Časopis Bukmarker - broj 29

SADRŽAJ

■ U FOKUSU: Dečji dani kulture

■ TEMA BROJA: Proleće u Maloj Laguni

■ INTERVJU: Dejan Stojiljković

■ SEĆANJE: Dragoslav Mihailović

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: En Veronika

■ KOLUMNA 3 RAJKE: Izgubljeno poglavlje

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Mir i mir

■ MALA LAGUNA: Zašto volim knjige Rastislava Durmana

■ MALA LAGUNA

■ NOVO U LAGUNI I 3 PITANJA ZA… Zorana Bognara

■ IZ PERA LJUBICE ARSIĆ: Žena u Ljubičastoj Suknji

■ TAJNE PISACA: Slavenka Drakulić

■ INTERVJU: Kler Puli

■ PRIKAZ KNJIGE: Igra

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Slučajevi inspektora Dipena

■ BIBLIOTEKA POZNATIH: Borka Tomović

■ INTERVJU: Kristofer Rajan

■ IZ PRVE RUKE: Kraljevi reka

■ DELFI GIFT

■ DELFI KUTAK: Sedam muževa Evelin Hjugo

■ NOVI ULOV: Prijatelji, Ljubavnici i Velika, Strašna stvar

■ ZAVRŠNA REČ: Delfi knjižara Leskovac

Dragi čitaoci,

April je mesec u kome Laguna već osmu godinu organizuje manifestaciju Dečji dani kulture, pa smo ovaj Bukmarker u velikoj meri posvetili najmlađim čitaocima. Urednica izdanja za decu u Laguni Irina Markić je napisala izvrstan tekst o proleću u našoj izdavačkoj kući i naslovima koje možete da očekujete u narednom periodu. Pronaći ćete i zanimljivu priču kako se pokazuje ljubav prema omiljenom piscu. Tu je i bogat gift program, kojim možete upotpuniti poklone za svoje mališane, a i Uroš Petrović ima jednu zagonetku za vas!

Uživaćete i u odličnom intervjuu sa Dejanom Stojiljkovićem, kao i u razgovorima sa Kristoferom Rajanom i Kler Puli.

Književnik i akademik Dragoslav Mihailović, dobitnik brojnih književnih priznanja i nagrada, preminuo je u 93. godini, pa smo rubriku Sećanja posvetili jednom od najznačajnijih pisaca srpske književnosti.

Naša redakcija, pisci, novinari i bukstagrameri pišu za Bukmarker sjajne prikaze, pa ćete u aprilskom izdanju pronaći tekstove o knjigama En Veronika, Mir i mir, Žena u Ljubičastoj Suknji, Igra, Kraljevi reka.

Uživajte u čitanju!

BUKMARKER REDAKCIJA PREPORUČUJE:

ZEMLJA SNOVA, Nikolas Sparks

Ne biramo uvek svoje životne puteve; ponekad putevi odaberu nas. Kolbi Mils je nekada verovao da mu je sudbina da se bavi muzikom, ali jedna tragedija srušila je njegove snove.

| Za izdavača / Dejan Papić

| Direktor marketinga / Ana Spasojević

| Redakcija

Glavni i odgovorni urednik / Maja Šarić

Zamenik glavnog i odgovornog urednika / Iva Burazor

Grafički dizajner / Dejana Vranješ

Saradnici:

Vuk Lazarević, Srđan Krstić, Dunja Lozuk, Ivana Veselinović, Nevena Milojević, Tanja Vučković, Janja Stjepanović, Mina Kebin, Marija Mirković, Vladana Valčić, Siniša Bošković

Lektura i korektura / Saša Bošković

| Telefoni redakcije:

011/7155-080, 011/7155-055

| Imejl-adresa redakcije:

bukmarker@lagunainfo.rs

| Naslovna strana / iStock

KNJIGE O KOJIMA SE PRIČA

Dečji dani kulture

Tradicionalna manifestacija posvećena deci

se od srede

5. do nedelje 9. aprila u organizaciji Lagune i knjižara Delfi

HITOVI DEČJIH DANA KULTURE

Željni druženja i dobrih priča, pripremili smo još jednu manifestaciju koja će deci približiti knjigu i čitanje na najlepši način: kroz igru i zabavu. Dečji dani kulture održaće se od 5. do 9. aprila u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca u Srbiji i regionu, kao i na sajtovima laguna.rs i delfi.rs.

Očekuju vas veliki popusti na Lagunine knjige za decu i druženja sa piscima! Popust na jednu Laguninu knjigu za decu iznosiće 25%, na dve 30%, na tri 35%, a na četiri ili više knjiga 40%. Naslovi odabranih izdavača biće na popustu od 20% dok će odabrani gift program biti snižen do

Anđeo s jednim krilom, Ljiljana Šarac

20%. Navedeni popusti se ne mogu kombinovati sa drugim popustima i akcijama.

Sa prijateljima manifestacije obezbedili smo poklone iznenađenja za svaku kupovinu Laguninih naslova, a isporuka će biti besplatna preko sajtova laguna.rs i delfi.rs na teritoriji Republike Srbije za naslove i gift program koji su na akciji.

Kompletan spisak maloprodajnih objekata u kojima se održavaju Dečji dani kulture potražite na sajtovima laguna.rs i delfi.rs.

Budite u igri sa knjigom!

Ružica kreće u sedmi razred, bezbrižno odgovara na sve školske obaveze i uživa u druženju sa drugaricom Ninom. Međutim, nakon povratka sa Zlatibora u Beograd ne sluti da će joj se život potpuno promeniti... Prijateljstvo i ljubav bližnjih pomažu joj da uspostavi novu ravnotežu, ali će tek domaći zadatak iz domaćinstva podstaći hrabru trinaestogodišnjakinju da se preispita i krene u potragu za svojim korenima. Mali srebrni broš u obliku trube, koji joj je dao Ninin brat Filip, pomoći će joj da istraje na tom putu, sigurna da ima gde i kome da se vrati. ■

Duga Sivić / Duga Sivić: Oko oluje, Lora Elen Anderson

Autorka popularnog serijala za decu o vampirici Ameliji Zubić napisala je priče o desetogodišnjoj Dugani Sivić, koja živi na čarobnom Nebesju, visoko na nebu! Okružena je vremenoscima obdarenim čudesnim nebeskim moćima, ali mala Dugana nema nikakvu moć! Međutim, nakon odlaska na Zemlju Dugani će se život zauvek promeniti. Dugana Sivić postaće DUGA SIVIĆ! Uz pomoć svojih najboljih drugara (i praskavog mačkoblaka Nima) Dugana mora da nauči da vlada svojim novim moćima i da spase svet od najstrašnije oluje koja ga je ikad pogodila… ■

Priče o skoro svemu, Igor Kolarov

Ovo su priče koje će vas nasmejati, koje možete sami da dovršite i koje ćete pročitati dok traju reklame. Ovo su priče koje se ne završavaju i koje ćete zavoleti do suza. Ovo su maštovite glavolomke iz kojih ćete sami izvući pouke. Ovo su neočekivane priče. ■

Hilda i crni pas / Hilda i povorka ptica, Luk Pirson

Jeste li čuli za Hildu? Smatra sebe pustolovom. Živi na selu sa majkom arhitektom i provodi dane u potrazi za čudovištima, u crtanju i tumaranju po fjordovima i prirodi. Njene avanture zabeležio je Luk Pirson u nagrađenom serijalu, koji ima i animiranu verziju u produkciji Netfliksa. Uživajte u prelepim pričama koje predstavljaju mešavinu fantazije i avanture, zasnovane na skandinavskom folkloru, i izuzetnim živopisnim crtežima koji će vas sigurno povesti na mesto odakle će vam naš svet izgledati potpuno drugačije. ■

Hej ti, imam jednu zagonetku za tebe! Hop na sledeCu stranu.

PROLEĆE NA ASTEROIDU

MALE LAGUNE

U svetu izdavaštva ne postoji zimski san, pa tako najlepše godišnje doba dočekujemo spremni sa pregršt naslova za mališane, koji razbuđuju maštu i mame osmehe

Piše:Irina Markić

Konačno je stigao april – nakon hladnjikave zime kojoj sve teže pada da se opredeli hoće li nam ustupiti zrake sunca, zasuti nas hladnim kapima kiše ili pak ledenim snegom. Mi iz Male Lagune znamo kako da prezimimo – uz Zimske bajke i podruku sa onima koji još uvek pišu Deda Mrazu. Dobro znamo da su se vremena promenila i da je Svetska banka zapala u krizu, pa ni voljeni Deda Mraz nije bio pošteđen. Ako vas dobro služi sećanje, on već tri godine nije bio plaćen za važan posao dostave na kućnu adresu. Kakve su sve krize snašle Deda Mraza, znaće samo oni koji su pročitali Deda Mrazov novi posao, ali u aprilu nas čekaju neka druga važna posla.

Dobra vest za najmlađe čitaoce je da neki drugi junaci nisu bili prinuđeni da menjaju poslove. Priznaćete, bilo bi krajnje neozbiljno da Pepeljuga samo jednog jutra reši da ne želi više da bude Pepeljuga, pa se bosonoga zaputi u neku drugu bajku, a onu staklenu cipelicu ostavi Đepetu. Sva sreća, to nije slučaj. Ali pored toga što možete da odahnete jer Pepeljuga nema nameru da napušta bajku (barem koliko smo mi upućeni) – možete i da duboko udahnete jer se sasvim slučajno može dogoditi da naletite na tu cipelicu. Ove godine Laguna je pripremila Enciklopediju svakodnevnih stvari, pravi-pravcati muzej raznoraznih stvari. Jeste li se ikada zapitali kako su izgledale prve cipele iz kamenog doba? Đonovi nekih praistorijskih cipela bili su od prave-pravcate medveđe kože. Sigurni smo da se Pepeljugi taj model ne

bi dopao, ali što je sigurno, sigurno je – dopadao se našim praistorijskim precima. Ako biste da saznate više o istoriji cipela, kišobrana, kreveta, ve-ce šolja, pa čak i četkica za zube – napravite mesta na polici za knjige jer na proleće pristiže i Enciklopedija svakodnevnih stvari

Sa druge strane, prošlog leta u Lagunu su doleteli razni Zmajevi, zmajke i zmajčad i združili se sa školarcima. Ali vremena se menjaju – ako Deda Mraz može da promeni posao, onda mi moramo biti spremni da možda i zmajevima jednog dana iznenada padne na pamet da odlepršaju iz silnih bajki i legendi. Iz predostrožnosti smo zato pripremili priručnike za vaspitavanje zmajeva! I zato na proleće stiže i proslavljeni serijal Kako da naučite zmaja koji će vam pomoći da

MALI PRINC POSTOJI

VEĆ DUGIH 80 GODINA, PRODAT JE U VIŠE

OD 200 MILIONA

PRIMERAKA ŠIROM

SVETA I OVE GODINE

SLAVI JUBILARNI

ROĐENDAN izađete na kraj s tim vragolastim, nestašnim bićima. Sva sreća – ovaj je samo šeprtljav i brzoplet, pa gajimo nade da će ga njegova dobra prijateljica Ljilja naučiti strpljenju, pažljivosti, kako da se izvini ili zahvali. Iako ne znamo za kada su zmajevi najavili protest – važno je da mi imamo spreman priručnik za sve mališane.

Nije tu kraj dobrim vestima. Oni junaci koji ne odluče da menjaju karijeru – proslavljaju rođendane. Jedan od takvih nam je objasnio da odrasli vole brojeve. Kada odraslima pričate o novom prijatelju, nikada vas ne pitaju o onome što je bitno. Nikada vam ne kažu: „Kakav je zvuk njegovog glasa?, Skuplja li leptire?“ Pitaju vas: „Koliko ima godina?“ E pa, ovaj stari prijatelj, rekli bi odrasli, puni 80 godina.

Njegova rodna planeta je jedva malo veća od obične kuće i zove se asteroid B 612. Dokaz da je ovaj mali stanovnik postojao je taj što je bio divan, što se smejao, i što je želeo ovcu. Kada čovek želi ovcu, to je dokaz da postoji. A Mali princ postoji već dugih 80 godina, prodat je u više od 200 miliona primeraka širom sveta i ove godine slavi jubilarni rođendan. Ova dobro poznata priča objavljena je davne 1943. godine i prevedena je na 361 jezik. Dobro znamo da deca mnogo toga moraju da praštaju odraslima – baš zato ove godine u Lagunu pristiže Mali princ u novom ruhu. Sa raskošnim crtežima proslavljene italijanske ilustratorke Klaudije Bordin poletećete sve do asteroida B 612 gde ovce brste baobabe.

Bilo kako bilo, svi dečji urednici stanuju na jednom posve drugačijem asteroidu. Na njemu stanuju Duge Sivić, Perle, Loši momci, a golubovi se bore protiv zločina. Na njemu svakodnevno pripremamo nove naslove koji ne cvetaju samo u proleće već tokom cele godine. Na tom asteroidu svake godine pripremamo Dečje dane kulture, čitamo bajke i pišemo nove priče. Odatle se gotovo uvek zagledamo u zvezde i zapitamo: „Da li je ovca pojela ružu ili nije?“ I videćete kako se sve menja. ■

JESTE LI

SE IKADA

ZAPITALI KAKO SU

IZGLEDALE PRVE

CIPELE IZ KAMENOG DOBA?

Doma skoro svakog taj predmet je deo. Zvuci kao da bi zapitati hteo. Skok na stranu 17!

TEMA BROJA

SVAKA REČ ZNAČI ONO ŠTO ZNAČI NJENO ĆUTANJE

Sa Dejanom

Stojiljkovićem razgovarali

smo povodom romana

Zvezda nad prazninom o tome šta ga je motivisalo da napiše roman o Branku Miljkoviću, kakve su bile društveno-istorijske

okolnosti u kojima je stvarao i zašto se o njemu mislilo kao o ukletom pesniku

Novim romanom Zvezda nad prazninom Dejan Stojiljković pokušava da prikaže drugačiju sliku od one koja je brižljivo negovana pod blagoslovom države i Službe bezbednosti, i da odgovori na pitanje: ko je u Ksaverskoj šumi, na periferiji Zagreba, 12. februara 1961. godine ubio Branka Miljkovića? Autor je delu pristupio drukčije nego pre, nakon višegodišnjeg istraživanja i prikupljanja građe u kojem je, u odnosu na prethodne romane, otišao korak dalje.

