Časopis Bukmarker - broj 8 by Laguna

ISSN 2738-0564

POKLON PRIMERAK | JUN 2021. IZDANJE 1 BR.8

SADRŽAJ

| POKLON PRIMERAK | JUN 2021. | IZDANJE 1 | BR. 8 IZLAZI MESEČNO

■ U FOKUSU: Noć knjige

■ INTERVJU: Lusinda Rajli

■ TEMA BROJA: Biografije i autobiografije

■ INTERVJU: Etgar Keret

■ ODLOMAK: Nisam kriva, Jelena Bačić Alimpić

■ INTERVJU: Dejan Tiago-Stanković

■ IZ PERA LJUBICE ARSIĆ: Kod „Ženskog raja“

■ TAJNE PISACA: Bojan Ljubenović

■ NOVO U LAGUNI

■ MALA LAGUNA

Za izdavača / Dejan Papić

■ KOLUMNA: Tri Rajke

Direktor marketinga / Ana Spasojević

■ BIBLIOTEKA POZNATIH: Ana Stanić

REDAKCIJA

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Zašto čitamo klasike – Ivan Turgenjev

■ IZ PRVE RUKE: Nauka

■ VESTI I DELFI GIFT

■ LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB: Hamnet

■ DELFI KUTAK: Noćni šaptač

■ #BUKMARKER: Veriti

■ ZAVRŠNA REČ: Vaš knjižar i Novi ulov

Dragi čitaoci, Laguna je u poslednjih nekoliko meseci objavila odlične biografije i autobiografije: Aleksandar Veliki Entonija Everita, Put do zvezda Jurija Gagarina, U poteri za svetlom Olivera Stouna, Lice i naličje: Memoari Demi Mur i mnoge druge. Zato smo za junsko izdanje Bukmarkera pripremili zanimljivu priču o ovim književnim žanrovima, koju je napisao urednik publicistike Srđan Krstić. Jelena Bačić Alimpić je i ovog leta obradovala poštovaoce svojih knjiga novim romanom, a čitaoci Bukmarkera imaju ekskluzivnu priliku da prvi pročitaju odlomak iz knjige Nisam kriva.

Strana 8

Glavni i odgovorni urednik / Maja Šarić Grafički dizajner / Dejana Vranješ Saradnici: Iva Burazor, Tanja Vučković, Janja Stjepanović, Srđan Krstić, Mina Kebin, Dunja Lozuk, Ivana Veselinović, Nevena Milojević, Matija Krstić, Vuk Lazarević, Nataša Đuričić Marković Lektura i korektura / Saša Bošković Naslovna strana / Marko Ristić Štampa / Rotografika, Subotica

KNJIGE O KOJIMA SE PRIČA

Još ekskluziva očekuje vas u junskom izdanju časopisa, jer vam donosimo razgovore sa autorkom svetskih bestselera Lusindom Rajli i izraelskim piscem Etgarom Keretom. Očekuju vas i odlični intervjui sa autorima Dejanom Tiago-Stankovićem i Slobodanom Vladušićem o njihovim knjigama Zamalek i Omama i donosimo još mnogo lepih priča o knjigama koje volite i koje ćete voleti. Uživajte u čitanju!

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd ISSN 2738-0564 = Bukmarker COBISS.SR-ID 24908553

BUKMARKER REDAKCIJA PREPORUČUJE:

Venera i Afrodita, Betani Hjuz

NOĆ KNJIGE PRIČA KOJA TRAJE

U FOKUSU

Omiljena manifestacija Noć knjige održaće se od 18. do 20. juna 2021. godine pod pokroviteljstvom Eurobank Srbije u knjižarama Delfi i Laguninim klubovima čitalaca u Srbiji i regionu, kao i na sajtovima laguna.rs i delfi.rs. Popusti na Lagunina izdanja za kupovinu jedne knjige biće 25%, za dve 30%, za tri 35% a za četiri i više knjiga 40%, dok će na knjige drugih izdavača, strana izdanja i gift asortiman popust iznositi 20%. Čeka vas više od 50.000 naslova, odličan izbor gift programa, kao i pokloni iznenađenja!

ZA SKOK ADRENALINA

ZA DECU

ZA SVE NAŠE LJUBAVI

MOJA SESTRA SERIJSKI UBICA – Ojinkan Brejtvejt

TOM GEJTS – NAJBOLJI U ODELJENJU (ZAMALO) – Liz Pišon

TVOJ SAM – Mirjana Bobić Mojsilović

Korede je ogorčena. A kako i ne bi bila pored sestre Ajule, koja je omiljeno dete u porodici, njihova lepotica, potencijalni psihopata… A sada je i treći Ajulin dečko mrtav. ■

Deveta knjiga iz serijala o omiljenom dečjem junaku donosi nam Tomove pokušaje da pobedi na izborima za školski savet, kao i da bude najbolji u odeljenju. ■

„Prošlost se ne može izmeniti – ali se može opisati“ i „pisac ima poslednju reč“, kaže jedan junak ovog zanimljivog romana o ljubavi, ljubomori i sumnji. ■

ZA NOSTALGIČARE

ZA LJUBITELJE MITOLOGIJE

ZA SAMOPREISPITIVANJE

JUGOSLOVENSKI NOKTURNO: ROMAN O JEDNOJ GENERACIJI – Emanuele Đulijaneli, Paolo Fruska

AHILOVA PESMA – Madlin Miler

ČOVEK IZ NEHATA – Goran Gocić

Potresna, maštovita verzija Trojanskog rata priča bolnu priču o ljubavi, ali i o borbi između bogova i kraljeva, spokoja i časti, besmrtne slave i ljudskog srca. ■

Priča o Beograđaninu koji uporno beži od sukoba sa ocem, od Srbije na početku milenijuma, a ponajviše od sebe. ■

„Jugoslavija se raspala na fudbalskom terenu“, zaključuje junak ove knjige kojom se odaje poštovanje fudbalu jedne zemlje koje više nema. ■

ČAST MI JE DA PRIČAM NEISPRIČANE PRIČE O VAŽNIM I HRABRIM ŽENAMA IZ ISTORIJE

INTERVJU

Nakon ekskluzivne objave da će bestseler serijal Sedam sestara imati i osmu knjigu, Lusinda Rajli je za Bukmarker otkrila interesantne detalje o njoj, ali i podelila sa nama mnoge druge zanimljive priče koje se tiču njenog sazrevanja kao pisca Razgovarala: Iva Burazor Foto: Kit Rajli

njiževni junaci Lusinde Rajli su slojeviti, intrigantni, snažni, svestrani. Baš kao njihova autorka. Slavna Irkinja se školovala za plesačicu, okušala se u glumi na filmu, televiziji i u pozorištu, a onda svoje utočište pronašla u pisanju. Prvu knjigu napisala je sa dvadeset četiri godine, a danas su njeni romani prevedeni na trideset sedam jezika i prodati u više od 30 miliona primeraka širom sveta. U Srbiji je voljena i rado čitana autorka, a lepa vest je da ćemo uskoro, baš kao i čitaoci širom sveta, biti u prilici da pročitamo Izgubljenu sestru, sedmi roman iz čuvenog serijala Sedam sestara. Priču sa slavnom spisateljicom počinjemo o knjizi koja je nedavno objavljena kod nas, a koja se prilično razlikuje od njenih ostalih romana. Reč je o romanu Ljubavno pismo.

sadržaj, više od sedamdeset godina, drugi očajnički žele da sakriju. Prvi nacrt Ljubavnog pisma napisala sam u Irskoj krajem 1990-ih. U to vreme sam živela u maloj vikendici s pogledom na prelepo ušće i bila sam nadahnuta lokacijom. Smrt princeze Dajane tada je još bila vrlo sveža u našoj kulturnoj svesti i želela sam da istražim britansku kraljevsku porodicu i napetost između ljubavi i dužnosti. Ponovo sam počela da radim na knjizi između knjiga iz serijala Sedam sestara. Osećala sam kao da sam dugo bila izolovana u Tata Solt mehuru, pa je bilo osvežavajuće i terapeutski raditi na romanu potpuno drugog žanra. Veoma uživam u pisanju trilera – mislim da bih volela da budem špijun u drugom životu.

Šta Vam je bio izvor inspiracije za Ljubavno pismo?

Kako izgleda Vaš kreativan proces, da li imate određeno mesto za pisanje i da li morate da budete strogi prema sebi kako biste seli da pišete?

Ljubavno pismo je triler, smešten u London 1990-ih, kao i u Irsku. Glavni lik je Džoana, ambiciozna mlada novinarka, koja slučajno nailazi na tajnu – spominjanje pisma koje je ostavio veliki glumac ser Džejms Harison, čiji

Moje omiljeno mesto za pisanje je moje „ćoše“ u Irskoj. Sklupčam se u džinovskom lejzi begu ispred otvorenog kamina i krenem na posao. Imam neobičan način pisanja – koristim diktafon, tako da snimam naglas

čitav prvi nacrt romana. To znači da mogu da budem na svežem vazduhu kada to želim, pa čak ponekad i da glumim scene. Školovala sam se za plesačicu, tako da ne umem mirno da sedim. Uglavnom ne moram da budem stroga prema sebi da bih pisala. Priča teče iz mene i obično pokušavam da nađem trenutke mira i tišine kako bih mogla da radim. Koji autori su Vas inspirisali da i sami počnete da se bavite pisanjem? Koja je Vaša omiljena knjiga?

Danas moji likovi imaju više dubine i mogu da koristim neka od sopstvenih iskustava kada ih stvaram. Fraza „starija i mudrija“ zvuči vrlo istinito

Nalazite li vremena za čitanje i šta čitate trenutno? Uvek nađem vremena za čitanje bar pola sata pre spavanja. Da biste bili dobar pisac, verujem da bi trebalo da budete dobar čitalac – uostalom, jednostavno volim dobru knjigu. Trenutno čitam mnogo knjiga u okviru istraživanja za sledeći roman na kojem radim. Vaš odgovor je odličan uvod u naredno pitanje. Krajem aprila odjeknula je Vaša objava da sedma knjiga u serijalu Sedam sestara neće biti poslednja, već da ćete napisati i priču Tate Solta. Da li to znači da priča o sestrama neće biti završena u predstojećoj sedmoj knjizi, ili će priča Tate Solta biti nezavisna od priče o sestrama? Sedma knjiga će ispričati priču o sedmoj sestri i nastaviće da otkriva malo više o Tati Soltu. Osma knjiga Atlas, priča o Tati Soltu fokusiraće se na njegovu prošlost i na to kako je i zašto usvojio svoje ćerke. Biće to vrlo velika priča! Kako ste došli na ideju da napišete serijal knjiga baziran na sazvežđu Plejada? Da li imate plan ili nekakav dijagram vremenskog toka priča kako ne bi bilo nedoslednosti? Ideja mi je došla jedne noći 2012. dok sam posmatrala nebo iz dvorišta našeg doma u severnom Norfoku i videla sazvežđe Plejada kako sija iznad mene. Razmišljala sam o tih sedam sestara iz mita i zamišljala kako bi izgledale da su prebačene u sadašnje vreme – i tako se rodio serijal. Sa svakom knjigom koju pišem vremenska linija postaje komplikovanija, i dajem sve od sebe da ne bude nedoslednosti među knjigama. Naravno, sitnice nekad procure kroz mrežu – možda će jednog dana izaći finalno izdanje Sedam sestara! Kako birate istorijski deo priče za svaku sestru, za njihovo poreklo? Da li ste likove stvarali prema ljudima koje poznajete u stvarnom

životu? I da li su lokacije koje ste posećivali bile prve iskre za priče ili su prvo nastali junaci? Moji junaci nikada nisu direktno inspirisani ljudima koje poznajem u stvarnom životu, ali u serijalu ima mnogo likova koji su zasnovani na istinitim ličnostima iz istorije. Da, lokacije pokreću inspiraciju za priču. Kada započinjem istraživanje, provodim mnogo vremena u određenoj zemlji, živeći kao lokalno stanovništvo i pokušavajući da naučim što više o istoriji te zemlje. Upoznajem divne ljude koji mi otkrivaju malo poznate činjenice i misterije iz stvarnog života. U Sedam sestara Belinu priču je inspirisala misterija ko je bio model za šake statue Hrista Iskupitelja u Brazilu. U Olujnoj sestri misterija skrivene pevačice na norveškoj premijeri Pera Ginta poslužila mi je kao nadahnuće za Aninu priču. U svim knjigama serijala postoje dva narativa koja se prožimaju, zajedničko ženama iz prošlosti i sestrama iz današnjice jesu istrajnost i hrabrost – sve one su jedinstveni i jaki ženski likovi. Da li Vam se čini da se danas više traže priče o običnim ljudima iz istorije, posebno ženama? Slažem se, i to je jedna od mojih najvećih motivacija, da pričam priče o neopevanim ženama u istoriji. Većinu istorije napisali su muškarci, a tokom istraživanja nailazila sam na hrabre i važne žene koje se jedva spomenu u fusnoti. Čast mi je da ispričam njihove priče, i tako sam srećna što sada ima više autora i čitalaca koji otkrivaju izgubljene žene istorije. Šta možete da nam kažete o Izgubljenoj sestri? Sunčeva sestra je završena popriličnom „bombom“ – Georg objavljuje devojkama da je „izgubljena sestra“ pronađena. Imaju adresu i jedan trag: sliku smaragdnog prstena u obliku zvezde – i tako počinje trka širom sveta u kojoj D’Aplijezove pokušavaju da nađu svoju izgubljenu sestru. Kao i na Novom Zelandu, u Engleskoj i Kanadi, veliki deo romana se odvija u Irskoj, zemlji mog rođenja. Irska je najpoznatija po toplini svojih ljudi, ali iza te topline leže stotine godina turbulencija: engleska okupacija, glad i rat.

Ne želim da otkrivam mnogo o knjizi, ali mogu da kažem da su mi istraživanja bila apsolutno otkrovenje, i ovo je za pisanje bila najsloženija knjiga u serijalu. Koje su poslednje informacije o TV adaptaciji Sedam sestara? Hoće li Vam biti čudno da vidite svoje junakinje od krvi i mesa? Veoma sam uzbuđena što postoji veliko interesovanje za TV seriju i nadam se da ću uskoro moći da najavim dogovor sa jednom globalnom medijskom kompanijom. Jedva čekam da vidim svoje „devojke“ i uživaću u procesu kastinga, mada mi je jasno da ne mogu biti tačno onakve kakvim ih zamišljam.

INTERVJU

Pisci koji me najviše inspirišu su Frensis Skot Ficdžerald, Idit Vorton i Ivlin Vo, a moja apsolutno omiljena knjiga za sva vremena je Ficdžeraldov Veliki Getsbi.

