možete odlučiti da budete odgovoran, human ili hrabar ukoliko čitavim svojim habitusom, vaspitanjem, pa i genetikom to već niste. Više puta sam rekao da je za mene pisanje kolumni način da održim mentalnu higijenu, i da tako prozu koju pišem ne opteretim feljtonistikom. Kada kažem šta mislim o svakodnevici u kojoj živim, to u meni oslobađa određenu energiju bez koje nema demijurškog čina u procesu pisanja romana.

Ima li razlike između kolumniste Dragana Velikića i pisca Dragana Velikića? Koje delove sebe više angažujete kada pišete kolumnu, a koje kada pišete roman?

Isti je to čovek koji piše kolumne i romane. I za jedno i za drugo potreban je pun kapacitet. Pisanje nije veslanje ili džogiranje, pa da to činite sa pola snage. Samo maksimum daje rezultate. Naravno, pisanje kolumni zna i da zabavi, dok je pisanje romana rudarski posao. Ne zbog obima, već zbog dubine.

Koliko ima Vas u Vašim romanima, u junacima koje stvarate?

Pisac je razliven u svojim junacima. Uvek pišemo iz sebe. U svim likovima

MENE PROVOCIRA NEPRAVDA. NE

ZNAM ŠTA BI BIO „LAKŠI PUT“?

TO NE VIDETI?

PRAVITI SE

LUD DA JE SVE U NAJBOLJEM

REDU? O TOME

SE NE ODLUČUJE

koje stvorimo je deo nas. Mi smo i ono što smo od drugih čuli. Da bismo nešto izmisliili, to mora da oduvek postoji u nama.

Dobitnik ste brojnih nagrada, između ostalih i Ninove dva puta, Vaše knjige su prevođene na dvadeset jezika, u osamdeset stranih izdanja. Koliko Vam znače nagrade za Vaše stvaralaštvo i kakav tretman imaju Vaše knjige u zemljama u kojima su prevedene?

Nagrade jesu važne kada je pisac mlad. U mom slučaju nagrada „Miloš Crnjanski“, koju sam dobio za svoj prvi roman Via Pula, mnogo mi je značila. Međutim, mene nagrade nisu formirale, jer sam tokom sledećih dvadeset godina objavio šest romana, i sve su me nagrade zaobišle. Pet puta sam bio u najužem krugu za Ninovu nagradu. I tek iz šestog pokušaja sam je dobio. No za sve to vreme nikada nisam komentarisao žirije. Jasno je bilo da je moje javno izjašnjavanje o društvenoj i političkoj situaciji u Srbiji bilo presudno da budem ispod radara onih koji o nagradama odlučuju. I zato kada sam prvi put dobio Ninovu nagradu, mogao sam izjaviti da koliko Ninova nagrada nagrađuje mene, isto toliko ja nagrađujem nju. Smisao nagrada je da otkrivaju, da u mladom piscu prepoznaju dar. Nagraditi nekoga ko se kao pisac već uspostavio ne samo knjigama već i mnogim prevodima nije rizik.

Preko svojih izdavača nešto znam o prijemu mojih knjiga u inostranstvu.

Tokom prošle i ove odlazeće 2022. godine Islednik, Bonavia i Ruski prozor doživeli su lep uspeh u Francuskoj, Italiji, Španiji, Sloveniji i Albaniji. Sama činjenica da mi se i romani koje sam pisao pre dve ili tri decenije, kao što su to Astragan ili Hamsin 51 i danas objavljuju važna je sama po sebi.

Kakav je po Vama položaj srpske književnosti u Evropi?

Tako nešto ne postoji. Ni Evropa kao nekakva homogena adresa, niti srpska književnost na toj adresi. To su floskule, opšta mesta koja se šire kao meteorska kiša. Naše literature ima na velikim, ali i malim evropskim jezicima, i to je sasvim dovoljno da budemo više nego zadovoljni.

Za čim u knjigama tragate kao pisac, a za čim kao čitalac?

Ne razdvajim u sebi pisca i čitaoca. Znam samo da bih bez pisanja mogao da živim, ali ne i bez čitanja. Nastojim da pišem onakve knjige, kakve i kao čitalac volim da čitam. Priču ne čine samo radnja, opis likova i situacija, već i jezik kojim je sve to iskazano. Svaka dobra knjiga me ojača, ispuni saznanjem da nismo sami, da je život ne samo zbrajanje i množenje već i deljenje i oduzimanje.

Kako vidite budućnost knjige?

Činjenica je da i pored svih tehnoloških napredaka i noviteta, Gutenbergova knjiga opstaje. Ona je po mnogo čemu nezamenljiva. O tome govore tiraži publikovanh knjiga. Nema te zamene za olovku bez koje nema pravog čitanja. Samo Gutenbergova knjiga ima miris i nosi tragove nekih prethodnih čitalaca. Ali i kada je nova, bez tragova, ona počinje da diše čim rasklopimo njene korice. Zamislite samo za koliko toga je uskraćen onaj čiji život protiče bez čari čitanja.

Kakvi su Vam planovi za dalje, na čemu trenutno radite?

Pišem već dugo jedan roman u kojem pokušavam da istiniti, traumatični događaj iz lične, porodične storije, transponujem u literaturu. Na širem planu to je priča o moći državnog aparata, o tome šta se sve krije i gmiže u dubinama institucija, kako nastaju intrige, kako se sistem brani od pojedinaca koje doživljava kao opasnost. I kuda se sve protežu pacovski kanali. To je priča o zlu koje se krije u tihim, običnim ljudima u našem okruženju. ■

DON BURDUŠ KORLEONE

Među koricama knjige

Novih 147 priča iz zanimljive istorije Srba, nastavka hit knjige

147 priča iz zanimljive istorije Srba Momčila

Petrovića, nalaze se kratke i upečatljive priče iz naše prošlosti, koje će čitaoce dovesti do mnogih iznenađujućih i šokantnih otkrića

Piše: Dušan Milijić

Rusi u Crvenoj armiji prešli su Dunav kao oslobodioci Srbije i Jugoslavije od nemačkog nacizma, a tri i po godine ranije nacisti su preko Dunava prvi put kročili na tlo Jugoslavije zahvaljujući jednom Rusu koji je pijankom skrenuo pažnju oficirima zaduženim da čuvaju Sipski kanal.

Koliko je puta u šali rečeno da bi Drugi svetski rat u Jugoslaviji sigurno trajao kraće da je Bata Živojinović stvarno činio na Neretvi, Sutjesci i u Sarajevu ono što će tridesetak godina kasnije činiti na filmskom platnu – ali jedna od prepreka prilikom izgradnje hidroelektrane „Đerdap“ nestala je tek kad je proslavljeni glumac minirao crkvu, pod izgovorom da je to samo snimanje za scenu jednog crnotalasnog filma.

Paradoks da jedna mala zemlja u svom velikom i moćnom susedu istovremeno vidi i uzora i neprijatelja najbolje se ogleda u podatku da je iz Beča pravo za Beograd poslata granata koja je uništila klavir što je pola veka ranije došao – takođe iz Beča.

Verovatno će i ovo biti dovoljno da zaintrigira svakoga ko u ruke uzme knjigu Novih 147 priča iz zanimljive istorije Srba, gde se autor Momčilo

Petrović uglavnom osvrće na događaje koje istoriografija za protekla dva stoleća nije istakla u prvi plan, ali koji svojim značajem ipak prevazilaze nivo trivijalnosti i dnevnog humora.

Uprkos tome što bi pojedine priče bacile novo svetlo na prelomne događaje od nacionalnog značaja i upotpunile biografije mnogih velikana srpske istorije, dosad su se retki tragovi o ovim zanimljivostima najčešće mogli naći u popularnim listovima i časopisima, i to u rubrikama rezervisanim za anegdote šokantnog sadržaja.

Pritom treba napomenuti da Petrović nije imao za cilj idealizaciju niti glorifikaciju pojedinih ličnosti i momenata iz srpske istorije, nego se držao činjenica i kad bi one mogle baciti negativno svetlo na događaje i biografije od kojih je već stvoren nacionalni kult.

Stoga je svojevrsnom preispitivanju podvrgnuto i rodoljublje Ivana Jugovića (osnivača beogradske Velike škole), i rodoljublje pesnika Jovana Jovanovića Zmaja, i rodoljublje državnika Nikole Pašića, pa i moral knjižara Gece Kona, a ukazano je i na izvesne ličnosti čije bi životopise i sama srpska istorija rado izbrisala, dok je posebna pažnja posvećena nekadašnjim veleposednicima koji se najčešće pominju kao nevine žrtve komunističke kolektivizacije i nacionalizacije.

Premda je Bora Stanković još tokom Prvog svetskog rata ukazivao na dvoličnost beogradskih bogataša (nije slučajno Petrovićev tekst o piscu Nečiste krvi jedan od najdužih u knjizi), ipak se i u istorijskoj nauci sa više empatije piše o bivšem industrijalcu koji je umro maltene bosonog, nego o tome da su zahvaljujući njegovim korupcionaškim aferama mnogi umrli kao bosonogi vojnici i izbeglice.

Uvidom u Petrovićeve tekstove razbiće se takve predrasude i jednostrani zaključci, ali će biti ispravljeni i izvesni datumi koji se smatraju prelomnim, pa će se tako saznati da je prva pruga u Srbiji izgrađena nekoliko godina pre nego što je zvanično otvorena železnica, kao i da prvi protesti u Beogradu nakon Drugog svetskog rata nisu bili iz političkih razloga, nego zbog odluke žirija na festivalu popularne muzike.

UVIDOM U PETROVIĆEVE

TEKSTOVE RAZBIĆE

SE PREDRASUDE

I JEDNOSTRANI

ZAKLJUČCI, ALI ĆE

BITI ISPRAVLJENI

I IZVESNI

KOJI

Ne izostaju ni podaci o strancima koji su putem svojih impresija predočili srpske prilike Evropi i svetu, kao ni priče o Srbima koji su karijeru ostvarili daleko od zavičaja, a sa setom se čita i o propuštenim prilikama za planetarni uspeh, jer Burduš koji je ostao upamćen samo pod tim nadimkom zapravo je metafora za mnoge kojima nije bilo suđeno da ostanu upamćeni kao članovi porodice Korleone.

Primećuje se da autor zadržava neutralan i nepristrasan stav u svakom segmentu (pa čak i kad piše o prepoznatljivim simbolima vremena za koje se nostalgija podrazumeva), ostavljajući čitaocima da sami procene kako treba suditi o opisanim događajima i ličnostima.

Inače, u pojedinim slučajevima i treba izbeći bilo kakve otvorene stavove, jer ako se na primer uzme običaj poznat kao strndža, teško je odoleti želji za učešćem u tom ritualu, iako o dotičnom etnografskom fenomenu nije baš prikladno napisati bilo kakvu afirmativnu reč. ■

UTISCI IZ APSOLUTNE TIŠINE

S autorkom Ivanom Dimić razgovarali smo ne samo o knjizi Iz mrtvog ugla, napisanoj u stilu Ninovom nagradom ovenčanog Arzamasa, koja se nalazi između prozne i dramske forme sa elementima fantastike, već i o književnosti uopšte

Razgovarala: Maja Šarić

Foto: Laguna arhiva

Kakva je funkcija đavola u knjizi Iz mrtvog ugla?

U našoj stvarnosti đavo je vidljiv golim okom, pa on u knjizi predstavlja sam sebe, tj. otelovljuje sve zlo koje postoji.

Odakle dolaze ideje za Vaše knjige, šta Vam sve može biti okidač za pisanje?

Ono što me pokreće na pisanje nisu ideje, nego utisci iz potpune tišine. Živim veoma skromno, jednolično i u tišini. Odatle izniču utisci. Čim je gužva i galama, učestvujem u življenju, ali nemam sposobnost ni da mislim ni da pišem.

Kakvog čitaoca imate na umu dok stvarate svoja dela?

Dok pišem, ne mislim ko će to čitati, pošto rešavam svoje zagonetke. Ali potom, čitaoci sa svojim doživljajem koji je nepredvidiv i uzbudljiv čine da knjiga ima samostalan i veoma zanimljiv život.

Da li se, u kojoj meri i u kom pravcu promenio položaj i odnos čitalaca prema književnosti? I kako Vi danas vidite svoje mesto i svoj cilj?

Sada su moderne tehnologije u velikoj meri odvratile ljude od čitanja. S druge strane, globalizacija ima za cilj da čoveka učini poslušnim robotom bez mozga i zato razara svaki vid vrednosti, pa i književnost. Ali duboko verujem da će čovek sa svojom ličnošću i integritetom opstati dok postoji ljudski rod. Tako će uvek biti mesta za pisce i za književnost.

Ideja za knjigu Iz mrtvog ugla kod nagrađivane autorke Ivane Dimić postojala je godinama. Počela je da je piše pre šest godina, a danas je pred čitaocima povest o porodičnim nesporazumima i zamkama samoostvarenja, priča o veri u reč i praštanju pre greha, ali istovremeno i alegorija o neuspešnoj misiji demonskih sila tamo gde su demoni već nastanjeni. U svom prepoznatljivom stilu, preplitanjem prozne i dramske forme, duhovito i povremeno oporo, pružila nam je sliku današnjice kakavu nam prenose sveznajući pripovedači Ilija, Blizanac i Drina, koji ne postoje u pojavnom, realnom okruženju.

Šta simbolizuju Ilija, Drina i Blizanac? Šta ste pričanjem njihovih priča želeli da kažete čitaocima?

Oni predstavljaju porodicu sa svim životnim turbulencijama koje svaka obična porodica proživljava. A s obzirom na to da priča počinje od nerođenog deteta koje se prostom deobom pretvori u dva brata blizanca i sestru, reč je o preplitanju života i literature. Likovi su fiktivni i nastoje da se uguraju u život. Jednom rečju, bila mi je namera da stavim znak jednakosti između dragocenosti i neponovljivosti i života i književnosti.

Đavo u Vašoj knjizi kaže da mu se na Balkanu posebno dopada. Čini li Vam se da su ovde ali i u svetu uopšte promene nabolje moguće i kakva je na tom putu uloga književnosti? Može li ona na bilo koji način da pomogne?

To je veliko pitanje koje čovek sebi postavlja, a koje uvek ostaje bez odgovora. U mom romanu dobro pobeđuje zlo, a život je uvek neizvestan za nas koji ga živimo. S druge strane, svako književno delo koje ima literarne vrednosti daje svoj obol lepoti jezika i negovanju plemenitosti duha i posledično gradi kulturu jednog naroda i učvršćuje njegov identitet.

Kako sa ove distance gledate na Ninom nagrađeni Arzamas? Vraćate li se ponekad toj knjizi?

Ta knjiga je pisana da se savlada strah od smrti, a to je zauvek otvorena tema, ne samo za pisca nego za svakog čoveka. I u svakoj knjizi koju pišem, radim uvek isto, po cenu da budem dosadna i ne osvrćući se unazad: pokušavam da dosegnem nedostižnu istinu i savladavam strah od smrti.

Kada i kako najbolje stvarate?

Sednem rano ujutru za sto, gledam kroz prozor u drveće dok se polako razdanjuje, pa ako imam, nešto zapišem, ako nemam, nastavim da gledam.

Koje autore volite da čitate za svoju dušu?