Kada pomislite na Branka Miljkovića, koji stih je prvi kojeg se setite?

„Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?“

Šta Vas je podstaklo na poduhvat pisanja knjige o svom sugrađaninu? Da li ste osećali određenu vrstu obaveze, dužnosti prema čoveku čija književna zaostavština je izuzetna?

Kada pišete istorijsku fikciju, uvek osećate obavezu i odgovornost jer junaci vaših knjiga nisu samo likovi –već i živi ljudi. Roman o Branku sam hteo da napišem odavno, ali sam očekivao da to, umesto mene, uradi neki stariji kolega, neko ko je možda i lično poznavao Miljkovića. Postoje takve knjige i pisali su ih Kosta Dimitrijević i Vidosav Petrović, ali one nisu romani. Dok sam pisao roman, razvio sam specifičan odnos prema Branku, to vam je kao kad se sprijateljite sa nekim pa onda uđete u njegov svet, upoznate njegovu porodicu i prijatelje, sedite s njim u kafani, čekate pijani zoru, poveravate se jedan drugom, raspravljate se oko politike ili toga koji je Kafkin roman bolji... Moj prijatelj i kolega Slobodan Vladušić, pisac sjajnog romana Omama, u jednom intervjuu je rekao da Crnjanskog doživljava i kao svog prijatelja. Eto, ja posle celog ovog iskustva smatram Branka Miljkovića svojim prijateljem.

Zašto ste se odlučili za naslov Zvezda nad prazninom?

To je stih iz Brankove pesme Sećanje na pokojnika, koju je napisao neposredno pre nego što je ubijen. Naslov je simbolički, što je u skladu sa Miljkovićevom filozofijom gde su simboli bitni koliko i reči. On je ta zvezda, a praznina ispod njega je svet sa kojim je u večitoj koliziji. Zvezda, kao što znate, može da se pretvori u crnu rupu ili supernovu. Sa Brankom se, na sreću, desilo ovo drugo.

Šta ste naučili od Branka Miljkovića tokom višegodišnjeg proučavanja njegovog života i stvaralaštva?

Šta Vas najviše fascinira?

Mnogo toga je fascinantno kod njega. Ali u celoj priči oko poezije, filozofije i mistifikacije Miljkovićevog života i smrti u drugi plan je stavljeno njegovo čovekoljublje. Branko je mnogo voleo ljude i naročito je imao razumevanja prema marginalcima i sirotinji. Postoji njegova sjajna pesma Rudari koja glasi: „Siđoše u pakao po nepravdu. Na kojoj se može ogrejati.“ Ova pesma je i danas, više od pola veka kasnije, bolno aktuelna.

Da li su društveno-istorijske prilike bile „pripitomljeni pakao“ koji je stvorio i/ili ubio Miljkovića?

Razgovarao: Siniša Bošković

Foto: Miloš Miladinović

Apsolutno. Bila su to nezgodna vre mena. Kada se ljudi sećaju Jugosla vije, uvek ide zašećerena priča puna nostalgije: crveni pasoš, moćna pri vreda, novi talas, Lepa Brena i farme rice iz Trsta, uređena država srećnih i nasmejanih ljudi... To je, možda, bila Jugoslavija u kojoj sam se ja rodio i odrastao. Ali ja sam se rodio sredi nom sedamdesetih, a odrastao sam osamdesetih. A Branko je živeo u jednoj drugačijoj epohi i samim tim –prilično drugačijoj Jugoslaviji. Zemlji koju je Zoran Đinđić nazvao „drža va bez morala“ i u kojoj su Borislav Pekić i Dragoslav Mihailović robijali zbog delikta mišljenja.

Koji su gresi Miljkovića doveli pod budnu pažnju Uprave državne bez bednosti? Da li je problem bio u njegovoj genijalnosti koja je iza zivala surevnjivost i netrpeljivost ostalih pisaca, više nego njegovi stavovi?

Kao vrlo intiutivan čovek, on je znao da prozre sve mimikrije sistema, nje gove nedostatke i licemerja, a kao prgavi Nišlija, nije se ustručavao da o tome i jasno i glasno govori. To se drugovima „odozgo“ nije baš svidelo. Još odjekuje njegovo pitanje „Zašto ubijaju pesnike u socijalizmu?“. Reći to u vreme kada se za mnogo manje išlo na višegodišnju robiju ili na Goli otok ili nešto još gore, to je akt ne viđene hrabrosti koja se graniči sa ludilom. Naprosto, Miljković je najviše smetao zbog toga što nije dao na sebe i što se nije plašio nikoga. Čak i kada je shvatio da je došao na udar mnogih, od moćnika do zavidljivaca, on je nastavio da prkosi.

Vi ste među retkima koji tvrde, i ostaju pri tome, da je Miljković ubijen. Koji dokazi govore u prilog tezi da nije u pitanju samoubistvo, što je zvanična verzija od 12. februara 1961? Gde se krije istina, odnosno ko je krije?

Mislim da nisam među retkima, sa tezom u samoubistvu se mnogi ne slažu, od njegovih kolega, prijatelja i savremenika, porodice, do mnogih koji danas tumače njegov život i književnost. Evo vam dobrog primera: nedavno je u Nišu objavljena monografija Društva književnika Niša, čiji je Branko bio član. Tamo u njegovoj zvaničnoj biografiji jasno piše – ubijen u Zagrebu 1961. A to je zvaničan dokument. Situacija sa Brankom je slična kao situacija sa, na primer, Đinđićem, jasno je da je ubijen, ali je nejasna pozadina... Ko, kako i zašto?

Uspeli ste da nam primaknete šezdesete godine XX veka kroz imena preskočene generacije, živ govor običnog sveta, teme ondašnje svakodnevice uobičajene za taj period. Da li opčinjenost pređašnjim vremenima počiva na objektivnim razlozima ili se radi o ljudskoj čežnji da uvek žali za nečime čime ne može da upravlja?

Prošlost je uvek bolja. To je taj mit o „starim dobrim“ vremenima na kojem počivaju mnoge nostalgičarske fantazmagorije i mistifikacije, pa i ona o Jugoslaviji. Postoji čak, na moju nevericu, kod nekih ljudi i nostalgija za devedesetima. Ali to je više psihološki fenomen, koji vam bolje od mene može razjasniti psihijatar. Štos je u tome da je nostalgija za prošlim vremenima veoma česta i obrađivana tema u književnosti, mnogo je knjiga napisano u tom ključu. U mom romanu Branko opisuje vreme kao „večnost koja se kreće“, možda je to ispravan filozofski odnos prema prolaznosti i nemoći koju ljudsko biće ima prema protoku vremena.

„Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: ili da oseti svoju ništavnost ili da se divi.“ Koju Vi birate? Zašto ste počeli da pišete? Jesu li i Vama reči naklonjene samo kada ih ispisujete?

Mislim da je ta Brankova rečenica u stvari trik, on je voleo tako da se poigrava rečima... U stvari, ne morate ništa da birate, možete da osetite ništavnost, što je prirodno, ali možete i da se divite, što podstiče maštu i kreativnost. Branko je tu, u stvari, potencirao svojevrsnu filozofiju čuda ili začudnosti. Pogledajte samo decu, ona se oduševljavaju i dive stvarima koje odrasli shvataju zdravo za gotovo. Zaneme kada padne sneg ili kad vide dugu. Ta sposobnost da se divimo svetu i njegovim čudima je ono zbog čega umetnike smatra-

ju velikom decom. Moj kolega i drug Vlada Pištalo ima teoriju o tome, on kaže da je umetničko stvaranje produžetak igranja. To je ujedno odgovor i na vaše pitanje zašto sam počeo da pišem. Da bih mogao da se igram. U međuvremenu su počeli i da me plaćaju da to radim. Šta čovek može da poželi bolje od toga?

Čemu se čitaoci mogu nadati u narednom periodu sada kada ste završili Zvezdu nad prazninom?

Sledi knjiga Serafim: hronike Nemanje Lukića, a odmah za njom Učitelj mačevanja. To je moj dug vernim čitaocima koji moram da odužim. A i te priče me golicaju i traže da ih završim do kraja. Trenutno putujem sa Nemanjom Lukićem po nekim zanimljivim destinacijama, Serafim je zamišljen kao svojevrsni mozaik-roman, gde pratimo glavnog lika kroz razne vremenske epohe, malo po Srbiji, a malo po svetu... Čitalac će zajedno sa njim i sa mnom otići u London, Berlin i na Island, ali će biti i svedok epidemije variole vere u SFRJ i saznaće mnoge Nemanjine tajne. Učitelj mačevanja će, kako stvari stoje, biti moja najobimnija knjiga do sada, ona takođe ima više narativnih linija smeštenih u različite periode. Kao što sam naslov kaže, biće to veliki roman o Ivanu Kosančiću, ali i mladom despotu Stefanu Lazareviću i nekim drugim poznatim ličnostima iz naše istorije, na primer, Vuk Branković će biti prikazan na potpuno drugačiji način nego što se to radilo dosad.■

Univerzalna suština ljudskih sudbina

Jedan od najistaknutijih savremenih srpskih književnika Dragoslav

Mihailović obeležio je epohu u kojoj je živeo i stvarao

Pisac, akademik, scenarista, dramaturg Dragoslav Mihailović preminuo je 12. marta u Beogradu u 93. godini.

Svoje književno stvaralaštvo je započeo humoreskom pod naslovom Pismo 1957. godine. Matica srpska objavljuje 1967. prvu njegovu knjigu, zbirku šest pripovedaka pod naslovom Frede, laku noć, za koju dobija Oktobarsku nagradu Grada Beograda. Usledili su kratki roman Kad su cvetale tikve, Petrijin venac, ovenčan Andrićevom nagradom, roman Čizmaši koji je dobio Ninovu nagradu i Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1985. godine. Godine 1990. počeo je da objavljuje i dokumentarno-publicističku knjigu u više tomova Goli otok (poslednji, peti tom, objavljen je 2012. godine). Prema motivima romana Kad su cvetale tikve napisao je istoimenu dramu, koja je premijerno izvedena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 1969, ali je posle mnogobrojnih političkih napada i pritisaka skinuta s repertoara. Uprkos zabranama, roman je ubrzo stekao status kultne knjige.

Objavljivao je publicistička dela i naučne studije, kao i drame. Izabrana dela su mu štampana dva puta, u šest knjiga 1984. i u sedam knjiga 1990. godine. Dobitnik je brojnih književnih priznanja. Za dopisnog člana SANU izabran je 1981, a za redovnog 1989. godine. Mihailović je sahranjen u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju.

Od slavnog, voljenog i poštovanog pisca oprostili su se njegove kolege pisci i prijatelji.

Još za života klasik savremene srpske književnosti, Dragoslav Mihailović je stvorio nezaboravne likove Lilike, Ljube Vrapčeta, Petrije, Žike Kurjaka i drugih stradalnika u istorijskim lomovima XX veka, običnih i obespravljenih ljudi sa margine života, ali i likove krvnika i mučitelja u golootočkom arhipelagu, poput Jove Veselinovića iz Zlotvora Prvi je progovorio o sudbini ibeovaca u svom prvom romanu Kad su cvetale tikve i zbog toga bio zabranjivan i proskribovan. Svojim skazovima, leksikom i autentičnim govorom svojih junaka uneo je u srpsku književnost fragment moravskog jezičkog izraza i obogatio srpsku književnost obiljem izražajnih mogućnosti, stvarajući delo neprolazne vrednosti. Laguna je objavila njegova sabrana književna dela u 12 knjiga (romani, pripovetke i drame), čije je izdavanje i čitanost među novim generacijama čitalaca pratio do poslednjeg časa, pravdoljubiv, prijatan i duhovit sagovornik, mladić u srcu, uvek spreman za šalu i razgovor… ■

Dragoslav Mihailović je proživeo surov, lep, bogat i dug život, čisto i uspravno. A pisao je kao što je i živeo, jednostavno i istinoljubivo, bez bengalskih vatri duha i erudicije, bez opsenarstva i privida. Odavno negujem uverenje da se literatura poput Mihailovićeve ne oslanja na usiljavanje mašte ili na intelektualnu konstrukciju, niti koketira sa idejom eksperimenta. Ona se, verujem, smerno miri sa tim da može biti proglašena samo dobrom ili rđavom. Tu je posredi rizik na koji je spreman samo određen tip stvaralaca, strogih prema sebi, strpljivih, nerazmetljivo samopouzdanih i ravnodušnih prema ćudima stručne arbitraže. Kakav u književnosti takav u životu – to je bio Dragoslav. ■

Dejan Mihailović

Vladeta Janković

Foto: Laguna arhiva

Dragoslav Mihailović je jedan od najznačajnijih pisaca u ukupnoj istoriji srpske književnosti. Upoznao sam ga početkom 70-ih godina kada je dolazio u Atelje 212 na viđanja i prijateljske razgovore sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom koji mu je i objavio prvu zbirku priča dok je bio urednik u Matici srpskoj. To je Dragoslavova poznata zbirka Frede, laku noć. I kao Bora Pekić, i Dragoslav je počeo da piše tek posle 30. godine i imao je osećaj, kao i Bora, da mora da nadoknadi propušteno vreme u mladosti. U oba slučaja zbog robije. Sa Dragoslavom sam bio u prijateljskim razgovorima i susretima više od pola veka i nikad se za sve to vreme nismo ni sporečkali, mada je poznato da je Dragoslav bio čovek britkog i beskompromisnog jezika. Njegov roman i drama Kad su cvetale tikve obeležili su istoriju literature i pozorišta. Kad je predstava zabranjena zbog Titove primedbe „da tamo neki Mihiz piše neke problematične stvari“, Tito nije znao ni ime Dragoslavljevo, ali je bilo dovoljno da ga ponovo zabrane. Izuzetno mi je žao što je napustio ovaj svet koji je razumeo i u svojim knjigama tako dobro opisao. ■

Do trenutka kad sam imao sreću da ga upoznam, Dragoslav je za mene bio mitska ličnost – demijurg dela kome se divim. Posle je bio čovek od krvi i mesa, sa vrlinama i manama, kao i drugi ljudi. Sada ga opet doživljavam kao nekada, obogaćenim jednim ovozemaljskim iskustvom, koje se pretvara u san. Kada bi video ovo što sam napisao, tvorac Ljube Vrapčeta bi rekao: „Vlado, mnogo, bre, ke*aš.“ Ne ke*am, Dragoslave, veruj mi. Neka je laka zemlja tvom telu i neka je siguran let tvojoj duši! ■

