Časopis Bukmarker - broj 28

SADRŽAJ

■ U FOKUSU: Kolin Huver

■ INTERVJU: Vanja Bulić

■ TEMA BROJA: Žene koje su postale besmrtne

■ INTERVJU: Jasenka Lalović

■ INTERVJU: Mark Levi

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Priče o nadi

■ IZ PERA LJUBICE ARSIĆ: Vozom za Samarkand

■ TAJNE PISACA: Branko Anđić

■ NOVO U LAGUNI I 3 PITANJA ZA… Mirka Demića

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Gutači vatre

■ PRIKAZ KNJIGE: Gavran i najbolje priče

■ INTERVJU: Elin Kulhed

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Jedini izlaz

■ BIBLIOTEKA POZNATIH: Miona Marković

■ KOLUMNA 3 RAJKE: Moć geografije

■ IZ PRVE RUKE: Na kraju sveta s pingvinima

■ MALA LAGUNA

■ #BUKMARKER: Sedam dobrih godina

■ DELFI GIFT

■ DELFI KUTAK: Komo

■ NOVI ULOV: Poslednje leto u gradu

■ ZAVRŠNA REČ: Vaš knjižar – Delfi knjižara Big Shopping centar, Novi Sad

Dragi čitaoci,

Mart je mesec u kome se obeležava Dan žena, pa smo temu broja namenili knjigama posvećenim ženama koje su svojim životom i radom postale uzori devojčicama širom sveta.

U fokusu nam je ovoga puta Kolin Huver, autorka koja je doživela nezapamćen uspeh i to bez klasične reklame, a novi roman Sa nama počinje je napisala na zahtev čitalaca koji su želeli da saznaju kuda je epilog knjige Sa nama se završava poveo glavnu junakinju.

Za martovski Bukmarker govorili su: Mark Levi, Elin Kulhed, Mirko Demić, glumica Miona Marković.

Ovog meseca razgovarali smo i sa Vanjom Bulićem. Povod je bila nova knjiga Milutinov greh, deveti roman sa novinarom Novakom Ivanovićem u glavnoj ulozi.

Donosimo vam i zanimljiv razgovor sa Jasenkom Lalović, autorkom trilogije Brda od pelina, sage o četiri generacije žena jedne crnogorske porodice.

A u novom broju ćete, između ostalog, pronaći odlične prikaze i književne kritike, saznaćete i kako je pisac Branko Anđić ponovo otkrivao Ameriku, kakvu moć nosi geografija, i zašto je dobro družiti se sa pingvinima.

Uživajte u čitanju!

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd

ISSN 2738-0564 = Bukmarker

COBISS.SR-ID 24908553

BUKMARKER REDAKCIJA PREPORUČUJE:

BLISTAVO I STRAŠNO drugi deo Bekim Fehmiu

Drugi deo memoara slavnog jugoslovenskog glumca, koji govori o njegovoj uspešnoj karijeri u bivšoj Jugoslaviji i svetu, glumačkom razvoju, internacionalnoj karijeri i doživljaju raspada Jugoslavije.

| Za izdavača / Dejan Papić

| Direktor marketinga / Ana Spasojević

| Redakcija

Glavni i odgovorni urednik / Maja Šarić

Zamenik glavnog i odgovornog urednika / Iva Burazor

Grafički dizajner / Dejana Vranješ

Saradnici:

Vuk Lazarević, Srđan Krstić, Dunja Lozuk, Ivana Veselinović, Nevena Milojević, Tanja Vučković, Janja Stjepanović, Mina Kebin, Marija Mirković, Vladana Valčić, Siniša Bošković

Lektura i korektura / Saša Bošković

| Telefoni redakcije:

011/7155-080, 011/7155-055

| Imejl-adresa redakcije: redakcija@bukmarker.rs

| Naslovna strana / iStock

KOLIN HUVER – DEFINICIJA NESPONZORISANE REKLAME

MNOGI PISCI SU POKUŠALI, ALI RETKO KOME JE POŠLO ZA RUKOM DA SVOJ USPEH PODIGNE NA NIVO NA KOJI JE TO USPELA AMERIČKA AUTORKA, ŠTO JE DODATNO

POTVRDILA NOVIM ROMANOM SA NAMA POČINJE, KOJI JE NAPISALA NA ZAHTEV ČITALACA

Krajem 2020. svi su tražili nov način da provedu slobodno vreme u karantinu kojem, činilo se, nije bilo kraja. Kolin je tada rešila da uplovi u magični vrtlog TikTok platforme. Iako je reklamirala svoje knjige na ostalim mrežama i nije joj bilo strano da uspeh zavisi i od dobrog marketinga, ovo je ipak bilo nepredvidivo, kako za nju tako i za njene izdavače širom sveta koji su doštampavali naslove munjevitom brzinom. Autorka je snimala kratke klipove u kojima je obožavaocima pričala na čemu trenutno radi, kao i šta mogu da očekuju u narednom periodu. Njenim pratiocima najviše su se svideli kratki uvidi u svakodnevnicu poznate spisateljice, kao i detalji koje je podelila iz privatnog života. Nedugo zatim oduševljeni čitaoci počeli su da otkrivaju i preporučuju romane Kolin Huver.

Nedavno smo na poslu poveli razgovor kako sa nestrpljenjem iščekujemo koji će sledeći trend u svetu izdavaštva da se istakne i prelije i na naše tržište. Nisam ni slutila da jedan takav fenomen već imamo, i to ovog puta bez besomučnog reklamiranja matičnog američkog izdavača, već mnogo prirodnije – od usta do usta. U ovom slučaju, malo modernija verzija bi bila – od tiktoka do tiktoka.

Kolin Huver je oduvek imala stabilnu bazu vernih čitalaca. Međutim, prošle godine nekoliko viralnih postova na društvenim mrežama ju je vinulo u sam vrh godišnjih top-lista. Prema zvaničnim podacima o prodaji iz prethodne godine, njene knjige su dostigle vrtoglavih dvadeset miliona prodatih primeraka širom sveta, dok je na primer Biblija prodata u samo pet miliona primeraka. Uspela je čak i da premaši godišnju prodaju romana našeg omiljenog trileraša Džejmsa Patersona, koji je s razlogom bio prozvan kraljem bestselera.

Skromna Kolin je, zabave radi, davne 2012. godine sela i napisala prvi roman, predala ga agentima i pokušala da postane pisac. Njena majka i prijatelji su među prvima pročitali roman, a zatim ga je postavila na Amazon besplatno, ne očekujući da će za nekoliko meseci dospeti na listu bestselera Njujork tajmsa. Kada su joj agenti ponudili ugovor, bila je sigurna da su pogrešili. Deset godina kasnije u svetu knjigoljubaca skoro da ne postoji osoba koja za nju nije čula.

Živimo u modernom vremenu u kojem se trendovi smenjuju na mesečnom nivou i raspon pažnje se smanjio drastično. U ovom slučaju možemo slobodno reći da će uspeh ove autorke samo rasti, i jedva čekamo da vidimo šta nas od nje čeka u budućnosti, jer jedna je od retkih koja se ne libi da se oproba u različitim žanrova.

Laguna najavljuje dva romana ove talentovane autorke. Iako je bila ubeđena da nikada neće napisati nastavak romana Sa nama se završava, društvene platforme su učinile svoje: čitateljke i čitaoci su želeli da saznaju kuda je dalje epilog knjige poveo Lili. Tako se rodio dugo očekivani nastavak – Sa nama počinje. Novi ro-

PREMA ZVANIČNIM

PODACIMA IZ

PRETHODNE GODINE, KNJIGE KOLIN

HUVER SU DOSTIGLE

VRTOGLAVIH

DVADESET

MILIONA PRODATIH

PRIMERAKA

man, međutim, nije samo srećna priča u kojoj sve glatko teče. Lili i Rajl su uspostavili manje-više civilizovan odnos kako bi pružili ćerki što više ljubavi, ali Lilin susret s Atlasom posle gotovo dve godine, naizgled u savršenom trenu, u savršenim okolnostima, otvara nova pitanja: kako ući u vezu s čovekom kog ljubomorni i nasilni bivši muž mrzi najviše na svetu? Kada je uz to u igri i dete, srećan ishod je gotovo nemoguć.

Još jedna novina je i roman Reminders of him, koji je trenutno u prevodu.Nakon što je provela pet godina iza rešetaka zbog tragične greške, Kena Rovan se vraća u grad u kojem je sve pošlo naopako, u nadi da će se ponovo ujediniti sa svojom četvorogodišnjom ćerkom. Međutim, otkriva da je spalila sve mostove koji vode do srećnog ishoda. Svi u životu njene ćerke su odlučni da je sabotiraju u pokušajima sa stupi u kontakt sa svojim detetom. Jedina osoba koja joj nije potpuno zatvorila vrata je Ledžer Vord, lokalni vlasnik bara i jedna od retkih preostalih veza sa njenom ćerkom. Njih dvoje razvijaju odnos uprkos pritisku koji ih okružuje, ali kako njihova ljubav raste, raste i rizik. Kena će morati da pronađe način da ispravi greške iz prošlosti kako bi izgradila budućnost sa svojom porodicom. ■

Piše: Dunja Lozuk

Foto: Chad Griffith

NE KOPAJ ISTINU

LAŽIMA

RAZGOVARALI SMO

SA VANJOM BULIĆEM

O NOVOM ROMANU

MILUTINOV GREH, O

TOME ŠTA JE NOVI

PREDMET ISTRAGE

NOVAKA IVANOVIĆA,

I U KAKVOJ SU VEZI

DRUŠTVO OPUS DEI I

KRALJ MILUTIN

Vanja Bulić zna šta je potrebno za bestseler roman i iznova iznenađuje čitaoce uzbudljivim i intrigantnim temama. Iako njegove knjige poseduju elemente istorijskog romana, autor kaže da istoriju koristi kao okvir za savremenu triler priču, a ključ za rešavanje tajni iz sadašnjosti nalazi se u prošlosti. U razgovoru za Bukmarker nam je otkrio i kako bira teme koje će završiti u njegovim knjigama, kao i koliko mu je činjenica da je dugogodišnji novinar pomagala pri pisanju romana.

Šta čini okosnicu priče Milutinov greh?

Okosnicu priče čini razrešenje dva ubistva počinjena u Beogradu i Sofiji gotovo u isto vreme i na isti način. Podudarnost dva zločina vode do odmetnika tajnog društva Opus dei, koji sebe nazivaju Papini vojnici. Čudan splet okolnosti spaja srpsku i bugarsku mafiju, koje bivaju upletene u međunarodnu zaveru protiv Srbije, tačnije protiv pravoslavlja, a Srbija je idealan cilj jer se nalazi na razmeđu katoličanstva i pravoslavlja. Zato i kroz roman Milutinov greh protiču Sava i Drina i dele bliske narode otrovane stalnom borbom za prevlast dve veroispovesti unutar hrišćanstva.

Kakvu avanturu ste ovaj put pripremili za Novaka Ivanovića?

Novak Ivanović je po deveti put glavni lik u mojim romanima i po tome je

izuzetak u srpskoj literaturi. On se bavi istraživačkim novinastvom, koje podrazumeva i lično učešće u rešavanju životnih zagonetki, a ne samo buljenje u kompjuter i čitanje podataka na internetu. Da bi rešio pozadinu i uzročno-posledične veze dva ubistva, Novak odlazi u Bugarsku i na Kosovo i Metohiju. U Bugarskoj ga dočekuje tamošnja mafija i čovek koji je pobegao iz Beograda kada je nakon mafijaškog obračuna izazvanog trgovinom nafte kao odmazda za nestali kontingent nafte ubijena njegova supruga. Na mestu ubistva je pronađen samo jedan njen prst, koji postaje bitan detalj u razrešavanju zločina.

Ovo je treći Vaš roman u kome je bitan deo radnje vezan za Kosovo i Metohiju. Zašto je u Vašim knjigama toliko dominatna priča o srpskoj istoriji i religiji?

Srpska istorija i posebno njen religijski deo neraskidivo su vezani za Kosovo i Metohiju. Novak Ivanović u ovom romanu stiže u Janjevo u kome su nekada živeli Hrvati, koji su proterani posle pogroma 1999. godine. U Janjevu se nalazi katolička crkva posvećena Svetom Nikoli, a u Novom Brdu se nalazi pravoslavni hram posvećen Svetom Nikoli. Albanci uz pomoć nemačke ambasade restauriraju hram i tvrde da je reč o katoličkoj crkvi. U rudniku su radili rudari Sasi, ali oni imaju Sašku crkvu. I to je priča o pokušaju brisanja tragova o identitetu jednog naroda.

Svi moji romani u kojima je glavni junak Novak Ivanović imaju isti koncept: kad rešiš tajnu iz prošlosti, rešićeš i tajnu iz sadašnjosti. Naša istorija je toliko bogata i inspirativna, pa nudi nepresušnu građu za žanr kojim se bavim. Kada se tome doda neprestano krivotvorenje srpske istorije, rađaju se nove zagonetke. Istorijski i religijski ugao pružaju mogućnost ulaska u i otkrivanje bizarnih podataka, kojih nema u udžbenicima istorije. Moje knjige često pogrešno stavljaju u žanr istorijskih romana. Istorija je samo dobar okvir za modernu triler priču. Reč je i o malom lukavstvu: kad triler priča „uhvati“ čitaoca, pažljivo će čitati i pamtiti istorijske podatke. Na jednoj književnoj večeri prišao mi je četrdesetogodišnjak i rekao kako je zahvaljujući mojim romanima počeo da proučava srpsku istoriju.

Zašto ste se ovaj put opredelili za priču o kralju Milutinu?

Milutin je sigurno najinspirativnija ličnost među vladarima iz loze Nemanjića. On je kanonizovan kao svetac. Slavu Sveti Kralj više slave i poštuju u Bugarskoj i Rusiji nego u Srbiji. Mošti kralja Milutina se nalaze u Crkvi Svete Nedelje u Sofiji. Milutin je najveći zadužbinar u srpskom narodu – izgradio je 42 crkve. Ženio se pet puta, a među njegovim izabranicama je bila i petogodišnja Simonida, vizantijska princeza. Po svom raskalašnom životu je nadmašio i engleske Tjudore. Imao je svoj rudnik zlata i srebra

Razgovarali: Iva Burazor i Siniša Bošković | Foto: Matija Krstić

u Novom Brdu na Kosovu i nosio je nakit neprocenjive vrednosti.

Kako birate teme koje će završiti u Vašim knjigama i šta je bila inspiracija za Milutinov greh?

Tema iz prošlosti mora da ima uporište u sadašnjosti. Priča o Milutinu je storija o jačanju srpske države i predstavlja uvod u ono što je ostvario car Dušan. Bilo je to vreme kada je krunisanje srpskih vladara aminovao i papa. Večna je tema priča koliko su srpske zemlje bile izložene uticaju Rimokatoličke crkve i koliko je papa nastojao da ostvari dominaciju na tom delu Balkana. To me je podstaklo da u romanu Milutinov greh pišem o stalnom nastojanju da se krivotvori srpska istorija. Otuđeni članovi Opus dei plasiraju u svetskim medijima priču kako je pronađen putir kralja Milutina poklonjen papi. Navodno, unutar putira je upisana rečenica kojom potvrđuje pokornost papi, a putir prati i pisani dokument koji se nalazi u Vatikanu. I eto izazova za Novaka Ivanovića.

Da li Vas je detaljnije proučavanje srpske istorije dovelo do određenih podataka koji ranije nisu bili poznati široj javnosti i koje Vas je saznanje najviše iznenadilo?