Za mene je prostor književnosti stvarniji od stvarnosti, to je carstvo duha i dara i kojem živim i dišem, i to je izvor neprekinute radosti. Zato bolje da ne imenujem, spisak bi se odužio unedogled. ■

U MOM ROMANU

DVOJE SU DRUŠTVO, A TROJE GUŽVA

Jedan od omiljenih književnih zapleta je treća osoba

u ljubavnoj priči, i koliko god to komplikovalo stvari, o ljubavnim trouglovima je uvek zabavno

Piše: Iva Burazor

Mnogi tvrde da ne vole knjige o ljubavnim trouglovima. Kažu da im se čine izmišljenim. Dovoljno je teško pronaći jednu osobu u koju ćete se zaljubiti, kako književni likovi pronalaze dve?

Ali mnogi očigledno i vole knjige sa ljubavnim trouglovima, jer se stalno objavljuju nove. To je jedna od najpopularnijih romantičnih potki koja datira još iz klasične književnosti. Hoće li Elizabet Benet završiti sa Darsijem ili Vikamom? Da li će Džejn Ejr izabrati gospodina Ročestera ili sveštenika Džona? Prosto morate da nastavite da čitate te knjige da biste saznali kraj.

Ali izbor ne postoji samo između dva udvarača ili dve izabranice. Radi se i o tome da glavni junak mora da izabere šta će biti. U knjigama o ljubavnim trouglovima izbori glavnog junaka često predstavljaju njegova dva identiteta – što čini odluku mnogo značajnijom nego da je u pitanju samo veza. Knjige o ljubavnim trouglovima takođe mogu biti zaista, zaista zabavne za čitanje. Bilo da su lagane i lepršave ili emocionalno intenzivne, ako ste ljubitelji ovakvih književnih zapleta, ovo su knjige za vas.

čitati

„Klasični“ ljubavni trouglovi

Rebeka Dafne di Morije je bestseler koji stiče svoje poklonike sa svakom novom generacijom čitalaca. Druga gospođa De Vinter bila je družbenica bogate stare gospođe kada je na jednom od njihovih putovanja, u Monte Karlu, upoznala Maksima. Gospodin besprekornih manira i melanholične naravi veoma brzo dobija njenu naklonost i potpuno neočekivano je prosi. Po dolasku u Menderlej, nova gospođa De Vinter otkriće sasvim drugačiju narav svog muža. I ne samo to. Ona ne može ni po čemu da se meri sa Rebekom, prvom Maksimovom suprugom. Na to će je svakodnevno podsećati naročito kućepaziteljka gospođa Danvers. Njeno prisustvo primećuje se u Menderleju i nakon njene smrti. Ali ko je bila Rebeka? Ljubavni trougao ovde se zapravo ne odnosi na to da neko treba da donese odluku. To je gotički, psihološki triler o tome da li junaci mogu da ostave prošlost iza sebe i zajedno stvore novu budućnost.

Prvi put objavljen 1928. godine u Firenci, roman Ljubavnik ledi Četerli D. H. Lorensa stekao je status svetskog bestselera tek početkom šezdesetih, zahvaljujući odolevanju britanskog izdavača pred napadima javnog tužioca zbog opscenog sadržaja knjige. Integralna verzija romana objavljena je mesec dana posle sudskog procesa i već u prvom danu prodato je 200.000 primeraka. Lirski i senzualan, Lorensov roman govori o osećanjima žene saterane u zamku sterilnog braka. Kada se Konin suprug ser Kliforfd Četerli vrati iz rata paralizovan od pojasa naniže, platonska ljubav među njima joj nije dovoljna. Društvena konvencija toga doba prećutno je odobravala pravo ali i „zadatak“ ženama iz visokog društva da nađu ljubavnika koji će im, u ovakvom slučaju, podariti dete. Međutim, nežna ljubav koja će se razviti između ledi Četerli i lovočuvara sa imanja izazvala je burne reakcije kritičara i čitalaca. Iskren portret vanbračne afere i eksplicitne seksualne avanture njegovih junaka obeležili su knjigu kao kontroverznu. Nove generacije čitalaca imaju priliku da otkriju šta je to uzburkalo moderno društvo i da shvate ovaj roman kao Lorensovu kritiku moderne zapadne civilizacije.

Savremeno, zabavno i uzbudljivo

Dnevnik Bridžet Džouns počeo je da izlazi kao kolumna u londonskom Independentu i odmah stekao široku publiku svih polova i uzrasta. Istovremeno jasnim i suptilnim potezima, Helen Filding ocrtava vedriju stranu očajanja, sumnje u sebe i opsesivnosti, pritom praveći satiru na račun svega i svačega – od knjiga o samopomoći do feng šuija na način Kosmopolitena. Ko je uopšte Bridžet Džouns? Na početku izvanredno duhovitog romana tridesetogodišnja pomoćnica u redakciji izdavačkog preduzeća pati od postprazničnog sindroma, ali ne odustaje od namere da pronađe unutarnju ravnotežu i smirenost. Tu su, takođe, i neizgovorene novogodišnje odluke – potraga za „pravim muškarcem“. Avaj, tu Bridžet

katastrofalno skreće s „pravog puta“, upuštajući se u vezu sa šefom – notornim zavodnikom. A tu je i sin porodičnih prijatelja koji je prisustvovao svim njenim dečjim blamovima. Kako je svojevremeno napisao londonski Tajms, Dnevnik Bridžet Džouns „briljantno evocira život neudate devojke u određenom dobu. Svaka žena koja je ikad imala posao, ljubavnu vezu ili barem majku smejaće se naglas.“

Oštar poput kandži, pun oporog, ironičnog humora, smrtonosni roman Moja sestra serijski ubica Ojinkan Brejtvejt zabavan je koliko i zastrašujući. Korede je ogorčena. A kako i ne bi bila pored Ajule, koja je omiljeno dete u porodici, njihova lepotica, potencijalni psihopata… A sada je i treći Ajulin dečko mrtav. Korede je Ajulina spasiteljka. Ona najbolje zna kako se pere krv, prtljažnik njenog automobila je dovoljno veliki da u njega stane leš, a pazi i da Ajulini postovi na Instagramu ne budu suviše razdragani u vreme kada treba da tuguje zbog svog „nestalog“ momka. Naravno, niko joj za to neće reći ni hvala. Korede je odavno zaljubljena u ljubaznog i zgodnog

lekara s kojim radi u bolnici. Sanja o danu kada će on konačno shvatiti da je baš Korede prava žena za njega. Ali kada bude od nje zatražio Ajulin broj telefona, moraće sebi da prizna da je njena sestra serijski ubica i povuče granicu do koje hoće da je štiti.

Ukradeni poljubac je erotski roman L. Dž. Šen, bestseler autorke Njujork tajmsa. U središtu priče su jedan ugovoren brak, dva potpuno različita muškarca i glavna junakinja Frančeska Rosi, u velikoj životnoj dilemi. Kažu da vaš prvi poljubac treba da se zasluži. Njen je ukrao đavo sa balskom maskom pod crnim čikaškim nebom. Kažu da su bračni zaveti svetinja. Frančeskini su prekršeni pre nego što je izašla iz crkve. Kažu da vam srce kuca samo za jednog čoveka. Njeno se raspolutilo i krvarilo za dva muškarca koji su se borili za njega sve do samog kraja. Frančeska je bila obećana Anđelu Bandiniju, nasledniku jedne od najmoćnijih čikaških mafijaških porodica. Ipak, udala se za senatora Vulfa Kitona, koji je zapretio da će razotkriti grehe njenog oca ukoliko ne pristane na brak s njim. Jedan polju-

bac, dva muškarca, tri života. A negde između Frančeskino zauvek.

Jedna džangrizava tridesetogodišnjakinja, jedan mrzovoljan ali zgodan veterinar, jedan šarmantan i neodoljiv vlasnik danske doge i eto sjajnog romantičnog trougla koji se urotio protiv Božića u romanu Ne samo za Božić Natali Koks. Čarli mrzi famu oko Božića, a po svemu sudeći, ovaj će joj biti najgori. Dečko ju je ostavio pre nekoliko nedelja, u stanu iznad njenog desila se eksplozija gasa, a njena majka je otišla u Melburn sa petim mužem. Bez dečka, na bolovanju i privremeno bez krova nad glavom, Čarli će nevoljno pristati da provede praznike u Devonu, u pansionu za pse koji drži njena sestra od ujaka. Iako je delovalo kao dobar plan, daleko od božićne groznice u Londonu, perspektiva mirnog okruženja na selu kakvu priželjkuje počinje da bledi kad upozna Slaba, Hulka, Malkoma, Hjuga, Malkomovog božanstvenog (ali zauzetog) vlasnika i Kala, neosporno privlačnog ali nepodnošljivo namćorastog i snishodljivog lokalnog veterinara. ■

1. U potrazi za Napoleonom, Margaret Rodenberg 2. Grad kao Alis, Nevil Šut 3. Misterija Olge Čehove, Entoni Biver 4. Neukroćena, Glenon Dojl 5. To su hormoni, Natali Blojel 6. Jedi, moli, voli, Elizabet Gilbert

1.

2.

3.

4.

5.

6.

10.2.

10.3.

Seks, taština i gliter

Roman Seks i taština

Kevina Kvana, autora bestselera Suludo

bogati Azijci, prava

je moderna ljubavna

priča, u kojoj drame, dijamanata i satire ima u izobilju

Piše: Nevena Milojević

Seksi venčanje na Kapriju. Azijska sklonost ka megalomaniji i luksuzu. Vašar taštine na kineski način sa italijanskim đakonijama i pogledom od kojih će vam krenuti dijamantske suze – od dirnutosti ili zavisti. Poslastica od prestižnih destinacija, od Kaprija do Menhetna i Hemptonsa pa na onaj drugi kraj sveta do Hong Konga i Sidneja, sa reminiscencijama na stari Holivud. „Soba sa pogledom“ sa mnogo sočnih azijskih „Dinastijskih“ intriga. Edvardijanska drama u Instagram svetu. Umesto dvora, sada je ceo onlajn svet pozornica. A naši junaci Instagram plemstvo.

Svi su opsednuti Instagramom, intrigom, prestižom. Azijci koji opsesivno prate – što fizički što digitalno – mikroselebritije svoje zajednice. Obrisi radnje Suludo bogatih Azijaca su kao korica na koju Kevin Kvan nežno filuje italijansko-američko-azijske filove. I dodaje za kraj mnogo erotske glazure. Da pršti.

Lusi Tang Čerčil, kao u poznatom filmskom pandanu, ostala je bez svoje bertolučijevske sobe sa pogledom. Na Kapriju, u hotelu nimalo slučajno nazvanim Bertoluči, ćerka old money Menhetn oca i Azijke rođene u Njujorku upala je u sapunjaru od penušavca i gorkih ogovaranja. Neko je upao u njen glagoljivi Instagram đakuzi. Bahati i bogati Džordž vraća sobu sa pogledom nesrećno zabludeloj bogatoj ovčici za kojom peni njena razmažena i dekadentna tetka. Lusi nervira njegov nezainteresovani arogantni stav, a naročito njegova pompezna majka koja se razmeće pogledom na okean koji imaju u svakom petosobnom stanu koji poseduju: u Hong Kongu, u Sidneju – gde vide čak i kitove kako se baškare u vodi, kao i oni u najpaprenijoj tački u luci – a da ne pominjemo Havaje, Bali... Šta njima znači pogled na Kapriju?

Duplo bukiran luksuzni apartman samo je početak svih zgodnih nezgoda koje na Kapriju zbližavaju dvoje tinejdžera. Lusi je još mlada, premda prilično dostojanstvena šiparica sa Aper Ist sajda; Džordž nezainteresovani surfer mekog srca. Koje dobro, dobro čuva. Tu će imati svoj prvi vlažni tinejdžerski poljubac (i nešto više, ne gvirite!). A onda će im se životi razići, dok ih ponovo ne spoji Kapri. I soba sa pogledom. I venčanje koje nije njihovo.

Kao i uvek sa Kevinom Kvanom, iza šljašteće intrige krije se minuciozna studija savremenog društva. Možete da uživate u vrhunskoj italijanskoj pasti sa azijskim pestom.

KAO I UVEK SA KEVINOM

KVANOM, IZA ŠLJAŠTEĆE

INTRIGE KRIJE SE

MINUCIOZNA STUDIJA

SAVREMENOG DRUŠTVA.

OVOGA PUTA SE DOTIČE

PITANJA O SUPTILNIM

OBLICIMA SAVREMENE

KSENOFOBIJE, U KOJOJ

UVEK POSTOJI NEKO

PRIVILEGOVANIJI I

BOGATIJI

Ili da se smejete travestiji savremenog konzumerističkog ludila u draguljima optočenom ogledalu. Ovog puta Kvan se dotiče pitanja o suptilnim oblicima savremene ksenofobije, u kojoj uvek postoji neko privilegovaniji i bogatiji: s jedne strane, u svojoj rasno mešovitoj protagonistkinji, od oca Pilgrimi doseljenika i majke Kineskinje, oboje srećno ušuškanih na Aper Ist sajdu – a opet nikad dovoljno bogatih i nikad dovoljno pod reflektorima koji i hrane i tlače; i u Džordžu sa napornom helikopter azijskom kevom i interkontinentalnim nesagledivim bogatstvom. Koja je vaša šoljica slasne Aper Ist sajd italijansko-američko-azijske limunade? ■

Nevena, Dunja i Ivana su profesionalni čitači. Više i ne broje knjige koje su im prošle kroz ruke. Imaju privilegiju da za Lagunu biraju najbolje naslove svetske izdavačke scene. Čine Foreign rights sector, pa su ih kolege „po srpski“ prozvale Tri Rajke.

LJUBAVNI ROMANI SU OZBILJAN KNJIŽEVNI PODUHVAT

Autorka bestselera

Sedam dana u junu

Tija Vilijams za

Bukmarker govori o izazovima sa kojima se susretala tokom pisanja

duboko u materiji, samo sam pokušavala da reči na stranicama povežem sa slikama u glavi. Razmišljanje kako će knjiga biti primljena može da bude parališuće. Ali sam znala da će ova knjiga prodreti duboko, u mesta koja ranije nisam istraživala.

Vaša junakinja Eva piše popularnu fikciju, vampirske ljubavne romane, dok Šejn piše klasičniju fikciju, zbog čega je i njihovo iskustvo u književnoj zajednici drugačije. Možete li to da uporedite sa svojim iskustvom? Da li ste se ikad osetili obezvređeno? Da li Vas stavljaju u određenu, „manje vrednu“, „kliše“ kategoriju?

Razgovarala: Iva Burazor

Foto: Pauline St. Denis

Sxedam dana u junu Tije Vilijams je roman pun oštroumnih zapažanja o životu umetnika u savremenoj Americi, o radostima i kompleksnosti odnosa između majki i ćerki, a pre svega je urnebesna, romantična i seksi priča o dvoje pisaca koji otkrivaju svoju drugu šansu u ljubavi. U razgovoru s autorkom otkrili smo šta je bila inicijalna ideja za roman koji će biti adaptiran za TV seriju, kao i sa kakvim se izazovima susretala tokom rada na njemu.

Jednom ste izjavili: „Piši šta te provocira“. Šta Vas je isprovociralo, odnosno inspirisalo za pisanje ovog romana?

Ideja mi je pala na pamet jedne subote uveče, dok sam gledala Romea i Juliju – onu verziju sa Leonardom Dikapriom i Kler Dejns, naravno! Pomislila sam... šta bi bilo da nisu umrli na kraju? Šta da su ti divlji, smrtno zaljubljeni tinejdžeri otišli svako svojim putem i ponovo naišli jedno na drugo kao odrasle osobe? Da li prava ljubav ima rok trajanja? I koliko naizgled funkcionalnih, sabranih, pribranih odraslih hoda okolo sa skrivenim prošlostima i mučnim tajnama? Eva i Šejn su se rodili iz tih pitanja.