Mihailović je počeo da piše kasno. Kao da je sledio savet M. Gorkog da treba prvo iskusiti život pa tek onda se prihvatiti pera. Time je izbegao početničke nevolje. Svaka mu je knjiga bila zrela. Kad su cvetale tikve ustalasale su poput vihora učmalu atmosferu tadašnje proze. Pisana jezikom svakodnevnice, u tehnici skaza, počivajući na poetici ružnog, njegova priča tragala je za zrncima poetskog, toplog, ljudskog. Banalno i surovo, prizemno i grubo, sporedno i prolazno, bolno i stradalničko propevalo je u Mihailovićevoj prozi. Među uličarima i bitangama događale su se antičke drame. ■

Dragoslav Mihailović je bio pisac koji je u sebi spojio sve ono što velikog pisca treba da čini: talenat, rad, životno iskustvo... Ovo potonje ga je oblikovalo i kao umetnika i kao čoveka. Njegov roman Kad su cvetale tikve sam pročitao još kao srednjoškolac i od tada mu se redovno vraćam. Ta knjiga je naprosto remek-delo i jedan od najboljih romana naše književnosti i prosto je neverovatno kako uspeva da komunicira sa svim generacijama. Njegova borba za jezik, koja se jasno ogleda u njegovom stilu koji mi je, kao južnjaku, veoma blizak, dragocen je napor da se ispravi nepravda prema dijalektima koji se od naučnog i književnog establišmenta otpisuju kao „nepravilni“. Njegov odlazak će ostaviti veliku prazninu, izgubili smo možda poslednjeg velikog pisca stare garde. ■

Dragoslav Mihailović nije samo jedan od najznačajnijih autora u istoriji jugoslovenske i srpske književnosti, on je i autor koji se naširoko i rado čita. Svedeno na jednostavnu formulu, on predstavlja „humanistički individualizam“. Individualizam – jer nije orijentisan ka kolektivnim kategorijama, već isključivo prema ljudskoj individui, u čiju se perspektivu, svest i jezik on u pravilu i postavlja. Humanizam – jer se uglavnom okreće ljudima sa društvene margine, u čijoj sudbini otkriva univerzalnu ljudsku suštinu koja ih povezuje. ■

Uvek ćemo moći da se vraćamo delima Dragoslava Mihailovića. Ali u ovom času kada nas je veliki pisac napustio, sećamo se, ne samo njegovog stila i lepote književnog jezika nego i njegovog stradanja i ljudske hrabrosti. Dragoslav Mihailović zadužio je našu književnost delom, a svojom plemenitošću i ličnim integritetom zadužio je našu posrnulu stvarnost. ■

Dušan Kovačević

Vladimir Kecmanović

Dejan Stojiljković

Ivana Dimić

Milisav Savić

Robert Hodel

„NOVOJ ŽENI“

En Veronika H. Dž. Velsa opisuje upornost mlade žene da se ostvari kao osoba, da ima pravo i slobodu da voli i živi u skladu sa sopstvenim izborima

kins Gilmen, npr. Zanimljivo je da je muškarac pisao o svetu iz ženskog ugla, sa dozom odličnog humora i ironije spram viktorijanske rigidnosti i okoštalog poimanja sveta i poretka. Veronikina pobuna možda nije zatresla svet, ali jeste jednu tradicionalnu porodicu koja je svoje žrtve prinosila u tišini, ostavljajući tetke usedelice i ujne udovice da prebiraju svoje dane kroz pasijans i ručne radove.

Koliko su se stvari zaista promenile za stotinak godina, neka čitalac proceni sam. U nekom minijaturnom svetu u kome i danas žive mnoge žene verovatno veoma malo. S druge strane, ako naglasimo činjenicu da je ovaj roman bio zabranjivan i oštro kritkovan kao literatura koja će iskvariti mlade devojke, jasno je koliko su se granice sloboda pomerile na globalnom nivou. Pre svega kroz izvojevanu pobedu za pravo glasa žena u anglosaksonskom svetu čime su prve dokazale da njihova borba nije bila uzaludna. Pojedinačne drame i lične žrtve ostale su u senci tog uspeha dokazujući da je lična hrabrost presudna za svaki pomak nabolje.

Engleski pisac H. Dž. Vels (1866–1946) ostao je zapamćen kao „otac naučne fantastike“ zbog svojih najboljih romana Rat svetova i Nevidljivi čovek. Višestruke uspele ekranizacije kao i čuvena pometnja koju je 1938. napravio Orson Vels radio-adaptacijom Rata svetova doprineli su velikoj popularnosti ovih dela, dok je roman o sudbini jedne mlade žene ostao na izvestan način skrajnut, naročito za naše čitaoce. Sada zahvaljujući prevodu Maje Bajić otkrivamo pisca u jednoj sasvim novoj dimenziji kroz priču o sudbini buntovne mlade devojke koja se suočava sa svim ograničenjima viktorijanskog društva.

En Veronika je devojka iz više srednje klase koja je rano ostala bez majke i izgradila specifičan odnos sa ocem i tetkom koji brinu o njoj. Da je posebna, govore nam već prve stranice romana jer ona studira, i to biologiju na državnom koledžu koji prima i devojke, ali mašta da ode na Imperijalni koledž kako bi bila ravnopravna sa muškim kolegama. Otac je ograničava u smislu izlazaka bez pratnje i poverava tetki njenu nežnu devojačku stranu. Ubrzo će se ispostaviti da je ovo svet tesan za En Veroniku i ona čini za kraj devetnaestog veka u Engleskoj gotovo neverovatan potez: odlučuje da živi sama, radi i nastavi da studira.

Kada posle dosta prepreka iznajmi sobu u boljem delu Londona, prvi put govori o sopstvenoj sobi, odnosno ne možemo se oteti utisku da je Virdžinija Vulf možda čitala ovaj Velsov roman i iz njega izvukla ideje koje će kasnije briljantno razviti u Orlandu i čuvenoj epizodi o Šekspirovoj sestri. Poput te izmišljenje junakinje, i En Veronika se uskoro zatiče na pravoj

društvenoj vetrometini ne pristajući na ideju da svaka žena mora imati svog zaštitnika ili staratelja. Neoprezno poklanjajući izvesno poverenje pohotnom pedesetogodišnjaku, ulazi u situacije koje su na putu da je kompromituju, no zrak spasenja dolazi iz činjenice da se sve događa u vreme oštrih sifražetskih pobuna u Engleskoj, pa joj odlazak na dva dana u zatvor nakon uličnih demonstracija donosi neku vrstu ugleda na fakultetu gde su i njene istomišljenice.

Oscilujući na oštrici između emocija prema porodici koja ju je podigla, potrebi da bude slobodna i nezavisna, kao i nagonu mladosti da bude voljena i preda se izabranom, nailaziće na mnoge prepreke koje joj društvo postavlja vraćajući je neprekidno na mesto određeno za ženu, u okrilje kuće i porodice, odnosno poroda koji mora biti najvažniji i vrhunski cilj jednog ženskog života. Tako život ove mlade junakinje jednog davnog doba pratimo kroz glasove ljudi koji je okružuju, sa različitim namerama, a glas same Veronike čućemo samo jednom, u unutrašnjem monologu tokom nekoliko zatvorskih dana koje je stoički podnela.

Jasno saopštavajući i ocu i potencijalnom proscu da će se udati – možda, ali samo iz ljubavi, ona obara još jednu preponu društvenih konvencija i savladava očev otpor koji se u ovoj priči pokazuje kao relativno blag i kompromisno raspoložen što daje romanu romantičnu i rekli bismo, za ono vreme nerealnu notu. No uprkos izvesnim elementima melodrame koje Vels nije mogao ili nije želeo da izbegne, ova zanimljiva i dinamična priča o pobunjenoj ženi pridružuje se delima književnica savremenica, kao što su bile Kejt Šopen i Šarlot Per-

Kako je Velsova junakinja prebrodila sve teškoće i pronašla svoj mir, odnosno rešenje dilema koje su je mučile, ostavljamo čitaocu da otkrije uživajući u ubedljivom i duhovitom pripovedanju koje deluje sveže i aktuelno i danas. ■

KOLIKO SU SE

STVARI ZAISTA PROMENILE ZA STOTINAK GODINA, NEKA ČITALAC PROCENI SAM

Piše: Aleksandra Đuričić

IZGUBLJENO POGLAVLJE

Roman Kerolajn Bišop bezvremena je priča o ženskom prijateljstvu i dugo skrivanim tajnama

Flo važi za matoru osobenjakinju – živi sama sa psom, izrađuje litografije i u životu joj se ne dešava ništa uzbudljivo. Alis je tinejdžerka iz komšiluka koju majka povremeno šalje da prošeta Floinog psa i donese joj novine. Ona se nalazi u delikatnim godinama, odnos s majkom je nategnut, nesigurna je u svoj izgled i odluke koje treba da donese. Očigledno ima umetničkih sklonosti. Flo primećuje interesovanje za litografiju i ohrabruje Alis da se oproba u tome.

Kada Flo jednog jutra u novinama ugleda reklamu za knjigu, čiji je autor njena drugarica iz mladosti o kojoj nije ništa čula preko šezdeset godina, skameni se. Sinopsis knjige identičan je onome što se desilo u Francuskoj kada su zajedno boravile u internatu krajem pedesetih godina prošlog veka. Lili, njena davno izgubljena prijateljica, napisala je knjigu o njima dvema.

U paralelnom narativu saznajemo kako su se dve Amerikanke obrele u školi za devojke u francuskom Lionu. Bogati roditelji su ih poslali da se „usavrše“ za brak, da ovladaju veštinama koje treba da krase buduću suprugu. U mnoštvu devojaka koje ne preispituju svoje unapred isplanirane živote, Flo i Lili se prepoznaju kao srodne duše i zbližavaju se. Flo je povučenija i spremnija da prihvati stvari kakvim jesu, ali se divi Lilinoj svojeglavosti i odlučnosti da ne pristane na tradicionalne norme i puko ispunjavanje očekivanja.

Prva u nizu pobuna je da se prepusti strastvenoj vezi sa Hugom, kog upoznaje kada su izašle u grad. Naizgled sav uglađen i džentlmen, Hugo je iskompleksirani mladić duboko istraumiran smrću oca u Normandiji u Drugom svetskom ratu. Mračna strana njegove prirode ubrzo izbija na površinu. Ništa od onog o čemu je Lili maštala nije ispalo kako je priželjki-

vala. Svesna da je idealizovala ovu vezu, prepušta se fizičkom aspektu odnosa, ali joj ni to ne donosi dugoročno zadovoljstvo jer je Hugo sebičan ljubavnik. Kada se zasite jedno drugog, Lili postaje svesna da želi više, ali ono što će uslediti potpuno menja tok njenog života.

Kada Flo pročita knjigu, shvatiće da Lili zapravo ne zna šta se stvarno desilo. Lili u knjizi daje fiktivnu verziju raspleta situacije s Hugom. Flo je rešena da pronađe staru drugaricu jer sada zasigurno zna da je živa i da živi u Parizu. Organizuje put na kom joj društvo prave Alis i njena majka. U cvećari koju drži Lili dve žene se sreću posle više od pola veka. Obe imaju utisak da je vreme stalo. Lili je konačno u prilici da pomogne Flo da se oslobodi duhova prošlosti. ■

Piše: Ivana Veselinović

Nevena, Dunja i Ivana su profesionalni čitači. Više i ne broje knjige koje su im prošle kroz ruke. Imaju privilegiju da za Lagunu biraju najbolje naslove svetske izdavačke scene. Čine Foreign rights sector, pa su ih kolege „po srpski“ prozvale Tri Rajke.

Istorija jedne generacije

Kroz mir osamdesetih godina XX veka i mir dvadesetih godina ovog veka pratimo grupu nekada dobrih drugova, njihove odnose, ljubavi i međusobna ogrešenja

Piše: Zoran Janković

Nakon poduže pauze u odnosu na prethodno joj delo (zapaženi i hit roman Tito je umro) Mirjana Novaković se novim romanom vraća na u kreativnom smislu mahom klonulu književnu scenu; dobra vest je da se ovo pomalo i naporno čekanje na kraju i isplatilo, jer je pred nama zrela knjiga zrele autorke, koja očito ima zanat u rukama, a, pritom, ima šta i da kaže – o vremenu u kom živimo (kao i u onom u kom smo ne tako davno živeli, a koje je, sasvim prirodno, oblikovalo, tesalo i omeđilo ovo naše sada), baš kao i o samoj književnosti, odnosno, o njenoj sposobnosti da i dalje u središtu zadrži umetnost pripovedanja, kao i da postojano pledira na emocionalne reakcije čitateljstva, te da pod znak pitanja stavi svoju, kao i svrsishodnost umetnosti u znatnom širem zamahu i shvatanju tog pojma.

Možda zvuči komplikovanije nego što zbilja jeste, te Mir i mir je uspeo roman, pa još evidentnog i uverljivog razloga postojanja i brušenog stila, koji, da upozorimo, naprosto iziskuje usredsređeno i ambicioznije čitateljstvo. U pitanju je društvena hronika koja seže sve do osamdesetih godina prošlog veka, a pokriva i sadašnji nam trenutak sveopšte teskobe i sluđenosti; autorka sve to pred čitaoca iznosi u „oblandi“ priče o osam otuđenih, a nekada bliskih prijatelja, koje će život i usud posle godina distance naprosto nanovo gurnuti jedne drugima u ne baš snevane i priželjkivane „zagrljaje“, a sve sa ciljem da se razreši misterija ubistva jednog od njih, i to ne baš voljenog tajkuna.

U tom smislu, a na jasnom tragu Tito je umro, sa kojim, uostalom Mir i mir deli i jednu od ključnih akterki, ovaj se roman sa podosta prava može posmatrati i kao ponovnom varijacijom Mirjane Novaković na žanrovske stileme i datosti, naravno iz domena ponajpre kriminalističke književnosti.