Koliko i na koji način ste se promenili od kada ste počeli da pišete? Kako je pisanje uticalo na Vaš život? Da li mislite da pisci postaju bolji kako stiču životno iskustvo? Ne mogu da tvrdim za ostale pisce, ali bih rekla da me je životno iskustvo definitivno unapredilo kao autora. Bila sam tako mlada kada sam napisala prvi roman. Kada ga sad čitam, zgrozim se i shvatim koliko sam bila nevina i naivna. Danas moji likovi imaju više dubine i mogu da koristim neka od sopstvenih iskustava kada ih stvaram. Fraza „starija i mudrija“ zvuči vrlo istinito. Najviše na svetu volim da pišem, veoma sam zahvalna što mi je posao da pričam priče. Posetili ste Beograd 2013. kada ste promovisali Kuću orhideja. Sigurna sam da domaći čitaoci žele ponovo da Vas vide. Po Vašem mišljenju, kako će izgledati svet kada se pandemija završi? Beograd je bio jedna od prvih stanica na turneji za Kuću orhideja. Bila sam oduševljena gradom, ljudima i saznala sam mnogo o fascinantnoj istoriji Srbije. Nadam se da ću se vratiti da upoznam i nove čitaoce. Svet je trenutno tako nepredvidljiv, teško je znati šta će biti posle kovida. Mogu samo da se nadam da je kriza inspirisala mnoge da budu brižniji, da ne uzimaju svoje prijatelje i porodicu zdravo za gotovo, i da će u svetu postojati konstantna promena nabolje. ■ 7

TEMA BROJA

Knjige pune života Zbog čega volimo biografije i autobiografije? Zbog istine. Vrednost ove vrste naslova leži upravo u njoj, bilo da je reč o ličnim pričama Aleksandra Velikog, Hemingveja, Džona Lenona, Hendriksa ili Tesle Piše: Srđan Krstić

ada sam kao već iskusan urednik otišao na sajam knjiga u Frankfurt, od prvog dodira sa sajamskim halama do izlaska iz njih, najjači utisak koji sam imao bila je neverovatna ponuda biografija i autobiografija na tom sajmu, tada potpuno u neskladu sa stanjem na tržištu knjiga kod nas. Kako su dani prolazili, taj utisak nije bledeo već je samo bio sve intenzivniji. Nailazio sam na sve veći broj izdavačkih kuća sa Zapada koje su se isključivo bavile biografskom literaturom. Nisam ni sanjao koliki je to okean i nisam prestajao sebi da postavljam pitanje zašto to kod nas „ne ide“. Pojedini su bili specijalizovani za biografije muzičara, neki za biografije vojskovođa, a mnogi su imali široku lepezu biografija i autobiografija. Jedni su nudili tekstove, drugi bogato ilustrovane knjige. Ponuda je bila ogromna i nije zaostajala za ponudom romana, a sve je bilo u potpunoj suprotnosti sa slikom u Srbiji. Naravno, i kod nas su povremeno objavljivane biografije poznatih ličnosti, ali uvek sporadično i skromno. Na Zapadu postoje paralelne top-liste naslova sa romanima na jednoj i publicistikom na drugoj strani, pri

čemu često biografska dela ili pojedine autobiografije uveliko nadmašuju prodaju literature o samopomoći, a iza sebe ostavljaju i najprodavanije romane. U Srbiji jedino Laguna ima podeljene top-liste i na top-listi publicistike često su mesecima na prvom mestu ili na samom vrhu – biografije. Doskora je to bila knjiga o Aleksandru Velikom, vojskovođi i vladaru, pre godinu-dve knjiga o Leonardu da Vinčiju, umetniku i pronalazaču, a dugo je među najprodavanijima i autobiografija Fila Najta, osnivača Najkija. Do pre nekoliko godina tiraži ovih knjiga bili su više nego skromni i daleko su zaostajali iza romana, ali više nije tako. Naša čitalačka publika se, zahvaljujući kvalitetnoj ponudi i odabranim naslovima, konačno okrenula ka ogromnom polju knjige, koje je bilo zapostavljano generacijama. Valjda je nešto u našem mentalitetu, vaspitanju i obrazovanju stajalo na putu da prigrlimo neka od najboljih dela iz ove oblasti. Međutim, to se lagano menja. Pristupačne, kvalitetne knjige biografske literature sve lakše pronalaze put do čitalaca, a razloga je mnogo.

DRAGOCENA ISKUSTVA Svi oni koji vole da čitaju, ali im nisu po ukusu izmišljene ili književno uobličene priče, opredeliće se za neku biografiju ili autobiografiju. Njih su najčešće pisali majstori ovog žanra, ovde ne toliko poznati kao pisci romana, ali vrhunski autori koji od dokumenata, izjava, članaka i ostale biografske literature umeju da napišu knjigu koja ne zaostaje za kvalitetnim trilerima. Ono što je najvažnije, biografija ili autobiografija je sve vreme u realnom svetu, u njima su često iz određenog ugla opisani ili događaji u kojima smo i sami učestvovali ili ih se sećamo ili smo o njima učili, saznavali detalje o njima tokom života. Same ličnosti o kojima se piše su obično na ovaj ili onaj način ostavile svoj pečat u svetu, pa je iščitavanje njihovih života i spoznaja jednog mogućeg životnog puta sa svim teškoćama i dilemama dragoceno iskustvo. Biografija Elvisa Preslija nije samo priča o uspešnom muzičaru kojeg možda volite da slušate. Ona vam prikazuje jednog porodici odanog momka, koji je nespreman ušao u vrtlog slave, novca i popularnosti. To je knjiga duboko ispunjena emocijama iako vam prikazuje život velike zvezde, čoveka koji je već četiri decenije mrtav, a i dalje zarađuje za druge. Knjiga Dobrovoljac govori o Vitoldu Pileckom, koji se borio protiv nacista, organizovao da ga deportuju u Aušvic da bi izveštavao o zločinima, pobegao iz Aušvica, ponovo se borio protiv nacista, pa protiv Sovjeta za slobodu svoje zemlje i ne znam da li je do sada objavljeno delo koje bolje može da definiše reč Hrabrost. S jedne strane glamur, rokenrol, s druge

patnja, užasi i borba – to su kvalitetne biografije, knjige pune života, neke neopisive tuge na životnom putu kralja rokenrola i neverovatne istrajnosti ponositog Poljaka, običnog čoveka koji se do poslednjeg daha beskompromisno borio protiv zla ma kako se ono zvalo. U svetu u kojem je sve veća ponuda fantastike u kojoj se superjunaci u špilhoznama bore protiv bradavičavih negativaca biografije i autobiografije su utočište za sve one koji vole da pročitaju nešto što je duboko ukorenjeno u život, čak i onda kada izgleda kao fantastika. U knjizi Velika sestra, Mala sestra, Crvena sestra susrećemo se sa tri rođene sestre koje su imale ogroman uticaj na istoriju Kine, a bile na potpuno različitim stranama. Jedna je bila uticajna supruga Čang Kajšeka, druga Maova zamenica, a treća verovatno najbogatija žena u istoriji Kine. Nijedan pisac se ne bi usudio da ispiše takvu knjigu, ali život i događaji su to učinili.

ISKRENO I BEZ ULEPŠAVANJA Čak i kad maštate o putovanju među zvezde, a smetaju vam spejs-opere u kojima naoružani konjanici jašu po palubama svemirskih brodova, tu je otrežnjujuća autobiografija Jurija Gagarina, čoveka koji je zaista prvi krenuo put zvezda, a taj put započeo u omalenom selu u Rusiji, što nas dovodi do možda najinteresantnijeg žanra u ovoj oblasti, a to su autobiografije, knjige u kojima ljudi govore o sebi. Naravno, to najčešće znači da su oni imali ovakvu ili onakvu stručnu pomoć pri pisanju, što nije uvek pravilo ali upravo taj glas koji vas vodi kroz knjigu autobiografijama daje poseban pečat. Bilo da je u pitanju Oliver Stoun (koji je sigurno sam napisao svaki red) sa svojim viđenjem igara u Holivudu ili Demi Mur s druge strane, Mišel Obama ili Dragoslav Mihailović, majstor od pera i zanata, autobiografije čitaocu nude jedan kvalitet više, kompletnu sliku života koji je obeležio jednu oblast.

prikažu kontekst, društvene i političke okolnosti u kojima se odvijao jedan izuzetan život. Vrednost ovih knjiga je upravo u tome što one, trudeći se da se što više približe stvarnim događajima, koriste magiju reči da ispričaju priču vrednu čitanja. Ponekad kod nas potcenjen, ovaj pravac u izdavaštvu uvek će imati značajno mesto i svoju odanu publiku, a ove knjige ne samo da su pune informacija već uvek ponešto od onoga u njima možete uspešno da primenite i u sopstvenom životu, jer ko zna, možda će jednog dana neko onda pisati i vašu biografiju. ■

TEMA BROJA

Ova vrsta pisane reči razlikuje se od književnosti. Autori se trude da knjige što više zasnuju na činjenicama, da prikažu kontekst, društvene i političke okolnosti u kojima se odvijao jedan izuzetan život

I baš u autobiografijama najbolje se oseća i vidi zbog čega se čitaoci okreću ovim knjigama. A to je istina. Naravno, uvek postoje različite tačke gledišta, ali ako je autor iskren i govori o svom životu bez ulepšavanja (naravno, ponešto se tu i preskoči), čitaoci to umeju da osete. Vrednost ove vrste knjiga, bilo da je u pitanju biografija ili autobiografija i jeste u istini koju se trude da prikažu, bilo da govore o Aleksandru Velikom, Hemingveju, Džonu Lenonu, Hendriksu ili Tesli. Sve to je još izraženije kada Elton Džon, Jurij Gagarin ili Agata Kristi predstave svoj život. Tada je čitaocima veoma jasno šta je istina o jednom životu. Ova vrsta pisane reči razlikuje se od književnosti. Autori se trude da knjige što više zasnuju na činjenicama, da 9

nos prema stvarnosti. Jeste kovid strašan, ali živimo u svetu izraženih ekstremnosti u kome mediji pojačavaju emocije, posebno one negativne, strah i mržnju, na primer. Način kako se svet suočava sa kovidom dobar je pokazatelj koliko smo izmanipulisani od medija, koliko prihvatamo narativ koji zapravo nije naš, a koji je vrlo ekstreman, ili smo prestrašeni virusom korona ili ga potpuno ignorišemo. Kao da ne možemo da budemo na poziciji gde se plašimo, ali da nismo ljuti ili agresivni i osvetoljubivi prema ljudima koji ne misle kao mi.

oleti već jednom! treća je knjiga priča jednog od najznačajnijih savremenih izraelskih pisaca i majstora kratke forme Etgara Kereta. I ovu, kao i dve prethodne (Iznenada neko pokuca na vrata i Sedam dobrih godina), prevela je Mila Gavrilović. Keretovi junaci prolaze kroz veoma dramatične trenutke u svojim životima, koji i te kako menjaju njih same, ali nemaju nikakav odjek u svetu. Piše o životu, o nama, o usamljenosti, Supermenu, roditeljskoj ljubavi, zabludi.

INTERVJU

Poslednja godina dana donela je neke nove životne okolnosti i nove uvide. Kako u globalu vidite svet u kome živimo? Navikli smo da problemi pogađaju jedan deo sveta. Ali ne i da ceo svet u istom trenutku prolazi kroz istu traumu, iste procedure, slična manično-depresivna stanja zbog izolacije. Za mene je sa egzistencijalne tačke gledišta bilo zanimljivo, jer su ranije ljudi živeli kao da su njihovi životi izuzetno važni jer imaju karijere, profesije, i onda se iznenada desio virus korona i svi smo postali strpljiviji. Iznenada, sve što je izgledalo važno postalo je stvar izbora. Više nismo morali da budemo pasivni i da samo radimo ono što se od nas očekuje, već smo mogli da se zapitamo ko smo, šta želimo, šta možemo da uradimo... Sve me je to podstaklo da pišem priče, ali za druge ljude je bilo i teško. Kakve su to priče bile? Drugačije? Živim u srcu Tel Aviva, u jednom vrlo bučnom kraju, i kad je počela pandemija, prvi put sam – a ovde živim 40 godina – čuo ptice. Nije bilo buke autobusa koja je prikrivala taj zvuk. Isto važi i za pisanje. I po inerciji uglavnom sam pisao o „autobusima“. Kad su autobusi stali, mogao sam da pišem o pticama, o egzistencijalnim stvarima, o društvu koje promišlja svoju budućnost, kao da veliki brod koji ide u jednom smeru iznenada staje i zapita se da li treba da se vrati. U mom slučaju, kad je reč o pisanju, dospeo sam na teritoriju koja je mnogo više apstraktna i poput neke bajke. Kad biste pisali o aktuelnoj situaciji, kako biste je predstavili, kako biste svet spasili od pandemije – da možete da ga spasite pričom? Ako bih pisao takvu priču, ona ne bi imala cilj da spasi svet, već da ljudima pruži drugačiju perspektivu i od10

To što ste pisac kratke forme nije bila poslovna odluka već refleks, rekli ste u jednom intervjuu. Šta Vas podstiče na pisanje?

Kvar na ivici galaksije Razgovarala: Tanja Vučković Foto: Matija Krstić

Priče Etgara Kereta su nepretenciozne a opet osvežavajuće i drugačije. Iznenade čitaoca, ali umeju da iznenade i samog pisca. U ekskluzivnom intervjuu za Bukmarker autor nam otkriva recept za genijalne priče

Priče obično nastaju iz potrebe da dokumentujem senzacije koje ne razumem. Recimo, tokom pandemije napisao sam priču Outside i ona je nastala prvog dana nakon što je ukinut prvi lock-down i zaista sam jedva čekao taj dan da posle deset nedelja ponovo vidim ljude. I kada sam izašao na ulicu, ljudi nisu bili onakvi kako sam, nostalgičan, zamišljao da će biti. Vikali su, drali se, proklinjali, nisu koristili dezodorans, gurali su se u redovima. I dvadeset minuta posle takvog iskustva vratio sam se kući, zaključao vrata i rekao sebi: „Život je greška, bolje da sam ostao zatvoren“. I to osećanje postalo je priča koja predstavlja svet u kome su ukinuli lock-down, ali niko od građana ne želi da izađe iz svojih domova. Postali su srećni živeći u samoći i vlada je morala da pošalje vojsku da ljude izvodi na ulicu, ali oni se nisu sećali gde rade i gde treba da idu i tako izgubljeni lutali su ulicom. Kada pišem ovakve priče, zapravo pokušavam da shvatim to osećanje sreće što su se stvari vratile u normalu, ali u isto vreme zastrašenosti prisustvom ljudi. Sva ta pomešana osećanja i misli postaju priča. Mislim da mi je za priču bitno da imam nešto što je nerazrešeno. Ako imam mišljenje o nečemu, ako mi je jasno šta osećam, neću pisati. Ali ako sam zbunjen, to je dobro polazište za moju inspiraciju. Možda ste već odgovorili na moje sledeće pitanje, ali ako biste me pitali zašto volim Vaše priče, odgovorila bih zato što iznenade čitaoca. Da, iznenade i mene. Sve je nekako osvežavajuće, novo, drugačije. Kako to postižete?