Jeste li slutili ovoliki uspeh knjige?

Veoma sam srećna što je knjiga ostavila utisak! Ali nisam imala pojma da će biti ovako uspešna. Dok sam bila

Kao pisac ljubavnih romana, nesumnjivo sam se osećala skrajnuto i kao da me ne shvataju ozbiljno! Pisanje ljubavnih romana je 1000% ozbiljan književni poduhvat. Kao što je Natanijel Hotorn rekao pre mnogo godina: „Lako čitanje je prokleto teško pisati“. Izgraditi priču sa likovima i vezama toliko ubedljivim i sočnim da se čitaoci izgube u toj ljubavnoj priči? To je umeće, veština, talenat. Ali u našem patrijarhalnom društvu zabava u kojoj većinski uživa ženska publika smatra se trivijalnom i tupavom. Što je, nedvosmisleno, glupost!

Eva dobija šansu da ekranizuje svoj vampirski serijal, ali uz „blagonaklon“ savet: da junaci budu belci jer je tržišno isplativije. Da li ste se susretali sa sličnim pokušajima izmene svojih dela?

To mi se nije dogodilo, ali prijateljima koji pišu epsku i naučnu fantastiku tražili su da im junaci budu beli. Izgleda da je nemoguće da publika poveruje u junake bilo koje druge boje kože u tom žanru! Svedočili smo kontroverzi što crna glumica tumači ulogu Male sirene u filmovanoj verziji. Ljudi su poludeli! Nisam pobornik prekrajanja i prilagođavanja priče kako bi bila prigodnija za belu publiku. Garantujem vam da nijednom belom autoru nikad nisu tražili da svoj rad prilagodi meni.

Zašto Vam je bilo važno da uključite i temu hroničnog bola u ovaj roman?

Borim se sa svakodnevnim hroničnim migrenama od devete godine. Pokušaji da se ponašam kao normalna osoba dok trpim nesnosan bol – pogotovo onaj koji je nevidljiv i težak – uticali su na svaki aspekt mog života, a posebno na veze. To

je vrlo izolujuće. Oduvek sam želela da pišem o hroničnim migrenama, ali to je previše lično. Bila mi je potrebna knjiga Sedam dana u junu da skupim hrabrost i obradim tu temu.

Da li ste Vi i Eva slične u načinu na koji pišete?

Eva i ja imamo mnogo toga zajedničkog. Da budem potpuno iskrena: ja sam pisac i majka tinejdžerke koja živi u Bruklinu, sa dugogodišnjim, onesposobljavajućim migrenama i majkom crnom kreolkom. Ali ona uopšte ne liči na Lizet! Ali nismo slični pisci. Nisam sigurna da bih mogla da iznesem serijal od četrnaest knjiga. Ne bih znala kako da ih održim da ne budu dosadne.

IZGRADITI PRIČU SA

LIKOVIMA I VEZAMA

TOLIKO UBEDLJIVIM I SOČNIM DA SE ČITAOCI

IZGUBE U TOJ LJUBAVNOJ PRIČI? TO JE UMEĆE

Njujork, tačnije Bruklin, takođe je jedan od junaka knjige. Kakav je Vaš odnos s njim?

Ja sam iz Virdžinije, ali sam se preselila u Bruklin u leto nakon što sam diplomirala, još 1997. Ceo svoj odrasli život živim ovde. Iskusila sam sve bogatstvo koje kreativna zajednica Bruklina ima da ponudi. Ljudi, mesta, čak i takmičenja i drame – sve je beskrajno inspirativno.

Kako i kada nalazite vreme za pisanje?

Patim od totalne nesanice, što pomaže! (Smeh) Veći deo mog pisanja se odvija kasno noću, nakon što moja ćerka ode na spavanje. Svakako nije zdrav raspored, ali funkcioniše. ■

Završni čin burnog života

U POTRAZI ZA NAPOLEONOM, ELEGANTNI I UVERLJIVO PRIKAZANI

ROMAN IZ PERA VRHUNSKOG PRIPOVEDAČA MARGARET RODENBERG, SPADA U SAM VRH ISTORIJSKE FIKCIJE

Piše: Aleksandra Đuričić

njegove ambicije i kasnije postupke. U pokušaju da ga prikaže kao običnog, osetljivog, povređivanog i pravednog čoveka, težište priče prebacuje na romantičnu povest o Napoleonovoj poslednjoj ljubavi sa Francuskinjom Albin koja ga je zajedno sa svojim mužem pratila u progonstvo. Na usamljenom ostrvu koje šibaju vetrovi i talasi Atlantika, udaljenom čitave dve hiljade kilometara od obala Zapadne Afrike, nije bilo teško okrenuti se Albin i prepustiti očajničkoj potrebi ne toliko za fizičkom ljubavlju koliko za prisnošću i poverenjem. Ali u mreži intriga koje pletu engleski tamničari i francuski rojalisti, ljubav će biti stavljena na gorke probe i završiti se izdajom svih aktera, uključujući i Albininog muža.

Može li roman koji pripada žanru istorijske fikcije da zainteresuje čitaoca ukoliko sasvim izvesno zna konačnu sudbinu glavnog junaka?

Autorka Margaret Rodenberg smatrala je i u knjizi U potrazi za Napoleonom dokazala da može, vešto preplićući istorijske činjenice o Napoleonovom konačnom progonstvu na ostrvo Sveta Jelena sa izmaštanim akterima drame o kojima i danas nemamo potpuno pouzdane podatke.

U mreži intriga, laži, potkazivanja i stalne sumnje na izdaju bližnjeg odvija se ova istorijska priča, završni čin Napoleonovog burnog života u kome je car i veliki vojskovođa bio sveden na format namučenog i izdanog čoveka. Kao polaznu tačku svoje inspiracije autorka koristi neprovereni podatak da je postojao rukopis Napoleonovog autobiografskog romana koji je pisao u mladosti i ostavio nedovršen. Koristeći popularnu tehniku preplitanja osnovne naracije i poglavlja „pronađenog“ rukopisa, ona gradi sveobuhvatni carev portret koji događajima iz dečaštva i rane mladosti argumentuje

Nesposoban da među malobrojnima oko sebe prepozna prave saveznike i izdajnike, Napoleon ostaje sam sa paklom svojih poraza i slikama iz prošlosti koje ga progone koliko i čežnja za sinom, zvaničnim naslednikom koji mu je oduzet. Maštajući o Orliću, kako ga od milja zove, kao budućem pouzdanom caru Francuske koji u svoje pobede neće morati da korača preko mrtvih ljudskih tela kao njegov otac, Napoleon pokušava da prihvati dane i godine progonstva kao privremeno stanje iz koga će nekako biti izbavljen. Za to vreme Albin naviknuta da zavisi od milosti muškaraca ali da im se

SLOŽENA

NAPOLEONOVA LIČNOST

KOJU ISTORIJA I DALJE

PROUČAVA KAO SKUP

KONTRADIKCIJA U OVOM

ROMANU PRIKAZANA

JE NEŽNIM, GOTOVO

SENTIMENTALNIM

DETALJIMA

zbog toga i sveti, bije svoju bitku za goli život. Svojevrsna metafora njene patnje je stalno sakrivanje komadića i korica suvog hleba u džepovima haljine što je podseća na strašnu glad koju je trpela u zatvoru za vreme Francuske revolucije kada je, kao pripadnica aristokratije, bila zatočena u očekivanju giljotine. Bonaparta kao čovek iz naroda, koji se uzdigao na krilima vojničkih sposobnosti, idealista otporan na sve nedaće, nije u stanju da do kraja razume Albin i njen pragmatični stav prema životu. Iako je za svoje pobede i poraze žrtvovao stotine hiljada vojnika, on ostaje uveren u ispravnost načela o slobodi, bratstvu i jednakosti kojima je želeo da zaodene čitavu Evropu. Daleko od idealizma ljudskih prava ostaju načini na koje je to pokušao da postigne, vojnom silom i zauzimanjem tuđih teritorija, prisilnom regrutacijom i veličanjem sopstvene ličnosti kroz čin samokrunisanja za cara Francuske čime je izneverio osnovni princip jednakosti svih ljudi koji je proklamovao.

Složena Napoleonova ličnost koju istorija i dalje proučava kao skup kontradikcija u ovom romanu prikazana je nežnim, gotovo sentimentalnim detaljima o čoveku koji umire daleko od sveta, prognan i omražen zbog žrtava koje je izazvao. Obeleživši čitavu epohu kao „doba Napoleonovih ratova“, zavijajući većinu Evrope u dim baruta i smrad leševa ostavljenih posle bitke, ostao je ubeđen da na vrhu sablje nosi civilizacijski pomak unapred, kulturu i prosperitet. Taj svetliji deo njegovog života Margaret Rodenberg potencira ovim romanom, na momente romantično raspričanim, dopisivanim sa mnogo mašte u delovima koji „rekonstruišu“ Napoleonov roman kojim imitira stil pisanja ranog devetnaestog veka i žanr tzv. bildungsromana. Držeći se u tom delu rekonstrukcije događaja koji objašnjavaju kako je neugledni dečak sa Korzike uspeo da pokori Evropu i stigne na vrata Moskve, autorka ispisuje uspele stranice još jedne istorijske fikcije koja drži pažnju čitaoca do samog kraja. ■

ZA TRILER JE KLJUČNA DOBRA RADNJA

Kako se na pravi

Malin Sten pokazala nam je romanom

Srećna Nova godina

Piše: Maja Šarić

Foto: Karl Nordlund

Roman Srećna Nova godina čisto je blaženstvo za ljubitelje trilera. Priča o nestaloj sedamnaestogodišnjakinji i porodicama koje kriju brojne tajne odmah zaokuplja pažnju i majstorski prelazi iz napetosti u furiozno uzbuđenje.

Autorka je Malin Sten, švedska spisateljica, koja je tim romanom zakoračila u svet književnosti za odrasle. Do sada je napisala preko 40 knjiga za mlade, a kako je došlo vreme da se oproba u pisanju trilera, otkriva specijalno za čitaoce Bukmarkera

Kako je došlo do toga da pišete trilere?

Dobila sam ideju dok sam bila na novogodišnjoj zabavi. Moja ćerka, koja je

tada imala 16 godina, bila je sa svojim prijateljima, prvi put bez mame. Kad sam prijateljima na svojoj zabavi rekla da brinem za nju, oni su, umesto da me uteše, pričali priče o divljim tinejdžerskim žurkama. I njihova nešto starija deca bila su pozvana na istu zabavu kao i moja ćerka, i izgledalo je da uživaju dok sam postajala sve nervoznija. Pomislila sam: Šta ako se nešto baš loše dogodi... U januaru 2019. isporučila sam četiri različita rukopisa za decu i pretpostavila da moj urednik ne čezne za još jednim. Pa zašto ne bih napisala novogodišnju priču za odrasle? Žanr je došao zajedno sa idejom, ali ja sam veliki obožavalac trilera.

Kako ste došli na ideju za radnju knjige Srećna Nova godina?

Neke detalje radnje jasno sam videla od samog početka: želela sam da u priči bude neko ko će nestati, a da svi ostali likovi budu sumnjivi. Moja ideja je bila da stvorim priču u kojoj bi svako mogao da bude negativan lik. Veći deo radnje nastao je tokom pisanja. Negativce sam menjala nekoliko puta.

Kako ste gradili karaktere junaka knjige?

Za radnju su potrebna trvenja između likova, a prilično rano sam znala da jedna porodica treba da ima gomilu novca, a druga da nema. To otvara vrata zavisti. Takođe, želela sam da karakteri budu „stvarna ljudska bića“, ljudi sa lošim i dobrim mislima. U mojim romanima nema superheroja i superzlikovaca, ima samo običnih ljudi koji su uvučeni u strašne situacije.

Da li je za Vas kao pisca veći izazov bio dobro predstaviti likove ili je bilo uzbudljivije voditi radnju sa neočekivanim preokretom?

Radnja je za mene uvek izazov, to je sigurno najteži deo. Ali uz tri glavna junaka, gde nam se svaki predstva lja iz svoje perspektive, bio je izazov razdvojiti njihove glasove.

Kako biste nam opisali svoj stvara lački proces? Imate li omiljeno mesto za pisanje, omiljeno doba dana...?

Radim kao autor sa punim radnim vre menom, tako da, kad ne držim preda vanja (o pisanju, uglavnom u školama), pišem od kuće, u svojoj kancelariji, po radnom vremenu. Ponekad pišem vi kendom ili noću jer tako želim, ne za to što mi je potrebno. Volim svoj posao!

Poznati ste i kao pevačica i teksto pisac. Kako se to uklapa sa Vašom karijerom pisca? Koliko su u Vašem slučaju te dve oblasti umetnosti povezane?

Muzika mi je bila sve između 12. i 30. godine. Svirala sam u različitim bendovima i pisala gomile pesama. Ali

ne bavim se muzikom već 20 godina. Veza između ovih umetnosti je pisanje. Volela sam da zapisujem svoje misli, pa sada pišem romane. Kad sam bila mlađa, pisala sam pisma, kratke priče, poeziju, članke i stihove.

Šta još volite pored pisanja? Koliko su zapravo Vaša interesovanja, ili hobiji, inspiracija za dela koja stvarate?

Volim da provodim vreme napolju, priroda mi je važna – važna je i za moje kreativne procese. Priroda smiruje, i kad mi je potreban predah od kompjutera, izađem u šetnju – to mi obično pomogne da savladam prepreke i razvežem čvorove u tekstu.

Šta je, po Vašem mišljenju, glavni zadatak književnosti?

To je veliko pitanje. Literatura ima mnogo zadataka. Različiti žanrovi imaju različite zadatke. Glavni zadatak krimi fikcije je da zabavi. Ali dobri trileri često nam govore o društvu, ljudima, društvenom životu. Osim toga, sva dobra književnost otvara um, usađuje nove misli i uči nas mnogo čemu – i o nama samima i o drugima.

Da li ste od onih autora koji uvek nešto pišu? Imate li ideje za naredne priče?

O da! Osećam se loše kad nemam tekući projekat. Urednik i ja trenutno naporno radimo na završetku mog sledećeg psihološkog trilera Happily Ever After. U Švedskoj će biti objavljen u februaru 2023.

I već razmišljam o trećem. ■

način gradi atmosfera napetosti i uzbuđenja, švedska autorka

Mesta naše usamljenosti

O

tlo za autorkinu impresivnu moć zapažnja, piše književnica Ljubica Arsić

dokazujući da nas mesta uznemiravaju, kao što se tečnost zamuti pošto se posuda protrese, da nas menjaju i približavaju sebi ma odakle da smo, postavljajući ono važno pitanje o tome na kojim prebivalištima smo mi najviše mi.

Da li negde postoji mesto koje je isključivo moje ili sam na svim mestima samo u prolazu? Da bi to ispitala, književnica bengalskog porekla i dobitnica Pulicerove nagrade Džumpa Lahiri, predstavljena našim čitaocima izuzetnom knjigom priča Tumač bolesti, u knjizi Prebivališta kreće se italijanskim gradom proveravajući nekom vrstom romana-dnevnika mesta prihvaćena kao bliska. Opisujući ih na italijanskom jeziku na kojem, osim engleskog, odnedavno piše, ova autorka nomadskih sklonosti i prefinjenog dara opažanja, rođena u Londonu u porodici indijskih migranata, doživljava jezik kao svojevrsno mesto koje joj, kroz ličnu priču, nudi poseban uvid o sebi kao putniku samotnjaku. Lutalaštvo bez cilja, putniku sklonom tumaranju, otkriva mnoge domovine i bliske jezike označene dubinom i istinitom slikom o čoveku, ma kojem jeziku pripadao.

