GOROSTAS FRANCUSKE KNJIŽEVNOSTI

mljivog zapleta, sreća i patnji koje preživljavaju glavni junaci, bila je da sačuva vrednosti francuske kulture kada su promene i ekspanzije doprinele da se poruše mnoge građevine koje su građene u tradicionalno francuskom gotskom stilu. Njegov roman koji je deep down lična ljubavna pesma katedrali je podstakao nastajanje pokreta za očuvanje i revitalizaciju gotičke arhitekture.

pročita ovu priču, ostaje joj veran. Tako je to sa velikim romanima koji svojom jačinom pronađu put do čitalaca. I nije tačno da bestseleri nisu vredni, naprotiv. Dobar bestseler uključuje volju čitalaca, koja, nošena zaljubljenošću u knjigu, plovi literarnim okeanom kroz vekove. Jedan od razloga uspeha ovog dela je što su u njemu spojene gotika, zagonetnost i istina.

Još se sećam nastavnice od koje sam u četvrtom razredu osnovne škole prvi put čula za roman Bogorodičina crkva u Parizu Viktora Igoa. Pričala nam je o njemu sa strahopoštovanjem, ali uz veliku dozu romantičnosti. U njenom predstavljanju je roman delovao grandiozno, što se i potvrdilo kada sam ga pročitala prvi put. Ne mogu reći šta je bolje – sama zamisao, zaplet ili njihovo sprovođenje na zanimljiv, čak maestralan način.

Bogordičina crkva u Parizu bio je Igoov prvi pravi dugi roman. Napisao ga je 1831. godine. Istorijski likovi se spominju, ima i izmišljenih (koji su, u stvari, glavni). Likovi su svakako važni, ali glavna potka ovog romana je Pariz, taj očaravajući grad, koji je preživeo i pregurao svašta ostajući, šta god da se desilo, svetionik Lepote. Ne postoji lepši grad od njega, a Igo mu je kroz prikaz srednjevekovnog spektra i gotske katedrale Notr Dam načinio večni spisateljski spomenik.

Igo je bio fasciniran velelepnošću katedrale, crkve posvećene Bogorodici, a jedna od njegovih ideja, pored zani-

Čitalac se emotivno unosi u tragičnu ljubav koju prema lepoj Romkinji Esmeraldi gaji jedan od najpoznatijih likova u književnosti – grbavi zvonar Kvazimodo. U atmosferi srednjeg veka, peripetije, strast i žrtva deluju još misterioznije i intenzivnije. Viktor Igo nije imao formalno obrazovanje iz srednjevekovne istorije i književnosti, ali se može smatrati srednjevekovnim avant la lettre. Igo je, čak, bio član raznih komiteta za očuvanje starih zgrada u Francuskoj a pisao je i članke kritikujući „vandale arhitekture“ koji su rušili srednjevekovne zgrade širom zemlje u ime progresa i profita. Stoga su posvećenost i ljubav pisca, koji su utkani u tekst, doprineli njegovoj autentičnosti i živosti.

Lik grbavca Kvazimoda i prikaz Notr Dama su primeri kako Igo kombinuje lepotu i ružnoću, što čitaoca navodi da dublje razmisli o temama romana. Tu je, na prvom mestu, tema slobodne volje nasuprot determinizmu. Takođe, propadanje fasade starog zdanja je za Igoa simbol morala koji je spao na niske grane.

A fasada! Raskošna, zastrašujuća, simbolična, svojeglava, zmajevita, čudovišna, gmizava, prelepa, čipkasta, gizdava, tamna, svetla, bela, crna, zavisi od svetla, zavisi od duše posmatrača! Sve je to fasada Notr Dama!

Kvazimodo i Esmeralda ostaju u čitaočevoj svesti i mašti zauvek. Ko jednom

Doskoro se pak nije znalo da roman zaista prenosi istinitu priču, mada su se pređašnji čitaoci njoj nadali, osećajući je. Naime, slučajno otkriće u Kornvol Hausu je, izgleda, otkrilo pravog grbavca iz Notr Dama.

Igoa je, kako se analizom došlo do zaključka, za lik Kvazimoda inspirisao francuski državni skulptor koji je bio angažovan da radi na restauraciji pariske katedrale. To je u memoarima, koji su vlasništvo galerije Tate Britain, opisao britanski skulptor Henri Sibson, koji je takođe radio na restauraciji.

Svi umetnici koji su učestvovali u restauraciji su privremeno živeli u šestom pariskom arondismanu, a Igo je često išao u Notr Dam dok je smišljao roman, te je inspiraciju za lik Kvazimoda imao bukvalno pred očima.

Tako je jedno moderno otkriće samo potvrdilo veličinu ovog klasika – u njemu su utkani i mašta i stvarna patnja. ■

Posve Enost