Kako je nastala zbirka Poleti već jednom!? Uvek pišem priče, ali one poprimaju oblik knjige kad sam u posebnom stanju svesti. Na ovoj knjizi radio sam nakon saobraćajne nesreće pre 4-5 godina u SAD-u. Vozač me je vozio na fakultet da održim predavanje i udarili smo drugi auto pri velikoj brzini. Slomio sam rebra i pre nego što su me odveli u bolnicu bio sam siguran da ću umreti. Opraštao sam se od sveta, razmišljajući o nekim praktičnim stvarima, kako će se moja žena preudati i neće ostati ucveljena udovica jer je mom sinu potreban otac, i slične misli. Pošto sam i filmski reditelj, moj način da se nosim sa strahom je da zamislim kadar u kom ležim u kolima a kamera se udaljava, kao da se snima iz helikoptera.

Tenzija između stvarnosti kojom niste zadovoljni i verovanja da stvari mogu da budu bolje očigledna je u svakom tekstu koji pišem. Pisanje je za Vas terapijski proces. Kakvo Vam je olakšanje donela zbirka Poleti već jednom!? Obično pišem o svom bolu i strahovima, a fascinantno u vezi sa tim jeste što kad iskusite bol i strahove, oni ne samo da vam smetaju već nemaju nikakvu funkciju u životu. Nikome nije bolje zbog toga što se plaši, kad ste depresivni nemate osmeh na licu, a kad uzmete te emocije i pretočite ih u priče, odjednom bol postaje nešto lepo i korisno što pruža utehu drugim ljudima. Slično je alhemiji – uzmete komad smeća i pretvorite ga u zlato.

Za priču mi je bitno da imam nešto što je nerazrešeno. Ako imam mišljenje o nečemu, ako mi je jasno šta osećam, neću pisati. Ali ako sam zbunjen, to je dobro polazište za moju inspiraciju Na početku je moje zumirano lice, a onda se prelazi na put sa mnogo automobila, ljudi koji idu na posao, voze svoju decu, a onda vidim okean i jednog kita u njemu… Osećaj je bio ovakav: „Možda će se moj život upravo završiti, ali svet je i dalje u redu“. Tako sam smislio rečenicu „Kvar na ivici galaksije“. Kad god prolazimo kroz nešto loše – razvodimo se, moramo na operaciju – mislimo da je ceo svet uništen, ali u kosmičkoj perspektivi naša velika drama nije ništa do kvar na ivici galaksije.

Obožavamo Vaše knjige i nadamo se da ćemo Vas uskoro ponovo videti u Beogradu. Voleo bih da dođem, između projektila koji padaju i kovida koji napada, trčaću cikcak da stignem do vas.

INTERVJU

Istina je da kada pišem, ne pridajem nikakav značaj pisanju. Isto je kao da čačkam nos ili se češem po glavi. Ne zanosim se idejom da je pisanje priče mnogo važno i da treba da promeni tok istorije. Smatram da je zastrašujuća i da samo stvara blokadu, a to se dešava mnogim ljudima dok pišu, žele da impresioniraju, da budu važni. Svaki dan kad sednem da pišem znam da 95 posto napisanog neću iskoristiti, i baš me briga. Ponekad, u nepreglednoj gomili reči i slova, nađete nešto što ima smisla. Najbolji savet koji bih mogao da dam mladim piscima jeste: „Nemate šta da izgubite“. Kad pišete na papiru, ljudi neće zbog vas oboleti od raka, nećete oštetiti ozonski omotač, najgore što može da se desi je da napišete nešto što je dosadno. Zato imate vrhunsku slobodu – kao da vozite sa povezom preko očiju, u većini slučajeva možete da poginete, ali ako želite, možete da stignete na mesto gde nikad ranije niste bili.

Da li možda imate poruku za svoje čitaoce u Srbiji? Prolazeći kroz ove lude dane, često mislim na bivšu Jugoslaviju i sukobe koji su se desili. Uspomene su me vraćale u Srbiju, u Beograd, na sedenje u kafićima, smejanje sa ljudima, što me navodi na misao da postoji svetlo na kraju tunela i da je ljudski život pomalo kao klatno – moramo da uništimo svoje živote da bismo ih ponovo izgradili. Zato već pokušavam da nas zamislim u srpskoj situaciji gde ljudi, barem oni koji žive u istoj zemlji, prihvataju jedni druge i različita verovanja. ■

Iako govorite o našoj nesposobnosti da komuniciramo, ipak se kroz sve priče vide Vaša duboka nada i ljubav prema čovečanstvu. Moje priče imaju veoma prirodnu kombinaciju tuge i optimizma. Mislim da su priče tužne, jer moji likovi žive u svetu kojim nisu zadovoljni, ali su i optimistične jer veruju da taj svet može da se menja. Svi moji zapostavljeni ljubavnici misle da mogu da se promene i navedu nekog drugog da se zaljubi u njih, svi moji nezaposleni junaci veruju da mogu da nađu posao, svi moji bolesni likovi veruju da mogu da budu izlečeni. 11

ODLOMAK/EKSKLUZIVNO

Nisam kriva ODLOMAK/EKSKLUZIVNO

Jelena Bačić Alimpić

Zavirite prvi među korice novog romana Lagunine bestseler autorke i otkrijte intrigantnu priču o sudbini dve žene koje su se našle pred ponorom života, ali koje su opstale zahvaljujući hrabrosti, upornosti i borbi Priredila: redakcija

ana se nervozno prevrtala u krevetu hotelske sobe, moleći se da joj san dođe na oči, makar na sat-dva, ali uzalud. Pomislila je da popije pilulu za spavanje, ali je odustala jer je znala da bi ujutru, pa i tokom dana, bila ošamućena i dezorijentisana, a to sebi nije mogla da dozvoli. Čekao ju je susret sa jednom od najozloglašenijih zatvorenica u Sjedinjenim Američkim Državama – Sarom Porter. Roj Higins, upravnik državnog zatvora u Indijani, dočekao ju je suzdržano. Na njeno pitanje da li je zatvorenica ovoga puta u stanju da razgovara s njom, široko se osmehnuo, od čega su mu se crveni kapilari na licu još više raširili, i lakonski odgovorio: – Dakako! Zatvorski čuvari su je sproveli u malu, dobro obezbeđenu prostoriju bez prozora, s neonskim osvetljenjem, pravougaonim limenim stolom i dve neudobne plastične stolice. Sela je na jednu i mirno čekala. Nije osećala ni tremu ni uzbuđenje, već samo ogroman umor, a misli su joj hitale ka majci u domu za stare i bolesne i njihovom poslednjem susretu.

Trgla se na zvuk otključavanja teške metalne brave na blindiranim vratima. Ugledala je dve stražarke znatne telesne mase i očigledne fizičke snage kako uvode Saru Porter u narandžastoj uniformi, okovanu lisicama na rukama i nogama u prostoriju gde ju je čekala. Uvek se pitala zašto je država za zatvorenike propisala narandžastu odeću. Iako je znala da je narandžasta boja uniformi zatvorenika u Gvantanamu postala simbol mučenja, američke osionosti i nepoštovanja međunarodnih zakona, nije mislila da je to bio pravi razlog. Smatrala je kako se neki „genijalan“ um možda dosetio da će im odeća tako jarke boje, koja asocira na sunčevu svetlost, pomoći da se ne osećaju depresivno, iako su se svi, listom, baš tako osećali. Ali zašto onda nije bila žuta? Ako je pak razlog tome bio da se zatvorenici lakše uoče ukoliko bi se neki od njih osmelio da pobegne, opet nije bilo neke velike razlike. Žuta boja je uočljiva kao i narandžasta. Uostalom, ko bi tako nešto mogao da sprovede u delo? Mnogi su mislili o begu, ali se malo ko usuđivao da to učini.

Skoro niko. Osim Sare Porter. Iako je znala da je osuđenica mlada, da još nije navršila ni tridesetu godinu života, iznenađeno se trgla kada ju je videla uživo. Plave kose i očiju, krhke, ali žilave, gotovo dečačke građe, mirno je ušetala u sobu, vođena stražarkama. Sela je nasuprot Hani i pogledala je pravo u oči. Doktorka Rajs joj je uzvratila pogled, i ne skidajući ga s njenih očiju, odlučnim glasom rekla: – Molim vas da zatvorenici skinete lisice s nogu i ruku. – Ali, doktorko, to je protivno pravilima… – počela je jedna od dve krupne stražarke. Hana je tek tada skrenula pogled sa Sare i odlučno zapovedila: – Učinite kako sam vam rekla, ili pozovite upravnika Higinsa, kojeg ćete sasvim sigurno razbesneti, a on će vam naložiti isto. Jer ovde ja preuzimam komandu. Stražarke su nesigurno razmenile poglede, a onda je starija, uz neodobravajuće coktanje, otključala lisice s nogu i ruku Sare Porter, rekavši:

– Doktorko Rajs, upravnik nam je naložio da budemo prisutne tokom vašeg razgovora sa zatvorenicom. Hana joj je bez zadrške, odlučno odgovorila: – Upravnik Higins vrlo dobro zna koje sam dozvole dobila od Federalnog istražnog biroa, zato ću vas najljubaznije zamoliti da izađete i zatvorite vrata, ali i da ostanete ispred. Protokol znate, sigurna sam – osmehnula se ironično. Stražarke su se pogledale, ona starija je pomirljivo slegla ramenima, te glavom pokazala mlađoj da napuste prostoriju. Sara Porter je sve vreme netremice zurila u Hanu. Kada su zatvorske službenice izašle iz prostorije, a Hana taman zaustila da se predstavi i započne dijalog, Sara ju je preduhitrila: – Jebote, mnogo si lepša uživo nego na ekranu i u novinama… Doktorka Rajs se osmehnula i pogleda uprtog u njene plave oči sigurnim glasom odvratila: – A ti si mlađa nego na televiziji i u novinama, ali šta ćeš… to je sudbina nas žena… Često nas lažno predstavljaju… Na te njene reči Sara Porter je prasnula u smeh otkrivajući pravilne bele zube. Imala je lep osmeh, milo devojačko lice i bistre plave oči. Nimalo nije ličila na dvostrukog ubicu, ali je Hana znala koliko često izgled može da zavara. Neko vreme su se ćutke gledale. – Nisam kriva – čvrstim, sigurnim glasom rekla je Sara. Hana ju je saosećajno pogledala, suzdržavajući se da joj ne dotakne ruke, koje su mirno ležale na limenom stolu, i staloženim glasom odgovorila:

Sarino lice poprimilo je neočekivan izraz. Besno je uzvratila: – Šta ti misliš, da si pametnija od mene? Zbog svoje škole? Diploma? Naučnih radova i međunarodnih priznanja? Ili zato što ti je otac bio čuveni neuropatolog kojeg je neki glupi pijanac pregazio baš kad je bio na vrhuncu karijere? Da li zato misliš da si pametnija od mene, koja sam takođe završila univerzitet i radila nekoliko godina u američkom okružnom sudu… Ali verujem da ti to sve već znaš, zar ne? – Da, znam, ali to ne znači da zaista nisam i pametnija od tebe. Nijedna pametna žena ne bi završila na mestu poput ovog… Nije ovde u pitanju tvoja nevinost ili krivica, već tvoja glupost ili neuračunljivost… Iskusno Hanino oko zabeležilo je kako je vilica Sare Porter skoro neprimetno zadrhtala iako joj se nijedan mišić na licu nije pomerio, pa je nemilosrdno nastavila: – Sve vreme se pitam: da li je moguće da te je muškarac, jedan sitan, običan, mali crv, nagovorio da napraviš glupost i truneš do kraja života na ovom ili sličnom mestu? Sto deset godina robije, Saro? A tako si lepa i još uvek mlada… Da li si svesna da će ti svaki božji dan do kraja života biti isti? Da li si svesna da nećeš videti… – Umukni! – zaurlala je Sara Porter, a istog trenutka su se vrata otvorila i jedna stražarka je stupila u prostoriju. Hana je podigla ruku i dala joj znak da odstupi. Ova je poslušno i tiho zatvorila vrata. – Doktorko Rajs, baš sam se isto i ja zapitala… Da li je moguće da vas je jedan običan muškarac, sitan neznatan crv, toliko opčinio i obmanuo da verujete u svaku njegovu reč? – iscerila se Sara.

Jelena Bačić Alimpić o novoj knjizi:

ODLOMAK/EKSKLUZIVNO

Da li je moguće da te je muškarac, jedan sitan, običan, mali crv, nagovorio da napraviš glupost i truneš do kraja života na ovom ili sličnom mestu? Sto deset godina robije, Saro? A tako si lepa i još uvek mlada…

– Saro, sigurna sam da znaš da ja nisam ovde da bih utvrdila tvoju krivicu ili nevinost. Ja sam neuropsihijatar, specijalizovala sam se za zatvorske slučajeve. Tu sam da bih napravila procenu tvoje mentalne i duševne spremnosti ili nespremnosti, kako u toku izvršenja krivičnog dela tako i danas. Sa mnom ne možeš manipulisati i svakako me ne možeš prevariti ma koliko da si bistra. Zato ti predlažem da od početka igramo ovu igru otvorenih karata i da ne pokušavaš da me nadmudriš. Da li smo se razumele?

Priča mog novog romana ovog puta je smeštena u Americi, a dve glavne junakinje su po svemu različite žene koje su se našle pred ponorom života i koje se na čudan način ujedinjuju i zbližavaju, a svaka na svoj način hrabrošću, upornošću i borbom za istinu pobeđuje. Ovo je knjiga namenjena svim ženama, odnosno svima nama koje tako često drugi lažno predstavljaju, ali i muškarcima koji poštuju žene. Roman Nisam kriva je uzbudljiv psihološki triler sa elementima drame, sa mnogo zapleta, brzog ritma, te se nadam da će se čitaocima dopasti. Ideju za ovu priču sam dobila sasvim spontano, razmišljajući o svim onim ženama koje nisu krive.

Netremice su se gledale u oči. Hani je glava bolno pulsirala od umora, ali se trudila da ostane koncentrisana i mirna. Čekala je na Sarin potez. ■ 13

INTERVJU

Vredan rad i dobri izbori privlače sreću

Značajno priznanje – Nagrada Evropske unije za književnost – ove godine je pripalo romanu Zamalek Dejana Tiago-Stankovića, sa kojim smo razgovarali ne samo o dosadašnjem životu ove, po mnogo čemu posebne knjige, već i o inspiraciji, ličnim izborima i piscu Žozeu Saramagu, koji je za njegovu karijeru veoma važan Razgovarala: Tanja Vučković

oman Zamalek Dejana Tiago-Stankovića objavljen je 2. aprila 2020. Tada je na snazi bilo vanredno stanje zbog pandemije, pa se postavljalo pitanje da li je to pravi trenutak za knjigu. Ispostavilo se da je bio odličan. Od tada do danas Zamalek ne silazi sa top-liste, sve vreme je među deset najčitanijih naslova – nedeljama je bio i na prvom mestu, što je veliko priznanje od čitalaca. Sada je stiglo i zvanično priznanje u vidu Nagrade Evropske unije za književnost, pa knjiga započinje svoj novi, evropski život.