U knjizi Prebivališta prostor i vreme se prožimaju stvarajući, kroz fizičke i emotivne senzacije, slike neobične čulnosti u raskošnim nijansama vidljivim samo onima sa posebnom, unutrašnjom dioptrijom. U hotelu, muzeju, na ulici i moru, u papirnici i na kasi, na balkonu i bazenu, „kod njega“ i u sebi odvija se život sa saučesnicima koji se pojavljuju i nestaju, dolaze i odlaze sa pokretne pozornice koja se polako okreće, donoseći prepoznatljiv miris grada i njegovog prastarog kamena, slike ispranih kupola, metež saobraćajne gužve, tišinu raskošnih vrtova. Sve to nalazi se sasvim blizu

Bezimena posmatračica koja je sebi oduzela poreklo i vaspitanje, predrasude, ubeđenja i svako upoređivanje, priuštila je sudbinu vagabunda da se lutanjem što više približi centru mesta (zbivanja) umesto da ga posmatra udaljenim okom sa periferije. Džampin trostruki identitet (bengalsko poreklo, engleska sredina u kojoj se školovala i italijanski jezik kojim želi da izrazi novootkrivenu stranu sopstvene ličnosti) omogućava samouvereno, hrabro i lagodno kretanje usamljenice, žene koja živi sama, ne pukim slučajem već ličnom odlukom. Odustajući od mirovanja i strpljivosti kao mitskih obrazaca ženskosti opisane u sudbinama Lepe Helene, Penelope i Beatriče, Džumpa Lahiri preuzima muški princip hibrisa, savladavanja prostora koji stavlja pod kontrolu, zajedno sa poznatim likovima, majkom, ocem, prijateljicama, kolegama, ljubavnikom. Time oni postaju žitelji njenog intimnog kraljevstva sačuvanog u sećanju, na najbezbednijem mestu iz kojeg, bar tako književnica veruje, nikad neće biti prognani.

U romanu se smenjuju sunce i senka, jarko osvetljenje i poluskrivene pojave. Na videlo odjednom izbije ono što se, bilo zbog jake svetlosti ili zatamnjenja, često ne vidi jasno a što je presudno kada je u pitanju važan korak od zaljubljivanja ka istinskom voljenju.

U poglavlju Na kasi autorka opisuje svog prvog dečka kako, posle vođenja ljubavi, posprema sobu želeći da se otarasi razbacanih i zaboravljenih novčića s poda, ispod kreveta, između jastučića na fotelji. „Ništa ne vrede, nema svrhe skupljati ih“, gunđao je dok je metlom izvlačio zajedno sa gomilicama prašine sav taj sitniš, potvrđujući, u dubokoj i neporecivoj jasnoći, ono što je videla njegova razočarana devojka.

Njihovoj vezi se loše piše, njihova ljubav ide svome kraju. Čovek koji nije u stanju da prigrli na prvi pogled bezvredne drangulije rasute po nevažnim mestima, nema srce otvoreno za čuda. A čuda čekaju, kaže nam ova darovita književnica sa retkom sklonošću da u svakodnevnom pronalazi neobično, poput zagubljenih dugmića ili naočara za sunce zakačenih kandžicama slepog miša za okovratnik kaputa, uvek tamo gde im se najmanje nadamo. Na uobičajenim „malim mestima“ koja nas dovode u vezu sa velikim svetom. ■

ODUSTAJUĆI OD

MIROVANJA I STRPLJIVOSTI

KAO MITSKIH OBRAZACA

ŽENSKOSTI OPISANE U

SUDBINAMA LEPE HELENE, PENELOPE I BEATRIČE, AUTORKA PREUZIMA

MUŠKI PRINCIP HIBRISA, SAVLADAVANJA PROSTORA

KOJI STAVLJA POD

KONTROLU

Piše: Ljubica Arsić | Foto: Nikola Ilić

knjizi Prebivališta dobitnice Pulicerove nagrade Džumpe Lahiri, prelepo oslikanom portretu života sastavljenom od kratkih vinjeta koje čine plodno

JEDNA SUDBONOSNA REČ

Kako je od rečenice „Ti si potpuno pomicila“ došlo do romana Mica, Beograd i odvratni

Britanac, nastavka kultne knjige Kaja, Beograd i dobri Amerikanac, otkriva nam nagrađivana autorka Mirjana Đurđević

Piše: Mirjana Đurđević | Foto: Privatna arhiva

Txajna nastanka romana Mica, Beograd i odvratni Britanac? Pa i nije neka tajna. Zimus sam otišla u penziju, koju sam dočekala kao ozebao sunce. Sedim tako neki dan s drugaricama sa fakulteta, sve svežim penzionerkama, i slušam ih kako su očajne jer sad ne znaju šta će sa slobodnim vremenom, krstila bih se od čuda da uopšte umem da se prekrstim.

Ja sam, naprotiv, procvetala. Odlučila sam da se sem profesure oslobodim i svih drugih obaveza koje su mi mnogo teško padale. Poslednje godine su nam svima bile mračne i mučne, pod ključem, pod maskama, pod vestima, pod pritiskom na zdrav razum… Ja i pod spisateljskom blokadom, famoznom, za koju sam mislila da su je izmislili lenji pisci i da bar to ne može u životu da mi se dogodi. Kad ono eto ga, puna ti glava započetih romana a prsti jednostavno neće da se igraju s tobom, kakva crna sedenja pred belim papirom, ama ni Vord neće da otvore. I tako mesecima, godinama, čini ti se vekovima. Ali tu su ljudi, moj kraj u kome sam odrasla, Istočni Vračar, pogađate, u kome mi se kasapi javljaju na ulici, seljanke s pijace šalju u mesindžer poruke da su stigle odlične kurtovke, kafići kojih nije bilo u moje vreme, ali ih je društvo iz kraja prihvatilo, jer je i ovo neko vreme… Izađem do prodavnice i nema me dva sata jer sam već nekog srela, zasela, raspričala se. Počela sam čak i u grad da izlazim, stičem nova poznanstva i prijatelje, eh ali onaj Vord me proganja. Bar kad bih mogla da se odlučim za pravi od nikad započetih, pa da se bacim na tastaturu…

− Ti si potpuno pomicila! − smeje mi se jedan dan inženjer Đurđević, onaj pravi, nije Sava, kad skačem od stola da se brzo spremam jer sam se već

s nekim nešto dogovorila, kasnim, a zapričali smo se za ručkom. − Ko da si opet brucoškinja, ono, položila prijemni za fakultet, na predavanja ne ideš, nijedan kolokvijum još nisi položila, samo vitlaš, ne može čovek da te uhvati ni za glavu ni za rep.

− Pa i neću da polažem kolokvijume − smejem se i ja, već na vratima − jer bi na ovom fakultetu to bio prvi ozbiljan odlazak kod lekara. − Forget it!

Smejem se i usput, brucoškinji sa penzionerskom karticom za prevoz, ali mi ono pomicila ne dâ mira. Nastavak romana Kaja, Beograd i dobri Amerikanac padao mi je u poslednjih trinaest godina nekoliko puta na pamet. Svaki put je to bila potpuno različita priča, ali bi iskrsao neki drugi, preči nenapisani roman, ili još gore, obaveze, ono čega više nemam. Ne obavezujem se više ni crnom đavolu,

njemu na prvom mestu ne. Dakle, kako bi živela Mica posle trenutka kada sam je ostavila u Kaji? U kakvom Beogradu, u kakvom društvu… Eto, tako je počelo. Kriv je dakle inženjer Đurđević, izrekao je sudbonosnu reč u pravom trenutku. Imala sam, doduše, u početku i malih nedoumica, da li je to uopšte pametno raditi budući da je Kaja osvojila ljubav tolikih čitalaca, koja kao da ne slabi za sve ove protekle godine. Ni sama ne volim da čitam nastavke, uvek su mi slabiji od prvog dela. Ama hoću li uopšte uspeti da napišem nešto s ovim neposlušnim prstima? Da li će biti dovoljno dobro? Ali sve su to pitanja glupave sujete, kakve veze ima i ako ne bude dobro, važno je da ponovo počnem da pišem.

Uspelo mi je. I to lako. Za šta je sad kriva pa Mica, junakinja sa kojom delim i broj cipela, i način razmišljanja, i neizmernu ljubav prema našem rodnom gradu, večitoj žrtvi i stranih sila, što političkih što finansijskih, kao i domaćih izdajnika svake fele. Dakle, svi smo bili na okupu sem odvratnog Britanca koji se sam namestio. Neki misle da je Darel takvu ulogu u romanu zaslužio svojim otvorenim gađenjem prema Beogradu i Beograđanima, moram da priznam da ima i toga pomalo. Ali eto da ipak otkrijem bar jednu spisateljsku tajnu, osnovni motiv da uzmem baš njega za odvratnog je njegov odnos prema najbližima, pa on je četiri žene na psihijatriju oterao, o ćerci ne želim ni da govorim, muka mi je. Premalo mu je razbijeni nos kome je Mica kumovala.

Sad sam kô nova, a stara. Samo što nisam počela da pišem nešto novo, najnovije, što uopšte nije iz Micine fascikle pod nazivom Novo groblje ideja za romane koji nikad neće biti napisani. ■

NOVO u Laguni

ODLIČAN IZBOR DOMAĆIH I STRANIH IZDANJA ZA NOVE ČITALAČKE IZAZOVE

U raskošnom izdanju tvrdog poveza nalaze se Nušićeve najbolje komedije: Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Protekcija, Gospođa ministarka, Mister Dolar, Ožalošćena porodica, Dr i Pokojnik. ■

Alan Karlson je proživeo dug i uzbudljiv život. Sada čeka svoj kraj u staračkom domu. Jedino što puni već stotu godinu, a i dalje je sasvim zdrav. U sobnim papučama iskače kroz prozor i kreće na neočekivano, urnebesno putovanje.■

Lucidna sećanja na godine formiranja jednog od najznačajnijih nemačkih književnika i najuticajnijih intelektualaca, koja su takođe portret Nemačke pod nacizmom. ■

Kada u učionici mladi Alber, usamljeno siroče, ugleda Solanž, švapsko kopile prepušteno samo sebi, zaiskriće fitilj na bombi. Sami protiv svih, od tog trenutka postaju nerazdvojni, a njihovo prijateljstvo izrasta u žestoku ljubav ■

Dvadeset godina po izbijanju građanskog rata u Hrvatskoj četvorica prijatelja nalaze se u Beču povodom svadbe koju organizuje takođe izgnanik. Jedan od njih započinje hipnotišuću priču o lovu na velikog vepra. ■

4. Pitajte istoričara, Greg Džener

Odgovarajući na pedeset autentičnih pitanja koja su mu ljudi postavili, autor nas vodi u zabavni obilazak istorijskih razdoblja i predstavlja najbolje i najneočekivanije priče, činjenice i ličnosti iz prošlosti. ■

5. Priče o nadi, Heder Moris

Autorka istražuje blagodeti pažljivog slušanja – veštine koju je primenila kada je upoznala Lalija Sokolova, tetovažera iz logora Aušvic-Birkenau i inspiraciju za svoj bestseler. ■

Dosadan posao i monoton život u malom gradu toliko ubijaju Iris da sve češće razmišlja o svom davnom snu – da kreira modele i udahne im život pomoću igle i konca. ■

Laku noć, Punpune 3, Inio Asano

Treća manga u izdanju Lagune nastavlja ediciju StarWay, u okviru koje će se pojaviti ukupno trinaest nastavaka. ■

6. Uspećeš, draga moja, Anjes Marten-Ligan

7. Komedije, Branislav Nušić

8. Veprovo srce, Drago Kekanović

4.

5.

6.

2. Šaka anegdota takođe Opus Incertum, Hans Magnus Encensberger

1. Stogodišnjak koji je iskočio kroz prozor i nestao, Junas Junason

3. Crni leptiri, Modi

1.

2.

3.

7.

8.

Izdvajamo:

Kum, Sicilijanac, Poslednji don, Zakon ćutanja, Mario Puzo

Nova izdanja romana o mafiji čuvenog pisca. ■

Na kraju sveta s pingvinima, Hejzel Prajor

Srdačna priča o ljudskoj dobroti, neprolaznim vrednostima i zaštiti naše planete. Baka Veronika, koja nema ni porodicu ni prijatelje u blizini i ne zna ni kome da ostavi svoje veliko bogatstvo posle smrti, kreće na putovanje svoga života. ■

3 PITANJA ZA... Maju Trifunović

smo navikli preko noći primirilo i kad je oko mene najzad zavladala ona vrsta tišine koja mi omogućava da poslušam vlastite misli, dam mašti na volju i po praznom ekranu poređam reči koje će, nadam se, imati odjeka i kod drugih, ne samo kod mene.

Zašto ste ih objedinili baš pod tim imenom i ko su junaci Vaše zbirke, kakav je njihov svet?

Povod:

Zbirka priča Gutači vatre, originalnih metafora, maštovitih zapleta i vrcavog jezika, koji dobro

kamufliraju ne uvek

vrcave i vedre teme

Razgovarala: Maja Šarić

Foto: Alisa Koljenšić Radić

Kako su nastajale priče iz zbirke Gutači vatre?

Zbirka Gutači vatre nastala je gotovo iz nehata, iz potrebe da se narojene misli prevedu u priče, a te priče onda poslažu u zbirku neodređene dužine i žanra, koja će se s vremenom profilisati i, posle nemilosrdnog skraćivanja, poprimiti formu kakvu sada ima. Počela sam da ih pišem negde početkom prve pandemijske godine, kad se tle svakodnevice na kakvu

Naslov mi je, kako to često biva, izmicao – nijedna priča, čini mi se, ne objedinjuje sentiment cele zbirke, gde ima i ljubavi i horora, i futuristike i trilera. No u jednoj se priči pominje gutačica vatre, što mi se učinilo prigodnim – junaci koji promiču ovom knjigom u svom životu nehotično i nevoljko gutaju vatru i nastavljaju dalje, malo oprljeni, ali nesagorivi. Oni, zapravo, ne liče ni na junake ni na junakinje u doslovnom smislu te reči – to je neki običan svet u našem običnom gradu u ova klimava vremena, sa svojim nespektakularnim radostima, tugama i životnim izborima koji su često upitni, ali kojih se ne odriču. Iako ponekad zatečeni kad život krene da se valja ka njima bez zastoja i najave, ostaju postojani, neustrašeni i uporni, sa smislom za humor netaknutim čak i u sasvim neduhovitim životnim situacijama.

Rekli ste jednom prilikom da će se čitaoci uz Vaše priče osećati sigurno, ušuškano i prepoznato. Šta ove priče čini takvima?