Krimi aspekt, bez daljeg, ovde predstavlja značajnu dimenziju. Time na značenjskom, pa i na stilskom nivou Mir i mir dobija na složenosti i polivalentnosti, što arhitektoniku ovog dela svakako čini još zanimljivijom i privlačnijom za čitaoce koji nekako

U PITANJU JE

DRUŠTVENA

HRONIKA KOJA

SEŽE SVE DO

OSAMDESETIH

GODINA PROŠLOG

VEKA, A POKRIVA I SADAŠNJI

NAM TRENUTAK

SVEOPŠTE TESKOBE I SLUĐENOSTI

uvek traže i više i bolje. Takođe se mora priznati da je Mir i mir u krajnjoj instanci ipak prevashodno društvena hronika „iz pera“ autorke koja i u ovoj stvaralačkoj epizodi uspeva da izbori i onda i zadrži posve zasluženo mesto na onoj skliskoj tački spoja neosporno umetničke proze i književnosti.

Premda temeljno određen visokim autorskim ambicijama i umećem one koja iza ovog dela stoji, roman lako komunicira sa čitaocima koji će znati da se raduju prepoznavanju znakova vremena u kom bitišemo, kao i brojnim dokazima veštine Mirjane Novaković da u isti mah bude i upečatljiva pripovedačica, komentatorka društvenih krivdi i stilista za kakvima književnost ovih prostora naprosto neprestano vapi.

Ima ovde i metatekstualnosti, kao i referentnosti koja seže znatno dublje od opusa same Mirjane Novaković ili srpske književnosti i umetnosti, a u dubini pripovednog kadra zbiva se „svašta nešto“ zanimljivo i potentno za vaganje i analizu. Po širini zamaha, kao i samoj konstrukciji, Mir i mir u um dovodi jasnu asocijaciju na takođe neporecivo uspešno delo, roman Grupa (The Group, 1963) Meri Mekarti, sa kojim onda uspeva i da se nosi. Jednostavno, podno realističkog prosedea širog zahvata i osnaženog brižljivo utemeljenim i rabljenim detaljizmom, Mir i Mir čitaocima daruje priču koja mami i slojevitošću i u značenjskom i idejnom smislu.

Osim toga, baš kao i prethodni romani Mirjane Novaković (a u tom smislu prednjače Strah i njegov sluga i Tito je umro), i ovaj se roman preporučuje zauzdanom, ali lako zametljivom i viralnom duhovitošću, koje nipošto ne stupa i nije u koliziji sa tihim tragizmom kao crnim oblakom, stalno prisutnim čak i nad povremenim naletima sreće i povoda za iskrene radosti u viru i mulju naše tranzicijske zbilje. A malo je kod nas i u našem jezičkom i kulturološkom susedstvu onih kojima to polazi za rukom kao što je to slučaj sa Mirjanom Novaković, pa još ni najmanje razmetljivo ili, daleko bilo, samodopadljivo. Ovaj je roman još jedan čvrst dokaz u prilog toj svakako krupnoj tezi. ■

Zašto volim knjige

Rastislava Durmana

dok ih čitam. Ovu knjigu nisam hteo da prestanem da čitam ni kada sam bio na plaži, a najviše volim da plivam i ronim. A kada bih pročitao deo, odmah sam prepričavao mami, baki i deki. Svi smo se slatko smejali Katinim i Barbarinim avanturama. Mama mi je čitala kada sam bio mali, a sada volimo da čitamo zajedno i uvek kupujemo knjige i tražimo nove zanimljive priče.

A ŠTA NA TO KAŽE RASTISLAV DURMAN?

Lavov omiljeni pisac je rado odgovorio na njegova pitanja.

Šta ste voleli da radite kada ste bili mali?

Kao mali voleo sam da radim svašta, pa čak i one stvari koje mi nisu išle od ruke, kao što je, na primer, fudbal na male golove.

Koju knjigu ste prvu pročitali, a koju knjigu ste prvu napisali?

Omiljeni pisac

inspirisao je jednog

dečaka da specijalno

za Bukmarker napiše zašto je

Zato volim ove čika Rastislavove knjige jer su mnogo zabavne i zanimljive i uvek te teraju da čitaš još, još i još i da vidiš šta se desi dalje. Teško mi je da ih ispustim iz ruke. Radujem se novim pričama o zmajevima i vešticama.

Mi porodično volimo Rastislava i njegove priče i najdraže mi je bilo kada me je mama uzela ranije iz škole i odvela na Sajam knjiga da upoznam svog omiljenog pisca. Taj ću dan uvek pamtiti, a on je bio baš ljubazan i lepo smo razgovarali. Nisam stigao tada sve da ga pitam, a zanimalo bi me još nešto o njemu. Svima preporučujem da čitaju Rastislava Durmana jer će dugo posle biti nasmejani.

Ne sećam se prve pročitane knjige, ali ono što sam čitao prvo, i što me je naučilo da čitam, jesu ukoričeni kompleti Politikinog zabavnika. Kao prvu napisanu knjigu možemo da računamo Zagonetni znak (1987) koji sam napisao sa Nevenom Simin i još sedmoro dece, pošto je ona koja je pre toga izašla (Svašta od mene, 1983.) zbirka prethodno objavljenih humoreski.

Kada ste počeli da pišete?

U gimnaziji sam počeo da objavljujem kratke humorističke forme, u ono vreme je bilo mnogo mesta za takav sadržaj. Istovremeno sam pisao i naučnu fantastiku, a kako je u Zagrebu počeo da izlazi Sirius 1976, otvorilo se mesto za domaće autore.

Piše: Lav Radojević, 9 godina

Foto: Laguna arhiva

Volim da čitam knjige jer tako učim nove reči i lepše govorim i lakše mi je da bolje iskažem ono što osećam. Siguran sam da tako treniram mozak i da onda bolje pamtim i razvijam maštu. Neke knjige mi se više sviđaju od drugih. Neke teško čitam, a za neke se rastužim kada ih pročitam što nema još.

Knjige koje obožavam su knjige Rastislava Durmana. Imam ih četiri, ali nisam ih još sve pročitao. U knjizi Njofokle, koju je još moja mama dobila na poklon za svoj 8. rođendan, našao sam nove reči za strašno koje pre toga nisam čuo. Sada znam reči straobalno i grozomorno. To je bila omiljena knjiga mojoj mami kada je bila mala i čitala ju je i meni.

Lepše spavam i bolji su mi snovi kada uveče čitam. Često razmišljam o čemu sam čitao i zamišljam kako bi junaci izgledali i onda u seriji ili filmu pogledam kako su drugi zamislili iste te likove. Omiljena knjiga mi je Barbara, Kata i dva čudna jedna. Bilo mi je baš zabavno da je čitam, a onda kada sam pogledao seriju, Barbara je bila baš kakvu sam je zamislio, još i smešnija. Imam utisak i kao da te likove poznajem jer se uživim u priče

DURMANOVI JUNACI

Njofokle je šašavko mali Stalno neke ludosti pravi.

Barbara je guska koja stalno gače I ponekada baki na živce skače.

Dok unuku čekaju, One priče pričaju.

U pričama napisanim i zmajeva ima, A često i poneka veštica fina.

Ovo su junaci Rastislavovog uma Sa njima uživam do maksimuma.

Da li više volite veštice ili zmajeve?

Isto volim i zmajeve i veštice, iako neke veštice poznajem, a zmajeve nikada nisam imao prilike da upoznam lično.

Da li su bolja publika odrasli ili deca?

Dobra su publika i odrasli i deca, s tim što je sa decom pisac odmah načisto da li to što je napisao „radi“, odnosno da li napisano privlači pažnju i interesovanje ili pak ne. Deca su iskrena i odmah stavljaju na znanje da li im ono što se čita nešto znači ili ih gnjavi. Pa čak i onda kada nisu iskrena nego lepo vaspitana pa se prave da pomno slušaju pisca, njihov govor tela jasno saopštava kakva je prava reakcija na tekst. ■

Nagrade za Lagunina izdanja za decu

Knjiga Bio jednom jedan strah autora Jovice Tišme proglašena je najboljom knjigom za decu za 2023. godinu na literarnom konkursu „Gordana Brajović“, koji organizuje Centar za kulturu i umetnost Aleksinac, a takođe je dobitnik i nagrade „Aleksandar Vučo“ za 2021/2022. godinu, koju je ustanovio Institut za dečju književnost u Beogradu. U knjizi se nalaze šašave priče za nestrpljivu decu. Zašto šašave? Zato što su u njima junaci jedna Đina koja traži da je izmisli pisac, jedna Pegla koja silno želi da bude nešto drugo, jedna Rupica koja mašta o tome da bude velika, jedan Vrabac koji je svio gnezdo u brkovima jednog poslastičara, jedna Ružna reč, jedan Četvrti sprat koji je želeo da bude prvi, jedan Petar koji je želeo da ne bude običan Petar, jedan neshvaćeni Gutač vatre, jedna dobra Suza, jedan pekar majstor Drema, jedno Bilo jednom jedno, i jedna neobična Baba. A zašto za nestrpljivu decu? A kakva druga deca postoje? A na kraju knjige su pričice o čudnim rečima koje se u pričama mogu naći. ■

Književna nagrada za najbolju knjigu u oblasti književnosti za decu Novosadskog sajma knjiga pripala je Urošu Petroviću za Bajke: Prvih sedam, izdanje koje je štampano i na ćirilici i na latinici, a dostupno je i na engleskom jeziku. Knjigu je svojim ilustracijama upečatljivo oživeo Aleksandar Zolotić. Čitanje bajki unapređuje koncentraciju i pamćenje, podstiče razvoj uma, mašte i kritičkog razmišljanja, uspostavlja empatiju i samosvest, razvija jezičke veštine, a sve to se značajno odražava na postignuća u školovanju i životu. U vreme kad je obrazovanje bilo usmeno i u okviru uže zajednice, bajke su i nastajale baš iz tih razloga. One su oduvek bile neizostavni deo dečjeg obrazovanja i odrastanja, a svako novo vreme donosilo je nove bajke. ■

Ako znaš tacan odgovor, možda baš ti osvojiš neku od lepih nagrada. Trk na Instagram profil @mala.laguna gde te Cekaju sve informacije. SreCno!

NOVO u Laguni

UŽIVAĆETE U ČITANJU NOVIH NASLOVA DOMAĆE I STRANE KNJIŽEVNOSTI

Potresna, emotivna i dirljiva priča koju žive naši junaci, u koju je, od prve do poslednje stranice, koliko god mračno izgledala, utkana nada. Da je reč o izuzetnom delu savremene književnosti, govori podatak da je na Goodreadsu ocenjena ocenom 4,55.■

Nastavak romana Broj 10, priča koji nas vraća u Akademiju Simerija i Noćnu školu Plaćene ubice jure premijerkinu ćerku... Koliko će se dugo kriti pre nego što kucne čas da se brani? ■

Peta manga u izdanju Lagune nastavlja ediciju StarWay, u okviru koje će se pojaviti ukupno trinaest nastavaka. ■

Napisana na osnovu njihovih intimnih pisama i obimnog istraživanja, ova hvaljena biografija vraća carske partnere na zasluženo mesto, među divove svog doba.■

8. Dora Mar i dva lica ljubavi, Betina Štorks

Umetnica Dora Mar je ikona nadrealizma. A onda sreće Pikasa – i njihova ljubav postaje jedan od velikih trenutaka istorije umetnosti.■

6.

Preplićući istoriju i fikciju, razotkrivajući tajne drevnog Konstantinopolja i savremenog Istanbula, ovaj roman nas vodi zamršenim stazama prošlosti do uzbudljivog i neslućenog raspleta.■

Saša će za sedam dana napuniti osamnaest godina i drevna kletva koja ga je svojevremeno učinila neuništivim ubiće ga i osloboditi nezamislivi demonski užas u svet. Samo je jedan način da se to spreči. ■

Roman koji se pojavio davne 1980. godine prateći život glavnog junaka nezadovoljnog svojim poslom, opisuje suptilne mehanizme koji vladaju u činovničkoj hijerarhiji, kao i posledice koje monoton i neispunjen život ostavlja na ljude koji nemaju hrabrosti da ga promene.■

Krvavi mesec, Ju Nesbe

Trinaesti roman u serijalu o Hariju Huleu. Briljantni detektiv se vratio, ovoga puta sa svojim istražiteljskim timom odmetnika.■

5. Tajni grad, K. Dž. Doerti, Karina Rozenfeld

4. Vizantijski sultan, Seldžuk Altun

Od sedam do tri, Momo Kapor

7. Dokle god rastu limunovi, Zulfa Katuh

4.

5.

6.

2. Laku noć, Punpune 5, Inio Asano

3. Katarina Velika i Potemkin: Moć, ljubav i rusko carstvo, Sajmon Sibag Montefjore

1.

2.

3.

7.

8.

Izdvajamo:

1. Šifra Svitac, K. Dž. Doerti

OLUJA MAČEVA – ILUSTROVANO IZDANJE, Džordž R. R. Martin

Posebno, raskošno ilustrovano izdanje treće knjige Pesme leda i vatre sa predgovorom Nila Gejmena i dvadeset pet novih ilustracija Garija Đanija. Savremeni klasik priređen s ljubavlju za brojne obožavaoce Martinovog legendarnog serijala i HBO-ove serije Igra prestola ■

DOLAZAK SENKE, Robert Džordan

Četvrta knjiga kultnog serijala Točak vremena, sa novim koricama i u tvrdom povezu. Kalandor je u rukama Randa al’Tora, zatočnika Svetlosti i Ponovorođenog Zmaja. Kamen Tira je pao pred najjačim ta’verenom ovog Doba i njegovim narodom. Sada Ponovorođeni Zmaj prati još jedno proročanstvo koje leži u ratničkom plemenu poznatom kao Aijeli. ■

3 PITANJA ZA...Zorana Bognara

gom mikroeseju) svojih kolega. Suočen sa činjenicom da je veliki broj naših pisaca pisao, negovao i objavljivao mikroeseje, a da gotovo nijednom od njih ovaj žanr nije primaran, pa samim tim ni taj deo njihovog književnog rada nije na najadekvatniji način vrednovan – odlučio sam da priredim ovu antologiju i da sve ove volšebne, univerzalne i, poput tečnog kristala, svevremene mikroeseje pokušam da spasem od zaborava i da ih, ovako okupljene na jednom mestu, ponudim književnom establišmentu, odnosno, kompetentnim čitačima i tumačima na „naknadno i/ ili novo“ vrednovanje, kako bi, napokon, dobili jednu relevantniju i temeljniju recepciju u kontekstu savremene srpske književnosti.

Povod:

KnjigaTečni kristal, antologija mikroeseja

XX veka

Razgovarala: Iva Burazor

Foto: Vojislav Danilov

Kako je izgledalo prikupljanje materijala za ovakvu knjigu?