Za početak nam recite kako Vam se čini dosadašnji život Zamaleka. Kako sam se nadala, fenomenalno sam se udala (smeh). Počeo sam da pišem sa 47 godina. Kada sam napisao prvu zbirku, svi su mislili da sam hobista, da pišem jer sam se penzionisao i nemam šta drugo da radim. A onda mi je jedan roman dobro krenuo, pa Zamalek eksplodirao. Izgleda da sam u međuvremenu postao pisac. Ove nagrade samo potvrđuju da je pisanje moja profesija. Nagrada nije egzaktna nauka, ali znači mi, jer me u poslednje vreme sa svih strana saleću strani izdavači koji žele da objave knjigu, a to mi se ranije nije dešavalo. Vi ste i ugledan prevodilac. Prevodili ste Saramaga, Dragoslava Mihailovića, Andrića. U kom momentu je prevodilac postao pisac? Postojao je blog na portalu B92 koji sam redovno čitao i u jednom trenutku sam zaključio da bih mogao da pišem zanimljivo makar koliko i ostali. Zatim sam se javio ljudima sa portala i pitao ih da li bih mogao malo da pišem. Prvo su se nećkali, ali su mi dali šansu i ja sam probao. Bilo im je značajno što sam prevodilac, jer trebalo je imati neki posao da bi se pisalo za njih. Pratioci bloga su mislili da sam fudbaler, pa su me ispitivali što se ne vratim fudbalu, zašto gubim vreme, zatim da divno pišem za jednog fudbalera. A ja sam im odgovarao kako ću svoj sledeći gol posvetiti baš njima. I to je trajalo dve godine i bilo je mnogo dobro.

Odatle sam skupio materijal za prvu knjigu i taj onlajn kontakt sa publikom je odličan instrument. Svakodnevno komuniciramo, imam fidbek na sve što im plasiram. Upoznao sam publiku, shvatio šta tačno vole, šta ne vole da im pričam, šta ih šokira, šta ih zabavlja. Ta razmena postoji u pozorištu ili u muzici, ali u književnosti je nema. Zato sam se tako dobro snašao u trenutku kad je sve prešlo u digitalnu formu. Bio sam na svojoj teritoriji. U obrazloženju Nagrade Evropske unije za književnost stoji da je Zamalek knjiga vešte jezičke imaginacije, čiji likovi nose različite nacionalne sudbine koje su obojile 20. vek i koja se na duboko književni način tiče srpskog čitaoca, kao i da ovaj majstorski ispripovedan roman sigurno može da se uvuče pod kožu čitaocima širom Evrope. Šta evropskom čitaocu ova knjiga zapravo donosi? Ovo je u stvari knjiga o Evropljaninu koji se nalazi na mestu koje mu je veoma čudno, a na neki način poznato. Svi mi manje-više znamo šta ima u tom Egiptu, nisam ja tu mnogo otkrio. Ali kad uđeš dublje u priču, Egipat je ipak malo komplikovanije mesto za postojanje, posebno za Zapadnjake, jer nije u potpunosti komforno. Sam naslov nosi sjajnu energiju i skreće pažnju na knjigu. Šta je prelomilo da napišete roman o tako dalekoj zemlji i kulturi i kako ste uspeli da postignete autentičnost – da se čitalac oseća kao da je tamo?

Koliko roman u svom završnom obliku odgovara onome što ste zamislili u početku? Koliko se razvijao, koliko ste se menjali sa njim? Uopšte nisam znao kako će roman izgledati. Pisao sam ga četiri godine. Sve knjige pišem toliko. I imao je triput više strana, pa se smanjivao. Najlepši deo pisanja je izbacivanje. Čini mi se da je to rekao Kiš. Brišeš sve što ne valja i ostane ti samo lepo. Možemo da kažemo da je i sam Kairo jedan od likova u Vašem romanu, koji se prvo čita kao putopis, a iz kog izranja priča o dva junaka koja su se pronašla na svom životnom putu. Zamalek je višeznačna priča i svako u njoj može da pronađe svoj smisao. Šta za Vas predstavlja Zamalek?

Kad Vas stiže inspiracija?

Kismet je sreća, a sreća je vrlo veliki faktor u životu. Bez sreće ničeg nema koja neće sve da kaže. I ona nešto prećutkuje. Pitanje je samo koliko je čitalac „namazan“ da bi shvatio šta ona njemu ima da kaže. Arna govori sve što zna, ali ne otvoreno. Jer istina i nije toliko lepa koliko bismo voleli da bude. Dok čovek planira, Bog mu se smeje – arapska je poslovica i lajtmotiv romana. Verujete li više u kismet ili u lični izbor? Kismet je sreća, a sreća je vrlo veliki faktor u životu. Bez sreće ničeg nema. Kažu: Rodi me, majko, srećnog, pa me na đubre baci. Što znači da je dovoljno samo da se rodimo, pa da sve bude u redu. Međutim, nije tako. Rad i dobri izbori su ključni, a onda i sreća pomaže, jer dok radiš, prilazi ti sreća. Najbolje je kad te inspiracija i sreća uhvate na radnom mestu, a ne dok sediš na plaži. To pričam kao umetnik.

Stalno sam u nekakvom kontaktu sa inspiracijom i uvek nešto pišem. To su uglavnom gluposti koje posle brišem, ali svaki bogovetni dan pišem sat, dva, tri, četiri. Nastaje li nova knjiga? Trenutno sređujem svoju prvu knjigu pripovedaka za reizdanje, dodajem joj nove priče. A onda imam još dvetri u nizu koje su polugotove. I sve su lokalne, beogradske. To su knjige za koje mi ne treba istraživanje, jer već znam o čemu pišem. Žoze Saramago Vam je važan kao pisac. Šta je to u njegovom pisanju što Vama posebno znači? Preveo sam tri njegova romana i jednu dramu. Kad čovek prevodi, on uđe u te cipele. Sad bih znao da napišem nešto i kao Saramago – možda ne tako dobro, ali mnogo bi ličilo na njega. To je čista vežba. Tako isto i pisci dok su mladi pišu i sve im ispada bez veze, dok jednom, kad već imaju šta da kažu, ne ispadne kako treba. Prevodio sam dok nisam imao šta da kažem i tako sam vežbao. To je kao da ti neko da knjigu i ti je napišeš na drugom jeziku – izvrsna vežba. Saramago je pripovedač, duhovit je, malo i sarkastičan. Andrić je, recimo, bolji i precizniji pripovedač, ali nije duhovit. Volim duhovitost, posebno u umetnosti 21. veka. Mislim da bez nje nema ničega. ■

INTERVJU

To je već do čitaoca. Ja sam se potrudio, a da li sam uspeo, ne znam. U stvari, mene je moja kuma Arna, po kojoj je glavni lik Zamaleka nazvan, malo izmanipulisala. Dok sam bio tamo, pisao sam o svojim utiscima i objavljivao te tekstove po društvenim mrežama. Javilo mi se nekoliko prevodilaca da me pita da li pišem knjigu putopisa, a onda mi je komšiluk sa Zamaleka – to su bili naši ljudi – pričao razne priče i ja sam to sve sklopio. Kad je moja kuma videla da bi to mogla da bude knjiga, počela je da me zadržava da ostanem kod njih, pa sam išao tamo nekoliko puta godišnje i ostajao po nekoliko meseci. To jeste bila velika žrtva za domaćine, koliko god veliki stan da imaju. Nije lako držati ovolikog čoveka u kući dva meseca zaredom. Na kraju, to je naš zajednički projekat. Ja uzimam slavu i novac, a oni se raduju (smeh).

Ja sam pripovedač. Pišem priče koje sam doživeo i čuo. To je smisao pripovedanja. U Egiptu sam nešto video, nešto čuo, ali da bi se razumela priča o Kosti antikvaru, morao sam da napravim uvod. Priču o našem čoveku koji je tamo stradao, pa posle imao posthumne avanture, čuo sam od poznanice Cece Todorović, koja više decenija živi u Egiptu, koja se družila sa tamošnjim ljudima i znala sve o njima. Dopisao sam prvi deo da bi čitalac tu priču razumeo. Zato je Egipat junak, jer bez njega to ne bi bila ista priča. Izražena otuđenost, kao obeležje današnjeg vremena, jedan je od motiva u Vašem romanu. Arna na kraju priče shvata da ne zna ko je zapravo bio Kosta i kakve je tajne krio. Šta je uzrok otuđenosti, i u romanu i u životu? Arna zna ko je i šta je bio Kosta. Svi tu sve znaju, ali je Arna fina žena 15

IZ PERA KNJIŽEVNICE LJUBICE ARSIĆ

RAJSKE PTICE

IZ PERA KNJIŽEVNICE LJUBICE ARSIĆ

U ZOLINOJ MODNOJ KUĆI

Njegovi likovi ambiciozno koračaju zajedno sa društvom koje nalaže novac kao strast ali su, iako uzdrmani i ponižavani, ipak dosledni u penjanju po lestvici na kojoj su mogući ljubav i sreća. Mladom udovcu i vlasniku modne kuće Kod „Ženskog raja“ Oktavu Mureu, zajedno sa veštinom da obrće kapital nasleđen od imućne supruge čiji ga portret zagonetno posmatra sa zida kancelarije, pisac daje i pronicljivost uvida u nov način trgovine zasnovan na slici žene i njenoj želji da poseduje ono što je prethodno videla i opipala. Njegov doživljaj žene je spoj divljenja ali i nastojanja da je, rukovođen strahom od nje, porazi i potčini.

Foto: Nikola Ilić

O najaktuelnijem romanu velikog francuskog klasika Emila Zole Kod „Ženskog raja“, koji govori o društvenim promenama sredinom XIX veka, o rađanju moderne maloprodaje i pojavama velikih robnih kuća, ali i ljubavi i sudbini nekoliko porodica, piše književnica Ljubica Arsić

amo je neko naklonjen ženama i slikarstvu, poput Emila Zole podstaknutog druženjem sa čuvenim umetnicima Maneom i Pisaroom, mogao da napiše razuđen i bogat roman o onovremenoj pomodnoj kući u Parizu, primenjujući impresionističko oduševljenje bojama i svetlošću, strpljivo gradeći ne samo kulu kapitalističkog uzdizanja carstva u novoj kulturi kupovanja već i rajske vrtove mode, pritom ne zaboravljajući velikog uzora Balzaka i njegovo načelo da pisac društvenu stvarnost uvek mora da postavi na svoje mesto.

Iako slična Balzakovim opsesivnim temama čija je srž vlasništvo nad stvarima i njihov gubitak, Zolina slika ženske prirode u svetu modne kuće sa moćnicima i poniženima lišena je beznađa ispod omotača patnje, šagrinske kože kao balzakovskog simbola materijalnih stvari, čije umnožavanje podsticano pukom željom dovodi do propadanja i smrti.

Mefistofelovski intoniran, Mure shvata da trgovina pod staklenom kupolom robne kuće preplavljene svetlošću menja način posmatranja i razmišljanja. Vizuelni nasrtaji drže kupca u stalnom uzbuđenju, nadražujući ga poput erotske igre u kojoj se vrhunac postiže trošenjem novca. Ljubazan, odan svojim službenicima, pravičan kada su novčani podsticaji u pitanju, Oktav Mure, lišen ljubavi za kojom čezne, prikriveno uživa u tuđoj propasti malih radnji, sa zluradom namerom da upravlja ženskim svetom i da ga upropašćava podsticanjem želje za luksuzom i izobiljem.

Zola je dobro razumeo namere kapitalizma da u najvišem obliku potrošačkog društva iskoristi ženu, a preko nje i muškarca U Zolinom raju ima mnogo prognanih, ali Deniz uspeva da se održi zahvaljujući svom strpljivom podnošenju bezosećajnih rođaka i zluradosti kolega prodavaca koji joj zavide jer je drugačija od ostalih. Njena stamenost da trpi neprilike i polako savlađuje cilj povezana je sa taktikom kako da odlaganjem pojača čežnju moćnika i umesto potrošne robe koje se muškarac brzo zasiti postane cilj koji nije lako osvojiti. Ljubavlju koja pobeđuje u nimalo blagonaklonom svetu, osim likova u romanu, rukovodio se i sam pisac. Naime, u zrelim godinama, oženjeni Zola se zaljubio u dvadesetak godina mlađu Žanu Rozro i sa njom dobio dvoje dece. Gospođa Zola će prihvatiti vanbračnu vezu svog slavnog muža koga će nadživeti, priznavši njegovu decu za zakonite Zoline potomke. ■

I sam radeći kao agent za reklamu, Zola je dobro razumeo namere kapitalizma da u najvišem obliku potrošačkog društva iskoristi ženu, a preko nje i muškarca, koji zarad ljubavi i mira, velikodušno dreši kesu. Ispunjena sakralnom atmosferom i religioznim zanosom, robna kuća se, poput pozornice koja brzo menja dekor, preobražava u poprište bitke sa razbacanim balama svile i čipke, ispomeranim tezgama kao barikadama posle revolucije ili ruševinama posle potrošačke oluje. Ali i u ljubavnu kuhinju u kojoj stalno nešto vri, ključa, prži se na tihoj vatri... Promenljivost scenografije povezana je sa promenama raspoloženja. Smenjuju se ljubaznost, zavist, zahvalnost, dosada, koketerija. Jedino je postojana Deniz, neugledna i siromašna provincijalka koju Grad svetlosti, ispunjen malograđanskim nastojanjima kako da se dodvori parajlijama a ismeje jednostavnost i zbunjenost došljaka, dočekuje neprijateljski, ne primećujući njene muke.

Foto: @just.took.the.right.book

Ipak, duhovi prošlosti nisu mirovali. U međuvremenu sam objavio sijaset knjiga za odrasle i decu od kojih su neke izuzetno uspešne, ali žal za nedovršenim romanom je ostala. Prilika se ukazala u proleće prošle godine kada su nas zaključali zbog pandemije kovida 19. Tih mučnih dana očajnički mi je bilo potrebno nešto što će me izmestiti iz odvratne stvarnosti i u jednom trenutku, posve iznenada, počeo sam da pišem priču o nesnađenom muškarcu kojeg je voljena supruga prevarila sa studentom elektrotehnike. Silno sam se zabavljao stavljajući na muke tog polusredovečnog Beograđanina, pljunutog Hjua Granta iz mlađih dana, i tovareći mu na vrat situacije kojima, naizgled, nije dorastao.

A onda je ta obična, prozaična, duhovita, ljubavna priča neprimetno i neočekivano skliznula u satiru, a potom i u triler. Kako je do toga došlo?

