UTISCI IZ APSOLUTNE TIŠINE

S autorkom Ivanom Dimić razgovarali smo ne samo o knjizi Iz mrtvog ugla, napisanoj u stilu Ninovom nagradom ovenčanog Arzamasa, koja se nalazi između prozne i dramske forme sa elementima fantastike, već i o književnosti uopšte

Razgovarala: Maja Šarić

Foto: Laguna arhiva

Kakva je funkcija đavola u knjizi Iz mrtvog ugla?

U našoj stvarnosti đavo je vidljiv golim okom, pa on u knjizi predstavlja sam sebe, tj. otelovljuje sve zlo koje postoji.

Odakle dolaze ideje za Vaše knjige, šta Vam sve može biti okidač za pisanje?

Ono što me pokreće na pisanje nisu ideje, nego utisci iz potpune tišine. Živim veoma skromno, jednolično i u tišini. Odatle izniču utisci. Čim je gužva i galama, učestvujem u življenju, ali nemam sposobnost ni da mislim ni da pišem.

Kakvog čitaoca imate na umu dok stvarate svoja dela?

Dok pišem, ne mislim ko će to čitati, pošto rešavam svoje zagonetke. Ali potom, čitaoci sa svojim doživljajem koji je nepredvidiv i uzbudljiv čine da knjiga ima samostalan i veoma zanimljiv život.

Da li se, u kojoj meri i u kom pravcu promenio položaj i odnos čitalaca prema književnosti? I kako Vi danas vidite svoje mesto i svoj cilj?

Sada su moderne tehnologije u velikoj meri odvratile ljude od čitanja. S druge strane, globalizacija ima za cilj da čoveka učini poslušnim robotom bez mozga i zato razara svaki vid vrednosti, pa i književnost. Ali duboko verujem da će čovek sa svojom ličnošću i integritetom opstati dok postoji ljudski rod. Tako će uvek biti mesta za pisce i za književnost.

Ideja za knjigu Iz mrtvog ugla kod nagrađivane autorke Ivane Dimić postojala je godinama. Počela je da je piše pre šest godina, a danas je pred čitaocima povest o porodičnim nesporazumima i zamkama samoostvarenja, priča o veri u reč i praštanju pre greha, ali istovremeno i alegorija o neuspešnoj misiji demonskih sila tamo gde su demoni već nastanjeni. U svom prepoznatljivom stilu, preplitanjem prozne i dramske forme, duhovito i povremeno oporo, pružila nam je sliku današnjice kakavu nam prenose sveznajući pripovedači Ilija, Blizanac i Drina, koji ne postoje u pojavnom, realnom okruženju.

Šta simbolizuju Ilija, Drina i Blizanac? Šta ste pričanjem njihovih priča želeli da kažete čitaocima?

Oni predstavljaju porodicu sa svim životnim turbulencijama koje svaka obična porodica proživljava. A s obzirom na to da priča počinje od nerođenog deteta koje se prostom deobom pretvori u dva brata blizanca i sestru, reč je o preplitanju života i literature. Likovi su fiktivni i nastoje da se uguraju u život. Jednom rečju, bila mi je namera da stavim znak jednakosti između dragocenosti i neponovljivosti i života i književnosti.

Đavo u Vašoj knjizi kaže da mu se na Balkanu posebno dopada. Čini li Vam se da su ovde ali i u svetu uopšte promene nabolje moguće i kakva je na tom putu uloga književnosti? Može li ona na bilo koji način da pomogne?

To je veliko pitanje koje čovek sebi postavlja, a koje uvek ostaje bez odgovora. U mom romanu dobro pobeđuje zlo, a život je uvek neizvestan za nas koji ga živimo. S druge strane, svako književno delo koje ima literarne vrednosti daje svoj obol lepoti jezika i negovanju plemenitosti duha i posledično gradi kulturu jednog naroda i učvršćuje njegov identitet.

Kako sa ove distance gledate na Ninom nagrađeni Arzamas? Vraćate li se ponekad toj knjizi?

Ta knjiga je pisana da se savlada strah od smrti, a to je zauvek otvorena tema, ne samo za pisca nego za svakog čoveka. I u svakoj knjizi koju pišem, radim uvek isto, po cenu da budem dosadna i ne osvrćući se unazad: pokušavam da dosegnem nedostižnu istinu i savladavam strah od smrti.

Kada i kako najbolje stvarate?

Sednem rano ujutru za sto, gledam kroz prozor u drveće dok se polako razdanjuje, pa ako imam, nešto zapišem, ako nemam, nastavim da gledam.

Koje autore volite da čitate za svoju dušu?

Za mene je prostor književnosti stvarniji od stvarnosti, to je carstvo duha i dara i kojem živim i dišem, i to je izvor neprekinute radosti. Zato bolje da ne imenujem, spisak bi se odužio unedogled. ■