Prikupljanje materijala i građe za ovu i ovakvu knjigu počelo je još početkom devedesetih, kada sam brižno isecao i „arhivirao“ lucidne univerzalne mikroeseje (bez obzira na to da li je reč o urbanom ili ruralnom, antropološkom, ontološkom, lirskom, filozofskom, lingvističkom ili nekom dru-

Šta će čitaoci pronaći u ovoj svojevrsnoj zbirci mikroeseja? Zašto baš mikroeseji?

Šta je, zapravo, mikroesej? Ni u jednom rečniku stranih reči ili termina zasigurno nećete naći eksplicitno objašnjenje ovog pojma. No, u slobodnoj interpretaciji, mogli bismo svakako reći da je mikroesej žanr kratkog metra pisan tehnikom razobličavanja, razotkrivanja, odnosno, demistifikovanja. Mikroesej je idealna forma našeg vremena: istovremeno i brz i dinamičan, i eksplicitan i ekspresivan... Andrić ga je u knjizi Znakovi pored puta „krstio“ kao meditativna proza, drugi su ga nazivali poetskofenomenološkim refleksijama, crticama, kontemplacijama ili pak reminiscencijama – no, ipak, on u svom imenu objedinjuje i žanrovski najpreciznije određuje sve navedene termine... Kao idejni tvorac i autor ove an-

tologije, preuzeo sam „obavezu“ i odgovornost da, uz osnovne postulate i kriterijume, na ovom mestu odredim i maksimalnu dužinu mikroeseja koja ni u kom slučaju nije mogla i nije smela biti duža od dve stranice knjižnog bloka.

Kako ste odlučili koje književnike ćete uvrstiti u ovu antologiju?

Svedoci smo da su od naših pisaca upravo najveća imena negovala kratku formu. Da bih priredio ovu i ovakvu antologiju, morao sam pribeći jednom ozbiljnijem i konciznijem istraživačkom i priređivačkom radu koji se zasnivao na gotovo svakodnevnom traganju po registrima i signaturama u Narodnoj biblioteci Srbije, Biblioteci grada Beograda, ali i po mnogim kućnim bibliotekama svojih kolega koji imaju i takve raritete kao što su knjige mikroeseja pojedinih pisaca s početka dvadesetog veka... ■

LJUBIČASTA SUKNJA I ŽUTI KARDIGAN

važno svedočanstvo nečije bezvredne intimne istorije.

Kao oni pisci koji promišljeno oblače svoje junake čineći da postupkom maske i odeća progovori o karakteru i namerama likova, književnica Nacuko Imamura, koja je za ovaj roman dobila najprestižniju japansku nagradu Akutagava, obukla je svoje junakinje u ljubičasto i žuto, upućujući da komplementarni odnos ovih boja nagoveštava skrivenu blisku vezu između praćene i one koja prati. Dva glavna lika, Žena u Ljubičastoj Suknji i Žena u Žutom Kardiganu, zapravo su jedan lik presečen na kontrastne ali skladne polovine koje lako mogu da se sastave.

trana i nestala žena nekad radila.

Neobičnom knjigom u kojoj su suštinski razgovori prećutani dok ih zamenjuju trivijalni iskazi i laži, intrige i zlonamerni komentari, Nacuko Imamura slika nejasna ljudska lica koja se poput bledih mrlja jedva razaznaju. Ona takođe opominje na demonsku ideju po kojoj je moguće i prihvatljivo zameniti jednog čoveka drugim, sa svešću da se neponovljivost svakog bića potiskuje sumnjivim atributom što počiva na odeći koju je lako skinuti i zameniti drugom.

Ljubica Arsić

Ženu u Ljubičastoj Suknji prati Žena u Žutom Kardiganu. Sledi je na svakom koraku i neprimetno posmatra u tržnom centru, dok se u parku igra s decom, kad u restoranu ruča sa ljubavnikom. Njene voajerske sklonosti počivaju na opsesivnoj želji da se uđe u život drugog i bude onaj drugi, kao što u svetu anonimusa, u poražavajućoj vrevi grada, mnogi čeznu da nekog iznenada dodirnu, uhvate za zadnjicu ili povuku za nos. Dnevnik o tom praćenju, koji vodi Žena u Žutom Kardiganu, predstavlja dokument banalnosti svakodnevnice, koja pažljivim i redovnim beleženjem postaje

Napisavši neobičan roman pritajene strave u kafkijanskoj atmosferi iščekivanja i uznemirujućeg predosećanja, autorka opisuje strogo uređen svet sa opredmećenim ljudima, šetajućim vešalicama sa odećom i bez imena, čak i bez inicijala koje je imao Kafkin Jozef K. Nije neobično da u civilizaciji patološkog voajerizma naizgled bezazleno praćenje i posmatranje postaju tihi oblik nasilja kojim oni osećajno uskraćeni time pribavljaju ma kakvu emociju. Posmatramo ali smo posmatrani dok svet liči na veliku slikovnicu ispunjenu manekenima, pokretnim figurama koje idu na posao, sede u parku, vode ljubav, jedu kiflice punjene kremom.

Lik Žene u Žutom Kardiganu u ulozi naratorke koja prati tuđ život podižući ga na nivo senzacije, podučava čitaoca kako se pogledom gradi priča, kako se onaj koji je saopštava povremeno približi drugom liku, postane za trenutak neko drugi da bi se opet udaljio. Posmatrajući Ženu u Ljubičastoj Suknji, ne samo da smo svedoci rađanja ljubavne priče između nje i njenog direktora već pratimo njen razvoj po različitim tačkama: ljupka razmena pogleda, odlazak u bioskop, zatim na večeru, provedena noć i još nekoliko sledećih, prestanak interesovanja i pokušaj rastanka praćen ucenom. Na kraju se Žuti Kardigan legitimiše svojim imenom da bi zauzeo mesto nestale Žene u Ljubičastoj Suknji, čineći sve ono što je posma-

Ovoj književnici ne pada na pamet da nelagodu i napetost, svojstvene svetu u kojem živimo, gradi prizemnim sredstvima strave i užasa, sa jeftinim efektima pristalim uz problematičnu darovitost. Njen originalni horor ide po koži i izaziva laku, sveprisutnu nelagodnost povezanu sa svakodnevnim postojanjem, sličnu onim situacijama iz detinjstva, koje sigurno svi pamtimo: želimo da s visine skočimo u pesak, hvatamo se za ogradu terase i gledamo dole u dubinu od četiri metra, odvažimo se i skačemo, zatim se opet brzo penjemo jer želimo da nas ponovo prožmu žmarci straha. ■ IMAMURA

O romanu Žena u Ljubičastoj

Suknji, priči o usamljenosti i opsesiji, o savremenom dobu, paranoji i neprimetnosti individue, piše književnica

Piše: Ljubica Arsić | Foto: Nikola Ilić

TUGE SE ZBRAJAJU, KAO U MATEMATICI

Mileva Ajnštajn: teorija tuge

Slavenke Drakulić je

univerzalna priča o

ženi koja je morala

da bira između ličnih

ambicija i brige o porodici

Međutim, osobe s kojima sam razgovarala nisu čule za nju, a trebale su. Obuzelo me zaprepaštenje i ljutnja, kako je moguće da nisu čuli za Milevu? Čuli su za drugu suprugu Elsu, ali Mileva s kojom je Albert zajedno studirao, s kojom je radio na teorijama, koja mu je kao izvrsna matematičarka pomagala u izračunima, koja je postala njegova prva supruga i rodila mu djecu – ostala je u sjeni. Bila je nadarena matematičarka i fizičarka srpskog porijekla, jedna od rijetkih žena koje su u to vrijeme – riječ je o početku XX stoljeća – studirale uopće, a kamoli još fiziku. I to na politehničkom fakultetu u Cirihu, gdje je žena postala profesor tek 1985.

Pročitala sam zatim još nekoliko njegovih i njenih biografija, pisma, knjige o njoj itd. i odlučila napisati roman. Roman počinje 1914. njihovim razlazom, odnosno citatom njegovih skandaloznih zahtjeva koje joj je postavio kao uvjete da može živjeti s njim u Berlinu, gdje je radio. Mileva na ovakvo poniženje nije mogla pristati, napustila ga je i vratila se u Cirih. Njezin život zaista nije bio lak. Dok se Albert bavio fizikom i radio na različitim teorijiama, ona je proživljavala teoriju tuge. Blisko su surađivali u mladosti a ipak, on je postao nobelovac i najpoznatiji znanstvenik svoga vremena, a ona je ostala gubitnica. Usprkos ambicijama i talentu, ni u dva pokušaja nije uspjela diplomirati niti se, sa studijem na prestižnom fakultetu ali bez diplome, uspjela zaposliti.

cu priče. Priča o Milevi u mom romanu proteže se dvadesetak godina, od 1914. do 1933. To su godine kada živi sama sa svoja dva sina Eduardom i Hans Albertom, od kojih mlađi ima teške psihičke probleme. Izdržava se iznajmljivanjem stanova (u kući kupljenoj novcem od Nobelove nagrade koju je Albert namijenio sinovima) i podukama iz klavira. Za to vrijeme Albert postaje sve poznatiji u svijetu znanosti i sve više zanemaruje odnos sa sinovima.

Ova je knjiga nastala slučajno, iz ljutnje. O Milevi Marić nisam znala puno, ali ipak dovoljno. Pročitala sam poznatu Ajnštajnovu biografiju Voltera Ajzaksona u kojoj je ona prisutna, ali nekako premalo, usputno i – pomislila sam – nesrazmjerno svojoj ulozi u njegovom životu. No to nije bilo odlučujuće. Ne sjećam se točno situacije, ali u nekom akademskom društvu u posjeti SAD spomenula sam Milevino ime.

Zanimala me je njena perspektiva, kako se to dogodilo? Činilo mi se da o njoj znam sve, a ipak mi nedostaju njezine misli i osjećaji. To je bila polazna točka, trenutak kada je za mene historijska ličnost postala literarna junakinja. Ipak treba imati na umu da je riječ o romanu. Razlika u pisanju biografije i romana je u tome da su osnovni elementi priče zadani. Naravno da se pridržavam faktografije, samo je dopunjavam. Mašti pisca ostaju upravo misli i osjećaji koji tu osobu mogu oživjeti u očima čitatelja.

Odabrala sam samo neke dramatične momente iz Milevinog života, uzela ih kao literarni predložak i okosni-

Vjerujem da će se mnoge čitateljice poistovjetiti s patnjom koju Mileva osjeća zbog rastanka, zbog djece koja odrastaju bez oca, zbog sinove bolesti i konačno, zbog svog profesionalnog poraza. No ne bih krivila samo Alberta za cijelu tu situaciju. Poznato je da su geniji često naprosto sebični, jer ih zanima jedino njihovo područje interesa, bila to umjetnost ili znanost, kao u njegovom slučaju. Milevina nada da može zadržati ljubav takve osobe i još se uz nju i sama baviti znanošću bila je uzaludna. Mislim da je i vrijeme u kojem je živjela, početak XX stoljeća, koje nije bilo naklonjeno ženama, u velikoj mjeri utjecalo na njezinu sudbinu. ■

TAJNE PISACA

Piše: Slavenka Drakulić

Foto: Roko Crnić

TAJNE PISACA

PRIČE PUNE RADOSTI, TOPLINE I LJUBAVI

Autorka Kler Puli u romanima Beležnica neizgovorenog i Ljudi na peronu pet prikazuje šta se krije iza naizgled savršenih života koje vodimo, a sopstvenu priču je podelila sa čitaocima Bukmarkera

Razgovarala: Maja Šarić

Foto: Caroline Firth

Kler Puli je provela dvadeset godina u vrtoglavom svetu reklamiranja pre nego što je postala mama s punim radnim vremenom. Autor je veoma popularnog bloga Mummy was a Secret Drinker. Klerin debitantski roman Beležnica neizgovorenog nadahnut je vremenom koje je Kler provela u advertajzingu, svetu gde je linija između istinitosti i mašte stalno zamućena, i njenim iskustvom da ogoli prilično nezgodnu istinu o naizgled savršenom životu u svom dnevniku.

U jednom trenutku svog života zapitali ste se šta bi se dogodilo kada bi svi prestali da lažu o svojim životima i rekli istinu o onome što im se stvarno događa. I tako je prvo nastao Vaš roman Beležnica neizgovorenog, a istom temom – unutrašnjim životima ljudima, onim što najčešće skrivamo od drugih, bavite se i u romanu Ljudi na peronu pet. Odakle je i zašto, pre svega, kod Vas došlo do tih pitanja?

Ta pitanja je inspirisalo moje iskustvo. Pre skoro osam godina da ste pogledali moje društvene mreže, pomislili biste da je moj život savršen. Realnost je bila veoma drugačija. Bila sam zavisnik od alkohola, i to mi je uništilo život. Prestala sam da pijem, a kao oblik terapije, pokrenula sam blog pod nazivom Mummy was a Secret Drinker (Mama je bila tajna pijanica). U blogu sam rekla pravu istinu o svemu. Ovaj čin je promenio moj život, ali i živote hiljada ljudi koji su čitali moju priču. Tako sam počela da razmišljam koje tajne kriju drugi ljudi i kakva bi se magija mogla desiti ako počnu da go

vore istinu.

Nikada pre toga niste se bavili pisanjem, pa ste krenuli na kurs kreativnog pisanja. Šta je najznačajnije što ste tokom tog kursa naučili o stvaralačkom procesu?

Iskreno verujem da je 10% uspeha pisca zasnovano na sirovom talentu, a ostalih 90% su istrajnost i samopouzdanje. Pre nego što sam krenula na kurs pisanja kod Kertisa Brauna, nisam verovala da umem da napišem roman; a da me moj mentor i kolege studenti nisu ubedili u suprotno, nikada ne bih završila prvu ruku. Dakle, najvažnije što sam naučila bilo je da to zaista mogu! Drugo najvažnije što sam naučila je da je prva ruka romana uvek užasna. Samo treba da nastavite do kraja, a onda možete da smislite kako da ga poboljšate…

Kako je nastajala Beležnica neizgovorenog? A kako je zatim došlo do sledećeg romana Ljudi na peronu pet?