PROKLETSTVO PENALA Kakva je veza između promašenih penala, jednog romana o alternativnoj istoriji SFRJ i hit knjige Da je bolje, ne bi valjalo, saznajemo upravo od njenog autora Bojana Ljubenovića Piše: Bojan Ljubenović

otovo da nema generacije koja je odrasla na ovim prostorima a da je ne prati prokletstvo neke sudijske nepravde ili promašenih penala u ključnim utakmicama naše reprezentacije. Oni najstariji se sećaju sudije Dinsta koji nas je pokrao u finalu Evropskog prvenstva protiv Italije, oni mlađi pate za Mijatovićevom prečkom protiv Holandije, dok najmlađi još liju gorke suze zbog nedosuđenog penala nad Mitrovićem na Svetskom prvenstvu u Rusiji. Moja trauma su promašeni penali Stojkovića, Brnovića i Hadžibegića protiv Argentine na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990. godine. I danas

ponekad sanjam da su „plavi“ tada savladali „gaučose“ i plasirali se u polufinale, a potom i u finale i... Pre petnaestak godina započeo sam roman čijeg se radnog naslova više ne sećam, a koji je počinjao baš tim tragičnim događajem. Sa pisanjem sam odmakao poprilično, a onda iznenada stao i nikada nisam nastavio. Nešto je nedostajalo. Potom sam u svojoj glavi počeo da „pišem“ roman o alternativnoj istoriji SFRJ, u kome se zemlja u kojoj sam rođen nikada nije raspala. Okosnica tog „glavopisa“ bila je ljubavna priča dvoje mladih ljudi koji odrastaju u demokratskoj Jugoslaviji, članici Evropske unije, koja je posle one pobede nad Argentinom, Italijom i Nemačkom postala svetski prvak u fudbalu i u kojoj svi žive srećno i spokojno. O ideji sam razgovarao sa nekoliko osoba do čijeg mišljenja mi je stalo i taman kad sam se nagovorio da počnem sa radom, desilo se neizbežno – Marko Vidojković je objavio roman E baš vam hvala, u kome, istina na malo naučnofantastičan način, obrađuje istu temu. Bio sam strašno ljut na Vidojkovića što mi je „ukrao“ ideju, a potom slegao ramenima i čitavu priču ostavio za neka bolja vremena. Još kada se iz štampe pojavio roman Dan kada je Mijatović pogodio prečku Radovana Nastića shvatio sam da je trebalo manje da maštam a više da pišem...

Novi rukopis naizgled nije imao nikakve veze sa onim započetim pre petnaestak godina, ali su se pipci tog davno izvađenog krpelja izgleda ipak zadržali pod mojom kožom i u ranjenom tkivu čekali svoju šansu. Nekako su znali da sam u svojoj biti satiričar i da od toga ne mogu da pobegnem čak i kad hoću. U mojim knjigama aforizama, satiričnih priča, dva epistolarna romana Pisma iz Srbije i Srbijo, Bog ti pomogo, satira je preovlađujući književni element, iako se ponekad čini da mi je osnovni cilj bio da nasmejem čitaoca. No satira je kao bubuljica na nosu, izbije kad ona hoće i ne možeš je sakriti.

TAJNE PISACA

Tako je bilo sve negde do trećine romana.

Tako sam se i u romanu Da je bolje, ne bi valjalo u više navrata dotakao političke istorije Srbije i „regiona“, istina ne naglašeno i često, ali dovoljno da čitaoca podsetim u kakvom društvu živimo i zašto se mom glavnom junaku dešava ono što mu je život okrenulo naglavačke. U tim momentima ona lagana, duhovita priča dobije prve gorke ukuse, koji će se zadržati do samog kraja. A triler, otkud triler? Odgovor je jednostavniji nego što se na prvi pogled čini. U zemlji koja je za tri decenije preživela četiri-pet ratova (ko još broji), filmske potere za ratnim zločincima, ubistvo premijera, sijaset sačekuša i mafijaških obračuna, u čije društvo se kriminal uvukao kao buđ u vikendicu, svačiji život se za tren može pretvoriti u uzbudljiv triler. To se danas desilo Ivanu Bogdanu, a već sutra može bilo kome drugom. I na kraju, često me pitaju ima li u romanu Da je bolje, ne bi valjalo nečeg autobiografskog. Priznajem da ima: scena kada glavni junak ušeta u minsko polje. Ali o tome možda neki drugi put. ■ 17

NOVO u Laguni

Bogata ponuda novih naslova beletristike i publicistike oduševiće ljubitelje književnosti 2.

IŠČEKUJEMO:

Rupe u glavi,

NOVO U LAGUNI

Vanja Bulić

1. Frida Kalo i boje života,

2. Osam detektiva,

Karolin Bernard

Aleks Pavezi

Romansirana biografija meksičke slikarke i kultne ličnosti 20. veka. Priča o izuzetno talentovanoj ženi buntovnog duha i nekonvencionalnog stila izjava je ljubavi životu, umetnosti, slobodi i hrabrosti. ■

Grant Makalister, autor kriminalističkih priča i profesor matematike, pre 30 godina je dokučio sva pravila krimi priča. Sada živi usamljeničkim životom, sve dok mu Džulija Hart, pronicljiva, ambiciozna urednica, ne zakuca na vrata... ■

3. Elizina tajna – Aušvic, Plaćena ljubav, Dominik V. Retinger Roman opisuje dramatičnu sudbinu mlade žene koja je, spasavajući se od košmara logora Aušvic-Birkenau, pristala da radi u bordelu komanda Puf, otvorenom 1943. u glavnom logoru. ■

Staza smrti, Sara Bledel

U ovom mračnom kriminalističkom romanu danske kraljice krimića detektivka Luiz Rik istražuje slučaj nestalog tinejdžera, koji bi mogao imati veze sa istragom smrti njenog momka, koja se odigrala pre mnogo godina. ■ 18

Nagrađene priče u kojima se autor upustio u nemirne vode srpske satire

Aca Lukas

Propast dinastije Obrenovića, Đorđe S. Simić

Patriša Morisrou

Iskrena od bola, otvorena kao lična karta, ispovest bez dlake na jeziku večito lošeg momka naše estrade. Knjiga koja pokazuje šta znači živeti život koji je uvek na crti. ■

Prvi istorijski portreti četiri znamenita srpska vladara. Slikovita i pouzdana panorama srpske političke istorije XIX veka i dragoceno svedočanstvo iz pera neposrednog svedoka i poznavaoca javnih i zakulisnih političkih prilika svoga vremena. ■

Priča o neostvarenoj ljubavi Betovena i njegove učenice klavira. Uzbudljiv i romantičan istorijski roman o devetnaestovekovnom Beču i o tragediji i velikoj strasti koje su nadahnule Betovenovu Mesečevu sonatu. ■

Ovo sam ja,

Žena pod mesečinom,

Aleks Nort Pol Adams se dobro seća slučaja Čarlija Krebtrija, tinejdžera mračne mašte i zlokobnog osmeha, koji je izvršio šokantno ubistvo. Pol saznaje da detektivka Amanda Bek istražuje novog imitatora ubicu koji je počinio nedelo u obližnjem gradu Federbanku… ■

Senke,

Diorova tajna, Nataša Lester

10.

Plakar pun Diorovih haljina, tajna čuvana šezdeset pet godina i tri žene koje je rat zauvek povezao... Diorova tajna je nezaboravna priča o tome dokle sve ljudi idu da zaštite jedni druge i o ljubavi koja uprkos svemu traje celog života. ■

11.

Uvođenje u posao,

Misterija Olge Čehove, Entoni Bivor Dokumentovana povest o brojnom i zamršenom klanu Čehovih, o Stanislavskom i Hudožestvenom teatru, o opstanku jedne porodice i pozorišnih umetnika tokom Oktobarske revolucije, građanskog rata, Hitlerovog i Staljinovog uspona i nacističke invazije na Sovjetski Savez. ■

12.

Điro d’Italija, Dino Bucati

Dragoslav Mihailović Drame Dragoslava Mihailovića nastale su kao svojevrstan produžetak njegovih proznih dela i zamisli, počev od komada Kad su cvetale tikve 1969. po istoimenom romanu, do drama Uvođenje u posao 1981, Protuve piju čaj 1993. i Skupljač 2011. ■

Iz broda Saturnija 18. maja 1949. iskrcala su se u Palermu 102 biciklista, uključujući i gigante italijanskog biciklizma Fausta Kopija i Đina Bartalija. Ovo trideset drugo izdanje jednog od najprestižnijih biciklističkih takmičenja bilo je nezaboravno i zato što je imalo izuzetnog hroničara: Dina Bucatija. ■

Knjige možete pronaći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs

3 PITANJA ZA... Slobodana Vladušića

Vaš roman Omama je priča o Milošu Crnjanskom i njegovom boravku u Berlinu. Kakvog ćemo Crnjanskog spoznati?

Crnjanski je jedan od najvećih autoriteta u srpskoj književnosti. Kako ste pristupili radu na knjizi, koliko je rad na ovoj priči bio izazovan?

Verovatno svaki čitalac Crnjanskog ima svog Crnjanskog. To je dobro jer znači da je pisac živ i da se njegova ličnost nije pretvorila u nekoliko stereotipa i fraza koje nikome ne znače ništa. U ovom romanu se pojavljuje, dakle, moj Crnjanski, zasnovan na knjigama koje je pisao i onome što znamo o njegovom životu. Međutim, u romanu sam pokušao da dam neku vrstu unutrašnjeg, intimnog portreta tog čoveka, baveći se onim što ga je bližilo ljudima i onim što ga je od njih udaljavalo.

Ja sam doktorirao na Crnjanskom, što znači da nisam juče počeo da se bavim ovim piscem. Dakle, znam šta se o Crnjanskom danas zna i kako na njega gledaju oni koji ga obožavaju i oni koji ga poštuju. Međutim, ja nikada nisam voleo književnost koja ponavlja gotove, već postojeće istine. Takvu književnost niti čitam, niti pišem. Zato je i izazov bio veliki. Trebalo je otkriti, da tako kažem, novog Crnjanskog, inače ne bi imalo smisla pisati roman u kome je Crnjanski jedan od dvojice glavnih junaka. Želeo sam da čitaocima ponudim Crnjanskog koji im je poznat i koga vole, ali i jednog drugog nepoznatog Crnjanskog koji će ih iznenaditi. ■

Koliko neka nova saznanja iz prošlosti menjaju sadašnjost?

Povod: Roman Omama, istorijski triler koji otkriva berlinsku tajnu Miloša Crnjanskog

Mislim da saznanja iz prošlosti mogu da utiču na sadašnjost. Recimo, moj roman se dešava 1928. godine u Berlinu. Atmosfera tog velegrada veoma je slična atmosferi bilo kog zapadnog megalopolisa danas. Pokušao sam da u romanu, kroz brojne likove koji se šetaju njegovim stranicama, dočaram tu atmosferu i da predočim čitaocima neke spoznaje do kojih može da ih dovede samo književnost. Jer ovo nije samo roman o Crnjanskom, ovo je roman o Berlinu, roman o megalopolisu.

NOVO U LAGUNI

Novo

iz sveta književnosti

za decu

Mesečari Monterijera,

Moja prva knjiga poređenja,

Morea Banićević

Klajv Giford Naš svet je pun čudesa. Na njemu žive razne biljke i životinje, plavi kitovi i beli medvedi, kao i skoro osam milijardi ljudi. Imamo visoko nebo i duboka mora, avione i vozove i još mnogo toga. Otvori ovu knjigu, koju je čarobno ilustrovala Ana Sejšas, i saznaj pregršt zanimljivosti o svetu koji nas okružuje i njegovim stanovnicima! ■

Trinaestogodišnja Giga jeste punačka i ima raščupanu crvenu kosu, i to nije jedini razlog što se svađa sa Elenom iz odeljenja. Ali kad u gradić Monterijer jedne noći ulete dormi, bića iz sveta snova koja nabavljaju rudu snova – omerano, njih dve će morati da se udruže i zajedno spasu sve njegove stanovnike. Da li će uspeti da zaustave zlo iz snova koje preti da se izlije u našu javu? ■

Jednorozi, životinje i još mnogo slatkih crteža,

Grupa autora

Pusti svoje jednoroge da poskakuju i trče po stranicama ove vesele bojanke i oboj superslatke crteže koji te tu čekaju. Od voćkica i kolača do životinja iz celog sveta i stvorenja iz mašte, ova bojanka je prava poslastica za male kreativce. A tu je i 50 nalepnica koje će ulepšati tvoja remek-dela. Sa 5 voštanih bojica u obliku jednoroga i više od 50 nalepnica. ■

Prva kolekcija „Priče iz Srbije“ inspirisana je živim kulturnim nasleđem, oličenim u tradicionalnoj veštini izrade ćilima. U različitim delovima Srbije ukrase na ćilimu različito nazivaju. U Pirotu i okolini to su šare, na jugozapadu Srbije baluci, u Vojvodini mustre. Najstarije šare bile su jednostavne poprečne pruge različitih boja. Često se pojavljuju izlomljene linije koje asociraju na zmiju, smatranu zaštitnicom kuće. U velikom broju varijanti javljaju se romb i cveće, a drvo života je motiv koji je u pirotskom ćilimarstvu dostigao vrhunsko izvođenje.

Kad ćilimi progovore… K

ompanija Metalac uvela je u svoj asortiman suvenirsku ponudu artikala za Srbiju i region – unikatnu liniju „Priče iz Srbije“.

Grupa autora

Rešavaj zadatke i saznaj pregršt zanimljivosti o životinjama. Pomozi pandi da prođe kroz šumu bambusa, uoči snežnog leoparda u planini, pronađi parove kameleona i otkrij koliki je jezik velikog mravojeda. Velika knjiga o životinjama sadrži više od 100 zadataka i kvizova za znatiželjnu decu uz koje će se satima zabavljati dok uče kako žive njihovi krzneni i pernati prijatelji. ■

PROMO

MALA LAGUNA

Velika knjiga o životinjama,

Šarama su davani živopisni nazivi: carski dvor, vilinske oči, rajska ptica, devojačka bašta... Svi ti motivi imaju svoje priče, koje mnogo govore o tkaljama i njihovim osećanjima i doživljajima: žaba je plodnost, golub je ljubav, gugutke simbolizuju slogu u braku, a kornjača dug i srećan život. Suvenirske lončiće, džezvice i šerpice sa ovim motivima naći ćete u odabranim Delfi knjižarama, na sajtu delfi.rs, kao i u Metalac prodavnicama i e-shopovima. ■

Još zanimljivosti na www.pokloni.metalac.com.