Ne otkrivam ništa novo. Sve je već zapisano, ali se o mnogo čemu ćuti. U romanu Teslina pošiljka pisao sam o Narodnoj biblioteci u Beogradu, koja je srušena 6. aprila 1941. godine. Okosnicu romana čini teza da su se u biblioteci nalazile skice smrtonosnog oružja koje je Nikola Tesla namenio za odbranu Srbije, kako je pisao. Kada se poređaju podaci vezani za biblioteku i dobro prouči sled događaja u razmaku između 6. i 13. aprila 1941. godine, dolazi se do zaključka da je biblioteka opljačkana a da je požar fingiran tako što je izgoreo manje važan deo bibliotečkog inventara u

kome se nalazilo trista hiljada knjiga i dvesta hiljada bibliotečkih jedinica –dve hiljade rukopisnih knjiga iz ranog srednjeg veka, arhivska građa o prepisci Srbije sa Austrougarskom, Rusijom, Francuskom…

Nedostatak istorijske građe je opet korak ka brisanju identiteta jednog naroda… Ruševine su samo jednom otkopane i zabeleženo je da količina pepela ne odgovara količini knjiga koje su se nalazile u biblioteci, vide se tragovi vučenja sanduka u kojima su knjige bile spakovane. Ne znam zašto se o tome ćuti.

Šta Vas je pobudilo da nakon knjiga Oko otoka, Tunel, Zadah belog načinite zaokret Simeonovim pečatom?

Reč je o novinarskoj znatiželji da saznam istinu o požaru u manastiru Hilandar. Boravak na Svetoj Gori me je naterao da razmiljam i pišem o temama koje do tada nisu bile predmet moga interesovanja. Ušao sam u svet koji je najbolje objasnio jedan monah kada sam ga pitao šta je najveće bogatsvo na Svetoj Gori. Naravno, to je Isus Hristos.

A u materijalnom smislu? Odgovor: kap vode kad zatreba. Posle Simeonovog pečata usledilo je Jovanovo zaveštanje, jer prethodnim romanom je samo načeta priča o Hilandaru, pa sam je nastavio čudesnim putovanjem Miroslavljevog jevanđelja kroz vekove. Malo je poznato da je Miroslavljevo jevanđelje ušlo u ediciju Uneska Pamćenje sveta kao jedno od 120 najvrednijih kulturnih dobara u istoriji ljudske civilizacije. U toj ediciji se nalazi i zaostavština Nikole Tesle pohranjena u beogradskom muzeju.

Postoje li danas novinari poput Novaka Ivanovića?

Danas su mediji drugačiji nego u vreme kada sam pisao u Dugi. Jednostavno, nema prostora za istraživačke tekstove. Sve je svedeno na broj karaktera i brzu (dez)informaciju. Naravno, čast uzuzecima kao što su Vreme, Nedeljnik, NIN… Nažalost, danas se istraživačkim novinarstvom smatra i kopanje po estradnim zavrzlamama, pa se to, posebno na televiziji, i naglasi, „Istraživali smo najnoviju aferu... itd“.

Koliko Vam je činjenica da ste dugogodišnji novinar pomagala ili možda odmagala pri pisanju romana?

Ta čijenica mi je samo pomogla. Radio sam u novinama koje su gajile reportažu i analitičke tekstove u kojima je mogla da se nasluti nečija literarna crta. To je danas retkost, pa mnogi novinari i ne znaju da poseduju literarni dar, jer nemaju mogućnosti da ga pokažu.

Da li biste voleli da vidite Novaka Ivanovića na ekranu?

Jedna producentska kuća je otkupila pravo na ekranizaciju tih knjiga.

Kada biste birali jednog savremenog domaćeg autora s kojim biste najradije u četiri ruke napisali roman, ko bi to bio?

Biram dvojicu – Marka Vidojkovića i Dejana Stojiljkovića. Marka znam od njegovog rođenja, a Dejana sam upoznao pre dvanaest godina, a kada razgovaramo, imam utisak kao da se znamo čitavog života. Sa Markom bih pisao neki uvrnuti roman sa političkim konotacijama, a sa Dejanom triler sa elementima fantastike. Sa Markom bih se sve vreme svađao i smejao, a sa Dejanom pričao o stvarima kojih nema u romanu. ■

NAŠA ISTORIJA JE

TOLIKO BOGATA I

INSPIRATIVNA, PA

NUDI NEPRESUŠNU

GRAĐU ZA ŽANR

KOJIM SE JA BAVIM

ŽENE KOJE SU POSTALE BESMRTNE

Piše: Maja Zuber

Kroz istoriju žene su vodile jednake ili teže bitke nego muškarci. Muškarci su se borili u ratovima, međusobnim sukobima, dok su žene svoje bitke bile u svemu ostalom. Često osporavane, ugnjetavane i osuđivane, žene su uvek bile u podređenom položaju i njihova primarna uloga je pre svega uloga ćerke, supruge i majke. I danas kada živimo u eri digitalizacije i opšte modernizacije, žena kao ljudsko biće i dalje u nemalom broju slučajeva zauzima sekundarnu poziciju u društvu, a ovo je naročito izraženo u slabo ekonomski razvijenim zemljama.

Borba za rodnu ranovpravnost je duga, neiscrpna, a u nekim kulturama i dalje potpuno nevidljiva. Kada je Klara Cetkin, feministikinja i borkinja za prava žena, pre više od jednog veka podržala inicijativu da se uvede Međunarodni dan žena, ni slutila nije šta će on danas predstavljati. Osmi mart ili Međunarodni dan žena je danas datum kada se supruge, majke, ćerke obasipaju diskutabilnim materijalnim vrednostima dok se njihova prava krše svakodnevno, a ponekad i prilično očigledno. U pojedinim delovima sveta žene i dalje nemaju osnovna prava, kao što je pravo na obrazovanje ili pravo da polažu vozački ispit. Klara Cetkin i njenih 15.000 prekookeanskih drugarica, saborkinja sa njujorških demonstracija, budućnost ženske populacije su sigurno zamišljale malo drugačije nego što je ona danas.

Koliko je teško ostaviti trag iza sebe i svog rada u današnjem modernom svetu prolaznosti gde se stvari menjaju brzinom svetlosti jednim klikom na kompjuterskoj tastaturi, najbolje pokazuju žene koje ni smrt nije sprečila da postanu večna inspiracija generacijama koje su došle posle njih.

Kroz biografije i romansirane biografije koje možete čitati u izdanju Lagune predstavljamo vam žene koje su svojim životima i radom postale uzori milionima devojčica širom sveta bilo da su se bavile šoubiznisom, umetnošću, politikom ili naukom.

SIMBOLI STILA I ELEGANCIJE

Grejs Keli, omiljena muza Alfreda Hičkoka i nezaboravna ikona filmskog platna, ostala je upamćena kao jedna od najtalentovanijih glumica koje je klasični Holivud imao. Odrasla u visokom društvu Filadelfije, pod strogim nadzorom roditelja, vaspitana u katoličkom duhu, mlada Grejs je više od svega želela da postane glumica, iako su roditelji imali druge planove za nju, posebno otac. U knjizi Grejs Keli i draž ljubavi Sofi Benedikt možete pročitati sve o životu mlade Grejs, njenoj borbi da postane poznata, ali i o devojci koja je zaista pronašla svog princa i psihološkoj zavisnosti od roditelja. Iako se glumom aktivno bavila samo pet godina, Grejs Keli je ostavila dubok trag i postavila nove standarde lepote i elegancije među ženama svog vremena.

Svetska tema broj jedan prethodne jeseni je bila smrt britanske kraljice Elizabete koja je suvereno vladala punih sedamdeset godina. Međutim, i dvadeset pet godina kasnije javnost intrigira smrt princeze Dajane, njen život i odnos sa kraljevskom porodicom. Udajom za princa Čarlsa postala je princeza, deo plemićkog društva u koje se nikada nije potpuno uklopila. Bez obzira na komercijalne potencijale i populističku nameru, autor Dajanine biografije Dajana: njena ispovest Endru Morton nam prikazuje priču o ženi koja je govorila jezikom oseća-

nja, koje nije živela po strogim pravilima kraljevske porodice, već je bila dostupna svima iako je u sebi nosila duboku tugu zbog načina života koji je vodila.

Gospođica Šanel je roman o Gabrijel Koko Šanel, jednoj od najkontroverznijih dizajnerki svih vremena, koja je ostavila neizbrisiv trag u svetu mode. Autor Gospođice Šanel K. V. Gortner nam ne donosi samo delić njenog života već nas vodi kroz putovanje dugo gotovo pola veka u kome su nam prikazani najvažniji momenti dizajnerkinog odrastanja, stvaranja i uspona na društvenoj lestvici koja je u to vreme bila rezervisana isključivo za muškarce. Hronološki prateći njen život od momenta kada je otac napušta, od odrastanja u manastiru gde časne sestre otkrivaju njen talenat za šivenje do ljubavnice bogatog milionera, ovaj roman nam prikazuje pitku priču ispričanu kroz prizmu vrsnog poznavaoca mode i stila.

AMBICIOZNE DAME KOJE RUŠE GRANICE

Svima nam je poznato da je Marija Sklodovska Kiri prva žena dobitnica Nobelove nagrade, ali zamislite samo koliko je početkom dvadesetog veka bilo teško jednoj ženi da studira, a kamoli da se bavi naukom. Autorka biografije Madam Kiri i snaga snova Suzana Leonard govori nam o životu mlade naučnice potpuno iskreno i ogoljeno, prikazujući nam glavnu junakinju kao društvenu i ambicioznu osobu koja je bila svesna svog talenta i znanja. Pored priče o životu glavne junakinje i retrospektivnoj naraciji, glavna pouka je da pratimo svoje snove i da težimo njihovom ostvarenju.

Možda najmanje poznata među ovim damama, ali svakako ne manje važna je Klementina Hojzer, dama visokog društva, elegantna, obrazovana i smela. Svojom udajom za Vinstona Čerčila nije postala samo vlasnica njegovih osećanja, supruga i družbenica nego i ključ za rešavanje zamršenih političkih problema, savetodavka i verna pratilja u burnim vremenima britanske istorije. Specifičnost romana Ledi Klementina Mari Benedikt jeste činjenica da je

One su velike naučnice i umetnice, princeze i kraljice – svojim životima i radom postale su uzori milionima devojčica širom sveta, a njihove priče ovekovečene su i u književnosti

pisan u prvom licu, te stičemo utisak da se glavna junakinja obraća baš nama i govori nam da je život borba, da ne smemo posustati.

Klara Šuman i muzika ljubavi je priča o jednoj od najznačajnijih pijanistkinja čija genijalnost nije poznavala granice. Supruga slavnog kompozitora Roberta Šumana, ali i njegova saradnica, ova talentovana žena rušila je granice nemogućeg i na maestralan način pokazivala svoj talenat za muziku. Čitanjem ovog romana otputovaćete u devetnaesti vek, upoznati carsku Nemačku i svu njenu raskoš. Neizostavan element ovog uzbudljivog romana Beate Rigirt je ljubavna priča između Klare i njenog daleko poznatijeg supruga, slavnog kompozitora Roberta Šumana, koja nije uvek nailazila na odobravanje, pogotovo ne od oca.

KRALJICE SA KRUNOM I BEZ NJE

Marija Kalas je jedna od najpoznatijih operskih pevačica svih vremena. Pored glasa koji je imao raspon od neverovatne tri oktave, jedna od najpoznatijih Grkinja na svetu je bila izuzetna umetnica, oličenje elegancije, ali i strastvena žena posvećena ljubavi. Nemačka književnica Mišel Marli nam je u romanu Diva prikazala drugu, ranjiviju i ljudsku stranu najpoznatije operske dive, kao i njene ljubavne brodolome koje platila zdrav-

ljem i na kraju gubitkom glasa. Srž romana je priča o ljubavnom odnosu Marije Kalas i Aristotela Onazisa koji je tada bio jedan od najpoznatijih brodovlasnika na svetu. Kroz njihov komplikovan odnos pratimo priču o usponu i poslovnim uspesima, ali i stromoglavom padu koji je Marija Kalas doživela kada ju je Onazis zamenio tada najpoznatijom udovicom na svetu – Džeki Kenedi.

Frida Kalo i boje života je izvanredna biografija jedne od najpoznatijih slikarki na svetu. Neobična, nekonvencionalna i pre svega svoja, Frida Kalo nam je u ovom romanu prikazana kroz prizmu njenog bola iz koga je crpela svoju inspiraciju i stvarala dela koja su postala večna. Jarke boje njenih slika su zapravo Fridin unutrašnji vrisak, odraz njenog bola i krhkosti. Iako o Fridi Kalo znamo mnogo, ova biografija nam prikazuje njenu ličniju, dublju i intimniju stranu. Autorka romana Karolin Bernard se potrudila da upoznamo Fridu onakvu kakvu je do sada nismo znali.

Elizabeta II nije bila samo vrhovna poglavarka britanskog kraljevstva. Za mnoge ljude širom sveta ona je simbol jednog vremena, sinonim za monarhiju i neko čija će se vladavina duga sedamdeset godina zauvek pamtiti. Gotovo čitav jedan vek kraljica je upoznavala i ispraćala sa dužno-

sti istorijske ličnosti, među kojima su bili Vinston Čerčil, četrnaest američkih predsednika i poslednja britanska premijerka Liz Tras. Uvek suzdržana, ali u službi svog naroda, kraljica Elizabeta neće ostati upamćena samo kao najdugovečnija, već i kao jedna od najomiljenijih vladarki. Autor biografije Kraljica Metju Denison nam kao na tacni donosi život ove vladarke upakovan u prefinjeni književni stil sa jasnim prosuđivanjem i definisanjem svega onoga što je Elizabeta predstavljala. Simbol jednog vremena, žena koja je imala moć, ali pre svega neko koje imao bezgraničan osećaj dužnosti, empatije, dobročinstva i stoicizma, Elizabeta II je ispisala sopstvenu istoriju i ostavila duboki trag u vremenu u kome je živela i vladala. ■

OVO SU ŽENE

KOJE NI SMRT

NIJE SPREČILA DA

POSTANU VEČNA

INSPIRACIJA

GENERACIJAMA

KOJE SU DOŠLE

POSLE NJIH

POMIRLJIVOST I TOLERANCIJA

SU NAM VIŠE NEGO POTREBNE

Razgovarala: Tanja Vučković

Foto: Privatna arhiva

Trilogija Brda od pelina, koju čine knjige S one bande moje gore, S ove bande moje gore i Kastigulja, autorke Jasenke Lalović, među najčitanijim su naslovima autora sa prostora bivše Jugoslavije u poslednjih nekoliko godina. Radnja romana se odvija u primorskom delu Crne Gore i predstavlja emotivnu priču o ulozi žene u crnogorskom društvu. Ovo je priča o ženama koje nemaju pravo na izbor, poput muškaraca pored kojih stasavaju i koje nesebično grade do njihove pozicije stamenih junaka, dobrih domaćina, pouzdanih sinova… Međutim, ovo nikako nije priča o njihovoj pokornosti u kojoj se gubi njihovo biće.

Iako u bliskom dosluhu sa književnošću, knjige ste počeli da objavljujete u zrelim godinama. Šta je bilo presudno da se odlučite na taj korak?

Za sve postoji pravi trenutak, pa i moj koji se desio u pedesetim godinama, kada sam se osmelila da objavim prvi roman. Neke teme zahtevaju zrelost, da im se pristupi oprezno i da se sagledaju sa više strana. Naročito ako odlučite da pišete o temama o kojima nije popularno pisati, na način koji se suprotstavlja utvrđenim pravilima. Oduvek sam volela da pišem i duboko u sebi sam se nadala da će doći vreme kad ću moći da se tome posvetim na pravi način. Srećna sam što radim ono u čemu uživam.

Rođeni ste u Baru, stasavali pored mora. Kakvom Vas je oblikovao ambijent detinjstva i mladosti?