Beležnica neizgovorenog je zaista nastala iz mog iskustva, i iz tog pitanja: šta bi se dogodilo kada bi drugi ljudi rekli pravu istinu o svojim životima? Pisala sam tokom pandemije, kada smo svi bili izolovani u svojim kućama. Zaista su mi nedostajali prijatelji i porodica, ali sam shvatila da mi takođe nedostaje da budem okružena i strancima. Počela sam sa setom da se prisećam dana kada sam odlazila na posao autobusom, vozom i londonskim metroom. Setila sam se kako sam iz dana u dan viđala iste ljude. Izmišljala bih im nadimke i zamišljala kako su izgledali njihovi životi daleko od našeg zajedničkog putovanja. Ali nikada, nikada nismo razgovarali, jer je to prvo

pravilo putovanja u Londonu: nikada ne razgovarate sa strancima u javnom prevozu. Počela sam da se pitam šta bi se desilo kad bih imala hrabrosti da razgovaram sa nekim od mojih saputnika. I to pitanje me je inspirisalo da napišem Ljude na peronu pet.

Kakvi su junaci Vaših knjiga?

Mrzim da čitam o savršenim ljudima u knjigama. Svi moji likovi su manjkavi, svi se bore sa nečim. Kao rezultat toga, nadam se da se stiče utisak da su veoma stvarni i jedinstveni, često na ivici čudnog. Mislim da su i oni, barem do kraja mojih romana, ljubazni i (obično) puni nade.

Koliko je Vašeg karaktera utkano u njihove? Ko Vam je najsličniji?

Mnogi moji likovi imaju bar jednu zajedničku osobinu sa mnom! Hazard iz Beležnice neizgovorenog je ja zavisnica, a Monika moje pomalo opsesivno ja. Džulijan je bio moja kreativna strana, a divna Ajona, u Ljudima na peronu pet, žena je kakva želim da budem.

Do kakvih ste odgovora o sebi i ljudima koji Vas okružuju došli pišući ove romane?

Naučila sam od svojih likova da svako ima mane, ali te mane nas čine stvarnim, ljupkim i jedinstvenim. Zato sam odabrala citat Lenarda Koena za epigraf Beležnice:

Ring the bells that still can ring, Forget your perfect offering, There is a crack in everything, That’s how the light gets in.

(Pozvoni na zvona koja još uvek mogu da zvone, Zaboravi svoju savršenu ponudu, U svemu postoji pukotina, Tako ulazi svetlost.)

Kako izgleda Vaš stvaralački proces? Kada i gde ste najproduktivniji?

Vrlo rano ujutru! Čim se probudim –obično oko 5 ujutru – pre nego što otvorim oči, pokušavam da vizuelizujem sledeću scenu knjige koju pišem. Smatram da je u ovo doba dana, kada sam u polusnu, mozak u stanju da radi najkreativnije. Osećam se skoro kao da sanjam svoj roman. Zatim ustajem, palim laptop i zapisujem šta sam zamislila. Po podne uređujem i otkrivam da je ponekad moje jutarnje pisanje bilo divno, a ponekad zaista užasno!

Kako sada gledate na život poslovne žene koji ste vodili pre nego što ste postali majka, a onda i spisateljica? Šta je najdragocenije što ste iz tog perioda života naučili i, možda, utkali u svoje knjige?

Radila sam u advertajzingu 20 godina, i volela sam (skoro) sve to vreme. Naučilo me je da budem zaista štedljiva na rečima – ne volim dugačke

delove rascvetane proze. Ali to me je takođe naučilo razlici između slike i stvarnosti!

Koje Vas još teme zanimaju kao pisca?

Ne znam ni kako da odgovorim na ovo pitanje! Kao pisac, zaista morate da budete zainteresovani za svaku temu. Ako pogledate istoriju Google pretrage bilo kog autora, bili biste užasnuti, jer moramo da istražimo sve što naši likovi možda rade ili o čemu razmišljaju. Juče sam provela sat vremena istražujući operacije povećanja penisa...

Kakav ste čitalac? Kojim žanrovima, pre svega, dajete šansu? Koje knjige su Vaše omiljene?

Čitam sve! Žanr koji biram zaista zavisi od mog raspoloženja. Ponekad mi je potrebna romantična komedija, drugi put mračni triler. Volim knjigu koja me zaista može preneti i izvući iz sebe.

Posebno volim knjige koje ne mogu da ispustim iz ruku. Moji omiljeni skoriji romani su Lekcije iz hemije Boni Garmus i Izuzetno bistra stvorenja Šelbi van Pelt. Oba imaju izuzetno živopisne, fantastično napisane junake. ■

PRE SKORO OSAM GODINA, DA STE POGLEDALI MOJE DRUŠTVENE MREŽE, POMISLILI BISTE DA JE MOJ ŽIVOT SAVRŠEN.

REALNOST JE BILA VEOMA DRUGAČIJA

PRIKAZ KNJIGE

DOBRO DOŠLI U IGRU. UPRAVO JE POČELA

Igra Skota Kerša je napeti triler sa misterioznom atmosferom, koji će vas sve vreme terati da se pitate ko je glavni manipulator

DO KOJE GRANICE SMO SPREMNI DA SE UPUSTIMO U IGRU?

U svom debitantskom trileru Skot Keršo čitaoca uvodi u višeznačenjsku igru. Petoro ljudi koje naizgled ništa ne povezuje dobija SMS poruku sa dodeljenim takmičarskim brojevima. Svi prvo pomisle da je posredi neka bolesna igra na internetu, ali onda shvataju da su životi osoba koje najviše vole ugroženi. Nemaju izbora već da pomno prate uputstva u porukama i na taj način pokušaju da izbave voljene osobe.

Megi je mlada Amerikanka koja je pre devet godina dala tek rođenog sina na usvajanje, a sada je dečak otet. Bret je Afroafmerikanac koji pristaje na igru kako bi sprečio smrt svog najboljeg prijatelja Krejga. Sara je tipična engleska domaćica čija je dvogodišnja ćerkica nestala iako ništa nije slutilo na jezive okolnosti. Noa je Parižanin ludo zaljubljen u manekenku Sofiju i želi da joj priušti glamurozno venčanje u skupom restoranu s pogledom na Ajfelovu kulu. Linda je bivša policajka u potrazi za ćerkom Alisom kojoj zbog posla nikada nije poklanjala dovoljno pažnje.

Od trenutka kada se petoro takmičara upućuje u englesku zabit, a zatim kreće ka Škotskoj, na površinu isplivavaju brojne tajne. U potrazi za otetim osobama takmičari se suočavaju sami sa sobom i u retrospektivi se dvoume da li su u određenim trenucima napravili kobne greške. U kratkom periodu od njihovog upoznavanja u jednoj engleskoj gostionici do konačnog cilja, vreme kao da ne postoji – doslovno se pretvara u praznu dimenziju. „Koliko je dugačka noć bez mesečine i vazduha?“, pita se jedan takmičar.

Događaji se nižu u orvelovskoj atmosferi. Niko od takmičara ne zna ko stoji iza ove operacije i povlači konce. Svesni su da su marionete u toj igri, ali njihov strah i neizvesnost polako prelaze u bespoštednu borbu za opstanak. Problem je u tome što pobednik može da bude samo jedan. I dok smatraju da je mozak čitave operacije, sam ili uz nečiju pomoć, pravo čudovište, i takmičari se polako pretvaraju u čudovišta jer žele da pobede. U skladu sa uputstvom, moraju da pronađu i šestog takmičara.

Tokom njihove pomamne potrage, pisac u radnju postepeno uvodi i otete osobe tako da čitalac može da sklopi deliće mozaika posmatrajući događaje i iz druge, veoma često bolne perspektive. Saznajemo kako se oseća Džekson, dečak koji želi da provodi vreme i sa biološkom majkom, a ne samo sa bogatim usvojiteljima. Izvanredno je opisano kako se Noina verenica priseća detinjstva u Estoniji i pacolovca koji je u njenom porodič-

OSTAJE NEIZVESNOST KO

IMA UVID U NAŠE

ŽIVOTE I DO KOJE MERE SMO IZLOŽENI

OPASNOSTI ČIM

PRISTUPIMO

INTERNETU

nom domu ubijao glodare. Misleći da će im olakšati patnje, Sofija je napravila tunel kroz koji bi životinje mogle da pobegnu, ali ih je stalno pronalazila mrtve. Kada je napokon pitala pacolovca zašto se to dešava, on joj otkriva surovu istinu. Miševi uhvaćeni u zamku umiru od straha.

Paralelno sa potragom za otetima i rešenjem zagonetke odvija se igra u kojoj učestvuju čuvene influenserke. Osećaju se privilegovano zato što su dobile poziv za druženje na ekskluzivnim lokacijama na Azurnoj obali i u glamuru koji im donosi hiljade pratilaca na društvenim mrežama. I ovde samo jedna od njih može da bude pobednica, a uskoro će se saznati i visoka cena i gorak ukus pobede. Sve što se ikada snimi u digitalnom svetu, ostaje zabeleženo. Internet je zauvek. Snimci njihove igre poslužiće kao poslednji delić mozaika i rešenje zagonetke. Do tada smo i mi, kao čitaoci, nepovratno uvučeni u igru. Osim što pokušavamo da pročitamo skrivene nagoveštaje i posumnjamo u nekog od takmičara, adrenalin nas tera da brzo okrećemo stranice ne bismo li što pre saznali ko je organizator i pokretač svega.

Skot Keršo vešto gradi likove i smišljeno upravlja radnjom ovog trilera. Kraj igre nije istovremeno i kraj lavine događaja pokrenutih na njenom početku. Ostaje neizvesnost ko ima uvid u naše živote i do koje mere smo izloženi opasnosti čim pristupimo internetu. Zahvaljujući izvanrednom jezičkom umeću i smislu za humor koji čitaoca nasmeje i u najmračnijim trenucima, ovo je psihološki triler koji se pamti. ■

Piše: Olivera Nićiforović

SLUČAJEVI KOMESARA DIPENA

Smrt u Pont Avenu i Smrt na obali Bretanje

Žan-Lika Banaleka su moderna verzija

klasičnog detektivskog romana, a osvojili su publiku širom sveta

Zahvaljujući izdavačkoj kući Laguna, poklonici kriminalističke proze u Srbiji su u prilici da se upoznaju sa stvaralaštvom Žan-Lika Banaleka, nemačkog pisca sa francuskim pseudonimom koji već godinama piše izuzetno uspešan serijal u kome njegov policijski komesar Žorž Dipen istražuje ubistva (i druge zločine) u naizgled idiličnoj Bretanji, regiji koja se nalazi na severozapadu Francuske i prostire se duž prostranog poluostrva krcatog prirodnim lepotama i istorijskim znamenitostima. Banalek, čije je pravo ime –Jorg Bong – podjednako zvučno kao i njegov pseudonim, započeo je serijal 2012. godine, i tokom protekle decenije je objavio jedanaest romana u kome sve zapetljanije slučajeve rešava njegov Dipen, Parižanin, strastveni kafopija i ljubitelj pingvina, odmereni i promućurni muškarac u „najboljim godinama“ koji pokušava da se uklopi u posebnost života u Bretanji, te da istovremeno razmrsi brojne misterije koje se dešavaju u priobalju (što mu je, uostalom, i posao).

Laguna je do sada objavila dva Banalekova romana Smrt u Pont Avenu (u prevodu Nikole Jordanova) i Smrt na obali Bretanje (sa nemačkog prevela Dušica Milojković), dela koja nas sasvim lepo upoznaju sa poetikom i dometima ovog vrednog književnog stvaraoca. Banalek, naime, pripada grupi pisaca koji radnju svojih dela smeštaju na atraktivnu lokaciju, te njegovi romani, pored obavezne centralne misterije, sadrže i svojevrsnu „turističku razglednicu“. Čitajući Banaleka, upoznajemo se sa Bretanjom, njenom istorijom i specifičnostima, gradovima Konkarno (u koji je komesar premešten „po kazni“, i koji je poznat – ne bez razloga – pod na-

dimcima „plavi grad“ i „dragulj Bretanje“) i Pont Avenom, te turističkim arhipelagom Glenan, ostrvom Le Lok...

Sa jedne strane, Banalek dosta duguje Agati Kristi i njenoj čuvenoj gospođici Džejn Marpl koja je decenijama demaskirala zločince u engleskom mestašcetu Sent Meri Mid. Bretanja je svakako prostranija od prebivališta gospođice Marpl, ali je podjednako idilična – mada je ta idila, ispostaviće se, samo opsena. Ljudi su uvek i svugde spremni da počine zločin, to je u njihovj prirodi, pa će Dipen (čije je prezime omaž Poovom istražitelju-amateru Dipenu, junaku priče Ubistva u Ulici Morg) imati pune ruke posla. Sa druge stane, Banalekov komesar mnogo duguje i savremenim kriminalističkim serijalima u kojima se, iz knjige u knjigu, prati i razvija život glavnog protagoniste – iz romana u roman saznajemo sve više od Dipenu, pa smo tako u Smrti na obali Bretanje u prilici da „upoznamo“ i njegovu majku, a tu su, naravno, i njegove kolege i drugi likovi među kojima su i žene koje će komesara zainteresovati i izvan slučajeva na kojima radi (s tim da je prilično suptilan po pitanju svog ljubavnog života, ne srlja i ne žuri, već pušta da se uzajamna privlačnost, ako je ima, polako razvija).

U pogledu stila, Banalek je pristalica škole „manje je više“. Iako su ubistva u njegovim romanima prilično nasilna (u prvom je brutalno ubijen stari hotelijer, u drugom su na obali Bretanje istovremeno pronađena čak tri leša sredovečnih muškaraca), način na koji su zločini opisani nije agresivan i preteran, pazi se na svaku reč, a u želji da se čitalac ne gurne preko granice za koju pisac smatra da je pristojna. Banalek/Bong odlično pozna-

je Bretanju, i to svoje znanje obilato koristi. Region Bretanje mu je 2016. dodelio titulu pokrovitelj Bretanje, a od 2018. je počasni član Bretonske književne akademije, što i ne čudi, imajući u vidu sa koliko je ljubavi i pažnje Nemac pristupio opisima naravi i predela zemlje u kojoj nije rođen. Ta ljubav prema Bretanji se vidi na svakoj stranici romana, i nju je nemoguće lažirati. Romani Smrt u Pont Avenu i Smrt na obali Bretanje su pre svega namenjeni čitaocima koji vole „mekšu“ kriminalističku literaturu, i koji su zainteresovani za prošlost i istoriju, a Banalek nudi veoma specifičnu vrstu misterije koja, to je već posve jasno imajući u vidu njegove uspehe u Nemačkoj i drugim evropskim zemljama, ima svoju vernu publiku. Verujem da će tako biti i u Srbji, a u kojoj meri, i da li će Banalek uspeti da se približi popularnosti jednog Nesbea, ostaje da se vidi. ■

Piše: Đorđe Bajić

NA SAJMU KNJIGA SE IZGUBIM

KAO DETE U PRODAVNICI ČOKOLADE

Deci treba preneti ljubav prema književnosti, a to se postiže pravovremenim čitanjem onoga što je primereno njihovom uzrastu, kaže glumica Borka Tomović

Razgovarala: Dafina Dostanić

Foto: Ana Marija Jovanović

Kada se pre dve decenije Borka Tomović pojavila u seriji M(j)ešoviti brak, svi su se složili da mlada glumica obećava. Usledile su upečatljive kreacije u projektima: Ljubav, navika, panika, Na slovo, na slovo, Cvat lipe na Balkanu, Žene sa Dedinja, Istine i laži... Nakon kraće pauze na velika vrata se vratila ulogom Vesne, žene radijskog reportera Miće Đurića, koji iznenada gubi moć govora u seriji Crna svadba. Snimajući serije i filmove, nikada nije zapostavljala rad u svom matičnom pozorištu Boško Buha, kao ni angažovanje oko sada već kultne dečje emisije Plava ptica, koja se već trinaest godina emituje na RTS-u.

