LETOPIS JEDNE KNJIŽARKE U KAIRU

Nadije Vasif

Piše: Olivera Nedeljković

„Knjige su mnogo više od robe, a knjižare mnogo više od prodavnice“, misao je koju potvrđuje svako od osam poglavlja, koja uz predgovor i epilog čine memoarsko delo Letopis jedne knjižarke u Kairu Nadije Vasif, jedne od vlasnica Divana, nezavisne knjižare koja je u martu 2002. godine otvorena pod ovim simboličnim i višeznačnim imenom u glavnoj trgovinskoj i pešačkoj arteriji Zamaleka, živopisnog kvarta egipatske prestonice. Za ostvarenje jedne takve ideje u duboko patrijarhalnom društvu punom socijalnih i verskih napetosti, u vremenu nesklonom kritičkom promišljanju stvarnosti, a samim tim i čitanju, može se reći isto: bilo je to mnogo više od rizičnog poslovnog poduhvata kakav bi osnivanje knjižare predstavljalo negde na drugom mestu i u drugom vremenu.

Stoga je i topla, jednostavno ispripovedana, na momente istinski dirljiva i dramatična priča o nastanku knjižare koja će prerasti u knjižarski lanac, i sama mnogo više od istorije jednog preduzetničkog poduhvata. Iako prati ostvarenje jasne poslovne vizije, vlasnica i dokumentuje entuzijazam i napore da, zajedno sa svojim poslovnim partnerkama, ostvari svoj san i otvori savremenu, dobro snabdevenu i po zapadnim uzorima opremljenu kafe-knjižaru kakva do tada nije postojala u Kairu. Iako beleži ekonomske uspone i padove na specifičnom tržištu knjige i epizode sučeljavanja vlasnica sa birokratijom i cenzurom, Letopis jedne knjižarke u Kairu prerasta u važno svedočanstvo dalekosežne kulturne misije Divana. A još dublje značenje dobija kao svojevrstan ogled o požrtvovanosti, entuzijazmu i povezanosti njegovih vlasnica, posetilaca, kupaca i zaposlenih. Jer Nadija, njena sestra Hind i njihova dugogodišnja prijateljica Nihal, u stvaranju jedinstvene zajednice čitalaca i zaljubljenika u knjigu, prepoznale su vlastiti životni izazov.

Ove tri, po karakteru i interesovanjima veoma različite žene, posle porodičnih i emotivnih lomova, u Divanu su videle utehu, ali jedini način da reaguju na vlastito okruženje i poziciju knjige u njemu. I rešile su da se, uprkos predrasudama i preprekama koje je trebalo savladati, predaju ostvarenju svojih ambicija i probude atrofirane čitalačke navike u društvu koje na stranicama istorije slovi kao kolevka pismenosti. To je značajno uticalo na njihovu odluku da, postajući poslovni partneri, izgrade vlastiti brend i izbore se za prepoznatljivost i vidljivost.

Ne manji izazov predstavljali su zahtevni i malobrojni kupci, kao i osoblje sa svojim radnim navikama nasleđenim iz socijalističkog društva, pa im Nadija Vasif posvećuje epizode prožete humorom, ali i dubokim ogorčenjem. Govoreći o načinu na koji je knjižarski posao uticao na privatne živote svojih ambicioznih pokretača, ali i njihov lični razvoj, autorka nastavlja da niže zapovesti iz poslovnog kodeksa od koga vlasnice nisu odustajale ni u trenucima kada su morale da zatvaraju pojedine prodajne prostore.

„Divan“, ponosno ističe Nadija Vasif, „srdačno dočekuje i poštuje druge sa svim njihovim razlikama. Kao svaki dobar domaćin, poziva mušterije da ostanu još malo u njegovom kafeu. ... On spaja ljude i ideje.“

Predstavljajući čitaocu koji nikada neće kročiti među police Divana odeljak po odeljak matične, a zatim i knjižare koje su otvorene u narednim godinama, Nadija Vasif ga posredno upoznaje sa delokrugom poslova koji su mnogo širi, kompleksniji i zahtevniji nego što možemo i da pretpostavimo.

OVA TOPLA, JEDNOSTAVNO ISPRIPOVEDANA, NA MOMENTE ISTINSKI DIRLJIVA I DRAMATIČNA PRIČA O NASTANKU KNJIŽARE KOJA ĆE PRERASTI U KNJIŽARSKI LANAC MNOGO JE VIŠE OD ISTORIJE JEDNOG PREDUZETNIČKOG

PODUHVATA

Zapisujući, kako sama napominje, svoje uspomene kao svojevrsno ljubavno pismo Divanu, autorka istovremeno ispisuje i pohvalu svima koji se bave zanimanjem knjižara. Da na kraju još jednom parafraziramo rečenicu kojom započinje preporuka ovog štiva koje je na srpski jezik prevela Dubravka Srećković Divković: za svakog predanog bibliofila i posvećenog čitaoca, oni koji s ljubavlju obavljaju ovaj poziv jesu neuporedivo više od prodavaca. Zato što menjaju ovaj svet urušenih estetskih i etičkih načela, sporo, ali sigurno – knjigu po knjigu. ■