Prostor na kome stasavamo višestruko nas oblikuje. Primorci su oduvek bili otvoreniji u odnosu na njihovo bliže okruženje u zaleđu. Još kao mala, suočila sam se sa tim raznolikostima, kasnije sam o tome pisala i smestila ih na onu i ovu bandu moje gore. Paštrovići, kojima pripadam, nalaze se na mestu gde se nekada podelio svet na Istok i

Zapad, gde se prepliću religije, tradicije, običaji i upravo zahvaljujući širini da prihvate i razumeju ono drugačije, uspeli su da opstanu u zajedništvu i miru sa okruženjem. To je u mnogo čemu uticalo na moje razumevanje sveta. Pomirljivost i tolerancija danas su nam više nego potrebne.

U svojoj trilogiji otrgli ste od zaborava ljude, događaje, običaje koji su obeležili Vaše detinjstvo provedeno između mora i brda. Koje slike iz tog perioda su oduvek u Vama i otkud potreba da ih ovekovečite?

Moja prva sećanja vezana su za porodicu moje mame koja je živela sa druge strane Paštrovačke gore. Upravo tamo sam pronašla najsnažniju inspiraciju. Ono što pamtim su žene, obučene u crno, u senci muškaraca, koje su retko govorile, a kad bi progovorile, bila je životna mudrost. Poželela sam da se vratim u vreme njihove mladosti, daleko od vremena u kome smo sada i da zavirim u njihove duše, želje, nade… Što sam dublje zadirala, sve više me okupirao taj svet. Dopustila sam da me junakinje mojih romana provedu kroz svoj život.

Ova knjiga govori o teškom položaju žene u nekadašnjem crnogorskom društvu. Ipak, prava poruka priče je da hrabrost ne priznaje beznadežnost.

Crnogorska žena je ostala nepravedno skrajnuta u literaturi, zato sam poželela da je predstavim onako kako je pamtim: dostojanstvenu, snažnog uma, brzomisleću, koja u nekoliko reči kaže sve. U patrijarhalnim društvima, posebno tamo gde se od pamtiveka negovao kult ratnika, žena je svesno podređena muškarcima. Sve njene odluke potčinjene su ocu, bratu, kasnije mužu, sinu, neretko deveru. Ona to prihvata kao odgovornost, ali ne kroz svoju slabost. Naprotiv. Snažnog muškarca gradi jednako snažna žena. Za razliku od njih, čije se čojstvo i junaštvo opevalo i spomenulo, žene su pristale da ostanu po strani, nespomenute. Kad pišete o takvim ženama, neophodan je oprez da ne skliznete u prenaglašenost i patetiku, jer su ceo svoj život gradile sa merom.

Gde ste pronašli svoje junakinje? U porodici? Okruženju?

Moji romani nisu autobiografski. Likovi su uglavnom deo fikcije, mada su neke situacije, u koje sam ih dovela, inspirisane stvarnim događajima. Pokušala sam da objedinim u jedinstven prototip Crnogorke tog vremena, iako znam da je mnogo toga ostalo nespomenuto.

Da li odvažnost i spremnost na žrtvu mogu doneti promene?

Treba razlikovati spremnost na žrtvu od onog što se očekuje kao žrtva. Mislim da su žene na tim prostorima oduvek bile spremne da prihvate ono što se od njih očekuje i da sve to iznesu do kraja. Za promenu je potreban iskorak. Izaći iz okvira očekivanog. Na balkanskom prostoru muškarci su vekovima hrabro išli u smrt, dok su se žene herojski nosile sa životom.

U razgovoru za Bukmarker autorka Jasenka Lalović otkriva ko su junakinje njene trilogije Brda od pelina, istinske heroine odane porodici i opstanku

Progovarajući o životu crnogorske žene, progovarate i o položaju žena uopšte. Da li su se stvari danas promenile?

Savremeno društvo pomera granice. Međutim, u mnogim sferama života i dalje se osećaju odjeci patrijarhalnog društva. Nažalost, svedoci smo mnogih pritisaka koje žene i dalje podnose. U Crnoj Gori proteklih godina se pokrenula kampanja Neželjena koju je organizovao Centar za ženska prava. Imala je za cilj da ukaže na problem selektivnih abortusa u kojima devojčice nemaju istu šansu da se rode kao dečaci. Ujedno da predoči razmere i posledice dugoročnog nerađanja devojčica i njihov efekat na demografsku sliku društva u skorijoj budućnosti.

Mislim da je neophodno konstantno raditi na podizanju svesti da su žene jednako važan činilac društva kao muškarci. Da im pripada ista startna pozicija.

Čemu nas uče junakinje Vaše trilogije?

Sama sam mnogo toga saznala i naučila dok sam pisala romane. Postala sam strpljivija, počela sam pažljivije da osluškujem ljude, pratim kada zaćute, naučila sam da nije sve za reči. Ponešto treba ostaviti nedorečeno, mimo reči za trenutak kad se ljudi pogledaju. Kad živite na mestu gde je grumen zemlje dragocenost, gde je svaka staza teško savladiva postopica, gde voda u izobilju pada sa neba i za tren ponire ostavljajući za sobom ljuti, goli krš, tada vas sve to oblikuje u biće koje mora da se bori i izbori sa okruženjem. S vremenom to se ispiše po njihovim licima, ostane u pogledu, pokretu… Čini mi se da bih uvek prepoznala čoveka sa dinarskog dela Balkana.

I dok je u prvoj knjizi akcenat na žene domaćice, njihovu snagu,

NA BALKANSKOM PROSTORU

MUŠKARCI SU

VEKOVIMA HRABRO

IŠLI U SMRT, DOK SU

SE ŽENE HEROJSKI

NOSILE SA ŽIVOTOM

karakter i moralne kodekse sa područja Crmnice, u drugoj se priča nastavlja u Paštrovićima. Šta nam donosi treća knjiga?

Kastigulja je saga o četiri ženske generacije jedne porodice. Počinje krajem devetnaestog veka i završava se sa italijanskom kapitulacijom u Drugom svetskom ratu. Prostor na kome sam smestila Kastigulju je uzak pojas primorja od Grblja, preko Budve, Paštrovića, do Spiča, gde se roman završava. Za razliku od prva dva romana, ovaj put sam otišla još dalje u prošlost. U vreme kada se odlazilo u pečalbu koja je u mnogo čemu promenila sliku tadašnjeg društva. Muškarci su išli „trbuhom za kruhom“, ponekad se vraćali, češće zauvek tamo negde ostajali. Ženama su predali domaćinstva da ih sačuvaju i održe, da godinama i decenijama čekaju, ne znajući da li će ih ikad dočekati. Ponekad bi saznale da su ostavljene, da su njihovi muževi osnovali novu porodicu i neretko se dešavalo da se nakon potrošenog života ponovo njima vrate. Ovo je roman o predrasudama koje se lako grade.

Kastigulja, reč neobične morfologije i zvuka, znači „ona koja je obrukala“. Može li ona ipak biti „ona koja je pobedila“?

Kastigulja je nesumnjivo žena koja se osmelila da iskorači i bude malo više svoja. U svakoj ženi je po jedna kastigulja koja je budi, daje snagu i čini živom. Kastigulja se inati sa životom i smelo se s njim suočava. Po meni, to jeste pobeda.

Koliko ste se Vi promenili pišući trilogiju?

Dok sam pisala, pronalazila sam odgovore za kojima sam dugo tragala. Svako od nas mentalno raste dok je živ. Kopajući po arhivama i istorijskim spisima, mnogo toga novog sam naučila. Dolazila sam do neverovatnih podataka koji su menjali moja pređašnja uverenja. Sklapale su se neke nove slike, polazišta, činilo se da dobijam jasniju sliku o svetu oko sebe. Pišući ovu trilogiju, kao da sam postala više obazriva, manje ishitrena… Verovatno sam to usvojila dok sam gradila likove mojih junakinja.

Koji su danas izazovi u pisanju, šta Vas inspiriše, o čemu pišete?

Duže vreme imam želju da ispričam još jednu crnogorsku priču. Ovaj put iz ugla muškarca, i da ga predstavim mimo stereotipa po kome se do sada o njemu pisalo. Zahvaljujući predusretljivosti dragih čitalaca, došla sam do vrednih knjiga iz njihovih porodičnih biblioteka. Bili su voljni da mi ustupe njihove kopije. Tako sam saznala mnoge zanimljivosti nepoznatih široj javnosti i prenela ih u roman. Verujem da sam zahvaljujći tome postavila zanimljiv okvir za roman koji polako privodim kraju. ■

Razgovarala: Maja Šarić

Danas jedan od najčitanijih savremenih francuskih autora, Mark Levi, u svet književnosti je ušao relativno kasno. Svoj prvi roman, A ako je to ipak bilo istina, napisao je sa trideset sedam godina. Nakon što je Stiven Spilberg otkupio prava za filmsku adaptaciju, a potom film pod nazivom Kao u raju bio jedan od najgledanijih filmova u SAD te godine, Levi se posvetio isključivo pisanju. Njegovi romani su prevedeni na pedeset jezika i prodati u preko pedeset miliona primeraka.

Zapisivali ste priče koje ste izmišljali za svog sina, a zatim ste odlučili da napišete roman za čoveka u koga će Vaš sin izrasti. Kako sada gledate na svoju prvu knjigu A ako je to ipak bilo istina?

Najčudnije je što osećam kao da sam tu knjigu napisao juče. Prošle su godine, ali moj pristup pisanju ostaje isti. Uvek pišem bez ikakvog razmišljanja o objavljivanju. Ulazim u imaginarni svet, provodim vreme sa svojim junacima i to me čini srećnim. Nastavljam da pišem sinu Luiju koji je sada mladić, a naravno pišem i Žoržu i Klei, svojoj mlađoj deci, koji su još mali i možda će me čitati kasnije.

Osim tog prvog, koji Vaš roman još ima za Vas posebno značenje i zašto?

Kao što je slučaj i sa decom, nemoguće je izabrati, pa ću vam reći da je to onaj koji u tom trenutku pišem, ili koji ću tek napisati, onaj koji me plaši, animira i vodi niz staze pisanja.

Poslednja Vaša knjiga objavljena u Srbiji je roman Sedam godina za večnost. Po čemu je za Vas ta knjiga posebna? Kako ste došli na ideju za priču o prevlasti dobra ili zla, o ljubavi između đavolski neodoljivog i šarmantnog muškarca i žene sa snagom anđela?

Verujem da definicija dobra i zla, njihovo božansko ili đavolsko otelotvorenje, može biti način da izbegnemo suočavanje sa svojim sopstvenim naklonostima. Želeo sam da napišem ovu komediju koja govori o čovečanstvu, sa svom svojom magijom i manama, i koja pokazuje da kada se dobro i zlo pomešaju… na kraju nastane ljudsko biće. Mnogo sam se zabavljao provodeći vreme sa ovim junacima koji su potpune suprotnosti od onoga ko bi trebalo da budu, i koji se, kada otkriju šta znači voleti, nađu na nepoznatoj teritoriji i ne znaju šta da rade. Među njima postoji saučesništvo i humor koji su me zabavljali tokom pisanja.

Kako vidite svoj razvoj kao pisca?

Važno mi je da nikad ne pišem istu knjigu. Želim da se otisnem u svetove koje nisam istražio ranije. Preuzimanje rizika, izlazak iz zone komfora su najbolji način da evoluiram i napredujem u svom radu. Menjanje žanra me tera da priđem svakom novom romanu kao da mi je prvi, a to je u isto vreme i zastrašujuće i uzbudljivo.

Uspeli ste pisanjem da postignete svetsku slavu. Šta Vam to lično znači? Kako definišete uspeh?

Nikada nisam mnogo pažnje posvećivao slavi. Kod kuće, kad perem sudove, ili kuvam, čak i uveče dok čitam deci pred spavanje, uopšte nisam poznat. Slava pisca nema nikakve veze sa slavom glumca ili pevača što se mene tiče, to je veliko olakšanje – iznad svega su mi važni diskrecija i skromnost. Što se tiče definicije uspeha, ako mi na kraju života deca kažu da sam bio dobar otac, a supruga da sam bio dobar partner, smatraću da sam uspeo u životu.

Ako je, kako ste više puta izjavili, čitanje izvor slobode, šta je, u tom slučaju, za Vas pisanje?

I pisanje je izuzetan izvor slobode, jer možete da izmislite sve, izmaštate sve, koegzistirate sa izmišljenim likovima, i iznad svega da stavite na papir reči i osećanja koja ne možete da izrazite naglas.

Pisanje jednog romana godišnje zvuči zahtevno. Kako izgleda Vaša svakodnevica tokom nastajanja romana?

MENJANJE ŽANRA

ME TERA DA

PRIĐEM SVAKOM NOVOM ROMANU

KAO DA MI JE PRVI

Divna je, mada priznajem da je ponekad iscrpljujuća. Da ne spominjem da kad završim pisanje kasno uveče, moj pas insistira da idemo u šetnju.

Gde pronalazite inspiraciju za pisanje?

Nalazim inspiraciju u malim životnim stvarima, koje i nisu tako male kao što biste pomislili. Suštinski, mašta se rađa u posmatranju, slušanju i obraćanju pažnje na druge. Svaki život je sam po sebi biblioteka.

Osim pisanja, koja su još Vaša interesovanja?

Zaista volim da kuvam, sviram klavir, gledam filmove, čitam. Gajim strast prema starim automobilima i avionima, volim da putujem. Ukratko, volim previše toga da bih sve postigao.

U kojim književnim delima uživate kao čitalac?

Eklektičan sam čitalac. Nikada nisam zadovoljan samo jednim žanrom. Volim da šetam kroz knjižare, razgledam knjige, prevrćem ih, mirišem papir i biram ih instinktom, željom. ■

Jedan od najpopularnijih francuskih pisaca Mark Levi otkriva kako je došao na ideju za roman Sedam godina za večnost, priču o prevlasti dobra ili zla

Foto: David Ken

BLAGODETI PAŽLJIVOG

SLUŠANJA

U inspirativnom

priručniku za život

Priče o nadi Heder

Moris predstavlja niz priča o izuzetnim

ljudima koje je

upoznala, kao i pouke koje te priče nose

Ukoliko do sada niste pročitali romane Heder Moris, ova knjiga će vas sigurno navesti na to, jer koliko god bile teške teme o kojima govore, otkrivaju i da se na naličju ljudskog zla i potrebe za uništenjem uvek nazire najčistija potreba za verom i nadom.

Naslov nas može navesti da je u pitanju još jedna knjiga o samopomoći i savetima za uspešniji život. Ali ovo je svojevrsni dnevnik nastajanja romana Tetovažer iz Aušvica i Cilkin put koji su i kod nas postigli veliku čitanost i zainteresovanost publike za teške teme ljudskog stradanja do tada neviđenih razmera. Otkrivajući nam kako je stigla do Lalija Sokolova, nekadašnjeg zatočenika Aušvica koji je tetovirao brojeve na ruci svojih sapatnika, ona počinje svojevrsnu priču o priči – i slušanju. Naviknuti da upotrebljavamo kao dihotomiju pojmove priče i pričanja, sada smo izazvani da razmislimo koliko je teško slušati drugu osobu koja želi samo da nam ispriča o svojoj patnji, bez komentara, saveta i presuda kojih uvek imamo u izobilju kada su u pitanju drugi. Svojim primarnim zanimanjem socijalnog radnika u bolnici, Heder Moris bila je već naučena da sluša druge u meri koliko je moguće podneti, da posmatra, ali pokušava i da ublaži patnju nepoznatih kojima je u teškim trenucima bila jedini slušalac.

