Priče o stvarnosti u kojoj živimo

Nagrađivani pisac Dragan

Velikić u novoj knjizi Soko zove

Lastu sagledava širi kontekst fenomena koji ga svakodnevno „opsedaju“

Razgovarala: Iva Burazor

Foto: Laguna arhiva

Knjiga Soko zove Lastu je svojevrstan zbornik kolumni koje ste pisali za NIN od maja 2018. do septembra 2022. Kako ste odlučili koje kolumne će ući u ovu knjigu i šta im je zajednička nit?

I kao što je tačno primetio Boris Dežulović u svom lucidnom pogovoru, te kolumne su književnost svuda osim u Srbiji. Ko ih bude pročitao videće zašto je to tako.

Kome su namenjene Vaše kolumne, odnosno knjiga Soko zove Lastu?

Dragan Velikić je jedan od najznačajnijih domaćih savremenih pisaca. Dobitnik je dve Ninove nagrade i brojnih drugih, a knjige su mu prevođene na dvadeset jezika. U razgovoru za Bukmarker o najnovijoj knjizi Soko zove Lastu priča nas je odvela i do drugih tema, ali nikad predaleko od onoga što Velikića motiviše, tišti, ali i inspiriše za stvaranje književnih dela.

Moje kolumne su zapravo kratke priče o stvarnosti u kojoj živim. Pišem ih jednom mesečno, znači nemam problem o čemu pisati na dnevnom ili nedeljnom nivou, kada je teško izbeći prazan hod, jer se nešto po svaku cenu mora napisati. Ritam jednom mesečno ostavlja dovoljno prostora da se iskorači iz prvog plana i sagleda širi kontekst fenomena koji mi je u fokusu. Dakle, ti tekstovi ne funkcionišu na prvu loptu doskočicama i asocijacijama razumljivim jednom ograničenom broju ljudi. Mislim da su teme mojih kolumni zanimljive i onima koji žive u sredinama različitim od naše. Zapuštenost srpskog društva razvija se geometrijskom progresijom. Sve postaje moguće, i sve je manje čuda. Moje kolumne su dosije vremena, izveštaji o svakodnevici koja sve više poprima atmosferu horor filma. To su priče o našim zabludama, pokušaj da se dijagnosticira bolest od koje srpsko društvo boluje skoro četiri decenije. A bolest se ne leči tako što odbijamo da pročitamo djagnozu.

Čitaocima koji misle svojom glavom, koji poseduju izgrađenu kritičku svest, koji imaju petlju da pogledaju sebi u oči, da se suoče sa vlastitim greškama, koji ne očekuju da neko drugi uradi ono što je dužnost svakog odgovornog građanina: da ne prihvata laži koje mu se svakodnevno serviraju sa državnih medija. Rijaliti koji nas okružuje nije stvarnost u kojoj živimo. To je studio u koji nas guraju. Nažalost, sve je više onih koji dobrovoljno ulaze, jer lakše je žmuriti i prepustiti se čarima narkoze, nego reći da je car go.

Jednom ste izjavili da književnost koju pišete uvek nastaje iz nekog Vašeg opsesivnog motiva. Jeste li ušli u trag tome koji je to motiv?

Uvek je to nešto drugo što počne da me opseda. Recimo, moj poslednji roman Adresa, koji u podnaslovu nosi odrednicu Beogradski roman, nastao je iz opsesivnog bavljenja glasinama da je po generalnom urbanističkom planu Beograda predviđeno da se ukine Glavna železnička stanica, tačnije da se premesti u Prokop. Sećam se da mi je ta vest izgledala toliko sumanuta da nije zasluživala komentar, sve dok se nije krenulo sa vađenjem šina. Od živog trga, predvorja Beograda za sve koji su stizali vozovima u prestonicu, napravljena je pustara sa onim komičnim spomenikom. Dakle, to je bio početak priče koja se razvila u roman. Ono što me pokrene uvek je samo prizor, duboka slika, koja daje intonaciju nečemu što će tek doći samo od sebe. Naravno, to što nam izgleda samo po sebi jeste onaj nevidljivi rad svesti u nama, koji samo delimično kontrolišemo. I dobro je da je tako.

U romanima mahom pišete o našoj društvenoj stvarnosti, time se bavite i u kolumnama i esejima. Zbog čega ste se odlučili da idete „težim putem“? I da li je to uopšte stvar odluke?

Mene provocira nepravda. Ne znam šta bi bio „lakši put“? To ne videti? Praviti se lud da je sve u najboljem redu? O tome se ne odlučuje. Ne možete odlučiti da budete odgovoran, human ili hrabar ukoliko čitavim svojim habitusom, vaspitanjem, pa i genetikom to već niste. Više puta sam rekao da je za mene pisanje kolumni način da održim mentalnu higijenu, i da tako prozu koju pišem ne opteretim feljtonistikom. Kada kažem šta mislim o svakodnevici u kojoj živim, to u meni oslobađa određenu energiju bez koje nema demijurškog čina u procesu pisanja romana.

