LJUBAVNI ROMANI SU OZBILJAN KNJIŽEVNI PODUHVAT

Autorka bestselera

Sedam dana u junu

Tija Vilijams za

Bukmarker govori o izazovima sa kojima se susretala tokom pisanja duboko u materiji, samo sam pokušavala da reči na stranicama povežem sa slikama u glavi. Razmišljanje kako će knjiga biti primljena može da bude parališuće. Ali sam znala da će ova knjiga prodreti duboko, u mesta koja ranije nisam istraživala.

Vaša junakinja Eva piše popularnu fikciju, vampirske ljubavne romane, dok Šejn piše klasičniju fikciju, zbog čega je i njihovo iskustvo u književnoj zajednici drugačije. Možete li to da uporedite sa svojim iskustvom? Da li ste se ikad osetili obezvređeno? Da li Vas stavljaju u određenu, „manje vrednu“, „kliše“ kategoriju?

Razgovarala: Iva Burazor

Foto: Pauline St. Denis

Sxedam dana u junu Tije Vilijams je roman pun oštroumnih zapažanja o životu umetnika u savremenoj Americi, o radostima i kompleksnosti odnosa između majki i ćerki, a pre svega je urnebesna, romantična i seksi priča o dvoje pisaca koji otkrivaju svoju drugu šansu u ljubavi. U razgovoru s autorkom otkrili smo šta je bila inicijalna ideja za roman koji će biti adaptiran za TV seriju, kao i sa kakvim se izazovima susretala tokom rada na njemu.

Jednom ste izjavili: „Piši šta te provocira“. Šta Vas je isprovociralo, odnosno inspirisalo za pisanje ovog romana?

Ideja mi je pala na pamet jedne subote uveče, dok sam gledala Romea i Juliju – onu verziju sa Leonardom Dikapriom i Kler Dejns, naravno! Pomislila sam... šta bi bilo da nisu umrli na kraju? Šta da su ti divlji, smrtno zaljubljeni tinejdžeri otišli svako svojim putem i ponovo naišli jedno na drugo kao odrasle osobe? Da li prava ljubav ima rok trajanja? I koliko naizgled funkcionalnih, sabranih, pribranih odraslih hoda okolo sa skrivenim prošlostima i mučnim tajnama? Eva i Šejn su se rodili iz tih pitanja.

Jeste li slutili ovoliki uspeh knjige?

Veoma sam srećna što je knjiga ostavila utisak! Ali nisam imala pojma da će biti ovako uspešna. Dok sam bila

Kao pisac ljubavnih romana, nesumnjivo sam se osećala skrajnuto i kao da me ne shvataju ozbiljno! Pisanje ljubavnih romana je 1000% ozbiljan književni poduhvat. Kao što je Natanijel Hotorn rekao pre mnogo godina: „Lako čitanje je prokleto teško pisati“. Izgraditi priču sa likovima i vezama toliko ubedljivim i sočnim da se čitaoci izgube u toj ljubavnoj priči? To je umeće, veština, talenat. Ali u našem patrijarhalnom društvu zabava u kojoj većinski uživa ženska publika smatra se trivijalnom i tupavom. Što je, nedvosmisleno, glupost!

Eva dobija šansu da ekranizuje svoj vampirski serijal, ali uz „blagonaklon“ savet: da junaci budu belci jer je tržišno isplativije. Da li ste se susretali sa sličnim pokušajima izmene svojih dela?

To mi se nije dogodilo, ali prijateljima koji pišu epsku i naučnu fantastiku tražili su da im junaci budu beli. Izgleda da je nemoguće da publika poveruje u junake bilo koje druge boje kože u tom žanru! Svedočili smo kontroverzi što crna glumica tumači ulogu Male sirene u filmovanoj verziji. Ljudi su poludeli! Nisam pobornik prekrajanja i prilagođavanja priče kako bi bila prigodnija za belu publiku. Garantujem vam da nijednom belom autoru nikad nisu tražili da svoj rad prilagodi meni.

Zašto Vam je bilo važno da uključite i temu hroničnog bola u ovaj roman?

Borim se sa svakodnevnim hroničnim migrenama od devete godine. Pokušaji da se ponašam kao normalna osoba dok trpim nesnosan bol – pogotovo onaj koji je nevidljiv i težak – uticali su na svaki aspekt mog života, a posebno na veze. To je vrlo izolujuće. Oduvek sam želela da pišem o hroničnim migrenama, ali to je previše lično. Bila mi je potrebna knjiga Sedam dana u junu da skupim hrabrost i obradim tu temu.

Da li ste Vi i Eva slične u načinu na koji pišete?

Eva i ja imamo mnogo toga zajedničkog. Da budem potpuno iskrena: ja sam pisac i majka tinejdžerke koja živi u Bruklinu, sa dugogodišnjim, onesposobljavajućim migrenama i majkom crnom kreolkom. Ali ona uopšte ne liči na Lizet! Ali nismo slični pisci. Nisam sigurna da bih mogla da iznesem serijal od četrnaest knjiga. Ne bih znala kako da ih održim da ne budu dosadne.

IZGRADITI PRIČU SA

LIKOVIMA I VEZAMA

TOLIKO UBEDLJIVIM I SOČNIM DA SE ČITAOCI

IZGUBE U TOJ LJUBAVNOJ PRIČI? TO JE UMEĆE

Njujork, tačnije Bruklin, takođe je jedan od junaka knjige. Kakav je Vaš odnos s njim?

Ja sam iz Virdžinije, ali sam se preselila u Bruklin u leto nakon što sam diplomirala, još 1997. Ceo svoj odrasli život živim ovde. Iskusila sam sve bogatstvo koje kreativna zajednica Bruklina ima da ponudi. Ljudi, mesta, čak i takmičenja i drame – sve je beskrajno inspirativno.

Kako i kada nalazite vreme za pisanje?

Patim od totalne nesanice, što pomaže! (Smeh) Veći deo mog pisanja se odvija kasno noću, nakon što moja ćerka ode na spavanje. Svakako nije zdrav raspored, ali funkcioniše. ■