Slučajnost ju je dovela do devedesetogodišnjeg Lalija koji je želeo još jednom da rezimira svoj život i na neki način se rastereti od osećanja krivice koju su nosili kao stigmu svi preživeli logoraši, posebno Jevreji koji su izbegli paklenu mašineriju uništenja. Njihov teret savesti u odnosu na mrtve, kao i potreba da posle svega pronađu smisao daljeg življenja (o čemu je nadahnuto i uverljivo pisao bečki psihijatar i nekadašnji logoraš Viktor Frankl), pretočen je u romanu Tetovažer iz Aušvica u dokumentarističku prozu, uverljivu pre svega zbog ispovesti na koju je pristao Lali Sokolov u poslednjim godinama života.

O tome koliko joj je bilo teško da sluša, povezuje, zapisuje i iznad svega da shvati toliku količinu užasa koju je moglo da podnese ljudsko biće, Heder Moris pripoveda u ovoj knjizi-dnevniku koja je interesantna pre svega zbog refleksija na njen život i odnose u okviru njene porodice. Lali Sokolov je polako i strpljivo postajao njihov kućni prijatelj, do tada usamljeni udovac koji je imao samo dva psa i uspomene. Njegovo prisustvo menja autorkinu porodicu, navodeći ih da shvate vrednosti života po sebi, ali iznad svega ljubavi, prijateljstva i solidarnosti.

I NA NALIČJU

LJUDSKOG ZLA

I POTREBE ZA

UNIŠTENJEM

UVEK SE NAZIRE

NAJČISTIJA

POTREBA ZA

VEROM I NADOM

Nekoliko godina kasnije Lali odlazi da bi se pridružio svojoj obožavanoj supruzi, ali ostavlja dubok trag koji Heder Moris sledi da bi došla do još živih svedoka Holokausta. Živih i spremnih da pričaju onome ko je spreman da sluša. U tim časovima-lekcijama slušanja autorka otkriva kako da čuje i sluša i svoju decu, prijatelje, kako da oslušne sebe samu i sledi instinkt koji joj nalaže da piše, ne samo zapisuje. Tako u zrelim godinama postaje autor zapaženih knjiga koje se širom sveta štampaju u velikim tiražima, prevode na brojne jezike pre svega jer govore o nadi koja nikada sasvim ne iščezava. Koliko nada može biti lažljiva i varljiva znamo, ali samo njeno postojanje daje smisao onome što ne možemo da objasnimo do kraja. Ponor ljudskog zla sigurno je najteže shvatiti, ali ljudi poput Lalija ne pokušavaju niti da objasne, niti da opravdaju, a još manje da zaborave. Oni su svedoci. I vrlo često optuživani da su preživeli zahvaljujući nečemu nečasnom, nekom strašnom kompromisu koji im je sačuvao život. U razgovorima sa Heder Lali ne pokušava da se pravda, on samo govori kako je doživeo strahote od kojih se nikada nije oporavio smatrajući da je samim tim dovoljno kažnjen.

Priče o slušanju i beleženju imaju višestruku misiju u kratkom ljudskom životu – pamćenje, molitvu da se zlo ne ponovi, bdenje mrtvih nad živima i oproštaj koji im poklanjaju za večnost. ■

Piše: Aleksandra Đuričić

GLADNA DECA REVOLUCIJE

Među književnim temama postoje izvesna „tamna mesta“ koja pisci zaobilaze zato što nose rizik istine i izazov novog promišljanja prošlosti sa problematičnim postupcima za koje se, u ime ostvarenja usrećiteljskih ideja, plaćalo ljudskim životima. Takva je priča romana Vozom za Samarkand Guzelj Jahine, ruske autorke tatarskog porekla (srpskoj publici već poznate po romanima Zulejha otvara oči i Deca Volge) koja se ne bez burnih reagovanja poduhvatila osetljive i previđane teme – poslerevolucionarne velike gladi, posledice raskulačenja ruskih seljaka i dirigovanog oduzimanja hrane kojom se snabdevala vojska dok je stanovništvo bez hrane masovno umiralo. U doba sovjetske vlasti glad je odnela preko pet miliona ljudi. Iako, kao u Zulejhi, ovaj roman počiva na autorkinoj porodičnoj istoriji (deda po ocu bio je 1922. godine transportovan u Turkmenistan), brižljivo sakupljena i dosledno upotrebljena istorijska građa čini čvrstu građevinu spremnu da izdrži svako poetsko uobličavanje autofikcije.

Pet stotina gladne, bolesne i vašljive dece-beskućnika treba da se vozom prebace iz bede najjače pogođene oblasti Povolžja do plodnog Samarkanda, gde ih, posle nekoliko nedelja puta u vanrednim okolnostima zime, prljavštine i skromnih obroka tek da nekako prežive, čekaju hrana i oporavak. Posledice građanskog rata, odnosno istorijske promene koja uvek iziskuje velike žrtve, koja deluje na

svakoga i u kojoj nisu pošteđena ni deca, opisane su u grotesknoj atmosferi voza kojim će Guzelj Jahina ispisati svojevrstan roman „na putu“ sa osobinama avanturizma u borbu za život ispunjen napetošću putovanja, osećanjem stalne opasnosti, očekivanjem tragičnih događaja, sve to protkano komičnim epizodama sa malim skitnicama spremnim da se narugaju svojim izbaviteljima. Put je borba za svaki zalogaj i gutljaj vode, za svaki dečji život. Voz putuje istorijom, ali savlađuje i prostor prolazeći živopisnim bajkolikim predelima u suprotnosti sa onim što se događa u vozu, jer prirodu nije mnogo briga šta se zbiva sa ljudima.

Likovi odraslih, među kojima mladi crvenoarmejac i komandir puta Dejev, suočen sa skoro nesavladivim preprekama, poslužiće autorki da se poigra rodnim ulogama. Dejev je hrabar i domišljat nastavljač legendarnih prethodnika, poput Odiseja, Herkula, Jasona, spreman da se uhvati ukoštac sa nevidljivim neprijateljem, glađu, bolešću, smrću dece, ali on takođe poseduje osobine tradicionalno pripisane ženi. Nežan je, pun saosećanja, bolećivo uzdržan dok je stroga komesarka Bela, ispod čije robusne pojave u uniformi probijaju pritajena erotika i čežnja, odvažna i ponekad surova sa bespogovornim odlukama, ali su oboje ideološki usaglašeni i dobro znaju šta spasavanje dece znači. Ne samo dečjih života radi već i šta ono znači za slavu i veličinu revolucije. Gladna deca revolucije su i simbolična glad za novim vremenima u kojima će morati da se, pre nego poteku med i mleko, jede sve: blato, vaške, raskuvano drveno korito, sopstveni prsti.

Lečenje traume sovjetske prošlosti kroz književnost Ane Ahmatove ili Solženjicina, teme holokausta kod Prima Levija, Đorđa Lebovića, Imrea Kertesa, trauma američkog ropstva kod Toni Morison, golootočko stradanje Dragoslava Mihailovića, potreba da se dotaknu bolne teme istorije za pisce je neophodan način da se živi u sadašnjosti. Do tančina uranjajući u istoriju ranih dvadesetih godina prošlog veka, autorka Jahina

POTREBA DA SE

DOTAKNU BOLNE

TEME ISTORIJE

ZA PISCE JE

NEOPHODAN

NAČIN DA SE ŽIVI U

SADAŠNJOSTI

podvlači značaj terapeutskog zadatka svake knjige koja se bavi teškom prošlošću nastojeći da je učini podnošljivom i tako prihvatljivom.

Put za Samarkand je knjiga koja se, uprkos tegobnoj drami stradanja dece, ne ispušta iz ruku. Teško ju je zaboraviti, jer je izuzetno napisana, prepuna tuge, saosećanja i vere u snagu boljeg, ispunjena svim onim najboljim što dobra knjiga treba da pruži. ■

O romanu Vozom za Samarkand Guzelj Jahine, koji pretresa bolne teme iz prošlosti Rusije koje su se nesumnjivo odrazile na savremeno rusko društvo, piše književnica Ljubica Arsić

Piše: Ljubica Arsić | Foto: Nikola Ilić

Kako sam crtao Mapu utopije

Pisac Branko Anđić nam u novom putopisu otkriva šta Novi svet zaista čini novim i opisuje mesta, ljude, mitove i događaje u ovom netipičnom ogledu o Amerikama

Piše: Branko Anđić

Foto: Laguna arhiva

Iako zadrti Dorćolac, pola života sam imao dom u Buenos Ajresu, na drugoj strani sveta – zapadno i južno. Kad sam 1990. prvi put kročio na „vlažnu pampu“, trebalo mi je oko petnaest minuta da se prilagodim gradu za koji još nisam znao da će me usvojiti; sticajem ironičnih istorijsko-socioloških okolnosti Beograd i Buenos Ajres su po atmosferi, smislu za humor, neumerenosti, po fantaziranju i glupiranju svojih žitelja i po mnogo čemu još međusobno vrlo slični gradovi. Uprkos tome, nikad nisam prestao da se pitam šta Novi svet zaista čini – novim. Istovremeno, to je i pitanje o njegovom identitetu.

Službeno ili privatno, proputovao sam i prilično dobro upoznao Južnu, Srednju i Severnu Ameriku, ali to prvo pitanje nikad nije izbledelo: naprotiv, umesto jednog, nudilo mi se mnoštvo odgovora, mada nijedan nije bio konačan i sveobuhvatan. S vremenom mi se iskristalisalo uverenje da je tzv. „novi“ svet – istorijski gledano, star bar koliko i naš, evropski – jedan beskonačni niz utopija evro-afro-azijskih dođoša, ubeđenih da čak i nemilosrdna istorija ipak pruža drugu šansu. Plodna zemlja ne samo za argentinske i teksaske stočare već i za svakovrsne strasne mitomane. Ali, opet, upravo ta luda mitomanija, vera da je u novom svetu sve moguće, pa

čak i novi početak, ispravljanje istorijskih grešaka počinjenih u onom starom, bila je glavna pokretačka strana, duhovni adrenalin za ostvarenje ponekad nemogućih zamisli. Kad sam počeo da nailazim na takve zamisli, poželeo sam da o tome napišem knjigu. Kako su povezani jedan nemački botaničar koji sredinom dvadesetog veka osniva u Argentini grad kao da je konkistador koji pola milenijuma ranije silazi sa karavele sa dobrom bolivijskom omladinom jednog naftaškog grada koja bi da se preseli u Američke grafite? Koliko slično razmišljaju karipski gusar Morgan i čileanski nobelovac Neruda? Po čemu su slične tvrdoglava asketska izdržljivost novoengleskih kvekera sa nepobedivim Indijancima plemena Kilmes? Zašto ljudi otvaraju kafane na kraju sveta u koje skoro niko ne dolazi? Kako strah od nepoznatog čini sve all inclusive rajeve istim, čak i kad su – po stilu, geografiji i scenografiji – različiti?

Ideja utopije je u civilizacijskom korenu ovog sveta. To je, ubeđen sam, pravo polazište u potrazi za njegovim identitetom. Na mapi utopije nije, dakako, knjiga koja se piše kao roman ili drama; ona se taloži. Preteče tekstova koja danas čine poglavlja ove knjige nastajale su u rasponu od četvrt veka. Bilo je i slučajeva kad su iz temelja menjani, kako su se moja iskustva dopunjavala, kako su gradovi, mesta, pojave o kojima sam pravio zabeleške i na papiru razmišljao i sami trpeli promene.

Od početka nisam želeo da pišem putopis – naročito ne danas, kad se sve korisne informacije nalaze na dva klika u realnom vremenu – nego da pustim da mesta, ljudi, mitovi i događaji koje upoznajem, na mene deluju podstrekački, gotovo osmozom; da zapišem svoje neočešljane misli, asocijacije koje mi sve te velike i male, ostvarene i neostvarene utopije (Atlantide) pobuđuju. Nisam, međutim, želeo ni da pišem čistu fikciju, kratke priče (kao što sam učinio svojevremeno sa za mene podsticajnom muzikom u knjizi Playback). Ispalo je ovako kako je ispalo: neka vrsta netipičnih ogleda u izvornom značenju reči „esej“ – pokušaj – koji bi da malo proniknu u egzistencijalističke slo-

jeve mitomanskog odnosa „starog“ i „novog“ sveta u njegovim različitim registrima, ali povezani zajedničkom tankom crvenom linijom utopijske motivacije.

Kad smo već u registru ispovesti, spreman sam da zažmurim i priznam jednu autorsku tajnu. Na mapi utopije je knjiga pisana, pre svega, za mene. Nikad ne zaboravljam vickastu izjavu Gruča Marksa koji je rekao da bi mu na izvesnoj zabavi bilo grobno dosadno da u njoj nije učestvovao. Većinu knjige o utopijama tri Amerike pisao sam prvenstveno za sebe, pa tek potom – za moguće čitaoce. Bilo bi umišljeno reći da sam, kao Gručo, sebe zabavljao razmatranjem mog dugogodišnjeg iskustva, jer mi je bilo – dosadno; subotnji KNU dodatak Politike mi je velikodušno pružio priliku da objavim skraćene verzije nekoliko poglavlja i tako proverim koliko ovaj moj intimni monolog može da bude zanimljiv objektivnim čitaocima, neopterećenim „novosvetskim“ adrenalinom. Ako nisam izlečio njihovu nesanicu –opit je uspeo, barem u dovoljnoj meri da dobije korice i stigne u knjižare jedne ozbiljne izdavačke kuće. ■

TAJNE PISACA

NOVO u Laguni

MNOGO JE NOVITETA U KOJIMA ĆETE U NAREDNOM PERIODU UŽIVATI

Adačijeva vas poziva da dobro živite po sopstvenoj definiciji tog pojma i uči vas da budete genije za ono što je važno, a lenji za ono što nije. ■

Bezvremena priča o ženskom prijateljstvu i dugo skrivanim tajnama, koja nas podseća da nikad nije kasno da se pomirimo sa onima koje volimo i da oprostimo sami sebi. ■

Amber, Loklan i Rafael su odrasli sa Tedijem i veoma su bliski. Tedi je već neko vreme udovac, a nedavno je na odmoru upoznao Olgu. Hoće li ih ona sve nasamariti? Da li će slomiti Tediju srce? Ili će ih podstaći da i sami preispitaju svoje tajne ljubavi? ■

Oda književnosti, Njujorškoj gradskoj biblioteci i snazi žena. Majstorski napisana priča o porodičnim tajnama i potrazi za mestom u društvu i istoriji. ■

Norberi ilustruje pustolovine Velike Pande i Maleckog Zmaja, nadahnut budističkom filozofijom i spiritualnošću, kako bi ljudima preneo ideje koje su mu pomogle da prebrodi najteže trenutke. ■

Rukopis romana je decenijama ležao neprimećen u Izbegličkom arhivu Nacionalne biblioteke Nemačke, sve dok nedavno nije otkriven i objavljen, kada je postao pravi književni događaj. ■

Roman Tako mi svega uvukao je Aleksa Krosa u vrtlog iz kojeg nema bekstva, samo da bi Po cenu života dokazao kako Paterson piše najnapetije kriminalističke romane. ■

Laku noć, Punpune 4, Inio Asano

u uzbudljivoj atmosferi ludih dvadesetih. ■

Četvrta manga u izdanju Lagune nastavlja ediciju StarWay, u okviru koje će se pojaviti ukupno trinaest nastavaka. ■

5. Po cenu života, Džejms Paterson

4. Putnik, Ulrih Aleksander Bošvic

6. Hotel „Portofino“, Dž. P. O’Konel Dobro došli u Hotel „Portofino“, gde vas očekuju romansa, zabava i mnoge intrige. Nalazite se na čarobnoj italijanskoj rivijeri

7. Lenji genije, Kendra Adači

8. Velika Panda i Malecki Zmaj, Džejms Norberi

4.

5.

6.

2. Da li da ti kažem?, Džil Mensel

3. Lavovi sa Pete avenije, Fiona Dejvis

1.