Ima li razlike između kolumniste Dragana Velikića i pisca Dragana Velikića? Koje delove sebe više angažujete kada pišete kolumnu, a koje kada pišete roman?

Isti je to čovek koji piše kolumne i romane. I za jedno i za drugo potreban je pun kapacitet. Pisanje nije veslanje ili džogiranje, pa da to činite sa pola snage. Samo maksimum daje rezultate. Naravno, pisanje kolumni zna i da zabavi, dok je pisanje romana rudarski posao. Ne zbog obima, već zbog dubine.

Koliko ima Vas u Vašim romanima, u junacima koje stvarate?

Pisac je razliven u svojim junacima. Uvek pišemo iz sebe. U svim likovima

MENE PROVOCIRA NEPRAVDA. NE

ZNAM ŠTA BI BIO „LAKŠI PUT“?

TO NE VIDETI?

PRAVITI SE

LUD DA JE SVE U NAJBOLJEM

REDU? O TOME

SE NE ODLUČUJE koje stvorimo je deo nas. Mi smo i ono što smo od drugih čuli. Da bismo nešto izmisliili, to mora da oduvek postoji u nama.

Dobitnik ste brojnih nagrada, između ostalih i Ninove dva puta, Vaše knjige su prevođene na dvadeset jezika, u osamdeset stranih izdanja. Koliko Vam znače nagrade za Vaše stvaralaštvo i kakav tretman imaju Vaše knjige u zemljama u kojima su prevedene?

Nagrade jesu važne kada je pisac mlad. U mom slučaju nagrada „Miloš Crnjanski“, koju sam dobio za svoj prvi roman Via Pula, mnogo mi je značila. Međutim, mene nagrade nisu formirale, jer sam tokom sledećih dvadeset godina objavio šest romana, i sve su me nagrade zaobišle. Pet puta sam bio u najužem krugu za Ninovu nagradu. I tek iz šestog pokušaja sam je dobio. No za sve to vreme nikada nisam komentarisao žirije. Jasno je bilo da je moje javno izjašnjavanje o društvenoj i političkoj situaciji u Srbiji bilo presudno da budem ispod radara onih koji o nagradama odlučuju. I zato kada sam prvi put dobio Ninovu nagradu, mogao sam izjaviti da koliko Ninova nagrada nagrađuje mene, isto toliko ja nagrađujem nju. Smisao nagrada je da otkrivaju, da u mladom piscu prepoznaju dar. Nagraditi nekoga ko se kao pisac već uspostavio ne samo knjigama već i mnogim prevodima nije rizik.

Preko svojih izdavača nešto znam o prijemu mojih knjiga u inostranstvu.

Tokom prošle i ove odlazeće 2022. godine Islednik, Bonavia i Ruski prozor doživeli su lep uspeh u Francuskoj, Italiji, Španiji, Sloveniji i Albaniji. Sama činjenica da mi se i romani koje sam pisao pre dve ili tri decenije, kao što su to Astragan ili Hamsin 51 i danas objavljuju važna je sama po sebi.

Kakav je po Vama položaj srpske književnosti u Evropi?

Tako nešto ne postoji. Ni Evropa kao nekakva homogena adresa, niti srpska književnost na toj adresi. To su floskule, opšta mesta koja se šire kao meteorska kiša. Naše literature ima na velikim, ali i malim evropskim jezicima, i to je sasvim dovoljno da budemo više nego zadovoljni.

Za čim u knjigama tragate kao pisac, a za čim kao čitalac?

Ne razdvajim u sebi pisca i čitaoca. Znam samo da bih bez pisanja mogao da živim, ali ne i bez čitanja. Nastojim da pišem onakve knjige, kakve i kao čitalac volim da čitam. Priču ne čine samo radnja, opis likova i situacija, već i jezik kojim je sve to iskazano. Svaka dobra knjiga me ojača, ispuni saznanjem da nismo sami, da je život ne samo zbrajanje i množenje već i deljenje i oduzimanje.

Kako vidite budućnost knjige?

Činjenica je da i pored svih tehnoloških napredaka i noviteta, Gutenbergova knjiga opstaje. Ona je po mnogo čemu nezamenljiva. O tome govore tiraži publikovanh knjiga. Nema te zamene za olovku bez koje nema pravog čitanja. Samo Gutenbergova knjiga ima miris i nosi tragove nekih prethodnih čitalaca. Ali i kada je nova, bez tragova, ona počinje da diše čim rasklopimo njene korice. Zamislite samo za koliko toga je uskraćen onaj čiji život protiče bez čari čitanja.

Kakvi su Vam planovi za dalje, na čemu trenutno radite?

Pišem već dugo jedan roman u kojem pokušavam da istiniti, traumatični događaj iz lične, porodične storije, transponujem u literaturu. Na širem planu to je priča o moći državnog aparata, o tome šta se sve krije i gmiže u dubinama institucija, kako nastaju intrige, kako se sistem brani od pojedinaca koje doživljava kao opasnost. I kuda se sve protežu pacovski kanali. To je priča o zlu koje se krije u tihim, običnim ljudima u našem okruženju. ■