Istina, mogu samo da se nadam da će se većina čitalaca tako osećati. Ne odaberemo uvek knjigu u kojoj smo na sigurnom. Desi se da vas knjiga izda,

prenerazi somnabulnim obrtom, trgne taman kad se opustite, i to ne na dobar način. Izneveri vas ponekad početak, ponekad sredina ili kraj, a ponekad svaki red koji ste prilježno pročitali nadajući se da vas čeka rasplet koji daje smisao svim ranijim nejasnoćama. S druge strane, nema ništa slađe nego kad su reči pisca eho onog što sami mislite i osećate, makar to bio i eho iz daljine. Prijatno je i dobrodošlo u čitanju se osetiti kao kod kuće, s prijateljem kog ne poznajete, a koji poznaje vas. To je kao neko zavereničko rukovanje posredstvom pisane reči, saradnički pakt, lepo znanje da niste sami. Ili širom otvorena vrata priče u kojoj ste uvek dobrodošli a da se nikad ne najavite. ■

VIŠE OD UMETNOSTI

i njegovom

remek-delu,

autorka Nataša Solomons je u knjizi Ja, Mona Liza dala glas ženi sa ovog slavnog portreta, koja odbija da ćuti i deli sa čitaocima svoju

viševekovnu priču

zaključana iza neprobojnog stakla, tiha i nemoćna, koja bezglasno viče. Toliko mnogo ljudi kaže kako ona „samo što ne progovori“, pa sam pomislila šta ako je poslednjih 500 godina ona govorila, a mi je nismo slušali, pa je sada besna i tužna kao ja. Odlučila sam da vratim Mona Lizi njen glas. Želela sam da napišem knjigu o najpoznatijoj ženi na svetu – koja je sasvim slučajno slika.“

Samo najveći umetnici, geniji, mogu da čuju Mona Lizin glas. U knjizi su to, osim Leonarda, i Rafaelo, Mikelanđelo, Pikaso. Kako umetničko delo komunicira sa svojim tvorcem? Kao umetnik pisane reči, kako Vi to doživljavate?

Mona Lizin glas u romanu čuju oni koji poseduju ingegno, istinski genij. Zamišljam to kao onu vrstu kreativnog sjaja koja je blizu ludila, kao da čujemo glasove u glavi. Jedino što glas koji ovi kreativni geniji čuju jeste glas Mona Lize, koji nije izmišljen, već je njen.

Šta je za Vas predstavljala Mona Liza pre pisanja ove knjige, a šta Vam znači sada?

Razgovarala: Maja Šarić

Foto: Dejvid Solomons

Nakon što pročitate knjigu Ja, Mona Liza britanske autorke Nataše Solomons, kad sledeći put ugledate ovaj slavni portret, ne samo da ćete čuti Mona Lizin glas već ćete imati utisak da je poznajete. U ovom uzbudljivom romanu autorka oživljava Mona Lizu kao maštovitog pripovedača sopstvene priče, a u razgovoru za Bukmarker otkrila je kako je došla na ideju da remek-delu umetničkog genija Leonardu da Vinčiju u svojoj knjizi da glas.

„Posle pisanja poslednje knjige prvi put u životu sam shvatila da ne mogu da pišem – a pisac bez reči je beskorisna, polomljena stvar. Bila sam izgubljena i tiha. Uhvatila sam sebe kako zurim u sliku Mona Lize u Luvru, zapečaćene iza stakla i pomislila: Osećam se kao ti. Ne kao lepa, obožavana žena, kojoj se dive milioni, već kao žena

Volim tu sliku! Osećam kao da sam, pišući ovu knjigu, darovana posebnim darom od Mona Lize. Ta slika je toliko poznata da smo prestali da je istinski vidimo – ona je mim, kliše odštampan na peškirima i čarapama. Ja se zapravo i ne sećam kada sam je prvi put zaista videla, što mnogo govori – bila je nevidljiva za mene. Ali posmatrajući je danima i mesecima, čitajući i pišući o njoj, naučila sam da je ponovo vidim i da cenim njeno čudo. Ona je renesansni buntovnik. Žene tog perioda obično nisu slikane nasmejane, a kamoli tako da gledaju posmatrača direktno u oči. Ona me zadivljuje – čak i nakon 500 godina. Sada je vidim, i nikad neću prestati da je gledam. Nadam se da će ljudi čitati moju knjigu, čuti njen glas i biti inspirisani da je ponovo pogledaju, oživljeni.

Kojim ste putevima dolazili do podataka za roman kako biste upotpunili svoje znanje i zaokružili ovu priču?

PROCES

Ispisujući priču o umetničkom geniju Leonardu da Vinčiju

slikarskom

britanska

Istraživanje mi je oduzelo mnogo, mnogo meseci. Pročitala sam svaku biografiju Leonarda da Vinčija koju sam mogla da pronađem, a onda eseje o njegovim slikama i renesansi, pa sam pratila istoriju Mona Lize. Provela sam izvesno vreme pokušavajući da razumem filozofiju i ideje slikarstva.

Postoji puno izvornog materijala o Leonardu da Vinčiju, imamo sačuvana njegova pisma i sveske, ali nakon njegove smrti papirni trag o Mona Lizi postaje manje detaljan – ona postaje ikona tek nakon što ju je Vinćenco Peruđo ukrao iz Luvra 1911. godine. Od tada ona ulazi i izlazi iz mode, pa iako su zapisi o njoj prilično dobri – turisti beleže da su je videli u Fontenblou, na primer 1625 – to nije tačno računanje iz godine u godinu. Proces pisanja je trajao više od godinu dana. Usporavao je kad sam pokušavala da školujem kod kuće svoju ćerku Laru, koja sada ima sedam godina. Nije sjajna iz matematike zbog mojih bednih pokušaja da u tome uspem, ali zato sada više zna o Leonardu i Mona Lizi!

Kako biste nam opisali svoju Mona Lizu i svog Leonarda?

Znamo da je Leonardov model za sliku bila Liza del Đokondo. Ona je bila žena uspešnog firentinskog trgovca svilom Frančeska del Đokonda. Leonardo je svakako slikao Lizu u oktobru 1503, ali nastavio je da radi na slici do svoje smrti. I u nekom trenutku tokom tog vremena ona je zaista prestala da bude samo portret Lize del Đokondo i postala je izraz Leonardovih ideja i njegovo otkrovenje vezano za to šta slikar može. To je potpuno izvanredno. Leonardova Liza je svaka žena, ali ona takođe izražava naš odnos sa svetom prirode – pozicionirana je na maštovitoj podlozi stena, krivudavog puta, sedra i planina. To nije pravo mesto, već unutrašnji pejzaž uma. Liza je takođe Leonardova poslednja slika. Ona koju je najviše voleo i mislim da mi kao posmatrači to možemo da osetimo gledajući je. To je veoma emotivno i nežno umetničko delo. Pokušala sam da humanizujem Leonardov genij. Da ga učinim dostupnijim čitaocu – a Mona Lizina ljubav to čini mogućim. Njegove mane ga čine ljudskijim, pa se s njim lakše možemo povezati. To nije pokušaj umanjivanja njegove briljantnosti – njegov slikarski i univerzalni genij je bio krajnje izuzetan, ali je mogao da ga učini nedostižnim, dalekim. Želela sam da ga ljubavlju privežem za zemlju.

Čitajući o odnosu između Leonarda i njegove Mona Lize, šta možemo da naučimo o ljubavi?

Pokušala sam da kreiram vezu između Leonarda i Mona Lize – ljubav između slikara i slike. Umetnost je naš besmrtni deo, ono što ostavljamo iza sebe. Ipak, Leonardo u ovom slučaju pokušava da stvori čudo – živu sliku koja je istovremeno deo njega i nešto izvan njega, što može da misli, da govori i da ima ideje. On u tome uspeva i tako je njihovo prijateljstvo ravnopravno. Ona ga izaziva, zadirkuje, čini ga čovekom i otkriva njegove slabosti. Želela sam da knjiga bude ispunjena njegovim prisustvom – jer je moja Mona Liza besmrtna i ne bi mogla da doživi vreme na linearan način. Leonardo je najvažnija osoba u njenom životu i ona se iznova i iznova vraća na ideju o njemu. Svaki trenutak njenog postojanja prožet je ljubavlju prema njemu. Knjiga je ljubavna priča – ali govori o različitim vrstama ljubavi. Ljubavi slikara prema svom stvaralaštvu. Neuzvraćenoj ljubavi – Mona Liza voli Leonarda, ali on ne može da voli nju na način na koji ona želi da bude voljena. Ona nema pravo telo, a i da ga ima, to nije tip tela za kojim on žudi. Pa ipak, on je i dalje voli.

Naslikavši kraljicu Sparte Ledu, Leonardo je Mona Lizi podario najbolju prijateljicu. Kakvo je to prijateljstvo?

MONA LIZA JE RENESANSNI BUNTOVNIK.

ŽENE TOG

PERIODA OBIČNO

NISU SLIKANE

NASMEJANE, A

KAMOLI TAKO

DA GLEDAJU

POSMATRAČA

DIREKTNO U OČI

Želeo je da Mona Liza ima prijatelja koji će preživeti kada svi njeni smrtni saputnici nestanu sa ovog sveta. Leda je i prijateljica, i poverenica, i na neki način ćerka. Ona je drugačiji karakter od Mona Lize – možda sebičnija, ali takođe i odana i zabavna. Ona je Mona Lizina poslednja veza sa Leonardom.

Ovaj roman možemo da čitamo i kao priču o snazi ženskog glasa. Šta nam taj glas poručuje?

Mona Liza je bila zapečaćena iza stakla u Luvru dugi niz godina na početku romana, posmatrana je i fotografisana, ali ne i istinski viđena. Niko je više nije slušao, a želela je da je čuju. Roman je njena šansa da ispriča svoju životnu priču. Roman je i njeno odbijanje da ćuti.

Na koji način Vas je pisanje ovog romana promenilo?

Kao što sam već pomenula, kad sam počela da pišem roman, činilo mi se da sam zatvorena iza stakla kao Mona Liza. Nadala sam se da ću vraćanjem glasa Mona Lizi pronaći sopstveni glas. Proces pisanja je bio isceljujući. Ali na moje iznenađenje, shvatila sam da su i odlasci na turneje i susreti sa čitaocima takođe pomogli. Povezali smo se kroz umetnost. Posle dve godine izolacije susreti sa ljudima i slušanje o tome koliko Leonardo da Vinči mnogo znači mnogima, ponovo sam se povezala sa svetom kroz snagu njegove umetnosti.

Leonardo me je naslikao i zajedno smo promenili to kako su ljudi posmatrali svet. Posle mene umetnost više nije bila ista – stoji na jednom mestu u Vašoj knjizi. Koja su to dela posle kojih Vi više niste bili isti – ne samo slikarska već i književna?

Volim to što kada gledamo neka zaista sjajna dela u različitim periodima našeg života pronalazimo u njima drugačije stvari. Sećam se čitanja Džejn Ostin u tinejdžerskom dobu, kada sam bila zadivljena likovima i romansom, a u njenim kasnijim delima su me opčinili duhovitost, elegancija i tuga. Volim da vodim ćerku da vidi slike u Londonu, i ona voli viktorijanska narativna dela koja sam obožavala kao dete – Lejdi Džejn Grej čeka pogubljenje – toliko je tu drame, bola, začudnog, erotike. Što sam starija, potrebno mi je sve više i više da me nešto pokrene – i shvatam da mi od poezije zastaje knedla u grlu. Simus Heni je oduvek bio moj omiljeni pesnik. Jednom sam se iskrala iz škole da ga slušam i od tada ga volim. Najbolji romani koje sam čitala prošle godine bili su All My Mother’s Džoane Glen i A Tidy Ending Džoane Kanon – krajnje su briljantni i potpuno drugačiji. Sada smatram da su neka od najbolje napisanih dela na televiziji i filmu, jednako kao u romanima. Volim Uspeh, a Severance and The Great me nasmeju i lecnu. ■

Muzika je jedina sloboda

Klara Šuman i muzika

ljubavi autorke Beate

Rigirt priča je o jednoj od najznačajnijih klavirskih virtuoskinja, čija se genijalnost poredi sa Mocartovom, i njenoj

ljubavi sa kompozitorom

Robertom Šumanom

Po rečima Beate Rigirt, svrha romansirane biografije nije samo da prikaže činjenice koje ionako više nije moguće u potpunosti rekonstruisati, niti da sudi o nekoj ličnosti, već da omogući čitaocima da osete i dožive nečiju izuzetnu sudbinu. Kao stručnjak za muzikologiju, Rigirtova je u knjizi Klara Šuman i muzika ljubavi odlično predstavila umetničku scenu u Evropi u prvoj polovini 19. veka, dok se kao romansijerka potrudila da „zaviri u samu suštinu, oseti osobu koja se krije iza činjenica i pronikne u motive koji su je možda pokretali“.

Klara Vik je čudo od deteta, a zatim mlada pijanistkinja čije umeće oduševljava publiku tokom turneja koje organizuje njen strogi otac Fridrih. Ona živi za trenutak kada će sesti za koncertni klavir i zaboraviti na sate vežbanja pod očevim budnim okom, na majku koju ne sme da viđa, ili na zabranjenu ljubav prema Robertu Šumanu.

Dvoje zaljubljenih bili su poznati kao „kraljevska deca“, po uzoru na antički mit o Heri i Leandru. Otac je za nju želeo mnogo bolju budućnost, te je čak bio spreman da je uda za mnogo starijeg, ali bogatog muškarca sa titulom. Ipak, Klara je ostala dosledna i na sudu uspela da dobije dozvolu da se uda za čoveka svog života. Očevo loše mišljenje o Šumanu kao muškarcu pratilo je Klaru kao prokletstvo –u braku je morala da vodi računa o

novcu, jer nije mogla da se osloni na genijalnog supruga koji se nije snalazio u svakodnevnom životu. Njenoj tuzi doprinele su i česte trudnoće, griža savesti zbog razdvojenosti od dece tokom turneja, kao i smrt jednogodišnjeg sinčića.

Čitalac od samog početka želi što pre da sazna šta se dogodilo ovom čuvenom umetničkom paru, pa brzo okreće stranice u ritmu bučnog vergla u rukama uličnog svirača koji izbezumljuje Šumana i vodi ga u sve dublji ponor.

Klarina i Šumanova ljubav je okosnica ovog romana, ali i sredstvo pomoću kojeg autorka suptilno postavlja niz pitanja, aktuelnih i u današnje vreme. Pre svega, koliko je Klara zaista slobodna dok je otac nadzire kao sopstveno umetničko delo i da li dobija slobodu nakon udaje za voljenog čoveka? Da li je „bračni“ dnevnik koji joj je Šuman dao na dan venčanja puki odraz njegove želje da sačuva pojedinosti iz njihovog zajedničkog života ili način na koji kontroliše Klaru? Neizvesno je i da li postoji bezuslovna ljubav zasnovana na poverenju, samim tim što Klara, iako ne želi da poveruje u glasine o Šumanu, često pronalazi dokaze o njegovom neverstvu, sklonosti ka mladićima, koje zove „sunašcima“, ili zavisnosti od alkohola. Isto tako, nameće se pitanje da li je Klara pravilno postupila, poslavši Šumana u duševnu bolnicu nakon njegovog pokušaja samoubistva, posle čega više nije želela da ga poseti. Upravo joj to zameraju brojni biografi i poznavaoci muzike, dodeljujući joj ulogu „počinioca“, a ne „žrtve“ u braku sa Šumanom. Naposletku, pod velom tajne ostaje priroda Klarine veze sa četrnaest godina mlađim Johanesom Bramsom. Očigledno je među njima postojala ogromna privlačnost – no, ukoliko su bili zaljubljeni i posle Šumanove smrti mogli da ozakone svoju ljubav, nije jasno zašto su ostali samo prijatelji.