2.

3.

7.

8.

Izdvajamo:

1. Izgubljeno poglavlje, Kerolajn Bišop

VREMEPLOVČEVA ŽENA, Odri Nifeneger

Reizdanje svetskog bestselera, izvorna priča koja stoji iza voljene filmske ekranizacije i nove TV serije. Kler i Henri se znaju od Klerine sedme i Henrijeve trideset osme godine. U braku su od njene dvadeset četvrte i njegove trideset druge. Nemoguće, ali istinito, pošto je Henri jedan od prvih ljudi kome je dijagnostikovan hrono-poremećaj: njegov genetski časovnik periodično se vraća na nulu i on tada putuje kroz vreme. ■

ALHEMIČAR, Paulo Koeljo

Svakih nekoliko decenija izlazi knjiga koja zauvek menja živote svojih čitalaca. Alhemičar je jedna od takvih knjiga. Sa više od sto pedeset miliona primeraka prodatih širom sveta, ovaj roman, koji je ušao u Ginisovu knjigu rekorda kao najprevođeniji na svetu, postao je savremeni klasik kome se svi dive. U prodaji je ilustrovano izdanje sa tvrdim povezom. ■

3 PITANJA ZA... Mirka Demića

Kako je nastajala knjiga Ruža pod ledom? Odakle je potekla ideja?

Povod:

Neposredni povod za pisanje ove knjige bila je smrt majke. Njen odlazak sam pokušao da ublažim sećanjima na detinjstvo i vreme kada sam bio u njenoj neposrednoj blizini. Pri sklapanju knjige koristio sam neke delove mojih prvih i neretko neuspelih književnih pokušaja. Oni su u novom osvetljenju zadobijali nove tonove i ispunjavali brojne praznine u sećanju. Neumitnosti majčinog odlaska suprotstavio sam se jedinim sredstvom koje književnost ima na raspolaganju – poetskim viđenjem detinjstva.

Kako su u Vašem romanu isprepletani java i san, odnosno kakav teret prošlosti nose Vaši junaci?

Ispočetka sam oživljavao dotad zatomljene slike iz godina odrastanja, a sa njima i događaje i bića koji su ga obeležili. Nisam slutio da je, uporedo sa mnom, i detinjstvo sazrevalo, dobijajući nove boje i u potonje okolnosti – izgon iz zavičaja sredinom devedesetih i seta koja je nastupila potom nudeći nova značenja. Jedna od opsesivnih tema u tim godinama neizostavno je bio i teret porekla, utvare ličnih i kolektivnih strahova, kao i lepi i ružni prizori odrastanja na selu.

Postupcima oneobičavanja „olakšavana“ su dešavanja vezana za izgon stanovništva sredinom devedesetih, da bi dodatnu notu dala serija zemljotresa koja je zadesila to područje. Tako je ispalo da sam „vaskrsavanjem“ detinjstva istovremeno oživljavao vreme, predele i ljude koji žive još samo u sećanju. Boju i setu detinjstva prepustio sam varljivoj memoriji, snazi imaginacije i moći poetskog.

Šta je poruka romana?

Razgovarala: Iva Burazor

Foto: Zoran Petrović

Iako sam skeptičan spram poruka u romanima, verujem da svako od nas, u meri svog dara, treba da zagrebe u svoje „rane jade“ i time olakša one koji dolaze posle njih. Svako detinjstvo je neiscrpan izvor topline i potvrda vere da se tragovi lepote nalaze posvuda. Na nama je da se pomoću njih suprotstvimo bolu i ružnoći koji prete da nas potope. ■

Knjiga Ruža pod

ledom, pedeset priča

uokvirenih legendom o početku porodičnog

„Postanja“, i posvećenih životu autorovih sunarodnika iz Hrvatske

BRIDAK HUMOR I ISKRENO

ČOVEKOLJUBLJE

Zbirka priča Gutači vatre Maje Trifunović donosi četrnaest originalnih metafora, maštovitih zapleta i vrcav jezik koji dobro kamuflira ne uvek vrcave i vedre teme

Piše: Zoran Janković

Iako je (naravno, mahom osujećena) sloboda svakako jedan od ključnih motiva Gutača vatre, nove zbirke priča Maje Trifunović, za početak ovog prikaza mogli bismo da ukažemo na neka manje ili više zvanična ili pak i dalje nepisana a važeća pravila – naime, kada se piše osvrt na zbirku priča, smernica je da se, ukoliko je to moguće, kvalitet celine meri po najuspelijim joj delovima. To se može primeniti i u ovom slučaju, samo što se na omeđenom prostoru javlja (sitna) nevolja koju priču / koje priče izdvojiti sa tim naumom kao najilustrativnije i ponajbolje. Jer, ukupno uzev, vidno slabe karike tu nema.

Možda je najsmislenije poći od one koja i otvara zbirku – priče naslovljene Okrugao broj, u kojoj autorka na dvadeset stranica oslikava i predočava upečatljivu dramu jednog odviše sramežljivo i tihog proživljenog života, jedne suštinske neznatne egzistencije, i to sa tačke gledišta i posuđenim rečima žene koja je posve iznenada preminula. Na tih dvadeset stranica znalački su isprepletani tragizam naših nekako uvek manje ili više esencijalno besmislenih egzistencija, sa senkom skorog kraja koja svako malo, pri svakoj novoj igrariji fatuma može da se nadvije i nad našim glavama, prefinjen humor i podosta, doduše, zauzdanog splina.

Upravo u ovoj zbirci je Maja Trifunović do visokog sjaja izbrusila zaraznu, a suptilno datu ironiju, koja nijednog jedinog trenutka ne pređe granicu i ne zabasa u uvek jalovi cinizam. To je evidentno u i u narednoj priči, Srce koje ljubi, u kojoj autoironija pripovedačice tiho a jasno poentira u svo-

đenju neveselog krajnjeg životnog računa osobe koja je slepo verovala u romantične konstrukte i datosti, decenijama ubeđujući sebe da je jedan trenutak istinske bliskosti dovoljan zalog da se istrpi sijaset toga srcu i duši nikad i nikako ugodnog, a sve to u svetu gde neki muškarci barem ponekad „predu kao neuštrojeni mačori“, a gde ponajpre žene „nemaju pristup vlastitom besu“. Dokolica pak ukazuje na planetarni fenomen – sagorevanje koje retko ko na vreme i u celosti prepozna, te težnja ka dokolici koja ostaje tek varljiva iluzija ostaje putokaz ka nečemu smislenijem i potpunijem. Dokolica predstavlja pravu malu feštu diskretnog i melanholičnog humora na temu već pominjane osujećenosti, dok Škoda, još jedna od priča u kojoj figurira motiv nadolazeće smrti, može i da oduševi ekonomičnim prikazom sveopšte prolaznosti svega, pri čemu ipak ostaje prostora i za delotvoran humor.

U Gutačima vatre Maja Trifunović neizostavno pogađa sve samozacrtane mete, upadljivih viškova nema, ritam pripovedanja je vešto gradiran čak i unutar pojedinačnih pasusa ovde okupljenih priča, koje pak čine ujednačenu i međusobno komplementarnu celinu, a stvarnosna proza ovde nailazi na sasvim prikladan gorkoslatki ton koji odražava jedan očigledno zanimljiv i podatan pogled na svet iz koga se nužno crpe nadahnuće. U celini gledano, ova zbirka na prvom mestu donosi prliku za novi susret sa onim vrsnim što još od prve joj objavljene knjige krasi prozu Maje Trifunović – nepatvoren intimistički ton, nehajnu eleganciju, nimalo

ČOVEKOLJUBLJE

BI MOGLO DA

BUDE IZDVOJENO

KAO ZAJEDNIČKI

SADRŽATELJ

OVDE OKUPLJENIH

PRIČA. MESTA I

RAZUMEVANJA IMA I

MORA BITI ZA SVE

razmetljivu mudrost, jasno artikulisan stil, a tu su i taj bridak i pomalo setan humor i iskreno čovekoljublje. Zapravo, čovekoljublje bi moglo da bude izdvojeno kao zajednički sadržatelj ovde okupljenih priča. Mesta i razumevanja, pa i nehinjene empatije ima i mora biti za sve. Kao, na primer, u priči nazvanoj kratko Kruška, u kojoj se nađe mesta za duboko razumevanje ljudi-krušaka, a to su „neugledni ljudi (koji) kad ostare dođu na svoje. Konačno urastu u izdanje za koje ih je Bog projektovao i tu se razlistaju.“ I na kraju – neka Gutači vatre bude podsticaj da se publika vrati u rikverc i obrati pažnju na prozu Maje Trifunović (posebno na zbirku-roman Trkači na duge pruge), jer ona i na najnovijem uzorku predstavlja zdrav primer kod nas retke proze – spoja kvalitetnog štiva (quality reading), odnosno umetničke proze, i štiva koje lako komunicira sa čitateljstvom iole prefinjenijeg ukusa. ■

Predstavljamo vam knjigu Gavran i najbolje priče

Edgara Alana Poa, koji se smatra ocem horora i osnivačem književnog žanra poznatijeg kao detektivska

fikcija kao i čuvenih gotičkih priča

Rođen početkom devetnaestog veka u Bostonu u Americi, Edgar Alan Po ubrzo ostaje bez oba roditelja i usvaja ga bogati trgovac duvanom Džon Alan Ričmond koji ga je posle nekoliko godina poslao na školovanje u Englesku. Iako nikada nije zvanično usvojen, Po je odlučio da u budućnosti koristi prezime svog dobrotvora, Alan. Zbog razuzdanog ponašanja često je dolazio u sukob sa svojim usvojiteljem, i to pre svega zbog kockarskih dugova i neurednog načina života. Njegov život je bio buran i prepun neočekivanih obrta, da bi se posle ko zna kog neuspelog pokušaja pronalaženja posla konačno odlučuio da postane pisac. Po je svoj put pisca započeo radom u književnim časopisima, gde je pisao kritike koje su ubrzo postale svuda prepoznatljive. Zbog prirode posla često je menjao gradove u kojima je živeo i stvarao. Napokon, 1845. godine objavljuje najpoznatiju poemu Gavran, koja je odmah po objavljivanju postigla veliki uspeh. Gotovo dva veka posle nastanka Gavran se i dalje čita sa istim uzbuđenjem i zebnjom kao i kada je nastao. Priliku da uživaju u Poovom stvaralaštvu imaju i čitaoci Lagune, koji u svim našim knjižarama mogu da pronađu luksuzno izdanje Gavran i najbolje priče

U ukupno devetnaest priča sabrano je sve najbolje što je Po ikada napisao. Iako mnogi čitaoci smatraju da priče ne iziskuju trud kao roman, Edgar Alan Po dokazuje suprotno. Mračno, setno i sanjivo kroz svaku priču, Po nam budi osećaj jeze i izvesnu dozu straha. Neosporan talenat i svestranost ovog pisca najbolje se vide u ovoj zbirci, gde su kroz različite priče kombinovani različiti književni žanrovi. Po se nije zanimao za obične, svakodnevne stvari, već je pisao o onostranom, opskurnom i duboko sakrivenom u svakom od nas. Na početku ove zbirke susrećemo se sa

PO JE SVOJE

PISANJE TEMELJIO

NA NAJDUBLJIM

UŽASIMA KOJI

ŽIVE DUBOKO U

SVAKOME OD NAS.

PISAO JE O ONOME

O ČEMU JE DRUGE

BILO STRAH ČAK

I DA POMISLE

pričama Berenika i Morela u kojima dominira smrt mladih žena. Poznavaoci piščevog lika i dela ovo objašnjavaju preranim gubitkom njegove mlađane supruge koja je preminula od tuberkuloze. Pišući o smrti mladih žena, on im odaje počast za njihov ovozemaljski život. Da nije samo smrt glavni subjekt Poovog intereso-

vanja, saznajemo kroz druge priče u kojima piše o mentalnim bolestima koje su u vreme njegovog stvaranja bile tabu tema, ali i o načinu na koji su tretirani ljudi koji su imali bilo koji znak mentalnog oboljenja. Takođe, alkoholizam od koga je i sam bolovao je tema možda i najpotresnije i najmračnije priče Crni mačak. Ukoliko govorimo o detektivskom žanru, čiji je Po idejni tvorac, čutajući priče Ubistva u ulici Morg i Slučaj Mari Rože, otkrićemo da je ovaj pisac imao sopstvenu racionalizaciju i ugao gledanja koji su takođe povezani sa neobičnim pojavama i učenjima, a pomoću kojih je rešavao zločine. Edgar Alan Po se pored onostranog veoma interesovao i za nauku i njen progres. On se pre svega zanimao za svemir i kosmologiju, pa je u svom eseju Eureka objavio teoriju koja je zapravo bila preteča teorije velikog praska (Big Bang Theory), a u čijem su smeru naučnici krenuli gotovo vek kasnije. Za vreme života ovog slavnog pisca izdavaštvo u Americi nije najbolje funkcionisalo, ali Po je bio pisac koji je isključivo živeo od svog talenta.

Iako o životu ovog američkog pisca znamo skoro sve, o smrti ne znamo gotovo ništa. Njegova smrt je obavijena velom misterije do danas. Pronađen kako besciljno luta ulicama Baltimora u stanju potpune izgubljenosti, Po je svega nekoliko dana kasnije preminuo u bolnici, u četrdesetoj godini života. Uzrok smrti nikada nije otkriven, ali se pretpostavlja da bi mogao biti kolera, infarkt, ubistvo ili samoubistvo. Najneobičnije je da je sva medicinska dokumentacija zajedno sa smrtovnicom i uzrokom smrti nestala i da nikada nije pronađena. Da život posle smrti kao i posthumna slava traju mnogo duže od života koji smo proveli na zemlji, potvrđuje i činjenica da je Edgar Alan Po jedini pisac na svetu koji ima tajanstvenog posetioca na grobu koji mu svake godine za njegov rođendan ostavlja konjak i ruže. Ova neobična tradicija je započeta 1949. godine i traje do danas. ■

Piše: Maja Zuber

U BORBI SA SVETOM, VOLJENIMA

I SAMOM SOBOM

Romanom Euforija švedska

autorka Elin Kulhed na nov

način osvetljava život i rad

slavne književnice Silvije Plat, a u intervjuu za naš časopis, između ostalog, otkriva šta ju je u njenoj priči fasciniralo

Razgovarala: Maja Šarić

Foto: Sofia Runnarsdotter

Roman Euforija švedske autorke Elin Kulhed delo je istorijske fikcije upotpunjeno pedantnim istraživanjem i proučavanjem dnevničkih zapisa slavne književnice Silvije Plat. Elin je oduvek bila fascinirana pisanjem i glasom Platove, a postala je opsednuta njenim životom i delom kada se našla u sličnoj situaciji – kao majka maloletne dece i supruga pisca koja traži način da se posveti svom stvaralaštvu.

„Kad sam imala 20 godina i otkrila njenu književnost kroz dnevnike i pesme, povezala sam se s njom kao mladom, ambicioznom autorkom i sa stvarnošću koju je želela da prikaže sa oštroumnom psihološkom oštrinom“, rekla je Elin Kulhed na početku razgovora za Bukmarker. „Ovog puta me je obuzela ideja da se povežem s njom kao majkom male dece, autorom čija su dela objavljivana i suprugom pesnika. Platova je amblem nekoga ko stvara unutar patrijarhalne logike, gde ne može, ne sme i nije joj dozvoljeno da bira svoju umetnost ispred majčinstva ili braka. Poslednje godine života bila je književno najproduktivnija, a istovremeno, to je godina kad je drugi put

postala majka i kada je ostavljena sa decom i slomljenim snovima, na kojima je sa mužem Tedom Hjuzom izgradila život. Shvatila sam da je bila neverovatno usamljena i istraživala sam kakva je bila njena poslednja godina života. Dok sam pisala, prvi put su objavljena njena pisma, koja su nastajala od 1962. do 1963. godine, u kojima opisuje svoju situaciju tokom tog poslednjeg perioda, na kristalno jasan, kompetentan i samosvestan način, što je potpuno suprotno fabrikovanoj slici Platove kao, pre svega, mentalno obolele osobe. Rastužilo me je što je napisala i dodatna prozna dela tokom poslednje godine svog života – roman, kao i dnevnički tekst, ali da ništa ne ostaje budućim generacijama. Euforija je roman kojim sam htela da popunim prazninu nakon svakodnevnih tekstova i da sačuvam najbliži opis njenog života."