ŠTA MLAĐA DEVOJKA MOŽE DA NAUČI OD STARIJE?

riznajem, nemam više šesnaest godina, blizu sam tridesete, ali mi ne biste dali više od dvadeset pet. I dalje sam u povlašćenoj grupi mladolikih žena. Što bi rekle autorke knjige Starija, ali bolja, ali starija: „Imaš dvadeset osam. Možda si tehnički odrasla jer te ljudi sad zovu madam umesto madmoazel, ali i dalje se osećaš kao dete koje čeka na stepenicama ispred kapije zrelosti optočene biserima.“

Samim tim, ja nikako nisam ciljna grupa knjige – i baš zato sam morala da gvirnem. Palo mi je na pamet da za nesigurnosti koje tek počinjem da slutim (mamurluci mi teže padaju, ne mogu više tako lako da skinem ta dva kilograma viška) žene (koje čine klub „prave žene“ čiji član nikako da postanem) mora da imaju čarobno rešenje. Moju radoznalost je nadahnula činjenica da na Instagramu pratim otkačenu i jedinstvenu brend ambasadorku nonšalantne francuske lepote Karolin de Megre, jednu od autorki ove knjige. Sa svojim zaštitnim znakom – razbarušenim šiškama – i all that jazz, pomalo rokenrol, ali nimalo zastarelom pojavom, ispucalim glasom i veličanstvenim osmehom, za mene je jedna od onih žena koje žive po svojim hrabrim pravilima i ne prezaju kako od suda društva tako ni od muških pogleda i svih surovih žena koje su najgore prema drugim ženama. Štaviše, Karolin je ambasadorka kuće Šanel od 2012. godine i podržava napredak žena širom sveta kroz neprofitnu organizaciju CARE. Pošto volim prethodnu knjigu koju su zajedno napisale Karolin de Megre, Sofi Mas, An Berest i Odri Duan Kako biti Parižanka, znala sam da me i u ovoj očekuje mnogo šarmantno upakovanog humora. Ništa od ostalog nisam mogla da znam, po prirodi stvari. I to je ono čemu me je ova knjiga naučila: Da je sreća disciplina. Ona zavisi od tebe. Da je bolje imati haotičan nego dosadan život.

Francuskinja ne pokušava da izgleda kao da joj je dvadeset, već kao da je deset godina mlađa nego što jeste Da nekadašnje telo na fotografijama iz mladosti kasnije izgleda uvredljivo mlado, ali da to isto telo u tim istim godinama može da obezbedi mnogo više zadovoljstva nego ranije – jer sada znaš šta hoćeš i ne plašiš se da to kažeš. Da ću konačno jednom prevazići i neuzvraćenu ljubav i izuzetnu usamljenost i prestanak pušenja. Sve je u stavu, a ne u zategnutosti kože. Sloboda i radost su odlike važne baš koliko i čvrste butine. Jedna čaša dobrog vina je bolja od nekoliko čašica loše votke. Da dobro pogledam svoju majku. Obratim pažnju na njene nedostatke i sprečim ih kod sebe. Francuskinja ne pokušava da izgleda kao da joj je dvadeset, već kao da je deset godina mlađa nego što jeste. Odrasli su samo deca sa odećom, šminkom i frizurama odraslih. Zrelost je uvek korak dalje. Mogu da ostavim odrastanje za sutra.

ali ta borba prestaje na vratima mog ormana. (Ili kao što bi autorke rekle: „Bol je modni dodatak.“ Kad ljudi pitaju: „U čemu je tajna tvoje lepote?“, niko neće da odgovori: „Ma prosto je, samo podvrgavam sebe mukama.“ „Ali to je tačno. Uradila si to nebrojeno puta. Suknja ti je bila preuska pa si prestala da jedeš. Moraš da prilagođavaš broj odeće svom telu, a ne obrnuto. Nekad si se gušila da bi nosila rolku kad joj nije bilo vreme. Da ne pominjemo tange koje su te sekle kao žileti. S biološkog stanovišta moguće je da žene lošim izborom odeće skrate sebi život nekoliko godina.“)

KOLUMNA

Piše: Nevena Milojević

Starenje je unapred izgubljeni rat i zato ga ne treba voditi. „Zato što broj hormona kod muškaraca opada s godinama, ali njihova tela nikad ne prestaju potpuno da ih proizvode. S druge strane, ženski hormoni naposletku sasvim nestanu, dožive pravi slom kao točak koji se jedno vreme kotrlja pre nego što padne. Zaključak: Majka priroda je kučka, a verovatno i ženomrziteljka. Nije se potrudila da pripazi na svoju vrstu. A rat protiv protoka vremena se ne vodi, prirodno, izjednačenim naoružanjem.“ Na kraju, kao što moja prva rečenica implicira, godine su samo igra brojki. Ili kao što autorke kažu citirajući Džordža Bernsa: „Ne možeš da izbegneš starenje, ali ne moraš da ostariš.“ ■ Dunja, Ivana i Nevena su profesionalni čitači. Više i ne broje knjige koje su im prošle kroz ruke. Imaju privilegiju da za Lagunu biraju najbolje naslove svetske izdavačke scene. Čine Foreign rights sector, pa su ih kolege „po srpski“ prozvale Tri Rajke.

Rekli su ti da će se s godinama promeniti, ali nije da i dalje čezneš za lošim momcima – iako sad znaš kako da ih izbegneš. Čini ti se da živiš najbolje godine punim plućima, a svesna si da samo radiš ono što želiš. Da kada se budem osvrnula, osećaću se glupo zato što sam toliko godina trpela neudobnost. Borim se za jednakost polova na toliko polja u životu, 21

BIBLIOTEKA POZNATIH

Volim da čitam klasičnu književnost Muzičarka Ana Stanić otkriva zbog čega joj je Dostojevski omiljeni pisac, za čim traga u Sartrovim delima i koje knjige bira za svog devetogodišnjeg sina

Razgovarala: Maja Šarić

na Stanić je sinonim za kvalitetnu pop muziku, koju ne samo da izvodi već i stvara. U karijeri dugoj skoro tri decenije snimila je mnogo hitova, od kojih su pesme poput Nostalgije i Molila sam anđele postale evergrin, i dala nebrojeno mnogo intervjua u kojima je pričala o najrazličitijim temama. Ali mi smo poželeli da zavirimo u njenu kućnu biblioteku i saznamo koja književna dela je inspirišu, koji su joj omiljeni pisci i da li u knjigama možda pronalazi inspiraciju za stvaranje muzike. Volite li da čitate i na kojim knjigama ste odrasli? Volim, ali moram da priznam da u poslednje vreme čitam manje nego ranije, nekako mi je slabija koncentracija. U suštini, u tome me ometa posedovanje pametnog telefona, a kad god pročitam dobru knjigu, pomislim kako to češće treba da činim. Odrasla sam na knjigama iz lektire, na klasicima, i nikada nisam mogla da trošim svoje vreme na knjige koje nisu remek-dela

književnosti. Ne volim da čitam beletristiku i nešto za šta mi neko kome izuzetno verujem nije preporučio. Kada sam od klasične književnosti pročitala sve što sam želela i što mi je bilo važno, počela sam da otkrivam i neke fantastične savremene pisce. Što se tiče klasika, Dostojevski mi je omiljeni pisac i jedna od mojih prvih kupovina kad sam počela da živim sama bila su njegova Sabrana dela, u prelepom kožnom povezu, a imam i knjigu njegovih čuvenih izreka. Fascinantno mi je kako opisuje likove i koje vrednosti kroz priču propagira. Dostojevski je za mene nešto posebno. Možete li danas da kažete da više volite klasike ili savremene pisce? Danas volim da čitam i savremene pisce. Među omiljenima mi je Mišel Uelbek, koji se studiozno i na neki specifičan, možda neformalan način, bavi sudbinom savremenog čoveka. Pročitala sam mnoge njegove knjige. Njegov stil je oštriji i moram da priznam da mi prija.

Imate li omiljeni književni žanr? Ne znam kako bih žanrovski odredila, ali volim pisce koji dobro opisuju karaktere, za čije se likove vežem, u kojima na neki način mogu da prepoznam sebe i razrešim neke svoje dileme. Volela sam da čitam Sartra, iako mu se dugo nisam vraćala, i cela ta egzistencijalistička književnost mi je bliska. Ali ne bih mogla da se opredelim za konkretan žanr.

Volim pisce koji dobro opisuju karaktere, za čije se likove vežem i u kojima na neki način mogu da prepoznam sebe i razrešim neke svoje dileme

obožava televiziju i razne sadržaje koje će tamo pronaći, tako da moram da priznam da mi ne ide lako da ga u ovoj fazi zainteresujem za čitanje, pa se dovijam. Pronalazim zanimljive junake, kao što je Doktor Proktor iz knjige Doktor Proktorov prdiprah Jua Nesbea, ili junak Gaša sa svojim avanturama i nestašlucima. Nestašni dečaci i knjige koje su napisane neformalnim jezikom, sa dosta šala, mogu da ga zainteresuju, pa za sada kroz takve naslove budim kod njega ljubav prema čitanju. A od bake je dobio fantastičnu knjigu viceva koje pročita, zapamti, pa posle priča.

Koja knjiga zauzima posebno mesto na Vašoj polici, kojoj se s vremena na vreme vraćate? Jedna od mojih omiljenih knjiga još iz mlađih dana je Tragedija genija. Volim biografske knjige. Ova opisuje velike književnike, kompozitore i druge istorijske ličnosti koje su zauvek ostavile trag u vremenu svojim fascinantnim radom, a koje su imale neke mentalne, psihičke poremećaje, ali i fizičke bolesti, pa je normalan život i funkcionisanje za njih bio izazov. Tu knjigu sam kao klinka progutala i nekako su me pogađale priče tih velikih ljudi. Kako svom sinu prenosite ljubav prema knjigama? Koje knjige birate za njega? Moj sin je devetogodišnji dečak koji najviše voli da se igra, koji s vremena na vreme sme da igra igrice i

5 KNJIGA ZA SVA VREMENA PO IZBORU ANE STANIĆ: 1. Braća Karamazovi, Fjodor Dostojevski 2. Tragedija genija, Vladimir Stanojević 3. Mogućnost ostrva, Mišel Uelbek 4. Biće i ništavilo, Žan-Pol Sartr 5. Na Drini ćuprija, Ivo Andrić

Pronalazite li ponekad u knjigama inspiraciju za stvaranje muzike? Moram da priznam da do sada nisam pronalazila u knjigama inspiraciju za stvaranje muzike, ali nije loša ideja. Možda bi u budućnosti neka od čuvenih književnih ljubavi mogla da me inspiriše da napišem pesmu. ■

BIBLIOTEKA POZNATIH

Jedino što mogu sigurno da kažem je da ne volim krimi žanr i ljubavne romane.

KNJIŽEVNA KRITIKA

ZAŠTO ČITAMO KLASIKE Kroz knjige tvorca ruskog modernog romana Ivana Turgenjeva Ruđin i Očevi i deca, koje je Laguna objavila u jednom izdanju, upoznajemo karaktere aristokrata, zanesenjaka, intelektualaca, ali i sluga, seljaka i kuvarica, koji svoje živote provode u skučenim fizičkim i emocionalnim okvirima

Piše: Aleksandra Đuričić Foto: @just.took.the.right.book

van Turgenjev (1818–1883) smatra se tvorcem ruskog modernog romana iz nekoliko razloga kojima se bave književni teoretičari i istoričari. Običnim čitaocima blizak je po naslovu najpoznatijeg romana Očevi i deca, a ukoliko malo više radoznalosti gaje prema biografijama pisaca, onda i po priči o nikad neostvarenoj ljubavi Turgenjeva sa čuvenom operskom pevačicom Polin Vijardo, koja je bila udata i imala decu, pa je umetnikovo obožavanje sa distance učinilo da putuje i boravi sa njenom porodicom po Evropi, što ga je veći deo života zadržavalo van Rusije. Ipak, rođen u plemićkom gnezdu, na imanju sa kmetovima, u krilu netaknute prirode čije je opise uveo na velika vrata u rusku književnost, osećao je Rusiju čitavim bićem i težio da u romanima objasni karaktere kako aristokrata, zanesenjaka i intelektualaca tako i običnih ljudi, sluga, seljaka i

kuvarica, koji živote provode u skučenim fizičkim i emocionalnim okvirima.

Dilema koja se postavlja pred današnjeg čitaoca jeste zašto čitati klasike, te različite kategorije čitalaca mogu da imaju svoje argumente za i protiv.

saće se na razvoj same priče, na tok događaja kojih na prvi pogled nema, da bi, uz malo strpljenja, uronio u ljubavni zaplet koji kod Turgenjeva podrazumeva prisustvo još jednog tipskog lika, veoma mlade devojke, neiskusne i zanesene, koja može biti i najčešće jeste aristokratkinja, ali i ne mora. To su, na primer, naslednice junakinje Puškinove priče Gospođica kao seljanka. Vedre, naivne, prpošne ponekad, čiji mladalački entuzijazam vrlo brzo zgasne pred pesimizmom njihovih izabranika. Psihološka igra udvaranja, skrivanja osećanja i ljubavnog razočaranja je vanvremenska i taj nivo priče verovatno će privući neiskusnog čitaoca.

Ako mladi čitalac koji prvi put čuje za Turgenjeva, a knjiga mu nije nametnuta kao obavezna lektira, pokuša da razume atmosferu i razmišljanja ovih junaka davnih doba, koncentri-

Oni koji su Turgenjeva i druge ruske klasike čitali u mladosti, mogu da se vrate romanima sa izvesnom dozom nostalgije. Sećamo se kako smo vrlo mladi uzimali iz roditeljskih

Posebno mesto u ruskoj književnosti devetnaestog veka zauzima lik mladog čoveka iz više klase, obrazovanog i unapred razočaranog u život, koji traži odgovore na mnoga pitanja, a utapa se u bezvolji i samodestrukciji. Takav je Ruđin iz prvog Turgenjevljevog romana, a u razvijenom okviru, već kao tip, pojavljuje se Bazarov u Očevima i deci.