Autorka je poznatu ljubavnu priču vešto uklopila u istorijske činjenice i umetničke krugove toga doba. U galeriji likova smenjuju se čuveni muzičari, kompozitori, kao Franc List, pisci poput Hansa Kristijana Andersena, kao i evropski vladari. Svaki lik ima

IAKO ČESTO NESIGURNA U SVOJ TALENAT, KLARA ŠUMAN JE KORAČALA KROZ ŽIVOT KAO NEUSTRAŠIVA ŽENA, VISOKO UZDIGNUTE GLAVE

svoje opravdano mesto u odnosu na Klaru, bilo da je reč o umetničkom rivalstvu, mecenama ili značajnim koncertima.

Izvanredno je opisana epizoda iz maja 1849. godine, kada je izbila oružana pobuna protiv saksonskog kralja. Klara i Šuman su sa najstarijom ćerkom pobegli, ali se ona, uprkos poodmakloj trudnoći, vratila u Drezden po ostalu decu i služavku. Zabeleženo je kako se susrela sa naoružanim pobunjenicima koji su je bez reči pustili da prođe. Upravo tako je u ovoj romansiranoj biografiji prikazana Klara Vik, kasnije Šuman. Iako često nesigurna u svoj talenat i spremna da udovolji svima osim sebi, ona je koračala kroz život kao neustrašiva žena, visoko uzdignute glave. ■

Piše: Olivera Nićiforović

Čerčil: zločinac i heroj

Knjiga Dani slave i očaja Erika Larsona opisuje godinu u kojoj je Vinston Čerčil pokazao svetu kako

izgledaju hrabrost i istinsko vođstvo

Piše: Nevena Milojević

Ono što je za Beograd bombardovanje 1999. a za Njujorčane 11. septembar 2001, za stanovnike Londona su nemački vazdušni napadi 1940–1941. Napad na prestonički grad, presedan, sumrak sveta koji je postojao dotad, neizvesnost i možda konačni kraj dotadašnjeg poretka, sve je to sažeto u knjizi Dani slave i očaja Erika Larsona: pedeset sedam uzastopnih noći bombardovanja, a zatim sve žešći dnevni napadi tokom sledećih šest meseci. U tom haosu isplivao je jedan čovek koji treba da vodi naciju.

Ovo nije još jedna knjiga o Čerčilu. Ovo je intimna priča o tome šta su Čerčil i njegova okolina svakodnevno preduzimali da izdrže Hitlerovu čeličnu oluju. Politička previranja, ljubavne intrige, niz poznanstava i slučajnosti koje će predodrediti rat, političkih malverzacija, spletki i medijskih hajki. Tokom te godine Čerčil je postao Čerčil, buldog s cigarom kog svi mislimo da poznajemo, koji drži velike govore i pokazuje svetu kako izgledaju hrabrost i istinsko vođstvo.

Nakon usporenog Čemberlena, koji je bio ozbiljan i oprezan, novi premijer je, u skladu sa glasom koji ga je pratio, bio razmetljiv, energičan i potpuno nepredvidiv. Generali, ministri i osoblje često su imali sastanke s Čerčilom dok je bio u kadi, jednom od omiljenih mesta za rad. Čerčil je lutao hodnicima u crvenom kućnom mantilu, sa šlemom na glavi, obuven u papuče s pomponima. Takođe je rado

nosio nebeskoplavo „odelo za uzbunu“, kombinezon koji je sam osmislio i navlačio za tren oka. Osoblje je taj kombinezon zvalo Čerčilovim „štramplicama“.

Dva dana pošto je stupio na dužnost, trideset sedam britanskih bombardera napalo je nemački grad Menhengladbah u nemačkoj industrijskoj oblasti Rur. Gebels je fiksirao Čerčila kao svog neprijatelja broj jedan, i to je između ostalog uticalo da bude prepoznat kao kandidat za premijera u jeku nemačkog napada na Poljsku, iako su ga i tad smatrali kontroverznim i nepouzdanim izborom u Britaniji. Niko ga nije voleo, a on nije imao problem da bude neomiljen. Amerikanci su prezali od njega, kralj Džordž je obožavao prethodnog premijera Čemberlena koji je još bio cenjen, iako su smatrali da mu nedostaje preduzimljivosti za ovakav istorijski trenutak. Nije ga čak volela ni britanska aristokratija.

Pa ipak, u najkritičnijem trenutku za Britaniju, pred dvanaestomesečno bombardovanje kada je London gotovo satrven a Britanija bila pred kapitulacijom, svi su znali da mogu da se pouzdaju samo na naizgled svojeglavog i nepredvidivog Čerčila. Ono što je zbunjivalo domaću javnost mora da je isto tako unosilo nemir neprijatelju. Takvi kvaliteti koji u vreme mira bodu oči, u vreme rasula su preko potrebno ludilo koje se graniči sa genijalnošću: ingeniozni politički zaključci i nepredvidivi ratni manevri. Kažu da se u vreme velikih kriza najbolje osećaju šizofrenici i neurotici. Čerčil je jedini bio dovoljno lud da se prihvati posla. Uspeo je da, dok se urušavaju sve osnove državnosti i diplomatije, podesi celokupni državni i ratni aparat prema svom nahođenju.

A bilo je i neočekivane utehe u njegovom karakteru. Po autorovim rečima, Čerčilova velika vrlina bila je perspektiva, koja mu je omogućavala da pojedinačne događaje razdvoji i da rđavo raspoloženje za tren oka pretvori u smeh. Imao je vanredan smisao za (crni) humor; dok se sve raspadalo, on je umeo smehom da pruži davno potrebno rasterećenje. A bio je i neverovatno ubedljiv. Ubedio je

Amerikance da uđu u rat, celu naciju da ne očajavaju. Čak su i Nemci zazirali od njegovih obraćanja na radiju koja su sva bila remek-dela javnog govora i ubedljivosti.

Iza maske klovna i ekscentrika krila se kompleksna, monolitna ličnost koja je predodredila jedan rat i oblikovala jedan vek. Dani slave i očaja je društvena studija jednog od onih prekretničkih trenutaka u istoriji koji su ili sami iznedrili ili koje je na svojim plećima poneo jedan čovek. I svim kovitlacima interesa, napetosti i tenzija, koji uzmu danak kada vreme iskoči iz ležišta i odnese sve bestraga, dok neko čeličnom rukavicom ne zaustavi taj vrtlog rata i bezumlja. ■

OVO JE INTIMNA PRIČA

O TOME ŠTA SU ČERČIL

I NJEGOVA OKOLINA

SVAKODNEVNO

PREDUZIMALI DA IZDRŽE

HITLEROVU ČELIČNU

OLUJU

Smrt u Pont Avenu Žan-Lika Banaleka,

Modernu verziju klasičnog detektivskog romana koja je osvojila publiku širom sveta

Svetski bestseler prodat u više od milion primeraka Smrt u Pont Avenu Žan-Lika Banaleka bio je tema devedeset pete tribine Laguninog književnog kluba. O ovoj knjizi su razgovarali novinarka Dragana Kovačević i Đorđe Bajić, pisac i književni kritičar.

Prošle su dve godine otkako su komesara Dipena, svojeglavog ljubitelja pingvina, kofeinskog zavisnika i rođenog Parižanina, za kaznu premestili „na kraj sveta“: u Konkarno na obali Bretanje, gde se nikad ništa ne dešava osim navale turista u letnjoj sezoni. Tog vrelog julskog jutra, međutim, uporna zvonjava mobilnog telefona ometa Dipenov ritual ispijanja prve dnevne kafe. Na drugom kraju žice nesnosni glas inspektora Kadega obaveštava ga o brutalnom ubistvu koje je šokiralo obližnji idilični gradić Pont Aven, poznat po slavnoj slikarskoj koloniji. Ostareli vlasnik legendarnog hotela Sentral, u kojem su stanovali Gogen i drugi veliki slikari, brutalno je izboden. Ko je ubio devedesetjednogodišnjeg starca i zašto? Šta se događalo u poslednjim danima njegovog života?

Kada je ubrzo zatim pronađen i drugi leš na bretonskoj obali, Žorž Dipen shvata da je pred njim slučaj neslućenih razmera. I dok se pritisak javnosti povećava, a stanovnici gradića tvrdoglavo ćute, komesar Dipen otkriva tajanstven i spektakularan trag…

BRETANJA KAO JUNAK

D.K.: Roman je pre svega interesantan zato što autor piše pod pseudonimom, opsednut je predelom i opisima, a detektiv je veliki hedonista, obožava kafu i svoje dnevne rituale, i netipičan je junak ovakvih knjiga. Detektivi su obično razvedeni, alkoholičari, a komesar Dipen uživa u životu. Nasuprot tome postoji zločin, kod Agate Kristi takva je postavka da svi mogu biti ubice.Tako je i u ovom romanu: svako može biti ubica uglednog starijeg hotelijera, i članovi njegove porodice i neko iz njegovog okruženja, što radnju čini napetom do samog kraja. Knjiga obiluje i humorom, koji nije napadan, blag je, ali se dobro uklapa sa napetošću rešavanja zločina, jer su se desila čak dva ubistva za četiri dana, koliko i traje radnja celog romana. Svi vole autentične priče, spominjanje slikara daje draž, a služi i kao okidač, kao okosnica radnje romana.

Đ.B.: Banalek je smestio radnju u Bretanju koja deluje ušuškano, mirno, kao deo Francuske u kojem se

ne dešavaju ubistva ili bilo kakve misterije te vrste, čime je na neki način dao omaž Agati Kristi, koja je volela da radnje svojih misterija smešta u mala engleska mesta koja na prvi pogled deluju uspavano, kao da u njima nema „niskih strasti“, okolnosti koje će dovesti do ubistva, a zapravo ih ima. Smrt u Pont Avenu bih nazvao i turističkim romanom, jer čitajući ovaj roman, upoznajemo Bretanju.

MEŠAVINA FIKCIJE I STVARNIH ELEMENATA

Pont Aven je zaista bio gradić u kojem su se okupljali umetnici kao što su Gogen, Bernar, Serizje, a potom je izmaštana priča o Gogenovoj nepoznatoj slici koja je visila duže od jednog veka na zidu restorana hotela.

Đ.B.: Kombinovanje istorijskih činjenica i fikcije je, rekao bih, postao trend.Ako volite umetnost, francuske slikare, u ovom romanu možete saznatipodatke koje možda niste znali, ali je to urađeno vrlo diskretno, a ipak dovoljno da vas zainteresuje da potražite na Guglu umetnička dela koja se spominju, pročitate o Gogenovom boravku i stvaranju u Pont Avenu, uz izmaštani detalj koji je pogonsko gorivo za misteriju u romanu.

D.K.: Autor opisuje Dipena kao visokog, krupnog, nosi polo majicu i farmerke, po čemu se razlikuje od uobičajenih detektiva na koje smo navikli, koji su obično „zapušteni“. Dipen voli da se osami, da sedi na klupi kraj mora dok razmišlja o slučajevima koje rešava, a ta mirnoća i izolovanost koje traži nisu u skladu sa profesijom kojom se bavi.

Đ.B.: Komesar Dipen je vrlo metodičan, obazriv je, nema ništa brutalno u njemu, kao u školi tvrdih krimi romana, zbog čega bi se ovaj serijal možda dopao i onima koji ne čitaju kriminalističke romane. ■

LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB

Glumica i spisateljica

Tijana Kondić, čiji novi

roman Buka

čitamo u izdanju Lagune, smatra da dobru književnost

odlikuju iskrenost i autentičnost, i otkriva koja su joj dela pomogla da pronađe svoj glas

Razgovarala:

Traganje za istinom

Glumicu i spisateljicu Tijanu Kondić javnost je upoznala pre dve decenije kao Natašu, u istoimenom filmskom ostvarenju glumca i reditelja Ljubiše Samardžića, za šta je nagrađena prestižnim priznanjem „Zlatna arena“, kao najmlađa dobitnica u istoriji dodeljivanja te nagrade. Tada je imala samo 16 godina. U međuvremenu, predstavila je publici i svoj spisateljski dar. U izdanju Lagune čitamo njen drugi roman Buka.

Kako ste počeli da pišete? Zašto Vam je taj vid umetnosti, pored glume, bio neophodan?

Pisanje je došlo kao prirodan sled potrebe da se izrazim. Za vreme i nakon studija svetske književnosti nisam imala ambiciju da postanem pisac, ona je došla mnogo godina kasnije. Verujem da je za kvalitetan spisateljski rad, pored dara, potrebno i životno iskustvo. Ovaj oblik umetnosti mi je upravo bio neophodan da u celosti prihvatim i razumem sebe i svoje biće, kao i okolinu oko sebe i skupim dovoljno hrabrosti da stvaram nove književne svetove u kojima je često zanimljivije opstajati nego u realnosti.

Rekli ste jednom prilikom da je priča Vašeg novog romana Buka nastajala dugo, inspirisana jednim istinitim događajem koji Vam se desio. Kako je izgledao taj stvaralački proces, koliko ste se tokom njega menjali i kakvi ste iz njega izašli? Šta Vam je pisanje Buke donelo?

Da, ova priča je nastajala godinama, inspirisana događajem koji mi se desio, s tim što je veliki deo domaštan.

Proces je bio mukotrpan, izolovan, zahtevan. Smatram da svako kvalitetno delo zahteva vreme i posvećenost. To je najvažnije što sam naučila dok sam pisala Buku. Pre svega, pisanje je zahtevan posao, potrebno je traganje unutar sebe, potrebni su nebrojeni sati pisanja, čitanja i drugih autora, prepravki, razmišljanja, postavljanje pitanja. Menjala sam se zajedno sa rukopisom na kojem sam radila, otkrivala svoje granice ili ih širila, dopuštala sebi sve ono što sam možda na početku smatrala teškim i nedostižnim. Najvažnije je nikada ne odustati. Ova priča je tokom godina prošla dosta formi. A ja sam u jedno bila sigurna – da ću je završiti i naći način da ispričam ono što želim i što me je intrigiralo godinama. Ne mogu da kažem da sam pronašla odgovor, ali sam zato došla do zaključka da odgovor nije ni potreban. Važno je istrajati u procesu, ne odustati od ideje i beskompromisno se boriti za ono što želimo da izrazimo. Ovaj roman mi je doneo mir i uspeh da iznedrim priču koju sam dugo godina nosila.

Ko je glavna junakinja Vašeg romana i sa čim se suočava u ovoj priči?

Milica Vujović, protagonistkinja romana Buka, pisac je, idealista, žena koja veruje u ideale i ne odustaje od njih. Ona se najpre sukobljava sa unutrašnjim konfliktima i strahovima. Pisanjem pravi novi, imaginarni svet u kojem pokušava da opstane. Bežeći od sebe, nailazi upravo na ono neizbežno – svoje strahove. Na putu da reši problem sa bukom u zgradi, kako bi nastavila da piše i završila svoj stvaralački rad, Milica upoznaje paletu likova, stanara zgrade u koju se dose-

lila, nadajući se da će joj novo mesto za život doneti nov život, mir, početak nečeg za čim žudi. Upadajući, pre svega, u emotivni trougao sa predsednicom kućnog saveta, gospođom Ružić, koja joj postaje bliska i preuzima ulogu majke i Andrejom, introvertnim umetnikom, muzičarem, Milica upoznaje sebe, otkriva ko je zapravo. Iznenađujući samu sebe, upada u niz konfliktnih situacija sa komšijama, boreći se sa sopstvenim demonima, otkriva svoju ranjivost, rane iz detinjstva, bol, strahove, anksioznost koji je navode na najtežu bitku – bitku sa samom sobom.

Postoji li ideja da Buka bude ekranizovana, s obzirom na to da je priča filmična?