Zašto Vam je bila potrebna forma romana da biste prikazali život Silvije Plat?

Roman je oblik izvora znanja gde možete da zađete duboko u motiv koji želite da otkrijete i istražite. Moje pisanje je za početak književno i iz-

maštano, a jezik povezuje misli, ideje, vreme i glas na savršen način, ako ga pravilno koristite. Kroz priču pronalazite skriveno ili nevidljivo.

Koji izvori o njenom životu su Vam bili najdragoceniji?

Pročitala sam biografije i druga istraživanja, ali najviše mi je značilo njeno pisanje, kao i rad Teda Hjuza. Pisma, pesme, novinski zapisi, kratke priče, Stakleno zvono, i sve to iznova i iznova. Mnogo sam proučavala njene skice. Naravno, čitala sam i mnogo drugih pesnika i tekstova toga vremena, kao što su dela En Sekston, Roberta Lavela, Alana Silitola, Ule Isakson i Roberta Grejvsa.

Šta Vam je najfascinantnije u vezi sa njenim životom?

Shvatila sam da je, u stvari, bila mrtva umorna majka male dece, a ne, kao što se prvo pomisli, luda ili psihički bolesna žena. Ostavljena je sama u veoma osetljivoj situaciji. Mogu da se povežem sa tom situacijom i potpunom usamljenošću majčinstva na mnogo načina. Posle novog čitanja

OVIM ROMANOM SAM

ŽELELA DA POSTAVIM

SILVIJU PLAT NA

NJENU SOPSTVENU

SCENU TE POSLEDNJE GODINE I DA JOJ DOZVOLIM

DA GOVORI PUNIM

GLASOM, SNAGOM I KREATIVNIM

GENIJEM

Platove gledala sam je drugim očima. I tada sam videla osobu koja je zapravo veoma moćna i jaka, posvećena ljubavi, umetnosti i onima koje je volela. Život je uzimala za ozbiljno i bila je potpuno predana u svemu što je radila. Takođe, tamo gde sam oko nje ranije videla tamu i krivicu, pronašla sam novo svetlo.

Proučavajući njen život i stičući nove uvide u okolnosti u kojima je živela i stvarala, kako ste doživeli njena dela u novim čitanjima?

Najviše me je uznemirilo što sam otkrila da je, na neki način, kanonizovana zbog samoubistva, a ne zbog ogromne literature koju nam je ostavila. Staklenim zvonom je obnovila žanr romana, navodeći da je autobiografsko pisanje i korišćenje ličnog iskustva kao književne teme bilo novo šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Već početkom šezdesetih godina pisala je o majčin-

stvu, o njegovoj ambivalentnosti, dajući glas majkama. Ali da li je po tome pamtimo? Isprva, ne.

Koje njeno književno delo je za Vas najznačajnije i zašto?

Značajni su mi njeni novinski članci zbog dužine i briljantne dinamične proze, koja, u svakom pojedinačnom zapisu, pokazuje šta znači biti čovek. Sabrana poezija, koja predstavlja kompletan rad velike pesnikinje. Roman Stakleno zvono zbog jasnoće i brutalnosti s kojima Ester Grinvud vidi svet mlade devojke. Pesma Tri žene, napisana u martu 1963, kad je njen sin imao samo dva meseca. Ona daje književni glas ženi koja rađa, koja je imala pobačaj i koja odgaja novorođenče. Mnogo je ambivalentnosti i telesnosti u ovoj pesmi, kao i prelepe poezije. I čitala sam iznova i iznova The Colossus i Ariel Takođe volim kratku priču Sunday At The Mintons, na koju je Platova bila veoma ponosna.

Šta Vam je bilo najvažnije da prikažete čitaocima, ispisujući nam, na svoj način, njenu priču?

Samo sam želela da je postavim na njenu sopstvenu scenu te poslednje godine i da joj dozvolim da govori punim glasom, snagom i kreativnim genijem. Mnogi ljudi sa njenom poslednjom godinom života povezuju samo tragediju, ali ja to vidim malo drugačije. Takođe, htela sam da pokažem da je njen život imao niti koje su uvezane u naše živote. Čak i sada mi žene smo rastrzane između krativnosti i brige, jače smo vezane za decu od naših partnera, i majčinstvo nam ništa ne oprašta.

Jeste li, proučavajući život Silvije Plat, došli do odgovora zašto je i u njeno vreme ali i danas teško biti i supruga, i posvećena majka, i imati karijeru?

Moj roman je pokušaj da nađem odgovor, ali na ovo veoma teško pitanje odgovora ima mnogo… Još smatram da je vrlo izazovno istovremeno biti majka i raditi. Deca me samo žele kod kuće, konzervativna su u tom smislu, žele pun pristup svojoj majci. I ne krivim ih zbog toga. Isto osećam prema svojoj majci i uvek sam više nju nego tatu osuđivala kad je odlazila od kuće.

Osim Silvije Plat, koje još književnice volite i rado preporučujete?

Na primer, Džamajku Kinkejd, Ani Erno, Ninu Buraui, Lin Ulman, Karolinu Remkvist, Olgu Raun.

Vaš prvi roman bila je knjiga za tinejdžere. Vraćate li se pisanju za mlade? Ili imate još priča za odrasle koje želite da ispričate?

Sasvim sigurno biće još priča za odrasle.

Mislite li da su najbolji romani napisani o ljudima čije su životne priče tragične? Možemo li da očekujemo od Vas, recimo, roman o Virdžiniji Vulf?

Što se tiče prvog dela pitanja, nadam se da nisu! Ne mislim da tragedija ima bilo šta sa kreativnim genijem i sposobnošću, baš naprotiv. Pošto sam napisala Euforiju, za sada bih želela da se u svom radu malo udaljim od tuđih duša. ■

POTRAGA ZA ISTINOM

Hit film i istoimena popularna serija bili su tek početak, a u novom romanu

Jedini izlaz Marko Popović nudi konačnu, najpotpuniju i najreljefniju verziju ove uzbudljive misterije

Beograđanin Marko Popović je pažnju čitalačke javnosti –a posebno onih koji vole dobar triler – skrenuo još 2016. godine kada se u knjižarama pojavio njegov prvenac, u to vreme veoma popularan i rado čitan roman Jedan pogrešan korak, koji je za kratko vreme doživeo nekoliko izdanja. Njime je Popović pokazao i dokazao da naši autori još kako mogu da pariraju stranim kada je žanr u pitanju, da znaju i umeju da napišu i ponude priče nabijene uzbuđenjima i preokretima, slično kao što to u svetskim okvirima rade, na primer, jedan Harlan Koben ili jedna Patriša Kornvel. Jedan pogrešan korak je ušao na bestseler liste i označio početak karijere autora na koga treba računati, ujedno se veoma lepo uklopivši u sve jaču, zanimljiviju i raznovrsniju ponudu srpskih kriminalističkih romana koja je negde baš u to vreme dobila na zamajcu. Krajem 2022. godine u prodaji se našla Popovićeva nova knjiga. U pitanju je roman Jedini izlaz, još jedan napeti savremeni beogradski triler. Istina, na drugi roman Marka Popovića smo morali poprilično da sačekamo, ali sada kada je njegova nova misterija pred nama – možemo da odahnemo. Čekanje se isplatilo.

U pitanju je urbani triler, smešten u naš glavni grad, roman u čijem je središtu misterija čiji koreni sežu godinama unazad. Glavna junaknja Ana Kolar, žena iz čije perspektive je isprivedan dobar deo ove napete priče, izgubila je muža u jezivom požaru koji je progutao klub Jedini izlaz i odneo mnoge mlade živote. Šest godina kasnije, zbog amnezije se još tačno ne sećajući šta se dogodilo te sudbono-

sne noći, Ana počinje da sumnja da je njen suprug živ i započinje vlastitu istragu koja je može veoma skupo koštati. Paralelno sa njenom pričom, pratimo privatno-policijsku istragu mrzovoljnog inspektora Dejana Štrpca koji se zainatio da po svaku cenu reši ubistvo najboljeg ćerkinog druga i već pomalo zaboravljeni misteriozni nestanak jedne mlade žene. Naravno, ova dva narativna kraka će se u jednom trenutku ukrstiti i isprepleti, a uzbuđenja i preokreta neće manjkati sve do završnice u kojoj će, konačno, pasti sve maske.

Popovićev roman se u knjižarama pojavio nakon istoimenog filma i serije, koji su sa velikim uspehom prikazani tokom 2021. godine, što jeste prilično neobično – pravilo je da roman prethodi ekranizaciji. Menjanje tog ustaljenog redosleda, srećom, ne remeti ništa pošto su, ispostavilo se, hit film Darka Nikolića i istoimena popularna serija bili tek početak. U novom romanu Marko Popović nudi konačnu, najpotpuniju i najreljefniju verziju svoje uzbudljive misterije. Preokreti se nižu jedan za drugim, a visoka napetost raste, dok Popović uverljivo i ubedljivo oživljava raznovrsnu galeriju likova, od kojih za neke do poslednje stranice nećete znati da li su zločinci ili žrtve. Dok je u filmu bilo nekih nelogičnosti i nedorečenosti, priča romana je veoma precizno „skrojena“ i pogađa sva prava mesta.

U tom vrtlogu misterije izdvaja se lik Ane Kolar (glavnu junakinju je u filmu/seriji, podsećam, tumačila Anđelka Prpić čije lice, sasvim prikladno, krasi i korice romana) koji u svojoj književnoj inkarnaciji dobija iznenađujuću du

binu i uverljivost. Rastrzana između prošlosti i budućnosti, između uspomena na mrtve i brige za žive, Ana je lik sa kojim se čitalac može lako poistovetiti i za koga će sa zadovoljstvom navijati. Ipak, pošto je u pitanju triler, niko nije siguran i ništa nije sigurno. Popović se pobrinuo da u romanu nema praznog hoda, da se radnja odvija brzo i da je krcata brojnim napetim delovima – što su sve neophodni aduti koje jedan triler treba i mora da poseduje kako bi pogodio u centar mete.

U PITANJU JE URBANI

TRILER, SMEŠTEN U NAŠ

GLAVNI GRAD, ROMAN

U ČIJEM JE SREDIŠTU

MISTERIJA ČIJI KORENI

SEŽU GODINAMA UNAZAD

Nadam se da će razmak između drugog i trećeg Popovićevog romana biti znatno kraći nego razmak između prvog i drugog, jer je za žanrovsku prozu veoma bitno stalno „održavanje vatre“, posebno kada je pisac u naponu snage. Popović je Jedinim izlazom potvrdio da se nalazi među najboljim autorima koji trenutno u Srbiji deluju unutar okvira kriminalističkog žanra, pa taj momentum treba iskoristiti i ne dozvoliti da publika predugo čeka. Romani poput Jedinog izlaza i Jednog pogrešnog koraka (koji, ako već niste, takođe obavezno pročitajte) veoma su važni za našu književnu scenu, jer su upravno oni taj „glavni tok“ koji u sebi treba da spoji istinski literarni kvalitet i lepe tiraže. ■

Piše: Đorđe Bajić

POEZIJA ĆE SPASTI SVET

Kažu da ako želite da vam deca čitaju, nemojte to govoriti pred njima, već čitajte pred njima. Takav

slučaj je i sa glumicom Mionom Marković, koja je ljubav prema knjigama nasledila od roditelja, koje ne može da zamisli bez knjiga u rukama

Razgovarala: Dafina Dostanić

Foto: Nebojša Babić

Beograđanka Miona Marković već je skrenula pažnju na sebe ulogama u domaćim serijama: Koreni, Jutro će promeniti sve, Kralj Petar Prvi, Žigosani u reketu, Močvara, Azbuka našeg života, kao i u najnovijoj seriji Vera Nedeljka Kovačića. Mlada glumica je iz trećeg pokušaja upisala i završila FDU u klasi profesora Dragana Petrovića Peleta. U međuvremenu je studirala svetsku književnost na Filološkom fakultetu. Kćerka je istoričara Predraga Markovića i bratanica scenaristkinje Milene Marković. Slobodne trenutke koristi za trening pol densa, ali i za nesvakidašnja putovanja.

U Veri, špijunskom trileru sa elementima melodrame, igrate Kaću, koleginicu glavne junakinje Vere Pešić. Da li Vam je izazov da tumačite ulogu iz prošle epohe i koliko ste znali o našoj špijunki iz Sijarinske Banje pre rada na ovom projektu?

O Veri Pešić prvi put sam čula kada sam se spremala za kasting. Do tada zaista nisam znala da ona postoji kao istorijska ličnost. Izuzetno mi se dopalo to malo scena što sam imala priliku da pročitam za kasting, a kada su me pozvali iz produkcije da zaigram Kaću i kada sam pročitala čitav scenario, još više sam se oduševila. Što se samog igranja uloge epohe tiče, s jedne strane je zahtevno jer te tera da se vratiš u vreme koje nisi doživeo, a sa druge strane je lakše jer sve radi za tebe. Prostor u kom sni-

maš, replike koje izgovaraš, kostim u koji si obučen, šminka i frizura tog vremena… Svi ti detalji odmah prave nešto drugačije od tebe, pa u tom smislu mi je nekad i lakše kada smo u okviru starijeg vremena.

Kaća je mlada komunistkinja. Koliko ste ranije čitali knjige o tom periodu?

Kaća je mlada komunistkinja čiji snovi nisu ljubavni već ideološki, a kada se spoje ljubav i ideologija, nastaje problem za nju. Nisam ništa čitala od literature za potrebe lika jer je moj brat hodajuća enciklopedija, pa mi je dva sata držao predavanje o toj tematici. On je istoričar i filozof, i mnogo je više pročitao od mene o bilo kojoj temi, a naročito o komunistima koji su bili ilegalna partija u doba Kraljevine.

Kada radite predstavu, seriju ili film koji su rađeni po knjigama, da li pročitate prvo knjigu (ukoliko je do tada niste čitali) i koliko Vam je onda lakše za građenje lika koji tumačite?

Da je obrnuto, bilo bi čudno. Morala bih mnogo poverenja da imam u reditelja i kolege. Da je koncept takav da se ne čita delo koje radiš, bilo bi teško da se u njega upustiš.

Da li ste ljubitelj knjiga i koje štivo Vam je u samom vrhu?

Volim da čitam, ali to ne radim u dovoljnoj meri da mogu da se pohvalim. Ne želim da lažem da sam načitana

jer znam mnogo ljudi koji to zaista jesu i pred njima mogu da se „pokrijem ušima“ i tražim preporuku. U suštini, najviše volim klasike, ali oni me i najduže drže. Knjige čitam polako i stalno se vraćam. Od savremene književnosti najčešće se latim popularne psihologije, romana koji hvale ili koji pretenduje da postane klasik kao npr. Obitelj Zahara Prilepina.

Odakle ljubav prema pisanoj reči?

Kažu da ako želite da vam deca čitaju, nemojte to govoriti pred njima već čitajte pred njima. Kad zamislim tatu i mamu, često ih vidim sa knjigom u rukama. Volela sam u osnovnoj da čitam lektiru, a u Prvoj beogradskoj gimnaziji profesorka Danijela nam je razvijala kritičko mišljenje, pa je đake, koji se do tada nisu rado prihvatali knjige, naučila da im je to potrebno.