Kada klasike čita kritičar, u ovom slučaju konkretno romane o kojima je reč, ne može se odupreti poređenjima sa Puškinom i Ljermontovim, kao i poređenjima sama ova dva romana. Ruđin kao lik je rudiment iz kog će se razviti Bazarov, iz romana Očevi i deca, intelektualac opterećen idejom da mora promeniti svet, samo ne zna kako. Dok Ruđin luta i na kraju besmisleno gubi život odbacujući sve praktično i dosadu svakodnevice

kao najgori usud, Bazarov veruje da je suvoparnost svakodnevnih dužnosti jedini mogući ritam života, da su umetnost, ljubav, zanos i vernost sasvim prevaziđeni i, ubeđen u to, prezire do tačke istinske patnje kako bezmernu ljubav roditelja tako i mlade, lepe i pametne žene koja se nesmotreno zaljubljuje u njega. Atmosfera seoske čame u kojoj tavore junaci oba romana ista je kao u Čehovljevim dramama, sva od neizrecive želje da se nešto promeni, samo ne danas. Moćni i upečatljivi, sučeljeni su pejzaži sela, udaljenih stotinama vrsta od gradova u kojima se odvija život, Moskve i Petrograda, za kojima se čezne, ali teško ili nikako u njih ne odlazi. Život na selu može biti podnošljiv jedino ako svaki dan ima svoj strogi raspored, kaže Ana Odincova, spahijska kći koja za tren oseti strast prema Bazarovu ali se brzo trgne, svesna da bi je ta ljubav upropastila. Ta fatalna reč upropastiti provlači se kroz dela svih ruskih klasika, u smislu zapečatiti život devojke, odbijanjem kao u Evgeniju Onjeginu ili prihvatanjem strasne ljubavi zbog koje će tragično proći Nina Zarečna, junakinja Čehovljevog Galeba. Na kraju, ukoliko Turgenjeva čita pisac, skromnijeg formata i još spre-

man da uči, doživeće ga kao vrsnog stilistu, portretistu ljudskih karaktera u samo nekoliko poteza, izvrsnog pisca dijaloga i sa velikom umešnošću u već istaknutim opisima ruskih pejzaža u kojima se vidi sva njegova ljubav prema zavičaju i okruženju u kome je rastao. Ali kad ga čita veliki pisac kao što je bio Vladimir Nabokov, onda u esejima o Turgenjevu dozvoljava sebi stroge kritike, analize, obeležavanje loših i nelogičnih mesta u priči, kao i raspleta koji nikako ne odgovaraju surovosti i cinizmu dvadesetog veka. Srećno spajanje dva para na kraju romana Očevi i deca Nabokov analizira sa izvesnom dozom prezira prema sladunjavim epilozima, a Bazarovljeva tumaranja između imanja, jer nigde ne može da se skrasi, kao pokretače radnje u romanu čiji autor nema dovoljno književne snage za razvoj dela do epskih razmera. Ali obim dela nikada nije garantovao kvalitet, nasmejao bi se odnekud Turgenjev, sujetan na svoje delo i uveren u njegove kvalitete. Bar tako kažu da je bilo. U životu čoveka koji nije ostvario ljubav, porodicu i ličnu sreću, književno delo i popularnost koju je imao predstavljali su satisfakciju. Suvišni ljudi o kojima je pisao, koji lutaju u potrazi za smislom, dobiće brojne naslednike u književnosti dvadesetog veka. ■

KNJIŽEVNA KRITIKA

ili školskih biblioteka knjige za koje smo znali da ih moramo pročitati, pa razumevali tekst samo donekle, preskakali predugačke opise prirode ili fizičkog izgleda junaka. Razumevali smo osnovnu priču i intuitivno osećali da je to literatura koja nas uvodi u dobru književnost, u umetnost pisanja, ali još više u umetnost čitanja, razumevanja i vizuelizacije onoga što čitamo. Ta sposobnost stvaranja sopstvenih slika u glavi veliki je dar za koji su uskraćeni oni koji danas komuniciraju isključivo emotikonima i ikonicama na ekranima. Kada se posle nekoliko decenija vratimo knjizi, setimo se svojih mladalačkih ideja o tome kako su izgledale carska i muzička Rusija, zatalasane stepe, trojke u snegu i brezove šume. I da, nema ničeg lošeg u tom višku stvorenih slika jer one oduvek čine da imamo čitav svet između korica knjige.

NOVI POGLEDI NA SVET U NAMA I OKO NAS

ŠTA NAS SVE OBLIKUJE? Kada razmišljamo o istoriji, obično smo naviknuti na sled događaja od prvih ljudi do danas. Međutim, u knjizi Postanak Dejvid Kristijan nas vodi na potpuno drugačije istorijsko putovanje, od Velikog praska, prvih sekundi nastanka univerzuma, preko postanka zvezda, galaksija, Sunčevog sistema, Zemlje, života na Zemlji i čoveka, početaka civilizacije pa sve do današnjih dana i predviđanja šta nas čeka u budućnosti.

Kada sve sažmete i primite kao sadržaj jedne knjige, pogled na svet vam se potpuno promeni jer shvatite da istorija nije zbirka bitaka i vladara, već nešto mnogo šire što nas oblikuje. A ako nas je nešto oblikovalo, to su naša planeta i zvezdani sistem u kojem se ona nalazi. Tajni život planeta, knjiga autora Pola Merdina koja ima podnaslov Vodič kroz sunčev sistem, vodi nas u obilazak svih čuda skrivenih oko naše zvezde. Možda smo zagledani u dubine kosmosa i daleke galaksije, ali ako budemo putovali van Zemlje, biće to negde u komšiluku, do prvih planeta, planetoida, satelita ili asteroida. Merdin u ovoj knjizi pokazuje kakvo je to bogatstvo, koliko je pred nama tajni i dilema, šta nas sve čeka na tom putu. Nepravedno zapostavljen, Sunčev sistem, naš životni prostor, u ovoj knjizi dobija novu dimenziju. Živopisan, lakim stilom napisan, Tajni život planeta vam uz Zašto spavamo i Postanak pruža mnogo tema za razmišljanje o svetu oko nas, čudima prirode, zvezdama koje su nas stvorile i snovima koje budni sanjamo. ■

IZ PRVE RUKE

Urednik Srđan Krstić izdvaja tri čudesne knjige iz domena popularne nauke koje čitaocima razotkrivaju moći spavanja i sanjanja (Zašto spavamo), predstavljaju uzbudljiv život planeta i drugih nebeskih tela (Tajni život planeta) i prikazuju rođenje svemira i svih živih bića na Zemlji (Postanak)

Ne pamtim da li sam ikada pre na taj način zastao u čitanju i poklonio se moćima prirode kao što sam to učinio pred stranicama ove knjige. Taj neverovatno složeni istančani mehanizam spavanja, koje je samo po sebi velika misterija evolucije, Metju Voker nam objašnjava sa neverovatnom predanošću koja krasi čitavu knjigu. Iz nje bije ljubav koju autor oseća prema oblasti kojom se bavi i ta ljubav prelazi na sve one koji se late ove izuzetne, nesvakidašnje knjige o onoj trećini našeg života koju provedemo u snu.

ovoj rubrici obično govorim o novim naslovima koji u knjižarama još mirišu na štamparsku boju i daju tim prostorima onu specifičnu aromu koja asocira na kišna popodneva provedena uz dobru knjigu. No postoje i ona izdanja koja iz ovih ili onih razloga ne dobiju dovoljno pažnje. Pojave se u vreme kada neki od književnih hitova vladaju scenom ili, nažalost, u vreme kada su knjižare zatvorene ili su čitaoci pod ključem, a zaslužuju da se o njima govori.

Izdvojio sam tri knjige koje se bave naukom, a prva je Zašto spavamo Metjua Vokera, čudesna knjiga koja nekoliko godina već opstaje na top-listama širom sveta, što je možda i ne bi kvalifikovalo za ovaj kratki prikaz da u sebi ne sadrži čudesnu priču o spavanju i snovima.

Živopisan, lakim stilom napisan, Tajni život planeta vam uz Zašto spavamo i Postanak daje mnogo tema za razmišljanje 27

Zablistajte u društvu! Proučavajući prošlost, možemo bolje da razumemo sadašnjost. Od knjiga koje se bave istorijom jednog naroda možemo da dobijemo jasan prikaz prilika u jednoj zemlji kroz vekove i saznamo više o okolnostima razvoja te države. Takođe, možemo da pronađemo i mnogo zanimljivih priča kojih nema u udžbenicima, a koje nam detaljno govore o mentalitetu i kulturi jednog naroda.

VESTI

Među knjigama domaćih Laguninih pisaca nalaze se pravi biseri, u kojima ćete pronaći odlične istorijske priče. Izdvojili smo za vas najzanimljivije i najinteresantnije priče iz Beograda i Srbije i organizovali dve lepe akcije: „Knjige zbog kojih ćete zablistati u društvu – Priče iz Srbije“ i „Knjige zbog kojih ćete zablistati u društvu – Priče iz Beograda“. Uz knjige sa ova dva spiska zaista ćete dobiti savršen uvid u prošlost naše zemlje i naše prestonice, pa ćete svom društvu moći da se pohvalite velikim znanjem, a možda se, zašto da ne, prijavite i za neki kviz. Krećemo sa „Pričama iz Srbije“, pa od 1. do 31. jula 2021. dajemo dodatnih 10% popusta na knjige Nestvarno, a stvarno i Nestvarno, a stvarno 2 Živojina Petrovića, Tajna istorija Miloševe Srbije Vuka Karadžića, Sabor junaka Petra Žebeljana, Zatvorenice Milutina A. Popovića, Pisma iz Srbije Bojana Ljubenovića, Prvi u Srbiji Zorana Penevskog i Odjek prošlosti i Odjek prošlosti II Luke Mičete. Odobravaće se i članski/fiksni i količinski popust, a akcija će važiti u svim Delfi knjižarama, kao i na sajtovima laguna.rs i delfi.rs. ■

DELFI GIFT

JEDINSTVENI FRANCUSKI DIZAJN

Toster, Accordeon

Futrola za naočare, Venis

Mali pomoćnici u kućnim poslovima, jarkih boja, maštovitih oblika, vedri i drugačiji, ukrasni artikli francuskog brenda gift artikala Pylones oplemeniće vaš životni prostor.

Čajnik, Dahlia

Šolja, Schluck Parisienne

Manikir set, Pompon

Kuhinjska vaga, Lotus

Proizvode brenda Pylones možete naći u svim Delfi knjižarama, kao i na sajtu delfi.rs. ■

DELFI GIFT

Ovaj poznati brend živopisnog dizajna, u čijem kreiranju učestvuju i svetski dizajneri, osnovan je 1985. Njihovih 110 prodavnica nalazi se u najvećim svetskim metropolama – od Njujorka, preko Londona, Pariza, ali i u najvećim gradovima Afrike, Azije, Južne Amerike. Od 2019. su i u Srbiji zahvaljujući Delfi knjižarama.

PROMO

Set za čišćenje, Pelle&Balayette

HAIER NOVITET: I-TOUCH UGRADNA RERNA

Dodirnite Haier rernu upotpunjenu detaljima od specijalne vrste tamnog nerđajućeg čelika, elegantnim crnim staklom i interaktivnim TFT ekranom u boji, a zahvaljujući Climatech tehnologiji ona će savršeno rasporediti toplotu unutar svoje zapremine, dok će se istovremeno pobrinuti da ručka i spoljni zidovi aparata nikada ne budu pregrejani. Uz dodir veštačke inteligencije i preciznog merenja temperature unutar hrane putem termo-sonde pečenje mesa i ribe više nikada neće biti isto. Pored svih mogućnosti na samom ekranu, dodatne funkcije i kontrolu možete obezbediti putem hOn mobilne aplikacije koja je u stalnoj vezi sa komandama rerne putem Wi-Fi mreže. Naravno, ovakav proizvod vam neće dozvoliti nezgodan posao kao što je ribanje rerne nakon pečenja – sve će uraditi sama, na vaš dodir, pomoću pirolitičkog sistema čišćenja. Haier ugradnu tehniku, ali i samostojeće frižidere i veš-mašine, možete potražiti u bolje opremljenim Tehnomanija prodavnicama. Siguran u premium kvalitet uređaja, Haier nudi čak sedam godina garancije na kompletan asortiman proizvoda. Navedena produžena garancija se ostvaruje registracijom aparata na sajtu www.registracija-haier.rs u roku od 30 dana od datuma kupovine. ■ 29

LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB

PREDSTAVLJA

LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB

Roman Megi O’Farel Hamnet, ovenčan nagradom Women’s Prize, koji donosi priču inspirisanu životom i smrću malo poznatog Šekspirovog sina Lik Agnes je upečatljiv, drugačiji. Kada je učitelj latinskog, kako se na početku romana najčešće imenuje Šekspir, ugleda, pomisli da je mladić. Agnes je povezana sa prirodom i izrazito je intuitivna, a drugi u tome vide magijske elemente, pa zaziru od nje.

okviru sedamdeset petog Laguninog književnog kluba održanog na Instagram profilu laguna_knjige o knjizi Hamnet Megi O’Farel razgovarali smo sa bukstagramerom Markom Kovačevićem (@ bukmarkic), koji je diplomirao engleski jezik i književnost. Jednog letnjeg dana 1596. godine u Stratfordu na Ejvonu jaka groznica oboriće jednu devojčicu u postelju. Njen brat blizanac Hamnet traži pomoć. Ali nikog drugog nema kod kuće. Njihova majka Agnes daleko je na polju gde uzgaja lekovito bilje. Njihov otac radi u Londonu. Roditelji ne slute da jedno od dece neće poživeti do kraja nedelje. Roman Hamnet zapravo je priča o Šekspirovoj ženi Agnes.

Šekspirovoj supruzi pre Megi O’Farel niko nije dao prostora u književnosti, što je velika šteta. Jasno je da je autorka mnogo istraživala, a sve istorijske činjenice do kojih je došla vešto je uklopila i opisala. Umešno je prilagodila i jezik kojim junaci govore i izraze koje upotrebljavaju. Bilo mi je fascinantno što se Šekspirovo ime nigde ne pominje, pa čak i kad ga Agnes doziva, u romanu piše: „Nazvala ga je po imenu“, što je i te kako zanimljivo. Na taj način autorka je želela da glas da ženi a ne muškarcu. Kad bi čitaoci bili sigurni da je to Šekspir, fokus priče bi se pomerio sa Agnes i dece. Njen odnos sa decom i njihove sudbine najbitniji su za ovu priču. 30

Dopada mi se što ju je autorka predstavila kao ženu odbačenu od društva i tim postupkom je učinila posebnom. Priča se da je veštica jer skuplja lekovite biljke, ali isti ti ljudi dolaze kod nje kad im treba pomoć. Samim tim što je i pre rođenja prvog deteta znala koliko će dece imati pokazuje autorkinu nameru da ukaže koliko se Agnes razlikovala od drugih i koliko je bila skrajnuta od ostatka društva tog vremena. Megi O’Farel je odabrala lik o kome se ne zna gotovo ništa i napravila slojevit karakter, koji se po imenu i datumu rođenja poklapa sa istorijskim likom, ali koji nam daje potpuno novi uvid u porodični život i odnos sa decom, kao i u život žene iz nižeg staleža u doba kada je harala kuga.

Emotivno su jaki i doprineli su atmosferi knjige. Megi O’Farel se veoma potrudila da prikaže kolika je njihova povezanost, koliko se vole. Nikada neću zaboraviti rečenicu kada sestra posle smrti brata pita: „Kako se zove blizanac, ako drugog blizanca nema?“ I jezik koji koristi dok piše njihovu priču je poseban. Rečenice su jednostavnije, pa se čitalac identifikuje sa njima. Mnogo je tema koje pokreće i obrađuje Hamnet. Hamnet je roman o tome ko smo i kako nas drugi doživljavaju, o tome da svako od nas nosi probleme o kojima drugi ne znaju, o teskobama koje osećamo ali o njima ne pričamo. Lako je suditi o Agnesinom slučaju a ne znati šta joj se zapravo dešava. Ljudi misle da je veštica jer skuplja biljke i zna koliko će dece imati, ali ne znaju priču koja se nalazi iza svega. Zato je ovo i roman o tome koliko jedna osoba može da podnese, koliko može sama da uradi. Tokom celog romana Šekspira nema, odnosno ima ga veoma malo, tako da Agnes sama brine o porodici i podiže decu. Ovaj roman je osnažujući, posebno za žene, pa ne čudi što je knjiga dobila Women’s Prize, jer je iznedrila snažan ženski lik. ■

Šekspir je u romanu predstavljen vrlo specifično. On je u Agnesinoj senci. Ne uspeva da se izbori sa teškoćama koje mu život nameće, mlad je, mora da se nosi i sa nasilnim ocem i ne vidi izlaz. Čini mi se da je Megi O’Farel predstavila Šekspirov lik onakvim kakav je on stvarno bio. Ako uzmemo u obzir sve potencijalne priče o velikom piscu i razloge zašto je otišao u London, autorka nam prilično verno predstavlja čoveka koji je u 16. veku morao da se oženi devojkom sa sela i formira porodicu, i da potom ode u veliki grad jureći svoje snove. Takvo je bilo vreme i zato ne mogu da ga krivim. I drugi likovi u romanu vrlo su verodostojno predstavljeni – blizanci, Agnesin brat, Šekspirov otac. Svi ostali likovi, bilo pozitivni ili negativni, crni ili beli, pali su u senku En i blizanaca. Delovi sa blizancima bili su mi omiljeni.