Priča je izuzetno filmična i ima veliki potencijal da se ekranizuje. Pisana je filmskim jezikom, junaci su višeslojni i bili bi veliki izazov za svakog glumca. Teme koje se obrađuju u ovoj priči su univerzalne, ali prikazane kroz intimnu perspektivu, što zaplete čini bližim publici. Ideja za ekranizaciju je u povoju. Toliko smem za sada da otkrijem.

PISANJE MI JE BILO

NEOPHODNO DA U

CELOSTI PRIHVATIM I

RAZUMEM SEBE I SVOJE

BIĆE, KAO I OKOLINU OKO

SEBE I SKUPIM DOVOLJNO

HRABROSTI DA STVARAM

NOVE KNJIŽEVNE SVETOVE

Maja Šarić

Foto: Laguna

Za čim u književnosti tragate kao pisac, a za čim kao čitalac?

Čini mi se da u književnosti tragam za istinom i autentičnošću, i kao pisac i kao čitalac. Neizmerno me uzbuđuje ljudska priroda i psihologija, naročito ona izvitoperena, marginalizovani likovi i neobične priče koje mogu početi jednostavno, kao bilo koji običan događaj. Veština pisanja je u tome da se nađe način kako da se taj niz događaja poveže i prikaže publici. Prava umetnost pričanja leži u načinu podražavanja.

Koja je to knjiga iz detinjstva i mladosti koju posebno pamtite i volite? I zašto je baš ona za Vas najvažnija?

Knjiga koja je u najranije doba na mene ostavila utisak bio je roman Sofijin svet norveškog autora i profesora Justejna Gordera. Izuzetno mi se dopao njegov način naracije i ideja koja je obrađena. Ovaj roman je zapravo kurs filozofije prikazan i ispričan na veoma maštovit način. Čini mi se da mi je ovaj roman probudio svest i doveo da saznanja da je u književnosti sve dozvoljeno. To me je inspirisalo da čitam i druga njegova dela i danas mi je jedan od najomiljenijih pisaca.

Postoji li još neka knjiga koja je na Vas posebno uticala, toliko da Vam je promenila pogled na svet?

Zapisi iz podzemlja, F. M. Dostojevski

Boja vode, Džejms Mekbrajd

Čarobni breg, Tomas Man

Buka i bes, Vilijam Fokner

Čiča Gorio, Onore de Balzak

Knjige generalno menjaju svest čoveka, bude kreativnost. Ne bih mogla da izdvojim jedno delo posebno. Verujem da su sve knjige koje sam pročitala mnogo uticale na moj stil i pronalaženje „sopstvenog glasa“.

Klasik kome se uvek vraćate?

U pitanju su dela autora ruskog realizma.

Koji savremeni pisci su Vam u poslednje vreme privukli pažnju?

Nažalost, slabo čitam savremenu književnost. Izdvojila bih japanskog autora Harukija Murakamija. Izuzetan um.

Koji književni junak Vam je toliko inspirativan da biste voleli da njegova priča oživi na filmskom platnu?

Svakako bi to bio Jozef K. ili Gregor Samsa, likovi iz dela Franca Kafke. Jedan od njih je već oživljen 1991. u filmu Stivena Soderberga Kafka maestralnim tumačenjem britanskog glumca Džeremija Ajronsa. Muzika Klifa Martineza u filmu je nestvarna. Ova tematika je vrlo inspirativna i mogla bi da posluži i za novu verziju ekranizacije i kod nas.

Čitate li autobiografije i postoji li neka koja Vam se posebno dopala?

Autobiografija je po mom mišljenju nezahvalna forma i uvek subjektivna. Nisam joj naklonjena.

Ako biste ipak napisali svoju, kako biste je nazvali?

Ako se ikada usudim na tako nešto, možda bi odgovarao naslov Teatar apsurda. ■

1. 2.

3. 4. 5.

GOROSTAS FRANCUSKE KNJIŽEVNOSTI

mljivog zapleta, sreća i patnji koje preživljavaju glavni junaci, bila je da sačuva vrednosti francuske kulture kada su promene i ekspanzije doprinele da se poruše mnoge građevine koje su građene u tradicionalno francuskom gotskom stilu. Njegov roman koji je deep down lična ljubavna pesma katedrali je podstakao nastajanje pokreta za očuvanje i revitalizaciju gotičke arhitekture.

pročita ovu priču, ostaje joj veran. Tako je to sa velikim romanima koji svojom jačinom pronađu put do čitalaca. I nije tačno da bestseleri nisu vredni, naprotiv. Dobar bestseler uključuje volju čitalaca, koja, nošena zaljubljenošću u knjigu, plovi literarnim okeanom kroz vekove. Jedan od razloga uspeha ovog dela je što su u njemu spojene gotika, zagonetnost i istina.

Još se sećam nastavnice od koje sam u četvrtom razredu osnovne

škole prvi put čula za roman Bogorodičina crkva u Parizu Viktora Igoa. Pričala nam je o njemu sa strahopoštovanjem, ali uz veliku dozu romantičnosti. U njenom predstavljanju je roman delovao grandiozno, što se i potvrdilo kada sam ga pročitala prvi put. Ne mogu reći šta je bolje – sama zamisao, zaplet ili njihovo sprovođenje na zanimljiv, čak maestralan način.

Bogordičina crkva u Parizu bio je Igoov prvi pravi dugi roman. Napisao ga je 1831. godine. Istorijski likovi se spominju, ima i izmišljenih (koji su, u stvari, glavni). Likovi su svakako važni, ali glavna potka ovog romana je Pariz, taj očaravajući grad, koji je preživeo i pregurao svašta ostajući, šta god da se desilo, svetionik Lepote. Ne postoji lepši grad od njega, a Igo mu je kroz prikaz srednjevekovnog spektra i gotske katedrale Notr Dam načinio večni spisateljski spomenik.

Igo je bio fasciniran velelepnošću katedrale, crkve posvećene Bogorodici, a jedna od njegovih ideja, pored zani-

Čitalac se emotivno unosi u tragičnu ljubav koju prema lepoj Romkinji Esmeraldi gaji jedan od najpoznatijih likova u književnosti – grbavi zvonar Kvazimodo. U atmosferi srednjeg veka, peripetije, strast i žrtva deluju još misterioznije i intenzivnije. Viktor Igo nije imao formalno obrazovanje iz srednjevekovne istorije i književnosti, ali se može smatrati srednjevekovnim avant la lettre. Igo je, čak, bio član raznih komiteta za očuvanje starih zgrada u Francuskoj a pisao je i članke kritikujući „vandale arhitekture“ koji su rušili srednjevekovne zgrade širom zemlje u ime progresa i profita. Stoga su posvećenost i ljubav pisca, koji su utkani u tekst, doprineli njegovoj autentičnosti i živosti.

Lik grbavca Kvazimoda i prikaz Notr Dama su primeri kako Igo kombinuje lepotu i ružnoću, što čitaoca navodi da dublje razmisli o temama romana. Tu je, na prvom mestu, tema slobodne volje nasuprot determinizmu. Takođe, propadanje fasade starog zdanja je za Igoa simbol morala koji je spao na niske grane.

A fasada! Raskošna, zastrašujuća, simbolična, svojeglava, zmajevita, čudovišna, gmizava, prelepa, čipkasta, gizdava, tamna, svetla, bela, crna, zavisi od svetla, zavisi od duše posmatrača! Sve je to fasada Notr Dama!

Kvazimodo i Esmeralda ostaju u čitaočevoj svesti i mašti zauvek. Ko jednom

Doskoro se pak nije znalo da roman zaista prenosi istinitu priču, mada su se pređašnji čitaoci njoj nadali, osećajući je. Naime, slučajno otkriće u Kornvol Hausu je, izgleda, otkrilo pravog grbavca iz Notr Dama.

Igoa je, kako se analizom došlo do zaključka, za lik Kvazimoda inspirisao francuski državni skulptor koji je bio angažovan da radi na restauraciji pariske katedrale. To je u memoarima, koji su vlasništvo galerije Tate Britain, opisao britanski skulptor Henri Sibson, koji je takođe radio na restauraciji.

Svi umetnici koji su učestvovali u restauraciji su privremeno živeli u šestom pariskom arondismanu, a Igo je često išao u Notr Dam dok je smišljao roman, te je inspiraciju za lik Kvazimoda imao bukvalno pred očima.

Tako je jedno moderno otkriće samo potvrdilo veličinu ovog klasika – u njemu su utkani i mašta i stvarna patnja. ■

POSVEĆENOST

Piše: Ana Atanasković za portal infoprevodi.com

Osim što je priča sa zanimljivim zapletom, puna sreće i patnji koje preživljavaju glavni junaci, Bogorodičina crkva u Parizu Viktora Igoa je i piščeva ljubavna pesma velelepnoj pariskoj katedrali

BIBINE AVANTURE SU I MOJEAVANTURE

Povod za razgovor sa makedonskom autorkom za decu i mlade Biljanom Crvenkovskom su čarobne knjige iz serijala o devojčici Bibi i njenom svetu

Razgovarala: Iva Burazor

Foto: Kire Galevski

Biljana Crvenkovska je jedno od vodećih imena makedonske literature za decu i mlade, a njene knjige iz serijala o devojčici Bibi, njenom drugaru Bobiju i njihovim avanturama veoma su čitane i kod nas. Kako su nastajali ovi junaci, koliko je važna mašta za uspešno odrastanje i šta mališani mogu da nauče iz njenih knjiga, Biljana je otkrila u razgovoru za Bukmarker.

Kako su nastali junaci Bibi i Bobi i njihove avanture?

Sve je počelo u proleće 2017, kad su me pozvali momci iz produkcije Bibin svet – koja tada još nije nosila to ime. Kad sam stigla kod njih, pokazali su mi crtež – to je bila Bibi, koju je već nacrtao The Mičo, i već je imala ime. Pitali su me da li bih želela da osmislim lik i da napišem priče, scenarija za crtaće, pa onda i slikovnice. Prihvatila sam, naravno, iako sam im napomenula da će svi misliti da sam nazvala Bibi po sebi. Počeli smo sa Bibinom azbukom, pa sam smišljala druge likove. Bobi je nastao logično – trebao nam je dečak koji bi bio Bibin najbolji drug. Interesantno u celoj priči je što se i moj najbolji drug iz detinjstva zove Bobi. Zazija je nacrtao The Mičo, pa sam onda izmislila da je to mali vanzemaljac s planete Zaz, zatim su došli i drugi zazulčići kao Zina i Deda Mraz s planete Zaz i tako dalje.

Bibi je vrlo slična meni kad sam bila dete, nije neka devojčica-princeza u ružičastoj haljinici. Ona voli sport. Možda nisam igrala fudbal i trenirala karate, ali nije bilo drveta na koje se nisam popela. Voli prirodu i životinje i mrzi nepravde i „bullyje“ – isto kao ja. Ali ipak, kreiranje mnogih stvari u pričama je timski

rad, jer ima mnogo priča, mnogo različitih segmenata, pa sada već imamo i druge pisce i scenariste. Sama ne bih sve to postigla, posebno jer pišem i druga scenarija, ostale knjige za decu i za odrasle, a uz to vodim i vlastitu izdavačku kuću Čudna šuma. Svakako, Bibin svet je značajan segment mog rada i Bibine avanture su i moje svakodnevne avanture.

Šta je najvažnije što želite da deca nauče iz Vaših knjiga?

Najvažnije je da nauče, svakako, koje su prave vrednosti u životu. Da je važno prijateljstvo, da se poštuju stariji i ljudi koji su različiti od tebe, da se čuva priroda i naša planeta, da se vole životinje… I da za sve u životu treba da se potrudiš da stekneš – ništa ne pada s neba, kao i da pravo bogatstvo nije u materijalnim stvarima i da novac ne kupuje sreću. Ovo sve je možda malo previše, ali nadam se da će deca shvatiti bar nešto od ovoga – jer sve moje knjige za decu sadrže značajne poruke.

Čitajte i maštajte, maštajte i čitajte – samo tako možete biti srećni i uspešni

Zašto je važna mašta i kako ona može da poboljša svet?

Mašta je „glavni krivac“ za svu umetnost, nauku, filozofiju, za sve izume i za sve lepo što su stvorili ljudi na ovom svetu. Mašta nas vodi napred prema zvezdama, u beskonačna prostranstva, a nedostatak mašte, prema meni, vodi u zavist, zlobu, otimanje tuđeg, u uništenje naše planete, u rat… Ili se tako meni čini, ne znam. Zato je važno da deca više maštaju, a to može da se postigne samo ako mnogo čitaju.

Zbog čega je važno da deca čitaju? Kako deci danas približiti književnost?

Svet je postao prilično brz. Retko ko ima vremena da čita onako kako što smo mi čitali kad smo bili deca. Današnja deca imaju pregršt aktivnosti –strani jezici, sport, muzičke škole, svašta. U školi je naporno, pa onda domaći zadaci, lektire. Ostaje im malo vremena da pročitaju nešto zabavno, nema-

ju koncentraciju, a uvek su zanimljiviji crtaći, video-igre, društvene mreže… Svaka knjiga mora da bude dovoljno interesantna i interaktivna da im privuče pažnju. Da ima dobre ilustracije. A ako može da se „iskombinuje“ sa crtaćem, video-igrom ili ako traži od dece da urade nešto – još bolje. Naš zadatak nije lak, jer osim toga što treba da napišemo dobru priču, moramo da smišljamo i druge stvari kako bismo približili knjigu i književnost deci.

Imate li poruku za svoje čitaoce?

Poruka je jednostavna: čitajte i maštajte, maštajte i čitajte – samo tako možete biti srećni i uspešni. ■

Intervjui sa dinosaurusima / Intervjui sa životinjama

Naši neustrašivi reporteri love ekskluzivne priče o divljim životinjama i intervjuišu najčuvenije dinosauruse da bismo saznali ko su, gde žive, čime se hrane, kao i mnoge druge zanimljivosti. ■

Nisam nestao –Kašel Gurli

Život ljubimca nije uopšte lak, pa je muka naterala psa da pobegne i postane vuk samotnjak. Ali kako će reagovati kad vidi vlasnicu, ovaj bivšu vlasnicu s novim psom? ■

Otkačena škola 6

Upozorenje: Čitajte pažljivo i sa razumevanjem jer imamo dojavu da će uskoro u školama biti i test o poznavanju Perice i društva. ■

Tajna čuvana decenijama

prostranstva sa neverovatnim darom za letenje nasleđenim od majke. Njeno detinjstvo bilo je savršeno, uz sestru i druga Nikolasa Kroforda.

Rat traje, a Skaj se pridružuje britanskim snagama. Napušta rodni kraj i odlazi.

Zabeleženo na

Knjiga koja je obeležila čitalačku godinu Radmile

Marković

(@sa.knjigom.na.ti)

Diorova tajna Nataše

Lester čudesna je i uzbudljiva priča o izgubljenoj ljubavi, ženskoj snazi i strahotama

Drugog svetskog rata

Pročitala sam mnogo knjiga o Drugom svetskom ratu i hrabrim poduhvatima žena tokom borbe za preživljavanje. Iskreno, pomislila sam da je ovo samo još jedna na isti kalup, ispričana skoro na isti način, ali sam se prevarila. Zašto?

Ova knjiga je pravo malo blago. Posle čitanja knjige ostaju istorijske činjenice kojima možete da se bavite i istražujete, povezujete i pronalazite junake ovog romana u stvarnim osobama.

Priču iz sadašnjosti priča konzervatorka tekstila Kat Žurdan, a iz prošlosti Skaj Penrouz.