Mama Sara je urednik u Biblioteci grada Beograda. Da li ste već kao mala pokazivali ljubav prema romanima za decu i sećate li se prve knjige koju ste pročitali?

Volela sam da odlazim na mamin posao u istureno dečje odeljenje Biblioteke grada Beograda Neven, ali više zbog samog prostora nego zbog knjiga. Ne sećam se mnogo toga iz detinjstva, ali se sećam priče o papagaju koju sam volela.

Kojim knjigama se uvek rado vraćate?

Vraćam se poeziji. Imam omiljenu zbirku pesama iz celoga sveta od davnina do danas, njoj se često vraćam. Kada me pitaju da li me uvek više privuče klasičan ili savremeni roman, uvek se opredelim za klasično štivo.

Jeste li ikada poželeli da napišete roman ili neko drugo štivo?

Roman ne, ali volela bih jednog dana da pesme koje pišem možda objavim. Na to ću se usuditi verovatno za nekoliko decenija.

Bratanica ste Milene Marković, koja je prošlogodišnja dobitnica Ninove nagrade. Kakav je utisak na Vas ostavio roman Deca?

Niko nije ravnodušan na Decu, pogotovo kada ste i vi deo te priče. Zanimljiv je osećaj kada znaš da je delo o tvojoj porodici ušlo u istoriju književnosti.

Koja istorijska knjiga Vašeg oca Predraga Markovića Vam je izuzetna?

Većinu knjiga koje je moj otac napisao su stručne naučne knjige, zato je Alternativna istorija Srbije zanimljiva jer može svako da je čita, ali ipak je meni draža Tito, pogovor jer se tu i ja pominjem.

Čiji stil pisca Vam se izuzetno dopada i prija Vašem senzibilitetu?

Majstor i Margarita, Mihail Bulgakov

Rat i mir, Lav Tolstoj

Obitelj, Zahar Prilepin

Misterije, Knut Hamsun

Sto godina samoće, Gabrijel Garsija Markes

Od stranih je Tolstoj moj omiljeni pisac. Od domaćih se sećam da me je stil pisanja Rastka Petrovića u Ljudi govore dugo držao. Znam da sam dugo nakon pročitanog dela pisala dnevnik imitirajući podsvesno njegov stil.

Koliko volite poeziju?

Poezija će spasti svet! Zaista verujem u to. Volim romantičare i moderniste. Volim Branka Miljkovića, Edgara Alana Poa, volim Milenin stil, volim Anu Ahmatovu, Cvetajevu, Bodlera i mnogo pesama čije autore ne umem trenutno da navedem.

Koja knjiga Vam uvek izaziva suze?

Svaka dobra knjiga izaziva suze. ■

PET KNJIGA ZA SVA VREMENA PO IZBORU MIONE MARKOVIĆ:

1.

2.

3.

4.

5.

RAT UVEK TINJA

Višestruko nagrađivani novinar i politički

izveštač Tim Maršal

napisao je knjigu Moć

geografije u kojoj

otkriva da su opcije

svake zemlje ili regiona

ograničene geografskim

položajem koji ostaje

isti dok se svet menja

vrtoglavom brzinom

Ovo su trvenja koja oblikuju savremeni geopolitički pejzaž. U knjizi Moć geografije Tim Maršal, vodeći stručnjak iz oblasti geopolitike, ovu situaciju prožima sa pandemijskom i migracionom krizom i posmatra ih kroz geopolitičku prizmu. On objašnjava novi svetski poredak i aktuelnu političku dramu kroz ključne tačke sukoba na svetskoj karti i prekretničke trenutke koji su oblikovali tekući status kvo – i sve ono što može da ga poremeti. Sam je kao ratni novinar svojim očima gledao kako bukti plamen istorijskih promena, i pokušavao da zamrzne i u svojim izveštajima objasni trenutke kolateralnih katastrofa i nepojmljivih ratnih stradanja. Iza svih kompleksnih političkih motivacija stoji na prvi pogled jednostavno pitanje geografije.

Kao trenutak u kojem počinje savremeni geopolitički poredak (i njegove trzavice i napetosti) Tim Maršal izdvaja bombardovanje Jugoslavije. Od tada se NATO nameće kao univerzalna (preteća ili oslobađajuća) ratna sila. A ruski medved se oseća skrajnuto, marginalizovano. Bespomoćno je posmatrao kako se NATO „približava“ njegovoj zapadnoj granici tako što je jedna za drugom država glasala u skupštini za priključenje NATO paktu i/ili Evropskoj uniji; za to vreme ruski uticaj u Latinskoj Americi i na Bliskom istoku slabi. Zapad je naizgled odneo pobedu na globalnoj sceni. Ali otpor je počeo da se javlja. Rusija možda nije više bila ona stara zastrašujuća sila –sad je bila samo jedna u nizu – ali Rusi su rešili da se gde god mogu izbore za svoje mesto. I to će kasnije dokazati u Gruziji, Ukrajini, Siriji i na drugim mestima.

Ali ovo nije vreme Hladnog rata i zaoštrenost odnosa između Rusije i Zapada nije jedina pretnja. Sledeći presudan trenutak kome je takođe svedočio Tim Maršal bio je svrgavanje Sadama Huseina. Situacija je postala još jasnija posle događaja u Egiptu, Libiji i Siriji 2010-ih. Egipatskog predsednika Mubaraka s vlasti je svrgnula vojska koja je puč maskirala nasilnim uličnim

IZA SVIH

KOMPLEKSNIH

POLITIČKIH

pobunama; u Libiji je pukovnik Gadafi zbačen s vlasti i ubijen; u Siriji se predsednik Asad držao vrhovima prstiju iznad provalije dok ga Rusi i Iranci nisu izbavili. U sva tri slučaja su Amerikanci pokazali da ne nameravaju da mrdnu prstom za diktatore sa kojima su decenijama pre toga fino poslovali. Kao kapija Evrope, Grčka je jedna od prvih zemalja koja je osetila posledice novog talasa migracija. Turska nastoji da ispuni svoju sudbinu i postane glavna svetska sila. A Bliski istok polako diktira svetsku politiku, svojim usponima kao i padovima.

Iran oblikuje budućnost Bliskog istoka. Ta prezrena država sa nuklearnim programom mora da čuva svoj šiitski „koridor“, koji je preko Bagdada, Damaska i Bejruta povezuje sa Sredozemljem, jer jedino tako može da zadrži svoj uticaj. Njen regionalni suparnik je Saudijska Arabija, država izgrađena na nafti i pesku, koja je oduvek računala na podršku SAD. Ali kako potražnja nafte opada i SAD postaju energetski sve nezavisnije, one polako gube interesovanje za Bliski istok.

Evropskim državama se smučilo da Amerika izigrava svetskog policajca. Za osam godina Obamine vlasti Amerika je počela lagano da se povlači sa međunarodne scene, i taj trend se nastavio i za četiri godine Trampovog mandata. A opet, kada policajca nema, razne bande pokušavaju da preuzmu primat.

Napetosti koje je najavio svojom knjigom Tim Maršal već su se desile invazijom Rusije na Ukrajinu dok je knjiga još bila u pripremi. Sada je vreme da poslušamo njegova ostala predviđanja i upoznamo iznutra – i ispod glečera na kojem se prelamaju lažne i goruće vesti, zaronimo u podsvest koja tinja i preti da obruši dobro poznati svetski poredak i mir koji je uvek krhak posle pandemija i bujanja reverzibilnih političkih procesa. Samo informisanje, razumevanje drugih pozicija i prepoznavanje sopstvenih potreba može da nas sačuva od nadolazećih katastrofa. ■

Na Bliskom istoku Iran odmerava snage sa zakletim neprijateljem sa druge strane Persijskog zaliva – Saudijskom Arabijom. U južnom Pacifiku Australija je stisnuta između dve najmoćnije države našeg vremena: Sjedinjenih Američkih Država i Kine. U Sredozemlju su Grčka i Turska u večitom suparništvu, koje vuče korene još iz antičkih vremena i koje bi već sutra moglo da plane u nasilni sukob.

MOTIVACIJA STOJI

NA PRVI POGLED

JEDNOSTAVNO

PITANJE

GEOGRAFIJE

Nevena, Dunja i Ivana su profesionalni čitači. Više i ne broje knjige koje su im prošle kroz ruke. Imaju privilegiju da za Lagunu biraju najbolje naslove svetske izdavačke scene. Čine Foreign rights sector, pa su ih kolege „po srpski“ prozvale Tri Rajke.

Piše: Nevena Milojević

PUTOVANJE ŽIVOTA

SRDAČNU PRIČU O LJUDSKOJ DOBROTI, NEPROLAZNIM

VREDNOSTIMA I ZAŠTITI NAŠE PLANETE NA KRAJU

SVETA S PINGVINIMA HEJZEL PRAJOR PREPORUČUJE UREDNIK U LAGUNI SRĐAN KRSTIĆ

Uovoj rubrici obično pišem o knjigama koje nisu romani. Ali svako pravilo ima i svoj izuzetak ili barem neko malo skretanje – recimo do Antarktika. A na Antarktiku caruju pingvini. No dok stignemo do pingvina, ima vremena. Počećemo od Koelja i Alhemičara, knjige o putovanju i potrazi za smislom. To je jedna od najprevođenijih i najčitanijih knjiga u istoriji književnosti. Mislim da nema čoveka koji zna da čita a da bar nije čuo za nju ako je nije i pročitao. Opet, malo ko zna da je prvo izdanje odštampano u tiražu od 500 primeraka i jedva je rasprodato. A onda se desilo čudo.

Mi smo prvu knjigu Hejzel Prajor Harfa za Eli objavili pre nešto više od tri godine. To je simpatična ljubavna priča gde je osim dvoje stidljivih i sve više zaljubljenih – on pravi harfe, a ona nosi čarape boje višnje – jedan od glavnih protagonista i fazan. Da, simpatični klonuli fazan u zavojima. Živo biće, pokretač radnje, spona između boje višnje i zvuka harfi. Topla priča o živim bićima na planeti Zemlji.

Pošto je prva lepo prošla kod publike, rešili smo da izdamo i drugu knjigu iste autorke Na kraju sveta s pingvinima. Kritike su bile solidne, prvi utisci čitalaca takođe. Međutim, kada je na red došlo pisanje korice za knjigu, opet je na delu to književno čudo. Na Amazonu knjiga ima preko 20.000 komentara, a na Gudridsu će dok ovo čitate preći 30.000. Poređenja radi, mnogi veliki svetski bestseleri proteklih godina nisu ni blizu polovine

ovih cifara koje nepogrešivo govore o potrebi čitalaca da nešto kažu o knjizi koja je ostavila duboki utisak na njih.

Ovde imamo jednu prilično namćorastu Veroniku Makridi, englesku baku od osamdeset i kusur, koja pod stare dane reši da svoj smisao života nađe malo južnije od britanskih ostrva – na Antarktiku. Tu je i unuk (za kojeg baka doskora nije znala i s kojim nije bila oduševljena kad ga je upoznala) koji popravlja bicikle. A na Antarktiku je i simpatična naučnica zaluđena biologijom. I naravno –pingvini. Smešni, gegajući, obučeni u frakove od perja. Topla bića koja ovu knjigu čine posebnom.

OVDE IMAMO

JEDNU PRILIČNO

NAMĆORASTU

VERONIKU MAKRIDI, ENGLESKU BAKU OD

OSAMDESET I KUSUR, KOJA POD STARE

DANE REŠI DA SVOJ

SMISAO ŽIVOTA NAĐE

MALO JUŽNIJE OD

BRITANSKIH OSTRVA – NA ANTARKTIKU.

Baka je pravi ženski Uve (ili Oto po holivudski), unuk i naučnica su smotani, a pingvini su ono što jesu – pingvini, ugrožena vrsta kao i tolike druge čiji smo opstanak ugrozili. E sad, kako je i zašto od krajnjeg, ledenog juga, namćor-bakice, slatkih pingvina i dvoje blago zaljubljenih nastalo književno čudo i zašto tolike hiljade ljudi reaguju na toplinu koja greje čak i na Južnom polu, treba da otkrijete sami. Ma koliko ponekad gubili veru u književnost i nove naslove, samim tim što je preživela i napad digitalnih medija, za razliku od svega drugog, knjiga je bila i ostala čudo. Pogotovo kad je ovako dobra. Krenite zato s pingvinima na kraju sveta u literarnu zemlju čuda. Nećete se pokajati. ■

NOVO u svetu književnosti za decu

Dajemo vam nekoliko predloga novih knjiga za decu kojima će se mališani sigurno obradovati

Škola dobrote gospođice Mile

Pored Škole lepih manira, gospođica Mila je ove godine otvorila vrata Škole dobrote! Ljubitelji malog rakuna Vase koji je uspešno savladao pravilia lepog ponašanja, sada mogu da upoznaju Mašu, Rašu i Jašu… Upoznajte Mašu, Rašu i Jašu, tri malene lisice kojima teško polazi od ruke da budu dobre… sve dok ne zakorače u Školu dobrote gospođice Mile. Usvojte lekcije iz ove ljupke, podsticajne knjige koja će vas naučiti dobroti i plemenitosti prema sebi, ali i prema svetu koji vas okružuje. ■

Larousse enciklopedija za mališane – Prevozna sredstva / More

Enciklopedije koje podstiču mališane da istražuju i otkrivaju. U ovim zabavnim enciklopedijama za mališane čekaju vas i: pričice u slikama, velike slike sa legendom, simboli koji označavaju temu, kratki uvodi, jednostavni i sveobuhvatni tekstovi koji odgovaraju na pitanja mališana, kao i šest velikih oblasti o uzbudljivom svetu prevoznih sredstava i o velikom, nepreglednom i plavom moru. ■

Životinjski prijatelji – Brojevi / Prve reči

Slikajte, otkrivajte i naučite da brojite do 10 i pišete svoje prve reči. Ovo su magične vodene bojanke. Koristite debelu četkicu za slikanje da naučite slova i brojeve i obojite slike uz samo malo vode, a onda gledajte kako se boje magično pojavljuju! Kada se slike osuše a boje nestanu, možete da slikate koliko god hoćete! ■

prikaz mladih kritičara

(Jovana, 13 godina)

„U Grozomorskoj knjigoteci ne birate vi knjige već – knjige biraju vas.“ Ja zaista verujem u ovo! Sigurna sam da nije slučajno što sam baš ja dobila na čitanje knjigu Malamander. Posle Malamandera koji me je ostavio bez teksta, jedva sam čekala dan kada će Gargantis stići u moje ruke. Prva strana je zamirisala tako čarobno i moćno da sam odmah počela da čitam knjigu.

Gargantis je velika avantura, odnosno nastavak njenog prvog dela. Očarana razgovorima i tekstom, nisam razmišljala ni o čemu drugom, već samo o tome šta sledi dalje. Jedva sam čekala, ne da je pročitam, nego da je proživim, jer se

TOMAS TEJLOR

ova avantura ne čita, nego baš proživljava. A ako ste kao Sebastijan Jegulja (ili kao neki mrgud), onda čitajte da biste shvatili šta je pravo prijateljstvo. Da shvatite da zlikovci uvek gube, da je sreća jača od tuge i još puno, puno toga... Mnogi će uvideti da uvek treba da veruju u sebe, baš kao Vajolet Parma i Herbert Limun. Većina će shvatiti i da treba da pomogne kada to može, kao što je i Blejz, sinovac starog čika Zrike, dajući brod. On je pomogao glavnim junacima, ali i oni su pomogli njemu. Našli su Zriku, njegovu najveću podršku. Nikada ne znate šta može da se desi, zato uvek činite dobro, jer se dobro dobrim vrati! Na kraju knjige shvatila sam koliko je Herbiju i Vajolet stalo do Grozomore, grada u kome su odrasli, jer je to grad koji ih je prihvatio i zbog toga ga spasavaju. Čak su bili spremni i svoje

živote da daju. A Herbi se tada suočio sa svojim najvećim strahom. Isto tako su bili spremni na sve tokom prošlog susreta sa Malamanderom.