Kakav je osećaj kada ste deo jedne ovako dugovečne emisije koja se i dalje snima?

Pre svega osećaj jednog ogromnog ponosa zato što je nešto tako dugovečno, a samim tim što je dugovečno znači da je kvalitetno i voljeno. Nama se dokazuje, iz godine u godinu, da Plava ptica ima svoje verne obožavaoce, ali da svakako ima i novu publiku. Zanimljivo je da me već odrasli mladi ljudi sreću i govore da su porasli uz Plavu pticu, tako da osećam ogroman ponos što sam deo nečega tako značajnog, što sam sigurna da će imati još dug vek i da će to biti emisija koju će gledati i naredne generacije.

Stalni ste član pozorišta Boško Buha. Iako su mnoge Vaše kolege, nakon dečjeg pozorišta, odlučile da pređu u druge teatre, vi ste ostali verni najmlađoj publici…

POSTOJE KNJIGE KOJE SE ČITAJU

U RAZLIČITIM PERIODIMA ŽIVOTA I SAMIM TIM NA POTPUNO RAZLIČIT NAČIN SE DOŽIVLJAVAJU

Pozorište Boško Buha pored scene za decu ima i scenu za odrasle, tako da imam prilike da u jednom pozorištu igram i repertoar za decu i repertoar za odrasle. Svi zaposleni članovi Buhe su iskreno i duboko vezani za ovo pozorište i imaju poseban odnos prema njemu. Mnogo volim svoje kolege u tom pozorištu, kao i celu instituciju, pa me zato toliko boli šta se godinama dešava sa njom i što toliko dugo čekamo svoju kuću. Veoma lično to doživljavam.

Poslednjih godina ste se okrenuli i pedagoškom radu sa decom. Koliko Vam to prija?

Poslednjih skoro deset godina radim sa decom u Pozorišnom razigravanju. To je počelo kao nešto dodatno, što me je oduvek zanimalo, ali poslednjih godina je postalo možda i jedno od primarnih vidova mog interesovanja. Trudim da naučim što više novog da bih mogla pre svega da prenesem najmlađima. Radim sa decom uzrasta od 6 do 18 godina, a od prošlog septembra sam počela da radim i sa studentima na Akademiji umetnosti. Pedagogija je izuzetno inspirativna i vidim mogućnost za stalno usavršavanje i napredak, kao i za prenošenje znanja mlađima.

Koliko Vam je važna Fondacija Ljubivoja Ršumovića?

Ršum u svojoj Fondaciji „Saradnici Sunca“ radi ogromnu stvar. On pomaže deci iz cele Srbije da tokom sedam dana budu u prilici da sarađuju sa najvećim živim pesnicima, piscima, ali i da rade i sa mnom, kao dramskim pedagogom, da se usavršavaju i da dožive neponovljivo iskustvo. Ogromna je privilegija tih mladih ljudi da pre svega upoznaju Ršuma, da čuju o njegovim počecima i da vide kako izgleda zaista biti pisac i pesnik čitavog života, kao i sa koliko ljubavi i posvećenosti je potrebno da bi se ostalo i opstalo u toj profesiji. Izuzetno sam polaskana što sam postala deo njegove Akademije i već četvrtu godinu radimo sa tim mladim, darovitim i divnim ljudima.

Kakvo je Vaše mišljenje o Dečjim danima kulture koji se održavaju svakog aprila i koliko je našoj deci bitna promocija kulture čitanja knjiga?

Svaka manifestacija koja kod dece budi ljubav prema čitanju je divna zato što je duboko potrebna. Ako se na pravi način deci priđe i ako od ranih dana krenu da čitaju, imaće mnogo koristi od knjiga, a toga smo svi svesni. Roditeljima bih poručila: dajte svojoj deci knjige u ruke, a ne telefone.

Kakve knjige volite da čitate?

To je širok dijapazon: od romana Harukija Murakamija i Elene Ferante, preko štiva o psihologiji i roditeljstvu, od Gabora Matea, do knjiga za decu. Moj sin već sada, kao četvorogodišnjak, ima biblioteku koja može da se meri sa bibliotekom odraslih. Uskoro neće biti mesta za njegove knjige, s obzirom na to da mu čitam svaku noć od kada je bio veoma mali. Deci su potrebne knjige primerene njihovom uzrastu, i to je ključno. Samo su neophodni upornost i pravi izbor knjiga.

Da li se ponekad vraćate već pročitanim knjigama i kojim najčešće?

O da, i te kako se vraćam. Postoje knjige koje se čitaju u različitim periodima života i samim tim na potpuno različit način se doživljavaju. S obzirom na to da sa studentima radim Orvelovu Životinjsku farmu, vratila sam joj se posle mnogo godina, i to je genijalan roman. Najčešće volim da čitam, i svaki put je intenzivnije, Dobro drvo Šela Silverstejna. Postoje mnogi romani kojima se vraćam. Dostojevskom i Šekspiru se uvek vraćam jer moje životno iskustvo, kao i iskustvo svakog čitaoca, dosta menja pogled na ta kapitalna dela.

Da li ste još kao dete pokazavali ljubav prema knjigama i koje romane ste prvo pročitali?

Pokazivala sam ogromnu ljubav. Moje sećanje doseže na početak osnovne škole kada sam već čitala sama. Tada sam se u knjige zaljubila preko bajki svih naroda. Sećam se bajki sa Islanda, kao i turskih bajki. Posle toga su došli Pet prijatelja i Gradimir Stojković u nekom periodu osnovne škole, ali moja ljubav prema čitanju je sa godinama sve više rasla. Ako treba da izaberem najlepši poklon, to je apsolutno knjiga, ali priznajem da najviše volim sama sebi da ih kupujem. Ne volim toliko da ih dobijam jer tačno znam šta bih želela da čitam u tom periodu i onda mi je veliko uzbuđenje da sama sebi kupujem knjige. Volim i Sajam knjiga u Beogradu jer tada se izgubim kao dete u prodavnici čokolade.

Volite li da pišete i da li ste pisali dnevnike?

Izuzetno volim da pišem dnevnik, a u ovim starijim godinama još i više. Oduvek sam ga pisala sa prekidima. Dnevnik mi je način da, pre svega, zbrkane misli i emocije uobličim i kada to napišem na potpuno drugačiji način, mogu da percipiram sve što se događa. Volim da se vraćam onome što sam pisala, kao i da vidim koliko sam se menjala, koliko su moji stavovi i emocije drugačiji i koliko rastem. Dnevnik je vezan za moj razvoj i baš volim da ga pišem.

Da li više volite da čitate poeziju ili prozu?

Moram da priznam – prozu. Poezija ima fantastičnih pesnika i volim da je čitam, ali nisam toliki poznavalac, tako da moj glas ide prozi.

Koje knjige čitate sinu?

Moj sin već ima ogromnu biblioteku, ali jedan od omiljenih naslova koje u poslednje vreme čitamo uveče je Zeka je slušao. To je divna priča o prijateljstvu i o prisutnosti prijatelja u važnim momentima, kao i samom slušanju. Volimo i sve knjige iz edicije Peca. Kroz Pecu smo upoznali mnogo toga o svetu i o muzičkoj umetnosti. Poslednjih nekoliko nedelja jedna od omiljenih knjiga je i Priča iz komšiluka.

Kako deci prenosite ljubav prema književnosti?

To se postiže pravovremenim čitanjem onoga što je primereno njihovom uzrastu, jer se samo tako mogu poistovetiti sa junacima i sa njima proživljavati sve što im se dešava. Takve knjige mnogo su mi značile i pomogle da se kasnije razvijem kao glumica i da steknem empatiju prema svojim junacima i likovima koje kasnije tumačim. Pokušavala sam da u najranijem dobu kroz knjige „uđem u nečije cipele“, da živim i da zamišljam život tog nekog. Zaista su knjige umnogome uticale da postanem glumica. ■

KNJIGE ZA DECU PO IZBORU BORKE TOMOVIĆ

Dobro drvo, Šel Silverstejn

Zeka je slušao, Kori Dorfeld

Kofer, Kris Nejlor Baljesteros

Priča iz komšiluka, Rosio Bonilja

Galeb Džonatan Livingston, Ričard Bah

PET KNJIGA ZA SVA VREMENA PO IZBORU BORKE TOMOVIĆ

Zašto se niste ubili, Viktor Frankl

Nepodnošljiva lakoća postojanja, Milan Kundera

Idiot, Fjodor Dostojevski

Sloboda, Džonatan Frenzen

Čari psihoterapije, Irvin Jalom

1.

2.

3.

4.

5.

1.

2.

3.

4.

5.

NAŠ TAKOZVANI NAPREDAK

Američki autor Kristofer

Rajan se u knjizi

Civilizovani do bola

bavi pitanjem da li je

civilizacija suštinski

donela korist našoj vrsti

Razgovarala: Iva Burazor

Foto: Anya Kaats

Neke moderne bajke i otvorene laži slušamo toliko često da ih smatramo istinom: „Civilizacija je najveće dostignuće ljudskog roda. Napredak je neporeciv. Imate sreće što živite upravo ovde i sada.“ Možda zbilja i imamo sreće. Možda i nemamo. Kristofer Rajan se protivi shvatanju da je napredak sam po sebi dobar i u knjizi Civilizovani do bola tvrdi da je „napredak“ koji obeležava naše doba nešto slično bolesti koja se razvija.

Preistorijski život, naravno, nije bio pošteđen ni nedostataka ni opasnosti. Mnogo novorođenčadi je umiralo. Polomljena kost, inficirana rana, zmijski ujed – sve je to ugrožavalo život, ali postavlja se pitanje da li su zaista sve te opasnosti smrtonosnije od saobraćajnih nesreća, raka ili epidemije kardiovaskularnih bolesti. Budući da su naša ekologija i društvo sve ugroženiji, postavlja se pitanje o konačnom vrednovanju civilizacije – i ceni koju za nju plaćamo. Da li zaista želimo i možemo li nešto da promenimo?

Šta Vas je najviše motivisalo da napišete Civilizovani do bola?

Obe moje knjige (druga je Seks u zoru) je motivisala želja da umanjim količinu nepotrebne patnje. Živimo u vremenu u kojem su depresija, anksioznost, očaj i samoubistva u stalnom porastu, a opet stalno i iznova nam govore da je ovo najbolje doba u kojem možemo živeti! Stoga, ne samo da ljudi pate već i krive sami sebe.

Koje su najčešće zablude koje imamo o svojim preistorijskim rođacima?

Najčešće zablude sumira čuvena Hobsova izjava da je pre uspona države ljudski život bio „samotan, jadan, grozan, brutalan i kratak“. U stvarnosti nije bio ništa od toga. Naši preci sakupljači su živeli u blisko povezanim zajednicama, imali su sve što im je potrebno, vodili su intelektualno i emocionalno bogate živote, bili su izuzetno zdravi, i ako bi preživeli detinjstvo, živeli bi do sedamdesetih godina.

Koliko važnu ulogu je imala poljoprivreda u stvaranju struktura moći i nejednakosti?

Poljoprivreda je ključna za pojavu hijerarhijskih, ratujućih društava zato što nagomilani višak resursa (žitarica, zemlje u privatnom vlasništvu, stoke itd.) stvara potrebu za specijalizovanim klasama rada (Ko će saditi? Ko će žnjeti? Ko će čuvati skladištene žitarice? Ko će ih raspodeliti? Ko odlučuje kako će se raspodeliti?). Jednom kad su društva postala zavisna od ovog žetva/raspodela sistema, ako bi žetva propala (kao što se često dešavalo), ljudi su bivali primorani da pustoše komšijske zajednice kako bi preživeli. Bez nagomilanih resursa postoji malo razlika da se napadne bilo ko drugi.

Jesu li čuda i postignuća našeg doba vredna neverovatno visoke cene koju plaćamo za njih?

Kao što kažem u knjizi, to je veoma ličan proračun. Ako vašem detetu urade transplantaciju srca, verovatno ćete misliti da čuda našeg vremena vrede svake cene. Ali ako vam dete umre od predoziranja drogom ili samoubistva, možda ćete stići do drugačijeg zaključka.

Šta bi preistorijski čovek rekao o stanju u kojem se nalazi moderno društvo i pravcu u kojem se kreće?

Mnogi sakupljači su tokom vekova posećivali takozvana „civilizovana“ društva, i skoro uvek su bili željni da se vrate što pre svojim „necivilizovanim“ životima. Nekoliko ovakvih priča spominjem u knjizi. Oni smatraju da je suludo što mi prihvatamo uslove civilizovanog života: nejednakost, siromaštvo, prljavštinu, izolaciju, očaj.

Šta biste onda Vi smatrali najvećim napretkom čovečanstva? Kako bi to izgledalo?

Svet u kojem je sreća ljudi važnija od profita korporacija. Gde se ljubav više vrednuje od zlata. Gde smo shvatili da je najbolje mesto za čuvanje viška hrane u stomaku prijatelja.

Klimatske promene su najveća egzistencijalna pretnja po čovečanstvo još od poslednjeg ledenog doba. Da li smo zakasnili da išta promenimo?