Kada jednog dana u ormaru svoje babe pronađe šezdeset pet originalnih hailjina Dior poređanih po godinama počev od 1947. godine, Kat preispituje sve što je znala o babi Margo Žurdan. Možda postoje dve Margo Žurdan rođene istog dana, sa identičnim ulogama tokom Drugog svetskog rata?

Paralelno teče priča u prošlosti koju vodi Skaj, hrabra devojčica, potom i žena koja je odmalena volela nebeska

ATA (Air Transport Auxilary) je njen cilj iako je prošla mnogo muka dok ga nije ispunila. Nataša Lester nam je blisko približila patnje žena koje su doživljavale omalovažavanja i ismevanja kad bi se odvažile da rade „muške“ poslove, pa čak i kad bi branile zemlju od neprijatelja. Letenje je bilo dozvoljeno ženama samo uz posebne uslove, a najmanja greška skupo ih je koštala. Letele su bez radija i instrumenata, služile su se samo vizuelnom orijentacijom.

U ovom romanu naići ćete na izuzetno hrabre i odvažne žene koje su zaista postojale i čije su sudbine utkane u likove, ali iako je Skaj izmaštana, možda je jedan od najboljih likova svih ratnih drama. Hrabrost, spretnost i spremnost svakog minuta samo su neke vrline koje su je pozicionirale tu gde jeste.

Najviše me je intrigirao razlog zašto se roman zove Diorova tajna umesto originalnog Pariska tajna. Katrin Dior samo je jedna od gorepomenutih hrabrih žena koje su zaista postojale i obeležile tu epohu, a i vreme posle toga.

Katrin Dior je bila članica pokreta otpora i zajedno sa mnogim ženama je završila u koncentracionom logoru Ravensbrik. Za svoje podvige dobila je Ratni krst i Legiju časti od Francuske i Kraljev orden za hrabrost u borbi za slobodu od Velike Britanije. Njen brat je Kristijan Dior, jedan od najpoznatijih kreatora svih vremena, pa su njegove haljine takoreći glavni nosioci romana u sadašnjosti.

Ovo je možda još jedna ratna drama koja priča o uspesima žena u Drugom svetskom ratu, ali istorijska pozadina i podaci koje je Nataša iskoristila za stvaranje ovog romana zaista su neverovatni. Otkako sam pročitala roman, na internetu pretražujem ATA, RAF, Diorove haljine, 161. eskadrilu, Poket otpora i koncentracioni logor o kojem se malo pričalo i koji gotovo nije ni pominjan.

Ako volite romane koji će vam pružiti priču i posle priče, ovo je upravo takav. Bilo je pravo uživanje čitati ga. ■

U OVOM ROMANU NAIĆI

ĆETE NA IZUZETNO

HRABRE I ODVAŽNE

ŽENE KOJE SU ZAISTA

POSTOJALE I ČIJE SU SUDBINE UTKANE U LIKOVE

Za leptiriće u stomaku

treba da budu od srca, emotivni i pažljivo odabrani

Svake godine širom sveta obeležava se Dan ljubavi, poznatiji kao Dan zaljubljenih. Za neke je 14. februar važan praznik, za druge samo još jedan dan. Sveti Valentin, kod nas Sveti Trifun, pravi je povod da obradujete voljenu osobu poklonom iz bogatog asortimana gift programa u Delfi knjižarama.

Tri Coastal je italijanski dobavljač artikala za negu i lepotu. Imaju segment divnih lakova, krema za ruke, setova za manikir, aksesoara, četki, češljeva, veoma maštovito upakovanih soli za kupanje, spa kompleta… Svetlucavo, mirisno i nežno.

Mad Beauty setovi za negu lica i tela, maske, šminka sa motivima poznatih licenci – Dizni princeza, serija Prijatelji ii Mandalorijan, serijala Zvezdani ratovi, vrlo su neobični i kvalitetni britanski artikli. U okviru ovog dobavljača možete naći i putne setove, zanimljive trake za kosu, maske za negu određenih delova tela.

Fenomenalni artikli britanskih dobavljača Widdop i CGB okupljeni su u kolecije „Mad Man“, „Harvey Makin“, „Dapper Chap“. U pitanju su korisne sitnice, praktične i divno upakovane: neobična dugmad za košulje, dodaci za brijanje, negu brade i brkova, čišćenje cipela, putni setovi, alat za svaki dan, čaše za poneti, društvene igre, duhoviti natpisi za radne stolove… ■

Priredila: Iva Burazor

Pokloni u februaru

SKRAB ZA DONJI DEO LEĐAMS BEHAVE MAD Beauty

SENKE ZA OČI - MINNIE MAGIC paleta 10 boja, MAD Beauty

SAPUN - STAR WARS, Storm Trooper, MAD Beauty

Sve artikle možete pronaći u Delfi knjižarama i na sajtu delfi.rs.

SET ZA ČIŠĆENJE CIPELA The Dapper Chap , CGB

IGRA - „MAD MAN“ Night, Widdop & Co.

NESESER PARTY COLLECTION Tri Coastal Design

DUGMAD ZA MANŽETNE Harvey Makin, Widdop & Co.

SET ZA KUPANJE 4SIMPLE PLEASURES Tri Coastal Design

Članovi Fejsbuk grupe

Delfi Kutak pročitali su

toplu i šarmantnu knjigu o otvaranju moderne

knjižare u Egiptu, zemlji gde nema nijedne

takve, a jedna čitateljka

podelila je sa nama svoje

utiske o ovoj priči, koja, više od svega, ukazuje

da reč ima moć da nas

okrene vlastitoj suštini

O POŽRTVOVANOSTI I

ENTUZIJAZMU U KNJIZI

LETOPIS JEDNE KNJIŽARKE U KAIRU

Nadije Vasif

Piše: Olivera Nedeljković

„Knjige su mnogo više od robe, a knjižare mnogo više od prodavnice“, misao je koju potvrđuje svako od osam poglavlja, koja uz predgovor i epilog čine memoarsko delo Letopis jedne knjižarke u Kairu Nadije Vasif, jedne od vlasnica Divana, nezavisne knjižare koja je u martu 2002. godine otvorena pod ovim simboličnim i višeznačnim imenom u glavnoj trgovinskoj i pešačkoj arteriji Zamaleka, živopisnog kvarta egipatske prestonice. Za ostvarenje jedne takve ideje u duboko patrijarhalnom društvu punom socijalnih i verskih napetosti, u vremenu nesklonom kritičkom promišljanju stvarnosti, a samim tim i čitanju, može se reći isto: bilo je to mnogo više od rizičnog poslovnog poduhvata kakav bi osnivanje knjižare predstavljalo negde na drugom mestu i u drugom vremenu.

Stoga je i topla, jednostavno ispripovedana, na momente istinski dirljiva i dramatična priča o nastanku knjižare koja će prerasti u knjižarski lanac, i sama mnogo više od istorije jednog preduzetničkog poduhvata. Iako prati ostvarenje jasne poslovne vizije, vlasnica i dokumentuje entuzijazam i napore da, zajedno sa svojim poslovnim partnerkama, ostvari svoj san i otvori savremenu, dobro snabdevenu i po zapadnim uzorima opremljenu kafe-knjižaru kakva do tada nije postojala u Kairu. Iako beleži ekonomske uspone i padove na specifičnom tržištu knjige i epizode sučeljavanja vlasnica sa birokratijom i cenzurom, Letopis jedne knjižarke u Kairu prerasta u važno svedočanstvo dalekosežne kulturne misije Divana. A još dublje značenje dobija kao svojevrstan ogled o požrtvovanosti, entuzijazmu i povezanosti njegovih vlasnica, posetilaca, kupaca i zaposlenih. Jer Nadija, njena sestra Hind i njihova dugogodišnja prijateljica Nihal, u stvaranju jedinstvene zajednice čitalaca i zaljubljenika u knjigu, prepoznale su vlastiti životni izazov.

Ove tri, po karakteru i interesovanjima veoma različite žene, posle porodičnih i emotivnih lomova, u Divanu su videle utehu, ali jedini način da reaguju na vlastito okruženje i poziciju knjige u njemu. I rešile su da se, uprkos predrasudama i preprekama koje je trebalo savladati, predaju ostvarenju svojih ambicija i probude atrofirane čitalačke navike u društvu koje na stranicama istorije slovi kao kolevka pismenosti. To je značajno uticalo na njihovu odluku da, postajući poslovni partneri, izgrade vlastiti brend i izbore se za prepoznatljivost i vidljivost.

Ne manji izazov predstavljali su zahtevni i malobrojni kupci, kao i osoblje sa svojim radnim navikama nasleđenim iz socijalističkog društva, pa im Nadija Vasif posvećuje epizode prožete humorom, ali i dubokim ogorčenjem. Govoreći o načinu na koji je knjižarski posao uticao na privatne živote svojih ambicioznih pokretača, ali i njihov lični razvoj, autorka nastavlja da niže zapovesti iz poslovnog kodeksa od koga vlasnice nisu odustajale ni u trenucima kada su morale da zatvaraju pojedine prodajne prostore.

„Divan“, ponosno ističe Nadija Vasif, „srdačno dočekuje i poštuje druge sa svim njihovim razlikama. Kao svaki dobar domaćin, poziva mušterije da ostanu još malo u njegovom kafeu. ... On spaja ljude i ideje.“

Predstavljajući čitaocu koji nikada neće kročiti među police Divana odeljak po odeljak matične, a zatim i knjižare koje su otvorene u narednim godinama, Nadija Vasif ga posredno upoznaje sa delokrugom poslova koji su mnogo širi, kompleksniji i zahtevniji nego što možemo i da pretpostavimo.

OVA TOPLA, JEDNOSTAVNO ISPRIPOVEDANA, NA MOMENTE ISTINSKI DIRLJIVA I DRAMATIČNA PRIČA O NASTANKU KNJIŽARE KOJA ĆE PRERASTI U KNJIŽARSKI LANAC MNOGO JE VIŠE OD ISTORIJE JEDNOG PREDUZETNIČKOG

PODUHVATA

Zapisujući, kako sama napominje, svoje uspomene kao svojevrsno ljubavno pismo Divanu, autorka istovremeno ispisuje i pohvalu svima koji se bave zanimanjem knjižara. Da na kraju još jednom parafraziramo rečenicu kojom započinje preporuka ovog štiva koje je na srpski jezik prevela Dubravka Srećković Divković: za svakog predanog bibliofila i posvećenog čitaoca, oni koji s ljubavlju obavljaju ovaj poziv jesu neuporedivo više od prodavaca. Zato što menjaju ovaj svet urušenih estetskih i etičkih načela, sporo, ali sigurno – knjigu po knjigu. ■

Poslednja kuća u Bespotrebnoj ulici Katrine Vord

Piše: Dunja Lozuk

Uskoro ćete u izdanju Lagune čitati mračni triler sa primesama horora koji je osvojio strane

top-liste

Poslednja kuća u Bespotrebnoj ulici autorke Katrine Vord je knjiga u kojoj vas već na prvoj stranici prolazi jeza. Horor fantastika može da uplaši čitaoce, ali najsnažniji narativi u žanru stvaraju nepokolebljiv osećaj nelagodnosti, a upravo to čini ovaj roman.

Ted Banerman živi sam sa svojom mačkom Olivijom u trošnoj kući na kraju slepe ulice. Nezaposlen je, mnogo pije i pati od nekoliko nedijagnostikovanih mentalnih poremećaja. Njegova ćerka Loren s vremena na

vreme dolazi da ga poseti, ali nikada ne izlaze iz kuće, a njihov odnos je uvek napet i često nasilan. Kada se žena po imenu Di useli u napuštenu kuću pored, Tedov život se pretvara u haos. Di očajnički pokušava da pronađe sestru koja je kidnapovana pre mnogo godina, i veruje da Ted ima veze sa tim nestankom.

U ovom romanu ništa nije jednostavno kako se čini na prvi pogled. Bogovi zakopani u šumi, misterija sporadičnog prisustva i mračnog raspoloženja

Tedove ćerke Loren, ljuti zeleni dečaci koji žive na tavanu i Olivija, mačka koja priča, čita, veruje u Boga i pati od disocijativnog poremećaja identiteta. To bi moglo zvučati zbunjujuće, ali sve je deo mračnog multiverzuma koji je autorka kreirala. Na kraju se sve kockice slože, ali je vožnja brza i neizvesna do poslednje stranice.

Sve u trošnoj kući u kojoj se odvija radnja je staro, prljavo ili pokvareno. Isto važi i za psihu likova koji u njoj obi-

tavaju. Jezivo propadanje spoljašnjeg sveta odražava njihovo mentalno stanje. Uprkos nepouzdanom pripovedaču koji ima svu kontrolu u ovom romanu, čitalac se ne oseća prevareno ili izmanipulisano, već uživa u serpentinama koje autorka stvara neizvesnim narativom. ■

VAŠ KNJIŽAR

Koliko se čitaoci oslanjaju na preporuke knjižara i kolika je odgovornost preporučiti nekome knjigu?

Svetlana Borković

Knjižara Miljakovac

(RK Beograd Miljakovac, Vareška 4, Beograd)

Svetlana Borković radi u Delfi sistemu od njegovog osnivanja. Na čelu Delfi knjižare na Miljakovcu je trinaest godina. Za knjižarski posao kaže da ga rade kolege koje su mu beskonačno posvećene, kao i da je njegova suština u svakodnevnom davanju i primanju. Knjižarstvo je, smatra Svetlana, stanje protkano ljubavlju, začinjeno biranim rečima i popunjeno jakim emocijama. Posetioci knjižare za nju nisu gosti, oni postaju deo onoga što zovemo dušom knjižare. Oni dolaze, odlaze i opet se vraćaju, napajaju dušu na vrelu znanja. Šire vidike, unose toplinu, dele lepotu bivstvovanja uz svaku pročitanu knjigu.

Postoje dve vrste ljubitelja pisane reči: oni koji unapred znaju šta žele i oni koji tragaju za nečim novim, nepročitanim, oslanjajući se na našu preporuku. Preporučiti knjigu jeste odgovornost, ali i sloboda deljenja nečega što je na nas ostavilo dubok trag ili nas je nečemu naučilo, ili nas pak zabavilo i opustilo.

Koju knjigu ste poslednju pročitali?

Poslednje što sam pročitala je Pun kofer priča savremenog autora Milana Ružića. Zadivio me je sa koliko topline i ljubavi je uhvatio ono neuhvatljivo u nama i oko nas. Pisac besedi: „Čoveka čine ljudskost i život u stalnom naporu da ne razočara sebe i Boga.“ Kaže za svoje priče, prenoseći ih i na nas: „(...) a one me greju u danima kišnim kada zahladne vreme i ljudi.“ Ima poseban dar da iznedri lepotu života i opstanka… a meni je knjiga kao drug, ona me prati, bodri, voli i vodi.

U Delfi sistemu ste od njegovog osnivanja, a baš u februaru Delfi knjižare pune četrnaest godina. Šta biste poželeli kao rođendansku želju?

Ljubav prema knjižarstvu traje trideset pet godina, sa Laguninim naslovima se družim iz vremena prvih izdanja, a u Delfi sistemu dočekujem četrnaesti rođendan. Delfi sistem je najlepši i najveći knjižarski sistem. U njemu rade kolege koje su beskonačno posvećene poslu. Želim da reklame naših knjižara decenijama svetle i obasjavaju vidike svih gradova u kojima se nalaze. Želim da novi naraštaji rastu, stasavaju, sazrevaju, a zatim svoja pokolenja uče uz najlepša Lagunina, ali i sva ostala izdanja koja mogu pronaći u Delfi knjižarama. ■