Nakon završene i nezaboravne avanture poverovala sam u nemoguće, a verujte, i vi ćete, jer baš kao što Ketrin Dojl kaže: „Tejlorova magija navodi vas da poverujete u nemoguće.“ ■

PRIČE KOJE SVETU DAJU SMISAO

Briljantni, dinamični i urnebesni memoari genijalnog i maestralnog pripovedača Etgara Kereta Sedam dobrih godina inspirisali su Silviju Mitrović (@mynameissilvija) da se osvrne na čitav raspon emocija koje je proživljavala dok je čitala ovu knjigu

Jevreja. Čoveka koji je kasnije stvorio život ni iz čega, sinu je ostavio u amanet da pamti čoveka koji uprkos svemu iz svake pore svoje kože vrišti: „Život je lep! Život je vredan življenja!“

Zabeleženo na

Pitam se: šta baš ovih sedam godina u životu Etgara Kereta čini da to budu sedam dobrih godina? Nisam upoznata sa situacijom na Bliskom istoku, znam da ratno stanje traje već nezamislivo dugo, u Tel Avivu se redovno događaju teroristički napadi, granatiranje, bombe padaju, sviraju sirene za uzbunu... Kada nešto toliko dugo traje da postane uobičajeni način života, šta možeš drugo osim da se nosiš s tim onako kako najbolje znaš, što u Keretovom slučaju znači – napiši zbirku priča-crtica iz života i objavi svetu, ljudima, vasioni: „Čujte, još sam tu. Biću tu i pisaću o svemu! Živeću, stvaraću, putovaću, gajiću dete. Tu sam, iako se plašim, iako ne znam šta donosi sutra, biću dobar čovek uprkos svemu!“

Ne umem da objasnim svoja osećanja tokom čitanja ove knjige. Bilo je svega, od smeha do suza, od neverice do divljenja. Stil pisanja podsetio me je na Efraima Kišona i jedinu dosad pročitanu njegovu zbirku Kod kuće je najgore. Mada suprotno Kišonu, Keretu je kod kuće najbolje, naročito ovih sedam godina, od kada mu se rodio sin pa do očeve smrti. Dakle, sedam godina je za nekoga kratak period dok je njemu taj period postao čitav svet, jer imao je u isto vreme i sina i oca koji je bio najbolji čovek na svetu.

Samo poštovanje i divljenje imam za njegovog oca, čoveka koji je preživeo 600 dana u rupi u Poljskoj za vreme pogroma

I neće to biti uzalud, jer i Keret je sada otac. Otac koji štiti svog malenog sina iskrivljujući upravo onu ružnu sliku sveta pokušavajući da ga učini lepšim. Pa kada se, na primer, prilikom porodičnog izleta čuje uzbuna za vazdušnu opasnost i svi legnu na zemlju, on predlaže sinu da se igraju igre „Pastrami sendvič“, u kojoj će mama i on biti parčići tosta, a mali Lev meso u sredini… I mali Lev će se umetnuti na svog oca, postaće pravi mali šarmer, tvrdoglav i uporan, ali i duhovito dete kojem neće biti jasno zašto se vaspitačica žali da joj je kompjuter i dalje mali iako ga on uporno zaliva… Iz priče u priču moje oduševljenje raste, mada, ne sećam se da me je ijedna knjiga zatekla tako nespremnu na brzu smenu emocija.

U jednom momentu smejem se glasno, prekidam muža u poslu da bih mu pročitala celu priču Pretplatnik nije dostupan, u kojoj ga poziva Devora iz kompanije provajdera satelitske televizije nudeći mu paket usluga po „sjajnim uslovima“. On ne želi da je odbije na grub način kao što to obično ljudi rade, pa radije izmišlja priču kako je upravo upao u rupu i slomio nogu te nije u stanju trenutno da razgovara, čime samo produžava sebi agoni-

TU SAM, IAKO SE PLAŠIM, IAKO

NE ZNAM ŠTA

DONOSI SUTRA, BIĆU DOBAR

ČOVEK UPRKOS SVEMU!

ju, jer naravno da će ga Devora zvati i u narednim danima, kada će izmisliti da je na operacionom stolu, dok na kraju ne bude čak i umro usled greške lekara pa se na Deborin poziv javio u svojstvu „svog“ ožalošćenog sestrića… Još mi je od te priče osmeh na licu, ali ga zamrzavam kad upadnem u priču Branilac nacije u kojoj Keret kao pisac gostuje u Nemačkoj gde ga je izdavač nakon promocije izveo u restoran. „Ništa ne može da probudi Jevrejina u vama kao boravak u Istočnoj Evropi“, i kako je paranoja od njega napravila čoveka koji brže od Guglovih mapa locira kukaste krstove po gradu, ili kada mu se učini da pijani Nemac u restoranu umesto jeden raus viče Juden raus…

Ipak, do suza me je dovela i dotukla priča Pekmez, u kojoj piše o svojoj majci rođenoj u Varšavi 1934. koja je, kad je izbio rat, završila sa celom porodicom u getu, na kraju rata ostala potpuno sama na svetu, i jedina koja može da sačuva porodično ime. Nakon toliko godina Keret iz Izraela dolazi u Varšavu, gde mu je poljski arhitekta sagradio kuću u metar i dvadeset centimetara širokom prolazu između dve zgrade. Sada kada su njegove knjige najveći uspeh postigle upravo u Nemačkoj i Poljskoj, nalazi se na istoj raskrsnici kraj koje je njegova majka kao devojčica morala da zaobiđe barikadu da je ne bi ubili nacisti, stoji ispred svoje uzane kuće, a pored zvonceta na interfonu stoji natpis: DOM KERETA. ■

Foto: @mynameissilvija

PRAKTIČNO I POSEBNO

Uvek je pravo vreme za darivanje! U našoj bogatoj ponudi pronaći ćete najoriginalnije, najfinije i najlepše ukrase za svoj dom, kao i poklone za svoje najbliže.

Asortiman engleskih dobavljača Widdop i Lichfield Leather, nemačkog Casablanca i italijanskog Tri Coastal Design Group vrhunskog je dizajna, odličnog kvaliteta, a širok izbor ukrasa, figura, nakita, posuđa, sveća ili zidnih dekoracija ostaviće vas bez daha.

Agenda 2023 SP - Enjoy Every Moment, Tri Coastal Design Group

Ukrasite svoj dom i obradujte sebe i bližnje prelepim poklonima iz jedinstvenog Delfi gift asortimana! Više informacija možete dobiti u najbližoj Delfi knjižari ili na sajtu delfi.rs. ■

Sat - Kamera, Widdop & Co.

Šolja - Bellini, Forecast Coffee, Widdop & Co.

Torba Grab – Shakespeare, Lichfield Leather

Držač za knjige - set 2, Music, Casablanca

Lampa - Idea, Casablanca

LAKOĆA PISANJA O LJUDSKOJ DUŠI

Reč čitalaca je važna, zato i postoji Fejsbuk grupa Delfi Kutak, u kojoj možete naći odlične prikaze

Laguninih naslova koje pišu naši čitaoci.

Evo kako je roman Komo

Srđana Valjarevića

doživela jedna članica

Ovo je priča o jednom sasvim običnom čovjeku, oličenju društva i oličenju jedne mladosti u periodu kada se naša država našla u sunovratu devedesetih godina prošlog vijeka. I kako bi mladi čovjek mogao da živi, prosperira u takvom društvu koje ima rušilačku energiju koja ga dovodi do toga da zna što ne želi, ali više nije siguran ni što želi? Glavni lik je pisac koji životari na ivici egzistencije, koji nalazi način da se provlači kroz život tako što ponekad nešto zaradi od pisanja, a često je primoran i da posuđuje. I tih nesrećnih godina baš on dobija Rokfelerovu stipendiju koja obuhvata putne troškove, smještaj, hranu i džeparac ni manje ni više nego u ekskluzivnoj vili Maraneze na jezeru Komo. A jedino što se od njega očekuje zauzvrat je da piše. I tako on kreće na put sa jednim putnim koferom u džemperu punom rupa od moljaca u nepoznatu avanturu.

Boravak traje trideset dana, koliko ima i poglavlja ovaj autobiografski roman u vidu neke vrste dnevnika.

Roman je statičan, nema radnju koja priči daje naboj, već pisac opisuje dan za danom u prelijepom ambijen-

tu sela Belađo, okružen naučnicima i umjetnicima različitih oblasti koji su tu stigli iz istih razloga kao i on, a za koje ćemo se zapitati u jednom trenutku kakva je korist njihovog rada osim hranjenja sopstvenog ega. Pisac uživa u blagodetima prirode, druženju sa običnim ljudima iz sela, vlasnikom jedne kafane Augustom, djevojkom koja radi za šankom Aldom i osobljem vile, neumjereno pije a ne piše ništa.

Naizgled, prikazan roman u ovom kontekstu bi mogao zazvučati monotono i neinteresantno, međutim, polako nas pisac uvlači u svoj mirni tok priče tako da čitalac odjednom počinje da uživa u ambijentu, atmosferi, nošen bujicom emocija koje su sve samo ne ravna linija. Koliko nekad jednostavne stvari mogu biti lijepe. Koliko je nekad potrebna izolacija od svakodnevice. Kako su rastanci tužni!

Nezaboravne scene ovog romana su jedan izlet na vrh brda Tragedija, bijeli čaršav i vino, veliki zlatni orao i melodija zvonjave velike katedrale, zatim jedna sveska sa crtežima dvoje ljudi koja oslikava jedan momenat u životu koji se više nikad neće ponoviti.

KOLIKO NEKAD

JEDNOSTAVNE STVARI

MOGU BITI LIJEPE.

KOLIKO JE NEKAD

POTREBNA IZOLACIJA OD SVAKODNEVICE. KAKO SU

RASTANCI TUŽNI!

Mnoge teme za razmišljanje pokreće ovaj roman. Nema tu duboke filozofije, ali nepretenciozno, jednostavnim i ogoljenim rečenicama bez puno kićenja, svedenim stilom, pisac uspješno uspostavlja direktnu i iskrenu komunikaciju sa čitaocem, stvarajući osjećaj da je tu pored nas, da nam spontano priča jedan segment života pun melanholije, protkane dozom humora i nade. U romanu nema patetike, erotike ni politike, ali ima autentičnosti. Srđan Valjarević je odličan pisac, a roman Komo je ljubav od knjige, koji opušta i oplemenjuje i predstavlja život. ■

Piše: Dragana Becagol

Poslednje leto u gradu

ĐANFRANKA KALIGARIČA

Uskoro ćete u izdanju Lagune čitati novootkriveni

italijanski klasik, odu Rimu i snazi tog drevnog grada

Piše: Nevena Milojević

Roman Poslednje leto u gradu je pisan u tradiciji velikih ostvarenja poput La dolce vita i La Grande Bellezza. U maglovitoj, fluidnoj atmosferi Rima s druge polovine dvadesetog veka Kaligarič pripoveda o ljubavi, gradu i letargiji, tako snoviđajno da ćete pomisliti da mesečarite kroz uličice opasane spomenicima, fontanama i grobljima iz drugih epoha.

Ovo je oda Rimu, besciljnim lutanjima, slava snazi tog drevnog grada, nepoznatim ulicama i kafeima pre nego turističkim mestima. Kaligaričov Rim nije konkretno mesto, to je nemir koji on budi u čoveku.

Njime se ne može hodati, razgledati ga kao kakvo turističko mesto. Da biste doživeli Rim, morate njime da lelujate, lutate uskim i nepreglednim ulicama, pomalo se zagubite, ali nikako izgubite. Niko ovde nije iz Rima, a svi ga vole jer ga je tako lako mrzeti, taj nepraktičan, veličanstven grad i sam pomalo letargičan, živi na pređašnjoj slavi, ne mari za svoje žitelje.

Glavni junak ove priče je Leo Gacara. Još jedan nesrećni novinar koji lunja Rimom. I tako, jednom prilikom, izlazi trezan i traži nekog ko bi ga pozvao na večeru. Tako dospe na jednu salonsku večeru gde aristokratski vlasnici stana praznim teoretisanjem zanimaju usta jer nikad nisu gladni, a on u kuhinji mažnjava sir i upoznaje prelepu Arijanu. Odavde počinje njihova ljubavna priča. Veza im prolazi nebrojene krahove, a ipak, tako načeta, istrajava kao i ovaj poetičan i kapriciozan grad.

Rim je grad duhova koji se prave da su još živi, ljudi koji lelujaju kroz život, kojima je teško da se i za šta uhvate, sem za prastare spomenike i antičke statue, koji žive na slavi prohujalih vremena, oponašaju tuđe živote, dok i njihove emocije ne legnu među mermerne da usnu pravi život. ■

VAŠ KNJIŽAR

Koji je najveći izazov knjižarskog posla?

Najveći izazov je našim posetiocima preporučiti ono što bi im se najviše dopalo, ili njihovom prijatelju, ili članu porodice za poklon. Nekada je to knjiga, a nekada nešto iz našeg bogatog gift programa. A za to je potrebna iskrena, otvorena komunikacija. Zadovoljiti neodlučnog kupca je najveći izazov.

Koliko se čitaoci oslanjaju na preporuke knjižara? Šta Novosađani najviše vole da čitaju?

Jelena Vuković

Knjižara Big Shopping centar (Sentandrejski put 11, Novi Sad)

Vuković radi u Delfi sistemu već 10 godina, a poslednje dve godine je na čelu Delfi knjižare u Big Shopping centru u Novom Sadu. Jelena smatra da ono što rad u knjižari čini posebnim jesu svakodnevni izazovi, koji često nisu u skladu sa planovima, već su potrebni improvizacija, brzo reagovanje, promena plana. Takođe, veliku i bitnu ulogu čini Jelenin tim kolega, jer, kako kaže, za dobro funkcionisanje je potreban dobar tim, sa dobrom energijom.

Jelena

Naši čitaoci se često oslanjaju na naše preporuke. Deo čitalaca dolazi sa već pripremljenim spiskom, ali većina, zapravo, voli da čuje naše preporuke, neki vole da znaju koju će im emociju izazvati neka knjiga, ali i da sa nama podele utiske o pročitanim knjigama, što nam je vrlo dragoceno. Trudimo se da negujemo uzajamno poverenje. Novosađani generalno prate i domaću i stranu književnu scenu. Informisani su o nagradama, novim naslovima svojih omiljenih autora, internet je danas približio svet. Podjednaka je potražnja knjiga svih žanrova i za sve uzraste.

Koju knjigu biste nam preporučili, šta ste poslednje pročitali?

Poslednje sam (po ko zna koji put) pročitala Klanicu pet, klasik američke književnosti XX veka. U pitanju je remek-delo antiratne književnosti, me-

šavina drame, fantastike i crnog humora. U svojim delima Kurt Vonegat često surovo kritikuje američko društvo, odnos savremenog čoveka prema prirodi, koristeći se nesvakidašnjim formama, putujući spretno kroz vreme. Knjiga je neko vreme bila zabranjena u Americi, a danas je u top 50 među američkim studentima. Za centar romana autor je za temu uzeo bombardovanje Drezdena, koje je i sam preživeo, dok okolo gradi crnohumornu priču sa elementima fantastike, jer kako kaže sam autor: „Ništa inteligentno ne može da se saopšti o jednom masakru“. Nadam se da će Laguna uskoro objaviti i ostale njegove knjige. ■