PROMETEJSKA MISIJA SLAVNOG KOMPOZITORA

prepiske i sveščica pomoću kojih se sporazumevao sa drugima, autorka pokušava da osvetli neke manje poznate detalje njegovog živoga – od detinjstva do smrti u srednjim pedesetim godinama.

Ako ste se ikada zapitali kako je Betoven postao Betoven, možda vas misao navede na knjige koje se bave društvenim i ličnim okolnostima umetničkih života, koje su neraskidivi deo umetnikovog dela. Ono što su sanjali, proživljavali i što im se događalo u neizbežnoj rutini svakodnevice ugrađeno je u svako umetničko delo, pa ni Betoven nije mogao biti izuzetak. Kristina Ajhel, nemačka muzikološkinja koja nije lišena i književnog dara, napisala je knjigu Osetljivi titan, u kojoj je pokušala da objasni genezu nekih od najpoznatijih dela Ludviga van Betovena – Mesečeve sonate, malog klavirskog komada Za Elizu, najpoznatijih simfonija, među kojima je Deveta postala himna Evrope, a mnogima koji klasičnu muziku ne slušaju često ipak prepoznatljiva kao jedna od najpoznatijih melodija, čuvena Oda radosti iz četvrtog, finalnog stava Betovenove poslednje završene simfonije.

Neki detalji njegovog kratkog i tegobnog života takođe su opštepoznati, pre svega da je veoma rano izgubio sluh i da nije imao ništa od lične i porodične sreće. Na osnovu čvrstih, pisanih dokumenata, pre svega

Nesrećni dečak rođen je u porodici osrednjeg dvorskog muzičara, koji je sve svoje želje i neostvarene ambicije usmerio ka tome da od svoga sina stvori novo čudo od deteta, odnosno da popravi svoje finansijske prilike eventualnim nastupima pred aristokratijom koju je to zabavljalo. Ali dok su neku deceniju ranije mali Volfgang i njegova sestra Nanerl poslušno muzicirali gde god da je nastup zakazao njihov otac Leopold Mocart, Betoven je pružao snažan otpor idejama i batinama koje je dobijao, odbijajući da bude dresirano majmunče koje zabavlja publiku, kako je kasnije govorio. Snažne volje i svestan svog muzičkog dara, naglašavao je mnogo puta svoju posebnost, bacivši u lice jednom aristokrati rečenicu koja je postala legendarna: da je knezova oduvek bilo i biće, a Betoven je samo jedan. Tako se u istoriji muzike prvi put pojavio raskošni, revolucionarni talenat koji je bio svestan sebe i svoje prometejske misije. Nije bio ni sluga na dvoru Esterhazi kao njegov učitelj Hajdn, ni večito siromašni kapelmajstor kao Johan Sebastijan Bah, a ni nezreli mladić koji igra na žici da bi preživeo, što je aristokratija napravila od Mocarta, stavljajući mu uvek do znanja gde mu je mesto.

Iako skromnog porekla i vrlo sumnjive porodične reputacije, Betoven je od mladosti ubeđen da mu je mesto na umetničkom Olimpu, pa se tako i ophodi prema svima, od kućne posluge sa kojom je u stalnoj zavadi do aristokrata koji su vrlo često i njegove mecene jer veruju i ulažu u talenat, a ne u svadljivog i neurednog čoveka koga vide pred sobom.

Nemar prema spoljašnjem izgledu činio je da Betovena po pravilu odbijaju udate žene i mlade devojke u koje se zaljubljivao, a tome je doprinosio i njegov krajnje problematičan karakter i sklonost alkoholu, što mu je skra- tilo život. No sve te muze koje prolaze u defileu, više njegovim snovima nego stvarnošću, predstavljale su istinsko nadahnuće geniju koji je voleo ljubav samu po sebi, a bežao od trivija i bračnog vezivanja kao sasvim neprikladnog za umetnika njegovog ranga. Tako su duboka i iskrena osećanja inicirala nastanak besmrtnih muzičkih dela, klavirskih sonata, čuvenih sonata za violinu i klavir, simfonija čiji motivi se danas koriste i za reklame, zvuk mobilnih telefona ili muzičke kutije koje sviraju motiv Za

Elizu

Drugim rečima, genije je stvorio muziku neprolazne vrednosti, a cena stvaranja bila je velika. I to Kristina Ajhel priča ovom knjigom, kako umetnik na oltar svog talenta polaže najtežu žrtvu odricanja od lič-

STVARAJUĆI MUZIKU ZA

VEČNOST, UMETNIK NA

OLTAR SVOG TALENTA

POLAŽE NAJTEŽU ŽRTVU

ODRICANJA OD LIČNE

SREĆE, PORODIČNOG

MIRA I MATERIJALNE

SIGURNOSTI ne sreće, porodičnog mira i materijalne sigurnosti. Seleći se po raznim ali uglavnom mračnim i oskudno nameštenim bečkim stanovima, ratujući za starateljstvo nad sinovcem nakon smrti svoga brata, zaljubljujući se svaki put sve beznadežnije u aristokratkinje koje su ga možda i volele, ali nisu ni pomišljale na brak, tonuo je u svoju gluvoću i tugu. A onda se iz te tuge rađala božanska muzika, eksplozija ljubavi za Boga kao u Misi Solemnis, ili za prirodu kao u Šestoj, Pastoralnoj sinfoniji… Muzika za večnost koja je otputovala i u svemir kao zvučni zapis i knjiga koja će vas navesti da razmišljate o sudbini umetnika kao plemenitoj žrtvi. ■