Hamnet je roman o tome ko smo i kako nas drugi doživljavaju

Jedna čitateljka Delfi kutka pročitala je triler Aleksa Norta Noćni šaptač, mračnu i uzbudljivu priču o ocu i sinu, koji se iznenada nalaze usred istrage o serijskom ubici koji teroriše mali engleski grad MISTERIJA I VRHUNSKO UZBUĐENJE U KNJIZI

Noćni šaptač Aleksa Norta Piše: Brankica Cvetković

Dž

ejk je inteligentno i ne previše socijalizovano dete koje voli da crta. Odrasta uz oca pisca koji posle smrti supruge pokušava da otpočne novi život i bude dobar otac. Sele se u kuću koju je njegov sin odabrao jer ga je na prvi pogled privukla. Kuća odiše misterijom, napetošću, nekom sopstvenom pričom koju želi da ispriča svojim stanarima.

Džejk je neobičan klinac koji ponekad, kao i svi njegovi vršnjaci, komunicira sa izmišljenim prijateljima. Ili pak samo priča sam sa sobom? Nik se trudi da izgradi blizak odnos sa svojim sinom, ali ponekad se čini da mu ne ide od ruke. U gradu se pre dvadeset godina dogodio užasan niz zločina. Počinilac je u zatvoru, ali čini se da tu nije kraj lošim stvarima. Jedan dečak je iznenada nestao bez traga. To će probuditi mnoge duhove iz prošlosti i uzburkati naizgled miran život glavnog detektiva Pita, koji je pre dve decenije uhvatio monstruoznog ubicu petorice dečaka. Ali Pit zna da nije gotovo. Ovaj prvenac Aleksa Norta uvući će vas kao magnet u svoje stranice – stranice koje odišu misterijom, napetošću, uzbuđenjem... Odišu onom vrstom uzbuđenja koje vas dovodi u stanje uznemirenosti do te mere da su vam oči sve vreme širom otvorene, sva čula probuđena, telo u stanju pripravnosti, a um u napetom iščekivanju sledećeg događaja. Čulo sluha će vam tokom čitanja biti izoštreno… jer ova knjiga i te kako zvuči! Zvuči jezivim škripanjem starih stepenica, hukom vetra u noći, zadnjim vratima za koja ste bili sigurni da su zaključana, koracima u prostorijama gde ne bi trebalo nikog da bude, glasovima jedva čujnijim od šapata. Čujete da neko promuklo šapuće u noći, a sigurni ste da nema nikog tamo odakle dolazi glas. Ili možda niste sigurni?

Da li ste znali da svaka stara kuća ima svoje zvuke? Neobične zvuke koji umeju da budu neprijatni, nekada i zastrašujući? To joj daje karakter. Da li ste znali da i noć ima svoje zvuke? Da li ste znali da i noć ume da šapuće, i čini to kao da vas doziva? Ili je to šapat nečeg mnogo jezivijeg od noći? Da li verujete u čudovišta noći? Ili je sve samo plod vaše mašte?

DELFI KUTAK

Ovaj odličan triler možda će vam odgovoriti na neka od ovih pitanja. ■

POMERANJE GRANICA

Zabeleženo na Zbog čega je roman Veriti poseban i drugačiji od ostalih romana autorke Kolin Huver, koja se proslavila ljubavnim dramama, saznajemo od bukstagramerke Olivere Popović (@oli.s_library), koju ova knjiga nije ostavila ravnodušnom Foto: @oli.s_library

olin Huver je savremena američka književnica i autorka romana koji spadaju među najprodavanije u svetu. Ono što njen novi roman Veriti razlikuje od ostalih koje sam čitala, a koji se u suštini mogu klasifikovati kao ljubavni, jeste podžanr kome pripada. U odnosu na prethodne, u ovom romanu Kolin se oprobala u nečemu sasvim drugačijem od onoga na šta smo od nje navikli, jer Veriti spada u trilere, i to psihološke. Ali u ovoj knjizi je, baš kao i u prethodnim, Kolin dokazala da je majstor za držanje pažnje. U ovom psihološkom trileru glavne uloge su pripale Louen i Veriti, dvema spisateljicama. Louen je nepoznata i pokušava da se probije i pronađe svoj put, živi u iznajmljenom stanu za koji uskoro neće imati dovoljno novca, nema muža i decu. Sa druge strane je Veriti, autorka bestselera koju očekuje pisanje još tri knjige do završetka serijala, ostvarena kao majka i srećno udata. Na prvi pogled reklo bi se da jedna ima sve, a druga nema ništa, zar ne? Ali prvi utisak ume često da nas prevari. Louen ima nešto što Veriti nema, a to je život.

Od očiju javnosti vešto se skriva da je Veriti doživela tešku saobraćajnu nezgodu nakon koje je ostala u komi. Jasno je da Veriti ne može da završi započeti serijal, te njen muž i izdavačka kuća traže moguću zamenu. Kao što pretpostavljate, na scenu stupa Louen. Da bi se što bolje pripremila za pisanje nastavka serijala, useljava se u njihov dom kako bi se što bolje upoznala sa materijalom koji je Veriti ostavila za sobom. Svi imamo tajne, ima ih i Veriti. Njena tajna je neobjavljena autobiografija, koja nikad nije trebalo da ugleda svetlo dana. Louen će u tom rukopisu otkriti najstrašnije pojedinosti i biće u dilemi da li da svoja saznanja saopšti njenom mužu, ili da prećuti i ostavi Veriti u lepom sećanju. Kolin Huver je majstor u pomeranju granica. Kad sam videla da je u pitanju triler a ne ljubavni roman, bila sam skeptična – da budem iskrena. Međutim, moram priznati da za tim nije bilo potrebe. Kolin je i ovaj put uspela da me ostavi bez teksta. I kad bih knjigu ispustila iz ruku, brzo bih joj se vraćala jer sam želela da saznam šta će se sledeće desiti. Ova mračna i teška knjiga tera vas da preispitate

svoje moralne standarde i zapitate se dokle je u redu ići da bi se zaštitilo dete. Kolin će vas naterati da se dobro preispitate, možda čak i da nađete opravdanje za postupke za koje naizgled nema opravdanja. Najjači utisak na mene ostavila je autorkina umešnost da nivo jeze održi konstantnim. Zajedno sa Louen, sa jedne strane sa nestrpljenjem a sa druge sa ljutnjom i strahom, čitate Veritinu autobiografiju i želite da saznate kako se završila njena priča, a istovremeno ne želite da poverujete da je bilo ko spreman na takve postupke. Rekla bih da je i na samom kraju Kolin uspela da izazove efekat iznenađenja koji volim kod psiholoških trilera. Polazi joj za rukom da natera čitaoca da preispita sve teorije koje je imao i da se zapita da li su njegova razmišljanja bila ispravna i, ono glavno, na čijoj je sada strani. Ako budete čitali Veriti, savetujem vam da ne počinjete čitanje uveče. Dva su razloga što nećete moći da zaspite čitavu noć. Prvi je što će vas podilaziti žmarci sve vreme, a drugi što nećete moći da je ostavite jer ćete hteti da saznate šta će se dalje desiti. ■ 33

VAŠ KNJIŽAR

Budući da niste imali iskustva u knjižarstvu, šta je za Vas kao šefa knjižare u početku bio najveći izazov?

(Knjižara Novi Pazar)

Izazova je bilo zaista mnogo. Kada bih krenula da nabrajam, premašila bih obim ovog intervjua (smeh). Od samog konkurisanja za posao, preko obuke, testiranja, otvaranja, konkretnog rada u prodaji i sa kolegama do današnjeg dana dinamika ovoga posla je takva da vas svakoga dana stavlja pred niz novih izazova. Nakon dodeljene uloge šefa knjižare odgovornost je znatno veća. Uprkos tome, zahvaljujući divnoj saradnji koju sam ostvarila kako sa pretpostavljenima tako i sa kolegama sa kojima svakodnevno radim, sa svakim pojedinačnim izazovom i svakom greškom suočavali smo se i suočavamo se zajedno, razmenjujući mišljenja, diskutujući o problemima i nalazeći zajednička rešenja.

Srbijana Čeperković

NOVI ULOV

ZAVRŠNA REČ

ao pasioniranom čitaocu i nekome ko je godinama predavao srpski jezik i književnost u školama, otvaranje knjižare u Novom Pazaru Srbijani Čeperković predstavlja veliko otkrovenje, a postavljanje na mesto šefa knjižare ogroman izazov. „Godinama unazad iščekivala sam sajmove knjiga ili bih knjige naručivala putem interneta, jer nije bilo ovako dobro snabdevene knjižare u blizini. U svakodnevnoj komunikaciji sa kupcima nailazili smo na jednako oduševljenje, a bilo je slučajeva kada bi sa osmehom zakoračili preko praga knjižare kako bi zahvalili, čestitali i pohvalili ovakav poduhvat, ponosni što se knjižara ovog tipa otvorila u njihovom gradu. Živimo u digitalnim vremenima kada je sve dostupno i nadohvat ruke, ali naši kupci potvrđuju da je u duelu opipljive knjige i njene elektronske verzije ipak pobedila knjiga u svojoj realnoj, otmenoj, šuškavoj i mirišljavoj odori i kao takva odšetala sa krunom na glavi do svog izabranika – čitaoca.“

Po čemu ste kao tim specifični? Iza ovog malog tima stoji veliki tim, koji doživljavam kao nenadmašnog virtuoza zahvaljujući čijem umeću svakoga dana postajemo sve bolji i uvežbaniji u izvođenju kompozicije. Naš tim je prevashodno specifičan po tome što ga većinom čine mladi ljudi koji do same obuke nisu imali iskustva u knjižarstvu, ali koje su ljubav prema knjigama, timski rad i vedar duh, kao i želja za sticanjem novih znanja, doveli do toga da se sa osmehom i otvorenog srca uhvate ukoštac sa svim izazovima.

Šta Novopazarci vole da čitaju? Naši posetioci polako postaju redovni kupci koji su pronašli svoje utočište među našim policama sa knjigama, a među njima ima svih generacija. Veliko interesovanje vlada za klasicima, savremenom književnošću i popularnom psihologijom. Za njima ne zaostaju ni knjige za decu koje oduševljeno kupuju roditelji ali i deca, dok je omladina „hipnotisana gomila“ koja ne krije svoje oduševljenje kada su u pitanju stripovi, posebno Mange. Broj jedan na top-listi knjiga za odrasle su svakako priznati i nagrađivani novopazarski pisac Enes Halilović i njegov roman Ljudi bez grobova. Koju knjigu ste poslednju pročitali? Poslednja knjiga koju sam pročitala jeste roman Luize Mej Olkot Male žene, na čiju se priču nastavlja pripovest Dobre supruge, a ovih dana izašli su i nastavci ovog klasika Mali ljudi / Džoini dečaci, na moje veliko oduševljenje. Trenutno čitam Sitničarnicu „Kod srećne ruke“ Gorana Petrovića, neprikosnoveno, nenadmašno, toplo, neuporedivo delo koje greje srce i izmešta vas u neku drugu stvarnost, u neka lepša vremena. ■

NOVI ULOV:

Kupina i divlja ruža Sonje Velton

U izdanju Lagune naći će se istorijski roman Kupina i divlja ruža. U njemu je predstavljen život zanatlija koji se bave tkanjem svile u osamnaestovekovnom Spitalfildsu i inspirisan je stvarnim ličnostima i događajima Piše: Ivana Veselinović

da se ostvare kao roditelji, Sara se neoprezno upušta u vezu sa šegrtom tkačem Džonom. Nezadovoljan svojim položajem, siromašan i frustriran, on se užasno odnosi prema njoj i ne želi da preuzme odgovornost za svoje postupke i njihove posledice.

ster je supruga lokalnog majstora tkača Elajasa, poreklom Hugenota, a Sara je njena sluškinja koja je u prošlosti radila u javnoj kući. Esterin lik je inspirisan Ana Marijom Gartvajt, čuvenom dizajnerkom svile u to doba. Neki od njenih cvetnih dezena su sačuvani i danas se mogu videti u Muzeju Viktorije i Alberta. Sam naslov knjige je inspirisan cvetnim motivima na svili. Odnos dve junakinje poprima dinamiku koja nam omogućava da iz oba ugla vidimo na delu stereotipe tog vremena. Uskraćene su za slobodan izbor, pravo glasa, davanje sopstvenog mišljenja. Odnosi sa muškarcima u njihovim životima su turbulentni, nijedna zaista ne dobija ono što želi. Dok Ester i Elajas imaju poteškoća

Odnos dve junakinje poprima dinamiku koja nam omogućava da iz oba ugla vidimo na delu stereotipe tog vremena

Radnja romana kulminira izbijanjem nereda koje su izazvali sindikati tkača. Tokom napada na Elajasovu kuću platno koje tka Bisbi je uništeno, a isplivava i Sarina prošlost iz bordela. Ester želi da joj pomogne da se izvuče. Elajas je ucenjen tajnom koja bi mogla da mu ugrozi reputaciju, dok će dve žene uspeti da se izbore za ishod kakav priželjkuju – slobodan život za Saru i prilika da konačno dizajnira sopstvenu svilu za Ester. ■

Časopis Bukmarker - broj 8

Articles inside

■ BIBLIOTEKA POZNATIH: Ana Stanić

■ #BUKMARKER: Veriti

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Zašto čitamo klasike – Ivan Turgenjev

■ KOLUMNA: Tri Rajke

■ MALA LAGUNA

■ LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB: Hamnet

■ IZ PRVE RUKE: Nauka

■ VESTI I DELFI GIFT

■ DELFI KUTAK: Noćni šaptač

■ ODLOMAK: Nisam kriva, Jelena Bačić Alimpić

■ INTERVJU: Etgar Keret

■ INTERVJU: Lusinda Rajli

■ IZ PERA LJUBICE ARSIĆ: Kod „Ženskog raja“

■ TEMA BROJA: Biografije i autobiografije

■ U FOKUSU: Noć knjige

■ INTERVJU: Dejan Tiago-Stanković

■ TAJNE PISACA: Bojan Ljubenović