Jesmo, jer bavljenje ovim problemom iziskuje radikalne promene u načinu na koji razmišljamo i odnosimo se prema prirodnom svetu. Ne postoji tehnološki način na koji bi se obradila situacija. Koji je cilj knjige Civilizovani do smrti?

Nadam se da će knjiga pomoći ljudima da razumeju malo bolje svoje živote, jer će malo bolje razumeti kontekst. To jest razumeće prirodna očekivanja i potrebe homosapijensa i kako su potrebe modernog sveta često u raskoraku sa njima. Razumeće da zbog ovog raskoraka osećaju kao da nešto nedostaje, i da očaj koji osećaju nije zbog ličnog neuspeha. ■

ŽIVIMO U VREMENU U KOJEM SU DEPRESIJA, ANKSIOZNOST, OČAJ I

SAMOUBISTVA U STALNOM

PORASTU, A OPET STALNO

I IZNOVA NAM GOVORE DA

JE OVO NAJBOLJE DOBA U KOJEM MOŽEMO ŽIVETI!

EPSKE PRIČE O DOBU VIKINGA

Bioarheolog Ket

Džarman koristi

najnaprednije

forenzičke tehnike u

svojim istraživanjima u knjizi Kraljevi reka

koju preporučuje

urednik u Laguni

Srđan Krstić

U prenapucanim serijama gigamegahitova o Toru i bogovima Asgarda, vikinška mitologija je daleko iznad te priče o Vizantiji, i to je sve kao i Torov čekić, otišlo nebu pod oblake. Popularne serije na striming platformama koje u nazivu imaju reč Vikinzi trude se da upotpune ovu iskrivljenu sliku. Kada govorimo o istoriji, skloni smo da je uklapamo u trenutni politički kontekst i potrebe ili vladajuće društvene odnose, običaje i kulturu –što najčešće nema blage veze sa ljudima iz tog vremena.

Na striming platformama su s druge strane veoma popularne i forenzičke serije, gde se na osnovu materijalnih dokaza, čuvene DNK analize, najsitnijih fizičkih i hemijskih tragova nepobitno utvrđuju činjenice. U ovom svetu gde s jedne strane imate Netfliks-Holivud Vikinge i njihovu mitologiju, a s druge ozbiljno razvijenu forenziku – Ket Džarman, autorka knjige Kraljevi reke, spojila je svoje bogato arheološko i forenzičko znanje sa utvrđenim istorijskim činjenicama i napisala knjigu koja je u mnogim engleskim listovima, odakle je autorka, proglašena za knjigu godine.

KADA GOVORIMO O

ISTORIJI, SKLONI SMO

DA JE UKLAPAMO U

TRENUTNI POLITIČKI

Svojevremeno sam dobio rukopis istorijskog romana koji opisuje događaje negde oko dvanaestog veka i počinje obraćanjem vizantijske carice Vizantincima. Mogla je da se obraća i Klingoncima i džedajima jer tad nije postojala Vizantija (problematičan pojam uveden da zameni Istočno rimsko carstvo izmišljen više od pola milenijuma kasnije), a samim tim ni Vizantinci (koji u suštini nikad nisu ni postojali nego su čist konstrukt). Ti ljudi su sebe nazivali Romeji i bili su potomci Rimljana.

KONTEKST I POTREBE

ILI VLADAJUĆE

DRUŠTVENE ODNOSE, OBIČAJE I KULTURU

– ŠTO NAJČEŠĆE

NEMA BLAGE VEZE

SA LJUDIMA IZ TOG

VREMENA

Ona svoju priču počinje s jednom običnom, narandžastom perlom od karneola, poludragog kamena, koja je pronađena u vikinškom grobu u Britaniji. A onda se stranicu po stranicu, korak po korak pred nama otkriva čudesan svet iz doba Vikinga. Vidimo da oni nisu bili zatvorenici Skandinavije, da su naseljavali i zemlje koje su sada Rusija i Ukrajina sve do Crnog mora, ali i da su tumarali britanskim ostrvima. Pratimo njihov trag sve do Konstantinopolja i Romeja sa kojima su bili u čvrstim vezama (dugo su Vikinzi bili pripadnici elitne carske garde), pa su čak stizali u svojim pohodima, na jednoj strani do Indije, a na drugoj preko Grenlanda do obala Severne Amerike, gde su osnivali i naselja mnogo pre Kolumba.

Ako želite da izađete iz sveta holivudskih mitova i istorijskih izmišljotina, pred vama je knjiga koja precizno govori o svetu i dobu Vikinga onakvom kakvo je zaista i bilo, o čudesnim vezama i bogatstvu života navodno mračnog doba srednjeg veka, koje je za Vikinge bilo vreme širenja, veza i svetlosti. ■

PRONAĐITE SVOJE FAVORITE

Ovaj put predstavljamo nekoliko

zanimljivih artikala koji će neizostavno privući pažnju svih uzrasta. Mi ne možemo da se odlučimo šta pre da izaberemo, a vi?

JIMU roboti su proizvod UBTECH kompanije iz sektora veštačke inteligencije, humanoidne robotike i robota igračaka. Predstavljaju robotske komplete za kreiranje jednog ili više robota, namenjene deci starijoj od 8 godina i odraslima. Svaki od ovih kompleta nudi korisnicima mogućnost da naprave različite edukativne robote prema unapred definisanim modelima ili jednostavno koristeći svoju maštu da kreiraju sopstvene modele. Svi modeli JIMU robota kreiraju se i pokreću preko alikacije sa Google Play prodavnice. Besplatna mobilna aplikacija nudi 3D instrukcije pomoću kojih ćete sastaviti i pokrenuti model robota, a ujedno omogućava i da pratite časove programiranja. Na ovaj način, posebno mlađe generacije korisnika, moći će da istražuju svet kodova, programiranja i robotike i usavršavaju svoje STEM veštine (nauka, tehnologija, inženjerstvo i matematiku), na lak način, kroz maštu, zabavu i igru.

1. Jimu Robot - UnicornBot, UBTECH Robotics

2. Jimu Robot - Astrobot, UBTECH Robotics

3. Jimu Robot - ScoreBot, UBTECH Robotics

4. Nanoblok kockice - Tyrannosaurus Rex, 850 pcs, Marks’s Europe

5. Nanoblok kockice - Dragon, 700 pcs, Marks’s Europe Nanoblok kockice - Pirate Ship, 780 pcs, Marks’s Europe

6.

Nanoblok je japanski sistem kockica za slaganje mikro veličine, čiji su najmanji delovi samo 4x4x5 mm, što omogućava izradu modela sa delikatnim detaljima. To je stimulativni materijal za hobi namenjen različitim uzrastima, a posebno za odrasle koji žele da se upuste u izradu raznovrsnih projekata. Kreirajte 3D figure i uživajte u svojim umetničkim delima, razvijajte svoju kreativnost, koncentraciju i motoričke veštine. Pakovanja sadrže različit broj kockica od kojih se mogu kreirati atraktivne figure.

Bogat asortiman proizvoda možete naći u Delfi knjižarama, kao i na sajtu delfi.rs. ■

1.

2.

3.

4.

5.

6.

LICE I NALIČJE GLAMURA

Priča o mladoj novinarki

i ostareloj divi, umotana u raskoš starog Holivuda Sedam

muževa Evelin Hjugo Tejlor

Dženkins Rid, privukla je i pažnju članova Fejsbuk grupe

Delfi Kutak. Evo kako je knjigu doživela jedna čitateljka

Milena Blagojević

Monik, novinarka čija karijera baš i ne cveta a brak se okončava, dobija neočekivani zadatak. Vremešna holivudska diva Evelin Hjugo spremna je da dâ intervju za magazin u kome Monik radi. Ima, međutim, jedan uslov. Intervju mora raditi Monik i niko drugi.

Nakon susreta dive i novinarke pokazaće se da ovaj izbor u stvari predstavlja Evelininu nameru da Monik poveri pisanje svoje biografije. Pred kraj života Evelin će podariti svetu svoju priču, bez skrivanja i bez laži.

Može li Monik da ostvari zadatak koji joj je poveren?

Kroz priču o životu holivudske dive, koja je rođena kao Kubanka u siromašnom naselju, kroz njeno putovanje do zlatne statue Oskara, otkrivaće se naličje glamura. „Morate da znate nešto o Holivudu. On je istovremeno mesto i osećanje. Ako bežite tamo, onda trčite prema južnoj Kaliforniji, gde sunce uvek sija, a umesto sumornih zgrada i prljavih pločnika gledate palme i plantaže pomorandži. Ali trčite i prema načinu života predstavljenom u filmovima. Trčite prema svetu koji je moralan i pravedan, gde dobri momci pobeđuju, a loši gube, gde patite tek toliko da očvrsnete i na kraju steknete mnogo više. Biće mi potrebne godine da shvatim kako život ne postaje lakši samo zato što je glamurozan.“

Kroz svoju priču Evelin će otkriti odgovor na pitanje koga je stvarno volela, a sam kraj otkriće vam zašto je Monik izabrana da bude Evelinin biograf. Teško ćete naslutiti tu povezanost. Vešta je Tejlor Dženkins Rid! Ovde se radi o liku koji je kurva i grešnica, ako ste pomalo puritanci, ili o ženi koja hvata život „za rogove“ i

SAM KRAJ OTKRIĆE

VAM ZAŠTO JE MONIK

IZABRANA DA BUDE EVELININ BIOGRAF

uzima ono što želi, ako niste gadljivi na greh. Svesna cene koju nosi njeno ponašanje, ona se ne kaje. I to mora da se zna! Sa onim što joj je dato od Boga, ona se borila i izborila za ono što je naumila. I to je to! „Niko ne zaslužuje ništa“, odgovara Evelin. „Samo je pitanje ko je spreman da sam uzme šta hoće.“ „(...) niko nije samo žrtva ili pobednik (…)“ ■

Piše:

Prijatelji, ljubavnici i Velika, Strašna stvar

METJUA PERIJA

K

Piše: Dunja Lozuk

U izuzetnoj priči koju nam pripoveda prepoznatljivim srdačnim, sarkastičnim i urnebesnim tonom, Metju Peri otkriva detalje o disfunkcionalnoj porodici, koja ga je odgajala i prepustila samom sebi. Sa godinama njegova želja za priznanjem je rasla i dovela ga do svetske slave, ali je uvek osećao prazninu koju nije moglo da popuni ni ostvarenje njegovih najvećih snova. Otkriva kako je pronašao mir u trezvenosti i deli sa čitaocima iskustva sa ostalim glumcima iz Prijatelja koji su s vremenom baš to i postali – pravi prijatelji. Brutalno iskren i samosvestan, on slikovito opisuje svoju doživotnu borbu sa zavisnošću i onim što ju je podstaklo, uprkos tome što je naizgled imao sve. Najozbiljniji deo knjige je svakako njegova borba sa zavisnošću, i šokantni detalji poput činjenice da je bio na detoksikaciji čak 65 puta.

njiga pod nazivom Friends, Lovers and the Big Terrible Thing glumca Metjua Perija nas uvodi u njegov svet, koji je sazdan od ambicija iz detinjstva, slave, ozbiljne zavisnosti i bolne rehabilitacije nakon straha da mu život doslovno visi o koncu. Detinjstvo je proveo putujući na relaciji Montreal – Los Anđeles zbog razvoda roditelja. Kao tinejdžer želeo je da postane slavni teniser i bio je nacionalno priznata zvezda ovog sporta u Kanadi. Kada se okrenuo glumi u svojim dvadesetim, dobio je željenu ulogu glavnog glumca u pilotu serije o kojoj su svi pričali i koja je danas jedna od najpoznatijih sitkom serija na svetu –Prijatelji.Očekuju vas i anegdote o ludorijama na filmskom setu i sočne priče o slavi i bogatstvu – burne žurke, seks, privatni avioni i neprežaljene ljubavi. Peri nam otkriva i ko mu je od kolega najviše pomogao kada je dotakao dno. Ovo su nezaboravni memoari, koji pružaju ruku spasa svima koji se bore sa zavisnošću. Nepokolebljivo iskrena, dirljiva i burno smešna, ovo je knjiga koju su obožavaoci Čendlera Binga čekali sa nestrpljenjem. ■

VAŠ KNJIŽAR

kasnost, temeljnost u radu i izvršavanju svakodnevnih obaveza. Naravno, ne ide uvek sve po planu, uvek ima nepredviđenih situacija. U svim, a posebno u takvim situacijama, veliku podršku imam od svojih kolega, koji čine čvrstu kariku u velikom lancu“, kaže Jelena.

Koji je najveći izazov u Vašem dosadašnjem radu?

Najveći izazov je uvek pomoći nesigurnom kupcu prilikom odabira naslova za poklon. Naravno, u takvim situacijama smo maksimalno na raspolaganju, a najviše u tome pomaže dobra i otvorena komunikacija između knjižara i kupca.

Jelena Ilić

Knjižara Leskovac (Bulevar oslobođenja 89, Leskovac)

Jelena Ilić je na čelu Delfi knjižare u Leskovcu četiri godine, a pre toga je vodila knjižaru u Lebanu. Njen posao je poseban jer je u svakom trenutku okružena knjigama, pa je samim tim, kako kaže, okružena i pozitivnom energijom. Još kad se tome dodaju i zadovoljni kupci, onda je to dobitna kombinacija. „Pozicija šefa knjižare podrazumeva veliku odgovornost, efi-

Koliku odgovornost predstavlja preporučivanje knjiga i šta najčešće preporučujete neodlučnim čitaocima?

Preporuka određenog naslova nosi veliku odgovornost, jer ne doživljavaju svi na isti način pročitano. Najviše preporučujem španske pisce. Oni odlično rade svoj posao, bez obzira na žanr u kojem pišu.

Kakve knjige najradije birate?

Najčešće biram knjige sa istorijskom tematikom, naročito srednjovekovnom. Najviše me privlače španska i engleska

istorija. Moja omiljena knjiga je Katedrala na moru španskog pisca Ildefonsa Falkonesa i rado je preporučujem, kao i ostale njegove naslove.

Koji dečji ili tinejdž naslov uvek od srca preporučujete?

Od dečjih naslova uvek preporučujem Desanku Maksimović, Ćopića ili Nušića. Naslovi ovih pisaca izazivaju čista i vanvremenska osećanja i pomažu deci da izgrade prave vrednosti. Od tinejdž naslova rado preporučujem Nila Gejmena, jer njegovo pripovedanje opčinjava čitaoca i uvodi ga u čarobni svet fantastike. ■