LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB: Zbogom, aveti

LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB PREDSTAVLJA

Vanvremensku priču o odrastanju, ličnom razvoju, iskupljenju i ozdravljenju – roman Zbogom, aveti Nadije Teranove

Foto: Aleksandar Jančević

Jubilarni sedamdeseti Lagunin književni klub, održan na Instagram profilu laguna_knjige, doneo je priču o romanu Zbogom, aveti Nadije Teranove, biseru italijanske književnosti, koji je bio u najužem krugu za prestižno priznanje Strega. O knjizi smo razgovarali sa docentom na Ka-

tedri za italijanistiku Filološko-umetničkog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu Bojanom Radenković Šošić.

Glavna junakinja se vraća u mesto svog detinjstva i mladosti i suočava se sa potisnutim i nerešenim pitanjima iz prošlosti koja su je obeležila i onemogućila da živi lagodno.

Iako je bolna, ovo je i lepa priča o odrastanju i sazrevanju glavne junakinje Ide Likvidari, koja kao odrasla žena dolazi u rodni grad Mesinu, spremna da se suoči sa patnjom koju je prouzrokovao nestanak njenog oca kad je imala samo trinaest godina. U tom smislu, ovo je i priča o suočavanju sa najdubljim strahovima i teskobama. Vraćajući se u prošlost i trenutke u kojima je bila upućena na oca koji je bolovao od depresije, ona kao da preispituje svoju ulogu u tome, pita se da li je doprinela njegovom odlasku i vešto deli sa čitaocima prazninu koju je njegov odlazak ostavio. Tuga zbog nemogućnosti da se oprosti sa ocem je, po mom mišljenju, lajtmotiv ovog romana. Ni u jednom trenutku ne saznajemo šta se zaista s njim dogodilo. Kao da junakinja time želi da pita zar je moguće da niko nije mogao da joj pruži mogućnost da to sazna i da 23 godine mora da živi s tom aveti prošlosti.

Malobrojni likovi kao da su u službi osvetljavanja lika protagonistkinje.

Idin ambivalentan odnos sa majkom jedan je od ključnih odnosa u romanu. Na momente sam bila na jednoj strani, pa onda na drugoj, ali to je umeće pisca da ni u jednom trenutku ne da svoj konačan sud, da ne osudi ni ćerkin ni majčin bol. Njihov odnos je izlazio iz okvira ambijenta, a nestanak oca, koji je bio neka vrsta kohezivnog elementa, kao da ih je još više udaljio. Izuzetno mi se dopao i odnos autorke prema protagonistkinji, kojoj ni u jednom trenutku ne dozvoljava da je bol nadvlada. Na samom početku upoznajemo i likove majstora koji popravljaju krov kuće. U tome ima mnogo simbolike. Knjiga nam govori da ima nade. Popravlja se krov, to nam treba da kompletiramo naš dom, naše sopstvo. Zatim, tu su otac i sin majstori kao neka vrsta antipoda ženskim likovima i svako od njih igra ulogu u sazrevanju i razvoju Ide Likvidari.

Ovo je, pre svega, priča o ozdravljenju.

Svaki lik kog je autorka uvela upravo ima tu funkciju – da nam kroz Idina suočavanja sa bliskim i dalekim ljudima pokaže da kroz empatiju možemo da iscelimo i sopstvenu patnju i bol. Po mom mišljenju, najpozitivniji lik u knjizi je Idin suprug. On je vera u novo sutra i ljubav koja je mnogo više od fizičke. On je dovoljno blizu kad je potrebno, a dovoljno daleko da ona sama spozna sve što je neophodno da bi prevazišla prošlost.

Crvena kutija je takođe jedan od važnih motiva knjige.

Likovi ove knjige nas opominju da ne možemo biti sami i da ne treba ceo život da provedemo u samosažaljevanju

Kutija je simbolika Idinog života i detinjstva, doživljaja, sećanja i odnosa prema roditeljima. Čini mi se da ta kutija nije slučajno crvena jer crvena je boja koja obećava. Ovo jeste jedan težak roman, ali je i optimističan.

Veliki kvalitet ovog romana predstavlja i jezik Nadije Teranove. Njene konstrukcije su neočekivane, drugačije.

Knjiga je zaista inspirativna. Izdvajam nekoliko rečenica na koje čitaoci neće ostati ravnodušni: Ja sam odrasla žena prikovana za mrak lutkama svog detinjstva... Dunuh i podiže se crni oblak majčine bezvoljnosti... Soba je sada prepuna neiskorišćene nade. ■